Pravo teorija i praksa 2012-01-03 · 1/3/2012 · međunarodno trgovinsko pravo već i za trgovačku struku i tehniku poslova-nja, odnosno arbitre od ugleda u koje imaju poverenja

PRAVOteorija i praksa

Godina XXIX Novi Sad, januar-mart 2012. Broj 1–3

IZDAVAČ:PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJAGeri Karolja 1, 21000 Novi Sad

Tel.: 021/400-484, lokal 109; 021/400-499

SUIZDAVAČ:„PRAVO” DOO

Novi Sad, Geri Karolja 1Poštanski fah 13, 21102 Novi Sad

Glavni urednik:Marijana Dukić Mijatović

Odgovorni urednik:Vuksan Lakićević

Sekretar redakcije:Nenad Stefanović

Lektor i korektor: Mara Despotov

Lektor i korektor za engleski jezik:Jelena Dunđerski

Tehnička realizacija:Penpro, Novi Sad

Štampa:Alfa-graf NS, Novi Sad

L AWtheory and practiceYear XXIX Novi Sad, January-March 2012. No. 1–3

Uređivački odbor:Simeon Gelevski, profesor emeritus, Pravni fakultet, SkopljePetar Simonetti, profesor emeritus, Pravni fakultet, Rijeka

Miroslav Vrhovšek, profesor emeritus, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Nikola Mojović, redovni profesor Pravni fakultet Univerzitet Banja LukaMiroslav Vitez, redovni profesor, Ekonomski fakultet, SuboticaDušanka Đurđev, redovni profesor, Pravni fakultet, Novi Sad

Slavko Bogdanović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Milorad Bejatović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Dragoslav Neškov, vanredni profesor, Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi SadZdravko Petrović, doktor pravnih nauka, advokat, Beograd

Izdavački savet:Slobodan Perović, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet Beograd

Miloš Trifković, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet TravnikMiodrag Orlić, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Beograd

Kurt Schmoller, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet SalzburgLynn Wardle, redovni profesor, Brigham Young University, Juta,USA

Christa Jessel Holst, naučni savetnik, Max Plank Institute, Hamburg, NemačkaAndrew Pote, advokat, London – Oxford

Ludvik Toplak, redovni profesor, Alma Mater Europea, Evropsko Središče, MariborArsen Janevski, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Justinijan Prvi, Skoplje

Gordana Stanković, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet NišSlavoljub Carić, vanredni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,

Univerzitet Privredna akademija Novi Sad

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад34 PRAVO : teorija i praksa = Law : theory and practice / glavni urednik Marijana Dukić Mijatović; odgovorni urednik Vuksan Lakićević. – God. 1, br. 1 (1984)– . – Novi Sad : Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe : „Pravo” doo, 1984–. – 24 cmTromesečno. – Sažeci na eng. jeziku.ISSN 0352-3713COBISS.SR-ID 5442050

S A D R ž A J

AKTUELNA TEMA

Renka Šćepanović: Prednosti i nedostaci savremene međunarodne trgovinske arbitraže: osnovne odlike i perspektive razvoja ..............................................................1

Vladimir Božović: Korupcija u policiji Srbije – aktuelno stanje .................................................27

Vladimir Kozar: Građanskopravni osnovi odgovornosti stečajnog upravnika i države u stečajnom postupku ......................................................................44

POGLEDI I MIŠLJENJA

Vilim Herman: Odnos prava na mirovinsko osiguranje i imovinskih prava bračnih drugova u komparativnim europskim sustavima .............................60

Nataša Papić-Blagojević, Nina Arsić: Analiza udela „zdravih” tvrdnji u označavanju prehrambenih proizvoda kao oblik manipulacije pravima potrošača ..................................74

Ivan Joksić: Prikaz monografije TOTALNE USTANOVE I DEPRIVACIJE: knjiga o čoveku u nevolji ..............................................................................87

PRAVO – teorija i praksaGodina XXIX Novi Sad, januar-mart 2012. Broj 1–3

C O N T E N T S

CURRENT ISSUES

Renka Šćepanović: Advantages and disadvantages of the contemporary international commercial arbitration: central characteristics and development perspectives .....................................................................................................1

Vladimir Božović: Serbian police corruption – current situation ................................................27

Vladimir Kozar: Civil law liability of bankruptcy trustee and the state in bankruptcy proceedings ............................................................................44

VIEWS AND OPINIONS

Vilim Herman: The relation between the right of pension insurance and marital property rights in comparative European systems .....................60

Nataša Papić-Blagojević, Nina Arsić: An analysis of the proportion of „healthy” claims in the labeling food products as a form of manipulating consumers’ rights ...........74

Ivan Joksić: An account of a monograph: TOTAL INSTITUTIONS AND ACTS OF DEPRIVATION: The book on a man in trouble .......................................................................87

LAW – theory and practiceYear XXIX Novi Sad, January-March 2012. No. 1–3

1

Renka Šćepanović*

PREDNOSTI I NEDOSTACI SAVREMENE MEĐUNARODNE TRGOVINSKE ARBITRAžE:

OSNOVNE ODLIKE I PERSPEKTIVE RAZVOJA

REZIME: S obzirom na poseban karakter međunarodnih poslovnih od-nosa, arbitraža kao način rešavanja sporova u ovoj oblasti, smatra se ne-zamenjivom zbog višestrukih prednosti koje ima nad rešavanjem sporova pred sudom. U današnje vreme kada je intenzivirana internacionalizacija privrede i privrednih aktera, ni malo ne čudi što ona sve više dobija na značaju i preuzima dominantnu ulogu u oblasti rešavanja sporova koji na-staju u oblasti međunarodnog trgovinskog prometa, a tradicionalna uloga državnih sudova sve više gubi na značaju. Upravo iz tih razloga od velike je važnosti ukazati kako na prednosti tako i na nedostatke arbitraže, u cilju njenog što pravilnijeg sagledavanja, usavršavanja i primene u savremenim uslovima. Cilj ove studije jeste da ukaže na pravne aspekte međunarodne trgovinske arbitraže: njen nastanak, razvoj, pravnu prirodu, teorijsku utvr-đenost i utemeljenost u međunarodnom pravu. U studiji je posebno ukaza-no na prednosti međunarodne trgovinske arbitraže, ali je ukazano i na neke od njenih nedostataka. Naglašena je neophodnost dalje afirmacije i usavr-šavanja ovog instituta, kako bi se što više unapredilo arbitražno rešavanje sporova u oblasti međunarodne trgovine. U tom smislu, naročito je potre-ban dalji rad na što preciznijem definisanju pojmova arbitražnih instituta i razvoju arbitražnog prava uopšte, a posebno arbitražnog procesnog prava.

Ključne reči: međunarodna trgovinska arbitraža, prednosti i nedostaci ar-bitraže, arbitražni sporazum,

* Generalni sekretar, Univerzitet u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, e-mail: [email protected]

aktuelna tema

UDK: 341.6BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (1–3): 1–26

PREGLEDNI NAUčNI RAD

PRAVO – teorija i praksa Broj 1–3 / 2012

2

1. Uvod

Arbitraža kao način rešavanja sporova datira još iz najstarijih vremena. Ona prevazilazi okvire jednog internacionalnog pojma i predstavlja svojevr-stan interkulturalni fenomen. Kroz istoriju, arbitraža se razvila u više pravaca i oblika, pa danas imamo različite vrste arbitražnog rešavanja sporova, koji mogu biti klasifikovani na više načina: prema načinu rešavanja spora, stran-kama, stalnosti ili celini pravila koja primenjuju. Iako se ova vrsta postupka javlja u različitim oblastima života i delatnosti, arbitraža ima posebno važnu ulogu u trgovinskim odnosima, a naročito u oblasti međunarodne trgovine.

Arbitražno rešavanje sporova nastalih u oblasti međunarodnih poslovnih odnosa ima više prednosti u odnosu na rešavanje sporova pred državnim sudo-vima. Prvi i najvažniji razlog zbog kojeg se stranke obraćaju arbitraži, a ne dr-žavnom sudu, jeste sam karakter i složena struktura međunarodnih poslovnih odnosa, koja zahteva određen stepen delikatnosti pri rešavanju sporova nasta-lih u ovoj oblasti. Stranke koje sklapaju arbitražni sporazum i tako ugovaraju da će za rešavanje spora biti nadležna arbitraža, pripadaju poslovnom svetu u kome je prvenstveni cilj uspešno obavljanje poslovnih aktivnosti što podrazu-meva, između ostalog i formiranje što boljeg „goodwill”-a. Drugim rečima, stranke obično imaju veći interes da sačuvaju dobre poslovne odnose i ugled firme nego da dobiju eventualni konkretan spor. Međunarodna trgovinska ar-bitraža treba da posluži i kao institucija čiji je cilj izgrađivanje i očuvanje fer poslovne prakse i bona fides poslovnih odnosa u okvirima međunarodne poslovne zajednice kao celine, a ne samo kao forum za presuđenje određenog spornog odnosa. Takođe, obraćanje stranaka arbitraži smatra se mnogo manje neprijateljskim, manje radikalnim korakom od obraćanja državnom sudu, što predstavlja značajan psihološki faktor i doprinosi da poslovni odnosi, iako u datom trenutku narušeni, ne moraju nužno voditi potpunom i konačnom prekidu poslovne saradnje. Prema rečima francuskog komparativiste Renea Davida: „Najvažnija stvar nije [...] da se definiše šta nekome pripada, da bi mu se to priznalo; ova preokupacija koja je karakteristična za pravo, bledi pred nastojanjem da se osigura budućnost, koegzistencija među pripadnicima međunarodne zajednice trgovaca; stvaranje harmoničnih odnosa među pri-padnicima zajednice je važnije od prava pojedinaca”1.

Drugi važan razlog zbog kojeg se stranke obraćaju međunarodnoj trgo-vinskoj arbitraži jeste institucionalne prirode: nepoverenje u nacionalne sudo-ve drugih zemalja, kao i veća fleksibilnost procesa pred arbitražom. Uprkos

1 David, R., (1982). L’arbitrage dans le commerce international, Economica, Pariz

Prednosti i nedostaci savremene međunarodne trgovinske arbitraže

3

težnjama uporednog prava da garantuje i obezbedi nezavisnost i nepristra-snost sudija, u praksi se ipak dešava da nacionalni sud bude pristrasan i do-nese presudu u korist domaće stranke. Nepoverenje stranaka u nacionalne sudove doprinelo je tome da se arbitraže nametnu kao nezaobilazan način i forum za rešavanje međunarodnih trgovinskih sporova. Osim toga, arbitraža pruža mogućnost strankama da izaberu arbitre koji su stručnjaci, ne samo za međunarodno trgovinsko pravo već i za trgovačku struku i tehniku poslova-nja, odnosno arbitre od ugleda u koje imaju poverenja da će u njihovom sporu doneti najpravičnije moguću odluku. Uz to, stranke imaju mogućnost izbora, kako materijalnog tako i formalnog prava, po kojem žele da se njihov spor raspravlja i mogućnost da izaberu sedište arbitraže, odnosno mesto gde će arbitražni postupak biti vođen i arbitražna odluka doneta, što je od posebnog značaja prilikom priznanja i izvršenja arbitražne odluke.

Poslednja, ali ne manje važna karakteristika zbog koje se stranke odluču-ju za arbitražu, jeste brzina vođenja postupka, kao i zagarantovana diskrecija prilikom rešavanja sporova. Postupak pred arbitražom je jednostepen tako da nema dugotrajnih postupaka po žalbi karakterističnih za postupke koji se od-vijaju pred državnim sudom. Osim toga, postupak pred arbitražom nije javan što može biti od posebne važnosti za stranke u sporu. Isključenost javnosti pri raspravljanju onemogućava uticaj na objektivnost i nepristrasnost arbitara što doprinosi kvalitetu njihovog odlučivanja. Isključenost javnosti, takođe, štiti ugled stranaka koje često ne žele da se zna da sporni odnos među njima uopšte postoji, a značajna je i zato što štiti, kako poslovne interese stranaka u sporu tako i eventualne poslovne tajne.

Zbog neospornih prednosti koje ima, arbitraža danas sve više dobija na značaju i preuzima dominantnu ulogu u oblasti rešavanja sporova, posebno onih iz oblasti međunarodnih poslovnih odnosa, a tradicionalna uloga držav-nih sudova sve više gubi na značaju. Upravo iz tih razloga od neprocenjive je važnosti ukazati na prednosti, ali i na nedostatke arbitražnog rešavanja sporo-va u cilju njenog što pravilnijeg sagledavanja, usavršavanja i primene u savre-menim uslovima. U ovoj studiji biće najpre izložen kratak osvrt na istorijski razvoj arbitraže uopšte, kao i na nastanak i razvoj međunarodne trgovinske arbitraže. U drugom delu predstavljeni su pojam i teorije o arbitraži kao prav-nom institutu, kao i diskusija o pravnoj prirodi arbitraže, uz osvrt na njenu ustanovljenost u međunarodnim trgovinskim odnosima. U četvrtom delu stu-dije dati su neki zaključci o prednostima i mogućim nedostacima arbitražnog rešavanja sporova i ukazano je na značaj daljeg razvoja ovog instituta.


4

2. Istorijski osvrt

Prvi značajni zapisi o arbitraži sreću se još u Antičkoj Grčkoj u kojoj je veliki broj sporova između gradova–država rešavan putem arbitraže. Ovakav način rešavanja sporova uživao je veliki ugled a donete odluke često su biva-le uklesivane na mermernim pločama i stubovima raznih svetilišta. Aristotel naglašava razliku između sudije i arbitra i kaže: „Arbitar teži za pravičnošću, sudija za zakonom, a arbitraža je stvorena da bi se pravičnost mogla primeni-ti”. Kasnije, u Starom Rimu, Ciceron je govorio da se ,,od presude traži da bi se sve dobilo ili sve izgubilo, a da se arbitraže uzimaju sa namerom da se sve ne izgubi, niti sve dobije”.2 Najzad, tu je i Senekina opaska da stranke koje su sigurne u svoja prava i ostvarenje svojih zahteva, radije idu pred sudiju, nego pred arbitra. Značaj ovih citata sastoji se, ne samo u isticanju prednosti arbitraže nad sudom, već i zbog njihove istorijske vrednosti. Naravno da se arbitraža o kojoj govore Aristotel, Ciceron i Seneka, razlikuje od savremene arbitraže i najverovatnije predstavlja oblik mudrog posredovanja ili mirenja stranaka u sporu. Ono što je za nas u tim mislima bitno jeste sama ideja o takvom načinu delovanja među ljudima, kao praoblik i preteča angažovanja privatnog sudije, koji će na zahtev stranaka spor rešiti neutralno i objektivno. 3

U rimskom pravu, međutim, ugovor o arbitraži nije bio pravno sankci-onisan i njegovim zaključenjem se nije derogirala nadležnost sudova. Iz tih razloga, stranke su u formi duplog obećanja (compromissum-a) sklapale po-godbu (stipulatio) da će jedna stranka, ukoliko se ne podvrgne arbitraži ili od-bije da izvrši arbitražnu odluku, drugoj stranki morati da plati određenu sumu novca (poena) pri čemu je obaveza plaćanja poena-e dospevala neizvršenjem jedne od navedenih obaveza. Justinijanov kodeks ističe princip dobrovoljno-sti arbitraže i naglašava mogućnost odustajanja od arbitražne odluke i vođenja postupka pred redovnim sudom, nakon plaćanja poena-e compromissi, među-tim, ova mogućnost je bila dozvoljena samo ukoliko stranke prethodno nisu bile sklopile pisani ugovor o arbitraži.

Po tumačenjima nekih arbitražnih stručnjaka, današnji arbitar u među-narodnoj trgovinskoj arbitraži vodi poreklo od rimskog državnog funkcionera

2 Videti Ch. Jarrosson, (1987). La notion de l’arbitrage, Paris, p. 1; takođe: M. Landrau, (1932). L’arbitrage dans le droit anglais et français comparé s Paris, p. 11.

3 Vidi više Trajković, M., (2000). Međunarodno arbitražno pravo, Beograd, str. 20; Jovičić, K., (2008). Međunarodna trgovinska arbitraža, Strani pravni život (3), str. 99–121; Mitić, B., (2002) Međunarodna trgovačka arbitraža – značaj u rešavanju međunarodnih poslovnih sporova, Tržište, novac, kapital 34(1), str. 42–53


5

Praetor Peregrinus-a, čiji je zadatak bio da brzo rešava sporove u kojima su učestvovali stranci ili putujući trgovci.4

Arbitraža je, takođe, bila poznata i prihvaćena i u islamskom svetu, pa tako u Koranu nalazimo razliku između arbitra (hakam) i sudije (qadi).5

U Srednjem veku su jasno vidljivi tragovi arbitražnog sudstva, a pokla-paju se sa procvatom trgovine i razvojem gradova. U ovom periodu najviše su se razvijali trgovinski običaji i stvarale trgovinske uzanse koje će kasnije biti osnov trgovinskog prava i jedan od specifičnih pravnih izvora međunarodne trgovinske arbitraže (lex mercatoria).

Prema pravnim istoričarima arbitraže kao instituta, Francuska se smatra kolevkom evropskog arbitražnog prava. Poznato je da je još pre Francuske revolucije, ona uživala posebnu naklonost francuskih kraljeva. Fransoa II je još 1560. godine, izdao Edikt, kojim je predvideo da trgovačke sporove mogu rešavati arbitri, a francuskim Ustavom iz 1791. godine, garantovano je pra-vo građana da se za rešavanje međusobnih sporova mogu obraćati arbitraži. Međutim, Francuska je početkom prošlog veka učinila korak unazad i vrlo ograničeno dozvoljavala korišćenje arbitraže. Napoleonovo pravo je, uzima-jući za osnov Kodeks o građanskom postupku iz 1806. godine, prihvatilo da arbitri povremeno presude po neki spor, ali samo ako stranke tačno znaju suštinu i obim konkretnog spora. Rešavanje spora na osnovu kompromisorne klauzule ugovorene za rešavanje eventualnog budućeg spora, nije bilo pri-hvatljivo, jer se smatralo da se na taj način oduzima pravo sudiji, kao jedinom ovlašćenom predstavniku države da odlučuje i deli pravdu u spornim situaci-jama. Arbitrima je izuzetno bila dozvoljena mogućnost da u ulozi posrednika, razreše dilemu u onim slučajevima kada se ishod spora mogao naslutiti. Skoro čitav jedan vek, francuska arbitraža je obavljala samo posredničku ulogu i borila se za svoju poziciju. Njena puna sudska funkcija, kao i validnost kom-promisorne klauzule-sporazuma o arbitraži, doživljavaju punu afirmaciju tek sa reformom Trgovačkog kodeksa iz 1925. godine.6

Prema nekim izvorima, arbitražno pravo u Engleskoj postoji još od 1698. godine. U pogledu legalizacije arbitražnog suđenja i u Engleskoj je bila slična situacija kao u Francuskoj. U dugom vremenskom periodu redovni sudovi

4 Novella Justiniani, 82, 11, 1 (539 god.) i Codex Justiniani 2, 55, 5; ( O poreklu arbitraže u kla-sičnom pravu videti: Hammond, (1985). Arbitration in Ancient Greece, Arbitration International, p. 188.

5 Na arbitražu upućuje i Koran, kao osnovni dokument muslimanske religije i filosofije, Videti: Saleh, S., (1984). Commercial arbitration in the Arab Middle East, London

6 O istorijatu francuskog arbitražnog prava videti: Mitrović, D., (1996). Međunarodna trgovinska arbitraža u francuskom pravu, u Zborniku Međunarodna trgovinska arbitraža: strana prava, zako-ni, Beograd, str. 31–33.


6

su bili superiorniji u odnosu na arbitražu, koja je smatrana nepravnom i dru-gorazrednom kategorijom, uz obavezno odbacivanje arbitražne klauzule iz ugovora, od strane redovnih sudova i drugih državnih organa. Kao početak savremene arbitraže u Engleskoj smatra se slučaj Skott vs. Averi, kada je Dom lordova prvi put odlučio da nije suprotno javnom poretku ako se u nekom ugovoru predvidi mogućnost da se stranke obrate za pomoć redovnom sudu, samo nakon što su prethodno pokušli da spor razreše pred arbitražom. Druga značajna odluka doneta je 1922. godine, kada je u sporu Czarnikov vs. Roth Schmitsy. Co., odlučeno da je suprotno javnom poretku ako se ugovorom stra-naka isključi pravo na obraćanje sudiji zbog pravnih razloga koji se pojave u toku arbitraže, ali ne i zbog bilo kojeg drugog razloga. Zakonom o arbitraži iz 1934. godine, dato je puno priznanje arbitraži, kao institutu i delu Common Law, odnosno arbitražnom sporazumu stranaka, kao izrazu autonomije volje stranaka, jednakoj svakoj drugoj autonomiji kod ugovora.7

Italijani su imali fleksibilniji stav prema arbitraži, što se može videti iz Zakonika o građanskom postupku iz 1865. godine, koji govori o važnosti kompromisorne klauzule, ukoliko je ona uneta u ugovor stranaka. U praksi su ipak postojala razna ograničenja u oblasti arbitražnog rešavanja sporova, na primer, u pogledu forme arbitraže i kontrole njenog rada od strane državnih organa. Ovakva ograničenja prisutna su i u Zakoniku iz 1942. godine, po ko-jem arbitražnu odluku sankcioniše državni sud, dajući joj klauzulu izvršnosti. U daljoj evoluciji arbitraže u Italiji, sve je prisutnija tendencija ka većoj afir-maciji arbitraže zbog njene jednostavnosti i efikasnosti različitoj od karaktera klasičnog italijanskog suda.

Sjedinjene Američke Države, iako nemaju dugu arbitražnu tradiciju, sve-sne značaja ovakve vrste sudstva, donele su prvi Zakon o arbitraži još 1925. godine, i to na saveznom nivou.

U Rusiji se Statut građanskog postupka iz 1864. godine, smatra prvim pravnim izvorom za arbitražu, jer je obezbeđivao pravo na arbitražno rešava-nje sporova i pravo na zaključivanje arbitražnog sporazuma. Statut je izjedna-čavao arbitražne odluke sa sudskim, ipak, arbitraža je retko primenjivana zbog komplikovanog postupka i složene forme arbitražnog sporazuma. U Rusiji se, krajem prošlog veka afirmišu izabrane komisije ili izabrani sudovi pri robnim berzama, kao posebna arbitražna tela. Stvaranjem Sovjetskog Saveza dola-zi do stagnacije u razvoju arbitraža, međutim, razvojem spoljnotrgovinskog prometa, ponovo se javlja potreba za arbitražom pa Sovjetski Savez 1932.

7 O evoluciji engleskog arbitražnog prava: Merkin, R., (1996). Arbitration act 1996, LLP; takođe: Russel, (1982). On Arbitration, London.


7

godine, formira Spoljnotrgovinsku arbitražu, koja posle raspada SSSR-a, pre-rasta u Međunarodni trgovinski arbitražni sud pri Trgovinsko-industrijskoj komori Ruske Federacije. Sličnu transformaciju doživela je i Pomorska ar-bitražna komisija pri Trgovinsko industrijskoj komori Ruske Federacije, koja vodi poreklo od institucije pod istim imenom, iz 1930. godine.8

Arbitraža u Kini ima veoma dugu tradiciju, ali ne u smislu rešavanja spo-rova već prvenstveno u funkciji posredovanja i mirenja stranaka van suda, što predstavlja deo kineske kulture i filozofije, koja ukazuje na potrebu prijatelj-skog ubeđivanja i konsultacija usmerenih na postizanje nagodbe kao zajed-ničkog mirnog rešenja spora. Kina je 1994. godine, donela moderan Zakon o arbitraži, koji odgovara savremenim ugovornim odnosima sa inostranstvom. Ipak, uticaj tradicije u navedenom zakonu je očigledan jer je u njemu, kao i u Pravilniku o radu Međunarodne trgovinske arbitraže Kine, i dalje posebno naglašena posrednička uloga arbitražnog veća u mirenju stranaka i postizanju poravnanja u toku celog arbitražnog postupka.9

Prvi pisani dokument o formiranju arbitražnog suda u Srbiji, predstav-lja Ukaz knjaza Aleksandra Karađorđevića iz 1857. godine, o osnivanju Trgovačkog odbora (Trgovačke komore) u Beogradu, kojim je bilo predviđe-no da u okviru Trgovačkog odbora bude obrazovan Izabrani sud za rešavanje trgovačkih sporova.

Međunarodna trgovinska arbitraža, pod imenom Spoljnotrgovinska arbi-traža pri Trgovinskoj komori Jugoslavije, osnovana je Uredbom o Trgovinskoj komori FNRJ iz 1946. godine, dok je Pravilnik o radu navedene arbitraže do-net 1947. godine. Kasniji naziv arbitraže bio je Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Jugoslavije, koja je svoj rad zasnivala na Pravilniku donetom 15 oktobra 1997. godine.

Spoljnotrgovinska arbitraža u Beogradu, danas, radi po Zakonu o arbi-traži Republike Srbije, od 25. maja 2006. g. Po ovom zakonu, pod međuna-rodnom arbitražom podrazumeva se arbitraža koja za predmet ima sporove iz međunarodnih poslovnih odnosa, a pre svega:

1. ako stranke u vreme zaključenja sporazuma o arbitraži imaju poslov-na sedišta u različitim državama;

8 Ćirić, A., (1996). Međunarodna trgovinska arbitraža u pravu Rusije, pomenuti Zbornik, str. 91.9 Vidi više Trajković, M., (1996). Kinesko pravo, citirani Zbornik, str. 63; Jovičić, K., (2003).

Međunarodna trgovinska arbitraža u pravu Japana, Strani pravni život (1), str. 131–145, Petrović, M., (2001). Imperativni propisi i međunarodna trgovačka arbitraža, Pravo i privreda 38(5–8), str. 811–820; Carić, S., (1996). Međunarodna trgovačka arbitraža u SR Nemačkoj, Pravo – teorija i praksa 13(1–2), str. 21–24.


8

2. ako se izvan države u kojoj stranke imaju svoja poslovna sedišta nalazi:

a) mesto arbitraže, ako je ono određeno u sporazumu o arbitraži ili na osnovu njega;

b) mesto u kome treba da se izvrši bitan deo obaveza iz poslovnog odnosa ili

c) mesto sa kojim je predmet spora najuže povezan;3. ako su se stranke izričito sporazumele da je predmet sporazuma o ar-

bitraži vezan za više država.

Ako jedna od strana nema poslovno sedište, za tu stranu uzima se u obzir redovno boravište.10

Sve do sredine XIX veka u oblasti arbitražnog rešavanja sporova domi-nira tradicionalni oblik arbitraže čija je presudna uloga bila da očuva dobre odnose među ljudima upućenim na zajednički život (porodica, susedi, člano-vi udruženja i dr.). U slučajevima kada bi došlo do zaoštravanja nesuglasica među njima stranke su se obraćale arbitraži, odnosno nekom trećem licu ili licima u čiji su sud, znanje i objektivnost obe imale poverenja i čiju su odluku poštovale.

Iako je tradicionalni tip arbitraže prisutan i danas, od kraja XIX veka ra-zvijaju se nove vrste arbitraža koje se klasifikuju po različitim kriterijumima.

Prema načinu rešavanja sporova arbitraže se mogu podeliti na: arbitraže koje sporove rešavaju pravnim sredstvima i arbitraže koje sporove rešavaju vanpravnim sredstvima; prema strankama: arbitraže koje rešavaju sporove između država kao suvereniteta, spoljnotrgovinske arbitraže za rešavanje spo-rova iz spoljnotrgovinskog prometa i arbitraže za rešavanje sporova iz prome-ta roba i usluga, koji se odvijaju u domaćoj zemlji, iz poslovnih odnosa bez stranog elementa; prema stalnosti: stalne (institucionalne) arbitraže i povre-mene (ad hoc) arbitraže; prema celini pravila koja primenjuju: spoljnotrgo-vinske arbitraže (međunarodne trgovinske arbitraže) i arbitraže nacionalnih trgovinskih, odnosno privrednih komora.

Međunarodna trgovinska arbitraža je fenomen relativno novijeg datuma, nastao u oblasti međunarodnih trgovinskih odnosa. Ona se konstituiše ugo-vorom stranaka i nadležna je za rešavanje sporova imovinskog karaktera sa međunarodnim obeležjem u svrhu donošenja odluke koja ima snagu pravno-snažne sudske presude.

10 Zakon o arbitraži Republike Srbije, Sl. glasnik RS, br. 46/06, čl. 3.


9

Osnovi ustanove međunarodne trgovinske arbitraže, kakvu danas pozna-jemo, potiču s početka XIX veka, kada su pojedina udruženja trgovaca počela osnivati arbitraže kao stalne institucije za rešavanje sporova iz oblasti među-narodne trgovine. Pravila ovih arbitraža vremenom su prevazišla nacionalna zakonodavstva i prerasla u autonomni sistem koji nameću snažne korporacije. Tipičan primer takvih kompanija predstavljalo je osiguravajuće društvo Lloyd u Londonu kao i londonsko Udruženje trgovaca žitom (London Corn Trade Association).

Početkom XX veka, arbitražni način rešavanja sporova nailazio je na veliko odobravanje i prihvatanje od strane međunarodnih poslovnih krugo-va, međutim, nacionalne sudske ustanove pružale su otpor ovakvom načinu rešavanja sporova, smatrajući ga konkurentskim. Presudnu ulogu na afirma-ciji arbitraža odigrala je inicijativa Društva naroda na osnovu, koje je 1923. godine u Ženevi donet Protokol o arbitražnim klauzulama, a ubrzo zatim i Konvencija o izvršenju inostranih arbitražnih odluka (1927. godine).

Nastavljajući tradiciju Društva naroda, Ujedinjene Nacije su se, takođe, angažovale na donošenju pravila koja regulišu međunarodnu trgovinsku arbi-tražu pa je 1958. godine, doneta Konvencija Ujedinjenih nacija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka (Njujorška konvencija), koju su do sada ratifikovale 142 zemlje sveta.

Ujedinjene nacije su, 1966. godine, osnovale posebnu Komisiju UN za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL), koja se bavi unapređenjem, usaglašavanjem, unifikacijom i kodifikacijom međunarodnog privrednog (tr-govinskog) prava. Radu Komisije, mogu da prisustvuju sve države članice UN, s tim što se status država članica razlikuje od statusa onih država koje na skupstinskim zasedanjima, prisustvuju u svojstvu posmatrača (Jugoslavija je 1979. godine, izabrana za punopravnog člana UNCITRAL-a). UNCITRAL je do danas, izradio nekoliko izuzetno važnih dokumenata, među kojima su naj-značajniji oni iz oblasti međunarodne trgovinske atbitraže: Pravila o arbitraži iz 1976. godine, Pravila o mirenju (koncilijaciji) iz 1980. godine i Model-zakona o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1985. godine.

Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo, tesno sarađuje sa Međunarodnim institutom za unifikaciju privatnog prava (UNIDROIT), Međunarodnom trgovinskom komorom u Parizu (ICC), Haškom konferenci-jom za međunarodno privatno pravo, Ekonomskom komisijom UN za Evropu i drugim međunarodnim institucijama koje regulišu ovu oblast.


10

3. Osnovne karakteristike međunarodne trgovinske arbitraže

3.1. Pojam i teorijska shvatanja arbitraže

Arbitraža je veoma složen institut pa je zato nije lako na pravi način definisati. Iz navedenih razloga pokušaji preciznog definisanja, posebno me-đunarodne trgovinske arbitraže, za pravne teoretičare predstavlja pravi „hod po mukama” pa ne čudi nedostatak pravne literature koja precizno određuje pojam, definiciju i koncepciju međunarodne trgovinske arbitraže. Rene David konstatuje da „u velikom broju zemalja postoje dela praktičara posvećena ar-bitražnom pravu, koja izlažu zakonska pravila i rešenja jurisprudencije vezana za tu oblast. Nasuprot tome, nema nijednog dela akademske inspiracije koji se bavi fundamentalnim problemima arbitraže [...] možemo se zato zapitati da li uopšte znamo šta je arbitraža.” Isti autor kritikuje i redaktore međunarodnih konvencija vezanih za materiju arbitraže, naglasavajući: „Izgleda nam da se tvorci ovih konvencija ni u jednom trenutku nisu zapitali šta treba podrazume-vati pod arbitražom”11. Sve to navodi da se zapitamo, treba li uopšte težiti ka striktnoj i sveobuhvatnoj definiciji arbitraže ili se, naprotiv, toga treba čuvati jer „omnius definito in iure civil periculosa est”12.

Pri definisanju međunarodne trgovinske arbitraže, najuticajniji autori ra-dije polaze od naglašavanja njenih najbitnijih komponenti, ističući da se ona upravo na taj način najbolje može sagledati kao celovita ustanova. Tako Pak (1989.) podvlači neke od najosnovnijih karakteristika ovog instituta, među kojima kao najkarakterističnije treba izdvojiti sledeće: nezavisnost od neke države; nezavisnost od određenog pravnog sistema (i međunarodnog privat-nog i unutrašnjeg prava); nezavisnost od unapred određenog mesta odnosno sedišta postupanja i odlučivanja arbitara; primena posebnih principa i pra-vila u rešavanju i odlučivanju, specijalizovan predmet sporova o kojima se odlučuje; arbitražni postupak sprečava pokretanje sudskog postupka; pravni osnov za rešavanje i odlučivanje arbitraže nalazi se u unutrašnjim i među-narodnim izvorima prava i autonomiji volje stranaka; okviri u kojima delu-je i odlučuje arbitraža utvrđeni su načelima javnog poretka svake zemlje i posebnim imperativnim propisima koji prate opšteprihvaćena načela dobrih poslovnih običaja; poštovanje tih okvira obezbeđuje se kroz sudsku kontrolu arbitraže, u nekim zemljama u toku njenog rada, a u drugim nakon donošenja

11 Vidi David, R., op. cit.; Redžović, N., (2011). Arbitraža, Poslovna politika 40(3–4), str. 40–44.12 Digesta, knjiga 50. 17. 202


11

odluke u postupku za poništaj te odluke ili u postupku priznanja i izvršenja u drugoj zemlji13.

Neki autori (Jezdić M. 1979.) se, međutim, radije opredeljuju za konkret-nu definiciju prema kojoj spoljnotrgovinske arbitraže predstavljaju „ustanove osnovane od privatnih profesionalnih udruženja ili lica, ili organizacija polu-javnog karaktera u cilju raspravljanja sporova iz spoljnotrgovinskog prometa za koje je ugovorena njihova nadležnost”14.

U doktrini uporednog prava deficije o arbitraži se, po pravilu odnose na arbitraže uopšte, i svode se na definisanje arbitraže isticanjem njenih karakte-ristika. Prema Jarosonu, arbitraža je „institucija na osnovu koje treće lice re-šava spor između dve ili više stranaka vršeći jurisdikcionu misiju koju su mu one poverile.”15 Na sličan način arbitražu definišu i mnogi drugi autori, ističu-ći da su to privatni sudovi kojima se voljom stranaka poverava rešenje spora, umesto državnom sudu, odnosno da je reč o privatnim sudovima za građan-sko-pravne sporove, uspostavljenim na temeljima zakonskog ovlašćenja.16

Po nekim teoretičarima, arbitraža se definiše kao tehnika koju koristi arbitar ili arbitri ovlašćeni privatnim sporazumom, radi rešavanja nekog pita-nja ili odnosa između dva ili više lica, odnosno kao metoda po kojoj stranke dobrovoljno predaju svoje sporove na rešavanje nepristrasnoj trećoj osobi. Međutim, arbitraža nije samo tehnika rešavanja sporova. Ona ima svoja pra-vila, predstavlja imenovani entitet, dakle, ona predstavlja jednu veoma kom-pleksnu instituciju u pravom smislu te reči. Evropska konvencija o međuna-rodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961. godine, pod arbitražom podrazumeva ne samo rešavanje sporova pred arbitrima imenovanim za određene slučajeve (ad hoc) nego i pred institucionalnim arbitražama (čl. 1).

Da bi se pojam međunarodne trgovinske arbitraže sagledao na celovit način, potrebno je najpre utvrditi pravnu prirodu arbitraže uopšte, a zatim

13 Vidi: Pak, M., (1989). Međunarodno privatno pravo, Naučna knjiga, Beograd; Petrović, M., (2001). Opšti principi prava i međunarodna trgovačka arbitraža, Pravni život 50(12), str. 247–258; Petrović, M., (1996). Lex mercatoria i međunarodna trgovačka arbitraža, Pravo – teorija i praksa 13(3–4), str. 58–72

14 Jezdić, M., (1979). Međunarodno privatno pravo II, Beograd, Naučna knjiga15 Jarrosson, Ch., (1987). La notion d’arbitrage, Pariz, LGDJ16 Vidi Dukić-Mijatović, M., (2011). Položaj arbitra u arbitražnom postupku – komparativni pre-

gled, Strani pravni život (1), str. 217–229; Cukavac, M., (2000). Trgovinski spor sa elementom inostranosti kao uslov za uspostavljanje nadležnosti međunarodne trgovinske arbitraže, Pravo i privreda 37(1–2), str. 26–36; Salma, M., Salma, J., (1998). Usaglašavanje nacionalnih zakono-davstava o arbitražama sa međunarodnim modelima zakona, Pravo – teorija i praksa 15(1), str. 35–48


12

odrediti šta se podrazumeva pod njenim trgovinskim a šta pod međunarodnim karakterom.

3.2. Pravna priroda

Ono što je zajedničko svim definicijama arbitraže, jeste isticanje postoja-nja saglasnosti ugovornih strana da njihov spor bude rešen od strane arbitraže. Dakle, saglasnost volja ugovornih strana da njihov spor bude rešen pred arbi-tražom predstavlja suštinu arbitraže kao instituta. Iz navedenog proističu dve osnovne karakteristike arbitraže i to: postojanje misije arbitra koja se sastoji u rešavanju spora i donošenju meritorne odluke, što predstavlja njenu jurisdik-cionu funkciju. Ta jurisdikciona funkcija ima svoj ugovorni izvor: arbitar crpi svoja ovlašćenja iz zajedničke volje ugovornih strana, iz njihovog arbitražnog sporazuma (kompromisorne klauzule) ili naknadnog dogovora (kompromisa). U savremenoj pravnoj doktrini široko je prihvaćena ovakva mešovita priroda arbitraže: ugovorna po svom načinu i karakteru i jurisdikciona po načinu rea-lizovanja svoje funkcije. Prva komponenta počiva na arbitražnom sporazumu kao ugovoru obligacionog prava, a druga na pravosudnoj misiji arbitra, kao specifičnog privatnog sudije.17

Nepotrebno je razdvajati ova dva navedena elementa, jer oni u stvari predstavljaju jedinstven koncept pravne prirode arbitraže i oba moraju biti ravnopravno zastupljena i imati svoje mesto u definiciji ovog instituta. Dakle, treba se opredeliti za formulaciju po kojoj arbitraža predstavlja izabrani sud koji stranke ugovorno formiraju, prihvatajući da njegova presuda bude za njih konačna i obavezujuća, odnosno dobrovoljno ili sudski izvršena.18

Arbitraža može odlučivati prema pravu (arbitraža strictum iuris), ili po postupku koji se obično naziva amiable composition, odnosno, po načelu pra-vičnosti (ex aequo et bono). Arbitražna odluka doneta po načelu pravičnosti smatra se, takođe, obavezujućom i izvršnom, iako je arbitri donose ne prime-njujući striktno pravo i pravna pravila. Arbitri mogu odlučivati po principu amiable composittion, samo ukoliko za to postoji izričita volja stranaka sadr-žana u arbitražnom sporazumu. Ipak, i amiable compositeurs su kao i arbitri, dužni da se pridržavaju fundamentalnih principa postupka: kontradiktorno-sti, jednakog tretmana stranaka i ograničeni su javnim poretkom i prinudnim

17 Ph. Fouchard et auters, op. cit., p. 624; Ch. Jarrosson, op. cit., p. 5.18 Videti: Trajković, M., (2000). Međunarodno arbitražno pravo, Beograd; Đajić, S., (2011).

Vremenska nadležnost međunarodnih sudova i arbitraža, Zbornik Matice srpske za društvene nauke (135), str. 211–230; Đurović, R., Lopičić, P., (1992). Spoljnotrgovinska arbitraža pri pri-vrednoj komori Jugoslavije i arbitražna praksa, Pravo – teorija i praksa 9(5–7), str. 43–51


13

propisima lex arbitri. Nepoštovanje navedenih principa predstavlja razlog za poništaj, odnosno odbijanje priznanja arbitražne odluke.

Teorijski posmatrano, postavlja se pitanje da li arbitraža gubi svoje ju-risdikciono obeležje kada je ovlašćena da odlučuje kao amiables composi-teurs (suđenje po načelu pravičnosti). U praksi, sve međunarodne konvencije i nacionalni zakoni koji prihvataju mogućnost da stranke ovlaste arbitražu na odlučivanje ex aequo et bono ili kao amiable composietur, arbitrima priznaju jurisdikcionu funkciju, a arbitražna odluka je obavezujuća za stranke, kao i odluka arbitra ex iure.

Arbitražni postupak je, po pravilu, jednostepen pa je arbitražna odlu-ka samim donošenjem konačna i ima snagu pravnosnažne presude redovnog suda (res iudicata). Arbitražna odluka mora biti doneta od strane arbitra poje-dinca ili arbitražnog veća, mora biti data u pisanoj formi, obrazložena i oba-vezujuća za stranke.

Arbitraža se razlikuje od drugih oblika sporazumnog rešavanja sporova, na primer mirenja (koncilijacije) kod kojeg predlozi i preporuke nadležnog koncilijatora nemaju obavezujući karakter a nagodba postignuta u ovom po-stupku nema snagu pravnosnažne odluke, već čini privatno-pravnu (vansud-sku odnosno vanarbitražnu) nagodbu.

Iako arbitri vrše jursdikcionu funkciju, ne sme se zanemariti ugovorni karakter arbitraže. Pravosudna i ugovorna komponenta ovog instituta ne is-ključuju jedna drugu, što je dugo vremena bio stav doktrine podeljene između pristalica kontraktualne i procesualne koncepcije. Naprotiv, one se međusob-no dopunjuju stvarajući jedan specifičan pravni institut.

U savremenoj praksi, sve je prisutnija dominacija velikih institucional-nih arbitraža pa se u prvi plan ističe sudski autoritet arbitražne kuće, a sve se više zanemaruje ugovorni element arbitraže. Dakle, pojačanom instituciona-lizacijom međunarodnih trgovinskih arbitraža favorizuje se njihov sudski a zanemaruje ugovorni karakter.19

3.3. Trgovinski karakter

U poslednjim decenijama intenziviran je razvoj međunarodne trgovine i međunarodnih ekonomskih odnosa uopšte, što je dovelo i do povećanog broja sporova u ovoj oblasti, a samim tim uslovilo i povećanu potrebu poslovnih ljudi za rešavanjem sporova putem arbitraže. Pod međunarodnom trgovin-skom arbitražom podrazumeva se svaka međunarodna arbitraža pred koju se

19 čolić, B., (2006). Novi Zakon o arbitaži, arbitražni sud, postupci i odluke, Pravo i privreda (43) 8–12, str. 22–37


14

iznose sporovi ekonomskog karaktera. Samo ovakav pristup pri definisanju međunarodne trgovinske arbitraže u stanju je da odgovori potrebama savre-mene međunarodne poslovne prakse i bude univerzalno prihvaćen.

Model-zakon UNCITRAL-a iz 1985. godine, definiše međunarodnu tr-govinsku arbitražu kao područje svoje primene (čl. 1.), ističući da izraz „tr-govinski” treba široko tumačiti, tako da obuhvati sva pitanja koja proističu iz odnosa trgovinske prirode. Odnosima trgovinske prirode smatraju se, ali se na njih ne ograničavaju, sledeće transakcije: trgovinske transakcije pri pro-daji ili razmeni robe i usluga; ugovori o distribuciji; trgovinsko posredovanje ili zastupanje, ugovori o licenci; investicije; finansiranje; bankarski poslovi; poslovi iz oblasti osiguranja; ugovori o eksploataciji ili koncesijama; zajed-nička ulaganja (joint venture) i drugi oblici industrijske ili poslovne saradnje; prevoz robe ili putnika u vazdušnom, pomorskom, železničkom i drumskom saobraćaju. Dakle, pod trgovinskim odnosima smatra se svaka razmena doba-ra, usluga ili vrednosti, odnosno, svi ekonomski odnosi koji za predmet imaju proizvodnju, transformaciju i cirkulaciju dobara i usluga kao i sve bankarske i finansijske transakcije.

Rešenja nacionalnih zakona o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži kreću se od posebno liberalnih do veoma restriktivnih. Najliberalniji stav prema međunarodnim trgovinskim arbitražama imaju SAD. Atribut trgovinske arbi-traže, po zakonodavstvu SAD-a, određen je prema opštim standardima me-đunarodne trgovine koji obuhvataju kako poslove proizvodnje i razmene tako i one koji se tiču građenja, investicija i drugih vrsta usluga između najmanje dve države. Posebno restriktivan stav po pitanju sporova koji se mogu izneti pred arbitražu susreće se u zakonodavstvu Indije, po kojem ugovor o izgradnji fabrike sa transferom tehnologije, ne spada u oblast ugovora u privredi pa se, samim tim i ne može rešavati pred arbitražom.

Evropska konvencija iz 1961. godine, propisuje da se Konvencija pri-menjuje: „na arbitražne ugovore zaključene u cilju rešavanja sporova koji su nastali ili će nastati” iz međunarodne trgovine20.

Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih od-luka iz 1958. godine, dopušta državama članicama da je prihvate uz rezervu, odnosno, da mogu izjaviti da će Konvenciju primenjivati samo na sporove koji potiču iz pravnih odnosa koji se prema njihovom nacionalnom zakono-davstvu, smatraju trgovinskim (čl. 1/3).

20 Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, čl. 1, 1961.


15

Zakonom o arbitraži Republike Srbije, iz 2006. godine, kao i Pravilnikom spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu, predviđeno je da je Arbitraža nadlež-na da rešava: „sporove iz međunarodnih poslovnih odnosa”.

3.4. Međunarodni karakter

Prema organizacionom kriterijumu, međunarodne trgovinske arbitraže se dele na institucionalne (stalne) i ad hoc (povremene arbitraže). Institucionalne arbitraže imaju stalnu organizacionu strukturu, tehničke uslove (prostorije i administraciju), pravilnik i listu arbitara. One mogu biti opšte ili specija-lizovane, zatvorenog ili otvorenog tipa. Ad hoc arbitraže se formiraju radi rešavanja jednog spora, a nakon toga prestaju da postoje. Arbitraže konsti-tuišu same stranke imenujući, po pravilu, jednog ili tri arbitra. U savremenoj praksi postoji veoma mali broj pravih međunarodnih trgovinskih arbitraža. Po svojim pretežnim karakteristikama, pod pravim međunarodnim trgovinskim arbitražama mogu se smatrati samo Arbitražni sud Međunarodne trgovinske komore u Parizu i Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova između država i državljana drugih država, u Vašingtonu.

Osnovni kriterijum za definisanje međunarodne trgovinske arbitraže, predstavlja priroda pravnih odnosa čije rešavanje može biti izneto pred arbi-tražu. Prema Evropskoj konvenciji o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961. godine, predviđeno je da se Konvencija primenjuje na arbitražne ugo-vore zaključene u cilju rešavanja sporova iz poslova međunarodne trgovine, između fizičkih i pravnih lica koja u vreme zaključenja arbitražnog ugovora imaju prebivalište ili sedište u različitim državama (član 1/1a). Mnogi naci-onalni zakoni koji regulišu materiju arbitraže, prihvataju rešenje Evropske konvencije da se arbitraža smatra međunarodnom u slučaju kada je jedna od stranaka iz ugovora, državljanin strane države.

Po kriterijumima Model-zakona o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1985. godine, (član 1) arbitraža je međunarodna:

– ako stranke arbitražnog ugovora imaju u vreme zaključenja tog ugo-vora sedišta u različitim državama ili

– ako se jedno od sledećih mesta nalazi izvan države u kojoj stranke imaju svoje sedište: mesto arbitraže, ako je određeno u arbitražnom ugovoru ili je u skladu s tim ugovorom; bilo koje mesto u kojem treba izvršiti neki bitan deo obaveza, koje proističu iz određenog trgovač-kog odnosa ili mesto s kojim je predmet spora u najužoj vezi, ili ako su se stranke izričito sporazumele da se predmet arbitražnog ugovora odnosi na više zemalja;


16

– ako jedna od stranaka ima više sedišta, njenim sedištem će se smatrati ono, koje je u najužoj vezi sa arbitražnim ugovorom;

– ako jedna od stranaka nema sedište, uzeće se u obzir njeno uobičajeno boravište.21

Po Model-zakonu UNCITRAL-a, arbitraža se može smatrati međuna-rodnom ukoliko je ispunjen makar jedan od navedenih kriterijuma.

Osim međunarodnih trgovinskih arbitraža, postoji i veliki broj nacional-nih i regionalnih institutionalnih arbitraža (npr. Regionalni centar za trgovin-ske arbitraže u Kuala Lumpuru, Regionalni centar za trgovinsku arbitražu u Kairu a kod nas Spoljnotrgovinska arbitraža u Beogradu i dr.) koje su, takođe, nadležne za rešavanje međunarodnih trgovinskih sporova ali se prema svojim osnovnim karakteristikama ne bi mogle striktno nazvati međunarodnim.

4. Prednosti i nedostaci međunarodne trgovinske arbitraže

4.1. Prednosti arbitraže

S obzirom na kompleksnost međunarodnog ambijenta u kome se multi-nacionalni poslovi odvijaju, nivo poverenja u arbitražu, kao zajednički izabra-ni sud, sve više dobija na značaju i ima primat u odnosu na nacionalne sudove. činjenica je da arbitraža danas predstavlja dominantan metod za rešavanje sporova nastalih u oblasti međunarodne trgovine, zbog nespornih prednosti koje ima u odnosu na postupke pred državnim sudovima. Arbitraža se smatra vrstom prijateljskog suda koji formiraju stranke koje, u principu, žele da svoj sporni odnos okončaju na obostrano prihvatljiv način i nastave dobru poslov-nu saradnju.

Jedan od najbitnih principa arbitraže jeste autonomija volje stranaka. Ona nastaje ugovorom stranaka, a konstituiše se u cilju rešavanje sporova koji nastanu iz međunarodnog trgovinskog ugovora. Arbitraža strankama pru-ža mogućnost da izbegnu nadležnost državnih sudova i primenu materijalnog prava koje im je nepoznato i izbegnu eventualnu pristrasnost određenog na-cionalnog pravosudnog sistema. Autonomija volje, strankama omogućava i izbor mesta na kojem će se obaviti arbitraža, kao i arbitra ili arbitre kojima će poveriti rešavanje svog spornog odnosa. Stranke imaju mogućnost da odre-de i procesno-pravna pravila, koja će se u arbitražnom postupku primeniti, kao i merodavno materijalno pravo u skladu sa kojim će arbitri rešiti nastali spor. Dakle, stranke mogu da obezbede pravni položaj koji omogućava da

21 Model-zakon o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, čl. 1 stav 3


17

njihov spor bude rešen na potpuno objektivan, odnosno nepristrasan i neutra-lan način.

Ukoliko se predmet određenog spora odnosi na komplikovana tehnička, ili pak, složena pravna pitanja, stranke imaju mogućnost da izaberu arbitre, ne samo iz reda pravnika već i eksperte u materiji na koju se predmet spora odno-si, a za koje smatraju da će odlučivati stručno, objektivno i pravično, vodeći računa o interesima obe stranke u sporu. U slučaju da izabrani arbitri ne po-seduju odgovarajuće stručne ili moralne kvalitete, stranke imaju mogućnost da i u toku arbitražnog postupka zahtevaju njihovu zamenu, odnosno izuzeće.

Kao jednu od veoma važnih prednosti, potrebno je posebno istaći samo-stalnost arbitraže, odnosno činjenicu da se državni organi, a pre svega sudovi ne mogu mešati u njen rad. Odnos između ova dva organa je minimalan i izuzetan (npr. u slučaju donošenja privremenih mera, mera obezbeđenja do-kaza, ili u slučaju poništaja arbitražne odluke, ukoliko nezadovoljna stranka pokrene postupak za njen poništaj, itd.). Sud nema kontrolnu funkciju nad arbitražom, niti može da vrši uticaj na rad arbitara, što nesumnjivo odgovara strankama u sporu i jača njihovo poverenje u arbitražno suđenje.22

Strankama je veoma bitna činjenica da se arbitražni spor može brzo i efikasno rešiti s obzirom na to da je ovaj postupak, po pravilu jednostepen, i ne postoji pravo žalbe na donetu arbitražnu odluku, koja trenutkom donošenja postaje pravnosnažna i konačna i samo u izuzetnim slučajevima može biti poništena.

Kao prednost arbitraže ističe se jednostavnost i neformalnost arbitražnog postupka, koji je bitno različit od postupka pred redovnim sudom. Naime, prostorija u kojoj se odvija arbitraža nema državnih obeležja što doprinosi da se stranke osećaju slobodnije i imaju utisak da se o spornim pitanjima razgo-vara u prijateljskoj atmosferi.

Za poslovni svet je posebno značajan princip tajnosti arbitražnog postup-ka, koji danas poštuju gotovo sve arbitraže na svetu. Javnost je, u principu isključena, osim ako postoji izričita želja, odnosno, zahtev stranaka da rad ar-bitraže bude javan. Postupak pred arbitražama ostaje privatna stvar stranaka, arbitara i arbitražne institucije pred kojom se postuapk vodi, osim u slučaje-vima kada merodavno pravo za arbitražni postupak, imperativnom normom nalaže da arbitražna odluka bude objavljena. Međutim, i u tom slučaju se, po pravilu, ne otkriva identitet stranaka u sporu.

22 Mitrović, D., (1994). u članku Državni sudovi i međunarodne trgovinske arbitraže, Pravni život (9–10), str. 1348, kaže: „...međunarodna trgovinska arbitraža,a u prvom redu i naročitoinstitu-cionalne arbitraže, postale su i sve više postaju samostalne i autonomne privatne jurisdikcije, sa tendencijom što potpunije nezavisnosti u odnosu nadržavne jurisdikcije”.


18

Postupak priznanja i izvršenja stranih arbitražnih odluka je mnogo jed-nostavniji i lakši od onog koji je potreban za priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka, posebno nakon donošenja Njujorške konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka (1958).

Arbitraža je jedini način rešavanja sporova, koji dozvoljava da stranka privatnog prava ima mogućnosti da o njenom sporu sa državom odlučuje ne-utralna institucija. Naime, u većini arbitražnih sistema smatra se, da se država zaključenjem arbitražnog sporazuma, odrekla prerogativa državnosti u kon-kretnom sporu, a odbijanje države da uzme učešće u arbitražnom postupku, predstavljalo bi kršenje ljudskih prava garantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (1950.) i Vašingtonskim paktom o političkim i socijalnim pravima. Još jedan od važnih razloga za obraćanje stranaka arbitraži jeste, brzina i ekonomičnost ovih postupaka u poređenju sa postupcima koji se vode pred državnim sudovima.

Na sporove pred arbitražom primenjuje se širok spektar odredaba među-narodnih konvencija, nacionalnih zakona, međunarodnih trgovinskih običaja, autonomnog prava i drugih izvora prava, pa ova institucija pruža mogućnost da poslovni partneri iz raznih zemalja sveta, sa ugovorima zaključenim po različitim nacionalnim zakonima i međunarodnim konvencijama, iz različite poslovne i ugovorne prakse, na brz i efikasan način prevaziđu probleme, ra-zreše nastale sporove i nastave dalju poslovnu saradnju.

Nacionalni sudovi koji svoj rad zasnivaju isključivo na utrašnjim prav-nim izvorima i formirani u okvirima nacionalnih pravosudnih sistema, ne mogu efikasno da odgovore na pitanja nastala u sporovima iz međunarodnih poslovnih odnosa, niti je njihovo suđenje dovoljno atraktivno i neutralno za stranke u sporu koje potiču iz razlicitih država. Stranke, po pravilu, osećaju nepoverenje prema nacionalnim sudovima zemlje, plašeći se njihove pristra-snosti, pogotovo ako se radi o sporovima sa domaćim strankama i ako su ti sporovi velike vrednosti.23

Kao posledica navedenog, sve je prisutnija tendencija emancipacije pravnog uređenja i funkcionisanja međunarodne trgovinske arbitraže od naci-onalnih pravnih sistema i formiranje jednog relativno autonomnog „transna-cionalnog” pravosudnog sistema, koji bitno doprinosi afirmaciji specifičnog međunarodnog trgovačkog ili poslovnog prava (lex mercatoria). Tendencija osamostaljenja arbitraže od nacionalnih pravnih sistema, doprinosi tome da se državna kontrola rada arbitraže, po pravilu obavlja naknadno, čime se ona

23 Videti: Kerr, (1990). International Arbitration vs. Litingation, Journal of Buisness Law, p. 164; Redfern, (1976). Arbitration: Myth and Reality, International Business Lawyer (4), p. 450.


19

zapravo svodi na sumarnu kontrolu arbitražne odluke u postupku njenog pri-znanja i izvršenja.

4.2. Nedostaci arbitraže

Iako arbitraža, ima neosporne prednosti u odnosu na rešavanje sporo-va pred sudom, neophodno je ukazati i na postojanje određenih nedostataka, kako bi se ovaj veoma kompleksan pravni institut, u savremenim uslovima što bolje sagledao i savršenije primenjivao.

Kritičari arbitraže kao njen osnovni nedostatak posebno ističu, jedno-stepenost arbitražnog postupka, ukazujući na to da se ova karakteristika arbi-tražnog postupka može loše odraziti na kvalitet arbitražne odluke jer nezado-voljna stranka nije u mogućnosti da, po žalbi, zatraži promenu donete odluke. Dakle, na arbitražnu odluku ne mogu biti primenjeni pravni lekovi jer ona danom donošenja postaje pravnosnažna, odnosno konačna i obavezujuća.

Međutim, pristalice arbitraže ističu da je jednostepenost arbitržnog po-stupka u stvari prednost, koja doprinosi brzini i efikasnosti rešavanja spora.

Nesporno je da višestepenost u odlučivanju, strankama pruža više ga-rancija za pravedan ishod spora, međutim, žalbeni postupci često odugovlače sam postupak, usporavaju ga, smanjuju efikasnost i povećavaju troškove po-stupka, što poslovnim ljudima ne odgovara pa se upravo iz tih razloga radije obraćaju arbitraži a nego sudu.

Kritičari arbitražnog rešavanja sporova ukazuju na limitirano ovlašćenje arbitražnog suda koje svoj osnov crpi iz arbitražnog sporazuma, kao na jedan od ključnih nedostataka arbitraže. Dakle, arbitraža ne može prekoračiti ovla-šćenja data arbitražnim sporazumom. Arbitraža, takođe, nema mogućnost da egzistira nezavisno od nacionalnih pravnih sistema, odnosno, ona može da postoji jedino ukoliko određeni pravni sistem na arbitražu delegira ovlašćenja da u potpunosti vrši prerogative državnog pravosuđa. Arbitraža nema pravo da u toku postupka primenjuje sredstva prinude (npr. da odredi prinudno do-vođenje svedoka ili veštaka, da odredi i sprovede privremene ili prethodne mere u cilju obezbeđenja namirenja poveriočevog potraživanja), već je upu-ćena na saradnju sa državnim sudom. Drugim rečima, arbitražni postupak nije nezavistan od sudskog, jer je ograničen imperativnim normama nacionalnih pravnih sistema, posebno onih na čijoj će se teritoriji tražiti priznanje i izvrše-nje strane arbitražne odluke.

Kritičari arbitraže ističu da je njen nedostatak i to što ona nije u moguć-nosti da, kao državni sud, odredi spajanje parnica u postupku niti da se proširi na druge subjekte ili probleme koji se pokažu aktuelnim u toku arbitražnog


20

postupka. U najznačajnijim sporovima koji se iznose pred arbitražu, kao što su investicioni radovi, izvođač koji je zaključio glavni ugovor sa arbitražnom klauzulom, obično poverava izvođenje dela radova podizvođačima. Ukoliko investitor ima primedbi na izvedene radove koje su izvršili podizvođači, on ima mogućnost da povede arbitražni postupak protiv glavnog izvođača koji, opet, može da vodi posebne arbitražne postupke sa podizvođačima kojima je poverio neposredno izvođenje radova, dakle u odvojenim postupcima. Pred državnim sudom, pak, postoji mogućnost da više lica bude utuženo istom tužbom ili da se više sporova rešava u istom postupku.

Jedan od prigovora na arbitražno rešavanje sporova, odnosi se na proble-me prilikom priznanja i izvršenja arbitražne presude, s obzirom da njeno pri-znanje i izvršenje mogu biti onemogućeni na teritoriji neke druge države. Ovaj argument jeste veoma važan, međutim, na iste probleme nailazimo i prilikom priznanja i izvršenja presuda nacionalnih sudova, u inostranstvu. Donošenje Njujorške konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka, koju je ratifikovao veliki broj zemalja sveta, i ovaj problem se sve više prevazilazi. Ukoliko, ipak izostane prinudno izvršenje donete arbitražne odluke, velike međunarodne arbitražne kuće imaju mogućnost da stave na crnu listu one stranke, koje neće dobrovoljno da izvrše arbitražnu presudu i o tome obaveste njene poslovne partnere. Mogu javno da objave donetu arbitražnu odluku ili da ubuduće uskrate arbitražne usluge toj nedisciplinovanoj stranci.

Kao nedostatak arbitraže, često se ističe isuviše pojednostavljen arbitraž-ni postupak, koji svojom brzinom i neformalnošću ponekad može biti i protiv interesa samih stranaka. Kritičari arbitraže ukazuju na to da ona pruža moguć-nost monopolskog položaja i raznih zloupotrba, kao i nametanja nepravednih rešenja, ekonomski slabijoj i neopreznijoj stranci u sporu.

Mišljenja teoretičara podeljena su i oko pitanja da li su arbitražni po-stupci skuplji od postupka koji se vode pred nacionalnim sudovima. Naime, za rešavanje spora pred arbitražom stranke su dužne da institucionalnim arbi-tražama unapred uplate, ne male takse na ime vođenje arbitražnog postupka, a i honorari za rad arbitara su često izuzetno visoki. Daleko najveći troškovi za arbitražno rešavanje spora su troškovi postupka pred Arbitražnim sudom Međunarodne trgovinske komore u Parizu24. Ukoliko se spor rešava pred ad hoc arbitražom, osim troškova na ime honorara za rad arbitara i takse za vođe-nje postupka, potrebno je uplatiti i sredstva na ime iznajmljivanja prostorija u

24 Minimalni troškovi arbitraže pred ovim sudom (kada je vrednost spora ispod 50 000 dolara) iznose najmanje 2.500 američkih dolara na ime administrativnih taksi (ovaj iznos može biti i veći, u zavisnosti od dužine trajanja i kompleksnosti spora), dok se honorar po arbitru kreće od minimalne sume od 2.500 dolara do 17% ukupne vrednosti spora.


21

kojima će se arbitraža održavati i troškove za rad sekretara arbitraže. Ponekad troškovi arbitraže mogu biti mnogo veći od troškova koje bi trebalo uplatiti za rešavanje spora pred državnim sudom, a o istoj pravnoj stvari.

Bez obzira na navedene nedostatke, stranke u sporovima nastalim u oblasti međunarodnih trgovinskih transakcija, ipak se radije odlučuju da se obrate arbitraži nego državnom sudu. S obzirom na činjenicu da je osnov arbitražnog rešavanja spora autonomija volje stranaka, one imaju mogućnost da sve eventualne nedostatke arbitraže izbegnu na taj način što će arbitražnim sporazumom precizno urediti arbitražni postupak i učiniti da on bude brži, efikasniji i jeftiniji.25

5. Zaključak

Rešavanje međunarodnih privrednih sporova pred nacionalnim sudovi-ma, pokazalo se kao prilično neprikladno. Zato je kod poslovnih ljudi sve prisutniji stav da arbitražni postupak ima niz prednosti u odnosu na postup-ke pred nacionalnim, trgovačkim i drugim sudovima. Stoga, većina pravnih teoretičara koji se bave ovom materijom smatra da arbitražu treba prihvatiti kao jedini način rešavanja trgovinskih sporova, a posebno onih koji nastaju u oblasti međunarodne trgovine. Međutim, pojedini teoretičari iznose i niz kritika na račun arbitraže. Oni ističu da je jedna od osnovnih negativnih stra-na arbitraže to, što omogućava ekonomski jačem partneru da nametne svoju volju slabijoj ili neopreznijoj ugovornoj strani, posebno prilikom zaključenja tipskih ugovora. Na taj način, ekonomski slabija i neopreznija strana biva dovedena u neravnopravan položaj. Jednostepenost postupka, takođe, one-mogućava eventualno ispravljanje pogrešno donete arbitražne odluke, dok je sudsku presudu moguće izmeniti, po žalbi. Uz to, u želji da izbegnu propise nekog nacionalnog pravosudnog sistema, stranke se mogu opredeliti za pri-menu određenog materijalnog prava, koje im nije dovoljno poznato. Kritičari, takođe, upozoravaju da se rešavanjem međunarodnih privrednih sporova pu-tem arbitraže, zanemaruje uloga države u ovoj oblasti i onemogućava obez-beđenje ispravnosti u odlučivanju, koju svojom procedurom garantuju sudski postupci. Arbitar nije čuvar ni jednog nacionalnog poretka već je dužan da vodi računa isključivo o interesima stranaka u sporu pa mu je, čak, dozvoljena sloboda da izbegne neke propise nacionalnih zakonodavstava, da kombinuje

25 Vidi: Dukić Mijatović, M., (2010). Priznanje i izvršenje arbitražnih odluka: Osvrt na izmene i dopune UNCITRAL-ovog Model Zakona o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, Pravna riječ, časopis za pravnu teoriju i praksu 2(5), str. 173–180, Banja Luka; Bilbija, V., (2001). Priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka, Pravo – teorija i praksa 18(12), str. 43–56


22

propise različitih zakonodavstava, da primenjuje pravila opšteg trgovačkog prava, a u određenim slučajevima, uz saglasnost stranaka, spor može rešavati i po načelu pravičnosti.

Odluka stranaka da svoj spor povere arbitraži, zavisi od mnogo faktora i ne mora uvek da predstavlja i najracionalnije rešenje. Nastanak arbitraže bazira se na ugovoru, koji su stranke svojom voljom sačinile i kojim se preci-zira način konstituisanja i funkcionisanja arbitraže. Princip autonomije volje dozvoljava strankama da se odluče za arbitražu, čime stiču mogućnost izbora arbitara, jezik na kojem će postupak biti vođen, proceduru arbitražnog po-stupka i pravo koje će u postupku biti primenjeno. Međutim, na osnovu istog principa stranke se odriču mnogih pogodnosti koje im pruža sudsko rešavanje spora, a pre svega prava na žalbu.

Paralelno sa sve većim razvojem međunarodnih ekonomskih odnosa, ra-ste i potreba za institucionalizacijom i uobličavanjem pravne prakse, a shodno tome javlja sve veći broj pravilnika institucionalnih arbitraža kao i konvencija kojima se preciznije reguliše ova oblast. Najznačajniji savremeni dokument u oblasti međunarodne trgovinske arbitraže predstavlja Model-zakon, Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL) iz 1985. godine, koji danas predstavlja važan izvor međunarodnog arbitražnog prava i osnov za rešavanje arbitražnih sporova. Takođe, veoma je bitan i napredak u ratifikaciji Njujorške konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka i Vašingtonske konvencije o rešavanju sporova između država i držav-ljana drugih država.

Arbitražno rešavanje sporova, tokom svog istorijskog razvoja pretrpe-lo je mnoge promene. U početku veoma osporavano, ono je vremenom po-stalo uobičajen način rešavanja sporova i široko je prihvaćeno u poslovnim krugovima. Savremena međunarodna trgovinska arbitraža veoma je složena institucija u čijem radu učestvuju arbitri, stranke, svedoci, veštaci i advoka-ti iz najrazličitijih zemalja sveta. U postupku pred međunarodnom trgovin-skom arbitražom, prepliću se elementi različitih ekonomskih i pravnih siste-ma, različitih kultura i tradicija. Međutim, upravo zbog svoje fleksibilnosti, prilagodljivosti okolnostima konkretnog slučaja i nepostojanja krutih pravila karakterističnih za nacionalne sudove, arbitraža je u stanju da odgovori speci-fičnim zahtevima savremenih ekonomskih odnosa.

Od posebne je važnosti istaći i evoluciju arbitražnog sporazuma, koji predstavlja najvažniji dokument od čije punovažnosti zavisi zasnivanje nad-ležnosti arbitraže. U tom smislu, posebno je značajna uloga arbitražne klau-zule, pa se ukupan razvoj arbitražnog prava vezuje upravo za njenu afirma-ciju. Prvi korak u tom pravcu ogleda se u jednakom tretiranju kompromisa i


23

kompromisorne klauzule, a sledeći u odvajanju arbitražne klauzule od osnov-nog ugovora, što arbitraži pruža mogućnost da meritorno odlučuje, ne samo o spornom odnosu već i o postojanju i punovažnosti samog arbitražnog spora-zuma, odnosno o svojoj nadležnosti. Najznačajnije institucionalne arbitraže, preporučuju modele arbitražnih klauzula, koje su stranke dužne da unesu u svoj ugovor, a propisani su i Arbitražnim pravilima UNCITRAL-a.

Uz sve eventualne nedostatke arbitražnog rešavanja sporova, ono je zbog svojih mnogobrojnih prednosti, u današnje vreme neizostavno. Zato je i ne-ophodno insistirati na ovakvom načinu rešavanja sporova, njegovoj daljoj afirmaciji i usavršavanju. U tom cilju neophodno je što preciznije definisati pojmove arbitražnih instituta, razvijati arbitražno pravo uopšte, a posebno ar-bitražno procesno pravo. Od izuzetne je važnosti i dalje raditi na harmoniza-ciji i unifikaciji normi i pravila u ovoj oblasti, na usavršavanju međunarodnih konvencija i donošenju novih, unapređenju propisa nacionalnih zakonodav-stava, pravne prakse i doktrine kako bi se obezbedilo što efikasnije rešavanje međunarodnih trgovinskih sporova i što jednostavnije i lakše priznavanje i izvršenje donetih arbitražnih odluka širom sveta.

Posebno treba ukazati i na potrebu osnivanja većeg broja arbitražnih in-stitucija u državama kako bi se, konkurencijom, unapredio kvalitet u radu arbitraža i izbegla opasnost od monopola u odlučivanju, od strane jedne ili malog broja arbitražnih institucija.

Renka Šćepanović, LLMthe General Secretary, the University in Priština with a tepmorary office in Kosovska Mitrovica, e-mail: [email protected]

Advantages and disadvantages of the contemporary international commercial arbitration: central characteristics and prospects for development

A b s t r a c t

The very character of business relations and especially that of internatio-nal commercial and trade relations entails a host of advantages of arbitration as a form of dispute resolution in this area over the traditional court procedu-res. Today, in the context of intensive internationalisation of national econo-mies and a globalised scope of operations of single private economic actors, arbitration has quickly gained in importance and taken over a dominant role in resolving disputes arising in international business relations. At the same


24

time, the role of traditional national courts has been wanning. It is therefore necessary to understand the exact form and extent of international commerci-al arbitration, its advantages and disadvantages as well as its position vis a vis the national and international law. The goal of this paper is to offer a compre-hensive overview of legal aspects of international commercial arbitration: its development, legal nature, theoretical foundations and the place it occupies in the international law. The discussion focuses on the advantages as well as disadvantages of international commercial arbitration and emphasizes the task of promoting and improving this institution in order to support growing needs for effective dispute resolution in the area of international commercial relations. In that sense, it is especially important to broaden and further the body of work dealing with the notion and definition of arbitration institutions, as well as that of arbitration law in general, and especially the relevant pro-cedural law.

Key words: international commercial arbitration, advantages and disad-vantages of arbitration, arbitration agreement

Literatura

1. Bardoš, Varadi, Knežević, (2001). Međunarodno privatno pravo, Novi Sad, Forum

2. Bilbija, V., (2001). Priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka, Pravo – teorija i praksa 18(12), str. 43–56

3. Carić, S., (1996). Međunarodna trgovačka arbitraža u SR Nemačkoj, Pravo – teorija i praksa 13(1–2), str. 21–24

4. Carić, Šogorov, Vilus, Đurđev, (2000). Međunarodno pravo, Novi Sad5. čolić, B., (2006). Novi Zakon o arbitaži, arbitražni sud, postupci i odlu-

ke, Pravo i privreda 43(8–12), str. 22–376. Cukavac, M., (2000). Trgovinski spor sa elementom inostranosti kao

uslov za uspostavljanje nadležnosti međunarodne trgovinske arbitraže, Pravo i privreda 37(1–2), str. 26–36

7. David, R., (1982). L’arbitrage dans le commerce international, Economica, Pariz, 1982.

8. Domke, (1959). Arbitration of State-trading Relations, Symposium-State Trading: Part I

9. Domke, (1959). Konferencija Ujedinjenih Nacija o međunarodnoj trgo-vinskoj arbitraži


25

10. Dukić Mijatović, M., (2010). Priznanje i izvršenje arbitražnih odluka – Osvrt na izmene i dopune UNCITRAL-ovog Model Zakona o međuna-rodnoj trgovinskoj arbitraži, Pravna riječ: časopis za pravnu teoriju i praksu 2(5), str. 173–180

11. Dukić Mijatović, M., (2011). Položaj arbitra u arbitražnom postupku-komparativni pregled, Strani pravni život (1), str. 217–229

12. Đajić, S., (2011). Vremenska nadležnost međunarodnih sudova i arbitra-ža, Zbornik Matice srpske za društvene nauke (135), str. 211–230

13. Đurović, R., Lopičić, P., (1992). Spoljnotrgovinska arbitraža pri privred-noj komori Jugoslavije i arbitražna praksa, Pravo – teorija i praksa 9(5–7), str. 43–51

14. Filsom, Gordon, Spanogle jr., (1998). Međunarodni trgovački poslovi (u sažetom obliku), Rijeka, Pravni fakultet Sveučilišta u Rijeci

15. Keča, R., (1999). Arbitražni sporazum, Novi Sad, Univerzitet u Novom Sadu – Pravni fakultet

16. Jarrosson, Ch., (1987). La notion d’arbitrage, Pariz, LGDJ17. Jezdić, M., (1979). Međunarodno privatno pravo II, Beograd, Naučna

knjiga18. Jovičić, K., (2008). Međunarodna trgovinska arbitraža, Strani pravni ži-

vot (3), str. 99–12119. Jovičić, K., (2003). Međunarodna trgovinska arbitraža u pravu Japana,

Strani pravni život (1), str. 131–14520. Lowenfeld, (1992). International litigation and arbitration, Amerikan

Casebook Series, West Group21. Lowenfeld, (1993). International litigation and arbitration – Selected

Treaties, Statutes and Rules, Amerikan Casebook Series, West Publishing Co.

22. Mitić, B., (2002). Međunarodna trgovačka arbitraža-značaj u rešavanju međunarodnih poslovnih sporova, Tržište, novac, kapital 34(1), str. 42–53

23. Mitrović, M. Dobrosav, (1996). Međunarodna trgovinska arbitraža, Strana pravila i propisi, Beograd

24. Mitrović, (1997). Međunarodna trgovinska arbitraža danas, Međunarodna privredna arbitraža – stanje i perspektive, Beograd

25. Pak, M., (1989). Međunarodno privatno pravo, Beograd, Naučna knjiga26. Perović, J., (1997). Punovažnost ugovora o arbitraži, Međunarodna pri-

vredna arbitraža – stanje i perspektive, Beograd27. Perović, J., (1997). Sporne odredbe kompromisorne klauzule, Pravni ži-

vot (12), str. 321–334


26

28. Petrović, M., (2001). Imperativni propisi i međunarodna trgovačka arbi-traža, Pravo i privreda 38(5–8), str. 811–820

29. Petrović, M., (2001). Opšti principi prava i međunarodna trgovačka arbi-traža, Pravni život 50(12), str. 247–258

30. Petrović, M., (1996). Lex mercatoria i međunarodna trgovačka arbitraža, Pravo – teorija i praksa 13(3–4), str. 58–72

31. Redžović, N., (2011). Arbitraža, Poslovna politika 40(3–4), str. 40–4432. Redfern, Hunter, (1999). Law and Practice of International Commercial

Arbitration, London, Sweet&Maxwell33. Rubellin-Devichi, J., L’arbitrage. Nature juridique. Droit interne et droit

international privé, LGDJ 34. Salma, M., Salma, J., (1998). Usaglašavanje nacionalnih zakonodavsta-

va o arbitražama sa međunarodnim modelima zakona, Pravo – teorija i praksa 15(1), str. 35–48

35. Stanković, Starović, Keča, Petrušić, (2002). Arbitražno procesno pravo, Niš, Udruženje za građansko procesno i arbitražno pravo

36. Triva, Poznić, Vorgić, Varadi, (1973). Arbitražno rešavanje sporova, Novi Sad

37. Triva, (1970). Arbitražna klauzula u općim uvjetima poslovanja, iz dela Opći uvjeti poslovanja u međunarodnoj i unutrašnjoj trgovini, Zagreb, Informator

38. Varadi, Barcelo, von Mehren, (1999). International Commercial Arbi-tration, Amerikan Cesebook Series, West Group

27

Vladimir Božović*

KORUPCIJA U POLICIJI SRBIJE – aktuelno stanje –

REZIME: Korupcija je bolest savremenog društva koja utiče na sve vitalne aspekte društvenog i ličnog života građana. Stoga, u određenom smislu, korupcija predstavlja način preživljavanja, odnosno „stanje” u kome funk-cioniše čitavo društvo. U rešavanju problema korupcije moramo postupati, najpre na preventivnom nivou, kako bi sprečili njenu pojavu i „razvoj”. Preciznije, protiv korupcije se moramo boriti pre nego što nas ona zadesi. Pojavu korupcije ne treba vezivati za određeni vremenski period, odnosno za određeni prostor (državu, region, grad itd.). Nadalje, korupciju ne treba vezivati za određene profesije, iako nisu retki oni koji pojedine profesije identifikuju kao „koruptivne”. Svestan štete koju korupcija nanosi druš-tvu i državi, kao i značaja adekvatno usmerene borbe protiv iste, američki predsednik SAD Tomas Džeferson ističe: „Bolje je vuka držati van ogra-de nego verovati da neće upotrebiti svoje zube i čeljusti kad jednom uđe unutra”.1

Autor ovoga rada, osim što se teorijski bavi fenomenom korupcije u savre-menom društvu, svoje znanje je usmerio u pravcu neposrednog suočavanja sa korupcijom u policiji. Stoga, predmet ovoga rada obuhvata problem ko-rupcije u policiji u sadašnjem vremenu sa pozicije Generalnog inspektora MUP-a Srbije na čijem čelu se autor nalazio.

Ključne reči: korupcija, policija, generalni inspektor, generalni inspekto-rat, unutrašnja kontrola, primanje mita, davanje mita, koruptivna krivična dela.

* Advokat u Beogradu, e-mail: [email protected] Vukotić, V., (2000). Ekonomski sistem i korupcija, Beograd, Institut društvenih nauka, Centar za

ekonomska istraživanja, str. 23.

UDK: 343.352:351.74(497.11)BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (1–3): 27–43



28

Uvodna razmatranja

Korupcija,2 kao kriminalna pojava koja sve intenzivnije pogađa instituci-je vlasti u našoj državi i društvu, nije zaobišla policiju koja je, da apsurd bude veći, upravo nadležna za efikasan progon onih koji žele da iz položaja i ovla-šćenja koje poseduju izvuku ličnu korist. Korupcija u državnim organima, posebno u onima koji se bave njenim suzbijanjem, predstavlja najveću opa-snost po stabilnost društva, pa se smatra da korumpirana policija neminovno povećava korupciju i u drugim oblastima društvenog života. Stoga, sadržina našeg izlaganja biće fokusirana na korupciju u policiji, u skladu sa aktuelnim tendencijama.

S obzirom da je osnovna funkcija policije da se stara o poštovanju zako-na, korupcija u njenim redovima predstavlja suštu suprotnost i negaciju nje-nog postojanja. Korupcija u policiji samo je posledica i logičan nastavak ko-rupcije u politici i državi, tako da između njih postoji neraskidiva simbioza jer jedna drugu dopunjuju. Loše opremljena i siromašna policija u Srbiji izložena je raznim izazovima, pa i korupciji. Preciznije, Srbija je posebno osetljiva na korupciju u policiji. Razlog za to je dugotrajna reforma svih segmenata funk-cionisanja države, koja uglavnom zahteva potpuni raskid sa prethodnim peri-odom i načinom funkcionisanja državne uprave, a posebno policijske službe.3

Uprkos sve učestalijem izvođenju studija i sprovođenju istraživanja koja ukazuju na raširenost korupcije u policiji Republike Srbije, još uvek, ne posto-ji sveobuhvatna informacija ili stručni elaborat kojim bi se ukazalo na značaj ove pojave i mere koje treba preduzeti za njeno trajnije suzbijanje. Međutim, problem korupcije u policiji ne može biti potpuno i konačno rešen jednostav-nim propisivanjem zabrana policajcima da obavljaju poslove koji su nespojivi sa njihovom profesijom ili samo kažnjavanjem onih koji ove zabrane krše, a sve imajući u vidu da takvo postupanje u prošlosti nije dovelo do smanjenja korupcije u ovoj oblasti u dovoljnoj meri.

Najviši organi vlasti moraju bez oklevanja raspravljati o fenomenu ko-rupcije u policiji, kao o jednoj od najbitnijih tema političkog života. Poznato je da izbegavanje od rešavanja problema isti višestruko uvećava i produbljuje. Ovakav pristup bi, nadalje, doveo do procene osposobljenosti, profesional-nosti i tehničkih mogućnosti organa nadležnih za borbu protiv korupcije kod nas.

2 Vidi: Božović, V., (2010). Korupcija i antikoruptivna svest sa posebnim osvrtom na policiju (mag. teza), Pravni fakultet za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija, Novi Sad

3 Golubović, Z., (2009). Korupcija u policiji, Revija za bezbednost (7), str. 33.

Korupcija u policiji Srbije – aktuelno stanje –

29

Korupcija u policiji

Razmatrajući vezu između policijske profesije i korupcije nesumnjivo važnu ulogu imaju sledeći faktori: adekvatna materijalna nadoknada, dobro radno okruženje, kontinuirano i kvalitetno obrazovanje. Navedeni faktori tre-ba da pomognu policajcima da razviju najviši nivo profesionalizma i svest o društvenom značaju i ulozi policijske profesije. Da bi se smanjio nivo korup-cije u policiji, potrebno je da postoji jasna, odlučna i jedinstvena volja svih zainteresovanih subjekata koja je ranije nedostajala. Jednom rečju, korupcija u policiji prvenstveno ostaje društveni i politički problem.4

Prema istraživanju javnog mnjenja o reformama u MUP-a koje je izvršio OSCE, sprovedenom tokom novembra 2008. godine, 55% anketiranih lica smatra da je u policiji izrazito prisutna korupcija, a samo 37% je izjavilo da policija u Srbiji poštuje ljudska prava. Ispitanici su u velikom broju ocenili da policija deluje kao instrument u zaštiti interesa Vlade, zatim političkih strana-ka, a najmanje u službi građana. Ista anketa je vršena i krajem oktobra 2009. godine. U obe ankete ispitanici su korupciju (26%) stavili kao treći problem po opasnosti za bezbednost građana, iza narkomanije i kriminala. Osim toga, građani smatraju da se u poslednjih pet godina problem korupcije pogoršao (42% naspram 8%), a policija se smatra (31%) organom koji je tome najviše doprineo. Ipak, građani (40%) većinski smatraju da je policija u poziciji da se bori protiv ovog problema i da to efikasno može učiniti, što potkrepljuju povoljnijim mišljenjem o policiji u odnosu na neke druge institucije (građani imaju veće poverenje samo u crkvu, vojsku, obrazovni sistem i MUP).

Uvidom u dokumenta Uprave za analitiku (Policijske uprave za Grad Beograd) za period od 2000. do 2008. može se posmatrati rastući broj krivič-nih prijava protiv policijskih službenika zbog krivičnog dela primanje mita. U posmatranom periodu, specijalizovani policijski službenici Odeljenja za kon-trolu zakonitosti u radu podneli su nadležnim tužilaštvima 28 krivičnih pri-java, protiv 34 policijska službenika, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo primanje mita. Važni rezultati ostvareni su na suzbijanju sitne korupcije, pre svega uniformisanih policijskih službenika, a krupna ko-rupcija, poput zaštite kriminalaca od progona za najteža krivična dela, ostala je netaknuta. U navedenom periodu približno je isti broj prijavljenih krivičnih dela i učinilaca, što znači da se ne utvrđuje eventualna veza korumpiranog

4 U tom smislu, korupcija u upravi, zdravstvu, sudstvu jeste onaj vid korupcije na tzv. prvom ili uličnom nivou o kome građani imaju više neposrednog iskustva. Mrvić-Petrović, N., (2002). Strana iskustva u sprečavanju korupcije, Pravo-teorija i praksa (1), str. 35.


30

policijskog službenika sa organizacijom koja se bavi nezakonitim delatnosti-ma, tako da pri izvršenju ovih krivičnih dela nema dokazanog saučesništva.

Kao ilustraciju treba navesti rezultate rada i aktivnosti Službe general-nog inspektora RJB, generalnog inspektora RJB i Sektora unutrašnje kontrole policije u periodu od 15.06.2003. do 20.12.2006. vezane za korupciju u poli-ciji (u tom periodu Sektoru se obratilo 11.128 građana, policijskih službenika, pravnih lica, što govori o izuzetnom poverenju u njegov rad). U naznačenom periodu podneto je 136 krivičnih prijava, i to između ostalog, za sledeća kri-vična dela: 103 za zloupotrebu službenog položaja, 25 za primanje mita i 8 za korupciju u organima uprave.5 U vezi s krivičnim delima sa elementom ko-rupcije (primanje mita, davanje mita, korupcija u organima uprave) podneto je 22 krivične prijave, protiv 33 lica zbog osnovane sumnje da su izvršila 40 krivičnih dela sa elementima korupcije. Kao jedan od posrednih problema u borbi protiv korupcije javlja se i velika količina primljenih predmeta (1.612), od kojih je 85% neosnovano, što i pored velikog broja obrađenih predmeta (1.599) znatno usporava rad policijskih organa, između ostalog, i u rasvetlja-vanju korupcije u sopstvenim redovima.

Podaci Službe generalnog inspektora RJB o izvršenim kaznenim deli-ma i odgovornosti policijskih službenika zbog težih povreda radne obaveze i dužnosti obuhvataju vremenski period 2005., kao i 11 meseci u 2006. godi-ni. Tako, od ukupno 1.018 krivičnih dela, iz navedenog vremenskog perioda, koja su otkrivena i prijavljena, 22 krivična dela se odnose na primanje mita, a 133 krivična dela na zloupotrebu službenog položaja. Protiv 135 policijskih službenika su doneta rešenja o udaljenju, 54 policijska službenika su liše-na slobode, dok je protiv 36 policijskih službenika određena mera pritvora. Provereni su navodi iz 44.012 predstavki podnetih protiv policijskih službe-nika, a u okviru strategije obezbeđenja javnosti rada i približavanja policije građanima u okviru „dana otvorenih vrata” na razgovor je primljeno 983 gra-đana i policijskih službenika.

Predavanje o značaju borbe protiv korupcije pripadnicima Sektora je održano na seminaru „Radionica o mehanizmima za borbu protiv korupci-je”, na kojem su, februara 2006. godine, učestvovali belgijski eksperti, a u martu iste godine, autor u to vreme pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, održao je predavanje u Budimpešti na Međunarodnoj akademiji FBI-ja za sprovođenje zakona na temu „Borba protiv korupcije u policiji kroz unutraš-nju kontrolu” (ILEA). U vremenskom periodu od 30.05.2006. do 02.06.2006.

5 Šire o korupciji u organima uprave, vidi: Borba protiv korupcije u državnoj upravi (stručna publi-kacija), (2009). Beograd, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu Republike Srbije


31

godine pomoćnik ministra je boravio u studijskoj poseti Briselu u toku koje je, između ostalog, održao radni sastanak sa predstavnicima Evropske antiko-rupcijske agencije (OLAF), a u vremenu od 22. do 24. novembra iste godine u Budimpešti je učestvovao na Šestoj evropskoj konferenciji šefova unutrašnjih kontrola policije i predstavnika agencija, inspekcijskih službi i nadzornih tela zemalja EU koja se bavila borbom protiv korupcije.

Prikazani podaci nedvosmisleno govore da su Služba generalnog inspek-tora i Sektor unutrašnjih poslova, predvođeni generalnim inspektorom shva-tili da problem korupcije u policiji nasleđen iz prethodnog perioda postaje sve ozbiljnija prepreka u ostvarivanju ciljeva policije i izgradnji pravne države, te da je za borbu protiv korupcije, između ostalog, potrebna specijalizacija poli-cijskih službenika, međunarodna saradnja i transparentnost u radu policijskih organa.

Postoji više vrsta korupcije6, ne samo one na liniji policajac–građanin, već i korupcija koja je na relaciji policajac–starešina. Nadalje, najčešći oblik korupcije u policiji je povezan sa saobraćajnim prekršajima (sačeka se vozač na mestu gde se najčešće pravi prekršaj, napiše se kazna, a onda se vozač i policajac „dogovore” pa se prijava pocepa, a novac, niži od propisane ka-zne, uzima policajac u zamenu za „ćutanje”). Ovaj slučaj korupcije posebno je izražen u blizini graničnih prelaza i na međunarodnim saobraćajnicama, kojima prolaze vozila inostranih registarskih oznaka, pa je „devizna” kazna zagarantovana. U praksi je često bio rasprostranjen slučaj da policijski služ-benici van radnog vremena, radnog mesta i protivno svojim ovlašćenjima, u službenoj policijskoj uniformi bez vidljive službene značke i oznake prezi-mena, kontrolišu saobraćaj na mestima gde se saobraćajni prekršaji najčešće vrše i od vozača su uzimali novac za učinjeni prekršaj, o čemu su izdavali falsifikovanu potvrdu o naplaćenoj novčanoj kazni na licu mesta, kao dokaz o naplaćenoj novčanoj kazni. Ostaje da se vidi kakav će, po ovom pitanju uticaj imati novi Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, koji saobraćajnoj policiji daje šira ovlašćenja i pojačava represivne mere u cilju smanjenja sa-obraćajnih nesreća.

česta je pojava da se policajci koji spadaju u tzv. policijsku elitu, odno-sno koji su prošli neke vidove specijalne obuke, pojavljuju kao obezbeđenje i zaštita ljudi koji pripadaju samom vrhu organizovanog kriminala. Oni su veoma „zanimljivi” ljudima iz kriminogene sredine jer su obučeni da koriste oružje, vični su vršenju obezbeđenja, poznaju navike i ponašanje ljudi koji

6 Vidi: Radovanović, D., Bulatović, A. (ur.), (2005). Korupcija, Beograd, Centar za menadžment i Institut za kriminološka i sociološka istraživanja


32

potencijalno ugrožavaju njihove klijente i, što je posebno važno, mogu slo-bodno da nose oružje, te kada je potrebno mogu preko svojih profesionalnih veza da dobiju određene informacije koje, po pravilu, prodaju svojim klijen-tima, a i drugim ljudima iz kriminogene sredine.7

Kada je reč o sistemskoj korupciji,8 ona se ne rešava samo promenama u policiji, već promenom sistema izvršne vlasti. Takav vid korupcije je naj-ozbiljniji i najopasniji. Kao primer sistemske korupcije uzima se simbioza policajca i carinika u težim slučajevima šverca cigareta.

Drugi vidovi korupcije zastupljeni su, na primer, radi ubrzanog dobijanja nekog prava (postupak za prijem u državljanstvo, izdavanje ličnih karata i pasoša). U pitanju su slučajevi tzv. sitne korupcije. Teži su, na primer, oni u kojima postoji korupcija policije pri vršenju javnih nabavki.

Značajan podsticaj borbi protiv korupcije u Srbiji učinjen je sa uvođe-njem krivične odgovornosti pravnih lica. Pređašnja odgovornost pravnih lica za prekršaje i privredne prestupe nije zadovoljila očekivanja na planu smanje-nja opšteg kriminaliteta, a naročito onog sa koruptivnim elementima.9

Autori koji se bave problemom korupcije u policiji saglasni su da postoji više uzroka korupcije u policiji Srbije danas.10 Navešćemo nekoliko:

– loš društveni i materijalni status pripadnika policije – povećanje plata policiji ne bi značilo kraj korupcije, ali u okviru šire reforme Ministarstva unutrašnjih poslova ono može, donekle, uticati da se ko-rupcija smanji. Siromaštvo je samo jedan, ali nikako najvažniji razlog pojave korupcije (postoje mišljenja da nizak standard u policiji, u pra-vosuđu i ukupno u državnoj upravi smanjuje efikasnost – gubi se rad-na motivacija što dovodi do korupcije). U pitanju je posredan razlog nastanka korupcije,

– nedostatak etičnosti – ovaj uzrok je povezan sa prethodnim. Naime, ne može se reći da su svi koji imaju mala primanja, samim tim i pod-mitljivi. Policajac bez etičke svesti biće spreman da svoje znanje i sposobnosti stavi na raspolaganje osobama iz kriminalne sredine čim mu se pruži prilika,

7 Vidi: Bošković, M., (2004). Organizovani kriminalitet i korupcija, Banja Luka, VŠUP8 U tom smislu, sistemsku korupciju možemo označiti kao „kvarenje institucija sistema na način da

se javno ovlašćenje koje ima neki subjekt (nosilac javnog ovlašćenja) zloupotrebi odnosno da taj subjekt privatizuje svoju javnu funkciju u nelegitimne i nelegalne profitabilne svrhe”. Jovašević, D., (2008). Korupcija u pravnoj teoriji i praksi, Teme (4), Univerzitet u Nišu, str. 859.

9 Šire o krivičnoj odgovornosti pravnih lica: Joksić, I., (2010). Krivičnopravni aspekt odgovornosti pravnih lica, Pravo – teorija i praksa (7–8), str. 127–143.

10 Golubović, Z., op. cit., str. 33.


33

– česte promene rukovodećeg kadra, koje često iz temelja menjaju od-nose u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i strategiju borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije,

– neprofesionalizam, – odsustvo radne discipline, – poslušnost kao jedini kriterijum za zapošljavanje, – odsustvo transparentnosti, – nedovoljna tehnička opremljenost, itd.,– komplikovani propisi koji regulišu ovu oblast i njihova česta promen-

ljivost, uključujući i njihovu lošu primenu, tj. neprimenjivanje, – širina diskrecionih ovlašćenja – pripadnici policije zaduženi su za

sprovođenje zakona i zaštitu javnog reda i poretka. Što je veći stepen diskrecionih ovlašćenja, veća je opasnost od pojave korupcije,

– položaj policije i njena uloga uzrokuju nastojanje građana, političke elite i kriminalnih grupa da zadobiju naklonost starešinskog kadra i rukovodilaca policije, što doprinosi jačanju „korupcionaške prakse”,

– potpuna odsutnost ili neefikasnost kontrole zakonitosti rada – ostav-ljen je prostor za različite zloupotrebe.11

Korupcija u policiji je i danas problem sa kojim se susreće policija Srbije, problem koji šteti društvu i koji se ne može izolovano posmatrati i rešiti bez sprečavanja korupcije u pravosuđu, politici i drugim povezanim oblastima.12 To je, pre svega, kao što je navedeno politički i društveni problem, a tek onda pravni. Pravni mehanizmi mogu delovati samo u konkretnoj sredini, koja je uslovljena političkim, ekonomskim i drugim činiocima, a koja se često razli-kuje od stvarnosti koju su imali u vidu njihovi kreatori. Ključnu ulogu imaće i dalje volja političke elite (pre svega, nosilaca izvršne vlasti), jer je „političkoj eliti koja se smenjuje svake dve godine na vlasti veoma lako da pažljivim materijalnim „doziranjem” policiju koristi za svoje potrebe”.13

11 Korupciju u Srbiji ne treba samo posmatrati post delictum, jer njeni koreni sežu mnogo ranije još iz vremena ex Jugoslavije. Pored toga, postoje autori koji korupciju u Srbiji posmatraju šire, tj. kao „Balkanski fenomen”. Šire o tome: Van Duyne, P., Stocco, E., Milenović, M., (2009). Corruption in Serbia: unique or a shared Balkan disease, Temida (4), str. 29–58.

12 U literaturi iz oblasti bezbednosti postoji više vrsta korupcije: 1) korupcija u društvenom sek-toru, 2) korupcija u privatnom sektoru, i 3) mešovita korupcija. Nadalje, postoji podela na: 1) aktivnu i 2) pasivnu korupciju. Više o tome: Stajić, Lj., (2003). Osnovi bezbednosti, Policijska akademija, Beograd

13 Golubović, Z., op. cit, str. 33.


34

Ono što je pozitivno je da je danas znatno povećan rizik od vršenja kri-vičnih dela korupcije, jer se preduzima niz mera, od kojih treba izdvojiti ak-tivnosti Sektora unutrašnje kontrole policije u borbi protiv ovog oblika imo-vinskog kriminaliteta.

Uloga i značaj sektora unutrašnje kontrole policije u suzbijanju korupcije u policiji

Korupcija u policiji nije samo problem policije u Srbiji, nego i svake druge države na svetu, uključujući i najdemokratskiju državu sveta – SAD, u kojoj je, uostalom, korupcija u policiji i najviše proučavana. Gde god ima po-licije ima i korupcije, kao što nema niti će biti države u kojoj nema kriminala. Bitno je samo da se kriminal i korupcija, kao njegov značajan oblik ispoljava-nja, svedu na „razumnu meru”.

U svim modernim i razvijenim demokratskim državama, postoje razli-čite institucije koje se bave kontrolom rada policije. Kontrola rada policije u Republici Srbiji, regulisana je Zakonom o policiji i može biti: spoljašnja i unutrašnja.

Spoljašnju kontrolu rada policije vrši Narodna skupština, Vlada, nadlež-ni pravosudni organi, organi državne uprave nadležni za određene poslove nadzora i drugi zakonom ovlašćeni organi i tela (ovlašćenja ovih organa i tela utvrđena su posebnim zakonom, a odnose se na pristup odgovarajućim infor-macijama, kontakt sa nadležnim policijskim službenicima, pravo na dobija-nje odgovora na pitanja i druga zakonom utvrđena prava). Na zahtev Vlade i radnog tela Narodne skupštine nadležnog za bezbednost i policijske poslove, ministar podnosi izveštaj o radu Sektora unutrašnje kontrole policije.

Značajnu ulogu u borbi protiv korupcije u policiji ima efikasan i stru-čan rad Sektora unutrašnje kontrole, kao organa koji vrši unutrašnju kontrolu rada policije. Sektor unutrašnje kontrole je jedna od organizacionih jedinica u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.14 Sektor unutrašnje kontrole policije postojao je ranije kao Služba generalnog inspektora (SGI) nekadašnjeg Resora javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i Generalnog inspektorata RJB. On je na osnovu Zakona o policiji, donetog novembra 2005. godine, nastao iz nekadašnjeg Generalnog inspektorata RJB. Razlozi za njegovo formiranje sadržani su u izuzetno nega-tivnom nasleđu iz prethodnog perioda u kojem su pojedini pripadnici policije učestvovali u vršenju najtežih krivičnih dela ili su bili u direktnoj vezi sa izvršiocima najtežih krivičnih dela. Zatim, tu su i razlozi koji se tiču potreba

14 http://prezentacije.mup.gov.rs/sukp/sukp.htm, pristup sajtu: 10.12.2011. godine.


35

savremenog demokratskog društva da policija bude snažna i efikasna u pre-venciji kriminaliteta i zaštiti javnog reda i mira, da moć i ovlašćenja radnika policije budu strogo ograničeni i kontrolisani, odnosno da se realizuju u skla-du sa zakonom i međunarodnim konvencijama iz oblasti ljudskih prava koje je naša zemlja ratifikovala (Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Osnovni principi UN o upotrebi sile i vatrenog oružja od strane službenih lica koja sprovode zakon, Evropska konvencija o sprečava-nju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, Evropski ko-deks policijske etike i drugih međunarodnih akata koja se odnose na policiju).

Osnovni cilj Sektora unutrašnje kontrole policije je suzbijanje svih obli-ka nezakonitosti i neprofesionalnog postupanja policijskih službenika.

Sektorom unutrašnje kontrole policije rukovodi načelnik Sektora koji je ujedno i pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, a postavlja ga Vlada Republike Srbije, na osnovu Zakona o državnim službenicima i prethodno sprovedenom javnom konkursu, na period od 5 godina. Načelnik Sektora za svoj rad odgovara ministru unutrašnjih poslova i podnosi mu redovne i perio-dične izveštaje o radu Sektora unutrašnje kontrole policije.

Jedan od važnih zadataka Sektora jeste razmatranje pritužbi građana na rad policijskih službenika. Pravo građanina da podnosi predstavke je ustavna kategorija, koja je u Ustavu Republike Srbije, nazvana – pravo na peticiju i regulisana je članom 56. Takođe, bitno je napomenuti da je istim članom re-gulisano da niko ne može da trpi štetne posledice za stavove iznete u podnetoj peticiji ili predlogu, osim ako je time učinio krivično delo.15

Podnošenjem pritužbi policija dolazi do izvornih saznanja o tome kako građani, predstavnici pravnih lica, predstavnici drugih državnih organa, pred-stavnici međunarodnih organizacija i nevladinih organizacija vide nivo kvali-teta koji policija postiže u obavljanju dužnosti i vršenju poslova. Štaviše, i u slučaju iznošenja neosnovanog sadržaja na postupanje konkretnih policijskih službenika u policiji, a posebno u Sektoru unutrašnje kontrole policije, mogu zapaziti kako građani Srbije vrednuju i kako doživljavaju policiju.

Sektor unutrašnje kontrole policije je posebnu pažnju obratio na sve po-javne oblike korupcije i slučajeve kada se u istima, po bilo kom osnovu, kao učesnici u korupciji pojavljuju policijski službenici. U tom smislu, kada se dođe do saznanja da policijski službenik vrši neko od krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti, a posebno krivično delo primanja mita ili davanja mita, bez obzira na način saznanja (predstavka, pritužba, operativni rad ili na

15 http://www.transparentnost.org.rs/aktivnosti/antikorupc_sav/pdf/Unutrasnja%20kontrola%20policije%2010.pdf, pristup sajtu: 13.12.2011. godine


36

drugi način), počinje se sa primenom relevantnih članova ZKP koji regulišu postupanje policije u pretkrivičnom postupku.

Sektor unutrašnje kontrole policije postupa na osnovu predloga, pritužbi i predstavki fizičkih i pravnih lica, povodom pisanih obraćanja pripadnika policije i po sopstvenoj inicijativi, odnosno na osnovu prikupljenih obavešte-nja i drugih saznanja. „Međutim, bez obzira na izjašnjeni procenat korupcije u policiji, ne može se govoriti o korupciji pojedinih pripadnika policije, koji mogu delovati individualno, ali i organizovano, i koja delatnost u pojedinim fazama društva može biti manje ili više obimno izražena”.16

Generalni inspektorat MUP-a RS postigao je zavidne rezultate u borbi protiv korupcije u policiji. Ovakav zaključak možemo izvesti na osnovu re-levantnih statističkih pokazatelja u vremenskom periodu 2003–2006. godine. Vidi grafikon 1.

Grafikon 1.

razlozi prituživanja i obraćanja

4781

1528

557 474 406 403 330 306 168 910

1000

2000

3000

4000

5000

6000

na n

ačin

postu

panja

radnik

a M

UP

na fiz

. i pra

v.

lica v

an M

UP

na z

loupotr

eb

uslu

žbenog

polo

žaja

na n

epostu

panje

po p

rija

vi

prije

n n

ara

zgovor

kod

pom

oćnik

am

inis

tra

na tort

uru

neja

san r

azlo

gpritu

živ

anja

molb

a z

a p

rije

mu r

adni odno

s

prigovor

na

dobije

ni

odgovo

r

prigovor

na

rešenje

ora

spore

điv

anju

Izvor: Izveštaj Generalnog inspektorata MUP-a RS o rezultatima rada u periodu od 2003. do decembra 2006.

Pripadnici policije dužni su da ovlašćenim službenim licima Sektora unu-trašnje kontrole policije omoguće vršenje kontrole, kao i da im pruže potrebnu stručnu pomoć. U vršenju kontrole ovlašćena službena lica Sektora unutrašnje

16 Bošković. M., Bošković, A., (2011). Korupcija – pranje novca – finansiranje terorizma (krimi-nalistički, kriminološki, krivičnopravni aspekti), Banja Luka, Fakultet za bezbjednost i zaštitu, str. 57.


37

kontrole policije imaju ovlašćenje da: 1) ostvare uvid u spise, dokumentaciju i zbirke podataka koje u skladu sa svojim nadležnostima pribavlja, sačinjava ili izdaje policija, 2) uzmu izjave od pripadnika policije, oštećenih lica i svedoka, 3) od policije i policijskih službenika zahtevaju dostavljanje drugih podataka i informacija iz njihove nadležnosti koji su potrebni za vršenje unutrašnje kon-trole, 4) ostvare uvid u službene prostorije koje policija koristi u svom radu, 5) zahtevaju ateste i tehničke i druge podatke o tehničkim sredstvima koja koristi policija i zahtevaju dokaze o osposobljenosti policijskih službenika za upotrebu tehničkih i drugih sredstava koja koriste u svom radu.

Načelnik Sektora unutrašnje kontrole upoznaje sa rezultatima svojih ispi-tivanja ministra i direktora policije i ministru daje predloge za otklanjanje uo-čenih nezakonitosti, kao i predloge za pokretanje odgovarajućih postupaka radi utvrđivanja odgovornosti. Ovlašćena službena lica u Sektoru unutrašnje kon-trole policije pri vršenju kontrole imaju sva policijska ovlašćenja i u pogledu svojih prava i dužnosti izjednačeni su sa drugim ovlašćenim službenim licima.

Relevantne odredbe koje se odnose na Sektor unutrašnje kontrole sadržane su u čl. 56. Ustava Republike Srbije17 i u Zakonu o policiji18 (čl. 171. i čl. 181). U vršenju unutrašnje kontrole rada policije Sektor unutrašnje kontrole policije, ovlašćena službena lica Sektora i drugi policijski službenici u Ministarstvu za-duženi za unutrašnju kontrolu rada policije preduzimaju potrebne radnje, utvr-đuju činjenično stanje i prikupljaju dokaze (čl. 176. st. 1. Zakona o policiji).

Kontrolu rada načelnika Sektora unutrašnje kontrole policije, policijskih službenika u Ministarstvu zaduženih za unutrašnju kontrolu rada policije vrši Ministar (čl. 177. Zakona o policiji).

Potrebno je izdvojiti i čl. 180. st. 1. Zakona o policiji, u kome se propisuje da svako ima pravo da Ministarstvu podnese pritužbu protiv policijskog služ-benika ako smatra da su mu nezakonitom ili nepravilnom radnjom policijskog službenika povređena prava ili slobode, s tim što je rok ograničen na 30 dana od dana kada je do povrede došlo.

Zakon o policiji propisuje dvostepenost postupka po pritužbi, a ako su izneta saznanja o postojanju osnova sumnje da je izvršeno neko krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti ex officio, predstavka se prosleđuje or-ganizacionoj jedinici koja se bavi suzbijanjem kriminala, tj. kriminalističkoj policiji. U tom slučaju, uključuju se i policijski službenici Sektora unutrašnje kontrole policije.

17 Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 98/06.18 Zakon o policiji Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 101/05.


38

Kao što se može primetiti, reč je o organizacionoj jedinici u okviru MUP-a čija delatnost se sastoji u otkrivanju kriminalnih ponašanja u okviri-ma policije i proaktivnoj delatnosti – nastojanju da se unapred spreči vršenje nedozvoljenih kaznenih dela. Osnovne odlike ove organizacione jedinice su povećana stručnost, transparentnost u radu i stalno usavršavanje postojećih znanja i metoda delovanja. Podsećanja radi, prikazaćemo u šemi 1. organiza-ciju Sektora unutrašnje kontrole MUP-a.

Šema 1. Organizacija Sektora unutrašnje kontrole policije19

Kako bi unapredila svoj rad navedena organizaciona jedinica sarađuje sa odgovarajućim stranim organima koji imaju isti zadatak i oblast delovanja, a pripadnici Sektora redovno odlaze na seminare i kurseve posvećene prevenciji

19 Izvor: http://.prezentacije.mup.gov.rs/sukp, pristup sajtu: 10.10.2011. godine.

pomoćnik ministranaČELnik sEktora

UnUtraŠnJE kontroLEpoLiCiJE

naČELnik UpraVEza poslove unutrašnje kontrole policije

ZamEnik naČELnika UpraVEza poslove unutrašnje kontrole policije

oDELJEnJEza

kriminalističkooperativne poslove

oDsEkza

kriminalističko –operativne poslove

oDsEkza

analitičkoinformatičke poslove

oDsEk– Centar Beograd –

oDsEk– Centar niš –

oDsEk– Centar novi sad –

oDsEk– Centar kragujevac –

oDsEkza

preventivno postupanje i rad po

predstavkama

oDsEkza

tajni zvučni i optičkinadzor osumnjičenog

oDELJEnJEza

koordinaciju rada Centra

oDELJEnJEza

preventivno postupanje,rad po pretstavkama i

analitičko informatičkeposlove

ŠEF Biroasektora unutrašnje

kontrole policije


39

kriminala, obuci i otkrivanju nedozvoljenih ponašanja u okviru organa reda. Kao primer, možemo navesti sledeća savetovanja, seminare i kurseve na ko-jima su učestvovali policijski službenici Sektora unutrašnje kontrole u 2007. godini:

– sedma godišnja konferencija evropskih partnera u borbi protiv korup-cije, na temu „Evropski izazovi u odnosu na međunarodni razvoj”, održana u Helsinkiju od 12. do 14. decembra,

– seminar „Kontrola korupcije u okviru krivičnog pravosuđa”, koji je organizovala japanska agencija za međunarodnu saradnju – JICA odr-žan u periodu od 22.10.2007. do 22.11.2007.,

– „Prva međunarodna antikorupcijska škola – IACSS 2007” koju je or-ganizovao Savezni biro unutrašnje kontrole Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova Austrije, od 6. do 13. jula u Altlengbahu,

– seminar na temu „Logička analiza u borbi protiv korupcije” koji je tokom marta i aprila 2007. godine organizovao Centar za bezbednosne studije, uz podršku švedske agencije za međunarodni razvoj – SIDA.

Problem u radu Sektora u suzbijanju korupcije i drugih krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti, predstavlja ne samo nesavršenost odredbi ZKP kojima se reguliše pretkrivični postupak, već i problem neprimenjivanja ili loše primene relevantnih odredbi drugih zakona (npr. Zakona o državnim službenicima) koje, takođe, sankcionišu izvršioce i učesnike u koruptivnom lancu.

Rad Sektora treba da poveća i unapredi poverenje građana prema po-liciji jer omogućava pripadnicima policije da se na osnovu zakonskih ovla-šćenja bore protiv korupcije u svojim redovima. članovi Sektora moraju biti motivisani, svesni svoje uloge i moraju zanemariti kolegijalnu solidarnost. To se neće postići ako nakon zakonite primene svih odredbi koje regulišu ZKP i KZ, učinioci ostanu na radnim mestima na kojima su izvršili korupciju. Upravo tu treba tražiti razloge nepoverenja javnosti u državne organe koji se direktno bore protiv korupcije jer šta će reći građanin koji je prijavio policajca kada taj policajac posle izvesnog vremenskog perioda ponovo redovno obav-lja svoj posao kao i pre. U ovom slučaju, osim specijalno – preventivnih, treba voditi računa i o generalno – preventivnim efektima u borbi protiv korupcije u policiji.

Na kraju, možemo navesti primer istraživanja organizacije „Transpa-rentnost Srbija” koje je predstavljeno javnosti na svetski dan borbe protiv


40

korupcije 09.12.2010. u kome su, između ostalih primera, tabelarno prikazani utisci građana o Korupciji – uporedni prikaz sa najmanje korumpiranima20.

U tabeli 1., koja sledi, možemo zapaziti da utisci građana o korupciji u policiji i dalje imaju nepovoljan trend, odnosno da se na problemu korupcije, kao i na svesti građana o istima mora ozbiljnije raditi.

Tabela 1.

Zaključna razmatranja

Protiv korupcije u policiji se treba boriti svim zakonom predviđenim sredstvima, ali i podizanjem nivoa svesti, kako samih zaposlenih tako i gra-đana. često se u javnosti zanemaruje činjenica da primanje mita (pasivno podmićivanje) pretpostavlja davanje mita (aktivno podmićivanje), odnosno da su i jedno i drugo krivična dela koja su kao takva sankcionicana krivičnim zakonodavstvom Republike Srbije.21

U borbu protiv korupcije u policiji trebaju da budu uključeni ne samo Sektor unutrašnje kontrole, tužilaštvo, pravosuđe, već i Agencija za borbu

20 http://www.transparentnost.org.rs/images/stories/materijali/09122010/GCB%202010%20Serbia.ppt, pristup sajtu: 20.10.2011. godine.

21 „Korupcija se isključivo vezuje za službenu dužnost. Zakonito i efikasno obavljanje službe je od izuzetnog značaja za svako društvo. Zato je korumpirana svaka ona osoba koja zanemarujući svoju dužnost zloupotrebi položaj i ovlašćenja koja ima radi bilo kakve koristi. Stoga je ko-rupcija širi pojam od mita. Postoje različite definicije korupcije ali je gotovo svima zajednička zloupotreba javne službe radi pribavljanja lične ili grupne koristi”. Simić, M., (2002). Krivična dela korupcije, Bilten sudske prakse (3), str. 440.

oBraZoVanJE

VoJska

VErska tELa

HBo

praVosUĐE

JaVni sLUŽBEniCi

mEDiJi

BiZnis sEktor

poLiCiJa

Finska

norVEŠka

Danska

ŠVaJCarska

srBiJa

parLamEnt, ZakonoDaVstVo

poLitiČkE partiJE


41

protiv korupcije, nevladin sektor, kao i svi oni koji na konstruktivan način mogu doprineti rešavanju ovog problema.

Protiv korupcije se možemo boriti kako preventivno tako i represivno, uz učešće stručne javnosti i svih ostalih relevantnih činilaca, s tim što je presud-no raditi na usvajanju etičkih normi kod pojedinaca. Važno je napomenuti, da ne bi došlo do pogrešnog zaključka da je korupcija samo problem policije, da je ona prisutna i u drugim sferama društvenog života (pravosuđa, javnih služ-benika, zdravstva) kako nam, uostalom, to navodi poslednja tabela o utiscima građana o korupciji, ali kako je naš fokus na segmentu policije – pridajemo mu posebnu pažnju.22

Štaviše, poslednja izjava Ministarke pravde Snežane Malović (22.06.2011. godine) svedoči o tome da Srbija nema, odnosno da ima pre-vaziđenu strategiju za borbu protiv korupcije. Shodno tome, Ministarka je najavila da će Ministarstvo Pravde RS, sledeće nedelje, objaviti novi plan za borbu protiv korupcije. Upitno je i to koliko je ovo želja aktuelne vlasti da se uhvati u koštac sa korupcijom ili realni pritisak Evropske komisije koja je već donela odgovarajuće zaključke o stanju korupcije u Srbiji.23

Možemo konstatovati da uz edukovan, te bolje plaćen policijski kadar, ali i celokupnu društvenu zajednicu, možemo postići da korupcija u policiji bude svedena na minimalan, te društveno prihvatljivi nivo prisutan u zemlja-ma Zapadne Evrope. Da li ćemo i kada doći do rešenja problema, ne zavisi samo od ljudi koji su zaposleni u policiji i nas samih već i od političkih čini-laca u Srbiji. Preciznije, dokle god se na bitna mesta u MUP-u budu postav-ljali ljudi koji su stranački podobni, a ne oni koji imaju konkretne rezultate u svom radu, teško da ćemo dostići prethodno pomenuti standard. Ipak, uveren sam da sa dolaskom pravih snaga, korupcija u policiji Srbije može postati anahronizam koji se vezuje za raniji vremenski period u kome je policija bila instrument zaštite a ne borbe protiv korupcije.

22 http://www.transparentnost.org.rs/images/stories/materijali/09122010/GCB%202010%20Serbia.ppt, приступ сајту: 20.11.2011. године.

23 http://www.transparentnost.org.rs/images/stories/materijali/09122010/monitoring%20EU%20napretka, приступ сајту: 20.11.2011. године.


42

Vladimir BožovićThe lawyer in Belgrade, e-mail: [email protected]

Serbian police corruption – current situation –

A b s t r a c t

Corruption is a disease of a modern society that affects all vital aspects of social and personal life of citizens. Therefore, in a sense, corruption is a way to survive, or the “state” in which the entire society functions. In solving the problem of corruption we must act, first at the preventive level, to prevent its occurrence and the “development”. Specifically, we have to fight the corrup-tion before it happens to us.

The phenomenon of corruption should not be linked to a specific time period or a specific area (country, region, city, etc..). Furthermore, corruption should not be linked to certain professions, although it is not rare that some professions are identified as “corrupt”. Aware of the damage that corruption does to the society and state, as well as the importance of properly directed against the same, the American President Thomas Jefferson said: “It is better to keep the wolf out of the fold, than to trust to drawing his teeth and talons after he shall have entered.”

The author of this work, except the fact that theoretically he deals with the phenomenon of corruption in the modern society, direct his knowledge towards the confrontation with corruption in the police. Therefore, the subject of this paper includes the problem of corruption in the police at the pres-ent time from the position of the Inspector-General of the Serbian Interior Ministry, at whose head the author used to be.

Keywords: corruption, police, the Inspector General, the Inspector General’s office, internal controls, bribe-taking, bribery, corruption offenses.

Literatura

1. Božović, V., (2010). Korupcija i antikoruptivna svest sa posebnim osvr-tom na policiju (mag. teza), Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pra-vosuđe Univerziteta Privredna akademija

2. Bošković, M., (2004). Organizovani kriminalitet i korupcija, Banja Luka, VŠUP


43

3. Bošković. M., Bošković, A., (2011). Korupcija – pranje novca – finan-siranje terorizma (kriminalistički, kriminološki, krivičnopravni aspekti), Banja Luka, Fakultet za bezbjednost i zaštitu

4. van Duyne, P., Stocco, E., Milenović, M., (2009). Corruption in Serbia: unique or a shared Balkan disease, Temida (4)

5. Vukotić, V., (2000). Ekonomski sistem i korupcija, Beograd, Institut društvenih nauka, Centar za ekonomska istraživanja

6. Golubović, Z., (2009). Korupcija u policiji, Revija za bezbednost (7)7. Jovašević, D., (2008). Korupcija u pravnoj teoriji i praksi, Teme (4)8. Joksić, I., (2010). Krivičnopravni aspekt odgovornosti pravnih lica,

Pravo – teorija i praksa (7–8)9. Mrvić-Petrović, N., (2002). Strana iskustva u sprečavanju korupcije,

Pravo – teorija i praksa (1)10. Radovanović, D., Bulatović, A. (ur.), (2005). Korupcija, Beograd, Centar

za menadžment i Institut za kriminološka i sociološka istraživanja11. Simić, M., (2002). Krivična dela korupcije, Bilten sudske prakse (3)12. Stajić, Lj., (2003). Osnovi bezbednosti, Beograd, Policijska akademija13. Borba protiv korupcije u državnoj upravi (stručna publikacija), (2009).

Beograd, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu Republike Srbije

14. Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 98/06.15. Zakon o policiji Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 101/05.

Korišćeni internet sajtovi

1. http://prezentacije.mup.gov.rs/sukp/sukp.htm 2. http://www.transparentnost.org.rs/aktivnosti/antikorupc_sav/pdf/

Unutrasnja%20kontrola%20policije%2010.pdf 3. http://.prezentacije.mup.gov.rs/sukp 4. http://www.transparentnost.org.rs/images/stories/materijali/09122010/

GCB%202010%20Serbia.ppt5. http://www.transparentnost.org.rs/images/stories/materijali/09122010/

GCB%202010%20Serbia.ppt 6. http://www.transparentnost.org.rs/images/stories/materijali/09122010/

monitoring%20EU%20napretka

44

Vladimir Kozar*

GRAĐANSKOPRAVNI OSNOVI ODGOVORNOSTI STEČAJNOG UPRAVNIKA

I DRžAVE U STEČAJNOM POSTUPKU

REZIME: Stečajni upravnik odgovara ličnom imovinom za štetu prouzro-kovanu učesnicima u postupku namerno ili krajnjom nepažnjom, a teret dokazivanja takvih kvalifikovanih oblika vinosti je na oštećenom licu. Kada je šteta prouzrokovana običnom nepažnjom – nehatom postoji od-govornost države – Republike Srbije, kao pravnog lica za štetu koju pro-uzrokuje njegov organ. Za štetu prouzrokovanu učesnicima u postupku namerno ili krajnjom nepažnjom postoji solidarna odgovornost stečajnog upravnika i Republike Srbije.Prigovor u postupku prodaje imovine stečajnog dužnika, ne utiče na pu-novažnost izvršene prodaje, već predstavlja osnov za utvrđivanje odgo-vornosti stečajnog upravnika ako je šteta nastala radnjom stečajnog uprav-nika u postupku prodaje.

Ključne reči: naknada štete; stečajni postupak; stečajni upravnik; prodaja

Uvod

Zakon o stečaju1 sadrži posebne odredbe o odgovornosti za štetu, koje predstavljaju odstupanja od opštih pravila o naknadi štete iz Zakona o obliga-cionim odnosima.

U ovom radu analizirana su pitanja o odgovornosti stečajnog upravnika i upravnika i Republike Srbije za štetu prouzrokovanu učesnicima u postupku i trećim licima, a posebno u slučaju prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica.

* Pravni fakultet za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu, docent i specijalni savetnik u NLB banci AD, Beograd, e-mail: [email protected]

1 Službeni glasnik RS, br. 104/09

UDK: 347.736/.739BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (1–3): 44–59


Građanskopravni osnovi odgovornosti stečajnog upravnika i države u stečajnom postupku

45

1. Namera ili krajnja nepažnja kao kvalifikovani oblici vinosti stečajnog upravnika

Zakonom o stečaju predviđena je odgovornost stečajnog upravnika za štetu prouzrokovanu učesnicima u postupku namerno ili krajnjom nepa-žnjom, na taj način što je propisano da stečajni upravnik odgovara ličnom imovinom za takvu štetu (član 31 stav 1). U pravnoj teoriji ističe se da je ste-čajni upravnik neposredno odgovoran svakom učesniku u postupku, svojom ličnom imovinom, u statusu preduzetnika.2 Kako je stečajni upravnik fizičko lice, sa jedinstvenom imovinom, on bi odgovarao za štetu ličnom imovinom, i da nije takve odredbe u zakonu.

Kako se prilikom utvrđivanja građanskopravne odgovornosti za štetu na-mera ili krajnja nepažnja ne pretpostavljaju (već samo obična nepažnja), to znači da bi oštećeno lice moralo da dokaže postojanje takvih kvalifikovanih oblika vinosti stečajnog upravnika.3 Dakle, krivica je osnov odgovornosti stečajnog upravnika, i njeno postojanje se mora dokazati u svakom konkret-nom slučaju.4

Ako je šteta nastala zbog radnje stečajnog upravnika koja je izvršena po nalogu stečajnog sudije, stečajni upravnik nije odgovoran za nastalu šte-tu, osim ako je nalog dat na osnovu njegovih nesavesnih radnji ili predloga (član 31 stav 2). Za štetu koju učine stručna lica koja je angažovao stečajni upravnik, stečajni upravnik odgovara ako je šteta nastala usled propuštanja stečajnog upravnika da izvrši nadzor nad njihovim radom (član 31. stav 3).

2. Odgovornost Republike Srbije za štetu

Zakon o stečaju u članu 31 stav 1 predviđa odgovornost stečajnog uprav-nika samo za štetu učinjenu namerno ili krajnjom nepažnjom (culpa lata, umi-šljaj), ali ne i za štetu prouzrokovanu običnom nepažnjom – nehatom. Prema tome, zakon ustanovljava teži oblik krivice kao osnov odgovornosti stečajnog upravnika, što znači da šteta nastala usled obične nepažnje stečajnog upravni-ka (culpa levis) ne može voditi zasnivanju njegove odgovornosti.

Međutim, i u slučaju kada je šteta prouzrokovana običnom nepažnjom – nehatom postoj odgovornost za štetu, ali je u pitanju poseban oblik odgovor-nosti države, kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, koja

2 Jovanović – Zattila M. i V. čolović V., (2007). Stečajno pravo, Beograd, Dosije, str. 493 Kozar V., (2010). Komentar stečajnih zakona, Beograd, Poslovni biro, str. 224 Slijepčević D. i Spasić S., (2006). Komentar Zakona o stečajnom postupku, Beograd, Ces Mecon,

str. 70.


46

je predviđena članom 172 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, u kome je propisano da „pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.” Reč o posebnom osnovu odgovornosti. Odgovornost države takođe se zasniva na krivici koja se sastoji u odgovornosti države za rđav izbor službenog lica, tj. u konkret-nom slučaju za izbor lica koje postavljeno na funkciju stečajnog upravnika, kao organa stečajnog postupka (culpa in eligendo).

Da je stečajni upravnik službeno lice ukazuje i odredba iz člana 19 stav 2 Zakona o stečaju, u kome je propisano da stečajni upravnik, kao i lica koja obavljaju poslove stečajnog upravnika u ime organizacije koja je posebnim zakonom određena da obavlja poslove stečajnog upravnika, imaju status služ-benog lica. Takođe, stečajni upravnik se može podvesti pod definiciju držav-nog službenika iz člana 2 stav 1 Zakona o državnim službenicima kao lice čije se radno mesto sastoji od poslova iz delokruga organa državne uprave, sudova. U članu 124 Zakona o državnim službenicima propisano je da za šte-tu koju državni službenik na radu ili u vezi s radom prouzrokuje trećem licu nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija.

Obična nepažnja, kao blaži oblik krivice, po zakonu se pretpostavlja. Naime, u članu 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. To znači da oštećeni mora samo dokazati da između štetnikove radnje ili propuštanja i štete postoji uzročna veza, jer, kada je u pitanju građanskopravna odgovornost za štetu, u našem pravnom sistemu krivica se pretpostavlja. Zakon pod krivicom podrazumeva običnu nepažnju. Naravno, štetnik se može osloboditi odgovornosti za štetu, ukoliko dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

Prema članu 172 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima, ako za određe-ni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom. To znači da bi država imala pravo da se regresira od stečajnog upravnika, ali samo za štetu učinjenu namerno ili krajnjom nepažnjom, ali ne i za štetu prouzrokovanu njegovom običnom nepažnjom – nehatom, koju uvek i u krajnjoj liniji snosi država.5 Pravo države na regres zastareva u roku od šest meseci od dana ispla-ćene naknade štete.

U suštini, za štetu prouzrokovanu učesnicima u postupku namerno ili krajnjom nepažnjom postoji solidarna odgovornost stečajnog upravnika i

5 Kozar V., (2011). Odgovornost stečajnog upravnika za štetu prouzrokovanu učesnicima u postup-ku, Radno-pravni savetnik (5), str. 41–50


47

države, a ako je štetu prouzrokovao običnom nepažnjom – nehatom, tada po-stoji samo odgovornost države po članu 172 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima.6

Saglasno izloženom, po istom pravnom osnovu iz člana 172 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, može se postaviti i pitanje odgovornosti stečajnog dužnika, kao pravnog lica, za štetu koju učesnicima u postupku prouzrokuje stečajni upravnik kao njegov organ – zastupnik, u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Naime, u članu 19 stav 1 Zakona o stečaju propisano je da stečajni upravnik vodi poslove i zastupa stečajnog dužnika, što ukazuje da je stečajni upravnik organ stečajnog dužnika kao pravnog lica, iako je istovremeno i službeno lice po članu 19 stav 2 navedenog zakona. Kada je u pitanju šteta prouzrokovana učesnicima u postupku, a pre svega šteta koja je prouzrokovana stečajnim poveriocima, smatramo da nema mesta odgovornosti stečajnog dužnika. Jer, prihvatanjem postojanja odgovornosti stečajnog dužnika za štetu koju je prouzrokovao stečajni upravnik, kao nje-gov organ, poverioci bi došli u situaciju da se namiruju iz stečajne mase, koja i inače služi namirenju njihovih potraživanja. Na taj način došlo bi do umanjenja stečajne mase, a time i do srazmernog umanjenja procenta nami-renja prijavljenih i utvrđenih potraživanja stečajnih poverilaca, čime se gubi osnovna svrha instituta naknade štete, a koja se ogleda u uspostavi stanja koje je postojalo da nije bilo štetnikove radnje.

Međutim, pitanje odgovornosti stečajnog dužnika, kao pravnog lica, za štetu koju prouzrokuje njegov organ u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, može se postaviti kada je u pitanju šteta koju je stečajni upravnik prouzrokovao trećim licima, koja nisu stečajni poverioci ni drugi učesnici u postupku. U tom slučaju postoji odgovornost stečajnog dužnika. Oštećenja lica svoje pravo ostvaruju kao poverioci stečajne mase, jer takva šteta pred-stavlja dug, odnosno obavezu stečajne mase. U smislu člana 104 stav 1 tačka 1 Zakona o stečaju, obaveze stečajne mase su obaveze koje su prouzrokovane radnjama stečajnog upravnika ili na drugi način upravljanjem, unovčenjem i podelom stečajne mase, a koje ne spadaju u troškove stečajnog postupka. A po odredbi iz člana 54 stav 1 istog zakona, iz stečajne mase prioritetno se na-miruju troškovi stečajnog postupka, a po njihovom punom namirenju obaveze stečajne mase.

6 Kozar V. i Počuča M., (2011). Šteta u stečajnom postupku u: Zdravko Petrović (urednik) Osiguranje naknade štete i novi građanski sudki postupci – zbornik referata sa XIV redovnog međunarodnog savetovanja, Beograd, Intermex, str. 135


48

3. Subjektivno-objektivni rok zastarelosti zahteva za naknadu štete

Zahtev za naknadu štete zastareva u roku od godinu dana od saznanja oštećenog za štetu, odnosno u roku od tri godine od pravnosnažnosti rešenja o zaključenju ili obustavljanju stečajnog postupka, odnosno rešenja kojim je potvrđeno usvajanje plana reorganizacije (član 31 stav 4). Na ovaj način za-kon propisuje subjektivno-objektivni rok zastarelosti. Subjektivni rok teče od saznanja oštećenog za štetu, a objektivni od pravnosnažnosti rešenja o okon-čanju stečajnog postupka na jedan od zakonom predviđenih načina. U pitanju je poseban rok zastarelosti, koji se razlikuje od roka zastarelosti potraživanja naknade deliktne štete iz člana 376 st. 1 i 2 Zakona o obligacionim odnosima, u kome je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, s tim što u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala. Pre svega, subjektivni rok iz Zakona o stečaju je kraći od opšteg roka zastarelosti i propisanog za naknadu deliktne štete i iznosi godinu dana od saznanja oštećenog za štetu. Objektivni rok je, takođe kraći od nave-denog roka, i iznosi tri godine, ali još je važnija razlika u pogledu činjenice za koju se vezuje početak njegovog toka. Naime, po Zakonu o stečaju rok se ne računa od nastanka štete, već od dana pravnosnažnog okončanja stečajnog postupka na jedan od zakonom propisanih načina (zaključenje ili obustava stečajnog postupka, potvrđivanje plana reorganizacije). Zbog takvog odre-đivanja početka toka objektivnog roka zastarelosti, sledi zaključak da se, u zavisnosti od trajanja postupka stečaja, može desiti da potraživanje naknade štete koju je prouzrokovao stečajni upravnik učesnicima u postupku namerno ili krajnjom nepažnjom, ne bude zastarelo iako je tužba podneta mnogo go-dina posle nastanka štete, ako je oštećeni saznao za štetu, tek docnije u toku postupka, a tužba bude podneta pre isteka subjektivnog roka.

Prema članu 360 st. 1 i 3 Zakona o obligacionim odnosima, zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, dok se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik na nju nije pozvao. Ako je dužnik ispunio zastarelu obavezu, dužnik nema pravo da zahteva da mu se vrati ono što je dao, čak i ako nije znao da je obaveza zastarela (član 367 Zakona o obligacionim odnosima).7 U pravnoj teoriji ističe se da zastarelost ima za posledicu da jedna civilna (utuživa) obligacija izgubi to svojstvo i pretvori se u naturalnu (neutuživu)

7 Dukić-Mijatović M., (2010). Stečajno pravo, Novi Sad, Pravni fakultet Univerzitet Privredna akademija, str.161.


49

obligaciju, ali produžava svoju egzistenciju iako u tom transformisanom obli-ku.8 Zakon razlikuje zastarelost od prekluzivnih rokova za podizanje tužbe ili izvršenje određene radnje pod pretnjom gubitka prava. U članu 370 Zakona o obligacionim odnosima izričito je propisano da se pravila o zastarelosti ne pri-menjuju u slučajevima kada su u zakonu određeni rokovi u kojima treba da se podigne tužba ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava. Reč je o prekluzivnim rokovima, koji se u praksi često pogrešno označavaju kao zastarelost. Propuštanje prekluzivnog roka da se izvrši određena radnja (npr. popuštanje kupca da obavesti prodavca o vidljivim nedostacima robe u roku od osam dana, a kod ugovora u privredi bez odlaganja – član 481 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima) ima za posledicu gubitak prava. U slučaju propu-štanja prekluzivnog roka za podizanje tužbe sud po službenoj dužnosti takvu tužbu odbacuje kao neblagovremenu. Kao primer prekluzivnog roka za podi-zanje tužbe može se navesti odredba iz člana 117 stav 1 Zakona o stečaju kojom je propisan rok od osam dana za tužbu radi utvrđivanja osporenog potraživanja.

Prema tome, prekluzivne rokove valja jasno razlikovati od zastarelosti. U pravnoj teoriji ističe se da je prekluzivni rok zakonom određeno vreme u kome može da se vrši jedno subjektivno pravo i čijim istekom to pravo defini-tivno prestaje. Prekluzivni rok se razlikuje od zastarelosti ne samo po pravnim dejstvima koja izaziva već i po tome što o prekluzivnom roku sud vodi računa po službenoj dužnosti.9

4. Odgovornost za štetu prouzrokovanu trećim licima koja nisu učesnici u postupku

Izložena posebna pravila od odgovornosti stečajnog upravnika za štetu odnose se samo na štetu prouzrokovanu učesnicima u postupku, dakle ne i na štetu koja je prouzrokovana pravnim i fizičkim licima koja nisu učesnici u postupku. Zakon o stečaju ne daje definiciju učesnika u postupku, ali iz njegovih pojedinih odredaba jasno je da su to stranke u stečajnom postupku, i to pre svega poverioci (stečajni poverioci, zatim razlučni i izlučni poveri-oci), kao i sam stečajni dužnik, a to mogu biti i treća lica. U odredbama čl. 48–53 sadržana su pravila koja su grupisana pod naslovom „Poverioci i drugi učesnici u postupku”, a iz kojih se može izvesti zaključak, koja lica su pored poverioca, učesnici u postupku.10

8 Đorđević, Ž., Stanković, V., op. cit., str. 7089 Ibidem, str. 71510 Odredbama čl. 48–53 uređen je položaj poverioca i drugih učesnika u postupku. Poverioci koji

učestvuju u stečajnom postupku jesu stečajni poverioci, razlučni poverioci i izlučni poverioci.


50

U stečajnom postupku mogu da učestvuju treća lica, dakle lica koja su solidarni dužnici, jemci, garantni i slično, na način propisan ovim zakonom, koja mogu kao stečajni poverioci zahtevati da im se vrati ono što su za ste-čajnog dužnika platili pre ili posle dana pokretanja stečajnog postupka, ako imaju regresno pravo prema stečajnom dužniku (član 53).

Kada su u pitanju solidarni dužnici, reč je o njihovom pravu na regres ustanovljenom članom 208 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima koji re-guliše regres isplatioca, na taj način što propisuje da „solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti, može tražiti od svakog od osta-lih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega”. Ista odredba sadržana je u i članu 423 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima kao opšte pravilo za sve solidarne obaveze i glasi: „dužnik koji je ispunio obavezu ima pravo zah-tevati od svakog sadužnika da mu naknadi deo obaveza koji pada na njega”.

U pogledu prava jemca u slučaju stečaja glavnog dužnika Zakon o obli-gacionim odnosima u članu 1007 sadrži posebna pravila, tako što propisuje da u slučaju stečaja glavnog dužnika poverilac je dužan prijaviti svoje potra-živanje u stečaj i o tome obavestiti jemca, inače odgovara jemcu za štetu koju bi ovaj imao zbog toga. Ali smanjenje obaveze glavnog dužnika u stečajnom postupku ili u postupku prinudnog poravnanja ne povlači sa sobom i odgova-rajuće smanjenje jemčeve obaveze, te jemac odgovara poveriocu za ceo iznos svoje obaveze. U smislu člana 1013 Zakona o obligacionim odnosima, jemac koji je isplatio poveriocu njegovo potraživanje može zahtevati od dužnika da mu naknadi sve što je isplatio za njegov račun, kao i kamatu od dana isplate. Kad ima više jemaca, pa jedan od njih isplati dospelo potraživanje, on ima pravo zahtevati od ostalih jemaca da mu svaki naknadi deo koji pada na njega, na osnovu odredbe člana 1018 istog zakona.

Kao primer lica koje ima regresno pravo može se navesti banka garant, koja je po nalogu stečajnog dužnika pre otvaranja stečaja izdala neopozivu bankarsku garanciju sa klauzulom „bez prigovora”, i u toku stečaja platila korisniku iznos po osnovu garancije.11

Sledi zaključak da se na štetu koju je stečajni upravnik prouzrokovao pravnim i fizičkim licima koja nisu učesnici u postupku, ne primenjuju citi-rana specijalna pravila iz Zakona o stečaju, već opšta pravila o odgovornosti za štetu iz Zakona o obligacionim odnosima i drugih propisa. To bi značilo da bi za štetu prouzrokovanu tim licima stečajni upravnik odgovarao i kada istu nije prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom, već običnom nepažnjom.

11 Dukić-Mijatović, M., (2006). Ostvarivanje regresa kod osiguranja bankarskih poslova, Pravni život 55(11), str. 799–809


51

Međutim, u pogledu odgovornosti stečajnog upravnika za štetu prouzrokova-nu trećim licima koja nisu učesnici u postupku, trebalo bi primenjivati kva-lifikovani oblik vinosti iz Zakona o državnim službenicima, koji je blaži u odnosu na odgovornost za štetu prouzrokovanu učesnicima u stečajnom po-stupku, jer se traži da šteta bude prouzrokovana namerno, dakle nije dovoljna krajnja nepažnja. Naime, u članu 124 Zakona o državnim službenicima pro-pisano je da za štetu koju državni službenik na radu ili u vezi s radom prou-zrokuje trećem licu nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija, s tim što oštećenik ima pravo da naknadu štete zahteva i neposredno od državnog službenika, ako je on štetu prouzrokovao namerno. Ovaj zakon predviđa i pravo na regres – ako Republika Srbija oštećeniku nadoknadi štetu koju je državni službenik prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepažnje, ima pravo da od državnog službenika zahteva naknadu plaćenog iznosa u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete. Dakle, krajnja nepažnja stečaj-nog upravnika značajna je, ali samo za ostvarivanje prava države na regres.

Takođe, na zastarelost potraživanja naknade deliktne štete koju je ste-čajni upravnik prouzrokovao pravnim i fizičkim licima koja nisu učesnici u postupku, primenjivao bi se subjektivno – objektivni rok od tri, odnosno pet godina iz člana 376 st. 1 i 2 Zakona o obligacionim odnosima.

Za štetu koju stečajni upravnik kao organ stečajnog dužnika, prouzroku-je trećim licima, koja nisu stečajni poverioci ni drugi učesnici u postupku, u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, odgovara i stečajni dužnik, kao pravno lice, po pravnom osnovu iz člana 172 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, u kome je propisano da „pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkci-ja.” U članu 19 stav 1 Zakona o stečaju propisano je da stečajni upravnik vodi poslove i zastupa stečajnog dužnika, što ukazuje da je stečajni upravnik organ stečajnog dužnika kao pravnog lica, iako je istovremeno i službeno lice po članu 19 stav 2 navedenog zakona.

Oštećenja treća lica svoje pravo ostvaruju kao poverioci stečajne mase, jer takva šteta predstavlja dug, odnosno obavezu stečajne mase. U smislu čla-na 104 stav 1 tačka 1 Zakona o stečaju, obaveze stečajne mase su obaveze koje su prouzrokovane radnjama stečajnog upravnika ili na drugi način uprav-ljanjem, unovčenjem i podelom stečajne mase, a koje ne spadaju u troškove stečajnog postupka. A po odredbi iz člana 54 stav 1 istog zakona, iz stečajne mase prioritetno se namiruju troškovi stečajnog postupka, a po njihovom pu-nom namirenju obaveze stečajne mase.

U pogledu odgovornosti za štetu koju je stečajni upravnik prouzrokovao licima koja nisu učesnici u postupku primenjuju se i druga opšta pravila o


52

odgovornosti za štetu iz Zakona o obligacionim odnosima, kao npr. odredbe o podeljenoj odgovornosti za štetu,12 kao i pravila o sniženju naknade štete.13

5. Obavezno i dodatno osiguranje od profesionalne odgovornosti

Zakon o stečaju uvodi obavezu osiguranja stečajnih upravnika po kome je aktivni stečajni upravnik dužan da u svoje ime i za svoj račun zaključi sa osiguravajućim društvom ugovor o obaveznom osiguranju od profesionalne odgovornosti sa osiguranom sumom u iznosu od najmanje 30.000 evra u di-narskoj protivvrednosti na dan zaključenja ugovora, za sve rizike povezane sa obavljanjem poslova stečajnog upravnika (član 30 stav 1).14

Takođe, predviđeno je i dodatno osiguranje na zahtev odbora poverila-ca pri čemu premija dodatnog osiguranja predstavlja obavezu stečajne mase (član 30 st. 2–4). Naime, odbor poverilaca može u bilo kom trenutku zahtevati od stečajnog upravnika da zaključi ugovor o dodatnom osiguranju od profe-sionalne odgovornosti za konkretni stečajni postupak i na iznos koji je veći od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a stečajni upravnik je dužan da takvo osiguranje ugovori, osim ukoliko ne dokaže da nije u mogućnosti da na tržištu ugovori takvo osiguranje.15 Osiguranu sumu određuje odbor pove-rilaca s obzirom na visinu stečajne mase i posebne okolnosti, kao i postojeće ili moguće rizike, s tim što stečajni sudija, postupajući po službenoj dužnosti ili po zahtevu zainteresovanog lica, može naložiti umanjenje tog iznosa ili u potpunosti zabraniti preuzimanje dodatnog osiguranja ako proceni da su troškovi premije dodatnog osiguranja neopravdano visoki.

Kao što je rečeno premija dodatnog osiguranja predstavlja obavezu ste-čajne mase. Bitnu novinu iz Zakona o stečaju predstavlja uvođenje obaveza stečajne mase u koje spadaju npr. i zarade i ostala primanja zaposlenih kojima nije dat otkaz ugovora o radu ili lica koja je angažovao stečajni upravnik radi okončanja započetih poslova ili radi vođenja stečajnog postupka (član 77 st. 3 i 4), a takođe i iznos koji odgovara tržišnoj vrednosti stvari na kojoj postoji izlučno pravo, a koju je stečajni dužnik neovlašćeno otuđio u toku stečajnog

12 Filipović, A., Filipović, D., (2010). Podeljena odgovornost u saobraćaju i neke dileme u poslov-noj sudskoj praksi, Pravo – teorija i praksa 27(5–6), str. 23–41

13 Filipović, D., (2011). Sniženje naknade štete po odredbama člana 191. i 205. Zakona o obligaci-onim odnosima i stav sudske prakse, Pravo – teorija i praksa 28(7–9), str. 107–120

14 Obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti u naš pravni sistem uvodi se odredbama posebnih zakona. O drugim vidovima obaveznog osigranja od profesionalne odgovornosti vi-deti: čolović, V., (2010). Osiguranje od lekarske odgovornosti, Strani pravni život (10), godina, str. 33–56

15 Dukić – Mijatović M., (2010). Vodič kroz stečajni postupak, izdanje autora, Novi Sad, str. 41.


53

postupka (član 50 stav 4). Reč je, dakle, o potraživanjima koja su nastala posle otvaranja stečajnog postupka, i koja su se u dosadašnjoj sudskoj prak-si nazivala „dug stečajne mase” jer u suštini spadaju u troškove stečajnog postupka, a kao i troškovi stečajnog postupka, imaju različitu pravnu prirodu od potraživanja stečajnih poverilaca, koja su nastala pre otvaranja stečaja. I troškovi stečajnog postupka i obaveze stečajne mase namiruju se, dakle, izvan isplatnih redova, i to u punom iznosu. Za takva potraživanja, uključujući i potraživanje osiguravajućeg društva na ime premije dodatnog osiguranja od profesionalne odgovornosti stečajnog upravnika, može biti podneta konde-mnatorna tužba i dozvoljeno je prinudno izvršenje protiv stečajnog dužnika radi njihove naplate, jer se, po pravilu, od dana otvaranja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškove stečajnog po-stupka (član 93 stav 1).

6. Šteta u postupku prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica

6.1. Nemogućnost poništaja prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica

Zakon o stečaju ne sadrži posebne odredbe o pravnoj zaštiti, odnosno o pravnim sredstvima u postupku prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica. Drugim rečima, zakon ne propisuje način, postupak i pravno sredstvo kojim bi se moglo inicirati preispitivanje zakonitosti i pravilnosti akata i radnji pre-duzetih u postupku prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica.16

Takve posebne odredbe nisu bile propisane ni ranijim propisima – Zakonom o stečajnom postupku, odnosno Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Otuda, stavovi sudske prakse nastale u primeni ranijih stečajnih zakona nisu izgubili aktuelnost kada je u pitanju mogućnost poni-štaja prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, odnosno nedozvoljenost tužbe za utvrđenje ništavosti prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica.

član 133. Zakona o stečaju reguliše samo pitanje prigovora na pred-loženu ili izvršenu prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika, dakle kada je u pitanju prodaja pojedinačnih, individualno određenih stvari, a ne i kada se stečajni dužnik prodaje kao pravno lice. Stečajni dužnik i poverioci mogu podneti prigovor na predloženu prodaju najkasni-je u roku od deset dana pre predloženog datuma prodaje ili prenosa, ako za

16 Kozar V., Petrović Z., Počuča M., (2010). Zastupanje pravnih lica u sudskim postupcima (pri-vredno procesno pravo), „Poslovni biro”, Beograd, str. 96.


54

njega postoji propisan osnov. O prigovoru odlučuje stečajni sudija. Prigovor ne zadržava prodaju, osim ako stečajni sudija ne odluči drugačije (član 133 stav 6) Poverioci mogu staviti prigovor na izvršenu prodaju ukoliko za to postoji osnov. Prigovor ne utiče na izvršenu prodaju, već predstavlja osnov za utvrđivanje odgovornosti stečajnog upravnika ako je šteta nastala radnjom stečajnog upravnika u postupku prodaje. Osnov za prigovor može biti preva-ra, pristrasno ponašanje stečajnog upravnika, nepotpuno dato obaveštenje ili bilo koji drugi razlog iz koga proizlazi da je stečajni upravnik vodio postupak prodaje na štetu stečajne mase. Obična tvrdnja da je postignuta cena preniska nije dovoljan osnov za podnošenje prigovora (član 133 stav 8).

Dakle, Zakon o stečaju ubrzava postupak prodaje, propisujući da pri-govor ne zadržava predloženu prodaju, a takođe garantuje pravnu sigurnost kupcima, tako što predviđa da prigovor ne utiče na izvršenu prodaju, što zna-či da ne utiče na punovažnost zaključenog ugovora o prodaji imovine, koji se ne bi mogao poništiti ili oglasiti ništavim zbog eventualnih nepravilnosti u postupku prodaje, primenom opštih odredaba o nevažnosti ugovora iz čl. 103 do 117 Zakona o obligacionim odnosima, već predstavlja samo osnov za odgovornost stečajnog upravnika za štetu, s tim što je obična tvrdnja da je postignuta cena preniska, koja se u praksi najčešće ističe, izričito isključena kao osnov za podnošenje prigovora.17

Slične odredbe o prigovoru na predloženu ili izvršenu prodaju bile su predviđene u članu 111 st. 6 i 9 ranijeg Zakona o stečajnom postupku.

Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji predviđao je moguć-nost poništaja prodaje imovine, tako što je u članu 136 stav 1 propisivao da poverioci i dužnik mogu u roku od tri meseca od dana prodaje stvari dužnika da zahtevaju poništaj prodaje ako su prodajom oštećeni interesi poverilaca, s tim što je prema stavu 3 istog člana u slučaju poništaja prodaje kupac imao pravo na naknadu štete kao poverilac stečajne mase. Međutim, mogućnost poništaja prodaje imovine izostavljena je iz Zakona o stečajnom postupku, a nije predviđena ni i u važećem Zakonu o stečaju, već je prednost data ubrza-vanju postupka prodaje i zaštite pravne sigurnosti kupaca.

Ali, prema stavovima sudske prakse, nastale za vreme važenja Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, koji nisu izgubili aktuelnost, institut poništaja prodaje iz člana 136 nije se mogao primeniti na prodaju stečajnog dužnika kao pravnog lica, a ugovor o prodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica nije se mogao poništiti ili oglasiti ništavim zbog nepravilnosti

17 Kozar, V., (2010). Pobijanje prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, Pravo i privreda (7–9), str. 290.


55

u postupku prodaje, primenom opštih odredaba o nevažnosti ugovora iz čl. 103 do 117 Zakona o obligacionim odnosima, već je žalba protiv rešenja o obustavi postupka stečaja jedini način za pobijanje sprovedenih stečajnih radnji u postupku prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, uključujući i zaključeni ugovor o prodaji.

6.2. Nedozvoljenost prigovora ponuđača koji nije izabran i naknada štete

Nije dozvoljen prigovor ponuđača koji nije izabran kao najpovoljniji, na izvršenu prodaju stečajnog dužnika kao pravnog lica ili imovine, ali ima pravo na naknadu štete od stečajnog upravnika ukoliko istu dokaže, sagla-sno opštim pravilima imovinskog prava i posebnim odredbama iz člana 31 Zakona o stečaju (odnosno člana 19 stav 1 Zakona o stečajnom postupku).18

Takav stav zauzet je u sudskoj praksi prilikom odgovora na pitanje da li ponuđač, kod kupovine stečajnog dužnika kao pravnog lica ili imovine stečaj-nog dužnika, koji nije izabran kao najpovoljniji, može podneti pravni lek, koji i kome.

Prema odgovoru datom u sudskoj praksi, odredbe o prodaji u Zakonu o stečajnom postupku omogućuju brži postupak prodaje imovine. Zakon štiti kupce imovine u stečajnom postupku, tako što obezbeđuje sigurnost u proda-ji. To znači da je prenos prava svojine siguran, a zaštita od mogućih zahteva drugih poverilaca predviđena je odredbom člana 111 stav 8 Zakona o stečaj-nom postupku, koja propisuje da prigovor ne utiče na izvršenu prodaju, već utiče na eventualnu štetu do koje je došlo radnjama stečajnog upravnika u postupku prodaje. član 111 stav 6 Zakona o stečajnom postupku propisuje da stečajni dužnik i poverioci mogu podneti prigovor na predloženu prodaju najkasnije u roku od 10 dana pre predloženog datuma prodaje ili prenosa, ako za njega postoji propisan osnov. O prigovoru odlučuje stečajni sudija. Prigovor ne zadržava prodaju, osim ako stečajni sudija ne odluči drugačije. Takođe, po stavu 8 ovog člana istog zakona, poverioci mogu staviti prigovor na izvršenu prodaju ukoliko za to postoji osnov. Prigovor ne utiče na izvr-šenu prodaju, već utiče na eventualnu štetu do koje je došlo radnjama stečaj-nog upravnika u postupku prodaje. Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, aktivnu legitimaciju za podnošenje pravnog leka u vidu prigovora na pred-loženu prodaju, odnosno već izvršenu prodaju, mogu podneti stečajni dužnik i poverioci, odnosno poverioci, a ne i ponuđač koji nije izabran kao najpovolj-niji. Stoga prigovor ovog lica na predloženu ili izvršenu prodaju imovine ste-čajnog dužnika rešenjem odbacuje stečajni sudija kao nedozvoljen. Stečajni

18 Kozar V., Petrović Z., Počuča M., op. cit., strana 99.


56

postupak je hitan i stoga izvršena prodaja imovine stečajnog dužnika proi-zvodi pravno dejstvo bez obzira na obim i težinu eventualno učinjenih nepra-vilnosti, na koji način se kupac imovine stečajnog dužnika štiti od svih štetnih posledica nepravilne ili nezakonite prodaje sprovedene od strane stečajnog upravnika. Ponuđaču stoji na raspolaganju pravni put u drugom sudskom po-stupku, u vidu tužbe za naknadu štete od stečajnog upravnika, ukoliko istu dokaže, shodno odredbi člana 19 stav 1 Zakona o stečajnom postupku i op-štim pravilima imovinskog prava.19

Posebne odredbe o odgovornosti stečajnog upravnika za štetu koju je prouzrokovao učesnicima u postupku namerno ili krajnjom nepažnjom, sadr-žane su u članu 31 Zakona o stečaju. U suštini, odgovornost stečajnog uprav-nika za štetu regulisana je na isti način kao i u članu 19 stav 1 ranijeg Zakona o stečajnom postupku, što znači da izloženi stav sudske prakse, nastao u pri-meni ranijeg zakona, nije izgubio aktuelnost.

Zaključak

Stečajni upravnik odgovara ličnom imovinom za štetu prouzrokovanu učesnicima u postupku namerno ili krajnjom nepažnjom, a teret dokazivanja takvih kvalifikovanih oblika vinosti je na oštećenom licu. Kada je šteta pro-uzrokovana običnom nepažnjom – nehatom postoj odgovornost države, kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ.

Za štetu prouzrokovanu učesnicima u postupku namerno ili krajnjom nepažnjom postoji solidarna odgovornost stečajnog upravnika i Republike Srbije, a ako je štetu prouzrokovao običnom nepažnjom, tada postoji samo odgovornost države.

Zahtev za naknadu štete od stečajnog upravnika zastareva u roku od godinu dana od saznanja oštećenog za štetu, odnosno u roku od tri godine od pravnosnažnosti rešenja o okončanju stečajnog postupka na jedan od zako-nom predviđenih načina.

Na štetu koju je stečajni upravnik prouzrokovao pravnim i fizičkim lici-ma koja nisu učesnici u postupku, ne primenjuju posebna pravila iz Zakona o stečaju, već opšta pravila o odgovornosti za štetu iz Zakona o obligacionim odnosima i drugih propisa, a naročito duži rok o zastarelosti.

Zakon o stečaju uvodi obavezu osiguranja stečajnih upravnika po kome je aktivni stečajni upravnik dužan da u svoje ime i za svoj račun zaključi sa

19 Odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 5. i 25. oktobra i 7. i 14. novembra 2006. godine, Sudska praksa, softverski paket za pravnike, „Intermex”, Beograd, 2011.


57

osiguravajućim društvom ugovor o obaveznom osiguranju od profesionalne odgovornosti sa osiguranom sumom u iznosu od najmanje 30.000 evra u di-narskoj protivvrednosti na dan zaključenja ugovora, za sve rizike povezane sa obavljanjem poslova stečajnog upravnika

Takođe, predviđeno je i dodatno osiguranje na zahtev odbora poverilaca pri čemu premija dodatnog osiguranja predstavlja obavezu stečajne mase.

Zakon o stečaju ne sadrži posebne odredbe o prigovoru ili drugoj pravnoj zaštiti, odnosno o pravnim sredstvima u postupku prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica. Prigovor je predviđen samo u postupku prodaje celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika, dakle kada je u pitanju prodaja pojedinačnih, individualno određenih stvari, ali ni u tom postupku ne utiče na punovažnost izvršene prodaje, već predstavlja osnov za utvrđivanje od-govornosti stečajnog upravnika ako je šteta nastala radnjom stečajnog uprav-nika u postupku prodaje. Osnov za prigovor može biti prevara, pristrasno po-našanje stečajnog upravnika, nepotpuno dato obaveštenje ili bilo koji drugi razlog iz koga proizlazi da je stečajni upravnik vodio postupak prodaje na štetu stečajne mase, s tim što obična tvrdnja da je postignuta cena preniska nije dovoljan osnov za podnošenje prigovora.

Vladimir KozarThe Faculty of Law, The University of Business Academy in Novi Sad, Assistant profe-ssor and Special Adviser, NLB bank, Belgrade, e-mail: [email protected]

Civil law liability of bankruptcy trustee and the state in bankruptcy proceedings

A b s t r a c t

A bankruptcy trustee shall be liable with his personal assets for the dam-age caused with intent or out of gross negligence to the participants in the bankruptcy proceedings, while the burden of proof of such a quilt shall rest on the injured party. In the case when the damage is caused by negligence – the state – the Republic of Serbia – shall be held liable, as a legal person liable for the damage caused by its organ. For the damage caused to the parties in the bankruptcy proceedings with intent or out of gross negligence the bankruptcy trustee and the Republic of Serbia shall be jointly and severally liable.

An objection filed in the procedure for the sale of assets does not effect the validity of the concluded sale. It rather serves as a basis for determining


58

the liability of the bankruptcy trustee if the damage has been caused by an act of the bankruptcy trustee in the sales procedure.

Key words: damages, bankruptcy proceedings, bankruptcy trustee, sale.

Literatura

1. Ajnšpiler G., (2010). Novi Zakon o stečaju, Zbornik radova Neka aktuel-na pitanja u postupku stečaja, Beograd, IP „Glosarijum”

2. Dukić-Mijatović, M., (2010). Vodič kroz stečajni postupak, Novi Sad, Izdanje autora

3. Dukić-Mijatović, M., (2010). Stečajno pravo, Novi Sad, Pravni fakultet, Univerzitet Privredna akademija

4. Dukić-Mijatović, M., (2006). Ostvarivanje regresa kod osiguranja ban-karskih poslova, Pravni život 55(11)

5. Đorđević, Ž., Stanković, V., (1987). Obligaciono pravo, Beograd, Naučna Knjiga

6. Jovanović-Zattila, M. i V. čolović, V., (2007). Stečajno pravo, Beograd, Dosije

7. Kozar, V., (2010). Komentar stečajnih zakona, Beograd, „Poslovni biro”8. Kozar, V., Petrović, Z., Počuča, M., (2010). Zastupanje pravnih lica u sud-

skim postupcima (privredno procesno pravo), Beograd, „Poslovni biro”9. Kozar, V., (2010). Pobijanje prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica,

Pravo i privreda (7–9)10. Kozar, V., (2011). Odgovornost stečajnog upravnika za štetu prouzroko-

vanu učesnicima u postupku, Radno-pravni savetnik (5), str. 41–5011. Kozar, V., Počuča, M., Šteta u stečajnom postupku u: Zdravko Petrović

(urednik) Osiguranje naknade štete i novi građanski sudski postupci – zbornik referata sa XIV redovnog međunarodnog savetovanja, Beograd, Intermex, str. 135

12. Perović, S., (1986). Obligaciono pravo, Beograd, NIU „Službeni list SFRJ” 13. Slijepčević, D., Spasić, S., (2006). Komentar Zakona o stečajnom po-

stupku, Beograd, Ces Mecon 14. Stanković-Orlić, (1986). Stvarno Pravo, Beograd, Naučna Knjiga15. čolović, V., Milijević, N., (2004). Stečajni postupak, Banja Luka, Udru-

ženje pravnika Republike Srpske16. čolović, V., (2010). Osiguranje od lekarske odgovornosti, Strani pravni

život (3)


59

17. Filipović, A., Filipović, D., (2010). Podeljena odgovornost u saobraćaju i neke dileme u poslovnoj sudskoj praksi, Pravo – teorija i praksa 27(5–6)

18. Filipović, D., (2011). Sniženje naknade štete po odredbama člana 191. i 205. Zakona o obligacionim odnosima i stav sudske prakse, Pravo – te-orija i praksa 28(7–9)

19. Sudska praksa, softverski paket za pravnike, Beograd, „Intermex”

60

Vilim Herman*

ODNOS PRAVA NA MIROVINSKO OSIGURANJE I IMOVINSKIH PRAVA

BRAČNIH DRUGOVA U KOMPARATIVNIM EUROPSKIM SUSTAVIMA

REZIME: U radu se diskutiraju pitanja bračne stečevine, mirovinskih fon-dova te moguće raspodjele imovine bračnih drugova povezane s dobro-voljnim mirovinskim fondovima. Također, daje se komparativni prikaz osnovnih europskih modela raspodjele bračne stečevine (kontinentalni, anglosaksonski, mediteranski, nordijski). Pojam bračne stečevine i njene raspodjele će s vremenom „morati” doživjeti preoblikovanje, a pri tome se misli ponajprije na imovinu u dobrovoljnim mirovinskim fondovima. Zbog toga će određena iskustva anglosaksonskog, pa i nordijskog modela biti veoma interesantna kao komparativni i konzultativni modeli.

Ključne riječi: bračna stečevina, raspodjela imovine, imovinsko-pravni odnosi bračnih drugova, europski modeli.

I. Uvod

U obiteljskom pravu fokus je na osobno-pravnim učincima pojedine vr-ste obiteljskih odnosa. Imovinskopravnim propisima obiteljskog prava uređu-ju se imovinski odnosi među subjektima obiteljskih odnosa, što se prije svega odnosi na bračnu stečevinu bračnih drugova. Pravnim odnosima obiteljskog prava uređuju se, dakle odnosi između bračnih, izvanbračnih i istospolnih zajednica, odnosno drugova. Pa tako, kada se u radu govori o bračnim dru-govima isti se pojam odnosi na sva tri oblika spomenutih zajednica. U istom

* Vanredni profesor, Sveučilište J.J. Strossmayer, Pravni fakultet, Katedra za radno i socijalno pravo, Osijek, Hrvatska, e-mail: [email protected]

pogledi i mišljenja

UDK: 368.914:347.133.7BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (1–3): 60–73


Odnos prava na mirovinsko osiguranje i imovinskih prava bračnih drugova u komparativnim...

61

kontekstu valja spomenuti i institut uzdržavanja kao značajno pravo koje po-vezuje, uvjetno rečeno, obiteljsko pravo, socijalno osiguranje, odnosno miro-vinsko osiguranje.

Bračna zajednica kao temeljna jedinica društva, od ogromnog je značaja za svaku državu. U interesu je države da zajednica funkcionira skladno. No, kada to nije slučaj, odnosno kada se bračni drugovi razvedu, mora postojati mehanizam socijalnog osiguranja i zaštite bračnih drugova koji su pogođeni razvodom.1

Postoje trajne vrijednosti koje su važne za uspjeh bračne zajednice, od-nosno zajednice partnera, kao jedinstvo osoba u interakciji.

Klasični patrijarhalni model sklapanja i održanja braka se raspao. Po mnogočemu se radi o povijesno prevladanom obliku zajednice. Riječju, reli-gijsko i kršćansko tumačenje braka sve je teže prihvatljivo, osobito nerazrješi-vost braka. Uz ravnopravnost partnera, u okvirima društva koje nosi sve više i više rizika pa i trajne nesigurnosti, otvaraju se neka posve nova pitanja, kako rizike i trajnu nesigurnost umanjiti ili posve eliminirati.2

Mirovinski sustav predstavlja skup pravnih normi, financijskih i institu-cionalnih aranžmana kojima se određuje osiguranje od rizika starosti, invalid-nosti i gubitka roditelja, odnosno staratelja.3

Mirovinski sustav kao modelski koncept, ovisno o pojavnim oblicima, danas se smatra visokim civilizacijskim i uopće humanim rješenjem. Riječju, bez njega nemoguće je zamisliti razvoj, pa i održanje suvremenog društva.

Najsnažnija funkcija mirovinskog sustava je da pojedincima i njihovim obiteljima (zajednicama) posluži kao mehanizam raspodjele potrošnje tije-kom cijelog životnog vijeka, posebno nakon razdoblja zaposlenosti, u slučaju invaliditeta ili gubitka hranitelja, odnosno kada osiguranici i od njih uzdrža-vani članovi nisu u stanju zarađivati sredstva za život.

U radu se najprije usporedno prikazuju zakonska rješenja, u pogledu pojma i podjele bračne stečevine, prava razvedenog bračnog druga na uz-državanje, te prava razvedenih bračnih drugova na mirovinsko osiguranje u državama koje su karakteristične predstavnice četiri glavna europska soci-jalna sustava: anglosaksonskog, kontinentalnog, nordijskog i mediteranskog. Temeljem usporedbe odabranih sustava ocjenjuje se hrvatsko rješenje, te se promišlja o mogućim budućim rješenjima.

1 Zakon o istospolnim zajednicama, NN br. 116/03; Obiteljski zakon, NN br. 116/03, 17/04, 136/04 2 Baloban, J., črpić, G. (2005). Brak institucija od koje se očekuje, a ne ulaže. u Baloban, J. (ur.),

U potrazi za identitetom, Zagreb, Golden marketing, str. 115–143.3 Puljiz, V. et al. (2008). Socijalna politika Hrvatske. Zagreb, Pravni fakultet, Sveučilište u Zagrebu.


62

II. Engleska i Wales (anglosaksonski sustav)Brak u engleskom pravnom sustavu ne utječe na vlasništvo, pa sva imo-

vina koju su bračni drugovi stekli bilo prije ili tijekom braka, ostaje vlasniš-tvom onog druga koji ju je stekao. Bračni drugovi mogu biti suvlasnici samo onda kada imovinu steknu zajedno.4

Podjela imovine u Engleskoj i Walesu je uređena Matrimonial Causes Act-om iz 1973. godine. članak 24. ovog Zakona ovlašćuje sud da u postupku povodom razvoda ili nakon njega naloži da se dio imovine prenese s jednog bračnog druga na drugog, na dijete ili na treću osobu za dobrobit djeteta.

Sud pri donošenju svoje odluke mora uzeti u obzir ponajprije: dobrobit malodobnog djeteta, buduće prihode, imovinu i druge financijske izvore koje će stranke imati u bliskoj budućnosti, financijski i drugi doprinos u brizi za kućanstvo i djecu, buduće financijske obveze bračnih drugova u bliskoj bu-dućnosti, životni standard obitelji prije razvoda, životnu dob bračnih drugova i trajanje braka, zdravstvene tegobe bračnih drugova, te ponašanje bračnih drugova koje bi moglo utjecati na podjelu bračne stečevine.5

Uzdržavanje bivšeg bračnog druga (financial provisions) uređeno je u članku 23 Matrimonial Causes Act-a iz 1973. Sudovi uz odluku o razvodu braka mogu naložiti jednom bračnom drugu da uzdržava drugog na slijedeće načine: da jedan od bračnih drugova ostvaruje periodične uplate drugom ili da jedan od bračnih drugova izvrši jednokratnu uplatu u korist drugoga.

Sud će pri određivanju uzdržavanja uzeti u obzir sadašnja i buduća pri-manja obje strane, njihovu imovinu, njihove financijske potrebe, životni stan-dard prije okončanja braka, njihovu dob i zdravstveno stanje, trajanje braka, doprinos obitelji svake od strana (uključujući brigu za kućanstvo i obitelj), njihovo ponašanje, kao i vrijednost nekih drugih naknada ako ih primaju.6

Socijalna sigurnost pri podjeli imovine nakon razvoda braka se ogleda i u podjeli mirovinskih prava ako je bračni drug član mirovinskog fonda. Tada će se prava iz mirovinskog fonda također raspodijeliti. Moguća su tri načina kako se to može ostvariti:7

4 Barlow A. (2008). Property relationship between spouses. National report: England, (kolovoz 2010) Preuzeto sa: http://www.ceflonline.net/Reports/pdf3/England.pdf

5 European Judistical Network in civil and commercial matters. Alternative dispute resolution - England and Wales (2006). Preuzeto sa: http://ec.europa.eu/civiliustice/divorce/divorce eng en.htm

6 Matrimonial Causes Act 1973, Section 25, Preuzeto sa: http://www.opsi.gov.uk/RevisedStatutes/Acts/ukpga/1973/cukpga_19730018_en_1

7 The pensions advisory servise. Getting divorced, Justits Ministeriet. (prosinac 2009) Preuzeto sa: http://www.familiestvrelsen.dk/fileadmin/Filer/PDF/Getting_Divorced 2008.pdf, http://www.pensionsadvisoryservice.org.uk/pension rights/divorce.


63

a) izravnanjem mirovinskog prava s nekim drugim dijelom imovine (Pension Offsetting);

b) dogovorom da se dio mirovine kad dođe do njenog ostvarenja, ispla-ćuje bivšem bračnom drugu (Pension Earmarking) i

c) podjelom vrijednost iz mirovinskog fonda u vrijeme razvoda te stva-ranje dva odvojena udjela za svaku stranku (Pension Sharing).

Prvim načinom podjele imovinskih prava (pension offsetting) procjenju-je se cjelokupna imovina, te se vrijednost u mirovinskom fondu poravnava s ostalom imovinom. Jedna stranka zadržava sva prava iz mirovinskog fonda, a druga dobiva nešto iz ostale imovine.

Procjena kako bi se trebala raspodijeliti imovina u tom slučaju je pro-blematična, jer vrijednosti u mirovinskom fondu imaju puno veću tendenciju fluktuacije naspram npr. vrijednosti nekretnina.

Drugi način raspodjele imovinskih prava (pension earmarking) je uve-den Zakonom o mirovinama iz 1995 (Pensions Act). Iz mirovinskog sustava se po nalogu suda bivšem bračnom drugu isplaćuje određeni iznos koji se utvrđuje u vrijeme razvoda, ali se iznos naknadno može promijeniti na pri-jedlog bilo koje od stranaka. Ovaj sustav nije povoljan jer bivši bračni drug može dobiti mirovinu tek kada drugi bračni drug ode u mirovinu. Daljnja nepovoljna okolnost jest u tome što na taj način nema konačnog razrješenja financijskih obveza između bivših bračnih drugova u momentu razvoda, već se ono odgađa za neko buduće vrijeme.

Konačno je izmjenama i dopunama Zakona o mirovinama iz 1999. uve-dena treća mogućnost (pension sharing), prema kojoj sud dijeli mirovinska prava u trenutku razvoda. Stvaraju se dva odvojena udjela koji se izražavaju u postotku.8

Engleska i Wales pripadaju anglosaksonskom modelu, odnosno libe-ralnom ili rezidualnom tipu socijalnog osiguranja, mirovinskog osiguranja. Država intervenira tek kada tržište ne funkcionira. Javna je pomoć legitimna samo u situacijama kada prijeti siromaštvo. Sve se to, naravno u najvećoj mjeri očituje i kod razvoda bračnih drugova, odnosno raspodjele imovine. Naglasimo još jednom, mirovinska se prava dijele momentom razvoda.

8 The pensions advisory servise. Getting divorced, Justits Ministeriet.


64

III. Slovenija (kontinentalni sustav)

Imovina koju bračni drugovi imaju u trenutku sklapanja braka, ostaje nji-hova vlastita imovina, dok je ona imovina koju su bračni drugovi stekli radom za vrijeme trajanja braka bračna stečevina.

U članku 59. Zakona o braku i obiteljskim odnosima (Zakon o zakonski zvezi in družinskih razmerjih)9 određeno je da se bračna stečevina dijeli na jednake dijelove, ali se može dokazivati da su bračni drugovi doprinijeli u različitim omjerima. Ako je pak sporno koliki udio pripada kome u bračnoj stečevini, u obzir se uzimaju ne samo prihodi bračnih drugova nego i drugi čimbenici kao što su rad u domaćinstvu, briga za očuvanje imovine i uprav-ljanje imovinom.

Bračni drugovi se mogu sami dogovoriti koliki je njihov udio u stečevini ili zahtijevati od suda da odluči o podjeli stečevine. Na podjelu bračne steče-vine primjenjuju se pravila o podjeli zajedničke imovine koja su sadržana u stvarnom pravu.10

U imovinskopravne učinke razvoda braka pored prava na uređenje imo-vinskih odnosa tj. bračnu stečevinu ubraja se i međusobno pravo na uzdrža-vanje. članak 50. Zakona o zakonski zvezi in družinskih razmerjih određuje da razvedeni bračni drug ima pravo na uzdržavanje od strane drugog brač-nog druga, ako nema sredstava za život, a nezaposlen je bez vlastite krivnje. Zahtjev za uzdržavanjem može se podnijeti uz razvod ili u roku od godine dana od pravomoćnosti odluke o razvodu. 11

članak 113. slovenskog Zakona o mirovinskom i invalidskom osigu-ranju (Zakon o pokojninskem in invalidskem zavarovanju) predviđa pravo razvedenog bračnog druga na udovičku mirovinu pod uvjetom da je umrli osiguranik imao obvezu da ga uzdržava u trenutku smrti.

Uz taj uvjet, moraju se ispuniti i opći uvjeti iz članka 110. Zakona, a to su:

1. da je osoba u trenutku smrti osiguranika napunila 53 godine;2. da je u trenutku smrti bila potpuno nesposobna/nesposoban za rad ili

je to postala/ postao u razdoblju godine dana nakon smrti i3. u slučaju da nakon smrti osiguranika udovica / udovac uzdržavaju

djecu koja imaju pravo na obiteljsku mirovinu.

9 Zakon o zakonski zvezi in družinskih razmjerjih. Uradni list Republike Slovenije, br. 69/04; član 59;

10 Ibid, član 60.11 Ibid, član 81a.


65

U slučaju da udovica odnosno udovac iz kasnijeg braka ostvari pravo na udovičku mirovinu, razvedeni bračni drug će postati suuživatelj mirovine.12

Slovenija je dio kontinentalnog sustava u kojem se prava iz mirovinskog osiguranja zasnivaju na zaposlenju i obavljanju djelatnosti, a u provedbi na svojstvu osiguranika i njegovoj plaći. To znači da slovenski sustav načelno ne uzima u obzir mirovinu bračnih drugova prilikom uređenja pitanja bračne stečevine i imovinskih odnosa nakon razvoda bračnih drugova. No, u slučaju smrti bračnog druga moći će se ostvariti određena mirovinska prava – udovič-ka mirovina. Riječ je o institutu naglašeno socijalne funkcije.

IV. Danska (nordijski sustav)

Zakonski je uređeno da sva imovina bračnih drugova koju su imali prije stupanja u brak kao i imovina koju su stekli u braku formira „odgođenu za-jednicu imovine”. Iako je određena stvar dio zajednice imovine, bračni drug zadržava pravo vlasništva.13 Bračna stečevina se načelno dijeli na jednake dijelove, ali se bračni drugovi mogu dogovoriti i drugačije.

Nakon razvoda, bračni drugovi se mogu sporazumjeti da će jedan uzdr-žavati drugoga, pri čemu se treba odrediti koliko dugo će takva obveza uzdr-žavanja trajati.14

Ako bračni drugovi ne postignu sporazum oko uzdržavanja, sud će do-nijeti odluku o tom pitanju, a ako odredi uzdržavanje, odredit će i razdoblje u kojem se treba izvršavati obveza uzdržavanja, dok upravna tijela određuju visinu same alimentacije. Ako ne postoje neke osobite okolnosti, sud može odrediti uzdržavanje u trajanju ne duljem od 10 godina.15 Obveza uzdržava-nja prestaje ako uzdržavana strana stupi u novi brak ili ako jedan od bračnih drugova umre.16

Nakon razvoda braka, bivši bračni drug ima pravo na mirovinu drugog bračnog druga jedino ako postoji obveza uzdržavanja, pod uvjetom da je brak trajao duže od 5 godina.17 Zakon o mirovinama bračnih drugova tako-đer sadrži i odredbu o renti za doživljenje bivšeg bračnog druga, ako je to

12 Zakon o pokojninskem in invalidskem zavarovanju, Ur.l. RS, br. 20/04; 69/04; 109/06.13 L Lund-Andersen, I. (2008), Property relationship between spouses. National report: Denmark

(kolovoz 2010), Preuzeto sa: http://www.ceflonline.net/Reports/pdf3/Denmark.pdf 14 Ibid, str. 415 Matrimonial Causes Act 1973, Section 25, Preuzeto sa: http://www.opsi.gov.uk/RevisedStatutes/

Acts/ukpga/1973/cukpga_19730018_en_1ibid str, 1516 Ibid. str. 1817 The pensions advisory servise. Getting divorced, Justits Ministeriet. (prosinac 2009) Preuzeto sa:

http://www.familiestvrelsen.dk/fileadmin/Filer/PDF/Getting_Divorced 2008.pdf


66

proizlazilo iz pokojnikovog radnog odnosa.18 Isplate počinju nakon smrti biv-šeg bračnog druga i traju sve dok primatelj mirovine ne premine. Moguće je odreći se prava na rentu.

Također, ako bi činjenica da jedan od bračnih drugova ima značajnu vla-stitu imovinu značila da će drugi bračni drug uslijed razvoda doći u težak financijski položaj, postoji mogućnost da se bogatom bračnom drugu naloži plaćanje kompenzacije.19

Danska kao dio nordijskog modela (neki ga još nazivaju socijaldemo-kratskim) karakterizira socijalan sigurnost građana koja se smatra pravom svih građana. Cilj je osigurati punu zaposlenost, suzbijanje nejednakosti te poticanje društvene povezanosti, solidarnosti. Solidarnost kao bitna karakte-ristika izravno se očituje i u pogledu mirovinskih prava razvedenih bračnih drugova. Kako u pogledu uzdržavanja bračnog druga, također i u pogledu udovičke mirovine.

V. Španjolska (mediteranski sustav)

Obiteljsko pravo, pa tako i pitanje razvoda, odnosno podjele bračne ste-čevine nakon razvoda uređena su Código civil-om (CC)20 tj. španjolskim gra-đanskim zakonikom. članak 1347. CC-a određuje da vlastitu imovinu čine stvari koje su bračni drugovi imali prije ulaska u zajednicu, darovi, nasljed-stva, dionice, osobni predmeti itd. članak 1348. određuje da u bračnu steče-vinu (bienas gananciales) ulazi imovina stečena radom za vrijeme trajanja bračne zajednice, civilni plodovi, rente i kamate, bilo da potječu iz vlastite ili zajedničke imovine, dok članak 1351. određuje da je i dobitak od igara na sreću bračna stečevina.

Bračna stečevina se može podijeliti ugovorom ili sudskim putem. Do ugovorne podjele će doći kad su bračni drugovi sklopili bračni ugovor ili su sklopili ugovor o podjeli bračne stečevine nakon što su podnijeli zahtjev za sporazumnim razvodom braka. Ako se bivši bračni drugovi ne mogu spora-zumjeti oko podjele bračne stečevine, u sudskom postupku će se najprije po-pisati imovina koja sačinjava bračnu stečevinu, kao i vlastita imovina bračnih

18 The pensions advisory servise. Getting divorced, Justits Ministeriet.19 Ibid, str. 720 Martin-Casals, M., Ribot, J., Solé, J. (2002). Grounds for divorce and maintenance between

former spouses: Spain. (listopad 2010) Preuzeto sa: http://www.ceflonline.net/Reports/pdf/Spain02.pdfodigo civil, http://dgraj.justicia.es/secretariosjudiciales/docs/CodigoCivil.PDF


67

drugova.21 Kada se ne može utvrditi kome pripada koji dio bračne stečevine vrijedi presumpcija da su bračni drugovi suvlasnici.22

Zanimljivo je da španjolski CC, u strogom smislu riječi, ne poznaje uz-državanje bivšeg bračnog druga (alimentos),23 no nešto vrlo blisko tome jest pensión compensatoria, koja je ujedno i jedina naknada koja se može dodije-liti bivšem bračnom drugu. Ova vrsta kompenzacije se dodjeljuje kad razvod rezultira ekonomskom neravnotežom između bračnih drugova, a koja podra-zumijeva pogoršanje položaja drugog bračnog druga s obzirom na položaj koji je imao za trajanja braka. Kad dođe do takve neravnoteže sud će uz od-luku o razvodu odrediti kompenzaciju uzimajući u obzir: njihov dogovor, ako je postignut; njihovu dob i zdravlje; profesionalne kvalifikacije i mogućnost zapošljavanja; prošlu i buduću posvećenost obitelji; trajanje braka i bračni život; eventualni gubitak prava na mirovinu te ukupne imovinske prilike.24

Razvedeni bračni drugovi također imaju pravo na udovičku mirovinu, pod uvjetom da nisu stupili u novi brak. Oni imaju jednaka prava kao i brač-ni drugovi koji su bili u braku u vrijeme smrti osiguranika, kao i osobe čiji je brak poništen. Iznos mirovine je proporcionalan vremenu trajanja braka. Taj iznos također ovisi o tome je li osiguranik u trenutku smrti bio u radnom odnosu ili mirovini te je li uzrok smrti povezan s radnim mjestom ili ne. Ako osoba koja je korisnik udovičke mirovine uzdržava druge osobe, taj se iznos može uvećati.

Osim toga mora se ispuniti barem jedan od slijedećih uvjeta potrebnih za dodjeljivanje udovičke mirovine: a) da je osiguranik bio registriran u sustavu socijalnog osiguranja ili je bio u sličnom sustavu, a bio je uplatio doprinose u vrijednosti 500 dana, u razdoblju od pet kalendarskih godina prije smrti, ako uzrok smrti nije povezan s radnim mjestom (taj minimalni period osiguranja nije potreban, ako je uzrok smrti nesreća na radnom mjestu ili profesionalna bolest); b) da je preminula osoba koja nije bila u sustavu socijalnog osigura-nja, prethodno uplaćivala doprinose u sustav socijalnog osiguranja barem 15 godina; c) ako je preminuli primao doprinosnu mirovinu, ili naknadu za traj-nu nesposobnost; d) ako je preminula osoba primala naknadu za privremenu nesposobnost, naknadu za održavanje trudnoće ili porodiljnu naknadu, te ako

21 González Beilfuss, C., (2008). Property relationship between spouses. National report: Spain. (listopad 2010) Preuzeto sa: http://www.ceflonline.net/Reports/pdO/Spain.pdf

22 Ibid. str. 28.23 Martin-Casals, M., Ribot, J., Solé, J. (2002). Grounds for divorce and maintenance between

former spouses: Spain. (listopad 2010) Preuzeto sa: http://www.ceflonline.net/Reports/pdf/Spain02.pdf str. 26.

24 Ibid.


68

je osoba nestala nakon nesreće na radu ili druge nesreće u okolnostima koje opravdavaju presumpciju smrti, a nije bilo vijesti o nestaloj osobi unutar 90 dana od nesreće.25

Mediteranski model kojem pripada Španjolska u pogledu imovinsko-pravnih odnosa bračnih drugova razlikuje vlastitu imovinu bračnog druga i imovinu bračnog druga koja je dio bračne stečevine. Ova okolnost opredje-ljuje raspodjelu i prvog i drugog oblika imovine bračnih drugova. Pravo na mirovinu razvedenog bračnog druga veže se uz postojanje zakonske obveze uzdržavanja u momentu smrti osiguranika. Uzdržavanje je institut obiteljskog prava i ima naglašeno socijalnu funkciju.

VI. Hrvatska

Obiteljski zakon (u daljnjem tekstu ObZ) određuje da je bračna steče-vina imovina koju su bračni drugovi stekli radom za vrijeme trajanja bračne zajednice ili potječe iz te imovine (čl. 248. ObZ). Bračni drugovi su u jed-nakim dijelovima suvlasnici u bračnoj stečevini, ako nije drukčije uređeno bračnim ugovorom (čl. 249. ObZ). Odredbom čl. 252. ObZ se određuje da je dobitak od igara na sreću također bračna stečevina. Imovina koju bračni drug ima u trenutku sklapanja braka, ostaje njegova vlastita imovina. Vlastitu imovinu čini i imovina koju je bračni drug stekao tijekom bračne zajednice na pravnom temelju različitom od stjecanja radom kao npr. nasljeđivanjem, da-rovanjem i slično (čl. 253. ObZ). Na bračnu stečevinu primjenjuju se odredbe stvarnog i obveznog prava, pa će te odredbe biti relevantne pri razvrgnuću zajednice (čl. 250. ObZ).

U imovinskopravne aspekte razvoda braka ubraja se i uzdržavanje.26 čl. 217. ObZ priznaje pravo na uzdržavanje bivšem bračnom drugu koji nema dovoljno sredstava za život ili ih ne može ostvariti iz svoje imovine, a nije sposoban za rad ili se ne može zaposliti. Također, sud može odbiti zahtjev za uzdržavanje bračnog druga, ako bi uzdržavanje predstavljalo očitu nepravdu za drugog bračnog druga (219. ObZ).

Još jedno ograničenje je to da sud može odlučiti da obveza uzdržavanja bračnog druga traje do godine dana, osobito kad je brak trajao kratko ili kad

25 Martin-Casals, M., Ribot, J., Solé, J. (2002). Grounds for divorce and maintenance between former spouses: Spain. (listopad 2010) Preuzeto sa: http://www.ceflonline.net/Reports/pdf/Spain02.pdf

26 Vidi: Počuča, M., (2011). Razvod braka u uporednom pravu, Strani pravni život (2), str. 267–283; Šipovac, R., Prelević, S., (2010). Brak sa elementom inostranosti, Pravo – teorija i praksa 27(9–10), str. 62–72


69

je tužitelj u mogućnosti u dogledno vrijeme na drugi način osigurati sredstva za život (čl. 220. ObZ).

Prema čl. 221. ObZ pravo na uzdržavanje prestaje kad razvedeni bračni drug koji to pravo koristi sklopi novi brak ili kad taj bračni drug zasnuje izva-nbračnu zajednicu ili kad postane nedostojan tog prava ili kad prestane koja od pretpostavki iz članka 217. ObZ.27

Zakon o mirovinskom osiguranju (u daljnjem tekstu ZMO) određuje da pravo na obiteljsku mirovinu, uz uvjete iz članka 62. ZMO, ima i razvedeni bračni drug ako mu je sudskom odlukom dosuđeno pravo na uzdržavanje. članak 62. ZMO određuje da udovica ima pravo na obiteljsku mirovinu: a) ako je do smrti bračnog druga, po kojem joj to pravo pripada, navršila 50 go-dina života ili b) ako je mlađa od 50 godina života i ako je do smrti bračnog druga nastupila opća nesposobnost za rad ili je takva nesposobnost nastala u roku od jedne godine nakon smrti bračnog druga ili c) ako je nakon smrti bračnog druga ostalo jedno ili više djece koja imaju pravo na obiteljsku miro-vinu po ocu, a udovica obavlja roditeljske dužnosti prema toj djeci. Udovica kod koje tijekom trajanja prava na toj osnovi nastupi opća nesposobnost za rad zadržava pravo na obiteljsku mirovinu dok postoji takva nesposobnost.

Udovica koja do smrti bračnog druga nije navršila 50, ali je imala na-vršenih 45 godina života, ima pravo na obiteljsku mirovinu kada navrši 50 godina života.

Udovica koja je tijekom trajanja prava na obiteljsku mirovinu, stečenog prema stavku 1. točki 3. ovoga članka navršila 50 godina života, zadržava pravo na obiteljsku mirovinu trajno, a ako udovici to pravo prestane prije na-vršene 50. godine, ali nakon navršene 45. godine života, može pravo ponovno ostvariti kada navrši 50 godina života. Udovica koja je do smrti bračnog dru-ga ili prestanka prava na obiteljsku mirovinu navršila 45 godina života, stječe pravo na obiteljsku mirovinu i prije navršenih 50 godina života ako kod nje nastupi opća nesposobnost za rad.

Hrvatska ulazi u krug kontinentalnih modela. Rečena okolnost utječe da se razlikuje imovina stečena prije braka i ona imovina koja je stečena u tijeku braka. Postoji, dakle vlastita imovina i bračna stečevina. Obiteljska mirovina veže se uz okolnost uzdržavanja sudskom odlukom utvrđena, te uz ovaj uvjet pravo na nju može ostvariti razvedeni drug. Institut obiteljske mirovine obi-lježen je socijalnom funkcijom.

27 Obiteljski zakon, NN br. 116/03, 17/04, 136/04;


70

VII. Zaključak

Anglosaksonski sustav koji uopće ne poznaje pojam bračne stečevine ili bračne imovine je osobit zbog izrazitog favoriziranja vlastite imovine kao i velikih ovlasti suda tijekom i nakon razvoda u pogledu njene raspodjele. U Engleskoj i Walesu prevladavaju mirovine ostvarene u mirovinskim fondovi-ma. Kako se i udjeli u mirovinskim fondovima dijele pri razvodu, problema-tična je fluktuacija njihove vrijednosti. To može izazvati određene imovin-ske diferencijacije, sve do pitanja potpune pravne sigurnosti bivših bračnih drugova.

Kontinentalni i mediteranski modeli uređenja imovinskopravnih odno-sa bračnih drugova poznaju dvije vrste imovine: vlastitu imovinu i onu koja ulazi u bračnu stečevinu. To će, razumije se utjecati na raspodjelu imovine bračnih drugova.

Kontinentalni i mediteranski modeli manje više vežu pravo razvedenog bračnog druga na mirovinu preminulog osiguranika uz postojanje zakonske obveze uzdržavanja u trenutku smrti osiguranika.

Uzdržavanje kao pripadajuće pravo udovičke mirovine prisutno je u svim sustavima kao institut obiteljskog prava, koji ima izrazitu socijalnu funkciju i indirektno jest oblik socijalnog osiguranja za bračne drugove koji su u opa-snosti da budu socijalno ugroženi zbog razvoda.

Hrvatska kao pravni poredak, pa i u užem smislu što se tiče imovin-skopravnih odnosa bračnih drugova, ubraja se u kontinentalni model. To po-sljedično znači da se distingvira vlastita imovina i imovina koja se smatra bračnom stečevinom. U novim okolnostima to može otvarati, pa i otvara neka nova pitanja. Mirovinski sustavu u Republici Hrvatskoj je tijekom 2001. – 2002. godine znatno reformiran. Naime, način financiranja mirovina isklju-čivo iz državnog sustava (proračuna, izravno ili neizravno) promijenjen je u mješoviti model, odnosno državni i privatni. To znači da mirovinski sustav konstituira kroz tri mirovinska stupa. Mirovinski fond prvog stupa HZMO, dio je starog sustava, a drugi i treći predstavljaju novinu. Dakle, pojavljuje se osobna štednja, određeni način kapitalizacije osobnih financijskih sred-stava bilo kroz obvezatni oblik štednje, bilo kroz dobrovoljni oblik štednje. Posljedično, to je nova okolnost, odnosno osobna štednja i imovina koja može biti dijelom bračne stečevine. Promjene koje su se dogodile kasnije pitanja ostavljaju otvorenim, jer se štednja, odnosno imovina akumulirala. Više ili manje. Mnogi osiguranici pridaju posebnu subjektivnu vrijednost činjenici da je mirovinska štednja u trećem stupu njihova privatna imovina. Mada s njom ne mogu slobodno raspolagati, ona se može nasljeđivati, preoblikovati


71

u mirovinu. Sve to upozorava da se pojavljuje vlastita imovina u mirovin-skom fondu, odnosno da će pojam bračne stečevine, pojam bračne imovine doživjeti redizajn. U tom smislu iskustva anglosaksonskog modela postaju područjem mogućih komparacija i konsultiranja.

U Hrvatskoj je uzdržavanje institut obiteljskog prava kao i u nordijskom, mediteranskom i kontinentalnom modelu. Dapače, u pogledu ostvarivanja prava na udovičku mirovinu radi se kao i inače o izričito naglašenoj socijalnoj funkciji. Tako udovička mirovina, također postaje vid specifičnog socijalnog osiguranja.

Vilim HermanAssociate Professor, J.J. Strossmayer University, The Faculty of Law, The Department of Working and Social Law, Osijek, Croatia, e-mail: [email protected]

The relation between the right to pension insurance and marital property rights in comparative European systems

A b s t r a c t

This paper discusses the matter of marital property and pension funds, as well as possible ways of dividing assets related to pension funds between spouses. The paper also contains a comparative overview of several basic European models of dividing marital property (Continental, Anglo-Saxon, Mediterranean, and Nordic). The notion of dividing marital property will cer-tainly be changed in the future, primarily the division of assets gained through voluntary pension funds. That is why certain experiences from the Anglo-Saxon and Nordic models will serve as useful comparative and consultative models.

Keywords: marital property, dividing marital property, proprietary-legal relationship between marital spouses, European models.

Literatura

1. Alinčić, M. et al. (2007). Obiteljsko pravo, Zagreb, Narodne Novine. 2. Baloban, J., črpić, G. (2005). Brak – institucija od koje se očekuje,

a ne ulaže. U: Baloban, J. (urednik) U potrazi za identitetom. Golden Marketing, Zagreb, str . 115–143.


72

3. Barlow A. (2008). Property relationship between spouses. National re-port: England, (kolovoz 2010) Preuzeto sa: http://www.ceflonline.net/Reports/pdf3/England.pdf

4. Lund-Andersen, I. (2008), Property relationship between spouses. National report: Denmark (kolovoz 2010), Preuzeto sa: http://www.ce-flonline.net/Reports/pdf3/Denmark.pdf

5. González Beilfuss, C., (2008). Property relationship between spouses. National report: Spain. (listopad 2010) Preuzeto sa: http://www.ceflonli-ne.net/Reports/pdO/Spain.pdf

6. Martin-Casals, M., Ribot, J., Solé, J. (2002). Grounds for divorce and maintenance between former spouses: Spain. (listopad 2010) Preuzeto sa: http://www.ceflonline.net/Reports/pdf/Spain02.pdf,

7. Puljiz, V., Bežovan, G., Matković, T., Šućur, Z., Zrinščak, S. (2008). Socijalna politika Hrvatske, Zagreb, Pravni fakultet, Sveučilište u Zagrebu.

8. Počuča, M., (2011). Razvod braka u uporednom pravu, Strani pravni ži-vot (2), str. 267–283

9. Rismondo, M. (2005). Hrvatski sustav mirovinskog osiguranja i europski socijalni model. Revija za socijalnu politiku 12(3–4).

10. Rismondo, M. (1999). Reforma mirovinskog osiguranja u Sloveniji. Revija za socijalnu politiku 6 (2).

11. Zrinšćak, S. (2000). Mirovinska reforma u Srednjoj i Istočnoj Europi. Revija za socijalnu politiku 6(2).

12. European Judistical Network in civil and commercial matters. Alternative dispute resolution – England and Wales (2006). Preuzeto sa: http://ec.europa.eu/civiliustice/divorce/divorce eng en.htm

13. Matrimonial Causes Act 1973, Section 25, Preuzeto sa: http://www.opsi.gov.uk/RevisedStatutes/Acts/ukpga/1973/cukpga_19730018_en_1

14. The pensions advisory servise. Getting divorced, Justits Ministeriet. (pro-sinac 2009) Preuzeto sa: http://www.familiestvrelsen.dk/fileadmin/Filer/PDF/Getting_Divorced 2008.pdf,

15. http://www.pensionsadvisoryservice.org.uk/pension rights/divorce,.16. Obiteljski zakon, NN br. 116/03, 17/04, 136/04;17. Zakon o istospolnim zajednicama, NN br. 116/03;18. Zakon o obveznim i dobrovoljnim mirovinskim fondovima, NN br. 49/99,

163/00, 103/03, 177/04, 71/07.19. Zakon o pokojninskem in invalidskem zavarovanju, Ur.l. RS, br. 20/04;

69/04; 109/06.


73

20. Šipovac, R., Prelević, S., (2010). Brak sa elementom inostranosti, Pravo – teorija i praksa 27(9–10), str. 62–72

74

Nataša Papić-Blagojević* Nina Arsić**

ANALIZA UDELA „ZDRAVIH” TVRDNJI U OZNAČAVANJU PREHRAMBENIH

PROIZVODA KAO OBLIK MANIPULACIJE PRAVIMA POTROŠAČA

REZIME: U savremenom društvu, pojedinac svakodnevno kupuje odgo-varajuću robu i usluge kako bi njihovom potrošnjom i upotrebom postigao određeni nivo zadovoljstva. Međutim, zadovoljstvo ne mora uvek i biti logična posledica izvršene nabavke, bilo zbog naknadno utvrđenog lošeg kvaliteta proizvoda, manje količine sadržaja od navedene, obmanjujuće re-klame i tome slično. Da bi se prevazišli problemi ove vrste, neophodno je posebnu pažnju posvetiti konceptu zaštite potrošača, pravima i obavezama potrošača kao i zakonskom okviru. Kako bi pojedinac mogao doneti izbor, usled sveprisutnog rizika, trebao bi imati na raspolaganju potpunu, pravo-vremenu i nedvosmislenu informaciju o karakteristikama dobra za koje je zainteresovan. U radu je izvršena analiza primera organizovane neodgo-vornosti prema potrošaču kojem su posledično negirana njegova prava. Rezultati empirijskog istraživanja udela „zdravih” tvrdnji na domaćem tr-žištu prehrambenih proizvoda, kao oblik manipulacije pravima potrošača, jasno su prezentovani preko odgovarajućih grafičkih prikaza. Istraživanje je sprovedeno na uzorku od četiri supermarketa u Novom Sadu, među pre-hrambenim proizvodima koji spadaju u najzastupljenije namirnice u sva-kodnevnoj ishrani.

Ključne reči: analiza udela, prava potrošača, „zdrave” tvrdnje, manipu-lacija

* magistar statističkih nauka, Visoka poslovna škola strukovnih studija Novi Sad, [email protected]

** diplomirani pravnik-master, Visoka poslovna škola strukovnih studija Novi Sad, [email protected]

UDK: 366.5BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (1–3): 74–86


Analiza udela „zdravih” tvrdnji u označavanju prehrambenih proizvoda kao oblik manipulacije...

75

1. Uvod

Promovisanje prava potrošača, prosperitet i blagostanje trebalo bi da budu osnovne težnje savremenog društva, koje bi bile podržane i odgovara-jućim zakonskim aktima. Savremeno društvo tokom 20. veka obeleženo je radikalnim promenama, uz istovremeno podsticanje ekonomskog i industrij-skog rasta, i minimiziranje ekoloških i društvenih nusprodukata. Potreba ana-lize ponašanja i prava potrošača, potreba je svakog društva i svakog proizvo-đača čiji poslovni rezultat direktno zavisi od stepena satisfakcije potrošača. Preduzeće svoj uspeh na tržištu meri i kroz stvaranje lojalnosti potrošača i razvoj poverenja u proizvode i usluge koji su deo proizvodnog programa i asortimana preduzeća. Preduzeće koje raspolaže informacijama o ponašanju potrošača u različitim situacijama u kupovini i koje ugrađuju te informacije u svoju poslovnu taktiku i strategiju kako bi dovelo do povećane satisfakci-je potrošača, doprinosi smanjenju i ličnog i tržišnog rizika. Zanemarivanjem značaja informacija o ponošanju potrošača, preduzeće bi, dugoročno posma-trano, odvelo u poslovne promašaje i finansijske gubitke.

Ponašanje potrošača u procesu kupovine, razlikuje se u zavisnosti od potreba i motiva potrošača na koje utiču brojni interni i eksterni faktori. Potrošači svoje potrebe zadovoljavaju kupovinom i korišćenjem različitih vr-sta proizvoda i usluga, s tim što pojedine vrste proizvoda na adekvatniji način zadovoljavaju potrebe potrošača u odnosu na druge.

Da bismo razumeli zašto potrošači kupuju i koriste određene vrste pro-izvoda i usluga, prvo treba razmotriti šta ih to motiviše da izvrše kupovinu.1 Po pravilu, motivi su brojni i razlikuju se u različitim fazama života.

U usmeravanju ponašanja potrošača, motivi imaju nekoliko važnih funkcija:

• definišu osnovne težnje potrošača;• identifikuju ciljne objekte (proizvode/usluge) kojima se može zadovo-

ljiti određena potreba ili želja;• omogućavaju potrošačima da razviju kriterijume za procenu proizvo-

da i usluga;• odražavaju individualnu sposobnost percepcije, učenja i sl.2

1 „Motivisan potrošač je spreman na akciju tj kupovinu ponuđenih proizvoda i usluga. To je unu-trašnja snaga koja se ne može opservirati, ali stimuliše i vodi ponašanje potrošača u željenom pravcu”. Maričić, B., (2005). Ponašanje potrošača, Beograd, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, str. 87

2 Loudon, D.L. and Albert, J., (1993). Consumer Behavior: Concepts and Applications, Fourth edi-tion, New York, McGraw-Hill, str. 323–325; Ibid., 106, Zdravković, M., (2010). Evolucija prava


76

Smatra se da je osnovni motiv potrošača, zbog kojeg pojedinac i vrši nabavku proizvoda ili usluga, zadovoljenje određene potrebe ili želje.3

Savremeno društvo sve više nameće koncept zdravog načina života, koji podrazumeva i kupovinu proizvoda koji zadovoljavaju „zdrave” kriteriju-me odnosno tvrdnje. Pred savremenim čovekom stoji mnoštvo izbora, koji oslikavaju heterogenost u ponudi alternativa za zadovoljenje svakodnevnih potreba.4

Svaki od ovih izbora se izdaje za lepši, bolji, funkcionalniji, sigurniji i zdraviji. Komercijalizacija rizika je komplementarna logici kapitalističkog razvoja, koja je iznova preoblikuje u skladu sa sve kompleksnijim tržišnim zahtevima. Performanse modernog društva istovremeno stvaraju rizike kao i najrazličitije moduse za prevazilaženje istih. Ovakav mehanizam funkcioniše zahvaljujući internalizovanom poverenju u institucije i eksperte sistema koji garantuje bezbednost i poverenje. Prosečnom potrošaču – laiku uvek izmiče celina. Set dostupnih, selektivno izabranih i plasiranih informacija ima za cilj održavanje poverenja u institucije sistema. Mehanizmi poverenja nisu pove-zani samo sa relacijama između laika i stručnjaka, već i sa aktivnostima onih koji se nalaze unutar apstraktnih sistema. Pravila profesionalne etike, ojačana pravnim sankcijama omogućuju da se postojeći sistem ne dovodi u pitanje. Kako bi pojedinac mogao doneti izbor, usled sveprisutnog rizika, on bi trebao imati na raspolaganju potpunu, pravovremenu i nedvosmislenu informaciju o karakteristikama dobra za koje je zainteresovan.5

Osnovni motiv autora prevashodno je bio usmeren na implementaciju odgovarajućih teorijskih saznanja u konkretne okolnosti, kako bi se kroz iz-vršeno emprijsko istraživanje jasno definisale težnje savremenog potrošača. Utvrđivanjem proporcije „zdravih” tvrdnji kod proizvoda koji su najzastu-pljeniji u svakodnevnoj ishrani, daje se dobra smernica u razumevanju pona-šanja potrašača, kao i mogućeg načina zloupotrebe njegovih prava.6

konkurencije u Srbiji, Pravo – teorija i praksa 27(11–12), str. 3–16, Varga, S., (2003). Pravo Evropske unije s osvrtom na pravo konkurencije, Pravo – teorija i praksa 20(5–6), str. 74–87

3 „Potreba označava ono što osoba mora da zadovolji, dok želja implicira nešto što osoba preferira između jasno definisanih alternativa. Želja je vrsta manifestacije potrebe”. Ibid., 99 i Spasić, I., (1999). Pravo konkurencije rešenja jugoslovenskog pozitivnog prava, Pravo – teorija i praksa 16(5–6), str. 21–29

4 Filipović, A., Bejatović, M., Raičević, V., (2008). Konkurencija – pojam, vrste i pravna zaštita Pravo – teorija i praksa 25(7–8), str. 51–61

5 Spasić, I., (2010). Evolucija prava konkurencije u Srbiji, Pravo – teorija i praksa 27(9–10), str. 3–21

6 Stanivuković, M., (2011). Primena odredaba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju o zaštiti konkurencije pred domaćim sudovima, Revija za evropsko pravo 13(1), str. 49–64


77

2. Pravni okvir zaštite potrošača

Evropska konvencija o ljudskim pravima7 predstavlja pravo potrošača kao jednu opštu pretpostavku za ostvarivanje svih ostalih prava, te je stoga ovo pravo i osnovno ljudsko pravo. U Republici Srbiji kao i drugim zemljama u tranziciji donet je Zakon o zaštiti potrošača8, Nacionalna strategija zaštite potrošača za period 2007–2012. godine9, uz niz drugih zakona koji je razra-đuju i omogućuju njenu primenu; Zakon o oglašavanju10; Zakon o cenama11; Zakon o zaštiti konkurencije12, a sve ove aktivnosti organa vlasti Republike Srbije usmerene su ka harmonizaciji propisa sa pravom Evropske unije.

Nacionalni program zaštite potrošača za period 2007–2012, eksplicitno ističe da „nisu retki slučajevi lažnog prikazivanja prednosti ili pogodnosti za kupce koji počivaju na zloupotrebi neznanja potrošača, nepoštovanju zahte-va kvaliteta, različite obmane, manipulisanje svešću nedovoljno obrazovanih potrošača ili zlouputreba položaja pojedinih potrošačkih skupina se vrlo brzo pretvaraju u direktno nanošenje štete svim savesnim učesnicima na tržištu. Bez uređivanja i unapređivanja prava potrošača nema konkurencije, a time se ugrožavaju i deformišu i osnovne funkcije tržišta koje su ujedno i element javnog poretka demokratskog društva”.13

Okvir i temelj na kojem se bazira zaštita potrošača predstavljaju odredbe Ustava Republike Srbije gde se u članu 90. jemči zaštita potrošača. Ustav garantuje zaštitu potrošača, a zaštitu obezbeđuje Republika Srbija. Ustav ek-spilicitno zabranjuje sve radnje koje su usmerene protiv zdravlja, bezbednosti i privatnosti potrošača, uključujući i sve nečasne radnje na tržištu. S obzi-rom da Ustav ne sadrži objašnjenje kojim se načinima i oblicima može zaštiti potrošač, niti sankcije za kršenje ove ustavne zabrane, shodno bi se mogle primeneti odredbe Ustava kojima se Republika ovlašćuje da zakonom uredi i obezbedi ove odnose.14

7 Evropska konvencija o ljudskim pravima (2012, Januar 05). Preuzeto sa: http://www.echr.coe.int/NR/rdonlyres/70ED854D-0A0B-4D87–859D-51C79FE38CA2/0/SER_CONV.pdf

8 Zakon o zaštiti potrošača Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 73/109 Nacionalna strategija zaštite potrošača za period 2007–2012 godina.10 Zakon o oglašavanju Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 79/0511 Zakon o cenama, Službeni glasnik RS, br. 79/05.12 Zakon o zaštiti konkurencije, Službeni glasnik RS, br. 51/0913 Nacionalna strategija zaštite potrošača za period 2007–2012, str. 5.14 Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 98/06, član 99. stav 1 tačka 7


78

Pozitivno zakonodavstvo sadrži zadovoljavajući set pravnih akata koji-ma bi se mogla postići zaštita prava potrošača.15 Na osnovu Zakona o zaštiti potrošača Republike Srbije, koji u članu 2. proklamuje osnovna prava potro-šača (u članu 3. ističe da ih se potrošač ne može odreći), potrošaču se između ostalih prava, garantuju i pravo na bezbednost, izbor, pravnu zaštitu i zdravu i održivu životnu sredinu uz garanciju kvaliteta proizvoda. Zakon o oglašava-nju Republike Srbije, ističe da je oglašavanje slobodno uz obavezu poštovanja načela istinitosti, potpunosti i određenosti oglasne poruke.16 Nedoslednost u primeni ovih pravnih propisa uz sistemske propuste predstavljaju pogodno tlo za mnogobrojne manipulacije pravima potrošača na tržištu. Na osnovu predočenog da se zaključiti da je stepen (ne) organizovanosti u ovom sektoru izražen.

Nedostatak političke volje za sankcionisanjem povreda u ovim pravnim odnosima rezultira nesigurnim tržištem za same korisnike. Da li će željeni proizvod zaista nuditi kvalitet koji je kompatibilan sa potrošačevim namera-ma, ili će njegov vizuelni identitet zatajiti pravi kvalitet proizvoda zavisi od odgovornosti proizvođača.

U radu je izvršena analiza primera organizovane neodgovornosti prema potrošaču kojem su posledično negirana njegova prava.

3. Analiza udela „zdravih” tvrdnji među prehrambenim proizvodima

Budući da je Republika Srbija na putu ka ulasku u Evropsku uniju, ona je suočena sa problemom harmonizacije sa propisima Evropske unije i potre-bom donošenja niza zakona kako bi određene oblasti bile u potpunosti reguli-sane. Ovakva tendencija se između ostalog odnosi i na segment zaštite prava potrošača kao konzumenata dobara. Kako doneti propisi i delovanje nadlež-nih organa odaju utisak provizornosti, oni uskraćuju potrošače dobara za pot-punu, preciznu, blagovremenu i celovitu informaciju koja bi ih sprečila da ne dođu u zabludu. I dobro razvijene i uređene zemlje posvećuju pažnju ovom problemu, istražujući zastupljenost „zdravih” tvrdnji među prehrambenim

15 Vidi više Domazet, S., (2011). Vezana trgovina kao oblik zloupotrebe dominantnog položaja u pravu konkurencije Evropske unije, Glasnik Advokatske komore Vojvodine 83(6), str. 354–366; Taboroši, S., Jovanić, T., (2010). Ekonomsko pravo kao Pravo tržišta i sloboda konkurencije, Pravo i privreda 47(7–9), str. 306–331; Varga, S., (2005). Nastanak i razvoj nacionalnog antimo-nopolskog prava, Pravo – teorija i praksa 22(4), str. 3–12

16 Zakon o oglašavanju Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 79/05, član 3.


79

proizvodima, koje mogu dovesti u zabludu njihove potrošače.17 Consumers International, 2002. godine sproveo je istraživanje u okviru projekta „Global Food and Nutrition Programme” (GFNP), uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Holandije. Cilj ovog projekta, u najširem smislu, predstavlja obez-beđivanje što sigurnijih, bezbednijih namirnica za sve ljude. Projekat je tra-jao četiri godine, a u okviru njega sprovedeno je istraživanje „Green Food Claims” (internacionalno istraživanje zastupljenosti samoproklamovanih „zdravih” tvrdnji na odabranim namirnicama). Istraživanje je sprovedeno kako u zemljama razvijene tržišne ekonomije (Sjedinjene Američke Države, Austrija, Norveška, Danska, Italija) tako i u zemljama koje su u trenutku istraživanja prolazile kroz proces tranzicije i ulaska u Evropsku uniju: češka, Rumunija i Slovenija.

Sledeći cilj i metodologiju ovog istraživanja empirijski je utvrđena za-stupljenost „zdravih” tvrdnji prehrambenih dobara koje mogu dovesti u za-bludu njihove konzumente.

3.1. Početna hipoteza

U istraživanju se pošlo od glavne hipoteze da na tržištu prehrambenih proizvoda Republike Srbije postoje proizvodi, čiji vizuelni identitet može uti-cati na potrošača da se opredeli za njihovu kupovinu, verujući da ovim čini zdrav odabir po sebe i svoju okolinu. Ovakvi proizvodi sadrže eksplicitne ili implicitne tvrdnje o zdravom dejstvu po njihove potrošače, okolinu i ekosi-stem. Istraživanje je sprovedeno na uzorku od četiri supermarketa u Novom Sadu, u periodu april- maj, 2011. godine.

Analizirane su osnovne prehrambene namirnice koje su najzastupljenije u svakodnevnoj ishrani: upakovan hleb (beli, crni, integralni, dvopek i dr); mleko (sveže i produženog trajanja); ceralije (kornfleks, musli, proizvodi od žitarica); testenine (makarone, nudle, špagete, kaneloni, fuzili); riba u konzer-vi (tunjevina, sardina, losos, pastrmka, skuša, dagnje, školjke i dr); proizvodi u tegli (krastavci, cvekla, paprika, mešana salata, rendana šargarepa).

3.2. Rezultati sprovedenog istraživanja

Cilj istraživanja bio je utvrditi udeo „zdravih” tvrdnji na ambalaži (pa-kovanju) prehrambenih proizvoda. U „zdrave” tvrdnje spadaju sledeće ka-tegorije: eksplicitne tvrdnje, implicitne tvrdnje kao i proliferacija „zdravih”

17 Green food claims (2004): An international survey of self-declared green claims on selected food products, Consumers International. (2011, Maj 05). Preuzeto sa http://www.greenbiz.com/sites/default/files/document/CustomO16C45F53708.pdf


80

i eko tvrdnji koje mogu odigrati značajnu ulogu u pomaganju potrošačima da naprave odgovarajući odabir, a to je jedino moguće postići ukoliko su te tvrdnje tačne, pouzdane, ne dovode u zabludu i ne obmanjuju potrošače. Terminološka specifičnost u odabiru izraza „zdrave” nasuprot „zelene” (gre-en claims) proizilazi iz karakteristika našeg nasuprot tržištima ispitivanih ze-malja. Naime, proizvodnju i uzgoj u Srbiji još uvek ne odlikuju agresivne metode, što će i pokazati gotovo potpuno odsustvo tvrdnji poput: „održiva proizvodnja”, „nije štetno po okolinu” i sl. Ove tvrdnje su karkateristične za razvijene zemlje poput Norveške i Danske.

Eksplicitne tvrdnje podrazumevaju slogane poput: „Održiva proizvod-nja”; „Bezbedno po delfine”; „Reciklažan proizvod”, „Biorazgradiv proi-zvod”, „Proizvodnja ne oštećuje zemljište” i sl. Navedene tvrdnje su problema-tične ukoliko ne nude konkretno potkrepljenje za datu tvrdnju. Potkrepljenje bi podrazumevalo konkretno objašnjenje procesa reciklaže datog proizvoda kao i mesto za reciklažu ili objašnjenje procesa pecanja tune koji ne može nauditi delfinima.

U implicitne tvrdnje ubrajaju se one tvrdnje ili slike koje odaju utisak tradicionalne, romantične proizvodnje, uzgoja i obrade, bez verifikacije i ute-meljenja ovakvog iskaza, slike vitke ljudske figure i različite kombinacije logotipa i slogana koji asociraju na zdravlje i održivost a bez verodostojnosti.

Proliferacija „zdravih” tvrdnji ogleda se u različitim iskazima poput: fresh, eko, bio, organic (bez sertifikata), natural, prirodno, domaće, zdravo, fitness, fit, zdravo i sl.

Rezultati dobijeni istraživanjem u četiri supermarketa u Novom Sadu prezentovani su preko površinskih dijagrama tzv. histograma18. U ovoj fazi analize neophodno je prikupljene podatke pretvoriti u upotrebljive informa-cije. Kao što se kaže da dobra slika vredi hiljadu reči, može se reći i da dobar grafički prikaz vredi hiljadu brojeva. Tabele i grafikoni doprinose boljem ra-zumevanju podataka.19

U prvom supermarketu (Slika 1) ukupno je ispitano 427 proizvoda. Od 51 ispitane vrste hleba 56,86% imale su oznake iz kategorije „zdrave” tvrdnje na svojoj ambalaži. Kod mleka je zastupljenost bila 41,37%, a kod ceralija,

18 „Histogram frekvencija sastoji se iz niza spojenih pravougaonika, gde osnovu svakog pravou-gaonika čini veličina grupnog intervala a njegovu visinu odgovarajuća frekvencija intervala”. Žižić, M., Lovrić, M. i Pavličić, D., (1999). Metodi statističke analize, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 24. Odnosno, u našem istraživanju, osnovu svakog pravougaonika čini posmatrani proizvod, a njegovu visinu broj proizvoda sa odgovarajućim brojem „zdravih” tvrdnji.

19 Newbold, P., Carlson,, W.L. and Thorne, B., (2003). Statistics for Business and Economics, Fifth edition, Prentice Hall, New Jersey, str. 12


81

testenina, ribljih konzervi i proizvoda u tegli, ovi udeli su redom iznosili: 35,11%, 40,23%, 45,65% i 46,43%.

Slika 1. „Zdrave” tvrdnje na prehrambenim proizvodima u Marketu 1

U drugom marketu, broj posmatranih proizvoda bio je nešto manji, uku-pno 152 proizvoda (Slika 2). Udeo oznaka iz reda „zdravih” tvrdnji, za pro-izvode navedene na horizontalnoj osi, iznosio je redom: 42,86%, 69,57%, 36,36%, 25,58%, 27,66% i 50%.


Na Slici 3. prikazani su prehrambeni proizvodi iz Marketa 3. Na ambala-ži hleba, „zdrave” tvrdnje bile su prisutne u 42,11% slučajeva, na pakovanju mleka u 40% slučajeva, dok je na ostalim proizvodima ovaj udeo redom izno-sio 46,15%, 32,69%, 41,86% i 70,59%. Ukupno je posmatrano 218 proizvoda.


82


U poslednjem marketu iz odabranog uzorka, analizirano je 252 proizvo-da. Takođe je primećeno značajno prisustvo „zdravih” tvrdnji na posmatra-nim prehrambenim proizvodima (37,84%, 19,70%, 48,72%, 28,38%, 63,16% i 58,82%).


Analiza rezultata istraživanja potvrdila je početnu hipotezu o prisustvu prehrambenih proizvoda čiji vizuelni identitet može uticati na potrošača da se opredeli za njihovu kupovinu, verujući da ovim čini zdrav odabir po sebe i svoju okolinu. Najveći broj svih analiziranih vrsta proizvoda (Slika 5) sadrži implicitne tvrdnje (tvrdnje ili slike koje odaju utisak tradicionalne, roman-tične proizvodnje, uzgoja i obrade, bez verifikacije i utemeljenja ovakvog iskaza; slike vitke ljudske figure; i različite kombinacije logotipa i slogana


83

koji asociraju na zdravlje i održivost, a bez verodostojnosti). Primetno je da, osim u slučaju pojedinih vrsta upakovanog hleba i konzervisanih ribljih i mor-skih proizvoda, analizirane namirnice na tržištu ne sadrže eksplicitne tvrdnje, tekst, logo ili sliku koji uključuju slogane poput „održiva proizvodnja” ili „nije štetno po okolinu”. Ovo je moguće objasniti manje prisutnim procesom genetskog inženjeringa u proizvodnji namirnica.

Slika 5. Udeo „zdravih” tvrdnji u posmatranim marketima

5. Zaključna razmatranja

U radu je posmatran odnos proizvodnje i potrošnje rizika kao i njiho-va korelacija u odnosu na manipulaciju pravima potrošača. Svakodnevnica savremenog čoveka ispunjena je teskobom i brigom usled suočavanja sa ne-izvesnom budućnošću i sveprisutnim rizicima. Kapitalistički obrazac poslo-vanja doprinosi stvaranju rizika istovremeno nudeći proizvode čija potrošnja, bar na prvi pogled, obećava smanjenje rizika ili makar osećanja zabrinutosti usled suočavanja sa istim. Republika Srbija je uprkos usvajanju konkretnih zakona iz ove oblasti, propustila da odgovarajućom kontrolom primene za-konskih normi doprinese adekvatnoj primeni zaštite prava potrošača, ali se donekle opravdanje za ovakvo postupanje može pronaći u činjenici da se ni više razvijene zemlje, poput onih iz istraživanja koje je služilo kao vodilja ne mogu pohvaliti izostajanjem velikog broja „zdravih” tvrdnji na proizvo-dima. Ovaj problem potpomognut je i činjenicom o sprezi političkih aktera sa moćnim poslovnim subjektima koji imaju znatan doprinos u finansiranju političkih stranaka. Osnovni postulat vladavine prava o jednakoj primeni zakona za sve subjekte u ovakvom društvenom miljeu nije moguć. Ovakva


84

društveno-ekonomska klima doprinosi manipulaciji pravima potrošača i sa-mim tim stvara sve veći jaz između bogatih i siromašnih.

Rezultati istraživanja sprovedenom na uzorku od četiri supermarketa u Novom Sadu su, u potpunosti, potvrdila početnu hipotezu o zastupljenosti prehrambenih proizvoda sa „zdravim” tvrdnjama na tržištu. Budući da pro-izvodi sa „zdravim” tvrdnjama ne nude i konkretan dokaz o verodostojno-sti istih, odabir potrošača se zasniva na njegovom neosnovanom poverenju u proizvođača i proces proizvodnje.

Veliki pomak bi se omogućio usavršavanjem procesa kontrole i super-vizije nad proizvodnjom, plasiranjem i reklamiranjem proizvoda. Takođe, rezultati ovog istraživanja ukazuju na potrebu i opravdanost sprovođenja de-taljnijih i sveobuhvatnijih istraživanja na ovu temu. Unapređenje zaštite prava potrošača doprinelo bi i većem poverenju građana u sistem vlasti kao i čvr-šćom vezom između pojedinca i države.

Nataša Papić-BlagojevićHigher School of Professional Business studies in Novi Sad, e-mail: [email protected]

Nina ArsićThe graduated lawyer – master Higher School of Professional Business studies in Novi Sad, e-mail: [email protected]

An Analysis of the proportion of „healthy” claims in the labeling food products as a form

of manipulating consumers’ rights

A b s t r a c t

In contemporary society, an individual daily buys appropriate goods and services in order to achieve a certain level of satisfaction. However, satisfac-tion may not always be the logical consequence of the acquisition made. There are many various reasons: the subsequent determination of low quality prod-ucts, less than the specified amount of content, misleading advertising and so on. In order to overcome the problems of this kind, it is necessary to pay special attention to the concept of consumers’ protection, consumers rights and responsibilities and legal framework. In order to make a choice, a person should have complete, timely and straight information on the characteristics


85

of a good he is interested in, with all the risks taken into account. In this paper it is made an analysis of the example of organized irresponsibility directed to the consumer where his rights are subsequently denied. The results of empiri-cal research of the proportion of “healthy” claims in the domestic food mar-ket, as an indicator of consumer manipulation, are clearly presented by appro-priate graphics. The survey was conducted on a sample of four supermarket stores in Novi Sad, on the food products that fall under the most common food groups in daily diet.

Keywords: research of the proportion, consumers rights, „healthy” cla-ims, manipulation

Literatura

1. Evropska konvencija o ljudskim pravima. (2012, Januar 05). Preuzeto sa: http://www.echr.coe.int/NR/rdonlyres/70ED854D-0A0B-4D87–85951C 79FE38CA2/0/SER_CONV.pdf

2. Domazet, S., (2011). Vezana trgovina kao oblik zloupotrebe dominantnog položaja u pravu konkurencije Evropske unije, Glasnik Advokatske ko-more Vojvodine 83(6), str. 354–366

3. Gidens, E., (1998). Posledice modernosti, Beograd, Filip Višnjić4. Green food claims (2004): An international survey of self-declared green

claims on selected food products, Consumers International. (2011, Maj 05). Preuzeto sa: http://www.greenbiz.com/sites/default/files/document/CustomO16C45F53708.pdf

5. Filipović A., Bejatović M., Raičević V., (2008). Konkurencija – pojam, vrste i pravna zaštita, Pravo – teorija i praksa 25(7–8), str. 51–61

6. Loudon, D.L. and Albert, J., (1993). Consumer Behavior: Concepts and Applications, Fourth edition, New York, McGraw-Hill

7. Maričić, B., (2005). Ponašanje potrošača, Beograd, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu

8. Nacionalna strategija zaštite potrošača za period 2007–2012.9. Newbold, P., Carlson, W.L. and Thorne, B., (2003). Statistics for Business

and Economics, Fifth edition, New Jersey, Prentice Hall 10. Pajvančić, M., (2008). Komentar Ustava Republike Srbije, Beograd,

Centar za izdavačku delatnost Konrad Adenauer11. Spasić, I., (1999). Pravo konkurencije rešenja jugoslovenskog pozitivnog

prava, Pravo – teorija i praksa 16(5–6), str. 21–29


86

12. Spasić, I., (2010). Evolucija prava konkurencije u Srbiji, Pravo – teorija i praksa 27(9–10), str. 3–21

13. Stanivuković, M., (2011). Primena odredaba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju o zaštiti konkurencije pred domaćim sudovima, Revija za evropsko pravo 13(1), str. 49–64

14. Taboroši, S., Jovanić, T., (2010). Ekonomsko pravo kao Pravo tržišta i sloboda konkurencije, Pravo i privreda 47(7–9), str. 306–331

15. Turza, K., (1998). Luis Mamford – jedna kritika modernosti, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

16. Varga, S., (2003). Pravo Evropske unije s osvrtom na pravo konkurencije, Pravo – teorija i praksa 20(5–6), str. 74–87

17. Varga, S., (2005). Nastanak i razvoj nacionalnog antimonopolskog prava, Pravo – teorija i praksa 22(4), str. 3–12

18. Zdravković, M., (2010). Evolucija prava konkurencije u Srbiji, Pravo – teorija i praksa 27(11–12), str. 3–16

19. Zakon o cenama, Službeni glasnik RS, br. 79/0520. Zakon o oglašavanju Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 79/05 21. Zakon o zaštiti konkurencije, Službeni glasnik RS, br. 51/0922. Zakon o zaštiti potrošača Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 73/1023. Žižić, M., Lovrić, M. i Pavličić, D., (1999). Metodi statističke analize,

Beograd, Ekonomski fakultet24. Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 98/06

87

Ivan Joksić*

PRIKAZ MONOGRAFIJE TOTALNE USTANOVE I DEPRIVACIJE:

KNJIGA O ČOVEKU U NEVOLJI AUTORI DR ZLATKO NIKOLIĆ

DR LEPOSAVA KRON

Naučna i stručna javnost je bogatija za još jednu u nizu monografija čiji je izdavač Institut za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu. Autori monografije dr Zlatko Nikolić i dr Leposava Kron su, u naučnom sve-tu, poznati stručnjaci za oblast sociologije, kriminologije, penologije, psiho-logije i srodnih nauka i naučnih disciplina. Iz pera ovih autora napisano je ko-risno i po našem mišljenju kvalitetno štivo pod malo dužim naslovom Totalne ustanove i deprivacije – Knjiga o čoveku u nevolji. Recenzenti monografije su poznati stručnjaci iz vlastitih naučnih oblasti prof. dr Josip Berger, dr Miloš Nemanjić i prof. dr Dragan Jovašević.

Na samoj korici monografije dočekuje nas slika Mikelanđelove skulptu-re roba iz Luvra, koja kao da čitaoca priprema za štivo. Pre samog teksta mo-nografije, ispisan je monolog poznatog irskog pesnika, romantičarskog duha, Oskara Vajlda. U njegovoj poeziji je prisutan duh otpora svemu što je tada predstavljalo formalnu strukturu, odnosno vrednosti koje je nametao tadašnji „društveni poredak”. Biografija Oskara Vajlda, kao buntovnika svoga vreme-na, koje nije praštalo promovisanje različitog od zvaničnog morala, obeležena je i boravkom u zatvoru pod optužbom za „nakazno ponašanje”. Stoga je ovaj pesnik najbolji primer i putokaz u kojoj meri je kruto i tradicionalno društvo, sa strogim i nehumanim zatvorima, u stanju da uništi čoveka u nevolji.

Obim monografije je 181 stranica. Struktura je prikazana kroz 13 po-glavlja sa tematskim naslovima. Monografija je pisana jasnim, razgovetnim, naučnim i nadasve prepoznatljivim stilom. Rečenice su precizne, sadržajne,

* Docent, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad, e-mail: [email protected]

BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (1–3): 87–90 PRIKAZI


88

potpune i sa lakoćom upućuju čitaoca na suštinu izložene materije. Iako je monografija, po svojoj aktuelnoj tematici, namenjena stručnom delu javnosti koja gravitira prema društvenim naukama, nema nikakvih smetnji preporučiti je i široj javnosti.

U prvoj glavi se daje opšti osvrt na totalne ustanove i osuđenike, odno-sno, po rečima samih autora, njihove „stanovnike” koji se nalaze na izdrža-vanju kazne. Posebno se naglašava prisustvo degradirajuće ceremonije koja počinje od samog kontakta osuđenika i zatvorskih organa, pa sve do njihovog napuštanja. Problematika reifikacije i dehumanizacije osuđenika sadržana je u sledećem (drugom) poglavlju. U njemu se, kroz citiranje referentnih auto-ra i navođenjem primera iz naše penitencijarne prakse, ukazuje na pogubno svojstvo nehumanih zatvorskih uslova i njihov negativan uticaj na osuđeni-ke. Treće poglavlje obuhvata specifičnu problematiku iz oblasti psihijatrije a odnosi se na neopuzdanost psihijatrijske dijagnoze. Preciznije, autori su prikazali zapanjujuće rezultate Rosenhanovog eksperimenta sprovedenog sa pseudopacijentima čiji su rezultati, objavljeni daleke 1973. godine, izazvali žestoke reakcije.

Stigmatizacija koju sa sobom nosi kretanje optuženog kroz krivični po-stupak, a potom i za vreme boravka u totalnim ustanovama, predmet je intere-sovanja autora različitih profila (sociologa, kriminologa, psihologa, pravnika itd.). Sledstveno tome, autori nam, u četvrtom poglavlju, ukazuju na sve ne-gativne posledice koje povlači stigmatizacija (žigosanje, obeležavanje i sl.) osuđenih lica, kako unutar penitencijarnih ustanova tako i u postpenalnom periodu. U petom poglavlju srećemo se sa čezarom Bekarijom i njegovim poznatim delom štampanim u formi pamfleta O zločinima i kaznama. No, kao prethodno pitanje, obrađuje se pitanje krvne osvete na području Kosova i Metohije kroz Kanon Leke Dukađinija. Istovremeno, ukazuje se na prisustvo krvne osvete i kod naroda sa drugih geografskih područja (Albanije, Crne Gore, Sardinije, Sicilije i dr.). Bekarijine ideje su počivale na kažnjavanju kroz lišenje slobode sa prinudnim radom. Međutim, prema rečima autora, Bekarija emfazira i ideju prevencije, prema kojoj se kazna ne primenjuje zbog izvršenog krivičnog dela, već da se ono ne bi izvršavalo u budućnosti.

Istorijski osvrt na zatvore iz starog i medijevalnog sveta počinje sa navo-đenjem dela poznatih antičkih mislilaca. Citiraju se odabrani segmenti čuvene Eshilove tragedije Okovani Prometej. Pored toga, prikazane su ilustrativne fotografije na kojima se nalazi Prometej i imaginarni zatvori italijanskog au-tora Đovanija Batiste Piranezija. Zatvaranje, kao metod izolacije prestupnika, obuhvata više razvojnih perioda oličenih u sistemu zajedničkog (grupnog),

Prikaz monografije TOTALNE USTANOVE I DEPRIVACIJE: Knjiga o čoveku u nevolji

89

ćelijskog izdržavanja kazne (pensilvanijski i oburnski sistem) i progresivnim sistemima (engleski, irski, makonokijev i dr.) .

Zatvorenička subkultura i deprivacije se nalaze u uzročno-posledičnom odnosu sa psihološkim procesima kroz koje prolaze osuđenici tokom boravka u totalnim ustanovama. Svesni te činjenice autori su posebnu pažnju posveti-li ovoj tematici istovremeno apostrofirajući istraživanje profesora Dobrivoja Radovanovića o zatvoreničkoj subkulturi u studiji Čovek i zatvor. Reč je o temi kojom se bave penolozi u svojim istraživanjima zatvoreničkog načina života. Međutim, autori su, sa svog aspekta, ukazivali na nove dimenzije u proučavanju fenomena deprivacije i otuđenosti osuđeničke populacije. Prvi autor monografije je svoja neposredna iskustva stečena dugogodišnjim radom u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija koristio tokom rada na monografiji. Drugi autor je sa psihološkog aspekta osvetlio fenomen zatvorske subkulture i deprivacije koristeći se, pri tome, validnom argumentacijom i referentnim izvorima iz oblasti penologije, psihologije i srodnih nauka.

U narednim poglavljima monografije obrađivana su psihološka stanja osuđeničke populacije. Pri tome, ukazuje se na faze kroz koje ličnost osuđe-nika prolazi počev od perioda kada se nalazio na slobodi pa sve do redefini-sanja svojeg „ja” u zatvorskim uslovima koji stvaraju promenu unutrašnjeg psihološkog prostora osobe i načina na koji razmišlja – Weltanschauung. U poslednjim poglavljima prikazane su fotografije iz najozloglašenijih zatvora u svetu među kojima se jedan nalazi u srcu Evrope, u Francuskoj, pod pomalo ironičnim imenom Zdravlje. Istoimeni zatvor je poznat po brutalnostima i ne-humanim uslovima što dokazuje veliki broj samoubistava među osuđenicima o kojima javnost nije bila upoznata.

U poslednjem poglavlju autori se, nimalo slučajno, ponovo vraćaju Oskaru Vajldu. Citirajući pisma napisana tokom boravka u zatvoru i nje-gov, po rečima autora, prvi put necenzurisani ispovedni tekst De profundis. Karakter ovog pisca, smisao za humor ili možda satiru, potvrđuje njegova iro-nično obojena rečenica „da ne može odoleti želji da postane robijaš”. Jednom rečju, na početku i na kraju teksta monografije stoji Oskar Vajld pesnik, pisac, dramaturg... koji je na svojoj koži osetio težinu robijaških lanaca i svu gorči-nu svoje odluke da bude drugačiji.

Na kraju, bila mi je osobna čast i zadovoljstvo da prezentiram čitaoci-ma naučnog časopisa Pravo teorija i praksa monografiju dva vodeća autora dr Zlatka Nikolića i dr Leposave Kron koji su odavno, u svojim oblastima, pomerili granice nauke i trasirali put svim mlađim autorima šire društvene orijentacije. Istovremeno, delim veliku odgovornost za sve napisano jer nije nimalo jednostavno jednom pravniku-krivičaru prikazati štivo koje odstupa


90

od uobičajnih klišea pružajući nemerljiv doprinos nauci. Zato ću ove redove završiti citiranjem iz dela recenzije prof. dr Dragana Jovaševića. „Ukupno uzev, monografija pod gornjim naslovom je davno željeno štivo, kao knjiga o čoveku u nevolji, jer pravni sistemi u svetu i kod nas malo vode računa o tim nevidljivim posledicama naše rekcije na prestupe. To ne znači da će se automatski ukinuti sve posledice deprivacija slobode, autonomije, sigurnosti i dr. u totalnim ustanovama, ali čitaocima i, posebno, zakonopiscima, ova monografija će značajno doprineti da znatno opreznije i rafiniranije pristupe problemu”.

91

UPUTSTVO AUTORIMAZA PISANJE I PRIPREMANJE RUKOPISA

Uređivački odbor časopisa „Pravo – teorija i praksa” moli saradnike da tekstove za objavljivanje pišu u skladu sa sledećim uputstvom:

U časopisu se objavljuju radovi iz pravnih ekonomskih i društvenih disci-plina. Pod terminom radovi podrazumevaju se: članci, prikazi, analize propisa, studentski radovi i drugi prilozi. Radovi se po pravilu dostavljaju u elektron-skom obliku na sledeću e-mail adresu: [email protected].

Svi radovi podležu recenziji. Svaki naučni rad ocenjuju bar dva recezenta po izboru redakcije. Redakcija ima pravo da prilagodi rad pravilma uređivanja časopisa.

Opšte informacije za pisanje rada:Radove pisati na srpskom ili engleskom jeziku. Koristiti vrednost 25 mm

za sve margine.Rad treba da bude napisan u tekst procesoru Microsoft Word, fontom

Times New Roman, veličine 12 pt, latinicom, prored 1,5. Obim rada može biti najviše do 16 stranica formata A4, uključujući tekst, tabele, slike, grafikone, literaturu i ostale priloge.

Na naslovnoj strani članak treba da sadrži naslov rada na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 14 pt, Bold. Zatim razmak, pa na-vesti ime i prezime autora, titulu, afilijaciju (mesto zaposlenja), e-mail adresu i kontakt telefon, veličine 12 pt. Zatim razmak, pa napisati apstrakt, dužine do 250 reči, na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 12 pt. Ključne reči se navode nakon jednog reda razmaka ispod apstrakta, na srp-skom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku. Treba da ih bude maksimalno pet, veličine 12 pt, Italic. Zatim razmak, dva reda pa sledi tekst rada.

Radove pisati jezgrovito, razumljivim stilom i logičkim redom koji, po pravilu, uključuje: uvodni deo, razradu teme i zaključak. Veličina slova za osnovni tekst je 12 pt. Naslovi i podnaslovi u tekstu 12 pt, Bold.

Za pisanje referenci koristiti APA (Priručnik za publikovanje, Američko psihološko društvo) međunarodni standard za pisanje referenci s tim što smo zadržali citiranje u fusnotama. Napomene tj. fusnote mogu sadržati dopunska objašnjenja ili komentare koji su u vezi sa tekstom. Fusnote se pišu u fontu 10 pt.

Primeri kako da citirate određenu vrstu izvora koje koristite:1. Primer ukoliko citirate monografiju:a. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad,

Privredna akademija, str. 48

92

2. Ukoliko monografija ima više od tri autora:a. Carić, S. et al., (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar

za privredni consulting, str. 56

3. Primer ukoliko citirate članak iz časopisa:a. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema

maloletnicima. Pravo – teorija i praksa 26 (7-8), str. 78

4. Primer ukoliko citirate rad iz Zbornika radova:a. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravič-

ne novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik) Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa savetovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 150

5. Primeri ukoliko citirate izvor sa Interneta:a. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-

sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com_content&task=view&id =930&Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O. (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Power Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrijski pokazatelji učinka časopisa. (2009, Novem bar 14). Pre uze to sa: http://ceon.rs/index.php?option=com_content&task=-view&id= 84&Itemi d = 896

d. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

6. Primeri ukoliko citirate Zakona. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93;b. Ukoliko preciznije citirate: Zakon o obligacionim odnosima, Službeni

list SRJ, br. 31/93, član 18. stav 2.

7. Ukoliko ponavljate citirane reference – primeri:a. Ukoliko u radu citirate samo jedan tekst određenog autora, kada prvi

put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Carić, S. op. cit. str. 77

b. Ukoliko više puta citirate različite tekstove istog autora, kada prvi put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Kokolj, M., Prekršajno pravo, str. 98 ili Kokolj M., Krivično procesno pravo, str. 69

93

8. Citiranje teksta na istoj stranici kao i u prethodnoj fusnoti:a. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora i sa iste stranice kao i u prethodnoj

fusnoti: Ibid.b. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora ali sa različitih stranica kao i u

prethodnoj fusnoti: Ibid., 25Na kraju svakog naučnog čanka obavezno je napisati Literaturu odnosno,

spisak korišćenih, odnosno citiranih referenci po abecednom redu.

Literatura

1. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, Privredna akademija

2. Carić, S. et al. (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar za privredni consulting

3. Ceon. Bibliometrijski pokazatelji ucinka casopisa. (2009, Novembar 14). Preuzeto sa: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task = view&-id = 84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O., (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Pouer Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

5. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima. Pravo – teorija ipraksa 26 (7-8), str. 76-92

6. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravične novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik), Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa save-tovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 139-154

8. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930& Itemid

9. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93

Documents

Pravo teorija i praksa 2012-01-03 · 1/3/2012 · međunarodno trgovinsko pravo već i za trgovačku struku i tehniku poslova-nja, odnosno arbitre od ugleda u koje imaju poverenja