Универзитет у КрагујевцуПравни факултет

Штета

(Семинарски рад из Облигационог права)

Ментор : др Ненад ЂурђевићАутор : Милан Милојевић

(04/62)

Крагујевац, 2010.

Увод

Штета није појам којим се служе само правници. Њен смисао није искључиво правне природе, њено значење знатно је шире. Штета је нешто са чим се човек сусреће готово свакодневно. Појам који се, од рођења па до смрти, може везати за многе тренутке. Свако од нас долази у ситуацију да нанесе другоме штету, било вољно, било мимо своје воље, али и да сам буде трпилац ње, с приметним последицама, или оним мање уочљивим.

У обичном, колоквијалном, свакодневном говору, под појмом “штета“ означава се свака пропуштена прилика да се доживи извесно задовољство. Тако се, на пример, каже да је “штета“ када неко није погледао неку позоришну представу, положио испит, отишао на излет, и слично. Сем тога, штетом се сматра и свака доживљена непријатност, односно незадовољство. Међутим најопипљивији смисао има стварни, или природни појам штете, који подразумева губитак, или погоршање неког животног добра човековог1.

Свака људска делатност за последицу може имати и настанак штете. Она, дакле може настати (не)чињењем човека (разних удружења, друштвених организација, држава), а може се појавити и као (нус)продукт активности животиња, биљака, чак и природних појава.

Данас, у савременом свету, највећи број свих поступака пред судовима, арбитражама, односи се на утврђивање врсте, висине штете, и исходовања адекватног обештећења. У Сједињеним Америчким Државама, висина исплаћених новчаних износа на име накнаде штете, сваке године премаши износ остварених профита највећих привредних гиганата, какав је на пример “Microsoft”. Заштита од настанка и последица штете и остваривање накнаде и наплате исте, постали су један од најуноснијих бизниса! Постоји низ привредних делатности (осигуравајућа друштва, фирме за обезбеђење итд.) које остварују огромне профите, а све у пословима везаним за штету и њену накнаду.

1 Радишић, Јаков, Облигационо право, општи део, Београд, 2000.

1

Појам и врсте штете

Штета је умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког, психичког бола, или страха (нематеријална штета).2

Постоји више различитих подела штете. Најважнија подела штете на врсте: 1. материјалну и нематеријалну - материјална, или имовинска штета настаје на

човековим имовинским добрима; нематеријална штета настаје на неимовинским добрима (живот, здравље, физички и психички интегритет, част, слобода, углед итд.)

2. Стварна штета и измакла добит – стварна штета представља умањење постојеће имовине; измакла добит представља спречавање увећања имовине.

3. Непоосредна и посредна штета – непосредна штета је директна последица штетне радње, док је посредна штета индиректна последица штетне радње.

4. Позитивни и негативни интерес - позитивни интерес (штета због неиспуњења) је штета која настаје због неиспуњења уговорне обавезе; негативни интерес је штета коју одређено лице трпи зато што је оправдано вереовало да ће се закључити одређен уговор са одређеним лицем, или пак зато што је оправдано веровало да је уговор који је већ закључен пуноважан.

5. Конкретна и апстрактна штета – конкретна штета је она штета чије је постојање стварно доказано и чији је износ конкретно утврђен; апстрактна штета је она штета чије се постојање и износ не морају доказивати јер се њено постојање претпоставља, а износ накнаде штете се процењује на основу унапред прописаних општих критеријума.

6. Предвидива и непредвидива штета – предвидива штета је она штета која се у време закључења уговора могла предвидети; непредвидива штета је она штета која се у време закључења уговора није могла предвидети.

7. Постојећа, будућа и евентуална штета – постојећа штета је она штета која је већ проузрокована и чије последице су већ настале; будућа штета је она која ће у будућности сигурно наступити – може да се манифестује као наставак штете која се већ трпи, или као штета која тек треба да наступи након што је штетна радња предузета; евентуална штета је она за коју постоји могућност да ће наступити у будућности, након што је штетна радња предузета.3

2 Видети члан 155. ЗОО.

Линк3http:/ www.steta.rs/

2

Услови одговорности за штету

Услови одговорности за штету су узрочна веза између штете и радње штетника, кривица и противправност штетникове радње.

Узрочна веза је веза која постоји између две појаве, тј. између узрока и последице, при чему је једна појава условљена (изазвана) другом. Једно лице одговара за штету само ако је штета наступила као последица његове радње.

По правилу о претпостављеној кривици, претпоставља се само ако је таква претпоставка законским правилом изричито утврђена, или ако из смисла односног законског правила то недвосмислено произилази.

Одавде произилази да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.4

Изван тих случајева степен кривице доказује се према општим правилима парничног поступка. (Закључак XIV заједничке седнице Савезног суда, републичког и покрајинског, врховних судова и Врховног војног суда од 25. и 26. марта 1980. године.5

Кривица подразумева негативну оцену вредности човековог вољног понашања. Криво поступа онај ко себи допушта понашање које је требало да избегне, и које је могао избећи.6

Кривица дакле постоји када се једно лице не понаша онако како се понаша разуман и пажљив човек у одређеној ситуацији. Да би се једно лице сматрало кривим за одређену радњу потебно је да оно буде способно за расуђивање, односно да је способно да схвати значај свога дела и да је способно да управља својим поступцима.

Лица неспособна за расуђивање не могу бити проглашена кривим за своје радње, па самим тим ни одговорна за проузроковану штету (само изузетно закон допушта да и ова лица могу одговарати из разлога правичности).7

Малолетници до навршене седме године не могу бити проглашени кривим за своје радње. И за малолетнике између седме и четрнаесте године старости постоји законска претпоставка да су неразборити, осим ако се докаже да су у времену када су штету проузроковали били способни за расуђивање.8

Облици кривице су Умишљај (DOLUS), или намера и Нехат (CULPA), или непажња. Умишљај је врста теже кривице, која се још назива зла, или рђава намера, постоји када одређено

4 Видети члан 154. став 1. ЗОО.5 Милић, Димитрије, Приручник Облигационо право са судском праксом, Закон О Облигационим односима, треће допуњено издање, ННК-Интернационал, 2003.6 Радишић, Јаков, Облигационо право, општи део, Београд, 2000.7 Видети члан 169. став 1. ЗОО.8 Видети члан 154. став 1. и 2. ЗОО.

3

лице има свест да о томе да својом радњом причињава штету другоме и вољу да другоме нанесе штету. С обзиром на интезитет воље, умишљај може бити директан и евентуалан.

Нехат је врста слабија кривице у поређењу са умишљајем, јер онај ко нехатно наноси штету другоме чини то без властитог хтења. Нехат није апсолутан, него релативан појам. Он се тиче и изазивања штете и противправности радње. Изазивањем штете мора бити предвидљиво, а противправност сазантљива. Другим речима, и нехат као и умишљај садржи вољни и интелектуални моменат. С обзиром на то нехат може бити свесни и несвесни.

Свесни нехат постоји када одеђено лице предвиди, зна да својом радњом може проузроковати штету, али олако држи да до тог ипак неће доћи. Несвесни нехат постоји када одређено лице уопште не предвиди да својом радњом може проузроковати штету, али је морао и могао предвидети. Закон о облигационим односима разликује три степена нехата : груба непажња, обична непажња и одсуство пажње која се поклања властитим пословима.9

Противправност постоји када се неком људском радњом крше одређене правне норме којима се штите имовински интереси, или неимовински интереси који се бране имовинским санкцијама. Међутим, не мора свака радња којом је изазвана штета да буде и противправна. Постоје извесне околности које искључују противпрансот. То су : 1. Вршење јавне дужности - радња лица које у вршењу службене дужности својом радњом изазову штету другоме, није противправна, под условом да ју је службено лице предузело у оквиру својих службених овлашћења; 2. Пристанак оштећеног - постоји када одређено лице допусти другом лицу да предузме радњу којом му наноси штету. Пристанак није дозвољен ако се односи на радњу која је законом забрањена; 3. Нужна одбрана - је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од себе, или другога одбије истовремени противправни напад, нужна одбрана мора бити сразмерна нападу коме се супроставља; 4. Крајња нужда - постоји када неко лице изазове штету да би од себе, или другог лица отклонило истовремену противправну опасност, али таква радња је дозвољена само ако је вредност спашеног добра несразмерно већа од од вредности добра које се жртвује; 5. дозвољена самопомоћ – ко у случају дозвољене самопомоћи проузрокује штету лицу које је изазвало потребу самопомоћи, није дужан накнадити је.

Под дозвољеном самопомоћи подразумева се право сваког лица да отклони повреду права кад непосредно прети опасност, ако је таква заштита нужна и ако начин отклањања повреде права одговара приликама у којима настаје опасност.10

6. Коришћење својим правом - лице које коришћењем свог права другом нанесе штету, није дужно да није дужно да је надокнади (Qui suo iure utitur, neminem laedit - Ко користи своје право, ником не наноси штету )

9 Линкhttp:/ www.steta.rs/10 Видети члан 162. став 2. ЗОО / Ралчић, Томислав, Кравица, Младен, Судска пракса из области облигационих односа, Глосаријум, Београд, 1996.

4

Врсте одговорности

Одговорност по основу кривице – Ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је настала без његове кривице.11

Кривица постоји када је штетник проузроковао штету намерно или непажњом.12 Дакле, лице које је проузроковало штету својом кривицом дужно је да је надокнади. Претпоставља се да је штетник крив, али ова претпоставка је оборива. То значи да лице које је прузроковало штету може доказати да није криво и тако се ослободити одговорности по основу кривице.

Објективна одговорност постоји независно од кривице штетника. Да би оштећено лице остварило право на накнаду штете потребно је да докаже да оштећени има обавезу да сноси ризик штете, односно неопходно је да оштећени докаже да је претрпео штету и да између штете и штетникове радње постоји узрочна веза. Штетник (починилац) се може ослободити одговорности ако докаже да је штета настала као последица више силе, искључиве одговорности оштећеног, или неког трећег лица.

Одговорност по основу правичности – у одговорност по основу правичности спадају: 1. одговорност неурачунљивих лица за штету коју проузрокују другоме, под условом да се надокнада може добити од лица које је било дужно да води надзор над њим и да да је материјално стање штетника знатно повољније од материјалног стања оштећеног13; 2. одговорност родитеља малолетних починилаца штете који су способни за расуђивање под условом да малолетник није сам у стању да плати накнаду и да је материјално стање родитеља знатно повољније од стања оштећеног лица 14 ; 3. надокнада штете која је проузрокована правно допуштеним радњама, које оштећени мора да трпи ( лица чија су добра жртвована да би се задовољио одређени јавни интерес или пак претежнији интерес неког другог).

11 Видети члан 154. став 1. ЗОО.12 Видети члан 158 ЗОО.13 Видети члан 169 став 1. ЗОО.14 Видети члан 169 став 2. ЗОО.

5

Судска Пракса

1.Обавеза накнаде штете

Из образложења:

Према утврђеном чињеничном стању, спорни зид је био власништво првоптужене, сазидан на парцели на којој оно има право коришћења и у грађевинском смислу чинио је саставни део њене стамбене зграде, сазидане на истој парцели. Спорни зид је користио и тужилац као саставни део просторија своје стамбене зграде јер је чинио гранични зид између стамбених објеката тужиоца и првоптужене. У 1983. години првоптужена је порушила своју стамбену зграду изузев спорног зида, а у 1993. години Одељење за урбанизам и стамбено комуналне делатности тужене општине наложио је да поруши и спорни зид, што је она и учинила.

С обзиром на утврђено чињенично стање, правилно је примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев за накнаду штете због рушења зида и због немогућности коришћења куће у одређеном периоду.

Проузроковањем штете може настати обавеза за накнаду штете. Обавеза на накнаду штете значи обавезу да се накнади штета за коју се одговара (члан 154. Закона о облигационим односима).

У конкретном случају тужена не одговара за штету у питању. Зато што је решењем Одељења за урбанизам и стамбено-комуналне делатности тужене општине које је коначно и правоснажно, па влада необорива претпоставка да је и законито првоптуженој наложено рушење спорног зида, а што је првоптужена и учинила. Како је правоснажном пресудом утвђено да је спорни зид представљао власништво првоптужене, јер је био саграђен на парцели на којој има право коришћења, то су нижестепени судови основано закључили да тужени не одговарају за штету у питању јер се ова штета не може довести у везу са радњом за коју би они одговарали.15

(Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 2582/98 од 5. 5. 1999.)

15 др Петровић Здравко, др Радованов Александар, Деликтна одговорност и накнада штете, Нови Сад, 2001.

6

2. Накнада штете због незаконитог престанка радног односа

Из образложења:

Тужено предузеће је у дисциплонском поступку који је вођен против тужиље на дан 3.5.1995. године, изрекло тужиљи дисциплинску меру престанка радног односа. У судском поступку поништена је одлука о дисциплинском кажњавању и обавезно је тужено предузеће да тужиљу врати на рад. На основу ових чињеница и околности, те да је због вођења дисциплинског поступка тужиља трпела душевне болове који су проузроковали и поремећај душевног здравља, суд је тужиљи досудио накнаду нематеријалне штете у смислу члана 220. ЗЗО-а.

Окружни суд налази да се правилност оваквог пресуђења за сада не може испитати док се не утврде и оцене све релевантне чињенице и околности.

Наиме, радноправни прописи који су важили у време када је против тужиље вођен дисциплински поступак нису предвиђали обавезу послодавца на накнаду нематеријалне штете коју запослени претрпи повредом части и угледа због вођења дисциплинског поступка који је правоснажно завршен поништајем дисциплинских одлука у судском поступку. Другим речима, како је послодавац овлашћен на покретању и вођење дисциплинског поступка, само покретање и вођење поступка који је у судском поступку преоглашен незаконитим, не даје право запосленом на накнаду нематеријалне штете.

Међутим, у случају када је дисциплински поступак вођен шиканозно и злонамерно у циљу повреде угледа, части и права личности запосленог, запослени би имао право на накнаду штете по основу члана 200. ЗЗО-а, ако су повреде угледа, части, слободе и права личности биле тако јаког интезитета да у складу са околностима случаја проузрокују душевни бол који би оправдао досуђивање правичне новчане накнаде.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, покретање и вођење дисциплинског поступка тужена је доживела као шикану и злу намеру туженога. Међутим, за успех у овом спору, овакав субјективни доживљај тужене није довољан. Неопходно је, како је већ напред речено, и да постоји субјективна компонента код туженика, која би се састојала у злој намери да се, кроз покретање и вођење дисциплинског поступка, инскоструише постојање услова за престанак радног односа и да такав поступак сагласно томе представља шиканирање запосленог. С тим у вези, побијена пресуда не садржи разлоге о томе да ли је дисциплински поступак вођен злонамерно и шиканозно у циљу повреде угледа и части и права личности тужиље као запосленог лица код туженог предузећа, па ће првостепени суд бити у обавези да се у поновном поступку бави утврђивањем (не)постојања и ових чињеничних околности.16

(Решење Окружног суда у Ваљеву, Гж. Бр. 1079/04 од 15.7.2004)

16 Линк http://www.sudskapraksa.com/odluke/akt

7

3. Новчана накнада нематеријалне штете као средство задовољавања оштећеног

Из образложења:

Радник је погинуо у несрећи на послу. Пошто је тужиоцима радник био блиско лице, према њему су као оцу, мужу и сину, сви гајили снажна осећања љубави, привржености и других породичних афекција. Таква њихова осећања су, услед смрти оца, мужа и сина, довела до дубоког душевног бола. Он је немерљив и не може се отклонити никаквом новчаном надокнадом, али правична новчана надокнада, ипак може ублажити душевни бол и, задовољавањем извесних животних потреба, утицати на успостављање психичке и емоциооналне равнотеже тужилаца.

Новчана накнада нематеријалне штете није циљ, него је средство којим оштећени, задовољавањем извесних животних потреба које не би могао подмирити, олакшава себи живот и чинећи га подношљивијим, ублажава душевни бол који подноси. Схваћена у овом смислу, накнада нематеријалне штете се доживљава као и што се доживљава и нематеријална штета. Штета је непријатан, а њена накнада пријатан доживљај. Таквом накнадом се једино може и потиснути патња изазвана доживљајем нематеријалне штете.

Имајући у виду, а водећи се рачуна о значају повређеног добра и наведеном циљу правичне накнаде, овај суд сматра да ће, уз помоћ додељеног износа, и тужиоци моћи да доживе извесну сатисфакцију за душевни бол изазван смрћу блиског лица. Његова висина је таква да не погодује тежњама које нису спојиве са природом и друштвеном сврхом накнаде нематеријалне штете. Зато нису основани наводи у ревизији туженог да се досуђеним износом остварују лукративни циљеви тужилаца.

На основу изложеног овај суд је, у смислу члана 395. став 1 ЗПП-а преиначио пресуду Окружног суда у Београду и обавезао тужено предузеће да сваком тужиоцу исплати по 5.000 динара, на име накнаде штете због душевних болова услед смрти блиског лица, са припадајућом каматом, док је захтеве, преко досуђеног износа одбио.107

(Врховни суд Србије, Рев. 4518/94 од 21. септембра 1994. године)

107 Линк http://www.sirius.rs/praksa/5080/

Милић, Димитрије, Приручник Облигационо право са судском праксом, Закон О Облигационим односима, треће допуњено издање, ННК-Интернационал 2003.

8

4.Одговорност власника( послодавца) за штету причињену свом запосленом

Из образложења:

У поступку је утврђено да је дана 25.12.1996. године, тужени I реда К. Ж. око 10 сати пре подне дошао у кафић “Викторија” у Челареву, где је седео за шанком и конзумирао пиће, а са собом понео пиштољ, до кога је дошао на неовлашћен начин. Са покојном Г.Д. тужени I реда се познавао дуже време, јер је она у неколико наврата, у последњих неколико година, радила повремено у поменутом кафићу. Покојна Г.Д. је приметила да тужени I реда има пиштољ и инсистирала је да пуца из истог, али то тужени I реда није дозволио, него је са њом изашао из кафића и испалио метак. Тужени I реда је знао како функционише поменути поштољ и знао је да испаљивањем метка долази до аутоматског убацивања новог метка у цев пиштоља. Тужени I реда ставља пиштољ за појас и враћа се за шанк, да би око 15,55 сати, док је он још увек седео за шанком пришла му поново Г.Д. и тражила да види пиштољ, на шта је тужени I реда подигао пиштољ држећи га десном руком, и сматрајући да се у цеви не налази метак, уперио уста цеви према глави Г.Д. и повукао обарач, услед чега је дошло до испаљења метка, који је погодио Г.Д. у пределу главе и нанео јој смртну повреду. Тужени I реда је учинио кривично дело убиства из нехата, за које је проглашен кривим и осуђен на казну затвора од три године, која је касније преиначена на четири године. Покојна Г.Д. је дошла у СРЈ, у Челарево да би радила у кафићу “Викторија”, које је власништво туженог II реда, али тужиља никада није заснивала радни однос у том кафићу нити је тужени II реда уплаћивао допринос за осигурање. Она је новац који је зарадила у СРЈ слала у Украјну мајци и деци.

Полазећи од овако утврђених чињеница, правилно би било да је првостепени суд применио материјално право када је усвојио тужбени захтев у односу на туженог I реда К.Ж. и обавезао га да исплати тужиоцима од I до III реда износе на име накнаде нематеријалне и материјалне штете, ближе означене у изреци првостепене пресуде.

Међутим, основано се у жалби указује да због погрешног правног става чињенично стање је непотпуно утвђено и материјално право погрешно примењено, када је одбијен тужбени захтев у односу на туженог II реда - С.Д. власника кафића.

Наиме, првостепени суд није децидирано утврдио да је покојна Г.Д. радила у кафићу “Викторија” у критично време, при чему се под појмом “радила” не подразумева само легално засновани радни однос са плаћањем свих доприноса, довољно је да је и фактички радила на “црно”, јер би у том случају постојала одговорност послодавца, односно власника кафића - туженог II реда. Чињеница је да је сада покојна Г.Д. становала у објекту у склопу кафића. Поставља се логично питање, зашто је она становала ту, ако није радила у кафићу.

Првостепени суд ће детаљно расправити сва ова питања, од којих зависи одлучивање о постављеном тужбеном захтеву, према туженом II реда С.Д., па након спроведеног додатног поступка поново одлучити о основаности тужбеног захтева према туженом II реда.18

(Пресуда Окружног суда у Новом Саду, Гж. 3100704 од 28.7.2004)

18 Линк http://www.sudskapraksa.com/odluke/akt

9

5. У случају удеса изазваног моторним возилом у покрету, до којег је дошло искључиво кривицом једног имаоца, примењују се правило

одговорности по основу кривице

Из образложења:

Првостепени суд је утврдио да се тужени возећи трактор на јавном путу кретао у истом смеру у ком је иза њега долазио тужилац са својим путничким возилом. Пошто трактор није био ничим осветљен, тужилац га, због слабе видљивости пута, није могао благовремено опазити и да не би налетео на трактор покушао је скретањем у лево да то избегне и трактор заобиђе. Пошто је тог момента из супротног правца долазило возило, тужилац се сударио са њим, тако да је на свом возилу претрпео штету у висини досуђеног износа.

Утврђена чињеница да трактор није имао упаљена светла на путу где је била слаба видљивост, несумњиво указује на искључиву кривицу туженог као возача трактора, који се укључио у саобраћај на јавном путу непоштујући основне саобраћајне прописе да своје возило обезбеди свим исправним светлосним сигналима да би га други учесници у саобраћају благовремено опазили и, према његовом кретању, у његовој близини своју вожњу прилагодили условима пута. Да је тужени имао светла, тужилац би га спазио и предузео би одговарајуће радње у вожњи, да до саобраћајне незгоде не дође.119

(Врховни суд Србије,Рев. 773/98 од 7.12.1999.године)

119 Крсмановић Т., Марковић Н., Актуелна судска пракса, Накнада штете, прво издање, Пословни биро, Београд, 2000.

10

6. У случају обостране кривице, сваки ималац моторног возила одговара за укупну штету, сразмерно степену своје кривице

Из образложења:

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно је у овом случају делимично усвојен тужбени захтев, уз разлоге које у целини прихвата и Врховни суд, па не стоје наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Полазећи од одредбе члана 178. а у вези члана 158. Закона о облигационим односима, правилно је у овом случају примењено материјално право, када су нижестепени судови нашли да су испуњени услови за подељену одговорност, сразмерно степену кривице учесника у саобраћајној незгоди.

Наиме, тужилац, који је критичном приликом око 01.30 часова по поноћи, у циљу стопирања аутомобила изашао на коловозну траку на око 1,7 метара од ивице коловоза, допринео је настанку штетног догађаја, по правилном опредељењу нижестепених судова, у висини од 70 %. Место на коме је он стајао представљало би опасну препреку на путу и по великој видљивости, на дневној светлости, а посебно у ноћним условима, када је видљивост битно смањена и када се и не очекује пешак на коловозу.

Са друге стране, возач путничког возила кретао се брзином од око 52 километара на час, која је била дозвољена, али која је, због слабе видљивости, довела до ситуације да возач путничког возила није уочио пешака благовремено, због чега је и дошло до повређивања и до наношења тешких телесних повреда оштећеном – тужиоцу.

Због тога је допринос настанку штете с његове стране правилно одмерен у висини од 30 %.120

(Врховни суд Србије, Рев.5634/97, од 17.06.1998)

120 Крсмановић Т., Маркович Н., Актуелна судска пракса, Накнада штете, прво издање, Пословни биро, Београд, 2000.

11

7. Иста повреда и нова штета

Ако из исте повреде настане нова штета, ранија пресуда није сметња досуђивању нове накнаде штете.

Из образложења:

У ревизији се неосновано наводи да је суђено о захтевима о којима већ постоји правоснажна пресуда. Тужилац је још 1993. године тешко повређен у саобраћајној несрећи коју је изазвао тужени С.М., возач код правног претходника ревидента. Првобитна штета настала у овом удесу односи се на: прелом леве потколенице, прелом слепоочне кости, кривљење слушног канала, нагњечење мозга и ткива мозга и прелом шестог ребра. О тој штети постоји правоснажна пресуда. Међутим, тужилац је од исте повреде претрпео нову штету која се огледа у атрофији (одумирању) мозга, епилептичним нападима и повременим стањима неконтролисаног понашања уз увећање неспособности тужиоца да сам задовољава основне животне потребе.

Када се поменути износи односе на нову штету, ревизија неосновано указује да о њеној накнади постоји правоснажна пресуда.21

(Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 520/99 од 20.09.1999)

.

21 др Петровић, Здравко, др Радованов, Александар, Деликтна одговорност и накнада штете, Нови Сад, 2001

12

8. Када је штета причињена кривичним делом за чије гоњење је предвиђен дужи рок застарелост од рока којим је прописан Законом о

облигационим односима, ако је то повољније за оштећено лице, примењују се рокови застарелост кривичног дела

Абстракт:

Нижестепени судови су одбили тужбени захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете коју је претрпела од задобијених повреда у саобраћајној незгоди која се догодила дана 06.02.1991. године. Kривицом возача који је управљао возилом иностране регистрације и који је правоснажном пресудом првостепеног суда оглашен кривим за кривично дело угрожавање јавног саобраћаја из члана 195. став 3. у вези члана 1. КЗС, јер су прихватили приговор туженог да је потраживање накнаде штете застарело у смислу члана 277. став 1. ЗОО. Овај закључак судови су засновали на чињеници да је возач аутомобила којим је тужиља повређена, правноснажном пресудом осуђен за кривично дело за које према одредби члана 95. тачка 6. Кривичног закона СРЈ кривично гоњење застарева за две године од извршења дела, а апсолутни рок застарелост према члану 96.тачка 6. истог закона - за четири године од када је дело учињено, те како је тужба поднета 27.02.1995. године, кривично дело извршено 02.06.1991. године потраживање накнаде штете тужиље је застарело. Врховни суд налази да се основано у ревизији тужиље наводи да изложено становиште нижестепених судова није правилно. Примени одредбе члана 377.став 1. ЗОО има места у случајевима када је штета причињена кривичним делом за чије гоњење је предвиђен дужи рок застарелости од рока који је прописан у одредби члана 376.ст 1. и 2. ЗОО, ако је то повољније за оштећено лице. А конкретном случају тужиља је због задобијених повреда дана 06.02.1991. године претрпела штету, међутим с обзиром на врсту повреда није утврђено колико је лечење трајало и када је завршено, јер од дана завршеног лечења има се ценити сазнање о обиму и висини штете и од тада се рачуна рок за застарелост у смислу наведене одредбе члана 376. ст 1. и 2. ЗОО.22

( Пресуда Врховног суда Србије, Рев.2356/99 од 02.09. 2000)

9. Штета се утврђује према ценама у време штетног догађаја, ставља се у однос према осигураној суми а ако износ штете тада не прелази

22 Линк http://www.sirius.rs/praksa/21507

13

износ тада осигуране суме, организација за осигурање дужна је да је потпуно накнади

Према стању у списима, 10. јула 1985. године догодила се саобраћајна незгода коју је проузроковао радник друготуженог, управљајући моторним возилом са приколицом, које је у време штетног догађаја било осигурано код првооптуженог. Оштећено возило осигураника тужиоца (аутобуса) у време штетног догађаја било је касно осигурано код тужиоца. Тужилац је свом осигуранику у Шведској накнадио сву штету, превоз у Шведску оштећеног аутобуса, трошкове путовања путника, поправку аутобуса и штету због стајања аутобуса због извршене поправке, односно платио му је укупно 676.347 шведских круна.

Првотужени је 27. јуна 1986. године исплатио тужиоцу износ од 175.699,72 шведских круна. Првостепени суд је утврдио да су сви радови на оправци аутобуса, које је тужиочев осигураник извршио у Шведској, били потребни ради довођења возила у техничко исправно стање и да није било некаквих луксузних и непотребних трошкова.

Из налаза вештака суд је утврдио и да је тужиочев осигураник могао извршити поправку предметног возила у Југославији, што би смањило трошкове поправке, а и поправка би могла да се изведе у року од 30дана. Другостепени суд налази да се ова рачунања штете и курса валуте посматрају према дану штетног догађаја, али није дао одговор на наводе жалбе због чега се тужиочевом осигуранику не би могли признати трошкови поправке аутобуса у земљи тужиоца, осим што постоји навођење првостепеног суда да је возило могло бити поправљено у Југославији за краће време и за мањи износ поправке. Врховни суд Србије, налази да су привредни судови, решавајући ову правну ствар, погрешно применили материјално право, због чега ни чињенично стање није правилно утврђено. Наиме, Врховни суд Србије не прихвата становиште привредних судова да се штета имала ценити само према дану извршене исплате дела штете, како то првостепени суд налази, односно према дану штетног догађаја, како је другостепени суд рекао.

Обавеза организације за осигурање, код штете, одређује се према условима из уговора о осигурању. Један од основних елемената уговора је осигурани износ који је познат, у конкретном случају то је износ од 10.000.000 динара. Да би се дошло до једног правичног односа права и обавеза, штета се утврђу је према ценама у време штетногдогађаја.Тако утврђена висина штете ставља се у однос према осигураној суми. Ако утврђени износ утврђене штете, према времену штетног догађаја не прелази износ осигуране суме, организација за осигурање дужна је да потпуно накнади штету. Ако је та штета већа у време доношења судске одлуке, накнађује се та штета, дакле, кад и висина штете према ценама у време доношења судске одлуке прелази износ осигуране суме.Ако је износ штете, утврђен према ценама у време штетног догађаја, већи од осигуране суме, обавеза организације за осигурање се одређује према сразмери. Између осигуране суме и тако утврђеног износа штете привредни судови нису утврдили висину штете на изложени начин, чиме је повређено материјално право исказано у пропису о осигурању (члан 54. и 55. закона о основама система осигурања имовине и лица, који је важио у време настанка штете) и Закона о облигационим односима (члан 189. став 2.).

Поред тога, погрешно судови прихватају налаз вештака да се обрачун норме часова за поправку возила узима према 1. јулу 1988. године, иако се штета догодила 10. јула 1985. године, а првостепена пресуда је донета 10. маја 1989. године, што је неодрживо са становишта напред изнетог правног става Врховног суда Србије о начину утврђивања висине штете.23

( Пресуда Врховног суда Србије, Рев. Rev.100/90, 30.06.1991 )

23

Линк http://www.sirius.rs/praksa/2144

14

10. Штета од хладовине не спада у штете због имисија већ у "Суседска права" на која се примењују правна правила пошумљавања, сађења

дрвећа и штете од хладовине

Абстракт:

Првостепени суд је обавезао туженог да ради отклањања будуће штете и нормалног коришћења парцеле тужиоца сече и уклони четири стабла тополе која се налазе на катастарској парцели туженог, као и да тужиоцу на име накнаде штете од засењивања и губитка приноса усева исплати одређени новчани износ са каматом, заснивајући своју одлуку на одредби чл. 5. Закона о основним својинско-правним односима. По овој законској одреди власник земљишта се "штити услед разних штетних утицаја (такозваних имисија) које могу знатно штети коришћење земљишта. Другостепени суд сматрајући да у конкретном случају нема места примени наведене законске одредбе укинуо првостепену пресуду. По ставу другостепеног суда, под имисијом се не подразумевају тзв. негативни утицаји који наносе штету једном власнику непокретности (штета од хлада, одузимање светлости, ваздуха и слично), па сходно томе одредбом чл. 5. Закона о основним својинско-правним односима није обухваћена штета коју власник непокретности трпи пошумљавањем и сађењем дрвећа као и штета од хладовине. Штета коју власник непокретности трпи од хладовине спада у такозвана Суседски права на која се за сада примењују правна правила пошумљавања, сађења дрвећа и штете од хладовине. Према овом Правном правилу у случају када се само једно од два земљишта већ налази под "шумом односно воћњаком, власник другог земљишта нема право на накнаду штете коју у границама месних прилика трпи од хладовине, а када накнадним сађењем дрвећа власник суседног земљишта трпи знатнију штету од хладовине, суд може досудити једнократну правичну накнаду власнику суседне непокретности. 24

( Пресуда Општински суд Пирот. 2282/93 од 1995/12/12)

24 Линкhttp://www.sirius.rs/praksa/23790

15

11. Стварна штета коју је извођач радова претрпео од наручиоца, не може се израчунавати преко изабраних врста грађевинског материјала, већ преко вредности стварно изведених радова

Абстракт:

Врховни суд налази да су правилно нижестепени судови усвојили захтев за износ главног дуга од 736.058 динара, јер је у поступку утврђено да толико износи вредност неисплаћених радова на дан 09.09.1996. године. Тужилац на овај износ има право на законску затезну камату по одредби члана 279. став 1. ЗОО која за период од 09.09 1996. године до 31. 03.2000. године износи 2.515.945 динара. То је износ на који тужилац има право по одредби члана 27. став 1. ЗОО, без обзира да ли трпи и неку другу штету. Због тих разлога ревизија туженог и изјашњење Јавног тужиоца у односу на предњи износ нису основани, па су одбијени као у изреци. Тужилац има право по одредби члана 278. став 2.ЗОО и на већу штету, али је при том дужан да је докаже. Ревизија и изјашњење Републичког јавног тужиоца су основани у односу на разлику од 676.847 динара за колико је, према налазу вештака, штета израчуната преко вредности одређених врста роба већа од износа затезне камате. Основано се у ревизији и изјашњењу наводи да су нижестепени судови погрешно применили материјално право када су ову штету израчунали преко одређених врста роба које су сами изабрали. Према одредби члана 190. ЗОО стварна штета представља ону штету која треба да доведе тужиоца у оно стање у коме би се налазио да није било штетне радње, односно пропуштања плаћања од стране туженог.

Стварна штета не може се израчунавати преко изабраних врста грађевинског материјала, јер тужилац у изградњи, односно адаптацији и реконетрукцији објекта, није користио само те материјале. Његова стварна штета мора се израчунати преко вредности стварно изведених радова. Наиме, вештаци су морали неплаћени износ од 736.058 динара на дан 09.09. 1996 године ставити у однос према вредности изведених радова и утврдити који је проценат у односу на вредност изведених радова и утврдити који је проценат у односу на вредност изведених радова остао неплаћен. Ако је укупна вредност изведених радова износила 1.813.158, 13 динара тада, онда се неплаћени износ од 736.058 динара мора ставити у однос према тој целини и утврдити за који проценат је остала неисплаћена вредност изведених радова. Како тужени тај износ није платио ни у току спора, суд ће преко вештака утврди колико износи вредност изведених радова на дан вештачења. У односу на ту укупну вредност изведених радова тужилац има право на онај проценат који је остао неплаћен. У колико то представља већи износ од износа законске затезне камате и главног дуга за колико је тужилац већ остварио право према нижестепену одлуку, тужилац би имао право на разлику која прелази тај износ затезне камате и признатог износа сдавног дуга.25

(Пресуда Врховног суда Србије, Rev.296/01)

25 Линк http://www.sirius.rs/praksa/2514

16

12. Треће лице које претрпи телесне повреде услед судара моторних возила, може захтевати накнаду штете од било ког имаоца

возила.

Из образложења:

Тужитељица је била сапутник у путничком аутомобилу који се сударио са другим возилом и том приликом задобила телесне повреде услед којих је умањена њена животна активност за 35 %.

Штетни догађај проузрокован је сударом моторних возила, па су нижестепени судови правилно судили применом правила из члана 178. став 4. Закона о облигационим односима, према коме за штету коју претрпи треће лице може да захтева накнаду штете и од једног од имаоца возила односно заједнице осигурања имовине и лица код којег је то возило осигурано.

При томе треба истакнути да се ималац другог возила, које се сударило са возилом у коме се налазила тужитељица, не може сматрати, у конкретном случају, трећим лицем у смислу члана 177. став 2. Закона о облигационим односима, па се неосновано у ревизији туженог тврди да тужбени захтев према туженом треба одбити због тога што је возач другог непознагог моторног возила наводно скривио саобраћајну несрећу, у којој је тужитељица повређена.26

(Врховни суд Босне и Херцеговине, Рев.83/88, од 08.12.1988. – Билтен В.С. БиХ - 63)

26 Станишић,С., „Одштетна одговорност у случају удеса изазваног моторним возилима у покрету“, 8/2006, Бања Лука, 2006

17

13. У случају обостране кривице, сваки ималац моторног возила одговара за укупну штету, сразмерно степену своје кривице

Из образложења:

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно је у овом случају делимично усвојен тужбени захтев, уз разлоге које у целини прихвата и Врховни суд, па не стоје наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Полазећи од одредбе члана 178. а у вези члана 158. Закона о облигационим односима, правилно је у овом случају примењено материјално право, када су нижестепени судови нашли да су испуњени услови за подељену одговорност, сразмерно степену кривице учесника у саобраћајној незгоди.

Наиме, тужилац, који је критичном приликом око 01.30 часова по поноћи, у циљу стопирања аутомобила изашао на коловозну траку на око 1,7 метара од ивице коловоза, допринео је настанку штетног догађаја, по правилном опредељењу нижестепених судова, у висини од 70 %. Место на коме је он стајао престављало би опасну препреку на путу и по великој видљивости, на дневној светлости, а посебно у ноћним условима, када је видљивост битно смањена и када се и не очекује пешак на коловозу.

Са друге стране, возач путничког возила кретао се брзином од око 52 километара на час, која је била дозвољена, али која је, због слабе видљивости, довела до ситуације да возач путничког возила није уочио пешака благовремено, због чега је и дошло до повређивања и до наношења тешких телесних повреда оштећеном – тужиоцу.

Због тога је допринос настанку штете с његове стране правилно одмерен у висини од 30 %27

(Врховни суд Србије, Рев.5634/97, од 17.06.1998)

27 Крсмановић Т., Марковић Н., Актуелна судска пракса, Накнада штете, прво издање, Пословни биро, Београд, 2000

18

14. Нематеријална штета код повреде угледа не састоји се у умањену угледа као таквом, већ у психичким патњама које отуда долазе

Абстракт:

Предмет тужбеног захтева је накнада нематеријалне штете због повреде угледа тужиоца као правног лица, на основу члана 62. Закона о јавном информисању и члана 200. Закона о облигационим односима. Правно становиште изложено у побијаној пресуди, пресудила је заинтересовано лице које има право на тужбу на накнаду штете, сходно члану 62. Закона о јавном информисању само физичко лице, а не и правно, по оцени овог суда није прихватљиво, јер према томе како је дефинисан појам лица у наведеној законској норми, Закон када говори о заинтересованом лицу не мисли само на физичко лице, већ и на правно. Међутим, овај суд стоји на правном становишту нижестепених судова да на основу наведених законских одредаба правно лице нема право на накнаду нематеријалне штете.

Радњом неког лица може бити умањен друштвени углед правног лица, онако као што може бити умањен и углед физичких лица, али не може бити аналогије између физичких и правних лица када је реч о последицама овакве штетне радње која се манифестује у једном од видова нематеријалне штете, пошто се нематеријална штета код повреде угледа не састоји у умањену угледа као таквом, већ у психичким патњама које отуда долазе, а правно лице није способно да такве патње осећа. Међутим, правно лице, у складу са наведеним законским одредбама, има право на накнаду материјалне штете по општим прописима Закона о облигационим односима за накнаду материјалне штете.28

(Пресуда Врховног суда Србије, Рев..343/97, 12.24.1998)

15. Код штета које континуирано трају или сукцесивно настају, сада и убудуће, и по правилу трају све док трају штетне последице, потраживања појединих

28 Линкhttp://www.sirius.rs/praksa/21483

19

доспелих оброка застаревају у року од три године из члана 376. став 1. зоо од сазнања за штету и штетника, а само право у року од пет година из члана

376. став 2. истог закона рачунајући од сазнања за штету, тако да по истеку овог рока оштећени губи право да захтева накнаду штете и за већ доспеле и за будуће

оброке

Абстракт:

Према утврђеном чињеничном стању, тужени је са јаловином из рудника затрпао тужиљину земљишну парцелу у површини од 5 дунума и извор воде који се налазио на овој парцели у септембру и октобру месецу 1982. године. Тужиља захтева накнаду штете у једнократном износу која јој је сукцесивно настајала сваке године кроз период од септембра и октобра месеца 1992. године до 1992. године. Међу странкама је спорно да ли је потраживање тужиље застарело. Нижестепени судови су закључили да је основан приговор туженог да је потраживање тужиље застарело, јер да је од септембра и октобра месеца 1982. године, када је тужиља сазнала за штету и лице које је ту штету учинило, до 18.12.1987. године, када је тужба поднесена, протекао застарни рок од три године из одредбе члана 376. Закона о облигационим односима (даље: ЗОО) и судили тако што су одбили тужиљин захтев. Неосновано, ревизија указује да је погрешан закључак нижестепених судова да је потраживање тужиље застарело. Код штета које континуирано трају, или сукцесивно настају. сада и убудуће, и по правилу трају све док трају штетне последице, каква је и штета чију накнаду тужиља захтева у овој парници, потраживање појединих доспелих оброка застаревају у року од три године из члана 376. став. и. 3ОО од сазнања за штету и штетника. а само право у року од пет година из члана 376. став 2. истог закона, рачунајући од сазнања за штету, тако да по истеку овог рока оштећени губи право да захтева накнаду штете и за већ доспеле и за будуће оброке. Одредба члана 376. став 1. ЗОО важе и за будућу штету која је последица узрока раније штетне радње и које временски није с њом повезана, нити је њено наступање извесно. Уколико је, међутим, будућа штета по редовном току ствари извесна, има се узети да је реч о штети за коју је оштећени већ сазнао, односно о штети која је већ настала, а не о штети коју ће он сазнати тек у оно време кад наступи губитак зараде и у другим ситуацијама кад се по закону може тражити накнада будуће материјалне штете узроковане у већ свршеној штетној радњи. Због тога у оваквим случајевима рок застарелости за ту будућу штету почиње већ сазнањем за њу, а не оним даном кад у будућности настане губитак зараде, трошкова отклањања штетне последице и сл. Полазећи од наведеног става овог суда, а крај несумњивог утврђења да је тужиља закључно са октобром месецом 1982. године сазнала за штету и за лице које јој је причинило штету (овде туженог) - произилази да је приговор застарелости потраживања које тужиља захтева у овој парници, основан, јер је до 18.12.1987. године, када је тужба поднесена, протекао застарни рок из одредбе члана 376.став 2. ЗОО. Наступила је, наиме, апсолутна застарелост самог права у смислу ове законске одредбе, па тиме и застарелост свих оброчних, годишњих потраживања накнаде штете које тужиља захтева у овој парници. Према свему изнето, нижестепени судови нису погрешно судили када су због застарелости потраживања штете коју тужиља захтева у овој парници, одбили тужбени захтев без обзира што су се погрешно позвали на трогодишњи рок застарелости из одредбе члана 376. став 1. ЗОО уместо на, у овом случају, надлежну одредбу из става 2. овог члана, те се подносилац ревизије без основа позива да није наступила застарелост.29

(Пресуда Врховног суда Србије ,312/02, 28. 03. 2003)16. Када штета није настала искључивом радњом оштећеног или

трећег лица, онда су, лице које је управљало возилом, ималац возила

29 http://www.sirius.rs/praksa/21483

20

и осигуравајућа организација код које је осигурано возило којим је нанета штета, солидарно одговорни да оштећеном надокнаде

нематеријалну штету

Абстракт:

Првостепеном пресудом усвојење тужбени захтев тужиоца да му тужени солидарно исплате на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове 100.000,00 динара, за претрпљени страх 70.000,00 динара, за душевне болове због наружености 50.000,00 динара и за душевне болове због умањења опште-животне активности 100.000,00 динара. У поступку је утврђено да је првотужена, возећи возило друготуженог, које је осигурано код трећетуженог, проузроковала саобраћајну незгоду у којој је тужилац задобио тешке телесне повреде. Вештачења су утврђени видови нематеријалне штете које је тужилац трпео, интензитет и дужина њиховог трајања и последица трпљења.

Друготужени као власник возила којим је нанета штета уложио је жалбу из разлога што сматра да није пасивно легитимисан да буде странка, а такође и због висине досуђених износа. Другостепени суд потврдио је пресуду Општинског суда у односу на другоптуженог, налазећи да је другоптужени одговоран за штету тужиоца, али не по члану 178. став 4. на који се Општински суд позвао, већ по основу члана 174. ЗОО, као ималац опасне ствари, заједно са имаоцем ствари, одговара и лице коме је ималац поверио ствар. Он се може ослободити одговорности само ако докаже да је штета настала искључивом радњом оштећеног или трећег лица, коју он није могао предвидети. Такође је правилна одлука и у погледу висине накнаде штете по свим траженим видовима, јер је суд исту донео поступајући у складу са чланом 200. став 2. ЗОО и исту правилно одмери.30

17. Одговорност за штете које претрпе ратни заробљеници Између описане настале штете за тужиоца и противправних радњи припадника МУП-а РС

постоји очигледна директна узрочна веза за део штете коју су претрпели за време док су се налазили на територији РС, јер су патње тужиоца изазване конкретним радњама припадника МУП-а РС приликом лишавања слободе и задржавања, одвођења до сабирног центра у Сремској 30 Линк http://www.sirius.rs/praksa/24238

21

Митровици, приликом предаје војним органима РСК, приликом боравка у сабирном центру до преласка границе СРЈ, а након тога уз њихово прећутно одобравање. Од преласка државне границе до размене заробљеника, патње тужиоца, по налажењу суда, у адекватној (непосредној) су узрочној вези са радњама припадника МУП-а РС, јер су управо њихове радње омогућиле принудну мобилизацију тужиоца на територији Републике Србије и њихово одвођење на ратиште у Хрватску, где су били изложени ратним дејствима, опасности од губљења живота или рањавања, заробљавања или тортури у заробљеништву. Последице које су их задесиле могле су се основано очекивати с обзиром да је њихово настајање у ратним сукобима уобичајено, по редовном току ствари. Све последице које су настале догодиле су се у континуитету, у релативно кратком временском периоду од лишавања слободе до пада у заробљеништво, а и надаље до размене заробљеника. Иницијална радња, као основни узрок, била је лишавање слободе тужиоца од стране припадника МУП-а РС, а на њу су се у континуитету надовезале друге радње које су проузроковале патње тужиоца, који у тим околностима нису имали могућност избора због сталних претњи силом у случају пружања отпора од стране припадника МУП-а РС, војске и полиције РСК на територији Србије, а по доласку у РСК од војника РСК који су их називали дезертерима и издајицама. Сем тога, иницијална радња је очигледно свесно предузета од стране органа тужене државе ради упућивања тужиоца на фронт у Хрватску, ја је таква свест због природе посла, морала нужно да обухвата и свест о могуцним трајним последицама таквог поступања, које је довело до свесног кршења Конвенције о статусу избеглица. Због тога би свако одвајање одговорности тужене (до државне границе и ван ње) било вештачко и неосновано, а посебно у ситуацији у којој, по паду Републике Српске Крајине нема онога који би одговарао за штету коју су тужиоци претрпели ван граница СРЈ, као и због тога што је управо, СРЈ учествовала у размени заробљеника са Хрватском, иако званично није била страна у сукобу, чиме је посредно преузела одговорност. Са наведених разлога овај суд сматра да је сва штета коју су тужиоци претрпели у директној узрочној вези са радњама припадника МУП-а РС, због чега је тужена држава у потпуности пасивно легитимисана за сву насталу штету, изражавајући тако неслагање са изложеним правним схватањем Окружног суда и Врховног суда Србије да тужена држава, евентуално, може бити само делимично пасивно легитимисана и да одговара само за штету која је настала у границама СРЈ. У поновном поступку, првостепени суд ће код оцене истакнутог приговора застарелост потраживања утврдити чињеницу када је код тужиоца завршено лечење и када је тужилац сазнао за последице рањавања као припадник бивше ЈНА, да ли се тужилац пре подношења тужбе обраћао са захтевом надлежном органу туженог, за накнаду штете у вансудском поступку, да ли је тиме прекинута застарелост у смислу чл. 388, а у вези чл.392 ЗОО и да ли се тужилац и после повређивања налазио на територији обухваћеној непосредним ратним дејствима и ратом и до када, у ком случају има места примени и одредби чл. 382 тач. 1 и чл. 384 тач. 1 ЗОО, о застоју застаревања. Надаље, приликом утврђивања висине правичне новачни накнаде за умањену општу животну способност потребно је узети у обзир и накнаду за телесно оштећење на коју тужилац као оштећени има право по прописима о инвалидском осигурању, па ће онда по слободној оцени утврдити у којој мери накнада за телесно оштећење утиче на висину новчане накнаде, за овај вид нематеријалне штете иу случају када оштећени одбија да покрене поступак код надлежног органа

за остваривање накнаде. 31 (Гж.бр.39/98-П.бр.3653/96) 

18. Накнада штете настале у масмедијима

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, дана 4. 9.2000. године, у дневном листу "Политика" чији је издавач друготужено предузеће, а првотужени Драган Хаџи

31 Линк http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:Fx67XyX81cMJ:www.rs.cest.gov.ba/index.php%3Foption%3Dcom_d Линк ocman%26Itemid%3D30%26task%3Ddocclick%26bid%3D239%26limitstart%3D0%26limit %3D15+sudska+praksa+vezana+za+stetu&cd=4&hl=sr&ct=clnk

22

Антић, у то време вршилац дужности главног и одговорног уредника, објављен је текст увредљивог садржаја под насловом "Запушеног носа прођите крај ДОС-а" у периоду предизборне кампање, у ком тексту је тужилац Небојша Човић директно називан погрдним речима као "мала Лашка превеликог апетита", изнете су разне увредљиве и омаловажавајући квалификације на рачун тужиоца, што је проузроковало душевне болове код тужиоца због повреде угледа и части. 

С обзиром на тако утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применом одредаба чл. 154. став 1, 170. и 200. ЗОО и члана 233. ЗПП-а стао на становиште да тужилац има право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части, као и да су тужени у обавези да му ту штету надокнаде. Неосновани су жалбени наводи првотуженог да ниједном својом радњом није проузроковао да се спорни текст објави, те да није знао за његову садржину, па није одговоран за насталу штету. Ово стога што се по налажењу овог суда, одговорност првотуженог заснива на принципу објективне одговорности, која произлази из његове функције вршиоца дужности главног и одговорног уредника листа у којем је текст објављен, коју је обављао у време објављивања спорног текста. Због тога околност што је првостепени суд нашао да на страни првотуженог постоји субјективна одговорност по основу кривице, не утиче на правилност саме одлуке да тужиоцу досуди новчану накнаду нематеријалне штете у износу од 150.000,00 динара. Такође су неосновани жалбени наводи друготуженог да не постоји одговорност друготуженог за објављени текст. Ово стога што одговорност друготуженог произлази из одредбе члана 170. став 1. ЗОО који предвиђа да за штету коју запослени у раду или у вези са радом проузрокује трећем лицу одговара предузеће у коме је запослени радио у тренутку проузроковања штете, осим ако докаже да је запослени у датим околностима поступао онако како је требало. У конкретном случају аутор информације који је испод спорног текста ставио иницијале У. Р. запослен је код друготуженог, па из цитиране законске одредбе произлази одговорност друготуженог за насталу штету, како је правилно нашао првостепени суд. Неоснован је и жалбени навод да је за објављени текст одговоран и аутор информације и уредник редакције која је објавила спорни текст, јер је на страни тужиоца право избора - од кога ће тражити накнаду штете.32

(Први Општински Суд у Београду, Гж. бр. 10595/03 од 23. 2. 2004. године - П. бр. 4820/2000 од 25. 3. 2003. године)

19. Незаконит односно неправилан рад органа и накнада штете

Само право на већи износ од оног из члана 70. Закона о акцизама и порезу на промет зависи од питања постојања штете и одговорности туженог за штету, ако

је иста проузрокована тужиоцу незаконитим и неправилним радом пореског органа, при чему околност да је решење пореског или другог органа поништено,

32 http://www.prvisud.com/sudska_praksa/sudska_praksa.asp?oblast=7&pod_oblast=29

23

сама по себи не значи да је у питању незаконит односно неправилан рад тог органа

Из образложења:

Из списа се закључује да је на основу решења Републичке управе јавних прихода, Одељење за утврђивање и наплату јавних прихода БТ од 29.5.1995, године, са жиро рачуна тужиоца наплаћен порез у износу од 113.672,45 нових динара, у периоду од 18.10. - 16.12.1995. године. Решење је поништено у управном спору и по захтеву тужиоца од 06.09.1997. године исти орган је дана 25.06.1997. године донео решење на основу кога је тужиоцу враћен износ од 103.878,93 нових динара, дана 30.06.1997.  и 8.7.  исте године. Дописом од 14.07.1997 године тужилац је од тог органа тражио и исплату камате у износу од 207.032,63 нових динара, обрачунате за време за које је тужилац био лишен употребе због новца. Из каматног обрачуна се, иначе, закључује да је у наведеном износу садржан и износ од 9.756,78 нових динара, колико је орган наплатио, а није вратио тужиоцу. Исти орган је дописом од 30.07.1997. године обавестио тужиоца да није овлашћен да исплаћује камату на порез, већ само да изврши повраћај, што је и учинио. Тужилац је затим поднео тужбу ради накнаде штете у износу камате (обрачунате по стопи која се плаћа на дуговане порез). Виши привредни суд налази да је првостепени суд погрешно применио одредбу чл. 70. Закона о акцизама и порезу на промет, одбијајући тужбени захтев са образложењем да у раду туженог није било неправилности односно кривице, а да тужилац у сваком случају нема право на обрачун камате по стопама које се примењују на пореске обавезе. Према одредби чл. 186. ст 1. и 3. ЗПП, суд није везан за правни основ тужбеног захтева, већ за садржај захтева и чињенице на којима се он заснива. У конкретном случају одредбе чл. 70. Закона о акцизама и порезу на промет ("Службени гласник РС", број 43/94, са изменама и допунама) изричито прописују право пореског обвезника на повраћај пореза који није био дужан да плати (ст 1), као и његово право на камату (став 2. и 3.), и то управо по стопи која се плаћа на износ пореза (чл. 57. Закона). За право тужиоца на камату, дакле, није ни од каквог значаја кривица туженог, односно пореског органа, али то право тужиоцу не припада већ од дана када му је порез (погрешно) наплаћен него тек од дана подношења захтева пореском органу. Тужилац би дакле, управо на основу чл. 70. Закона о акцизама и порезу на промет имао право на одређени износ на име камате, обрачунате у складу са наведеним одредбама тог члана. Који је то износ, међутим, првостепени суд није утврдио, због погрешног правног става да тужилац нема никакво право према туженом. Само право на већи износ од оног из члана 70. наведеног Закона зависи од питања постојања штете и одговорности туженог за штету, ако је иста проузрокована тужиоцу незаконитим и неправилним радом пореског органа, при чему околност да је решење пореског или другог органа поништено, сама по себи не значи да је у питању незаконит односно неправилан рад тог органа. У поновном поступку суд ће утврдити да ли тужиоцу припада неки износ у смислу чл. 70. Закона о акцизама и порезу на промет по основу камате, што значи да ће утврдити на који износ главног дуга (пореза) се камата обрачунава, за који период и по којој стопи.  Већи износ од тога, тужиоцу може бити досуђен само ако докаже постојање штете и одговорност туженог, а не само на основу чињенице да је тужени одређени износ држао по основу поништеног решења.33

(Виши привредни суд, Београд, Пж.1314/99 од 1999/10/21)

20. Правоснажна пресуда Апелационог суда БД БиХ – накнада штете

33 http://www.sudskapraksa.com/upravno/7635.htm

24

АПЕЛАЦИОНИ СУД БРЧКО ДИСТРИКТА

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Број: 097-0-Гж-08-000586

Брчко, 16.04.2009. године

У ИМЕ БРЧКО ДИСТРИКТА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ!

Апелациони суд Дистрикта Босне и Херцеговине, у вијећу састављеном од судија, Г. Р.  као предсједника вијећа, Т. Д. и К. М. као чланова вијећа, у правној ствари тражитеља С. Н. из О. заступаног по пуномоћнику П. Б. адвокату из Б., против туженог «Б» ДОО Б. заступаног по пуномоћнику С. М. адвокату из Б., ради накнаде штете, одлучујући о жалби  туженог против пресуде Основног суда Брчко дистрикта БиХ, број: 096-0-П-07-000308 од 02.06.2008. године, на сједници вијећа одржаној дана 16.04.2009. године, донио је слиједећу

П Р Е С У Д У

Жалба туженог се одбија и пресуда Основног суда Брчко Дистрикта БиХ број: 096-0-П-08-000308 од 02.06.2008.године, ПОТВРЂУЈЕу досуђујућем дијелу. 

О б р а з л о ж е њ е

Првостепеном пресудом тужени је обавезан да тужитељу на име накнаде штете исплати износ и то:  на име претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности износ од 7.350,00 КМ, на име претрпљених физичких болова износ од 3.300,00 КМ и на име претрпљеног страха износ од  2.310,00 КМ односно укупно износ од 12.960,00 КМ са каматом од дана пресуђења до исплате као и да тужитељу накнади трошкове поступка у износу од 1.872,00 КМ у року од 15 дана по правоснажности пресуде, под пријетњом принудног извршења.

Истом пресудом тужитељ је одбијен са вишком тужбеног захтјева, дијелом којим је тражио накнаду нематеријалне штете преко досуђеног износа и захтјевом за накнаду материјалне штете на име трошкова лијечења у износу од 1.000,00 КМ.

Наведену пресуду жалбом побија тужени у досуђујућем дијелу а због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примјене материјалног права са приједлогом да се жалба уважи и побијана пресуда преиначи у смислу жалбених навода или да Апелациони суд сам расправи спорни однос.

У одговору на жалбу туженог тужитељ је истакао да су нетачни и неутемељени жалбени наводи туженог, па је предложио да се жалба као неоснована одбије.

25

Након што је на основу члана 39. став 2. Статута Брчкок дистрикта БиХ («Службени гласник Брчко дистрикта  БиХ» број 17/08) и члана 434. Закона о парничном поступку Брчко дистрикта БиХ (« Службени гласник Брчко дистрикта БиХ» број:  8/09) испитао побијану пресуду у границама разлога наведених у жалби у смислу одредбе члана 292. Закона о парничном поступку Брчко дистрикта БиХ («Службени гласник Брчко дистрикта БиХ» број  5/00, 1/01, 6/02, 11/05 и 20/06) овај суд је одлучио као у изреци из сљедећих разлога:

Образлажући жалбене разлоге због којих побија првостепену пресуду тужени фактички указује на погрешну примјену материјалног права, односно на погрешну примјену одредаба Закона о облигационим односима на које се првостепени суд позвао када је туженог обавезао на накнаду конкретне штете јер како наводи «није доказана претпоставка одговорности туженог по одредби члана 173. Закона о облигационим односима, јер се понашање  животиње није могло предвидјети», затим је истакао да  постоји допринос тужитеља  настанку штете обзиром да је морао показати већу опрезност и указао је да се штетна радња може сматрати вишом силом («у питања је вањски изванредан и изненађујући догађај изван окрива дјелатности туженог који је објективно непредвидив, неизбјежив и наотклоњив») па слиједом наведног налази да постоји основ за ослобађање од одговорности туженог примјеном члана 177. Закона о облигационим односима.

Како тужени утврђено чињенично стање у првостепеном поступку наводима жалбе није уопште довео у сумњу и питање овај суд је основаност жалбеног разлога погрешне примјене материјалног права цијенио према утврђеним чињеницама у првостепеном поступку: да је тужитељ био упосленик туженог од 01.10.2004. године као радник у тору (радни однос заснован на неоређено вријеме) да је 29.08. 2005. године (према пријави о несрећи на послу) помогао при тељењу јунице (што је између осталог спадало у његов редовни посао)  када га је јуница ударила главом у ногу изнад цјеванице, усљед чега је дошло до лома ноге.

Првостепени суд је нашао, слиједом наведених утврђених чињеница, да је тужени дужан тужитељу накнадити штету коју је претрпио због повреде на послу у износу који је одредио изреком  пресуде а по одредби члана 71. Закона о раду Брчко дистрикта БиХ и одредбама чланова 154, 173, 174 и 200 Закона о облигационим односима, оцјењујући да се ради о штети насталој у вези са опасном ствари за коју тужени одговара као њен ималац и да досуђени износи на име накнаде тужитељу припадају као правична новчана накнада.

Тужени истакнутим наводима у жалби, по оцјени овога суда, није основано указао да је првостепени суд погрешно примјенио одредбе на које се позвао када је туженог обавезао да конкретну штету тужитељу накнади.

Наиме, тужитељ је повријеђен на раду и тужени као послодавац и држалац животиње одговара за штету коју је исти претрпио повредом коју је проузроковала опасна ствар (јер животиње спадају у категорију ствари које су опасне по својим особинама и рад са домаћим животињама је увијек повећавао опасност зато што је реаговање животиње непредвиђено) а како се код одговорности за штету због повреде на раду по основу ризика (објективне одговорности) узрочност претпоставља (како то произилази из одредбе члана 173. ЗОО) тужени је био дужан пружити доказе којима ту претпоставку обара. Како тужени у жалби не указује да је такве доказе у  првостепеном поступку пружио то је и жалбени приговор истакнут у правцу да узрочно посљедичну везу првостепени суд није утврђивао  као и истицање да се конкретна штетна радња

26

може сматрати вишом  силом (из разлога наведених у жалби) паушалан јер терет доказивања, како је наведено, постојања разлога за искључење одговорности по одредби члана 177. Закона о облигационим односима, за штету од повреде на послу је на туженом као организацији која је држалац животиње, при чему треба имати у виду да код одговорности за штету због повреде на послу виша сила има уже значење и њом су захваћена само дејства пиродних догађаја.

У односу на приговор подијељене одговорности који је тужени истакао у поступку и на коју указује и у жалби ваља  истаћи да је радник обавезан да се придржава одговарајућих мјера заштите на раду које обезбједи послодавац и да при раду истакне дужну пажњу па  када тако не поступи за дио штете коју је сам проузроковао послодавац не одговара, како то прописује одредба члана 192. Закона о облигационим односима. Међутим, доказивање доприноса оштећеног (а не само истицање приговора у том правцу) обавеза је одговорне особе, па када тужени  за утврђење чињеница о доприносу оштећеног – тужитеља настанку штете односно настанку већег обима штете није пружио доказе првостепеном суду навод жалбе «да постоји и допринос  самог тужитеља настанку штете, јер је морао показати већу опрезност имајући у виду дотадашње искуство са таквом врстом посла» не указује на погрешну примјену материјалног права када првостепени суд није примјенио наведену одредбу члана  Закона о облигационим односима и  туженог обавезао на своту (износ) накнаде мањи од висине узроковане штете.

Како је тужени у жалби приговорио и висини досуђених износа за поједине видове накнаде нематеријалне штете овај суд је цијенио и правилну примјену одредбе члана 200. Закона о облигационим односима када је првостепени суд висину досудио као у изреци, па је нашао да је правилном примјеном наведене одредбе, имајући у виду мјерила правичне новчане накнаде нематеријалне штете коју је верификовала  пракса  судова Брчко дистрикта која су као имовинско правни стандарди саставни дио имовинског права, тужитељу досуђена накнада и то: на име штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 7.350,00 КМ, те на име претрпљених физичких болова износ од 3.300,00 КМ и на име претрпљеног страха износ од 2.310,00 КМ, јер наведени износи представљају  и по оцјени овог суда правичну новчану накнаду.

Како првостепена пресуда није донесена ни уз повреде одредаба поступка на које овај суд пази по службеној дужности, ваљало је одлучити као у изреци на основу члана 295. ЗПП-а Брчко дистрикта БиХ.34

ЗакључакОштрим санкционисањем свих субјеката који наносе штету, постиже се стално јачање

свести о одговорсности, према свим врстама добара и интереса других субјеката, а самим тим и повећањем нивоа опште и појединачне сигурности. Из наведених разлога, друштвено је оправдано и корисно, а сваки субјекат који причини штету, буде обавезан да исту накнади у потпуности и тиме се превентивно, колико је то могуће, предупреди настанак будуће штете због неоправданог поступања. И пред нашим судовима све је већи број тужбених захтева за накнаду штете, све су

34 Линкhttp://www.asbd.ba/obavj/1/Template.aspx?cid=1005,4,1

27

већи одштетни захтеви, а самим тим целокупно друштво и сви субјекти у њему подижу ниво своје одговорности у сваком деловању. На жалост, у Србији неефикасно судство и низак ниво општег стандарда, још увек онемогућавају оштећеном да издејствује ефикаснo и адекватно обештећење, али верујемо да ће се и то у догледно време морати, у оба сегмента значајније и брже приближавати пракси развијенијих земаља света, а посебно пракси Европске Уније. С тога морамо повећати свој опрез да не чинимо другима штету. Будимо упорни у инсистирању да сваку нашу евентуалну штету добијемо пуно обештећење. У сваком конкретном случају штитећи своја права дајемо допринос заштити права и свих других субјеката у друштву.

Литература :

Антић, Оливер, Облигационо право, друго допуњено и измењено издање, Београд, 2008.

28

Вељковић, Драгослав, Облигационо Право кроз коментар закона о облигационим односима са регистром појмова, Београд, 2005.

Крсмановић Т., Марковић Н., Актуелна судска пракса, Накнада штете, прво издање, Пословни биро, Београд, 2000.

Милић, Димитрије, Приручник Облигационо право са судском праксом, Закон О Облигационим односима, треће допуњено издање, ННК- Интернационал 2003.

Петаковић, Радмила, Закон О Облигациним односима са регистром појмова и “INCOTERMS” ’90, прво издање, Београд, 1996.

др Петровић, Здравко, др Радованов, Александар, Деликтна одговорност и накнада штете, Нови Сад, 2001.

Радишић, Јаков, Облигационо право, општи део , Београд, 2000. Ралчић, Томислав, Кравица, Младен, Судска пракса из области облигационих

односа, Глосаријум, Београд 1996.

Линкови :

http://www.sudskapraksa.com / http://www.sirius.rs / http://www.steta.rs/ http://www.asbd.ba/

www.prvisud.com/

Садржај Увод ............................................................................................................................................1 Појам и врсте штете ................................................................................................................2 Услови одговорности за штету ..............................................................................................3

29

Врсте одговорности ..................................................................................................................5

Судска Пракса Обавеза накнаде штете ...........................................................................................................6 Накнада штете због незаконитог престанка радног односа ............................................7 Новчана накнда нематеријалне штете као средство задовољавања оштећеног .........8 Одговорност власника (послодавца) за штету причињену свом запосленом ..............9 У случају удеса изазваног моторним возилом у покрету, до којег је дошло искључивом кривицом једног имаоца, примењују се правила о одговорности по основу кривице ..........10 У случају обостране кривице, сваки ималац моторног возила одговара за укупну штету, сразмерно степену своје кривице ........................................................................................11 Иста повреда и нова штета ....................................................................................................12 Када је штета причињена кривичним делом за чије гоњење је предвиђен дужи рок застарелост од рока којим је прописан Законом о облигационим односима, ако је то повољније за оштећено лице, примењују се рокови застарелост кривичног дела…………..13 Штета се утврђује према ценама у време штетног догађаја, ставља се у однос према осигураној суми а ако износ штете тада не прелази износ тада осигуране суме, организација за осигурање дужна је да је потпуно накнади……………………………………………………..14 Штета од хладовине не спада у штете због имисија већ у "Суседска права" на која се примењују ПРАВНА ПРАВИЛА ПОШУМЉАВАЊА, САЂЕЊА ДРВЕЋА И ШТЕТЕ од Хладовина……………………………………………………………………………………………....15 Стварна штета коју је извођач радова претрпео од наручиоца, не може се израчунавати преко изабраних врста грађевинског материјала, већ преко вредности стварно изведених радова………………………………………………………………………………………16 Треће лице које претрпи телесне повреде услед судара моторних возила, може захтевати накнаду штете од било ког имаоца возила…………………………………………......17 У случају обостране кривице, сваки ималац моторног возила одговара за укупну штету, сразмерно степену своје кривице……………………………………………………………18 Нематеријална штета код повреде угледа не састоји се у умањену угледа као таквом, већ у псикичким патњама које отуда долазе……………………………………………………….19 Код штета које континуирано трају или сукцесивно настају…………………………….20Када штета није настала искључивом радњом оштећеног или трећег лица, онда су, лице које

је управљало возилом, ималац возила и осигуравајућа организација код које је осигурано возило којим је нанета штета, солидарно одговорни да оштећеном надокнаде нематеријалну штету……………………………………………………………………………………………………...21

30

Одговорност за штете које претрпе ратни заробљеници …………..………………………………………………………………………………22 Накнада штете настале у масмедијима………………………………………….…………23 Незаконит односно неправилан рад органа и накнада штете……………………….….24 Правоснажна пресуда Апелационог суда БД БиХ – накнада штете…………………...25 Закључак.....................................................................................................................................28 Литература..................................................................................................................................29

31