Priroda Inteligencije

  • View
    292

  • Download
    3

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Inteligencija

Text of Priroda Inteligencije

Sposobnosti

Malo koja tema izaziva takve polemike, dileme, kontraverze kao pitanje ta je inteligencija, da li je jedna ili vie sposobnosti, da li se moe na nju uticati. Ko je uo za Pijaea ili za kognitivno informacioni model miljenja iako su ih puni udbenici i struni asopisi (Vasta i sar, 2000). Ali za IQ retko ko nije uo i skoro svi ljudi imaju tano odreeni stav, pozitivan ili negativan, koji se odnosi na validnost i primenu testova koji mere inteligenciju.

Zato je psihometrijski pristup inteligenciji toliko kontroverzan? Prema Vasti i saradnicima (Vasta i sar, 2000), bar jedan razlog lei u razlici pristupa izuavanju razvoja: jedan je normativni a drugi idiografski (podsetite se ta znae ova dva pristupa ili pogledajte renik). Pijae i informacioni model nesumnjivo zastupaju normativni pristup. Jer, naglasak u Pijaeovim istraivanjima je upravo na slinostima u dejem razvoju, kao to su pojmovi koje sva deca razviju (na primer, konstantnost objekta ili konzevracija) i stadijumi kroz koje prolaze sva deca. Pijaea nikad nisu mnogo zanimale individualne razlike.

Nasuprot tome, u psihometrijskom pristupu, osnovna stvar je utvrditi individualne razlike. I dalje, test ne utvruje samo individualne razlike, ve njih stavlja u odnos, redosled. Rezultat na testu ukazuje da je neko dete manje ili vie inteligentno od drugog deteta ili da je konkretno dete iznad ili ispod proseka. injenica da nas ovi testovi navode da izreknemo vrednosni sud o nekom detetu je uvek bila kontroverzna.

Druga razlika se odnosi na svrhu i upotrebu. Pijae je najvie orijentisan na teoriju, cilj je utvrditi i opisati osnovne kognitivne procese. Praktine implikacije ovih istraivanja su posredne i drugog reda u odnosu na primarno teorijske. S druge strane, psihometrijski pristup je pragmatino orijentisan od poetka. Testovi inteligencije su dizajnirani za praktine svrhe i najee su korieni kod usmeravanja dece na odreene kole i zanimanja. Ovaj faktor dopinosi kontroverzi vezanoj za inteligenciju uopte i njeno merenje. Drugim reima, za razliku od nekih drugih psiholokih mera, koje se odnose na neke druge osobine i karakteristike linosti, mera dobijena na testu inteligencije moe ozbiljno da utie na budui ivot deteta.

Termin inteligencija je u psihologiju uveo Spenser, na osnovu Ciceronovog prevoda Aristotelovog pojma razumevanje. Latinski intellectus ima dva osnovna znaenja um i mo shvatanja (prema Zarevski, 2000).

Iako vrlo uvreen izraz inteligencija, mnogo je tanije to nazivati inteligentno funkcionisanje. Prema Zarevskom to je tipian primer reifikacije (postvarenja), jer se proces pretvara u stvar koja moe biti uzrok neega. Zato i kad se koristi termin inteligencija ne sme se zaboraviti da je re o procesu, funkcionisanju, nainu delovanja, a ne o stvari. Do pojave kognitivne psihologije, psihologija inteligencije bila je usmerena na produkte intelektualnih procesa, a ne na same procese. Tek je kognitivna psihologija, kao znaajan psiholoki pravac XX veka pomerila fokus u istraivanju inteligencije na proces intelektualnog funkcionisanja. Odreenje inteligencije je jo uvek intrigantno pitanje, to nije udno jer je to jedan od hipotetikih konstrukata koje psihologija izuava. Zarevski ukazuje da o tome najbolje svedoi podatak da je 1994. godine Amerika psiholoka asocijacija (APA) zaduila Urlika Nesera (Urlick Neissera) da predvodi tim od deset vodeih amerikih kognitivnih psihologa, da meritorno odgovore na osnovna pitanja o inteligenciji. Dve godine kasnije objavljen je, konsenzusom. itavog tima, lanak u uglednom asopisu American Psychologist pod nazivom Intelligence: Known and Unknowns (Inteligencija: poznato i nepoznato). Prvi pasus zakljuka kae: Budui da postoji mnogo naina da se bude inteligentan, postoji i mnogo konceptualizacija inteligencije. Najuticajniji pristup, koji je i dao najvei broj istraivanja, temelji se na psihometrijskom testiranju. Ta je tradicija dala opsean korpus znanja, premda mnogo pitanja ostaju bez odgovora. Malo znamo o oblicima inteligencije kqju testovima teko procenjujemo: mudrosti, kreativnosti, praktinim sposobnostima, socijalnim vetinama (Neisser i sar., 1996, str. 95, prema Zarevski, 2000).

Nekoliko pitanja je kljuno za razumevanje teme o sposobnostima na koje jo uvek nemamo jedinstven odgovor.

I ta je inteligencija, kakva je njena struktura? Da li je re o jednoj sposobnost ili vie posebnih?

II Da li je to osobina koja se kvantitativno ne menja tokom ivota? Da li je sposobnost stabilna osobina? Da li moemo napraviti valjanu predikciju na osnovu podataka o njenoj razvijenosti iz perioda ranog razvoja?

III Kakvo je poreklo ove sposobnosti, da li je determinisana preteno nasleem ili uticajima sredine i ta ima vei uticaj na individualne razlike?

IV Kako se meri ova osobina?

1.1. ta je inteligencija, kakva je njena struktura? Teorije inteligencijeU ovoj oblasti psihologije, do danas, nije dato jedinstveno objanjenje pojma inteligencije, mada je to najbolje izuena ljudska osobina. Nema nijedne ljudske aktivnosti u kojoj ne uestvuje inteligencija. Zbog praktinog i teorijskog znaaja izuavanja ove osobine, razvijeno je na stotine instrumenata za njeno merenje i izuavanje. Konani izgled i nain na koji je test konstruisan uslovljeni su teorijskim odreenjem inteligencije koje zastupa njegov autor. Ima toliko shvatanja ovog pojma da se psiholozi ale kod njegovog definisanja da je inteligencija ono to meri moj test. Istorija izuavanja inteligencije pokazuje da se mogu grubo razlikovati dve kole ili dve grupe shvatanja: britanska kola (Spirman, Bert i drugi) koja zastupa hijerarhijski model sposobnosti i amerika kola (Terston, Gilford, Gardner i drugi) koja zastupa model nezavisnih (bazinih) sposobnosti.

Hijerarhijske teorije sposobnosti (britanska kola).

Pristalice ovog shvatanja smatraju da su sposobnosti hijerarhijski organizovane, tako da se bazini ulni procesi nalaze na najniem, a G faktor ili jedna opta sposobnost na najviem nivou u hijerarhiji.

Spirmanovo shvatanje o postojanju G-opteg i s-specifinih faktora inteligencije pretea je svih ostalih teorija koje ulaze u ovu grupu. G faktor je numeriki izraz prisustva jedne jednistvene mentalne funkcije u raznim oblicima intelektualnog delovanja. Osnova za njegovo izvoenje bile su visoke korelacije u postignuu na razliitim testovima sposobnosti, to implicira postojanje zajednikog uzroka ili faktora koji utie na to postignue. Ovaj model je prvi hijerarhijski model koji je posluio kao uzor veini kasnijih teoretiara. Spirman izdvaja dva kvalitativna principa kojima se moe objasniti postignue na testovima sposobnosti, ali i svako novo saznanje. Principi edukcije korelata (otkrivanje odnosa izmeu dva entiteta - slinosti) i edukcije relacija (otkrivanje drugog entiteta na osnovu prvog i postojeeg odnosa meu njima), kao osnovni misaoni procesi, ostali su trajne tekovine teorija sposobnosti.Katel (Cattell, R.) i saradnici zastupaju stanovite o dve superprimarne sposobnosti koje grade faktor vieg reda (G). To su: Fluidna inteligencija (koja se struktuira u toku individualnog razvoja preteno pod uticajem interakcije neurofizioloke dispozicije organizma i sluajnog uenja, to jest biolokih faktora). Dosee svoj maksimum oko 16. godine i na kasnijim uzrastima opada.

Kristalizovana inteligencija (strukturira se pod uticajem obrazovnih i drugih sistematskih kulturalnih inilaca). Moe da se razvija nezavisno od uzrasta i ima vei znaaj u odraslom dobu. Veksler (Wechsler, D.) je ameriki psihijatar koji je zastupao hijerarhijski model sposobnosti u skladu s kojim je konstruisao nekoliko skala za procenu sposobnosti dece i odraslih. Prema njegovom shvatanju, postoji globalna ili totalna inteligencija (IQg ili IQt) koja je komponovana od dve sposobnosti: verbalne i neverbalne IQv i IQnv). Mada se postignua ispitanika na sve etiri skale koje je konstruisao, izraavaju pomou tri razliite mere (globalni IQ, verbalni i neverbalni IQ), ipak je zastupao gledite da one ne mere razliite sposobnosti, ve razliite manifestacije sposobnosti jer je inteligencija jedinstvena mentalna operacija. Po njegovom miljenju sve intelektualne funkcije ne razvijaju se istim tempom, neke dostiu svoj maksimum ranije tj. u 16. god. a neke tek u 25. to znai da inteligencija nije homogena i da je postavka o linearnoj vezi izmeu mentalnog i kalendarskog uzrasta sumnjiva. Vekslerovi testovi inteligencije standardizovani za nau sredinu i koriste se dva testa: za decu, pod imenom REVISK (Revidirana skala za merenje inteligencije dece po principima Vekslera) i za odrasle, pod imenom VITI (Vekslerov individualni test inteligencije).Teorije bazinih sposobnosti (amerika kola)

Prema teorijama bazinih sposobnosti ne postoji jedna jedinstvena i zajednika funkcija (kao to je G ili opta sposobnost) koja determinie na uspeh u razliitim zadacima, ve postoji niz meusobno nezavisnih sposobnosti "zaslunih" za razlike u uspehu koji postiemo u obavljanju razliitih aktivnosti (u reavanju nekih zadataka smo vie, a u nekima manje uspeni).

Najpoznatiji predstavnik ove kole je Terston, koji u svojoj analizi sposobnosti izdvaja devet nezavisnih intelektualnih funkcija koje oznaava kao primarne i time istie njihovu ulogu u merenju sposobnosti:1. faktor S (spacijalni, prostorni)

2. faktor P (perceptinvni)

3. faktor N (numeriki)

4. faktor V (verbalni)

5. faktor W (verbalne fluentnosti)

6. faktor M (memorije)

7. faktor I (indukcije)

8. faktor R (rezonovanja)

9. faktor D (dedukcije)

Svaka jedinka ima u nekoj meri razvijene pojedine sposobnosti. Njihove kombinacije ine profil sposobnosti svakog pojedinca.

Gilford daje najobuhvatniji i najsistematiniji pregled razliitih sposobnosti zasnovan na interkorelacijama uspeha (skorova postignua) na nizu testova sposobnosti. Model je morfoloki jer podrazumeva takvu klasifikaciju pojava u kojoj