Socijalni rad u ostvarivanju porodičnog smeštaja dece sa invaliditetom

Socijalni rad u ostvarivanju porodičnog smeštaja dece sa invaliditetom u Srbiji

Sadržaj

UVOD..................................................................................................................................2

I DEOPOJMOVNO TEORIJSKI OKVIR

1.1. Definisanje pojma „dete sa posebnim potrebama“.................................................31.2. Klasifikacija osoba sa posebnim potrebama...........................................................51.3. Kvebeška klasifikacija............................................................................................6

1.3.1. Istorijat Kvebeške klasifikacije............................................................61.3.2. Nastajanje situacije hendikepa.............................................................7

1.4. Vrste invalidnosti i njihove osnovne karakteristike................................................81.5. Odnos društva prema populaciji osoba sa posebnim potrebama............................111.6. Zaštita dece i omladine sa posebnim potrebama u domaćem zakonodavstvu i u

dokumentima UN....................................................................................................12

II DEODECA BEZ RODITELJSKOG STARANJA

2.1. Pojam „deca bez roditeljskog staranja“................................................................. 172.2. Prava dece bez roditeljskog staranja......................................................................182.3. Oblici zaštite dece bez roditeljskog staranja..........................................................19 a) Usvojenje...........................................................................................................20 b) Porodični smeštaj...............................................................................................21 c) Institucionalna (domska) zaštita........................................................................23

III DEOHRANITELJSTVO

3.1. Istorijat razvoja hraniteljstva..................................................................................243.2. Sličnosti i razlike izmedju hraniteljstva i roditeljstva............................................253.3. Motivi za hraniteljstvo...........................................................................................263.4. Oblici hraniteljstva.................................................................................................273.5. Kompetencije hranitelja.........................................................................................283.6. Odabir potencijalne hraniteljske porodice.............................................................293.7. Priprema i obuka kandidata za hranitelje...............................................................303.8. Izbor hraniteljske porodice za dete........................................................................313.9. Priprema deteta i hraniteljske porodice za smeštaj i dolazak deteta u hraniteljsku porodicu............................................................................................323.10. Praćenje i podrška hraniteljskoj porodici............................................................333.11. Prestanak porodičnog smeštaja...........................................................................343.12. Stanje porodičnog smeštaja u Srbiji....................................................................35

IV DEOSPECIJALIZOVANO HRANITELJSTVO

4.1. Hraniteljska porodica i specifični izazovi.............................................................374.2. Tretman deteta sa posebnim potrebama................................................................384.3. Vaspitanje dece sa posebnim potrebama u hraniteljskoj porodici........................394.4. Obrazovanje deteta sa posebnim potrebama kao vaspitni cilj..............................40

ZAKLJUČAK...................................................................................................................42

LITERATURA....................................................................................... ..........................43

1


Uvod

“ … Dete sa fizičkim ili mentalnim smetnjama treba da uživa pun i kvalitetan život u uslovima koji obezbedjuju dostojanstvo,

unapredjuju samopouzdanje i olakšavaju njegovoaktivno učešće u zajednici... „

Konvencija UN o pravima deteta,član 23

Ključna funkcija porodice i roditelja je da detetu obezbede sigurno, pouzdano okruženje i podršku, čime će mu omogućiti da razvije znanja, veštine, stavove i ponašanja neophodna da izraste u odraslu zrelu i zdravu osobu. Odsustvo porodične ljubavi i uskladjenih porodičnih odnosa ostavlja neizbrisive tragove za ceo život na osnovu čega dolazimo do zaključka da je biološka porodica najvažniji faktor koji utiče na razvoj svakog deteta. Nasilje nad decom, zanemarivanje i nebriga o deci ostavljaju višestuke, dugotrajne i krajnje ozbiljne posledice po fizičko i mentalno zdravlje deteta, njegov psihosocijalni razvoj i budući život. Porodica, primarna društvena grupa koja bi detetu trebala da pruža neophodnu ljubav, sigurnost i osećaj da je u njoj najzaštićenije, ujedno može biti i izvor njegove najveće ugroženosti. Problem se dodatno komplikuje ukoliko su u pitanju deca sa posebnim potrebama, koja su često od strane društva unapred otpisana po osnovi duboko ukorenjene predrasude.

Moramo postati svesni da osobama sa posebnim potrebama pravo na jednake mogućnosti, državni ustavi i mnoštvo posebnih i opštih dokumenata, ne osigurava toliko razvoj koliko naša spremnost da delujemo u skladu sa njima i da se njihove odredbe primenjuju u svakodnevnom životu. Pred svima nama je izazov i zato ću ovom prilikom delić Vaše i svoje pažnje posvetiti upravo njima, deci sa posebnim potrebama.

Cilj ovog rada je da kroz kratak pregled ukažem na osnovne karakteristike jednog od najadekvatnijih oblika zaštite dece bez roditeljskog staranja koja su pritom i deca sa posebnim potrebama. U prvom delu rada dato je terminološko odredjenje dece sa posebnim potrebama, klasifikacije, vrste i osnovne karakteristike invalidnosti. Prvi deo, takodje sadrži sažet prikaz menjanja odnosa društva prema osobama sa posebnim potrebama. Drugi deo odnosi se na decu bez roditeljskog staranja. Objašnjeni su pojam i prava dece bez roditeljskog staranja, kao i osnovni oblici zaštite koji se primenjuju nad ovom decom u našoj zemlji, sa akcentom na porodični smeštaj. Treći i centralni deo obuhvata najbitnija pitanja u vezi sa hraniteljstvom, ulogu socijalnog rada u ostvarivanju porodičnog smeštaja dece bez roditeljskog staranja, uslove pod kojima se hraniteljstvo zasniva, prednosti i prepreke ovog vida zaštite kao i situacije u kojima se prekida trajanje hraniteljstva. U četvrtom i poslednjem delu, kratko ću se osvrnuti na specijalizovano hraniteljstvo, njegove osnovne karakteristike i pokušaću da dam kratak uvid u to koliko je specijalizovano hraniteljstvo razvijeno i prisutno u našoj zemlji.

2


1. DeoPojmovno teorijski okvir

I.1. Definisanje pojma ,,dete sa posebnim potrebama”

Ne postoji univerzalna i opšte prihvaćena definicija pojma ,,dete se posebnim potrebama“. Od ranije korišćenih termina, koji istovremeno ne mogu, a da ne izražavaju i odnos društva prema invalidnosti, pominju se: ,,defektno dete” , ,,dete sa smetnjama u razvoju” , ,,hendikepirano dete”, ,,dete sa invaliditetom” …

Verovatno ni u jednoj oblasti nije bilo toliko dilema u pogledu terminologije kao u oblasti medicinskih i društvenih nauka koje se bave pružanjem pomoći osobama sa teškoćama u razvoju. Sa jedne strane, postojao je strah od negativnog socijalnog obeležavanja i svodjenja identiteta osoba sa teškoćama u razvoju na samo oštećenje. Takva redukcija identiteta imala je ozbiljne negativne posledice u praksi. Napori stručnjaka bili su usmereni na smanjenje razvojne teškoće putem korekcije oštećene funkcije, a pri tome je bio zanemaren podsticaj razvoja očuvanih funkcija. Takav pristup je otežavao profesionalno osposobljavanje, jer je postojao veoma mali broj profesija za koje bi moglo biti osposobljeno lice čije su sposobnosti ostale neotkrivene i nerazvijene. Savremenije definicije stavljaju akcenat ne na ono što se ne može učiniti zbog invalidnosti, već na ono što se može i mora učiniti.

Termin ,,defektno dete” je jedan od najstarijih koji je bio u upotrebi. Izraz defektan je francuskog porekla i označava oštećenje ili nekog ko ima neku manu, nepotpun... Medjutim ovaj termin vremenom dobija pogrdno značenje, zbog čega je napušten u stručnoj literaturi. Šezdesetih godina prošlog veka isticano je da je pojam “invalidno dete” uži od pojma “dete ometeno u razvoju” jer podrazumeva samo telesne nedostatke.

Termini ,,dete ometeno u razvoju“ ili ,,ometeno u psihofizičkom razvoju“ se najčešće primenjuju u oblasti zdravstva i socijalnoj zaštiti. ,,Dete ometeno u psihofizičkom razvoju“ je ono dete kod kojeg je razvoj u odredjenom stepenu i kvalitetu poremećen, onemogućen i kod kojeg je u vezi sa odredjenom vrstom ometenosti poremećen normalni tok psihičkog, odnosno fizičkog razvoja. To su deca koja zaostaju za standardom i nivoima razvijenosti dece odgovarajućeg uzrasta pa im je zbog toga potrebna posebna društvena zaštita radi prevazilaženja i ublažavanja posledica ometenosti (M.Lakićević, Metode i tehnike socijalnog rada III, str.137). Grupa dece ometene u razvoju obuhvata decu sa telesnim i čulnim oštećenjima, mentalno ometenu decu i decu višestruku ometenu u razvoju.

Reč “invalid” ima izrazito negativno osnovno značenje u latinskom jeziku i doslovno znači bezvredan. Medjutim, pripadnici invalidskih organizacija ovaj termin su označili manje stigmatizirajućim od termina “lice sa posebnim potrebama”, s’ tim što su ga ublažili terminom “lice sa invaliditetom”.

U novije vreme sve više je u upotrebi pojam ,,dete sa posebnim ili specifičnim potrebama” s tim da je ovaj termin objašnjen stavom da svako ljudsko biće ima isti repertoar potreba, ali je zadovoljenje ovih potreba nešto složenije i primereno osobama sa teškoćama u razvoju.

Prilikom proglašenja dekade osoba sa invaliditetom (1983-1992) pokušalo se doći do definicije pojma ,,nesposobnost“ koja se na Zapadu koristi kao sinonim pojmu ,,invalidnost”. Tako se u literaturi često nailazi na odredjenje ovog pojma koji je dala Svetska zdravstvena organizacija (WHO 1980, Geneve), u kojoj se nesposobnost sastoji iz tri komponente:

Oštećenje, Invaliditet, Hendikep.

Oštećenje se u zdravstvenom smislu definiše kao ,,privremeni ili trajni psihički, anatomski ili fiziološki gubitak, poremećaj strukture ili funkcije, psihičkog, funkcionalnog ili anatomskog integriteta organizma“ (M.Simić, Rehabilitacija invalida, str.16).Oštećenje može biti:

vidljivo (npr. amputacija ekstremiteta),

3


nevidljivo (cerebrovaskularna oboljenja), privremeno (oduzetost perifernog živca), trajno (slepilo), progresivno (dijabetes melitus), regresivno (smanjenje plućnog kapaciteta).

Oštećenje ne mora uvek da bude praćena nesposobnošću.Invalidnost (od latinske reči invaliditas) ,,označava ograničenje ili nedostatak koji nastaje

oštećenjem, ili restrikciju sposobnosti izvodjenja aktivnosti na način koji se smatra normalnim“ (M.Lakićević, Metode i tehnike socijalnog rada III, str. 138). Nešto drugačiju definiciju daje prof.Simić, koji pojam invalidnosti definiše kao „stanje organizma nastalo usled bolesti, povrede ili urodjenog defekta. Invalidnost označava ograničenje ili nemogućnost izvodjenja neke aktivnosti na način i u obimu koji se smatraju normalnim za dotičnu osobu, čija je posledica više ili manje, delimično ili potpuno smanjenje radne sposobnosti, privredjivanje i normalan socijalni život“. Po nekim autorima invalidnost se može shvatiti kao “psihosocijalni insult jedne osobe kojoj je potrebna aktivna pomoć kroz medicinsku rehabilitaciju radi psihosocijalnog oporavka”.Razlika izmedju oštećenja i invalidnosti je u tome što se oštećenje odnosi na pojedine delove tela i njihove funkcije, dok se invalidnost odnosi na celokupnu psihofizičku strukturu čoveka i na nemogućnost delovanja jedinke u njenoj sveobuhvatnosti. Invalidnost predstavlja smanjen učinak osobe koji proizilazi iz nastalog oštećenja.

Hendikep (eng.hendicap) se definiše kao „poteškoća pojedinca nastala usled nekog oštećenja, invalidnosti, koji ograničava ili sprečava vršenje funkcija koje se za odredjenu osobu smatraju normalnim. Hendikep se javlja kada invalidna osoba nailazi na fizičke, društvene ili kulturne barijere koje mu sprečavaju normalan pristup u različite sisteme koji su dostupni drugim osobama“ (M.Lakićević, Metode i tehnike socijalnog rada III, str. 139).Hendikep se može, ali i ne mora javiti kao posledica oštećenja ili invalidnosti. Osobe koje su se uspešno integrisale u društvo nakon nastalog oštećenja i invalidnosti ne mogu se smatrati hendikepiranim osobama.

Da bi se lakše uočila razlika izmedju navedenih termina, koji se najčešće pogrešno koriste kao sinonimi,veza izmedju njih se šematski može prikazati na sledeći način:

BOLEST(POVREDA)~OŠTEĆENJE~INVALIDNOST~HENDIKEP

Pojam „Dete sa specifičnim potrebama“ je prvi upotrebio Sharpio ističući da su deca sa fizičkim, emocionalnim i mentalnim hendikepom ista kao i ostala, sa tim što ona imaju samo „specifične potrebe“. Ova kategorija dece zahteva veće angažovanje porodice, lokalne zajednice i celog društva, kako na državnom tako i na globalnom planu.

Britanska humanitarna organizacija „Save the Children“ u realizaciji svojih specijalnih programa pomoći deci, koristi termin „dete sa posebnim potrebama“ pod kojim podrazumeva „svu decu sa smetnjama u razvoju, invalidnu decu različitih vrsta i stepena ometenosti „ (M.Lakićević, Metode i tehnike socijalnog rada III, str.140).

Ne postoje precizni podaci o procentu dece sa smetnjama u razvoju u ukupnoj populaciji. Smatra se da u svetu postoji oko 500 miliona invalidnih lica, a u svetskoj literaturi se često pominje procena Fride Braun (1979) da “svako deseto dete ima do te mere teške urodjene ili stečene fizičke ili psihičke nedostatke da mu je potrebna posebna pažnja i nega – posebna društvena podrška da bi postiglo maksimum u svom razvoju i osamostaljivanju tj. ostvarilo svoja osnovna prava i živelo kvalitetno sa svojim vršnjacima i porodicama”. Prema procenama SZO smatra se da u našoj zemlji ima 250. 000 – 300. 000 dece ometene u razvoju. Deca sa posebnim potrebama su još uvek marginalizovana grupa o čemu svedoči i nedostatak preciznih podataka o njihovom broju. Okolina nema u celini negativan stav prema deci sa posebnim potrebama, već joj nedostaje priprema za njihov prihvat kako bi se unapredilo razumevanje za probleme i potrebe ove dece.

4


I.2. Klasifikacija osoba sa posebnim potrebama

Postoji veliki broj različitih klasifikacija osoba sa posebnim potrebama. U zavisnosti od vrste i stepena oštećenja osobe sa posebnim potrebama se klasifikuju na sledeći način:

a) Osobe sa oštećenim vidom :-slabovide osobe,-slepe osobe;

b) Osobe oštećenog sluha :-nagluve osobe,-gluve osobe;

c) Osobe sa oštećenjem govora i glasa; d) Telesno invalidne osobe :

-osobe sa težim i trajnim poremećajima ili oštećenjima lokomotornog sistema i težim telesnim deformacijama,-osobe sa težim mišićnim oboljenjima i oštećenjima,-osobe sa težim oblicima hroničnih oboljenja i znatno narušenim zdravstvenim stanjem;

e) Mentalno zaostale osobe: -lako mentalno zaostale, -umereno mentalno zaostale, -teže mentalno zaostale, -teško mentalno zaostale;

f) Višestruko ometene osobe sa dve ili više smetnji koje se ne mogu svrstati u neku od prethodnih klasifikacionih grupa.

Prema Zakonu o osnovnoj školi deca sa posebnim potrebama se razvrstavaju u tri grupe:a) Telesno i čulno oštećena deca,b) Mentalno ometena deca,c) Višestruko ometena deca u razvoju.

Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbedjenju socijalne sigurnosti gradjana (1996 odn. 2004. god) deca sa posebnim potrebama se klasifikuju na sledeći način:

a) Slepo dete,b) Gluvo dete,c) Dete sa teškim telesnim smetnjama u razvoju,d) Dete sa smetnjama u mentalnom razvoju stepena umerene, teže i teške mentalne

ometenosti,e) Dete obolelo od autizma i f) Dete višestruko ometeno u razvoju.

5


I.3. Kvebeška klasifikacija

I.3.1. Istorijat Kvebeške klasifikacije

Poreklo Kvebeške klasifikacije „Nastajanje situacije hendikepa“ usko je povezano sa klasifikacijom Kvebeškog odbora za Medjunarodnu klasifikaciju oštećenja, invalidnosti i hendikepa (SZO,1980) osnovanog 1986.godine. Svrha ove neprofitne korporacije jeste da promoviše znanja, primenu, validiranje i naročito unapredjenje Medjunarodne klasifikacije oštećenja, invalidnosti i hendikepa putem istraživanja i razvijanja saradnje sa kvebeškim, kanadskim i svetskim stručnjacima i organizacijama koje se bave razvojem uskladjene terminologije i unapredjivanjem razumevanja posledica bolesti i trauma. Prva značajna primena modela u Kvebeku vezana je za koncipiranje politike koja je 1985. godine usvojena kao vladina politika u oblasti prevencije oštećenja, adaptacije i readaptacije i socijalne integracije osoba sa invaliditetom. Kvebeška klasifikacija je rezultat dugogodišnjeg internacionalnog i interdisciplinarnog istraživačkog rada, tima stručnjaka i eksperata iz ove oblasti, koji su inicirali OUN, Svetska zdravstvena organizacija i Savet Evrope. U istraživačkom timu učestvovali su istraživači iz Kanade, Sad-a, Francuske, Velike Britanije, Švedske, Danske i Norveške. Po prvi put je dimenzija sredinskih činilaca uvedena u jedan konceptualni, eksplikativni model koji ilustruje odnos, interakciju izmedju oštećenja, invalidnosti i sredinskih prepreka i definiše situacije hendikepa kao rezultat ove interakcije.

Životne navike

Ostvarivanje - Neostvarivanje(učešće u društvu) (situacija hendikepa)

Činioci rizika

UZROK

Lični činioci

Sistemi organa

Integritet-Oštećenje

Kapaciteti

Sposoban-Nesposoban

Sredinski činioci

Olakšavajući - Otežavajućičinilac činilac

Interakcija

6


Predložena je nova nomenklatura eko-socijalnih činilaca. Na taj način uvažen je značaj društveno-kulturnih i fizičkih varijabli u procesu socijalne integracije osoba sa invaliditetom.

Model ili paradigma na kojoj se zasniva razvoj klasifikacije odredjuje čitavo njeno usmerenje, a to usmerenje jeste sagledavanje celine. Model ljudskog razvoja nam omogućava da ilustrujemo dinamiku intraktivnog procesa izmedju ličnih (unutrašnjih) činilaca i sredinskih (spoljašnjih) činilaca koji odredjuju rezultate dostignuća u ostvarivanju životnih navika koje odgovaraju starosti, polu i socio-kulturnom identitetu osobe. Ovaj dokument je rezultat istraživanja Odbora za reviziju kvebeškog predloga klasifikacije „Nastajanje situacije hendikepa“ koja su otpočela u januaru 1995. godine, a okončana su u jesen 1998. godine.

I.3.2. Nastajanje situacije hendikepa

Imajući u vidu teškoće vezane za izbor i korišćenje jedinstvenog termina koji bi označavao čitavu pojavu uzroka i posledica bolesti i trauma, neophodno je objasniti izbor naziva modela i kvebeške klasifikacije. Termin „Nastajanje situacije hendikepa“ uzet je kao sinonim pojave ili procesa koji osobu čini osobom sa invaliditetom, a koji je ekvivalentan pojmu „Process of Disablement“ u engleskom jeziku. Iz perspektive kvebeške klasifikacije, važno je razlikovati opštu pojavu „nesposobnosti“, kao dela stvarnosti koji odredjuje različite upotrebe ove klasifikacije, od pojma „situacije hendikepa“ , definisanog kao merenje ostvarivanja životnih navika i jedna od konceptualnih oblasti sveukupne pojave.

Činioci rizikaČinilac rizika jeste element koji pripada pojedincu ili potiče iz sredine, a koji može da

izazove bolest, traumu ili da na drugačiji način ugrozi integritet ili razvoj osobe. Rizici mogu biti:

-Biološki rizici (nasledni tj.genetski, prenatalni, perinatalni...),-Rizici u fizičkoj sredini,-Rizici vezani za organizaciju društva (društveno-ekonomski rizici, siromaštvo, nepismenost),

-Rizici vezani za individualno i društveno ponašanje (običaji,verovanja, sukobi... ).

Uzrok je činilac rizika koji je prouzrokovao bolest, traumu ili neki drugi oblik narušavanja integriteta i razvoja osobe. Kvebeška klasifikacija nudi kvalitativnu skalu o četiri uzroka:

-Predispozicioni uzrok (indirektni uzrok) je činilac rizika koji utiče ili pospešuje pojavu oštećenja ili nesposobnosti, a nije njihov direktan uzrok;-Uzrok pokretač je činilac rizika koji iznenadno izaziva pojavu oštećenja ili nesposobnosti. On obično deluje tokom ograničenog vremenskog perioda;-Uporni uzrok je činilac rizika koji pokreće nastajanje i održava oštećenje ili nesposobnost i koji deluje tokom dužeg vremenskog perioda;-Pogoršavajući uzrok je činilac rizika koji pogoršava postojeće oštećenje ili nesposobnost.

Lični činioci obuhvataju sisteme organa i kapacitete ličnosti, kao i pol, starost, društveno- kulturni identitet i sl.

Sistem organa je skup telesnih komponenti koje za cilj imaju zajedničko funkcionisanje. Velike kategorije sistema organa su: nervni sistem, sistem slušnih organa, sistem organa za vid…

Integritet odgovara obeležjima neizmenjenog sistema organa.Oštećenje odgovara stepenu anatomskog, histološkog ili fiziološkog poremećaja sistema

organa. Oštećenje je stepen poremećaja koji se nalazi na nivou strukture, odnosno na anatomskom i histološkom planu ili na nivou funkcionisanja nekog dela tela.

Kapacitet je sposobnost osobe da obavlja fizičku ili mentalnu aktivnost. Kapacitet je unutrašnja dimenzija pojedinca koja se odnosi na obavljanje fizičke ili mentalne aktivnosti, ne uzimajući u obzir sredinu. Glavne kategorije kapaciteta su: intelektualni kapacitet, govorno- jezički, motorni, reproduktivni…

7


Sposobnost = NesposobnostSposobnost odgovara pozitivnom izrazu neke veštine, a nesposobnost odgovara stepenu smanjenja nekog kapaciteta. Kvebeška klasifikacija daje trostepenu skalu za merenje težine nesposobnosti (sposoban bez ograničenja, sposoban uz ograničenja i nesposoban), kao i nomenklaturu vrste potrebne pomoći (tehnička pomagala, ljudska pomoć).

Sredinski činioci jesu socijalna ili fizička dimenzija koja odredjuje organizovanje i kontekst jednog društva. Socijalni činioci mogu biti: političko-ekonomski, društveno-kulturni i fizički.

Olakšavajući činilac = Otežavajući činilacOlakšavajući činilac odgovara sredinskom činiocu koji pospešuje ostvarivanje životnih navika kada stupi u interakciju sa ličnim činiocima.

Otežavajući činilac (prepreka) odgovara sredinskom činiocu koji sprečava ostvarivanje životnih navika kada stupi u interakciju sa ličnim činiocima.

Životne navike čine svakodnevnu aktivnost ili društvenu ulogu koju osoba ili njen društveno-kulturni kontekst vrednuju prema karakteristikama osobe (starost, pol). Ona omogućava opstanak i razvoj osobe u društvu tokom čitavog njenog života. Životne navike obuhvataju: ishranu, stanje tela, komunikacije, stanovanje, kretanje, obrazovanje, posao…

Učešće u društvu = Situacija hendikepaSituacija učešća u društvu odgovara situaciji punog ostvarivanja životnih navika koje je rezultat interakcije izmedju ličnih činilaca i sredinskih činilaca.

Situacija neostvarivanja životnih navika (situacija hendikepa)Situacija hendikepa odgovara smanjenju ostvarivanja životnih navika koje je rezultat interakcije izmedju ličnih i sredinskih činilaca.

Model Kvebeške klasifikacije je složen jer pokušava da obradi jednu sistemsku ljudsku stvarnost primenjivu na sve, a ne samo na ciljne grupe. Model je kompleksan jer omogućava korišćenje jednostavnih dijagnostičkih, anatomskih ili funkcionalnih kriterijuma. Društvena norma nije samo briga o pravima osoba sa invaliditetom, već omogućuje ostvarivanje njihovih ljudskih prava, kakve god bile njihove razlike, uključujući i razlike vezane za oštećenje, nesposobnost, kao i sprovodjenje društveno-političkih akcija neophodnih za ostvarivanje prava na jednakost.

I.4. Vrste invalidnosti i njihove osnovne karakteristike

Mentalno zaostalo dete obuhvata svako dete koje je zbog zaostajanja u mentalnom razvoju u znatnoj meri usporeno u svom opštem razvoju i ograničeno u sposobnostima učenja. Ova deca obuhvataju širok skup poremećaja u intelektualnom razvoju u rasponu od graničnih slučajeva do mentalne zaostalosti. Granični slučajevi se u najvećem broju slučajeva otkrivaju tek pri upisu za polazak u školu i uglavnom dolaze iz porodica koje su socijalno deprivisane i žive u lošim socio-ekonomskim uslovima. Najčešće karakteristike lako mentalno zaostale dece su: zastoj u razvoju vizuelne percepcije, teškoće u razumevanju značenja opaženog, nerealno opažanje sredine u odnosu na sebe, nerazumevanje socijalnih odnosa, oštećenje motorike, poremećaj u govornoj artikulaciji i izražavanju misli govorom.. Dakle ova deca zaostaju za svojim vršnjacima u pogledu intelektualnih sposobnosti, razvoju motorike i razvoju govora. Mentalno zaostalo dete se ne može izlečiti. Prema stepenu mentalne zaostalosti postoje: lako, umereno, teže i teško mentalno zaostala deca.

Deca sa oštećenjem vida- su ona deca koja nemaju skoro nikakve ili imaju ograničene ostatke vida koji im ne omogućavaju kontaktiranje, vaspitanje i obrazovanje putem vida, zbog čega im je potreban poseban vaspitni postupak da bi se pravilno psiho-fizički razvijali (M.Lakićević, Metode i tehnike socijalnog rada III, str.150 prema A.Miljković, Deca ometena u razvoju, str.13)

Oštećenja vida podrazumevaju delimično ili potpuno odsustvo prepoznavanja svetlosti, ili značajno oštećenje vida sa oštrinom vida na boljem oku od 0,05 do 0,3 uz korekciju, i čak i iznad 0,3 uz prognoze pogoršanja vida. Oblici oštećenja vida podrazumevaju:

8


1. slepoću - oštećenje vida koje varira od potpunog odsustva percepcije svetlosti, pa do odredjenog stepena vizuelne slabosti; opisi i definicije obuhvataju funkcionalnu slepoću i profesionalnu slepoću;

2. slabovidost - značajno oštećenje vida pri kome je oštrina vida na boljem oku uz korekciju u rasponu od 0, 05 do 0,3 kao i iznad 0,3 uz prognozu pogoršanja vida. U pedagoškom smislu slabovidost je mogućnost korišćenja vizuelnog analizatora kao vodećeg u čitanju, pisanju i drugim nastavnim aktivnostima.

Oštećenja vida mogu biti naslednog i stečenog karaktera, tj. mogu da se jave u prenatalnom, natalnom i postnatalnom periodu. Uzroci koji mogu da dovedu do slepoće su bolest, povrede, nasledje, a u većini slučajeva uzrok je nepoznat. Osnovne teškoće koje se javljaju kod ove dece su teškoće vezane za orijentaciju u prostoru i nemogućnost usvajanja znanja iz štampanih izvora, a pored osnovnih teškoća kod njih se javlja i emocionalna napetost koja nastaje kao posledica nesigurnosti u kretanju i uspostavljanju odnosa sa drugim ljudima. Istraživanja su pokazala da su emocionalne smetnje i poremećaji ponašanja kod dece iz ove grupe u toj meri atipični da su dobili naziv izveden iz engleskog naziva za slepilo- blajndizmi. Uglavnom se ispoljavaju kao nefunkcionalni pokreti koji se ponavljaju (npr. ljuljanje u stolici, lupkanje prstima, kružni pokreti glavom…). Nastaju kao posledica straha roditelja da se dete ne povredi i stalnih zabrana da nešto uradi nakon čega dete prestaje da se kreće i svoju potrebu za kretanjem zamenjuje blajndizmima. Jedno istraživanje emocionalnog razvoja pokazuje da se strah od mraka javlja kod velikog broja dece sa oštećenjem vida. Deca se zapravo ne boje mraka već samoće. Kada se ugasi svetlo slepo dete gubi orijentaciju zasnovanu na zvucima.

Deca sa oštećenjem sluha- Nagluvost kod dece ima vrlo teške posledice, jer teže nagluva deca ne mogu da razviju govor i ostaju gluvonema. Dete sa oštećenim sluhom može biti gluvo (oštećenje sluha od 25 do 90 decibela, a govor potpuno ili delimično razvijen) i nagluvo (gubitak sluha preko 90 decibela). Oštećenja sluha mogu biti nasledna ili stečena.Dete sa oštećenim sluhom nije u mogućnosti da doživi zvučne osećaje, zbog čega ne može uopšte ili može sa odredjenim teškoćama da se govorno sporazumeva.

Prema jednom istraživanju (Radoman, V. 1991;1996) utvrdjena je lista oštećenja saznajnih sposobnosti koja nastaju kao posledica težeg oštećenja sluha. To su: selektivno oštećenje verbalne inteligencije, sposobnost za apstraktno mišljenje, otežano shvatanje značenja simbola…Neki aspekti saznajnog funkcionisanja ostaju neoštećeni, a neki su razvijeniji nego kod dece neoštećenog sluha. Ova deca se suočavaju sa nizom problema: nizak nivo socijalne zrelosti, teškoće u socijalnom prilagodjavanju, nedovoljno su sposobni da se brinu o sebi, nedovoljno su sposobni da prihvate odgovornost za svoje ponašanje, nepoverljivi su prema ljudima. Povećan nivo napetosti koji prati konflikte sa sredinom bitno otežava i saznajni razvoj deteta pošto konflikti smanjuju motivaciju za rad i oduzimaju značajan deo mentalne energije.

Deca sa poremećajima u govoru- Govor predstavlja jednu od najznačajnijih ljudskih osobina. Razvijen govor nesumnjivo i najviše razlikuje čoveka od ostalih vrsta u životinjskom svetu. Zahvaljujući govoru čovek može da izrazi, formuliše svoje potrebe, osećanja i misli. Govor, dakle, omogućava čoveku da opšti sa ljudima, da održava i neguje društvene dodire, da prenese, sačuva svoja iskustva. Za umni i moralni razvoj deteta od velikog je značaja kako se razvija njegov govor. Ako se govor razvija pravilno, ono će prema svojim intelektualnim sposobnostima napredovati i sticati znanja potrebna za život. Lep i pravilan govor obezbediće mu normalno uključivanje u društveni život, prvo u zajednicu dece, a docnije u društvo odraslih. Negovanje kulture govora ima veliki značaj za dečji društveni život, za oplemenjivanje osećanja i vaspitanje volje. Prema tome, pravilan razvitak govora biće uslov za normalno školovanje i obrazovanje deteta, za njegovo vaspitanje i ргаvilno uključivanje u društvo.

9


U ovu grupu svrstavaju se deca sa težim govornim smetnjama i deca sa ranim infantilnim autizmom. Većina poremećaja glasa i artikulacije predstavlja lakše, prolazne teškoće, koje tokom razvoja ili uz minimalnu pomoć stručnjaka nestaju. Ovakvi lakši poremećaji najčešće spontano nestaju. Posebnu grupu dece čine ona deca koja imaju teže poremećaje u govoru. Kada su govorne tečkoće udružene sa teškoćama u intelektualnom razvoju najčešće je oštećena i sposobnost izražavanja govorom i sposobnost razumevanja sagovornika.

Rani infantilni autizam spada u teške komunikacijske poremećaje, a pored toga autizam predstavlja jedan od najtežih psihičkih poremećaja. Ovaj poremećaj je nepoznate etiologije i javlja se u najranijem detinjstvu. Zajedničke karakteristike dece sa autizmom su: poremećaj u govoru, poremećaj u motornoj sferi i poremećaj odnosa sa drugim ljudima. U razvijenijoj fazi bolesti kod većine dece postoji potpuno odsustvo svakog kontakta sa okolinom, dete živi u svom svetu i usmereno je na besciljne radnje i pokrete. Osposobljavanje autistične dece za život u porodici i rad pod odredjenim uslovima je moguće.

Deca sa poremećajima u govoru su ona čiji je govor nerazumljiv, neodgovara njihovom uzrastu, gramatički i sintaktički neizgradjen, sa konvulzivnim smetnjama u mehanizmu i automatizmu govora, zbog čega im je potrebno obezbediti posebnu zaštitu, lečenje, vaspitanje i obrazovanje (M.Lakićević, Metode i tehnike socijalnog rada III, str.154). Poremećaji u govoru su jako česta pojava i najčešće su prouzrokovani biološkim faktorima. Posledice mogu biti mnogobrojne.

Dete sa oštećenom svešću (epilepsijom) - Naziv epilepsija potiče od grčke reči epilepsi što znači napad, a predstavlja hronični poremećaj ćelija moždane kore, koje iz različitih razloga postaju prenadražene i reaguju sinhronim izbijanjima električnih impulsa, što se manifestuje epileptičnim napadima. Tokom epileptičnog napada mogu se javiti grčevi mišića, poremećaji čula mirisa, vida ili sluha, kao i odredjeni stepen gubitka svesti. Postoje dve osnovne grupe napada: generalizovani sa potpunim poremećajem svesti i parcijalni sa delimičnim ili bez gubitka svesti.

Najčešći uzroci epilepsije u dečijem dobu su: porodjajna trauma, poremećaj razvoja krvnih sudova, urodjena oštećenja mozga, povrede glave, infekcije, tumori.. Uzroci epilepsije mogu biti i prekomerna upotreba alkohola ili droga, dugotrajno sprečavanje spavanja, hipoglikemija, emocionalni stres…

Kod lakših oblika epilepsije inteligencija i ostale psihičke funkcije ostaju neoštećene. Kod težih i teških oblika epilepsije javljaju se oštećenja psihičkih i ostalih funkcija.

Deca sa telesnim invaliditetom čine brojnu i heterogenu grupu. Zajednička karakteristika ove grupe dece je poremećaj telesnog integriteta tj. otežano motorno funkcionisanje. Poremećaj telesnog integriteta dovodi do odredjenih promena u aktivnostima deteta, menja njegov način života, otežava komunikaciju sa sredinom i dovodi do promena u ličnosti poput smanjenog osećanja sigurnosti, nepoverenja u sebe i druge.

U zavisnosti od toga koji su delovi tela, segmenti ili sistemi zahvaćeni deca sa telesnim invaliditetom se dele u sledeće grupe:

Deca sa moždanom patologijom (cerebralna paraliza, stanja posle meningitisa ili encefalitisa, trauma glave ili bilo kog dela centralnog nervnog sistema koji utiču na telesno funkcionisanje),

Deca sa perifernim oduzetostima, posebno sa disfunkcijama ekstremiteta (stanja posle dečije paralize, povrede kičme ili neuroloških oboljenja izazvanih oboljenjem perifernog nervnog sistema),

Deca sa hroničnim progresivnim oboljenjima, Deca sa organskim oboljenjima bez značajnih ispada u motornom funkcionisanju

(teškoće vezane za respiratorni sistem, kardiološka oboljenja, oboljenja endokrinog sistema, maligna oboljenja...),

Deca sa ortopedskim invaliditetom (amputacije udova, urodjene ili stečene anomalije lokomotornog aparata..).

10


(M.Mitić i saradnici, Deca sa smetnjama u razvoju- potrebe i podrška, Beograd 2011, str. 43)

Svaki poremećaj telesnog integriteta ostavlja posledice na telesni i mentalni razvoj deteta. Komunikacija sa vršnjacima je otežana, a u adolescenciji se javljaju značajni problemi u profesionalnom osposobljavanju i odnosima sa suprotnim polom.

Jedno istraživanje vršeno sa ovom grupom dece pokazuje da je za njih karakterističan pad motivacije za učenje. Istraživanje je pokazalo da je pad motivacije znatno izraženiji kod inteligentnije dece iz ove grupe, a ovo se najverovatnije dešava zbog toga što su ova deca svesna posledica svog invaliditeta na kasniji profesionalni razvoj i na šanse za nalaženje posla, a pogotovo na šanse da nadju životnog partnera. Posledice na razvoj ličnosti telesno invalidne dece su raznovrsne i zavise od vrste telesnog invaliditeta.

Hiperaktivna deca označavaju grupu dece koja boluju od neurološkog poremećaja nejasnog porekla. Ovaj neurološki poremećaj praćen je veoma intenzivnom aktivnošću deteta, lošom organizacijom ponašanja, poremećajima pažnje, razdražljivošću i impulsivnošću. Javlja se u ranom uzrastu i kod jednog broja dece značajno se ublažava tokom adolescencije. Svi saznajni procesi se usporeno odvijaju, izraženi su svi aspekti nezrelosti, a moguće je da su i govorne funkcije oštećene. Deca iz ove grupe imaju velike probleme u prilagodjavanju.

Hipoaktivna deca su ona deca čije su aktivnosti bitno smanjene. Smanjena aktivnost može biti neurološkog ili socijalnog porekla. Hipoaktivnost je posebno izražena kod jednog broja dece sa telesnim oštećenjima, kod dece sa autizmom, sa teškoćama u intelektualnom razvoju. Iako se bitno razlikuju od hiperaktivne dece smanjena aktivnost bitno oštećuje sve aspekte razvoja.

I.5. Odnos društva prema populaciji osoba sa posebnim potrebama

Tokom razvoja ljudske zajednice odnos društva prema osobama sa posebnim potrebama se menjao. Prema jednom shvatanju postoje tri razdoblja različitog odnosa društva prema osobama sa posebnim potrebama:

Mistično razdoblje obuhvata nerazvijena društva, stare kulture i antičke civilizacije. To je period kada su fizička lepota i skladan psihofizički razvoj predstavljali ideal kome su svi težili i sve što je od toga odsupalo smatralo se nepotrebnim u društvu. Dakle, u skladu sa vladajućim shvatanjem, osoba sa invaliditetom nije bila jednaka sa ostalim ljudskim bićima pa ga zbog toga treba ubiti. Osnovu ovakvog odnosa prema osobama sa invaliditetom predstavlja antička filozofija o jedinstvu tela i duha, „u zdravom telu zdrav duh“. U skladu sa tim smatralo se da ako osoba ima fizički nedostatak, onda postoji nedostatak i u njegovom mentalnom sklopu.Stari Grci i Rimljani su ispoljavali izrazito neprijateljski i negativan stav prema osobama sa invaliditetom i prvih nedelja po rodjenju deca su ubijana ukoliko se proceni da imaju fizički nedostatak. Stari Indi su decu sa nedostacima bacali u svetu reku Gang.

Faza aziliranja i segregacije tj. prinudno izdvajanje ovih osoba iz društva. Njihova segragacija i smeštaj u posebne azile.Pojavom hrišćanstva odnos prema osobama sa posebnim potrebama se menja. Propovednici hrišćanstva zalagali su se za milosrdje svakog hrišćanina prema svim osobama koje su nemoćne. Svoje milosrdje hrišćani su pokazivali davanjem novčanih priloga crkvi. Osobe sa posebnim potrebama, siromašni i svi nemoćni smeštani su u azile gde su imali najosnovnije uslove za opstanak. U ovoj fazi crkva je preuzimala brigu o osobama sa posebnim potrebama.Za razliku od evropskih civilizacija starog veka, na Bliskom i Dalekom istoku ljudi su imali humaniji odnos prema osobama sa posebnim potrebama. Oni su smatrali da ove osobe imaju natprirodna svojstva koja su kompenzacija za njihov hendikep. Stari Jevreji su smatrali da deca sa posebnim potrebama ispaštaju grehe svojih roditelja i

11


nisu ih ubijali jer su verovali da ta deca moraju ostati živa kao stalna opomena grešnim roditeljima.Prvom industrijskom revolucijom, razvojem nauke i tehnike raste interesovanje društva za zaštitu interesa i prava osoba sa invaliditetom.

Faza socijalne integracije je period od početka 20-og veka kada se u velikoj meri poboljšava odnos prema osobama sa posebnim potrebama. Osnivaju se brojne humanitarne organizacije koje pokušavaju da skrenu pažnju javnosti i društva na položaj ovih osoba, mogućnost da se njihov ukupni položaj poboljša i da se sprovodi njihova integracija u društvo. I na medjunarodnom planu se preduzimaju značajne mere i aktivnosti sa istim ciljem. Praksa izolovanja osoba sa invaliditetom i njihovo smeštanje u velike institucije rezidencijalnog tipa karakteristična je za XIX i prvu polovinu XX veka (tzv. „pokret za moralni tretman“). Ovaj pokret je možda i proistekao iz najboljih namera, ali je praksa bazirana na zastarelim premisama – da se „jadnim nedužnim žrtvama“ čije je mentalno ili fizičko stanje takvo da ih značajno razlikuju od „normalnog“ sveta pruži pomoć i nega u okruženju u kome će biti bezbedni i zaštićeni od „surovog spoljašnjeg sveta“ čijem komplikovanom funkcionisanju ne bi mogli da se prilagode zbog svojih smanjenih sposobnosti. Vremenom su se stavovi o osobama sa invaliditetom i najefikasnijim tretmanom za njih menjali, i to značajno, zahvaljujući osnaživanju i samozastupanju njihovih porodica – na primer, prvi zakon u SAD kojim se štiti pravo osoba sa invaliditetom na obrazovanje i tretman u tipičnom okruženju donet je zahvaljujući John F. Kenediju čija je sestra imala smetnje u mentalnom razvoju. Naučna istraživanja su počela jasno da ukazuju na to da je institucionalni smeštaj i segregacija neefikasna i ima negativne efekte na funkcionisanje netipičnih osoba (ometenost se retko „popravlja“, a osobe smeštene u veštačko institucionalno okruženje gotovo nikad ne razviju veštine koje bi im obezbedile da samostalno i uspešno funkcionišu u društvu).Od 1950-ih naovamo, mnoge zemlje su počele da prepoznaju da, koliko god institucije bile efikasne u prošlosti, njihovo dugotrajno korišćenje nije pružilo odgovarajuću negu deci koja su bila odvojena od svojih porodica.Deinstitucionalizacija i transformacija usluga za decu sa posebnim potrebama podrazumeva čitav niz aktvnosti, to nije samo sklanjanje dece iz institucija. To je, zapravo, sistematična promena koja treba da rezultira značajno manjim oslanjanjem na rezidencijalnu brigu i širenje usluga podrške kako bi deca ostajala u svojim porodicama i prirodnom okruženju. Deinstitucionalizacija i transformacija usluga za decu u osnovi predstavlja proces prelaska sa sistema zbrinjavanja koji se oslanja na velike institucije na sistem brige o osobi sa posebnim potrebama u porodičnom okruženju koji se oslanja na sistem službi podrške u zajednici.

Domaća istraživanja o kulturološkim stavovima prema invaliditetu su veoma retka, ali bez obzira na to postoji dosta indicija koje upućuju na zaključak da se u srpskoj kulturi ometenost u razvoju sagledava kao nesreća ili neželjeni teret. Od roditelja se ne očekuje da odgajaju decu ometenu u razvoju, čak im se u velikom broju slučajeva savetuje da decu prepuste institucijama.

I.6. Zaštita dece i omladine sa posebnim potrebama u domaćem zakonodavstvu i u dokumentima UN

Položaj osoba sa invaliditetom u našoj zemlji uređen je brojnim zakonskim i podzakonskim aktima, te se tako odredbe vezane za prava osoba sa invaliditetom susreću u svim važnijim zakonima izglasanim od strane Parlamenta. Gotovo svaki zakonski akt u bar jednom svom članu govori o nekom pravu osoba sa invaliditetom.

Pri Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike otvoren je Sektor za zaštitu osoba sa posebnim potrebama čiji je osnovni zadatak da štiti položaj ovih osoba i da u saradnji sa

12


različitim invalidskim organizacijama unapredjuje i usavršava položaj i kvalitet života osoba sa posebnim potrebama. Neposredno nakon formiranja ovaj Sektor je preduzeo odredjene korake, zakonom predvidjene, kako bi otklonio nedostatke pravnih propisa koje su direktno štetile položaj osoba sa posebnim potrebama.

Ustav Republike Srbije generalno zabranjuje diskriminaciju. Prema Ustavu svi gradjani su jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima bez obzira na rasu, pol, rodjenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko i drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovno stanje ili bilo koje drugo lično svojstvo.

Zaštita dece i omladine sa posebnim potrebama obezbedjuje se ostvarivanjem raznovrsnih prava iz oblasti socijalne zaštite, zdravstva, obrazovanja, zapošljavanja, penzijsko-invalidskog osiguranja…

Socijalna zaštita, u najširem smislu reči, obuhvata sisteme socijalne sigurnosti i socijalne zaštite. Oblast socijalne zaštite i socijalne sigurnosti regulisana je Zakonom o socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti građana. Delatnost socijalne zaštite podrazumeva organizovane mere i aktivnosti na stvaranju uslova za ostvarivanje zaštitne funkcije porodice, uslova za samostalan život i rad lica koja se nalaze u stanju socijalne potrebe, ili za njihovo aktiviranje u skladu sa sposobnostima, obezbeđivanje sredstava za život materijalno neobezbeđenim za rad nesposobnim građanima i drugim građanima koji su u stanju socijalne potrebe, kao i obezbeđivanje drugih oblika socijalne zaštite. Socijalna zaštita je organizovana društvena delatnost koja ima za cilj pružanje pomoći građanima i njihovim porodicama kada dođu u stanje socijalne potrebe.

Stanje socijalne potrebe je stanje u kojem je građaninu ili porodici neophodna društvena pomoć u cilju savladavanja socijalnih i životnih teškoća.

Socijalna sigurnost se obezbeđuje građanima koji su nesposobni za rad, a nemaju sredstva za izdržavanje i građanima i porodici koji svojim radom ili na drugi način ne mogu da obezbede dovoljna sredstva za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba. Prava koja obezbedjuje Republika su:

Materijalno obezbeđenje , Pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica , Pravo na pomoć za osposobljavanje za rad , Smeštaj u ustanovu socijalne zaštite , Smeštaj u drugu porodicu .

Prava koja obezbedjuje opština, odnosno grad su: Pravo na pomoć u kući , Dnevni boravak , Oprema korisnika za smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili drugu porodicu , Jednokratne pomoći , Pravo na usluge socijalnog rada , Privremeni smeštaj u prihvatilište i prihvatnu stanicu.Zdravstvena zaštita je organizovana i sveukupna delatnost društva na očuvanju i

unapređenju zdravlja građana, sprečavanju, suzbijanju i ranom otkrivanju bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremenom i efikasnom lečenju i rehabilitaciji. U oblasti zdravstvene zaštite postoji niz zakona i podzakonskih akata koji regulišu zdravstvenu zaštitu osoba sa invaliditetom. To su zakonodavne mere koje obezbeđuju prava osoba sa invaliditetom na sve oblike zdravstvene zaštite, adekvatno dijagnostikovanje, lečenje i rehabilitaciju uz obezbeđivanje ortopedskih pomagala, medicinskih instrumenata i ostale opreme. Zdravstvena zaštita dece i omladine sa posebnim potrebama se ostvaruje na osnovu osiguranja njihovih roditelja, a ukoliko roditelji nisu osigurani prava se ostvaruju na teret budžeta Republike. Takodje, i roditelji ove dece uživaju posebnu zaštitu. Primera radi, samohrani roditelj teško hendikepiranog deteta ne može se obavezati na rad duži od punog radnog vremena ili rad noću, ukoliko se on sa tim pismeno ne saglasi… Prava iz zdravstvenog osiguranja su :

• Pravo na zdravstvenu zaštitu,

13


• Pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, • Pravo na naknadu putnih troškova u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite, • Pravo na naknadu pogrebnih troškova.Oblast porodično-pravne zaštite regulisana je Zakonom o braku i porodičnim odnosima. Oblast finansijske podrške porodici sa decom regulisana je Zakonom o finansijskoj podršci

porodici sa decom. Oblast porodično-pravne zaštite reguliše porodična primanja, kao i uslove i postupke za dobijanje porodičnih primanja. Ovim zakonima država se stavlja u ulogu zaštitnika dece i materinstva. Prava po osnovu Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom su:

• Naknada zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta;

• Roditeljski dodatak;• Dečiji dodatak;• Naknada troškova boravka u predškolskoj ustanovi za decu ometenu u razvoju.

Tako, primera radi, dete sa posebnim potrebama ostvaruje pravo na dečiji dodatak bez obzira na materijalne uslove porodice i redosled rodjenja deteta u porodici…

U Srbiji, celokupan sistem obrazovanja normiran je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao osnovnim zakonom, iz koga se može zaključiti da su deca sa smetnjama u razvoju, bilo koje vrste i kategorije, pravno izjednačena odnosno da im je pružena mogućnost, da se u skladu sa svojim sposobnostima, obrazuju i školuju. Građani Republike Srbije jednaki su u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje, bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, političko opredeljenje ili drugo lično svojstvo.

U našem sistemu vaspitanja i obrazovanja manjim grupama dece i mladih sa smetnjama u razvoju pružena je mogućnost obrazovanja u vrtićima, osnovnim i srednjim školama, visokoškolskim ustanovama i na fakultetima, kao i u posebnim institucijama, gde su programi i metode vaspitno-obrazovnog rada prilagođeni određenim grupama u odnosu na specifičnost njihovih invalidnosti. U Republici Srbiji postoje posebne škole za decu sa smetnjama u psihofizičkom razvoju.

U Srbiji je u okviru osnovne zdravstvene službe obezbeđena i zdravstvena preventiva i sistematski pregledi za decu. Zato je lekar pedijatar najpre u mogućnosti da uoči odstupanja u mentalnom i telesnom razvoju beba. Kada se utvrdi odstupanje u mentalnom i telesnom razvoju beba, roditelji se upućuju u specijalizovane ustanove ili posebne zavode.

U predškolskom periodu najpotrebnije je da dete sa smetnjama u razvoju pregleda posebna grupa stručnjaka. Komisija za kategorizaciju daje nalaz i mišljenje. U nalazu se navode vrsta i stepen invalidnosti, kao i preporuka za najprimerniji način vaspitanja i obrazovanja deteta ometenog u razvoju. Deca ometena u razvoju u predškolskom uzrastu mogu da posećuju vrtiće i to razvojne grupe ili predškolska odeljenja u posebnim zavodima.

Osnovno školsko obrazovanje obavezno je i besplatno. Osobe sa posebnim potrebama imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njihove posebne obrazovne i vaspitne potrebe. Osnovno obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju traje do osam godina i ostvaruje se u skladu sa školskim programom osnovne škole ili posebnim programom. Učenik ometen u razvoju može sticati osnovno obrazovanje i vaspitanje i posle navršenih 19 godina života. Deca sa smetnjama u razvoju imaju pravo na besplatan prevoz od škole do kuće i obrnuto. Za učenike koji nisu u mogućnosti da pohađaju školu postoji i mogućnost sprovođenja nastave u kući. Produžen boravak u osnovnoj školi takođe postoji kao jedna od mogućnosti za učenika sa smetnjama u razvoju koji pohađa osnovnu školu.

Zakonom o srednjem obrazovanju propisana je mogućnost srednjeg obrazovanja odnosno obrazovanje i osposobljavanje za rad redovnih učenika ometenih u razvoju. Srednješkolsko obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju traje dve, tri ili četiri godine, u skladu sa školskim programom opšte, srednje stručne škole ili srednje škole za učenike sa smetnjama u razvoju. Prilikom upisa u srednju školu deca sa posebnim potrebama se oslobadjaju kvalifikacionog ispita.

14


Pravo na rad je pravo koje omogućava svakom pojedincu da unapređuje svoje sposobnosti i razvije se u kreativnu osobu. Pravo na rad zagarantovano je Ustavom Republike Srbije, i odnosi se i na osobe sa invaliditetom.

Profesionalna rehabilitacija i radno osposobljavanje lica sa invaliditetom je oblast koja ima veliki značaj za poboljšanje uslova života osoba sa invaliditetom. Zakonom o radnom osposobljavanju i zapošljavanju invalida uređuje se radno osposobljavanje i zapošljavanje invalida i lica ometenih u razvoju.

Osobe sa invaliditetom koje su završile osnovnu školu mogu se osposobljavati za rad u srednjim školama za učenike ometene u razvoju. Oni se osposobljavaju za ona zanimanja koja mogu da savladaju u skladu sa svojim mogućnostima. Po završenom osposobljavanju mogu se zaposliti u otvorenoj privredi ili pod zaštićenim uslovima ako je u pitanju teža invalidnost. Učenici koji nisu u mogućnosti da savladaju obrazovni program upućuju se u specijalizovane zaštitne radionice u kojima se osposobljavaju za jednostavnija zanimanja. Posle toga mogu se zaposliti samo na poslovima pod zaštićenim uslovima. One osobe koje ne mogu da se osposobe ni za obavljanje najjednostavnijih poslova imaju pravo da nastave habilitaciju ili rehabilitaciju u centrima za dnevni boravak.

U skladu sa Zakonom o radu vrši se zapošljavanje osoba sa posebnim potrebama. Zaposleni mlađi od 18 godina i zaposleni invalid imaju pravo na posebnu zaštitu. Lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, ne može se stavljati u nepovoljniji položaj u odnosu na druge, bez obzira na pol, rođenje, jezik, rasu, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Iako je zakonodavac ovde propustio da izričito zabrani diskriminaciju po osnovu invalidnosti, pojam “neko drugo lično svojstvo” može se tumačiti tako da se odnosi na invaliditet. Invalidna lica zasnivaju radni odnos pod uslovima i na način utvrđen ovim zakonom, ako posebnim zakonom nije drugačije određeno. Medjutim, procenat zaposlenih osoba sa posebnim potrebama u Srbiji je izuzetno mali. Čak 80% osoba sa posebnim potrebama je nezaposleno.

Pored pozitivnih propisa izglasanih od strane Parlamenta, položaj osoba sa invaliditetom uređen je Međunarodnim konvencijama koje je naša zemlja ratifikovala, a čime su iste postale deo unutrašnjeg prava ili unutrašnjih pozitivnih propisa, ništa manje obavezujućih od zakona koje je izglasao Parlament.

Od svog osnivanja Organizacija UN se bavi problemima osoba sa posebnim potrebama, naročito dece.

Univerzalna deklaracija o pravima čovekaOsobama sa invaliditetom pripadaju sva prava garantovana Univerzalnim dokumentima o

ljudskim pravima i slobodama usvajanim pod okriljem Ujedinjenih nacija, pa tako i Univerzalnom deklaracijom o pravima čoveka.

U Univerzalnoj deklaraciji osobe sa invaliditetom se ne pominju izričito, ali odredbe člana 2kojim se prava predviđena Deklaracijom garantuju svakom čoveku “bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti” treba tumačiti tako da predstavljaju zabranu diskriminisanja u primeni garantovanih prava po osnovu invalidnosti. Invalidnost svakako može i mora biti obuhvaćena formulacijom “druge okolnosti”.

Konvencija o pravima deteta (1989)Konvencija o pravima deteta od izuzetnog je značaja pošto je reč o jednom od prvih

međunarodnih akata usvojenih pod okriljem UN gde se izričito govori o invalidnosti, osobama sa invaliditetom i o njihovim pravima. Ovu Konvenciju su ratifikovale sve članice UN osim Somalije i SAD. SFRJ je potpisnica Konvencije, tako da je ona danas deo unutrašnjeg prava Srbije.

Članom 2. Konvencije države potpisnice obavezale su se da će poštovati i obezbeđivati prava predviđena Konvencijom svakom detetu, “bez ikakve diskriminacije i bez obzira na rasu, boju kože, pol, veroispovest, političko ili drugo ubeđenje, nacionalno, etničko ili

15


socijalno poreklo, imovno stanje, invalidnost, rođenje ili drugi status deteta ili njegovog roditelja ili zakonitog staratelja.” Dakle, diskriminacija po osnovu invalidnosti ovde je izričito zabranjena.

Standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom

Generalna skupština UN krajem 1993. godine usvojila je Standardna pravila za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom. Usvajanje ovog akta može se smatrati krunom Decenije Ujedinjenih nacija posvećene osobama sa invaliditetom (1983 - 1992). Usvajanjem Pravila postignut je značajan napredak u borbi za prava osoba sa invaliditetom. Standardna Pravila u martu 1995. godine prihvatila je i Vlada Savezne Republike Jugoslavije, iako SRJ 1993. godine zbog sankcija UN nije učestvovala u usvajanju Pravila u Generalnoj skupštini. Svrha Standardnih pravila je da obezbede da osobe sa invaliditetom uživaju ista prava i obaveze kao i ostali članovi društva u kojem žive. Njima se regulišu sva bitna pitanja zaštite i ravnopravnosti osoba sa posebnim potrebama formulisana u vidu dvadeset i dva pravila.Pored navedenih postoji čitav niz drugih, značajnih dokumenata koja se odnose na zaštitu osoba sa posebnim potrebama kao: Deklaracija o pravima deteta (1949) Deklaracija o profesionalnoj rehabilitaciji lica sa invaliditetom (1955) Deklaracija o pravima mentalno retardiranih lica (1971) Deklaracija o suzbijanju invalidnosti i rehabilitaciji defektnih lica (1975) Deklaracija o pravima hendikepiranih osoba (1975) i mnoga druga.

16


2. DeoDeca bez roditeljskog staranja

Svako dete ima pravo da raste u porodičnom okruženju. Teorijska misao o porodici datira jos od antičkog doba i u svim periodima društvenog

razvoja bila je predmet interesovanja društva. Shvatanje porodice, njenog značaja i uloge u različitim društveno-istorijskim periodima su različito sagledavani. Porodica se stiče rodjenjem i to je nešto što je čoveku dato i na šta ne može da utiče. Porodica obezbedjuje emocionalno uporište, podršku u raznim životnim situacijama i bezuslovno poverenje. Ona igra ključnu ulogu u nezi i podršci detetu u razvoju njegovih punih potencijala. Ona, takodje, ima veliki uticaj na razvoj ličnog i porodičnog identiteta, a na osnovu onoga što je stečeno u porodici formiraju se i drugi elementi strukture ličnosti.

Medjutim, nisu sve porodice u stanju da odgovore potrebama njenih članova. Dešava se da porodica zapadne u krizu koja ugrožava potrebe i razvoj njenih članova. U situacijama kada je porodica ugrožavajuća sredina za decu, ona se kao najugroženiji članovi moraju izdvojiti u stimulativniju sredinu za njihov razvoj.

I.7. Pojam “deca bez roditeljskog staranja”

Fenomen odsustva roditeljskog staranja nije karakteristika samo jednog vremena, društva ili sistema. U svim istorijskim periodima se javljaju deca bez roditeljskog staranja, samo što postoje razlike u oblicima i obimu pojave, kao i razlike u sadržaju društvenog reagovanja. Činjenica postojanja fenomena dece bez roditeljskog staranja u svim istorijskim periodima ukazuje na nemogućnost potpunog iskorenjivanja ovog fenomena.

Dete bez roditeljskog staranja je precizno definisano u čl.113 stav 3, Porodičnog zakona Republike Srbije. Prema ovom zakonu „Detetom bez roditeljskog staranja smatra se:

Dete koje nema žive roditelje, Dete čiji su roditelji nepoznati ili je nepoznato njihovo boravište, Dete čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti, Dete čiji roditelji još nisu stekli poslovnu sposobnost, Dete čiji su roditelji lišeni prava na čuvanje i podizanje odnosno vaspitavanje deteta i Dete čiji se roditelji ne staraju o detetu ili se staraju o detetu na neodgovarajući način.“

Na osnovu ovoga vidimo da je pogrešno shvatanje da su deca bez roditeljskog staranja samo deca koja nemaju svoje roditelje ili su im oni nepoznati.

Ciljevi zaštite dece bez roditeljskog staranja ne ograničavaju se na potpuno eliminisanje pojave, već su usmereni na smanjivanje uzroka koji do pojave dovode. Uzroci zbog kojih deca mogu ostati bez roditeljskog staranja mogu biti:

Prirodni uzroci (smrt oba roditelja ili su roditelji nepoznati), Uzroci pravne prirode (ograničavanje ili lišavanje roditeljskog prava, lišavanje

poslovne sposobnosti roditelja...), Faktički uzroci (nestalost ili dugotrajna odsutnost roditelja, izdržavanje kazne...), Uzroci zdravstvene prirode (zarazna bolest roditelja, invalidnost roditelja...), Socijalni uzroci (ekonomski i drugi loši uslovi života).

Pored navedene, postoji i čitav niz drugih definicija dece bez roditeljskog staranja. Tako se prema UNICEF-u u kategoriju „Deca bez roditeljskog staranja“ ubrajaju:

Deca čiji su jedan ili oba roditelja umrla kao žrtve AIDS-a, rata, bolesti... Deca koja su odvojena od roditelja uglavnom zbog oružanih sukoba ili prirodnih

katastrofa; Deca koja žive u ustanovama (uključujući i decu koja su napuštena od strane

njihovih roditelja zbog ekonomskih ili drugih razloga); Deca koja su odlukom suda odvojena od svojih roditelja jer je to u najboljem interesu

deteta;

17


Deca koja bez pratnje roditelja imigriraju ili traže azil u drugoj zemlji ili su u drugoj zemlji kao žrtve trgovine ljudima;

Deca koja svakodnevno, iz različitih razloga, ostaju bez nadzora svojih roditelja (alkoholizam roditelja);

Deca koja žive i rade daleko od svog doma; Deca povezana sa oružanim snagama; Deca koja napuštaju svoje domove, uključujući begunce i decu koja žive na ulici.

Jedno dete istovremeno može da pripada u više navedenih kategorija. (www.unicef.org.)

I.8. Prava dece bez roditeljskog staranja

Porodica se smatra bazičnom i glavnom institucijom primarne socijalizacije deteta i glavni element koji odredjuje emocionalni razvoj deteta. Dete koje odrasta van porodice, najčešće, tokom života ima niz negativnih posledica u svim sferama življenja.

Pravo svakog deteta je da živi i raste u svojoj biološkoj porodici. Ali postoje situacije u kojima su postojeći kapaciteti porodice nedovoljni i kada je porodici neophodna dodatna društvena podrška da se brine o deci. Država je u tim situacijama dužna da pomogne porodici ali prvenstveno da zaštiti prava deteta. Država može, i trebalo bi, da deluje preventivno kroz savetodavni rad, rano otkrivanje i saniranje poremećaja u porodici, materijalnu i drugu vrstu podrške. Na taj način država obezbedjuje osnovnu zaštitu deteta u okviru primarne porodice. Kada su prava i interesi deteta u njegovoj primarnoj porodici ugroženi iz bilo kojeg razloga i kada su ugroženi razvoj i blagostanje deteta, država je u obavezi da interveniše i sprovede jedan od oblika zaštite deteta.

Deca bez roditeljskog staranja uživaju posebnu zaštitu.Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima predstavlja zajednički standard koji treba da

postignu svi narodi, kako bi svaki pojedinac u njemu, svaki organ društva težio poštovanju ovih prava i sloboda, koja je utemeljila opredeljenje da se ljudi radjaju i žive slobodni i jednaki u pravima, odnosno da svaki čovek ima pravo da čini sve – dokle to njegovo činjenje neće naškoditi drugima.

Konvencija o pravima deteta predstavlja sveobuhvatni pravni okvir tj. medjunarodno pravni dokument u kome se dečije potrebe pretvaraju u definisana prava deteta.

Generalna skupština Ujedinjenih Nacija je 1989. godine usvojila Konvenciju o pravima deteta, prvi međunarodni ugovor koji se posebno bavi pravima deteta. Nakon toga, države su pristupile ratifikaciji Konvencije, odnosno potpisivanju i usvajanju. S obzirom da se radi o međunarodnim standardima, nijedna zemlja koja je ratifikovala Konvenciju o pravima deteta ne može da tvrdi da je njen odnos prema pravima deteta njena unutrašnja stvar. Konvencija o pravima deteta ima prioritet u odnosu na domaće zakonodavstvo, a jedino Ustav države ima veću pravnu moć od ove Konvencije. Ratifikacijom Konvencije, država se obavezuje da će uskladiti domaće zakonodavstvo po pitanju zaštite deteta, da će sprovoditi Konvenciju u praksi i promovisati njene vrednosti. Jugoslavija je 1990. godine ratifikovala Konvenciju o pravima deteta. Kao članica Ujedinjenih nacija, Savezna Republika Jugoslavija, zatim zajednica Srbije i Crne Gore,a danas i Republika Srbija preuzima sve obaveze i dužna je da svakom detetu osigura prava sadržana u Konvenciji. Konvencija ima četiri opšta principa, od kojih se prva dva odnose da sve ljude, a druga dva samo na decu:

Pravo na život, opstanak i razvoj (svako dete ima neotudjivo pravo na život i razvoj svih aspekata života, a država ima obavezu da svakom detetu do maksimalno mogućih granica to i obezbedi);

Princip nediskriminacije ( sva prava Konvencije odnose se na svu decu bez ikakve razlike, a država je dužna da zaštiti decu od bilo kakve diskriminacije);

Princip najboljeg interesa deteta (svi postupci koji se preduzimaju prema deci moraju uvek biti u najboljem interesu deteta);

Pravo na participaciju (svako dete ima pravo da aktivno učestvuje u svim odlukama koje utiču na njegov život i svako dete ima pravo da slobodno iznese svoje mišljenje);

18


Pravo deteta na život, opstanak i razvoj podrazumeva da dete mora imati obezbedjene podsticajne uslove da raste i da se razvija i da ti uslovi moraju biti dovoljno dobri kako se ne bi ugrozio život i opstanak deteta. Ove uslove dužni su da obezbede roditelji deteta, a ako oni to čak i uz podršku društva ne mogu da ostvare, uslovi se moraju obezbediti na drugi način. Ova pravo se odnosi na svu decu, bez obzira na njihovo rasno i nacionalno poreklo, veru, socijalnu pripadnost, što je regulisano pravom deteta na nediskriminaciju. Porodični zakon nalaže da se o detetu moraju starati, pre svih njegovi roditelji ili srodnici, a u slučaju da to nije moguće, dete mora biti zaštićeno drugim merama u sistemu socijalne zaštite, gde spada i hraniteljstvo. Sve mere moraju biti preduzete u skladu sa najboljim interesom deteta. Pravo na participaciju podrazumeva da dete mora učestvovati u procesu donošenja odluke koja mera zaštite će biti primenjena, u skladu sa uzrastom i kognitivnim sposobnostima. Dakle, mora se uzeti u obzir i mišljenje deteta.

Bitno je istaći da nijedno drugo pravo iz Konvencije o pravima deteta ne može u potpunosti da se ostvari ukoliko nisu ostvarena navedena četiri prava. U zaštiti dece bez roditeljskog staranja, za koju se primenjuje hraniteljstvo kao mera zaštite, ova četiri principa su rukovodeći principi. Porodični zakon Republike Srbije, kojim je hraniteljstvo regulisano kao mera porodičnopravne zaštite deteta, uskladjen je sa Konvencijom o pravima deteta.

U našoj zemlji, prava dece su takodje definisana i Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine koji garantuje posebnu zaštitu svoj deci, uključujući i decu bez roditeljskog staranja. Ustav izjednačava prava bračne i vanbračne dece, a takodje definiše prava i dužnosti roditelja.

Prema Porodičnom zakonu iz 2005. god. svako dete ima pravo da zna ko su mu roditelji. Ovaj zakon definiše i kada se dete sudskom odlukom odvaja od svojih roditelja (član 60. stav 3) kao i postupak lišavanja i ograničavanja roditeljskih prava (član 81. i 82.). Četvrti deo zakona posebno definiše usvojenje, a peti hraniteljstvo (V.Vidanović, Socijalna integracija dece bez roditeljskog staranja,str. 17).

Najvažniji rezultati koji su postignuti do 2007. godine: 2006. godine donet je Ustav koji po prvi put u ustavnopravnoj istoriji Srbije izričito govori o pravima deteta. Usvojen je veliki broj važnih zakona poput:• Porodični zakon;• Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnoprvnoj zaštiti maloletnih lica• Krivični zakonik;• Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja;• Zakon o zaštiti od diskriminacije osoba sa invaliditetom.

I.9. Oblici zaštite dece bez roditeljskog staranja

Roditelji imaju dužnost da se staraju o svojoj deci. U situaciji kada roditelji nisu u mogućnosti da se staraju o svojoj deci, društvo preuzima na sebe odgovornost da se detetu obezbedi neki od oblika zaštite. Kad god se konstatuje odsustvo roditeljskog staranja, nezavisno od toga koji će se oblik zaštite primeniti, dete se stavlja pod starateljstvo.

Starateljstvo je mera porodično-pravne zaštite kojom se maloletnom detetu bez roditeljskog staranja postavlja staralac. U najvećem broju slučajeva staralac je srodnik deteta, a može biti i pravno lice ili radnik organa starateljstva. Dužnosti staratelja su: da se stara o ličnosti, pravima i interesima štićenika, da brižljivo upravlja njegovom imovinom i obaveštava organ starateljstva o obavljanju poslova staraoca.

Svrha starateljstva nad maloletnim licima prema Zakonu o braku i porodičnim odnosima (član 219.) je da se zbrinjavanjem, vaspitanjem i obrazovanjem što potpunije razvije njihova ličnost i da se osposobe za aktivan stvaralački život u zajednici.

Zakonom je odredjeno ko je od srodnika dužan da prihvati dužnost staraoca, kao i razloge zbog kojih ova lica mogu biti oslobodjena ove dužnosti. Takodje, zakonom su utvrdjeni uslovi koje treba da ispunjava jedno lice da bi moglo da bude postavljeno za staraoca. U slučaju da dete nema srodnike ili oni ne ispunjavaju uslove da budu postavljeni za staraoce onda se dete

19


stavlja pod neposredno starateljstvo organa starateljstva. Radnik centra za socijalni rad se u ime organa starateljstva odredjuje da obavlja poslove staraoca.

Starateljstvo nad maloletnom decom prestaje onda kada roditelji preuzmu vršenje roditeljske dužnosti, kada se sprovede trajna mera zbrinjavanja deteta ili punolestvom deteta tj. sticanjem potpune sposobnosti deteta.

Prema Porodičnom zakonu Republike Srbije osnovni vidovi porodično-pravne zaštite dece bez roditeljskog staranja su:

a) Usvojenje,b) Porodični smeštaj i c) Institucionalna zaštita.

Koji će od ovih oblika zaštite biti odabran zavisi od velikog broja faktora i konkretne situacije, a izbor mora biti u skladu sa najboljim interesima deteta.

Milioni dece širom sveta odrastaju bez jednog ili oba roditelja. Deca bez roditeljskog staranja su u mnogo većoj opasnosti od diskriminacije, neadekvatne brige, nasilja i eksploatacije. Mnoga od njih su, nepotrebno, previše dugo smeštena u institucijama u kojima dobijaju manje stimulacije i individualne pažnje nego što im je potrebno da se razviju do svog punog potencijala. Dakle, govorimo o deci koja su često u svom odrastanju bila suočena sa nezadovoljenim razvojnim potrebama. Dve osnovne grupe potreba, potrebe za sigurnošću i ljubavlju, su kod dece bez roditeljskog staranja u manjoj ili većoj meri nezadovoljene. Adekvatno zadovoljenje svih potreba, a izuzetno potrebe za sigurnošću i ljubavlju, predstavljaju osnovu intelektualnog, emocionalnog i socijalnog razvoja deteta. U poslednje vreme dosta se radi o napuštanju prakse izdvajanja i izolovanja dece iz porodice i društvene sredine kako bi se drugim, i ne manje složenim strategijama, omogućilo da maksimalno razviju svoje sposobnosti za život u zajednici. Podrška Vlade kroz odgovarajuću politiku, finansiranje i zakonodavstvo, od vitalnog je značaja za uspostavljanje i promovisanje porodičnih oblika zaštite. Pozitivni stavovi prema usvajanju i hraniteljstvu, mogu da obezbede da deca koja ne mogu biti zbrinuta od strane njihovih porodica, odrastaju u porodičnom okruženju. Smeštaj u institucije postaje neprihvatljiva opcija pa se u skladu sa tim razvija proces deinstitucionalizacije i transformacije ovih ustanova, kad kod je to moguće, u pružaoce alternativnih usluga u zajednici.

a) Usvojenje

Pravo svakog deteta je da odrasta u porodici koja ga voli, prihvata i izlazi u susret njegovim potrebama. Najbolje za dete je da odrasta u okviru svoje biološke porodice, a ako to nije moguće, usvojenje, kao trajni oblik zaštite, jeste sledeće najbolje rešenje. Usvojenjem dete preuzima prezime i sva druga prava kao biološko dete svojih novih roditelja, i u potpunosti može da izgradi osećanje pripadanja i zajedništva sa njima. Za usvojitelje, ono predstavlja drugačiji, ali jednako dobar način da se postane roditelj.

Usvojenje je čin uspostavljanja sistema prava i obaveza između deteta koje se usvaja (usvojenik) i osoba koje ga usvajaju (usvojitelji), koji je identičan sa pravima i obavezama koje inače postoje između deteta i roditelja. Po istoj analogiji, rođaci usvojitelja imaće obaveze prema detetu koje inače imaju rođaci roditelja deteta. Istovremeno, prava i obaveze između deteta i njegovih bioloških roditelja i srodnika prestaju da postoje – osim ako dete nije usvojeno od strane supružnika ili vanbračnog partnera njegovog roditelja.

U Priručniku o usvojenju, usvojenje se definiše kao “poseban oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja, ali i kao porodično-pravni odnos jer se zasniva pravnim putem, kao i sa gledišta ostvarivanja prava svakog pojedinca da planira obim svoje porodice” (Grupa autora, Priručnik o usvojenju, 1990, str.14).

Da bi neko dete moglo biti usvojeno, potrebno je da istovremeno budu ispunjeni sledeći uslovi: da je dete starije od tri meseca i mlađe od 18 godina, kao i da nije steklo potpunu poslovnu

sposobnost;

20


da su roditelji deteta preminuli, nepoznati ili nepoznatog boravišta, ili da su živi i poznati, ali lišeni poslovne sposobnosti ili da su lišeni roditeljskog prava (sa malom šansom da im ikada bude vraćeno), ili da prosto žele da daju dete na usvojenje;

da dete nije već usvojeno.Najčešće, kao usvojitelji se pojavljuju bračni ili vanbračni parovi. U izuzetnim slučajevima – a izuzetnost ovde potvrđuje posebna dozvola ministra rada i socijalne politike – usvojitelj može biti i osoba koja živi sama.

Usvojitelji mogu da budu samo osobe za koje je utvrđeno da poseduju svojstva „na osnovu kojih se može zaključiti da će roditeljsko pravo vršiti u najboljem interesu deteta“. To automatski isključuje one koji su:

potpuno ili delimično lišeni roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti; oboleli od bolesti koja može štetno delovati na usvojenika; osuđeni za neko od krivičnih dela protiv braka, porodice, polne slobode ili

života i tela.Između usvojitelja i usvojenika mora da postoji određena starosna razlika – ne manja od 18,

niti veća od 45 godina. Istovremeno, među njima ne sme da postoji krvno srodstvo – bilo u pravoj liniji (dete, unuk, praunuk), bilo u bočnoj liniji (brat, sestra, polubrat, polusestra). Čak i ako su svi ovi kriterijumi ispunjeni, do usvojenja će doći samo ako nadležni organ proceni da je to u “najboljem detetovom interesu”.

Strancima je usvajanje dozvoljeno pod dva uslova: da se usvojitelji ne mogu naći među državljanima Srbije, za šta je rok godinu dana od unošenja podataka u Jedinstveni lični registar usvojenja, ali i da se nadležni ministar saglasi sa usvojenjem. Izuzetno, ministar se može saglasiti sa usvojenjem i pre isteka roka od godinu dana, ako se proceni da je to u najboljem interesu deteta.

Ako dete ima roditelje, potrebna je njihova saglasnost da bi se uopšte razmatrala mogućnost usvojenja – osim u slučaju da su roditelji trajno lišeni roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti (što su često i razlozi pokretanja procesa usvojenja). Tada, kao i u slučaju da dete nema roditelje, potrebna je saglasnost njegovog staratelja. Na sve to, zgodno je pomenuti da pravo na mišljenje ovde ima i svako dete koje je starije od 10 godina. Ako mu se iz bilo kog razloga ne dopada ideja da bude usvojeno, usvojenja neće ni biti.

Prema Zakonu o braku i porodičnim odnosima postoje dva oblika usvojenja: obično tj. nepotpuno usvojenje, potpuno usvojenje.

Kod nepotpunog usvojenja podaci o biološkim roditeljima se ne brišu, a menja se samo, mada nije obavezno, lično ime (prezime) usvojenog deteta. Ovaj oblik usvojenja se najčešće primenjuje kod srodničkog usvojenja. Potpuno usvojenje je neraskidivo i predstavlja najefikasniji oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja. Potpunim usvojenjem dete se u potpunosti integriše u porodicu usvojilaca, briše se raniji upis činjenice rodjenja deteta u matičnoj knjizi rodjenih i vrši novi upis sa novim ličnim imenom i podacima o usvojiocima kao roditeljima.

b) Porodični smeštaj

Poslednjih godina se intenzivno radi na razvoju i promovisanju ovog oblika zaštite dece bez roditeljskog staranja. Hraniteljstvo, kako se tradicionalno naziva porodični smeštaj, jedan je od poželjnijih oblika zaštite ove dece, koji se primenjuje onda kada je smeštaj u drugu porodicu najpovoljnije rešenje za dete.

Porodični zakon definiše porodični smeštaj kao “organizovan oblik socijalne zaštite dece u vidu njihovog poveravanja na brigu i staranje drugoj odabranoj, motivisanoj i pripremljenoj porodici”.

Zakon o socijalnoj zaštiti ističe da se pružanjem usluga porodičnog smeštaja deci i mladima privremeno, do završetka redovnog školovanja tj. do navršene 26. godine života, obezbedjuju

21


nega, zaštita i uslovi za optimalan razvoj u porodičnom okruženju. Porodični smeštaj predstavlja pripremu za povratak primarnoj porodici ili pripremu za samostalan život.

Osnovne karakteristike porodičnog smeštaja su: Privremenost smeštaja (njegovo trajanje je ograničeno i zavisi od trajanja problema

zbog kojeg je dete smešteno u hraniteljsku porodicu), Substitivnost porodične sredine (hraniteljska porodica je zamena za prirodnu porodicu

deteta i pruža sigurnost, ljubav i svaku drugu vrstu podrške), Smeštaj u hraniteljsku porodicu ne znači prekid porodičnog kontinuiteta (osim u

izuzetnim slučajevima, dete treba u najvećoj mogućoj meri da održava kontakt sa svojom prirodnom porodicom),

Hraniteljska porodica pomaže detetu da se poveže sa socijalnom sredinom.Postoje značajne razlike izmedju hraniteljstva i usvojenja:

Hranitelji nisu biološki roditelji deteta na porodičnom smeštaju; Dete ima svoju prošlost, život u drugoj sredini, a većina njih i svoju primarnu

porodicu i sve to utiče na detetov razvoj; Dete na porodičnom smeštaju mora se ponovo prilagodjavati; Hraniteljstvo je privremen oblik zaštite deteta i nosi sa sobom separaciju, sa kojom se

dete suočava više puta, ali se ovog puta sa separacijom suočavaju i hranitelji po prestanku hraniteljstva;

Hranitelji dele odgovornost za razvoj deteta sa profesionalcima iz sistema socijalne zaštite;

Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti porodični smeštaj može da se ostvaruje kao: Standardni smeštaj, Smeštaj uz intenzivnu ili dodatnu podršku, Urgentni smeštaj, Povremeni smeštaj, Druga vrsta smeštaja u drugu porodicu;

Porodični smeštaj dece ostvaruje se pod odredjenim uslovima i :1. Kada je dete napušteno, a nema izgleda da će biti usvojeno,2. Kada su roditelji deteta lišeni poslovne sposobnosti ili roditeljskog prava,3. Kada ima oba ili jednog roditelja, i samo uz njihovu saglasnost, a traje dok postoje

okolnosti za koje je odredjen,4. Za decu koja su potencijalni kandidati za usvojenje.

Različiti oblici porodičnog smeštaja se mogu podeliti i prema sledećim kriterijumima:A. Prema dužini porodičnog smeštaja:

Dugoročni porodični smeštaj (za decu koja u dužem vremenskom periodu nemaju uslova za povratak u prirodnu porodicu ili primenu drugog oblika zaštite),

Kratkoročni porodični smeštaj (do razrešenja krizne situacije u primarnoj porodici ili primene drugog oblika zaštite),

Povremeni porodični smeštaj (za decu koja su smeštena u institucije kao mogućnost sticanja porodičnog iskustva i pripreme za samostalan život);

B. Prema specifičnim potrebama dece: Specijalizovani porodični smeštaj (smeštaj za decu sa smetnjama u razvoju,

zlostavljanu i vaspitno zapuštenu decu), Urgentni porodični smeštaj (za decu koja se nalaze u neposrednoj opasnosti);

C. Prema srodničkim vezama: Srodnički porodični smeštaj (srodničke porodice), Klasičan porodični smeštaj (nesrodničke porodice);

c) Institucionalna (domska) zaštita

Domsko zbrinjavanje dece bez roditeljskog staranja predstavlja tradicionalni oblik socijalne zaštite i ima dugu tradiciju u Srbiji. Začetak ovog oblika zaštite vezuje se za humanitarne

22


aktivnosti koje je sprovodila Pravoslavna crkva sa ciljem da se obezbedi zaštita deci koja su ostala bez roditeljskog staranja. Organizovana institucionalna zaštita se javlja u trenutku kada se broj dece bez roditeljskog staranja povećao do te mere da se lokalna zajednica nije mogla brinuti o njima, pa je bilo neophodno formirati posebne institucije čija će osnovna svrha biti zbrinjavanje ove dece. Česti periodi ratovanja, osiromašenje stanovništva, razne epidemije i druge nepovoljne okolnosti uslovili su porast broja dece bez roditeljskog staranja. Pored početka državne brige, pokreće se i gradjanska inicijativa sa ciljem da se deca zbrinu u institucijama i organizuju novi oblici pomoći i zaštite. Tokom Prvog i Drugog svetskog rata, a i nakon ratova razvijaju se različiti oblici institucionalne i poluinstitucionalne zaštite.

Domski smeštaj kao oblik zaštite, u medjunarodnim konvencijama i domaćem zakonodavstvu, dat je kao krajnja mogućnost u zbrinjavanju dece bez roditeljskog staranja. Medjutim, ovaj oblik zaštite je dominantan kod nas i često se primenjuje i za decu kojoj nije neophodan, odnosno koja bi mogla biti smeštena u hraniteljske porodice.

Pravo na smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ima dete bez roditeljskog staranja i dete čiji je razvoj ometen porodičnim prilikama. Vreme smeštaja nije ograničeno, što znači da je ovaj smeštaj privremen i traje dok se ne stvore uslovi za povratak u porodicu, dok se ne primeni neki drugi oblik zaštite ili do osposobljavanja za samostalan život.

Kada se govori o valjanosti i adekvatnosti ovog oblika zaštite, mišljenja stručnjaka su podeljena. Otudjenost, kolektivnost, brojnost dece u instituciji i njihove različite potrebe, problemi i specifična iskustva koja iz svojih porodica nose, razlozi su što se o domskom smeštaju sve više govori kao neadekvatnom za zadovoljavanje kompleksnih potreba dece bez roditeljskog staranja.

U poslednje vreme veliki je broj onih koji se kritički odnose prema institucionalnom smeštaju i koji se zalažu za deinstitucionalizaciju, a za to navode čvrste argumente. Po njihovom shvatanju institucije su najčešće sakrivene i izolovane iz naselja. Posledica toga je da se malo zna o tome šta se dešava unutra. Često, loša praksa u institucijama može proći neopaženo godinama, s obzirom da ova deca nemaju pristup odraslim osobama od poverenja van institucije, kojima bi mogli da se povere o tome šta im se dešava. Nadalje, institucionalna nega je skupa, naročito u siromašnijim zemljama, i za državu može biti skupo da u institucije ulaže dovoljno sredstava. Nedovoljno hrane, odeće, obuće i drugih sredstava može voditi neuhranjenosti, lošoj higijeni, širenju bolesti i neizbežno, značajnim lošim posledicama po one koji u njima borave. U mnogim institucijama sa malobrojnim osobljem nije neobično zateći da, tokom jedne smene, jedan član osoblja brine o 10 do 20 dece ili odraslih osoba. Nakon što je mnogo godina provelo u instituciji, kod deteta – ili već odrasle osobe – je praktično nemoguće utvrditi da li je rođeno sa teškoćama ili su one rezultat boravka u instituciji. Većina ove dece suočava se sa brojnim psihosocijalnim problemima i teškoćama koji utiču na proces njihove socijalne integracije.

U okviru reforme sistema socijalne zaštite u našoj zemlji sve je veća tendencija osavremenjavanja domskog smeštaja u skladu sa potrebama dece, sve je veća potreba za transformacijom ustanova i stvaranjem prelaznih stambenih zajednica … Medjutim, sve ove vrste alternativnih usluga su još uvek u razvoju, što znači da će domski smeštaj postojati još duže vreme.

O tome koji će oblik zaštite biti primenjen za dete bez roditeljskog staranja odluku donosi organ starateljstva. Stručnjaci socijalne zaštite najčešće su jedini zastupnici dece bez roditeljskog staranja, a njihove odluke su presudne za dalji razvoj dece, pa je odgovornost za sudbinu svakog pojedinačnog deteta iznad svih ostalih.

3. Deo.Hraniteljstvo

Hraniteljstvo je privremeni oblik zaštite deteta i traje do razrešenja krizne situacije u biološkoj porodici deteta, ali može da potraje i duže, sve do osamostaljivanja deteta. Cilj

23


smeštaja deteta u hraniteljsku porodicu jeste obezbedjivanje adekvatnog porodičnog okruženja u kome će dete u skladu sa svojim mogućnostima rasti, razvijati se i osposobljavati za samostalan život. Uspešno hraniteljstvo podrazumeva da se hranitelji na pravi način brinu o detetu, da razumeju teškoće i probleme sa kojima se dete suočava i da se prema detetu i njegovoj biološkoj porodici ophode bez diskriminacije. Hranitelji moraju prihvatiti dete onakvo kakve jeste, sa svim njegovim osobinama, a njegovo ponašanje treba da shvate u kontekstu iskustva koje je proživelo.

Hraniteljstvo je složeno jer zahteva znanja i veštine za odgajanje dece koja su doživela različite gubitke i bila izložena zanemarivanju.

I.10. Istorijat razvoja hraniteljstva

Hraniteljstvo u Srbiji ima dugu tradiciju,od preko 80 godina. Do devedesetih godina XX veka možemo govoriti o usponu hraniteljstva, kada dolazi do stagnacije i opadanja primene ovog oblika zaštite dece.

Prvi oblik regulisanog smeštaja dece u porodicu nalazio se u Karadjordjevom zakoniku iz 1805.god. Ovaj zakon daje mogućnost majci koja nezakonito rodi dete da, ukoliko oseća sramotu, može dati dete na čuvanje nekoj drugoj ženi.

Prvi organizovani porodični smeštaj u Srbiji, koji se vezuje za Uredbu Ministarstva socijalne politike od 5.februara 1919.godine, pojavljuje se u selu Štitar kod Šapca. Organizovan je od strane Društva za vaspitanje i zaštitu dece, koje je pored porodičnog smeštaja organizovalo i domski smeštaj. U to vreme je 20% dece bilo zbrinuto u porodicama.

Godine 1922. u predratnoj Jugoslaviji donet je Zakon o zaštiti dece i mladeži, koji je preporučio porodični smeštaj. Organizovani rad na razvoju hraniteljstva u Srbiji počinje 1929.godine, posle donošenja Pravilnika o kolonijama za odojčad i malu decu, na osnovu kojeg su osnovane prve kolonije u Miloševcu i Čortanovcima 1931.godine, u Staparu kod Sombora 1933. i u Čurugu 1934. godine. Ova mesta su ostala verna tradiciji i danas se u njima veliki broj stanovnika bavi hraniteljstvom.

Nakon Drugog svetskog rata, pod uticajem ideologije Sovjetskog Saveza, značaj porodičnog smeštaja znatno opada. Veliki broj ratne siročadi je smešten u dečije domove. Takva praksa se nije dugo održala.

Porodični smeštaj i u Beogradu ima dugu tradiciju. Već 1931.godine je osnovan „Centralni ured za zaštitu matere, dece i mladeži grada Beograda“, koji je izmedju ostalog, imao zadatak da osniva sopstvene dečije kolonije i nadzire decu u tudjoj porodici. Ovaj ured je uticao na osnivanje ustanove za zatvorenu zaštitu dece „Gradski dečiji dom“ u Zvečanskoj. Ova ustanova postoji i danas, vremenom je menjala nazive ali je ostala prepoznatljiva po nazivu ulice u kojoj se nalazi. U okviru ove ustanove se od njenog osnivanja odvijala i delatnost porodičnog smeštaja. Porodični smeštaj je kao samostalna institucija u Beogradu osnovana 1955.godine, pod nazivom „Centar za zbrinjavanje dece u porodice“, koji je 1962. integrisan u Dom za odojčad i malu decu u Zvečanskoj. Od 1974.godine u okviru ove ustanove je porodični smeštaj organizovan kao posebna organizaciona jedinica ovog doma, koja se ukida 1998.godine. Njeno ukidanje je dovelo do niza problema i opadanja broja hraniteljskih porodica. Čitavu deceniju problemi su se samo gomilali, bez ikakvog pokušaja da se nešto uradi na tom planu. Konačno je 2008.godine formiran Centar za porodični smeštaj dece i omladine u Beogradu i donosi se odluka koja predvidja otvaranje još 16 centara za porodični smeštaj u Srbiji.

U našoj zemlji je 1959.godine donet Zakon o porodičnom smeštaju, kao poseban zakon koji se primenjivao sve do donošenja Zakona o braku i porodičnim odnosima 1980.godine. Od tada se materija porodičnog smeštaja reguliše u dva zakona: Zakon o braku i porodičnim odnosima i Zakon o socijalnoj zaštiti.

Devedesete godine su nanele veliku štetu razvoju porodičnog smeštaja. Ratovi, izbeglištvo, osiromašenje stanovništva i drugi nepovoljni dogadjaji su uticali na povećanje broja dece u sistemu socijalne zaštite. Sve te nepovoljne okolnosti su posebno pogadjale decu koja su

24


smeštena u institucije, zbog toga što nije postojala mogućnost da se ovoj deci obezbedi smeštaj u porodičnom okruženju. Većina hraniteljskih pšorodica koje su imale decu na smeštaju su bile u teškoj ekonomskoj situaciji, jer u godinama visoke inflacije nisu redovno dobijale naknadu za izdržavanje dece. Većina ovih porodica i pored teške ekonomske situacije nisu raskidale hraniteljstvo.

Promene u razvoju hraniteljstva u Srbiji desile su se 2003.godine, kada nadležno ministarstvo započinje proces reforme sistema socijalne zaštite i ističe primenu porodičnih oblika zaštite kao prioritetni zadatak države. Ministarstvo definiše Strategiju za razvoj hraniteljstva i uz pomoć donatora započinje proces razvoja hraniteljstva. Unapredjenje hraniteljstva podrazumeva promene zakonodavstva i definisanje standarda, izmene u finansiranju porodičnog smeštaja, razne kampanje... Pozitivne promene koje su ostvarene u hraniteljstvu ogledaju se kroz porast broja hraniteljskih porodica i dece na smeštaju.

Savremeno doba razvija i savremene pristupe u hraniteljstvu. Istraživanja su pokazala da je život deteta u instituciji veoma rizičan za njegov razvoj pa za svako dete, koje ne može da živi u svojoj biološkoj porodici, treba pronaći hraniteljsku ili usvojiteljsku porodicu. Samo u izuzetnim situacijama dete treba smestiti u instituciju. Danas, prednost se uvek daje porodičnim oblicima zaštite u odnosu na smeštaj u instituciju. Karakteristične potrebe ove dece, povećanje njihovog broja i shvatanje da je hraniteljska uloga složena odredili su nove pristupe u razvijanju i unapredjivanju hraniteljstva.

I.11. Sličnosti i razlike izmedju hraniteljstva i roditeljstva

Neposredna briga o detetu je ono po čemu su hraniteljstvo i roditeljstvo slični. I roditelji i hranitelji čuvaju, neguju, štite, vaspitavaju, uče dete i podstiču njegov razvoj. Medjutim, hranitelj nije biološki roditelj deteta, nije sa detetom od njegovog samog rodjenja, ima različit lični i porodični identitet, nije zakonski roditelj deteta... Razlike se mogu podeliti u pet osnovnih grupa:

Razlika u identitetu : dete u odnosu na hranitelje ima drugačije prezime i poreklo. Hranitelji imaju obavezu da podrže i podstiču očuvanje detetovog ličnog i porodičnog identiteta, da odgovaraju na pitanja deteta u vezi sa njegovim poreklom, kao i da pruže podršku detetu u ostvarivanju kontakta sa roditeljima.

Prilagodjavanje : detetu treba pružiti pomoć u prilagodjavanju novoj sredini, porodici, novoj obrazovnoj ustanovi i uopšte novim životnim okolnostima.

Detetova prošlost : dete u hraniteljsku porodicu dolazi iz svoje biološke porodice, druge hraniteljske porodice ili institucije. To znači da je dete živelo u drugim okolnostima i da ima prošlost koja utiče na njegov razvoj. Hranitelji moraju biti upoznati sa okolnostima u kojima je dete živelo pre smeštaja u njihovu porodicu kako bi mogli adekvatno da zadovolje potrebe deteta.

Odvajanje-separacija : hraniteljstvo je vremenski ograničeno. To znači da se hranitelji posle izvesnog vremena moraju suočiti sa činjenicom da se dete, koje su prihvatili u svoju porodicu i sa kojim su izgradili bliske odnose, vraća u biološku porodicu, odlazi u drugu hraniteljsku porodicu ili usvojiteljsku porodicu, ili odlazi zbog osamostaljivanja. Nekada se dešava da dete odlazi iz hraniteljske porodice jer se nije uspešno prilagodilo na nove okolnosti. U svakom slučaju, zadatak hranitelja je da dete adekvatno pripreme za odlazak iz hraniteljske porodice. Ovakve situacije su u velikom broju slučajeva bolne i za hranitelje i za dete jer se suočavaju sa emocionalnim gubitkom.

Podeljena odgovornost : zadatak hranitelja je da obezbede neophodnu zaštitu deteta u skladu sa njegovim najboljim interesima. Iako neposrednu brigu o detetu vode hranitelji, odgovornost je podeljena izmedju hranitelja i tima stručnjaka za socijalnu zaštitu.

Iz svega navedenog zaključujemo da hranitelji imaju više zadataka i veću odgovornost od roditelja. Hranitelji treba da steknu i razviju kompetencije, kako bi pomogli detetu koje prihvataju, da prevazidje zaostatak u razvoju koji je nastao kao rezultat prethodnog iskustva. Hranitelj ima zadatak da dete koje ne poznaje od rodjenja prihvati onakvo kakvo jeste, da

25


razume ponašanje deteta, da pomogne detetu da razume i prihvati svoju prošlost, da ga usmeri i pomogne mu da se adekvatno razvije u skladu sa potencijalima koje poseduje. Sve ovo pokazuje koliko je složena uloga hranitelja i pokazuje da roditeljsko iskustvo i znanje nisu dovoljni za obavljanje uloge hranitelja. Izazov hraniteljstva upravo se krije u većem broju zadataka u odnosu na biološko roditeljstvo.

I.12. Motivi za hraniteljstvo

Iz različitih razloga ljudi se prijavljuju za hraniteljstvo: Altruistički motivi : ljubav i naklonost prema deci je jako često glavni razlog koji

motiviše ljude da se prijave na hraniteljstvo. Ljudi kod kojih dominira ovaj motiv imaju potrebu da pruže ljubav i zaštitu deci bez roditeljskog staranja. Činjenica da nekog mogu učiniti srećnim i kod njih samih izaziva osećaj neizmerne sreće.

Fatalistički motivi : ideja da je samo briga o detetu smisao postojanja predstavlja fatalistički motiv.

Narcistički motivi : ovi motivi se javljaju kod osoba koje imaju potrebu za stalnim potvrdjivanjem sopstvene vrednosti. Briga o detetu povećava vrednost takvih osoba i time oni postaju mnogo značajniji i vredniji.

Instrumentalni motivi : neki ljudi se na hraniteljstvo odlučuju jer znaju da će im ljubav i pažnja koju pružaju detetu biti uzvraćena. Misao kojom se oni vode je „ da imam nekog u starosti kad onemoćam“.

Ima i ljudi koji su za hraniteljstvo zainteresovani iz čisto materijalnih razloga.Iskustva pokazuju da motivacija za neku odluku, da se postane roditelj ili hranitelj, ne

počiva ni na jednom konkretnom razlogu, a često se razlozi vremenom menjaju. „Čisti“ motivi su jako retki u praksi, najčešće se motivi medjusobno prepliću.

Jedno istraživanje sprovedeno 2000. godine u Srbiji, na uzorku koji čine 335 hranitelja tj. 21% od ukupnog broja hraniteljskih porodica iste godine, pokazuje koji su osnovni motivi za bavljenje hraniteljstvom.

67.1

12.5

11.9

9.83.9

19.1

Grafikon 1 : Motivacija za bavljenje hraniteljstvom

želja da pomognu deci bez roditeljskog staranja-67,1%novčana nadoknada-12,5%iskustva drugih porodica-11,9%nemanje dece-9,8%zbog društva-3,9%srodničke porodice-19,1%

D.Grujić, Porodični smeštaj dece, 2005.god, str.127.

Deca bez roditeljskog staranja su različitog pola, uzrasta, porekla, zdrava ali i deca sa zdravstvenim problemima, deca koja zaostaju u razvoju, deca sa invaliditetom, deca koja osećaju posledicu zanemarivanja ili zlostavljanja. Sva ova deca su imala emocionalne gubitke koji su uticali na njihov razvoj. Zbog svega ovoga bitno je da ljudi svoju odluku da se brinu o deci bez roditeljskog staranja stave u kontekst realnih potreba i karakteristika te dece, i u skladu sa tim prilagode svoja početna očekivanja.

I.13. Oblici hraniteljstva

26


Pravilnik o hraniteljstvu, polazeći od specifičnih potreba deteta bez roditeljskog staranja i uslova potrebnih za njihovo zadovoljavanje, navodi da postoje sledeći oblici hraniteljstva:1. standardno hraniteljstvo – zadovoljava potrebe deteta urednog psihofizičkog razvoja za

koje je procenjeno da je primena hraniteljstva u njegovom najboljem interesu i koje se u hraniteljsku porodicu smešta na kraći ili duži vremenski period;

2. specijalizovano hraniteljstvo – zadovoljava potrebe deteta sa smetnjama u psihofizičkom razvoju, izraženim zdravstvenim teškoćama ili poremećajem ponašanja, za koje je procenjeno da je primena hraniteljstva u njegovom najboljem interesu i koje se u hraniteljsku porodicu smešta na kraći ili duži vremenski period;

3. urgentno hraniteljstvo - primenjuje se u hitnim situacijama kada je došlo do napuštanja deteta od strane roditelja, grubog zanemarivanja ili zlostavljanja deteta ili kada su roditelji sprečeni da brinu o detetu zbog teške bolesti ili smrti. Traje do razrešenja krizne situacije u porodici ili do primene odgovarajuće mere zaštite u skladu sa najboljim interesima deteta;

4. povremeno hraniteljstvo - primenjuje se za dete sa razvojnim ili zdravstvenim teškoćama, koje živi u biološkoj ili hraniteljskoj porodici i koje se smešta u drugu hraniteljsku porodicu na kraći period u cilju predaha i očuvanja kapaciteta hraniteljske, odnosno biološke porodice za dalju brigu o detetu i preventiranja kriznih situacija koje mogu da ugroze funkcionalnost porodice;

Povremeno hraniteljstvo primenjuje se i za dete uzrasta iznad 10 godina koje je na dužem smeštaju u ustanovi za decu bez roditeljskog staranja, u cilju sticanja iskustva porodičnog modela života i pripreme za samostalan život.

Hranitelji, po pravilu, neposredno brinu o detetu, u svom stambenom prostoru, a izuzetno, kada je to u najboljem interesu deteta, u stambenom prostoru deteta.

Kada hranitelji neposredno brinu o detetu u stambenom prostoru koji pripada detetu, ugovorom o hraniteljstvu utvrđuju se i posebni uslovi koji se odnose na troškove korišćenja i održavanja stana.

Poredjenja radi, navešću oblike porodičnog smeštaja koje se sprovode u drugim državama.U Velikoj Britaniji postoji čitav spektar različitih oblika porodičnog smeštaja:

a) Porodični smeštaj u funkciji odmenjivanja roditelja – podrazumeva planirane kraće boravke deteta na porodičnom smeštaju sa ciljem da se obezbedi predah za dete i odmena za roditelje. Ovim oblikom porodičnog smeštaja su obuhvaćena deca koja se teško bolesna ili ometena u razvoju,ali izuzetno ovim oblikom mogu biti obuhvacena i deca iz porodica u stanju socijalne potrebe;

b) Podeljeni porodični smeštaj – odnosi se na dugotrajnije zbrinjavanje u situacijama kada su roditelji trajno ometeni u razvoju ili boluju od neizlečive bolesti (npr. aids), pa se psihološka i emocionalna uloga roditelja deli sa hraniteljima;

c) Neodložni porodični smeštaj – uglavnom traje kraći vremenski period i nastaje zbog iznenada nastale nemogućnosti roditelja da se brinu o detetu;

d) Usmereni porodični smeštaj – najčešće obuhvata decu sa specijalnim potrebama, izazvanim zanemarivanjem, psihološkim ugrožavanjem ili seksualnim zlostavljanjem deteta u samoj porodici;

e) Tinejdžeri na porodičnom smeštaju – oblik kada se na porodični smeštaj stavljaju maloletni izvršioci teških krivičnih dela ili tinejdžeri koji su prethodno boravili na psihijatrijskom tretmanu (D.Grujić, Porodični smeštaj dece, Beograd 2005, str.22).

U Sjedinjenim Američkim državama, prema propisanim standardima rada službi za porodični smeštaj, postoje sledeći oblici porodićnog smeštaja:

a. Hitna zaštita – hitan smeštaj deteta kada je u neposrednoj opasnosti;b. Dijagnostička procena – porodični smeštaj u toku dijagnostičkog postupka za decu

koja ne mogu da ostanu sa svojim roditeljima;c. Specijalizovano hraniteljstvo – porodični smeštaj koji pruža specijalizovane usluge

deci sa posebnim potrebama;d. Usluge roditeljima tinejdžerima – porodični smeštaj za mlade majke i njihovu decu,

kada je od značaja da budu smešteni zajedno;

27


e. Odmor – privremeni smeštaj u drugu porodicu za decu čijim je roditeljima potreban odmor ili olakšanje i na taj način se pomaže da deca ostanu u svojim porodicama;

f. Usvojenje od strane hraniteljske porodice – u odredjenim situacijama hranitelji mogu postati usvojitelji deteta, čime se izbegava ponovno preseljenje deteta;

g. Priprema za usvojenje – kada je porodični smeštaj neophodan proces u tranziciji od bioloških roditelja da usvojitelja. Porodični smeštaj pruža pomoć da se sazna više o tome kakva bi usvojiteljska porodica bila najbolja za dete;

h. Planirano, dugoročno hraniteljstvo – odnosi se na onu decu koja ne mogu biti vraćena biološkim roditeljima, a ne mogu biti ni usvojena iz različitih razloga;

i. Priprema za nezavisan život – porodični smeštaj u cilju pomoći detetu da se pripremi za samostalan život (D.Grujić, Porodični smeštaj dece, Beograd 2005, str.22).

Sve prethodno navedeno nas upućuje na zaključak da je porodični smeštaj kao oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja kod nas još uvek u razvoju. Neophodne su krupne i neodložne promene koje bi obezbedile napredak u razvoju porodičnog smeštaja.

I.14. Kompetencije hranitelja

Prethodna negativna životna iskustva dece bez roditeljskog staranja za posledicu imaju specifična zaostajanja u razvoju te dece, posebno emocijalnom i socijalnom. Zbog toga je kod ove dece otežano prepoznavanje i adekvatno reagovanje na njihove potrebe, za šta su potrebna specifična znanja i veštine hranitelja. Budući hranitelji moraju proći kroz pripremu i obuku kojima se stiču znanja i veštine za uspešno obavljanja hraniteljskih zadataka. Navode se pet kompetencija hranitelja:

Prva kompetencija: obezbedjivanje sigurnog okruženja za dete i zaštite deteta od zanemarivanja i zlostavljanja;Da bi hranitelji stekli prvu kompetenciju neophodno je da usvoje znanje o uslovima koje je potrebno obezbediti za siguran i bezbedan smeštaj deteta u porodici i okolini; o faktorima rizika za zanemarivanje i zlostavljanje deteta u porodici i okolini; o fizičkim, zdravstvenim i psihološkim znacima zanemarivanja i zlostavljanja, izuzetno emocionalnog i seksualnog; o adekvatnom postupanju sa decom koja su bila žrtve zanemarivanja i zlostavljanja…

Druga kompetencija: zadovoljavanje razvojnih potreba deteta u cilju optimalnog razvoja njegovih potencijala i prevazilaženja razvojnih zastoja;Ova kompetencija podrazumeva osposobljavanje roditelja da razumeju razloge zbog kojih deca na hraniteljstvu imaju zastoje u razvoju, da razumeju načine na koje deca mogu izražavati svoje potrebe, kao i da razviju veštine za adekvatno zadovoljavanje potreba ove dece.

Treća kompetencija: očuvanje identiteta deteta kroz podržavanje veza izmedju deteta i njegove porodice tj. drugih važnih osoba iz njegove prošlosti;Dete koje dolazi u hraniteljsku porodicu, kao i svako drugo dete, ima svoju prošlost i identitet. U najvećem broju slučajeva, biološki roditelji deteta i drugi bliži srodnici, uglavnom su poznati. Postoje i deca koja nikada nisu živela u svojoj biološkoj porodici ali imaju pravo da znaju za svoju porodičnu istoriju. Da bi hranitelji ovladali ovom kompetencijom potrebno je da znaju zašto je važno očuvanje ličnog identiteta deteta, zašto je važno podržavanje svih vidova kontakta deteta sa značajnim osobama iz njegove prošlosti, kako se kontakti mogu odraziti na dete, kako treba postupati u pripremi deteta za kontakte…

Četvrta kompetencija: pružanje podrške detetu u prevladavanju separacije i gubitka;Ova deca su najčešće više puta doživljavala odvajanja od bliskih osoba, što otežava njihovo emocionalno vezivanje i uspostavljanje odnosa poverenja sa novim osobama. Hranitelji moraju biti svesni ovoga i u skladu sa tim razviti sposobnost prepoznavanja i razumevanja osećanja deteta, kao i razumevanja njegovog ponašanja u kontekstu ranijeg preživljenog iskustva. Hranitelji moraju biti spremni

28


da pruže podršku detetu u prevladavanju emocionalnih gubitaka. Hranitelji i sami moraju biti sposobni da se izbore sa sopstvenim emocionalim gubicima kako bi bili u stanju da pruže podršku detetu.

Peta kompetencija: prihvatanje podeljene odgovornosti i uspostavljanje saradničkog odnosa sa roditeljima deteta i stručnjacima centra za socijalni rad i centra za porodični smeštaj;

Napredovanje deteta na hraniteljstvu nije samo odgovornost hranitelja. Hranitelji vode neposrednu brigu o detetu, a roditelji i ostali bliski srodnici takodje ostaju značajni učesnici u životu deteta i donošenja odluka vezanih za dete. Odgovornost za brigu o detetu dele hranitelji i stručnjaci socijalne zaštite. To znači da hranitelji moraju ostvarivati čvrstu saradnju sa ostalim osobama koje su takodje odgovorne za dete koje je na hraniteljstvu, jer je cilj toga ostvarivanje najboljeg interesa deteta. Hranitelji moraju usvojiti znanja i veštine timskog rada i podeljene odgovornosti za dete.

I.15. Odabir potencijalne hraniteljske porodice

Porodični smeštaj može biti ostvaren samo u porodici koja sa uspehom može obavljati roditeljsku dužnost, naročito u pogledu negovanja, vaspitavanja, obrazovanja i osposobljavanja za samostalan život. To je opšti uslov koji mora biti ispunjen. Organ starateljstva ima obavezu da utvrdjuje opštu podobnost hranitelja, odnosno da hranitelj može da bude samo lice koje ima lična svojstva na osnovu kojih se može zaključiti da će se starati o detetu u skladu sa njegovim najboljim interesom. Član porodice sa kojim se zaključuje ugovor o hraniteljstvu, mora da ispunjava sledeće uslove:

Da nije lišen roditeljskog prava, Da nije lišen poslovne sposobnosti, Da mu interesi nisu u suprotnosti sa interesima štićenika i roditelja štićenika, Da nema više od troje dece, Da nije obolelo od bolesti koja može štetno delovati na štićenika, Da nije osudjivano za krivična dela iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice,

protiv polne slobode, protiv života i tela.Porodičnim zakonom i Pravilnikom o hraniteljstvu uredjena je procedura kojom se realizuje

porodični smeštaj, a koja se odvija kroz aktivnosti centra za socijalni rad nadležnog za dete, centra za socijalni rad nadležnog za hraniteljsku porodicu i centra za porodični smeštaj. Odluku o izboru hraniteljske porodice donosi stručni tim, koji se sastoji od socijalnog radnika, pedagoga, psihologa, lekara i drugih stručnjaka u zavisnosti od okolnosti koje su dovele do smeštaja deteta u hraniteljsku porodicu. Za uspešno ostvarivanje cilja hraniteljstva bitan faktor predstavlja porodica u kojoj se odvija zaštita deteta. Stoga procena opšte podobnosti hranitelja i adekvatan izbor hraniteljske porodice predstavljaju ključni deo procedure porodičnog smeštaja. Izbor hraniteljske porodice za konkretno dete zavisi od potreba deteta, uzrasta i dužine planiranog boravka u hraniteljskoj porodici. Izbor se vrši u zavisnosti od komplementarnosti odlika deteta i članova hraniteljske porodice.

Zakon nije precizno definisao da li samo potpuna, bračna porodica može biti hraniteljska. Primeri iz života pokazali su da i samohrane majke mogu biti uspešne u ostvarivanju porodičnog smeštaja. Pri izboru hraniteljske porodice pravilo je da to bude bračna zajednica ali izuzetno, ako za to postoje opravdani razlozi, dete može biti povereno na čuvanje i licu koje nije u braku.Hraniteljska porodica može biti porodica srodnika, ako su ispunjeni svi uslovi koje za hranitelja utvrdjuje zakon.

Socijalni radnik je jedan od bitnih učesnika koji učestvuje u otkrivanju i izboru hraniteljske porodice. Porodice koje su zainteresovane za hraniteljstvo prvo prima socijalni radnik i taj prvi razgovor sa potencijalnim hraniteljima ima preliminarni karakter. Tokom prvog razgovora socijalni radnik mora da dobije osnovne informacije o porodici i ima zadatak da okvirno upozna potencijalne hranitelje sa njihovim dužnostima i obavezama. Ako je prvi razgovor protekao uspešno, onda socijalni radnik uvodi potencijalne hranitelje u evidenciju za detaljnu timsku obradu.

29


Socijalni radnik, u većem broju slučajeva, prvi ulazi u porodicu, sam ili u paru sa psihologom ili pedagogom. Bitno je da pri prvom ulasku stručnih radnika u porodicu, svi članovi porodice budu na okupu. Na taj način se neposredno stiče uvid u atmosferu koja vlada u porodici i kakvi su stavovi ostalih članova porodice u vezi sa zasnivanjem hraniteljstva. Tokom prve posete stručni radnici moraju steći opšti utisak i dobiti informacije vezane za sledeće oblasti:

Socijalno-ekonomski status porodice koji se odnosi na tip porodice, broj i strukturu njenih članova, kulturni i obrazovni nivo, zaposlenost i prihode, stambene uslove…

Zdravstveno stanje članova porodice; Interpersonalne odnose u porodici- odnos izmedju bračnih partnera, odnos roditelja i

dece, odnos izmedju dece, odnose sa daljom rodbinom, susedstvom i lokalnom zajednicom;

Motivaciju za prihvatanje deteta.Odluku o opštoj podobnosti donosi stručni tim centra za socijalni rad na osnovu

sintetizovanog izveštaja koji propisuje način i elemente za procenu sposobnosti i uslova potencijalnih hranitelja. Ovaj izveštaj popunjavaju radnici centra za socijalni rad koji su ovlašćeni za realizaciju hraniteljstva, a potpisuju ga tri člana stručnog tima. Kada stručni tim donese pozitivan izveštaj u propisanom roku hraniteljima se izdaje potvda. Potvrda se izdaje za period od dve godine. Nakon isteka ovog perioda iznova se procenjuje podobnost hranitelja i potvrda se produžava ili oduzima ukoliko je u hraniteljskoj porodici došlo do promena koje su od značaja za obavljanje hraniteljstva tj. u zavisnosti od uspešnosti ostvarivanja hraniteljske uloge.

I.16. Priprema i obuka kandidata za hranitelje

Uloga hranitelja je složenija u odnosu na roditeljstvo pa u skladu sa tim neophodna je priprema i obuka kandidata za obavljanje hraniteljske uloge. Uvodjenjem programa pripreme omogućuje se:

Podizanje nivoa znanja i veština hranitelja o zadovoljavanju potreba dece, Sticanje znanja o potrebama dece i zadacima i ulozi hranitelja, Mogućnost samoprocene hranitelja-participaciju hranitelja u procesu odlučivanja, Prevencija mogućih problema u ostvarivanju porodičnog smeštaja, Osposobljavanje hranitelja za partnerski rad sa stručnjacima za zaštitu dece;Kroz proces pripreme i obuke vrši se procena kandidata za obavljanje uloge hranitelja. Kroz

obuku, kandidati vrše samoprocenu tj. procenjuju sebe, svoja verovanja, stavove, strahove, ciljeve, želje…To je proces tokom kojeg se stiču znanja o dečijim potrebama, pravima, o ulozi i dužnostima hranitelja, o načinima prilagodjavanja hraniteljske porodice potrebama deteta… Deca na porodičnom smeštaju imaju i prethodna iskustva koja nose iz svojih bioloških porodica. Sa druge strane, hranitelji imaju svoja prethodna životna iskustva, svoju ličnost, motivaciju i sve to utiče na ishode hraniteljstva. Bitno je da se sve to razume i razjasni u procesu pripreme i obuke, i da hranitelji u hraniteljstvo udju potpuno spremni.Nakon završene pripreme i obuke, profesionalci koji su realizovali Program podnose izveštaj nadležnoj službi u kome daju svoju procenu o podobnosti kandidata za hranitelje.

I.17. Izbor hraniteljske porodice za dete

Odabir hraniteljske porodice zavisi od deteta koje treba smestiti, i njegovih specifičnosti.

Tabela 1: Parametri za usaglašavanje potreba deteta i hraniteljske porodiceKarakteristike i potrebe deteta Karakteristike i kompetencije hraniteljske

porodice Pol Struktura porodice

30


Uzrast Nacionalno poreklo Postojanje braće i sestara Kontakti sa biološkom porodicom i

bliskim osobama.

Faza životnog ciklusa porodice Nacionalnost Tolerantnost na različitost, fleksibilnost

porodičnih granica.

Zdravstveno stanje deteta Razvojne karakteristike i razvojno

zaostajanje deteta Obrazovni status i obrazovne potrebe

deteta.

Unapredjenje kompetencije hranitelja za zadovoljavanje zdravstvenih potreba deteta

Obrazovni status hranitelja i stavovi prema obrazovanju

Resursi u sredini. Posebna interesovanja i talenti deteta Motivacija za dodatno angažovanje

Resursi porodice Resursi u sredini.

Navike deteta, odstupanja u odnosu na uzrast i specifičnosti.

Spremnost i izgradjene veštine za zadovoljavanje potreba deteta koje ima specifičnosti.

Snage deteta i područja u kojima je detetu potrebna posebna podrška

Snage porodice i kompetencije koje je potrebno dodatno razvijati, kapaciteti za razvoj i usavršavanje.

(D.Grujić, LJ.Ivanišević, LJ.Hadžović, V.Tekić;Sigurnim korakom do hraniteljstva, str.236)

Izbor hraniteljske porodice za konkretno dete obavlja se medju hraniteljskim porodicama koje su dobile sertifikat za bavljenje hraniteljstvom, a u skladu sa potrebama konkretnog deteta. Podrazumeva se da su potrebe deteta prethodno dobro sagledane. Izbor hraniteljske porodice za konkretno dete je ključni deo postupka u radu stručnjaka i njegova osetljivost je u pravilnoj proceni i u dobrom povezivanju potreba deteta i karakteristika hraniteljske porodice. Svaka greška u izboru hraniteljske porodice ugrožava detetov razvoj ali ono što se mora uzeti u obzir je da ne postoji savršena porodica. Prilikom smeštaja deteta u hraniteljsku porodicu vrši se uporedjivanje kapaciteta, kompetentnosti i snaga hraniteljske porodice za zadovoljavanje prioritetnih potreba deteta.Prilikom izbora hraniteljske porodice posebno se vodi računa o sledećem:

Da hraniteljska porodica bude u blizini biološke porodice deteta zbog ostvarivanja kontakta sa biološkom porodicom i stalnosti odnosa, i da bi se dete vratilo roditeljima kad se za to steknu uslovi;

Da hraniteljska porodica, po mogućstvu bude, iste etničke i nacionalne pripadnosti, veroispovesti i jezika, a ako to nije moguće da bude tolerantna na različitost;

Da hraniteljska porodica bude na kulturnom i obrazovnom nivou koji odgovara prethodnim iskustvima deteta, odnosno da nova sredina bude stimulativna za dete i da obezbedjuje njegov napredak;

Da veličina i struktura porodice odgovaraju potrebama deteta; Da hraniteljska porodica razume značaj biološke porodice za razvoj deteta i da je

spremna da podržava vezu deteta sa biološkom porodicom i drugim srodnicima; Da hraniteljska porodica odgovara dugoročnim ciljevima zaštite dece i budućnosti koja

se planira za dete; Da hraniteljska porodica bude u sredini koja raspolaže odgovarajućom socijalnom

mrežom prema razvojnim i specifičnim potrebama deteta u cilju obezbedjivanja uslova za njegov optimalan razvoj, u skladu sa njegovim potencijalima.(D.Grujić, Porodični smeštaj dece, 183.str.).

Ne postoji univerzalni obrazac koji garantuje uspešnost smeštaja deteta u hraniteljsku porodicu.

31


I.18. Priprema deteta i hraniteljske porodice za smeštaj i dolazak deteta u hraniteljsku porodicu

Nakon izbora adekvatne hraniteljske porodice za konkretno dete, neophodno je izvršiti dobru pripremu deteta i porodice za smeštaj. Priprema podrazumeva izradu plana pripreme sa vremenskom dinamikom i svim osobama koje su uključene u realizaciju pripreme i uvažavanje osnovnih metodskih zahteva. Priprema podrazumeva :

Adekvatnu i potpunu informisanost porodice o svim bitnim pitanjima vezanim za dete, Adekvatnu informisanost deteta o hraniteljskoj porodici vezanu za sve one informacije

koje dete želi da zna o porodici, Prvi susret deteta i hraniteljske porodice treba da se odvija u sredini u kojoj se dete

najbolje oseća, uz prisustvo detetu bliskih osoba, O utiscima susreta, stručnjaci treba da razgovaraju sa detetom i porodicom i u skladu sa

dobijenim informacijama organizuju sledeće susrete, Dinamika i dužina trajanja pripreme za smeštaj zavisi od rezultata tokom susreta i

procene stručnjaka o kvalitetu i ispunjenosti ciljeva pripreme, Ukoliko se tokom pripreme ispolje neslaganja deteta i porodice, stručnjaci donose

zaključak o obustavljanju smeštaja i traže novo rešenje.Pre samog dolaska deteta u porodicu potrebno je izdvojiti dovoljno vremena za upoznavanje.

Jedan kontakt sa detetom nije dovoljan jer je upoznavanje proces i zahteva vreme. To je prilika da se hranitelji i dete bolje upoznaju, razviju medjusobnu bliskost i provere koliko su spremni za zajednički život. Učestalost i razmak izmedju kontakata zavise od uzrasta deteta. Pre potpunog prelaska u hraniteljsku porodicu, za dete je značajno da provede jednu noć kod njih, zatim jedan vikend ili više. U zavisnosti od spremnosti deteta i od toga da li su se stekli uslovi za zajednički život, donosi se odluka o potpunom prelasku u porodicu.

Dolazak deteta u hraniteljsku porodicu ostavlja dubok trag na ličnost deteta, i izaziva pomešana osećanja i kod deteta i kod članova porodice. Dete može osećati tugu jer napušta mesto i osobe koje poznaje. Ono može osećati krivicu, može se osećati usamljeno jer ide u nepoznatu sredinu, a može biti i srećno jer će prelaskom u novu porodicu rešiti svoje probleme. To je novi početak i za dete i za hranitelje. Za dolazak deteta u hraniteljsku porodicu potrebno je obaviti niz priprema. U hraniteljskoj porodici dešavaju se velike promene koje se odnose na celokupnu organizaciju porodičnog života. Pripremaju se svi, dete, hranitelji, njihova deca i ostali članovi porodice, jer je to stresna situacija za sve.

Prvi dani su veoma značajni i jako često presudni za uspešno ostvarivanje porodičnog smeštaja. Dete u porodicu dolazi u pratnji stučnjaka centra za socijalni rad. Ponašanje svih članova hraniteljske porodice u prvim danima bitno utiče na dete i njegovo prilagodjavanje na novu sredinu i nov način života. Hranitelji imaju obavezu da svoj dom pripreme za dete u skladu sa standardima koje je država propisala.

Da bi promena koju dete doživljava bila manje stresna, veoma je važno detetu omogućiti da sa sobom ponese svoje lične stvari koje ga povezuju sa njegovom prošlošću, a koje mu pomažu da sačuva i neguje svoj identitet.

Biološka deca hranitelja moraju biti uključena od samog početka u čitav proces zasnivanja hraniteljstva. Biološka deca mogu biti ljubomorna, posebno ukoliko se novom članu poklanja veća pažnja. Mogu biti zbunjeni, uplašeni, uznemireni, mogu razviti niz strahova pogotovo ako su u uzrastu kada ne mogu sve to razumeti. Zbog toga, priprema za hraniteljstvo podrazumeva i pripremu biološke dece hranitelja za dolazak novog člana.

Medjusobno prilagodjavanje deteta i hraniteljske porodice je proces i zahteva vreme, a zavisi od individualnih kapaciteta svih članova. Tokom procesa prilagodjavanja neophodna je intenzivna podrška stručnjaka. U procesu prilagodjavanja savetnik za hraniteljstvo iz centra za porodični smeštaj i voditelj slučaja iz centra za socijalni rad intenzivno moraju posećivati porodicu.

Iako je proces prilagodjavanja period koji zahteva puno razumevanja, od hranitelja se očekuje da postepeno ali odlučno postavljaju granice i uče dete prihvatljivim načinima ispoljavanja teških i bolnih osećanja. Za hranitelje je značajno da prepoznaju uzroke ponašanja

32


i ne zapadnu u zamku da ponove obrasce osoba koje su ranije gajile dete. Svakako se od deteta ne može očekivati da odmah prihvati sva pravila, navike i način života. Proces uzajamnog prilagodjavanja će biti mnogo lakši ukoliko porodica prihvati navike, iskustvo i prošlost koje dete sa sobom donosi. U suprotnom može se desiti da će dete odbojno reagovati na porodicu jer će misliti da mu se oduzima svaki identitet.

I.19. Praćenje i podrška hraniteljskoj porodici

Nakon smeštaja deteta u hraniteljsku porodicu, centar za porodični smeštaj ima obavezu da kontinuirano prati prilagodjavanje deteta i porodice i obezbedi adekvatnu podršku. Praćenje medjusobnog prilagodjavanja doprinosi:

Stvaranje sigurnosti kod hranitelja i deteta, Blagovremenog uočavanja poteškoća, potreba za podrškom i preventivno

delovanje, Prevazilaženje problema na relaciji dete-hraniteljska porodica-biološka

porodica, Prevazilaženje problema koje hraniteljska porodica može imati u vezi sa

lokalnom zajednicom, Prevazilaženje problema u ponašanju deteta, Ostvarivanju hraniteljstva sa boljim rezultatima, Kvalitetnijem životu deteta na porodičnom smeštaju (D.Grujić, Porodični smeštaj

dece, 186. str).Stručnjaci koji prate razvoj deteta na porodičnom smeštaju, dužni su da pismeno konstatuju

stanje i rezultate razvoja deteta, i da predlože mere i aktivnosti koje će obezbediti dalji napredak deteta. Rezultati praćenja determinišu obim, vrstu i učesnike podrške detetu i hraniteljskoj porodici.

Hraniteljstvo je proces koji najčešće traje godinama. Hraniteljska uloga je kompleksna, odgovorna i usmerena je na dete čije su potrebe složene. Hranitelji pored zadovoljenja osnovnih životnih potreba, moraju detetu omogućiti i zadovoljenje emocionalnih potreba, potrebu za ljubavlju i pripadnošću. Nekada je potrebno mnogo vremena da se uspostavi blizak odnos sa detetom i u tim ranim fazama su potrebne razne vrste podrške hraniteljskoj porodici. Deca na porodičnom smeštaju, najčešće imaju loša prethodna iskustva, pa mogu imati razne potrebe i poteškoće- može im zatrebati psihoterapijski ili zdravstveni tretman… To ukazuje da hranitelji moraju saradjivati sa stručnjacima različitih profila i institucijama.

Odgovornost za razvoj deteta na hraniteljstvu ne pripada samo hraniteljskoj porodici. Dete na hraniteljstvu praktično ima: biološke roditelje, zakonske roditelje i roditelje koji ga odgajaju tj. hranitelje. Svi oni su podjednako odgovorni za razvoj deteta i to nameće potrebu da se uspostavi saradnja i partnerski odnos izmedju svih učesnika koji posredno ili neposredno učestvuju u ostvarivanju hraniteljstva. Negiranje značaja bilo kog od učesnika uvek je na štetu deteta.

Biološki roditelji imaju nezamenjivu ulogu u životu deteta. Ukoliko je njihov odnos prema detetu i kontaktima sa detetom pasivan ili ako ih hranitelji ne prihvate, to direktno utiče na dete. Dete dobija poruku da nije prihvaćeno pa će se njegovo uklapanje i bliskost sa hraniteljskom porodicom otežano odvijati. Hranitelji moraju prihvatiti biološke roditelje deteta jer će time pomoći detetu da prevazidje svoje teškoće, a time pomaže i biološkim roditeljima da razviju svoje roditeljske kompetencije.

Odgovornost za razvoj deteta na porodičnom smeštaju pripada i stučnjacima centra za socijalni rad i centra za porodični smeštaj. Stručnjaci centra za socijalni rad donose sve važne odluke u vezi sa detetom, a stručnjaci centra za porodični smeštaj su zaduženi da osnažuju hraniteljsku porodicu i dete, kako bi potrebe deteta mogle da se u potpunosti zadovolje.

Podrška hraniteljskoj porodici ne podrazumeva delovanje samo u situaciji kada se problem ispolji, već i raznovrsne mere i aktivnosti kojima se obezbedjuju uslovi u hraniteljskoj porodici i socijalnom okruženju za optimalan razvoj deteta. Blagovremeni i raznovrsni oblici podrške doprinose prevenciji problema, a hraniteljskoj porodici ulivaju sigurnost i omogućavaju joj da

33


se osloni na mrežu podrške u okruženju. Mrežu podrške čine resursi socijalne sredine u kojoj dete boravi.

Podrška hraniteljskim porodicama ostvaruje se u koordinaciji i neposrednoj saradnji vladinog i nevladinog sektora na lokalnom nivou, a prema prethodno utvrdjenim programima i jasno definisanim ulogama.

Mreža podrške:

I.20. Prestanak porodičnog smeštaja

Prestanak porodičnog smeštaja predstavlja logičan kraj procesa razvoja deteta u hraniteljskoj porodici. Situacije u kojima dolazi od završetka porodičnog smeštaja su:

Završetak boravka u hraniteljskoj porodici zbog toga što su se ispunili uslovi za povratak deteta u biološku porodicu;

Završetak boravka u hraniteljskoj porodici zbog završetka školovanja i osamostaljivanja štićenika;

Završetak boravka u hraniteljskoj porodici zbog primene drugog oblika zaštite; Završetak boravka u hraniteljskoj porodici zbog promena u hraniteljskoj porodici koje

onemogućavaju dalji boravak u porodici; Prekid boravka zbog neadekvatne brige hraniteljske porodice o detetu (D.Grujić,

Porodični smeštaj dece, 190.str).Bez obzira na to koji je razlog doveo do prestanka hraniteljstva, njegov završetak mora da se priprema i planira.

Završetak porodičnog smeštaja je u velikom broju slučajeva stresna i traumatična situacija kako za štićenika tako i za hraniteljsku porodicu. Oni se suočavaju sa separacijom i gubicima. Ovakve situacije su obično krizne za mlade ljude koji su do nedavno bili na porodičnom smeštaju. Oni se nalaze u neizvesnosti, usamljeni su i osećaju strah od budućnosti.

I.21. Stanje porodičnog smeštaja u Srbiji

Hraniteljska porodica

Biološka porodica

Centar za socijalni rad

Centar za porodični smeštaj

Dom zdravlja

Savetovalište

ŠkolaVrtić

Sportski centar

Klub hranitelja

Nevladina organizacija

Dom za decu

Klub za decu

34


Unapredjivanje i razvoj hraniteljstva u Srbiji podstaknuti su sve većom potrebom za pružanjem zaštite dece bez roditeljskog staranja, mnogobrojnim rizicima za njihovo odrastanje koji se nastavljaju i kada se izdvoje iz svoje porodice ili kada se ne obezbede adekvatne hraniteljske porodice. Sve zemlje sveta posebnu pažnju posvećuju razvoju hraniteljstva, a neke od njih u tome ostvaruju izvanredne rezultate. U mnogim zemljama se više ne može zamisliti da novorodjenče ili malo dete bude smešteno u instituciju bez obzira da li je ili ne ometeno u razvoju. U prilog ovome, savremena istraživanja pokazuju da je smeštaj male dece u institucije ravan zlostavljanju. Srbija je tek nedavno donela zabranu da se deca mladja od tri godine smeštaju u ustanove socijalne zaštite.

Period tranzicije u kom se naša zemlja našla posle 2000. godine podrazumeva i reformu sistema socijalne zaštite tj. i reformu sistema zaštite dece bez roditeljskog staranja. Ovaj period se može označiti kao period uspona u razvoju hraniteljstva u Srbiji, jer se intenzivno radilo na promenama sistema i zakonskih rešenja, radilo se na preciznijem definisanju standarda za zaštitu dece u hraniteljskim porodicama, poboljšanju finansiranja hraniteljstva, zatim radilo se i na formiranju mreže hraniteljskih porodica na čitavoj teritoriji Srbije. Dakle, u periodu od 2000. godine u Srbiji su postignuti dobri rezultati na polju hraniteljstva, a definisani su i putevi i strategije daljeg razvoja hraniteljstva.

Brojčani podaci su samo jedan od pokazatelja pozitivnih promena u ovoj oblasti kod nas: 2003.godine u Srbiji je bilo 1.795 dece smeštene u 1.191 hraniteljsku porodicu. Poslednji podaci pokazuju :

Tabela 2: Broj upućene dece i omladine na porodični smeštaj

Broj upućene dece i omladine na smeštaj u hraniteljskoj porodiciUkupan broj dece i omladine na smeštaju u hraniteljskoj porodici

(bez obzira na kategoriju)2008. 2009. 2010.4.832 5.053 5.736

Čeka na smeštaj u hraniteljsku porodicu (stanje na dan 31.decembar)

223 113 123

(Republički zavod za socijalnu zaštitu, Izveštaj o radu centra za socijalni rad u Srbiji za 2010 godinu, str.29.)

Broj hraniteljskih porodica u Beogradu raste iz godine u godinu, ali i dalje na teritoriji Beograda nema dovoljno porodica koje su zainteresovane za hraniteljstvo. Najviše nedostaju hranitelji koji bi bili spremni da prihvate dete sa posebnim potrebama.

Koliko su gradjani Srbije zainteresovani za hraniteljstvo pokazuju i podaci Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu:

Tabela 3:

Hraniteljstvo u centrima za socijalni rad 2008. 2009. 2010.

Broj podnetih zahteva za hraniteljstvo 1.041 1.374 1.291Broj potencijalnih hranitelja koji su prošli kroz program pripreme i obuke za hraniteljstvo

514 882 812

Broj potencijalnih hranitelja koji su prošli kroz program pripreme i obuke za hraniteljstvo, a nije procenjen kao podoban za hraniteljstvo

128 180 256

Ukupan broj hraniteljskih porodica koje su procenjene kao podobne, a čekaju na smeštaj deteta(stanje na dan 31.decembar)

693 774 1004

(Republički zavod za socijalnu zaštitu, Izveštaj o radu centara za socijalni rad u Srbiji za 2010.godinu, str.30.)

Nevladin sektor ima veliku ulogu u zaštiti dece na porodičnom smeštaju. Prisustvo brojnih medjunarodnih humanitarnih organizacija i agencija u našoj zemlji stvorilo je mogućnost

35


dodatnog rada na zaštiti dece bez roditeljskog staranja kao dopuna državnoj organizaciji i sistemu socijalne zaštite dece.

Kroz razne programe koje obezbedjuje za zaštitu dece, UNICEF daje podršku razvoju porodičnog smeštaja u Srbiji. Posebnu pažnju zaslužuju rezultati primene socio-edukativnog programa “Škola za roditelje”, kojim je obuhvaćen jedan broj hranitelja. Ovaj program je realizovan u saradnji Ministarstva za brigu o porodici i UNICEF-a.

U poslednjih nekoliko godina značajan doprinos daje i britanska nevladina organizacija Save the Children. Ona je medju prvima 1996. godine, uz podršku Ministarstva za rad, Sekretarijata za socijalnu i dečiju zaštitu i Gradskim centrom za socijalni rad otpočela realizaciju pilot projekta “Unapredjenje hraniteljstva u Beogradu”. Osnovni cilj ovog projekta bio je povećanje broja hraniteljskih porodica na užem gradskom području Beograda, kao i povećanje ukupne obaveštenosti javnosti o hraniteljstvu.

Asocijacija za alternativno porodično staranje o deci –Familia- je nevladina, neprofitna, nestranačka organizacija, koja je osnovana krajem 1998. godine, a spada u najaktivnije nevladine organizacije u ovoj oblasti. Osnovana je sa ciljem da razvija nove i unapredjuje postojeće vidove zaštite dece bez roditeljskog staranja. Familia okuplja hranitelje, decu i omladinu koja žive u hraniteljskim porodicama, biološke roditelje, profesionalce i sve gradjane koji žele da doprinesu alternativnom zbrinjavanju dece bez roditeljskog staranja.

Specijalizovano hraniteljstvo u Srbiji još uvek nije dovoljno razvijeno. Poslednjih nekoliko godina sprovode se kampanje sa ciljem popularizacije i afirmacije ovog oblika porodičnog smeštaja, ali javnost je i dalje jako malo informisana o specijalizovanom hraniteljstvu.

II. Deo Specijalizovano hraniteljstvo

„Specijalizovano hraniteljstvo zadovoljava potrebe deteta sa smetnjama u psihofizičkom razvoju, izraženim zdravstvenim teškoćama ili poremećajem ponašanja, za koje je procenjeno da je primena hraniteljstva u njegovom najboljem interesu i koje se u hraniteljsku porodicu smešta na kraći ili duži vremenski period “ (Pravilnik o hraniteljstvu, april 2008, broj:110-00-00032/08-20).Specijalizovani porodični smeštaj se primenjuje za :

Decu ometenu u razvoju, Zlostavljanu decu, Decu sa asocijalnim ponašanjem,

36


Invalidnu decu, Decu sa hroničnim bolestima.

Specijalizovani porodični smeštaj predstavlja specifičan oblik smeštaja dece sa fizičkim, emotivnim ili razvojnim poteškoćama u drugu porodicu. Hranitelji koji se odlučuju za ovaj oblik zaštite moraju proći program obuke i moraju biti osposobljeni da pružaju intenzivne, specijalizovane usluge deci sa posebnim potrebama. Upravo iz razloga što je ovoj deci potrebna posebna nega i specijalizovano roditeljstvo, pravilo je da više od dvoje dece sa posebnim potrebama ne mogu biti smeštena u jednu porodicu. U izuzetnim okolnostima, kada su u pitanju troje braće i sestara, moguća su odstupanja od ovog pravila.

Razvoj i unapredjenje ovog oblika porodičnog smeštaja izuzetno je značajan jer, sa jedne strane predstavlja mogućnost obezbedjivanja porodičnog smeštaja za decu sa posebnim potrebama, a sa druge strane utiče na promenu prakse primene domskog smeštaja kao jedine opcije za ovu decu. Obezbedjivanje porodičnog okruženja za decu sa posebnim potrebama ima za cilj osamostaljivanje i osposobljavanje za život u skladu sa njihovim preostalim sposobnostima.

„Za realizaciju ovog oblika zaštite dece treba obezbediti neke posebne uslove:a) Izbor i pripremu specijalizovanih hraniteljski porodica koje će se isključivo baviti

specijalizovanim porodičnim smeštajem;b) Opremanje hraniteljskih porodica neophodnim nameštajem namenjenim deci;c) Profesionalizacija ovog oblika porodičnog smeštaja:d) Priznavanje realnih troškova za dete u specijalizovanom porodičnom smeštaju,

računajući i priznavanje nepredvidjenih troškova za zadovoljavanje posebnih potreba dece;

e) Realizacija posebnog programa obuke hranitelja za bavljenje specijalizovanim hraniteljstvom i priprema hranitelja za prijem dece;

f) Realizacija programa stalne podrške hraniteljskim porodicama;g) Obezbedjivanje redovne supervizije rada hraniteljskih porodica i razvoja dece;h) Saradnja sa institucijama za zadovoljavanje posebnih potreba dece.“ (D.Grujić,

Porodićni smeštaj dece, 2005.god, str.196.)Donošenje odluke o smeštaju deteta sa posebnim potrebama u hraniteljsku porodicu jedan je

od najsloženijih zadataka. Neuspeh u proceni i pogrešno doneta odluka ostavlja teške posledice na dete, a za hraniteljsku porodicu to predstavlja neprijatno iskustvo koje može da rezultira odlukom da se više ne bave hraniteljstvom.

II.1. Hraniteljska porodica i specifični izazovi

Rodjenje deteta u porodici je izvor radosti i formiranje novih osećanja, tada dolazi do istinskog formiranja porodice. Medjutim, rodjenje deteta sa posebnim potrebama je snažan stresogeni dogadjaj za biološku porodicu koji bitno menja njeno aktuelno funkcionisanje i odredjuje pravac i tok njenog daljeg razvoja. Zahtevi koji se pred sve članove porodice stavljaju nisu mali i mogu bitno uzdrmati svakog člana pojedinačno, ali i porodicu kao celinu. Veliki broj ove dece, različitog uzrasta, se smešta u hraniteljske porodice ili institucije zato što se njihovi roditelji ne osećaju dovoljno sposobnim da se o njima brinu. Od izuzetnog značaja je donošenje novog Zakona o socijalnoj zabrani smeštaja dece do tri godine u dom. Dakle, bebe, pravo iz porodilišta, ako ne idu u svoju biološku porodicu, idu u hraniteljske porodice.

Na prvi pogled, hraniteljska porodica je u boljoj situaciji od biološke porodice jer se ne suočavaju sa svim lošim osećanjima sa kojima se suočavaju biološki roditelji. Prihvatanje deteta sa posebnim potrebama na porodični smeštaj je stvar izbora. Medjutim, sa druge strane ni hraniteljska porodica deteta sa posebnim potrebama nije poštedjena predrasuda, stereotipa i stavova uže i šire okoline prema deci sa posebnim potrebama, i uopšte toj vrsti hraniteljstva.

Specijalizovane hraniteljske porodice se suočavaju sa nizom značajnih izazova, koji mogu da imaju karakter stresnih dogadjaja, tako da podrška i osnaživanje hraniteljskih porodica ne treba da se odnosi samo na njihovo informisanje, već i na pomoć u efikasnijem prevazilaženju stresnih situacija.

37


Neki od specifičnih izazova sa kojima se suočavaju hraniteljske porodice koje na smeštaju imaju decu sa posebnim potrebama:

Odsustvo roditeljskog iskustva, Odsustvo bilo kakvog iskustva sa poremećajima u razvoju, Predrasude o biološkim roditeljima deteta kao neodgovornim osobama, Smeštanje deteta u hraniteljsku porodicu može da ugrozi normalno odvijanje

njenog životnog razvojnog ciklusa, jer je potrebno da se porodica vrati na neke prethodne faze razvoja,

Postoji i zahtev da granice porodice budu dovoljno propusne za biološku porodicu i stručnjake raznih profila, što može da ugrozi autonomiju porodice,

U skadu sa detetovim razvojnim potrebama, porodica aktivno treba da traži socijalnu podršku i bori se za detetova prava,

Hraniteljska porodica treba da se suoči i izbori sa predrasudama okoline, Članovi hraniteljske porodice moraju proći program obuke i steći znanja i veštine

kako bi uspešno mogli da odgovore na potrebe deteta…( M.Mitić i saradnici, Hraniteljstvo kao izazov, Beograd 2007, str.19.)

Svi navedeni i drugi izazovi nameću potrebu reorganizacije hraniteljske porodice i prihvatanja novih obrazaca ponašanja, što sve zajedno može porodicu da dovede u stanje stresa ili krize. Zbog toga su za specijalizovano hraniteljstvo poželjnije one porodice koje su dokazale da mogu adekvatno da reaguju na problem i prevazidju ga.

II.2. Tretman deteta sa posebnim potrebama

Najčešće se kao cilj tretmana deteta sa posebnim potrebama navodi otkrivanje i stabilizovanje očuvanih sposobnosti deteta i jačanje samopoštovanja i osećanja sigurnosti u aktivnostima koje omogućavaju korišćenje tih potencijala.

Bilo da je dete sa posebnim potrebama smešteno u nekoj zdravstvenoj ustanovi, socijalnoj instituciji ili u hraniteljskoj porodici, neophodna je timska procena konkretnog deteta i izrada individualnog programa podrške.

Individualni plan podrške sadrži najadekvatnije oblike pomoći koje će detetu biti pružene u skladu sa njegovim zdravstvenim, psihosocijalnim i obrazovnim stepenom razvoja. Takodje, plan podrške sadrži i sve one (stručnjaci, hranitelji, okolina, vršnjaci) koji će biti uključeni u proces pružanja podrške detetu. Učešće hranitelja se obavezno podrazumeva u svim fazama podrške. Individualni plan podrške se izradjuje za svako konkretno dete i jedan je od načina da dete dobije pravovremenu i neophodnu pomoć. Kad god je to moguće treba pripremiti i sprovesti plan podrške detetu pre smeštaja u hraniteljsku porodicu.

Najveći broj hraniteljskih porodica će radije prihvatiti dete sa posebnim potrebama ako su u postupku pripreme za hraniteljstvo uspostavljene veze sa odgovarajućim stručnjacima i službama. Priprema i kontinuirana podrška hraniteljima, koju im obezbedjuju stručnjaci, potrebna im je iz sledećih razloga:

Radi saznavanja šta mogu da očekuju u odnosu na periode dečijeg razvoja, Kako da shvate „posebne potrebe deteta“, posebno u odnosu na vrstu oštećenja i u

odnosu na njegov razvoj pre nego što je došlo u hraniteljsku porodicu, Kako da, u saradnji sa stručnim timom, budu aktivan činilac detetovog

kontinuiranog napredovanja (M. Mitić i saradnici, Hraniteljstvo kao izazov, 2007, str.60).

Život u hraniteljskoj porodici detetu sa posebnim potrebama omogućava optimalan razvoj, ukoliko hraniteljska porodica ima na raspolaganju resurse podrške u lokalnoj zajednici koji omogućavaju da zdravstvene, razvojne, socijalne, obrazovne i druge potrebe deteta budu zadovoljene. Značajan aspekt uspešnog hraniteljstva dece sa posebnim potrebama je i odnos hraniteljske porodice prema detetovoj biološkoj porodici, jer prihvatanje svega detetovog pa čak i njegove „loše“ porodice, značajan je za razvoj deteta i razvoj njegovog identiteta.

U zavisnosti od stepena potrebne brige, deca sa posebnim potrebama se mogu klasifikovati na sledeći način:

38


1) Deca sa potrebom za standardnom podrškom (deci kojoj je potreban ovaj nivo podrške mogu biti bez dijagostikovanog oštećenja);

2) Deca kojoj treba posebna briga (posebna briga se pruža deci koja imaju neko oštećenje zbog kojeg su zavisni od okoline pa pored osnovnog nivoa podrške pruža se dodatna podrška i intenzivan nadzor);

3) Deca kojoj je potrebna izuzetna briga i pomoć (ovaj nivo brige zahteva dete koje je u takvom stanju da mu je neophodna medicinska nega i obezbedjen nadzor 24 sata na dan).( M. Mitić i saradnici, Hraniteljstvo kao izazov, Beograd 2007, str.60.)

II.3. Vaspitanje dece sa posebnim potrebama u hraniteljskoj porodici

Vaspitanje dece je izuzetno težak i odgovoran zadatak za svakog roditelja. Čak i kada je porodica funkcionalna, a dete bez ometenosti u razvoju, roditelji se susreću sa brojnim iskušenjima u vezi sa vaspitanjem. Hraniteljska porodica se, prihvatanjem deteta sa posebnim potrebama, suočava sa novim zahtevima sa kojima se u najvećem broju slučajeva nije suočavala tokom vaspitanja biološke dece. Prihvatanje deteta sa posebnim potrebama je novo iskustvo za hraniteljsku porodicu, a da li će to iskustvo biti traumatsko zavisi od brojnih faktora. Hraniteljska porodica se svakako nalazi u boljoj psihološkoj situaciji od biološke porodice zbog toga što se ona ne suočava sa traumama prilikom rodjenja deteta sa posebnim potrebama. Koji će se vaspitni problemi javiti zavisi od vrste i težine razvojne ometenosti deteta, emocionalne karakteristike deteta, pola i uzrasta deteta, spremnosti porodice da rešava probleme.

Osnovna uloga svakog roditelja, a isto tako i hranitelja je da osposobi dete za samostalan život. Pod tim se podrazumeva profesionalno osposobljavanje ali i osposobljavanje za ostvarivanje normalnih ljudskih odnosa, u šta se podrazumevaju i odnosi sa suprotnim polom.

Hraniteljska porodica je u posebnom položaju kada se radi o uticaju na razvoj i vaspitanju deteta. U najvećem broju slučajeva, dete je pre dolaska u hraniteljsku porodicu živelo u uslovima koji se značajno razlikuju od uslova u hraniteljskoj porodici. Ako je dete živelo u instituciji u kojoj je mnogo toga bilo dozvoljeno i tolerisano, pa smešteno u hraniteljsku porodicu u kojoj su ograničenja nužna da bi porodica normalno funkcionisala, prva iskustva mogu biti jako neprijatna i za dete i za hranitelje. Sve to produžava proces prilagodjavanja. Da bi se ovakva neprijatna iskustva izbegla, stručnjak centra za socijalni rad treba da organizuje posete deteta porodici preko vikenda, nakon čega se analiziraju iskustva deteta i hraniteljske porodice. Analizom iskustava, preduzimaju se adekvatne mere u vidu savetodavnog rada. Na taj način se dete postepeno prilagodjava na nov način života koji podrazumeva postojanje mnogih pravila i ograničenja.

Da bi hraniteljska porodica pripremila dete za samostalan život mora dobijati neophodnu podršku centra za socijalni rad i drugih institucija. Biološka porodica, kada je funkcionalna, je spremna na značajna odricanja kako bi detetu obezbedila normalan razvoj i budućnost, medjutim to isto se ne može očekivati od hraniteljske porodice.

Jedan od jako važnih faktora uspešnog vaspitanja svake porodice, pa tako i hraniteljske koja je prihvatila dete sa posebnim potrebama, je doslednost u odnosu odraslih članova porodice prema detetu. To znači da se roditelji moraju slagati oko stvari koje zabranjuju i dozvoljavaju. Za dečiji moralni razvoj je jako bitno da u prvim godinama života stekne jasnu predstavu o nekim principima u odnosima medju ljudima i o tome koji su oblici ponašanja zabranjeni. Doslednost u vaspitanju je mnogo složeniji problem kada su u pitanju specijalizovane hraniteljske porodice zbog toga što deca sa posebnim potrebama teško shvataju suštinu zabrana. U ovakvim situacijama neophodna je podrška hraniteljskoj porodici od strane stručnih radnika.

U vezi sa specijalizovanim hraniteljstvom ne postoji univerzalan model vaspitanja kako zbog razlika u osobenostima deteta, tako i zbog razlika u osobenostima hraniteljskih porodica.

II.4. Obrazovanje deteta sa posebnim potrebama kao vaspitni cilj

39


Pozitivan stav prema vlastitom obrazovanju, usvajanje radnih i higijenskih navika predstavljaju vaspitne ciljeve vezane za obrazovno postignuće. Radi postizanja što boljeg uspeha u obrazovanju dece sa posebnim potrebama od velikog je značaja saradnja vrtića i škole deteta sa hraniteljskom porodicom. Takodje, bitan faktor koji utiče na uspeh u obrazovanju ove dece su i njihova prva iskustva koja stiču u druženju sa vršnjacima i svojim vaspitačima. Kod dece sa posebnim potrebama neophodno je da se individualnim planom podrške odrede granice optimalnog postignuća deteta i u tim granicama postavljaju zahtevi detetu.

Predškolske ustanove se smatraju najpovoljnijim okruženjem za normalan tok razvoja deteta. U njima, pored adekvatno obezbedjenih higijenskih uslova za dete, dobre ishrane i medicinske zaštite, podsticaji za kvalitetan psihološki razvoj su primarni. Planovi i programi su precizno prilagodjeni uzrastu i stimulišu saznajni razvoj, izgradjuju navike i obrasce društveno prihvatljivog ponašanja.

Najveći problem vezan za dete koje polazi u vrtić je prilagodjavanje. Problem se dodatno komplikuje kada su u pitanju deca iz hraniteljskih porodica, jer su ona već doživela traume odvajanja i odbacivanja. Hranitelji postepeno pomažu detetu da usvoji pravila i ograničenja, da razvije osećaj sigurnosti i umanji strah od napuštanja. Naravno, strah i traumu koje dete doživljava tokom procesa prilagodjavanja ne moraju uvek imati negativne posledice, jer mogu služiti u svrhu sazrevanja i pripreme za nove slične situacije.

Polazak u školu predstavlja za dete ulazak u svet novih saznajnih, osećajnih i društvenih iskustava. Većina dece uspeva da se prilagodi zahtevima škole i da ostvari uspeh u obrazovanju i ličnom razvoju. Potrebno je biti upoznat sa psihološkim karakteristikama deteta da bi se mogle pravilno razumeti mogućnosti i potrebe ove dece i u skladu sa tim definisati zahteve koje se pred njih postavljaju.

Ključni problem, vezan za obrazovanje deteta sa posebnim potrebama je motivacija za obrazovanje. I za dete i za njegovu porodicu izvor gubitka motivacije potiče iz njihovog uverenja na nema smisla ulagati u obrazovanje deteta ako je ometeno u razvoju. Nažalost, društvena situacija u našoj zemlji potvrdjuje to. Osobe sa posebnim potrebama, čak i sa najvišim obrazovanjem, teško nalaze posao. I kada ga nadju to je posao koji je ispod njihovih obrazovnih mogućnosti. Sve to unapred obeshrabruje i dete i porodicu i umanjuje njihovu motivaciju za bilo koju aktivnost.

Sistem obrazovanja dece sa posebnim potrebama u Srbiji, organizovan je u tri osnovna vida:1. Specijalno obrazovanje u specijalnim školama za decu sa smetnjama u razvoju;2. Specijalno obrazovanje u posebnim odeljenjima redovne škole koje čine deca sa istom

vrstom ometenosti;3. Redovno obrazovanje u istom odeljenju sa ostalim učenicima, ali bez dodatne podrške

i prilagodjavanja posebnim obrazovnim potrebama učenika; većina redovnih škola uglavnom je nepripremljena za obrazovanje dece sa posebnim potrebama (kadrovski, programski, tehnički i prostorno) pa su zbog svega toga postignuća ove dece minimalna.

Veliki problem predstavlja i veliki broj dece sa posebnim potrebama koja su ispuštena iz sistema obrazovanja. Danas u Srbiji ne postoji sistemsko registrovanje ove dece, tako da ne postoje precizni podaci o njihovom broju. Od 2000.god. u našoj zemlji se intenzivnije radi na unapredjenju obrazovanja dece se posebnim potrebama.

40


Zaključak

“ Za svako dete postoji negde alternativna porodica,Ako je nismo našli, znači da nismo dovoljno dobro tražili…”

Hedi Argent & Ailie Kerrane„Taking Extra Care“ , 1997, BAAF

U zaključku treba istaći da tema o kojoj sam pisala, nije samo tema koja se odnosi na decu bez roditeljskog staranja, već tema koja treba da se odnosi na sve nas koji živimo i radimo u tom istom društvu i okruženju kome pripadaju i deca bez roditeljskog staranja. Srbija ostvaruje odredjene pomake na polju socijalne zaštite dece bez roditeljskog staranja ali i dalje dosta zaostaje za drugim državama u razvoju i unapredjenju zaštite ove kategorije dece. Pitanje

41


nedovoljno dobrog statusa dece bez roditeljskog staranja i dece sa posebnim potrebama ne treba da bude pitanje političkih kampanja za razne političke poene, već pitanje odgovornih ljudi koji vode državu i koji su spremni da ulože maksimalan napor u rešavanje ovih pitanja, koja su ključ u stvaranju pravednog i ravnopravnog društva.

Deca sa posebnim potrebama nemaju jednaku šansu za dobar rast i razvoj bez podsticajnog porodičnog okruženja. Kada biološki roditelji nisu u mogućnosti da detetu obezbede adekvatne uslove za rast i razvoj, zamena bi trebalo da bude hraniteljska porodica, a ne ustanova socijalne zaštite. Mnoga istraživanja idu u prilog činjenici da je porodični smeštaj adekvatniji oblik zaštite od smeštaja deteta u instituciju. Zasnivanja porodičnog smeštaja ima za cilj obezbedjivanje adekvatnog porodičnog okruženja u kome će dete rasti i razvijati se, vaspitavati, obrazovati i osposobljavati za samostalan život u skladu sa svojim potencijalima, odnosno u porodičnom okruženju će imati iste šanse kao i deca koja odrastaju u svojim biološkim porodicama.

Hraniteljstvo u Srbiji ima tradiciju dugu preko 80 godina, ali uprkos tome aktuelno stanje se ne može okarakterisati kao dovoljno dobro. Pre sprovodjenja reforme socijalne zaštite vladala je nedovoljna informisanost javnosti na ovu temu, nerazvijenost nekih oblika porodičnog smeštaja, broj hraniteljskih porodica koje bi prihvatale decu sa posebnim potrebama je takodje bio nedovoljan … Rad na sanaciji porodičnih prilika bioloških porodica dece na porodičnom smeštaju nije zadovoljavao potrebe ni dece ni njihovih roditelja. Nedostajali su savetodavno-terapijski postupci kojima bi se unapredila situacija i stvorili uslovi za povratak deteta u biološku porodicu. Nadzor nad radom hraniteljskih porodica nije se obavljao planski, već samo u situacijama kada su problemi dece bili izraženiji. Nedostajale su pripreme za hraniteljstvo i dodatna edukacija hranitelja koji su spremni da prihvate dete sa posebnim potrebama. Posledice takvog neadekvatnog rada najviše su pogadjale decu bez roditeljskog staranja. Sprovodjenjem reforme u sistemu socijalne zaštite Srbija je otpočela proces unapredjenja i razvoja porodičnog smeštaja, ostvarila je odredjeni napredak ali velike promene u sistemu zaštite dece tek predstoje.

Specijalizovano hraniteljstvo u Srbiji još uvek nije dovoljno razvijeno. Poslednjih nekoliko godina sprovode se kampanje sa ciljem popularizacije i afirmacije ovog oblika porodičnog smeštaja, ali javnost je i dalje jako malo informisana o specijalizovanom hraniteljstvu. Promocija specijalizovanog hraniteljstva i regrutovanje novih hranitelja, kao i razvoj i unapredjenje hraniteljstva uopšte treba da bude kontinuirana aktivnost u čiju realizaciju mora biti uključeno celokupno društvo. Pored navedenog, neophodno je i podsticanje adekvatne edukacije stručnjaka kao i izdavanje stručnih publikacija.

Pitanje koje bih postavila onima koji su skeptični bilo bi: zar da decu sa posebnim potrebama odbacimo kao škart robu i da im uskratimo pravo na radost života u porodici? Bez obzira na to kakvog su porekla, mentalnog ili fizičkog zdravlja, ne smeju biti ostavljeni na margini društva. Ako za sebe mislimo da smo dovoljno tolerantni, empatični, emotivni i normalni, zašto onda da ostanemo slepi i gluvi za potrebe nedužne dece? Ako aktiviramo svoje snage za potrebe drugih, i sami ćemo biti srećniji, zdraviji i zadovoljniji…

Volimo i bićemo voljeni!

Literatura

42


Lakićević dr Mira, Metode i tehnike socijalnog rada III, Fakultet političkih nauka i Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite Republike Srbije, Beograd 2006.

Krgović dr Tomislav i Milovanović dr Milorad, Centri za socijalni rad Nastanak-praksa-perspektiva, Beograd 2003.

Grujić mr Dobrila, Porodični smeštaj dece-više od roditeljstva, Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite Republike Srbije, Beograd 2005.

Grujić mr Dobrila, Ljiljana Ivanišević, Ljiljana Hadžović, Vesna Tekić, Sigurnim korakom do hraniteljstva- priručnik za hranitelje, Centar za porodični smeštaj dece i omladine Beograd.

Vidanović mr Vojin, Socijalna integracija dece bez roditeljskog staranja, Zadužbina Andrejević, Beograd 2007.

Mitić Marija i saradnici, Hraniteljstvo kao izazov-porodični smeštaj dece sa posebnim potrebama, Familia, Beograd 2007.

Mitić Marija i saradnici, Deca sa smetnjama u razvoju-potrebe i podrška, Familia u saradnji sa UNICEF-om, Beograd 2011.

Dokument UN: Konvencija o pravima deteta, usvojena 1989., preuzeto sa Web stranice;

Dokument UN: Standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom, usvojena 1993., preuzeto sa Web stranice;

Univerzalna deklaracija o pravima čoveka, preuzeta sa Web stranice; Vlada Republike Srbije: Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br.48/94 i

11/98.

Vlada Republike Srbije:Porodični zakon,"Službeni glasnik RS", br. 18/2005. Republički zavod za socijalnu zaštitu, Izveštaj o radu centara za socijalni rad u

Srbiji za 2010.godinu, preuzeto sa Web stranice : www.zavodsz.gov.rs; hranitelj.blogspot.com www.pravadece.rs www.unicef.org www.minrzs.gov.rs www.familia.org.rs www.fosterparenting.com www.childrenshomeandaid.org

.

43

http://www.childrenshomeandaid.org/

http://www.fosterparenting.com/

http://www.familia.org.rs/

http://www.minrzs.gov.rs/

http://www.unicef.org/

http://www.pravadece.rs/

http://www.zavodsz.gov.rs/

Documents

Socijalni rad u ostvarivanju porodičnog smeštaja dece sa invaliditetom