Pravoslavna mistika - Ispravan metod delanja Isusove molitve

Sveti Ignjatije Brjančaninov

Smatram za svoju obavezu da ovde izlozim, po meri naseg oskudnog znanja i oskudnog iskustva, ucenje Svetih Otaca o opitnom delanju molitve Isusove, uz jasno oznacavanje toga koji nacin bavljenja molitvom i koji oblik umne i srdacne molitve odgovara svim hriscanima bez izuzetka i monasima pocetnicima, a koji nacin delanja je svojstven onima koji su uznapredovali i koji su u to stanje uzvedeni blagonaklonoscu i blagodacu Bozijom.

Bez ikakve sumnje, prvo mesto medju svim nacinima treba da se da onome koji predlaze sveti Jovan Lestvicnik, kao posebno lakom, potpuno bezbednom, nuznom i cak neophodnom za delotvornost molitve, odgovarajucem za sve hriscane koji blagocestivo zive i traze spasenje - i za mirjane i za monahe.

Veliki nastavnik monaha dva puta govori o tome nacinu u svojoj Lestvici koja uzvodi sa zemlje na nebo: u Pouci o poslusanju i u Pouci o molitvi. Vec i to sto on svoj nacin izlaze na mestu gde se govori o poslusanju monaha u opstezicu, ocigledno pokazuje da je taj nacin namenjen monasima pocetnicima. Opis toga nacina ponavlja se u odvojenom, opsirnom ucenju o molitvi, posle pouke za bezmolvnike, dakle - ponavlja se za uznapredovale monahe; ovo ocigledno pokazuje da je taj nacin dobar i za bezmolvnike, za uznapredovale monahe. Ponavljamo, najveca vrednost ovog nacina sastoji se u tome sto je on, uz sve svoje prednosti, potpuno bezopasan.

U Pouci o molitvi sveti Jovan Lestvicnik kaze: "Bori se da vracas svoju misao u reci molitve, ili bolje - da je zakljucas u njih. Ako se usled tvoje detinje slabosti desi da se tvoja misao umori i padne, uvedi je ponovo u reci molitve. Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu. Ali, Onaj Koji sve moze da ucvrsti, moze i um nas da nacini postojanim. Ako se istrajno podvizavas, doci ce i k tebi Onaj Koji odredjuje granice moru ljudskog uma, i reci ce mu u molitvi tvojoj: Doci ces dovde i dalje neces preci (Jov. 38,11).

Duh je nemoguce svezati. Gde je pak Sazdatelj Duha, sve ukazuje potcinjavanje. Pocetak molitve sastoji se u tome da se pomisli koje pristupaju odbiju kratkim recima istog trenutka kad se pojave. Sredina je u tome da um prebiva samo u onome sto se molitvom govori ili misli. Savrsenstvo molitve je otimanje uma ka Gospodu".

U Pouci o poslusanju sveti Jovan veli: "Neprestano se bori sa mislju, vracajuci je k sebi kada se udalji: Bog od poslusnika ne zahteva nepomicnu molitvu. Ne tuguj kada si potkradan, nego budi miran, postojano vracajuci um ka sebi". Ovde je dat nacin pazljive molitve, i naglas i samo umom. U pazljivoj molitvi ne moze da ne uzme ucesce i srce, kako je rekao prepodobni Marko: "Um koji se moli bez rasejanosti, ogranicava srce".

Dakle, onaj ko se bude molio na nacin koji predlaze sveti Jovan Lestvicnik, molice se i ustima, i umom, i srcem; kada uznapreduje, zadobice umnu i srdacnu molitvu, i privuci ce k sebi Bozansku blagodat, kao sto se vidi iz navedenih reci velikog nastavnika monaha. Sta pozeleti vise od toga? Nista.

Kakva prelest moze da se pojavi uz takav nacin bavljenja molitvom? Jedino odvlacenje u rasejanost - sasvim ocigledna pogreska, neizbezna za pocetnike, koja moze brzo da se izleci kroz vracanje misli u reci, i da u svoje vreme bude unistena miloscu i pomocu Bozijom, uz postojani podvig.

Opit ce brzo pokazati kako je uz upotrebu metoda potrebno da se, narocito spocetka, reci proiznose sasvim sporo, da bi um mogao da se smesta u reci kao u forme; ovo se ne moze postici brzim citanjem. Metod svetog Jovana veoma je pogodan i za bavljenjemolitvom Isusovom i za citanje molitvenog pravila u keliji, cak i za citanje Svetog Pisma i svetootackih knjiga. Na ovaj metod treba se naviknuti, kao da se srice po slogovima - tako polako. Onaj ko se naucio tome metodu zadobio je molitvu usnu, umnu i srdacnu, svojstvenu svakome ko vodi delatan zivot.

Svestenomonah Dorotej, nas zemljak, veliki nastavnik duhovnog podviga koji se po ugledu priblizio svetom Isaku Sirijskom, savetuje onome ko se uci molitvi Isusovoj da je isprva proiznosi naglas. On kaze da molitva naglas sama po sebi prelazi u umnu.

"Od mnogo molitve naglas - kaze ovaj svestenomonah - proistice umna molitva, a od umne molitve pojavljuje se srdacna. Isusovu molitvu ne treba proiznositi glasno, nego tiho, tako da je cujes samo ti".

Prilikom narocito snaznog delovanja rasejanosti, tuge, uninija i lenjosti veoma je korisno da se molitva Isusova savrsava naglas: na glasnu molitvu Isusovu dusa malo-pomalo biva podstaknuta usled teskog duhovnog sna u koji je obicno guraju tuga i uninije.

Veoma je korisno da se molitva Isusova savrsava naglas prilikom pojacanog nasrtaja pomisli i mastanja koja dolaze od.tedesne zelje i gneva, kada se usled njihovog dejstva raspali i prokljuca krv, kada se srcu oduzmu mir i tisina, kada se um pokoleba i oslabi, i kao da bude oboren i svezan od strane mnostva nepotrebnih pomisli i mastanja: vazdusni knezovi zla - cije se prisustvo ne vidi telesnim ocima, ali se u dusi poznaje po dejstvu koje oni na nju vrse - kad cuju za njih grozno ime Gospoda Isusa dolaze u nedoumicu i zabunu, plase se i brzo odstupaju od duse.

Metod koji predlaze svestenomonah Dorotej je veoma jednostavan i lak. Njega treba sjediniti sa metodom svetog Jovana Lestvicnika, to jest molitvu Isusovu proiznositi naglas, tako da je cujes samo ti, bez zurbe, zakljucavajuci um u reci molitve: zakljucavanje uma u reci molitve zavestava i sam avva Dorotej.

Mehanizam svetog Jovana Lestvicnika neophodno je zadrzati i uz metod koji izlaze prepodobni Nil Sorski u prvom Slovu svoga Predanja ili Ustava skitskog. Prepodobni Nil je svoj metod pozajmio od grcih otaca - Simeona Novog Bogoslova i Grigorija Sinaita - i donekle ga uprostio.

Sveti Nil govori o zadrzavanju daha, o cemu su govorili i ovi sveti, to jest da se ne dise brzo: "i opit ce brzo nauciti da je to veoma korisno za sabiranje uma".

Neki, koji taj mehanizam ne shvataju i preuvelicavaju njegov znacaj, preteranim zadrzavanjem disanja povredjuju pluca i ujedno usvajanjem nepravilnog shvatanja nanose stetu dusi. Svaka vatrenost i preterano naprezanjesluzi kao prepreka napredovanju u molitvi, koja se razvija jedino u narucju mirnog, tihog i poboznog raspolozenja duse i tela.

Sve sto je neumereno - od demona je -govorio je Pimen Veliki.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИНУМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

    Мистика и религија По чему се мистика разликује од религије? Мистика

представља искуство додира с вечношћу, осећање највише реалности, осећање онога што јесте тајанствено Биће, Које стоји над текућом бујицом времена, ван граница материјалног света и истовремено прониче у ову материјалност и обасјава је. Мистика је доживљај тајанственог сусрета с Оним Ко је неухватљив за људску мисао, недоступан за телесна осећања, неизрецив речју; с Оним Ко је истовремено у нашој близини и бесконачно далек, Ко је у тренутку сусрета највећа очигледност и истовремено увек остаје непојаман; Ко нас тражи, али жели да ми Њега тражимо; Ко је за човека највећа срећа, ради поседовања Којег се треба одрећи себе и покорити свој дух Њему. Ако се мистичар упита за име Бога, он ће рећи: "Прво име је Сушти (Онај Који јесте), а друго је - Непојамни."

Религија је неодвојива од мистике, међутим, обраћа се читавој целој личности отварајући пут и дајући средства за вечно

богоопштење. Основа религије је откровење, које се прима кроз веру. Вера даје знања, која се потврђују мистичким искуством. Вера открива Бога као Личност и одређује услове у којима коначно може да се сједини с Бесконачним кроз озарење Божанском светлошћу. Откровење је усмерено на три силе душе: на разум - догматика, на вољу - заповести и правила Цркве, на осећања - богослужење и молитва. Мистика је језгро или срце религије. Без ње се религија распада: догматика постаје философија, морал (заповести) - норме друштвеног морала, а богослужење - естетика. Ван мистике Црква представља социјално-историјску институцију.

Са своје стране, без религије (овде имамо у виду Православље) мистика постаје нешто субјективно, аморфно. А пошто духовни свет садржи у себи и духовно зло, концентрисано у палим анђеоским бићима мистика је ван религије сједињена с лажним религијама и доводи човека до демонизма. Зато је за нас тако важна припадност Православној Цркви, овом највишем критеријуму духовне истине. Због тога нам теозофија и екуменизам изгледају као добровољно разоружање пред силама космичког зла и демонском лажју. Православна мистика се заснива на осећају тајне, осећању свештеног страха пред Саздатељем света и у извесном смислу пред Његовим створењима у којима мистичар као да види сенку Божанства.

Мистика је нераскидиво повезана с аскетизмом. Првородни грех који је погодио читаво човечанство испољава се у демонским импулсима и страстима. Човек је спој добра и зла, узвишеног и ниског, анђеоског и демонског. Он се стално налази у стању унутрашње борбе са самим собом; он је раскрсница мрачних и светлих сила које делују на његову душу. Његова воља личи на клатно које се колеба између два пола - врлине и греха. Његово срце је драги камен који може да поклони Богу или да га да сатани. Зато су мистичару неопходни аскетизам и послушање Цркви. Без аскетизма, који укроћује страсти и без послушања Цркви као извору освећења, он се лишава помоћи благодати -јединствене силе која је у стању да обузда демонске импулсе у човековој души.

Католицизам је изврнуо појам о првородном греху и тиме "успављује" човека. Он је аскетизам свео на минимум оставивши га у наслеђе само малобројним монашким орденима. Протестантизам обично на аскетизам гледа као на патологију. Сликовито говорећи, католицизам је срушио зидине аскетике, а протестантизам је однео њихово последње камење за изградњу светских кућа. Он је аскетизам заменио другим појмовима: умереност, штедљивост и поредак. И у католичкој и у протестантској религији мистика је уништена или деформисана. У

једном случају њу ће заменити морализам, а у другом она често стиче окултни карактер (због чега у наше време постоје и постају популарни различити окултни токови и школе).

Природно је да човек који је изгубио или деформисао своје мистичко осећање, за којег је религија сведена на морал никако не може да схвати каква је разлика између Православља, католицизма и протестантизма. Он их је свестан као разлика у историјској традицији и негодује због чега се хришћанске конфесије, а затим и све религије уопште не уједине на основу општих моралних принципа. Веру у Православље као једину могућност истинског, благодатног богоопштења он сматра дефицитом љубави према људима, верском гордошћу, опскурантизмом, а у неким случајевима - злонамерношћу против човечанства.

Међутим, кад јувелир не би видео разлику између врста драгоцених метала и камења, већ би тврдио да су сви једнаки, људи би га назвали профаном. Његово највише знање требало је да се покаже управо у умећу разликовања њихових својстава и одређивању њихове вредности. Ако човеку сви предмети изгледају као да су обојени једном бојом, ово не говори о ширини погледа, о оштрини вида, већ о болести очију. Кад би неко изјавио да између философских система нема разлике и да се сви подударају у главном људи би га назвали незналицом, човеком који није упознат с различитим философским постулатима. А овде ми тврдимо само једно: без мистике се не може схватити и оценити православна вера, човек који је лишен мистике неће бити православац, чак и ако би себе таквим сматрао, већ само рационалиста "православног обреда". Без мистике и аскетизма није могуће осетити реалност православних догми, а без исповедања догми и учествовања у црквеним Тајнама не може се стећи богатство мистике, Таворска светлост, а не лажна мистика која заслепљује човека одбљесцима пакленог пламена и затим погружава душу у непробојну таму. Зато је за нас Бог највиша од свих вредности, а Православље онај тајанствени Синај на којем се Божанство јавља човеку.