Kojom brzinom će dete da stekne radne navike kad pođe u školu zavisi, pre svega, od vas i vašeg ponašanja. One se, naime, «naslanjaju» na higijenske, koje je dete steklo u predškolskom periodu. Najčešći pokazatelji fizičke, psihičke ili emotivne zrelosti deteta, potrebni za polazak u školu su: dete neposredno pre škole ume da pravilno koristi sve glasove, mlečni zubi su ili zamenjeni ili je zamena u toku, ima dobar apetit, ima razvijenu finu motoriku (ume da koristi makaze, ili da se igra sa dugmićima, klikerima...), crta figuru čoveka sa svim elementima, tj. glavom, telom, rukama, nogama i detaljima (oči, nos, usta, uši, kosa), uspeva da drži pažnju 20 minuta na istoj aktivnosti, ume da podnese poraz (na primer, ne plače kada izgubi: "Čoveče ne ljuti se"), može da bude odvojeno od vas više sati ili dana...

Šta je važnije

Upravo su ovi navedeni elementi važniji pokazatelji njegove spremnosti i zrelosti za polazak u školu nego da li ume da čita i piše. Osim toga, ako je dete išlo u vrtić, ono se već naučilo pravilima ponašanja u grupi, ali i savladalo osnovne pojmove potrebne za snalaženje u školskom gradivu. Zato nemojte da insistirate na aktivnostima kao što su čitanje i pisanje, osim u slučajevima kada deca sama pokazuju želju za ovim saznanjima. Naime, može se dogoditi da dete učite čitanju i pisanju na drugačiji način nego što će to da uradi njegova učiteljica, pa će ono morati da se najpre odvikava od vašeg načina, kako bi prihvatilo njen. Takođe, pogrešno je uverenje da će umeće čitanja i pisanja u predškolskom periodu olakšati utvrđivanje radnih navika važnih za školsko učenje.

Sa druge strane, škola će veoma brzo očekivati određene radne navike od vašeg deteta (na primer, da se u školu donese sav potreban pribor a ne da se ponešto i zaboravi, da se na vreme urade domaći zadaci, da se pri dolasku u školu ne zakašnjava...). Kojom brzinom će se ove navike kod deteta uspostaviti zavisi, pre svega, od vas i vašeg ponašanja. Radne navike se «naslanjaju» na higijenske, koje je dete steklo u predškolskom periodu. To su osnovne higijenske navike (kupanje, pranje ruku, zuba, umivanje), ali i urednost (slaganje igračaka ili odeće pre spavanja), kao i navika da se u određenim poslovima pomaže roditeljima...

Pravilne radne navike izgradićete kod deteta ukoliko:

1. Što počneš - to završi

Uvek podstičite dete da svoju aktivnost privede kraju. Jednom kada počne da se igra, crta, pravi vozić, slaže slagalicu, ili slično - ne prekidajte ga. Deca koju roditelji stalno prekidaju (ručak, odlazak na spavanje...), i koja su time prisiljena da istu aktivnost često »seckaju« i ponovo započinju - brzo počnu da se dosađuju i izgube mogućnost za razvoj koncentracije. Radije sačekajte kraj igre, uz obavezno napominjanje da će, na primer, ručak biti gotov za pola sata, pa ga onda najavite za 15 minuta... Ovako dajete vremena detetu da završi igru i vežba svoju pažnju.

2. Samostalnost

Omogućite detetu što više samostalnosti u radu. Uzdržite se od učestvovanja u izradi domaćih zadataka, jer su oni detetova obaveza a ne vaša. Vi budite podrška, ali se direktno uključite u izradu zadatka (to ne znači da ga vi radite!) samo ukoliko dete od vas traži pomoć za nešto što ne razume.

Objasnite mališanu da, kada je već počeo da radi domaći zadatak, sve ostale aktivnosti moraju da sačekaju (gledanje crtanog filma, na primer). Omogućite mu mir, isključite TV, ukoliko je moguće udaljite mlađu braću i sestre. Ne morate sedeti pored njega ili mu "stajati iza leđa", jer bi ga to učinilo dodatno nervoznim. Ali budite prisutni dok radi, posebno u prvim razredima, dok ne stekne sigurnost u svoje znanje.

3. Plan rada

Napravite satnicu obaveza i aktivnosti za svaki dan, ili detaljan plan rada. Precizirajte vreme za učenje, za izradu domaćih zadataka, ali i za ono što detetu predstavlja zadovoljstvo (igra, treninzi, gledanje crtaća...). Pravilan raspored će uveliko uticati da dete radije počne da uči i sve svoje školske obaveze uradi na vreme, jer je motivisano onim što sledi nakon toga.

4. Koncentracija

Pokušajte da fokusirate dečju pažnju na aktivnost koja je u toku. Koncentracija je veoma važna za školsko učenje i formiranje radnih navika. Ona označava usredsređenost na trenutnu aktivnost (na času - usmerenost na ono što se dešava u tom trenutku, pri izradi zadataka - usmerenost na same zadatke...) i isključivanje drugih misli. Objasnite detetu da biti prisutan na času podrazumeva ne samo fizičko, već i mentalno prisustvo. To, zapravo, znači: slušati, biti krajnje pažljiv i aktivan. Takođe, kada dete obavlja i druge obaveze - što je više koncentrisano, to će pre biti slobodno da svoje preostalo vreme iskoristi za aktivnosti koje samo izabere.

5. Pravilno učenje

Objasnite detetu tehniku pravilnog učenja. Ukoliko je ne poznajete, posavetujte se sa školskim pedagogom ili psihologom. Neka od osnovnih uputstava za pravilno učenje (kojima se za najkraće vreme postižu najbolji rezultati - usvajajući gradivo sa razumevanjem, umesto bubanjem napamet) su:

-Uslovi za rad

Obezbedite potrebne uslove za rad. Idealno je da to bude detetova soba, ili neki drugi miran kutak, odvojen od pogleda odraslih, bez suvišnih detalja, sa dobrim osvetljenjem, da ima sto i stolicu...

-Vreme za učenje

Ono što detetu predstavlja najveći problem, ili što najmanje razume, važno je da uradi onda kada mu je učinak najveći. Za nekog je to jutro, za nekog veče, ali je princip isti: za najteže gradivo mu pomozite da izabere najpogodnije vreme.

-Podela lekcije

Podela lekcije na manje celine (od jednog do drugog podnaslova, ili po pasusima) omogućava praćenje logičnog sleda same lekcije.

-Čitanje teksta

Koliko će puta dete da nešto pročita - ponajviše zavisi od njegove motivacije i koncentracije. Zato podstičite mališana da čita sa punom pažnjom, kako bi što pre shvatio tekst. Upravo je to glavni cilj čitanja teksta (ne da ga nauči čitajući što više puta i tako memoriše, već da ga razume).

-Podvlačenje

Podvlačenje važnih reči i rečenica običnom olovkom, koje se vrši prilikom čitanja, omogućava detetu da vežba izdvajanje bitnog od manje bitnog, i olakša sebi - jer će u svakom sledećem čitanju da prati samo podvučene reči. Što je dete starije, ovo pravilo ima veću korist.

-Ponavljanje i preslišavanje naglas

Kada se preslišava naglas, dete nesvesno primorava sebe da brže misli, da pronalazi prave reči, da se vežba u verbalnom iskazivanju - a to će doprineti da ceo njegov govor bude bolji i bogatiji. Inače, ponavljanjem u sebi se stiče lažni utisak da se određeni deo gradiva razume, čak i ako to nije slučaj. Tek ponavljanjem naglas se stiče realna slika o pravom znanju. Odmah posle čitanja nekog teksta predložite detetu da počne sa preslišavanjem.

6. Motivacija

Većina starijih učenika zna koliko su radne navike i motivacija važni za uspeh. Ipak, svako od nas ima faze kada mu je teško da radi i kada može da nabroji mnogo zanimljivijih mogućnosti provođenja vremena. Otpor ili trenutno nerazumevanje gradiva može da bude velika prepreka detetu da uopšte počne da uči. U ovim slučajevima je važno da ne popuštate i ne pronalazite kompromisna rešenja ("Dobro, ako ti je teško, ne moraš..."), već da se uhvatite u koštac sa suštinom problema. Ukoliko je neki tekst za dete previše apstraktan i nerazumljiv, pokušajte da ga "prevedete" na jezik koji je njemu blizak. Tako, na primer, zadatak iz matematike koji glasi: Koliko vremena treba putniku X da bi stigao iz mesta A u mesto B, ako... možete da postavite i drugačije: Koliko treba vremena mom drugu Peri da stigne od svoje kuće do moje, da bismo igrali šah, ako...

Kad dete nema priliku

Ako pripadate onim roditeljima koji veruju da je njihova, roditeljska dužnost da uče zajedno sa decom i pomažu im u svemu, pa (zašto ne?) i u obavljanju školskih obaveza, jasno je da vaše dete neće ni imati priliku da stekne radne navike. Za razliku od njega, mališani sa dobrim radnim navikama su u ogromnoj prednosti. Oni ne obraćaju pažnju na smetnje sa strane, rade samostalno, brzo čitaju, umeju da predvide moguća pitanja (raspoznaju ono što je važno), imaju precizno utvrđen cilj, počinju rad bez odlaganja. Takođe imaju izraženu naviku vremena (tj. ne vole da menjaju vreme koje su odredili za rad) i mesta (uče uvek u istoj sobi i za istim stolom), tako da ih već i samo prilaženje tom mestu u određeno vreme podstiče na rad. Konačno, njima za rad i dobre rezultate nisu potrebni mama i tata da im prave društvo dok čitaju, ili da ih stalno nadgledaju.

Ostaju zauvek

I, ono što je najvažnije, jednom stečene radne navike ostaju zauvek! Drugim rečima, ako ih vaše dete izgradi sada, dok je u prvim razredima osnovne škole, one će ga pratiti kroz proces školovanja i kasnije. Za uspostavljanje radnih navika kod deteta je izrazito važno da pokažete strpljenje i toleranciju. Ukoliko ste razdražljivi i napeti kada dete treba da završi svoje obaveze, stvorićete kod njega kontraefekat i otpor prema obavezama uopšte. Bez obzira na razloge, nikada ne cepajte listove iz njegove školske sveske, ne uslovljavajte poklone uspehom, ne kažnjavajte zbog slabe ocene, ne poredite ga sa drugom decom, i ne stavljajte znak jednakosti između deteta i učenika.

Navike nam omogućavaju da automatski reagujemo u mnogim oblastima života a da pritom ne gubimo vreme i energiju na razmišljanje. Mnoge od njih su samo jednostavan, individualni oblik ponašanja koji svako od nas poseduje. Velika je zabluda da su navike nepromenljive i jednom zauvek date. Radne navike nisu urođene, to nije nešto što dete ima ili nema, sa čime se rodilo ili nije. U njihovom stvaranju se ne krije nikakva posebna tajna. One se stiču vremenom - ponekad brže, ponekad sporije, ali nisu nedostižne. Za sticanje pravilnih radnih navika nikad nije kasno, iako je njihova najveća prednost ukoliko dete od starta uči sa pravilnim, tj. sa izraženim radnim navikama.

Jelena Holcer, pedagog

Deca uče gledajući roditelje i sve porodične navike im ostaju duboko usađene. Naravno, kako odrastaju, na njih utiču i drugi faktori, pa se ne može reći da će deca u svemu postupiti kao i njihovi roditelji.

Bez obzira na druge uticaje, roditelji ipak mogu da pomognu deci da od ranog uzrasta usvoje zdrave prehrambene navike, da nauče da se bore protiv stresa, da steknu radne navike i sl.Izabrali smo dve navike koje mogu mnogo toga da učine za psihičko i fizičko zdravlje deteta, a koje sve više nestaju iz svakodnevnog ponašanja u današnjem, stresom, žurbom i perfekcionizmom opterećenom društvu:

1. Nemojte uvek biti u žurbi – prihvatite ležerniji pristup

Na ovakvu konstataciju mnogi će reći kako je to mnogo lakše reći nego učiniti, jer je stvarnih obaveza mnogo više nego vremena. To je samo delimično tačno, jer ako malo pažljivije pogledate oko sebe, videćete da neki ljudi gotovo uvek sve stižu, a neki uvek žure, kasne i na kraju učine manje od onih koji se drže stare poslovice – "požuri polako". Da biste usvojili ovu naviku, moraćete nešto da promenite, pre svega da sastavite listu prioriteta, tj. da preispitate šta je vama i vašoj porodici zaista važno, šta bi svakako trebalo učiniti, a šta može da sačeka. Takođe bi trebalo da poradite na boljoj organizaciji vremena.

2. Umesto potrage za savršenstvom, usvojite realne i zdrave navike

Roditelji novog doba često previše traže od dece na brojnim poljima, od izgleda do uspeha. Naravno, najčešće zato jer im žele dobar život, pa često i u nameri da ih zaštite. Međutim, realnost je da nisu sva deca najbolja, niti mogu takva da budui. Detetu su potrebni izazovi kako bi ostvarilo svoje potencijale, ali mudri roditelji pred dete postavljaju izazove koji su u skladu s njegovim mogućnostima. Želja roditelja da dete postigne "više nego oni jer će im tako u životu biti lakše i lepše", rečenice poput onih da se "roditelj muči i odriče ne bi li detetu omogućio školovanje pa je u redu da dete vrati dug dobrim uspehom" mogu da budu strašno opterećenje za dete koje se trudi, ali ne uspeva da ispuni roditeljska očekivanja. Važno je da se roditelj na isti način ponaša i prema sebi, jer je decu teško prevariti: vidi li dete da roditelj govori jedno, a radi drugo, tj. da nikad nije zadovoljan svojim uspesima i stalno "juri za nedostižnim", roditelj postaje neuverljiv, a dete nesigurno.

Jedan od najčešćih problema na koji se žale i roditelji i nastavnici jeste nedostatak radnih navika kod učenika. O tome šta su dobre radne navike, kada se uče i na koji način, za Lisu govori Snežana Opanković, specijalista školske psihologije, inače psiholog u Baletskoj školi „Lujo Davičo“.

Učenici teško definišu šta znači imati dobre radne navike, ali ako ih pitate kako to izgleda kad ih neko nema, onda lako, oslanjajući se na sopstveno iskustvo, navode sve bitne karakteristike: odsustvo planiranja vremena, neredovno, takozvano kampanjsko učenje, odlaganje učenja, slaba koncentracija. Dugačak je repertoar načina kako deca i adolescenti sabotiraju sopstvenu odluku da uče. Upravo tada su naprasno ogladneli, a kad jedu onda im se spava, žedni su, treba da odu do toaleta, „moraju“ da saopšte nešto važno drugu, drugarici, roditeljima, da pogledaju film ili epizodu serije na televiziji, još samo „malo“ da se poigraju i odmore… Dobro je da roditelji povedu razgovor o ovoj temi. Nabrajanje „omiljenih“ strategija izbegavanja učenja, koliko god na prvi pogled izgledalo besmisleno, prvi je korak da se one dovedu u fokus svesti, jer su ovi mehanizmi po pravilu nesvesni, a ređe su vezani za namerno izbegavanje zahteva sredine. Kada ih učinite svesnim, lakše ćete, zajedno sa detetom odlučiti kako ćete, kojim redom i kojim tempom uklanjati loše navike. Kada se osvesti u čemu se sastoje loše radne navike, po principu suprotnosti, dete lako formuliše šta znači imati dobre radne navike. Planiranje i organizovanje svog vremena, vođenje računa o sopstvenim obavezama, redovno učenje, dobra pažnja i koncentracija kad počnu da rade, odsustvo odlaganja poslova su karakteristike koje onda bez problema navode i sama deca, odnosno adolescenti. Ostaje pitanje kako se to postiže i kada je vreme, odnosno, kada postaje kasno za formiranje dobrih radnih navika. ZLATNO PRAVILOPlaniranje vremena je nešto što se uči, ali veoma treba voditi računa o ograničenjima dečijeg mentalnog aparata. Čak i adolescenti, a deca sasvim sigurno, imaju problema sa tim i potrebna im je pomoć odraslih. Preterani zahtevi, rigidnost i oštro insistiranje obeshrabriće pokušaje deteta i odvući nas od cilja kome težimo. Formiranje radnih navika kao i svih drugih, pozitivnih ili negativnih, vezano je za ponavljanje. Kada samostalno ili uz asistenciju roditelja dete ili mlada osoba napravi sopstveni plan rada,„zlatno pravilo“ sticanja radnih navika pomoći će vam da ga realizujete, a glasi: „Nikada ne treba propustiti priliku da se odgovarajuća radnja izvrši kada dođe momenat za njeno izvršenje.“ Plan treba da bude realističan, ostvarljiv - previsoko postavljena lestvica jednako je destimulišuća kao i prenisko postavljena. Kad smo sigurni da smo dobro predvideli i odmerili korake, kad dođe vreme za realizaciju, ništa nas, sem zaista „više sile“, ne sme omesti da počnemo sa radom. To je kritična tačka u formiranju radnih navika. Učenje u istom prostoru, radnom kutku, bolje je nego u radnoj sobi, započinjanje učenja (koliko je moguće) u isto vreme i na istom mestu, pomoći će uspostavljanju navike. Nedoumica koja se relativno često javlja kod roditelja jeste da li je neophodno da dete ima radnu sobu, da bude samo dok uči u njoj i da li je hendikep kad je nema. Bolje je da roditelj bude u blizini i bavi se sopstvenim poslovima dok dete uči. Velikom broju dece ne prija samoća i bolje se osećaju kad ponešto od onoga što rade mogu da prodiskutuju i podele sa nekim. Kada se formiraju radne navike i kad smo definitivno zakasnili u tome? Najkraći odgovor je – nikad. Radne navike, baš kao i sve druge navike, formiraju se čitavog života i nikad nije vreme da apsolutno odustanete od njih. Tačno je da što se ranije počne, to je bezbolnije, ali ni sa tim ne treba preterivati. Individualne razlike u karakteristikama dece i vaspitnim stilovima roditelja su velike. Dobro je da dete već u predškolskom periodu, u skladu sa godinama ima nekih obaveza. Sakupljanje igračaka, briga o sopstvenoj odeći, odlaganje smeća i svi drugi sitni kućni poslovi dobra su prilika da se počne sa uspostavljanjem radnih navika kod deteta, ali koliko god kasno da počnete, bolje je nego da sasvim odustanete od toga. Koliko dugo će trajati proces uspostavljanja radnih navika i kada ćete moći sasvim da odahnete nemoguće je reći. Održavanje čak i sasvim formiranih navika zahteva povremeno potkrepljivanje, pa budite spremni da pratite napredovanje, a pohvalama i svim drugim vidovima podrške održavate potrebni nivo efikasnosti i podržavate ukupni razvoj svog deteta.

MOTIVACIJAPitanje radnih navika nemoguće je odvojiti od teme motivacije za rad. Možemo govoriti o vremenu kad treba početi, o mogućim postupcima za sticanje radnih navika, ali kako dete (a tek adolescenta!) privoleti da prihvati preporučljive procedure? Na koji način decu motivišemo da uče, tema je za posebnu raspravu, ali je sasvim sigurno da oni od kojih tražimo da uče imaju pravo i treba da znaju koja je svrha svega toga, čemu to služi i zašto će im od toga biti bolje u životu. I osnovci i srednjoškolci, ako se prilagodimo njihovim intelektualnim mogućnostima i odaberemo pravo vreme, u stanju su da razumeju i želeće da znaju odgovore na ova pitanja. Budite strpljivi i dosledni u zahtevima za učenje. To je potrebno i maloj i „malo starijoj“ deci. Kako je za adolescente naročito karakteristično da su skloni razmišljanju o pitanjima uzroka, suštine i svrhe svega što ih okružuje, uz sve to: pitajte za mišljenje, slušajte radije nego da savetujete, pokažite razumevanje za nedoumice i strahovanja, prihvatite različit pogled na iste stvari, budite spremni i pokažite da prihvatate svaku odluku koja je rezultat duboke potrebe i svesnog odlučivanja, uključujući i odluku da ne žele više da uče. Time ćete na najbolji način pomoći svom detetu da razvije sopstvenu unutrašnju motivaciju za učenje, a onda će razvijanje radnih navika doći samo po sebi, naprosto kao sredstvo za ostvarivanje ciljeva koje su sami postavili.

KORIST OD RADNIH NAVIKAEfikasno iskorišćeno vreme, dovoljno vremena za druge aktivnosti koje su deci i mladim ljudima značajne, učenje bez nepotrebnog napora i mučnih osećanja, osnovne su koristi od dobrih radnih navika. Prilično je retka situacija da učenik bez iole formiranih radnih navika bude odličan u školi, čak i u osnovnoj. Njegov uspeh može se u tom slučaju pripisati visokim sposobnostima, ali ima učenika koji malo uče kod kuće jer su veoma pažljivi i aktivni na časovima. Sve ovo moguće je ipak samo do izvesne granice, odnosno dok zahtevi škole ne dostignu takav nivo da je bez ozbiljnog rada kod kuće bilo kakav visoki uspeh neostvariv.

Najveća muka za roditelje školaraca je kada deca neće da rade domaći zadatak. Evo nekoliko saveta kako da deci formirate radne navike i domaći zadatak pretvorite u edukativnu igru.* Odredite vreme za učenje. Ali, to mora da važi za celu porodicu, pa vi za to vreme čitajte ili sređujte papire. Uspostavite rutinu jer deca lako usvajaju rituale i pronalaze ritam koji im najviše odgovara.* Postavite sat na vidno mesto jer će deca na taj način biti fokusirana na zadatke. Na primer, detetu u četvrtom razredu potrebno je oko sat i po da završi sve obaveze.* Budite dosledni, ali nemojte terati dete da uči ako negoduje. Dozvolite im kratku pauzu, uz napomenu da će što pre završi, pre moći da se igra ili bavi omiljenim aktivnostima.* Obezbedite im prostor za učenje. Neka to bude njihova soba, ili deo stana opremljen za umni rad. Psiholozi preporučuju da deca rade domaći uvek na istom mestu, koje će biti mirno, kako im buka ne bi odvlačila pažnju.Uvek budite tu za dete, ali nemojte da radite domaći umesto njega. Pomozite mu ukoliko traži pomoć, ali se potrudite da većinu zadataka uradi samo.

K O N C E N T R A C I J A

Uticaj TV na koncentraciju kod dece

Svima nama je jasno da deca ne treba dugo da "bulje u televizor" iz raznih razloga. Ovo uverenje potvrdjuje najnovija studija Univerziteta Otago (Novi Zeland).Naime, Prof. E. Landhuis navodi u izveštaju da ona deca koja u ranom detinjstvu svakodnevno gledaju TV duže od dva sata, kasnije, u periodu adolescencije imaju problema sa održavanjem pažnje.

Simptomi ovog problema su nemogućnost fokusiranja na željeni sardžaj, slaba koncentracija, laka distrakcija, odn. lako odvlačenje, skretanje pažnje na sekundarne draži. Ovi nalazi se ne mogu objasniti postojanjem problema održavanja pažnje u ranom detinjstvu, socio-ekonomskim faktorima ili inteligencijom. Validnost rezultata potkrepljuje to što je u pitanju longitudinalna studija koja je obuhvatila više od 1000 ispitanika. Prosek gledanja TV kod dece uzrasta od 5 do 11 godina je bio 2 sata, a na uzrastu od 13-15 godina taj prosek je porastao na 3.1 sat dnevno, sa tendencijom daljeg produžavanja.

Preporuka istraživača je da roditelji ozbiljno shvate ovaj problem i drastično ograniče gledanje TV svojoj deci, kako dečacima tako i devojčicama, kako kasnije ne bi imali probleme, naročito u odgovoru na školske obaveze.

S. M.

Jedan od primera, gde se vidi presudna uloga roditelja, je razvoj dinamičkog vida oka, koji ukoliko nije dovoljno razvijen može da predstavlja jedan od razloga slabijeg uspeha u školi, zbog nemogućnosti postizanja koncentracije kod dece. Primećeno je da većina dece (prosečno i natprosečno inteligentna deca) koja imaju problem sa učenjem, čitanjem i koncentracijom ima blaži ili teži poremećaj akomodacije oka (u 80% slucajeva u pitanju je levo oko), te je posebnim, dugotrajnim i napornim vežbama i ispravljanjem dinamičke funkcije oka moguće postići znatan napredak u učenju i održavanju koncentracije tokom čitanja.

Nedostatak koncentracije

Koncentracija je veoma često izvor sukoba između roditelja i dece. Ako vaše dete ne može da zadrži pažnju na jednom predmetu i skače sa teme na temu, to je sasvim normalno... do jedne određene granice

"Smiri se! Razmisli!..." Nema roditelja koji barem jednom ovo nije rekao svom detetu, naročito prilikom izrade domaćeg zadatka. Nema ničeg goreg nego kada ga gledate kako se vrti na stolici, kako mu pažnju skreće automobilska sirena na ulici, slika iznad radnog stola... Do te mere da se ponekad pitate da li je takvo ponašanje normalno.

Rasejan ili nepažljiv?

Jedno dete ne može duže od deset minuta pažljivo da prati objašnjenje (nekog matematičkog pravila, na primer), a ni duže od dvadeset minuta da vežba primenu tog istog pravila. To je sve normalno.Stručnjaci objašnjavaju da je pravi poremećaj pažnje mnogo ozbiljniji i uglavnom se otkriva u školi. Naime, dete je toliko nemirno da ne može da sedi duže od petnaest minuta bez nekog

očiglednog razloga. Ili je toliko okupirano predmetima iz okoline da ne može da usredsredi pažnju. Treba napomenuti da i neuspeh u školi takođe može biti izvor nepažnje.

Neophodna pomoć

Konačno, postoje izolovani slučajevi poremećaja, teži za otkrivanje, a koji se tumače kao nesposobnost izvršenja nekog zadatka, često zaboravljanje, izbegavanje aktivnosti koje zahtevaju pažnju. U svakom slučaju je neophodan medicinsko-psihološki pregled koji će vam pomoći da napravite dalji plan akcije. Sigurno mislite da ovo nije posao za ortofonistu? Nemojte biti tako sigurni. Ortofonista može da pomogne u svim poremećajima jezika, usmenog ili pismenog: teškoće sa izražavanjem, razumevanjem, pamćenjem, orjentacijom u vremenu i prostoru. Treba napomenuti da se nedostatak pažnje ili koncentracije često priključuje ovim poremećajima. Kakav god da je uzrok problema, neophodno je (ponovo) naučiti dete da se koncentriše. A to je upravo zadatak i posao za ortofonistu.

Prvi od tretmana sastoji se u ograničavanju spoljnih stimulansa i stvaranju povoljnih uslova za koncentraciju. U školi, dete bi trebalo smestiti u prvi red kako mu ništa ne bi odvlačilo pažnju. Naravno, odlasci kod ortofoniste bi trebalo da budu redovni. Cilj je pomoći detetu da povrati sposobnost držanja pažnje, a samim tim i učenja. Okolina, savršeno uređena, veoma je važna, pošto pomaže da se uklone izvori skretanja pažnje (odsustvo predmeta u kancelariji, goli zidovi...). Tim pre što je, za razliku od nastavnika, stručnjak ovde sam sa detetom i lakše mu je da zadrži njegovu pažnju. On ga polako uči da sam izvršava zadatke, a vreme se postepeno produžava. U težim slučajevima poremećaja pažnje a naročito hiperaktivnosti, može se pribeći i lekovima. Isto važi i za kognitivne terapije i terapije za poremećaje ponašanja, čiji je cilj da nauče dete da kontroliše svoje ponašanje kroz verbalizaciju. Dajući ime svojim postupcima, dete istovremeno razmišlja o njihovim posledicama i razvija neku vrstu automatske koncentracije pre samog delovanja. Na primer: treba glasno da kaže: "Pre polaska u školu, proveravam da li sam spakovao sve stvari." Ovom vrstom automatizma izbegavaju se situacije tipa: "U pekari sam, ali sam zaboravio šta treba da kupim."

Napredak koji menja životAko želite da prenesete informaciju detetu koje pati od nedostatka pažnje, nema svrhe da urlate iz drugog kraja stana. Morate ga gledati dok mu govorite šta treba da uradi i tako ćete biti sigurni da je ono informaciju primilo. Konačno, postoji čitava serija zabavnih vežbica koje je moguće izvesti u okviru porodice. Uz bolju koncentraciju, dete se potpuno menja. Uslov je samo da roditelji detektuju problem na pravi način: nedostatak interesovanja ne mora biti nužno povezan sa nedostatkom koncentracije i pažnje.

5 zabavnih načina da pomognete detetu da se koncentrišeKoncentracija je sposobnost koja se uči i održava. Neke igre mogu pomoći vašem detetu da duže zadrži pažnju u nekoj situaciji. Težina igrica zavisi od uzrasta.

Evo nekih primera.

Asocijacije ideja. Radi se o nabrajanju ili ispisivanju svih asocijacija na neku reč. Pronaći razlike na dva naizgled identična crteža.Pisanje neke reči ili rečenice unazad.

Šta nedostaje? Dete posmatra grupu predmeta, a onda treba da uoči šta nedostaje.