NARODNE UMOTVORINE U FUNKCIJI RAZVOJA

GOVORA DECE PREDŠKOLSKOG UZRASTA

SADRŽAJ

UVOD..............................................................................................................................................3

I GOVOR I RAZVOJNE FAZE GOVORA

1.1. Pojam govora.............................................................................................................................4

II JEZIČKI RAZVOJ GOVORA PREMA UZRASTU DETETA

2.1. Dob novorođenčeta...................................................................................................................6

2.2. Predškolski period 3 – 6 godina................................................................................................8

III NARODNE UMOTVORINE U FUNKCIJI RAZVOJA GOVORA DECE............................11

ZAKLJUČAK................................................................................................................................13

LITERATURA..............................................................................................................................15

2

UVOD

Govor se definiše kao jezik u akciji, kao realizacija verbalnog simboličkog sastava. Jezik

i govor ne mogu se poistovećivati, zamenjivati, isključivati i veštački odvajati, jer su dijalektički

međuzavisni i međuzavisni delovi jedne jedinice. Govor se formira i razvija kao potreba za

realizacijom jezičkog sastava, dok jezik nastaje i razvija se kao produkt govora. Razvoj govora,

jezika i komunikacije izuzetno je složen proces koji započinje od trenutka rođenja. Pojedini

naučnici tvrde da ovaj proces započinje i još za vreme trudnoće. S takvim tvrdnjama se u

potpunosti možemo složiti u delu koji se odnosi na uredan prenatalni razvoj kao važnu

pretpostavku za daljnji uredan rast i razvoj novorođenčeta. Neki od važnijih preduslova na strani

deteta za uredno usvajanje govora i jezika su uredna razvijena senzorika (pre svega uredan slušni

status), uredno funkcionisanje središnjeg živčanog sastava, i uredna građa i funkcija govornih

organa. Neka istraživanja pokazuju kako već i novorođenče može razlikovati glas majke od

ostalih govornika.

Razvoj govora, te s njim u vezi sposobnost komunikacije, ima veliko značenje za

psihičko sazrevanje djeteta. On doprinosi razvitku deteta kao socijalnog, intelektualnog,

emocionalnog bića. Razvojem govora sve se jasnije izražavaju dečje emocije i njegov

intelektualni napredak. Komunikacija predstavlja složen i trajan proces koji pored verbalnih ima

mnogo i neverbalnih komponenti koje spadaju u domen tzv. ekspresija (izraz lica, grimase,

mimika, uzdisanje, plač), koje su značajne za analizu kada proučavamo komunikaciju kod dece

predškolskog uzrasta. Govor je u direktnoj vezi s akcijom, dete spoznaje svet oko sebe delujući

na njega. Naučnici potvrđuju nezamenjivu ulogu govora u razvoju deteta i dečjeg mozga od

najranijih dana.

3

I GOVOR I RAZVOJNE FAZE GOVORA

1.1. Pojam govora

Govor je individualno korišćenje jezika, to je zvučna manifestacija jezika ili, to je zvučna

realizacija jezika čoveka kao pojedinca. Govor je, dakle, glasovna komunikacija, izgovaranje

reči i rečenica, to je jezik u praksi, ili, kako kaže jedan lingvista, to je jezik u akciji. Znači, govor

je verbalno korišćenje jezičkih znakova od strane pojedinca. Jezik je homogeni sistem znakova

određenog kolektiva, određene zajednice, prema tome, on je društvena kategorija a govor je

individualna kategorija, on je pojedinačan.1

Komunikacija je jedna od najvažnijih funkcija jezika. Odojče komunicira pre nego što

može da govori i njegova prva svrsishodna saopštenja često prate gestovi. Pijaže je smatrao da je

rani govor dece nekomunikativan i egocentričan. Danas preovladava mišljenje da je on potcenio

komunikativnu kompetenciju dece: kod trogodišnjaka se javljaju pitanja i zahtevi tokom

spontanog razgovora, a četvorogodišnja deca mogu da vrše značajne izmene u svom načinu

govora ako to od njih odrasli traže.

U predškolskom periodu, osnovni cilj je vaspitanje, čija je svrha celovit razvoj ukupnih

potencijala deteta i napredovanje u svakom od njegovih aspekata. Vodeću ulogu, pored porodice,

u ovom periodu, ima predškolska ustanova, koja nastoji da ostvari vaspitno – obrazovne ciljeve.

Zadatak vaspitno – obrazovnih ustanova je da podstiču, podržavaju, razvijaju i oplemenjuju

dečije prirodne dispozicije u okvirima fizičkog, socio – emocionalnog, psihičkog i duhovnog

razvoja, kao i usavršavanje njegove komunikacije i opštenja sa drugim ljudima. Sve ove ciljeve

ostvarujemo kroz aktivnosti koje doprinose razvoju dečije ličnosti u celini, u zavisnosti od

potreba i mogućnosti svakog deteta. Sistem aktivnosti koje se organizuju u predškolskim

ustanovama dat je po oblastima razvoja. U vrtićima se organizovano i na sistematski način

podstiču sledeće oblasti:1 Milatović, Vuk (2007): Usmeno i pismeno izražavanje, Računarski fakultet, Beograd, str. 5.

4

1. fizički razvoj;

2. socio – emocionalni razvoj;

3. kognitivni razvoj;

4. razvoj komunikacije i stvaralaštva.2

U predmetu našeg istraživanja jeste poslednja navedena oblast, odnosno razvoj

komunikativnih sposobnosti, odnosno, govora, na predškolskom nivou.

Dete na predškolskom nivou je sposobno da zaključuje, da donosi sudove o pojedinim

pojmovima, da koriguje i usavršava svoje sudove, da postepeno postaje nezavisno u procesu

mišljenja i da svoje sudove i predstave usklađuje sa stvarnošću. Govor je sistem simbola i pravila

koji olakšavaju mišljenje, govor je oblik postojanja misli i, kao takav, on je odraz našeg

mišljenja, na taj način ne formiraju se samo misli, već i pospešuje naše mišljenje. Jezik nije samo

centralni element komunikacije, usko je povezan sa načinom na koji mi razmišljamo i razumemo

svet: postoji krucijalni link između kognicije i jezika. Zato su psiholozi posvetili značajnu

količinu pažnje proučavanju jezika.

Značajan i neizostavan faktor razvoja govora je motivacija. Dete se ne treba podsticati da

previše koriste mimike lica i geste kao načine komuniciranja, ali nije poželjna prevelika strogost,

jer prve detetove reči i rečenice nisu baš smislene, odnosno nisu baš besprekorno izgovorene.

Prve glasovne pojave kod deteta nastaju vrlo rano i ispoljavaju se u vidu krikova i gukanja.

Značaj tog perioda je što se razvija auditivna percepcija i aparat za artikulaciju. To će omogućiti

detetu imitaciju glasova koje čuje u svojoj sredini.

2 Kačapor, S., Kulić, R., Krulj, R. (2003): Pedagogija, Svet knjige, Beograd, str. 123.

5

II JEZIČKI RAZVOJ PREMA UZRASTU DETETA

2.1. Dob novorođenčeta 0 – 4 godine

Engleski naziv za dojenče jeste „infant“. U švedskom jeziku reč postoji kao pridev

„infantilan“, a poreklom je od latinske reči koja znači „koji ne govori“.3 Iako dojenče ne zna

govoriti, ono se ipak može oglašavati na razne načine i očigledno mu se sviđa stvaranje zvuka.

Deca tokom prvih meseci koriste glas kako bi, pre svega, iskazali ugodnost i neprijatnost.

Značajno je da se deci u periodu između 6 i 12 meseci starosti omogući slušanje govornog jezika

u svojoj okolini, pre svega u formi „razgovora“ između roditelja i dece, jer to olakšava jezički a

time i socijalni razvoj.

Prva se reč najčešće odnosi na nešto što je važno za dete, na jedan običan predmet koji

postoji u detetovim aktivnostima. Oni koji poznaju dete čuju i razumeju njegove prve reči daleko

pre nego neko nepoznati. Istraživanje o ranom jezičkom razvoju deteta bilo je, ranije, usmereno

na dete kao „učenika“ i na odrasloga kao „učitelja“. Međutim, u zadnje se vreme pažnja

usmerava više na interakciju između odraslog i deteta. Otkrilo se da dete sluša i reaguje na govor

već od ranog perioda. Tokom svojih prvih dana deca razrogače oči i okreću glavu prema zvuku,

te budu uzbuđeni kada neko govori, odnosno pokazuju da im se neki glasovi u odnosu na neke

druge više sviđaju.

Deca, čak i mlađa od jednog meseca, pokazuju da razlikuju veoma slične zvukove, što

ukazuje na to da je ova sposobnost urođena. Dojenčetova komunikacija je u prvo vreme relativno

jednostrana; što je pak dete starije to je i komunikacija bliža običnom razgovoru s pravilima i

redosledom.

3 Ivić, I. i saradnici (1987): Govor u predškolskoj ustanovi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, str. 70.

6

6 – 12 meseci

• okreće se i gleda u smeru izvora zvuka

• uživa u zvukovima igračaka i zveckalica

• sluša dok mu se govori

• voli brojalice i pesmice

• razume česte reči: mama, ne, pa-pa

• reaguje na vlastito ime i imena članova porodice

• oponaša različite govorne zvukove

• artikuliše prve smislene reči sa značenjem: mama, tata, pa-pa

12 – 18 meseci

• razume imena bliskih osoba

• razume nazive predmeta koji ga okružuju

• razume/izvršava jednostavne naloge

• glasno brblja uz igru i oponaša vokalizaciju odraslih

• oponaša zvukove iz okoline

• svoje želje izražava u obliku „reči-rečenice“

• raspolaže fondom od 6-20 reči

• može u skupini predmeta pronaći imenovani (bebu, loptu...).

18 – 24 meseca

• prepoznaje i na zahtev pokazuje predmete iz najbliže okoline

• pokazuje imenovane slike poznatih predmeta u slikovnicama

• razume naloge složene od dva pojma, npr. „Daj bebi da jede!“

• Služi se više rečju nego gestom

• Sebe naziva imenom

• Raspolaže fondom 20-50 reči

• Odgovara rečju na pitanje: „Gde je ....?“ npr. tamo, nema.

7

2.2. Predškolski period 3 – 6 godina

Tokom predškolske dobi dolazi do naglog razvoja jezika. Zvukovi počinju ličiti na reči i

reči se kombinuju jedna sa drugom. Međutim, važno je i to o čemu deca govore, počevši od toga

da kazano možda nije značilo ništa, pa preko onoga što konkretno postoji do onoga što je

apstraktno rasuđivanje. Svakog meseca fond reči malog deteta povećava se za nekoliko reči.

Njemu je teško da saopšti želje i doživljaje i njegova se komunikacija često odvija pomoću

rečenica koje se sastoje od jedne riječi. Kad se kognitivne sposobnosti razviju tokom predškolske

dobi, dolazi do istinske eksplozije jezične sposobnosti: kako gramatika i fond reči, tako i

upotreba jezika, ukazuju na evidentan i brz razvoj. Dete može reći „lopta“ i istovremeno

napraviti neki gest prema lopti, a odrasli će to protumačiti kao „daj mi loptu“ ili „igra sa

loptom“. Ova kombinacija pojedinačnih reči i gestova obično se naziva holofaza.4 Nakon toga

dete počinje koristiti kombinacije, takav jezik obično nazivamo „telegramskim jezikom“. Ovaj

jezik je u suštini nepravilan, deci nedostaju reči kao „je“ i „ovaj“ . U drugom smislu, njihov

govor je gramatički korektan, npr. kada je reč u redu reči u rečenici.U periodu od tri godine deca

upotrebljavaju i glagolska vremena, tj. postoji razlika između „ide“ i „išao“. Dete upotrebljava

reči koje je usvojilo i trudi se, koliko god može, da bude shvaćeno, to je i proces koji doprinosi

da ono i nauči mnoge nove reči.

Na predškolskom uzrastu razvoj govora se odvija u pravcu bogaćenja rečnika i širenja

značenja reči kojima se oni koriste. Deca usvajaju nova značenja iste reči i uče, da u različitim

situacijama (kontekstima) reč upotrebe u odgovarajućem značenju. Otkrivaju, takođe, da različite

reči, mogu imati isto značenje, ovladavaju upotrebom deminutiva i augmentativa itd. Do

različitih značenja reči se dolazi stvaranjem različitih kombinacija semantičkih crta

(karakteristika objekata ili pojava) koje su prethodnom analizom izdvojene. To znači da se reč

više ne povezuje sa nekom pojavom ili objektom u celini, već sa kombinacijom karakteristika

koje su izdvojene prethodnom analizom. Podsticati razvoj govora na ovom uzrastu znači upravo

podsticati decu da otkrivaju i uspostavljaju sve pomenute odnose između reči. Predškolcima su

nedostupne složene rečenice, naročito zavisne, negativne, pasivne, kao i njihove kombinacije:

4 Hrnjića, S. (2000). Opšta psihologija sa psihologijom ličnosti. Naučna knjiga komerc, Beograd, str. 108.

8

negativno – pasivne, negativno – upitne, negativno – pasivno – upitne. Takođe su im nedostupne

predugačke rečenice koje opterećuju dečiji intelekt. Dakle, decu treba suočavati sa verbalnim

izazovima i problemima ali ne i sa onima koji su za njih nerešivi ili još uvek previše teški.

Vaspitači u svojoj kombinaciji sa decom treba da podstiču njihova pitanja i

komentare postavljanjem vlastitih pitanja, širenjem vidika kod deteta i njihovim

produbljivanjem. Deca tada dobijaju priliku da razmišljaju, da stimulišu pamćenje i da se

naviknu da u komunikaciji upotrebljavaju jezik. Deci je, takođe, veoma važno imenovati stvari i

iskustva, diskutovati ih i uopšte, stimulisati ih da upotrebljavaju jezik. Svi se istraživači slažu u

tome da sposobnost upotrebe simbola omogućava brži razvoj jezika i misli.

Pijaže je smatrao da najpre dolazi kognitivni razvoj: deca moraju razumeti neki pojam

prije nego što ga mogu koristiti reč koja taj pojam označava.

Džerom Bruner ne slaže se sa tim, on smatra da jezik nije sredstvo koje svet samo

predstavlja već ga i on menja. Kad nauče različite reči za ljutnju i gnev, deca mogu lakše

razlikovati vlastite emocionalne doživljaje (uzrujan, razdražen, ljut, žalostan) i osim toga,

upotrebljavati ih na jedan bolji način.

U predškolskom periodu razvoj dečijeg govora odvija se vrlo brzo: vokabular se

popunjava novim rečima, poboljšava se izgovor, rečenice postaju bolje oblikovane i bogatije.

Ipak, deca istog uzrasta na različitim su nivoima govorno - jezičnog razvoja. Neka deca već sa

navršene tri godine čisto i ispravno izgovaraju reči. Druga deca mlađeg predškolskog uzrasta

govore još uvek nedovoljno razgovetno, pogrešno izgovaraju pojedine glasove i reči (izostavljaju

ili zamenjuju slogove), imaju nestabilan glas.

Neki govore vrlo tiho, jedva se mogu čuti (posebno ako nisu sigurni u to izgovaraju li

reči ispravno ili ne), drugi govore preglasno, kao da viču itd. U periodu između 3 i 6 godina

detetov vokabular raste neverojatnom brzinom. Tako, u perioduod 3 do 4 godine vokabular se od

500 reči gotovo utrostručuje. Od četvrte do pete godine vokabular raste od 1500 – 2000 reči.

Petogodišnjak koristi čak do 3000 reči, a do navršene šeste godine vokabular se opet

udvostručuje do 6000 reči. Taj se razvoj najvećim delom događa zahvaljujući kvalitetnoj

komunikaciji deteta u porodici.

9

Ipak, kod nekih sedmogodišnjaka aktivni fond reči ostaje katkad ograničen. Dete poznaje

mnogo reči i može čak objasniti njihovo značenje, no te reči često ostaju u njegovom pasivnom

vokabularu - ono ih ne koristi u vlastitom govoru, što počinje predstavljati problem u školovanju.

Dobro je poznato da mala deca najviše od svega na svetu vole igru. Zato u procesu podsticanja

njihovog govorno - jezičnog razvoja trebamo koristiti posebno razrađene logopedske igre, koje

služe razvijanju slušne pažnje, poboljšanju izgovora, stabilizovanju glasa, proširivanju

vokabulara, uče povezivati izgovorenu reč sa predmetom ili slikom, uče pravilno oblikovati

rečenicu, odgovarati na pitanja i smislenom govoru.

U vreme dok su deca još sasvim mala, individualne varijacije u upotrebi jezika, fondu

reči i pragmatičnim sposobnostima znatno su izražene. Neka deca imaju veoma velik fond reči,

dok je on kod druge dece manji. Neka deca brzo nauče gramatička pravila, druga sporije. Kad se

ispituje jezička sposobnost deteta, važno je voditi računa o tome da je uslov za dobar rezultat

istraživanja okolnost da se dete u istraživačkoj situaciji oseća sigurno. Dete na jezičnom testu

može pokazati loše rezultate, a da istovremeno bude izvanredno kompetentno u komunikaciji sa

svojim prijateljima u igri. Deca u periodu od 3,5 godina pravilno izgovaraju sledeće glasove: A,

E, I, O, U, P, B, M, T, D, N, K, G, F, V, J, H, L. Glas R=L, glas LJ=L i glas NJ=N. Glasove S, Z,

C, Š, Ž, Č, Ć, Đ, DŽ umekšano izgovara. Deca u periodu od 4,5 godina pravilno izgovaraju: LJ,

NJ, S, Z i C. Glas R je nedovoljno vibrantan, a glasovi Š, Ž, Č, Ć, Đ, i DŽ umekšano izgovoreni.

Deca u periodu od 5,5 godina pravilno izgovaraju sve glasove.5

5 Gadašin, Lj. Ivanovski, O. (2009): Vesela škola sa logopedom, Planet Zoe, Zagreb, str. 92.

10

III NARODNE UMOTVORINE U FUNKCIJI RAZVOJA GOVORA DECE

NA PREDŠKOLSKOM NIVOU

3.1. Podsticanje govora kroz korišćenje narodnih umotvorina

Podsticanje govora kod dece izuzetno je važno, a u tom procesu najvažniju ulogu imaju

roditelji. Što se ranije započne sa podsticanjem govorno - jezičnog razvoja to će dete brže i bolje

napredovati. Najprihvatljiviji oblik učenja govora je igra. Igra treba biti popraćena malim

motoričkim radnjama i govorom jer takva govorno - motorička aktivnost osim što je zanimljiva

za decu podstiče komunikaciju, motoriku, saznanje, govorno - jezičke sposobnosti, pažnju itd.

Osluškivanjem i uvažavanjem detetovih želja potrebno je prepoznati trenutke u kojima dete želi

komunicirati i u tim trenucima omogućiti komunikaciju. Svakodnevni trenuci kao što su

zajedničko čitanje ili komentarisanje slikovnica, odlazak u kupovinu, i druge svakodnevne

aktivnosti, trebaju biti popraćeni govorom jer podsticanje govorno - jezičnog razvoja odvija se

svakodnevno i kontinuirano. Promena ritma govora, postavljanje pitanja, pevanje kratkih

ritmičnih pesmica, gluma, igre pogađanja, oponašanje životinja, skakutanje, igranje raznih igara

(naravno sve popraćeno govorom) blagotvorno utiče na govorno-jezički razvoj, a detetu

predstavlja zanimljivu igru i izaziva prijatan osećaj.

Celokupan rad sa predškolskom decom treba da bude zasnovan na igri. Govorne igre koje

se koriste za ostvarivanje ciljeva i zadataka razvoja govora, jesu didaktičke aktivnosti jer ih

svesno i smišljeno organizujemo. To su igre glasovima, rečima, rečenicama, igrama pričanja i

stihovanja. Svaka od ovih igara može prerasti u dečje govorno stvaralaštvo. Korišćenje narodnih

umotvorina spada u tzv. leksičke igre. Deca se igraju rečima logićkog i nelogičkog tj.

nonsensnog značenja. Osnovna funkcija korišćenja narodnih umotvorina jeste bogaćenje rečnika

i proširivanja značenja reči. Brojalice, brzalice, zagonetke, razbrajalice – vrlo su uspešne i deci

zanimljive leksičke igre. Deca se igraju imenicama, pridevima, glagolima, sinonimima. Mogu da

izmišljaju reči, rime, da grade deminutive – zec – zečić (pri čemu će se savladavati izgovor

komplikovanih prednjonepčanih suglasnika), grade poredbene odnose – veliki kao...beo

11

kao...mirisan kao...i slično. Sami smišljaju brojalice, spontano tokom igre – Aši maši da promaši

ili prave varijacije na već postojeće brzalice – En den dore duboko je more a u moru kit rodio se

split, a u splitu baba a u babi žaba a u žabi četka, hajmo ispočetka!

Narodne umotvorine su veoma rano ušle u obrazovne institucije zbog velikog životnog

iskustva kojim obiluju, kao i zbog zdravog morala koji nude. One su prenosioci životnih istina,

prirodnih zakonitosti i saznanja. One omogućavaju detetu da prateći fabulu i naravoučenije

poveže svoja iskustva sa tipičnim situacijama, doživljajima i problemima iz života.

Basna npr. pruža veoma velike mogućnosti stvaralčkog rada, kako deci, tako i vaspitaču.

Vaspitač bi trebalo da nastoji da se prilikom obrade basne ne ponavljaju sadržaji tj. da se

obezbedi uvek različiti pristup obrade basne. Bitno je podsticati decu za samostalno

razumevanje, doživljavanje, analizu i usvajanje određenih pojmova iz basne. Prilikom

interpretacije basne u dečjem vrtiću polazi se od analize fabule i likova. Na kraju se, u zavisnosti

od socijalnog i emocionlanog isustva dece, izvodi pouka. O karakteristikama likova iz basni deca

zaključuju na osnovih njihovog govora i na osnovu postupaka u datoj situaciju. Iz ponašanja oni

zaključuju i o moralnoj dimenziji njihovih postupaka. Uz pomoć analize likova i etičke procene

njihovog ponašanja, deca će uspeti da shvate, pa čak i samostalno izdvoje pouku.

Tokom interpretacije narodnih umotvorina posebno je značajan govor vaspitača. On mora

svojim izražajnim pričanjem, adekvatnom dikcijom, ritmom i tempom govora zainteresovati

decu i probuditi u njima određene emocije, koje ujedno i predstavljaju uslov za dalji rad na

narodnim umotvorinama, i na književnom delu, uopšte. Veoma je važno da vaspitač sve vrste

narodih umotvorina priča, a ne čita. Na taj način vaspitač ostvaruje kontakt sa decom, prati

njihove rekcije na ono što je ispričano, a deca mogu mnogo bolje shvatiti i doživeti situacije iz

ispričanog. Tokom govora vapitač može da koristi razna izražajne sredstva, kao što su aplikacije

i slike životinja, scenske lutke i slično. Nakon interpretiranja vaspitač kroz razgovor proverava

kakav je utisak to ostavilo na decu. Prilikom postavljanja pitanja, vaspitač se trudi da neguje

pravilan govor kod dece, bogati njihov rečnik i stvara takve govorne situacije koje će doprineti

aktivnoj upotrebi novih reči.

12

ZAKLJUČAK

U predškolskim ustanovama se poseban značaj pridaje razvoju dečjeg govora i to kroz

sistem planskih i organizovanih aktivnosti, ne samo iz oblasti govora već u korelaciji sa

aktivnostima iz svih ostalih oblasti razvoja. U predškolskom periodu, osnovni cilj je vaspitanje,

čija je svrha celovit razvoj ukupnih potencijala deteta i napredovanje u svakom od njegovih

aspekata. Vodeću ulogu, pored porodice, u ovom periodu, ima predškolska ustanova, koja nastoji

da ostvari vaspitno – obrazovne ciljeve.

Na predškolskom uzrastu razvoj govora se odvija u pravcu bogaćenja rečnika i širenja

značenja reči kojima se oni koriste. Deca usvajaju nova značenja iste reči i uče, da u različitim

situacijama (kontekstima) reč upotrebe u odgovarajućem značenju. Otkrivaju, takođe, da različite

reči mogu imati isto značenje, ovladavaju upotrebom deminutiva i augmentativa itd. Podsticati

razvoj govora na ovom uzrastu znači upravo podsticati decu da otkrivaju i uspostavljaju sve

pomenute odnose između reči.

13

LITERATURA

1. Gadašin, Lj. Ivanovski, O. (2009): Vesela škola sa logopedom, Planet Zoe, Zagreb.

2. Hrnjića, S. (2000): Opšta psihologija sa psihologijom ličnosti, Naučna knjiga komerc,

Beograd.

3. Ivić, I. i saradnici (1987): Govor u predškolskoj ustanovi, Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva, Beograd.

4. Kačapor, S., Kulić, R., Krulj, R. (2003): Pedagogija, Svet knjige, Beograd.

5. Milatović, Vuk (2007): Usmeno i pismeno izražavanje, Računarski fakultet, Beograd.

14