PRILOG 2

ANALIZIRANI PRIMERI

LEGENDA:

IC – izvor citiranih primera

N. – naslov

Nn. - nadnaslov

Pn - podnaslov

IC 1

NOVOSAĐANI I LJUDI U KOLICIMA Milica Ružičić iz centra „Živeti uspravno”

Jelena Paklar-Maja Pavlica

Foto: A. Kamasi

Na fotografiji sam ja ispred tadašnje kancelarije Centra „Živeti uspravno“ u ul. Ise Bajića u Novom Sad

Nn: U PRVOM LICU

N: „Je l’ došo neko po ovog invalida?“

Pn: Bioskop „Arena“ Odlučili mi da gledamo film „Pogled s Ajfelovog tornja“. Hteli smo da idemo sami. I, mogli smo da uradimo dve stvari – da zamolimo Dunju da me odgura, pa da se vrati kad film prođe, ili da je zovemo da gleda s nama film. Ako bi Dunja (lični asistent, prim.aut.) došla po mene to znači da bih ja morala biti u žutim kolicima i da nemam isti odnos prema samoj sebi. Odluka je pala da mi odemo u „Arenu“. Zamolili smo službenice koje su radile da nas unesu. Tamo uveče rade samo žene. Nije bio niko snažniji, bilo mi je žao što su se te žene napatile. One su podigle motorna kolica koja su teška 57 kilograma, a mene su unele na rukama. Gledali smo taj film i ponašali se onako kako se ponašaju ljudi kada su sami, bili smo upućeni jedno na drugo. Odlučila sam da ako u buduće u bilo koji kafić želim da odem, ranije pozovem obezbeđenje i da ih zamolim da mi pomognu da siđem u taj objekat. Žao mi je tih ljudi, ali oni su mogli da izaberu da njihov lokal bude na pristupačnom mestu. Objektivno, i ja imam pravo da stignem tamo. Znam da nije zgodno ni jednima ni drugima, ali bolje i tako nego ne ostvariti svoj cilj i želju. Isto kao kad zamolim Dunju, tako zamolim i njih za neku uslugu. Ne napadamo ljude. U principu, ljudi se nekada nađu zbunjeni.

Pn: Saobrađajne vratolomije Vodim Centar za osobe s invaliditetom „Živeti uspravno“ u Novom Sadu i koordinatorka

sam projekta „Imam pravo da znam“, којi je pokrenulo Novosadsko udruženje studenata s invaliditetom u saradnji s našim Centrom, Unicefom i vojvođanskim Centrom za prava deteta.Na dva sam polja, ne znam koje mi je važnie. Kada uđem u naš Centar, zaboravim na sve, jedino mi je ograničenje to što Dunja dolazi uglavnom u osam, pa znam da tada moram da se vratim kući.

Do pre nekoliko meseci imala sam po šezdeset šest razgovora tokom jednog dana. Kada nemam mnogo posla, idem kući u četiri i posle toga sam žena i domaćica. Pripremam nešto za jelo. Tada već imamo vremena da se bavimo sobom. Posao mi nije daleko, ali daljina mi uopšte nije problem kada idem peške. Na posao idem Stražilovskom ulicom, putem, jer nijedan ivičnjam nije oboren, pa se vijam svakodnevno s autobusima. Veći problem od tih ivičnjaka jeste to što se ljudi parkiraju ne razmišljajući o tome da li će ostaviti dovoljno prostora za pešaka, Ivan i ja idemo na posao zajedno, Ivan se drži za mene, jer koristi mehanička kolica. Onome ko gleda, to izgleda vratolomno. Jedini problem je kada autobus zašišti pored tvog uha, imaš osećaj da ti je odmah tu.

Pn: Mehanička ili motorna kolica? Moja Dunja dolazi ujutru, sat vremena pre nego što krenem na posao. Pomogne mi da

ustanem, da se obučem i spremim za posao. Dunja dolazi onda kada mi treba. Unapred se dogovorimo.

Odlazim na posao sama. Dunja dolazi i uveče, pomogne mi da se istuširam, povremeno pomogne da pripremimo nešto od hrane, ili šta je već u tom trenutku potrebno da se uradi, a ne uspemo sami. Asistenciju sam organizovala tako da mi ono za šta inače moje stanje podrazumeva više vremena, pripremanje, oblačenje i ostala čuda, odradi neko drugi, tako da u startu imam istu poziciju kao i ostali.

Biram šta ču obući. S Dunjom se dogovorim šta da izvuče iz ormara. Kažem kako bih volela da mi izgleda kosa ili kako bih volela da mi se namesti određeni deo garderobe, koje su boje u pitanju. Dam indtrukciju šta mi je sve potrebno. Odradim sve ono što mogu.

U autobusu je bilo situacija da kondukter kaže: „Znao sam da OVO nije trebalo primati“ ili „OVO sa mnom ne ide“ ili jedan taksista s Novog naselja rekao je: „to ja ne vozim.“

Bilo je situacija kada me je koleginica dopratila do stanice i rekla vozaču da me drugarica čeka na stanici u Novom Sadu, kuda sam i putovala. Kad smo stigli u Novi Sad, vozač je pitao: „Je l’ došo neko po ovog invalida?“, dok je žena koja je sedela ispred mene rekla: “Nije, evo ga još uvek sedi.“

U principu, kada sam se počela baviti ovom tematikom, shvatila sam da se negde u podsvesti moj pol uopšte ne prepoznaje. Da je bio u pitanju neki čovek ili momak, možda ne bi reagovali na taj način. Ja sam tad bila zgrožena činjenicom da je ta žena zapravo ponovila istu formu koju je rekao i vozač, i da njih dvoje na mene gledaju na isti način. Nedavno je jedan vozač rekao da on nije plaćen da prenosi putnike, kad smo ga zamolili da me spusti jer su autobusi nepristupačni.

Uglavnom su to situacije u kojima ljudi reaguju ili iz straha ili iz nečeg drugog. Trudim da ne obraćam pažnju na to, zato što nemam vremena. Počela sam da idem autobusom s asistentima muškarcima, s tim što uvek angažujem nekog na drugoj stanici da me dočeka kako ne bih morala da pitam vozače. Znam da je to kretanje linijom manjeg otpora, ali nekad se jednostavno zamorim.

Ima jedan detalj, kada koristim motorna kolica, mogu da izgledam kako hoću, ali kada koristim moja žuta mehanička kolica, kada neko treba da me gura, onda imam mali, kako da kažem, osećaj nelagodnosti, i vodim računa o tome da izgledam što skromnije. Recimo, to je valjda u glavi, da li kompleks ili nešto drugo, kad sedim u tim mojim malim žutim kolicima, nikada ne prekrstim nogu. Sramota me je dok me neko gura da ja sedim prekrštenih nogu. Osećam se kao da nisam učesnik u saobraćaju i onda mi je to… Ja sam neko ko je pasivan, neko drugi treba nešto da uradi.

Pn: Muke sa stanom Venčanicu sam izabrala, Ivan je kupio odelo, izabrali smo burme. Ako sve bude uredu,

pošto su mi ukućani prilično bolesni, 15. januara trebalo bi da bude naše venčanje. Pošto je on iz Niša, svadba bi trebalo da bude tamo. Oko 250 zvanica. Mnogo ljudi. Kuma če biti moja najbolja drugarica Elvira. Zajedno smo stanovale u Karlovcima dve godine, dok smo išle u gimnaziju.

Upoznali smo se pre pet i po godina, na Srebrnom jezeru. U letnjem kampu koji je bio organizovan za intelektualce i studente s invaliditetom. Tada sam ušla u celu priču invalidskog pokreta i, uopšte, nevladinih organizacija i svojevrsnog političkog angažovanja, sa svoje dvadeset i dve godine. Toliko je i on imao.

Pre nekih osam meseci smo se jednostavno dogovorili da je vreme da se stvari razreše i odlučili smo da živimo zajedno i da se venčamo. Bilo je onih koji su bili jako srećni zbog naše odluke, bilo je onih koji su bili nepoverljivi i bilo je onih koji su bili skeptični i brinuli se o tome kako ćemo, ko će nam pomoći.

Pronašli smo stan, hvala bogu. Tražili smo ga poslednja dva meseca jer se u većinu zgrada ne može ni ući. I kad pronađemo neku s rampom, ispostavi se da kupatilo nije odgovarajuće, a nijedan vlasnik nije bio voljan da ga adaptira. Razumem to negde, prepravljati po nečijim aršinima to nije uredu. Dešavalo se da se taman dogovorimo s vlasnicima, a sutradan nam agencija javi da su im deca rekla da ne dozvoljavaju roditeljima da izdaju stan zato što smo mi invalidi.

Sva sreća, uspeli smo konačno da se skućimo i to baš na tri minuta od kancelarije. Nismo se uselili zato što je stan skroz prazan, mora da se napuni i mora da se napravi rampa na samom ulazu u zgradu. Vlasnik je rekao da to neće biti problem.

Pn: Pomoć i asistencija Ja se malo igram, pa kažem: „Dunja, treba mi vode“, ili „Da li možeš da mi dodaš…“.

Nema imperativa, direktnog. Personalna asistencija podrazumeva pomoć druge osobe, asistenciju pre svega, u obavljanju različitih aktivnosti, u cilju osamostaljenja osobe s invaliditetom. Svesna sam da odeređene stvari ne mogu fizički sama da uradim, a moram, i onda mi je lakše da angažujem nekog ko će to da uradi umesto mene nego da gubim silno vreme pokušavajući sama. To vreme bih mogla da iskoristim za nešto drugo. Postoji jako velika razlika između pomoći porodice, bilo čije pomoći, i personalne asistencije. Ukoliko nekog angažujem da za mene nešto uradi, on ili ona mora to da uradi na način na koji koji sam zamislila. U tome je razlika. To je suština. Samostalnost je u odluci. U normalnim okolnostima, u kojima mi ne živimo, personalna asistencija je usluga koju država ili lokalna zajednica, organizacija, posrednik, obezbeđuje osobama s invaliditetom. Asistent ne može biti svako, to je osoba koju ja biram.

Mogu nekog da izaberem na osnovu poznanstva, ali najbolje je ukoliko bih mogla da izaberem po konkursu kao bilo kog drugog zaposlenog. Po meni, najveći problemi vezani za asistenta su, na primer, kada se probudim u subotu ujutro i poželim da idem u grad da razgledam venčanice ili nešto drugo.

Kad ja to kažem ujutro u osam sati svojoj asistentkinji, ona meni kaže, da je za taj dan, u to vreme, isplanirala nešto drugo. Ona ima pravo na to, jer joj ništa nisam unapred najavila. Ostaju mi dva izbora, ili da pozovem nekog od prijatelja da ide sa mnom, pošto, objektivno, sama u većinu prodavnica venčanica ne mogu da uđem, ili da odustanem od toga i da odem neki drugi put.

Imala sam jako veliki problem sa bubuljicama, to mi je bio najveći mogući problem. Nisam išla toliko kod lekara za sve ove moje rehabilitacije koliko za bubuljice. Najgore mi je bilo kada se ujutru pogledam u ogledalo.

Pn: Mama i Ivana

Pre pet i po godina, kada se moja mama s kojom sam živela u studentskom domu razbolela, morala sam da donesem odluku. Pošto sam iz Žablja, preda mnom je bio izbor - ili da se vratim kući ili da nastavim sa studijama. Povratak kući nije značio samo da ću odužiti svoj proces studiranja nego i da ću biti zatvorena u kući i da ću morati da čekam da mi neko pomogne. Onda sam rešila da moram biti po svaku cenu u Novom Sadu, mada uopšte nisam znala na koji način.

Prvih nedelju dana bila je sa mnom moja najbolja drugarica. Ivana mi je bila jedna od docimerki u domu, pa smo se dogovorile, a nadoknada joj je bila besplatan boravak u domu. Davala sam maksimalno od sebe da sve bude korektno. Prvih par meseci bila sam joj neviđeno zahvalna što je tu. Popuštala sam različite stvari koje, recimo, u ovom trenutku mi ne bi padale na pamet nikome da popustim. Ne zato što je ona bila nešto loša, pa je insistirala na tome, nego zato što sam ja mislila da treba da joj budem zahvalna za svaki minut koji provede sa mnom. Onda se s vremenom to menjalo, počele smo da funkcionišemo kao partneri. Sada mogu iz ličnog svog iskustva da napišem studiju šta znači živeti samostalno. Tih pet godina svog života nikada neću zaboraviti, jer je Ivana bila meni u tom trenutku najbolji asistent na svetu. Taj primer uticao je na to da i drugi studenti počnu na taj način da žive, čak i onda kada su im roditelji mogli biti od pomoći. To treba staviti pod navodnike, jer nisu od pomoći. Dešava se, jednostavno, da se roditelj odrekne, svesno ili slučajno, svog života, ne bi li bio sa svojim detetom s invaliditetom. Dešava se da od te uloge žrtve, i s jedne i s druge strane, dođe do konflikta i do raznih loših situacija koje bi i jedno i drugo mogli da izbegnu, samo das u svesni da je onom drugom potrebna samostalnost, odnosno privatni život. Moja mama, dok se nije razbolela, nije imala svoj lični život. I to je jako strašno.

Pn: Stanje Milica Ružičić gotovo od rođenja ima cerebralnu paralizu, koja je uslovila da kolica budu neodvojivi deo

njenog života. Uz cerebralnu paralizu, Mima ima i kvadriperezu klasičnog tipa – sva četiri ekstremiteta su joj oštećena, uz pojavu grčenja i ukočenosti mišića; Od četvrtog meseca lekari su počeli primećivati prve znake cerebralne paralize s kojom se čovek ili rađa ili se pak pojavljuje u prvim danima života i to najčešće kod nedonoščadi. To stanje nije retko, po nekim istraživanjima, od dve do sedam osoba na hiljadu stanovnika ima cerebralnu paralizu. Mima naglašava da se sva telesna oštećenja, izuzev multipla skleroze, ne smatraju bolešću, već stanjem.

Pn: Odrastanje

Do svoje osamnaeste godine negde nisam bila svesna da sam telesna. Uglavnom je sav moj angažman bio vezan za glavu, i za učenje, za podizanje nivoa znanja. Bila sam svesna da sam u pojedinim trenucima lepo izgledala, u pojedinim trenucima drugačije nego što bih želela, da ima stvari koje treba da se menjaju, ali telo je bilo po strani.

Onda sam odjednom, slučajno, otkrila da sam žena, da sam živa i da želim još nešto.

Imala sam jako veliki problem sa bubuljicama, to mi je bio najveći mogući problem. Nisam išla toliko kod lekara za sve ove moje rehabilitacije koliko za bubuljice. Najgore mi je bilo kada se ujutru pogledam u ogledalo.

Bilo me je sramota da tražim bilo šta, jer sam mislila da su potrebe mojih ukućana važnije od mojih. Čekala sam neko vreme da bih otišla u WC, jer je to podrazumevalo da moram da zovem mamu da me odvede u WC, a znam da ona kuva ručak, ili nešto drugo radi.

Sve dok nisam shvatila da je moja potreba za WC- om jednako bitna kao potreba mojih ukućana i da nije problem to što ja imam potrebu da idem u taj WC, navodim najbanalniji primer, nego je problem što WC u kući, koja se zove mojom, nije pristupačan. Nije napravljen po mojoj meri, nego ja treba da se prilagođavam njemu. U tom trenutku, ta kuća više nije bila moja.

IC 2

Nn: FUDBALSKI DANI GLUVIH I NAGLUVIH U BEOGRADU

N: Tim jači od tišine M.Kovačević Foto D.Mišić

Lid: Jaka volja, želja

za uspehom i sportski duh jači

su od svake nevolje, što najbolje

potvrđuje primer fudbalera beogradske „Olimpije”.

Osnovan još davne 1932. karakterističan je po tome što su njegov dres, svih ovih godina, nosili

isključivo gluvi i nagluvi mladići… Posle sedmogodišnje pauze, krajem 2009, ovaj sprtski kolektiv je nastavio sa radom i jedini je klub ove vrste u Srbiji uključen u regularno ligaško takmičenje. Trenutno je član Treće beogradske zone. - Klub gluvih, poslednjih sedam leta, imao je velikih problema sa finansiranjem i jedva da je postojao. Decembra prošle godine, entuzijazmom nekoliko ljudi, ponovo je pokrenut čitav pogon, a podršku nam je pružala i princeza Katarina – informiše nas Milan Drageljević, generalni sekretar kluba, koji je jedan od 12 sekcija Sportskog društva gluvih „Olimpija”. Sa 25 momaka , dva do tri puta nedeljno , radi iskusni trener Aca Radenković, bivši igrač „Olimpije “ i „Železničara”. Sa mnogo žara, nesebično, tek stasalim momcima pokazuje, driblinge i finte na pomoćnom terenu OFK “Beograda” , baš kao što je nekada i sam protivnike „okretao na petoparcu”. Poput sadašnjih pulena, i on ima problema sa sluhom…

Pn:ZNAKOVI Osobe oštećenog sluha imaju daleko izraženija sva ostala

čula, ali u fudbalu- s obzirom na bitnu ulogu sudije - postoji i određena signalizacija. Inače, gluvi samo ne čuju, gluvo-

nemi, uz to, ne ispuštaju nikakve zvuke, dok nagluvi, uz pomoć aparata, mogu da razumeju govor.

Fotografija: Na terenu trener igračima daje uputstva na znakovnom jeziku.

Pn: Posle sedam godina, uz pomoć Lutrije Srbiie i drugih dobrotvora, obnovlien rad kluba osnovanog još 1932.

MOTIV

Drageljević je prošle jeseni, u 32. godini, okačio kopačke o kiln - posle nekoliko sezona odigra- nih u Nemačkoj i Luksemburgu. Od tada se aktivno ukJjučio u rad FKG „Olmpija“.

- U mogućnosti sam da razumem ove momke i mogu da komuniciram sa njima. Onda me je ovaj posao zainteresovao, ušao mi je u krv i mlsllm da sam na dobrom putu da im obezbedim bolje uslove - otkriva Mlan Drageljević.

Do kraja godine, saznajemo, trebalo bi da se realizuje veliki projekat: škola fudbala za mališane od deset do 15 godina, iz koje bi se selektlrali fudbaleri za "Olimpiju", i za državnu reprezentaciju koja je, takođe, u prethodnom periodu bila zapostavljena.

lako aktuelna postava „Olimpije” nema školovanlh fudbalera, mladići taj nedostatak na- doknađuju borbenošću i željom za uspehom. Tako su, mada je - kada im je „ Arena 92" blla u poseti - kiša lila kao iz kabla, nesmanjenom žestinom trčali i uvežbavali kombinacije. Utlsak je i da se, sa samo par pokreta rukom, boije razumeju nego fudbaleri koji normalno čuju…

- Od kako smo uspeli da obezbedimo najosnovniju opremu, dobili su još veću želju za igrom. Uz to, priključila su nam se i dva igrača koja čuju, pa se sada svi boije integršu u društvo, što i jeste prtmaran cilj - zaključuje Drageljević, skrećući pažnju na nekolicinu momaka za koje veruje da mogu izrasti u dobre igrače, i u širim razmerama.

- Termini treninga zavise od toga da li treniramo u sali. Za rad na otvorenim terenima, veliku zahvalnost dugujemo ,,romantičarima" koji su nam, i pored gustih termina za sve svoje selekcije, omogućili da vežbamo pod reflektorima, što nije ni malo jeftino. Inače, opet zahvaljujući razumevanju, zvanične zonaške utakmice igramo na stadlnu ,,Obilića" - kaže Drageljević, nekada prvotimac prvoligaša sa Karaburme.

- Po njegovim rečima, „Оimpija“ do skoro nije imala gotovo nikakvu opremu, ali se sve preokrenulo zahvaljujući Lutriji Srbije i mnogim drugim donatorima.

- Od kako je, krajem prošle godine, Lutrija postala naš glavni sponzor, javili su se i ostali. Tako nam je „Zeder“ ustupio preko potrebne prostorije za kancelariju kiuba, gde će nam biti baza iz koje ćemo lakše da regrutujemo nove zainteresovane. lnače, u Beogradu ima oko 1.500 registrovanih gluvih, gluvonemih i nagluvih osoba, a ja verujem da još barem trećina nigde nije prijavljena – procenjuje sagovornik „ Arene 92", ne skrivajući da klub ima ozbiljne takmičarske ambicije i nada se skorom prelasku u viši rang.

Na fotografiji je tim na terenu posle utskmice. Zadnja dva reda stoje s rukama iza leđa. Jedan igrač u predzadnjem redu drži loptu. Grupa igrača ispred njih čuči s rukama ispred sebe. Trojica drže lopte. Dvojica igrača sede na terenu ispred svih jedan sa strane s ispruženim nogama, drugi s raširenim i savijenim oslonjen levom rukom na podlogu.

IC 3

N: Poljupci za Ednu

Osobe s hendikepom odlični glumci, sposobni i za druge poslove

Igrajući „Malu princezu“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, zajedno s profesionalnim glumcima i đacima iz redovne beogradske Osnovne škole „Vuk Karadžić“, osobe ometene u razvoju uspele su pre neko veče da emocije sa scene prenesu i na publiku. Mnogima su potekle suze kada je jedan od „glumaca“ Lale s bine slao poljupce svojoj velikoj ljubavi Edni koja više ne može da govori i teško hoda.

- Moja Edna je kao šestogodišnja devojčica govorila tri jezika: srpski, francuski, nemački. A onda je obolela od tumora na mozgu. Tako je pre 26 godina sve stalo. Postala je

nepokretna, zaustavljen je njen razvoj. Uz veliki trud ipak je prohodala. Završila je redovnu osnovnu školu koju je više pohađala zbog druženja nego zbog učenja. Ona se do pre pet godina samostalno kretala, išla je u kupovinu, prala sudove, kuvala kafu, čaj, pripremala špagete i neka druga jednostavnija jela. Ali je bila usamljena sve dok pre desetak godina nije otišla u Društvo za pomoć osobama ometenim u razvoju, Stari grad. Do tada me je često pitala: “Mama, da li ću ja ikada imati dečka?“ Želja joj se ispunila - priča sa suzama u očima Amira Rebronja.

Porodica Rebronja živi u Banovcima i Edna je sama gradskim prevozom dolazila do centra Beograda gde se nalaze prostorije Društva. Da bi stigla menjala je tri autobusa. Tu je upoznala Ratka Vukobratovića Laleta. Bila je to ljubav na prvi pogled.

- Pripremali su u Domu sindikata predstavu za Dan invalida. Došla sam tamo i videla moju Ednu i jednog mladića kako se drže za ruke. Prišli su mi i ona mi je rekla: „ Mama, ovo je moj dečko“. Lale me je poljubio, rekavši mi: „Vi ste sada moja tašta“. Uživala je u svojoj ljubavi do pre pet godina kada se šlogirala. Bilo je opet kritično. Prognoze loše. Ali Edna je uspela. Samo što više ne može da govori. Lale je posećuje kada ima ko da ga dovede - kazuje Amira. Glumom i kretanjem po sceni u predstavi „Mala princeza“ ometeni u razvoju ne samo da su pre neko veče izmamili aplauze i ovacije gledališta već su premašili i očekivanja mnogih defektologa i lekara. - I stručnjaci su iznenađeni, jer, po teoriji, veoma je teško da ovako budu uigrane mentalno ometene osobe. A u „Malaoj princezi“ igraju upravo mentalno hendikepirani statisti od 16 do 40 godina – objašnjava Dejan Kozić, predsednik Društva za pomoć osobama ometenim u razvoju Stari grad.

Balerina Narodnog pozorišta u Beogradu Jovana Mirosavljević prvi put je radila predstavu s hendikepiranima. - Njima ništa nije teško. Pozitivni su i veseli. Neshvatljivo je s koliko entuzijazma i odgovornosti oni svemu ovome prilaze. Koliko puta samo moje kolege pogreše tekst, kasne na probe. A oni nikada nisu zakasnili i na probe su uvek dolazili spremni. Postidim se kada vidim njih - priča Jovana. U Društvu su nam otkrili tajnu da su i na pripremama za ovu predstavu glumcima, kada zaborave tekst, šaputali njihovi štićenici. Dejan Kozić kaže da hendikepirani nemaju tremu, da s neopisivom lakoćom „ulaze“ u likove. Neretko su veoma obdareni za mnoge oblasti. Samo s njima treba raditi. Bitno je kako se i koliko pripremaju za aktivnosti koje ih očekuju. U ovom društvu i drugim sličnim društvima osobe ometene u razvoju uče da pripremaju hranu, da koriste alat, da slikaju, plešu, glume... - Maksim Hmeljevski, recimo, božanstveno svira klavir, dok Bojan Skraber divno peva - kaže Ana Kozić koja vodi muzičku radionicu za ometene u razvoju - Svi oni vole da pevaju. Rado dolaze na moje časove. Tu pričamo o instrumentima, muzici... zatim im puštam muziku, pre svega, filmsku i klasičnu. I na kraju časa oni biraju muziku i plešu. Vodim ih i na koncerte. Bili smo na koncertu Hulija Iglesijasa, Marije Šerifović... Vole Madonu. Slušaju oni i narodnu muziku, ali najviše vole starogradske pesme. Najveći broj osoba sa umanjenim sposobnostima žive izolovano. Ne druže se s takozvanim normalnim svetom. Ne rade i ne zarađuju. Još ima mnogo onih koji gotovo i ne izlaze iz kuće. - Problem je što u našoj zemlji ometeni u razvoju idu u specijalne škole umesto da pohađaju redovne škole.U zapadnom svetu su odavno shvatili da hendikepirani mogu dobro i veoma dugo da obavljaju jednolične i jednostavne poslove koje ne mogu, bar ne tako uspešno i dugo, da rade takozvani normalni ljudi. Ujedno im je to i terapija, pa su im vremenom lekovi sve manje potrebni. A kada rade i zarađuju, smanjuju se i troškovi države – veli Dejan Kozić.

I nada se da će uskoro sve firme u Srbiji biti stimulisane da zaposle osobe poput amaterskih glumaca koji su izveli pomenutu predstavu u JDP-u.

Aleksandra Brkić

Tekst uz fotografijju scene iz predstave: Nastup s đacima i profesionalnim glumcima foto B. Pedović IC 4

N: Četrdeset godina hladnoće

Lid: Temperatura je ovih dana tek nešto iznad nule, a oni se ne bave

Merenjemi računanjem jer je priroda tu operaciju za njih učinila skoro nedostižnom

Opis fotografije: U donjem desnom uglu fotografije ma kojoj dvoje dece pišu uz prisustvo odrasle osobr koja sedi uz dečaka i posmatra šta on piše stoji tekst: Štićenici škole “Žarko Zrenjanin” u dnevnom boravku nezaštićeni od hladnoće.

SUBOTICA - Priroda se poigrala s nekim ljudima, nije im podarila sve što je potrebno da bi samostalno plovili morem što se život zove. Neki od njih, sada ih je 36 u školi „Žarko Zrenjanin“ , najveći deo vremena provode u takozvanom dnevnom boravku. Oni to zovu jednostavno: Boravak. Temperatura je ovih dana tek nešto iznad nule.Oni se ne bave merenjem i računanjem jer je priroda tu operaciju za njih učinila skoro nedostižnom. Ali njima je hladno u Boravku. To osećaju i nije im lako. Tri peći ne mogu da zagreju više od 500 kubika prostora.

Kao što se priroda s njima poigrala, tako ih je donekle i društvo zanemarilo, ali postoji nada da će njihov Boravak postati mažda i prijatna, topla, radna soba.

- Uskoro ćemo uz pomoć grada i dobrih ljudi pokrenuti akciju da se Boravku obezbedi grejanje. Sav novac prikupljen na izložbi u „Baš kuci" biće usmeren u tu „kasu” kaže Danijela Anadrašić, defektolog Boravka za umereno i teže mentalno ometena lica starija od 18 godina. - Boravak postoji već 40 godina, što ga čini najstarijim na teritoriji Vojvodine i jednim od najstarijih u Srbiji, a još uvek nema grejanje. Osim što su tri peći nedovoljne, loša je i spoljna izolaclja i zaista je hladno. Radi se o tome da imamo nekoliko slabo pokretnih korisnika, tako da nam je to zaista velik problem. Dešava se da u toku zime sede pokriveni ćebadima, jer kad se temperature spuste ispod nule, Boravak je nemoguće zagrejati.

Pn: Pomažu gimnazijalci U Boravku se trude na sve moguće načine da „zarade“ za tople prostorije i olakšaju posao gradu i darodavcima.Učenici Gimnazije „Svetozar Marković“ položili su ispit humanosti svojim zalaganjem i pomoći korisnicima ovog boravka.

- Spremamo novogodišnju pozorišnu predstavu u kojoj nam pomažu đaci Gimnazije

„Svetozar Marković”. To je jedna lepa i potpuno nova saradnja između nas i gimnazijalaca. U promociji poslednje izložbe u „Baš kući” pomogli su nam učenici III- l odeljenja Gimnazije. Oni su nam uradili idejni projekat za plakate, pozivnice i flajere. Učenici su to sami osmislili, uradili na računaru, odštampali, podelili po svim subotičkim školama i pomogli nam da obiđemo mnoga subotička preduzeća. S njima pripremamo i ovu predstavu. Ona će praktčino biti ponuđena svim Subotičanima i firmama, a mi ćemo biti voljni da dođemo ako nas pozovu - obećava nastavnca u Boravku Danijela Andrašić.

Predstava ima radni naziv „Dvanaest čarobnjaka“ i izvode je korisnici Boravka uz pomoć petoro đaka iz Gimnazije. -Biće dvojezična i veoma zabavna. Ne bismo više otkrivali detalje - kaže Danijela. - Činimo sve što je u našoj moći. Do sad smo pravili sitne korake ka boljem. Napredujemo, ali ovoga puta usudila bih se reći da pravimo veliki korak. Na poziv profesorke Jasminke Bogar bila sam gost gimnazijalaca i na času im prezentovala osnovna saznanja o tome šta je mentalna retardacija, ko su ljudi s posebnim potrebama, objasnila da to nisu ljudi koji se samo spominju u novinama, negde na margini, oni su među nama. Upoznala sam ih s radom Boravka i s našim korisnicima. Nakon toga usledila je poseta, došli su đaci iz Gimnazije i bili naši gosti. Tada se stvorila jedna veoma emotivna i topla veza između domaćina i samih đaka pa se druženje nije završilo na tome. Iz njega se rodila izložba, sada i predstava koju ćemo raditi i ko zna šta još. Roditelji dece s posebnim potrebama uvek su tu da pomognu.Oni su veliki borci, to su izuzetni ljudi.

Pn: Prva tezga Ove godine Boravak na predlog rotari kluba šije 120 vrećica od šarenog pamučnog materijala, ručno ukrašenih, za novogodišnje paketiće Centra za socijalni rad.

- Već imamo, što bi rekli u šali, prvu tezgu. Već smo dobili poziv da izvedemo predstavu u Gimnaziji prilikom podele paketića deci zaposlenih. Otvoreni smo za sve pozive i biće nam drago ako nas pozovu. Taj novac uložićemo u grejanje i još mnogo toga što nam treba - kaže Danijela. A ona prava prva pijačna tezga donela je nešto novca i osmeh na lica korisnicima Boravka. Njihov rasadnik je rodio prve rotkvice, spanać i hrizanteme. Prodati su prošle nedelje na pijaci u Teslinom naselju. U njemu će bit i jagoda jer je upravo zasađeno 300 sadnica koje su korisnici dobili kao donaciju farme „Miletić”. - Radimo grnčariju, vezemo, tkamo, radimo uslužno čišćenje i prebiranje suncokreta, semenki, izrađujemo papirne kese i ručno ih ukrašavamo za neke manje prodavnice. Sprernni smo da prihvatimo sve inicijative. Često kažem gostima, đacima iz drugih škola, da se svaki delić ljubavi i vremena koji se njima posveti vraća desetostruko - dodaje Andrašićeva. - Sledeća izložba je 17, 18. i 19. decembra u „Platou”. Ko ne dođe i ne kupi eksponat, a neće biti skupi, biće mu možda kasnije žao jer će propustiti da pomogne mladim ljudlma kojima priroda nije podarila tu moć da žive bez tuđe pomoći. T.M.

Fotografija objekta koji se ne vidi najbolje od drveća. U prvom planu su tri automobila na parkingu i znak s njihove leve strane.

Na fotografiji sedam osoba za stolom na kome su rukotvorine, dve osobe sede i rade, troje posmatraju, dve stoje uz sto jedna gleda u aparat, druga je prebacila ruku preko ramena i gleda u koleginicu koja nešto mesi između dva dlana. U donjem levom uglu piše: Učenici Gimnazije „Svetozar Marković“ velika pomoć

IC 5

Traže odgovornu državu Oboleli od multiple skleroze protestovali ispred Ministarstva rada Zamenica ministra Rasima Ljajića obećala pomoć

Na fotografiji je desetak osoba sa transparentima. Ne može se pročitati šta piše na njima ni kada se fotografija uveća. Tekst uz fotografiju: Pomoć je stvar obaveze a ne dobre volje. Protest u Nemanjinoj ulici.

Beograd- Članovi Udruženja obolelih od multiple skleroze protestovali su ispred Ministarstva rada i socijalne politike tražeći više novca za osnovne potrebe te organizacije i smenu pomoćnika ministra zaduženog za zaštitu osoba sa invaliditetom Vladimira Pešića. - Perka Tripković je do zgrade Ministarstva juče došla bez štapa ali se, kaže, nije uvek kretala bez ičije pomoći. - Razbolela sam se još 1989. u 37. godini života. Tada me je napustio muž, otišla sam u invalidsku penziju i sada nemam nikoga. Podmukla je ovo bolest – kaže Tripkovićeva, koja dva puta godišnje ide na terapije u Banju Trepču, o svom trošku. Socijalno osiguranje ne pokriva troškove lečenja ovih ljudi, a u susret im ponekada izađu jedino opštinske vlasti. - Nezadovoljni smo odnosom Ministarstva prema nama. Za oktobar je naše Udruženje dobilo 20.000 dinara, a imamo 700 članova, pa vi vidite šta mi možemo s tim novcem. Tražimo smenu Pešića, kao i da se ispoštuju naši zahtevi. Od avgusta smo poslali nekoliko dopisa, a odgovor nismo dobili nijednom – kaže predsednik Udruženja obolelih od multiple skleroze Željko Vještica, koji se razboleo u 22. godini, još 1983. Većina obolelih, kojih u Srbiji ima između 4.000 i 5.000, u invalidskim su penzijama, imaju mala primanja, a neki od njih vrlo teško funkcionišu bez ičije pomoći. Predstavnike štrajkača vrlo brzo nakon što su se okupili primila je državna sekretarka Ljiljana Lučić i tom prilikom obećala da će Ministarstvo snositi troškove za jednog fizijatra i dva fizioterapeuta.

Obećali su da će nam plaćati fizijatra i fizioterapeute, kao i neke druge propratne stvari, odnosno sve ono što je neophodno za dnevni boravak u Udruženju. Dajemo im mesec dana, a ako ne ispune to što su rekli, onda ćemo videti - rekao je nakon razgovora Željko Vještica.

Lj. Buković IC 6 Revija radionice „Đepeto” u holu Banovine Kraljice večeri i u kolicima NOVl SAD - U holu lzvršnog veća Vojvodine preksinoć je održana revija za koju se sa sigurnošću može reći da je, po svojoj revolucionalnosti, prevazišla i najčuvenije svetske marke. Uporedo sa profesiomlnim manekenkama, prikazane modele, izrađene u radionici za osposobljavanje i zapošljavanje invalida „Đepeto”u Vršcu, prvi put nosile su i devojke sa invaliditetom. Revija po revolucionalnosti prevazišla i najčuvenije svetske modne marke. Devojke sa invaliditetom pokazale publici kako se može biti elegantan i oduzimale dah gledaocima. Prizor devojčice koja je, reklamirajući odeću, uz pomoć svoje prijateljice sišla na stepenište Banovine, ne samo što je zaustavio dah nego je i naterao suze u oči mnogim gledaocima Revije – posetioce koji, po svemu sudeći, nisu bili pripremljeni za ono što će videti. Ljudi su istovremeno plakali i aplaudirali kad su devojke u invalidskim kolicima provežene pored njih. - Želja Novosadske nevladine organizacije „Živeti uspravno” i Centra za ravnopravnost polova iz Vršca bila je da devojčice sa invaliditetom urade ovu reviju – rekla je pokrajinski sekretar za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova Snežana Lakićević Stojačić, ističući da je na sekretarijatu, kao pokrovitelju manifestacije, bilo da „uvaži njihovu želju i da omogući realizaciju programa”. Hrabrost ili neka čudna snaga, koju „obični” ljudi ne mogu razumeti, vodili su ove devojke u pokušaju da izraze svoju ogromnu,bolnu želju za ravnopravnošću u svakom pogledu, pa i u onom estetskom. Sa širokim osmesima, te su večeri postigle ono što verovatno svaka devojčica sanja, a to je: da bude kraljica večeri. Psihološka i sociološka distanca, međutim, ostali su da lebde u vazduhu. Učesnici Modele su nosile Sonja Kozlina, Danijela Anastasov, Jelena i Sanja Radović, Jasmina Rimski, Bojana Prodanović, Nadica Ranitović, Smiljka Boškov, Ana Marija Brdar, Olja Simić i Milica Mima Ružičić- Novković. Podršku su im pružile profesionalni modeli, članice modnih agencija „Super star”, „Baron” i „Medijans”, dizajn je uradila Jovana Budošan, koordinatorka i koreograf je bila Zorica Stojkov a organizatorka programa Ljiljana Čakmak.

IC 7

Nn: Jedanaestogodišnji Čaba Dohar prvi put prohodao uz pomoć šetalice

N: Hoću još da stojim!

Krajem januara Čaba je u bakinom drustvu krenuo put Nemačke, gde je trebalo da bude podvrgnut ispitivanju zbog operacije nogu. Kada su ga pregledali, lekari u Ofenbahu zaključili su da je još rano za takav zahvat Autor Milena Bečejac

Pn: Da mišići ojačaju ZRENJANIN - Jedanaestogodišnji Čaba Dohar iz Zrenjanina, o kome je naš list pisao još dok je bio beba, prvi put je ustao iz invalidskih kolica i stao na noge. Istina, kreće se uz pomoć specijalne šetalice kupljene u Nemačkoj, gde je bio na ispitivanju kako bi se videlo da li može na operaciju koja bi mu omogućila da hoda. Njegov otac Jožef i baka Marija, s kojirna dečak živi u skromnom stanu u Strelišnoj ulici, srećni su i zbog ovog napretka. Krajem januara Čaba je u bakinom društvu krenuo put Nemačke, gde je trebalo da bude podvrgnut ispitivanju zbog operacije nogu. Kada su ga pregledali, lekari u Ofenbahu zaključili su da je još uvek rano i rizično obaviti takav zahvat jer je dečak za to previše slab, te da treba da dobije nekoliko kilograma i da ojača. - Rečeno je i da bi pre operacije trebalo da mu se osnaže mišići u nogama, s obzirom na to da dosad uopšte nije hodao - kaže Čabin tata Jožef. - Očekuju ga četiri hirurška zahvata - na oba kuka i stopalima. Za kupovinu šetalice, rehabihtaciju i dnevni boravak u nemačkoj klinici potrošeno je ukupno 7.000 evra, zbog čega je za dalje Čabino lečenje potrebno prikupiti još novca. Uskoro bi Čaba trebalo da ode u banju Kanjižu na rehabilitaciju. Ukoliko sve bude uredu, na leto bi ponovo trebalo da otputuje u Nemačku radi operacije. - Presrećan je i s ovom šetalicom. Stalno govori: „Hajde, tata, hoću još". Vežba i u Dnevnom centru za decu i mlade s invaliditetom „Altemativa" u koji ide svakog radnog dana - priča Jožef.

Pn: Skroman život Kolica su mu i dalje neophodna, ali znači i svaki korak koji načini uz pomoć šetalice. Mali Čaba ima i druge zdravstvene probleme, kombinovane smetnje u razvoju. Vid mu je u znatnoj meri ostećen. Jedanaestogodišnjak danas živi u skromnim uslovima. Jožef je doskora bio zaposlen u ovdašnjoj bolnici, ali je radio pola radnog vremena, s obzirom na to da je srčani bolesnik s dva ugrađena bajpasa. Sad je u penziji. Najbitnije je, kažu Joži i baka Mariji, da Čaba ozdravi i prohoda. Svi oni koji su u mogućnosti da pomognu porodici Dohar novac mogu uplatiti na namenski dinarski račun u Kontinental banci (310-2510100103465-35), otvoren na Čabino ime.

Na fotografiji je dečak sa blagim osmehom. Iza njega je jastuk i šporet.

IC 8

Nn: Priča o Dragici Gogoljak iz Odžaka, ženi za primer N: Pobedila bolest uprnim radom SLOBODAN MIRIĆ Odžaci Paraliza koju je preležala u drugoj godini Dragici Gogoljak Petrović (52) iz Odžaka oduzela je obe noge. Od detinjstva naviknuta na razne prepreke naučila je da ih savladava i da se nikada ne preda. Jedva su je primili u osnovnu školu, bila je vukovac, završila je studije, udala se, bila šampion u streljaštvu, njena ćerka Katarina je lepa i pametna devojka i takođe odličan đak i student... Dragica je velika podrška i rame za plakanje celoj familiji. Za nju rođaci kažu da nikada ne bi pomislili da je invalid, da nema štake. - Moj tata Vitomir bio je limar, a mama Srbijanka domaćica, vredni i energični ljudi, i nikada me nisu odvajali od starijih sestara, sve sam radila kao i one, pomagala u kući, u bašti... Moji roditelji su još 1964. godine sakupili novac i zbog mene kupili televizor. Odrasla sam uz „Školski program”, naučila sam da čitam, pišem, računam. Kasnije sam radila domaće zadatke starijim sestrama iako još nisam pošla u školu – priča Dragica. Kad je mama odvela u prvi razred i unela u učionicu, učiteljica nije htela da je primi, smatrala je da treba da ide u neku specijalnu školu. Majka je bila uporna i Dragica je ostala sa ostalom decom. Sledećih četiri godine mama je svoje dete donosila u školu, a od četvrtog razreda do završetka gimnazije vozila je na biciklu koji si Petrovići kupili na kredit. Isplatilo joj se jer je Dragica sve razrede do mature u gimnaziji završila kao najbolja u razredu. - Traženje posla posle diplome na organizaciji rada je posebna priča. Meni su u fabrikama otvoreno govorili da neće da me prime zato što sam invalid. U službi zapošljavanja uspela sam da upadnem kao zamena za žene na porodiljskom, a posle četiri godine na određeno, videli su ko sam i kako radim, tako da su me primili za stalno – priča ova energična žena. Na poziv svojih prijatelja jednom je došla na streljanu gde je običaj bio da najslabiji plaća pića.

Narednih godina njeni drugari „okretnuli”su mnogo tura jer je Dragica postala šampion u streljaštvu, a 2000. godine spremila je kofere i za paraolimpijadu u Sidneju, ali su je ostavili u poslednjem trenutku jer nije bilo dovoljno novca za paraolimpijce. Dragica kuva, mesi, slavi oba Božića i Uskrsa, radi u bašti i malom plasteniku, vozi ćerku posle provedenog vikenda u Novi Sad, sa mužem Šandorom pravila je kuću, peče čak i rakiju, kaže kroz smeh Dragica. „Nikada se ne prepustiti, svako mora da se bori i svako mora stalno da uči”, govori ova sjajna žena kojoj je neostvarena želja da leti avionom. Nikada se ne predaj i sve završi do kraja: Dragica Gogoljak Petrović omiljena je među kolegama u službi za zapošljavanje. Od druge godine nepokretna, ali školu završila kao vukovac, posle studija se udala , rodila dete, zaposlila i uz to stigla da postane šampion u streljaštvu. Položila i vožnju Posle završene Gimnazije položila je vozački ispit, a pre toga takđe je morala da dokaže da ona sa svojim invaliditetom može da vozi. Od lične ušteđevine kupila je „Juga“ koji je institut Mašinskog fakulteta u Novom Sadu prilagodio njenim sposobnostima sa ručnom polugom za kvačilo. Kaže da taj automobil vozi i danas, posle 25 godina, i da joj je on mnogo olakšao život.

Fotografija: Dragica Gogoljak na klupi u trenerci s prekrštenim nogama i rukama spuštenim sa strane

IC 9

Nn: ISPOVEST ZAMENICE PREDSEDNIKA SKUPŠTINE GRADA O UPORNOJ BORBI ZA PRAVA INVALIDA

N: SRUŠILA SVE PREDRASUDE

Pn: Marija Vrebalov, posle teškog udesa već devet godina je vezana za kolica

Najčvršći most koji spaja i najviši zid koji razdvaja , to smo mi sami, naše

predrasude, i strahovi od novog, vezanost, kratkoročni lični interesi... Upravo su to prepreke koje su me najviše koštale, moj lični strah od promene, od nove mene koja se stvorila u jednoj sekundi... To je prvo što je u ispovesti za „Novosti“, koja će, simbolično ali slučajno, biti objavljena, baš na dan invalida, rekla Marija Vrebalov (37), zamenica predsednika skupštine grada. Ova odvažna i hrabra žena, posle teške saobraćajne nesreće, pre devet godina ostala je vezana za invalidska kolica. Kada je na veliki četvrtak, 2000. krenula na put, prethodno podojivši sedmomesečnu ćerku Dunju, Marija nije ni slutila da je to poslednji dan koji će provesti na svojim nogama. U teškom udesu povredila je peti i šesti pršljen i kičmenu moždinu, dva puta bila klinički mrtva... Dve komplikaovane operacije i dugotrajna rehabilitacija ponovo su je vratili u život. Pre tri godine počela je da radi u fondu za razvoj AP Vojvodina , a potom je, kao nestranačko lice, postala predsednica Saveta za osobe sa invaliditetom Demokratske stranke. - Poštovanje je prvi i najveći korak u prihvatanju, kako samih sebe, tako i ljudi oko nas . Ja se za to borim – objašnjava Marija – Kada pogledamo unazad, trenutni položaj osoba sa invaliditetom u Novom Sadu mnogo je bolji nego pre nekoliko godina. Ipak, je lošiji od položaja u Švedskoj, ali smo na putu ka ostvarenju zamisli o ravnopravnosti osoba sa invaliditetom u društvu. Istovremeno, svesna sam da je to dug proces koji zahteva konstantan i posvećen rad , kako u društvenom sistemu, tako i na individualnom nivou. Da bi postojao društveni razvoj mora da postoji i razvoj svakog pojedinca. Za prvu damu gradskog parlamenta, među najvećim mudrostima jeste otvorenost za novo, promenu i sposobnost da se prihvati datost, ono što, kako kaže, ne biramo svojom voljom. - Sve prepreke se pobeđuju radom na sebi, ponašanjem, otvorenošću i životom koji je ispravan – šarmantno dodaje Marija. - Najteže se prevazilaze prepreke koje dolaze iz nas samih, dok su oni koji su arhitektonske prirode ili problemi u komunikaciji s ljudima nešto što se može savladati. U gradskoj vlasti, Marija se bori za što veće prilagođavanje institucija osobama s invaliditetom. U toj oblasti je angažovana i na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, kao konsultant na projektu „ Pristupačni prostori“. - Nigde u svetu nisu sve institucije apsolutno pristupačne svima. Takođe, zdanja iz 18. veka teško mogu arhitektonski da se prilagode. Ipak, svim snagama se trudim da sve buduće građevine u Novom Sadu budu urađene tako da budu pristupačne svima. Pn: NE PLAŠITE SE DOBROTE Kako sama kaže, svojim radom čovek treba da bude inspiracija drugima, a ona je sigurno najbolji primer hrabrosti, istrajnosti i odlučnosti. - Nemojte se bojati da budete dobri, pre svega za sebe i prema sebi, ali i za ljude oko vas. Smejte se naglas, ne krijte svoja lepa osećanja, pokažite ljubav onome prema kome je osećate – poručuje Marija Vrebalov.

Pn: HOBI ILI PROFESIJA U slobodno vreme Marija se bavi dizajnom, po feng- šui principima. - To je filozofija življenja, usklađenost prirode i čovekove biti, spoljašnjeg sveta i prostora u kojem živimo s nama samima. Zasad mi je ovo hobi , ali bih volela da jednog dana preraste u profesiju. HRABROST Pokazala je da se sve prepreke mogu savladati J.Lemajić foto: D.Dozet

Na fotografijiMarija Vrebalov u poslovnoj odeći s blagim osmehom na licu, zadovoljnog izgleda, sedi na Trgu Slobode u Novom Sadu u mehaničkim kolicima. S njene desne strane je Katolička crkva. U pozadini je Hotel „Putnik“. TEKST UZ FOTOGRAFIJU: HRABROST: Pokazala je da se sve prepreke mogu savladati

IC 10

Nn: Kako žive novosadski studenti sa invaliditetom

N: Do svih desetki uprkos preprekama Lid: Najteže su predrasude da smo nesposobni, ali time što sam diplomirao, pa upisao master studije

filozofije dokazujem da nismo - priča Čedomir Cicović

Uprkos svim teškoćama sa kojima se suočavam zbog invaliditeta, trudim se da na odustajem od svojih ciljeva. Bilo mi je teško da se odvojim od porodice, ali smatrala sam da je najbolje da se što pre osamostalim. Iako ponekad ne mogu sama ni jaknu da skinem, da izvadim ključ iz torbe, da odem u prodavnicu, a često se brzo umorim pa ne mogu ni da pišem, ne odustajem jer verujem da ću uspeti priča Čila Varkulja, studentkinja druge godine Prirodno-matematičkog fakulteta.

Na fotografiji Čila Varkulja sedi za radnim stolom držeći desnu ruku na mišu, ispred nje je tastatura ispod koje je dokument. TEKST U GORNJEM LEVOM UGLU FOTOGRAFIJE: Među najboljim studentima PMF-a: Čila Varkulja

Varkulja od rođenja boluje od spinalne mišićne distrofije i od pete godine vezana je za invalidska kolica. To za nju nije bila prepreka da osnovnu i srednju školu u Subotici završi kao đak generacije, a potom upiše studije matematike na Prirodno-ma tematičkom fakultetu, gde je jedan od najboljih studenata sa prosekom 9,75. U domu „Siobodan Bajic" živi od početka studija, a kako kaže, zbog dobre adaptiranosti soba život joj je znatno olakšan. - Živim sa personalnom asistentkinjom, koja je tu da mi pomogne. Primam stipendiju od 5.100 dinara i nadoknadu za tuđu negu i pomoć oko 15.000 dinara. Soba je prilagođena mojim potrebama, kupatilo je dosta šire, postoje ručke za koje mogu da se uhvatim i lakše se krećem. Zaista sam imala sreće da se dobro uklopim i ništa mi nije teško. Bavim se i pisanjem poezije, a imam puno prijatelja i kolega koji mi uvek pružaju podršku - priča Čila Varkulja sa osmehom. Njen komšija Čedomir Cicović iz Užica boluje od cerebralne paralize. - Uvek sam bio uporan i trudio se da ne zavisim ni od roditelja, ni od sredine jer nisam želeo da bilo kome budem na terctu. Iako nisam u kulicima, otežano se krećem i neke svakodnevne stvari često su mi veliki problem. Međutim, nikada nisam dozvoljavao da me to sputa. Najteže od svega padaju mi predrasude koje ljudi imaju prema osobama sa invaliditetom i smatraju ih socijalnim slučajevima i nesposobnima. Ja sam primer da to ne mora da bude tako. Diplomirao sam, upisao master studije i lako mogu sebe da zamislim jednog dana na doktorskim studijama u inostranstvu. Počeo sam i da tražim posao i mada će biti jako teško pronaći nešto, nadam se najboljem – priča on. Njegov cimer i lični asistent je istovremeno i njegov najbolji drug Dragoslav Šuljagić. - Dolazimo iz istog mesta i znamo se još od vrtića. Pošto je on mogao da bira ko će živeti sa njim, izabrao je mene i od tada sam i njegov personalni asistent. To što odem do stanice da pokupim paket koji mu pošalju, što odem do vešeraja ili mu pomognem u nekim drugim svakodnevnim stvarima, podrazumevalo bi se svakako - kaže on. Stefan Savić, predscdnik Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom, kaže, iako im je u domovima život olakšan, njihovo kretanje na fakultetima i dalje je problem.

Stefan Savić Fotografija Stefana Savića do ramena u kancelariji. Iza njega su monitor i kućište od računara. Uz fotografiju stoji njegovo ime. - lako je Univerzitet tokom poslednjih nekoliko godina uradio dosta kako bi studentima sa invaliditetom bilo olakšano studiranje i život u kampusu, ostaje problem nedostatka liftova, nepristupačnih učionica, seminarskth biblioteka, sredstava za nastavu i toaleta. Na skoro svim fakultetima postoje rampe na ulazu, ali je problematično kretanje unutar fakulteta, to je omogućeno samo na Filozofskom, Poljoprivrednom i PMF-u - kaže Stefan Savić. On dodaje da na Novosadskom univerzitetu ima malo osoba sa invaliditetom. - Zbog straha, neizvesnosti, nerazumevanja sredine i zbog toga što često nemaju dovoljno informacija o univerzitetu i uslovima na njemu, mnogi odustaju i pre nego što dođu na studije. Na Novosadskom univerzitetu zato ima samo 90 studenata sa invaliditetom - kaže Savić. Pn: Poseban konkurs za smeštaj - Studenti sa invaliditetom za mesto u domu konkurišu u grupi studenata rekonvolescenata i uz uverenje lekarske komisije dobijaju smeštaj bez obzira no prosek. Važno je samo da su redovno upisali godinu i da su na budžetu. U studentskom domu "Slobodon Bajić" postoji 18 adaptiranih soba, a zbog blizine fakulteta i rmenze, tu je smešteno 20 studenata koji su u kolicima ili se otežano kreću, od kojih njih 14 imaju svoje personalne asistente - kaže Goran Milovac, portparol Studentskog centra.

Na fotografiji Goran Milovac sedi za radnim stolom u svojoj kancelariji s olovkom među prstima desne ruke.

IC 11 Nn: REPORTERI ALO! NA TRENINGU SA KOŠARKAŠIMA U KOLICIMA

N: Ne znaju za predaju! Uvek spremni za nove izazove: ekipa KK „Dunav“ na treningu. Pravila su ista kao i u standardnoj košarci. Članovi kluba „Dunav“ jakom voljom prevazišli su svoj hendikep i uspešno nastupali na brojnim turnirimau svetu. Piše: M.Lončar Njihova hrabrost i ogromna želja da normalno nastave svoj život prevazišla je hendikep. Iako su u kolicima, dvanaestorica invalida osnovali su košarkaški klub „Dunav“, marljivo treniraju i veoma su uspešni. Reporteri „Alo!” posetili su njihov trening u hali „Pionir“, gde uz podršku prvih komšija, košarkaška Partizana, dva puta nedeljno vežbaju i spremaju se za nove izazove. Njih dvanaestorica, koliko ih sada ima, navode da je taj sport izuzetno koristan za sve osobe s invaliditetom zato što doprinosi razvijanju psihofizičkih sposobnosti, kao i takmičarskog duha. - Košarka u kolicima je kod nas zastupljena na poluamaterskom nivou, dok se u svetu na taj sport gleda kao i na sve druge profesionalne sportove – objašnjava Momčilo Živanović, jedan od košarkaša u kolicima. Sa svojim klupskim drugovima, predstavljao je našu zemlju na mnogobrojnim evropskim turnirima. Kao drugoplasirana ekipa u sezoni 2004/ 2005, stekli su pravo na učešće na zvaničnom evropskom kupu „Vili Brinkman “ koji je održan u Italiji, marta 2006. godine. - Tada smo zauzeli četvrto mesto i postali prvi klub iz Srbije koji je učestvovao i osvojio pobedu na jednom zvaničnom evropskom takmičenju. Imamo igrače koji su među najboljim u Srbiji i koji uspešno nose dres reprezentacije – dodaje on navodeći da je cilj svih klubova košarkaša u kolicima pdsticanje osoba s invaliditetom na bavljenje košarkom i njeno promovisanje kao sporta, a ne kao skupa invalida. - Kao i u svakom sportu, veliki problem su finansije jer samo RGK kolica, koja su potrebna invalidima da bi se bavili košarkom, koštaju 4.500 evra. Drugi problem je nezainteresovanost ali i neinformisanost javnosti za košarku u kolicima.- objašnjava direktor kluba i kapiten ekipe Željko Ćirković. Oni apeluju na sve ljude s invaliditetom da im se pridruže i sve one koji mogu da pomognu da im pruže šansu da kvalitetno nastave svoj život i prevaziđu sve izazove. Pn: Pravila igre Košarka u kolicima igra se na standardnom terenu za košarku, po svim pravilima košarkaške igre, s tom razlikom što je u košarci u kolicima dozvoljeno više puta uhvatiti loptu i driblati. Jedina razlika je da kada je lopta u ruci, ne sme se i tri puta dotaći obruč kolica, što u košarci u kolicima predstavlja ono što je u normalnoj košarci greška u koracima. U Srbiji trenutno postoje četiri kluba košarkaša u kolicima, a od 2004. godine postoji i savez košarkaša u kolicima Srbije, koji organizuje ligu košarkaša u kolicima.

IC 12 Jubilej Društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama

INVALIDI NISU NA MARGINI

BELA CRKVA: Povodom Svetskog dana invalida, članovi Društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim licima iz Bele Crkve uputili su poruku svojim sugrađanima. “Nadamo se da ste uočili da obraćanje osobama sa invaliditetom nije teško, ne boli i ne zahteva mnogo truda. Važno je da se prema osobi sa invaliditetom ophodite kao i prema svim drugim osobama. Nemojte se bojati pogrešnih izraza i gledajte osobu pravo u oči. Izbegavajte detinjaste ili sažaljive stavove i obavezno pitajte osobu sa invaliditetom da li joj treba pomoć. Trudite se da budete obazrivi i strpljivi jer osobama sa mentalnim poteškoćama može biti potrebno više vremena da nešto objasne ili urade, i ne postavljajte indiskretna pitanja o invaliditetu ili uzrocima, osim ako sa tom osobom niste bliski“, poručuju invalidi. Svetski dan invalida bio je povod da Društvo obeleži desetu godišnjicu postojanja. Osnovali su ga roditelji dece sa mentalnim smetnjama u razvoju sa ciljem da ličnim angažovanjem aktivno utiču na kvalitet življenja njihove dece i porodice u celini. U protekloj deceniji, kako je istakla predsednik Društva Slađana Milenković, okupljale su se osobe sa smetnjama u razvoju, njihovi roditelji, prijatelji, stručnjaci i građani, radi organizovane pomoći i zaštite. Radilo se puno i na podizanju kolektivne svesti o pravima i potrebama osoba sa invaliditetom, kao i na njihovoj socijalizaciji i integraciji u društvenu zajednicu. Menjana je slika i negativni stavovi o ovim licima, a razvijana je i saradnja sa srodnim i drugim organizacijama. Zahvaljujući Društvu i igraonici „Pinokio“ osobe sa invaliditetom su se družile, radovale i zabavljale, te učile neke korisne veštine kao što je snalaženje u kuhinji. Po prvi put neki od članova su i samostalno putovali. Deseta godišnjica rada obeležena je i prigodnim programom u sali Centra za kulturu u kome su pored članova Društva za MNRL učestvovali učenici osnovnih škola iz Bele Crkve i Vračevgaja, kao i Doma za učenike srednjih škola iz Vršca.

M. Vitomirov

Fotografija sa događaja

IC 13 Zakoni i standardi umesto sažaljenja U Evropi je 2010. proglašena za godinu borbe protiv siromaštva i socijalne isključenosti, a time su u Srbiji najviše pogođene osobe sa invaliditetom. Kako im pomoći? Danijel Dej Luis nagrađen je 1989. Oskarom za glavnu ulogu u filmu „Moje levo stopalo” snimljenom po istoimenoj autobiografskoj knjizi Kristija Brauna (1932–1981) irskog slikara i pisca od rođenja obolelog od cerebralne paralize. Milioni gledalaca širom sveta, dirnuti verodostojnošću sa kojom je engleski glumac prikazao život ovog umetnika, tada su počeli – pomalo postiđeni – i u sopstvenoj sredini da primećuju svoje „nevidljive” sugrađane u invalidskim kolicima, sa belim štapom ili slušnim aparatom… A onda je priča počela polako da bledi i pala u zaborav. Dve decenije kasnije mediji otkrivaju novog heroja – četrnaestogodišnju Dejanu Bačko iz Bačke Palanke. Vesela devojčica britkog uma i izuzetnog talenta nije dopustila da to što je rođena bez obe ruke stane na put njenoj ljubavi prema slikanju. Ulogu šake preuzelo je, kao nekada kod slavnog Brauna, njeno levo stopalo. Postala je najmlađa članica Međunarodnog udruženja umetnika koji slikaju ustima i nogama. Ni Danijela Jovanović (41) ne priznaje granice nametnute fizičkim nedostatkom: iako nema ni šake, ni stopala, osvojila je sve planinske vrhove Srbije i Balkana, a onda – kao prva žena sa invaliditetom – 2008. godine i onaj najviši u Evropi, ruski Elbrus. O višestranom sportisti Jasminu Bamburu (28), koji će biti prvi predstavnik Srbije na predstojećim zimskim Paraolimpijskim igrama, u martu u Vankuveru, pisao je i „Magazin“. Rampa samo „za ukras” Tri pomenuta primera najbolje svedoče o istrajnosti i snazi volje naših zemljaka sa invaliditetom, koji se iz časa u čas, iz dana u dan, iz godine u godinu naporno trude da postignu ono što drugi uzimaju „zdravo za gotovo” – od odlaska u prodavnicu ili u bioskop, do sticanja školske diplome. Njihovo uspešno uključivanje u normalan život bi, na osnovu niza međunarodnih dokumenata koje je potpisala, morala da pomogne i država, koja je već usvojila niz zakona i standarda, nacionalnu strategiju, pokrenula ili podržala čitav niz programa i projekata… A ipak nismo odmakli daleko od predrasuda i diskriminacije. Da li će se nešto promeniti u 2010, koja je proglašena za Evropsku godinu borbe protiv siromaštva i socijalne isključenosti? – Situacija se, generalno, poboljšala poslednjih godina, otkako je uspostavljen zakonski okvir, podignuta je i svest ljudi, a osobe sa invaliditetom se više uključuju u menjanje okruženja. Proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji takođe je veliki podsticaj, budući da znači poštovanje međunarodnih standarda bez kojih nema praktične koristi od primene zakona u praksi. Čemu, recimo, rampa za pristup ljudima u invalidskim kolicima ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu, kad je napravljena mimo standarda i zato neupotrebljiva! – kaže Gordana Rajkov, narodni poslanik u Skupštini Srbije i predsednica Centra za samostalni život invalida Srbije, organizacije koja okuplja osobe za različitim oblicima uglavnom telesnog invaliditeta. . (Centar je, pored ostalog, sastavio poseban vodič za osobe sa invaliditetom „Bele tačke Beograda”, sa oznakama pristupačnosti svim važnijim objektima u gradu).

Naša sagovornica ističe da su fizička dostupnost i pristupačnost informacijama preduslovi za uključivanje ljudi u društvenu zajednicu. Nema socijalne inkluzije ako ne možete da izađete iz kuće, da dođete do neophodnih podataka, da komunicirate. Od toga zavisi i da li će neko iskoristiti raspoložive društvene resurse, da bi izbegao siromaštvo.U Beogradu i nekim većim gradovima na tome je dosta urađeno, u drugim mestima u Srbiji, naročito u seoskim područjima, promene su mnogo sporije. – Drugi uslov da osobe s invaliditetom imaju jednake mogućnosti kao ostali jesu službe podrške, odnosno servisi socijalne zaštite i odgovarajuća pomagala. Naš centar se već godinama zalaže za postojanje servisa personalnih asistenata kao sistemsko rešenje podrške građanima sa invaliditetom, i verujem da će to biti uključeno u novi Zakon o socijalnoj zaštiti, koji je pred usvajanjem – dodaje Gordana Rajkov. Prema njenim rečima, osnovna uloga organizacija invalida je da prate donošenje i primenu zakona, da lobiraju da se programi zaštite i podrške koje sprovodi država obave na najbolji način, da obaveštavaju svoje članstvo i javnost, predlažu, podstiču... a nikako da rade ono što je posao države. Recimo, da uklanjaju fizičke prepreke za kretanje osoba sa invaliditetom. Nepristupačni i domovi zdravlja Milena Stojanović iz Kragujevca, lekarka u penziji obolela od distrofije, pokušala je da pobroji osnovne probleme sa kojima se osobe sa invaliditetom sreću u njenom gradu. – Jedan od važnijih je pristup primarnim jedinicama zdravstvene zaštite: samo dva doma zdravlja u Kragujevcu imaju rampe za ulazak osoba sa invaliditetom, i to u prizemlje, ali nemaju lift ili pokretnu ravan za penjanje na više spratove. Pristup državnim apotekama takođe je otežan. U invalidskim kolicima ne možemo ući u zgradu Pošte, Telekoma, Opštinskog suda, u većinu banaka... Osim na raskrsnicama u strogom centru grada, prelazi uglavnom nisu prilagođeni kretanju invalida, za njihov prevoz Kragujevac ima samo jedno vozilo, a javni gradski saobraćaj im je nepristupačan. Semafori za slepe i slabovide ne funkcionišu redovno ni na najvažnijim raskrsnicama – navodi naša sagovornica. Posebno zabrinjava to što mali broj dece sa telesnim invaliditetom u Kragujevcu završi i osnovnu školu (situacija, nažalost, nije mnogo bolja ni u drugim gradovima u Srbiji), a veoma su retki oni koji nastave školovanje, čak i odlični đaci Na to utiču udaljenost i (ne)pristupačnost škole, (ne)spremnost učitelja i nastavnika da prihvate rad sa njima, (ne)prihvatanje od druge dece… - I u Leskovcu je slično. Veliki broj stanova, javnih objekata, saobraćajnica... nepristupačni su osobama sa invaliditetom, liftovi u Domu zdravlja su preuski za kolica, a parkirana vozila na spuštenim ivičnjacima onemogućuju invalide da koriste te prolaze... – Među nepristupačnima su zgrada Jablaničkog okruga, Fond za zdravstveno osiguranje, Tržište rada, Okružni sud, škole, Tehnološki fakultet, Narodno pozorište, Muzej, Glavna pošta, sve kuće javnog informisanja, svi hoteli, parkirališta, trgovine… Sami smo spustili ivičnjake u glavnoj ulici, izgradili rampu u MUP-u i Opštinskom sudu i obezbedili parking mesta. Gradske vlasti su postavile stazu za slepe u centru i uverile nas da će prilikom rekonstrukcije ulica nastaviti sa spuštanjem ivičnjaka, na zgradi Skupštine napravile su rampu (to je učinio i PIO o sopstvenom trošku, a obećali Pošta i Elektrodistribucija)…

Da se situacija ipak popravlja pokazuje i to što su nas konsultovali prilikom izgradnje uslužnog centra i autobuske stanice, koji su pristupačni za invalide – kaže Gordana Stojanović, penzionisani ekonomski tehničar iz Leskovca. Mogu u pozorište, ali bez toaleta Nikola Nikolaš iz Sombora (56), talentovani sportista koji je kao najmlađi član jugoslovenske rvačke reprezentacije, nakon povrede kičme u pripremama za olimpijadu ostao kvadriplegičar, kaže za „Magazin” da se u njegovom gradu sve više trude da pomognu osobama sa invaliditetom, ali... – Imam zamerku na objekte koji se grade bez rampe, ili je naprave mimo standarda pa je neupotrebljiva. Somborske škole i dalje nisu pristupačne za invalide, kao ni železnička i autobuska stanica, ambulante u gradskoj bolnici, pošta, sud, banke... U opštinsku upravu ne možemo sami ići po ličnu kartu ili druga dokumenta jer je invalidima dostupno samo prizemlje. U strogom centru su obarane bankine, nažalost opet ne poštujući standarde, gradski bazeni i kupališta apsolutno nisu prilagođeni. Pozorište nam je pristupačno, ali ne i tamošnji toalet. Nakon rekonstrukcije glavne ulice lokali su, uprkos obećanjima, postali još nezgodniji za ulazak invalidskim kolicima – navodi Nikolaš, inače predsednik Međuopštinskog udruženja paraplegičara Bačke, Centra za samostalan život osoba sa invaliditetom podružnice Sombor, sportske komisije Saveza paraplegičara Srbije, potpredsednik rvačkog kluba „Radnički”… Dimitrije Gligorijević, elektrotehničar u penziji, kaže da je podružnica Centra za samostalni život invalida u njegovom gradu, u okviru projekta „Jagodina, pristup za sve”, oborila ivičnjak u glavnoj ulici i izgradila rampe na glavnom ulazu pošte i na ulazu u osnovnu školu „Rada Miljković”, da bi kasnije lokalna uprava pri rekonstrukciji trotoara i ulica prihvatila ovu inicijativu. Sada Jagodina u skoro svim ulicama ima oborene ivičnjake, a i po drugim merilima je primer grada uspešno prilagođenog kretanju invalida. – U gradu ima više obeleženih mesta za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom. Udruženje za cerebralnu i dečju paralizu iz Jagodine je nastavilo, a lokalna uprava dovršila izgradnju rampi, pa ih sad imaju sve važnije ustanove: opština, katastar, bolnica, vojni odsek, pošta, osnovna škola, gimnazija, kulturni centar, crkva, sportska hala – nabraja Gligorijević. Jedan na 50 zaposlenih Po mišljenju Dragiše Drobnjaka, sekretara Saveza slepih Srbije, sad je najvažnije donošenje i primena zakona koji proističu iz međunarodne Konvencije o pravima osoba s invaliditetom (ratifikovane u Skupštini Srbije prošle godine), posebno u oblasti obrazovanja, zapošljavanja i socijalne zaštite. On naglašava da je obrazovanje osnovni uslov da bi slepi mogli da nađu svoje mesto u društvu. Nažalost, mnogi od njih jedva da završe osnovnu školu. Nedostaju im odgovarajući udžbenici na Brajevom pismu ili audio kasetama, stručna pomoć i pomagala u učionicama. Nastavno osoblje u školama nije na pravi način pripremljeno da radi sa njima. – Možemo reći da tu postoji očigledna diskriminacija, iako je Srbija još 2006. usvojila zakon kojim se ona sprečava. Postoje i zakonske osnove za masovnije „inkluzivno” obrazovanje osoba sa invaliditetom, ali nema dovoljno novca kojim bi se ono finansiralo, jer ga država nije svrstala u prioritete. Naš savez je predložio da, po ugledu na druge zemlje iz susedstva (Hrvatsku, BiH, Crnu Goru…), izdavačku delatnost za slepe preuzme za to osnovana državna ustanova, kako bi

se povećao fond knjiga i stručne literature. Ministarstvo kulture, doduše, potpomaže biblioteku i izdavaštvo koje je sada pri našem savezu, ali ne uspevamo da obuhvatimo ni delić onoga što se smatra prosekom literature prilagođene slepima u svetu, a to je dva do pet odsto dela objavljenih na „običnom” pismu – navodi Drobnjak. Pomoć države je potrebna i u sprovođenju Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju, takođe donetom prošle godine. Pitanje je, međutim, kako će se, kad u maju 2010. stupi na snagu, primeniti odredba tog zakona o kvotama (poslodavac je obavezan da na svakih 50 radnika u firmi zaposli i jednu osobu sa invaliditetom) kad sama država to ne može da uradi jer je na snazi zabrana otvaranja novih radnih mesta u njenim službama. Više od saosećanja Mreža organizacija osoba sa različitim tipovima invaliditeta izdala je krajem 2009. saopštenje u kojem ukazuje na izuzetno loš materijalni položaj invalida u Srbiji, i diskriminaciju koja je najveća u obrazovanju. Povodom obeležavanja 3. decembra, Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom (tog dana je 1982. godine Generalna skupština UN usvojila Svetski akcioni program za osobe sa invaliditetom, kojih je oko 10 odsto među stanovništvom), oglasio se i predsednik Srbije Boris Tadić. – Saosećanje sa osobama sa invaliditetom jedno je od najpouzdanijih merila stepena razvoja i civilizovanosti jednog društva… Ali ta sposobnost uživljavanja u probleme drugih nije samo individualna vrlina, već princip na kome moraju počivati i sve državne institucije – rekao je Tadić. I sam je, međutim, priznao da se takav sistem vrednosti ne može uspostaviti preko noći, pre svega„zbog brutalno teških činjenica, kao što je finansijski problem sa kojim se Srbija suočava”. Aleksandra Mijalković Siromaštvo i diskriminacija Preciznih podataka o broju osoba sa invaliditetom u Srbiji nema. Procenjuje se da ih je oko 800.000, od kojih 70 odsto živi u siromaštvu, više od polovine opstaje samo zahvaljujući različitim vidovima socijalne pomoći, a zaposlenih je svega 13 odsto, izjavio je ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić. Tek svaka druga osoba sa nekim oblikom invaliditeta učestvuje u društvenom životu zajednice, što ne čudi s obzirom na to da se pripadnici ove „najveće manjine u Srbiji” svakodnevno susreću sa otvorenom ili prikrivenom diskriminacijom, rekao je novinarima Meho Omerović, predsednik Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja Narodne skupštine. Studenti sa hendikepom I za samo društvo i za osobe sa invaliditetom bilo bi isplativije da im se omogući da se obrazuju i time osposobe da se samostalno izdržavaju, umesto da žive od socijalne pomoći, smatra Ljupka Mihajlovska, koordinatorka univerzitetskog Centra za studente sa hendikepom, kojih je oko 300 u Beogradu. Prema njenim rečima, „problem je u predrasudama društva i u fizičkoj, arhitektonskoj i drugim oblicima nepristupačnosti: pored ostalog, ni za jedan fakultet ni visoku školu u glavnom gradu ne može se reći da su u potpunosti dostupni studentima sa hendikepom. Na Pravnom fakultetu je situacija najbolja (i u pogledu literature za slepe, i po pitanju kretanja u

invalidskim kolicima), dok od 11 studentskih domova u Beogradu samo onaj na Voždovcu („Mika Mitrović”) smešta isključivo osobe sa invaliditetom”. Kancelarija tumača znakovnog jezika U Savezu gluvih i nagluvih Beograda krajem 2009. otvorena je Kancelarija tumača znakovnog jezika, čijih će pet zaposlenih (od ukupno 40 tumača, koliko ima u Srbiji) pružati besplatnu pomoć građanima oštećenog sluha prilikom obraćanja organima pravosuđa, MUP-u, opštinskim organima, bankama i institucijama zdravstvene zaštite. Kancelarija je osnovana u okviru šestomesečnog pilot-projekta koji finansira Ministarstvo za rad i socijalnu politiku. U Beogradu, prema procenama, živi oko 7.000 gluvih i nagluvih. Pomoć iz budžeta i od Lutrije U Srbiji, prema zvaničnim podacima, deluje oko 500 udruženja, saveza i drugih organizacija koje okupljaju osobe s invaliditetom i pomažu im da se uključe u svakodnevni život. Za sve njih je, na osnovu Zakona o igrama na sreću, prošle godine obezbeđeno u proseku 20 do 22 miliona dinara mesečno, i još oko 60 miliona dinara im je izdvojeno iz budžeta preko raznih konkursa. Vozila GSB bez zvučnih obaveštenja „Nije uvek problem u novcu. Na primer, zašto u vozilima javnog gradskog saobraćaja u Beogradu ne postoji zvučni sistem obaveštavanja putnika o nazivu svake stanice na kojoj se vozilo zaustavlja? Ovo nije skupo, već odavno se primenjuje širom sveta, a koristilo bi ne samo invalidima, već i ostalim putnicima, posebno turistima”, primećuje Dragiša Drobnjak. Propisi i kazne Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, pravno obavezujući dokument u Srbiji, pored ostalog predviđa da država mora preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbedi pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje su na raspolaganju javnosti u urbanim i u ruralnim sredinama. Te mere uključuju uklanjanje prepreka za pristup na putevima, u prevoznim sredstvima, u školama, stambenim, zdravstvenim i javnim zgradama i radnim mestima, kao i dostupnost informacija, komunikacija i drugih usluga, uključujući i elektronske usluge i hitne službe. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom iz 2006. izričito zabranjuje uskraćivanje pristupa invalida javnim objektima i površinama, odbijanje pružanja usluga ili pružanje iste usluge pod nepovoljnijim uslovima invalidima, kao i diskriminaciju po osnovu invalidnosti u javnom prevozu. Zakon o uređenju prostora i izgradnji iz 2009. propisuje obavezu projektovanja i gradnje, u skladu sa standardima pristupačnosti, objekata javne i poslovne namene i stambenih i poslovno-stambenih zgrada sa 10 i više stanova tako da se osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama osigura nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad u njima. Za investitora (odgovornog pojedinca) koji to ne poštuje predviđena je kazna od 10.000 do 50.000 dinara.

FOTOGRAFIJE:

Dejana Bačko, najmlađa članica Međunarodnog udruženja umetnika koji slikaju ustima i nogama

Gordana Rajkov Dimitrije Gligorijević Danijela Gligorijević

PS za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova Nikola Nikolaš Gordana Stojanović

Jasmin Bambur Na fotografiji Jasmin Bambur u opremi na sedećim skijama s kacigom u desnoj ruci i levom na boku

IC 14 Nn: POSLODAVCI I DALJE IZBEGAVAJU OSOBE SA INVALI DITETOM

N: Novim zakonom protiv predrasuda Novi Sad - Na spisku Pokrajinske filijale zapošljavanja nalazi se bezmalo 8.000 osoba sa invaliditetom. Najviše ih je sa srednjom školom, ali je trećina završila fakultet, izjavio je direktor Pokrajinske službe za zapošljavanje Vladimir Srdić. Međutim, zbog otežanog kretanja, slabog vida, sluha ili nekog drugog razloga, ovi ljudi do posla dolaze veoma teško.

Na fotografiji Zvonko Nikolić u mehaničkim kolicims okrenut leđima s levom rukom na stubiću uz koga je posmatra kolovoz - Najviše zaposlenih osoba sa nekom invalidskom smetnjom je u nekoj od organizacija koje okupljaju ove osobe, pa ako nema posla u tim udruženjima na drugim mestima, vrata su im skoro zatvorena - priča magistar prava Zvonko Nikolić, član državne reprezentacije u košarci sa invalidskim kolicima. - Do zaposlenja sam se godinama javljao na razne konkurse, ali su mi, pored slabog razumevanja poslodavaca, najviše jada zadavale arhitektonske barijere. Nakon dvogodišnjeg pripravničkog staža u novosadskom pravosuđu i položenog pravosudnog ispita godinama sam se javljao na konkurse. Ali, pošto bi poslodavac čuo da sam u kolicima, najčešće se izvinjavao što ne može da me primi jer mu radni prostor nije prilagođen kolicima. Iako sam svojevremeno pozvan da se zbog posla javim i u Pokrajinsku službu za osiguranje, nisam mogao čak ni da im se javim pošto je u njihovoj zgradi lift radio tek od prvog sprata! Sličnog mišljenja je i Aleksandra Paunić, sekretar Udruženja distrofičara koji kaže da mnogi poslodavci imaju predrasude, jer smatraju da osobe sa invaliditetom ne mogu da rade kvalitetno i očekuje da će s njim stalno imati problema. - Veliki problem za invalide, pored predrasuda što ne mogu doći do mnogih javnih ustanova, jeste i nepogodan gradski prevoz, tako da im je do posla zaista teško da dođu. Ali, barijere ove ljude manje muče u odnosu na stigmatiziranje - objašnjava Paunićeva.

Kroz pozitivnu diskriminaciju invalidima treba pomoći da nađu posao jer su dobri i vredni i u velikoj meri mogu doprineti ostvarivanju ciljeva kompanije koja ih zaposli, smatra direktor Pokrajinske filijale za zapošljavanje Vladimir Srdić i dodaje da ove osobe treba podstaći da se prijave NSZ pošto je to „prvi korak da se uključe u različite programe“. - Od maja stupa na snagu zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalidnih osoba, po kojem poslodavci sa više od 20 radnika moraju da zaposle i jednog invalida. To je jedan od primarnih uslova za poboljšanje kvaliteta njihovog života i ekonomske samostalnosti. Zakon će obezbediti uključivanje invalida na tržište rada, zaštitu od diskriminacije u zapošljavanju i usmeren je ka utvrđivanju profesionalnih mogućnosti osoba s invaliditetom - kaže Srdić. Pn: Rigorozne kazne Zakon je podsticajan i sitimulativan jer predviđa kazne za one koji ga ne budu primenjivali. Poslodavac koji ne bude zaposlio osobu sa invaliditetom moraće mesečno za svakog nezaposlenog kojeg je bio u obavezi da primi na poseban fond da uplati tri prosečne zarade, objašnjava Vladimir Srdić. IC 15

Nn: Otvoren studentski konkurs za „Pokretni inkluzivni muzej“ N: Lakše osobama s invaliditetom

Studentski konkurs za najbolje praktičrne predmete čija će upotreba pojednostaviti život osoba s invaliditetom i njihovim porodicarna otvoren je 22. februara i trajaće do 2. aprila. Projekat „Pokretni inkluzivni muzej“odvijaće se pod pokroviteljstvom Ministarstva rada i socijalne politike Vlade Republilke Srbije. Početak je označen potpisivanjem ugovora o donaciji vrednog 20.000 evra izmedu banke Eurobank EFG i Centra za razvoj inkluzivnog društva. Na konkursu mogu učestvovati studenti arhitekture, šumarstva i fakulteta za dizajn, na privatnim i državnim fakultetima, koji imaju ideju kako poboljšati uslove života osoba s invaliditetom. Radove će ocenjivati nezavisno telo stručnjaka iz Evropskog instituta za djzajn i invaliditet; Bolonjske akademije za lepu umetnost i članovi EIDD-a iz Srbije. Tri najoriginalnija rada dobiće vredne nagrade, a prilikom izbora posebno će se uzeti u obzir mogućnost plasiranja inovativnog proizvoda na tržište u inostranstvu. Prva nagrada je 1.000 evra i praksa u trajanju od tri nedelje na prestižnoj Akademiji lepih umetnosti u Bolonji. Izabrani radovi biće izloženi u nekoliko gradova u Srbiji te će se na ovaj način građani moći upoznati sa svakodnevnim problemima i preprekama na koje nailaze osobe s invaliditetom i u kojoj im meri inventivni programi mogu otakšati život. Deset najboljih radova biće izloženo u pokretnoi vitrini posebno napravljenoj za prevoženje eksponata po Srbiji. Akademci koji imaju ideje kako bi se mogao olakšati i unapredi život osoba s invaliditetom svoje radove mogu poslati na konkurs@crid.org.rs. Informacije o pravilima konkursa mogu se naći na internet stranici www.inkluzivnimuzej. org, a radove treba poslati najkasnije do 2. aprila. B. D.

Na fotografiji korisnik ili korisnica kolica, slikan/a ispod ramena naniže stoji na vrhu stepeništa s levom rukom na obruču na točku IC 16

Bolji uslovi života osoba s invaliditetom Važno je da se pomeri koncept razumevanja invalidnosti sa medicinskog na socijalni model koji je baziran na ljudskim pravima, rekla Ljiljana Lučić AKCIONI PLAN SAVETA EVROPE ZA PROMOVISANJE I PUNO UČEŠĆE OSOBA SA INVALIDITETOM U DRUŠTVU IMA ZA CILJ DA U ZNAČAJNOJ MERI POBOLJŠA USLOVE ŽIVOTA TAKVIH OSOBA, REKLA JE JUČE DRŽAVNI SEKRETAR MINISTARSTVA RADA I SOCIJALNE POLITIKE LJIIJANA LUČIĆ. Ona je za okruglim stolom na temu Akcioni plan Saveta Evrope za osobe sa invaliditetom i politika invalidnosti u 2009. godini, koji su Ministarstvo rada i socijalne politike i Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom organizovali u Međunarodnom pres centru Tanjuga dodala da je važno da se pomeri "koncept razumevanja invalidnosti sa medicinskog na socijalni model koji je baziran na ljudskim pravima". "Osnovni elmenti Akcionog plana obuhvataju veće učešće osoba sa nekim od oblika invaliditeta u javnom i kultumom životu, veći pristup informacijama, zapošljavanju, ali i poboljšanje zdravstvene i pravne zaštite tih osoba", dodala je Lučić. Komentarišući postignute rezultate u prošloj godini, ona je naglasila da je zabeležen pomak i veće učešće osoba sa invaliditetom u političkom životu Srbije, kao i u pristupu informacijama, a da bi bili potpuno integrisane u društvo osobe sa invaliditetom treba da budu u mogućnosti da učestvuju i u kulturnom životu. Prema rečima Lučićeve, u protekle dve godine u 122 opštine u Srbiji uz pornoć donacija uspostavljen je neki od servisa koji su u najvećoj meri okrenuti osobama sa invaliditetom, a značajno je povećan broj dnevnih boravaka, ali i razvijena pomoć u kući.

Osnovni elementi Akcionog plana obuhvataju veće učešće osoba s invaliditetom u javnom i kulturnom žiivotu: Detalj sa okruglog stola U Srbiji više od pet hiljada osoba sa intelektualnim teškoćama živi u specijalizovanim institucijama

IC 17

Pravo na život u otvorenoj sredini

Asocijacija za promovisanje inkluzije (API) Srbije vodi program stanovanja uz podršku, zahvaljujući kome su 23 osobe sa intelektualnim teškoćama, koje su najveći deo svojih života provele u Domu Sremčica, ostvarile svoje pravo na život u otvorenoj sredini. Povodom 10. decembra Dana ljudskih prava predstavnici API Srbije ugostili su juče predsednika opštine Voždovac Gorana Lukačevića, u jednom od dva stana koji se nalaze na teritoriji ove opštine. - Projekat je započeo pre četiri godine. Društvo za pomoć osobama sa Daunovim sindromom. Krenulo se jednim stanom u kome je bio pre korisnika koji su izmešteni iz Doma Sremčica. Uvidelo se da je to jedan od najboljih načina zaštite osoba sa intelektualnim teškoćama i nakon godinu dana dobijeno je pet stanova u kojima su smeštene 23 osobe. Projekat se završio u aprilu ove godine međutim, API Srbije je preuzela projekat i nastavila sa radom. Usluga je predviđena za sve osobe sa invaliditetom , a ne samo za osobe sa intelektualnim teškoćama – rekla je za Danas Jadranka Novak, potpredsednik API S rbije. Pored opštine Voždovac, još tri stana su na opštinama Čukarica, Savski Venac i Zemun. Prema rečima Novak, korisnici stanova su ceo život bili ostavljeni od srane svojih porodica i živeli su više od 20 godina u institucionalnim uslovima,a takvih je u Srbiji više od 5.000. Sada su prvi put dobili priliku da žive u otvorenoj sredini uz službu podrške, koja je edukovana za to. U početku su hrupe imale podršku 24 časa. Korisnici dva stana su se osamostalili do te mere da funkcionišu samostalno. - Grupe su mešovite, različitog uzrasta i pola, kao i stepena ometenosti u razvoju, zbog toga zahtevaju i različit vid podrške. Od njih dvadeset troje, 18 je radno aktivno. Po nekoliko sati dnevno rade u različitim organizacijama. Sredstva su obezbeđena do kraja godine. Naše želje su

da ova usluga, što pre nađe mesto u državnom sistemu, a Grad je pokazao razumevanje. Naravno trebalo bi da se uključi i lokalna samouprava. Kad bi nam svaka od 17 opština uplatila barem jedan od socijalnih stanova, mogli bismo da udomimo 70 do 80 ljudi, koji bi tamo izašli iz zatvorenog sistema života – istakla je Jadranka Novak. Predsednik opštine Voždovac Goran Lukačević rekao je da je za ovaj projekat izdvojeno 190.000 dinara, kako bi se platili zaostali dugovi i svi troškovi do kraja godine, i time je postignut nastavak projekta. Prema rečima Lukačevića, opština će u sledećoj godini još više pomagati, dok sve ne bude sistemski rešeno. Svim osobama koje su u institucijama zatvorenog tipa, kako ističe Lukačević, treba omogućiti da izadju iz njih i da počnu sa normalnim životom. Opština će pored novčanih sredstava obezbediti i ermine u dva sportska centra, a razmišlja se i o obezbeđivanju još jednog stana koji će im se dati na korišćenje. Pn: Osvajanje novih vrhova Jedna od korisnica ove usluge je i Danijela Jovanović, prva žena sa invaliditetom koja je osvojila Eldus, - ja sam u projekat ušla 2004. godine. Velika je razlika između stanovanja u domu i ovakvog vida stanovanja. Ovde ima više slobode, upoznala sam dosta ljudi i počela da se intenzivnije bavim sportom. Od 2006. godine ovaj projekat mi je omogućio da se bavim planinarstvom, jer sam tada upoznala svog trenera. A ove godine sam uspela i da se popnem na Elbus – rekla je Danijela. Ona se sada, kako kaže, priprema za osvajanje novog vrha u Južnoj Americi. O stanovanju sa cimerima kaže da nije naporno i da se lepo slažu, kao i to da se svi dogovaraju o obavljanju kućnih poslova i svi se pridržavaju svog reda. Prema Danijelinim rečima, ishod situacije saznaće se do kraja godine. Ministarstvo im je obećalo da se neće vraćati u domove, ali kako ističe ne bi volela da projekat preuzme neko drugi jer se navikla na ljude iz API Srbije. D.Majstorović

Na fotografiji jedna od korisnica usluge posluje goste kafom. TEKST UZ FOTOGRAFIJU: Projekat započet pre 10 godina: Poseta predsednika opštine Voždovac

IC 18

Nn: U somborskoj školi „Vuk Karadžić“ otvorena senzorna soba

N: Novi vid terapije za decu Senzoma soba koristiće se u terapiji dece i mladih s mentalnom retardacijom, dece koja boluju od autizma, hiperaktivnog sindroma i drugih poremećaja autor • Nikola Zivanović SOMBOR - U Školi za osnovno i srednje obrazovanje s domom „Vuk Karadžić" prekjuče je svečano otvorena senzorna soba, koja će služiti za terapeutski rad s decom. Projekat su zajednički realizovali Narodna kancelarija predsednika republike i kompanija ,,Vip mobile", a vrednost projekta je oko 15.000 evra. Direktorka škole Sonja Durut rekla je novinarima da će se senzorna soba koristiti u terapiji dece i mladih s posebnim potrebama, kod dece s mentalnom retardacijom, dece koja boluju od autizma, hiperaktivnog sindroma i drugih poremećaja čije su poteškoće najčešće vezane za preteranu ili smanjenu senzornu osetljivost. Ova metoda pomaže pravilnom razvoju detetovog doživljaja spoljašnjeg sveta, kontroliše agresiju i uvodi dete u relaksaciju. - Ovo je treća ustanova u Srbiji u kojoj smo otvorili senzornu sobu. Želimo da deci s posebnim potrebama širom Srbije omogućimo savremene terapijske metode i na taj način im poboljšamo zdravlje i kvalitet života - izjavio je zamenik direktora Narodne kancelarije Dejan Marinković. Kompanija ,,Vip mobile" i prošle godine je sredstva predviđena za kupovinu novogodišnjih poklona za poslovne partnere i zaposlene usmerila u humanitarne svrhe. - Sa zadovoljstvom smo se odlučili da na ovaj način pomognemo modernizaciju zdravstva u Srbiji. Rad u senzornim sobama u svetu daje izuzetne terapeutske rezultate i sigumi smo da će ova donacija pomoći da se osavremeni i poboljša rad s decom u školi "Vuk Karadžić" - rekla je Dragana Roter-Crkvenjakov iz kompanije „Vip mobile".

TEKST UZ FOTOGRAFIJU: • senzorna soba

TEKST UZ FOTOGRAFIJU: • Sonja Durut i Dejan Marinković

IC 19 Nn: Posle šest godina, programu stanovanja za osobe sa intelektualnim teškoćama, prekinuto finansiranje

N: Povratak na ulicu ili Dom

Program samostalnog stanovanja u zajednici uz podršku, za osobe sa intelektualnim teškoćama, od 2005. sprovodi Društvo za pomoć osobama sa Daun sindromom Srbije (DSAS) u saradnji sa Domom u Sremčici. Danas u pet iznajmljenih stanova boravi 23 korisnika koji su ranije bili u Domu u Sremčici. Međutim, glavni finansijeri ovog programa, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku i Grad Beograd, ove godine nisu izdvojili novac za nastavak programa.

- Država od početka ove godine nije ispunila svoje obaveze. Čak i deo obaveza iz prošle godine ostao je neregulisan. Mi smo nevladin sektor i naravno da je finansiranje komplikovana stvar, ali ovaj program već šest godina funkcioniše uspešno i uz pohvale iz Evrope, gde su ovakvi sistemi široko primenjeni - kaže za Danas Dragan Lukić, predsednik acocijacije DSAS.

Uz pomoć asistenata koji svakodnevno posećuju korisnike, oni su postali angažovani i korisni članovi društva. Imaju stalne ili povremene poslove, bave se sportom, umetnošću, i sami brinu o sebi. Lukić navodi da su za kratko vreme uspeli da se integrišu u sistem i da bi povratak u institucije sistema za njih bio kao kazna. Prednost stanovanja u pet iznajmljenih stanova za ove ljude, prema Lukićevim rečima je i taj što oni nemaju utisak da žive izdvojeni od sveta. Za dalji napredak osoba sa intelektualnim poteškoćama, stanovanje uz podršku je osnovni preduslov.

Do kraja godine u Skupštini Srbije trebalo bi da bude izglasan zakon o socijalnoj zaštiti koji bi trebalo da reši probleme koji imaju korisnici ovakvih programa. Međutim, u asocijaciji DSAS kažu da do tada oni nemaju rešenje za smeštaj 23 osobe.

Pn: Sudbina Danijele Jovanović

Među korisnicima programa stanovanja uz podršku je i proslavljena alpinistkinja Danijela Jovanović, koja se nedavno upisala u evidenciju Planinarskog saveza Srbije u kategoriji visokogorsko planinarenje saveznog razreda. Planirana ekspedicija u Kinu odložena je zbog nedostatka finansijskih sredstava.

IC 20

Gazde neće invalide Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje registrirano je tek nešto više od 22.000 osoba s invaliditetom, što je izuzetno malo jer se procenjuje da ih u Srbiji živi oko 800.000. Najbrojniji su ratni vojni (4.202) i inavalidi rada (10.908), a dosta je i onih kojima sistem socijalne sigurnosti „ne priznaje” invalidnost (2.148)i teško nalaze posao. Da ostvare svoja prava treba da im pomognu i odredbe Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalidnih osoba koje se odnose na procenu njihove radne sposobnosti. Invalidi se suočavaju i s otporom poslodavaca, koje novi zakon, osim obaveze i finansijski stimuliše, da zapošljavaju ovu kategoriju građana.

U aktivnu politiku zapošljavanja su uključene 4.664 invalidne osobe, a od jula do septembra posao su našle 82. NSZ je osnovao i centar koji, po principu „sve na jednom mestu“, osposobljava invalide, obučava ih kao da nađu i zadrže zaposlenje, napreduju ili promene struku.

IC 21

„Terminatori“ maltretiraju đake s hendikepom

Ako roditelji prave neukusne šale na račun osoba s zdravstvenim pomagalima, vrlo je verovatno da će i njihova deca iznositi takve stavove.

Pogled nove školske drugarice pun straha, zbunjenosti i strepnje najbolnija je uspomena na prvi dan u školi koju je sedmogodišnji Petar spakovao u fioku sećanja. Dečak kome je u saobraćajnoj nesreći amputiran deo ruke i nosi medicinsku protezu, do polaska u školu imao je različita iskustva sa interesovanjem svojih vršnjaka za svoju „neobičnost“, ali se na prvom školskom času prvi put susreo sa otvorenim strahom devojčice sa kojom je seo u školsku klupu.

Statistika Svetske zdravstvene organizacije pokazuje da svako deseto dete ima neki fizički ili mentalni hendikep, a ako se ova računica smesti u školski razred možemo izvesti zaključak da u svakom odeljenju sedi barem jedno dete sa nekim oblikom invaliditeta. Na koji način će njegovi školski drugari reagovati na tu „različitost“ zavisiće od njihovog prethodnog iskustva ali i od vaspitanja roditelja, koji dete mogu da učine senzibilnim, ali i potpuno neosetljivim na fizičke mane svojih drugara.

-Deca sa interesovanjem reaguju na svaku različitost bližnjeg svog i traže odgovore na pitanje- odakle potiče različitost, ali nemaju uvid u to da njihovo interesovanje može da bude povređujuće za njihovog drugara ili drugaricu.Ona mogu postavljati milion pitanja o poreklu fizičkog hendikepa, koja po ozbiljnosti mogu da konkurišu interesovanju jednog anatoma, a zajednički imenitelj tih pitanja je njihov pokušaj razumevanja te „pojave“.Kada je njihova radoznalost na pravi način zadovoljena, oni najčešće prihvataju svog drugačijeg drugara i

prestaju da obraćaju pažnju na njegov hendikep – objašnjava Jasmina Antonijević psiholog i psihoterapeut.

Treba imati na umu, međutim, da je dečiji pogled na svet u velikoj meri determinisan roditeljskim pogledom na realnost- ako roditelji prave neukusne šale i viceve na račun osoba koje žive sa zdravstvenim pomagalima,bilo da su to naočare, slušni aparati, štake ili medicinske proteze , postoji velika verovatnoća da će mališani biti glasnogovornici tih stavova. Važi i obrnuto – ako su roditelji objasnili detetu poreklo odredjene fizičke mane ili telesnog hendikepa, ono će na normalan način prihvatiti činjenicu da osobe sa invaliditetom nisu manje vredne od tzv. normalne dece.

Naša sagovornica dodaje da fizički hendikep može da uplaši dete i ono može da razvije odredjene fantazme o njegovom poreklu. Ako se tome doda činjenica da nemali broj roditelja dete plaši demonima u vlastito- popravne svrhe („Ako ne budeš dobar, veštica će ti odgristi nos i odseći uši, аko lažeš porašće ti rep, otpašće ti ruka...“), ono može doći do zaključka da su „više sile“ umešale prste u nastanak hendikepa, može da se oseti ugroženim od deteta sa invaliditetom i da na njega deluje agresivno. Saosećanje se uči, a roditelji su glavni učitelji u školi empatije- oni moraju da pripreme dete na činjenicu da u kolektivu ima različite dece i da ta deca nisu „kriva” ni „zaslužna” za svoj hendikep.

Međutim, prezaposleni i umorni roditelji često nemaju strpljenja ni vremena za emocionalno „opismenjavanje” deteta, a umesto razgovora dete najčešće dobija naređenja, kaznu, grdnju i batine. A dete koje prođe kroz spartansku školu vaspitanja neće imati saosećanje za potrebe drugih.

U prilogu toj tezi veoma ilustrovano govore i rezultati istraživanja Unicefa i Ministarstva prosvete, koje je sprovedeno na uzorku od 29.000 učenika iz 54 osnovne škole u Srbiji, glavni zaključak ove studije je da svaki treći učenik osnovne škole trpi psovke, uvrede, ponižavanje i udarce svojih vršnjaka, a četvrtona njih izložena je verbalnom, pa i fizičkom nasilju od svojih nastavnika. Nasilju su skloniji i stariji i mlađi đaci, odnosno i devojčice i dečaci, a najzastupljeniji oblici nasilja su- vređanje, davanje pogrdnih imena, ismevanje, ogovaranje i širenje laži.

Pažnju školskih „Terminatora“ skreću i mirna deca, đaci koji imaju dobar odnos sa učiteljima i deca sa posebnim potrebama. Žrtve nasilja u školama obično postaju mališani koji su po bilo kom osnovu „različiti” od ostale dece u razredu, a kriterijum različitosti može biti sve što „bode oči” - od pegica, riđe kose do naočara. Na meti školskih siledžija često se nalaze i nova deca u razredu, ali i mališani koji ređaju sve petice u dnevniku i donose nagrade sa školskih takmičenja.

Iskustvo školskih psihologa takođe govori da su deca različite boje kože i neobičnog imena, atipične visine i težine originalnog načina odevanja često „objekat” za maltretiranje, a kada skiciraju portret žrtve psiholozi ističu da su to obično plašljiva, tiha i nesigurna deca, mališani sa niskim stepenom samopouzdanja koja na zadirkivanje reaguju plačem, imaju malo prijatelja, izolovana su od društva, slabašna su ili imaju neki fizički hendikep.

Katarina Đorđević

IC 22

Invalidi „Zastave” pastorčad države i grada Kragujevca

Pošto je „Fijat” preuzeo „Zastavu”, zaštitnoj radionici „Zastava INPRO”, koja zapošljava osobe sa invaliditetom, preti opasnost da ostane bez proizvodnih pogona.

Kragujevac – Problem svakako mora da se reši, samo što još niko ne govori kako! Ovako, u najkraćem, izgleda opis situacije u kojoj su se našli invalidi „Zastave“, pošto je „Fijat“ preuzeo imovinu kragujevačke fabrike i započeo pripreme za proizvodnju novog modela automobila.

Naime, sve hale u krugu „Zastave“, pa i one u kojima trenutno rade osobe sa invaliditetom zaposlene u zaštitnoj radionici „Zastava INPRO – pripale su Italijanima. Oni traže da se te hale oslobode, a ukoliko se ne obezbedi drugi prostor, invalidi „Zastave“ bi uskoro mogli ostati bez radnog mesta.

– „Fijat“ je korektan prema nama, ne požuruje nas, ali nam je stavio do znanja da su mu naši pogoni neophodni kako bi zaokružio proizvodni proces. S druge strane, Vlada Srbije, iako postoji dobra volja da se nađe rešenje, još uvek nije odlučila gde sa invalidima – kaže za „Politiku“ direktor „Zastave INPRO“ Branko Veljović i navodi da nije reč samo o preduzeću koje on vodi, već i o zaposlenima u fabrikama automobila i oružja.

Veljović podseća da se razgovori na ovu temu vode već dve i po godine, još od prvih najava da bi Italijani mogli stići u Kragujevac, ali da Vlada Srbije kasni sa odlukom o formiranju jedinstvenog preduzeća u kome bi se našli svi „Zastavini“ invalidi, trenutno raspoređeni u tri fabrike.

– Okosnica te buduće firme treba da bude „Zastava INPRO“. U nju bi prešli i invalidi iz „Zastava automobila“ i „Zastava oružja“– naglašava naš sagovornik.

Majstori u proizvodnom pogonu „Zastava INPRO“ Foto M. Ignjatović

Ističući da je preseljenje u nove proizvodne pogone „prioritet nad prioritetima“, te da se zbog odugovlačenja „sada ušlo u opasan cajtnot“, Veljović naglašava da je „Zastav INPRO“

predložila niz konkretnih rešenja. Ni kragujevačka gradska uprava, ni Vlada, međutim, nisu našli za shodno da odgovore na pravi način.

– Postojala je opcija da od grada dobijemo parcelu na kojoj bi se izgradila nova fabrika. Ta varijanta je, ne znam iz kojih razloga, otpala. Druga varijanta, koja je i sada u opticaju, svodi se na krajnje jednostavno rešenje. U vlasništvu fabrike oružja, odnosno države, nalazi se hala koja već godinama zvrji prazna, a koja bi nama bila sasvim dovoljna da organizujemo proizvodnju. Reč je o hali „Sivi dom“ koju niko ne koristi. Ovaj objekat je pod ingerencijom Ministarstva odbrane, ali razgovori vođeni sa kolegama iz Ministarstva ekonomije, pod čijom smo mi ingerencijom, do sada nisu urodili plodom – objašnjava Veljović.

„Zastava INPRO” (obrnuta skraćenica od produktivni invalidi) je zaštitna radionica za proizvodnju profesionalnih ručnih alata i prikolica nosivosti do pet i po tona. Ima 129 zaposlenih, a više od 50 odsto, tačnije njih 74 su invalidi, uglavnom u kategoriji lake mentalne retardacije i gluvonemi.

– Partner iz Francuske je izuzetno zadovoljan kvalitetom naših proizvoda i mi već sada imamo ugovoren izvoz vredan 2,5 miliona evra. U toku su pregovori za dodatne isporuke u iznosu od 500.000 evra, ali čitav posao bi mogao da padne u vodu, budući da je naš naručilac izrazio otvorenu bojazan da li ćemo zbog svih problema koje imamo biti u stanju da ispunimo njegova očekivanja – poručuje Veljović.

Sa osnivanjem jedinstvenog preduzeća, posao u „Zastavi INPRO“ našao bi i veliki broj invalida „Zastava automobila“ i „Zastava oružja“. U tim fabrikama je trenutno zaposleno 350 osoba s fizičkim i telesnim manama. Na taj način bi, ističe Veljović, bili stvoreni preduslovi da zaštitna radionica „Zastava INPERO“ preraste u regionalni centar za zapošljavanje i socijalno zbrinjavanje osoba sa invaliditetom. Mnoge države bi, kako kaže naš sagovornik, oberučke prihvatile ovakvu ponudu.

Brane Kartalović IC 23

Bahate po džepu Parking servis će u aprilu organizovati akciju tokom koje će opominjati sugrađjane koji se parkiraju na mestima za osobe s invaliditetom. Kontrolori ovog preduzeća obilaziće parking, deliti flajere i kažnjavati bahate vozače - kaže portparol Parking servisa Radovan Jeknić.

Naša ideja je da kazne za ovaj prekršaj budu višestruko uvećane. Naime, u žurbi možete napraviti ovaj ili onaj saobraćajni prekršaj, ali ne možete imati opravdanje da stanete na mesto za osobe s invaliditetom – objašnjava Jeknić.

Kazna za ovaj prekršaj trenutno iznosi oko 4.000 dinara.

IC 24

Parking za invalide na meti bahatih vozača

Saobraćajna inspekcija uskoro će biti pojačana, jer je Gradska uprava za saobraćaj dobila gradonačelnikovo odobrenje za prijem novih ljudi - kaže član Gradskog veća zadužen za saobraćaj Siniša Bubnjević.

Novosadsko Udruženje ratnih vojnih invalida ponovo će zatražti od Gradske uprave za saobraćaj da se izmeni odluka po kojoj bi Parking servis "bez prethodnog naloga saobraćajne inspekcije mogao odnositi paukom automobile s parking mesta rezervisanih za invalide. U udruženju ističu da su i prethodnoj gradskoj vlasti u više navrata podnosili ovakav zahtev, ali bez rezultata.

- Ostajemo pri stavu da je ovaj problem moguće rešiti na taj način. Objektivno, u gradu ima malo saobraćajnih inspektora da bi rešili ovaj problem. Konkretno, ispred kancelarije našeg udruženja na Bulevaru oslobođenja 24 imaju tri parking mesta namenjana za invalide i ona su uvek zau- zeta. Svako jutro zovemo saobraćajnu inspekciju da interveniše, ali su oni uvek „na terenu“. Najbolje bi bilo, kao što je to slučaj u Beogradu i Pančevu, da se pozove „Parking servis" i da oni bez naloga inspekcije uklone nepropisno parkirane automobile - kaže za GL predsednik ovog udruženja Slobodan Vračarić. Ako bude potrebno, Vračarić kaže da će udruženje tražiti podršku ostalih invalidskih organizacija u gradu. Član Gradskog veća zadužen za saobraćaj Siniša Bubnjević, komentarišući ovaj zahtev Udruženja ratnih vojnih invalida, kaže da se radi na pojednostavljenju rada parking službe kako bi ona što efikasnije i brže mogla odraditi posao.

- Nažalost, postoje pravne zavrzlame, koje nemaju veze sa životom, pa je tako potrebno ispoštovati formalnost od 15 minuta da bi tek onda inspektor mogao napisati nalog za uklanjanje vozila parkiranih na mestima za invalide. To bi bilo isto kao da ispod semafora na kome svetli crveno mora pisati „zabranjen prolaz“. Ako je neko parkirao na mesto gde nema pravo iii na zelenu površinu, onda je tu sve jasno i tačka – kaže Bubnjević za GL.

Na naše pitanje kako to da Beograd i Pančevo ne primenjuju ovakve zakonske odredbe Bubnjević je odgovorio da postoje ovakvi i slični primeri po kojima „kao da ne živimo u istoj državi“

- Kod njih nešto može, a kod nas ne - glasio je Bubnjevićev komentar. On je dodao da će saobraćajna inspekcija uskoro biti pojačana, jer je Gradska uprava za saobraćaj dobila gradonačelnikovo odobrenje za prijem novih ljudi. lstakao je i da bi se ovakvi problemi rešavali kad bi u gradu postojala pozornička služba, odnosno kad bi se u kvartove vratili policajci pozornici, koji bi, između ostalog, imali i ovlašćenja koja sada ima inspekcija. N.R.

Na fotografiji policijski auto na paekingu

IC 25

N: ZAPOŠLJAVANJE SLEPIH I SLABOVIDIH OSOBA

Pn: Poslodavci u mraku

Najčešće predrasude su da osobe sa invaliditetom ne mogu da ostvare odgovarajući radni učinak i ne poseduju odgovarajuća znanja

Daniela Vranković

Foto: Dragana Milošević

Ustavni sud Južne Koreje krajem oktobra potvrdio je zakon, star gotovo jedan vek, kojim je samo slepim i slabovidim osobama dozvoljeno da se bave masažom. Za kršenje ove odluke predviđene su novčane i zatvorske kazne. Cilj ovakve norme je da slepima garantuju sredstva za život. „U tome će sigurno doprineti“, kaže se u obrazloženju odluke. Ovakva odluka doneta u Srbiji bi bez sumnje osigurala radna mesta ljudima poput Miloša Živojinovića (27) i Draginje Lazarević (35). Živojinović, slep, i Lazarevićeva, slabovida, školovani maseri, oboje su zaposleni u salonu za masažu i ovo zanimanje navode kao svoj prvi izbor. U Srbiji živi oko pet

hiljada slabovidih i sedam hiljada slepih. Treba li uopšte postaviti pitanje da li svi oni žele da budu maseri?

Pn: PROGRAMI NSZ

Podstlcanje konkurentnosti na tržištu rada u NSZ organizovana je i sprovedena osnovna informatička obuka za osobe sa oštećenjem vida. Tokom 2007. godine realizovana su dva ciklusa obuke u 13 gradova Srbije, za 67 lica. Nakon obuke 5 osoba se zaposlilo. „Na osnovu pozitivnih iskustava iz prethodnih ciklusa u septembru je krenula nova obuka za još 28 lica u pet gradova Srbije", kaže direktor NSZ, Vladimir llić. Obuku izvodi Tehnički fakultet Novi Sad, koji već duži niz godina radi na razvoju govornog softvera.

Za 2009. planirano je uključivanje 250 osoba sa invaliditetom u programe prekvalifikacije za zanimanja cevećar, pekar, moler, plastičar, učenje engleskog jezika i rad na računaru.

Pn: Šargarepa i batina...

Najčesće predrasude su da osobe sa invaliditetom (OSI) ne mogu da ostvare odgovarajući radni učinak i ne poseduju odgovarajuća znanja.

„Nećete terati slepog čoveka da vozi kola ili radi kao tehnički crtač, zna se da on to ne može. Ali, slepi ljudi su poslovno sposobni, samo treba stvoriti uslove da rade. U informatičkom pogledu oni su apsolutno samostalni, ukoliko im se obezbedi odgovarajuće pomagalo", kaže Sanja Gligorić, socijalni radnik u Gradskoj organizaciji slepih Beograda. Draginja Lazarević, predlaže da veće firme zaposle jednog, dva masera.

„Zaposlenima bi prijalo da ih u toku radnog vremena fiziotarapeut izmasira 10-15 minuta. Sve uloženo firma bi vratila većim učinkom radnika koji bi bili zdraviji i zadovoljniji", kaže ona. Pretpostavlja se da je svega 12 do 13 posto OSI u Srbiji zaposleno. U razvijenim zemljama ovaj broj je i do tri puta veći. Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije (NSZ) daje poslodavcima subvencije u iznosu od 120 do 200 hiljada dinara, u zavisnosti od razvijenosti regiona, za opremanje novog radnog mesta za osobu sa invaliditetom. Prema NSZ, ovaj iznos pokriva realne troškove, na primer, opremanje radnog mesta operatera (čitac ekrana oko 700 evra, govorni softver 350, računar oko 400 evra). U toku 2008, koristeći ova sredstva, zaposlilo se 40 OSI, dok je jos 72 osobe našlo posao uz korišćenje olakšica koje predviđaju oslobađanje plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje za period od tri godine.

Predlog Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI, koji je u skupštinskoj proceduri, ne računa na dobru volju poslodavaca. Uvodi se sistem kvota. Svaki poslodavac je obavezan da srazmerno broju zaposlenih zaposli i određeni broj OSI u suprotnom plaća penale u visini tri minimalne zarade.

Pn: Suficitarna zanimanja

U NSZ je registrovano 500 slepih i slabovidih lica i u najvećem broju slučajeva radi se o fiziotarapeutima i telefonistima koji spadaju u grupu suficitarnih zanimanja. „Kvalifikaciona struktura OSI je takva da se direktno negativno odražava na mogućnosti zapošljavanja ovih lica-

nizak nivo obrazovanja, oko 40 odsto ovih lica su NK radnici", kaže Vladimir llić, direktor NSZ. Svega tri do pet odsto slepih i slabovidih u Srbiji ima VSS.

Živojinović je završio srednju medicinsku školu i ima diplomu maser sa ostećenjem vida. „Upisao bih višu školu, ali potpuno slepe osobe ne mogu da se školuju dalje", kaže on. Lazarevićeva je završila istu školu, ali je kao odličan đak dobila pravo da polaže razliku ispita i dobije diplomu koja joj je omogućila upis na višu školu. „Osobe sa invaliditetom uglavnom završavaju pravni, filološki iii defektološki fakultet", kaže predsednica Udruženja „Beli štap", Vesna Nestorović. Zakon o diskriminaciji predviđa dostupnost javnih zgrada svima, međutim priča o dostupnosti se uglavnom završava pitanjem postavljanja rampi. Šta posle ulaska na fakultet? Nije potrebno mnogo istraživanja da bi postalo jasno koliko je literatura na fakultetima nedostupna slabovidim i slepim osobama. lzdavači se teško odlučuju za objavljivanje elektronskih verzija svojih izdanja, pravdajući to uglavnom strahom od nelegalnog umnožavanja. Vesna Nestorović iz Udruženja „,Beli štap" navodi kao „nonsens" da se pre pokreće pitanje pasa vodiča, a u Srbiji nema nijedan peripatolog, instruktor koji bi slepe osobe učio samostalnom kretanju. „Dakle, i oni koji se zaposle primorani su da se oslone na porodicu, prijatelje za pomoć u kretanju od kuće do posla i natrag", kaže Nestorovićeva.

„Slepom čoveku treba mnogo više napora da bi se dokazao, da bi uspeo u radnoj sredini nego videćem, kad oseti da može i on se motiviše i maže da postigne dobre rezultate i da poslodavac bude zadovoljan", kaže Gligorićeva. „Ne bih pravila razliku između OSI i osoba bez invaliditeta po pitanju toga šta znači boravak u radnom okruženju. Kako bi se vi osećali da ne radite? Recimo završite fakultet, ne nađete posao i sedite kod kuće. Kod slepih ljudi je to još više izraženo. Ne zapošljavam ja slepog čoveka jer hoću da učinim dobro delo. Ja zapošljavam slepog čoveka, jer mi je to u interesu", kaže ona.

Pn: NOVINE Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI

Ovim zakonom predviđa se utvrđivanje statusa OSI koje tu mogućnost do sada nisu imale, sagledavanje radnih sposobnosti i mogućnosti zaposlenja svake osobe sa invaliditetom pojedinačno, obaveza zapošljavanja OSI od strane svih poslodavaca u određenom broju u odnosu na ukupan broj zaposlenih, zapošljavanje osoba sa invaliditetom pod posebnim uslovima - u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI, socijalnim preduzećima i organizacijama ili radnim centrima. Prema novom zakonu poslodavci koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom bez radnog iskustva imaju pravo na subvenciju zarade za ta lica u trajanju od 12 meseci, u visini minimalne zarade. Takođe, zakon predviđa uključivanje OSI u mere i aktivnosti profesionalne rehabilitacije sa ciljem osposobljavanja za odgovarajući posao, zaposlenja, zadržavanja posla iii napredovanja, odnosno obuke za odgovarajući posao.

OPIS FOTOGRAFIJE: Na fotografiji je slepi maser masira leđa osobi koja leži na stomaku

Pn: BROJEVI

10% populacije ima neku vrstu invaliditeta

12-13% OSI je zaposleno

22.000 OSI je registrovano u NSZ

3-5% slepih i slabovidih ima VSS

IC 26

Nn: ALEKSANDAR RISTOV, KOJI BOLUJE OD DEČIJE CEREBRALNE PARALIZE, ZAHVALJUJUĆI KOMŠINICI I LIONS KLUBU IZ ŠVAJCARSKE DOBIO SAVREMENA

INVALIDSKA KOLICA

N: Nesvakidašnji rođendanski poklon Do sada je imao pet operacija na nogama, koje su bile potpuno iskrivljene i u kojima je imao nesnosne danonoćne grčeve. Danas je mnogo bolje, osnovnu školu završio je samo zahvaljujući volji

U dvorištu nekadašnje kasarne koja se nalazi u neposrednoj blizini Vatrogasnog doma u Novom Sadu nužni smeštaj od čitavih 12 kvadrata pre nekoliko godina dobila je četvoročlana porodica Ristov. U želji da svom najmlađem članu Saši, koji boluje od dečije cerebralne paralize, omoguće lagodniji život koji pruža grad, preselili su se iz Vrdnika u pomenuti sobičak.

- Do petog razreda Saša je išao u školu u Vrdniku. Svaki dan sam ga nosila u školu i vraćala kući. Vremenom je bilo sve teže jer je škola bila visoko na brdu, a dete je raslo. Tada smo ga prebacili u Novi Sad u školu, jer je u to vreme ovde trebalo da dobijemo stan. Međutim, stan nismo dobili, ali smo zahvaljujući kolegama mog supruga uspeli da dobijemo ovaj nužni smeštaj od 12 kvadrata, koji smo naknadno adaptirali i napravili ovaj kutak - objasnila je Sašina mama Nena.

Saša je u međuvremenu išao na rehabilitacije, posećivao logopede i psihologe. Do sada je imao pet operacija na nogama, i prema rečima njegove majke, danas izgledaju mnogo bolje, jer su pre svih tih tretmana bile u grčevima i potpuno iskrivljene. Završio je osnovnu školu zahvaljujući sopstvenoj volji i požrtvovanostii njegove majke, koja je svakodnevno bdela nad njim. Kako su mu se u međuvremenu roditelji razboleli, a brat odselio, više nije imao ko da ga odvodi i dovodi iz škole. Tata je otišao u invalidsku penziju, a majka nakon teške operacije nije smela da nosi ništa teško. Saša je tako u mehaničkim kolicima, u kojima nije mogao da se kreće bez mamine pomoći, bio osuđen na zatvoren prostor. Vreme je iskoristio da savlada tajne kompjutera i engleski jezik, kao i da glasovno „poskida“ sve aktuelne hitove zabavnjaka i narodnjaka.

A onda se rodila nova nada...

- Koliko znam, grad je obezbedio prevozno sredstvo sa rampom koje će decu sa ovakvim problemom moći da odvozi i dovozi iz škole, a Saši se, naročito nakon prošle nedelje, ukazala prilika da nastavi sa školovanjem - objasnila je Sašina mama, napominjući da je glavni „krivac“ za to njihova komšinica Radojka Zec, koja je uspela da Saši za dvadeset četvrti rođendan, preko svojih prijatelja u humanitarnoj organizaciji „Lions club“ u Švajcarskoj obezbedi autonomna invalidska kolica u vrednosti od 17.000 švajcarskih franaka. O novim kolicima, nakon starih mehaničkih, Saša ima samo reči hvale.

- Ovo je i najbolji i definitivno navredniji poklon koji sam ikada dobio. Još uvek se ne snalazim, baš najbolje, ali sam pre neki dan uspeo sam da odem da kupim novine, a takođe i da mamu i komšinica Radojku počastim kafom u gradu. Više neću biti isključivo vezan za sobu i kompjuter, već ću moći malo slobodnije da se krećem - objasnio je Saša, napominjući da veoma voli fotografiju i da razmišlja da upiše srednju školu koja će mu omogućiti da se njome bavi.

Sa druge strane, komšinici Radojki Zec je srce puno. Bojala se, kaže da se porodica Ristov ne uvredi, ali je imala neverovatnu želju, da im pomogne.

- Rekla sam Saši da napiše pismo o sebi i to pismo sam prosledila švajcarskom humanitarnom klubu „Lions “ u kojem povremeno radim. Švajcarci su razumeli Sašin jezik, njegovu bol i nemoć i odlučili su da mu pomognu. Kada su me obavestili da će mu poslati kolica, bila sam presrećna, ali sam ćutala sve dok ih nisam videla - objasnila je Radojka, inače izbeglica iz Knina, i napomenula da kada bi svaki bogat čovek koji ima želju da pomogne bar jednom invalidu da bi sve ukupno stanje u društvu bilo daleko bolje.

Dok se to ne desi, Radojka će, kaže, kroz Sašu gledati svoju decu, kroz svoju decu će gledati Sašu i neće ih razlikovati, jer sva deca zaslužuju da imaju jednaka prava.

Sandra Stanković

Pn: Briga zbog stana

Sašina mama Nena o budućnosti njihovog nužnog smeštaja i svog deteta zabrinuto kaže:

„ Ovo je naš kutak. Zasad je sve uredu, ali se bojim da će jednog dana, ukoliko se ova kasarna bude prodala, nas iseliti. Neizvesnost me opterećuje, a naročito me opterećuje to što razmišljam šta će biti sa Sašom kada jednog dana mene i njegovog oca ne bude. Kada je čovek zdrav, nešto može da preduzme, ali kada je bolestan...

TEKST UZ FOTOGRAFIJU: Komšinica Radojka Zec sa Sašinom porodicom

IC 27

Poseta „porodici“ sa Daunovim sindromom Povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, predstavnici opštine Savski venac danas će posetiti petoro osoba sa Daunovim sindromom, koji u sklopu specijalnog socijalno-humanog programa, zajedno žive u stanu u ulici Stevana Filipovića, na Maleškom brdu. Vlada Milić, zamenik predsednika opštine Savski venac, uručiće ovoj „porodici“ poklon-paket sa životnim namirnicima i sredstvima za higijenu. I.J.

IC 28 Nn: UPS Kritukuje primenu nove obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom N: Podzakonski akti - na „štakama“ Ministarstvo ekonomije nije donelo prateće akte, pre svega o proceni preostale radne sposobnosti i primeni novog kvotnog sistema koji „nastupa“ od 23. maja. – Oko 200 firmi pregleda unutrašnje rezerve da ne bi plaćali penale

Obaveza zapošljavanja invalida podigla veliku prašinu (tekst ispod fotografije na kojoj trojica korisnika kolica, slikanih s leđa, gledaju televiziju, foto: R. Todorović) Dobrila Soleša Beograd Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom primenjuje se od 23. maja prošle godine. Najznačajnije odredbe vezane za obavezu poslodavaca za zapošljavanje ovih osoba, kao i planirane kazne na privrednu scenu treba da stupe na snagu tek od 23. maja ove godine. Već sada je izvesno da će se pojaviti mnogobrojni problemi u praksi, jer Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja nije do 23. novembra donelo neophodne podzakonske akte, što je unelo dodatnu zbrku - ističe za ,,Privredni pregled" Nataša Zavada, direktor pravnog sektora Unije poslodavaca Srbije. Iako je bilo predviđeno, još uvek nema dokumenta kojim se reguliše preostala radna sposobnost, jer ima preduzeća koja će prvo da iskoriste svoje rezerve već zaposlenih osoba. Prema procenama sa terena, oko 200 velikih i manjih privatnih preduzetnika počelo je kadrovske analize koliki broj ovakvih osoba imaju u svojim redovima. Neki su, recimo, u dilemi da li osobu kojoj nedostaje šaka da teraju da dokazuje invaliditet, kako bi ušao u obaveznu zakonsku kvotu, navodi ona. Tek nakon uvida u tačno kadrovsko stanje, ide se na „uzimanje" lica sa tržišta rada. Kompanije sa velikim brojem zaposlenih se žale i preračunavaju, jer, na primer, „Idea“ koja ima oko 3.000 radnika mora da primi 60 do 70 osoba sa invaliditetom, a uzmimo da Vojvođanska banka sa 2.500 zaposlenih radi na programu rešavanja viškova. Slično je i sa PTT, GSP-om.. Zavođa

napominje da je ovaj zakon teško primenjiv i u onim delatnostima gde se traži visok nivo zdravstvenih sposobnosti, na primer u autoprevozu, rudarstvu, hemijskoj i nekim drugim industrijama. Takođe, nije preciziran mehanizam funkcionisanja novog kvotnog sistema, a ne postoje ni formulari kojima se dokazuje ispunjavanje obaveze za svakog pojedinca, navodi Zavođa. Druga velika zamerka iz UPS je što su kazne za one koji ne poštuju slovo zakona prilično visoke. Ukoliko poslodavac ne ispuni obavezu zapošljavanja plaća penale u visini trostrukog iznosa minimalne zarade. Procenjujemo da se radi o bruto iznosu od oko 70 hiljada dinara za jednu osobu, a nije definisano da li se na tu stavku plaćaju kamate, što ne bi bilo u redu, dodaje ona. Obaveza zapošljavanja invalida podigla je veliku prašinu, ali bez obzira na to postoje mnogi primeri dobre prakse, među kojima su Galenika, lutrija Beograd, zaštitna radionica Zastava Impro, gde od zaposlenih čak 90 osto je onih sa oštećenjem sluha. Zalaganje UPS-a je u principu sprovođenje zakonitosti, zbog čega se uz finansijsku pomoć Međunarodne organizacije rada sprovodi projekat o upoznavanju poslodavaca i sindikata o primeni zakonskih akata, uključujući i ovu delikatnu problematiku iz radno-pravnih odnosa. Rezultati projekta biće prezentovani 18. marta, dodaje Zavođa. Kršenje zakona skupo Poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih u radnom odnosu obavezan je da zasnuje radni odnos na odgovarajućim poslovima sa jednom osobom sa invaliditetom. Poslodavac koji zapošljava više od 50 zaposlenih obavezan je da zaposli dve osobe sa invaliditetom i na svakih narednih 50 po jednu takvu osobu. Ukoliko pojedinac ne ispuni tu obavezu, plaća penale u visini trostrukog iznosa minimalne zarade u republici za svaku osobu koju nije zaposlio, regulisano je zakonom. Pomoć za prijem invalida U Srbiji inače nema potpunih podataka o broju OI, ali se procenjuje da 10 odsto populacije, odnosno 700 hiljada osoba ima neki vid hendikepa. Prema podacima oko 21.000 ih je u radnom odnosu, dok je oko 23.000 prijavljeno na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Procenjuje se da je oko 160 hiljada ljudi sa invaliditetom moguće uključiti na tržište rada i od njih očekivati radni učinak jednak ili sličan rezultatima rada ostalih zaposlenih. U okviru programa NSZ postoji i popdsticaj od 80 do 130 hiljada bespovratne pomoći poslodavcima za „prijem“ jedne osobe sa nekom vrstom hendikepa.

IC 29 GL NA KURSU GESTOVNOG GOVORA Kako se sporazumeti tišinom

Fotografija s obuke uz tekst: Od studenata do učiteljica: Polaznici kursa su vrlo raznoliki Organizacija gluvih u Novom Sadu organizovala je jednomesečni kurs gestovnog govora koji je trenutno u toku. Časovi se održavaju utorkom i četvrtkom u prostorijama Organizacije gluvih u Miletićevoj 18, a predavači su sudski tumač Mirko Knežević i defektolog Natalija Janković-Ležakov. Struktura - Ono što mi uvek ističemo jeste činjenica da se gestovni govor prevashodno uči kraj slušno oštećenih osoba. Ovo je sarno početak, upoznavanje, osnova za dalje usavršavanje - kaže Natalija Janković-Ležakov. Struktura polaznika je raznovrsna - među njima su studenti, učenici srednjih škola, vaspitačice, penzioneri i obični ljudi koji su voljni naučiti gestovni govor kako bi komunicirali s gluvonemim komšijama, drugovirna iz razreda ili učenicima. Dosad je oko 130 ljudi na ovaj način naučilo govor tišine. Kurs je organizovan već sedam puta - pretprošle godine to je bilo pod okriljem republičkog Ministarstva za rad i socijalna pitanja, a ove godine sredstva stižu iz Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu. Cilj ove, kao i svih drugih aktivnosti Organizacije gluvih, jeste rešavanje problema komunikacije slušno oštećenih lica s ostalim ljudima, kao i upoznavanje javnosti s njihovim mogućnostima. Kurs se sastoji iz dva dela. Prvi čini teoretsko predavanje, u kojem se polaznici upoznaju s problematikom slušnog oštećenja, uporednim fazama razvoja govora kod čujuće i gluve dece, audiometriom i mogućnostima rehabilitacije.

Drugi deo čini neverbalna komunikacija koja podrazumeva daktilologiju - prstnu azbuku i gestovni govor. Uče se pravila komunikacije, a učenici na taj način bivaju upućeni u to kako gluva osoba percipira svet oko sebe. Radionice Polaznici na času pred sobom imaju priručnik za učenje gestovnog govora. Predavač pokazuje pojedinačne pojmove iz svake oblasti, a potom izgovara reči, dok ih učenici pokazuju. Posle tri pređene oblasti, organizuju se mali testovi na kojima se izvlače ceduljice s napisanom rečenicaom i pojmovima, koje je potrebno gestovno pokazati. Takođe, vežba se i u grupama, tako što učenici sastavljaju čitave male priče. Kurs gestovnog govora nije jedina aktivnost Organizacije gluvih. Tu su i pantomima, crtanje i slikanje, kao i radionice u kojima roditelji, deca i njihovi prijatelji rade zajedno kako bi prevazišli komunikacionu barijeru na kreativan način. Kursevi gestovnog govora organizovani su i u OŠ „Jovan Popović“, gde postoje odeljenja za slušno oštećenu decu. Polaznice ovog kursa bile su i učiteljice redovne nastave i pomoćno tehničko osoblje. Ove radionice organizovane su pod okriljem Crvenog krsta i Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu; kojoj Natalija Janković-Ležakov upućuje sve pohvale. - S njima imamo izuzetnu saradnju, što nije čest slučaj kod mnogih mojih kolega iz drugih gradova. Uopšte nam nije bilo potrebno mnogo ubeđivanja, jer Gradska uprava ima mnogo sluha i razumevanja za naše potrebe – kaže ona. Još jedan zanimljiv projekat organizatora ovog kursa jeste „ Moj prvi gestovni rečnik”, namenjen deci nižih uzrasta kako bi im pomogao da ono što ne umeju da kažu – pokažu. Knjiga je obogaćena ilustracijama u boji i slikama na kojima je pokazan odgovarajući gest. Sledeći projekat kojim je Organizacija konkurisala u Gradskoj upravi jeste rečnik s pojmovima, koji bi ljude koji čuju uputili u najosnovniju gestovnu komunikaciju u svakodnevnim situacijama.

A.Francisti Foto: M. Ćirilović

Fotografija Mirka Kneževića, predavača u škoi zakovnog jezika pokazujući i izgovarajuči reč JA.

IC 30

Nn: Zaboravljeni pobednici ekipnih svetskih šampionata gluvih N: Zlatna niska obavijena tišinom

Lid: Sećanja kapitena, igrača i organizatora Milorada Nikolića na nepobedivost u periodu 1978-90 i sunovrat nastao „reorganizacijom“odmah zatim Da li bi u nekom domaćem kvizu takmičari pogodili koja je jugoslovenska šahovska ekipa 16 godina zaredom bila prvak sveta? Koliko su borbe na ekipnim svetskim prvenstvima gluvih i nagluvih obavijene tišinom, toliko su i svi uspesi naših šahista u timu SFR Jugoslavije, ostali gotovo sasvim zaboravljeni, čak i u ovogodišnjoj akciji „revalorizacije” takmičarskih rezultata u Srbiji. Odavno se niko nije setio ekipe koja je četiri puta zaredom, u četvorogodišnjim ciklusima, pobeđivala na svetskim prvenstvima. Obersdorf (Nemačka) 1978, Palma de Majorka (Španija) 1982, Albufeira (Portugal) 1986 i Vesprem (Mađarska) 1990. bili su gradovi tadašnje nepobedivosti. A Brno (Češka) 1994. mesto ogromne radosti zbog srebrne medalje. Jer, ta poslednja je osvojena uprkos odsustvu domaće podrške i protestima drugih zemalja u vreme sankcija. - Sve je pošlo nizbrdo 1990. godine, kada su naša takmičenja, iz organizacije Saveza gluvih i nagluvih, prešla u nadležnost Sportskog saveza – priseća se Beograđanin Milorad Nikolić, akter svih uspeha naših timova, kao kapiten, igrač i organizator, vođa puta... Uz Nikolića, prve tri ekipne zlatne medalje osvojili su još pojedinačni svetski vicešampion iz Amsterdama (1980) Abid Šabotić (Beograd), Branko Dakić iz Novog Sada, svetski prvak iz Vašingtona (1984) Jože Kerec (Ljibljana) i Dževad Osmić iz Brčkog. Od 1990. u državnoj reprezentaciji su još Rajko Cimeša (Beograd) i Goran Čehić (Zagreb). Sa Nikolićem, uz pomoć kćerke Snežane, razgovaramo u njegovom stanu ispunjenim izuzetnim trofejima i fotografijama prijema kod bivšeg predsednika Fide Maksa Evea, prinčeva i gradonačelnika sa svih meridijana. Tu su i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Orden rada sa srebrnim vencem, priznanje SFKJ, zlatni globus Međunarodnog komiteta za šah gluvih (ICSC). Od svih fotografija bira ovu iz 1982, najviše zbog – trobojke... - Jože Kerec je, na žalost, umro, a Dževad Osmić se odselio u Švajcarsku. Sa ostalima održavam kontakt. Pre tri godine povukao sam se iz organizacije, jer se mnogo toga promenilo. Naš klub, beogradska Olimpija, devet puta je osvajala medalje na Evropskom prvenstvu iz isto toliko takmičenja: pet zlatnih, dve srebrne i dve bronnzae. Posle 37 uzastopnih titula ekipnih prvaka Srbije, kada su mi rekli da sam star da igram prešao sam u Valjevski klub, a Olimpija prvi put nije pobedila! Milorad Nikolić je i u 74. godini energičan i gospodstven čovek. Igra ponekad u Zemunskom ŠK Teleoptik čiji je član dugo bio zajedno sa Šabotićem. Odaje jak utisak da bi upravo on, uz malo podrške, mogao da vrati reprezentaciju Srbije na Međunarodna prvenstva gluvih posle 12 godina odsustva.

- Sledeće godine je Evropsko prvenstvo u bugarskoj. Sad imamo mlađe takmičare kao što su Dragan Moldovanović i Vladimir Klasan. Nadam se uspehu na međunarodnoj sceni – ispričao nam je Milorad Nikolić.

M.Kovačević

Jože Kerec, Dževad Osmić, Milorad Nikolić, Branko Dakić i Abid Šabotić, sa odbranjenom titulom svetskih prvaka u Španiji, 1982. IC 31

Čovek koji vidi ehom Amerikanac Danijel Kiš gostuje u Novom Sadu kako bi slepim osobama približio svoju tehniku spoznaje predmeta uz pomoć zvuka. Zamoslite veliki travnati tern sa loptom na sredini i zamislite da morate da je pronađete sa povezom preko očiju. Nemoguća misija! Ne i za Danijela Kiša (47), koji je upravo na ovaj način pokazao svoje mogućnosti voditeljki na Ej-Bi-Siju. Ovaj Amerikanac sa 13 meseci je ostao bez čula vida kada su mu lekari dijagnostikovali tumor mrežnjače, ali nije dozvolio da život prođe pored njega. Studirao je razvojnu psihologiju i posebnu pedagogiju, razvio tehniku lokalizacije eha uz pomoć koje ne samo da obavlja uobičajene radnje već samostalno vozi bicikl i odlazi na planinarenje. Kao prvi trener u SAD uči slepe osobe kako da se kreću kroz prostor, ali svoju aktivnost prenosi i kroz neprofitnu fondaciju „World Acces For The Blind“ , čiji je predsednik. A zahvaljujući Delta fondaciji, Danijel Kiš će od ponedeljka do srede svoje umeće da predstavi učesnicima skupa u novosadskoj školi za osnovno i srednje obrazovanje dece sa invaliditetom „Milan Petrović“. U razgovoru za „Politiku“ Betmen, kako Kiša nazivaju mediji, otkriva kako je razvio tehniku zapažanja položaja predmeta iz okruženja uz pomoć slanja zvukova visoke frekvencije. - Moje slepilo nije posmatrano kao tragedija, već kao prilika za drugačiju vrstu učenja. Roditelji su poštovali moju slobodu i cenili moje mogućnosti. Učestvovao sam u većini aktivnosti i imao pristup dešavanjima kao bilo koji drugi dečak. Dakle, nisam bio ograničen niti sam sedeo između

četiri zida - kaže Kiš, koji veruje da mu je ovakav stav najbližih pomogao da podstakne novi način opažanja. O čemu je tačno reč? Naš sagovornik koristi cokotanje jezikom i eho pretvara u trodimenzionalnu sliku okruženja. Pošto je dugotrajna upotreba jezika zamorna, Kiš je izmislio i kutiju koja obavlja tu funkciju. - Slika koju dobijam može se porediti sa slabim sevanjem svetlosti. Ona nema detalje kao one koje vidite okom, više je vizija. Međutim, dovoljna je za nezavisno i efikasno kretanje po bilo kom terenu. Čak i po onom koji slepa osoba ne poznaje – objašnjava Kiš i svoje kretanje poredi sa tehnikom slepog miša. Ko razume tu tehniku, dodaje naš sagovornik, može na nekoliko metara rastojanja da razlikuje da li pred njim stoji kamion ili auto. Kiš i njegova fondacija do sada su sproveli obuku za slepe osobe, njihove porodice i instruktore u više od 30 zemalja. O ovim treninzima saznali su uglavnom iz medija. Ali za postizanje uspeha, ističe naš sagovornik, neophodna je podrška porodice. - Najveći problem slepih osoba nije slepilo, već predrasude okoline koja dovodi do njihovog ograničenja i izolacije. Porodice, ali i neposredno okruženje moraju da ih podrže tako što će raditi na jačanju njihovih ličnih kapaciteta – u nekoliko rečenica Kiš daje recept za poboljšanje kvaliteta života slepih osoba. Međutim, on je kritikovao i samu zajednicu slepih ljudi koji pristaju da budu na „margini društva“. Na kraju razgovor Danijel Kiš otvoreno je poručio slepim osobama u Srbiji da ne treba da očekuju od drugih da dobiju svoju slobodu. - Tako ćemo uvek biti na čekanju – uveren je Kiš.

Višnja Aranđelović

Danijel Kiš sa svojim učenicima

IC 32

Fotografija: Marko Kerović se kreće ulicom s belim štapom u desnoj ruci i ima crnu zimsku rukavicu u levoj. Iza njega u desnom uglu fotografije vidi se bilbord sa natpisom: „Najbolje iz Srbije“.Naslov je spisan belim masnim slovima na crnoj podlozi u donjoj trećini slike. Pokriva noge Marka Kerovića i štap čiji se beli trag provlači kroz crnu podlogu dijagonalno iznad i ispod alova o u reči Homerovi. Ispod naslova, na dnu slike, na crnoj zasenčenoj podlozi belim alovima ispisan je lid: „Beli štap, zaštitni znak slepih i slabovidih osoba u Srbiji je praktično i jedino pomagalo ali i način da se ovi ljudi samostalno kreću – odlaze na posao, u banku, pozorište, poštu, kod prijatelja. Centar za obuku pasa vodiča, kao

model koji u zapadnim i u zemljama u ,komšiluku’ dobro funkcioniše, kod nas još ne postoji. Stoga je slep čovek sa psom na ulicama naših gradova još uvek čudo.“ Pn: Zakon U Sektoru za zaštitu osoba sa invaliditetom Ministarstva rada isocijalne politike kažu da spremaju Zakon o kretanju slepe osobe uz pomoć psa vodiča. „Mi smo uradili prednacrt Zakona i prosledili Savezu slepih i organizaciji „Beli štap". U principu se slažemo o čemu bi taj zakon trebalo da govori: šta je slepa osoba, šta je pas vodič i kako treba da bude obučen. Bitno je da se taj pas slobodno koristi u javnom prevozu, u institucijama i na javnim površinama. Ideja je da se pas tretira kao pomagalo, a ne kao domaća životinja", kaže za „Objektiv" Vladimir Pešić, pomoćnik ministra za rad i socijalnu politiku. On kaže da je ovaj segment Zakona vrlo važan, jer su slepi ljudi koji su dolazili iz inostranstva sa psima, imali dosta problema. Nisu hteli da ih puste da uđu u neke institucije, komentarišući da „kerovima nije dozvoljen pristup". Pn: Novac - najveći problem Međutim, Pešić priznaje da sam zakon ne vredi mnogo, dok se ne obezbedi novac za obuku pasa. „Budžet za podršku osobama sa invaliditetom to ne može da pokrije. Mi moramo da se ugledamo na neka strana rešenja i primenimo ih", objašnjava Pesić. U Velikoj Britaniji, na primer, postoji fondacija koja prikuplja novac za pse. Za vodiče se obučavaju isključivo štenad, ali i slepa osoba mora da se edukuje kako da se ponaša prema psu. „Naš je posao da spremamo Zakon, ali ćemo se potruditi da animiramo nevladin sektor da pomogne finansijski. Takođe smo kontaktirali MUP i Ministarstvo odbrane da iskoristimo njihove resurse. U Nišu postoji centar za obuku policijskih pasa, tako da se nadam da ćemo smisliti neki način da se njihovi dreseri obuče", kaže Pesić. On je uveren da će se sa prvim pilot projektima krenuti ove godine. „ldeja je da prvo počnemo da obučavamo pse, a onda na dnevni red da stavimo Zakon. Do tada, nema smisla da imamo Zakon bez pasa", završava Pešić.

Na četiri fotografije prikazani su muškarci različitog uzrasta sa psima vodičima u različitm prostorima. Na prvoj je u fokusu pas i povodac koji je krajnja tačks koja se vidi. Osoba u odelu drži povodac u ruci. Vidi joj se šaka, struk i noge. Gornji deo tela nije fotografisan. Šetnja psa je fizička aktivnost koja je vrlo korisna za slepe ljude koji većinu vremena provode u kući. Vremenom pas nauči stalne putanje vlasnika i saobraćaj, raskrsnice, prestaju da budu problem. Ipak, ne znači da poslednjih godina nije bilo inicijativa da se organizuje takav projekat. Branko Matić, predsednik Udruženja za slepe „Homer“ pokretač je mnogih novina, kojima je cilj da slepe osobe izađu iz „geta" u koje ih i nehotice, ubace porodice, u želji da ih zaštite. Sarno neke od tih ideja koje su uspele da se ostvare su kursevi računara, čitaonica i bioskop za slepe. Ali, inicijativa za pokretanje centra za obuku pasa vodiča nije. A samostalno kretanje je jedan od najvažnijih stepenika prema normalnom životu slepih ljudi. „Kada sam počeo da radim na Radio Novostima, pitali smo se šta to treba slepim osobama. Postoje tri osnovna prava slepih: to su beli štap, crne naočare i pas vodič. Ja sam negde 2001. pokrenuo ideju da se kod nas napravi centar za obuku pasa vodiča", priča Matić. Zamisao je bila da se obuče domaći instruktori, mahom mladi ljudi. Organizovani su i intervjui na kojima je odabrano njih pet, za koje je planirano da idu u inostranstvo na 1 obuku za instruktore za pse vodice.. „Tadašnji predstavnici Grada, Radmila Hrustanović i Bojan Stanojević sa zadovoljstvom su prihvatili i podržali ideju. Zahvaljujući njima, dobili smo i plac od „Vodovoda". Imali smo i veliku podršku od Gordane Marković i Ljilje Vučić iz Ministrstva za socijalna pitanja. Nažalost, kasnije su došli neki novi ljudi koji su imali ideju da to državu Srbiju ni malo ne košta i obećavali su da će projekat finansirati neka američka organizacija. Međutim, jedan obučen pas košta 50 hiljada dolara i to je nemoguće uraditi bez novca", objašnjava Matić i dodaje da je čitava priča pala u vodu. „Tri godine sam uložio da animiram ljude, bio sam novinar i hvala bogu, mogao sam to da radim. Ali, sve je bilo uzalud i posle sedam godina od toga nema ništa. Pn: Pas kao mamac za druženje lskustvo jedne slepe devojke dirnulo je Branka Matića, predsednika udruženja "Homer" i nagnalo da se pozabavi problemom pasa vodča u Srbiji. „Njena priča bila je okidač da pokrenem to pitanje. Ona se kretala po Zagrebu samostalno godinama i za sve to vreme niko joj nije rekao

ni dobar dan. Svi su imali neku zadršku kada bi je sreli i nije upoznala gotovo ni jednog drugara", ispričao je Matić. Tek kada je nabavila psa vodiča, ljudi su postali druželjubiviji, počeli su da joj prilaze. Pas je bukvalno postao prečica između nje i drugih ljudi i stekla je sijaset prijatelja. „Poenta je da je ta socijalizacija slepih ljudi krenula preko psa vodiča, a ne preko osobe. Ljudi su u stvari veoma uplašeni pred slepim ljudima, jer izostaje vizuelna kominikacija i ne znaju kako da im priđu. Takođe, i slepi ljudi treba da objasne onima koji vide, da ta barijera može da se zaobiđe za pet, šest,10 sekundi iii za pet dana ili šest meseci, nije bitno koliko, ali može, objašnjava Matić. S druge strane, briga o psu može da bude podsticaj za slepu osobu da bude samostalnija. Slep čovek mora da kupa psa, da ga hrani, izvodi u šetnju, i sa tim novim dužnostima, dobija i podsticaj da se više stara o sebi. lstina je da većina ljudi koji ne vide - ne kuvaju, ne peru veš, ali je takode sve to izvodljivo ako to zaista žele."Ja sve radim po kući, čak se brinem o majci koja ima 80 godina i bolesna je. U životu je sve stvar odluke. Kada sam bio sasvim mlad, jednostavno sam rešio da se "otrgnem"od roditelja. Jednog dana sam rekao "ćao, od sada idem sam". I tako je i bilo", završava Branko Matić.

Branko Matić, predsednik Udruženja slepih "Homer," idejni je tvorac niza projekata namenjenih slepima - bioskopa za slepe, čitaonice, kursa računara

Vladimir Pešić, pomoćnik ministra za rad i socijalnu politiku, priprema Zakon o kretanju slepe osobe uz pornoć psa vodiča

Student sa belim štapom Nikola Dabović je je student treće godine Filozofskog fakulteta i kreće se uz pomoć štapa ili pratioca. „Put od doma na Voždovcu, gde živim, do faksa nije težak.To je neka relacija na kojoj sam uigran, koristim autobus 31 ili tramvaj. Kada sam sam, snalazim se tako što pitam ljude koji je broj autobus koji je naišao", kaže Nikola (21). Dobro poznata trasa koju svakodnevno prelazi za Nikolu nije problem, ali teškoće nastaju kada, na primer, treba da ode kod drugara koji se preselio u drugi deo grada. „Orijentacija je najvažnija za slepe. Ja sam naučio da se orijentišem, obučio sam se na specijalnom kursu. Međutim, u nekim ulicama ill delovima grada na kojima nisam bio mogu da se izgubim", objašnjava Nikola. Jedan običan odlazak kod drugarice po skripta, pretvara se u putešestvije prožeto nizom „prepreka". „ Ljudi koji se nepropisno parkiraju nisu ni svesni koliko nam otežavaju. Kada je na trotoaru natiskano mnogo automobila, onda moram da se krećem bliže ulici, a time sebe dovodim u opasnost", kaže Nikola. Barijere koje vrebaju su takođe i nedovršeni radovi na ulicama, zatim rupe i neravnine, na koje nailazi svaki dan. Prilagođene, taktilne pločice napravljene su na delu od Knez Mihailove do Slavije, ali do njih treba stići. „Problem su i zvučni semafori kojih ima malo, a mnogi i ne rade. Nikola apeluje na Savez slepih da se potrude da nabave kvalitetnija ortopedska pomagala. „Kanadski štapovi su najbolji, jer su napravljeni od jačeg metala. Izdržljiviji su od ovih koji imaju da se kupe kod nas, a imaju i specijalne kugle na vrhu, koje omogućavaju da se štap lakše pomera", kaže Nikola. Dolaskom u Beograd na studije, pre dve i po godine, Nikola je dobio slobodu da se sam organizuje i da se više kreće bez pratioca. „Moji roditelji su mnogo dobri, ali me previše štite. Tako sam napunio 21 godinu i ne znam sam da se krećem po svom rodnom gradu", kaže Nikola. On kaže da kada bi bio u mogućnosti, sigurno bi probao da hoda uz pomoć psa vodiča. „Mislim da je dobra kretati se sa psom, ali se ne treba potpuno osloniti na njega, jer je on samo jedna vrsta pomagala, uveren je Nikola koji je uz veliku pomoć roditelja i starijeg brata uspeo da upiše treću godinu fakulteta, na kome ne postoje specijalizovane knjige za slepe osobe. Na leto se sprema da ide u Ivanjicu i očekuje da će naučiti potpuno sam da se snalazi. Inače, od 9.500 slepih, koliko ih ima u Srbiji, samo 14 odsto je samostalno i kreće se bez pomoći prijatelja ili rođaka.

fotografija: Marko Kerović se kreće ulicom na kojoj su tragovi snega. Iza njega su parkiran automobil i izlog. Slepi skijaš u olimpijskom timu Kanade Kanadski skijaš Brajan Mekiver postao je prvi sportista koji je u jednoj godini obezbedio mesto u olimpijskom i paraolimpijskom timu svoje zemlje nakon što je uvršten u kros kauntri tim za ZOI u Vankuveru. Mekiver kome slepilo očigledno ne smeta da postiže vrhunske sportske rezultate je, poslednje, 11. mesto u olimpijskom timu Kanade obezbedio nakon pobede u trci na 50 kilometara voženoj u njegovom rodnom gradu Kenmoru prošlog meseca. Mekiver će se nakon učešća na ZOI u Vankuveru tokom februara, priključiti paraolimpijskoj reprezentaciji Kanade koja ima obaveze na turniru koji počinje u martu. „Nadam se da će ljudi kroz moju priču shvatiti da razlika u odnosu na dve vrste Olimpijade nije velika. Paraolimpijada je izuzetan pronalazak jer ljudi poput mene imaju šansu da urade nešto korisno sa sobom, a nadam se da će moj slučaj privući pažnju gledalaca i na paraolimpijce. Ako neko ima urođene mane ne znači da nije sposban da žestoko trenira i postiže dobre rezultate, bez obzira čime se bavio", rekao je Mekiver. Mekiver ima 31 godinu, a u timu Kanade će se priključiti takmičarima poput Čendre Kroford i Sare Rener koje već imaju odličja sa 0I, dok sa iskusnim članovima poput Devona Keršoa, Džordža Greja i Ivana Babikova, mediji ocenjuju da Kanađani imaju velike izglede da domaću publiku obraduju zlatnom medaljom. Olimpijada u Vankuveru počinje 12. februara.

Na fotografiji Brajen Mekiver u jakni, s kapom i skijom u desnoj ruci, fotografisan do pola. IC 33

Nn: ŠEST I PO DECENIJA ORGANIZACIJE SLEPIH I SLABOVIDIH U ZRENJANINU

N: Sve više dece bez vida Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih, koja okuplja članove iz svih pet opština Srednjeg Banata, a sa sedištem u Zrenjaninu, obeležila je šest i po decenija rada. Organizacija danas broji 280 članova, a više od polovine njih je sa preko 60 godina starosti. Ali u novije vreme povećan je i broj mladih, dece pogotovo. Predsednik udruženja Nenad Vukeljić objašnjava da je sada članstvo obimnije u odnosu na raniji period, a kao razlog toga navodi sve češće oboljevanje od dijabetesa, jednog od vodećih uzročnika oštećenja i gubitka vida. - Posebno zabrinjava podatak da je među našim članovima sve više dece, i tom problematikom bi društvo moralo više da se pozabavi – istakao je Vukeljić. Sve ove godine i decenije, po njegovim rečima , savez se trudio da slepima i slabovidima olakša svakodnevni život. Nudio im je pomoć i pri nabavci specijalnih pomagala koja, inače, teškom mukom dobijaju, jer su uvozna. A, unazad godinu dana posebna pažnja posvećivana je poboljšanju uslova za školovanje slepih i slabovidih i njihovo zapošljavanje. - Angažovali smo se i na tome da budu otklonjene barijere po gradu i da ova lica budu što više prihvaćena u društvu – rezimirao je Vukeljić. Uprkos tome što se i dalje susreću sa svakodnevnim poteškoćama, članovi Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih učestvovali su i na brojnim takmičenja iz različitih oblasti i ostvarili su značajne rezultate. Upotrebom softvera za slepe uveliko osvajaju i svet računarskih tehnika.

Ž.Balban

IC 34 Nn: Humanitarni koncert u OŠ „Desanka Maksimović“ u Bačkoj Palanci

N: Položili ispit humanosti Donacijama i kupovinom karata prikupljeno više od 260.000 dinara. – Kupljena ortopedska pomagala za četvoro dece

Fotografija: Uručenje kolica uz prisustvo učenika na pozornici

Na praznik Svetog Save Bačkopalančani su položili najveći ispit humanosti do sada. U prepunoj sali OŠ „Desanka Maksimović“održan je humanitami koncert na inicijativu učenika Škole električne gitare „Presence" iz Bačke Palanke. Donacijom od preduzeća i firmi iz ove opštine, ali i šire okoline, kao i kupovinom karata prikupljeno je tri puta više novca nego što je planirano. U sali nije bilo nikog bez kupljene ulaznice. Čak su i inicijatori koncerta, učenici Škole električne gitare „Presence", kupili ulaznice. Prikupljeno je preko 260.000 dinara od kojih je kupljeno dvoje invalidskih kolica, za Lazara Momćićevića iz Despotova i petogodišnjeg Nikolu Ilinčića iz Bačke Palalanke koji je oboleo od cerebralne paralize. Desetogodišnjem dečaku Milanu Pilipoviću iz Bačke Palanke koji ima četvrti stepen defekta vida i koji pohađa školu za slepu i slabovidu decu „Veljko Ramadanović" u Zemunu kupljen je kompjuter, a petogodišnjem Nikoli Jatiću iz Obrovca, koji boluje od miširne distrofije, hodalica. Pn: I sledeće godlne Pomagala su uručili zamenik direktora i menadžer prodaje firme „Bauerfeind" iz Novog Sada Milenko Lučić i Sonja Orlović. -Prezadovoljni smo ovom humanitamom akcijom. Ne mogu da opišem oduševljenje nastupom ove dece. Plan je bio da se prikupi 100.000 dinara za invalidska kolica za Lazara Momćićevića, međutim, od donatora smo prikupili 160.000 i još 100.000 dinara od prodatih karata. Nadam se da ćemo nešto slično napraviti još koji put tokom godine jer u našoj opštini postoji velika potreba za takvim događajima pošto mnogi roditelji nisu u mogućnosti da kupe ortopedska pomagala za svoju decu s posebnim potrebama. Nemačka kompanija „Bauerfeind" dala nam je ortopedska pomagala po nižim cenama i na taj način nam još pomogla. Da oni nisu snizili cene, ne bismo uspeli da kupimo toliko pomagala. Kada sve saberemo, mislimo da će ostati sredstava da još

jedno iii više dece pomognemo nekim ortopedskim pomagalima - rekao je sekretar Crvenog krsta Branislav Šobot. Pn: Brojni donatori Milenko Lučić iz novosadske firme „Bauerfeind" oduševljen je ovom akcijom i smatra da bi o trebalo da se održava više ovakvih humanitamih manifestacija. - Ovo što Crveni krst radi u Bačkoj Palanci jeste prava stvar i primer kako mladi treba da se uvlače u humanitarne akcije. Nemam reči kojima bih opisao utiske s humantarnog koncerta- istakao je Lučić. Donacije za pomoć deci s posebnim potrebama uplatili su Centar za socijalni rad, JP „Direkcija za izgradnju opštine", VP „Dunav", „Signal" iz Sombora, DOO „Platner", „Horizont logistika", MZ „Obrovac", sindikalna organizacija „Sintelona", „Maltineks Sufle", kablovski operater „lnvestinzenjering", firma „2 MK", „DIV TREJD" iz Čelareva, „GEO PUT" i Procredit banka. Organizatori i incijatori ovog koncerta duguju zahvalnost bačkopalanačkim medijima, Radio i TV BAP, „Nedeljnim novinama", „Palanačkim novinama", kao i Radiju Tavor, „ Dnevniku", „Blicu", Agenciji Tanjug i RTV Vojvodina. Ipak, najveća zahvalnost ide na adresu učenika Škole električne gitare „Presence" i profesora Aleksandra Ristića Risketa koji su i pokrenuli inicijativu za održavanje humanitarnog koncerta.

D. Zorić Foto:Zoran Hajrić

IC 35 Nn: Invalidska udruženja strahuju od najavljene budžetske štednje

N: Nemaština posle ukidanja Lutrije Vojvodine

Ekonomska kriza, koja je pogodila i našu zemlju, najavljuje 2009. kao godinu velike štednje. Finansijske restrikcije osetiće se na svim poljima života i rada, što će pogoditi i invalidske organizacije. Društvo obolelih od multiple skleroze Vojvodine najmasovnije je udruženje među srodnim organizacijama u Pokrajini. Okuplja oko 700 članova, a nažalost, iz dana u dan njihov broj se povećava. Prosek starosti članova je 40 godina, a polovina ih je vezana za invalidska kolica. – Prošle godine dobili smo oko 30 odsto manje novca nego prethodne, a za narednu očekujemo nove restrikcije – kaže predsednik Društva obolelih od multiple skleroze Vojvodine Frano Renić. – Dobili smo upute kako da konkurišemo za novac kod Ministarstva za rad i socijalna pitanja, ali bojim se da neće biti dobro po nas. Naše društvo radi u devet udruženja i tri kluba, tako da u Vojvodini gotovo nema veće lokalne zajednice u kojoj nije osnovana organizacija obolelih od multiple skleroze. Ali u mnogim lokalnim zajednicama nema sluha za udruženja obolelih, pa iz svog budžeta ne izdvajaju za njihov rad. I dok u Bačkoj Palanci, Somboru, Novom Kneževcu ili Subotici lokalne zajednice pomažu i finansiraju rad ovih društava, u Pančevu, na primer, zbog nedostatka novca dovodi se u pitanje dalji rad njihovog udruženja obolelih od multiple skleroze. Naših šest organizacija u Vojvodini nije dobilo ni dinar od lokalne zajednice za svoj rad. S

obzirom na to da će i lokalne zajednice naredne godine morati da štede, pitanje je kako će se ubuduće finansirati naša udruženja i klubovi. Iako ni Društvu obolelih od multiple skleroze Vojvodine “ne cvetaju ruže”, do sada je bar redovno finansirano. Međutim, ekonomska kriza nameće pitanje kako će se u buduće finansirati, koliko novca će dobiti i da li će njime moći da realizuje svoje planove rada. – S Ministarstvom za rad i socijalna pitanja imamo lošu komunikaciju. Na početku svog mandata Rasim LJajić obećao je da će svaki mesec s invalidnim organizacijama održati sastanak, ali ništa od toga. Da se poštuje Zakon o igrama na sreću, ne bi dolazilo u pitanje naše finansiranje. Otkad je ukinuta Lutrija Vojvodine, invalidskim organizacijama u Pokrajini smanjeno je finansiranje – kaže Renić.

U Srbiji bar pola miliona invalida

Budžetska sredstva za osobe s invaliditetom u 2009. neće biti smanjena, tvrdi državni sekretar Ministarstva rada i socijalne politike Ljiljana Lučić. Nije precizirala iznos, ali je podsetila na to da je za tu namenu ove godine iz budžeta izdvojeno 300 miliona dinara.

– Pare u narednoj godini treba racionalno trošiti i zato moramo da se opredelimo za usluge koje su im najpotrebnije – rekla je ona.

Međunarodni dan osoba s invaliditetom obeležava se danas u Srbiji nizom manifestacija pod sloganom “Dostojanstvo i pravda za sve nas”. Statistika pokazuje da 10-15 odsto svetske populacije čine osobe s invaliditetom. U Srbiji ne postoje precizni podaci, ali se procenjuje da u zemlji živi između 500.000 i 800.000 osoba s različitim vrstama hendikepa.

J. Barbuzan

OPIS FOTOGRAFIJE: Korisnica mehaničkih kolica s desnom rukom ns obruču, slikana iz profila. U prvom planu su ruka ispod ramena, točak i noge. Ne vidi joj se glava. TEKST UZ FOTOGRAFIJU: Malo para, još manje razumevanja

IC 36 N: POMOĆ: Klub u kojem se uči samostalnost Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama (MNRO), u ulici Seljačkih buna 83, juče je na Spensu kod Gradske kafane postavilo prodajni štand s ručnim radovima koje su pravili članovi društva. Po veoma simboličnim cenama od sedam do 150 dinara građani su mogli kupiti ogrlice, salove, kape, ukrasne flaše... Na štandu je bila i Bojana Đuran, član upravnog odbora Udruženja invalida Vojvodine i Društva za pomoć MNRO. Rekla nam je da sav novac koji prikupe od prodaje ide u dnevni centar u kojem se skupljaju i druže korisnici. Đuranova kaže da deo novca dobijaju od grada i pokrajine. - Dnevni centar za osobe starije od 27 godina radi svaki dan od 8 do 14 sati, a tamo se korisnici bave izradom unikatnih predmeta, kuvaju, imaju sportsko-rekreativne aktivnosti. Zatim imaju dane za ples, igru, osamostaljuju se, idu na izložbe, u pozorište, bioskope. Uz njih su uvek volonteri, vaspitači i stručni saradnici - ističe naša sagovornica. Takođe imaju klub roditelja, koji okuplja marne i tate čija deca imaju smetnje u razvoju, kako bi se što bolje informisali o toj problematici i što više razmenjivali iskustva. Klub roditelja se organizuje utorkom od 18 do 20 sati. Osim toga, imaju i program za najmlađe pod nazivom Biblioteka igračaka „Cvrčkoteka“. Reč je o inkluzivnom modelu igraonice i namenjen je deci sa smetnjama u razvoju do 14 godina i bez tih smetnji. Okupljanje je četvrtkom od 18 do 20 sati i subotom od 10 do 13 sati.

Fotografija kluba

IC 37

N: Plesom do radosti života Pn: DANAS NA LICU MESTA Autor: Ljiljana Bukvić Beograd - Na bini fiskulturne sale u osnovnoj školi Skadarlija na Dorćolu pedesetak ljudi uživalo je nekoliko minuta u valceru koji je u invalidskim kolicima odigrao osamnestogodišnji Lazar Milutinović iz Niša. Sa osmehom i radošću u očima, bez straha i treme od radoznalih pogleda publike. Video sam neke reklame na kojima osobe sa invaliditetom plešu i svidelo mi se. Prvi put sam slučajno probao da plešem pre dve godine u Mataruškoj banji i tada sam shvatio koliko me to ispunjava - kaže ovaj momak koji ima cerebralnu paralizu. Trenutno nema sa kim da pleše, jer u

Nišu ne postoje dovoljno dobri uslovi, ni učitelji koji bi tome mogli da se posvete, ali Lazar ne gubi nadu da će nastaviti da se bavi onim što mu se sviđa. U Srbiji još uvek postoje roditelji koji svoju bolesnu decu kriju u kućama, daleko od očiju javnosti, ne želeći da se suoče sa stvarnošću, koja sudeći bar prema priči koja se mogla čuti na radionici 11. Pedagoškog foruma, ne mora da bude surova. Milorad Kastratovićje učitelj plesa već decenijama i veći deo svog života posvetio je podučavanju osoba sa invaliditetom. - Nemerljiv je uticaj koji ples ima na njih. On podstiče njihovu radoznalost, uči ih da rade, imaju obavezu, ali najvažnije od svega je da im donosi radost - kaže Kastratović. On je vrlo rano sticajem okolnosti počeo da pleše i sam je imao dosta problema sa kretanjem. Iako kada gledate sa strane plesanje sa osobama sa invaliditetom izgleda lako, ističe Kastratović, to uopšte nije tako, a potrebne su godine rada i iskustva, koje on pokušava da prenese na studente Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Upravo tako lako deluju pokreti malog Filipa sa kojim je učitelj odigrao nekoliko taktova tanga. Filip ima tešku mentalnu retardaciju i pri tom boluje od cerebralne paralize i do pre samo šest meseci bio je neartikulisan. - Ovo je veliki iskorak za njega, pa iako ne fantaziramo, tvrdim da bi on vrlo brzo savladao i neke druge igre samo ako bi se sa njim sistematično radilo - kaže Kastratović, koji vodi Beogradski plesni centar u Resavskoj. On je, inače, jedan od malobrojnih čijoj plesnoj sali osobe sa invaliditetom mogu bez problema da priđu. Osnovna ideja svega je, napominje Kastratović, omogućiti ovim ljudima da učestvuju u nečemu, da se druže, i zato je u svoj rad uključio i studente, kako bi u radu sa osobama sa invaliditetom naučili sve njihove potrebe. On ne misli da je teško plesati sa nekim ko je u kolicima. - Sve je stvar biomehanike i pristupa. Potreban je neko ko zna da pokaže kako, a onima koji su u kolicima to znači zaista mnogo. Upotrebljavaju mišiće koje nikad nisu koristili, uče da se brzo okrenu, da izbalansiraju. O pozitivnim efektima plesa mogao bih da napišem roman, ali ti pozitivni efekti nisu vidljivi samo kod njih veći kod nas koji radimo sa njima. Lek je u obostranoj interakciji, jer i onaj ko igra sa njima uživa u toj pozitivnoj energiji koja se stvara - naglašava Kastratović. U našoj zemlji još uvek nema mnogo osoba koje su u kolicima i bave se plesom, a glavni razlog jeste to što ne postoje dovojno dobri učitelji, kao ni plesne škole. Kastratović ističe kako i ne treba pokretati nešto ukoliko ne postoji snaga ni volja da se to završi. - Postoje plesne škole u Srbiji, i dosta njih to načelno podržava, ali se uglavnom boje izazova. Plesni klub Lord u Beogradu radi sa osobama sa invaliditetom, potom ima škola u Čačku i Zrenjaninu - priča on. Od osobe do osobe zavisi koji ples joj odgovara, ali Kastratović ističe kako su gluvoneme osobe kao stvorene za igranje tanga, i oni su uglavnom više orijentisani ka standardnim plesovima, dok osobe u kolicima mogu da igraju sve od valcera, do džajva. Mentalno nedovoljno razvijene osobe mogu, takođe, da igraju sve, dok osobe sa Daunovim sindromom mogu da budu odlični plesači, ističe Kastratović. Institucije sistema se polako otvaraju, što je dobro, naglašava ovaj učitelj plesa, a sve bi bilo još bolje kada bi se ples sa osobama sa invaliditetom i onima sa intelektualnim poteškoćama uvrstio i među predmete na fakultetu.

Na fotografiji Lazar Milutinović i partnerka plešu. U donjem desnom uglu na beloj podlozi crnim masnim slovima ispisano je: U svom Nišu nema s kim da pleše.

Pn: Motivacija samo uz muziku, fizičko i likovno

- Na Fakultetu bi trebalo daleko više pažnje posvetiti veštinama kao što su muzika, fizičko, likovno, jer to je jedino što ovu decu može zaista da motiviše. Jedino tako mogu da se postignu oni efekti koje vi sa njima ne možete da postignete u školi. Suviše dugo je bio zatvoren sistem i ovo je mogućnost da se razbiju neke predrasude, jer postoje velike barijere koje osobe sa invaliditetom sprečavaju da se socijalizuju u onoj meri u kojoj je to moguće - kaže Fadilj Eminović, asistent na smeru za osobe sa motoričkim poremećajima na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Na nekim fakultetima po Zapadnoj Evropi, ističe on, postoje smerovi za fizičku kulturu, ili sport za osobe sa invaliditetom, dok kod nas i na Balkanu ne da ne postoje smerovi na fakultetu, veću toku celog studiranja postoji samo jedan predmet koji se bavi fizičkom kulturom osoba sa invaliditetom.

IC 38

N: Posao koji život znači Lid: Ne postoji sintagma „osobe s posebnim potrebama", već je u pitanju samo različit način zadovoljavanja tih potreba

INVALIDITET NIJE BOLEST, NEGO STANJE. ZAPOŠLJAVANJE TAKVIH OSOBA JE KRAJNJA INSTANCA, TE SE NJIHOV PROBLEM NE MOŽE REŠITI CELOVITO SVE

DOK SE NE SAGLEDAJU PREDUSLOVI, TO JEST KAKO IZ STANA BEZBEDNO ODLAZE NA POSAO I PITANJE PREVOZA. TAKOĐE, OSOBE SA INVALIDITETOM NE MORAJU DA SE ZAPOSLE SAMO U PROIZVODNJI, JER MOGU DA BUDU KREATIVNI

I DA SE BAVE INTELEKTUALNIM ILI UMETNIČKIM RADOM.

Mi imamo iste potrebe kao i ostali, samo su načini i pristupi zadovoljavanja različiti, istakla je Maja Marković, novinar i urednik Radio Beograda 202 na okruglom stolu u Skupštini grada; posvćenom temi „Obrazovanje, obučavanje i (samo)zapošljavanje dece sa smetnjama u razvoju". Projekat „Moj stočić “postoji dve godine i nastao je na inicijativu Jasmine Maksimović, stručnog saradnika u Sekretarijatu za obrazovanje Grada Beograda, a prema ideji i u organizaciji Dragane Ognjenović, te uz angažovanje direktora i nastavnika 6 beogradskih škola za decu sa smetnjama u razvoju i jedne iz Kosovske Mitrovice. Projekat „Moj stočić “je u toku ove godine imao dve prodajne izložbe radova ovih mališana u Skupštini grada, a nedavno je održana i prodajna izložba u Izvršnom veću u Novom Sadu. Na ovaj način ovoj deci pruža prilika da se obuče, kako bi tokom školovanja unapredili svoje sposobnosti i da bi posle mogli da se zaposle. Međutim, društvo je ponekad gluvo, nemo i slepo više nego ta deca. Otuda je važno razbiti predrasude, koje u našoj zemlji još uvek postoje, što je i namera ovog projekta, kaže Maksimovićka. Ona je napomenula da im je Skupština grada obećala da će tokom ove ili sledeće godine dobiti prodavnicu u kojoj će raditi deca sa smetnjama u razvoju i gde će prodavati svoje proizvode, koji su sada traženi ne zbog sažaljenja, već zbog kvaliteta. Maksimovićka je podsetila da su u prethodnom periodu kontakte sa mnogim donatorima uspostavili zahvaljujući Dragani Ognjenović, tako da su škole dobile keramičke peći za obučavanje, dok je pokrovitelj celog projekta od početka bila Tatjana Tadić. Tako su stvoreni uslovi da deca sa smetnjama u razvoju počnu da prave grnčariju, proizvode od tekstila ili voska kako bi mogli da se zaposle u privredi, odnosno da sami otvore zanatske radionice. Na pitanje novinara „Borbe" ko je od firmi pokazao najviše sluha za potrebe ove dece, Maksimovićka je odgovorila da su im u susret izašle neke banke i privredna preduzeća. Posebono je značajna pomoć Sekretarijata za obrazovanje Skupštine grada, koji je akciju „Moj stočić" donirao sa milion i 340.000 dinara za potrošni materijal za oko pet keramičkih peći. Za sada su prodali hiljadu i po šolja, a u međuvremenu je pristigla porudžbina za čak dve hiljade šolja.

Koliko tačno u Srbiji ima dece sa smetnjama u razvoju, Žarko Obradović, ministar prosvete ne zna, ali kaže da se podaci prikupljaju sa više nivoa. Takođe, ovi mališani biće integralni deo obrazovne strategije u okviru predstojeće reforme, nakon čega će moći da se obrazuju i pokažu svoj maksimum. U tom smislu, Ministarstvo prosvete je pripremilo nacionalni izveštaj o stanju u obrazovanju, sa preporukama poslodavcima u pogledu zapošljavanja osoba sa smetnjama u razvoju, o čemu će javnost biti obaveštena.

Pominjanje ove dece znači, zapravo zadiranje u poštovanje elementarnih ljudskih prava. A to, opet podrazumeva saznanje da ne postuji sintagma „osobe s posebnim potrebama", već je u pitanju samo različit način zadovoljavanja tih potreba. Ovo je multisektorski posao iza kojeg mora da stoji celovita državna politika, jer u suprotnom neće biti unapređenja prava osoba sa smetnjama u razvoju, podvukao je Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalna pitanja i dodao: „Trenutno ima četiri hiljade ove dece u hraniteljskim porodicama. Naš cilj je da ovi mališani ostanu u biološkim porodicama, a ako to nije moguće da budu u hraniteljskim familijama, što kod nas još nije uzelo maha. Dakle, ukoliko ne budu smešteni u institucijama već u porodicama, ovi mališani će biti integrisani i imaće osećaj da su sastavni deo društva”. Nažalost, mnogi poslodavci u Srbiji i dalje imaju otpor prema zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Nacionalna služba za zapošljavanje redovno se suočava sa ovim problemom i pored činjenice da za ove ljude posao ne znači samo golu egzistenciju, već život, kao i mogućnost da ne razmišljaju o svojoj bolesti i da se osećaju korisnim članovima društva. Zavod je prošle godine sproveo program dodatne obuke informatičkog tipa za 67 osoba, među kojima je njih petoro našlo posao. Isti program trenutno pohađa 28 lica u 5 gradova u Srbiji, naveo je Radan Ilić, zamenik direktora. On je podsetio da svaki poslodavac od Nacionalne službe za zapošljavanje dobija 120-200.000 dinara bespovratne pomoći, ukoliko zbrine jednu osobu sa invaliditetom, kao što je i u naredne tri godine oslobođen plaćanja poreza i doprinosa. U skladu sa novim zakonom, poslodavac koji ima najmanje 20 radnika imaće obavezu da zaposli najmanje jednu osobu sa invaliditetom, a ukoliko ima 50 radnika u preduzeću, moraće da primi dve takve osobe. Ako se ogluši o tu obavezu, poslodavac će imati mogućnost da odvoji finansijska sredstva u poseban fond za zapošljavanje ljudi sa invaliditetom. Svetao primer na ovom polju, predstavlja „DES“, društveno preduzeće za radno i programsko zapošljavanje invalida i drugih lica. Osnovan je još 1949. godine od strane Saveza gluvih Srbije i ko god da im se od invalida obratio zaposlili su ga, tako da ih je sada 137, među kojima ima po rođenju gluvoneme dece, sa lakšim mentalnim i telesnim oštećenjima, kao i invalidi rada. Oni se bave različitim zanimanjima: termoplastičar, limar, bravar, metalostrugar, alatničar, farbar, žicopletač, varilac, autolimar, metaloglodač, krojač, modelar, konfekcionar. Nedavno smo uveli i mini proizvodne programe proizvodnje kreda, ističe Dobrosav Jovanović, generalni direktor. Osnovna dilema je, zapravo da li osobe sa invaliditetom treba da rade sa zdravim ljudima, odnosno koliko su ostali spremni da se druže sa takvim osobama. Poslodavci koji ih zapošljavju kažu da su zahvalni za rad, jer ne krše radnu disciplinu- ne kasne na posao, niti zloupotrebljavaju bolovanja.

Pn: Kvalifikacije Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nezaposlenih je 22.811 osoba sa invaliditetom, među kojima je najviše invalida rada 12.309 ili 53,96 odsto, zatim ratnih vojnih invalida 3.791 ili 11,79 odsto. Njihova kvalifikaciona struktura je takođe neadekvatna : 39,37 odsto ima samo prvi stepen ili osnovno obrazovanje, 2049 osoba sa invaliditetom ima drugi stepen, svaka treća osoba ili 7.364 lica ima treći stepen, 3.345 osoba ima četvrti stepen, dva odsto peti stepen, 341 lice ima šesti stepen i samo 208 osoba ima završeni sedmi stepen.

Jasmina Vujadinović

Ministar Ljajić i Obradović stižu na skup IC 39 Nn: Na univerzitetu u Beogradu trenutno je oko 300 studenata sa hendikepom

N: Problem je u predrasudama

Na fotografiji petoro učesnika događaja, od kojihtrojica muškaraca koriste kolica, sede u polukrugu. Za društvo je isplativije da se osobama sa invaliditetom omogući da se obrazuju, a samim tim i zapošljavaju i zarađuju, nego da im se daje socijalna pomoć

Beograd Na Univerzitetu u Beogradu (UB) studira oko 300 studenata sa hendikepom, od čega je oko 30 odsto onih koji se otežno kreću ili koriste kolica, izjavila je juče koordinatorka univerzitetskog Centra za studente sa hendikepom, Ljupka Mihajlovska. Oko 20 odsto njih ima delimiično iii potpuno oštećen vid, koliko ih je i sa kombinovanim tipom hendikepa nastalim usled tumora, oštećenja srca i drugih oboljenja, dok je 10 procenata sa delimiično ili potpuno oštećenim sluhom rekla je Mihajlovska, povodom 3. decembra, Medunarodnog dana osoba sa invaliditetom.

Prema njenim rečima, problem više nije u osobi s hendikepom, jer kakvu god vrstu hendikepa da imaju, mogu da doprinesu razvoju društva ukoliko unapred ne budu isključeni iz njega. Mihajlovska smatra da bi ozbiljnija studija pokazala da je za društvo isplativije da se osobama sa invaliditetom omogući da se obrazuju, a samim tim i zapošljavaju i zarađuju, nego da im se daje socijalna pomoć. „Problem je u stavovima i predrasudama društva, kao i u fizičkoj, arhitektonskoj i drugim oblicima nepristupačnosti", rekla je ona ocenivši da sa procesom inkluzije treba početi još od predškolskog obrazovanja. Mihajlovska je navela da u pogledu dostupnosti prednjači Pravni fakultet UB, sa obezbeđenim stepenišnim liftom, toaletom i literaturom za studente sa oštećenim vidom i upozorila da se ipak ni za jedan fakultet niti visoku školu u Beogradu ne može reći da su u potpunosti dostupni za studente sa hendikepom. Ona je istakla da potpuni sistem podrške ne postoji ni na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, koji školuje studente za podšku osobama sa hendikepom, a na kom se i nalazi najveći broj studenata sa hendikepom. Po pitanju arhitektonske dostupnosti, dosta su učinili i Filološki, Filozofski i Mašinski fakultet, rekla je Mihajlovska, dodajući da od 11 studentskih domova u Beogradu samo jedan smešta isključivo studente sa hendikepom - „Mika Mitrović" na Voždovcu. Prema njenim rečima, novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja donosi preokret u obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju, jer, kako je istakla, predviđa njihovo uključivanje u redovan sistem obrazovanja, kao i prilagođavanje programa svakom detetu u odnosu na individualne potrebe i mogućnosti. Takođe, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom daje dobru zakonsku osnovu za rešavanje problema osoba sa hendikepom, jer predviđa da je zabranjena diskriminacija zbog invalidnosti na svim nivoima vaspitanja i obrazovanja, objasnila je Mihajlovska. Tanjug IC 40 Nn: SAJAM ZAPOŠLJAVANJA OSOBA SA INVALIDITETOM I

N: MAKSIMALNA PODRŠKA U OVOM BROJU 395 SLOBODNIH POSLOVA Prostor Novobeogradske kulturne mreže, u kojem je nedavno održan sajam zapošljavanja za osobe sa invaliditetom, bio je suviše mali da bi u njemu istovremeno mogli boraviti svi oni koji su to želeli. Zato su se, jedna za drugom, smenjivale grupe posetilaca, a organizatori, Centar za samostalni život invalida Srbije, Opština Novi Beograd, Nacionalna služba za zapošljavanje i Organizacija za pomoć razvoju civilnog društva (CRS), uložili su mnogo truda da sve protekne na najbolji način, obezbeđeni su prevodioci za gestovni govor, asistenti-volonteri, kao i timovi NSZ, koji su nudili obuku za pisanje CV-a i razgovor sa poslodavcem, na licu mesta. Predstavnici više od 25 poslodavaca, koji su osobama sa invaliditetom otvorili vrata svojih kompanija i pre zakonske obaveze, svakom od kandidata precizno su objašnjavali specifičnosti padnih mesta koja su ponudili. Nije zato čudno što je, govoreći na otvaranju Sajma, Gordana Rajkov, predsednica Centra za samostalni život invalida Srbije, naglasila da „konačno postoje vidljive promene i konačno počinjemo da vrednujemo OSI prema onome šta mogu, a ne prema onome šta ne mogu. Naše društvo sada već prepoznaje ogromne ljudske resurse među osobama sa invaliditetom kojih nijedna zemlja ne treba da se lišava”. O posvećenosti grupe institucija koje su u okviru projekta „MIDWAY – uključivanje u obrazovanje dece sa teškoćama u razvoju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom “, organizovale ovaj Sajam, ali i o vidljivim naporima, viziji i misiji kompanija koje uključuju OSI u svoju radnu

snagu, u ime UNDP govorila je Rosalin Voters Jensen, a predsednik opštine Novi Beograd, Nenad Milinković, zahvaljujući društveno odgovornim kompanijama na učešću, naglasio je potrebu da sledeći sajam zapošljavanja za OSI bude organizovan u mnogo većem prostoru. Da se položaj OSI, kada je reč o zapošljavanju, polako ali sigurno ipak menja nabolje, svedoče i rezultati uporednog istraživanja o kvalitetu njihove zaposlenosti.koje je 2009. godine realizovao Centra za samostalni život invalida Srbije. Na pitanje kako su došli do posla, najveći broj osoba sa invaliditetom (39%) odgovorio je : posredstvom Nacionalne službe za zapošljavanje. Slede lični i socijalni kontakti (27, 9%) i posredovanje organizacija i udruženja OCI (14, 1%) Analizirajući podatke, autori istraživanja zapažaju da je upravo uloga NSZ značajna komponenta u celom procesu uključivanja OSI na tržište rada. Zato je i direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, Dejan Jovanović, koji je i zvanično otvorio Sajam zapošljavanja za osobe sa invaliditetom, naglasio koliko je neophodno da se pripadnici jedne od najosetljivijih i teško upošljivih kategorija nezaposlenih lica, prijave na evidenciju NZS, što će im omogućiti da koriste različite mere i podsticaje zvanične državne institucije za zapošljavanje, kao i drugih socijalnih partnera. Govoreći o Zakonu o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji OSI, koji stupa na snagu 23. maja 2010. godine Jovanović je istakao da će NZS zajedno sa Ministarstvom ekonomije i regionalnog razvoja insistirati na njegovoj doslednoj primeni, ali i nameri da se kroz druge aktivne mere u zapošljavanju, kao što su „Prva šansa“ , javni radovi , subvencije za samozapošljavanje, subvencije poslodavcima koji ih zapošljavaju, osobama sa invaliditetom obezbedi prioritet i kroz „pozitivnu diskriminaciju“ pruži maksimalna podrška. Treba verovati da će i mnoge druge kompanije poput Telenora, Idee, Delte Generali, Belmedik mone, Lili i svih drugih poslodavaca prisutnih na Sajmu, ne samo dosledno primenjivati zakonske odredbe, nego i dati svoj doprinos poboljšanju kvaliteta života i ekonomske samostalnosti OSI. Za uzvat će dobiti vredne i kvalitetne radnike, kako se o njima izjasnilo 90% poslodavaca, koji su i pre donošenja Zakona o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji, zapošljavali OSI, znali da su na dobitku. Na dobitku su ne samo oni, nego i lokalna zajednica, a onda, naravno i društvo u celini.

Na fotografiji dvojica aktivista koji koriste kolica razgovaraju. Ispred njih je držač TV kamere. Oko njih se ljudi kreću svojim poslom. Jedan mlađi čovk, kome se vidi samo glava i ramena sedi sastrane. Iza njih je rampa.

IC 41 N:Položaj osoba sa invaliditetom znatno poboljšan Pn: Uprkos unapređenju situacije, pitanja organizovanog prvoza,

obrazovanja i zapošljavanja još nisu rešena U prethodnih desetak godina dosta je toga učinjeno u pogledu poboljšanja položaja osoba s invaliditetom, a aktivnosti koje predstoje biće i moraju biti još intenzivnije jer kasnimo za većonom susednih zemalja i Evropom i zapadnim svetom. Sagovornici se slažu u jednom, da su građani s invaliditetom sve svesniji službi i usluga koje im nedostaju jer još nema do- voljno kapaciteta da se na sve zahteve odgovori. - I duće godine treba da dođe na red usvajanje i promena nekoliko zakona koji najdirektnije utiču na svakodnevni život osoba s invaliditetom. Zakon o socijalnoj zaštiti treba uskladiti sa Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom i u njega uneti nove oblike podrške: personalna asistencija, dnevni boravci, služba prevodioca znakovnog jezika, organizovani prevoz - navodi predsednica Centra „Živeti uspravno“ Milica - Mima Ružičić-Novković . Prema njenim rečima čeka se usvajanje zakona o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba s invaliditetom, koji je u izradi već sedam godina, zakona o srpskom znakovnom jeziku, kao i Ratifikacija Međunarodne konvencije o pravima osoba s invaliditetom. Koordinator organizacije za zaštitu prava i podršku ženama s invaliditetom „Iz kruga Vojvodine“ Marko Mirković kaže da je u poslednjih deset godina učinjen napredak koji je rezultat intenzivne saradnje organizacija s vlašću. S pravne strane, usvojen je Zakon protiv diskriminacije osoba s invaliditetom, strategija zapošljavanja osoba s invaliditetom i Zakon o zapošljavanju osoba s invaliditetom. - U praksi sve je individualno, organizacije rade na inkluziji tih osoba kako bi se poboljšalo njihovo učešće u obrazovnom sistemu jer je Zakon o obrazovanju name- njen svim ljudima – navodi Mirković. Prema njegovim rečima, obrazovni sistem još nije usklađen, stoga mi radimo na prvom koraku, a to je obrazovanje, tek kasnije dolazi - zapošljavanje. Predsednik Novosadskog udruženja osoba s invaliditetom (NSUSI) Stefan Savić kaže za GL da je položaj osoba s invaliditetom znatno poboljšan . - Ove godine je studentsko udruženje prvi put organizovalo projekat personalne asistencije. Novina je da je u celokupnoj organizaciji sistema pokrenut projekat da student samostalno žive. Otvoren je studio za snimanje zvučnog oblika literature. Ove godine se mnogo više studenata upisalo na druge fakultete, a ne samo na Filozofski, kako je bila praksa dosad – nabraja predsednik. Nedostatak je nedovoljna pristupačnost fakulteta unutar zgrade, izuzev Pravnog fakulteta, koji planira uskoro izgradnju lifta. - Još ima manje-više pojedinačnih slučajeva diskriminacije od osoba koje ih ne prihvataju, ali sve je to zanemarljivo – navodi Savić. Međunarodni dan osoba sa invaliditetom obeležava se danas povodom Svetskog programa UN za te osobe, kojl je Generalna skupština usvojila 3.decembra 1982. godlne. Svetska statistika pokazuje da oko deset odsto ukupnog stanovništva čine osobe s invallditetom, dok se u našoj zemlji procenjuje da ih ima od 800.000 do millon. Oko 79 odsto osoba s invalidltetom u Srblji nije zaposleno, pokazalo je istraživanje Centra za razvoj inkluzivnog društva, a glavni razlozi su predrasude i nespremnost poslodavaca da adaptiraju radna mesta za osobe s invalidltetom i da ih zaposle.

Osobe s invaliditetom, izuzev ratnih vojnih invalida, u većini slučajeva nemaju druga primanja osim porodične penzije i prava na tuđu negu i pomoć. U Srbiji će ovaj dan blti obeležen mnogobrojnim manifestacljama s ciljem da se skrene pažnja javnosti na potrebe i teškoće s kojima se suočava to stanovništvo. Biće ukazano, između ostalog, na to da su osnovni problem barijere na koje nailaze –arhitektonske i pravne, a velik je problem njihova nezaposlenost, iako su mnogi od njlh završili škole.

J.Vujić

Fotografija mehaničkih kolica. bez osobe u njima postavvljena su u podnižju stepenica uz zid, okrenuta prema aparatu. Na fotografiji nema ljudi.

IC 42 Šampion uprkos invaliditetu IZVOR: B92

Kragujevac -- Aleksandar Prijović iz Kragujevca ima urođeni deformitet kičme, pa su mu kolica za sada jedini oslonac. Uprkos tome, on ostvaruje odlične sportske rezultate.

Bavljenje sportom značajno utiče na kvalitet života osoba sa invaliditetom.

Ipak, za ovog osamnaestogodišnjaka nema predaje. Neumorno trenira plivanje, postiže

rezultate i ima, kako kaže, samo jedan cilj – da stane na noge i prohoda.

Kada je pre dve i po godine teretanu zamenio bazenom, Aleksandar je plivanje, pre svega, odabrao kao bolji način rehabilitacije. Motivisan da ostvari ( Fotografija Aleksandra Prljovića u bazenu uz ogradu s ronilačkim naočarima iznad očiju. TEKST U DNU FOTOGRAFIJE: Aleksandar Prijović) svoj cilj, trenira tri puta nedeljno, pa nisu izostali ni rezultati. Do sada je osvojio dve bronzane medalje na državnom i međunarodnom takmičenju u Hrvatskoj za osobe sa invaliditetom. "Dosta sam ojačao i fizički i mentalno, dosta su mi lakši i treninzi i ja se lakše krećem. Neki veći planovi za budućnost su možda i Olimpijada 2016.", kaže nam Prijović. Nesebičnu podršku na putu ka ozdravljenju Aleksandru pružaju i treneri koji sa njim rade. "Ja se iskreno nadam da ćemo imati mogućnosti i sredstava da odemo na jednu od kategorizacija pošto se one vrše van granica Srbije. Tu treba dosta finansijskih sredstava da bi se to odradilo i da idemo na neka međunarodna takmičenja i predstavljamo Srbiju i Kragujevac", kaže trener Željko Dejanović. Uz plivanje, značajnu ulogu u Aleksandrovom oporavku igra i terapija matičnim ćelijama koja treba da pomogne nervnim ćelijama da se regenerišu. Pre sedam meseci vratio se iz Bangkoka, gde je ova transplantacija i do deset puta jeftinija nego na klinikama u Evropi, priča njegova majka Jelena. "Lekari sa Tajlanda su nam dali neke smernice da mi treba da očekujemo pun efekat od dеvetog do dvanaestog meseca. Sad je u fazi da mi već vidimo da je on fizički i kondiciono drastično bolje. To se vidi na jačini mišića", priča majka Jelena. Novi tretman zakazan je za početak maja, a zaključak lekara je da bi nakon druge terpije Aleksandar mogao da napravi i prve korake. Za odlazak je potrebno oko 30.000 evra, za šta će porodica, kao i prvog puta, organizovati više humanitarnih akcija.

IC 43 Vest | Vojvodina | Novi Sad

18. decembar 2013. | 17:21 | Izvor: RTV

KOO demantuje navode Centra "Živeti uspravno"

NOVI SAD - Koordinacioni odbor osoba sa invaliditetom Novog Sada (KOO Novi Sad), koju čine deset organizacija osoba sa invaliditetom, demantovao je danas u svom saopštenju navode predsednice Centra "Živeti uspravno" Milice Ružičić-Novković, da ovaj centar od Grada Novog Sada nije dobio potrebna sredstva i osporio je broj članova, odnosno korisnika Centra "Živeti uspravno".

"Centar 'Živeti uspravno' nema 300 korisnika, kako oni to stalno ističu, ali od svih reprezentativnih organizacija koje se ističu svojim dugogodišnjom tradicijom postojanja i brojem članova, dobili su najviše sredstava od Grada Novog Sada. Svojim političkim vezama dobio je celokupan iznos jednokratnom uplatom", navodi se u saopštenju Koordinacionog odbora osoba sa invaliditetom.

U KOO kažu da Centar "Živeti uspravno" nema svoje članove već su to članovi organizacija Koordinacionog odbora osoba sa invaliditetom koji koriste usluge Centra.

Fotografija: Saobraaćajni znak sa međunarodnim simbolom za osobe sa invaliditetom u beloj boji na plavj podlozi uz dva pristupačna parkinga obeežena istim znakom u žutoj boji.Александар Кором)

"Što se tiče naših zahteva i regularnih projekata za Programe rada naših organizacija za 2013., gradonačelnik je ispoštovao sve dogovore i rokove što demantuje navode gore pomenute predsednice (Ružičić-Novković)", dodaje se u saopštenju.

Ovo udruženje zahteva i da predsednica Centra "Živeti uspravno" dostavi stvarni broj članova i korisnika servisa personalne asistencije, kao i da javnost ima pravo da zna kako ovaj Centar troši finansijska sredstva koja su mu dodeljena.

Koordinacioni odbor osoba sa invaliditetom Novog Sada čine Udruženje osoba obolelih od multiple skleroze "Multis", Organizacija gluvih Novi Sad, Savez SOPOR, Udruženje građana "Sunce" za cerebralnu i dečiju paralizu JBO, Građanska organizacija slepih, Udruženje distrofičara JBO, Udruženje civilnih invalida rata, Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara, Udruženje za pomoć MNRO, Ratni vojni invalidi Novog Sada.

Oko problema finansiranja udruženja osoba sa invaliditetom, juče su se stranačkim saopštenjima prepucavali gradski odbori Demokratske stranke i Srpske napredne stranke. I dok su demokrate optužile vladajuću SNS da opredeljivanje gradskog novca uslovljavaju političkom podobnošću, naprednjaci su im odgovorili da u političkim obračunima koriste najosetljivije društvene grupe.

IC 44

Vest | Vojvodina | Novi Sad

16. decembar 2013. | 10:18 | Izvor: RTV

Osobama sa invaliditetom neophodna hitna pomoć grada

NOVI SAD - Nevladina organizacija Centar “Živeti uspravno” ponovo je morala da se obrati gradskim vlastima da hitno obezbede novac za lične asistente za osobe sa invaliditetom.

Vlada Vojvodine, koja inače nije nadležna za ovo pitanje, iz budžetskih rezervi obezbedila oko milion dinara, nakon obraćanja u septembru. Sa gradskim vlastima razgovaralo se krajem oktobra, kada je obećano oko milion i po dinara, ali do sad nije realizovano, izjavila je Ružičić Novković gostujući u Jutarnjem programu RTV-a.

Fotografija: Korisnica kolica, fotografisana s leđa, stoji ispred stepeništa na ulazu u zgradu Glavne pošte u Novom Sadu u položaju koj ukazuje na to da čeka da joj neko pomogne jer su papučice na kolicima uz samu ivicu donjef stepenika.

Ona je istakla da se time ugrožavaju životi ljudi koji ne mogu da se staraju o sebi bez pomoći asistenata.

Beta (Dragan Gojić)

IC 45

Vest | Vojvodina | Novi Sad

02. decembar 2013. | 17:53 | Izvor: Beta

Opao broj nezaposlenih sa invaliditetom

NOVI SAD - U Vojvodini je do kraja oktobra broj evidentiranih nezaposlenih lica sa invaliditetom opao na 6.757, saopštio je danas Pokrajinski sekretarijat za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova.

Na osnovu izveštaja filijala Nacionalne službe za zapošljavanje, u Vojvodini je za deset meseci 2013. godine zaposleno 2.020 osoba sa invaliditetom što je za 39 odsto više u odnosu na isti period 2012. godine. Od ukupnog broja zaposlenih, 29 odsto su bile žene.

Fotografisana je samo desna šaka muške osobe na obruču kolica Saopšteno je da je među nezaposlenima sa invaliditetom povećan je udeo osoba sa visokim obrazovanjem. Tendencija smanjenja i stabilizacije broja nezaposlenih osoba sa invaliditetom je direktna posledica sprovođenja propisa koji nudi opciju "platiš ili zaposliš", objašnjava se u saopštenju. Dodaje se da je afirmativna politika povećala broj osoba sa invaliditetom koji se prijavljuju na tržište rada iz grupe radno neaktivnih. Poslodavaci imaju mogućnost da zakonsku obavezu izvrše na jedan od tri načina: zapošljavanjem osoba sa invaliditetom, uplatom u budžetski fond ili ugovorom o saradnji s preduzećima za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, kojih u Srbiji ima 46, od kojih je deset u Vojvodini.

Poslodavaci iz Vojvodine svoju obavezu u 69 odsto slučajeva izvršavaju zapošljavanjem osoba sa invaliditetom, 28 odsto uplatom u fond, a tri odsto ugovorima o saradnji sa preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, piše u saopštenju. Restriktivnija politika sticanja prava na invalidsku penziju povećala je udeo aktivnih tražilaca posla među nezaposlenima i smanjila pretenzije na sticanje statusa invalidskog penzionera, piše u saopštenju. Međunarodni dan osoba sa invaliditetom se obeležava sutra. IC 46

Vest | Vojvodina | Novi Sad

Promenite veličinu slova

18. decembar 2013. | 13:02 | Izvor: RTV

Čitaj mi

Centar "Živeti uspravno" apeluje za pomoć grada NOVI SAD -

Centar "Živeti uspravno" saopštio je danas da je toj organizaciji grad Novi Sad ove godine uplatio 3, 1 milion dinara, od čega je najveći deo – 2,5 miliona, namenjen za personalnu asistenciju, odnosno za plate i redovne mesečne putni troškove asistenata. Ističe se, međutim, da je toj organizaciji neophodno dodatnih 1.315.000 dinara, kako bi se obezbedio kontinuitet usluge. Ovim sredstvima, kako navode, pokrile bi se zarade i redovni mesečni putni troškovi šestoro asistenata u periodu septembar-decembar i dve asistentkinje u novembru i decembru ove godine.

Fotografijs ruke za koju je teško razlučiti da li je ruka muške ili ženske osobe na obruču točka mehaničkih kolica.

"Godišnji troškovi rada jedne osobe koja radi puno radno vreme iznosi 564.000 dinara. Sredstvima koje je Grad do sada uplatio pokriva se 4,5 godišnjih zarada asistenata, odnosno zarade za 11 od 13 asistenata u prvih 7 meseci ove godine. Rad jednog asistenta pokrio je Prirodno-Matematički fakultet, 4 mesečne plate Rekonstrukcija ženski fond, rad jedne asistentkinje na godišnjem nivou privatni sektor, neto troškove rada u avgustu, veći deo troškova knjigovodstva i kancelarijskih troškova zaključno sa oktobrom Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju iz budžetske rezerve. Troškove organizacije usluge u iznosu od 2.500 mesečno po korisniku pokriveni su sredstvima koje je odobrio Pokrajinski sekretarijat i privatni sektor i sredstvima od participacije korisnica koja je ove godine uplaćena u iznosu od 438.420 dinara", iznosi se u saopštenju.

Ukazuje se i da je za sledeću godinu za rad 10 osoba na godišnjem nivou potrebno 5.640.000 dinara, "što je minimum sredstava koje bi grad trebalo budžetom da predvidi i ukoliko usluga bude definisana Odlukom o socijalnoj zaštite i ukoliko se ovaj proces ne završi".

Iz Centra su naveli i primere Niša, gde su za ovu godinu obezbeđena sredstva za rad 25 asistenata, te Kragujevca, gde je najavljeno oko 5,5 miliona dinara u 2014. godini za ove namene.

Podsetimo oko problema finasiranja udruženja osoba sa invalididetom juče su se stranačkim saopštenjima prepucavali gradski odbori Demokratske stranke i Srpske napredne stranke. I dok su demokrate optužile vldajuću SNS da opredeljivanje gradskog novca uslovljavaju političkom podobnošću, naprednjaci su im odgovorili da u političkim obračunima koriste najosetljivije društvne grupe.

IC 47

POSLODAVCE UPOZNATI SA PREDNOSTIMA U ZAPOŠLJAVANJU INVALIDA

Feb. 1. 2012.

Kako konačno nesmetano uključiti osobe sa invaliditetom u proces rada i objasniti poslodavcima da od toga mogu da imaju koristi

Na fotografiji korisnica koluca na krilu drži laptop i kuca. Vide joj se samo, ruke, deo nogu i gornji deo levog točka. TEKST UZ FOTOGRAFIJU: Ovaj tjedan na Svaki tjedan savjet 1: Zaposliti invalida?

Poslodavci bi trebalo da se upoznaju sa prednostima i pozitivnim efektima koje mogu da imaju od zapošljavanja osoba sa invaliditetom, izjavila je danas predsednica novosadskog Centra “Živeti uspravno” Milica Ružičić-Novković. Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom doživeće punu snagu nakon što se usvoji novi porodični zakon, jer će to omogućiti uključivanje svih aktera u proces inkluzije, kazala je Ružičić-Novković. Edukacioni centar iz Leskovca, Centar „Živeti uspravno”, Unija poslodavaca i Nacionalna služba za zapošljavane organizovao je danas u Skupštini Novog Sada radionicu, namenjenu promociji ideje nesmetanog uključivanja osoba sa invaliditetom u proces rada. Kako je rečeno, u martu će početi mapiranje radnih mesta koja su prilagođena osobama sa invaliditetom. Radionica je deo projekta „Jednake mogućnosti”, koji je podržala Delegacija Evropske unije u Srbiji. (Autonomija)

IC 48

KADA POSAO ŽIVOT ZNAČI

Sep. 17. 2012.

Lid: Za osobe sa invaliditetom posao znači mnogo više nego onima bez invaliditeta. Da li to naše sebično društvo može i hoće da razume?

Fotografija sale sa nizom belih stolica poređanih u redove. Među njima u trečem redu kome se vidi sedam mesta, na drugom, umesto stolice, stavljena su crna mehsnička kolica.

Od stupanja na snagu Zakona o zapošljavanju i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom (OSI) 2010. godine broj novozaposlenih u stalnom je porastu, ali je ključni problem taj što osobe sa invaliditetom uglavnom ne dobijaju posao u struci. Iako se predstavnici državnog aparata i osobe sa invaliditetom slažu da je zakon poboljšao socijalni status ovih osoba, nakon dve godine primene, uočavaju i mnoge nedostatke, čijim bi otklanjanjem tržište rada za ljude sa nekim od stepena invalidnosti u Srbiji dobilo novi kvalitet.

Milica Mima Ružičić: Mali pomaci

Predsednica Centra za pomoć osobama sa invaliditetom “Živeti uspravno” Milica Mima Ružičić za portal Autonomija kaže da su na početku primene zakona poslodavaci najpre tražili OSI na evidenciji nezaposlenih koje imaju visoku i višu stručnu spremu, pa je najveći broj njih zaposlen u prvih šest meseci 2010. Ona napominje da ne postoje precizna ispitivanja koliko se OSI zaposlilo u struci, ali iz ličnog iskustva smatra da nije mnogo. Biljana je profesorka srpskog jezika i književnosti i dobila je posao po novom Zakonu o zapošljavanju i rehabilitaciji OSI. Kaže da joj je želja bila da nađe posao u struci, ali u tome nije uspela. Jedno privatno preduzeće iz Novog Sada angažovalo je kao da ima srednju stručnu spremu, za šta dobija minimalni lični dohodak od oko 21.000 dinara. „Volontirala sam u centru ‘Živeti uspravno’ i u međuvremenu se javilo preduzeće koje me je na osnovu novog zakona angažovalo. Sada sam prijavljena kod njih i dobijam minimalac. Zakon mi je nešto doneo, ali mislim da bi bilo bolje da se ljudi zapošljavaju u okviru struke. Moja primanja su redovna i u tom smislu sam zadovoljna, a sa druge strane sam i sretna jer provodim vreme u Centru, gde u potpunosti mogu da budu iskorišteni moji potencijali i istovremeno nemam pritisak”, navodi sagovornica Autonomije, ne želeći da otkriva pun identitet zbog eventualnih neprijatnosti koje bi imao poslodavac. Pn: Više od polovine bez stručnih kvalifikacija Direktor Pokrajinske službe za zapošljavanje Vladimir Srdić veoma je zadovoljan efektima koje je do sada proizvelo novo zakonsko rešenje. On smatra da su dva najveća problema kod zapošljavanja OSI nedovoljno poverenje poslodavaca i nepovoljna kvalifikaciona struktura, jer je više od polovine njih na evidenciji NSZ bez stručnih kvalifikacija. Savetnica pokrajinskog sekretara za rad i zapošljavanje Jasmina Stanić tvrdi da je jedno od rešenja za ovaj problem da što više poslodavaca investira u ljudske resurse. Navodi da je stav Vlade Vojvodine da to treba da budu obuke i asistencije onih koji traže posao, kako bi dobili zadovoljnog poslodavca. Drugi predlog je da se radi na povećanju ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugim preduzećima u kojima rade osobe sa stepenom invalidnosti koji zahteva profesionalnu asistenciju i posebne uslove rada.

Pn: Porast broja zaposlenih osoba sa invaliditetom Jasmina Stanić smatra da je Zakon evidentno doneo promene jer je za 80 odsto na godišnjem nivou porastao broj zaposlenih OSI u Vojvodini. Smatra da je to jako velika cifra, ali da još uvek ima mnogo prostora za njihovo zapošljavanje, posebno u državnim i javnim službama. “Mi ne treba da se bavimo papirima i procentima koliko osoba sa invaliditetom ima posao. To je potpuno nevažno u situaciji u kojoj se nalazimo. Važno je da vidimo da ljudi mogu da rade, a za to novi zakon daje velike mogućnosti. Međutim, kod nas uvek moraju da postoje problemi”, procenjuje savetnica u Vladi Vojvodine za pitanja OSI. Pn: 700.000 osoba sa invaliditetom u Srbiji U Srbiji živi oko 700.000 ljudi sa invaliditetom, a pred usvajanje zakona bilo je oko 300.000 osoba sa invalidskim penzijama. Ovaj podatak bio je i jedan od razloga za usvajanje zakona, kako bi ljude usmerio da rade. Od početka sprovođenja zakona do danas u Vojvodini je zaposleno 3.587 OSI. Kroz programe NSZ za zapošljavanje OSI, samo tokom 2012. zaposleno je 664 osoba i utrošeno oko 160 miliona dinara. Krajem avgusta 2012. godine na evidenciji vojvođanskih filijala NSZ nalazilo se 6.375 nezaposlenih osoba sa invaliditetom (tu su registrovane i osobe koje primaju 50 odsto penzije i ona koja ne traže zaposlenje). Aktivnih nezaposlenih OSI bilo je 4.480. Ove godine 76 odsto poslodavaca u Vojvodini se odlučilo da zaposli osobe sa invaliditetom, dok je ostatak platio takozvane penale. Naime, poslodavci u Srbiji su na svakog 20. zaposlenog dužni po zakonu da zaposle i jednu osobu sa invaliditetom, a nakon toga na svakog 50. zaposlenog. Ko to ne želi ili ne može, plaća penal od 30.000 dinara po nezaposlenoj osobi sa invaliditetom. Privatnici u svojim preduzećima su do danas zaposlili dva odsto OSI, a trebalo bi da njihov udeo bude 2,5 odsto. Kod budžetskih korisnika situacija je još gora, jer je zaposleno 1,5 odsto OSI, a njihov udeo trebao bi takođe da bude 2,5 odsto. To dovodi do zaključka da u Srbiji ima još uvek mnogo neiskorišćenog prostora za radno angažovanje OSI. U Pokrajinskoj službi za zapošljavanje skreću pažnju na uporedne podatke o broju zaposlenih OSI, pre i nakon donošenja Zakona, jer potvrđuju uspešnost primene zakona. Zakon je stupio na snagu u maju 2010. i već u drugom polugodištu zabeleženo je povećano zapošljavanje OSI u odnosu na prvo. Poređenja radi, u Vojvodini je tokom cele 2009. zaposleno 787 OSI, da bi u 2010. taj broj porastao na 1.070. Trend rasta je nastavljen, pa je tokom 2011. posao dobilo 1.329 OSI, a samo u prvih osam meseci ove godine zaposleno je 1.520 osoba iz ove kategorije stanovništva.

Vladimir Srdić: Postepena promena društva na bolje

Vladimir Srdić kaže da NSZ može da bude zadovoljna sprovođenjem zakona jer je delimično postigao ono što je društvo od njega očekivalo. “Zakon je krenuo sa svojom osnovnom funkcijom, odnosno promenom društva na bolje, a suštinski problem je podizanje šire društvene svesti na viši nivo, kako bi moglo više pažnje obratili na kapacitet i snagu 10 odsto građana Srbije, koji imaju određeni nivo invaliditeta”, smatra Srdić. On misli da su preduzeća koja zapošljavaju OSI sigurno promenile način percepcije ovih ljudi. “Jedan deo poslodavaca, koji je pronašao najbolji način da svoj prostor i deo posla promeni kako bi radile i osobe sa invaliditetom, siguran sam da je promenio mišljanje. Zajedno smo na zadatku i nadam se da će naš uticaj na promene doneti rezultat”, navodi Srdić. Pn: Predrasude, predrasude… Mima Ružičić smatra da su kod poslodavaca u Srbiji još uvek prisutne predrasude prema OSI, jer misle da će, ako ih zaposle, te osobe stalno morati da idu kod lekara, neće moći da stoje puno radno vreme na poslu i slično. Ipak jedan deo ljudi je zaposlen tako što radi od kuće, što smatra da je na neki način dobro, jer su poslodavci time ispoštovali obavezu da zaposle OSI. Sa druge strane bili su primorani da to učine zbog nedovoljne pristupačnosti poslovnog objekta, što opet nije dobro za te osobe jer su lišene kontakta sa kolektivom. Centar „Živeti uspravno“ posredovao je pri zapošljavanju desetak ljudi. Problem je što poslodavac želi da učini sve da bi smanjio svoje troškove i većina se odlučuje za minimalne lične dohotke i prijavljivanje radnika sa srednjom stručnom spremom, bez obzira na stepen njihovog obrazovanja. Zakon se poštuje onoliko koliko se mora”, navodi Ružičić. Pn: Pojedini poslodavci otvoreno diskriminišu OSI Biljana smatra da su OSI u mnogo gorem socijalnom položaju od osoba bez invaliditeta i da imaju izuzetno smanjene mogućnosti da nađu posao. Nakon studiranja, koje je zbog stečenog invaliditeta neplanirano produžila, Biljana je mislila da će naći posao, iako je bila svesna činjenice da smer koji završava nije naročito “konkurentan”. Kaže da joj je, bez obzira što ne radi u struci, sada ipak mnogo lakše, jer je ostvarila samostalnost, što joj je bilo veoma bitno.

Fotografija: Sastanak u Sali sa sastanke. Predsedavajući koristi kolica. Sastanku, uz njega, koji drži dokument u levoj i olovku usmerenu ka njemu u desnoj ruci, prisustvuje još jedna muška i dve ženske

osobe. Svi su u poslovoj odeći. Tekst uz fotografiju: Neiskorišćeni potencijal: Deset posto građana Srbije su osobe sa invaliditetom

“Imam prvi stepen invalidnosti i smatram da je poslodavcima verovatno lakše da zaposle osobe koje imaju ovaj vid oštećenja. Najpre sam radila u knjižari na fakultetu, ali kada je ona zatvorena, potražila sam posao u jednoj drugoj knjižari gde me je poslodavac odbio i rekao da ne želi da koristi pogodnosti NSZ pri zapošljavanju OSI, jer mu treba osoba koja je spremna da svih osam radnih sati stoji”, sa nevericom konstatuje sagovornica Autonomije. Ona kaže da je mislila da će novi zakon doneti dobro i za poslodavce i sa osobe sa invaliditetom, ali da u praksi baš nije bilo tako. “Zato smatram da je tvrdnja da je zapošljavanje osoba sa invaliditetom lakše nakon usvajanja zakona – relativna stvar. Da je idealna situacija, škole bi bile u obavezi da zapošljavaju i nastavni kadar sa invaliditetom, a onda bih možda dobila priliku da radim ono za šta sam se školovala”, smatra Biljana. Pn: Investicije u ljudske resurse Jasmina Stanić upozorava da svi poslodavci imaju obavezu da se pridržavaju zakona. Podseća da je pred njima izbor da li će zaposliti OSI, platiti penal državi ukoliko ne želi ili nije u mogućnosti da zaposli OSI ili napraviti ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa specijalizovanim firmama u kojima rade OSI. Navodi da je Sekretarijat za rad i zapošljavanje pokušavao kroz realizaciju projekata da motiviše poslodavce i stimuliše ih da što više zapošljavaju OSI. Došlo se do zaključka da se iz Vojvodine velika količina novca, od oko 33 miliona dinara mesečno, sliva u republički Fond za profesionalnu rehabilitaciju koji se najviše puni plaćanjem penala od strane poslodavaca. “Naš predlog je da što više poslodavaca pokuša da investira u ljudske resurse, umesto da uplaćuje novac u Fond, u čije trošenje Vlada Vojvodine nema uvid. Od tih para, na primer, skoro svakog meseca možete da investirate u otvaranje jednog socijalnog preduzeća, opremite ga i zaposlite OSI”, navodi Stanić. Pn: Potrebna nova zakonska rešenja Mima Ružičić ističe da se centar “Živeti uspravno” zalaže da Srbija dobije što pre Zakon o socijalnom preduzetništvu, jer bi se na taj način veliki broj ljudi zaposlio. Prema njenoj proceni, takva preduzeća bi služila zajednici, a čovek bi imao direktnu sliku koliki je doprinos toga što radi. “U protivnom, zatvorena preduzeća služe da dobiju sredstva od firmi koje plaćaju državi što ne zapošljavaju OSI ili od njih kupuju proizvode u toj vrednosti. U Holandiji je celokupan deo socijalnog preduzetništva vezan za gradsko zelenilo, čistoću i slične firme, jer njima upravljaju preduzeća koja angažuju osobe sa intelektualnim invaliditetom. Oni rade poslove za koje su plaćeni, a istovremeno su motivisani za rad, dok zajednica ima korist od toga jer je sredina u kojoj žive čista”,navodi ona.

Na fotografiji dvojica zaposlenih u radionici/pogonu s maskom na ustima i začtitnim naočarima. Jedan koji gleda prema aparatu koristi kolica. Drugi radi na drugoj strani prostorije.

Kako je to normalno u normalnim zemljama! Vladimir Srdić navodi da i postojeći Zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji OSI dozvoljava formiranje socijalnih preduzeća. On smatra da je veći problem nedovoljna informisanost o zakonu, o čemu govori i podatak da u Vojvodini nije osnovano nijedno takvo preduzeće od kada je zakon stupio na snagu. Jasmina Stanić kaže da je cilj Vlade Vojvodine da se poslodavac opredeli da radije zaposli, nego da uplati novac u Fond. “Naš predlog je da to treba da budu obuke i asistencije osobama koje traže posao, odnosno da se radi na povećanju broja ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa ljudima koji imaju drugi stepen invalidnosti i zahtevaju profesionalnu asistenciju i posebne uslove rada. Oni mogu da se zaposle samo u ovakvim preduzećima i poslodavci pokušavaju da ih izbegnu. Ovaj modalitet u zakonu nije ispunio očekivanja jer se jako mali broj poslodavaca opredelio da napravi ugovore o poslovno-tehničkoj saradnji, jer je način plaćanja nepovoljan po njih”, upozorava Stanić i precizira da je samo sa 57 osoba u Vojvodini sklopljen takav ugovor. Vladimir Srdić tvrdi da je zakonodavac spreman da menja na bolje, a da bi zakon promenili nabolje bilo je potrebno krenuti sa nečim. “Mislim da zakon dobro korespondira sa svima. U odnosu na signale koje budemo dobijali sa terena, gde su nam bitni i poslodavci i nezaposleni i oni koji su evidenciji i koji nisu, kao i nevladinog sektora čija je suština postojanja odnos i povećanje standarda osoba sa invaliditetom, bićemo spremni da menjamo zakon na bolje”, navodi direktor Pokrajinske službe za zapošljavanje. Pn: Kako ti roditelji obezbede građansku smrt Mima Ružičić upozorava da osobe sa mentalnim oštećenima, nažalost, nemaju radnu sposobnost i da je to tema kojom bi država i zakonodavac trebalo da se posebno pozabave. “Roditeljima takvih osoba, kada završe specijalne škole pod partonatom defektologa, sugeriše se da se obrate sudu koji bi ih lišio poslovnih sposobnosti. To za takve osobe ujedno znači građansku smrt, jer nemaju mogućnost da potpišu bilo kakvu vrstu ugovora ili donesu bilo kakvu odluku koja se tiče njihovog života, što znači da nemaju pravo na ugovor o radu, da stupe u vanbračnu ili bračnu zajednicu”, navodi ona. Prema njenim rečima, samo od kada je usvojen zakon 30 ljudi koje imaju Daunov sindrom u Novom Sadu steklo je punoletsvo. “To je zaista jedan neiskorišten resurs. Za ovu grupu ljudi se smatra da su teret zajednice, a mene duša boli jer smatram da razlike između mene i njih apsolutno ne postoje. Ako hoćemo ravnopravnost u oblasti zapošljavanja, neophodno je da se

promeni odnos u obrazovanju prema očekivanjima osoba sa invaliditetom, da se sa roditeljima radi drugačije za dobrobit njihove dece i da se promenom Zakona o porodici uvedu službe za praćenje u donošenju odluka”, smatra Ružičić. Pn: Centar za rehabilitaciju i zapošljavanje OSI Centar za rehabilitaciju i zapošljavanje OSI, pri filijali Novi Sad, otvoren je u decembru prošle godine. To je jedan od četiri takva centra u Srbiji, čijim posredovanjem se tokom 2011. zaposlilo 225 OSI. Za prvih sedam meseci 2012. posredovanjem Centra zaposleno je više od 200 osoba. Kroz obuku za aktivno traženje posla prošlo je 41 nezaposlenih OSI, a organizovane su i šestomesečne obuke za tržište rada za stolare, knjigovesce, krojače, šivače i varioce, u koje je bilo uključeno 27 OSI. Ostvarena je i saradnja Centra sa Uslužnim centrom pri Srednjoj školi “Dr Milan Petrović” u Novom Sadu. Škola aktivno prati svoje nezaposlene učenike i u saradnji sa Pokrajinskom službom za zapošljavanje i Centrom nudi odgovarajuće poslove osobama sa invaliditetom. Kao najbolji primer nepostojanja rešenja za osobe sa mentalnim invaliditetom, ona navodi Dom u Veterniku, gde živi oko 20 osoba koje po godinama više ne ispunjavaju uslov da tu borave. “Svima njima je oduzeta poslovna sposobnost, iako neki od njih već 20 godina rade poslove održavanja prostora ili slične poslove sa minimalnom naknadom koju im obezbeđuje država. To je ustvari zloupotreba radne snage”, upozorava ona. Pn: Džeparac ili dohodak? I Jasmina Stanić deli mišljenje da osobe sa intelektualnim invaliditetom mogu biti izuzetno korisne za društvo. “Oni u svom prostoru žive u savršenom redu i i divnom okruženju. Vi ćete teško naći srednjoškolski dom u Srbiji koji tako savršeno funkcioniše. Radni cetri su idelano rešenje za takve osobe, gde bismo im omogućili da rade i stvaraju i zarade džeparac, koji će im opet neko posle pokazati kako da potroše”, kaže ona. Zbog toga što je zakon predvideo formiranje socijalnih preduzeća i radne centre, Stanić kaže da su se u pokrajinskoj vladi obradovali zakonu jer pri školi „Milan Petrović“ radni centi postoje godinama i vrlo su inovativni, gde učenici rade i stvaraju u veoma dobrom ambijentu. “Kvalitet osoba se diže na viši nivo, a kod većine i radna sposobnost. Mi imamo blokadu da saznamo na koji način mogu da se koriste sredstva iz Fonda, pod obrazloženjem da nisu doneti svi neophodni pravilnici koji bi omogućili otvaranje radnih centara. Za sada sredstva iz Fonda se daju NSZ-u, za finansiranje preduzeća, personalnu asistenciju i profesionalnu rehabiliticiju”, navodi ona. Stanić ističe dobar primer jedne kompanije koja je na kasi zaposlila devojku sa Daunovim sindromom. “U tome su videli lepotu različitosti i na moderan način pristupili tome. Nekoliko ljudi radi i u trgovini i, uz dobru obuku, oni imaju stopostotne rezultate”, kaže Stanić. Pn: Promeniti sliku u glavama ljudi Biljana je osoba koja je osetila i dobru i lošu stranu odnosa zaposlenih OSI sa poslodavcima u Srbiji. Ona misli da je osnovno da se promeni slika u glavama ljudi. “Upoznala sam toliko OSI koji svašta mogu da rade, i to veoma uspešno, čak je to ponekad i prosto neverovatno. Ali, predrasude su najveći faktor pri njihovom zapošljavanju”, smatra Biljana. Prema njenom mišljenju, veliki životni minus je što mnoge osobe sa invaliditetom nisu adekvatno plaćene za posao kojim se bave. “Istovremeno sam i svesna činjenice da je većina

ljudi u našoj zemlji u istoj ili sličnoj situaciji. Sa druge strane, malu platu kompenzujem činjenicom da radim ono što volim”, zaključuje ova mlada profesorka književnosti. Pn: Sposobnost ili poslušnost Mima Ružičić smatra da OSI u Srbiji ne mogu da utiču na stvari koje ih interesuju zato što su prošli kroz sistem obrazovanja gde im je rečeno da nisu sposobni, pa je njihov nivo radne sposobnosti sveden na nivo poslušnosti.

“Naša uloga je da utičemo da zapošljavanje od strane poslodavaca ne bude nasilno, odnosno da samo zadovolji zakonsku formu, po sistemu “daj šta daš”. Mi u Centru imamo otvoren pristup prema osobama sa invaliditetom koje ovde žele da započnu rad ili da krenu u dalji proces zapošljavanja”, navodi ona. Jasmina Stanić kaže da joj mnoge osobe u kontaktu navode da se drugačije osećaju jer imaju platu i ljudi iz nepsorednog okruženja ih sada drugačije gledaju. Počeli su da sreću neke nove ljude i društveni život im se popravio, a sve to im je donela plata od oko 20.000 dinara i radno mesto.

Tekst uz fotografiju sa susreta: O zapošljavanju žena sa invaliditetom: Susret u Vladi Vojvodine “Dakle, ovde je reč o socijalnoj inkluziji, gde je zapošljavanje jedna vrlo važna karika. Osobe sa invaliditetom bi trebale da što pre počnu da rade, jer kada takve osobe provode vreme na birou rada strašno gube na radnoj sposobnosti. To vam je kao kada nakon pet godina po završenom fakultetu nađete posao, samo što se kod osoba sa invaliditetom taj problem multiplikuje”, zaključuje ona. Vladimir Srdić smatra da je tržište rada za OSI još uvek obavijenom određenim predrasudama od strane mnogih poslodavaca. “Treba reći da svi mi imamo predrasude prema nekim stvarima. Tek kada dođemo u situaciju da smo životno vezani za neku osobu sa invaliditetom, krenemo ozbiljnije da razmišljamo o tom problemu. Ali, mislim da je ovaj zakon postigao bar to da mnogi počnu drugačije da razmišljaju o OSI i shvate koliko je bitno pitanje njihovog zapošljavanja”, smatra Srdić.

Darko Šper (Autonomija)

IC 49

NVO: PRETI PREKID PROGRAMA ZA OSOBE SA INVALIDITETOM

Jul 21 2013

Centar Živeti uspravno zatražilo je danas od pokrajinskih i gradskih vlasti da obezbede finansijsku pomoć za tu organizaciju, kako ne bi došlo u pitanje sprovođenje programa na koje je trenutno upućeno 250 korisnika

Fotografija: Obeleženo parkin mesto za osobe sa invaliditetom sa međunarodnim znakom u beloj boji na sveže ofarbanom asfaltu

Nevladina organizacija za pomoć osobama sa invaliditetom Centar Živeti uspravno zatražila je danas od pokrajinskih i gradskih vlasti da obezbede finansijsku pomoć za tu organizaciju, kako ne bi došlo u pitanje sprovođenje programa na koje je trenutno upućeno 250 korisnika. Centru je neophodna hitna novčana podrška u iznosu od tri i po miliona dinara, zbog obaveza prema Poreskoj upravi, zaposlenima i saradnicima i za školarinu za dvoje stipendista, navodi se u saopštenju za javnost. Dodaje se da je ugroženo sprovođenje programa personalne asistencije, bez koje osobe sa invaliditetom ne bi mogle da studiraju, rade a većina njih ni da ustane iz kreveta. Ugrožen je i program pedagoške asistencije koji je namenjen učenicima i deci koji pohađaju redovne škole i vrtiće, kao i program za pristupačnost koji se bavi programima formiranja pristupačnog okruženja za osobe sa invadliditetom, piše u saopštenju. (Beta)

IC 50

NS: Problemi osoba sa invaliditetom IZVOR: B92

Novi Sad -- Nova godina donela stare probleme onima koji žive uz pomoć ličnih asistenata u Novom Sadu. U centru "Živeti uspravno“ tvrde da novca za rad nemaju već mesecima.

Iz kabineta gradonačelnika, međutim, poručuju da im ovog puta ne mogu izaći u susret.

24 sata, 365 ili 6 dana u godini, Ljiljani je neophodna pomoć ličnih asistanata. Uz njih se, koliko toliko, slobodno kreće pa čak i koristi računar. Poslednja plata koju su asistenti primili bila je oktobarska, ali oni Ljiljani i drugim korisnicima i dalje pomažu.

"Nažalost, ne mogu ni prst da pomerim sama. A uz asistenciju ja mogu normalno da živim, da radim, da se družim...“, kaže Ljiljana Čakmak, korisnica servisa lične asistencije. Novca je zafalilo jer su izostale donacije i sredstva obezbeđena putem javnih radova. Grad je centru "Živeti uspravno“ prošle godine uplatio oko 3 miliona dinara, ali oni tvrde da to nije dovoljno. "Mi smo prosto negde najavili, odnosno zahtevali od grada da ove godine bude odobreno barem 5 i po miliona dinara, čime bi se mogla obezbediti asistencija za minimalno 10 korisnika, za osam sati", kaže Mima Ružičić Novković , predsednica centra "Živeti uspravno“. Međusobno nerazumevanje centra i grada kulminiralo je ratom saopštenja, u kojima su prvi optuženi za politizaciju problema osoba sa invaliditetom, dok drugi insistiraju na tome da im je dodatan novac obećan usmenim putem. "Ne može sada jedno udruženje, da li ono imalo političku podršku, a očito imaju, da dobije 6 miliona dinara, a svi ostali da dobiju 39. To znači da oko 60 udruženja „podeli mrvice“, a jedno udruženje da profitira, koje je pritom ispalilo neviđeno otrovne strelice prema gradonačelniku, kabinetu i generalno gradskoj vlasti. Potrudićemo se“, kaže Aleksandar Petrović , šef kabineta gradonačelnika Novog Sada. Ovih i sličnih problema biće sve dok servis personalnih asistenata ne bude u sistemu – dakle, planiran u budžetu, jer tada oni kojima je pomoć neophodna neće morati preko projekata da sebi obezbeđuju normalan život.

IC 51

Danas Dan osoba sa invaliditetom IZVOR: TANJUG

Beograd -- Nizom manifestacija danas će u Srbiji biti obeležen Međunarodni dan osoba sa invaliditetom čiji je položaj unapređen, ali koje su i dalje diskriminisane.

OPIS FOTOGRAFIJE: Fotografisana je samo desna šaka ženske osobe na obruču kolica

Ilustracija (www.sxc.hu)

Savet za osobe sa invaliditetom održao je danas svečanu sednicu povodom Dana osoba sa invaliditetom, a državna sekretarka u Ministarstvu rada Brankica Janković ocenila je da i dalje postoje prepreke za puno uključivanje osoba sa invaliditetom u društvo i sve njegove aktivnosti.

Janković je uoči sednice Saveta, rekla novinarima da, kada su u pitanje osobe sa invaliditetom, stoji činjenica da je Srbija još društvo koje je puno barijera i "puno prepreka za puno uključivanje navedenih osoba u društvenu zajednicu i sve njene aktivnosti". Ona je rekla da se, kada se govori o barijerama, ne misli samo na arhitektonske, iako su one najuočljivije i "svakako smo svedoci da živimo u društvu u kome je dovoljno da se izađe na ulicu i vidi da još nisu stvoreni uslovi za punu inkluziju". Prema njenim rečima, postoje i barijere za gluve i nagluve osobe, za slepe i slabovide, a Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike završilo je Predlog zakona o upotrebi znakovnog jezika, kao instrument kojim bi trebalo otkloniti veliki deo prepreka na koje nailaze gluve i nagluve osobe. Janković je rekla i da je Ministarstvo u fazi izrade zakona o upotrebi pasa vodiča koji bi trebao da znatno olakša položaj osoba sa invaliditetom i umanji neke prepreke za puno uključivanje slepih i slabovodih lica u društvo. "Još jedan zakonski predlog je u pripremi, a to je model zakona o ograničavanju pojedinih prava osoba sa mentalnim oboljenjima. Želimo da pređemo sa koncepta potpunog lišenja poslovne sposobnosti, na ograničavanje određenog broja prava jer sigurno je da svaki čovek i građanin sigurno može da obavlja neku aktivnost i uvek je potrebno da samo ograničimo ona prava i

slobode koje su u interesu tog građanina", rekla je Janković. Ona je objasnila da to mora da bude isključivo sudska odluka jer sud kao nezavisni organ mora u poslednjoj instanci da odluči o tome da li je potrebno i kog prava lišiti nekog gradjanina, odnosno ograničiti mu neku slobodu. U Srbiji živi oko 700.000 osoba sa invaliditetom, a njihovi osnovni problemi su siromaštvo, puna integracija na tržište rada i zapošljavanje, barijere... ''Republički zavod za statistiku nije izašao sa preciznim brojem, ali prema procenama koji su uzete na osnovu iskustava u većini zemalja EU, u Srbiji živi oko 700.000 osoba sa invaliditetom, odnosno oko 10 odsto ukupnog stananovništva čine osobe sa invaliditetom", rekla je Tanjugu državna sekretarka Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Brankica Janković.

IC 52

Osobe sa invaliditetom traže veću podršku za samostalni život (FOTO)

Više od 100 osoba sa invaliditetom u devet gradova u Srbiji koristi uslugu personalne asistencije, koja im pomaže da održe i unaprede kvalitet života, ali bi taj broj trebalo da bude znatno veći, ocenjeno je povodom Dana samostalnog života, koji se danas prvi put obeležava u Evropi

Fotografisana je s leđa muška osoba koja koristi kolica. Ne vidi joj se glava.

Proglašavajući 5. maj za Dan samostalnog života, Evropska mreža za samostalni život (ENIL) želi da skrene pažnju na potrebu dosledne primene člana 19. Međunarodne konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, vezanog za njihov samostalni život i uključenost u lokalnu zajednicu, rekla je na konferenciji za novinare predsednica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije Gordana Rajkov.

Centar je jedan od osnivača ENIL-a, podsetila je ona i dodala da Srbija obeležava ovaj dan, iako nije članica EU, kao zemlja koja je mnogo učinila na unapređenju prava u ovoj oblasti, posebno zbog činjenice da je 2009. ratifikovala konvenciju.

Foto: sxc.hu/jvangalen

Fotografisana je samo desna šaka ženske osobe na obruču kolica. Ista fotografija kao uz IC 51. .ustracija (www.sxc.hu Rajkov je istakla da Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije obeležava ovaj dan u svim gradovima u kojima ima svoje lokalne organizacije – Somboru, Beogradu, Smederevu, Jagodini, Boru, Čačku, Kragujevcu, Nišu i Leskovcu. Beograd ima najviše korisnika usluge personalne asistencije, ali je jedini od većih gradova u zemlji koji ovu socijalnu uslugu, predviđenu Zakonom o socijalnoj zaštiti, ne finansira iz gradskog budžeta, rekla je ona i objasnila da “taj servis i nije namenjen svim osobama sa invaliditetom, već pojedincima koji žele da žive aktivno u zajednici”. - Samostalni život osoba sa invaliditetom nije moguć bez usluge personalne asistencije - izjavila je direktorka mreže “Iz kruga” Lepojka Carević Mitanovski. Tim ove nevladine organizacije je prošao obuku za pružanje te usluge, uvedene u Srbiji 2001, kad je u Beogradu počeo da radi prvi eksperimentalni servis personalne asistencije.

Foto: Telegraf Na fotografiji je segment nekog edukativnog događaja

Rukovodilac Sektora za zaštitu osoba sa invaliditetom Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Vladimir Pešić najavio je da se radi na donošenju još nekoliko normativnih akata koja treba da unaprede i uslove za samostalni život. Pored Zakona o znakovnom jeziku, koji uskoro treba da uđe u skupštinsku proceduru, on je pomenuo da se priprema i zakon kojim će se jasnije definisati mogućnost oduzimanja poslovne sposobnosti osobama sa mentalnim invaliditetom, što je trenutno jedna od velikih tema u svim evropskim zemljama. Pešić je dodao da se ministarstvo, u saradnji sa organizacijama za zaštitu slepih i slabovidih,uključilo u kampanju za veću upotrebu pasa vodiča, što je normativno već regulisano ali je prepreka nedostatak novca.

Foto: sxc.hu/Wiuff

Fotografisani su samo točkovi i noge i korisnika kolica i osobe koja ih gura.

Kad je u pitanju saradnja sa nevladinim organizacijama, on je naveo da Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom finansira 105 projekata, sa oko 60 miliona dinara. Na konferenciji je istaknuto da se Dan samostalnog života u zemljama EU obeležava na različite načine, ali je svuda u znaku sveopštih mera štednje, koje naročito utiču na podršku samostalnom životu osoba sa invaliditetom. (Telegraf.rs)

U naredna 4 primera s WEB portala korištene su dve varijante znaka Centra ŽIVETI

UAPRAVNO:

IC 53

ŽIVETI USPRAVNO: NEDOSTAJE TRI MILIONA DINARA

Dec 2 2013

Gradonačelnik obećao pomoć, ali obećanje nije ispunio, zbog navodne bliskosti Centra sa Demokratskom strankom!?

Centar Živeti uspravno iz Novog Sada saopštio je danas da pokušava da održi usluge koje pruža osobama sa invaliditetom, ali je naveo da im je za pokrivanje zaostalih troškova neophodno tri miliona dinara. Najviše novca, 2,15 miliona dinara, nedostaje za troškove personalne asistencije i Akcionog plana pristupačnosti koji sprovodimo za potrebe Grada, naveo je Centar “Živeti uspravno” povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, 3. decembra. Dodali su da im je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević 22. oktobra obećao da će grad obezbediti sredstva koja nedostaju toj nevladinoj organizaciji za servis personalnih asistenata, ali se to do danas nije dogodilo. Objasnili su da ih je, nekoliko dana nakon sastanka sa gradonačelnikom, šef njegovog kabineta informisao da ne očekuju pomoć, jer su sva sredstva predviđena budžetom za socijalnu zaštitu u ovoj godini potrošena. “U telefonskim razgovorima sa organizatorkom servisa i predsednicom u poslednjih mesec dana, on je Centar upućivao na pokrajinsku vladu, ukazao je da mu je poznata naklonjenost Centra

vladajućoj stranci na pokrajinskom nivou, kao i da Centar sredstva sačeka do januara 2014.”, piše u saopštenju. Grad: Centar Živeti uspravno dobio više sredstava nego ranije Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu Novog Sada saopštila je danas da je nevladina organizacija za pomoć osobama sa invaliditetom Centar Živeti uspravno u ovoj godni dobio više sredstava nego 2012. godine. Usaopštenju Gradske uprave za socijalnu i dečju zaštitu navodi se da je Grad, uprkos tome što je budžet u 2013. manji za devet odsto u odnosu na prethodnu godinu, uspeo obezbediti tri miliona dinara za Centar Živeti uspravno. Precizira se da je to 350.000 dinara više nego 2012. godine, kada je Centru opredeljeno 2,65 miliona dinara. “Taj iznos koji je Novi Sad kao lokalna samouprava izdvojio za tu namenu, predstavlja višestruko veću količinu izdvojenog novca od onog koji je Centar dobio od pokrajinske administracije za 2013. godinu”, piše u saopštenju. Dodaje se da se time Centar Živeti uspravno “pozicionirao” među tri organizacije koje su dobile najviše sredstava na konkursu tekuće godine, od ukupno 35 udruženja i organizacija koje su dobile sredstva za projekte unapređenja položaja osoba sa invaliditetom. Gradska uprava navela je da Centar Živeti uspravno može ravnopravno da konkuriše na predstojećem konkursu i da obezbedi sredstva neophodna za funkcionisanje u 2014. godini. (Autonomija/Beta)

IC 54

Vest | Vojvodina | Novi Sad

14. decembar 2013. | 12:52 | Izvor: Beta

NVO: Grad nije uplatio obećane pare

NOVI SAD -

Nevladina organizacija Centar Živeti uspravno zatražio je danas od gradskih vlasti da hitno obezbede kontitunitet finansiranja usluga ličnih asistenata sa osobe sa invaliditetom.

"Pozivamo nadležne gradske institucije da pronađu rešenje da se obezbedi kontinuitet finansiranja usluge koji traje od 2008. godine", naveo je Centar Živeti uspravno u saopštenju za javnost.

Dodaje se da će, u suprotnom od 31. decembra morati prekinuti taj program, zbog čega će dve osobe biti dovedene u bezizlaznu situaciju, dve neće moći da rade, a osam posvećenih ljudi ostaće bez posla. Centar Živeti uspravno je početkom decembra saopštio da im je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević 22. oktobra obećao da će grad obezbediti sredstva koja nedostaju toj nevladinoj organizaciji za servis personalnih asistenata, ali se to nije dogodilo. Tada su objasnili da ih je, nekoliko dana nakon sastanka sa gradonačelnikom, šef njegovog kabineta informisao da ne očekuju pomoć, jer su sva sredstva predviđena budžetom za socijalnu zaštitu u ovoj godini potrošena. "U telefonskim razgovorima sa organizatorkom servisa i predsednicom u poslednjih mesec dana, on je Centar upućivao na pokrajinsku vladu, ukazao je da mu je poznata naklonjenost Centra vladajućoj stranci na pokrajinskom nivou, kao i da Centar sredstva sačeka do januara 2014.", piše u saopštenju. Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu Novog Sada potom je saopštila da je nevladina organizacija za pomoć osobama sa invaliditetom Centar Živeti uspravno u ovoj godini dobio više sredstava nego 2012. godine.

IC 55

Vest | Vojvodina | Novi Sad

02. decembar 2013. | 10:15 → 15:59 | Izvor: Beta, RTV

"Živeti uspravno" u manjku tri miliona dinara

NOVI SAD -

Centar "Živeti uspravno" iz Novog Sada saopštio je danas da pokušava da održi usluge koje pruža osobama sa invaliditetom, ali je naveo da im je za pokrivanje zaostalih troškova neophodno tri miliona dinara. Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu je saopštila da je u 2013. godini za Centar "Živeti uspravno" preko javnog konkursa obezbeđeno upravo tih tri miliona dinara, što predstavlja višestruko veću količinu izdvojenog novca od onog koji je Centar dobio od pokrajinske administracije za 2013. godinu.

Najviše novca - 2,15 miliona dinara, nedostaje za troškove personalne asistencije i Akcionog plana pristupačnosti koji sprovodimo za potrebe Grada, naveo je Centar "Živeti uspravno" povodom 3. decembra Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom.

Dodali su da im je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević 22. oktobra obećao da će grad obezbediti sredstva koja nedostaju toj nevladinoj organizaciji za servis personalnih asistenata, ali se to do danas nije dogodilo.

Objasnili su da ih je, nekoliko dana nakon sastanka sa gradonačelnikom, šef njegovog kabineta informisao da ne očekuju pomoć, jer su sva sredstva predviđena budžetom za socijalnu zaštitu u ovoj godini potrošena.

"U telefonskim razgovorima sa organizatorkom servisa i predsednicom u poslednjih mesec dana, on je Centar upućivao na pokrajinsku vladu, ukazao je da mu je poznata naklonjenost Centra vladajućoj stranci na pokrajinskom nivou, kao i da Centar sredstva sačeka do januara 2014. godine", piše u saopštenju.

Reagujući na saopštenje Centra "Živeti uspravno" Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu je objasnila da je u 2013. godini za Centar "Živeti uspravno" preko javnog konkursa obezbeđeno ukupno 2.200.000 dinara i to dva miliona dinara za Servis personalnih asistenata za osobe s invaliditetom i 200.000 dinara za Akcioni plan pristupačnosti.

Dodatno, rebalansom budžeta tekuće godine Centru "Živeti uspravno" obezbeđeno je još 800.000 dinara što ukupno čini 3.000.000,00 dinara za 2013. godinu.

Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu ističe da je taj iznos, koji je Novi Sad kao lokalna samouprava izdvojio za tu namenu, predstavlja višestruko veću količinu izdvojenog novca od onog koji je Centar dobio od pokrajinske administracije za 2013. godinu.

U Gradu dodaju da se uz ova sredstva Centar "Živeti uspravno" pozicionirao među tri organizacije koje su dobile najviše sredstava na konkursu tekuće godine, od ukupno 35 udruženja i organizacija koje su dobile sredstva za projekte unapređenja položaja osoba sa invaliditetom i članova njihovih porodica.

U saopštenju se navodi i da je Grad Novi Sad sa devet odsto manjim ukupnim budžetom u odnosu na 2012. godinu uspeo da opredeli isti nominalni iznos sredstava za Centar "Živeti uspravno".

U Gradu podsećaju i da Centar "Živeti uspravno" može ravnopravno da konkuriše na predstojećem konkursu i obezbedi sredstva neophodna za funkcionisanje u 2014. godini.

IC 56

MEDALJE KOJE SE NE BROJE

Sep 12 2012

Paraolimpijci i položaj osoba sa invaliditetom

OPIS FOTOGRAFIJE: Ispred helenskih stubova dodate su olimpijske boje.

Članovi Paraolimpijskog tima Srbije, koji su se iz Londona vratili sa pet medalja, nisu imali prilike da dožive ovacije navijača na organizovanom dočeku u znak zahvalnosti za uspehe i za dostojnu prezentaciju zemlje na tom najvećem svetskom takmičenju. Ipak, to nije pokvarilo njihovo slavlje koje su samostalno organizovali kod Terazijske česme, u čemu im se priključio veliki broj građana iz svih krajeva zemlje.

– Ove rezutate treba iskoristiti za veće uspehe i napredak. Da bismo bili još bolji, potrebno je da država nastavi da radi u pravcu kao do sada. Svi smo ponosni onim što smo postigli u Londonu, ali još više jer se nacija okrenula ovim sportistima i pratila njihove nastupe – kazao je tom prilikom predsednik Paraolimpijskog komiteta Zoran Mićović

TEKST UZ FOTOGRAFIJU SA DOČEKA: Paraolimpijci: Bez ovacija, bez gradonačelnikove terase Podsetimo, paraolimpijci su u Londonu osvojili dve zlatne – Željko Dimitrijević u bacanju čunja i Tanja Dragić u bacanju koplja, i tri srebrne medalje – Borislava Perić Ranković i Zlatko Kesler u stonom tenisu, aDraženko Mitrović u bacanju diska. Iako je organizovani doček izostao, prijeme za njih je organizovalo više državnih i sportskih funkcionera. A da je diskriminacija njihov svakodnevni pratilac, podsetio je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji je na pitanje novinara o tome da li će na balkonu Skupštine Beograda biti organizovana proslava povodom uspeha paraolimpijaca, rekao da ne zna i da “do sada nije bilo prakse za tim”. – Ne znam zaista, mi pravimo doček za sportove koji zaista imaju rezultat i koji imaju publiku. U svakom slučaju paraolimpijci su pomognuti od grada. Do sada nije bilo prakse za tim, videćemo posle ovog događaja za dalje – naveo je Đilas. Pokret mora biti glasniji U razgovoru za Autonomiju Milica Ružičić Novković iz Centra „Živeti uspravno“ za izostanak dočeka ne krivi državu, već pokret osoba sa invaliditetom koji je, po njenim rečima, prilično tih i to ne samo kada je u pitanju paraolimpijada, nego i sve druge stvari važne za tu populaciju. – Poenta priče je u toj organizacionoj kapisli ili prvom podstreku i ko treba da ga napravi. Jer, od te priče kako mi nismo dovoljno vidljivi i moćni, kako nas društvo drži skrajnutima, dolazimo do toga da to postaje jedna vrsta samouverenja i navike – upozorava ona.

Desetina populacije sa invaliditetom U svetu živi između 500 i 600 miliona osoba sa invaliditetom, a procenjuje se da u Srbiji oni čine oko deset odsto populacije, odnosno oko osam stotina hiljada. Uprkos brojnosti, oni su svakodnevno gotovo nevidljivi, a vrlo često i diskriminisani. Jelena Kotević iz Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike nedavno je za RTS podsetila da se od 2000. godine neguje partnerski odnos sa svim organizacijama osoba sa invaliditetom, a da su zakoni upravo zbog takve saradnje dobri. Između ostalog, zakonom je od 2006. godine predviđena i obaveza izgradnje pristupnih rampi za sve novoizgrađene objekte i adaptacija postojećih zgrada, posebno institucija od javnog značaja, dodala je ona. Dragiša Drobnjak iz Saveza slepih Srbije ukazao istom prilikom da se na primeru inkluzivnog obrazovanja vidi da su dobre namere jedno, a praksa drugo. – Mnogo je više slepe i slabovide dece koja idu u redovne škole, ali ta deca nemaju adekvatnu stručnu i materijalnu podršku. Projekat besplatnih udžbenika nije predvideo i udžbenike za njih – ukazao je Drobnjak.

Milica Ružičić Novković: Sve sportiste tretirati jedinstveno Novkovićeva kaže da od ljudi koji rade u Ministarstvu sporta, pokrajinskom sekretarijatu ili gradskim upravama očekuje da ubuduće ne prave razliku između olimpijskih segmenata, već da sve sportiste tretiraju jedinstveno. – To je ono što država može da uradi, da ljudi počnu da razumevaju šta to znači. A pokret osoba sa invaliditetom je taj koji treba da bude inicijator javnog događaja – ističe naša sagovornica. Devet medalja za Srbiju Milica Ružičić Novković kaže i da bi volela da se ubuduće sport osoba sa invaliditetom tretira jednako kao nacionalno dobro, te da se o sportu govori u celini, pa kad se pominje da je Srbija uspešna teniska nacija ili da je uspešna u vaterpolu, da se doda i da je uspešna u stonom tenisu ili atletici osoba sa invaliditetom. – To je ono što bi doprinelo shvatanju da je sve to jedna jedinstvena priča i time bi smo, u stvari, jako puno pomogli ono što se sada u teoriji naziva procesom inkluzije – dodaje ona.

Naša sagovornica priznaje da su sportske rubrike, kada je ova tema u pitanju, poslednjih godina značajno uznapredovale, pa se izveštaji više ne baziraju na ličnim pričama i sažaljevanju aktera, već na njihovim sportskim rezultatima. Kako dodaje, osobe sa invaliditetom ne vole da se o njima priča kao o žrtvama, jer one prihvataju da su nesreće koje su doživele zapravo sticaj okolnosti koji ih je iz jednog iskustva odveo u drugo. – Zlatko Kesler, koji je osvajao prva mesta i medalje gde god je otišao je bio stonoteniser i pre povrede i nastavio je da se bavi stonim tenisom i kasnije. Neki ljudi su to počeli da rade tek kad su stekli povredu i to im je postao životni angažman – ističe ona dodajući da bi nastanak oštećenja trebalo tretirati kao normalnu činjenicu. 16 sati bez toaleta Milica Ružičić Novković iz ličnog iskustva ukazuje na to da se u smislu infrastrukture mnogo toga promenilo na bolje, da je povećan nivo pristupačnosti u Novom Sadu i drugim gradovima. Ipak, često se dešava da je ono što postoji nedostupno. „U centru Beograda ne možete da nađete nijedan toalet koji je pristupačan, osim u Beograđanki, ali u njoj ne radi lift koji vodi do -2 sprata, na kome se nalazi taj toalet, pa je tako i on, bez obzira što postoji, nepristupačan. Ja sam tako nedavno bila u situaciji da skoro 16 sati nisam mogla da odem u toalet, sve dok se nisam vratila kući“ ukazuje ona. Ona veruje da uspeh paraolimpijaca može da se iskoristi kako bi društvo bolje razumelo osobe sa invaliditetom i poboljšalo njihov položaj, iako se rezultati sa „regularne“ i paraolipijade još uvek razdvajaju. – U mojoj glavi to je sve isto i ja bih volela da na taj način razmišljamo – da je Srbija ove godine osvojila devet olimpijskih medalja. Eto, to je ono što je u kontekstu ove priče važno – ističe Milica Ružičić Novković. Vojvodina ulaže u sportiste sa invaliditetom Pokrajinska sekretarka za omladinu i sport Marinika Čobanu za Autonomiju ističe da će organizovati prijem za paraolimpijce, kao i da će oni biti nagrađeni poput ostalih olimpijaca i sportista iz Vojvodine koji su osvajali međunarodna odličja. Ona dodaje da je Pokrajina i do sada finansijski pomagala sportiste sa invaliditetom, te da će se takva praksa nastaviti jer su oni zapravo naši najtrofejniji sportisti. Čobanu ukazuje i da je u svetu sport osoba sa invaliditetom izuzetno razvijen, dok se kod nas to svodi na svega nekoliko disciplina poput atletike, stonog tenisa, odbojke i streljaštva i najavljuje da je sekretarijat na čijem je čelu odredio posebnu budžetsku liniju za pomoć sportistima sa invaliditetom, ali i za ulaganja u infrastrukturu.

Marinika Čobanu na pripremama sa paraolimpijcima – Hoćemo da se usmerimo, na primer, na veslačke discipline, kajak i kanu klubove, što je izuzetno prisutno u Italiji i zemljama koje su poznate po svojim veslačkim i kajakaškim rezultatima. Iz prostog razloga što i Vojvodina kao jedan od poznatijih sportova ima veslanje i kajak. Tu planiramo jedinstvene programe, a reč je o posebnim pontonima za pristup ljudi u kolicima – navodi ona dodajući da bi realizacija mogla da krene već od proleća. Distanca postoji uprkos napretku Istraživanje o socijalnoj distanci Novosađana prema osobama sa invaliditetom koje je Centar Živeti uspravno sproveo 2003. godine pokazalo je priličnu distancu prema osobama sa invaliditetom – Jedan odsto je reklo da ne bi volelo da osobe koje su slepe žive u Srbiji, što je očekivano jer uvek imate jedan posto onih koji su diskriminatori takve vrste da im leka nema – navodi Novkovićeva. Dodaje i da je 85 odsto ljudi reklo da ne bi volelo da im snajka ili zet bude osoba sa invaliditetom, dok je 15 procenata reklo da ne želi da radi, odnosno deli radno mesto sa osobom sa invaliditetom. Zanimljivo je i da 27 odsto ne bi uzelo krv od osobe sa invaliditetom. Milica Ružičić Novković kaže da se novo istraživanje planira za 2013. godnu, kako bi se precizno videle promene u periodu od deset godina. – Mi imamo odličnu zakonsku osnovu. Primena tog okvira i sve drugo zavisi isključivo i pre svega od osoba sa invaliditetom, to jest od našeg aktivizma – ukazuje ona. Ipak, Novkovićeva kaže da napretka u odnosu na ranije godine ima, pre svega kada je u pitanju infrastruktura i zakononski okvir, a po malo i u samom društvu. – Promenilo se mnogo toga zato što su ljudi postali svesni šta hoće, pod kakvim uslovima žele da žive, odnosno kakav kvalitet života im je potreban. A i sami građani su počeli da shvataju da im je jednostavnije da prelaze preko oborenog ivičnjaka, da niskopodni autobusi pomažu da imamo manje nezgoda vezanih za ulazak ili izlazak iz autobusa i da se to ne tiče samo osoba koje koriste kolica, nego da je to za sve bezbednije – navodi ona. Ipak, dodaje, još nema svesti o tome da su svi ljudi deo jedinstvene priče i da realnost treba da bude suživot i razmena između jednih i drugih, a ne da se svodi samo na pomoć jednih drugima.

Učiti na evropskim primerima Naša sagovornica ukazuje na to da se, na primer, u Norveškoj ne ulaže toliko u infrastrukturu, koliko u to da ljudi realno žive dobro. – Imamo grupaciju osoba sa invaliditetom koja je razvila čitavu jednu mrežu zadruga vezanu za samostalan život koju ta ista država tretira kao regularnog partnera. Ona tim načinom poslovanja utiče na položaj i obezbeđuje uslove za život jedne grupe ljudi, a samim tim i na ekonomske prilike u zemlji – ističe Novkovićeva. Dodaje da će se i kod nas perspektiva prema samom fenomenu invalidnosti promeniti tek kada se bude tako sagledavalo i kada ta oblast ne bude smatrana kao nešto u čega država treba samo da ulaže ne bi li neki ljudi preživljavali, nego da je to jedan od resursa za pružanje usluga i samim tim zapošljavanje ljudi, uključujući podjednako i osobe sa invaliditetom i one koji to nisu. Dalibor Stupar (Autonomija)

IC 57

Vest | Vojvodina | Novi Sad

09. maj 2014. | 19:53 | Izvor: RTV

Ponovo nedostaje novac za personalne asistenate

NOVI SAD -

I ove godine Centru "Živeti uspravno" nedostaje novac za personalne asistenate za osobe sa invaliditetom. Trenutno, u Novom Sadu tu vrstu pomoći ima samo četiri osobe, a prema procenama Centra potrebno je 40 asistenata.

Marija Obrovački, jedna je od korisnica usluga personalnog asistenta. Pre godinu dana, odlučila je da živi samostalno i kako kaže, njen život je mnogo kvalitetniji.

Moja fotografija iz profila ispred pošte u Nivom Sadu. S rukom na licu čekam da neko izađe.

Marija je aktivistkinja u nekoliko organizacija, ali i umetnica. Napisala je zbirku pesama "Skrivena u telu", a sav prihod od prodaje namenjen je obezeđivanju usluga personalnih asistenata. Na taj način doprineće akciji Centra "Živeti uspravno" kome je potrebna finansijska pomoć.

Iz Gradskog budžeta za Centar "Živeti uspravno" od 2009. godine izdvojeno je devet miliona i 350 hiljada dinara.

Međutim, to nije dovoljno, tvrdi predsednica Centra i dodaje da im nedostaje još najmanje 80 hiljada evra, kako bi nastavili s radom.

Stoga se pozivaju svi oni koji žele da pomognu da novac uplate na žiro račun Centra.

IC 58

Ombudsman ukazao na teškoće osoba sa hendikepom INVALIDI BEZ POSLA I RAMPI Srbija beleži napredak u poštovanju prava osoba sa invaliditetom, ali to nije dovolljno da bi diskriminacija tih građana bila pobeđena, rekao je juče zaštitnik građana Saša Janković, povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom. - Prava osoba sa invaliditetom više su neostvarena nego ostvarena, iako su doneti dobri propisi o zaštiti , poput Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom – naglašava Janković. – Tokom Postupka kontrole svakodnevno se ustanovljavaju propusti najšireg spektra. Peč je o nedostupnosti objekata, prostora i javnih servisa, kao i uzostanku afirmativne akcije u obrazovanju i zapošljavanju.

IC 59

Medij: Radio Studio B Emisija: Na beogradskim talasima Autori: Svetlana Popović Datum: 03.12.2013 Teme: Ministarstvo za rad zapošljavanje i socijalna pita; Politika jednakih mogućnosti Naslov: Osobe sa invaliditetom Spiker: Nizom manifestacija u našoj državi obeležava se Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, čiji je položaj unapređen, ali koje su i dalje diskriminisane pre svega zbog stereotipa i predrasuda društva. U Srbiji živi oko 700 hiljada osoba sa invaliditetom, a njihovi osnovni problemi su siromaštvo, puna integracija na tržište rada i zapošljavanje, kao i barijere. Reporter Svetlana Popović: Osobe sa invaliditetom čine 7,96% stanovništva Srbije. Njihova prosečna starost je 67 godina, a problemi sa kojima se najčešće sreću vezani su za hod, ali i za vid i sluh, pokazali su podaci poslednjeg popisa stanovništva. Mi radimo sa idejom i vizijom da se u skladu sa našim akcionim planom, strategijom o razvoju položaja osoba sa invaliditetom, ovaj plan sprovede u pozitivnom smeru, kaže koordinator Kancelarije osoba sa invaliditetom opštine Zvezdara, Ivana Maliković. Ivana Maliković, koordinator Kancelarije osoba sa invaliditetom opštine Zvezdara: Nama je prvashodno ideja da se evidentiraju i napravi baza podataka ljudi koji su sa invaliditetima, a žive na Zvezdari, ali naravno mi smo ostvarili i međunarodnu saradnju, a pošto ne postoji dovoljno informacija o pravima koja mogu da se ostvare i na koji način i taj informativni vid rada kancelarije je mnogo važan. Reporter Svetlana Popović: Činjenica je da smo još uvek društvo koje je puno barijera i prepreka za potpuno uključivanje osoba sa invaliditetom u sve aktivnosti društvene zajednice, kaže državni sekretar iz Ministarstva rada, Brankica Janković. Brankica Janković, državni sekretar iz Ministarstva rada: Tu su naravno i barijere za gluve i nagluve osobe, za slepe i slabovide i naše ministarstvo je upravo u pripremi i završilo je zapravo predlog Zakona o upotrebi znakovnog jezika kao instrument kojim bi trebalo da otklonimo veliki deo prepreka na koje nailaze gluve i nagluve osobe i upravo smo u fazi izrade Zakona o upotrebi pasa vodiča, koji bi trebalo da znatno olakša položaj i umanji neke prepreke za puno uključivanje slepih i slabovidih lica. Reporter Svetlana Popović: Povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom 3. decembra stručnjaci u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike su ocenili da su siromaštvo i puna integracija na tržište rada i zapošljavanje osnovni problemi ove ranjive kategorije stanovništva.

IC 60

Nn: Gluvonemi Vladimir Magdalinović bavi se slikarstvom

Njegova dela ostala su nemi krik: Vladimir lista svoje radove

N: Slika čežnju za govorom

- Oslikavanje širokog platna je njegov način da kaže svoje, da se izrazi – priča Savo Magdalinović, otac dvadesetogodišnjeg Vladimira, akademskog slikara iz Beograda. Umetnik donosi pano na kome je šest autoportreta. Na svakom Vladimirovo lice sa razjapljenim ustima jezika nema, dok rukom pokušava da sebi skine kožu. -To je čežnja za govorom, celo njegovo lice predstavlja nemi krik. Otvorena usta, bez jezika su neutoljiva želja da čuje svoj glas. Otac tumači jer umetnik je još po rođenju izgubio sluh. Tako, kada se nađemo pred njegovim delima, stara teorija o umetničkom daru kao kompenzaciji za fizički nedostatak dobija smisao. Mladi slikar svoj pravac našao je u ekspresionizmu, stiloskom pokretu u kome je objektivna stavrnost nevažna, dok se teži prikazivanju unutrašnjeg stanja autora. Pružamo Vladimiru papir da kaže nešto o svom delu. Sa osmehom odmahuje glavom, upućujući nas na oca, kao da govori – sve on zna. -Realizam ga ne zanima. Za njega, to je svet tišine od kog beži kroz sopstvene apstrakcije o prirodi, ljudskog tela, najviše lepoti kojom je opsednut – objašnjava otac. Vladimir je diplomorao prošle godine, kao stipendista Akademije lepih umetnosti, sada je postdiplomac. -U školi za osobe sa oštećenim sluhom predavači su otkrili da ima dara za likovnu umetnost. Mi nismo primetili jer mu je svaki predmet dobro išao – pričaju roditelji Milica i Savo. Sin se posle upisao u srednju dizajnersku, a potom na akademiju. Većina njihovih školskih drugova završila je zanate. - Gluvonemi ljudi obično rade kao laboranti, limari, stolari, šnajderi…-pričaju Magdelinići, čiji se stariji sin Jugoslav, takođe oštećenog sluha, bavi bravarijom. Jugoslav i Vladimir imaju posvećene roditelje. Majka Milica odrekla se posla da bi bila kući sa decom, a Savo je radio kao profesor hemije. Savo bi slobodno mogao da kaže da ima dva fakulteta. Prvi Prirodno-matematički završio je kao mlad, a drugi uz sina Vladimira. - Svaki ispit Vladimir je polagao pismeno. Obrađivao sam njihovu literaturu, pravio skripte… Oko završnog ispita poetike, baš smo se namučili. Trebalo je preći devet tomova, ali isplatilo se – ponosan je Savo jer je Vladimir diplomirao sa desetkom. Sada je u potrazi za poslom, bezuspešnoj, nažalost. Po završavanju studia nadao se da će moći sebi da obezbedi makar radni

porostor, umesto da bojama fleka trpezarijski tepih. Savo kaže da mi ništa nije tako teško kao da objasni svom sinu kako on, zdrav i sposoban da govori, ne može da mu pronađe posao. U međuvremenu, slika malo za sebe, malo za decu bez roditeljskog staranja. Oni njegove ilustracije prodaju i tako dolaze do džeparca. Srećom, bar neko ubira plodove Vladimirovog talenta. IC 61

Ne postoji univerzalni znakovni jezik Svaka zemlja ima svoj znakovni jezik, a postoje razlike čak i između regiona.

Skandal koji se dogodio na komemoraciji Nelsonu Mendeli kada je službeni prevodilac na znakovni jezik besmisleno mahao rukama, na neki način će skrenuti pažnju na ovu malo poznatu i nepriznatu profesiju, jer se tumači u Srbiji s velikom mukom bore za bolji status u društvu. Njihovo zanimanje ne postoji na listi zvanja, pa ne mogu ni da stanu u red na birou za zapošljavanje, a nema ni škole, niti fakulteta na koji bi mogli da steknu diplomu.

Kako za naš list kaže Svetlana Pešić, defektolog i tumač znakovnog jezika, njene kolege sa velikim interesovanjem očekuju usvajanje zakona o znakovnom jeziku, po kojem će svaka institucija u kojoj gluva osoba želi da ostvari neko svoje prevo morati da obezbedi znakovnog tumača. Ministarstvo rada upravo je završilo predlog ovog zakona.

Inače, procenjuje se da u Srbiji živi oko 30.000 gluvih ljudi, 100.000 nagluvih osoba, a njima pomaže samo oko 30 aktivnih tumača za znakovni jezik.

Svetlana Pešić radi kao tumač na Radio-televiziji Srbije i u Zemunskoj osnovnoj školi „Radivoj Popović“. Aktivna je u asocijaciji tumača srpskog znakovnog jezika (ATSZJ) i u Udruženju građana „Čujemo vas“. Ona i njene kolege su gledale komemoraciju i pokušale da protumače šta je prevodilac koji je stajao pored Baraka Obame i drugih lidera pokušao da kaže, ali nisu uspeli da shvate nijednu reč.

-On je vrteo pet pokreta rukama, nije imao nikakav izraz lica, a mimika i pokreti tela su jednako važni kao i samo poznavanje znakovnog jezika, jer ono što je u govornom jeziku intonacija, intenzitet glasa i slično, u znakovnom jeziku je izražajnost lica i tela. Pošto znakovni jezik nije univerzalan, svaka zemlja ima svoj, tumač je trebao da koristi internacionalni znakovni jezik – kaže Svetlana Pešić i dodaje da razlike postoje čak i u okviru jedne zemlje, kao što govorni jezik ima dijalekte. „Međutim, te razlike nisu tolike da se ne bi razumelo“. Dodaje sagovornica. Na primer, Vojvodina koristi malo drugačiji alfabet od Beograda i ostatka Srbije – pesnica na pesnicu označava u jednom slučlaju slovo „g“, a u drugom slovo „d“. Desanka Žižić, osnivač i predsednica Asocijacije tumača srpskog znakovnog jezika, kaže da ne postoji formalno niti kontinuirano obrazovanje za ovu profesiju, samo neki sporadični kursevi. Zapravo, jedini način da se nauči znakovnmi jezik jeste da ste dete gluvih roditelja, ali ima i onih koji rade pri udruženju gluvih ili kao nastavnici u specijalnim školama.

Tumači u svom radu moraju da se pridružavaju određenih pravila, kao i Etičkog kodeksa koji podrazumeva da tumač mora da se uzdrži od izražavanja sopstvenog mišljenja, ne sme da upotrebi informacije koje je saznao za bilo kakvu ličnu ili profesionalnu korist. Tumač uvek

prevodi u prvom licu (govori „ja“ ili „mene“), mora biti adekvatno odeven (preporučuje se da se uklopi u događaj ili situaciju kao i da nosi tamniji, jednobojni gornji deo).

-Ja prevodim i svađe, bude tu i vrlo stresnih i emotivnih situacija, kao kada nekome trebat e da kažete da je oboleo od raka. Cenzura ne postoji, osim u koliko vidim da je u pitanju kulturološka razlika – neću sigurno prevesti nešto što vidim da može da stvori neprijatnu situaciju – kaže Žižić.

U svetu postoji i daljinsko tumačenje znakovnog jezika

OPIS FOTOGRAFIJE: Mladić komunicira preko Skajpa s drugom osobom na znakovnom jeziku i gleda prevoditeljicu na ekranu kojs prevodi razgovor.

Pogrešni, a široko rasprostranjeni termini

Gluvi i nagluvi, osobe koje ne čuju, korisnici znakovnog jezika – korektni su termini za osobe koje koriste znakovni jezik. „Osobe oštećenog sluha“, iako široko rasprostranjeni izraz u Srbiji nije precizan, kažu u ATSZJ. Takođe neke osobe smatraju uvredljivim termin „oštećenje“ i treba biti oprezan u korišćenju tog izraza. Izraz „gluvonem“ je pored toga što je netačan, jer nisu sve gluve osobe i neme, i uvredljiv za zajednicu gluvih.

Sandra Gucijan

IC 62

Nn: Uključivanje u život mladih sa autizmom N: Sa odrasllim sinom u Dnevni boravak Sava Stefanović NOVI SAD Mara Bošnjak svako jutro vozi sina u školu. To bi bilo uobičajeno da on nema 23 godine i autizam.

Prema njenim rečima, kada ste majka deteta sa autizmom, to postaje vaše glavno zanimanje i sve postaje podređeno potrebama deteta. Vanja Bošnjak je redovno pohađao vrtić, završio je osnovnu školu u školi za osnovno i srednje obrazovanje „Milan Petrović“ . Nakon toga dolazi u Dnevni boravak gde provede više od osam sati. - Vanju odvezemo u boravak pre sedam sati jer kod kuće ne može da ostane sam. Autistične osobe ne reaguju brzo na situacije koje bi to zahtevale pa im je potrebno celodnevno nadgledanje. – Kaže Mara Bošnjak. U Dnevnom boravku je organizovana i ishrana, ali nema hrane bez glutena i kozeina kakva je potrebna Vanji. Zbog toga njegova majka svakoga dana pripremi hranu koja se Vanji u boravku servira. - Iako mu je otac programer, naš sin nema nikakvih afiniteta prema kompjuteru. Najviše uživa u šivenju i u vožnji bicikla sa ocem kada se vrati kući – kaže požrtvovana majka. Osim Vanje, u Dnevni boravak za osobe sa autizmom, od 15 do 26 godina, dolaze još 23 osobe. Daniela Tamaš, šefica Dnevnog boravka, kaže da sa mladima svakodnevno radi tim stručnjaka na osposobljavanju za najjednostavnije poslove. Dan u boravku obuhvata aktivnostima koje su potrebne za samostalan život – rad na računaru, život u prirodi, kretanje u društvu. Nakon ručka su na programu radionice šivenja, likovne i kulinarske radionice – kaže Tamaševa. Uz stalni tim stručnjaka, u boravku svakodnevno su i volonteri koji se druže sa korisnicima. - Odlasci u bioskop i kafić, bez pratnje roditelja od velike su važnosti za osobe sa autizmom. Interakcija i inkluzija su najbolji vid uvođenja u život – dodaje šefica Dnevnog boravka. Radni centar Slavica Marković, direktorka škole „Milan Petrović“ , kaže da u toj ustanovi za osnovno i srednje obrazovanje postoji centar sa radnim pogonima, namenjen osobama s invaliditetom. Od prodaje proizvoda korisnici dobijaju novac.

Na fotografiji su majka i sin za stolom na kome je platno koji oboje drže svojim leom rukom, on sleve, ona s desne strane, tako što je stavila svoju levu ruku prelo njegove desne kojom on pridržava donji desni

kraj platna. Premda on svojom figurom zauzima više prostora na fotografiji i oboje gledaju u platno, majka je fokusirana na radnju s desnom rukom usmerenom ka platnu. Sava Stefanović NOVI SAD IC 63 Nn: ZAVRŠEN KONKURS GRADA ZA POSEBNE OBLIKE SOCIJALNE ZAŠTITE

N: POMOĆ RANJIVIMA Pn: Iznos od 45 miliona dinara podeliće 57 organizacija

Ukupno 45 miliona dinara, odvojenih iz budžeta Grada za finansiranje programa kojima se obezbeđuju posebni oblici socijalne zaštite, ove godine će podeliti 57 organizacija. To je ishod nedavno završenog javnog konkursa za dodelu te vrste sredstava. Ovi oblici socijalne zaštite, naime, svrstani su u četiri kategorije, a u prvoj kojoj je dodeljeno i najviše sredstava, 31 milion dinara, jeste zaštita osoba sa invaliditetom. Taj novac će podeliti 33 organizacije koje su ponudile posebne programe. Pojedinačno, najviše novca (3,2 miliona) dobiće Udruženje za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama, dok su po tri miliona dodeljena Forumu mladih sa invaliditetom i Centru „Živeti uspravno“. U kategoriji podrške starim osobama iznos sredstava, koja će podeliti pet organizacija, iznosi četiri i po miliona, a najviše (dva miliona) dobiće udruženje „Alchajmer“. S druge strane, za devet programa čija je delatnost podrška Romima odvojeno je 4,6 miliona, a najviše (1,1 milion ) biće dodeljeno programima „Karitas dekanata Novi Sad“. Najzad u četvrtoj kategoriji u koju su svrstani zaštita zavisnika, osoba lečenih od psihoza i osoba koje žive sa HIV, ukupno 4,8 miliona dobilo je 10 programa. Najveći deo tog novca, dva miliona, dodeljen je Centru za lečenje zavisnika „Zemlja živih“ u Čeneju. Đ.V.

Fotografija u boji: nekoliko korisnika kolica stoji ispred Gradske kuće u Novom Sadu i prati šta se dešava. Iza njih, s desne strane je Hotel «Putnik». U pitanju je ili svečanost ili protest.

IC 64 Pomoć invalidima dovedena u pitanje Direktor Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu Božidar Dakić kazao je da postoji opasnost da od 1. januara 2014. godine oko 25.000 osoba sa invaliditetom ostane bez lokalnih usluga socijalne zaštite. - U 2012. godini 25.000 ljudi je koristilo usluge socijalne zaštite na lokalnom nivou. Oni su sada u riziku da ostanu bez te vrste podrške – rekao je Dakić na Forumu pružalaca usluga za osobe sa invaliditetom. Kako je objasnio, od 1. januara naredne godine socijalne usluge na lokalnom nivou će se nabavljati na tender, a pružaoci usluga će prema Zakonu o socijalnoj zaštiti morati da imaju licencu, koju za sada nema nijedna organizacija. - Naći ćemo alternativu, do kraja godine ćemo znati šta možemo da preporučimo, ali je pitanje koliko vremena treba da se to implementira, a tim ljudima treba podrška odmah, ne za šest meseci -naveo je on. U nadležnosti lokalne samouprave su dnevne usluge u zajednici, podrška za samostalni život, savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge i usluge smeštaja, a najrasprostranjenije su pomoć u kući za stare i dnevni boravak za decu sa teškoćama u razvoju. 25 hiljada osoba sa invaliditetom koristi lokalne usluge socijalne zaštite

Na fotografiji su dvojica korisnika kolica na košarkaškom terenu u pokretu, od kojih je jedan, u prvom planu, okrenut leđima, a lice drugog koji gleda u stranu teško je vidljivo. Nekoliko ljudi ih posmatra sa strane.

IC 65

Nn: Nabavka 60 lanterni za potrebe olakšanog kretanja osoba sa oštećenim vidom

N: Pomoć slepim sugrađanima

Sekretarijat za saobraćaj će na 30 pešačkih prelaza na raskrsnicama sa semaforima ugraditi 60 lanterni kako bi osobama sa oštećenim vidom bilo olakšano kretanje. Lanterne će biti opremljene

sa 60 eksternih zvučnika koji će putem zvučnih, vibro i tktilnih signala informisati osobe dok čekaju na prelazak ulice.

Buduće lanterne će izgledati prema već razvijenom prototipu koji je ugrađen na jednom pešačkom prelazu na raskrsnici ulica 27. Mart, Kraljice Marije i Starine Novaka u Beogradu. Na lenterni za osobe sa oštećenim vidom funksionišu sledeće funkcionalne celini: davač lokator tona i davač govornih signala (unutar lenterne), zatim davač zvučnog signala za zeleno svetlo za pešake i davač govorinih signala (na eksternim zvučnicima), davač vibro signala za zeleno svetlo za pešake, te taster za najavu slepe ili slabovide osobe i taktilna površina za informacije o prelazu.

U kompletu sa lanternom za osobe sa oštećenim vidom ugrađuje se eksterni zvučnik koji emituje signale u toku trajanja zelenog svetla za pešake i u toku zaštitnog perioda za pešake.

Za potrebe dodatnog informisanja slepih osoba, kao sastavni deo lanterne za osobe sa oštećenim vidom postojaće element koji prikazuje pešački prelaz na koji se sa tog mesta može stupiti.

Pn: Potencijalne lokacije

Još nije poznato na kojim raskrsnicama će nove lanterne biti postavljene a za sada su u opticaju sledeće lokacije: Kondina, Svetogorska, Hilandarska i Cetinjska, zatim Dimitrija Tucovića – Igmanska, Ruzveltova – Novo groblje, Prelaz preko Ruzveltove, 27. Mart – Kraljice Marije – Starine Novaka, Bulevar kralja Aleksandra – Beogradska (Pravni fakultet), Knez Mihajlova – Pariska (Kalamegdan) , Bulevar Mihajla Pupina – Goce Delčeva (Dom zdravlja „Novi Beograd“), Bulaver kralja Aleksandra – Ruzveltova (Vukov spomenik).

B.R.

Nova signalizacija na 30 pešačkih prelaza sasemaforima

IC 66

Pomoć hendikepiranima iz novih prostorija Savez organizacija za pomoć osobama ometenim u razvoju i društva za pomoć osobama sa autizmom i Daunovim sindromom dobio je novi prostor za rad. Na preporuku gradonačelnika Igora Pavličića, „Poslovni prostor“ je tim društvima dodelio na korišćenje prostorije u ulici Bate Brkića 12. Sada će se znatno lakše raditi, ali još ima dosta nerešenih problema. Grejenje je sigurno prvi, jer je za njegovo plaćanje potrebno mnogo novca, pa se naduju da će uspeti da se dogovore s „Novosadskom toplanom“. Tek tada na red dolazi opremenje prostorija, pre svega računarima. IC 67

Nn: Pomoć novosadskim studentima sa invaliditetom N: Rampe za kolica na ulazu fakulteta

Lid: U okviru akcije “Pristup za sve”

sinoć su ispred Prirodno – matematičkog fakulteta postavljene dve pristupne rampe

koje će omogućiti lakše kretanje studenata sa invaliditetom.

- Uzimajući u obzir evidentan nedostatak pristupnih rampi u okviru kampusa Univerziteta u Novom Sadu, “Rotari klub Novi Sad “ i “Rotarakt klub Novi Sad” su, u želji da visoko obrazovanje učine dostupnim svim studentima sa posebnim potrebama, pokrenuli akciju “Pristup za sve”. Glavni cilj je da se na svim strateškim mestima u kampusu, u skladu sa mogućnostima, izgrade pristupne rampe i time omogući ravnopravan tretman osoba sa posebnim potrebama - kaže Petar ulić ispred organizatora akcije. Rampe u okviru Prirodno – matematičkog fakulteta izgrađene su u saradnji sa upravom fakulteta i uz podršku Centra “Živeti uspravno”. Postavljanju rampi prisustvovali su i predsednik Skupštine grada Aleksandar Jovanović i rektor Univerziteta u Novom Sadu Miroslav Vesković, kao i članovi brojnih udruženja posvećenih borbi za prava i poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. D.M.

Fotografija: prdstavnici/e Grada Novog Sada, Unierziteta, Rotari kluba i organizacija osoba sa invaliditetom ispred kose ravni koja nakon presecanja vrpce treba da počne da se koristi. IC 68 Za razred je gluv i lud, za Petnicu talentovan

NATASA SIMIC - 19. JANUAR 2014. - SRBIJA, VESTI

Fotografija: Danilo Krstajić sa svojim kolegama iz laboratorije

Rugali su mu se kako priča, gurali ga, vršili nuždu u njegovim patikama, šišali, jednom su ga išutirali toliko da je završio na hitnim intervencijama…. Danilo Krstajić je za svoje drugare iz razreda glup i lud samo zato što je gluv.

Sa teškim oštećenjem sluha od rođenja i lekarskom prognozom da nije ni za slušni aparat, Danilo je danas subotički gimnazijalac, zaražen biologijom, Petnicom, sa planovima da završi medicinski fakultet, radi u nekoj laboratoriji ili bude neurohirurg.

Porodica je sa godinu dana otkrila da ne čuje i pored mišljenja lekara da mu slušni aparat neće pomoći insistirala da ga ipak dobije. Nekoliko godina Danilo je išao na rehabilitaciju u Beograd, na predlog psihologa krenuo u redovnu školu, a u šestom razredu, sa 13 godina, ugradio kohlearni implant.

Međutim, za njega je detinjstvo završeno u petom razredu, kada su drugari iz razreda počeli da ga maltretiraju zbog gluvoće.

www.youtube.com/watch?v=_zV0mZihWRU

Zadirkivali su ga, rugali, gurkali. Najviše su pokazivali agresiju na časovima fizičkog, gde su obično bili bez nadzora…. Danilo tada nije čuo – skidao je spoljnu jedinicu kohlearnog implanta da je ne bi oštetio jer je jako skupa. Oni su se tada bukvalno iživljavali. Gurali su ga toliko da bi padao, gađali su ga s tribina košarkaškom loptom dok bi on trčao po terenu. Jednom su ga bukvalno išutirali. Gde god bi okačio jaknu, rančić, njima je to smetalo. Bacali su stvari na pod, gazili, sakrivali patike, vršili malu nuždu u njima, šišali ga, priča Danilova majka, Slađana.

“Želeo sam da zaboravim sve što se desilo u osnovnoj školi. Nemam volju da ispričam šta su mi radili”, kaže Danilo i dodaje da je od svega najteže psihičko maltretiranje i to što drugari nemaju razumevanja, što su ga ponizili.

Sve se nastavilo u srednjoj školi, jer su neka deca iz osnovne ponovo sa njim u odeljenju i odmah su ga ismejavali i stvorili atmosferu da je on malo lud – gluv pa lud, kaže Slađana Krstajić.

Tražili smo da ne ide u razred sa tom decom, ali nam nisu izašli u susret, dodaje majka.

www.youtube.com/watch?v=Bg-pKQ9tO1A

„Neće da pričaju sa mnom. Nemam nijednu osobu u razredu koja želi da mi pomogne, da mi da svesku da prepišem, da dođe kod mene. Nisam imao normalan razgovor u školi, da mi se neko obrati. Kaže: Zdravo! Kako si?, Šta radiš? Da li su bio u bisokopu? Nikada me nisu uključili u razgovor“, navodi Danilo.

Njegov svet je njegova porodica – mama, tata Branko, sestra Tamara, brat Denis i sestra Sonja.

Kada ga pitate sa kim se još druži, pokušava da se seti i navodi Aleksandru sa kojom radi u gimnazijskom časopisu. Ona je novinar, a on fotograf. Pominje i Sonju, staru drugaricu iz osnovne škole. Tu staje.

Da, seća se, tu su i drugari sa fejsa – iz Petnice. Ozaruje mu se lice i počinje da priča kako je dva puta bio u Petnici i sada je ponovo pozvan jer je prihvaćenjen njegov rad iz biologije.

„U Petnici su me prihvatili. Hteli su sa mnom da razgovaraju, da mi pomognu. Prvi put sam razgovarao sa svima. Prvi put me je jedna Milica pitala da li hoću da ona kupi picu. Ja sam bi zbunjen. Nisam znao šta da kažem. Prvo sam rekao ne, a posle sam se predomislio i rekao da. Ona je otišla u Valjevo, kupila picu, donela u Petnicu i svi smo jeli. Bilo je baš lepo“, priča Danilo i raduje se novom odlasku u Petnicu.

Pn: PROCEDURA PROTIV VRŠNJAČKOG NASILJA JE JEDNA VELIKA SMEJURIJA

Nasilje se nastavilo u gimnaziji i roditelji su na početku ove školske godine (2013/1014), kada je Danilo u trećem razredu, prijavili vršnjačko nasilje prosvetnoj inspekciji.

“Došao je savetnik iz Sombora. Moram da kažem – sve te komisije, to je jedna velika smejurija. Veliko ništa! Veliko gubljenje vremena i popunjavanje tabela! Jedna birokratija! Taj savetnik je mrtvah hladan, ne tiče ga se što dete ima psihičkih problem. Izabrana su tri deteta iz razreda, pitao ih je da li ima vršnjačkog nasilja u njihovom razredu, deca su rekla da nema. Neće deca reći ono što mu govore – da je Danilo gluv, glup, lud, gluvać, gej.

Rekla sam da je Danilo dete koje voli da uči, voli nauku, a sada neće da ide u školu. Dolazi kući plačući, a ima 18 godina i da nije ni čudo da ima samoubistava.

Savetnik je na to rekao cinično – da, da, imali smo samoubistava”, izjadala se Slađana Krstajić.

www.youtube.com/watch?v=er9LsT3H3f4 „Postoje procedure u slučaju vršnjačkog nasilja koje traju od tri do šest meseci, a šta će biti sa vašim detetom, ko će vaše dete zaštititi, ko će zaustaviti tu decu da prestanu više…

Deca su posle prijave prestala da ga guraju, direktno vređaju, ali i dalje neće da mu pomognu, da komuniciraju sa njim, govore mu da pravi problem, da je on jedini problem, a on dete samo hoće da se druži i da ga ne zovu pogrdnim imenima.

Mi smo privatno angažovali psihologa na jačanju njegovog samopouzdanja, na jačanju njegove ličnosti, da ga stručno lice nauči kako da se ponaša u određenoj situaciji, da kontroliše svoj bes, tugu, svu nemoć, kako da se postavi“, kaže Slađana.

Često sam veoma usamljen, dodaje Danilo i pita se zašto drugari ne žele da ga prihvate.

Želeo bi da ga prihvate, da se druži, ide sa njima u grad, bioskop, priča o svemu, ali sumnja da se ljudi menjaju.

Pn: POSLE UGRADNJE KOHELARNOG IMPLANTA PRVI PUT ČUO CVRKUT PTICE, KIŠU I ŠUM MORA www.youtube.com/watch?v=X9V4MYs49NU

Danilo je treće dete u porodici, od četvoro dece i roditelji su vrlo rano primetili da ne reaguje na zvuk, ali su tada, pre 17 godina, lekari tvrdili da je sve u redu i da čuje. Nakon upornog insistiranja roditelja, dali su im uput za Beograd, gde je ustanovljeno da ima teško oštećenje sluha od 95 do 100 decibela, da čak nije ni za slušni aparat.

“Kukala sam da stavimo slušni aparat, lekar je dao recept, kupili smo digitalni aparat i krenuli da radimo sa njim, da vežbamo da uči da sluša. Preko interneta smo našli literaturu, tražili savete u školi za gluve. Bili smo uporni. Saznali smo da se rehabilitacija radi u Beogradu i najpre smo sve sami finansirali, jer nisu hteli da nam daju uput. Posle nekoliko godina rehabilitacije, komisija je predložila da Danilo ide u redovnu školu”, seća se Slađana Krstajić.

Danilo je, kako kaže, sam poželeo da stavi kohlearni implant, jer je mislio da će da mu pomogne da čuje i da će to biti trajno rešenje.

„Mi kao roditelji smo znali da kohlearni implant nije dovoljan bez velikog rada i učenja slušanja. Kohlearni implant nisu naočare. Imlant je pomagalo koje treba da naučiš slušati, što podrazumeva opet jedan veliki rad. Ako se trudite naučićete prepoznati sve zvukove, ako se ne trudite imaćete samo jednu buku u glavi“.

Krstajići su sedam puta išli na komisiju da bi dobili odobrenje za ugradnju kohlearnog implanta. Odbijali su ih jer su smatrali da je star za implant i da psihički neće moći da podnese zvukove

koje će čuti. Bili su uporni i lekar je pristao kad su ga zamolili da on kaže Danilu da ne može da ga operiše.

www.youtube.com/watch?v=t60bi9UopME

„Mislio sam da ću, kad dobijem kohlearni implant, odmah moći da čujem savršeno, da sam zauvek rešio problem sa gluvoćom, ali to ne može tako. Posle operacije je potrebno mnogo vežbe, truda i rada“, dodaje Dado, kako ga zovu.

Kada je dobio kohlerani impant kaže da je čuo samo kljucanje kokoške u glavi, dok se nije navikao.

„Posle se moj mozak navikao da mogu da čujem svaki zvuk. Prvi put sam čuo cvrkutanje ptice i prvi put sam cuo kišu i šum mora“.

www.youtube.com/watch?v=sCiqjoNk6WM

Rehabilitaciju su radili sami i Danilo je naučen da bude samostalan. Puno putuje, radi u školskom časopisu, fotografiše, član je đačkog parlamenta, ide u Petnicu, ima mnogo aktivnosti van škole, putovao je u inostranstvo, sam je išao na more.

Slađana Krstajić ističe da je porodica sretna i zadovoljna jer Danilo još ima osmeh na licu.

„Mislimo da još postoje dobri ljudi, razumni ljudi, vaspitana deca koja pokazuju svoju pozitivnu stranu“.

www.youtube.com/watch?v=_LsVvmAvtEQ

Porodica sada vodi novu bitku – za izmenu pravilnika Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koji bi omogućio onima koji imaju kohlearni implant besplatnu zamenu spoljne jedinice ( o tome uskoro opširnije).

IC 69

Nn: ODRŽANA SVEČANA SEDNICA SAVETA ZA RAD SA OSOBAMA SA INVALIDITETOM N: STALNA BORBA SA PREPREKAMA

Povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom juče je u Gradskoj kući

održana svečana sednica SAVETA ZA RAD SA OSOBAMA SA INVALIDITETOM na kojoj su razmatrani najvažniji problemi sa kojima se danas u gradu svakodnevno susreću osobe sa invaliditetom. - Kroz analizu smo došli do zaključka da su četiri osnovne pretpostavke koje utiču na poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. To je svakako pristupačno okruženje , obrazovanje, zapošljavanje i podrška samostalnom životu. Svakako ćemo se u radu Saveta usredsrediti na realizaciju ove četiri pretpostavke rekla je Marina Savić, predsednica Saveta za rad sa invaliditetom.

Sednici je prisustvovao i gradonačelnik Niša Zoran Perišić, koji je istakao da u Gradu postoji kontinuitet u onome što se čini za osobe sa invaliditetom. - U pravo planiramo u budžetu sve aktivnosti koje idu prema ovoj populaciji i one će biti ispraćene sa gotovo identičnim pozicijama. Osobe sa invaliditetom, a procenjuje se da ih u Srbiji

ima oko 800 hiljada, što je 10 odsto populacije, zaista zaslužuju veliku pažnju lokalne samouprave – rekao je gradonačelnik Niša Zoran Perišić. Perišić je istakao da će jedan od primarnih zadataka ubuduće biti usmeren ka tome da se na svim značajnim lokacijama u gradu postave invalidske rampe „kakobi ova populacija nesmetano mogla da obavlja svoje aktivnosti, bez bojazni da će ih arhitektonske prepreke u tome sprečiti“. - To je samo delić grupe onih problema koje imaju osobe sa invaliditetom. Naravno ono oko čega se sve vrti jeste finansijski momenat, jer vrlo često su oni bez zaposlenja , pa moramo imati neku vrstu pomoći za njih. Grad mora da prepozna potrebu za takvu vrstu pomoći i obezbedi sredstva za to - Rekao je Perišić.

J.C.

BRIGA O OSOBAMA SA INVALIDITETOM KONTINUIRANA: Sa svečane sednice saveta

IC 70

Rampa za invalide

Dom zdravlja „Dr Simo Milošević“ na Čukarici je juče dobio rampu za osobe sa posebnim potrebama. Svečanom otvaranju prisutstvovali su predsednik opštine Čukarice Dragan Tešić i Jasmina Savić – Joksimović, zamenica sekretara za zdravstvo. Ova rampa će omogućiti lakši pristup osobama sa invaliditetom ovom domu zdravlja. (J.D.)

IC 71

Zrenjaninske rampe za invalidska kolica Osobe vezane za invalidska kolica odnedavno mogu i bez pratnje da uđu u zrenjaninsku staru Specijalističku polokliniku. Republičko ministarstvo za rad i socijalnu politiku finansiralo je izgradnju ulazne rampe u zgradu sa 700.000 dinara. -Ista takva planirana je i na ulazu u Kulturni centar. Kako zgrada ima lift, sad možemo i sami da uđemo, sada su nam dostupni i labaratorija i ambulanta za rehabilitaciju banje „Rusanda“, ali i svi lekari specijalisti koji tu ordiniraju – rekla je na svečanom otvaranju predsednica Udruženja paraplegičara Banata Kristina Živanović u prisutstvu predsednika regionalnog i pokrajinskog sekretarijata.

Na inicijativu ovog udruženja, u Zrenjaninu su poslednjih nekoliko godina izgrađene rampe na mnogim zgradama i javnim ustanovama: opštini, pošti, bivšoj robnoj kući u centru, sedištu socijalnog osiguranja ,zdravstvenoj stanici u Štrausmajerovoj ulici. MZ „Sava Kovačević“, a takve su postavljene i po nekim okolnim naseljima. D.M.

IC 72

Toaleti za invlide u Mladenovcu

Služba hitne pomoći u Mladenovcu dobiće uskoro toalet za invalide, dok će zgrada Doma zdravlja dobiti nove prozore. Osim toga i vozni park ove zdravstvene ustanove biće pojačan sa tri putnička i jernim sanitetskim vozilom.

IC 73

Počela ugradnja lifta za invalide

U holu zgrade opštinske uprave Palilula (Takovska 12) u toku je ugradnja transportnog lifta za osobe sa invaliditetom. Za ove radove iz gradskog i opštinskog budžeta izdvojeno je oko milion dinara, a puštanje u rad planiranoje prvih dana 2007. godine. GO Palilula se na ovaj način svrstala u red retkih institucija u zemlji koje su sugrađanima sa invaliditetom omogućile nesmetan prilaz svim službama. B.R.

IC 74

Gradi se lift za invalide

POČETAK U holu zgrade Opštine Palilula u toku je ugradnja transportnog lifta za osobe sa invaliditeto. Puštanje u rad planirano je prvih dana 2007.

IC 75 Nn: Palilula N: Uskoro lift za invalide U holu zgrade opštine Palilula u toku je ugradnja transportnog lifta za osobe za invaliditetom. Za ove radove iz gradskog i opštinskog budžeta izdvojeno je oko million dinara, a puštanje u rad planirano je prvih dana 2007. godine. L.G.

IC 76

Lift za invalide u opštini Voždovac

U opštini Voždovac juče je pušten u rad specijalni lift za invalide, pomoću koga će henidikepirane osobe moći da se popnu na prvi sprat opštine, gde se nalaze građanima neophodne stručne službe. Nabavku lifta finansirao je Grad Beograd sa 1,3 miliona dinara. Predsednik opštine Voždovac Goran Lukačević rekao je da će tokom januara sa zadnje strane opštinske zgrade (iz Murske ulice) biti postavljena posebna klizna vrata i rampe, koje će takođe olakšati kretanje invalida. L.G.

IC 77

Nn: Opština Jagodina dala Udruženju ratnih vojnih invalida

N: Saglasnost za invalidske stanove

Jagodina (Tanjug) – Predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca Jagodine Milenko Radenković kaže da je udruženje dobilo saglasnost Skupštine opštine za izgradnju stambene zgrade sa 24 stana za potrebe svojih članova.

Skupština opštine je Udruženju bez naknade dodelila plac sa dozvolom za izgradnju jedne stambene zgrade u kojoj će biti sedam jednosobnih, šest dvosobnih i tri trosobna stana za ratne vojne invalide.

Za članove porodica palih boraca namenjeno je pet jednosobnih, dva dvosobna i dva trosobna stana. Percizirao je Radenković. Useljenje je planirano za septembar 2007. godine.

IC 78

Ministar bez portfelja

Stanovi za osobe ometene u razvoju Pančevo – Ministar bez portfelja u Vladi Srbije Dragan Đilas najavio je juče da će naredne godine sredstvima iz nacionalnog investicionog plana biti obezbeđeno pedesetak stanova širom republike za osobe sa smetnjama u razvoju koje mogu da započnu samostalan život. -Pošto će najveći deo toga biti u Vojvodini, Izvršno veće će iz svojih sredstava pomoći, tako da će obezbediti smeštaj za nekoliko stotina ovih ljudi – rekao je Đilas. (BETA)

IC 79

Stanovi i radna mesta za invalide

Novi Sad – U Gradskoj kući u Novom Sadu novinarima je saopšteno da sredstvima iz budžeta lokalne samouprave počinje izgradnja 27 stanova za ratne vojne invalide i porodice palih boraca, ukupne korisne površine 1.310 kvadratnih metara. Kako ističe gradonačelnica Maja Gojković, radovi u ulici Stojana Stanojevića biće završeni verovatno sredinom naredne godine. Inače, za zbrinjavanje osoba sa invaliditetom u ovoj godini iz gradskog budžeta utrošeno je više od 60 miliona dinara. Kroz 39 projekta. U sedam novih radnih centara posao je dobilo 56 osoba sa invaliditetom. Sredstvima grada finansira se rad 12 udruženja sugrađana sa invaliditetom. S.Ž.

IC 80

Konkurs za kupovinu platforme za invalide

Pomoć Sekretarijata za saobraćaj raspisaće konkurs za kupovinu i ugradnju sedam podizno-spuštajući platformi za osobe sa invaliditetom u podzemnim pešačkim prolazima. Grad je obezbedio sredstva za platformu na Terazijama, dok bi ugradnja platformi u ostalim podzemnim prolazima trebalo da bude realizovana u saradnji sa društveno odgovornim kompanijama.

IC 81

Invalidske nalepnice

Javno komunalno preduzeće “Parking servis” obaveštava osobe sa invaliditetom da mogu produžiti važenje invalidskih nalepnica za 2007. godinu. Za njihovo produžavanje potrebno je dostaviti ličnu kartu i saobraćajnu dozvolu vozila na uvid. Invalidske nalepnice mogu se podići u prostorijama “Parking servisa”, u Ulici Starine Novaka 22, svakim radnim danom od 7 do 21 i subotom od 7 do 14 časova. Korisnici koji prvi put žele da ostvare ovo pravo potrebno je da nadležnog organa – Sekretarijata za dečiju i socijalnu zaštitu, donesu odgovarajuću potvrdu za dobijanje naleponice. J.P. IC 82 Kombi za invalide

Organizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom Srbije Iz kruga obezbedila je prvo specijalizovano kombi vozilo za prevoz invalida na teritoriji Beograda. Prva vožnja korisnica biće sutra u 14 sati iz Sredačke ulice 2.

IC 83

Nn: Organizacija Iz kruga

N: Vozilo za žene sa invaliditetom

Organizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom Srbije “Iz kruga” nabavila je prvo specijalizovano kombi vozilo za prevoz osoba sa invaliditetom na teritoriji Beograda, saopšteno je iz te organizacije. Ovo specijalno vozilo uveženo je iz Austrije preko Balkanskog fonda za lokalnu inicijativu (BCIF) i uz finansijsku podršku organizacije Kooperejting Nederlands faundejšn (CNF). Prva svečana vožnja biće obavljena u sredu, 28. Novembra, s polaskom u Sredačkoj ulici 2, a početak vožnje zakazan je za 14 časova. (M.V.)

IC 84

Prvo vozilo za osobe sa invaliditetom

Organizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom Srbije “Iz kruga” obezbedila je prvo specializovano kombi vozilo ua prevoz osoba sa inveliditetom na teritoriji Beograda, saopšteno je iz te organizacije. Specijalno vozilo sa svom pratećom opremom za bezbedan prevoz žena sa fizičkim invaliditetom ta organizacija uvezla je iz Austrije preko Balkanskog fonda za lokalnu inicijativu (BCIF) i uz finansijsku podršku organizacije “Kooperejting Nederlands Fondejšn” (CNF).

Kako je navedeno, izlazak iz kuće, putovanje do radnog mesta i zdravstvene ustanove neće biti “noćna mora” za žene sa invaliditetom. Prva svečana vožnja korisnica organizacije “Iz kruga” biće obavljena sutra u 14 časova sa polaskom u Sredačkoj ulici ispred broja 2. Tanjug

IC 85

Zrenjanin Posao za invalide

Preko filijale nacionalne službe za zapošljavanje ove godine 27 osoba sa invaliditetom je dobilo posao, a uskoro će do radnog mesta doći još tri invalida. U fabrici obuće “Stil” zaposleno je devet invalida. J.V.

IC 86 Posao za osobe sa invaliditetom

Poznato je da osobe sa invaliditetom, kojih u Srbiji ima, prema grubim procenama oko 700.000, većina živi teško, a mnogi su na ivici siromaštva. Problemi su im zajednički, a najveći su

materijalni. Prema statistici, u Srbiji je oko 79 posto osoba sa invaliditetom nezaposleno, a osnovni problmi su prepreke na koje nailaze, kako arhitektonske tako i prave. Mnogo toga je učinjeno da im se položaj poboljša i da svi iz njihovog okruženja shvate da žele da rade kako bi sebi i najbližima obezbedili egzistenciju i bolje uslove za život. Za svaku pohvalu, a ujedno i podstrek za nova ulaganja u bolji život osoba sa invaliditeom jeste Prvi sajam zapošljavanja za osobe sa invaliditetom, koji je održan u beogradskoj opštini Vračar. Na njemu je zabeleženo veliko interesovanje , jer brojke govore više od reči. Bilo je više od 400 posetilaca. Na 15 štandova ponuđena su zaopslenja za različita zanimanja i stepene stručne spreme.

Sajam je, inače, održan povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom (3. decembar), a organizatori su bili opština Vračar u saradnji sa beogradskom filijalom Nacionalne službe za zapošljavanje. Cilj sajma je bio – stvaranje većih šansi za zaposlenje osoba sa invaliditetom. Da nisu sami i da im se želi bolji položaj, što može da im pruži stalni posao svedoče i reči koje je, povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, izrekao i sam predsednik Srbije Boris Tadić u centru Sava. “Osobe sa invaliditetom zaslužuju podršku i često mogu da društvu doprinesu mnogo više nego osobe bez invaliditeta. Tadić je istakoao da mnogi problemi osoba sa invaliditetom ne mogu da se reše odmah, ali da je to, ipak, moguće do kraja mandata sadašnje vlade. Naglasio je da je nedopustiva svaka diskriminacija u zapošljavanju: “Samo na taj način mi jesmo društvo koje je vredno postojanja, koej ima vrednosti koje jesu krajnji doseg civilizacije u kojoj postojimo. I samo tako možemo da računamo i na podršku drugih, razvijenih društava”. Podvukao je Tadić.

Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić je naveo da je mnogo učinjeno tokom protekle godine za osobe sa invaliditetom i da je 2009. godine potrebno doneti još četiri zakona koji će pravno zaokružiti status osoba sa invaliditetom. “Osobe sa invaliditetom ne traže naše sažaljenje. Potrebna im je podrška i poštovanje njihovih prava”. Poručio je Ljajić.

U Beogradu je, perma poslednjim podacima, između 8.700 i 9.500 invalida, od kojih 5.000 nema posao. “Očekujemo da novi zakon o radu propiše obavezu poslodavca da na svakih 50 radnika mora da zaposli jednu osobu sa invaliditetom, rekla je Jovčić na filmskom festivalu “Osobe sa invaliditetom, sport, kultura i lokalna samouprava”, rekla je član Gradskog veća, Ljiljana Jovčić. Gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas pozvao je sve građane da učine nešto konkretno da bi osobe sa invaliditetom potale ravnopravni deo društva.

Gradski sekretar za socijalnu i dečiju zaštitu Vladan Đukić najavio je da će Beograd u 2009. godini pripremiti strateške dokumente sa standardima koji važe u EU kako bi se poboljšao

položaj odoba sa invaliditetom. Snežana Prljević

Fotografija: Nasmejana korisnica kolica u poslovnnom odelu za radnim stolom kuca na laptopu

IC 87 Posao za sto invalida

Kompanije Delta Maxi i Delta Sport do kraja ove godine pored već osam zaposlenih invalida obezbediće poso za još deset, a dogodine u ovim kompanijama zaposliće njih još sto – izjavio je Dragan Filipović, generalni direktor Delta Maksi grupe prilikom potpisivanja Ugovora o poslovno tehničkoj saradnji sa Forumom mladih sa invaliditetom. Ovaj projekat zapošljavanja invalida biće realizovan sa Delta Humaniterian fondom, a cilj ove kompanije ja da osobe sa invaliditetom budu punopravni članovi društva. U početnoj fazi realizacije ovog projekta osobe sa invaliditetom moći će da rade na administrativnim poslovima, IT sektoru i u direktnoj prodaji, a obazbeđen im je isti pravni stzatus, mogućnost napredovanja i dodatnog usavršavanja kao i svim ostalim zaposlenima u ovim kompanijama. Željko Ilić, predsednik Foruma, prilikom potpisivanja ovog ugovora ocenio je da je reč o pionirskom koraku i primeru dobre saradnje biznisa, nevladinog i javnog sektora, koji bi trebao da doprinese smanjenju broja nezaposlenih invalida. U tom kontekstu Vladimir Pešić, pomoćnik ministra rada i socijalne politike podsetio je da je stopa nezaposlenosti osoba sa invaliditrom čak bezmalo 80 odsto – što je samo procena jer preciznih podataka o tome nema. Prema njegovim rečima ni zakon koji je u proceduri neće mnogo promeniti bez konkretne saradnje biznisa i nevladinog i javnog sektora. L.Ć.

IC 88 Nova oprema deci ometenoj u razvoju Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju od juče je opremljen sa dve nove ordinacije, stomatološku i fizikalnu. Oprema je nabavljena od novca koji je prikupljen na humanitarnoj modnoj reviji koja je održana početkom godine u Belom dvoru. Ovo je treća godina da Fondacija princeze Katarine, grad i modna agencija “Fabrika” zajedničkim trudom pomažu osobama sa posebnim potrebama, kao i deci i omladini ometenim u razvoju. U Centru u Šekspirovoj ulici b.b. sve pršti od radosti. Deca i omladina izveli su juče predstavu i tako zahvalili gostima na darovima. Rajko Marin, direktor Centra, rekao je da su nove ordinacije obogatile ponudu ove ustanove. -Kabinet za fizikalnu terapiju i stomatološka ordinacija omogućiće nam da lakše sprovodimo preventivnu zdravstvenu zaštitu. Na tretmane i preglede moći će da dolazi 350 naših korisnika, jer u okviru Centra postoji šest ustanova za dnevni boravak i dva stacionara. Značaj ovakve pomoći je višestruk, deca se navikavaju na lekarske ordinacije, a stručno osoblje kvalitetniej obavlja svoj posao – objasnio je Marin. Za drugi deo novca od donacije kupljena je još jedna hidromasažna kada koja je instalirana u Dnevnom boravku za autističnu decu i omladinu u Diljskoj ulici. Princeza Katarina istakla je da i najteži problemi mogu da se reše ako postoje solidarnost i ljubav. -Nadam se da će vam ovaj poklon omogućiti zdraviji i srećniji život. Budite uvereni da vas volimo i da ćemo uvek biti uz vas kada vam zatreba pomoć – naglasila je princeza i dodala da su ovakve akcije primer koji i mnogi drugi treba da slede. Vrednost donacije od 20.00 evra i, kako kaže Radmila Hrustanović, pomoćmok v.d. gradonačelnika, predstavlja simboličnu sumu. -Treću godinu uzastopno pokazujemo kako glamurozan događaj može da posluži u humanitarne svrhe. Ni datum održavanja revije, 14. februar, nismo slučajno odabrali. On je simbol davanja i ljubavi. Grad je mnogo učinio i nastaviće ubuduće da podržava ovakve aktivnosti – rekla je Hrustanović. Bez obzira na to što se Centar nalazi u okruženju velelepnih zdanja, boravak u koji je smešten izgrađen je pre više od tri decenije. Nažalost, nova zgrada od čvrstog materijala i dalje postoji samo na papiru. D.M. IC: 89 Nn: Grad i GSP izašli u susret sugrađanima sa invaliditetom

N: Besplatan prevoz za sve invalide

Odlukom direkcije za javni pervoz, Gradskog sekretarijata za saobraćaj, od 1. januara iduće godine invalidi koji su do sada imali pravo na povlašćeni prevoz vozilima GSP u buduće će se voziti besplatno. To pravo će, prema rečima Željka Đukanovića, direktora Direkcije za javni prevoz, imati osobe sa invaliditetom koji primaju stalni dodatak za tuđu negu i pomoć, oboleli od dečije paralize i paraplegije, mišićne distrofije i hemofilije, multipla skleroze i autizma, kao i druge osobe sa posebnim potrebama. Pravo na besplatan prevoz imaće i pratioci osobe sa invaliditetom. Svakodnevno kretanje invalida po gradu olakšaće i niskopodni autobusi za prevoz putnika u gradskom saobraćaju. Grad Beograd i Direkcija će, u okviru obnove voznog parka javnog gradskog prevoza, nabaviti autobuse s a platformom, koji omogućavaju ulaz putnika direktno sa

trotoara. Takođe, u toku je akcija prikupljanja podataka o rasporedu i mestu aktivnosti invalida kako bi se obezbedio prevoz članovima Udruženaj invalida različitih kategorija. Takođe, u direkciji “Parking servisa”, u Ulici Starine Novaka 22, počela je podela nalepnica za besplatno parkiranje vozila invalida. Invalidima je na raspolaganju 2.55 nalepnica koje mogu podići najkasnije do kraja marta sledeće godine, dok će stare nalepnice važiti do kraja januara 2007. Nove besplatne nalepnice se razlikuju od predhodnih. Na njima je naznačen registarski broj vozila invalida koji, između ostalog, treba da spreči zloupotrebu nalepnica, naveo je Đorđe Stefanović, pomoćnik sekretara Sekretarijata za socijalnu i dečiju zaštitu Beograda i rukovodilac sektora za boračku i invalidsku zaštitu. Pn Šta treba poneti Invalidi koji prvi put vade nalepnicu za besplatno parkiranje treba da se jave Sekretarijatu za socijalnu i dečiju zaštitu, u Ulici kraljice Marije 41-43 (bivša 27. marta) u sobu 5. Potrebno je da ponesu rešenje o invalidnosti, fotokopiju saobraćajne dozvole da je auto registrovan na njihovo ime ili na ime srodnika, fotokopiju izvoda iz knjige rođenij ili venčanih i ličnu kartu. B.R. IC: 90 Nn: GSP “Beograd” N: Besplatno za invalide Izdavanje legitimacija za besplatan prevoz invalida počeće danas. Povlašćene markice dobiće oni koji boluju od dečije cerebralne paralize, para i kvadriplegije, mišićne distrofije, hemofilije, multiple skleroze, autizma kao i umereno, teško i višestruko ometeni u razvoju i oni koji primaju stalni dodatak za tuđu negu i pomoć. Legitimaciju će moći da podignu na šalterima GSP u Ulici knjeginje Ljubice 29, radnim danom od 7 do 17 sati, a subotom od 8 do 14 časova. Pored standardnih dokumenata potrebnih za izdavanje legitimacije, treba dostaviti i fotokopiju rešenja o stalnom dodatkom za tuđu negu i pomoć, fotokopiju potvrde zdravstvene komisije.

A.D.

IC: 91 Prevoz osoba sa posebnim potrebama

U okviru GSP-a formirano je posebno odeljenje koje se bavi prevozom osoba sa posebnim potrebama. Kako kažu u tom preduzeću, trenutno 12 specijalnih kombi vozila služi za tu namenu iako su potrebe mnogo veće. Ovaj vid prevoza finansira Sekretarijat za socijalnu zaštitu. Dok GSP potpisuje ugovor sa Beogradskim udruženjima distrofičara, paraplegičara, obolelih od multiple skleroze, Savezom za dečiju i cerebralnu paralizu i Savezom slepih Beograd. Svako ko je član tih udruženja može da koristi usluge prevoza, kažu u GSP-u.

IC: 92 Nn: Dr Mile Ilić za stalne pomake na polju solidarnosti sa osobama sa invaliditetom

N: Besplatan prevoz i za pratioca

Od početka naredne godine sa takozvanim “plus pratilac”! legitimacijom pravo na besplatan prevoz neće imati samo osobe sa invaliditetom već i njihov pratilac i ne samo kada je u pratnji invalida. Radi se baza podataka svih korisnika subvencionisanog gradskog prevoza kako bi se tačno znalo ko i po kom osnovu ostvaruje ovu povoljnost, kaže direktor Direkcije za javni gradski prevoz Miljan Janković. Zalagaću se da se gradske odluke iz oblasti socijalne politike dosledno sprovode, al i da se malim ali stalnim potezima položaj invalida u Nišu unapređuje, kaže predsednik Skupštine grada Mile Ilić. Povodom svetskog Dana osoba sa invaliditetom predsednik Skupštine grada Niša Mile Ilić organizovao je zajednički sastanak predstavnika invalidskih organizacija i udruženja, direktore ustanova koje okupljaju osobe sa invaliditetom i predstavnika nadležne gradske uprave i Direkcije za javni gradski prevoz. Sastanak nije imao za cilj samo deklarativno solidarisanje sa svakodnevnim problemima koji muče ovu grupu naših sugrađana, već konkretnu akciju u rešavanju makar jedne od njihovih hiljadu muka. Kako se moglo čuti ovom prilikom, poslednjih meseci pojavio se problem ostvarivanja prava na besplatan prevoz u javnom saobraćaju za pratioce osoba sa invaliditetom. Tako su roditelji koji decu odvode ili dovode u školu mogli da se prevoze bez plaćanja samo ako su u pratnji deteta sa invaliditetom. Ali ne i kada dete nije sa njima u autobusu. Vrlo često su izbacivani iz autobusa uz obrazloženje da nemaju pravo na besplatan prevoz. Predsednik Skupštine grada kaže da se lično uvek zalagao da se ostvarena prava iz oblasti socijalne zaštite ne umanjuju i da se gradske odluke u toj oblasti dosledno poštuju, a kada je i koliko to moguće da se i prošire. -Problem na koji su ukazale organizacije i udruženja trebalo bi da bude prevaziđen do početka naredne godine, a do tada ima sasvim dovoljno vremena da se važeća gradska odluka u toj oblasti dopuni odredbom koja će roditeljima dece sa invaliditetom omogućiti besplatan prevoz tokom celog dana. Jer, pratilac osim pratnje deteta ima i mnogo drugih obaveza koje su takođe vezane za brigu o detetu, najavio je Ilić. Prema njegovim rečima, u uslovima kada nema dovoljno novca za zadovoljenje narastajućih potreba svih stanovnika Niša u posebno teškom položaju su osobe koje se zbog invaliditeta s mukom uključuju u uobičajene životne tokove. - Zbog toga je neophodno da malim , ali čestim koracima, stalno pokušavamo da im olakšamo život i poboljšamo njihov položaj u našem gradu, kaže Ilić. Prema još nekompletnim podacima u više organizacija i udruženja osoba sa invaliditetom u Nišu za sada je evidentirano oko 730 lica koja bi mogla da ostvare besplatan prevoz po tom osnovu. -Svo ovo vreme Direkcija za javni gradski prevoz radi praktično bez validne baze podataka iz koje bi smo imali uvid u to ko i po kom osnovu ostvaruje pravo na besplatan prevoz. Zbog toga je neophodno da udruženja u saradnji sa Upravom za socijalnu zaštitu urade preciznu evidenciju invalidskih lica koja će dobiti potpuno nove legitimacije sa kojima će moći da ostvaruju pravo na besplatan prevoz. Ovaj posao je do sada više puta odlagan, ali postignut je dogovor da to mora biti završeno do kraja ove godine i pomeranja roka neće biti, kaže dotektor Direkcije za javni gradski prevoz Miljan Jovanović. U izradu pomenute baze podataka aktivno se uključila i Uprava za socijalnu zaštitu, a načelnica Mirjana Popović kaže da u Nišu postoji 18 invalidskih organizacija.

- Od 18 organizacija osoba sa invaliditetom njih šest do sada je upravi predalo spiskove svojih članova, a još 12 čekamo. Ukoliko do 31. decembra preostale organizacije ne predaju svoje spiskove njihovi članovi neće moći da se voze naredne godine sa starim legitimacijama, kategorična je Popovićeva. Jasmina Babić predsednica organizacije “Iz kruga” kaže da je lično računala na agilnost predsednika Ilića u rešavanju ovog problema. - Ni u jednom trenutku nisam sumnjala da će problem biti rešen na najbolji mogući način. Porodice koje imaju dete ili nekog člana sa invaliditetom već imaju dovoljno težak život da bi svakodnevno trpeli i dodatni stres u autobusu. Brzo i efikasno rešenje problema čini da mi je jako drago što živim u ovom gradu. Jer nam je ovaj međunarodni dan osoba sa invaliditetom doneo mnogo pozitivnih rešenja. Činjenica je da naša udruženja imaju mnogo problema i ne mogu se svi rešiti, ali rešavanje jednog po jednog svake godine dovešće do toga da jednom osobe sa invaliditetom zaista budu ravnopravni građani Niša. U ovom vremenu i ljudi bez invliditeta teško žive – nezaposlenost, teško obrazovanje, nedovoljna finansijska sigurnost, nedostatak posla sve muči. Zamislite kako je osobi sa invaliditetom koja šest puta teže dolazi do svega toga, apelovala je Barać.

S. Janković

Tekst uz fotografiju: DAN ZA REŠAVANJE BAR JEDNE OD MUKA OSOBA SA INVALIDITETOM: Sastanak u organizaciji predsednika Skupštine grada IC 93 Nn: Ivanjica N: Biblioteka za obolelu decu Ivanjičko društvo za pomoć osobama ometenim u razvoju, zahvaljujući donaciji Evropske komisije od 12.000 evra, dobila je biblioteku igračaka “Leptirić” opremljenu novim nameštajem i kompjuterom. Cilj biblioteke je da pokrene i razvije rekreativne aktivnosti lica sa posebnim potrebama i omogući njihovu socijalizaciju sa zdravom decom. B.B.

IC 94 Nn: Danas u Novom Sadu povodom obeležavanja Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom

N: Vrtić za decu ometenu u razvoju

Sajmom 16 organizacija i ustanova osoba sa invaliditetom sa prodajnim štandovima koji će biti otvoren danas u 12 sati u centralnom holu Sportsko-rekreativnog centra “Vojvodina” počeće niz programa kojim će u Novom Sadu biti obeležen 3. decembar – Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Svi programi se održavaju sa motom “Ljudi se razlikuju ali žele iste stvari”.

-Sve do kraja decembra imaćemo niz programa i aktivnosti kojima želimo da skrenemo pažnju na brigu o osobama sa invaliditetom jer želimo da se naših sugrađana kojima je potrebna prava briga setimo svakog dana, a ne samo povodom ovog dana koji se obeležava svuda u svetu – istakla je Slavica Marković, predsednica Odbora za brigu o osobama sa invaliditetom.

Ona je istakla da je Grad napravio nekoliko iskoraka vrednih pažnje kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, a da će programi pripremljeni za decembar još više doprineti shvatanju njihovih problema.

-Prvo, biće otvoren novi vrtić “Cvrčak” namenjen najmlađima ometenim u razvoju, naši timovi će svakodnevno raditi na edukaciji roditelja i zaposlenih u ŠOSO “Milan Petrović”, biće organizovani sportski susreti, literarni i likovni konkursi za učenike osnovnih škola kako bi učinili da zdrava deca izgrađuju humani stav prema svojim drugarima koji su ometeni u razviju – rekla je Markovićeva. G. Nonin

IC 95 Dnevni boravak za decu ometenu u razvoju

U Lazarevcu je otvoren Dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju. Boravak se prostire na 236 kvadrata, a može da primi 33 dece. -Otvaranejm ovog boravka deca ometena u razvoju dobila su svoj drugi dom. Ovo je šesti po redu takav objekat koji Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju otvara na teritoriji grada. Biće ih još, jer grad Beograd vodi računa o svim svojim građanima i ne pravi razliku između gradskih i prigradskih opština – rekla je Radmila Hrustanović, pomoćnik gradonačelinika Beograda. Dnevni boravak izgradila je opština Lazarevac, za šta je iz budžeta izdvojeno oko 13 miliona dinara, dok je u njihovo opremanje Sekretarijat za dečiju i socijalnu zaštitu izdvojilo dodatnih pola miliona dinara. trenutno u njemu boravi 21 dete. B.R.

Tekst uz fotografiju grupe ljudi pored otvorenog kombija: Prevoz do Kanjiže obezbeđen novim kombijem

IC 96 Centar i dnevni boravak za invalide

Kanjiža: Društvo za pomoć i zaštitu interesa mentalno i fizički oštećenih lica “S tobom – za njih” iz Kanjiže uspešno radi na implementaciji projekta formiranja Centra za osobe sa invaliditetom opštine Kanjiža, za koji je opštinska samouprava Kanjiže dobila podršku Ministarstva rada i socijalne politike Srbije. Društvo “S tobom – za njih” za njih već aktivno radi na pružanju pomoći i zbrinjavanju osoba sa posebnim potrebama, a cilj projekta koji se sada realizuje je da se u okviru donetog Strateškog plana Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu za period od 2008. – 2010. godine formira Centar za osobe sa invaliditetom, u okviru koga će se objediniti i koordinirati delatnost ciljnih organizacija koje se bave osobama sa posebnim potrebama. Ministarstvo rada i socijalne politike i lokalna samouprava opštine Kanjiža za ovaj projekat su obezbedili preko šest miliona dinara za dogradnju prrostorija Centra i dnevnog boravka za osobe sa invaliditetom, za šta je za izvođača odabrana kanjiška firma “Konstrukt”. U postojećem objektu koji koristi Društvo “Sa tobom – za njih”, koji treba da se dogradi za potrebe Centra i dnevnog boravka za invalide, zbrinjavaju se osobe sa posebnim potrebama, a za uspešnije obuhvatanje što većeg broja korisnika iz svih naselja kanjiške opštine u okviru projekta kupljen je nov kombi za njihov prevoz do Kanjiže. Aktivnosti na zbrinjavanju osoba sa posebnim potrebama sprovode se u okviru javnih radova na kojima je angažovano osam zaposlenih, a uključena su tri defektologa, jedan psiholog i više vaspitača, a takođe i više volontera. Rad sa osobama sa posebnim potrebama biće što kvalitetniji. Što će se omogućiti nabavkom kombija i stvaranjem boljih uslova dogradnjim objekta. Formiranjem centra za osobe sa invaliditetom trebalo bi do kraja godine da ozvaniči Skupština opštine Kanjiža. M. Mitrović

IC 97 N: Dnevni boravak za ometene u razvoju Pn: Pirot

Ministarstvo za rad i socijalna pitanja odobrio je finansiranje projekta Dnevni boravak za decu i omladinu ometenu u razvoju, vrednog dva miliona dinara,Društva za mentalno nedovoljno razvijena lica (MNLR) u Pirotu, trajaće godinu dana, a nastavak će finasirati lokalna samouprava koja učestvuje sa 20 odsto troškova. O deci ometenoj u razvoju brinuće dva defektologa, socijalni radnik i psiholog, a po potrebi mogu se angažovati i stručnjaci drugih profila. Koordinator projekta Branko Krstić kazao je agenciji Beta da će se ovim projektom rešiti jedan od najvećih problema u radu sa ovom kategorijom lica – mladima ometenim u razvoju koji ne pohađaju školu i o kojima jedino roditelji brinu. “Ovaj projekat podrazumeva da ih zbrinemo na jednom mestu, a sa njima će raditi stručna lica”, kaže Kostić. Sa ovom decom radiće četiri stručnjaka svakog dana od 8 do 20 sati. “Na evidenciji Društva imamo 81 lice ometeno u razvoju od 3 do 30 godina i svi će biti obuhvaćeni projektom. Želimo da ih naučimo novim veštinama i da ono što je zdravo kod njih razvijemo još više. Biće organizovane razne radionice”, kaže Kostić. Dolazak u dnevni boravak je dobrovoljan. “Biće to nešto slično dečijem vrtiću. Uz druženje, imaće i dva obroka”, kazao je on i dodao da su “u fazi ozbiljnih piprema da projekat krene što pre”. Prostorije za realizaciju projekta obezbediće lokalna samouprava.

IC 98 Nn: Društvo slepih i slabovidih Kikinde

Tekst uz fotografiju: Program krenuo uz pomoć Ministarstva kulture: Jasmina Kovačev i Petar Badai. FOTO: A. Bakhit

N: Otvoren prvi radio za slepe Eksperimentalni radio program za slepe može se pratiti na adresi: www.slepikikinda.org.rs Kikinda – Prvi internet radio “Info-ton” za slepe i slabovide slušaoce pokrenula je Međuopštinska društvena organizacija slepih i slabovidih lica Kikinde, Čoke i Novog Kneževca. Ovo je prva ovakva radio stanica ne samo u Srbiji već in a Balkanu i u Evropi. Petar Budai, predsednik udruženja slepih, kaže da ovakva radio stanica postoji još samo u Velikoj Britaniji.

Rada Šegrt Eksperimentalni program radija za slepe iz Kikinde, može se pratiti svakog dana na adresi www.slepikikinde.org.rs. Nedeljom od 14 do 15 sati biće emitovana i posebna tematska emisija “Glas slepih”. Programsku šemu kreira devet osoba, od kojih su četiri slepe. U ekipi su i profesionalni novinari i tonski tehničari. Otvaranje radija za slepe sa 758.000 dinara obezbedilio je Ministarstvo kulture, i program će biti emitovan šest meseci. -U ostalim medijima, elektronskim i pisanim, nije bilo dovoljno sadržaja o životu slepih i slabovidih osoba i o temama koje bi nas interesovale, pa smo odlučili da u etru stvorimo prostor gde bi opširnije izveštavali o našim aktivnostima i potrebama. Želimo i da državnim institucijama ukažemo na problem sa kojima se susrećemo da bi mogli efikasnije i brže da ih rešavaju – kaže Petar Budai, predsednik Međuopštinske društvene organizacije slepih i slabovidih osoba Kikinde, Čoke i Novog Kneževca. -Da bi program mogao da se realizuje bila nam je potrena pomoć ljudi koji vide, pa smo angažovali profesionalnog montažera, tonskog tehničara, novinara, a sekretarica naše organizacije Jasmina Kovačev postala je i prva spikerka našeg radija. U ekipi je, kao stručni saradnik, i defektolog Gorana Krstić. Uloga slepih je da na terenu prikupljaju materijal i snimaju priloge - kaže Budai. Pn: Poziv udruženjima slepih U programu radija za slepe i slabovide ima najviše muzike, instrumentalne i evergrin. Kikinđanima su se javile slične organizacije i udruženja iz Valjeva, Novog Sada, Banjaluke i Teslića u Bosni i Hercegovini. -Postoji mogućnost da se sve organizacije slepih uključe u kreiranje programa. Uputili smo im poziv da nam šalju vest ii informacije o svom radu, akcijama članova, problemima. Sadržaje mogu da šalju elektronskom ili običnom poštom ili faksom – kaže Petar Budai. IC 99 Prva Internet radio stanica za slepe

Kikinda – Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih iz Kikinde otvorila je prvu internet radio-stanicu na Balkanu “Infoton” . Redakcija “Infotona” svake sedmice pripremaće jednočasovnu emisiju koja će se baviti životom i svakodnevnim problemima slepih i slabovidih osoba. Emisija “Glas slepih” emitovaće se od 14 – 15 sati. V.N.

IC 100

Info-centar za osobe sa invaliditetom

Novi sad – Prvi Info-centar za osobe sa invaliditetom otvoren je nedavno u Novom Sadu, kao jedan od projekata organizacije Iz kruga Vojvodina, a uz podršku Gradske uprave za dečiju i socijalnu zaštitu. Organizacija Iz kruga Vojvodina osnovana je 2007, sa ciljem da pruži podršku i zaštitu prava osoba sa invaliditetom, poesbno one koje su izložene nasilju i diskriminaciji. -Generalno, postoji problem što osobe sa invaliditetom ne znaju kakva su njihova prava i kako da ih ostvare, pa će to biti jedan od osnovnih zadataka Infocentra. Tako će na jednom mestu osobe sa invaliditeom moći da dobiju sve vrste informacija o njihovim pravima, obrazovanju, zapošljavanju, pravu na tuđu nego i pomoć, kao i da saznaju sve o zakonskim regulativama, odlukama i strategijama u našoj zemlji, a koji se tiče te oblasti – rekla je Bojana Borenović, koordinator Info-centra. Kako je ona objasnila, sistem rada u Infocentru je takav da će korisnici dobijati povratne informacije istog trenutka, a ukoliko ih u Centru slučajno nemaju, biće u najkraćem mogućem roku obavešteni putem telefona. Centar se nalazi na Bulevaru oslobođenja 35, otvoren je svakog radnog dana od 10 do 15 sati, a informacije se mogu dobiti na broj telefona 447-040, ili za osobe sa oštećenim sluhom slanjem SMS-a na broj 066/447-040 i putem maila infozkrugavojvodina.org. D.J. IC 101 Nn: Palilula N: Besplatne usluge za gluvoneme Tumač za gluvoneme osobe dežuraće svakog ponedeljka od 15. marta do 17.39 sati u uslužnom centru Gradske opštine Palilula. Besplatne usluge prevoda i tumačenje znakovnim jezikom pružaće Julijana Miško i Dijana Dukić, iz Udruženja tumača za osobe oštećenog sluha Srbije.

B.R.

IC 102 Sajam zapošljavanja za invalide Sajam zapošljavanja za osobe sa invaliditetom biće održan sutra od 12 do 16 sati u Sali opštine Vračar. Prisutstvo je najavilo 20 poslodavaca zainteresovanih da radno angažuju osobe sa invaliditetom različitih profila zanimanja i stepena stručne spreme: niskokvalifikovane radnike, konfekcionare, knjigovesce, plastičare, pomoćnike poslastičara i administrativne radnike. Na štandu beogradske filijale nezaposleni će moći da dobiju stručne savete kao i pomoć u pisanju radne biografije. U Beogradu su trenutno na evidenciji 5.073 osobe sa invaliditetom. (D.L.)

IC 103 Nn: Betanija N: Ginekološki pregled za žene sa invaliditetom

Udruženje “Iz kruga Vojvodina” organizuje redovne besplatne ginekološke pregleda za žene sa invaliditetom. Pregledi su omogućeni jednom nedeljno na novosadskoj Klinici za ginekologiju i akušerstvo. Pregled se može obaviti utorkom od 10.30 sati, kad po dve žene mogu dobiti kompletan ginekološki pregled. Žene s invaliditetom treba da se jave u organizaciju “Iz kruga Vojvodina”, Bulevar osobođenja 35, ili telefonom na broj 447-040 kako bi dobile upute bez potrebe dolaska u Dom zdravlja. To znači da ginekolog iz Doma zdravlja piše direktne upute koji pacijentkinje čakaju u Betaniji, a u slučaju potrebe, za njih se organizuje i prevoz. Pregledi se obavljaju na specijalnom ginekološkom stolu za osobe s invaliditetom, koji je kupljen proletos.

Lj. Na.

Fotografija zgrade Klinike za ginrkologiju i akušerstvo u Novom Sadu IC 104 Besplatni pregledi Ginekologija Udruženje “Iz kruga Vojvodina” organizuje besplatne ginekološke preglede za žene sa invaliditetom. Pregledi su omogućeni utorkom od 10.30 sati na novosadskoj Klinici za goinekologiju i akušerstvo, kada po dve žene dobiju kompletan ginekološki pregled. Zainteresovane treba da se jave u organizaciju “Iz kruga Vojvodina” (Bulevar osobođenja 35) ili na telefon na broj 447-040, kako bi dobile upute bez potrebe odlaska u Dom zdravlja.

IC 105 Nn: U niškoj organizaciji “Iz kruga” N: Psihološka pomoć za žene sa invaliditetom Žene sa invaliditetom individualnu psihološku pomoć i podršku mogu dobiti u organizaciji “Iz kruga” u Nišu, a u planu je da za njih budu organizovane grupne psihološke radionice na kojima će zajedno govoriti o problemima sa kojima se susreću. - Žene često ne prepoznaju nasilje koje trpe, bilo da se radi o psihičkom ili fizičkom nasilju, dok neke možda smatraju da tako treba, opravdavaju to ili pak nemaju izbora, pa trpe. Organizacija “Iz kruga” zato i postoji, da kaže stop nasilju i da se o tome priča – kaže Jasmine Barać Perović iz organizacije “Iz kruga” i dodaje: Pozivamo ih zato da nam se obrate, da potraže pomoć jer ne treba da ćute, već treba da podele sa nama svoje probleme, a mi ćemo pokušati da ih zajedno sa njima rešimo. Žene u Srbiji su često izložene diskriminaciji, teško ostvaruju ustavom zagarantovana prava, do posla teško dolaze, a lako ostaju. U koliko imaju i neki oblik invaliditeta , onda su svi ovi problemi, u najmanju ruku udvostručeni. Zato je, prema rečima psihologa Dragane Radenković važno da budu svesne svojih prava i jačaju sebe kao osobu. -Psihološka podrška je važna kako bi se žene osnažile i suočile sa svim problemima i svladale prepreke. Naime, podrška porodice nije uvek dovoljna, već je potrebna i stručna pomoć. Ponekad je ženama i problem da sa svojim najbližima podele ono što ih muči – objašnjava Radenkovićeva i dodaje: -Na ovaj način ćemo mi saznati koji su to problemi sa kojima se žene sa invaliditetom suočavaju, kako bi kao organizacija pokušali da zaštitimo njihova prava i pružimo im institucionalnu podršku. Žene sa invaliditetom psihološku podršku mogu dobiti u prostorijama organizacije “Iz kruga” , u prizemlju “Kalče” i to svake srede od 16 do 18 sati ili zakazati termin na broj telefona 018-252-010. Pored toga, ovo udruženje pruža i besplatnu pravnu pomoć osobama sa invaliditetom.

J.C.

T ekst uz fotografiju: Žene moraju da nauče da kažu stop nasilju: Jasmina Barać.

IC 106 Besplatni kursevi za studente sa hendikepom

Pedeset polaznika iz Udruženja studenata s hendikepom imaće priliku da od polovine februara do maja besplatno pohađa kurseve stranih jezika u Centru za strane jezike “Ekvilobro”. Studenti će imati priliku da uče engleski, neamčki, španski i italijanski, a po završetku kursa dobiće “Međunarodne jezičke pasoše”. Besplatne kureseve su im u okviru “Programa edukacije studenata s hendikepom 2010” zajdničkim snagama omogućili Kancelarija za mlade grada Beograda, “Equilibro” i Udruženje studenata sa hendikepom.

IC 107

“Škola životnih veština” za ometene u razvoju

Organizacija “Dečije srce” predstavila je juče program pod nazivom “Škola životnih veština”, namenjen pripremi osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju za samostalan život u malim kućnim zajednicama. Predsednik ove organizacije Goran Rojević objasnio je na konferenciji za novinare da program kod osoba sa smetnjama u razvoju stvara iskustvene šeme osnovnih životnih aktivnosti i pokazuje im kako da se u raznim životnim situacijama ponašaju na društveno prihvatljiv način. Prema njegovim rečima, program “Škola životnih veština”, koji je samo jedan od modela pripreme, predviđa individualni plan učenja za svaku osobu shodno njenim potrebama. “Učimo ih, na primer, kako samostalno da odu u prodavnicu, pomažemo im da se oslobode straha od šporeta, i imamo specijalno napravljen kuvar u sličicama, na osnovu koga oni uče da kuvaju”, objasnio je Rojević.

Fonet

IC 108, greškom ujedno i IC 121

U SPORTSKOM CENTRU VOJVODINA NAJAVILI PLAN ZA 2007.

Poligon za sve sportiste

U godini na izmaku održane 594 priredbe, u idućoj će broj biti veći. U februaru startuje Evrotop atletičara, slede dva evropska prvestva, Svetska odbojkaška liga…

Pod kupolom Spens, u godini na izmaku, održane su 594 sportske priredbe, od čega 78 međunarodnog karaktera, a dogodine je u planu još više sportskih sadržaja. To su juče u razgovoru sa novinarima potvrdili Miloje Jakovljević, generalni direktor i Pavle Antić, direktor sportske kuće, koji su naglasili da u sportskim salama Spensa rekreaciju ima 60 novosadskih firmi, da se u otvorenim bazenima kupalo 50.000 a u zatvorenim 80.00 građana, dok je klizalište u ledenoj dvrani koristilo 42.000 klizača.

Dogodine na čaka takođe bogat program sportskih manifestacija, koji će pored novosadskih košarkaša, odbojkaša i rukometaša, kao stalnih korisnika, u februaru otvoriti atletičari sa manifestacijom “Evrotop”, a bićermo domaćini Evropskom šampionatu u karate, Evropskom

prvenstvu za košarkašice u juniorskoj konkurenciji, ovde će biti održan Svetski kup u stonom tenisu za invalide, Svetska odbojkaška liga – kaže direktor Jakovljević.

Rukovodstvo Spensa najavio je dogodine izgradnju davno planiranog kompleksa otvorenih bazena u neposrednoj blizini postojećeg zatvorenog, a investicija je vredna oko 3,5 miliona evra. Namera je da se izgradi bezen olimpijskih razmera, bazen za obuku neplivača, akva park i bazen za mališane.

U toku iduće godine bi u prvoj fazi izgradnje završili otvorene bazene, pa bi u 2008. godini deo tog kompleksa nadogradili i preinačili u nadkrovljenje – potvrdio je 004Aakovljević.

U planu je i rekonstrukcija ravnog krova, koji će da košta 15 miliona dinara, a sva sredstva obezbediće se iz gradskog budžeta, Nacionalnog investiocionog plana Spensa. S. Bajić

Tekst uz fotografiju: Navijači: košarkaška utakmica u Spensu

IC 109

Darkova slikarska radionica za osobe sa invalidtetom

Požega – Nesvakidašnja upornost i entuzijazam iskazuje akademski slikar Darko Babić iz Požege. Mada i sam osoba sa invaliditetom, ne štedi vreme i energiju da umetnička znanja prenese na najmlađe Požežane ometene u razvoju. Tako je krajem minulog leta Darko u požeškom Društvu za cerebralnu i dečiju paralizu, uz finansijsku potporu Francuske, pokrenuo dečiju slikarsku radionicu. Tu mališani sa poteškoćama u razvoju gotovo svakodnevno stvaraju zanimljive crteže, pod budnim Darkovim okom, s izgledom da možda neki talentovaniji među ovim mladim stvaraocima krene likovnim putem svog profesora. Ovih dana, u okviru obeležavanja dana osoba sa invaliditetom, odabrani dečiji radovi nastali u toj Darkovoj radionici izloženi su u holu Kulturnog centra Požege. Slikar je odlučio da sa ovom zanimljivom likovnom školom, koja deci donosi i radost i sticanje znanja, nastavi tokom zime. Uz ovu izložbu, u Požeegi gde ima 2.000 osoba sa invaliditetom na njihov dan je udruženje u kome se okupljaju upriličilo priredbu i dodelilo plaketu naročito zaslužnim za brigu o takvim osobama, posebno najmlađima.- Ovog puta nagrađena je Petkana Đurišić i njen muž Dragojlo za

“nesebičnu roditeljsku ljubav i brigu o deci sa invaliditetom”. B.P.

Darko Babić sa decom u radionici

IC 110

Doček Nove godine za mlade sa smetnjama

Beograd Humanitarna organizacija “Dečije srce” organizovaće proslavu Nove godine za 40 devojaka i mladića sa smetnjama u mentalnom razvoju, prenosi Beta. Nova godina biće proslavljena u jednom beogradskom kafiću uz zabavu i program i poklone za sve prisutne. Poklone i hranu su obezbedili Petar Makić, Pošta Srbije, kompanije Bierzdorf, Kozmolino i kompanika MiSaKo. Humanitarna organizacija “Dečije srce” šest godina pomažeosobe sa smetnjama umentalnom razvoju i njihove porodice i uključuje u svoj rad stručnjake, volotere, donatore, medije i ljude koji se zalažu za kvalitetniji život te populacije.

IC 111

Slavlje za mlade sa smetnjama u razvoju

Beograd Humanitarna organizacija “Dečije srce” organizuje proslavu Nove godine za 40 devojaka i mladića sa smetnjama u mentalnom razvoju, saopšteno je juče. Nova godina biće proslavljena u jednom beogradskom kafiću uz zabavni program i poklone za sve prisutne. Poklone i hranu obezbedili su pekara “Mikić”. Pošta Srbije , kompanija “Bajresdorf”,

“Kozmolino” i kompanija “Misako”. Humanitarna organizacija “Dečije srce” šest godina pomaže osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju i njihove porodice i uključuje u svoj rad stručnjake, volontere, donatore, medije i ljude koji se zalažu za kvalitetniji život te populacije.

IC 112

Aforizmi za osobe sa invaliditetom

Beograd Dom za osobe sa invaliditetom “Dragiša Vitošević” na Bežanijskoj kosi u Beogradu organizovao je sinoć veče aforizama, satire i muzike kojim je zatvorena likovna kjolonija “Pogledi 2006”. U program su učestvovali poznati aforističari Slobodan Stefanović, Marjan Selan, Darko Habazin i Momčilo Ružičić, a likovna kolonija je u proteklih osam dana obuhvatila dvadeset stvaralaca, osoba sa i bez invaliditeta, afirmisanih slikara i amatera, stanara Doma i drugih gostiju.

B.B.

IC 113

Nn: Socijaldemokratska partija Srbije obeležila Međunarodni dan invalida

N: Potokaz za slepe i slabovide osobe

Lepljenje oznaka ispisanih Brajevim pismom na najprometniju pasarelu na Voždovcu, aktivista Socijaldemokratske partije Srbije (SDPS) su juče, na Međunarodni da invalida, želeli da skrenu pažnju problem diskriminacije sa kojima se ove osobe susreću.

-Većina infrastrukturnih objekata u Srbiji nije obeležena natpisima na Brajevom pismu. Zato smo se, kao primer kako sa malo dobre volje možemo da pomognemo našim sugrađanima, odlučili da na pasareli na Dušanovcu postavimo znake koji će slepima i slabovidim licima poslužiti kao putokaz koliko stepenika treba da prođu kada se na nju penju ili kada se sa nje spuštaju – kaže Ivan Bauer, šef Izborbog štaba SDPS.

On dodaje da će se SDPS, nakon voždovačkih izbora, zalagati za postavljenje sličnih obeležja na objekte širom opštine kako bi se svi naši sugrađani osećali ka ravnopravni članovi ovog društva. V.J.

Na fotografiji segmment akcije lepljenja oznaka uz tekst: Većina objekata bez oznaka na Brajevom pismu: Jučerašnja akcija

IC 114

Sanjam da hodam

Rubriks: Sudbina Lid: Zorica Popović Od osamneste je u kolicima, ali osvaja medalje u stonom tenisu. Još jedan ispit pa će završiti za carinika, možda će se tu i zaposliti i “biti na konju”. Da li će to biti zadovoljenje za neostvarenu želju iz detinjstva.

Radmila Grbovuć Snimio Vladimir Marković

Vest da je Zorica Popović na Evrovpskom prvenstvu u stonom tenisu za osobe sa invaliditetom, održanom sredinom oktobra u Sloveniji (Kranjska Gora), osvojila srebrnu medalju bila je neposredan povod da je potražimo. Doduše, i dan pre našeg susreta (3.decembar) Međunarodni dan osoba sa invaliditetom koji je prigodno obeležen i u Beogradu. Našli smo Zoricu kod kuće, a to je lepa soba u prizemlju studentskog soma “Mika Mitrović” na Voždovcu. -Nas tri članice ženske reprezentacije Srbije Borislava Pavlović i Nada Matić (obe iz Novog Sada) i ja osvojili smo to srebro u konkurenciji stonotenisera iz 35 zemalja, sa 329 takmičara. Borislava je još pojedinačno osvojila i zlatnu medalju. Ekipno smo, znači, druge u Evropi, a Slovenke su prve. Muškarci su ekipno osvojili bronzu – precizira Zorica, a onda dodaje: Sve to mnogo košta, a finasira nas paraolimpijski komitet. Evo, recimo, za ovo takmičenje u Sloveniji kotizacija po jednoj osobi iznosila je 900 evra. Baš zbog toga što nemamo dovoljno para da

putujemo i učestvujemo na većem broju takmičanja, mi iz Beograda nećemo moći da odemo na Olimpijadu. Nemamo dovoljno bodova. Srećom, Novosađani hoće jer su skupili bodove. Pn: Srećna i složna porodica Tek tri godine Zorica ozbilno trenira stoni tenis. Član je kluba STIB, a ujedno promoter škole stonog tenisa. Animiranje mladih ljudi sa invaliditetom da se bave sportom je vrlo korisna mislija jer je dobra i za očuvanje zdravlja i za socijalizaciju. Zorica, pak, svakodnevno odlazi na treninge (“Kada ne treniram, osećam se šugavo”.), koji traju po dva sata, a održavaju se u sportskom centu “11.april”. Nemaju svog trenera (ne mogu da ga plate) pa ih treniraju dvojica vojnika, profesionalnih stonotenisera, koji su na civilnom služenju vojnog roka. A što se medalja tiče, pored aktuelne, tu su još dve osvojene srebrne medalje (ekipno) od kojih jedna prošle godine u Italiji. Ovde u studentskom domu, jedinstvenom na Balkanu, Zorica Popović iz Nemenikuća živi već četiri godine. U tom domu smešteno je oko 130 hendikepiranih studenata. Svetlu i prijatnu sobu deli sa cimerkom koje je njen pratilac (osobe u kolicima imaju pravo na pratioca kojeg same izaberu) i mnogo joj pomaže u različitim svakodnevnim aktivnostima. To je Jelena Bjelović koja je završila grčki jezik i sada traži posao. Za sada, saznajemo, radi po dva sata popodne kao bejbisiterka, a u vreme naše posete bila je na dužnosti. Zorica sa još tri devojke iz ženskog bloka u prizemlju deli kupatilo (svaka od njih ima svoj ključ) specijalno prilagođeno njihovim potrebama. Sve je čisto, okrečeno, toplo i lepo. Imaju i menzu sa dobrom hranom i ljubaznim osobljem. Kaže Zorica. Ovde vlada velika solidarnost i drugarstvo te “niukada ne možeš biti usamljen”. Upoznaje na s sa neodoljivom plišanom medvedicom Ružicom (dobila je od kolega tenisera za rođendan 29. novembra, dok su bili u Sloveniji) kao i reket sa potpisima i srebrne minđuše. Zorica je rođena pre 33 godine i ima brata blizanca Zorana, starijeg pet minuta, koji živi u Nemenikućama (pedeset kilometara od Beograda) sa ocem Radovanom, majkom Nanom i bakom Milicom. Majka ih je rodila sa dvadeset i jedva je preživela porođaj. No, bili su srećna i složna porodica, deca su išla u školu, bavila se sportom i bila veoma nestašna. Naročito Zorica. Odkad je u Beogradu, brat Zoran joj najčešće dolazi u posetu. Čak je umeo da kaže “Da se to meni desilo što je tebi, mnogo bih to sve loše podneo, ako bi uopšte mogao da podnesem”. A desilo se kao grom iz vedra neba, kako to uvek biva. Pn: Bol u celom telu Bili smo u četvrtom srednje. Na velikom odmoru, puš pauza, počeci odrastanja. Odjednom osetim strahovit bol u stomaku, strašnu mučninu i jedva se vratim u učionicu. Ali, umesto da prođe, bol raste. Boli me celo telo, sva sam zgrčena, sklupčana… Stižu kola Hitne pomoći i odvoze me u Sopot. Dobijam injekciju protiv bolova, a moj pokušaj da pređem na nosila kako bi me vozili u beogradski Urgentni centar završio se neuspešno. Preneli su me. Tako je počelo. Bio je sedmi decembar 1992. godine. Ležala sam u bolničkim kolima i htela da se okrenem na stranu. Nisam mogla. Čini mi se da sam se petnaest minuta posle polaska potpuno oduzela od grudi do vrha nožnih prstiju. Ništa nisam osećala, a u šok –sobi provela sam sedam dana i još tri puta toliko u bolnici. Niko mi ništa nije govorio…- pripoveda Zorica svoje najteže trenutke. Dobijala je infuzije, injekcije, a svaki čas su je “bockali” da provere pojavljuje li se neki osećaj u nogama. Konačno je izgovorena i dugo očekivana rečenica sa dijagnozom: -Rekli su mi da imam urođeni agiom (splet krvnih sudova) veličine zrna graška u predelu kičmene moždine, i čak me bili spremili za operaciju, a onda odustali jer je bilo suviše rizično, a meni se u međuvremenu vratio osećaj u nogama i mogla sam da kontrolišem fiziološke potrebe. Još su mi rekli da u svetu postoji još samo tri takva slučaja (angiom na kičmenoj moždini).

Šira familija, spremna da pomogne, slala je nalaze u Francusku odakle je stigao identičan odgovor: operacija je veliki rizik i ništa ne garantuje. Krenule su godine rehabilitacije i svakodnevno suočavanje sa realnošću: -Roditelji su dali sve od sebe u vreme te devedeset druge, treće. Hteli su da izvuku maksimum, da urade i nemoguće. I cela šira porodica. Imala sam sreće i sa lekarima koji su se svojski trudili da mi pomognu. Šest godina sam bila na rehabilitaciji. Preko socijalnog sam dobijala koliko je zakonski moglo, a ostalo je obezbeđivala porodica. Puno sam provela u Seltersu jer mi je to i najbliže, samo šest kilometara od kuće gde sam provodila vikende. Posle je to bila Sokobanjska. Banja Koviljača… Nikada ne mogu zaboraviti moje drugarice (i danas se družimo) Draganu Tomić i Olju Živanović koje su celo drugo polugodište četvrtog razreda provele kod mene u Selteru. Nijpre me obaveste o školskim zadacima i pomognu oko gradiva, a onda me vode u šetnju, pomažu u kupanju, provode vreme sa mnom. To me je spasilo jer su oko mene inače bile samo starice. A moj brat od strica Darko je svakog dana umesto u školu dolazio kod mene u Selter (od kuće bi uredno poneo knjige) i ceo dan ostajao. Zato je i ponavljao prvi srednje pa me grize savest. I njegova sestra Sneža i druga sestra od strica Tanja su često dolazile. Svi su mi zaista mnogo pomagali da ne posustanem. Na kraju su profesori došli da me ispituju i tako sam u Selteru položila četvrti razred. Bila sam okružena neverovatnom toplinom svih ljudi i to me je držalo. Zbog toga ću im uvek biti zahvalna – kaže, i sve verujete njenim krupnim plavo-zelenim očima i širokom osmehu. Seča se Zorica i danas nekih trenutaka iz tog doba: dok u bolnici sedi na krevetu, a njena drugarica plače zbog dobijene jedinice ili zbog tuge što joj roditelji neće kupiti “ribok” patike: -Mislim, ali ništa ne izgovaram, kakav je to uopšte problem i čemu suze dok posmatram svoje nove “ribok” patike ispod invalidskih kolica. Kakva je to ironija? Pn: Samo su stepenice prepreka Na fotografiji Zorica Popadić sedi za radnim stollom na kome je računar sa plišanom igračkom u uci. Na dnu fotografije je naslov teksta SANJAM DA HODAM ispisan belim krupnim slovima. Reči da hodam su ispisane debelim, reč sanjam, tankim slovima. - Često sanjam da hodam, naročito mi se to događalo u početku. I činim to lako, bez napora. A na javi pokušavam da zamislim kako je to hodati i da se setim sebe u hodu. Ne uspevam. Uveče su mi inače teške noge i moram da radim vežbe pre spavanja jer mi je loša cirkulacija, imam spazme u mišićima, ali ne predajem se. Upisala sam i višu poslovnu i krenula sa stonim tenisom. Igrali smo ga još u osnovnoj, a nekako je pogodan za osobe u kolicima jer pomaže da razvijate mišiće koji su ostali. I tera vas na razmišljanje šta će uraditi protivnik. Znate, mi igramo i sa zdravima koji trče oko stola (pravila su ista za sve), a mi smo u kolicima. Valja ih nadmudriti, objašnjava, dok sedi onanko graciozno (“uvek vodim računa da su mi leđa prava”) i gleda svojim neverovatnim očima. Na višoj poslovnoj, smer carina, ostalo joj je još bankarstvo. Sigurna je da će uspeti i savladati i taj ispit. Ona, inače, ne poznaje prepreke. Osim stepenica. Takav problem u Sloveniji i Italiji invalidi nemaju, sama se uverila. Priznaje i da je zaljubljena. Na moru nije bila od 2003. Roditelji su joj tada priuštili deset dana u Prčnju. More bi joj prijalo zbog slabe cirkulacije. “A ta invalidnost nije bolest nego stanje i moraš da prihvatiš ograničenja, ali i da utvrdiš svoje mogućnosti”. -Neostvarena želja mi je da jašem na konju. Kada sam imala devet godina, pozvao me je komšija da me popne na konja. Potrčala sam kao bez duše, pala i isekla koleno toliko das u mi ga šili. Posle nekoliko dana sa još svežom povredom odem sa bratom na pecanje i povredim ga ponovo. Bilo je strašno, a mama je samo kukala: “Hramlješ, ostaćeš invalid…”, a da je samo znala šta je čaka. I mene. Ipak, kada bih imala dosta para, iako znam da one ne znače bogatstvo,

imala bih ranč sa konjima. Jahanje na konju mi je ta neostavrena želja iz detinjstva. A igrala sam fudbal, pela se po drveću, bila nemoguća… Zorica i njena drugarica Ana pisale su pre dve godine na više adresa pokušavajući da nekako nabave kompjuter. Između ostalog i Narodnoj kancelariji odakle su jedino dobile i odgovor. U posetu su im čak došli Dragan Đilas i Rasim Ljajić i ne samo da su njih dve dobile računare nego je u Domu formiran internet centar koji je opremljen sa deset kompjutera. Inače u okviru Doma imaju i klub u podrumu gde organizuju žurke, proslave rođendana, praznike i druge lepe događaje u životu stanara. Voli da ode u pozorište ili bioskop, Viktora Igoa i “Bogorodičinu crkvu u Parizu” . a omiljena ličnost bila joj je princeza Dajana. Rado sluša pesme Tošeta Proeskog i tek sada shvata “koliko je bio veliki umetnik”. Veoma ceni i voli Lepu Brenu. Žali što je propustila nedavno održani turnir u Argentini (za učešće i avion trebalo je 2.000 evra), kao i takmičenje u Nemačkoj i Švajcarskoj (skupa su), a jednog dana sanja da ode u Brazil.

Fotografija: S osmehom na licu Zorica Popadić drži stonotenski reket u desnoj i lopticu u levoj ruci. U levom gornjem uglu crnim slovima ispisan je tekst: Stoni tenis je najlepši deo njne svakodnevice.

IC 115

Podrška osobama sa invaliditetom: Roditelji odbijaju da ih ostave u domovima

Fotografija u boji: U kuhinji dvoje ljudi pripremaju hranu. Muškarac sa invaliditetom je u prvom planu. Saopštenja/ Srbija/ Usluge - 26 maj 2014 Više udruženja, koja vode brigu o osobama sa invaliditetom srednjih godina, uz podršku njihovih roditelja, zatražili su od lokalne samouprave da obezbedi prostor i obuku potrebnog

stručnog osoblja, kako bi se za ovakva lica ostvarila usluga stanovanja uz podršku, odnosno kako ne bi iz svojih bioloških porodica, u kojima su proveli ceo život i vezali se za njih, morali da budu smeštani u dom, što je trenutno jedina opcija za one čiji roditelji zbog bolesti ili starosti izgube sposobnost da se staraju o njima. - Moj sin ima 32 godine, a suprug ja smo već prešli 60 godina starosti i sve nam je teže da, i pored ogromne ljubavi koje mu dajemo, odgovorimo na sve njegove potrebe. Morala sam da napustim posao kako bih bila uz njega stalno i što više radila s njim jer od države nismo dobili ništa. Bilo je potrebno mnogo truda i novca, ali ne kajem se što ga nisam dala u dom kao dečaka, jer je mnogo uznapredovao i dosta stvari radi samostalno. Nažalost, on zahteva konstantan nadzor, a za ljude u godinama je to to sve teže, pa zato bismo voleli kada bi grad obezbedio neki prostor u kome bi naš sin i osobe slične njemu mogle da provode vreme uz stručni nadzor – kaže Subotičanka Zlata Vuković. U Udruženju „Zajedno“, koje je jedan od začetnika inicijative da se grad Subotica uključi u rešavanje ovog problema, ističu da postoji velika potreba za uslugom „stanovanja uz podršku. - Mi smo već imali kontakte sa predstavnicima subotičke lokalne samouprave i nadam se da ćemo dobiti pozitivnu povratnu informaciju. Planiramo realizaciju niza okruglih stolova, tribina i radionica gde bismo animirali javnost da se uključi u ovu problematiku. Samo u našem udruženju postoji 18 osoba kojima je potreban ovakav vid podrške, ali je realan broj višestruko veći. Kada bi grad obezbedio jedan stan, koji bi predstavljao prvi korak, verujem da bi to podstaklo i druge pojedince i firme da nam ustupe na korišćenje prostor gde bi osobe sa invaliditetom mogle da provode vreme sa stručnim licima koja bi im pomagala da se, koliko je to moguće, integrišu u društvo. Svi oni su zbog svojih problema mogli da budu u domovima, što znači da su ove porodice, time što su ih ostavljali uz sebe, štedeli novac državi i vreme je da im se država oduži na neki način. Ne mogu da vam opišem koliki je stavljanje u neki dom šok za ovakvu osobu, koja je ceo život provela u biološkoj porodici – ističe Vesna Gavrić iz Udruženja „ZaJedno“. Milimir Vujadinović, član Gradskog veća zadužen za oblast socijalne zaštite, potvrdio je da je razgovarao sa predstavnicima udruženja o usluzi stanovanja uz podršku, te je obećao i konkretnu pomoć. - Imamo u vidu nekoliko lokacija gde bismo mogli da obezbedimo prostor za pružanje usluge stanovanja uz podršku i trenutno su u toku aktivnosti na tome da vidimo šta se može uraditi da se ti prostori privedu nameni – rekao je Milimir Vujadinović.

IC 116

Nn: Olimpijski komotet Srbije izabrao najbolje sportiste i ekipe u 2006. godini N: Mnogaja ljeta za sportske junake

Olipijski komitet Srbije se u 2006. vratio korenima i samostalnosti posle 96 godina. Po prvi put u Domu narodne skupštine Srbije, juče je obeležen Dan nacionalnog olipijskog komiteta i po 13 put su proglašeni najbolji sportisti. Velikoj proslavi prisustvovale su brojne zvanice. A razloga za slavlje na kraju ove godine je bilo na pretek, zahvaljujući odličnim rezultatima naših sportista. Kao i pre sedamdeset godina kada je osvešteno zdanje DOM Narodne skupštine čula se himna “Mnogaj ljeta”, ali ovog puta za najbolje po izboru olimpijskog komiteta Srbije. Za najuspešniju sportiskinju u 2006. izabrana je Olievra Jevtić. Najuspešniji sportista je Nikola Stojić. Najuspešnija muška ekipa je vaterpolo, a najuspešnija ženska odbojkaška reprezentacija. Trofej MOK “Sport i zajednica” dodeljen je Aleksandru Boričiću, a specijalno priznanje Olipijskog komiteta Srbije za postignute sportske rezultate u kategoriji osoba sa invaliditetom dobio je Zlatko Kesler.

Uvod za proglašenje najboljih bilo je intoniranje himne “Bože pravde” hora RTS. Uz olimpijsku himnu koja je usledila za govornicu je izašao i predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Ivan Đurković. -Izneverili bismo važno pravilo olimpizma, koje kaže da se uvek može, više, bolje, jače ako bi smo se zadovoljili postignutim i zaboravili zdravu sportsku težnju, da sve može i bolje. To nećemo da zaboravimo, a uveren sam da možemo brže i bolje. Godina u koju zlazimo je predolimpijska, a to su po pravilu godine u kojima se dostižu visoki dometi. Uveren sam da će veliki broj naših asova i ekipa postići norme za odlazak na Olipijske igre i da ćemo u 2008. godini u prijateljskoj Kini imati brojnu moćnu ekipu. Verujem da ćemo imati i pomoć države Srbije, kao i do sada – rekao je na početku izlaganja predsednik OK Srbije Ivan Đurković. Pored sjajnih rezultata 2006. ostaće upamćena i po još nekoliko stvari. -Sportski rezultati u plivanju, streljaštvu, veterpolu, atletici, odbojci, tenisu, veslanju, rvanju… nisu jedino što nas ispunjava zadovoljstvom. I u organizacionom smislu postigli smo napredak. Stvorena je harmonična organizacija sporta. Olipijski komitet je više nego do sada središnja tačka tog dinamičnog pokreta, a sportski savezi imaju u najvažnijim poslovima punu autonomiju i inicijativu. To je najbolji put ka dobrim rešenjima, kada su ona rezultati samostalnosti, a to znači i odgovornosti, inicijative i entuzijazma. Za nepune dve godine ostavreno je niz sustreta i dogovora sa vodećim ljudima MOK i nacionalnih Olimpijskih komiteta. -Posle ispunjenog poverenja i njihove izvesne zbunjenosti, koji smo mi izazvali, sada MOK i svi oni koji vode svetski sport u nama vide pouzdanog saradnika sposobnog da održi visoke kriterijume svetske organizacije sporta. Sa zadovoljstvom naglašavam i izvanrednu saradnju sa vodećim institucijama i ljudima naše države, posebno sa Vladom republike Srbije i resornim Ministarstvom prosvete i soprta kao i Upravom za sport – rekao je između ostalog predsednik Đurković. Rezultati tog kreativnog osnosa ogledaju se u nekoliko činjenica. -Prvo, naše sugestije prihvaćene su i u novom Ustavu Srbije. Sport je, kao značajna društvena delatnost, dobio svoje mesto. Očekujem da će uskoro i zakon o sportu da bude verifikovan u Skupštini. Drugo, razumevanje za sport Vlada je potvrdila i time što je zagarantovala redovne mesečne prinadležnosti bivšim i sadašnjim sportistima, osvajačima omladinskih medalja i svetskim rekorderima u olimpijskim sportovima. Izbor najboljih pratio je bogat program, a bez sumnje svečanu atmosveru uveličao je odličan hor RTC i sam prostor Doma narodne skupštine. Srpski šarm: Odbijkašice posle osvajanja trećeg mesta na svetskom prvenstvu u Japanu Pn: Kvalifikovani za OI u Pekingu Od sada olipijske norme obezbedio je četiri takmičara: strelac Jasna Šekarić, Lidija Mihajlović i Stevan Peltikostić, kao i atletičarka Olivera Jeftić Pn: Svečanost uveličao premijer Koštunica Proslavi izbora najboljih prisustvovao je i srpski premijer dr Vojislav Koštunica. Posle objavljivannja imena najuspešnijih slikao se sa laureatima. Najverovatnije, zbog obaveza jučerašnjoj proslavi nisu prisustvovali ministar za prosvetu i sport Slobodan Bukasinović i direktor Uprave za sport Aleksandar Šoštar.

Milica Popović - Nikolić

Tekst uz fotografiju: SRPSKA 2007. GODINA BIĆE JOŠ USPEŠNIJA: Predsednik OK Srbije Ivan Ćurković

Nn: ZLATKO KESLER – POSEBNO PRIZNANJE OK SRBIJE Pn: RAVNOPRAVNOST – MOTIV VIŠE POSEBNO priznanje Olimpijskog komiteta Srbije dobio je stonoteniser Zlatko Kesler. Priznanjem Kesler je zaokružio izuzetno uspešnu godinu u kojoj je osvojio zlatnu medalju u klasi T-3 na međunarodnom stonoteniserskom turniru Srbija open u Novom Sadu. Bio je prvi na Svetskom kupu u Laškom i u Pijestenu, a u Vupertalu uz srebro u klasi T-3, osvojio je zlatnu medalju u ekipnoj konkurenciji – klasa T-4. U Linjanu imao je dva prva i jedno treće mesto. - Hvala Olimpijskom komitetu i Vladi Republike Srbije koja je uredbom o nagrađivanju pored olimpijaca uvrstila i paraolimpijce. Ovim smo izjednačeni sa ostalim sportistima, što nam je dodatni motiv i ogromna pomoć u radu.

Tekst uz fotografiju: POŠTOVANJE: Zlatku Kesleru čestita zlatni Šapić (Na fotografiji su, sem wih koji su u prvom planu, Vojislav Koštunica, tadašnji predsednik Vlade SRJ, i nekoliko osoba)

Pn: Nagrada organizaciji

TROFEJ Međunarodnog olimpijskog komiteta „Sport i zajednica“ dobio je Aleksandr Boričić. Nekadašnji odbojkaš Crvene zvezde, osvajač bronzane medalje na Evropskom šampionatu u Beogradu 1975, trener odbojkašica Crvene zvezde i selektor plavih, od 1992. nalazi se na čelu Odbojkaškog saveza. Od tog perioda, okupljanjem svih odbojkaških snaga i hrabrim potezima stvorena je okosnica muškog tima koji je u vrhu svetske i evropske odbojke od medalje 1995. osvojene na kontinentalnom šampionatu, preko olimpijskog zlata iz sidneja 2000. do ovogodišnjeg polufinala na Svetskom šampionatu u Japanu.

Na istom putu su i odbojkašice koje su prošlog meseca osvojile bronzu na Svetskom šampionatu. Boričićev doprinos razvoju odbojkaškog sporta prepoznat je i na međunarodnoj sceni tako da je 2002. izabran za potpredsednika Evropske odbojkaške konfederacije, kao i potpredsednika Svetske federacije ove godine.

- Svako priznanje olimpijskog pokreta je najveće koje sportisti, sportski radnici i stručnjaci mogu da dobiju. Naravno, da se svi obradujemo kad neko vrednuje vaš rad i trud, ali ovo ima posebnu težinu. Presrećan sam jer to je ne samo priznanje meni lično, nego i kompletnoj organizacuji. Ponosni smo uspehom i trećim mestom na svetu odbojkašica , četvrtim odbojkaša i srebrom juniorki. To nam daje nadu da ćemo u budućnosti mi da budemo ti koji će odlučivati o raspodeli medalja na najvećim šampionatima.

IC 117

Pripreme u Kanjiži Stonoteniseri invalidi (sedeći, stojeći i kvadriplegičari) završili su sedmodnevne pripreme u Kanjiži. Selektor Zlatko Kesler imao je na raspolaganju 25 kandidata za najbolji tim koji će Srbiju predstavljati na Evropskom prvenstvu junu sledeće godine u Italiji . - Vežbali smo dva puta dnevno, a na raspolaganju smo imali bazen, teretanu i četiri stola. Upoznao sam kandidate s planom i programom do Evropskog prvenstva i rekao im da će u zavisnosti od rada i forme biti uzeti u najuži izbor. Plan je da u Italiji imamo osmoro do devetoro reprezentativaca- rekao je Kesler. S.S. IC 118 Opravdali poverenje Proveru forme potencijalni reprezentativci imali su na državnom prvenstvu za stonotenisere invalide proteklog vikenda u Novom Sadu. - Uglavnom su svi opravdali očekivanja – kaže selektor Zlatko Kesler, koji je od takmičenja oslobodio Iliju Đurašinovića i Borislavu Perić. – u ženskoj konkurenciji pobedila je Nada Matić, druga je bila Sanja Mitrović, a treća Zorica Popadić.Kod stojećih takmičara prvi je bio Mitar Palikuća, a drugi Budimir Malešević, dok su kod kvadriplegičara zapaženi bili Goran Pervić, Vladan Petković i Aleksandar Radišić. S.S.

IC 119 Trofej Vojvodini MAJSTORI Košarkaški klub invalida u kolicima „Vojvodina“ osvojio je peti put Trofej Novog Sada, pošto je u finalnom susretu savladao zagrebačku „Stelu“ rezultatom 82: 51 . Posle petog Trofeja Novog Sada, košarkašima Vojvodine predstoji domaća liga u kojoj su već duže vreme bez konkurencije i veliki izazov za 2009. godinu – početak takmičenja u NLB ligi 31. januara. IC 120

N: Zavidno umeće košarkaša u kolicima Lid: Trofej Novog Sada osvojili su košarkaši „Vojvodine“ pošto su u finalu savladali

zagrebačku „Stelu“ sa 82: 51 U Sali na Đačkom igralištu ponovo su se okupili ponajbolji košarkaši u kolicima iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine te pred brojnom novosadskom publikom pokazali zavidno umeće. - Trofej Novog Sada osvojili su košarkaši „Vojvodine“ pošto su u finalu savladali zagrebačku „Stelu“ sa 82: 51. Iako su se pokazali kao odlični domaćini i organizatori, na sportskom terenu Vošini košarkaši nisu bili preterano gostoljubivi, pa su, ostvarivši dve ubedljive pobede, zadržali trofej u vitrini. Već početkom druge četvrtine finalnog susreta, poveli su s dvadesetak koševa razlike, a potom se razlika samo povećavala, iako su u igru ulazili i rezervni igrači. - Za ovih šest godina, Trofej Novog Sada stekao je ugled najznačajnijeg turnira u regionu, jer se uvek trudimo da dovedemo najbolje ekipe. Ove godine, uz finaliste su učestvovali i tuzlanski „veterani“ te „Bosna“ iz Zenice, a poznato je da je reprezentacija Bosne i Hercegovine izuzetno jaka. U vek nam je u prvom planu samo takmičenje i rezultat, ali naravno da nije izostalo ni druženje

sportskih prijatelja. Zahvaljujem gradskim , pokrajinskim i državnim vlastima što su nam pomogle u organizaciji turnira – čuli smo od kapitena i najboljeg igrača domaćih Aleksandra Jovanovića. Iako su u finalu poraženi s tridesetak koševa razlike, gosti iz Zagreba putuju kući s lepim utiscima iz našeg grada. - U Novom Sadu sam poslednji put bio pre 22 godine, na Olimpijskim igrama invalida tadašnje države. Sad, jednostavno, nisam mogao prepoznati grad, jer se mnogo izgradio i postao još lepši. Sinoć smo svi zajedno bili na večeri i slušali tamburaše, ali smo mi iz Zagreba iskoristili priliku da se kasnije provedemo i uz narodnu muziku. Možda je to razlog što smo danas igrali slabije nego što možemo. U svakom slučaju, prezadovoljni smo turnirom i rado ćemo se odazvati i drugi put – rekao nam je najbolji šuter „Stele“ Zoran Savić. Kreće NLB liga Za mesec dana startuje NLB liga za takmičare u kolicima. - Srbiju će predstavljati KIK „Vojvodina“, uz pojačanje iz Beograda i I talije. Liga je zamišljena ambiciozno, sa šest timova iz Slovenije, Hrvatske, BIH i naše zemlje, tako da je nezahvalno prognozirati naše krajnje domete, ali svi računamo da ćemo se plasirati u sam vrh. Svaki od timova organizovaće po turnir, a fajnalfor će ove godine biti u Ljiubljani. I samo učešće u regionalnoj ligi predstavlja uspeh, prvenstveno s materijalne tačke gledišta, jer klubovi sami snose najveći deo troškova – najavljuje Aleksandar Jovanović. Z.Surla

Foto: V.Mučibabić: Na fotografijama su dve situacije sa utakmice. Na prvoj su igrači u pokretu i akciji, na drugoj gledaju ka sudiji IC 121, Videti IC 108 IC 122 Predsednik republike Boris Tadić, ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić i gradonačelnik Dragan Đilas prisustvovaće danas svečanom obeležavanju Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom u restoranu „ Sava “ u Sava Centru.

IC 123 Dogovorili samo zaštitu radnika sa invaliditetom Predsednici sindikata zaposlenih u gradskim preduzećima i novosadske vlasti postigli su do sada dogovor samo u jednoj, od četiri sporne tačke kolektivnog ugovora. Oni su se dogovorili samo o zaštiti osoba sa invaliliditetom. Njima je zagarantovano da, ako promene radno mesto, zadrže koeficijent i zaradu koju su imali. Pregovori komunalaca i grada biće nastavljeni i danas, dok će sutra u Novi Sad ponovo doći miritelj iz Beograda. Ž.B.

IC 124 Subotica: Korišćenje dnevnog boravka škole ”Žarko Zrenjanin” juče je obišao gradonačelnik Saša Vučinić. Od prihoda prošlogodišnjeg bala gradonačelnika deci je uvedeno gasno grejanje i kupljena mašina za sito štampu. Sredstva sa bala zakazanog za 13. februar biće uložena za izgradnju rampe za invalide u objektu Filijale zdravstvenog osiguranja.

Fotografija sa posete A. Vučkovića

IC 125 Dan osoba sa invaliditetom MEĐUNARODNI dan osoba sa invaliditetom biće obeležen danas. Grad Novi Sad prvi je u Srbiji formirao Kancelariju za osobe sa invaliditetom koja funkcioniše u okviru Gradske uprave. IC 126 Vučević primio osobe sa invaliditetom BARIJERE Povodom 3. decembra Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, gradonačelnik Miloš Vučević primio je predstavnike udruženja osoba sa invaliditetom. “ Višegodišnji problem je u arhitektonskim barijerama, nepristupačnosti objektima od javnog interesa“, rekao je Vučević. On je dodao da Zavod za izgradnju sprovodi javnu nabavku novih zvučnih semafora.

IC 127

Upoznajmo Muzej Vojvodine U Muzeju Vojvodine, Dunavskoj ulici 35, u 10 časova biće održana radionica posvećena novogodišnjim i božićnim praznicima, u okviru edukativnog programa „Upoznajmo Muzej Vojvodine“, a povodom obeležavanja medelje invaliditeta. Ovom prilikom biće predstavljeni pojedini eksponati stare postavke, a potom će učesnici programa uraditi radove po svom doživljaju. Radionicu vode kustosi pedagozi Vladimira Stanisavljević i Ivana Tasić. LJ.N.

Fotografija Muzeja Vojvodine

IC 128

Nn: Nora Šomođi (29) traži put do Rusije N: Veruje da u Moskvi može da prohoda

Subotica – Osećam kao nikada da sada za ovih devet godina patnej i bola da bi ruski lekari u moskovskoj klinici operacijom i regeneracijom mojih ćelija uspeli da mi vrate život kakav sam imala pre nesreće. To je jedino što želim jer su me godine u kolicima i nesamostalan život zarobili između četori zida i ne mogu da opišem patnju kroz koju prolazim. Ostala sam sama sa majkom, koja je takođe bolesna, a moja jedina svetla tačka u životu je verenik Petar, sa kojim želim da se venčam, ali tek pošto se osamostalim. Ovako o svom životu govori 29.godišnja Nora Šomođi sa Palića. Kada je 21. jula 1998. godine sa društvom otišla do obližnjeg jezera na plivanje, Nora noje mogla ni da zamisli da će to biti njen poslednji dan na nogama. Mislila sam da je ceo svet moj i da moju budućnost ne može ništa da promeni. Ali bio je dovoljan samo jedan trenutak da sve o čemu sam maštala nestane zauvek. Prilikom skoka u

vodu, odronila se obala poid mojim nogama. Sećam se svojih misli i straha da umirem. Prijatelji su me izvukli iz vode, alit u nije bio kraj nevolja, one su tek počele. Nisam mogla da mrdam ni rukama ni nogama, otežano sam disala i jedva izgovarala po koju reč, priseća se Nora. Povredila je šesti vratni pršljen i nakon više operacija, zahvaljujući upornosti i vežbama, stanje jopj se malo poboljšalo , ali je i dalje prikovana za kolica. Iako je odrasla u višečlanoj porodici. Nora živi sa majkom Julkom, koja joj je jedina pomoć i podrška u svakodnevnom životu. Braća i sestre otišle su od kuće svojim putem, a otac joj je tragično nastradao pre dve godine. - Preko nedelje sam zarobljena između četiri zida i živim za vikend, kada me posećuje moj verenik Petar, koga sam upoznala preko internet. Dugo sam od njega krila nepokretnost, ali kada sam odlučila da mu napišem u kakvoj sam situaciji, on mi se javio i posle samo par nedelja došao je i lično da se upoznamo. Zajedno smo skoro pet godina i njegovo prisutstvo za mene je jedina svetla tačka u životu. Zaprosio me je, ali ja prvo želim da se osamostalim, da mogu barem sama da ustanem iz kolica, iskrena je Nora. Godinama je Nora internetom sakupljala podatke o načinu lečenja svoje bolesti, ali je sada prvi put smogla snage da se obrati i javnosti i zatraži pomoć. - Pruža mi se mogućnost da stamen na noge jer ruska metoda regeneracije ćelija su najnovije dostignuće medicine, ali kao takve staju veoma mnogo. Tromesečni tretman košta 21.700 evra, a ta suma je za mene nedostižna – kaže Nora Šomođi.

Biljana Vuković

IC 129

„Stanovanju uz podršku“ neophodna podrška

Ako se program osamostaljivanja osoba sa invaliditetom ugasi, 23 korisnika će morati nezavistan život da zamene boravkom u ustanovama

Zahvaljujući primeni programa „Stanovanju uz podršku“, osobama sa invaliditetom obezbeđeno je da od 2004. godine žive samostalno, mimo institucija u kojima su do tada provodili najviše vremena. Njih 23, među kojima je i alpinistkinja Danijela Jovanović - prva žena sa invaliditetom koja je osvojila Elbus, najviši vrh Evrope - postal su samostalni i aktivni deo društva. Program osamostaljivanja pokazao se produktivnim, ali je zbog loše materijalne situacije u zemlji na ivici gašenja. Ako ne opstane i ne preraste u stalan oblik zaštite, korisnici će posle nekoliko godina upravljanja sopstvenim životom morati da se vrate u institucije.

Ove osobe sa invaliditetom bez ičije pomoći snalaze se u svakodnevnim poslovima: kuvaju, pospremaju stan, idu u kupovinu, brinu o sebi i suočavaju se s problemima koje ima ostatak sveta. Prelaskom iz ustanova u stanove, postepeno su razvijali sposobnosti snalaženja i organizovanja, tvrdi Dragan Lukić, koordinator programa „Stanovanju uz podršku“, i objašnjava da su dvadesetčetvoročasovnu pomoć postepeno zamenili odgovornim i nezavisnim životom.

- Upoznali su se sa drugim ljudima. žive u cimerskim zajednicama i dele poslove. Osećaju se ispunjeno i mnogo im znači što borave u otvorenoj sredini.Nisu više isključeni iz društva i cilj im

je da funkcionišu kao sav normalan svet. Rade, a slobodno vreme uglavnom provode baveći se sportom - kaže Lukić.

Ali da bi nastavili da žive punim plućima, potreban je novac. Neophodno je, naglašava naš sagovornik, platiti stanarinu vlasnicima, isplatiti asistente koji ih obilaze, jednostavno – održavati program.

- Izmeštanje i adaptiranje osoba sa invaliditetom u „otvorene sredine” uveliko se kao stalna usluga koristi širom Evrope. I kod nas se pokazala veoma humanism i korisnim pomakom u njihovom razvoju. Moguće je da problem u finansiranju koje obavljaju i grad i drzava postoji jer smo nevladina organizacija. Verujem da će se uz malo truda premostiti, inače bi prema ovim ljudima koji su prešli težak put, bio načinjen veliki greh, vrativši ih na početak - dodaje Lukić.

I u Sekretarijatu za socijalnu zaštitu kažu da se ovaj vid pomoći pokazao veoma korisnim i veruju da će održati program. Velike nade polažu se u Zakon o socijalnoj zaštiti koju bi sledeće godine trebalo da stupid na snagu, a koji bi stvorijo pogodne uslove za očuvanje ove ideje i njeno uvođenje u okvire sistema socijalne zaštite.

- Svesni značaja, program finansiramo još od 2004. godine, a isto smo uradili i prošle godine ne obazirući se na težu ekonomsku situaciju. Stanovanju uz podršku se pokazalo kao naj humanije rešenje zaštite jedne od najosetljivijih kategorija stanovništva. Nema razloga za sumnju da sledeće godine ova ideja stanovanja, kao značajan oblik vaninstitucionalne usluge, ne dobije finansijsku podršku, niti da se njena održivost dovede u pitanje do usvajanja Zakona o socijalnoj zaštiti 2011. godine. Nameravamo da podržimo ovaj način pomoći, ali i druge programe kojima će se unaprediti postojeći sistem socijalne zaštite u skladu sa Evropskim tendenvijama - objasnila je Jasminka Veselinović, zamenica sekretara za socijalnu zaštitu.

Budući zakon trebalo bi i da plan pomoći svede na nivo lokalnih zajednica, a pojedine opštine su već izrazile želju da se uključe. Spremnost da pomognu istakli sui sugrađani koji su sa zadovoljstvom ponudili da ustupe imovinu na korišćenje osobama sa invaliditetom koje žele da se osamostale. LJ. Perović

IC 130

Invalidi nezaposleni, siromašni i diskriminisani

U Srbiji živi oko 800.000 invalidnih osoba, 80 odsto ih je nezaposleno, a 70 odsto siromašno. Život im otežavaju i arhitektonske barijere, jer je mali broj ulica i ulaza u javne ustanove prilagođeno hendikepiranima. U nedelji posvnjđenoj ovim ljudima oglasile su se brojne humanitarne i nevladine organizacije, tražeći da im se omogući svakodnevni život i rad bez diskriminacije. Kompanije, članice Globalnog dogovora u Srbiji, oformile su nedavno radnu grupu za socijalnu inkluziju kako bi podstakli odgovornost društva. Pod motom „ Svi različiti, svi jednaki“, od državnih institucija, firmi i pojedinaca traži se da svoje prostore prilagode svima , poštujući važeće propise, kao i da zapošljavaju što više osoba s hendikepom.

Da bi javni prostori bili pristupačni za hendikepirane, valja poštovati princip „ duzajn za sve“, standarde regulisane zakonima Srbije i principe međunarodne konvencije UN o pravima osoba s invaliditetom, koji je pre godinu dana potpisala i naša zemlja. Traži se i što hitnije usvajanje novog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju ovih ljudi , jer je trenutno zaposleno samo 13 odsto osoba s invaliditetom. Da bi se poboljšao kvalitet njihovog života , neophodna je edukacija dece, zaposlenih i medija, čime bi se uticalo na uklanjanje predrasuda kod ostalih članova društva. J.B. IC 131

12/05/2014 - 23:25

Albanac poklonio Srbinu skupa invalidska kolica! Bujar Nedžipi (52) iz Preševa poklonio je Srđanu Trajkoviću (43), predsedniku Udruženja paraplegičara iz Vranja, električna kolica kako bi se odužio za pomoć pri vađenju državljanstva

Na sredini fotografije su crno-žuta elktromotorna kolica, uz gornju desnu ivicu (desni gornji

ćošak fotografije) umetnuta je zastavaAlbanije. S leve strane uz komandu na udaljenosti opola centimetra postavljena je zastava Srbije. Obe su oivićene tankom crvenom linijom kružnog oblika, Deo gornje ivice,desne kod jedne i leve kod druge nedostaju zbog pravougaonog oblika fotografije. Vozač preduzeća “Mimoza” iz Preševa Bujar Nedžipi (52), poklonio je vranjskom Udruženju paraplegičara električna kolica do kojih se veoma teško dolazi, a koja koštaju oko 245.000 dinara. Na kolica se u redovnoj proceduri čeka oko osam godina.

Srđan Trajković (43), predsednik Udruženja paraplegičara, pomogao je Nedžipi da izvadi držaljvanstvo, prenosi “Blic”. - Prijatelju, treba da izvadim uverenje o državljanstvu. Albanac sam, ne snalazim se – rekao je. Trajković je celu proceduru prikupljanja, popunjavanja i predavanja obrazaca uradio sam u kolicima. Kada je Nedžipi zapitao kako da mu se oduži on mu je odgovorio:

Foto: Wikipedia/Wlodzimierz Panorama Vranja

- Sve je u redu, prijatelju. Bog je gore, on sve vidi. On nas je spojio, on će ovo da reši – odgovorio je Trajković. Potom su se i razišli. Pre sedam dana Trajković je dobio poklon od Nedžipija, nova kolica za prevoz hendikepiranih osoba. - Poklanjajući ta kolica, učinio sam najmanje što je trebalo. Taj moj gest je samo odgovor na ljudski postupak mog nepoznatog prijatelja u kolicima. Drugo, u tom poklonu, u tom gestu je deo mene, deo moje duše, deo mog srca, mog vaspitanja koje nosim iz moje porodice – rekao je Nedžipi. (Telegraf.rs)