SIN Dovedoše ih pred raku. Dovedoše ih pred raku u suton svirepog dana. Desetak osuđenih na smrt, među njima oca i sina, vezane žicom za ruke. Ocu je bila slobodna leva ruka, sinu desna. Stajali su ćutke jedan uz drugog oborenih glava, smoždeni, turobni i neobrijani, a delio ih je samo jedan konopčić zarđale žice koji se protezao između kolone osuđenika. — Jesi li se predomislio? — upita ustaša. — Ne, — odseče sin. Ustaša ga strelovito pogleda. Sin se trudio da izgleda odvažno, ali mu je glava drhtala, a malaksale vratne žile već su počele da bole. Oficir poče da raspoređuje vojnike. Postroji ih pred rakom na dvadesetak koraka. Zatim im naredi da napune puške. Začvolikaše zatvarači. Sin pogleda u jamu — ogromna, žuta i blatnjava, očigledno će tu biti sahranjeni svi mrtvaci zajedno. »Tu« — zadrhta sin, i više nije mogao da gleda u ilovaču. Otac je stajao sumoran i obnevideo, sa poslednjim delićem snage u telu, a njegovo lice odavalo je čoveka koga su u zatvoru mučili i prebijali. Činilo se da ne pri-mećuje nikoga. Vojnici se rasporediše pred rakom. Sa napunjenim puškama u rukama čekali su od starešina naređenje za paljbu. Neki su izgledali nestrpljivi, dok je drugima iz očiju izbijala dosada, čak i neka žalost. — Nisi se predomislio? — opet će oficir. — Ne! — reče sin. — Tvoja šteta! — osmehnu se oficir. Sin ga pogleda s potmulom mržnjom u očima. Tako se gledaju pas i vuk pri iznenadnom susretu. Osuđeni su stajali uz samu ivicu groba, jedan do drugoga, i leđima okrenuti ka jami. Odrpani i izmrcvareni u odeći koju su mučitelji cepali nekim tvrdim predmetima, možda i gvozdenim šipkama, siroti i beznadežni, neki go-loglav, sa neočešljanom kosom, neki s kapom ili šubarom, podsećali su na trošnu ogradu koja svakog trenutka treba da padne. Otac je nosio šubaru od crne jareće kože, a sin kačket od svetle vunene tkanine. Otac je imao brkove guste i tamne, zašiljene na vrhovima, a sin je, očigledno, tek nedavno počeo da se brije —- brada mu je bila retka, ta-nucna i neugledna. Stojeći pozadi vojničkoga stroja, oficir zapovedi: — Nišan! Zatim objasni da streljanje treba vršiti sleva udesno. — Po trojica na jednoga! — reče poslovno. Pa, kao da nije bio siguran u to da su vojnici razumeli njegovu zapovest, on ponovi: — Sleva udesno! Vojnici su nišanili. Jednome od njih puška je neprekidno padala ka zemlji, i on je s mukom nastojao da je podigne do određene visine: — Pali! Odjeknu plotun. Vrhovi cevi zadimiše se od crnog barutnog dima.

Tri osuđenika padoše, pa povukoše sa sobom i četvrtoga, koji je bio živ. On se podiže kao čovek koji se spotakao. Izgledalo je da mu je krivo što nije pogođen kad i njegovi drugovi. Bio je to sin. — Dakle? — upita oficir. — Ne! — reče sin. — Napuni puške! — naredi oficir. — Nišan! — odseče oficir. Sin ugleda tri ogromne cevi kako zjape pred njegovim grudima. — Čekaj! — reče. Oficir naredi vojnicima da puške podignu iznad osu-đenikove glave i da slušaju dalje zapovest. On ponovi svoje reci, kao da mu je bilo naročito stalo do toga da sin ostane u životu. Čak je izgledao obradovan promenom koja je nastupila. Visok, koščat i ogroman, a nežna i bledolika lica, koje je bilo lepo kao u devojke, u dugom zelenom šinjelu, koji se spuštao do iznad cokula, i sa limenim slovom »U« na prljavoj kapi, oficir je izgledao neumitan kao sudbina. Naredi vojnicima da puške zakoče. Oni učiniše i to. Onda im naredi da puške ponovo puste k nozi. Kao da je bio uzbuđen, reč mu je zapinjala u grlu. Sin ga je svakako iznenadio. — Dakle? Oficir mu je to pitanje postavljao već deset dana neprekidno, i neprekidno je dobijao odgovor: »Ne!« Satima: »Dakle?« i satima: »Ne!« Deset dana tako: »Dakle?« i deset dana: »Ne!« a maločas je sin rekao: — Čekaj! . . . Oficir zahteva od njega da ubije oca. Izgleda da je to strast oficirova: da zatvorenici, pred njegovim očima, ubijaju jedan drugoga, a on da ih posmatra i da se nadmoćno osmehuie. Sad mu je naročito stalo do toga da sin ubije oca. Naipre je od oca zahtevao da ubije sina, ali starac je grčevito odbio i ustašu popljuvao. Onda je pao izbor na sina. »Oprostiću ti život!« — rekao je oficir. A sad je pitao: — Dakle? Sin je počeo da muca. — Ti znaš šta sam ti obećao! — reče oficir. Govorio je glasno, i mogli su da ga čuju svi osuđeni — sem trojice mrtvih. — Ne mogu! — proštenja sin i baci na oca pogled pun beznadežnog očajanja. Otac je stajao tvrd kao kletva. Oficir naredi vojnicima da nišane. — Čekaj ! — reče sin. — Šta čekaj? — Daj malj! — reče sin. — Ako oca ubiješ maljem, oprostiću ti život. — Daj malj! — ponovi sin. Uzdržavao se da ne krikne. Oficir naredi da mu oslobode ruku. Jedan vojnik donese malj. Sin sastavi blede usne. Kao da je naslutio o čemu je reč, otac ga preseče mračnim pogledom punim preziranja. A sin se više nije trudio da pred ocem opravda svoj postupak. Čak mu se učini da starca i ne žali.

»Tukao je majku, pio . . . Oprostiće život. . . Zbog njega sam i pao u zasedu .. .« Oficir ga povuče za rame. Starac ostade sam. Njegove oči, ko zna zbog čega, orosiše se suzama — jedna krupna i svetla kaplja kliznu mu niz jagodice sve do gornje usne, i nestade tu, u čekinjama. — Drži malj! — reče oficir sinu i osmehnu se. Ovi trenuci su mu uvek najdraži: kad osuđenik, obezglavljen, ponižen i poražen, izgubi sve, i snagu i dušu. Sin primi malj. — Obema rukama! — reče oficir. Vojnici su ceo prizor posmatrali sa očiglednom dosadom. Samo jedan među njima, mlađi čovek, izgledao je unezveren, čak nesrećan. — Obema rukama! — ponovi oficir. — Dobro! — reče sin. Nije imao baš mnogo snage. Ruke su mu podrhtavale. Podrhtavalo mu je ćelo telo. Prateći pokret malja kroz vazduh, oficir zadrža pogled na starcu; on je stajao nepomičan i pomiren sa smrću, kao iskusan čovek, koji od života ništa bolje nije ni očekivao. A kad se malj podiže uvis, pogledaše u nj i starac i oficir istovremeno, starac bespomoćan, a oficir s radosnim bleskom u očima. Onda mnogi zanemeše od zaprepašćenja, jer se sin okrenu ka oficiru, gnevan i izbezumljen, sa maljem u rukama. Posle prvog udarca oficir se održa na nogama, ali mu glava klonu, i on se zatetura. Pogleda u sina užasnutim, mrtvim očima i skljoka se na blatnjav put, pa poče da batrga nogama brazdajući zemlju. Sin ga osinu još dva puta, pa onda malj baci na gomilu vojnika i reče umornim glasom: — Pucajte! Tada ga otac pogleda začuđeno, a uglovi njegovih usana razvukoše se u bolan osmeh.