БОУ, Сремска Митровица 17.марта 2015.

Ефесцима

ЕФЕСЦИМА

АуторТрадиционално гледано, ово писмо се приписује Павлу. У савременој теологији се то увелико пориче. Разлози су вишеструки. Традионално се наводило више разлога у прилог Павловог ауторства. У самом писму се помиње Павле као аутор. Од ране црквене историје, аутентичност овогписма није била упитна и читале су је многе цркве. Текст обилује особеностима Павловог начина писања и његовим омиљеним темама; и тако даље. С друге стране, савремени стручњаци истичу разлике у стилу и изјавама између Ефесцима и писама која су јасно Павлова. Данас постоји 4 школа тумачења. Неки покушавају да закључе да је Павле аутор али да је каснији ученик на неким местима уређивао текст.

Одакле је писаоИз истог места одакле и писмо Колошанима. Из затвора??

ДатумПошто пише из затвора (3:1; 4:1), то указује на ране 60-е. Они који тврде да Павле није ово написао, говоре о 70-90. години. У сваком случају, на сигурном смо да ово писмо вежемо за Павла (дакле ране 60-е) а да оставимо могућност да је уредничких интервенција било и касније (у последњом кварталу 1.века нове ере).

Коме је писано?Нисмо сигурни. Прва логична могућност је да је намењена цркви у Ефесу. Међутим, знамо да је Павле основао ову цркву, имао присне односе са свима из цркве, а у овом писму је упадљиво одсуство личних порука и те Павлове топлине. Можда је ово било циркуларно писмо, које је требало да се чита и у Ефесу, али не само тамо. У сваком случају, оба решења имају неке своје слабости. Опет, није пресудно овде знати коначан одговор.

Структура1) Божји благослов ради космичког помирења које је отпочело у Христу (1:3-14;3:20-21)2) Молитва да читаоци могу да духовно спознају ово јеванђеље и да их оно може у

потпуности обузети (1:15-2:10; 3:1,14-21)3) етички подстицај да хришћани заједно претачу ове добре вести у јединству на

сведочанство свима (4:1-6:17).

СврхаВећина Павлових писама тичу се – конкретних околности и проблема чије решеавање жели да помогне. Обично су то проблеми везани за унутрашњи живот цркве – етичка питања, уређење цркве, лажна учења, нехришћанске праксе и остало. Или спољашње околности у којима црква живи: непријатељство, притисак паганске већине, притисак јудаиста у дијаспори, и слично. Писмо Ефесцима је посебно по томе што повод за његово писање изледа да није никакав горући проблем. Оно је писано како би приказало виђење хришћанске цркве – изнутра. Приказује хришћанску цркву и хришћански живот ње и сваког у њој, као нешто што не радимо ми, већ што је Божје дело, с тим што ми учествујемо у њему.

Главне темеКада Павле пише, читави томови коментара се могу написати о теолошком значењу и значају написаног. Павле говори :

страница 1 oд 5

БОУ, Сремска Митровица 17.марта 2015.

о природи односа Бога и његовог народа, о учешћу Божје воље и садејству са човековом; учи о Христу, његовом односу са Оцем; о Духу Светом; о њиховој улози у спасавању човека; о томе шта значи бити спасен; о Божјем циљу: да измири, помири све jедне са другима (људе, створени свет, све

видљиво и невидљиво) - приметимо, Бог је иницијатор и реализатор тог помирења, не неког кога треба помирити са неким другим;

о томе шта ће бити на крају историје овакве планете Земље (непосредно пре велики преокрет);

говори о народу Божјем – о цркви; о улози сваког у тој хришћаској заједници; о духовној борби (против кога се боримо, а против кога не); о етици.

ЕФЕСЦИМА ПОСЛАНИЦА ПРОСЛЕЂЕНА НА АДРЕСУ 22000

1) Тежина (1:6,12,14,17,18)

Сећате се овог пројекта и акције Дивац Фондације - Шта је стварно важно?

можда убацити видео о овоме...или још неки такав...

Питање на месту. Мене је покренуло. И вратило ме на ове посланице. Прво што осећам да је порука из ових писама а заправо стиже на нашу адресу је управо ово питање. Шта је стварно важно? Хајде да прочитамо део из Павловог писма Ефесцима. Након што отвара велика питања, велика животна питања, животно важна питања о томе да их је Бог пронашао и да их је превео у другу животну причу, где је сад све организовано не више око уобичајених вредности и трке – за престижом, за богатством, за статусом, за пуким задовољством, већ око радости, чистоте, истине, око Бога, око Његовог царства већ сада и овде. Он на крају тих очинских савета у овом смислу, каже:

Нека је благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је у Христу благословио сваким духовним благословом на небесима, јер нас је у њему изабрао пре стварања света ... да хвалимо славу (кавод) његове благодати, којом нас је обдарио у вољеном Сину; у њему имамо откуп - његовом крвљу, опроштај преступа - по богатству његове благодати. (Ефесцима 1)

Ове речи имају много више везе са Дивчевим питањем него што се чини на први поглед.

Шарка око које се све окреће је реч – слава. Павле је писао на коине грпком језику, али је овај појам у јудео-хришћанском свету долази из хебрејског. Реч је била – кавод. Она се прво користила у пословном свету, да означи тежину робе, било чега. Временом је попримала и фигуратвна значења и означавала оно што је важно , важност и битност нечега.

Кавод је оно што се деси када сретнеш особу коју сваки дан сретнеш. И уобичајено: „Ћао, како си?“, и уобичајен „Ево, добро“, се окрене у - „Ћао, како је?“, „Нисам добро“ и наједном се све промени. Када је питаш зашто није добро, и она ти одговори, тренутно се нађемо усред њене

страница 2 oд 5

БОУ, Сремска Митровица 17.марта 2015.

боли, и осећаш оно што она осећа и боли те као што њу боли, а разговор више није набрзину и плитак као што је то било годинама, јер сада ово има тежину, битно је, важно је.

Она је важна;ти си важан;чињеница да је одлучила да буде искрена и да се отвори – је важна;оно што се дешава између вас је – важно и битно.

То је кавод.

Кавод је оно што се дешава док разговором покушаваш да одговориш неког од самоубиства и упорно понављаш да је живот нешто важно. И тражиш како да то боље кажеш и објасниш, и преклињеш, молиш, убеђујеш и дајеш све од себе да га увериш да одустане од тога – и изнова се враћаш на своје уверење да је – живот битан, иако то звучи тако плитко и добро познато у том тренутку.

Кавод је оно што се догоди кад сретнеш неког ко је свеже обријан, и у друштву почињеш да збијаш шале на тај рачун, и он ти каже да је то зато што његов пријатељ пролази кроз хемиотерапију и да је он урадио ово као знак солидарности – и наједном нетремице гледаш у ту сјајну главу на другачији начин.

То је кавод.

Ми живимо у лаком свету, без тежине – свету који нас бомбардује из хиљада смерова са рекламама и бекствима у свим могућим облицима; и бомбардује нас ТВ-програмима у којима људи раде бесмислене ствари и тржним центрима који у бесконачност пуштају безбројне верзије оних песама које смо некад волели док нисмо постали тупи на њих после милионитог пуштања. Ова бука, у свим њеним визуелним и менталним облицима, може да нас отупи, да учини да доживимо овај дан као да је без тежине, зато што је идентичан свим осталим док се нижу као беживотна композиција.

Али кавод, кавод је нешто друго.

Кавод је озбиљан – не у неком досадном, сивом смислу већ у светом смислу, на посебан, свет начин. Реч се у Библији често користи када се описује Божја слава – оно што се догоди када монотонија буде прободена као неким копљем, када очај буде преклопљен нечим моћнијим, осведочењем да се нешто друго дешава, испод површине, нешто што је веће и шире и дубље и моћније од било чега што можеш да замислиш. Нешто што нас подсећа колико смо малени, крхки и нестални. То је она свест на нивоу стомака која те опседне и каже ти: „Обрати пажњу, јер је ово нешто битно“.

А Павле се обраћа онима тамо, али и овима овде и каже: наша једина шанса да вратимо ту радост живљења је да се отворимо за лик живог Бога у лику живог Исуса Христа, и да спознамо – како је живот дар, како је овај дан – привилегија, да живимо са Богом и поред Бога, и да он живи са нама. И да је све важно, и да је Он – најважнији. Да је он највећи кавод. Да је његова слава и важност – највећа. А, како то иде, када кренемо од Њега, свему осталом се враћа важност, и обнавља нам се осећај дивљења и поштовања према свему осталом и свима осталима.

Нека је благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је у Христу благословио сваким духовним благословом на небесима, јер нас је у њему изабрао пре стварања света ... да

страница 3 oд 5

БОУ, Сремска Митровица 17.марта 2015.

хвалимо славу (кавод) његове благодати, којом нас је обдарио у вољеном Сину; у њему имамо откуп - његовом крвљу, опроштај преступа - по богатству његове благодати. (Ефесцима 1)

Преокрет вредности. Волиш живот и присутан си у животу јер те је присуство тог чудноватог Бога ослободило свих тегова који су те преоптерећивали: трком за признањима, трком да будеш бољи од конкуренције, грчевите потребе да контролишеш свој живот, и живот оних који су ти важни. Ослобођена си, и сада је све у перспективи, све лако, неважно, небитно - отпада од тебе. Спреман си да се ослободиш тога. Спремна си не све; и цену коју треба да платиш.

А ослобађање о ком говоримо повлачење од живота, није да- одустанеш од људи- одустанеш од посла и напора на послу- одустанеш од свакодневице...

Не, управо супротно! Само јој прилазиш на другачији начин. Ова захвалност коју овде осећамо је захвалност човека - а он је представник ове заједнице, захвалност и задивљеност ове откупљене групе људи за све у животу. И боли се носе дугачије, и радости се носе другачије, и сваки корак, и сваки поглед, и свако лице, и сваки тренутак се доживљавају као нешто свето и посебно. А шта је свему томе доделило то ново значење, или нам отворило очи да га видимо - Божја благодат, Божје откупљење нас, Божје дело опроштења наших личних грехова, Божје дело убризгавања новог мене у мене - нови апетити, нови приоритети, нове тежње, нов живот.

2) Једно

Очитовавши нам тајну воље своје... коју је предодредио у Њему; да је изврши у пунини времена: да све сједини у Христу као глави, што је на небесима и на земљи. (Еф1:10)

Занимљиво, у Ефесцима, једна моћна мисао излази из Павловог пера – све мора да се повеже у једно. Јер, наш највећи непријатељ, наша најупорнија куга, наше највеће проклетство је – раздвојеност.

Ја нисам повезан са самим собом. (Негирам толико тога из своје прошлости; из своје садашњости; нисам повезан са својим телом, са својим осећањима. Свако од нас има своју тамну, сенковиту страну. Део себе где обитавају наши страхови, несигурности, похлепа, ужас и најгоре сумње о нама самима. То је мрачно, немирно место, где се често налазе истине које некад допузе до наше свести и на кратко нас препадну пре него што их панично отерамо доле.)

Ја нисам повезан са најближима. (Ограде страха, ограде предрасуда, ограде тихог али чврстог презира, ограде мржње – ме деле од њих. Проклетство „ја-он“, другости као страшила.)

Ја нисам повезан са земљом у којој сам. Ја нисам повезан са Извором свега, Коначним спајачем свега и свих – живим Богом како је откривен у Исусу Христу.

Сви ови пре-ки-ди у нашој ствар-но-сти вапе за исцељењем. Ове посланице које стижу и на наш поштански број објављују радосну вест: велики Спајач ради на повезивању свега, на довођењу свега што припада заједно, у једно.

Павле говори о више нивоа. И ево два текста:

Отуђења на етничкој и религијској основи:

страница 4 oд 5

БОУ, Сремска Митровица 17.марта 2015.

Зато се сећајте да сте некада ви, по телесном пореклу многобошци, који се од руком учињеног назови обрезања на телу називате необрезање, у оно време били без Христа, отуђени од израиљског друштва, без удела у обећаним заветима, немајући наде, и без Бога у свету. ... А сада сте се у Христу Исусу ви, који сте некада били далеко, приближили Христовом крвљу. Јер он је наш мир ... он је оба дела саставио у једно и својим телом разрушио преградни зид који их је растављао, непријатељство... да стварајући мир од те двојице начини у себи једног новог човека, и да обојицу у једном телу помири с Богом - крстом, пошто је на њему убио непријатељство. (Ефесцима 2)

Отуђења сва остала:Јер је Бог благоизволео да се у њему настани сва пунина и да његовим посредством све измири са собом, створивши мир његовом крвљу на крсту, те да његовим посредством избави све што је на земљи и што је на небесима. (Колошанима 1)

То није оно далекоисточно поимање једног, где се све стапа у неразговетну и хомогену масу, не-личну, где се догађа космичка уравниловка, сви постајемо једно, а успут губимо своју особеност. Не, овде се ради о супротном. Господар Христос има посла са светом где је све раздвојено, што је припадало заједно. И да од-двојеност, та отуђеност, на изолованост мора да се исцели. Христос ради на об-једињавању, повезивању свега што и припада заједно. На свим нивоима.

ТелоУ вези са овим је и визија хришћанске заједнице коју црква представља.

Молим вас дакле ја слуга у Господу да се владате као што приликује вашем звању у које сте позвани, са сваком понизношћу и кротошћу, са трпљењем, трпећи један другога у љубави, старајући се држати јединство Духа у вези мира, једно Тело и један дух, као што сте и позвани у једној нади звања својега. Један Господ, једна вера, једно крштење. Један Бог и Отац свију, који је над свима и кроза све, и у свима. А свакоме је од вас дана милост по мери, како ју је Христос даровао... Да се свети усаврше за дело службе, на сазидање тела Христова, док не стигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега у човека савршена, у меру раста висине Христове (Ефесцима 4)

страница 5 oд 5