PRAVOSLAVNA CRKVA I EKUMENIZAM...nasledstvo svetih (Ef.1,18), i nada našeg hrišćanskog zvanja (Ef. 1,18). Crkva je ne samo cilj i smisao svih bića i tvari: od AnĊela do atoma;

www.PrijateljBozji.com

Prepodobni Justin Ćelijski

PRAVOSLAVNA CRKVA

I EKUMENIZAM

PRAVOSLAVNO UČENJE O CRKVI

Pravoslavna Crkva i Ekumenizam

Pravoslavno učenje o Crkvi

Svojstva Crkve

Jedinstvo i jedinstvenost Crkve

Svetost Crkve

Sabornost Crkve

Apostolnost Crkve

Pedesetnica

Blagodat

Svete tajne

Sveta tajna krštenja

Sveta tajna miropomazanja

Sveta tajna Evharistije

Svete vrline

Crkvena jerarhija

Crkveni praznici

O Bogu - Sudiji


EKUMENIZAM

Ekumenizam

Humanistiĉki i Bogoĉoveĉanski progres

Humanistiĉka i Bogoĉoveĉanska kultura

Humanistiĉko i Bogoĉoveĉansko društvo

Humanistiĉka i Bogoĉoveĉanska prosveta

Ĉovek ili Bogoĉovek

Humanistiĉki ekumenizam

Izlaz iz svih bezizlaza

PRVI DEO

PRAVOSLAVNO UČENJE Ο CRKVI

sadrţaj

PRAVOSLAVNA CRKVA I EKUMENIZAM

Ekumenizam je pokret koji iz sebe roji mnogobrojna pitanja. I sva ta pitanja,

ustvari, izviru iz jedne ţelje i uviru u jednu ţelju. I ta ţelja hoće jedno: Istinitu Crkvu

Hristovu. Α Istinita Crkva Hristova nosi, i treba da nosi, odgovore na sva pitanja i

podpitanja koja Ekumenizam postavlja. Jer ako Crkva Hristova ne rešava vekovna

pitanja ĉovekova duha, ona pije ni potrebna. Α glavno ognjište ĉovekova duha stalno

bukti ţeraviĉnim vekoveĉnim pitanjima. I svaki ĉovek gori u njima, svesno ili nesvesno,

voljno ili nagonski: gori mu srce, gori um, gori savest, gori duša, gori vascelo biće

njegovo. I nema mira u kostima njegovim. MeĊu planetama naša je planeta prestonica

svih veĉnih muĉeniĉkih problema: problema ţivota i smrti, dobra i zla, vrline i greha,

sveta i ĉoveka, besmrtnosti i veĉnosti, raja i pakla, Boga i Ċavola. MeĊu bićima ĉovek je

najsloţenije i najzagonetnije biće. I svrh svega: najmuĉeniĉkije. Zato je Bog i sišao pa

zemlju, zato, i postao ĉovek da nam kao Bogoĉovek da odgovore na sva naša

muĉeniĉka, vekoveĉna pitanja. Iz tog razloga je On i ostao sav na zemlji u Crkvi Svojoj,

kojoj je On glava, a ona - telo Njegovo. Ona - Istinita Crkva Hristova, Crkva

Pravoslavna: i u njoj sav Bogoĉovek sa svima Svojim blagovestima i sa svima Svojim

savršenstvima.

Šta je Ekumenizam u svome korenu i prakorenu, u svojoj suštini i prasuštini, u

svojim stvarnostima i teţnjama, najbolje će se videti, ako ga ogledamo u ogledalu

Jedine Istinite Crkve Hristove. Zato je potrebno izloţiti, makar u najglavnijim i

najkraćim potezima, uĉenje Pravoslavne Crkve ο Istinitoj Crkvi Hristovoj, Crkvi

apostolsko-svetootaĉkoj, svetopredanjskoj.


PRAVOSLAVNO UČENJE Ο CRKVI

sadrţaj

Sva tajna vere hrišćanske je u Crkvi; sva tajna Crkve je u Bogoĉoveku; sva

tajna Bogoĉoveka je u tome što Bog postade telo, i smesti u telo vascelo Svoje

Boţanstvo, sve Svoje Boţanske vrednosti i savršenstva, sve tajne Boga. Svo EvanĊelje

Bogoĉoveka Gospoda Hrista saţeto je u nekoliko reĉi, u ovu sveblagovest: Velika je

tajna pobožnosti: Bog se javi u telu (1.Tim.3,16). Majušno telo ljudsko smestilo je

vascelog Boga sa svima Njegovim bezbrojnim beskrajnostima, i pri tome Bog ostao

Bogom i telo ostalo telom: uvek u jednoj Liĉnosti - Liĉnosti Bogoĉoveka Hrista:

savršen Bog i savršen ĉovek = savršen Bogoĉovek. Tu nije samo jedna tajna, već sve

tajne neba i zemlje, slivene u jednu tajnu: u tajnu Bogoĉoveka = u tajnu Crkve,

Bogoĉoveĉanskog tela Njegovog. Sve se svodi na telo Boga Logosa, na ovaploćenje

Boga, oĉoveĉenje. U toj istini je i sav ţivot Bogoĉoveĉanskog tela Crkve, i njome

znamo kako treba živeti u domu Božjem, koji je Crkva Boga živoga, stub i tvrĎava

Istine (1.Tim.3,15).

Bog se javi u telu, - u tome je, veli Zlatousti blagovesnik EvanĊelja Spasova,

sav domostroj našeg spasenja. Vaistinu velika tajna... Obratimo paţnju, sveti Apostol

svuda domostroj našeg spasenja naziva tajnom. I s pravom, jer ona nije bila poznata

svima ljudima, pa ĉak ni AnĊelima nije bila otkrivena. Α οtkriva se kroz Crkvu. I

stvarno, velika je to tajna, jer je Bog postao ĉovek i ĉovek Bog. Stoga treba da ţivimo

dostojno ove tajne1.

Najviše što je Bog mogao dati ĉoveku dao je postavši ĉovek, i zanavek ostavši

kao Bogoĉovek u svima svetovima, vidljivim i nevidljivim. Majušno ĉovekovo biće je

smestilo vascelog Boga, nesmestivog i odasvud bezgraniĉnog. To ĉini da je Bogoĉovek

najzagonetnije biće u svim ĉoveĉanskim svetovima. Sveti Damaskin je u pravu i na

zemlji i na nebu, i u vremenu i u veĉnosti, kada tvrdi da je Bogoĉovek „jedino novo pod

suncem”2. Dodao bih: i uvek novo, novo koje nikada ne stari ni u vremenu ni u

veĉnosti. No, u Bogoĉoveku i sa Bogoĉovekom i sam ĉovek je postao biće - novo pod

suncem, biće boţanski vaţno, boţanski skupoceno, boţanski veĉno, boţanski sloţeno.

Tajna Boga ujedinila se neodvojivo sa tajnom ĉoveka, i postala dvojedna tajna, svetajna

svih svetova. I tako postala Crkva: Bogoĉovek = Crkva. Druga Ipostas Presvete Trojice,

Ipostas Boga Logosa postavši ĉovek, postavši Bogoĉovek, ostala je u našem

zemaljskom svetu, i u svim svetovima kao Bogoĉovek = Crkva. Oĉoveĉenjem Boga

Logosa, ĉovek je kao posebno bogoliko biće uzveliĉan boţanskim veliĉanstvom, jer mu

je Druga Ipostas Presvete Trojice postala glava, veĉna glava Bogoĉoveĉanskog tela

Crkve. Bog Otac Duhom Svetim dade Gospoda Hrista-Bogoĉoveka iznad svega za

glavu Crkvi, koja je telo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef.1, 17-

23).

Sa Bogoĉovekom Gospodom Hristom, kao sa glavom svojom, Crkva je postala

najsavršenije i najvrednosnije biće u svima svetovima. Sve Bogoĉovekovo postalo je

njeno: sve Boţanske sile Njegove postale su njene, i sve vaskrsne, i sve preobraţajne, i

sve oboţujuće, i sve obogoĉoveĉujuće, i sve ohristovljujuće, i sve otrojiĉujuće, i sve

ohristovljujuće sile Njegove postale su zanavek njene. Α što je vaţnije i od najvaţnijeg,

i ĉudesnije od najĉudesnijeg, i potresnije od najpotresnijeg jeste to što je sama Ipostas

Boga Logosa iz neizmernog ĉovekoljublja Svog postala veĉna Ipostas Crkve. Nema

bogatstva Boţjeg, nema slave Boţje, nema dobra Boţjeg, a da ĉudesnim Bogoĉovekom

nije postalo zauvek naše, zauvek ljudsko u Crkvi.

1 Св. Златоуст, In Epist. I ad Timoth. Homil. XI, 1; Ρ. gr. t. 62. col. 553-556. 2 De fide, III, 1; P. gr. t. 94 col. 984B.


Svu neizmernu veliĉinu moći Svoje i bogatstvo ĉovekoljublja Svog i svemoć sile Svoje

Bog naroĉito pokaza vaskrsenjem Hrista iz mrtvih, vaznesenjem Njegovim na nebo

iznad Heruvima i Serafima i svih nadnebesnih Sila Bestelesnih, osnivanjem Crkve kao

tela Njegovog, tela kome je On, vaskrsli i vazneseni i Veĉnoţivi Bogoĉovek, glava. To

bezgraniĉno ĉudo, to uistini najboţanskije sveĉudo Bog učini u Hristu kada Ga vaskrse

iz mrtvih i posadi sebi s desne strane na nebesima iznad svih Poglavarstava i Vlasti i

Sila i Gospodstava i svakog imena što se može nazvati, ne samo na ovome svetu nego i

na onome; i sve pοκορi pod noge Njegove, i Njega postavi iznad svega – ὑπὲπ πάνηα za

glavu Crkve, koja je telo Njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu - ηὸ

πλήπυμα ηοῦ ηὰ πάνηα ἐν πᾶζι πληποςμένος (Εf.1,20-23).

Tako je u vaskrslom i vaznesenom Bogoĉoveku ostvaren predveĉni plan

Trisvetog Boţanstva: da se sve sjedini pod glavom Hristom - ἀνακεθαλαιώζαζθαι ηὰ

πάνηα – što je na nebesima i na zemlji (Ef.1,10), ostvaren u Bogoĉoveĉanskom telu

Crkve. Crkvom, Bogoĉoveĉanskim telom Svojim, Gospod je sjedinio u veĉnoţivi

organizam sva anĊelska bića, ljude i sve bogozdane tvari. Tako je Crkva - punoća

Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef.1,23), tj. Hrista Bogoĉoveka, koji kao Bog

ispunjava sve u svemu, a kao ĉovek i Veĉni Arhijerej daje nama ljudima da ţivimo tom

punoćom u Crkvi pomoću svetih tajni i svetih vrlina. To je vaistinu pliroma svega

Boţanskoga, svega veĉnoga, svega bogolikoga, svega bogozdanoga. Jer je Crkva

pliroma Boţanske Istine, Boţanske Pravde, Boţanske Ljubavi, Boţanskog Ţivota,

Boţanske Veĉnosti; pliroma svih Boţanskih savršenstava; i još pliroma svih

ĉoveĉanskih savršenstava, jer je Gospod Hristos Bogoĉovek: dvojedna pliroma Boţjeg i

ljudskog. To je Bogoĉoveĉansko pliromsko svejedinstvo, obesmrćeno i ovekoveĉeno

time što mu je glava sam Veĉni Bogoĉovek, Druga Ipostas Presvete Trojice. Pliroma

Bogoĉoveĉanskog tela, Crkva ţivi besmrtnim i ţivotvornim logosnim silama

ovaploćenog Boga Logosa. To osećaju svi istinski ĉlanovi Crkve, a najpotpunije od

svih Svetitelji i AnĊeli. Ta pliroma Bogoĉoveĉanskih savršenstava Hristovih i jeste

nasledstvo svetih (Ef.1,18), i nada našeg hrišćanskog zvanja (Ef. 1,18). Crkva je ne

samo cilj i smisao svih bića i tvari: od AnĊela do atoma; nego i njihov jedini svecilj i

svesmisao. U njoj nas je Bog zaista blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim (Ef.1,3);

u njoj dao sva sredstva za naš sveti i neporoĉni ţivot pred Bogom (Ef.1,4); u njoj nas

usinjuje kroz Sina Svog Jedinorodnog (Ef.1,5-8); u njoj nam otkrio veĉnu tajnu volje

Svoje (Ef.1,9); u njoj sjedinio vreme sa veĉnošću (Ef.1,10); u njoj omogućio

uhristovljenje i ohristovljenje svih bića i tvari, njihovo uduhovljenje i oduhovljenje, i

njihovo utrojiĉenje i otrojiĉenje (Ef.1,13-18). Zbog svega toga Crkva saĉinjava najveću

i najsvetiju tajnu Boţju u svima svetovima. UporeĊena sa ostalim tajnama Boţjim, ona

predstavlja Svetajnu. U njoj je svaka Boţja tajna - blagovest i blaţenstvo, u njoj svaka

od njih - raj. Jer je svaka od njih prepuna Sladĉajšeg Gospoda. Α Sladĉajši Gospod?

Njime je raj - raj, i blaţenstvo - blaţenstvo; Njime je Bog - Bog, i ĉovek - ĉovek; Njime

je Istina - Istina, i Pravda - Pravda; Njime je Ljubav - Ljubav, i Dobrota - Dobrota;

Njime je Ţivot - Ţivot, i Veĉnost - Veĉnost.

Osnovna blagovest, i u njoj osnovna sveradost, za sva bića i za sve svetove jeste

ovo: Bogoĉovek Hristos je sve i sva u svim svetovima, i u Njemu Crkva. Α

sveblagovest je ovo: Crkvi je glava - Hristos Bogoĉovek. Ustvari: On je pre svega, i sve

je u Njemu (Kol. 1,17). Jer je On - Bog, On - Tvorac, On - Promislitelj, On - Spasitelj,

On - ţivot ţivotu, i biće biću, i postajanje postajanju: sve se kroz Njega i za Njega sazda

(Kol.1,16). On je cilj svemu što postoji. Sva tvorevina sazdana je kao Crkva, i saĉinjava

Crkvu, a On je glava telu Crkve (Kol.1,18). To je logosno svejedinstvo tvari i logosna

svecelishodnost tvari. Greh je jedan deo tvorevine odvojio od tog logosnog svejedinstva

i svecelishodnosti, i potopio u alogosnu besciljnost, u smrt, u pakao, u muke. Radi toga

Bog Logos silazi u naš zemaljski svet, postaje ĉovek, i kao Bogoĉovek izvršuje spasenje


sveta od greha. Njegov Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja ima svoj cilj: da sve oĉisti

od greha, da sve ologosi, da sve osveti, da sve uĉlani u Bogoĉoveĉansko telo Crkve, i na

taj naĉin vrati logosnom svejedinstvu i logosnoj svecelishodnosti. Postavši ĉovek, i

osnovavši Crkvu na Sebi i Sobom i u Sebi, Gospod Hristos je kao Bogoĉovek

neizmerno uzveliĉao ĉoveka, kao niko do tada niti iko od tada. On je Svojim

Bogoĉoveĉanskim podvizima ne samo spasao ĉoveka od greha, smrti i Ċavola, nego ga i

uzneo iznad svih bića i tvari. Bog nije postao ni BogoanĊeo ni Bogoheruvim ni

Bogoserafim već Bogoĉovek. Time je uzdigao ĉoveka iznad svih AnĊela i ArhanĊela,

iznad svih nadljudskih bića. Pritom, Gospod mu Crkvom pokori sve i sva: πάνηα

ὑπέηαξεν ὑπὸ ηοὺρ πόδαρ αὐηοῦ (Εf. 1,22). Crkvom i u Crkvi, kao Bogoĉoveĉanskom

telu, ĉovek raste u nadanĊelske, u nadheruvimske visine. Tako je put njegovog

uzlaţenja, njegovog usavršavanja duţi od anĊelskog, od heruvimskog, od serafimskog.

Ovde je posredi tajna nad tajnama. Neka umukne svaki jezik, jer govori neiskazana i

nenasita ljubav Boţja, neiskazano i nenasito ĉovekoljublje uistini Jedinog Ĉovekoljupca

- Gospoda Isusa. Ovde nastaju viĎenja i otkrivenja Gospodnja (2.Kor.12,1), koja se ne

mogu izraziti nikakvim jezikom, ne samo ljudskim nego i anĊelskim. Sve je tu iznad

uma, iznad reĉi, iznad prirode, iznad stvorenog. Ako je do tajne, tu je svetajna ĉoveka u

svetajni Bogoĉoveka, koji je Crkva, i usto telo Crkve i glava Crkve. I u svemu tome i

kroz sve to: ĉovek ucrkvenjeni i ocrkvenjeni, ĉovek uhristovljeni i ohristovljeni, ĉovek

ubogoĉoveĉeni i obogoĉoveĉeni, ĉovek utrojiĉeni i otrojiĉeni, ĉovek - sutelesnik

Bogoĉoveĉanskog tela Hristovog = Crkve (Ef.3,6), najsvetije i najmilije tajne Boţje,

tajne nad tajnama: svesvete svetajne. Crkva - to je Bogoĉovek Hristos produţen kroza

sve vekove i kroza svu veĉnost. Ali sa ĉovekom i za ĉovekom i sva bogozdana tvar: sve

što je na nebu i na zemlji bilo sazdano Bogom Logosom; sve to ulazi u Crkvu, kao telo

njeno, kome je glava Gospod Hristos; ali glava je glava telu, i telo je telo glavi:

nerazdvojno jedno od drugog, punoća jednog sa drugim: nynoća Onoga koji sve

ispunjava u svemu (Ef.1,23). Postajući svetim krštenjem ĉlan Crkve svaki Hrišćanin

postaje sastavni deo punoće Onoga koji sve ispunjava u svemu, i sam se ispunjava tom

punoćom Boţjom (Ef.3,19); i na taj naĉin postiţe svesavršenu punoću svoga

ĉoveĉanskog bića, svoje ĉoveĉanske liĉnosti. Po meri svoje vere i svoga blagodatnog

ţivota u Crkvi, svaki Hrišćanin postiţe tu punoću kroz svete tajne i svete vrline. To vaţi

za sve Hrišćane svih vremena. Svi ispunjeni punoćom Onoga koji ispunjava sve u

svemu: sve u nama ljudima, sve u AnĊelima, sve u planetama, sve u pticama, sve u

biljkama, sve u mineralima, sve u svim bogozdanim tvarima. I na taj naĉin mi ljudi

oroĊeni, boţanski oroĊeni sa svima bogozdanim bićima i tvarima. Jer gde je

Bogoĉovekovo Boţanstvo, tamo je i Njegovo ĉoveĉanstvo; tamo svi verni svih vremena

i svih bića: AnĊela i ljudi. Na taj naĉin mi se ljudi u Crkvi ispunjujemo svakom

punoćom Božjom (Kol.2,9): Bogoĉoveĉanska punoća = Crkva: Bogoĉovek - glava

njena, ona - telo Njegovo, a mi uvek u svemu ţivljenju svom u potpunoj zavisnosti od

Njega, kao telo od glave. Iz Njega, besmrtne glave Crkve, kroz celo telo Crkve struje

ţivotvorne blagodatne sile, i oţivljuju nas besmrtnošću i veĉnošću. Sva

Bogoĉoveĉanska ĉula Crkve su od Njega i u Njemu i Njime. Sve svete tajne i svete

vrline u Crkvi kojima se oĉišćujemo, preporoĊujemo, preobraţavamo, osvećujemo,

ohristovljujemo, obogoĉoveĉujemo, oboţujemo, otrojiĉujemo, spasavamo, bivaju od

Oca kroz Sina u Duhu Svetom, i to blagodareći Ipostasnom jedinstvu Boga Logosa sa

našom ĉoveĉanskom prirodom u ĉudesnoj Liĉnosti Bogoĉoveka Gospoda Isusa.

Radi ĉega je Bogoĉovek Gospod Hristos, Drugo Lice Presvete Trojice, u Crkvi sve i

sva: i glava telu Crkve i Crkva telo Njegovo? Radi toga da svi ĉlanovi Crkve: u svemu

rastemo u onome koji je glava: Hristos, dok dostignemo svi u čoveka savršena, u meru

rasta visine Hristove - εἰρ μέηπον ἡλικίαρ ηοῦ πληπώμαηορ ηοῦ Χπιζηοῦ (Εf.4,15.13).

Το znaĉi: Crkva je Bogoĉoveĉanska radionica u kojoj se ljudi pomoću svetih tajni i


svetih vrlina obogoĉoveĉuju, ohristovljuju, oboţuju, preobraţavaju u bogoljude po

blagodati, u bogove po blagodati. Tu sve biva ogoĉovekom, u Bogoĉoveku, po

Bogoĉoveku: sve u kategoriji Bogoĉoveĉijeg i Bogoĉoveĉnog. Bogoĉoveĉanskom

Liĉnošću Svojom Gospod Hristos obuhvata, proţima, prohodi sve svetove u kojima se

kreću i ţive ljudska bića: silazi u najdonja mesta zemlje, u sam pakao, u carstvo smrti;

uzlazi iznad svih nebesa da Sobom ispuni sve i sva - ἵνα πληπώζῃ ηὰ πάνηα (Ef.4,8-10;

sr.Rim.10,6-7).

Sve u Crkvi radi voĊeno i rukovoĊeno glavom Crkve - Gospodom Hristom. I

tako raste Bogoĉovekovo telo. Bogoĉovek - raste! I to se ĉudo neprekidno zbiva radi

nas ljudi i radi našega spasenja i ohristovljenja. Raste telo Hristovo - Crkva. Raste

cvakim ĉovekom koji postane ĉlan Crkve: sastavni deo Bogoĉoveĉanskog tela

Hristovog. To rašćenje svaĉije liĉnosti ljudske u Crkvi biva od glave Crkve - Gospoda

Hrista. Od Njega preko Njegovih svetih, hristonosnih saradnika. Sveĉovekoljubivi

Gospod je dao: i Apostole, i Proroke, i EvanĊeliste, i Pastire, i Uĉitelje - na

usavršavanje svetih i sazidanje tela Hristova (Ef.4,11. 12). I iz Gospoda Hrista, kao iz

glave Crkve: sve telo Crkve raste, skladno sastavljeno i sklapano onim što svaki

zglavak pomaţe, radeći prema meri svakog uda (Ef.4,16).

U ĉemu je nada našeg hrišćanskog zvanja? - U sjedinjenju našem sa Gospodom

Hristom, a preko Njega sa onima što su u Njemu, u Bogoĉoveĉanskom telu Njegovom,

Crkvi. Α telo je Njegovo · jedno telo (Ef.4,4), telo ovaploćenog Boga Logosa; i duh je u

tom telu - jedan duh (Ef.4,4), Duh Sveti. To je Bogoĉoveĉansko jedinstvo, savršenije i

potpunije od svake vrste jedinstva. U zemaljskom svetu ne postoji stvarnije i

obuhvatnije i besmrtnije jedinstvo: jedinstvo ĉoveka sa Bogom i ljudima i svima

tvarima. Α sredstva da se u to jedinstvo uĊe pristupaĉna su svima i svakome: svete tajne

i svete vrline. Prva sveta tajna jeste krštenje, a prva sveta vrlina jeste vera. Jedna vera

(Ef.4,5), i nema druge osim nje; i jedan Gospod, (sr.1.Kor.8,16; 12,5; Jd.3), i nema

drugog osim Njega (Ef.4,5); i jedno krštenje (Ef.4,5), i nema drugog osim njega. Tek u

organskom jedinstvu sa Bogoĉoveĉanskim telom Crkve; tek kao sutelesnik tog

ĉudesnog organizma, ĉovek dolazi do potpunog osećanja i saznanja i ubeĊenja: da je

zaista samo jedan Gospod - Presveta Trojica; samo jedna vera - vera u Presvetu Trojicu

(Ef.3,6; 4,13; 4,5; Jd.3); samo jedno krštenje - krštenje u ime Presvete Trojice

(Mt.28,19), i samo jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima nama

(Ef.4,6; sr.1.Kor.8,6; 12,6; Rim.11,36). „Jedan je nad svima Otac, koji je kroza sve

Logosom koji je iz Njega, i u svima Duhom Svetim”3. To osećati, i time ţiveti, znaĉi:

vladati se dostojno hrišćanskog zvanja (Ef. 4,1; sr.Rim.12,2; Kol.3,8-17; 1.Sol.2,7).

Reĉju, to znaĉi: biti Hrišćanin.

Kroz Hrista Gospoda svi ljudi, i Jevreji i neznabošci, imaju pristup ka Ocu u

jednome Duhu, pošto se samo kroz Hrista dolazi k Ocu (Ef.2,18; Jn.14,6). Svojim

domostrojem spasenja Bogoĉovek nam je svima otvorio put i pristup Trojiĉnom

Boţanstvu (sr.Rim.5,1-2; Ef.3,12; 1.Pt.3,18). U Bogoĉoveĉanskom domostroju

spasenja sve biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. To je vrhovni zakon u

Bogoĉoveĉanskom telu Crkve; vrhovni zakon u ţivotu Crkve; vrhovni zakon u ţivotu

svakog ĉlana Crkve. Jer, šta je spasenje? Ţivot u Crkvi. Α šta je ţivot u Crkvi? Ţivot u

Bogoĉoveku. Α šta je ţivot u Bogoĉoveku? Ţivot u Svetoj Trojici, jer je Bogoĉovek -

Drugo Lice Presvete Trojice, uvek jednosušno i jednoţivotno sa bespoĉetnim Ocem i

ţivotvornim Duhom (sr.Jn.14,6-9; 6,23.26; 15,24-26; 16,7.13-15; 17,10-26). Tako je

spasenje, ustvari, ţivljenje u Svetoj Trojici.

Tek u Gospodu Hristu Bogoĉoveku ĉovek se prvi put osetio potpuno jedan po

biću, trojedan. I u tom bogolikom trojedinstvu našao i jedinstvo svoga bića, i

3 Св. Ј. Дамаскин, In Ephes. с 4, V. 5-6; Р. gr. t. 95, col. 840D.


besmrtnost bogoliku, i veĉni ţivot: zato je veĉni ţivot - u poznanju Trojednog Boga

(sr.Jn.17, 3). Upodobiti se Trojednom Gospodu, ispuniti se svakom punoćom Božjom

(Kol.2,9-10; Ef.3,19), postati savršen kao Bog (Mt.5,48), - to je naš poziv, u tome nada

zvanja našeg: zvanja svetog (2.Tim. 1,9), zvanja nebeskog (Jev.3,1), zvanja Božjeg

(Fil.3,14; Ef.1,18; Rim.11,29). Tek u Crkvi Hristovoj mi osećamo ţivo i besmrtno da

smo i pozvani u jednoj nadi zvanja svoga (Ef.4,4). Jedno zvanje za sve ljude; i jedna

nada za sve ljude. To se zvanje ţivi, doţivljava Crkvom i u Crkvi: sa svima svetima

kroz svete tajne i svete vrline (Ef.3,18-19). I mi se onda i osećamo jedno telo i jedan

duh sa svima svetima: Tako smo mi mnogi jedno telo u Hristu (Rim.12, 5); jer jednim

Duhom mi se svi krstismo u jedno telo; i svi se jednim Duhom napojismo. Jer telo nije

jedan ud nego mnogi. Mnogi su udi a jedno telo (1.Kor.12,13.14.20.27.). Vi ste telo

Hristovo, i udi meĎu sobom (1.Kor.12,27). Nada voĊena verom i ljubavlju

evanĊelskom, nosi nas ka ostvarenju i postignuću našeg zvanja, našeg cilja, našeg

poziva: bogosavršenstva. Α tο se obavlja jedino u granicama Bogoĉoveĉanskog tela

Hristovog pomoću Bogoĉoveĉanskih sila Njegovih, kojima i ţive svi sutelesnici tog

svetog i jednog tela, u kome je jedan duh - Duh Sveti. Duh Istine (Jn. 15,26) kao

ujedinitelj sviju duša svih Hrišćana u jednu dušu - sabornu dušu, i svih srca u jedno srce

- saborno srce, i svih duhova u jedan duh - saborni duh Crkve, u jednu veru - sabornu

veru Crkve. To je ustvari ujedinjenje, i jedinstvo tela i jedinstvo duha, u kome sve biva

od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Jer je jedan Bog koji čini sve u svemu (1.Kop.12,6;

sr.Rim.11,36).

Tako smo mi mnogi jedno telo u Hristu, - tek u Hristu (Rim.12,5). Kroz svete

tajne i sveto ţivljenje u svetim vrlinama mi se uĉlanjujemo u jedno telo u Hristu; i

meĊu nama nema razmaka, udaljenosti, svi smo uţivljeni meĊu sobom i povezani

jednim ţivotom, kao što su udi tela ĉovekova povezani meĊu sobom. Misao tvoja, dok

je u Hristu, saĉinjava jedno telo sa mislima svih svetih ĉlanova Crkve; i ti zaista misliš

sa svima svetima, misao ti je blagodatno organski sjedinjenja njihovim mislima. Tako i

tvoje osećanje dok je u Hristu; tako i volja tvoja, dok je u Hristu; tako i tvoj ţivot, dok

je u Hristu. U našem telu udi mnogi –jedno su telo (1.Kor.12,12), tako i Hristos. Jer

jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo (1.Kor.12,13), i jedan Duh nas uputi na

jednu Istinu. U Svome Bogoĉoveĉanskom telu, od koga je i u kome je Crkva, Gospod

Hristos je krstom ujedinio sve ljude (Ef.2,16). U raskošju veĉnoga i sveboţanskoga u

tom Bogoĉoveĉanskom telu darovi su različni, ali je Duh jedan (l.Kop.12,4): Duh koji

dela kroz svete darove i obitava u svima ĉlanovima Crkve ujedinjujući ih u jedan duh i

u jedno telo: Jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo (1.Kop.12,13).

Šta je to jedno telo? pita Zlotousti bogomudrac; i odgovara: Verni sa svih

krajeva vaseljene, koji sada ţive, koji su ţiveli, i koji će ţiveti. TakoĊe i oni koji su do

dolaska Hristova ugodili Bogu, saĉinjavaju jedno telo. Zašto? Zato što su i oni poznali

Hrista. Otkuda se to vidi? Reĉeno je: Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i

vide, i obradova se (Jn.8,56); i još: Da ste verovali Mojsiju, verovali biste i meni, jer on

pisa za mene i proroci (Jn.5,46). Stvarno, oni ne bi pisali ο onome ο kome ne bi znali

šta da kaţu; no zato što su Ga znali, oni su Ga i poštovali. Sa tog razloga i oni

saĉinjavaju jedno telo. Telo se ne odvaja od duha, inaĉe ono ne bi bilo telo. Pored toga,

za stvari koje se meĊu sobom sjedinjuju i imaju veliku vezu, mi obiĉno govorimo: jedno

su telo. Tako i mi u sjedinjenju saĉinjavamo jedno telo pod jednom glavom4.

U Crkvi - sve je Bogoĉoveĉansko: Bog je uvek na prvom, a ĉovek uvek na

drugom mestu. Bez Boţanske sile Hrišćani ne mogu ţiveti Bogoĉoveĉanskim

evanĊelskim ţivotom, ni napredovati u njemu. Za sve što je Bogoĉoveĉansko, ĉoveku je

potrebna pomoć Boţja. Jedino obuĉeni u silu s visine (Lk.24,29; Dap.1,8), u Boţansku

4 In Ephes. Homil. Χ, 1; Ρ. gr. t. 62, col. 75.76; Homil. XI, 1; col. 79.80.


silu Duha Svetoga, ljudi mogu ţiveti evanĊelski na zemlji. Zato je Spasitelj i objavio

veliku Boţansku istinu na Tajnoj Veĉeri ο Duhu Svetom kao ostvaritelju i izvršitelju

spasenja ljudi silom Njegove Boţanske delatnosti u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve

(sr.Jn.14,16-17.26; 15,26; 16,7-13). Gospod Hristos se Duhom Svetim useljuje u

ĉoveka, obnavlja ga, osvećuje ga, ohristovljuje ga (Ef.3,16-17). Bez Duha Svetoga duh

ĉovekov se raspada i rasipa kroz grehe u bezbroj smrti, u bezbroj nebića i psevdobića.

Duh Sveti je zbog Hrista i Hristom došao u svet, i postao duša u telu Crkve; i On se

samo Hristom i zbog Hrista daje ljudima. To znaĉi: Duh Sveti samo zbog Hrista i

Hristom ţivi u ljudima. Gde Hrista Bogoĉoveka nema, tu ni Duha Svetoga nema; tu

nema Boga, jer nema Trojiĉnog Boţanstva. Jer Hristos je Duhom Svetim u Crkvi; i

Crkva je Duhom Svetim u Hristu, Hristos - glava Crkve; Duh Sveti - duša Crkve.

Boţanskom silom Svojom Duh Sveti sjedinjuje sve verne u jedno telo, Crkvu:

Jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo;... i svi se jednim Duhom napojismo

(1.Kor.12,13). On je strojitelj i izgraditelj Crkve. Po bogonadahnutoj reĉi svetog

Vasilija Velikog: „Duh Sveti izgraĊuje Crkvu”5. Duhom Svetim se ugraĊujemo,

uzidavamo, utelovljujemo u telo Crkve. Njime se saovaploćujemo Hristovom

Bogoĉoveĉanskom telu Crkve, postajemo sutelesnici Hristovi (Ef.3,6). Duhom Svetim

je ne samo postalo, nego se i neprestano izgraĊuje sveto, Bogoĉoveĉansko, saborno telo

Crkve, koje je jedno i nedeljivo. Nema sumnje: samo se Duhom Svetim postaje Hristov

kroz svete tajne i svete vrline. Jer, gde je Duh Sveti, tu je i Hristos; i opet: gde je

Hristos, tu je i Duh Sveti. Jednom reĉju: tu je sva Sveta Trojica. Α od Nje je sve, i u

Njoj je sve. Dokaz - sveta tajna krštenja: njome se ĉovek utrojiĉuje da bi se u toku

ţivota evanĊelskim podvizima potpuno otrojiĉio, to jest: ţiveo od Oca kroz Sina u Duhu

Svetom. Primajući svetu tajnu krštenja, ĉovek se oblaĉi u Gospoda Hrista, a kroz Njega

- u Svetu Trojicu.

Postavši krštenjem ĉlan Crkve Hristove, tog veĉnoţivog Bogoĉoveĉanskog tela

Hristovog, Hrišćanin poĉinje da se ispunjuje svetim Boţanskim Bogoĉoveĉanskim

silama, koje ga postepeno osvećuju, oboţuju, obogoĉoveĉuju u toku celog ţivota i - cele

veĉnosti njegove. U njemu se neprekidno raĊa i stvara sve novo i novo, sve Hristovo. Α

što je Hristovo, uvek je novo, jer je besmrtno i veĉno. Veĉna je radost naša u tome što je

ĉudesni Gospod Hristos ne samo Spasitelj i Svedrţitelj i Promislitelj, nego i veĉni

Tvorac, i time veĉni Ĉudotvorac. Zato On i izjavljuje: Evo sve novo tvorim (Otk.21,5).

Α prvo Njegovo novotvorenje u Crkvi jeste naše krštenje, naše novo roĊenje, povo biće

- παλιγγενεζία (sr.Mt. 19,28; Jn.3,3-6).

Hrišćanin je time Hrišćanin što je svetim krštenjem postao ţivi, organski deo

Bogoĉoveĉanskog tela Crkve, sutelesnik njen, opkoljen i proniknut Bogom sa svih

strana spolja i iznutra, saovaploćen Njemu, Njegovoj Boţanskoj punoći. Krštenjem su

Hrišćani pozvani da ţive u ovaploćenom Bogu i ovaploćenim Bogom, Gospodom

našim Isusom Hristom: da ţive u Crkvi i Crkvom, jer je ona telo Njegovo i punoća

Njega koji sve ispunjava u svemu (Ef.1,23). Poziv je Hrišćana da ostvare u sebi veĉni

plan Boţji ο ĉoveku (Ef.1,3-10). I oni ga ostvaruju ţiveći Hristom i u Hristu, Crkvom i

u Crkvi.

U Bogoĉoveĉanskom telu Crkve Duh Sveti blagodaću svetih tajni i svetih vrlina

drţi u jedinstvu sve Njime krštene verne koji saĉinjavaju jedno telo Crkve. U Crkvi je

opštenje i jedinstvo svakog ĉlana Crkve sa svima ostalim ĉlanovima oposredovano

Duhom Svetim koji je uvek jedan. Svi darovi u Crkvi, sve sluţbe, svi sluţitelji Crkve:

Apostoli, Proroci, Uĉitelji, episkopi, sveštenici, svetovnjaci, saĉinjavaju jedno telo - telo

Crkve. Svi su oni potrebni svakome, i svaki je potreban svima. Sve njih vezuje u jedno

saborno, Bogoĉoveĉansko telo Duh Sveti, ujedinitelj i ustrojitelj Crkve. Vrhovni je

5 In Isai. cap. III; Р. gr. t. 30, col. 289D.


zakon Bogoĉoveĉanske sabornosti u Crkvi: svaki sluţi svima, i svi svakome; svaki ĉlan

ţivi i spasava se pomoću celog tela Crkve, pomoću svih ĉlanova Crkve, i zemaljskih i

nebeskih; sav ţivot Hrišćana nije drugo do ţivot sa svima svetima u Duhu Svetom i

Duhom Svetim: neprekidno bogosluţenje, svim srcem, svom dušom, svim umom, svim

bićem. Duh Sveti ţivi u Hrišćanima na taj naĉin što uĉestvuje u celokupnom ţivotu

njihovom: oni Njime osećaju sebe, i Boga, i svet; oni Njime misle ο Bogu, i ο svetu, i ο

sebi; sve što ĉine Njime ĉine: Njime se mole, Njime vole, Njime veruju, Njime delaju,

Njime se spasavaju, Njime se osvećuju, Njime se obogoĉoveĉuju, Njime obesmrćuju

(sr.Rim.8,26-27). U stvari, u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve celokupni podvig spasenja

obavlja se Duhom Svetim. On je koji nam u Isusu otkriva Gospoda; On je koji verom

useljuje Gospoda Hrista u srca naša; On je koji nas pomoću svetih tajni i svetih vrlina

sjedinjuje s Njim; On je koji duh naš toliko sjedinjuje s Njim da mi postajemo jedan

duh s Gospodom (1.Kor.6,17); On je koji nam po Svome svemudrom Boţanskom

promislu razdeljuje i razdaje Boţanske darove; On je koji nas utvrĊuje i usavršava u tim

darovima (1.Kor.12,1-27); On je koji nas kroz svete tajne i svete vrline uhristovljuje i

ohristovljuje, utrojiĉuje i otrojiĉuje. I opet: On je kojim se u ĉoveĉanskom svetu

ostvaruje sve što je Hristovo: celokupni Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja, jer je On

duša u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve. To je razlog što je i ţivot Crkve, kao

Bogoĉoveĉanskog tela Hristovog, poĉeo sa silaskom Duha Svetog na nju, i produţava

se iz veka u vek Njegovim boravkom u njoj, jer je Crkva Njime Crkva. Otuda i

Bogoĉoveĉanska blagovest svetog i bogonosnog Oca Crkve, Irineja Lionskog: „Gde je

Crkva, tamo je i Duh Boţji; i gde je Duh Boţji, tamo je i Crkva i svaka blagodat”6.

Ali pri svemu tome, nikada ne zaboravljati ovo: sve to mi Hrišćani imamo od

Duha Svetog, i samo Duha Svetog, zbog ĉudesnog i sveĉovekoljubivog Spasitelja

našeg, Sladĉajšeg Gospoda Isusa. „Jer njega radi i Duh Sveti siĊe u svet”7; Njega radi

On i produţuje u Crkvi Njegovo spasonosno Bogoĉoveĉansko delo. Jer da Gospod

Hristos, vaistinu „Jedini Ĉovekoljubac”, nije došao u naš zemaljski svet i izvršio

sveĉovekoljubivi podvig spasenja, ni Duh Sveti ne bi došao u naš svet.

Sa pojavom Gospoda Hrista u našem zemaljskom svetu i kroz Njegov

Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja sve Boţansko postalo je ĉoveĉansko, zemaljsko,

naše, i to naše telo, naša najneposrednija stvarnost. Logos postade telo - ĉovek

(Jn.1,14), i time nama ljudima darova najveći i najskupoceniji dar, koji samo Bog

ljubavi moţe darovati. Šta je dar Hristov (Ef.4,8)? Sve što je Gospod Hristos kao

Bogoĉovek doneo svetu i uradio za svet. Α doneo je „punoću Boţanstva” da bi ljudi,

kao u daru Njegovom, uĉestvovali u njoj, ţiveli u njoj, ţiveli njome, i ispunili sebe

svakom punoćom Božanstva (Ef.3,19; 4,8-10; 1,23; Kol.2, 10). I još je dao kao dar

ljudima Duha Svetoga da bi pomoću Njegovih blagodatnih sila uselili u sebe punoću

Boţanstva. Α sve to saĉinjava glavni dar Bogoĉoveka Hrista svetu, dar - svedar: Crkvu.

U njoj su svi darovi Trojiĉnog Boţanstva. Sva se ta blagodat daje svakome od nas po

meri dara Hristova (Ef.4,7). Ali od nas zavisi, od naše vere, ljubavi, smirenoumlja, i

ostalih podviga, koliko ćemo se koristiti tim darom, koliko usvojiti, i koliko njime

ţiveti. Po bezmernom ĉovekoljublju Svom, Gospod Hristos je svima i svakome ostavio

svega Sebe, sve darove Svoje, sve Svetinje Svoje, svu Crkvu Svoju. Ukoliko se ĉovek

ucrkvi, ocrkvi, uhristovi i ohristovi, utoliko i ima udela u Njegovom daru. Α glavni dar

koji On daje jeste ţivot veĉni. Apostol i blagovesti: Dar Božji je život večni u Hristu

Isusu Gospodu našem (Rim.6,23).

U Bogoĉoveĉanskom telu Crkve data je sva blagodat Trojiĉnog Boţanstva,

blagodat koja spasava od greha, smrti i Ċavola, preporaĊajući nas, preobraţavajući nas,

6 Contra haeres. III, 24,1; Ρ. gr. t. 7, col. 966.

7 Акатист Сладчајшем Господу нашем Исусу Христу; ср. Јн.16,7-17; 15,26; 14,26.


osvećujući nas, ohristovljujući nas, oboţujući nas, otrojiĉujući nas. Ali svakome od nas

daje se ta blagodat po meri dara Hristova. Α Gospod Hristos odmerava blagodat po

trudu našem (1.Kor.3,8): po trudu u veri, u ljubavi, u milosrĊu, u molitvi, u postu, u

bdenju, u krotosti, u pokajanju, u smernosti, u trpljenju, i u ostalim svetim vrlinama i

svetim tajnama evanĊelskim, PredviĊajući Svojim Boţanskim sveznanjem kako će se

koji od nas koristiti blagodaću Njegovom, darovima Njegovim, Gospod Hristos tako i

razdeljuje darove Svoje: svakome prema njegovoj moći: jednome daje pet talanata,

drugome dva, trećemu jedan (sr.Mt.25,15). MeĊutim, od našeg liĉnog truda zavisi naše

mesto u ţivotvornom Bogoĉoveĉanskom telu Hristovom - Crkvi, koja se proteţe od

zemlje do uvrh iznad svih nebesa nad nebesima. Ukoliko ĉovek više ţivi punoćom

Hristove blagodati, utoliko je i više darova Hristovih u njemu, i utoliko se više razlivaju

po njemu, kao po sutelesniku Hristovom, Bogoĉoveĉanske sile Crkve Hristove, tela

Hristova, sile koje nas oĉišćuju od svakog greha, osvećuju, oboţuju, obogoĉoveĉuju.

Pri tome svaki od nas ţivi u svima i radi svih; zato se i raduje darovima svoje braće,

naroĉito kada su veći od njegovih.

Radi ostvarenja Crkvom veĉnog plana Trojiĉnog Boţanstva ο rodu ljudskom, Gospod

Hristos je dao Crkvi i Apostole, i Proroke, i EvanĊeliste, i Pastire, i Uĉitelje (Ef.4,11).

On je njih „dao” Crkvi, a njima dao sve potrebne Boţanske i Bogoĉoveĉanske sile,

pomoću kojih oni jesu što jesu. Posredi su razni darovi, ali je jedan Gospod koji ih daje,

i jedan Duh koji ih sjedinjuje. Apostol je time Apostol što ţivi, misli i dela

Bogoĉoveĉanskom blagodaću apostolstva koju je dobio od Gospoda Hrista; Prorok je

time prorok što ţivi, misli i dela Bogoĉoveĉanskom blagodaću proroštva koju je dobio

od Gospoda Hrista; tako i EvanĊelist, i Pastir, i Uĉitelj, to jesu time što prvi od njih ţivi,

misli i dela Bogoĉoveĉanskom blagodaću evanĊelstva, a drugi - Bogoĉoveĉanskom

blagodaću pastirstva, a treći Bogoĉoveĉanskom blagodaću uĉiteljstva, koju su dobili od

Gospoda Hrista (sr.1.Kor.12,28.4,5.6.11; Εf.2,20). Jer Gospod Hristos i jeste

apostolstvo Apostola, i proroštvo Proroka, i svetiteljstvo Svetitelja, i vera verujućih, i

ljubav ljubećih. Šta je Apostol? Sluţitelj Crkve. Α apostolstvo? Sluţenje Crkvi. Tako je

po Božjem domostroju spasenja - καηὰ ηὴν οἰκονομίαν ηοῦ Θεοῦ (Kol.1,25). Takav je

Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja sveta: ἡ οἰκονομία. Jer spasenje je sluţenje Crkvi.

Α sluţenje Crkvi se sastoji u slušanju Crkve. Poslušnost Gospodu Hristu u svemu iz

ljubavi, - to je vrhovni zakon Bogoĉoveĉanskog ţivota u Crkvi.

Zašto je svete sluţitelje Gospod dao? - Za delo sluţbe, na sazidanje tela

Hristova - εἰρ οἰκοδομὴν ηοῦ ζώμαηορ ηοῦ Χπιζηοῦ (Εf. 4,12). U ĉemu se sastoji delo

sluţbe? - U sazidanju tela Hristova, Crkve. U tome svetom poslu Gospod je za voĊe i

rukovoĊe postavio izuzetno svete ljude. Α Hrišćani? Svi su Hrišćani pozvani da osvete

sebe pomoću svetih blagodatnih sila koje im se daju kroz svete tajne i svete vrline.

Kako se vrši sazidanje tela Hristova? Uvećavanjem ĉlanova Crkve; svaki Hrišćanin se

krštenjem uzidava u telo Hristovo, Crkvu, postaje njen sutelesnik (Ef.3,6), i tako se telo

Crkve uvećava, raste, sazidava. Bogonadahnuti Apostol veli da su Hrišćani živo

kamenje koje se uzidava u kuću duhovnu - Crkvu (1.Pt.2,5). Još postoji drugi naĉin

sazidanja tela Hristova: on se sastoji u duhovnom uzrastanju, usavršavanju, izgraĊivanju

ĉlanova Crkve, sutelesnika u telu Crkve. Na sazidanju tela Crkve radi svaki ĉlan Crkve

podvizavajući se ma kojim evanĊelskim podvigom. Jer se svaki podvig uzidava,

ugraĊuje u Crkvu, i tako telo njeno raste. Raste našom molitvom, našom verom, našom

ljubavlju, našom smirenošću, našom krotošću, našom milostivošću, našom

molitvenošću; raste svim onim što je u nama evanĊelsko, svetovrlinsko, hristoĉeţnjivo,

hristoljubivo, hristoliko. Mi duhovno rastemo Crkvom, a time i sama ona raste. Zato:

sve biva na sazidanje - πάνηα ππὸρ οἰκοδομὴν γινέζθυ (l.Kop.14,26), na sazidanje

Crkve Hristove, jer smo svi pozvani da se sazidavamo za stan Boţji u Duhu (Ef.2,22).

Hrišćani, šta ste? Vi ste Božja graĎevina - οἰκοδομή (1.Kop.3,9). Svakim svojim


blagodatnim darom, svakom svojom vrlinom, svakim svojim podvigom, Hrišćanin

Crkvu izgraĎuje - οἰκοδομεῖ (cp.1.Kop.14,4.5.12.26). Svi mi rastemo ka nebu Crkvom,

i svaki od nas raste kroz sve, i svi kroz svakoga. Zato je svima i svakome od nas

upućena ova blagovest i zapovest: Da raste telo (Crkve) na sazidanje samoga sebe u

ljubavi - εἰρ οἰκοδομὴν ἑαςηοῦ ἐν ἀγάπῃ (Εf.4,16). Α sazidna, a gradilaĉka sila su svete

tajne i svete vrline, na prvom mestu ljubav: ljubav - οἰκοδομεῖ = sazidava, izgraĎuje,

nazidava (1.Kor.8,1).

Šta je cilj sazidanja tela Hristova i našeg duhovnog uzrastanja u njemu? - Da

svi dostignemo:

1) u jedinstvo vepe u poznanja Sina Božjeg, 2) u čoveka savršena, i 3) meru rasta visine Hristove. 1) Do jedinstva vere i poznanja Hrista dolazi se samo u zajednici sa svima

svetima (Ef.3,18), samo sabornim ţivotom sa svima svetima, pod vrhovnim

rukovodstvom svetih Apostola, Proroka, EvanĊelista, Pastira, Otaca, Uĉitelja. Α njih

najsvetije vodi i rukovodi Duh Sveti, od Pedesetnice pa nadalje kroza sve vekove do

Strašnoga suda. Duh pak Sveti i jeste onaj jedan duhu telu Crkve (Ef.4,4). U Njemu je i

od Njega je i jedinstvo vere i poznanja Sina Božjeg, Gospoda našeg Isusa Hrista. Sva

istina apostolske, Pravoslavne vere u Hrista i znanja ο Hristu nalazi se u Duhu Istine,

koji nas i uvodi u svu tu istinu, jednu i jedinstvenu (sr.Jn.16,13; 15,26; 14,26). On naše

osećanje Hrista sjedinjuje sa sabornim srcem Crkve, i naše saznanje Hrista sa sabornim

saznanjem Crkve. Telo Crkve je jedno, i ima „jedno srce” i Jednu dušu” (Dap.4,32). U

to jedno srce - saborno srce Crkve, u tu jednu dušu - sabornu dušu Crkve mi ulazimo, i

sa njima se sjedinjujemo blagodatnim dejstvom Duha Svetoga, smiravajući um svoj

pred svetim sabornim umom Crkve, duh svoj pred Svetim Duhom Crkve. I tako

stiĉemo u sebi neprolazno osećanje i saznanje da smo jedne i iste vere u Gospoda

Hrista sa svima svetim Apostolima, Prorocima, Ocima i Pravednicima. Iste vere u

Gospoda i istog poznanja ο Gospodu.

Vera u Gospoda Hrista i znanje ο Gospodu Hristu predstavljaju suštinsko,

nerazorivo jedinstvo. To dvoje je jedno u Crkvi. I kao jedno daje se Duhom Svetim za

smirene podvige, a najpre za smirenoumlje. „Jedinstvo vere, to je ne razlikovati se u

pogledu dogmata. Isto tako i jedinstvo poznanja Sina Boţjeg znaĉi: ne razlikovati se u

shvatanju ο njemu”8. „Jedinstvo vere znaĉi: kada mi svi budemo imali jednu veru. Jer to

i jeste jedinstvo vere kada smo svi jedno - ὅηαν πάνηερ ἕν ὧμεν, kada svi podjednako

shvatamo taj savez. I dotle ti se valja truditi, ako si dobio dar da druge nazidavaš -

οἰκοδομῆρ. Α kada svi mi podjednako verujemo, to i jeste jedinstio vere”9. „Jedinstvo

vere znaĉi: da svi imamo jednu veru, ne razlikujući se po dogmatima, niti imajući

meĊusobne razdore u ţivotu. Istinito je jedinstvo vere i poznanja Sina Boţjeg: kada

pravoslavstvujemo u dogmatima - ἐν ηοῖρ δόγμαζιν ὀπθοδοξῶμεν – i ţivimo u ljubavi.

Jer Hristos je Ljubav”10

.

2) Dostići u čoveka savršena. No, šta je savršen ĉovek, i ko je savršen ĉovek?

Dok se Bogoĉovek Hristos nije pojavio na zemlji, ljudi nisu znali ni šta je savršen

ĉovek, ni ko je savršen ĉovek. Duh ljudski nije bio u stanju da iskonstruiše lik savršenog

ĉoveka ni kao zamisao, ni kao ideal, a kamoli kao stvarnost. Otuda toliko lutanja za

idealnim ĉovekom i kod najistaknutijih mislilaca roda ljudskog, kao što su: Platon,

Sokrat, Buda, Konfuĉije, Laoce i drugi, dohrišćanski, vanhrišćanski i nehrišćanski

traţitelji idealnog, savršenog ĉoveka. Tek od pojave Bogoĉoveka meĊu ljudima, ljudi su

8 Икуменије, Comment. in Ephes. ad loc.; Ρ. gr. t. 118, col. 1220C.

9 Св. Златоуст. Тамо, Homil. XI, 3, col. 83. 10 Блаж. Теофилакт, Expos. ad Ephesios; Ρ. gr. t. 124, ad loc.; col. 1008Α.


saznali šta je savršen ĉovek, jer su ga videli u stvarnosti, u svojoj sredini. Za ljudsko

saznanje nema sumnje više: Isus Hristos je savršen ĉovek. Ako je do istine, ona je sva u

Njemu, i to toliko sva u Njemu da van Njega i nema istine, jer je sam On - Istina; ako je

do pravde, ona je takoĊe sva u Njemu, a van Njega i nema pravde, jer je sam On -

Pravda. I sve što je najbolje, najuzvišenije, najboţanskije, najsavršenije, sve je to

ostvareno u Njemu. Nema dobra koje bi ĉovek zaţeleo, a da ga ne naĊe u Njemu. Isto

tako, nema greha koji bi hristoborac zamislio, a da ga moţe naći u Njemu. Sav je On

bez greha, i sav pun svih savršenstava. Dakle: savršen ĉovek, idealan ĉovek. Ako nije

tako, pokaţite drugog koji bi pribliţno bio sliĉan Njemu. No, sigurno je, takvog ĉoveka

nam niko ne moţe pokazati, jer u istoriji roda ljudskog takav ne postoji.

Pitanje je, kako se moţe dostići u čoveka savršena? No, jedinstvo Jedinstvenoga

i sastoji se baš u tome, što je On svima dao mogućnosti da na jedinstven naĉin ne samo

doĊu u dodir sa „savršenim ĉovekom”, nego i da postanu sutelesnici Njegovi,

zajedniĉari tela Njegovog: od mesa Njegova i od kostiju Njegovih (Ef.5,30). Kako? -

Samo zajedno sa svima svetima, kroz svete vrline evanĊelske, kroz saborni i sveti ţivot

Crkve. Jer Crkva i nije drugo do „savršeni ĉovek” na svome putu kroza sve vekove ka

konaĉnom ostvarenju plana Boţjeg ο svetu. Tako je i najmanjem meĊu nama, i

najprezrenijem, i najubogijem, data mogućnost da zajedno sa svima svetima pomoću

evanĊelskih vrlina dostigne u čoveka savršena. - Reĉeno je: Dok svi dostignemo u

čoveka savršena. Znaĉi: to se ne daje gordom usamljeniku već smirenom saborniku;

daje se za zajednicu sa svima svetima. Ţiveći sa svima svetima u Bogoĉoveĉanskom

telu savršena čoveka, Hrista, svaki Hrišćanin, po meri svojih podviga, postiţe i sam to

savršenstvo, postaje i sam savršen ĉovek. Tako, u Crkvi postaje za svakoga pristupaĉan

i ostvarljiv onaj blaţeni cilj i ideal: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski -

Bog (Mt.5,48). Sveti Apostol naroĉito istiĉe da je cilj Crkve: da pokažemo svakog

čoveka savršena u Hristu Isusu (Kol.1,28). Bogoĉovek je Sebe, savršena čoveka, iz

bezgraniĉnog i nenasitog ĉovekoljublja preobrazio u Crkvu da bi sve koji postanu

ĉlanovi njeni, preobrazio u savršene ljude. Jedan je cilj celokupnog Bogoĉoveĉanskog

domostroja spasenja: Da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen

(2.Tim.3,17).

3. Dostići u meru rasta visine Hristove εἰρ μέηπον ἡλικίαρ ηοῦ Χπιζηοῦ (= u

meru rasta punoće Hristove). Šta to znaĉi? Šta je to što saĉinjava visinu Hristovu,

punoću Hristovu? Ĉime je On to ispunjen? - Boţanstvenim savršenstvima. Jer u Njemu

živi sva punoća Božanstva telesno (Kol.2,9), ţivi u granicama ljudskog tela. Time Spas i

pokazuje da je telo ljudsko sposobno da smesti u sebe punoću Boţanstva, i da je to u

stvari cilj ljudskoga bića. Stoga, dostići u meru rasta visine Hristove znaĉi: uzrasti i

urasti u sva Njegova Boţanska savršenstva, duhovno se sa njima blagodaću sjediniti,

sebe po njima razliti, u njima ţiveti. Ili: Hrista, punoću Boţanstva što je u Njemu,

doţivljavati kao svoj ţivot, kao svoju dušu, kao svoju svevredost, kao svoju veĉnost,

kao svoj svecilj i svesmisao. Doţivljavati Ga kao jedinog pravog Boga i kao jedinog

pravog ĉoveka; kao savršenog Boga i kao savršenog ĉoveka, u kome je sve ljudsko

dovedeno do vrhunca svoga ĉoveĉanskog savršenstva. Doţivljavati Ga kao savršenu

Boţansku Istinu, i kao savršenu Boţansku Pravdu, i kao savršenu Boţansku Ljubav, i

kao savršenu Boţansku Mudrost, i kao savršen Boţanski Ţivot, veĉni Ţivot. Reĉju:

doţivljavati Ga kao Bogoĉoveka, kao svesmisao svih bogozdanih svetova (sr.Kol.1,16-

17; Jev.2,10).

Kako je to moguće? Moguće je opet samo u zajednici sa svima svetima. Jer je

reĉeno: dok dostignemo svi u meru rasta visine Hristove, - ne samo ja, ne samo ti, ne

samo mi, nego svi, samo voĊeni i predvoĊeni svetim Apostolima i Prorocima i

EvanĊelistima i Pastirima i Ocima i Uĉiteljima. Samo Svetitelji znaju put, imaju sva

sveta sredstva, i daju ih bogoĉeţnjivcima da porastu u meru rasta visine Hristove. Α


visina Hristova, a punoća Hristova šta je ako ne Njegovo sveto Bogoĉoveĉansko telo -

Crkva? Otuda: dostići u meru rasta visine Hristove nije drugo do postati pravi ĉlan

Crkve. Jer Crkva i jeste „punoća Hristova”, nynoća Onoga koji sve ispunjava u svemu

(Ef.1,23). Ĉlan si Crkve? - To znaĉi: stalno si sa svima svetima, a preko njih sa

ĉudesnim i ĉudotvornim Gospodom Hristom. Α sa Njim - ti si sav beskonaĉan, sav svet,

sav veĉan, sav ljubav, sav istina, san pravda, sav molitva. Sve tvoje - jednog je srca,

jedne duše sa svima svetima: saboran ti je um, saborna duša, saborno srce, saborna

istina, saboran ţivot. Sve saborno - Duhom Svetim, i ti sav: nisi svoj, sav si u svima i

kroza sve; i svi su u tebi i kroza te. Ništa tvoje i nije, jer je u stvari tvoje preko svih

Svetih; i ti sam nisi svoj već Hristov, i samo preko Njega svoj, ili svoj samo sa svima

svetima. Oni te s radošću neiskazanom i ĉine Hristovim, i ispunjuju punoćom

Hristovom: od koga je, i radi koga je, i u kome je sve (Kol.1,16-17). - Tako: Crkvom i

samo u Crkvi ljudi postiţu cilj, smisao i svesmisao ljudskoga bića u svima svetovima.

Rastući rastom Hristovim u čoveka savršena, ĉovek postepeno izlazi iz

duhovnog detinjstva, iz duhovnog slabićstva, jaĉa, sazreva dušom, sazreva umom,

sazreva srcem. Ţiveći Hristom, on sav uraste u Hrista, u Istinu Hristovu, srodi se sa

njom, i ona postane veĉnom Istinom i uma njegovog, i srca njegovog, i duše njegove.

Za takvog se ĉoveka sa sigurnošću moţe reći: on zna Istinu, jer ima Istinu. Ta ţiva

Boţanska Istina u njemu, sluţi mu kao nepogrešivo merilo za razlikovanje istine i laţi,

dobra i zla u ĉoveĉanskom svetu. Zato njega nikakva nauka ljudska ne moţe ni zaneti ni

zavesti. On odmah oseti kakvoga je duha ma koja ljudska nauka koja mu se predlaţe.

Jer on zna ĉoveka, zna šta je u ĉoveku, zna kakvu nauku moţe on stvarati i davati.

Svaka ljudska nauka koja me vodi Boţanskoj istini, zar nije sakovana od laţi? Koja to

ljudska nauka kazuje pravi smisao ţivota i objašnjava tajnu smrti? Nijedna. Onda je laţ

i prevara ono što ο tome govore, i ono što predlaţu kao rešenje pitanja ο ţivotu i smrti.

Isto tako, nema ljudske nauke koja nam objašnjava tajnu sveta i ĉoveka, tajnu duše i

savesti, tajnu dobra i zla, tajnu Boga i Ċavola. Α kad nam to ne kazuju, zar nas ne

zavaravaju svojim sitnim, blistavim šljokicama i zavode u lavirinte nekorisnih

umovanja i ubitaĉnih sitniĉarenja? U ĉoveĉanskom svetu samo je Bogoĉovek Hristos

rešio sva glavna pitanja sveta i ţivota, od ĉijeg rešenja zavisi sudbina ljudskog bića u

svim svetovima. Ko Hrista ima, ima sve što biću ljudskom treba ne samo u ovom

privremenom ţivotu, već i u beskrajnom, veĉnom ţivotu. Hristovog ĉoveka nikakav

vetar nikakve ljudske nauke ne moţe pokolebati, a najmanje zaneti i odneti. Bez vere u

Hrista, bez utvrĊenosti u Istini Hristovoj, zaista je ĉovek, svaki ĉovek, trska koju ljulja i

zanosi svaki vetar laţnih ljudskih uĉenja (Ef.4,14).

Zato nepogrešivi Apostol savetuje i nareĊuje Hrišćanima: u nauke tuĎe i

različne ne pristajte, jer je dobro blagodaću utvrĎivati srca (Jev.13,9), Više nehotiĉno,

negoli hotimiĉno, ljudi varaju sebe svojim raznovrsnim naukama. Α varaju sebe

grehom, koji je putem navike postao u njima misleća sila, i toliko se oprirodio i

uĉoveĉio da ljudi ne mogu da osete i uvide koliko ih gpex vodi i rukovodi u njihovim

umovanjima i naukama. Α kroz greh - tvorac greha, glavna logika greha - Ċavo. Jer on

na bezbrojne vrlo vešte i vrlo suptilne naĉine prokrijumĉaruje svoje laţi kroz nauke

ljudske, koje udaljuju ljude od jedinog istinitog Boga. Štaviše, on u te nauke ljudske,

putem logike greha, unosi vascelo svoje lukavstvo - πανοςπγίαν, i umetniĉki sablaţnjuje

i obmanjuje ljude, te oni, u svojoj samoobmani, odriĉu Boga, ili neće Boga, ili ne vide

Boga, ili se ograĊuju od Boga. Greh je na prvom mestu, mentalna, intelektualna, umna,

razumna sila, kao najtananiji fluid razlivena po svesti i savesti ljudskoj, po umu, po

duši, po razumu: i ona dela kroz svest i savest kao sastavna sila svesti i savesti, te ljudi

sve sablazni i obmane svoje svesti i savesti smatraju za potpuno svoje, ljudske,

ĉoveĉanske, prirodne, a ne osećaju, u samoobmani svojoj, i ne uviĊaju, u zaludelosti

svojoj, da je to Ċavolska πανοςπγία, Ċavolsko svelukavstvo, kojim Ċavo survava um


ljudski i svest i savest u svaku smrt, u svaku tamu, iz koje ne mogu ni videti Boga i

Boţje, pa Ga stoga ĉesto i odriĉu, i hule, i odbacuju. Po plodovima tih nauka jasno se da

zakljuĉiti da su one zaista - nauke Ďavolske - διδαζκαλίαι δαιμονίυν (1.Tim.4,1).

Tim intelektualnim fluidom demonskog svelukavstva proţete su, voljno i

nevoljno, i sve filosofije po čoveku, po kazivanju čovečijem (sr.Kol.2,8), i zato ne znaju

Boţansku istinu ο svetu i ĉoveku, ο dobru i zlu, ο Bogu i Ċavolu, već narkotizuju sebe

suptilnim laţima demonskim, dok je u filosofiji po Hristu - Bogoĉoveku sva istina svih

svetova bez ostatka (Kol.2,9). Filosofije po čoveku - blagim rečima prelašćuju srca

bezazlena (Rim. 16,18). Nema sumnje, sve se ljudske, zemaljske filosofije mogu, u

krajnjoj liniji, svrstati u dve grupe: filosofije po ĉoveku, i filosofija po Bogoĉoveku. U

prvima je glavni gnoseološki stvaralaĉki ĉinilac - Ċavo, u drugoj - Bogoĉovek Hristos.

Osnovno naĉelo filosofije po Bogoĉoveku je ovo: Bogoĉovek je merilo svih bića i

stvari. Osnovno pak naĉelo „humanistiĉke”, ili bolje - hoministiĉke filosofije po ĉoveku

jeste: ĉovek je merilo svih bića i stvari.

U filosofiji po Bogoĉoveku nalazi se sva Istina, veĉna Boţanska Istina, jer je u

Hristu sva punoća Božanstva telesno prisutna u ovom svetu, i kroz tu punoću prisutna i

sama veĉna Istina u ovom svetu, prisutna telesno u Bogoĉoveku Hristu, koji je u isto

vreme i savršeni Bog i savršeni ĉovek, svestrano realan Bog i svestrano realan ĉovek. U

filosofijama pak po ĉoveku ţivi, posredno i neposredno, laţ, koja je svakim svojim

nervom od oca laţi - Ċavola, i uvek odvodi k njemu. Zato je neophodno danonoćno

straţiti na najvišoj osmatraĉnici svoga ljudskog bića - savesti: da se ta laţ ne uvuĉe u

tebe, u mene, i obori nas, našu misao, naš um u - carstvo laţi, pakao. Otuda u EvanĊelju

Bogoĉoveka Gospoda Hrista zapovest: umom budite savršeni (1.Kop.14,20). Α bićete,

ako uzrastete u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove: jer će se onda um vaš

blagodatno i svešteno sjediniti sa umom Hristovim, sa sabornim i svetim i

Bogoĉoveĉanskim umom Crkve, i vi ćete zajedno sa svetim hristonoscem moći izjaviti:

mi um Hristov imamo (1.Kor.2,16). Tada nas nikakav vetar ljudske nauke, prevarom

ljudskom i svelukavstvom Ċavolskim, neće moći pokolebati, i u zabludu zavesti, nego

ćemo vascelim bićem svojim ostati u veĉnoj Istini, koja je - sam Gospod Hristos -

Bogoĉovek (Jn.16,6; 8,32.36; 1,17).

Kad bi istina bila ma šta drugo a ne Bogoĉovek Hristos, ona bi bila mala,

nedovoljna, prolazna, smrtna. Takva bi ona bila, kada bi bila: pojam, ili ideja, ili teorija,

ili shema, ili razum, ili nauka, ili filosofija, ili kultura, ili ĉovek, ili ĉoveĉanstvo, ili svet,

ili svi svetovi, ili ma ko ili ma šta, ili sve to zajedno skupa. Ali, Istina je Liĉnost, i to

Liĉnost Bogoĉoveka Hrista, zato je i savršena i neprolazna i veĉna. Jer su u Gospodu

Isusu Istina i Ţivot jednosušni: Istina veĉna i Ţivot veĉni (sr.Jn.14,6; 1,4.17). Koji

veruje u Gospoda Hrista, stalno raste Njegovom Istinom u njene Boţanske beskrajnosti:

raste svim bićem svojim, svim umom, svim srcem, svom dušom. Pritom on neprekidno

i ţivi Hristovom Istinom, zato ona saĉinjava sam ţivot u Hristu. U Hristu se ţivi

istinujući - ἀληθεύονηερ” (Εθ.4,15), jer je ţivot u Hristu istinovanje, stalno boravljenje

svim bićem u Istini Hristovoj, u Istini veĉnoj. To istinovanje Hrišćaninovo raĊa se iz

njegove ljubavi prema Gospodu Hristu; u njoj on i raste, i razvija se neprekidno, i veĉito

traje, i nikad ne prestaje, jer ljubav nikad ne prestaje (2.Kor.13,8). Ljubav prema

Gospodu Isusu pobuĊuje ĉoveka na ţivot u Njegovoj Istini, i odrţava ga stalno u njoj.

Ona i ĉini te Hrišćanin stalno raste u Hristu, raste u sve Njegove visine, širine, dubine

(sr.Ef.3,17-19). Ali, nikad sam, već uvek sa svima svetima, uvek u Crkvi i sa Crkvom,

jer se drugaĉije ne moţe rasti u onome koji je glava telu Crkve, Hristos (Ef.4,15). I kad

istinujemo, mi istinujemo uvek zajedno sa svima svetima, i kad ljubimo - ljubimo sa

svima svetima, jer je u Crkvi sve saborno, sve biva sa svima svetima zato što svi

saĉinjavaju jedno duhovno telo, u kome svi saborno ţive jednim ţivotom, jednim

duhom, jednom istinom. Samo istinujući u ljubavi sa svima svetima mi moţemo u


svemu da rastemo u onome koji je glava: Hristos. Beskrajne sile koje su neophodne za

to uzrastanje svih Hrišćana u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve, Crkva dobija neposredno

od svoje glave, Gospoda Hrista. Jer samo On, Bog i Gospod, ima te bezbrojne beskrajne

sile, i svemudro raspolaţe njima.

U Crkvi, u Hristu Bogoĉoveku sva se Istina ovaplotila, uĉoveĉila i oĉoveĉila,

postala ĉovek. Istina = ĉovek. Eto ko je Hristos i šta je Hristos. Α kada se sva Istina

mogla ovaplotiti, i ovaplotila se u ĉoveka znaĉi: ĉovek je sazdan da bude telo Istine,

ovaploćenje Istine. Glavna Bogoĉovekova blagovest je ovo: biti ĉovek nije drugo nego

biti ovaploćenje Istine, ovaploćenje Boga. Zato je Bog i postao ĉovek, i ostao zanavek

Bogoĉovek. I zato ţivot u Hristu = ţivot u Crkvi i jeste ţivot u vasceloj Istini.

Gospod Hristos je sav u Crkvi, sav - svim bićem Svojim Logosnim i

Bogoĉoveĉanskim: sav - svom Istinom Svojom, svim Ţivotom Svojim, svom Pravdom

Svojom, svom Ljubavlju Svojom, svom Veĉnošću Svojom; reĉju: svom punoćom

Boţanstva Svoga i svom punoćom ĉoveĉanstva Svoga. Tek od Njega Bogoĉoveka, mi

ljudi na zemlji, a i AnĊeli na nebu, znamo da je On - Istina. Sveistinita je blagovest:

Istina postade od Isusa Hrista (Jn. 1,17). Znaĉi: Istina je Bogoĉovek Gospod Isus

Hristos; Istina je Druga Ipostas Presvete Trojice; Istina je Liĉnost Bogoĉoveka Hrista. U

našem zemaljskom svetu Istina nije ništa manje nego vascela Liĉnost Bogoĉoveka

Hrista. Ona nije ni pojam, ni mišljenje, ni logiĉka shema, ni logiĉka sila, ni ĉovek, ni

AnĊeo, ni ĉoveĉanstvo, niti išta ljudsko, niti išta stvoreno, niti svi vidljivi i nevidljivi

svetovi, već nešto nesravnjeno i neizmerno više od svega toga: Istina, veĉna i

svesavršena Istina u našem zemaljskom svetu, a preko njega i u svima vidljivim i

nevidljivim svetovima, jeste Drugo Lice Presvete Trojice, sama istorijska Liĉnost

Bogoĉoveka, Gospoda Isusa Hrista. Stoga Gospod Isus objavljuje ο Sebi rodu ljudskom

ovu Svetotrojiĉnu blagovest: Ja sam Istina (Jn.14,6; sr.4,24,21). Α pošto je On Istina,

onda je Istina i telo Njegovo - Crkva, kojoj je On glava. Otuda ĉudesna i radosna

blagovest hristonosnog Apostola: Crkva Boga živoga je stub i tvrĎava Istine

(1.Tim.3,15). Stoga Crkvu i njenu Istinu ne mogu razoriti, uništiti, obesiliti, ubiti

nikakvi neprijatelji, pa dolazili oni sa zemlje ili iz pakla. Bogoĉovekom Hristom ona je

svesavršena, svemoćna, sveboţanska, svepobedna, svebesmrtna. Takva, ona i oslobaĊa

svako ljudsko biće od greha, smrti i Ċavola, te trojedne laţi, i osigurava i daje

besmrtnost i ţivot veĉni svakom Hrišćaninu posebno i svima Hrišćanima skupa. I ona to

ĉini osvećujući, ohristovljujući, obogoĉoveĉujući ljudska bića pomoću svetih tajni i

svetih vrlina. Otuda i svespasonosna blagovest iz Boţanskih usta Spasovih: I poznaćete

Istinu, i Istina će vas osloboditi (Jn. 8,32) i greha i smrti i Ċavola, i oistiniti vas, i

podariti vam sva blaţenstva neba. Zato je s pravom reĉeno ustima jednog Oca Crkve:

Istina je sadrţina Crkve. I sve što se u njoj vrši istinito je, i spasonosno je11

.

Zbog svih tih razloga ovaploćenje Boga, Bog u telu, Bogoĉovek Gospod Hristos

- Istina je svih novozavetnih istina; sa Njim stoji ili pada sva Crkva, sav

Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja. To je duša svih novozavetnih i crkvenih dela,

podviga, vrlina, zbivanja; blagovest nad blagovestima; taĉnije: Sveblagovest. Još više

od toga: ta ĉinjenica, ta Sveblagovest je merilo svih merila. Njime se, kao

najsigurnijom merom, meri sve i sva u Crkvi, u Hrišćanstvu. Vrhunac je te istine: ko ne

priznaje ovaploćenje Boga, Bogoĉoveka Isusa Hrista, nije ĉlan Crkve, nije Hrišćanin.

Štaviše: to je antihrist.

Ovo nepogrešivo merilo blagovest je svetog hristoljubljenog bogovidca i

tajnovidca - Jovana Bogoslova: Ljubljeni, ne verujte svakome duhu, nego proveravajte

duhove jesu li od Boga; jer mnogi lažni duhovi iziĎoše na svet. Po ovome poznajte duha

Božjega, i duha zablude: svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od

11

Блажени Теофилакт, Expos. in Epist. I ad Timoth. cap. 3, vers. 15; P. gr. t. 125, col. 49C.


Boga je; i svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je

duh antihrista, za koga čuste da će doći, i sad je već na svetu (1.Jn.4,1-3; 2,22;

1.Kop.12,3).

U stvari, svi duhovi koji nastanjuju naš zemaljski svet, ili svraćaju u njega, dele

se na dve vrste: na one od Boga i one od Ċavola. Od Boga su oni koji priznaju i

ispovedaju da je Isus -ovaploćeni Bog Logos, Gospod i Spasitelj; a od Ċavola su oni

koji to ne priznaju. Đavolova je filosofija sva u ovome: ne priznati Boga u svetu; ne

priznati Njegovo prisustvo u svetu; ne priznati Njegovo ovaploćenje, oĉoveĉenje u

svetu; tvrditi i propovedati: nema Boga ni u svetu, ni u ĉoveku; nema Boga ni u

Bogoĉoveku; besmislica je verovati da se Bog ovaplotio u ĉoveka, i da moţe ţiveti u

ĉoveku; ĉovek je sav bez Boga, biće u kome nema Boga, niti išta Boţije, išta Boţansko,

besmrtno, veĉno; ĉovek je sav prolazan, sav smrtan; po svemu on pripada ţivotinjskom

svetu, i gotovo se ni po ĉemu ne razlikuje od ţivotinja, zato je i prirodno da ţivi kao

ţivotinje, koji su mu jedini zakoniti preci i prapreci, a i prirodna sabraća.

Takva je ustvari filosofija Antihrista, koji po svaku cenu hoće da zameni Hrista,

da zauzme Njegovo mesto u svetu i u ĉoveku. Bezbroj je Antihristovih preteĉa i

ispovednika i vernika u ĉoveĉanskom svetu kroz vekove. „Svaki duh”: a duh moţe biti

liĉnost, ili uĉenje, ili ideja, ili misao, ili ĉovek, ili anĊeo, ili Ċavo. I svako uĉenje, svaka

liĉnost, svaka ideja, svaka misao, svaki ĉovek koji ne priznaje da je Isus - Bog i

Spasitelj, Ovaploćeni Bog i Bogoĉovek, - vodi poreklo od Antihrista, Antihristov je. Α

takvih je liĉnosti, i uĉenja, i ideja bilo od same pojave Gospoda Hrista u svetu. Zato

sveti tajnovidac i veli za Antihrista: i sad je već u svetu. Svaki ĉovek, svaka ideja u

svetu koja odriĉe Bogoĉoveka Hrista i Njegovu Crkvu, od Antihrista je. Svake

antihrišćanske ideologije tvorac je Antihrist, posredno ili neposredno. U samoj stvari,

sve se ideologije mogu svesti na dve vrste: one za Hrista i one za Antihrista. Na kraju

krajeva, ĉovek je u ovom svetu da reši jedan problem; da li je za Hrista ili protiv Hrista.

I svaki ĉovek, hteo ili ne, samo to i radi; rešava taj problem, taj svoj sveproblem, I svaki

je od nas ili hristoljubac ili hristoborac, trećega nema. Da, ili hristopoklonik ili

Ċavolopoklonik, - trećega nema.

Bogoĉovekovo EvanĊelje odreĊuje nama ljudima kao glavni ţivotni zadatak i

cilj: misliti ono što je u Hristu Isusu, ono što je gore u vaskrslom i vaznesenom

Bogoĉoveku Gospodu Isusu Hristu (Fil.2,5; Kol.3,1-4). Α šta je to? Sve što On kao

veĉna Istina jeste i što sadrţi u Sebi kao Bog Logos: sva Boţanska svojstva, vrednosti,

savršenstva. Ali isto tako i što On kao ovaploćeni ĉovek - Bogoĉovek Gospod Isus

Hristos - ima i sadrţi u Sebi: Njegove ĉoveĉanske osobine, misli, osećanja, podvizi,

doţivljaji, dela; sav Njegov ţivot od roĊenja pa do vaznesenja, i οd vaznesenja pa sve

do Strašnog suda, i od Strašnoga suda kroz svu Boţansku veĉnost. Misliti ο svemu

tome, to je naša prva hrišćanska duţnost, danonoćna duţnost... Inaĉe, misli li ĉovek ο

istini, ο zabludi, ο ţivotu, ο smrti, ο dobru, ο zlu, ο pravdi, ο nepravdi, ο raju, ο paklu, ο

Bogu, ο Ċavolu, - ako ο svemu tome ne misli u Hristu Isusu, to jest ako se misao

njegova u svemu tome ne izvije u hristomisao, ona se mora pretvoriti u besmisleno i

samoubilaĉko muĉeništvo. Α ο društvu, ο liĉnosti, ο pοrodici, ο naciji, ο ĉoveĉanstvu,

ne misli li u Hristu i Hristom, nikad im neće pronaći pravi smisao, piti pravilno rešiti

ijedan njihov problem.

Misliti ο svemu u Hristu i Hristom, - eto glavne zapovesti za svakog Hrišćanina,

eto našeg hrišćanskog kategoriĉkog imperativa, eto naše hrišćanske gnoseologije. No,

Hristom se moţe misliti, ako se ima um Hristov. Sveti Apostol tvrdi za Hrišćane: Mi

Hristov um imamo (1.Kor.2,16). Kako smo ga stekli? Ţiveći u Bogoĉoveĉanskom telu

Njegovom Crkvi, kome je On glava. Ţivljenje u Crkvi, pomoću svetih tajni i svetih

vrlina sjedinjuje celo naše biće sa bićem Crkve, sjedinjuje i naš um sa

Bogoĉoveĉanskim umom Crkve, i osposobljava nas da umujemo po Hristu, da mislimo


ono što je u Hristu Isusu. Misleći pak Hristovim umom, sabornim umom Crkve,

Hrišćani i mogu Jedno misliti”, jedno osećati, Jednu ljubav imati”, i biti jedne duše i

jednog srca, i Jednodušni i jednomisleni” (Fil.2,2; 3,16; 4,2; Rim.15,5; 1.Kop.1,10).

Bog i Gospod Hristos spustio se sa nadnebeskih Boţanskih visina, pa ĉak i sam postao

ĉovek da bi ljudi mogli misliti ono što je u Hristu Isusu, i ţiveti dostojno Boga (Fil.2,6).

Bog je postao ĉovek da bi ĉoveka uĉinio bogom, - kako to najradije govore sveti Oci.

Ili: Bog se oĉoveĉio da bi se ĉovek oboţio. - Eto, u tome je sva Istina Crkve, Istina

Bogoĉoveĉanska, Istina nebozemna, besmrtna i veĉna.

Po svemu, organizam Crkve je najsloţeniji organizam za koji duh ljudski zna.

Zašto? Zato što je to jedinstven Bogoĉoveĉanski organizam, u kome sve Boţanske i

ĉoveĉanske tajne, sve Boţanske i ĉoveĉanske sile saĉinjavaju jedno telo. Samo je

svemudri i svemoćni Bogoĉovek, Gospod Hristos, mogao sve to sastaviti i sklopiti u

jedno telo, Svoje telo, kome je On - glava, veĉna glava. Sav ţivot u ĉudesnom i

ĉudotvornom telu vodi i rukovodi On, ĉudesni i ĉudotvorni Bog i ĉovek. Svaki delić

ovoga tela ţivi celim telom, ali i celo telo ţivi u svakom svom deliću. Svi ţive kroz

svakoga i u svakome, ali i svaki ţivi kroza sve i u svima. Svaki delić raste zajedniĉkim

rastom tela, ali i celo telo raste rastom svakog delića. Sve te mnogobrojne deliće tela,

sve te organe, sve te udove, sva ta ĉula, sve te ćelijice, sjedinjuje u jedno veĉnoţivo

Bogoĉoveĉansko telo sam Gospod Hristos, usklaĊujući delatnost svakoga delića sa

celokupnim sabornim ţivotom tela. Α svaki delić radi „po meri” svojih sila. Silu pak

svakog ĉlana Crkve saĉinjavaju evanĊelske vrline. EvanĊelska delatnost svakog ĉlana

Crkve, iako posebna i liĉna, uvek je svestrano saborna, zajedniĉka, opšta. Jer se utapa u

sveopštu delatnost celoga tela. I dok svojom evanĊelskom delatnošću ĉovek

preobraţava sebe rastući u Hrista, dotle Gospod Hristos tu njegovu delatnost pretvara u

opštu, sabornu, Bogoĉoveĉansku energiju, i tako čini da telo raste na sazidanje samoga

sebe u ljubavi (Ef.4,16). Ustvari, delatnost svakoga ĉlana Crkve je uvek liĉno-saborna,

liĉno-kolektivna. I kada izgleda da radi samo za sebe (na primer, podvizavanje

pustinjaka), ĉlan Crkve uvek radi za celinu. Takvo je ustrojstvo Bogoĉoveĉanskog

organizma Crkve, koji uvek vodi i rukovodi sam Gospod Hristos.

U sabornom ţivotu Crkve izmešani su ţivoti AnĊela i ljudi, pokajnika i

grešnika, pravednika i nepravednika, preminulih i na zemlji ţivećih, pri ĉemu oni

pravedniji i svetiji pomaţu manje pravednima i manje svetima da rastu rastom Boţjim u

sve veću pravednost i svetost. Kroz sve ĉlanove struje Bogoĉoveĉanske svete sile

Hristove, i kroz one najmanje i najneznatnije, po meri njihovog blagodatnog

uţivljavanja u organizam Crkve pomoću podviga vere, ljubavi, molitve, posta,

pokajanja, i stalih svetih vrlina. Tako, svi mi zajedno rastemo u crkvu svetu u Gospodu

(sr.Ef.2,21): blagodatno-organski povezani meĊu sobom jednom verom, jednim svetim

tajnama i svetim vrlinama, jednim Gospodom, jednom Istinom, jednim EvanĊeljem. I

svi uĉestvujemo u jednom Bogoĉoveĉanskom ţivotu Crkve, svaki iz svog mesta u tom

telu, koje mu je Gospod - glava Crkve odredio, jer telo Crkve raste iz Njega i Njime

„skladno sastavljeno i sklapano”. Pri tome Gospod svakome odreĊuje mesto koje mu

odgovara po njegovim duhovnim osobinama i hrišćanskim svojstvima, naroĉito po

njegovoj svetoj evanĊelskoj ljubavi koju svaki dobrovoljno gaji u sebi i radi njome. U

tom sabornom ţivotu Crkve svaki sazidava sebe pomoću svih, i to u ljubavi, i svi

pomoću svakoga, zbog ĉega su i jednome Apostolu potrebne molitve neznatnih ĉlanova

Crkve.

Ĉlanovi Crkve, potpuno sjedinjeni sa Bogoĉovekom blagodatno-vrlinskim

sjedinjenjem, ţive onim što je Njegovo, i imaju ono što je Njegovo, i znaju Njegovim

znanjem, jer sabornim umom Crkve umuju, i sabornim srcem Crkve osećaju, i

sabornom voljom Crkve hoće, i sabornim ţivotom Crkve ţive; sve njihovo je u stvari

najpre Njegovo, i uvek Njegovo, a oni uvek svoji sebi samo preko Njega i Njime.


Svi verni u Crkvi smo jedno telo, radi ĉega? Da bismo ţiveli jednim, svetim i

sabornim ţivotom Crkve. svetom i sabornom verom Crkve, svetom i sabornom dušom

Crkve, svetom i sabornom savešću Crkve, svetim i sabornim umom Crkve, svetom i

sabornom voljom Crkve. I tako nam sve bilo saborno i zajedniĉko: i vera, i ljubav, i

pravda, i molitva, i post, i istina, i tuga, i radost, i bol, i spasenje, i oboţenje, i

obogoĉoveĉenje, i besmrtnost. i veĉnost, i blaţenstvo. Α kroza sve to vodi i rukovodi,

upravlja i ujedinjuje blagodat Svetoga Duha. Nismo svoji; svima pripadamo u Crkvi, a

najpre duši Crkve - Duhu Svetom. To osećanje je glavno i neprekidno evanĊelsko

osećanje svakog pravog ĉlana Crkve. Nikome u Crkvi ne pripada sve, već svakome

onoliko koliko je Duh Sveti odredio prema njegovom mestu u Bogoĉoveĉanskom telu

Crkve i po meri vere njegove.

Odlika je svakog Hrišćanina osećanje sabornosti, osećanje liĉne

sveodgovornosti. On zna: kada pada, on sa sobom i druge obara; kada se diţe, on sa

sobom i druge podiţe. Njegov ţivot nije samo njegov, već je utkan u ţivot ostale braće

po veri, pošto svi saĉinjavamo jedno telo Crkve. Α u Crkvi nam je sve zajedniĉko: i

Bog, i Svetinje, i duša, i savest, i srce. Na molitveno-blagodatni naĉin svaki je u svima i

svi u svakome. Ko zna koliko svaki od nas duguje Svetiteljima Boţjim, i njihovim

molitvama, i samu dušu svoju, i samu veru svoju, i samo spasenje svoje! Ĉlan si Crkve;

tο znaĉi: organski si vezan za svete Apostole, i Muĉenike, i Ispovednike, i za sve

nebeske Sile AnĊelske. Ljubav svete sabornosti u Crkvi sjedinjuje, Bogoĉoveĉanski

sjedinjuje meĊu sobom ĉlanove Crkve. I oni svi, i svaki od njih, ţive sabornim ţivotom

Crkve. Α ta sveta ljubav sabornosti zavisi od njihove vere u Hrista i ţivota u Hristu.

Zato bogomudri Apostol i blagovesti Hrišćanima: Kako dakle primiste Hrista Isusa

Gospoda, onako živite u njemu (Kol.2,6). Ništa ne menjajte u Gospodu Hristu, niti Mu

dodajite: onakav kakav je, On je i Boţanski i ĉoveĉanski svesavršen. Mi vam, Apostoli,

takvog Gospoda Hrista, Bogoĉoveka, propovedasmo i predadosmo; vi Ga takvoga

„primiste”. I tako živite u njemu.

Živite u njemu, - to je zapovest nad zapovestima. I to ţivite: ne prilagoĊavajući

Njega sebi nego sebe Njemu; ne preinaĉujući Njega prema sebi nego sebe prema

Njemu; ne menjajući Njega prema sebi nego sebe prema Njemu; ne presazdajući Njega

po liku svom nego presazdajući sebe prema liku Njegovom. Samo oholi jeretici i

nerazumni dušegupci presazdavaju, preinaĉuju, menjaju Bogoĉoveka Hrista prema

svojim ţeljama i shvatanjima. Otuda toliki „laţni Hristosi” u svetu, i toliki laţni

hrišćani. Α pravi Gospod Hristos, u svoj punoći Svoje evanĊelske Bogoĉoveĉanske

istoriĉnosti i stvarnosti, sav je u Svome Bogoĉoveĉanskom telu - Crkvi Pravoslavnoj,

kako u doba svetih Apostola, tako i danas, tako i doveka. Bogoĉoveĉanski ţivot Njegov

- produţen je u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve kroza sve vekove, i kroza svu veĉnost.

Ţiveći u Crkvi, mi ţivimo „u Njemu” onako kako to hristonosni Apostol i nareĊuje. Α u

najpotpunijoj meri tako ţive Svetitelji. Oni - Bogoĉoveĉanski lik Hristov ĉuvaju u

njegovoj ĉudesnoj sveţivotvornosti, sveistinitosti, sveleposti i neizmenljivosti. Ujedno s

tim hristoliki Svetitelji Spasovi ĉuvaju u njegovoj Bogoĉoveĉanskoj savršenosti i

neizmenljivosti i Bogoĉoveĉanski cilj ĉovekova bića i ţivota, odreĊenog Bogoĉovekom

Gospodom Hristom, i ostvarivog jedino u Njegovom Bogoĉoveĉanskom telu - Crkvi.

MeĊutim, svako menjanje, smanjivanje, uprošćavanje, skraćivanje, antropomorfiziranje

hrišćanskog cilja, upropašćuje Hrišćanstvo, obesoljuje ga, ozemljuje ga, pretvara ga u

obiĉnu ljudsku, humanistiĉku sušiĉavu religiju, humanistiĉku sušiĉavu filosofiju,

humanistiĉku sušiĉavu etiku, humanistiĉku sušiĉavu nauku, humanistiĉku sušiĉavu

tvorevinu, humanistiĉku sušiĉavu zajednicu.

Svaki novi ĉlan Crkve znaĉi prirast u telu Crkve i porast tela Crkve. Jer svaki po

odgovarajućoj delatnosti svojoj postaje sutelesnik u telu Crkve. Α sam Gospod mu

dodeljuje pripadajuće mesto u telu Crkve, ĉineći ga ţivim sastavnim delom njenim.


Zaista, samo u Bogoĉoveĉanskom organizmu Crkve svi rade za svakoga i svaki radi za

sve, svi ţive za svakoga i svaki ţivi za sve. Zaista, samo je u Crkvi na savršen naĉin

rešen i problem liĉnosti i problem društva; i samo u Crkvi ostvarena i savršena liĉnost i

savršeno društvo. U stvari, van Crkve nema ni prave liĉnosti ni pravog društva.

Sveti Damaskin blagovesti: Hristos, glava naša, daje nam Sebe - μεηαδίδυζιν

ἡμῖν ἑαςηόν -, i time nas sjedinjuje sa Sobom i jednog s drugim; usled toga mi imamo

meĊusobnu slogu, usklaĊenost, iako svako dobija pomoć Duha onoliko koliko je

sposoban da smesti12

.

Gospod Hristos je glava Crkve, i samo kao takav je On i Spasitelj tela Crkve

(Ef.5,23). Kao glava Crkve Gospod Hristos neprestano daje telu Crkve sve što mu je

potrebno za njegov Bogoĉoveĉanski ţivot i spasavanje svih ĉlanova njegovih od greha,

smrti i Ċavola. Crkva je uvek Crkva Hristom, Crkva time što je On uvek njena glava, a

ona - uvek Njegovo telo. U njoj sve zavisi od Njega: ona Njime ţivi, Njime postoji,

Njime spasava, Njime besmrtuje - slušajući Ga u svemu i sluţeći Mu celim bićem

svojim. U Crkvi: Bog je sve i sva za ĉoveka. Crkva je najsavršenija organizacija, jer je

najsavršeniji organizam: Bogoĉoveĉanski organizam. U njoj su Bog i ĉovek sjedinjeni u

jedan duhovno-blagodatni Bogoĉoveĉanski organizam: Bog ţivi u ĉoveku i ĉovekovom,

i ĉovek ţivi u Bogu i Bogom; ĉovek se u svemu dobrovoljno potĉinjava Bogu,

usavršava Bogom, raste rastom Božjim - u čoveka savršena, u meru rasta visine

Hristove (Kol.2,19; Ef.4,13), ali ne prestaje biti ĉovek; sve se obavlja i zbiva u duhu

Bogoĉoveĉanske simbioze, Bogoĉoveĉanskog saţivota, Bogoĉoveĉanske saradnje,

Bogoĉoveĉanske ravnoteţe i punoće. Zbog toga je Crkva jedina prava i istinska

zajednica, jedino pravo i savršeno društvo: u njoj se i pojedinac usavršava društvom, i

društvo pojedincem; i jedan i drugi dobija sile za takav podvig od ĉudesnog Gospoda

Hrista, koji je u isto vreme i glava društvu kao celini, i glava svakome pojedincu kao

liĉnosti. Ctoga van Crkve nema ni pravog društva ni prave liĉnosti.

Od Svetoga dolazi osvećenje, kao od svetlosti osvetljenje. Crkva, koja sobom

obuhvata sve svetove, mogla je biti osvećena samo jednim tako svesvetim i

sveobuhvatnim bićem kao što je Bogoĉovek Gospod Hristos. Da je osveti, On predade

Sebe za nju, svega Sebe dade za nju, svega Sebe ostavi njoj, i na Sebi osnova nju

(Εf.5,25). Ceo ţivot Bogoĉovekov nije drugo nego spasavanje sveta od greha, smrti i

Ċavola, stvaranjem i odrţavanjem Crkve u svetu. On je biće Crkve ispunio Sobom,

Svojim svetim Boţanskim silama, i tako je svu osvetio, te ona svetim tajnama i svetim

vrlinama spasava ljude od greha, smrti i Ċavola, od kojih ih nikakva sila pod nebom ne

moţe spasti. Naroĉito je to uĉinio krstivši je Duhom Svetim na dan svete Pedesetnice da

bi i ona sama osvećivala krštavajući Duhom Svetim i vodom (Ef.5,26; sr.Tit.3,5;

Jn.3,5). I ona samo tom savršenom i svemoćnom Boţanskom svetošću oĉišćava biće

ljudsko od svega nesvetog, grehovnog, Ċavolskog. I sada se u njoj svaki ĉovek oĉišćuje

i osvećuje kupanjem vodnim i rečju (Ef.5,26; sr.Tit.3,5; Jn.3,5). Reĉ Boţja osvećuje

vodu Duhom Svetim. Duh Sveti je nešto nevidljivo, a osvećena voda je nešto vidljivo.

Daje se i jedno i drugo, zato što je ĉovek dvostruko biće: od nevidljivog duha i

vidljivog tela. Kada reĉ Boţja osvećuje mrtvu vodu, kako da ne osveti ţivu dušu

ljudsku, bogoliku i besmrtnu? Da je osveti očistivši je kupanjem vodnim, i rečju

(Ef.5,26; sr.Tit.3,5; Jn.3,5): jer samo sveta i sveosvećujuća sila Hristova, prisutna reĉju

Boţjom u vodi krštenja, oĉišćava ĉoveka od svakoga greha, neĉistote, Ċavola,

ispunjujući ga svetošću Boţanskom i Bogom, jer koji se god u Hrista krsti, u Hrista se

oblaĉi (Gal.3,27). U Crkvi sve je od Hrista, i sve u Hristu; sav On u njoj, i sva ona u

Njemu.

12 Тамо. ad loc.; col. 844A.


Zato što je sav Hristos u Crkvi, i sva ona u Njemu, ona i jeste slavna, sveta i

besprekorna (Ef.5,27). Da bi je uĉinio takvom, On je uneo u nju, ovaplotio u nju, kao u

telo Svoje, svu Svoju Bogoĉoveĉansku Liĉnost, sav Svoj Bogoĉoveĉanski ţivot, i sav

Svoj Bogoĉoveĉanski podvig. U Svom najĉistijem vidu, Crkva je sva - On, Bogoĉovek

Hristos, produţen kroza sve vekove i kroza svu veĉnost. Otuda, ona nema mrlje ni

mane, ili takoga čega (Ef. 5,27). Zbilja, šta je to što joj nedostaje; šta - zbog ĉega bi je

mogli prekoreti? Zar ona ne oĉišćava od svih grehova, i od onih najvećih i od onih

najmanjih? Zar ne oslobaĊa od svih smrti, i od svih Ċavola? Zar ne prima svakoga ko joj

se obrati? Zar ne spasava svakoga od greha, smrti i Ċavola? Zar ima kraja njenom

ĉovekoljublju i njenoj moći? Α sve to ĉini u njoj Boţanska sila Hristova, uvek sveta i

svemoćna (up.Kol.1,29).

Gospod je Crkvu uĉinio takvom krstom Svojim, Bogoĉoveĉanskom krvlju

Svojom prolivenom na krstu. Ta krv je oĉišćenje Crkve, i spasenje njeno. Ona je i

Bogoĉoveĉansko sjedinjenje njeno, i jedinstvo njeno s Bogom i s ljudima. Krv

Bogoĉoveka Hrista je veĉnonova, iskupiteljna, spasiteljna, svestvaralaĉka, i

sveujedinjujuća sila Crkve. U Liĉnosti Bogoĉoveka svesavršeno se ujedinila Boţanska i

ĉoveĉanska priroda, Bog i ĉovek, te su tako ljudi, dotle grehom daleko od Boga,

Bogoĉoveĉanskom krvlju postali bliski Bogu, jedno s Bogom (Ef.2,13-14), postali udi

tela Njegova, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih (Ef.5,30). Bogoĉovekom

Gospodom Hristom ostvarena je na zemlji nezamisliva stvarnost: mi ljudi, mi

greholjubivi sisari stupili smo Njime u krvno srodstvo sa Bogom, jer Bogoĉoveĉanska

krv Njegova - izvor veĉnog ţivota našeg, Bogoĉoveĉanske besmrtnosti naše, sjedinjuje

nas najprisnije sa Njim - Jedinim istinitim Bogom, u kome i jeste veĉni ţivot

(sr.1.Jn.5,20; 5,11; 1,2). Boţanska krv Gospoda Hrista je Bogoĉoveĉanska sila koja

osvećuje, koja oĉišćava, koja preobraţava, koja ohristovljuje, koja ocrkovljuje, koja

obogoĉoveĉuje, koja otrojiĉuje, koja spasava. Zato je Novi Zavet - Zavet u krvi

Bogoĉoveka Hrista. I taj se Zavet evharistijski produţuje u Bogoĉoveĉanskom telu

Crkve, sjedinjujući Bogoĉoveĉanskom krvlju nas ljude sa Bogom i meĊu sobom. Jer

ujedinjujući ĉoveka sa Bogoĉovekom, ta presveta krv nas preko Njega ujedinjuje sa

svima ljudima. Oĉigledna je istorijska ĉinjenica: pravo, istinsko, besmrtno jedinstvo

ĉoveka sa ljudima biva preko Bogoĉoveka: Bog je bliţi svakome ĉoveku no što je sam

ĉovek sebi, bliţi i svima ljudima no što su oni sami sebi. Zato nema ĉoveku jedinstva sa

samim sobom i sa ljudima oko njega bez Boga, bez Bogoĉoveka, bez krvnog oroĊenja i

sjedinjenja s Njim. Α to se krvno oroĊenje i sjedinjenje ĉoveka s Bogom, i to krvno

Bogoĉoveĉansko oroĊenje i sjedinjenje ĉoveka sa ljudima, obavlja u Bogoĉoveĉanskom

telu Hristovom - Crkvi. I to konkretno i doţivljajno: U svetoj Evharistiji, svetom

Priĉešću tela i krvi Hristove.

Krv Bogoĉovekova sjedinjuje ĉoveka sa Bogom, kako na Golgotskom krstu,

tako i u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve kroz ţivotvornu i bogotvornu krv svete tajne

Priĉešća na svetoj Liturgiji. I još: pošto je to krv Bogoĉoveka Hrista, a Crkva telo

Njegovo, to ona i jeste sjedinjujuća sila koja sve ĉlanove Crkve sjedinjuje u jedno telo,

u jedan ţivot, u jednu dušu, u jedno srce, u jednu Bogoĉoveĉansku zajednicu -

κοινυνίαν. Čaša blagoslova koju blagosiljamo, nije li zajedica - κοινυνία - krvi

Hristove? Hleb koji lomimo, nije li zajednica - κοινυνία - tela Hristovog? Jer je jedan

hleb, jedno smo telo mnogi; jer svi u jednome hlebu imamo zajednicu (1.Kop.10,16-17).

- Ove Bogoĉoveĉanske reĉi hristonosnog Apostola kazuju nam samu tajnu Crkve, njenu

evharistijsku tajnu i evharistijsku prirodu. Sveta Evharistija, sveto Priĉešće nas ne samo

sjedinjuje sa Njim, Nezamenljivim, nego i nas meĊu sobom. Jedući Njegovo sveto telo,

mi postajemo jedno telo mnogi. Sjedinjujući se sa Njim, mi se svetim jedinstvom

sjedinjujemo i meĊu sobom. Το je sveto jedinstvo ljudi u Hristu, Bogoĉoveĉansko

jedinstvo, Jedino istinsko jedinstvo i jedino veĉito jedinstvo ljudi. Jer u Bogoĉoveku


Gospodu Hristu mi smo ne samo veĉito ţivi, nego i veĉito jedno: i to jedno kao što je

telo jedno. Ima li prisnijeg jedinstva od toga? I još: ima li veĉnijeg jedinstva od toga,

kada je to telo - veĉno telo? Tako je u Bogoĉoveĉanskom telu Hristovom, Crkvi; tu smo

„jedno telo mnogi”. Njime, Bogoĉovekom: jedno telo mnogi. I izraz te Bogoĉoveĉanske

stvarnosti i jeste sveta Evharistija, sveta Liturgija, sveto Priĉešće. Α ĉudotvorni, i uvek

istoriĉni Bogoĉovek je najpre ovaploćenjem Svojim ujedinio u Sebi Boga i ĉoveka

veĉnim jedinstvom. I to sve preneo, i neprekidno prenosi, na sve ljude. Preneo, i

prenosi, na Bogoĉoveĉanski naĉin. Jer je Crkvu osnovao na Bogoĉoveĉanskom telu

Svom, na zemaljskoj stvarnosti Bogoĉoveĉanskog ţivota i prisustva Svog u našem

svetu. Ovaplotio se Sveblagi da bi nas Sebi saovaplotio (Ef.3,6), i tako oboţio, i tako

nam sve Svoje darovao. Α On to ĉini prvenstveno svetim Priĉešćem u svetoj Evharistiji

Crkve.

Jedno smo telo mnogi, jer niko od nas ne saĉinjava celo telo, nego je svaki samo

delić tela, kako bismo uvek osećali i znali koliko zavisimo jedan od drugoga: svi od

svakoga, i svaki od sviju. I koliko smo neophodni jedan drugome: svi svakome, i svaki

svima; i još: svaki svakome. Naša sila, i moć, i ţivot, i besmrtnost, i blaţenstvo, samo

su u tome jedinstvu, koje nam daje, ko? Telo Hristovo, telo Boţje. Ĉudesni Gospod

Hristos je naše istinito jelo, naše istinito piće (sr.Jn.6,55-56.48). On je taj jedan hleb

kojim se hranimo, i Njime svi u jednome hlebu imamo zajednicu. On je i sama

zajednica, i sila te svete zajednice, svete sabornosti Crkve. Priĉešćujući se svetim

hlebom i svetom krvlju Gospoda Hrista, mi se priĉešćujemo Njegovim svetim telom,

koje je uvek jedno, i svuda jedno. Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a po sebi smo

udi jedan drugome (Rim.12,5; sr.1.Kor.12,27).

To je bogomudrost svetog Apostola. Nju bogomudro produţuje peti evanĊelist

- sveti Zlatoust: Nazvavši sveto Priĉešće „zajednicom tela Hristova”, Apostol je hteo

reći još bliskije, pa je zato dodao: Jer je jedan hleb, jedno smo telo mnogi. Ta šta ja

govorim: „Zajednica”? Mi smo samo to telo. Jer šta je hleb? Telo Hristovo. Α šta

postaju oni koji se priĉešćuju? Telo Hristovo; ne mnoga tela, nego jedno telo. Kao što

hleb, naĉinjen od mnogih zrna postaje jedan, te se zrnevlje ne vidi zbog njihovog

sjedinjenja, tako se i mi sjedinjujemo i sa Hristom i meĊu sobom13

.

Ο toj Bogoĉoveĉanskoj stvarnosti bogomudri Kavasila blagovesti: Crkva

pokazuje sebe u svetim tajnama (tela i krvi Hristove), ne kao u simvolima, nego kao

udovi u srcu, i kao grane u korenu drveta, i, po reĉi Gospodnjoj, kao loze u ĉokotu (Jn.

15,1-5). Jer ovde nije samo opštost - κοινυνία - imena ili analogija po sliĉnosti, nego

istovetnost - ηαςηόηηρ. Jer su ove svete tajne - telo i krv Hristova, a to i jeste istinita

hrana i piće Crkvi Hristovoj; i ona, priĉešćujući se njima, ne pretvara ih u ljudsko telo,

kao što biva sa ljudskom hranom, nego se ona sama

Documents

PRAVOSLAVNA CRKVA I EKUMENIZAM...nasledstvo svetih (Ef.1,18), i nada našeg hrišćanskog zvanja (Ef. 1,18). Crkva je ne samo cilj i smisao svih bića i tvari: od AnĊela do atoma;