ОСНОВИ ПРОТЕСТАНТСКЕ ТЕОЛОГИЈЕ

Из силабуса:Извори протестантске теологијеВера и добра делаSola ScripturaУчење о Цркви, Богослужење у протестантским ЦрквамаО светим тајнама, Крштење и Евхаристија, СвештенствоПредестинацијаОрганизациона структура протестантских ЦркаваНајвеће и водеће протестантске ЦрквеПраво и морал код протестанатаОднос протестантских Цркава према иконама, светитељима, моштима, реликвијама, уметности„Теорија грана“ПрезвитеријанствоАнгликанска ЦркваСавремени токови протестантске теологије

Библијска утемељеност. Темељ протестантизма је Библија – сведочанство речи Божије. Протестантизам се непрестано позива на Нови завет, нарочито на посланицу Јеврејима, јер су то сведочанства о човековом односу према Богу. Традицију протестантизам поштује у оној мери у којој она изражава темељну истину јеванђеља.

Четири велика протестантска начела:1. Ауторитет Библије у стварима вере. Протестантизам тврди да је откривење непромењиво, и одбацује све што је у верском животу обликовано пуким људским предањем.2. Спасење човека је дар Божији. Сам човек је грешник, и не може поправити сопствену природу. Дела нису начин за стицање спасења. Али, то не значи непотребност дела. Штавише, добра дела су нужна, јер се добро дрво познаје по добрим плодовима. Добра дела нису узрок спасења, него последица спасења. Човекова је дужност да превазилази себе, а то је могуће само Божијом благодаћу.3. Вера је унутрашњи чин и ствар савести, а не ствар интелекта. Вера се састоји у прихватању Божије воље и поклањању потпуног поверења Богу.4. Унутрашње сведочење Духа. Човек је слободан од сваког ауторитета осим једино истинитог ауторитета – Бога. Тај ауторитет човеку довори на два начина – кроз Библију и кроз унутрашње сведочанство Духа.Јединство протестантизма се не састоји у бризи за учење и црквену организацију, него у бризи за хришћански живот. Протестантизам се пројављује кад год се афирмишу четири велика протестанстка начела.

Назив „протестантизам“ потиче са Државног сабора у Шпајеру 1529, чији су учесници изјавили да протествују против принципа „cuius regio eius religio“ („чија је власт његова је вера“).

Мартин Лутер. Лутер је био августинац и предавач на Универзитету у Витенбергу. Своје учење Лутер је проповедао још пре догађаја са индулгенцијама, не будући

~ 1 ~

искључен из Цркве. Тако се реформација зачела у окриљу Цркве, за коју се Лутер надао да ће поново пронаћи јеванђелску чистоту и да ће се одрећи од легалистичких, материјалистичких, сакердоталистичких учења. Али, до промене није долазило. Штавише, папа је објавио посебну индулгенцију у корист изградње катедрале св. Петра у Риму. У Немачкој је нова индулгенција нарочито узела маха, захваљујући папином изасланику Тетзелу који је био задужен за њену продају. Тетзелов слоган је био: „Чим новчић зазвечи у мојој кеси, једна душа одлети у рај“. Тетзел је у проповедима говорио да би папска индулгенција могла да опрости чак и да је неко – иако је то немогуће – силовао Мајку Божију. Лутер је приговарао против продаје благодати, која је бесплатан Божији дар. Кључни моменат Лутерове делатности је постављање 95. теза на огласну таблу витенбершке катедрале. Уједно, Лутер је изражавао своју оданост римском папи.

У почетку је Лутер био окружен само искреним људима. Али, временом његов покрет добија политичку димензију, која ће протестантизам пратити кроз читаву историју. Слобода је за Лутера значила независност од било каквих људских – па и црквених – творевина, која се стиче искључиво потпуном подређеношћу вољи Божијој. Зато хришћанска слобода не подразумева политичку анархију, али ни побожни квијетизам, него покоравање Божијој моћи. Међутим, немачка властела је то протумачила као позив на политичку независност.

Године 1518. папа је позвао Лутера да одговори на доминиканску оптужбу против њега, у којој се тврдило да су папа и Црква чувари правила вере које је изнад Писма. Тада настаје реченица која је темељ свеколике реформистичке еклисиологије: „Суштина Цркве садржана је у непосредним (тј. личним) односима између верника и њихове невидљиве главе Христа“. Године 1519. Лутер је изнео тврдњу да „Цркву не чини римска јерархија, него је Црква заједница Христових искупљеника“. Црква пребива онде где је у срцима вера, а све остало је „телесно хришћанство и људска творевина“.

Свештенство је универзално. Пред Богом сваки је верник свештеник. Различите функције постоје, али се оне пројављују кроз службе које су пролазног карактера. Свештеничка служба нема вечну димензију.

Реч Божија је за свакога, у свакоме и свима схватљива. Тумач Библије није јерархијска Црква него Црква верних. Црква верних може сазивати саборе, који су валидни без обзира на то што их не сазива папа.

Свете тајне сједињују два елемента: тварни и духовни. Јединство ова два елемента довољно је за валидност свете тајне, док личност свештеника није важна. Што се тиче схватања евхаристије, Лутерово схватање је консупстанцијално – у евхаристијским даровима истовремено постоје хлеб и вино и тело и крв Христова. Миса се служи само једном недељно, на народном језику уз певање целог скупа.

Еклисиологија. Хришћанску заједницу чине најпре проповед јеванђеља и верници. Проповедник може бити било ко изабран од стране заједнице. Хришћанско учење паства треба да прими као глас Христов. Епископи и свештеници врше службу, али не управљају у јерархијском смислу. Свештенство је жењено. Да се свештенство не би оптерећивало обавезама управе, ту функцију преузима локални кнез.

Црква треба да је у функцији града, ради одржавања јавног мира. Грађанску власт успоставља сам Бог, углавном због оних који не верују. Власт није дужна да се прилагођава уверењима појединца. Тако, хришћанин је под влашћу Бога, а нехришћанин под влашћу владара. Лутер се такође бринуо да се економија оргнизује сходно хришћанским начелима: трговац је онај који упраља Божијим добрима. Трудио се и око отварања школа у свим градовима.

Политички елемент који се умешао у реформацију најдаље је отишао код сељаштва, чији се покрет изродио у анабаптиам. Анабаптизам признаје само она учења

~ 2 ~

која се непосредно заснивају на Писму, па тако одбацује тријадолошко учење. Људи се деле на праведне и неправедне. Стога ваља непрестано радити на прочишћавању друштва. Јавна власт је неправедна. Неправедне треба протеривати из „чистих“ анабаптистичких заједница. Власт лоших владара мора бити свргнута. И сам Лутер је позвао племство да угуши анабаптистичку побуну, после чега су се они удаљили од њега. Анабаптисте је власт често осуђивала на смрт. Овакви и слични покрети су, између осталог, приморали Лутера да организује Цркву, мада је он сам испрва желео да реформација остане у оквирима римокатолицизма.

Урлих Цвингли је кључни швајцарски реформатор. Био је свештеник у циришкој катедрали и велики поштовалац Еразма Ротердамског. Такође је имао широку подршку државних власти.

Свете тајне су пуки симболи, а евхаристија сећање на Христову смрт (меморијализам). Ради једноставности, на богослужењима нема музике и песме, а путир и дискос су од дрвета.

Еклисиологија Цвинглија блиска је Лутеру у сваком погледу.Када је 1529. формирана католичка Хришћанска унија, Цвингли је припремио

план војног савеза са другим протестантским земљама, јер није видео другу могућност. У бици 1531. је и сам погинуо.

Калвин је поникао у већ постојећем француском јеванђелизму. Лутерово учење је у Француској од почетка добило многе присталице, које су сурово прогањане, због чега су се сакупљали тајно, по кућама, пећинама или парохијама. Читана је Библија и певани су псалми. Један од чланова окупљене заједнице координисао је заједничко тумачење прочитаног одломка из Писма, а на крају би сви учествовали у евхаристији. Калвинова мисао није отишла далеко од Лутерове и лутеранске.

Калвин је своју делатност почео у Швајцарској у Женеви. Предложио је веома строгу дисциплину, која најпре није прихваћена у Женеви. Калвин се премешта у Стразбур, одакле ће ипак поново бити позван од женевских градских власти, 1541. године.

Увео је ред у Женеви. Пасторе представља градска управа, којој они полажу рачун. Градска власт просуђује ваљаност учења које проповедају пастири. Ђакони су задужени за социјачно старање. Црквом се управља према одређеним правилима и уз помоћ санкција, међу којима је и екскомуникација, која се врши у сарадњи са политичким властима. Калвинистичка „држава“ у Женеви јединствена је појава у историји реформације. Калвинизам је у Швајцарској углавном преовладао над Цвинглијевим присталицама.

Црква је скуп верника, заједница изабраних. Свако ко долази на скупове зна за себе да ли је заиста верник. Два објективна обележја Цркве су чисто проповедање Речи и ваљано вршење светих тајни, онако како их је успоставио Христос. Не постоји једна видљива Црква, него је јединство Цркве у Божијој тајни. Постоји више земаљских Цркава, које нису свете, јер се светост Цркве не види, него се у њу верује. Ово је тачка разлаза са лутеранством, које је ипак тежило јединственој организацији.

Калвин је учио о апсолутној предестинацији. Бога се треба бојати. О Богу човек може сазнати само оно што долази од откровења.

Калвиново схватање евхаристије разликује се од Лутеровог и Цвинглијевог, са утицајем у то време поново откривене платонистичке мисли.

Англиканизам. У енглеској је реформација имала највише политичку димензију. Није организована нова Црква, него се постојећа структура одвојила од Рима. Врховни

~ 3 ~

поглавар Цркве и њен протектор је енглески владар. Политички потез краља Хенрија VII наишао је на отпор. Католици су затварани, мучени, убијани. Слично је поступано и са лутеранима, све док немачки и француски владар нису запретили.

У принципу, од римокатолицизма одбачене су једино индулгенције и папска власт. Три су свете тајне – крштење, исповест и евхаристија (о којој је задржано схватање о транссупстанцијацији). Обредна страна је задржана. Поштују се свети, верује се у чистилиште и постоје молитве за покојне.

Англиканска Црква има три слоја. На тај начин обједињује и различита протестантска учења. То су сакраменталистичка Висока Црква, либералистичка Широка Црква и популарно-пијетистичка Ниска Црква калвинистички обојена.

Америка. Поред англиканизма, у Енглеској је поникло и неколико аутентично реформатских покрета, који су успели да се остваре тек одселивши се у Америку. Најважнији међу њима су пуританци, квејкери и баптисти.

Пуританци су се опирали епископализму, заменивши га презвитеријанизмом. Чувени први пилгримски брод „Мајски цвет“ 1620. био је пуритански. Пуританци су основали колонију у Масачусетсу.

Квекере је основао, нешто касније у односу на појаву пуританизма, Џорџ Фокс. Он нарочито наглашава личност Христа, његова велика животна дела и њихову свеопшту важност. Инсистира на моћи Духа. Скупови се организују само због потребе за организовањем и поретком. Нема клира, нарочитих богослужбених обреда. Углавном се баве социјалном делатношћу. На скуповима тврде да доживљавају просветљење од Духа, приликом чега скачу и тресу се, одакле им и потиче назив. У Америци су основали колонију Пенсилванију.

Баптисти су крштавали само одрасле, искључиво погружењем. У Америци су, по замисли Роџера Вилијамса, основали колонију Провиденс. Баптизам је једна од најважнијих америчких протестантских конфесија. Карактерише их наглашавање светости живота, уз благу ноту пуританизма.

Методисте је основао Џон Весли, који је потекао из кругова моравске браће (који су били потписници Аугсбуршке вероисповести из 1749). Весли се нарочито бавио проблемима побожности и методе. Био је обузет мистицизмом. Имао је један прекретни мистички догађај, који описује: „Осетио сам како се моје срце чудно загрејало, осетио сам како сам своје поуздање ставио у Христа за своје спасење. Стекао сам уверење да је отпустио моје грехове и ослободио ме моћи греха и смрти“. Три кључне Веслијеве тврдње су човекова слобода, изненадно просветљење и унутрашње сведочење Духа које је довољно да увери човека у спасење. Методизам је извршио велики утицај у просвети индустријских земаља. Нарочито се истакао у јеванђелизацији црнаца.

Три карактеристике америчког протестантизма су следеће. 1. Етничка мешовитост и конзервативизам, јер сви теже да очувају обичаје које су донели из матичних земаља. 2. Велики број конфесија и секти, понекад са веома малим бројем следбеника. 3. Коегзистенција мноштва различитих верских учења и идеја.

У САД утицај протестантизма је велики. Председник полаже заклетву над Библијом. Дванаестак највећих конфесија располажу веома великим средствима утицаја на друштво.

Протестантске мисије су прва протестантска манифестација екуменизма, јер у њима заједно учествују протестанти различитих конфесија. Имају три главне бриге: превођење библије на говорне језике, оснивање школа и старање о телесном здрављу. Код домородаца настоје да пробуде осећај личности, да их „чине љидима“. Садашња

~ 4 ~

главна брига мисија у нехришћанским земљама је да тамошње заједнице постану самосталне.

Што се тиче односа са католицизмом и међусобног конвертитства, већи је број католика који прелазе у протестантизам него обратних случајева.

Савремени проблеми протестантизма.Јединство се све више тражи. У томе протестантизам не треба да заборави своју

изначалну догматску многострукост, то да се вера и побожност не поистовећују са доктрином. Протестантски плурализам се показао плодним, и протестантизам услед старања о јединству не треба да заборави вредности различитих људских остварења. Где год се поштују четири основна принципа реформације присутан је протестантизам, а у јединство Цркве које остварује Христос треба веровати. Ексклузивизам било ког од четири кључна остварења хришћанског живота – пијетизма (унутрашњи живот), активизма (мисија), хуманизам (афирмација општељудских вредности) или догматизма (чистоћа вероучења) – није јеванђелска појава.

Теолошку обнову протестантизма извршили су, почев од почетка 20. века, Карл Барт (Немачка), Пол Тилих (САД), Оскар Кулман (Француска), Бултман (Немачка). Интелектуални препород прати конфесионално окупљање лутерана, баптиста, реформата и методиста.

Екуменска структура је Светски савет Цркава са центром у Женеви. Окупио је и већину источних Цркава. Римокатоличка Црква није чланица, него само посматрач. Замерке екуменизму износе и ортодоксни и либерални протестанти. За ортодоксне је проблем доктринарна неутемељеност ССЦ, а за либералне његово темељно начело да је Христос Бог.

~ 5 ~