Бранко Ћопић Сивот трајање Зима Први снег. Маргита, неудата девојка, седи крај прозора. Тужна је. Пуст и тужан недељни дан сироте девојке. Јуче су јој неки безобразници нешто добацивали. Она је одавно за удају. Деца су направила клопку за птице. Једна птица се уловила. Маргита је стрчала да је. кришом од деце, унесе у своју собу, можда би јој то разбило самотничку тишину у соби. Међутим, птица је мртва. Маргита очигледно чезне за љубављу. Пољарев друг Дмитар Станар, сеоски пољар, пробудио се и схватио да му нема погаче. Појео је пас. Води га у шуму да га убије. Али ако га убије остаће сасвим сам, кућа ће му бити пуста. На крају се предомислио. Пријатељи Усамљени сељак, синови су му пролетос отишли у свет. Остао је сам. Разговара са глогом. Нема коме другом да се пожали. Обојица су опори, дивљи и своји. Сањари на друмовима Мића је самарџија, крупан, ћутљив, слабог срца, ноћне море. Жели да оде негде преко Уне. То често сања. Друг у вечитом скитању му је Јовица, весео, трговац. Ујутру један другоме препричавају снове. Иду по селима и траже посао и конак. Обојица би хтела некуд, али не одлазе. Једног јутра, Јовица затиче Мићу мртвог. Илија на раскршћу Био је бистар кад је био мали, па је један странац хтео да га води у свет, отац је продао крмачу и осам прасади да да за трошкове. А странац је побегао са новцем. Отад је Илији детињство било загорчано, а све што је ново доживљавао је као лаж. Сада има 40 година и у себи велику невољу, велики унутрашњи конфликт, унутрашњи расце – желео би некуд да побегне, да оде у свет, да нешто промени, а опет, од сваке промене као да се плаши, као да зебе. Завиди када други одлазе. А поћи би требало. А не може. Онај седми – непознати Глогињар је сам. Пријатељ с којим је радио, умро је, а син му је отишао у свет. сам зимује у колиби. Путници понекад сврате да се угреју, а понекад их налази смрзнуте у шуми. Глогињар спрема свеће за задушнице и разговара се са покојним кумом Мраком. Ишчекује сина да се врати. Око божића нашли су седам смрзнутих људи. Шест им је било познато, а за седмог нико није знао. Задушнице су и код његовог гроба нема ко да запали свећу. Глогињар се реши да му он запали свећу, а да прескочи своје мртве пријатеље, па нека им тамо свима једна греје и осветљава. Да осветли свима нама који се спотичемо кроз живот неосветљени, заборављени и сами. Глас из детињства Стари Лазар греје кости на сунцу. Он је полуслеп. Чује како пролазе неко дете и вероватно отац. То га подсети на детињство и на једну ноћ када се као избеглица кретао кроз планину и када му је отац,
