'SEOBE' Milo CrnjanskiI- BESKRAJAN, PLAVI KRUG. U NJEMU, ZVEZDA

Ona vide kako jedna aba skae, sve blie i blie.

On pomuenom sveu, prvo zauje lave pasa i poj petlova, da odmah zatim irom, u mraku, otvori oi i ne vidi nita, ali da mu se uini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

Veliko jato vrana mora da je proletelo odnekuda, jer njihovo graktanje ispuni no i poe da se die u visine.

Ve skoro dve nedelje dana, otkad je dola poruka od zapovednika grada Oseka, Askanija Gvadanji, da opremi trista biranih vojnika za plazak u rat na Francusku, ona nije prestajala lelekati. Njegov puk-polk Slavonsko-podunavski. U treem mesecu bremenitosti, lepotica na glasu, prolepala se jo vie, u prvoj godini braka. Koa njena i kost, smeh i dah, kao i njen pogled, imali su neki gladak sjaj to je svetleo u njoj, dok je nosila edo u sebi. Teka i puna, ludo vesela u tim mesecima, ona je posle poroaja slabila i runjala, postajala tiha, a okrutna prema slugama i slukinjama. Pre dve nedelje, plaui, bila je dola za njim i na obalu Dunava da sa njim provede i poslednju no, pred odlazak. Ostavivi dve svoje erice u selu, dola je bila da stanuje, poslednja dva dna, u jednom kuerku pokrivenom trskom.

Krivonog i teak... Bila mu je dosadila. Ogromnih grudi i ogromnog trbuha, klonuo, zabrinut za decu, on se njenom ludilu i krstio i udio, pa i grohotom smejao.

Gazei po jastucima, koama i ilimovima prostrtim po zemlji, ona je bila nagazila golom nogom na abu i strahovito vrisnula. Raljuen tada od sve te pomame enske, on je odgurnu, a doe mu da je tresne o tle.

Iza obora, nad strminom, vide zbilja nepregledne vrbake i ritine, u ogromnom, mutnom, kinom svitanju, ali ne beskrajni, plavi krug. Ni u njemu zvezdu, kao u snu. (Vuk Isakovi)- , , , , , , , , . , , .Kad stie, sav uprskan, do vatre, javie mu da se dva oficira i pop, koji je bio potegao zajedno sa njegovim bratom, ak iz srebrobogatoga Zemuna, da isprati sina i da ih sve blagoslovi. Brat Vukov je Aranel.

Vojnici su kretali, pevali su... Pa i ta pesma, im je nestalo onih koje su poustajali da vide, polako postade tia i razvuenija, dok sasvim ne zamuknu. Lelek se meutim, na brdu, jo dugo razlegao. im pooe i on potera konja, du obale, i nagna ga uzbrdo, tako, da je ivotinja besno frktala i sva se puila. Vratio se, da se i on opremi. Oko staja i obora bio se iskupio svet, da vidi i njegov polazak, a naroito koije i konje i sluge njegovog brata Aranela Isakovia, trgovca poznatog po celom Podunavlju i Potisju, po bogatstvu.

Uavi u kuu, zatekao je enu obuenu, svilenu, umivenu, divnu. Umoran od jahanja i urbe, sad je pogleda drugim oima i, priavi joj, poe da je ljubi, kroz svoje razbaruene brke. Uurban, on joj jo jednom, dahui pod njenim poljupcima, ponovi savete za njenu seobu k bratu, u Zemun. Ona je njega molila da se tamo ne eni. Pola u nesvesti, oputena, ona je grevito ponavljala: Umreu, umreu.Dotle je njegov brat izaao iz kola, suv, ut, u dugakom urku od kurjaine, sa brojanicama od ilibara u ruci, kao krupnim, zrelim groem. Aranel je veselo mahao rukama devojici, starijoj erici, koju je bio doveo da isprati oca, a koju sluga nikako nije sputao na zemlju. Braa su se bila dogovorila da prevare enu pri oprotaju, jer stariji nije hteo da vidi ono to je bila u stanju da uini. I tako, sve se zbi za trenut. Dok je ona nametala, polumrtva, haljinu, da bi izala pred svet sa muem, on se, prekrstivi se tajno, otre kroz vrata, im u pucanje bia, i nae lice u lice s bratom. Poljubie se brzo, i, stariji uskoi u kola, prosuvi mlaem brojanice po blatu. Ona (Dafina) srozala se na ruke mlaem bratu, kao pijana.Sa sobom u kolima poveo je i devojicu, erku, a sluga je posle vratio. Tada, podviknuvi slugama i stiskajui dete na grudi, opipa oruje, gunjeve i izme na dnu kola, nove novcate amove, srebrom okovane, i dukate i no i sat, okrugao kao jaje, u pasu. Nita nije bio zaboravio.

Puk se skupljao iz raznih sela slavnoskih i sremskih, da bi pod njegovim vostvom poao u grad Peuj, gde je imao da izdri pregled pre nego to ga upute da stigne logore Karla Lotarinkoga, koji je bio isturio svoje prethodnice na Rajnu, do tuktata, pod komandom generala feldmarala barona Johana Leopolda Berenklau.

I on je (Vuk), kao i otac mu, mirno iao u rat. Seobe mu behu dosadile i nemir koji se ni u njemu, kao ni u svim tim njegovim ljudima koje je vodio, nije stiavao. Bio je proetao sa porodicom, du Dunava i du Tise, skoro sva vea mesta, trgujui zajedno s bratom, sve dok se nije oenio i vratio u vojsku. Poto je bio mnogo cenjen u vojsci, dodeljivahu mu vane poslove u narodu. Premetahu ga svaki as, da umiruje taj svet, koji se svaki as selio. Bojao se samo da mu jedan deo puka, koji je dolazio sa kapetanom Piseviem, iz ida, ne zadocni na okup, pod Varadinom.

Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se iz jednog mesta, pa da sve to ostavlja bude kao i da nije bilo.

Tako je, godine 1744, u prolee, Vuk Isakovi poao na vojnu.

II- ODOE, I NE OSTADE ZA NJIMA NITA. NITA

Uli su u Peuj tako razbarueni, neoprani, mokri... Udarali su kundacima u plotove, prebijali pse, dizali stabla drvea pred kuama i bacali ih, malo dalje, u avlije. itav jedan delep volova, na koji su naili, naterali su, rikom i alom, u beg.

apuui tiho, u toj tiini, sve ih je bilo vie koji su, puzei etvoronoke, sa senkama atora na leima, uspeli da se izvuku iz logora i izgube pod oblinjim plotovima, u travi, u mraku, u jarkovima, u bunju. Dozivajui se tihim zvidukom, oni su se, puzei i trei pogureno i brzo, kao tekunice, od humke do humke, od drveta do drveta, probijali, kroz lanac straara, koji su oseali da se neto oko njih dogaa, ali nisu znali ta, napreui vid da u meseini to sagledaju, opalivi pokatkad u potpun mrak. Oni sad nisu ili da trae ene, oni su poli u no, zadivljeni i oarani blizinom varoi, bili su razdragano poli u no da kradu. Nakrali su se mekih golubova. Odoe, i ne ostade za njima nita. Nita.

Poneki, meutim upadali su i u kue. Kad bi se pojavili, na razvaljenim vratima, oni bi veselo urlali neto to niko nije mogao da razume. Ogromnim koracima prilazili bi domaima, premrlim od straha, pa ih milovali, umirivali i vraali pred ognjite, iz kutova, svojim akama irokim, kao lopatama. I poto im nisu znali jezik, oni su im govorili mumlanjem, jaukanjem, rikanjem i rzanjem, kalamburima, sastavljenim od svakojakih glasova to su ih uli po danu i po noi, kod svoje kue. Ponavljali su fijuk vetra, kas konja, a osobito poj petlova. Bog zna kako su se posle sporazumevali i meali sa ukuanima, tek oni su priali, okupivi sve ivo u kui oko vatre, i, mada im niko ni rei razumeo nije, svi su im odobravali glavom. Tako, razbudivi sve, nikome ne dadoe da spava. I nehotice, mada to nisu traili, nailazie i na ene.

Svud, meutim, nije se ba sve dobro svrilo. Postajali su ponegde i opaki, a na dva mesta, tako, bez razloga, unjajui se po mraku, potpalie krovove. Skoro svi su uspeli da se vrate. Uhvaena behu samo dvojica, obojica pri tui. Tek ujutru pohvatani su mnogi. Poslednjeg, Isakovievog slugu Arkadija, uhvatie tek usred bela dana, ve u blizini logora. Bio je poterao krmau, vezavi je za nogu. (na kraju e se sa ovom krmaom priviati svojoj eni)

Meutim se u kui Komesarovoj, gde je spavao predvoditelj puka, saznalo za sve to behu noas po Peuju panduri poinili.

Odabran da zameni polkovnika, znao je da e ga ovde uiniti potpolkovnikom puka i bilo mu je stalo da danas sve dobro proe. (Vuk)

Isakovi se gledao u ogledalu kakvo kui nikad nije video. Veliki komadi njegovih grudi i nogu, njegove podbule oi, ukaste, pune takica, a naroito njegov trbuh, dooe mu u ogledalu i smeni i tui.

Pred zoru, bio je sanjao o eni i mislio je na nju i sad. Ali, setivi se dece, on zajeca poluglasno, pred vojnikom koji ga je oblaio. Taj poziv na vojnu, tako iznenada, pobrkao je bio sva njegova reenja. U svai sa bratom, koji se bio naselio u Zemunu, a reio da se kupi jedna velika kua u Budim-gradu, on je eleo da izvue sedam stotina dukata i da se odseli u Rusiju. Rusija mu se injae kao jedna velika, nepregledna, zelena poljana, po kojoj e jahati. Deca mu pobolevahu mlaa je imala neke ireve, a on ceo takav, podbuo, teak kao bure, postajao je lak kao perce, stigne li samo zapovest. ... Pokuao je da ode iz vojske, ali zar onda nije iao isto tako za itom? Naselio se u Galcu, terao svoje lepove do Bea, pa ipak izgubio sve. Zemlja i njegova stoka, bolest deja, pla, sve je bilo uzalud. Morao je svaki as da ide onamo kuda nije hteo. Kad mu je umro otac hteo je da se smiri. Nekako udno obuhvati ga ta veza sa mrtvim ocem.

I sve druge stvari dooe mu, iznenada, u pamet. Kao sa njegovim najdraima, tako bee i sa pukom i sa crkvama i itavim tim narodom, to nije znao ni kuda e, ni ta e. Domae svae sa svetenstvom, te zime naroito grdne, zidanje crkve nasred sela, koju bee zapoeo, krenje uma, na ostrvu, gde su panjevi ostajali u zemlji, ogromni kao stene, sve to nije ilo ni po njegovoj elji, ni po njegovoj volji. Slali su ga, ba pred poziv na rat, u Be, na carski dvor, sa nekim kaluerima, i, kakvu uasnu zbrku i niskost ne zatee tamo! ... Samo onaj veliki kamen na bregu, nad kojim je bio podigao krov, gde mu je otac leao sahranjen, stajao je nepomian i vidan, nad travuljinama i itom. Sav aren i naduven, dotle, pod perjem, kao uran, crven u licu i zelen u potiljku, Komesar je, viui na gomilu svojih oficira, po sobama, po stepenicama i po dvoritu, spasavao to se spasti dalo. .... Celim putem jedva prozborie rei, sem to Komesar jednom ree reenicu iz govora, zaprepastiv se da se daljeg, ni sad jo, ne moe da seti. Isakovi je bio ljut, jer je osetio strah pred tom arenom babetinom u vojnikom odelu, a Komesar, jer je Isakovi pretegao kola nalevo, tako da je on sedeo sav nakrivljen...

Smatrao je da je puk odlian, i, poto je dobio uputstva da bude mek, reio se da zabauri ono to je noas bilo. Njegova je manija bila da kanjava kroz izvetaje. Voleo je da propusti puk, pa da poalje za njim prijavu. (Komesar). Niko nije bio kanjen sem jednog za silovanje.

Sledi opis ibanja. Poreali su vojnike u dva reda, sa ibama, a izmeu njih pustili prestupnika. Oni su morali da ibaju.

Kad se u gradu dozna kako je puk kanjen, obuze sve ivo neka luda strepnja. Zatvorie se to vee rano i zamandalie vrata, jae jo no inae. Kad je Mesec iziao na ulicu, ceo se grad najeio od straha. Spremao se da u zoru poe dalje. Idue logorite bila je varo Radkersburg.

Oficiri, meutim, behu to vee gosti u dvorcu peujskog biskupa, koji je znao jezik puka, jer je u okolini imao na hiljade vernih svojih Slovena, katolika.

Kraj sveane dvorane, u kojoj bee razastrta trpeza, u jednoj sobi sa balkonom, svoj postavljenoj crvenom svilom, ekahu Isakovia, koji se dugo nije javljao. Najposle, kad je uao, oni se prenerazie. Lice mu je bilo tamno i sivo kao pepeo. Nakinuren sav u plavim, svilenim trakama i eparpama, i on pod klobukom, zakienim belim perom i srebrnim kiankama, injae se kao da je slamom ispunjena nakaza. akire mu behu zategnute, kad je sedeo, ali su bile tako krojene da mu vie kao dak, kad bi stajao. Pod svom opremom, meso njegovo bilo je sasvim zguvano. Njegova proseda, ukasta kosa, otra kao ekinja, i njegovi barusavi brci jo podrhtavahu. Oi su mu bile prevrnute, iskolaene, gledale su nekud u stranu. Ko zna kud je hteo otii, da neto kae, bolno iskrivljenim ustima? U celom njegovom podbulom licu, u kom se jo tresao bes i oaj bio je miran i nepomian jo samo njegov pljosnati, veliki nos i na njemu dve krupne suze. Uzalud mu pritrae i pokuae da ga umre, uzalud ga poloie kao kladu. Neprestano je teko, besno dahtao. Kad sluge raskrilie vrata trpezarije i pokazae sedita za bogatim stolom, Isakovi se tre i nekom medveom snagom ustade na noge. Oni kapci behu mu sasvim pomodreli. Pokaza im rukom da uu i ree tiho:Pojdite i ne budite to uvredeni slabostjom mojom. Um va ne potrebue ot mene prazdnih rei. Otdavajte est Imperatorki carstvujuoj. Sladost pravoslavlja. ... Morao je da diskutuje o stvarima raja i pakla, o anelima i arhanelima, jer su bili, prosto, uvrteli u glavu da ga pokatolie.

Biskup je, sluajui svirku, malo nalevo nagnutom glavom, dokazivao, pre svega: da je katolika crkva blaga, nena i uviavna. Ne spominjui jasno ta bi time dobili, on ga je nagovarao da razmisli, sa svojim oficirima, o tome, kakve se neprijatnosti oekuju decu njinu od ylih ljudi, koji mrye pravoslavne izmatike.

Isakovi, koji je, posle veere, osetio svoje uobiajene bolove u stomaku, bio se oajno prepao od govorljivosti biskupove. Uplaen da nee moi da izbegne, a da ga ve ovde, u Peuju, ne pokrete, u ljutoj tuzi svojoj pozva u sebi, tiho, u pomo, krsnog sveca, sv. Mratu. I on mu pomoe, utoliko to ga meu tim mnogim vinom, aama i goruim sveama seti brata njegovog Aranela, koji je imao obiaj da pri sklapanju trgovaih poslova po Vlakoj, Turskoj i Maarskoj opija ljude. Setivi se njega, estnjeji Isakovi se rei, po uzoru bratovljevom, da napije sebe. Miljae, ako ga budu pokrstili silom, nega ga bar ne dobiju treznog. Nije reeno da li su ga pokrstili, najverovatnije ne.

III- DAN I NO PROTICALA JE IROKA, USTAJALA REKA. I, U NJOJ, NJENA SEN

Kua Aranela Isakovia, veliko zdanje, na vodi, na kraju srebrobogatoga Zemuna, bila je u prolee 1744. Ponova lepljena. Ofarbana plavo i uto, diui se nad okolnim, slamnim krovovima, ispod nekih zgarita i aneva, na kojima se naselie rode, ona se videla izdaleka, meu vrbama, sa voda, pa su ej svi ribari i laari znali.

Iza plotova te kue, gde su kroz duboko blato tovarili lae, od jutra do mraka, sklonio je Aranel Isakovi poslednji ostatak blaga to ga doterae sa ljubiastih ara i panjaka kraj Bistrice.

Mlai od brata, Aranel Isakovi ponaao se prema starijem bratu, kao to se ponaa prema mlaem.

Retrospektiva - tako ga i oeni, moljakajui za njega sve komande do Bea. Devojku mu je naao sluajno, pri poslu, u Trstu, u kui nekih Hristodula, kojima je dugovao osam hiljada srebra. Kad je prvi put nae bremenitu, Aranel Isakovi vide koga je priveo svome bratu. Prava i snana, kao to su aneli, uini mu se da nikada nije ovakve ene video. Beao je od njih kao avo od krsta, ivei daleko od njih, Aranel Isakovi postao je ovek pre vremena suv, ut, sa iznurenim kolenima. Sanjae je u mukama, skoro svaku no.

Bio je u stanju da eka satima, ma pod kakvim izgovorom, da je vidi kako polazi da spava, umorna od dima i kave. Tada se onaispravljala, stegnuta u pasu, visokih pravih ramena, da izvadi dva krupna bisera iz uiju. Pri tom njenom pokretu sav bi drhtao.

Da bratu otme enu, o tome nije bilo ni govora. U prvi mah, on se prepade za brata. Vide da mu je u kuu doveo avola. Uplai se da ona ne pristane na greh ma gde, u kui, nou, kraj brata, za te poklone, inuve, bisere koje poe da donosi. Uplai se da je ne uhvati sa nekim slugom, laarem, ma s kim bilo, i pobee.

No kad se po drugi put vrati i vde je sa malim detetom, malne zaplaka. Saaljevajui sebe, on joj u ali, nesvesno, ispria, kako bi joj bilo da je njegova. Ree, kako bi je uvao, kako bi je svud sa sobom vodio, kako bi je odevao. Ljubei njeno dete, u seanju njegovom zaigrae mu na glavi stotinu i stotinu malih Vlaia, Nemia, Madaria, ijim je ocevima derao kou s lea. Muei ljude do sada, sa nasladom, rei se da ih od sada ostavi na miru. Tad prvi put, usudi se i da je dodirne. Poljubi je jednom u obraz, zagledan dugo u nju. Ni za as mu ne pade na pamet da bi mogao poeleti enu svog brata. Naprotiv, brat mu se inio sretan ovek, a njegova ljubav prema toj eni neto neshvatljivo drugima, a njemu samome sasvim jasno.

Pa ipak, posle tih mirnih dana, mada on to ne primeti, poe initi u kui bratovljevoj zlo. Sve ee dodirivae joj ruke, kosu, plea, pa i pas. Njegov brat, odlazei esto pod Varadin, da veba svoje ljude u iskopavanju aproa, aneva za opsadu gradova, ili na konju, ak u Mitrovicu, u kovanicu oruja, nije primetio nita. A ta je ona primetila, i mislila, to se nije videlo ni na njenom licu, ni u njenim oima. Tek kad jedno vee, u Cetnoj nedelji, naie kada se ona kupala i, pomisliv da ue tamo, poe drhtati, osetio je ta eli i ta eka. I ode, ne oprostiv se, i dugo, na sve molbe bratovljeve, nije se vraao, ni javljao.

Tek kad se i druga erica bee rodila i kad se na detetu otvorie neki irevi, on se javi bratu, koji je polazio sa vojnicima u Italiju. A ona ga je volela arom, koji mu se uini ivotinjski i bljutav. I mada sad bee jo lepa, snaha ga vie nije opijala svojim hodom. Tako mu se bar, u prvi mah, uini.

Njegov brat Vuk, koga je neizmerno voleo dk bee dete, jer je bio jai od njega i jer je znao da govori ciganski, bio mu je mio i posle, kao amanet oev i kao luda, pusta vojniina koja se samo njega bojala. Uzevi mu sve blago, prevarom, posle oeve smrti, pri ravnanju, on se posle saali i pomagae ga, svakim danom sve bogatiji, usrdno i bratski. Sad mu se, prvi put, uini to ovek sasvim tu.

to se snahe tie, i ona je Aranelu Isakoviu bila sad dosadna.

I kad mu se brat posle opet vratio, Aranel je izbegavao da mu ode, nosei u sebi, kraj svega, podmuklu udnju za telom svoje snahe. Tek kada Vuk morade poi i po etvrti put u rat, pristao je da mu doe i da se sa njim oprosti. No, kada snahu ugleda, stade kao gromom poraen. To bee ena kakvu nikada nigde nije video.

Bledilo njeno bilo je potpuno i uokvireno kosom, to je sad bila jo tamnija, kao i obrve.

inila se kao da joj je potpuno nepoznat i pitala ga je stvari koje ga pre nikad nije pitala. O, ako mu sad brat pogine u ratu, pomisli i zgrozi se, p amu doe da se prekrsti. Nije vie ila onako pomamno, samo je rado, visoka, prava, pred njim stajala. Teka i krasna, neznajui moda da on drhti. Bila je lepa nego pre ikada. Tiha i drugaija, ona ga rukom esto dodirnu, a jedno vee, pri otvorenim vratima, tako da je mogao da gleda, presvukla je svoju novu, mletaku haljinu.

Decu je bila dala slukinjama; samo pred muem drala ih je na krilu. Sa osmehom. Jedno jutro zapita devera, da li mu se brat ne ini naglo ostareo? Tog dana, Aranel Isakovi ponudi bratu svoju kuu u Zemunu i predloi mu da enu i decu skloni kod njega.

Gospoa Dafina bila se preselila u kuu svoga devera. Dugo se zadra kod velikog prozora sa reetkom, koji je gledao na reku. To mesto odabra prvih dana da se isplae. Dan i no proticala je tu iroka, ustajala reka. I, u njoj, njena sen.

Pred njim (Aranelom), pre svega, utala je, isplakana, sa jednim tajanstvenim osmehom.

Dan je bio za njih (goste), a vee je bilo za njega. Za njega nije bio onaj kikot, ni ta eretanja, ni sve to. Za njega je ona imala i drugi glas, i drugi pogled, celo jedno drugo bie. I ne samo ona, ve i njene slukinje, bez naroite naredbe, menjale su se, akd bi on dolazio. Ne mislei, kao Aranel, da je lepa kao niko, ona je znala ta vredi. Stopalom svojim, koje se njemu inilo kao u snanog anela, ona nije bila nimalo zadovoljna. Krila ga je pod svilenu svoju odeu.

Njemu nije bilo do ekanja. Zgrozivi se, zbog onog to je hteo da uini, on je urio. Nije hteo da misli na ono to e posle doi. Reivi da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata. Nije mu bilo stalo da je preotme, niti da ivi, posle, sa njom, jo nekoliko godina. Pognute glave po ceo dan, on je ak imao lude misli pri tome, da posle obavesti brata, pa da je oteraju, pad a se pomire, da oproste, braa su. elei da to pre dobije njen pristanak, on je obasu poklonima, pokuav dvosmislenim reima i ljubaznou, da mu ona da kao neki znak. Ali mu taj znak ne doe. Htel aje prosto da je uzme silom.

Jer gospoa Dafina, dete itave jedne lae pune trgovaca i srebroljubaca, znala je vrlo dobro o emu se radi. Njoj se nije urilo. Niti je elela da se da, tom mladom, suvom i utom deveru, koji je seae njene kue i brae, niti je volela njegove ruke sa utim noktima, niti njegove kaluerske brke i bradu, cnre i retke, niti njegove blede, ute oi, pljosnat, tanki nos, a najmanje njegove poutele zube, uvek lepljive od slatkia. Ako je ikad pri toj neprilici sa deverom, osetila poudu, osetial je za muem. Za muem svojim ogromnim i tekim, koga je gospoa Dafina volela nekad neizmerno i koji je sad bio teko oronuo. elela je da vidi ta e joj dever uiniti.Jednog dana, kao to se to esto deava u toj zemlji, kroz proletnu toplotu i procvetale voke, udari mraz i ledeni pljusak. Na vetru, koji povija kiu, po rekama, laa Aranela Isakovia, puna konja, to bee na putu, preko, k Turcima, bi zahvaena vodom i prevrnuta. Jedva ga izvukoe, ve ukoenog. On je zatraio da ga stave u njenu odaju, pored pei. Ona je vriskala od straha, da ne umre i da je ne ostavi, bez zatite, sa malom decom, tu, meu tom poslugom njegovom ciganskom, to je liila na razbojnike.

Tog dana je Vuk Isakovi prelazio sa pukom, celo prepodne, preko jednog uskog brvna, kod varoi Kremsminstera, u Austriji. Jedan zec pretra mu preko puta. Ne pade mu ni na um da pomisli da ga ena, kod kue, vara. IV- ODE VUK ISAKOVI, ALI ZA NJIM ODE I FRUKA GORAAranel Isakovi bio je poeo da se davi, kad su ga izvukli, on ostei ludu elju da ga unesu u njenu odaju. Kao da je trgovao, nasluti, da je dolo vreme da je kupi. Tako je, na zemljanoj pei, kraj njene postelje, osteio kao da se uznosi na nebo. Ni za trenutak nije se setio brata. Niko to nee saznati. Bio je uveren da e i ona utati.

ekao je da se ugasi iak, da bude mrak. Ona je sedela pored kreveta.

Izmeu ova etiri uta zida, smeo je da ini, i mogao je da ini, to hoe.

Kontrast Napolju je zavijao vetar, pun lavea pasa, i umila je voda, koju je i on uo, neprestano, pod prozorom. Unutra je bilo toplo i tako tiho, pod senkama na zidu, da se ue mievi kako trkaraju.

Ona vrisnu na stolici. Iznemogloj od bdenja, umornoj i bednoj, uplaenoj i zamiljenoj, uinilo joj se da je zaspala, ba kada ugleda, pod prozorom, kako joj ide po vodi mu, sav obliven krvlju i mokar, neobueni i neoeljani Vuk Isakovi, sa ogromnom batinom u ruci, koja je dopirala do tavanice. ... Oznojena i razgoliena, shvati ono to se desilo, stisnuvi svoja kolena i zarivi ruek u zamrenu kosu. Bila je provela no sa deverom. U prvi mah rei se da to ni sama sebi ne veruje. Ispruivi se, ona oseti na telu tragove prole ljubavne noi i zgadi se. inilo joj se da jo jednom osea, kako joj on lie ruke i kolena.

Da joj je doao mu, ona bi mu bila rekla zato je to uinila. Rekal bi mu bila da je to uinila zato to je onako osramoti pred svetom, pri rastanku, ne oprostiv se u redu od nje. Bee lep Vuk Isakovi kad je uze. Ne znajui prvih meseci sa enom ni da govori, jer ona nije znala nemaki, a on ni grki ni mletaki, ispomagao se pesmom, igrankom, pogledima i poljupcima. A onda se seti kakav je on sad krivonog, podbuo i teak, kao bure. Presta da plae i sva zadrhta. U neizmernoj dosadi te godine, dok je dojila dete, ona prvi put oseti da je on gleda kao i neku stvar u kui, kao postelju, pe, njen sanduk sa haljinama, svojim, utim, svetlim oima. Svemu je bio kriv njegov otac. Taj ga je vodio za sobom svud. U ivotu gospoe Dafine Isakovi nijedan dan nije bito tako tuan i teak, kao taj prvi dan njenog brakolomstva, dan vlaan, hladan, sa sivim nebom. Bez kajanja, ona uvide ta je uinila. Zaplaka samo pri pomisli da e opet da rodi. Najposle, taj mu je to i hteo. To nije bilo prvi put da je odlazio i ostavljao je, ostavljao je kao i svoje konje i slukinje. ... Ovaj drugi uini joj se, ipak, utoliko bolji to je znala da e iveti u bogatstvu i bez seoba. Mu, mislila je, ne moe da se vrati. Poto je ljubav tako bedna, ona e iveti bez ljubavi uz ovog, suhog, utog oveka, to na kantaru meri srebro i to joj lie ruke, ponizno kao psetance. Reila se da mu nita ne prebacuje, ali da ga prisili da je uzme za enu.

Matori Ananije (sluga), koji je spavao svake noi na pragu, pod glavom sa velikim i zaralim handarom, priao je da u jedanput da je cikala i vriskala. Posle se rau po kui, da se brat bratu i eni javlja, sav krvav, raseenog lica i odseene glave, jaui na velikoj abi i hodajui po vodi. Zato su, pomislie tada, tako strano urlali prole noi psi. Uostalom tako se i, glavom sam, pokojni Lazar Isakovi javljao, kao da je trgovao orujem po vazduhu, celu jesen, pre osam godina, a sve zato to mu sin nije, po smrti, probuio srce iglom.

Kua u Zemunu bila je velika uta kua.

Bila je zaelela devera, da bi joj obeao, pre svega, brak i da e je odvesti odavde, u onu novu kuu, u Budim.

Dafina injae joj se svejedno da li pripada jednom bratu, ili drugom, a, to se nje tie, uini joj se, to poslepodne, da bi pristala da pripada obojici. tavie, i drugome, ma kome.

Kreket aba, oko kue, zapoe da huji i breke.

... Zgrena, razrogaenih oiju, drhui sva, ona vide kako iz crnog, velikog sanduka, u kome su bile njene haljine, kuljaju i gmiu mievi. Sa vriskom u grl, presamitivi se preko kolena, primeti oko tog sanduka abe, zmije, pueve, u blatu, uvijene u klupe, kako se gnjee, gaze, kako vrve.

Sa oima koje su htele da joj ispadnu iz onih kapaka, ona primeti kako joj se beo arav, sa pei, pribliuje sve blie. U isti mah, oseti da neko stoji iza zavese, u mraku, i razbaruivi drhuim rukama svoju kosu, tresui se od zime, kao u ledu, vide kako se iz pomrine pojavljuje jedna ruka. .. Potom vide i drugu, pa trbuh svoga mua.

Tako pade i gospoa Dafina, tresnuvi rukama u mrak, odmah prvog dana preljube, povredivi u sebi porod.

Svi su je naputali slukinje od straha, komije, jer se injae tako uta da je izgledala samrtnica, a kir Aranel, jer se gadio. Bolesnica bee uostalom mirna i neujna. Gledala je stalno u vodu, uskoro po boji vode i vrbaka, znala je koji je as dana.

Ne bez mnogo plaa, iskamila je od Aranela obeanje, da e otii do patrijarha akabente i da e izmoliti, nekako, svetenika, koji e je od jednog brata odreiti, a za drugog privenati. Za decu nije mnogo marila. Bee joj samo ao to su obe devojice i da e i one, kad budu kao i ona, ene, toliko patiti. Zavidela je mukarcima, a sebe prezirala. Ipak, da je Vuk Isakovi bio kod kue, on se ne bi bio gadio nje. No, ona je ipak elela da oseti ovog drugog koji joj se u poetku uopte nije sviao. to se Aranela Isakovia tie, njemu se, zbilja, inilo da e poremetiti pameu. Bio se navikao da kraj svoje ljubavi prema snahi vidi sasvim drugaije. On je zamiljao ranije da e to biti bez nesree. Sad je eleo da se u svojoj snahi smiri dugo dugo.

Aranel kad mu brat i neki njegovi drugovi poee govoriti o Rusiji i odlasku u Rusiju, on ih prvi poe prijavljivati vojnim vlastima i podmetati im lane optube, kod katolikih biskupa. eleo je da ceo svet svee trgovinom. Mrzeo je osobito kapetane koji su mu ljude odvodili na vojnu, a jo vie te ljude za kojima se esto selila i porodica. V- ODLASCI I SEOBE, NAINIE IH PROLAZNIM, KAO DIM, POSLE BITAKA

Dok je gospoa Dafina pala aka svom deveru, dotle je Vuk Isakovi, sa svojim ljudima, bio poeo da se penje u tajersku.

Puk je skroz otupeo. Nisu znali kuda idu. Puk nikako nije mogao shvatiti ni kako je tako ludo mogao poi. Gladan uvee i prozebao jutrom, kraj zapaljenih stogova, tek sad poe da uvia ta je uinio. Ostaviv svoja sela, ostavljao je i sve to mu bee razumljivo i vidljivo, da zae u taj svet nerazumljiv i nedokuiv. Kao i u dui Isakovievoj, i u njihovim duama nastade praznina. Kue i kuita zaboravie, na enu i decu vie nisu mislili, a svoju muku i znoj oseahu sve jae. Porazbolevahu se mnogi. Zemlja njina javljae im se sve ree u mislima sa svojim tromim, mutnim, ustajalim rekama, ostrvima zaraslim bunikom, zovom i turinkom, sa jablanovima i kreketom aba, kao podzemnim hujanjem. Blatnim i groznim slikama seanja, javie im se oni koje sotavie na domu i, prvi put, izrekoe neki da ne misle da se kui vrate. Vozei se za pukom, kao neki ogromni meh, pun vina, Vuk Isakovi je proputao kraj kola svet, kao neki san. Ratujui godinama, on je bio davno navikao da se vozi u bitke, tako, u kolima, bez smisla i bez razloga, u nekom neizbenom redu, po volji tuoj, kraj zemalja tuih.

Nije vie bio brian, jer je bio presvisnuo od besa i oajanja. Ne samo zato to su ga u Peuju onako vreali i muili, ve i zato to mu nisu dali za potpolkovnika, emu se, ovako mator, svakako nadao i to mu bee, jo u Varadinu, obeano. Oseao je da je raskid njegov sa porodicom potpun.

Mada je tano bio predvideo sve to e mu do bojita trebati, ipak mu je poelo nedostajati i hrane i novaca, a ljudi mu se poee razboljevati od vode. Slutio je da e mu ovo biti poslednji odlazak i da e u ovom ratu umreti. Naslutivi, ovog puta, svoju smrt. Vuk Isakovi, kao obino svi debeli i zdravi ljudi, bio se ni za ta rastuio. Kao od brega odvaljenom, dolo mu je da je ipak slabaak i oronuo. Tako je, uobrazivi da je iznemogao, zadravao kola i polegivao kraj puta, meu stare panjeve, sunajui svoj oboleo trbuh, posmatrajui satima, sa klobukom nabijenim na oi, mrave to su kraj njegove glave vrveli.

Kao neka senka pratili su ga ta ena, koja mu bee dosadila, i ta deca, to su bila njegova, ali uvek negde u daljini. Vratio se on, ne vratio, oseaj da je raskinuo sa porodicom potpuno, znao je da e mu ostati na dui.

Vuk: Po razbacanom senu leali su mu ljudi, kraj konja koji su udarali, tupo, kopitom o zemlju, u snu. Psi, okupljeni zaueno i zadivljeno oko njega, jer je bdio, dahtali su od ei i gladi, vijajui se prekodan, ak na drugoj strani planine. Umoran od truckanja kola i iznemogao od neprekidnog razmiljanja, o svom prolom ivotu i eni i deci, posmatrao je paljivo, dremljiv, kako se na putu koji se video svega jedno pare, bele, kao puevi, kamenice, sve jednim istim pravcem, nedaleko jedna od druge. Tako su se i kolci nekog pletenog plota, ispovezanog ibljikama, reali sve dalje, istim pravcem, nedaleko jedan od drugoga. Velika jedna jela, sa jednom malom kraj sebe, mrano mu se pribliavala kroz visoku travu, po kojoj se, ostajui na povrini, irio neki hladan, nevidljiv vetar. U umi, koja mu je, zdesna, bila na nekoliko koraaji, bio je potpun mrak, ali i na njenoj povrini on je video bezbrojne granice, kao perje. Iznad dubokih provalija tame, pogled mu se opet zaustavi u velikim naslagam snega to se sputao po urvinama, u belim potocima, punim kamenja, iznad kojih visovi vie kao da nisu bili pred njim, ve u snu. ist sjaj plavog neba ukoio mu je oi, tako da je ostajao dugo, nepomino, zagledan. Tad, kao i njegovim ljudima, prvi put mu doe misao i neka nejasna udnja da se vie i ne vrati. Neprekidno vebanje i stalni ratovi bili su uinili od njega takvog majstora odvoenja ljudi u rat, da je predviao svaki, i najmanji, dogaaj koji e se desiti i mogao, unapred, da prorie i sitnice. Ne vrativi se vie i ne muiti se vie sa njima (vojnicima), izgledalo mu je, iznemoglom, kao neto vanredno i nemogue, to nikad nee doekati. I naroito ne vratiti se sa njima. Ne videti onu dreku, pla, skakanje, kao poludelih, baba, lelek i zapevanje, kukanje za mrtvima.

U oajnoj zbrci misli, mada mu bee zahvalan to mu uva enu i decu, seao se tada brata, sveg sitnog, besom koji se osea prema onom koji nije prisutan. Sav njegov krpe, sitniarenje i trgovanje injahu mu se tako smeni. U svai, morao je, pred ppolazak, da se miri sa njim, ne dobivi ni svoj novac, ni talire svoje ene, sluajui pri tome, stalno, podsmeh bratovljev to se nosi milju da se odseli nekud, moda u Rusiju.

Pokazati da se moe ii do Bavarske i putem koji je predlagao on, a ne onim koji je bio naredio grof Serbeloni, eneral konjice, bila je Vuku Isakoviu ipak glavna briga.

Vuk Isakovi ih je opet vodio jaui pred njima, sa svojim lenjim, gojaznim slugom Arkadijem, koji je bio poznat u celom puku kao pijanica i peva.

Jedva izvlaei noge iz lepljive slatine, puk se nekako dokotura ceo, sa svim svojim kolima do Engeltata, kraj Dunava, gde je imao da se sastane sa veim masama austrijske vojske, koja se spremae na Rajnu, pa i sa svojim zemljacima, sa Granica.

Iziav iz Bavarske, koju su smatrali neprijateljskom zemljom, uao je u Virtemberg, sav u procvalom drveu, mirisnim umama i brdima. Prolee je bilo granulo svom snagom i toplo leto na pragu. uo je da od njegovog potpolkovnikog ina nema ni govora, da su uopte vrlo nezadovoljni sa njima.

Nacija njegova bila je u oima svih tih nakinurenih, nadodoljenih, carskih vojnika zgodna za svaku egu, i inae neizvesna, nepojamna, za koju se nije moralo verovati ak ni da postoji, pa ma koliko oni dokazivali da je privilegovana od esara.

Hrana koju im sad poee deliti, bila je najgora od sve hrane koja se vojsci donosila. Vui je uzalud pretio tubama u Beu. Isakovi je, krguui zubima, oseao kao i ostali, i sam, da je prevaren.

No ako je sudbina htela da mu izmui duu, na ovom odlasku na vojnu, vie nego ikad pre, sluaj je hteo da mu ponizi i telo, nekad osetljivo za svaki znak prolea i svaku zgodu naslade. Vuk Isakovi prolazio je kroz Virtemberg, sa uspomenama o kojima nije govorio i koje su i stariji njegovi oficiri samo slutili.

Njihova vojska je bila vojska Marije Terezije.

Jo prvog dana po prelasku granice, doao je Isakoviu ulak, sa zapoveu kneza virtemberkoga Karla Evgenija da ide neposredno za Vuiem, jer e Njegovo Visoanstvo Princ izii pred vojsku da vidi one Srbe koji su tako verno sluili pod njegovim ocem, pokojnim, slavnim Karlom Aleksandrom, carskim feldmaralom, pobediocem kod Temivara, guvernerom Serbie itd, itd. Naroito je naglaeno da te Srbe eli, jo jednom, da vidi Princeza Mati, koja je po smrti svoga mua ivela povueno, kod svoga sina.

Ve idueg dana, za tim ulakom, doe poruka i od potolkovnika Arsenia Vuia, koji je sa svoja dva puka bio odmakao, na dva dana hoda, pred Isakoviem, da se ulogorio i da ga eka, jer e Princeza Mati doi, u drutvu svog sina, da ih vidi.

Kod kue, on je imao sliku Karla Aleksandra Virtemberkoga, u srebru, emalju i turmalinu, primljenu na dar, u vreme kad je bio na slubi kod njega, u Beogradskom gradu. Uspomene koje su Vuka Isakovia, i ovakvog, pranjave kose, otromboljenih usana i viseih akira, zbunile, i potresle, bile su uspomene na Princezu Majku, udovicu pokojnoga Karla Aleksandra, koja je, u njegovo doba, bila mlada ena.

VI- PROLOST JE GROZAN, MUTAN BEZDAN: TO U TAJ SUMRAK ODE, NE POSTOJI VIE I NIJE NIKAD NI POSTOJALO

Isakovi nije bio ljubavnik ene Aleksandra Virtemberkoga. Ona, u Beogradskom gradu, uopte, i nije imala ljubavnika. Videvi ga lepo izraslog, i mladog, ee, pred vratima svoga mua, primetila je uskoro kako je zadivljeno, enjivo i uplaeno gleda. Gleda, kao da je sa neba sila. Doe joj smean i zato poe i ona da ga posmatra.

Mada je ve imala odraslog sina, htela je da taj mladi divljak, iz tog udnog naroda, pomisli da je ona kao devojka nevina i nedostina.

Bio se sasuio, tako, od ljubavi i elje, bolujui toliko da i drugi poee to da primeuju.

Jednoga dana, pavi skoro sa konja, ona se bee sva prislonila na njega, kada joj pritra. Tada prvi put usudi se, sav najeen, te je hotimice dodirnu.

u u poetku jeseni da se priprema napad na Turke i da e princeza putovati u Temivar. To mu je bila prva, prava ljubav. Znajui da skoro odlazi, a viajui ga svaki dan, njoj se sve vie injae da je preterala i da je neto malo ipak trebala dati. Jednog dana, ispustila je mali zlatni krst kroz prozor njegovih prostorija, a onda se sagla da pogleda da li ga ima, terajui i njega da se nagne, kroz uski prozor. Uvidela je tek tada ta je imala i izgubila. Vuk Isakovi bio je u tom trenutku lep. Sad kad je morala da ide, nije joj se ilo. Sutradan je dola opet i naredila mu da otvori prozor. Priavi mu sasvim blizu ona se opet nae, gledajui da li su vojnici nali lani. Teke glave od udisanja vazduha i trava, klonu polako, u nedoumici, stisnutih kolena, van sebe, u nesvesticu.

Novi susret, kada su ostareli ree mu da ga ne bi ni poznala jer je toliko ostareo. Isakovi uplaen, video je nju u ogledalu, leima okrenutu, pre nego to joj pogleda u lice. Bila se obukla kao mlada devojka. Obnaena ramena sijahu joj se, kao sasuene kosti na suncu, sa udubljenjima naborane koe, punim belog praka. Zagledan u tu nakazu, za trenut bee izgubio svest, i nije znao gde je. U njenim velikim oima, jedino, ostade jo pritajene, tamne lepote, ali su i one bile upale u jame od koica, kesica, bora, belih krpica i svakojake neistoe.

Ona je njega gledala sa podsmehom. Zatim je poela da suzi. Nije mogla da se uzdri od plaa, mislei na ono doba to ga je provela u Srbiji, kraj svog mua.

Puk je poeo da se kocka. Zaboravili su sve svoje muke na trenutak. Znali su da ima neto izmeu nje i Vuka, pa su ekali da vide ta e da se desi, da li joj je ostao u dobrom seanju.

A Vuk se klonio Princeze Matere, mada ga ni ona nije traila. Razlika izmeu one koje se seao i ove sad, bee tako uasna.

Karlo Lotarinki nije mario za ovu vojsku, ali je voleo baron Berenklau. Ono to je cenio kod njih, kao i svi oficiri koji su sluili pod njim, kao i Isakovi, to bee ono poslednje. Oni su se tukli grozno. Oni su klali. Hvatali za grudi, obarali i klali, zadirui rukom u grkljane, cepajui koe i meso kao krpe, prebijajui pukom rebra, ruke i kolena, razbijajui temena kao tikve.

Plan za napad koji je Karlo Lotarinki smatrao za svoj, imao je Berenklau gotov.

Stigli su na obalu Rajne, u varoicu tuktat. Puku bee kao da je stigao doma. Ista ravan, ista reka, iste barutine, pesak, vrbaci, a iza njih plava brda. Iz traka izletahu rode, a abe kreketahu i hujahu svu no.

Imali su smotru puka na obali. Sluga Vukov, Arkadije, pokvario je smotru. Bio se napio, kao i svake noi od alosti da e moda neko poginuti. Tek se sad treznio od muke i straha. Berenklau ga gledae ljutito, ne znajui da je slugi gvozdena uzengija, pri tome, ula u meso, iznad lanaka.

Projahali su izmeu dva breuljka i videli drugu stranu Rajne. Tamo su bili Francuzi. U tom trenutku Francuzi pripucae na njih i oni svi obodoe konje, sem Arkadija, koji u zvidanje metaka, ali se zagleda, sa konja koji je drhtao, u sunan, irok vidik s one strane vode.

Pri iduim pucnjima, meutim, odjaha konja da ga umiri i skloni, jer konj bee stao kao ukopan. Videv da je sam na breuljku, sa konjima, on poe aputati svome, a drmusati drugog i pogleda jo jednom preko reke, spazivi na drugoj obali francuske predstrae. U elji da spase konje, pomisli da se vrati, pod drugi breuljak, do nekog drvea, pa da tamo vidi ta e i kud e. Potra sa konjima, ali opet lee kad ga meci zaokupie, udarajui o zemlju oko njega. udio se tom iznenadnom pucanju i divio se, da ga opazie. Onako mamuran, kivan, kao malo pre na ove, ustade da vidi te druge, sa one strane reke, i opsova im, u sebi, dete francusko.

Tako i pogibe, ustajui malo docnije i po etvrti put, da bi poveo konje, probijenih creva, uhvativi se za kai, mrmljajui sebi samom, ve u nesvesti, bolno: O Boe, o Boe.

Tako zapoe, bez nekih naroitih priprema, da gine i umire Podunavski polk, na Rajni, nit zna to, ni kroto.

VII- TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE, JELI SU, PILI SU, SPAVALI SU, DA NAJPOSLE TREIM KORAKOM POGINU, ZAKORAIVI U PRAZNINU, PO TUOJ VOLJI I ZA TU RAUN

Berenklau je uzeo, prepadom, aneve oko Majnca, pa mu se i varo predade. Karlo Lotarinki tad pree Rajnu sa ostalom vojskom. Uoe u Vorms, u pajer. Posle tri dana odmora utaborie se pod gradom Svetog Luja i tu im zagusti. No tek to behu poli, dublje, u neprijateljsku zemlju, potisnue ih. Oni potegoe natrag, urno, na Rajnu, pa je preoe kod sela Dajnhajma, spalivi mostove za sobom. Karlo Lotarinki urio je u eku, jer Pruska bee zaista poela rat.

Sve to prolo je tako besmisleno da se Vuku Isakoviu inilo jednako kao da postoje dva Vuka Isakovia. Jedan koji jai, urla, mae sabljom, gazi reke, i drugi koji mirno, kao senka, koraa kraj nejga i gleda i uti. Kad mu ni posle prvih pobeda ne dadoe za potpolkovnika, prestade i da se brije i doteruje.

Mesto rata u kome je uestvovao, on je pamtio to svoje hodanje tamo-amo, kao neko besmisleno tumaranje kroz vrele, letnje noi i kiovite dan.

Puk ne samo da nisu znali gde se biju i zato se biju, ve nisu znali da naue, za paradu, ni ime svoga zapovednika.

U mraku, deavalo se da iznenada nagaze na rupe, pune vode, i upadnu u barutine, pune aba, tako da se posle dugo uo priguen smeh ostalih. Puevi su im padali za vrat i lepili im se uz obraze i ruke, kad su spavali.

Dogovorili su se o prepadu. To je taj jedini trenut, koji mu bee (vuku), i pre, uvek, najmiliji. Trenut kada mu se injae da zgrene prste ne bi mogao da odvoji, ni silom, sa balaka, toliko bi ga stegnuo.

Upao je Vuk sa ljudima u grad. Izmeu dva reda kua video se tanki mlaz zaplavelog neba i, na njemu, zvezda Danica. Nakon toga spavao je tri dana. U snu su mu se javljala dva lica koja bee rasekao svojom rukom. Kroz nekoliko dana bio je u opsadnoj vojsci, pred tvravom Sv. Luja.

Odlian kao voa inae, Vuk popusti poto ga nikako ne proglasie potpukovnikom. Rat mu se, izgleda, bee dosadio.

Kad jedne noi Francuzi zagatie rukavac i pustie talase Rajne na opsadne jarkove, tako da se konji podavie, kola polomie, topovi zaglibie, Isakovi je u svojoj kolibi mirno spavao. Sanjao je da udaje ker, to imaae divni lik i stas Princeze Aleksandra Virtemberkoga, ali iz onoga doba kada bee mlada i ne ovakva kakvu je vide nedavno. Za erkom mu iae, po snu, najmiliji svetac njegov, kome su i on i brat Aranel, hteli da podignu crkvu, nad oevim grobom, despot Stefan tiljanovi.

Te noi sva se vojska davila, gazila i jedva je spasla svoje topove. Odoe pod trasburg. Tu je Isakovi bio jo pospaniji.

U nonom prepadu, opet oseti tu slast koja mu je bila milija od drugih, strast kad se kree u borbu. Ali nita nije bilo od prepada jer je francuski kralj hteo da poseti svoju vojsku.

Poee da veaju vojnike zbog krae po gradu. eta nemakih konjanika, pop i delat obilazili su okolinu i veali na mestu. Pop je ispovedao pred smrt.

Pri kraju leta, u stranoj zapari, Isakovi je iveo, tako, tekim ivotom, od danas do sutra, jednako uveren da se iz ovog rata nee vratiti. Mislei da e umreti, bee se razneio, ali je konje udarao pesnicom.

Bilo je primirje u kome Isakovi uvide da je postao smean, kao neki uzaludni pop. On je u vojsci ivveo ne samo u miru, ve i u sva tri svoja rata, bezbrino i zadovoljno, oekujui jednako neto prijatno to e svima njima da se dogodi. Tek posle oeve smrti primeti oko sebe blatita i barutine, bedu svojih ljudi, ivot, svaki dan isti emerni ivot. Prazno je bilo pred njim, a uzaludno sve to je prolo. Odseliti se treba zato, otii nekuda, smiriti se negde na neem istom. Za neim nadzemaljskim zaude Vuk te noi, ne samo za sebe, ve i za svoje. Oseti da je prevaren, ponien, a da bee roen za neto isto, svetlo, vanredno i neprolazno.

Ujutru u da su opet neke besili, a pritom uz etu ide neki katoliki pop, pa pravoslavci nemaju kome ni da se ispovede. Isakovi pomodre od gorine i besa. Naredio je puku da niko ne izlazi bez noa.

Kad je sedao na konja nekoliko kapi tople kie pade mu u lice i on zadra konja. Nad glavom zau svraku i, odmah zatim, vrane. U istom trenutku konj, trzajui se, poe natrake i stade kao ukopan, drhui nogama. Pomolivi se iza kudelje, Isakovi vide pred sobom dve eve, kako tre po pokoenoj njivi to se dizala prema jednom breuljku, koji je prikrio dobar deo trasburga u daljini i, trgavi konja za uzde, desno, iznad bostana, vonjak na nekoliko koraka i, obeena na prve tri kruke, tri straila, potpuno mirna, nad praznim, dalekim poljima. (to su bili oni to su krali). Od tog dana nisu vie veali. Primirje se prekinulo. Te veeri do mraka izginuo je Slavonsko-podunavski polk. Glad i e i hod, neprekidni hod, kroz Bavarsku, neprijateljsku, opljakanu, praznu, sve do eke. Jesen bee ranije dola nego inae i vreme je bilo kiovito. Isakovi spavae pod kolima, dotuen boleu, brigama i mukama. O bratu i eni sve dotle ne dobi vesti uopte, tako da ih bee skoro zaboravio.

Jednog dana u da ga u varoi trae i da se jedan trgovac raspituje za njega. Rekoe mu da su mu brat i deca dobro, a ena je umrla.

VIII- SNUDIVPI SE, NAD PRAZNINOM POROAJA, ONA UVIDE, DA JOJ DUI, NI U DECI, NEE OSTATI TRAGA I UMRE, ALEI TO NE MOE DA ZASITI BAR TELO, RAZDRAGANA UIVANJIMA

Dan kad je gospoi Dafini doao sueni as, bio je topal, letnji dan, krajem avgusta, posle tronedeljne sue.

Bila je u nesvesti. Vie se nije doticala ni onih grozniavih zamiljenih slika koje su joj svake zore bile pred oima. Bara i barovitog blatita, po kome joj se pribliavao mu, sa stranim ranama na telu, otvorenim, rasporenim trbuhom, isteklim oima, razbijenim temenom, irei ruke da je dohvati i zadavi, mada je ona nestajala iz njegovih ruku, kao sen.

Pred podne se opet povrati. Smirila se tek kad su joj doveli decu. Besmislenim oajanjem zaelela je da vidi jo jednom, mua, mada je znala, u potpunoj svesti, da je Vuk Isakovi otiao i kud je otiao. Sad joj se injae neshvatljivo da ona umire pre njega, a jo vie da on nije tu. Ni na kraj pameti joj ne bee da to moda ne bi moglo biti, zato to mu je ona bila neverna.

etiri puta joj se, to poslepodne, inilo da joj mu ulazi i etiri puta pitala je za njega i govorila o njemu, kao prisutnom, tako da se babama, a osobito matorom Ananiju, priini kao da je vrag uao u kuu. Isto je tako pitala i za Aranela. Za vreme bolesti vie nije nalazila da je tako ut i odvratan, ve joj se, sve vie, inio ceo od ilibara, osobito kad bi joj svojim nemirnim rukama grlio kolena. Bivi joj se njen ivot, sa muem, vraao u pameti, tog poslednjeg dana, kao sasvim zamagljen, i ona ga uopte vie nije, kao pre, celog premiljala. Sa deveerom, naprotiv, koji joj se posle one noi kad mu pade aka, nije uinio mio, nego tek docnije, inio joj se ivot, budui ivot, divan. Divan, jer bi tek sada znala da ivi, onako kako, pre, nije ni slutila da se moe iveti.

Gnuala se da pogleda u krastavu erku, gledala je u drugu. Razmiljajui da se uda za Aranela ona je zaboravljala da ima dece, jer su joj ta deca bila tako dosadna.

Ona je ostajala sa svojom groznom, praznom utrobom, iz koje se irio teak zadah, dok se ona previjala u bolovima i mukama.

Oko pet sati probudila se i setila konja koje joj Aranel bee darovao, pa je slabim glasom naredila da imse odnese eer. Malo docnije zapita za mua.

Kasnije zaiska da je umiju, nametala je kosu, traila da joj srede nokte.

Dok mu je snaha umirala, Aranel Isakovi truckao se putem, u svom intovu, uveren da e ona i umreti. Lekari su bili uvereni da nema nade i da je ona sama htela da se otrese bremenitosti i da je zato neto popila. Aranel je znao da nema tog popa koji e nju razvenati i privenati je sa njim. Ipak je snahi svaki dan obeavao da e ii patrijarhu.

Ipak je najvei deo dana provodio kraj nje, nemoan da joj prebaci koliko mu tete nanosi u trgovini, ali dajui joj to na znanje svaki put, okolinim putem, istiui svoju veliku ljubav prema njoj, kao da je zato trebala da mu bude zahvalna.

Osetiv da ona to sve prilino hladno prima i da njega smatra za uzrok svoje nesree, on bi poeo da je podsea na onu njihovu no. Gospoa Dafina, koja takve stvari od svog mua nikad ne bee ula, nije marila to tepanje. Ipak trpela je njegove poljupce, ne odavi se da li joj to ini zadovoljstvo.

Krenuo je kod patrijarha. Bio je gotov da je razvede od brata i da je primi sa decom. ... Verovao je da mora postojati u njegovom ivotu neko doba u kom e mu biti prijatno i dobro, lako, kao na nebesima, kao to je i njegov brat Vuk verovao da mora negde biti neka dobra i krasna zemlja, kuda svi treba da se isele. Aranel je smatrao da e njenom smru svim patnjama biti kraj. U Karlovce je poao tek da bi se smirili u kui i da bi joj uinio po volji i doveo popa.

Patrijarh nije mogao da ga primi jer je imao drugu posetu. On spomenu da je brat Vuka.

I drugi put mu rekoe da ne moe da ga primi patrijarh i da ide episkopu Nenadoviu. Aranel poe da ih kori, da je doneo pare za crkvu, a da su sve one pare koje je Vuk davao (koji je u crkvi bio vie cenjen) ustvari njegove pare.

Vozei se episkopu on vie nije hteo da spominje razvod, ve da svri bilo ta da joj olaka muke. Seti se da ve nedeljama nije trgova i pomisli da mu ivot odsada vie i ne moe biti, kao pre, veseo, prijatan, jer kad ona umre, njemu vie i ne treba nita.

U dvoritu pod jednim bagremom, sedeo je mlad monah, razgolienih grudi, oevidno zanet, u molitvi. Tvrd kolac od mladog bagrema bee nabijen, pred njim, u zemlju, iljat i oguljen, tako da je bilo skoro nevervoatno kako je mogao bez urlika od bola da se baca na njega grudima i trbuhom i leima. Aranel tek posle primeti da plae.

Pred Aranela izae stari iguman. Objasni mu da je porodica onoga to se moli, cela, nabijena na kolac i danas je sedma godinjica.

Aranel razmilja: Kazau mu da sam mu doneo deset dukata za manastire i deset za odede. Kazau mu da je pusti meu monahinje u Jazak, moda e je tamo voda izleiti. Kazau mu da sam je uzeo bratu, da je od mene zatrudnela i da neu da se rastanem od nje. ta je docnije rekao episkopu, to ni kad je bio star nije priao.

Kad su ga sluge to vee povezle pijanog kui, ule us samo toliko da e sve svoje imanje zavetati crkvi. Odmah sutra vozie gospou Dafinu u Jazak. Sa izjavama da e otii u kaluere opet je poeo. Plakao je nad celom porodicom Pantelejmona (onaj to se nabijao na kolac).

Razmiljao je kako e se ona oporaviti i to ga oraspoloi. Nije eleo vie nikom da puta njeno mesto. ... To da je od njega mogla potei tolika nesrea, tolika neoekivana patnja, to ga je dovodilo do bezumlja.

Aranel Isakovi, istreznivi se na tom nonom povratku, sudbonosno se i promenio. Da je priao svoj greh sa snahom, kod episkopa Nenadovia, i da ga je onaj teio, sa njim pio, primivi i kesu dukata za opravku manastira, to mu se inilo da se dogaalo na nekom drugom svetu. Ne bacivi nikada u ivotu zlatnik, ni srebrnik, sem sitnea, koje je bacao, sveano raspoloen, sirotinji, oseti sad da bi mu bilo milo da rastrese dukate, koji mu dooe u pasu pod aku.

Aranel Isakovi ostario je, pri kraju tog leta, kad mu se ispunila najtoplija elja u ivotu, kao i njegov brat, u dalekoj, tuoj zemlji, za nekoliko asova vie, nego pre za nekoliko godina. Naslutio je da mu je ceo ivot do tog jutra bio san, a da e sad poeti ivot sasvim drugi. Po gomili uplakanih on zakljui da je ona umrla. Zagrlivi je zajedno sa jastukom on je podie i prigrli, ljuljajui se nad njom, plaui. Svea koju joj behu strpali u ruke, pala mu je na lea i zapalila ga. Zagleda se dublje u njene oi. U dva nepomina, modra kruga, boje zimskog neba, hladnog i istog, koji izdaleka behu mali, ali koji su izbliza rasli i obuhvatali ga celog. Taj pogled mu ostade jedino, i njegovu boju nikada vie nije mogao da zaboravi. Kao i njegov brat, u snu, i on je nad njom video, van sebe od straha i alosti, plave krugove i u njima zvezdu.

Gospoa Dafina, meutim, ne videi i ne ujui vie, u nademaljskom sjaju gledala je Vuka.

IX- JEDAN OD NJIH, NAJBEDNIJI, SAUVAO JE, I POSLE SMRTI, SJAJ SVOG BIA, TAKO DA JE MOGAO DA SE VRATI I DA SE POJAVI, PRI ULAZU U SELO, NA DRUMU, NA ISTOM MESTU, GDE SE RASCVETAN JAVLJAO, U PROLEU, PRVI BAGREM

Sve do jeseni, po slavonskim selima nije se ulo nita o onima to odoe na vojnu. Otili su bili, kao da su nestali, nekud, u oblake.

Velika dubina reke i gusti vrbaci, iza kojih je bilo, sad, sivo, mutno, kino nebo, zjapili su pred njihovim oima, kad bi se zagledali onamo kud vojska i Isakovi odoe.

Prenos tela iz tuine, i sahrana u Frukoj gori, despota i grofa ura Brankovia, behu se prouli svud.

Pod kiama stradala je kua Isakovia na bregu, odakle je krenuo. Bila je prepukla na severnoj strani.

Smrt gospe Dafine i njen ivot behu u tom naselju, pri kraju leta, svakodnevni razgovor. Znalo se od ega je umrla i to se smatralo kao kazna za Isakovieve grehe i obesti. Aranel nije hteo da da telo svoje snahe grkim popovima, ve je dao da ga prenesu i sahrane na bregu, vie sela, iza kue Vukove, kraj groba Lazara Isakovia, koji bee vidan, izdaleka, sa ravni. Tako se dakle, zbilja, jo jednom provezla mrtva gospoa Dafina kraj onog mesta gde je preleala, tako burno, poslednju svoju no sa muem. Smatrao je da je pravo da enu svog brata sahrani u blizini bratovljevog, a ne svog doma. Jedak i zelen, stojao je kraj mrtvog tela, sve dok nije poeo da se stresa i da suzi.

Najednom u kui bratovljevoj, uinilo mu se da je svemu tome samo on kriv. Njene oi bile su mu jo u pameti.

Posle sahrane gospoe Dafine i odlaska Aranelovog, naselje ispod ume i kue Vuka Isakovia opet utonu u jesen. Vlaga je probijala zidove, sa krovova se mlazevima slivala kia. U kuu Vuka Isakovia bee se uselio Aranelov sluga, matori Ananija, sa babom i erkama, dovlaei jednako seno i slamu, itave stogove kukuruza. Ananija je svoju porodicu naselio u otvorenom tremu kue, na zemlji. Nije hteo da otvara, ni da razbija vrata na kui, mislei da e se to i tako reiti, ako se Vuk Isakovi ne vrati.

On je, na svom upadljivo bledom i boleljivom licu, nosio grozu zbog svega to je zano i video, a nije smeo da kae. Dok njegva baba i erka nisu znale nita, on je znao sve.

Ananija je viao svoje erke kako izlaze iz Aranelovih soba, ali je znao da nisu dovoljno lepe da to traje due. Od svog gospodara bio je poprimio otrovnu udnju za srebrom i nizao srebnike na jednoj vrpci, koju je nosio oko pasa, na golom telu. Nekada toliko pitom da nije mogao da ubije ni muhu, niti da zakolje ovcu, bio je postao najlukaviji i najnemilosrdniji pljaka. Za njega je dolazak gospoe Dafine bio teak udarac. On je ekao da Aranel primeti njegovu najmlau ker, koja bee ba dorasla. I posle njene smrti kad je vodio erku sa sobom, zgrozi ga to to je video da su njegove nade uzaludne.

Svima je govorio o udnovatim dogaajima koji su prethodili smrti gospoe Dafine. Opisivao je kako je ona videla mua u obliku abe, iz koje je curila krv, pa raseenog na pola u postelji. Ljudima se jeila koa. Priao je kako su konji hteli da udave Aranela, gurajui mu svoje grive u usta, dok se davio, kako su neke bube i mravi pojeli ruku slukinje, koja je Dafinu obino eljala, a i zmije su se kotile pod njenom posteljom. Ananija je bio uveren da e ona izlaziti iz gorba i hodati po selu. Tako je gospoa Dafina postala strailo za celo selo. Poela je da kvari vodu, da tamani stoku i da ara, u grudi i u trbuhe, bolesti koje nisu mogle da se protumae. ... Prou se da je legala sa muevljevim bratom. Kad je kia malo prestala, ona se pojavi jaui na motkama, penjui se na dudove. Jedne hladnije noi, vide je jedna bremenita ena, pred talom svojom, u obliku bele krave, i pade mrtva. Aranel je pregledao grob i naredio je da se podigne krov i rasporede ikone.

ena Arkadijeva, sluge Isakovieve (Vukov sluga, mrtav), po imenu Stana, naroito se bee proula. Ona se bee smestila u onu kolibu, u kojoj je gospoa Dafina provela poslednju no svoju, sa muem. Naroito je bila doterala. abe vie nisu kreketale. Dugo je odolevala mukarcima, sve do jedne noi kad se napila toplog mleka pa joj bi loe i primi jednog da prespava. Tada se proula po svojim arima, pa joj mukarci stalno dolazie. Nije im smetao ni detinji pla iz te kolibe. I ona jedne noi pade, ugledavi vampira na svom pragu. Ananija je obeao da e zabiti kolac u grob gospoe Dafine.

Kad je krenuo, prvo se uplaio kad je zakaio gunj u ogradu. ene su ga pratile, kriom. Bilo mu je nezgodno da zabije kolac zbog krova iznad gorba. Kolac mu se izvrte i on se stuti nad njim, ispravivi ga ponovo, udarajui kao lud po njemu. Meutim, ene se uplaie od njegovog iznenadnog mlataranja ili ega ve i poee da cie. Na to se i Ananija prepade, udariv glavom o krov, i, omaivi kolac, koji je bio ve duboko nabijen u zemlju, razbi sekirom nogu. Otrao je do kue. Meutim, vrag zakai njegov gunj za plot, ba za iju, tako da je visio kao zadavljen, stenjui, strahovito osedeo, sve dok ga psi, pred zoru ne naoe i ne otcepie od trnja i balvana.Stana, koja je isto krenula za Ananijem, kad je poela da bei i da tri, upala je u veliku jamu punu blata i pleve za zidanje. Davila se tu, ula abe i vide Arkadija, u vodi, pred sobom, kako lei raskreen, rairenih ruku, mrtav, pod biljem i muljem, onakav kakav je bio one veeri, tamo u daljini, nesahranjen. Ali to je ona samo umiljala, Arkadije ve dugo nije leao u reci. Bedan i sav kao u magli, u isparivanju njegovih milih konja, Isakoviev sluga kretao se, ve dva meseca, prvi, meu svima onima koji behu otili doma. Bee se digao iz vode i iz smrti i beo, kao mlad bagrem, batrgao se, po tuini, pojavljujui se vrh drumova, kuda bee, iv, sa vojskom proao, gde su ga nalazili napitog, zaostalog od vojske, obuenog u enske suknje. Arkadije je te noi zbilja ulazio u selo, sa krmaom koju je poterao od Peuja.

Mrtvi Arkadije je iao pravo prema svojoj kui. Najposle, kad stie, onako providan, nije se ljutio na ljubavnike svoje ene. uvi detinji pla zaigra do svoje krmae.

Selo je spavalo, kraj sve dreke i vriska, te noi, i niko nije video ni Arkadija, ni sve te vukodlake, o kojima je Ananija, sutradan toliko priao. Sutradan kad je Stana preneta, Arkadije je ve hodao daleko, oko obora i tala Isakovievih.

Posle nekoliko dana vratio se Sekula, Isakoviev zvonar, iv, sa vojne, sa oderanom glavom i bez jednog oka. Ananija se prvi smilova na njega i, na zaprepaenje svih ostalih, pokloni mu ovcu. Ukradoh ti je, ree mu, i vraam ti je. I jo mu ree da ne treba krasti i ubijati. Noga koju je udario sekirom bee mu sve gore, pa on poe po selu da vraa ovce, konje, sve to je bio pokrao. Dan-dva zatim udari sneg i meava.

X- BESKRAJAN, PLAVI KRUG, U NJEMU, ZVEZDA

Zima je godine 1744. bila duga i jaka. Slavonsko-podunavski polk, rasturen po varoicama i bednim selima mnogo je patio, od meava i cie zime. Iz Bea nije dolazilo nita novo i puk se oseao kao nezvan gost, u tuini.

Baron Berenklau bee otiao nekud, od puka postade gomila beskunika i bednika. Isakovi je iveo kod puka, vie nego po kuama, sa oficirima, kao neki bolesnik. Teak kao klada, leao je, po ceo dan u kolima i pod kolima. Kao da je bio ogluveo i omutavio, utao je. Zapustio je puk. Ne samo da vie nije izgledao junaina, nego se inio gotov na smrt. Pod prividnim mirom svoga tela i svojih pokreta, krio je najgrozniji oaj i uznemirenost due. Vest da mu je ena umrla, primio je sasvim mirno. U sebi, meutim, od tog dana, oseao je kao da mu je pukla u, ili srce, ili eludac.. Da su mu nejaka deca sad ostala bez majke, to ga nije toliko potresalo. Za bratom je ak oseao izvesnu alost. Da mu se brat polakomio na enu, o tome nije ni sanjao.

Sve pohvale za puk izostale su. uo je da se na prolee vraaju kui. Vratiti se dakle, isto tako besmisleno, kao to se i pre vraalo.

Mokri vrbaci, lokve vode i barutine oko njih, reka, sva ustreptale povrine na pljusku, sve ih je to podsealo da su blizu svojim kuama i oni pokuae da spavaju.

Isakovi poe da razmilja ta da radi. O vojsci vie nije hteo ni da uje. Isakovi, borei se sa svojom duom, rei: da je njegov dotadanji ivot bio zlo i da treba otii nekud, gde mora biti da je bolje. Shvatio je da ne zna za ta se bio. Da mu se Karlo Lotarinki smejao, da mu se Berenklau uvek rugao. Hteo je poslednji put da povede puk, da ih pokae. Dovoljno je bilo da, na konju, uspe da zauzme vojniko dranje, pa da zaboravi sve neprijatnosti i tegobe svog poziva, zaelevi opet da se istakne. Poe lagano da izvlai sablju... jeza, ledena jeza pree mu po pleima. To bee taj trenut koji je toliko voleo. I vojnici su znali da je to poslednji pregled vojske. Poslednji put je, pomisli, i dosta je, a u Rusiji bie mu svakako bolje! Krajnje je vreme bilo da uvidi da mu polkovniki in nikad dati nee! Da trguje, nije se rodio! Bolje da ivi i sa tim trgovcima, nego ovako, skotski i uzalud!

Na smotri na dreku eneralovu nije odgovarao. Nije ga to vie doticalo. Da se iv vraa tamo kud je mislio da se vie vratiti nee, sasvim ga je razdrailo. eleo je da izbegne lelek, da se prosto kui ne vrati.

Pri povratku bio je poslednji put lep u ivotu. Seobe mu behu dosadile i nemir koji se ni u njemu, kao ni u svim njegovim ljudima koje je vodio nije stiavao. Eto, pomisli on, dovoljno je odseliti se, pa da sve to ostavlja bude kao da nije ni bilo. Jo jednom poe razmiljati o Rusiji. Rusija mu se injae kao neko nadzemaljsko carstvo. uo je da su neki koji su tamo iz belog sveta doli, postali bogati i moni. Da su odmah dobili po jedan in vie. Da se tamo ivi i ratuje gospodski. Uvide da mu je ivot proao.

Mrak je padao u mutljag, pred njim, a kia je sipila sa celog vidika. ovek jedan, sav povijen i zagrnut, die se tad u mraku, i prie mu opajui. Bio je to Ananija, Aranelov sluga.

Imao je da mu javi da Aranel nije mogao doi da ga doeka, da nee moi ni doi, jer se preselio u svoju kuu, u Budimu. Deca su mu dobro, kod kue, a ostavio mu je i novaca. Nad grobom gospoe Dafine podignut je krov. Crkva se ve zida. Pokojni Arkadija pak javlja se nou, u selu. Ve nekoliko njih videli su ga kako se gega, i uli su ga, kako pevui, kroz nos. Napada enu.Posetio je Vuk prvo grob gospoe Dafine. Kia je i to vee padala. Sve je bilo kao i pri njegovom polasku. Magloviti vrbaci isparavahu se, oblaci se sputahu sve nanie. Zemlja je bila tamna vlaga, nevidljiva i kiovita.

Najposle, kad izioe, vide kako se oko njega vrti i saginje najmlaa Ananijeva ki. Jedno kukato i grudato devoje. Pri slaboj svetlosti ika tad, Isakovi (Vuk) vide njene gole noge i belo meso pod kolenima, i onako star, iznemogao, ve mrtav kako miljae, oseti kako sav zadrignut i nabreknut. Zaprepaen zbog toga, ve razgolien, prie vratima i otrgnuih, uvi da eram zakripa.

Uzvrpoljivi se, ree joj da odlazi. Oseti kako mu se, kao ta kia, na neko seme u dubini zemlje, to klija, sliva krv u glavi na jednu bleteu, zvezdanu taku uma, poslednju to mu ostade ista u mislima, nepomina i neprolazna u budunosti. Trudio se da ne gleda za njom, onako vrstom. ... Jo uvek se nadao da e otii u Rusiju.

Tako se 1745, u poetku leta, Vuk Isakovi vratio sa vojne.

I dok mu se, u dui, kao u beskrajnom krugu, jednako ponavljahu misli o odlasku, o odlasku nekud, u Rusiju, nad kojom se u oajanju, iznemogao, posle toliko meseci tumaranja i patnje bio nadneo, dotle mu je, zaspalom prvi put opet kod kue, telom drhtalo, kao neka zvezda, poslednje zrno nekadanje mladosti. Ono ga je zadravalo oajnog, zamuklog, suludog, ve od patnje i tuge, meu tim barutinama i vodama, to se isparavahu nad zemljom, koju je od milote zvao Novom Serbiom. Zrno, to je i u njegovoj starosti sauvalo u sebi mo da proklija i nadnese nova bia nad vremena i nebesa, koja e se ogledati u vodama to se slivaju i sastaju, tu, ispod Turske i Nemake, ogledati i nadnositi kao mostovi.

1