POSTMODERNISTIKO PRIPOVEDANJE I ANALITIKI DISKURS Postmodernizam je morao nastati barem s dva, dodue protivurena, razloga. Predodredila ga je izvesna povezanost, svojstvena zapadnoj civilizaciji, razvoja i kulturnih fenomena. No ova povezanost, posebno ako je postmodernizam odista pria o kraju povesti, ne znai nita drugo do da se postmodernost ne moe aistorijski apsolutizovati, tj. da spada u kontinuum samopotvrivanja modernosti, /25/ u kojemu se jasno prepoznaju uinci univerzalnog znaaja razvoja. Postmodernizam deli sudbinu kulturnih fenomena i kad podrava formalno odvajanje umetnosti od drutvenog ivota; /4/ on umetnost, to su inili i moderni avangardni pokreti, pretvara u drutvenu stvarnost. Time joj vraa dimenziju koju joj je (uglavnom teorijski) oduzeo. Oito, postmodernizam se strukturira na drugom mestu, zapravo, kao diskurs tog drugog mesta, mesta Drugog. U zapadnoj kulturi je svaki diskurs odgovor na izvestan problem. U stvari, ona svaki diskurs shvata, racionalizuje kao odgovor na neki problem. Time onda (valjda, zbog necelosti koja joj je, kao i svakoj kulturi, svojstvena) prikriva pravi red stvari i omoguuje ubeenje da je nad diskursom, bilo kojim, uvek nadnesena senka univerzalizma vrednosti razvoja. Nije tom udesu umakao ni postmodernizam, iako svoj diskurs liava referentnosti, iako se odrie istine. Odustaje i od istinitosti vlastitog diskursa. Tako la promovie, lakanovski, u istinu (po Lakanu je la uslov istine). No cilj postmodernistikog diskursa, bez obzira na to to se strukturira na mestu Drugog, barem u jednoj ravni smisla, ne moe biti drugaiji od cilja onih koji ga primaju. Na mestu Drugog ovaj diskurs preuzima njihove zahteve. Ve stoga, postmodernistiko pripovedanje nije moglo izostaviti neke dominante logike razvoja, na primer politiku dimenziju diskursa. Postmodernizam odbija svaku ideju totaliteta, i u filosofiji. Prosvetiteljski program osloboenja oveka pomou nauke po teoretiarima postmodernizma, je bolest od koje pati XX vek. /3/ Istina, ima teoretiara, i to ozbiljnih, koji misle da je postmodernizam nemilosrdno liio umetnost politikog sadraja. /4/ Ovakva neslaganja, uzgred reeno, sem to su proizvod nepotpunog uvida u pravo stanje stvari i, naravno, nemogunosti jednoznanih odreenja neega to je sutinski heterogeno, to je zapoelo pod krilaticom sve je moguno, ovakva neslaganja spadaju u tipian postmodernistiki folklor. Postmodernizam je proizvela i nunost otpora univerzalnom znaaju razvoja u zapadnoj civilizaciji (i to je drugi razlog s kojega se on morao pojaviti); proizvela ga je nunost otpora racionalizmu, presuditeljskoj ulozi naune istine, sistematinosti zapadne civilizacije, reju, ideolokom nasilju, koje je predujmilo katastrofinost postmodernistike misli. Treba li se, onda, uditi zato apokaliptika postmoderna svest povijest sagledava kao polje ruevina, kao usud i ruinu /10/ i to, u okviru istorije, knjievni diskurs vidi kao groblje diskursa. Racionalizam je nadgledao i traganje za zaumnim jezikom, za slobodom novog poetka. Ipak, sistematinost i racionalizam diskursa moderne (vidni i u manifestnoj dramatizaciji diskontinuiteta) nisu mogli da otklone svaku neizvesnost s kojom se subjekt zapadne civilizacije suoavao u logici razvoja, nisu mogli skriti da je samosvesni subjekt moderne ekscentriran. Postmodernizam je zato i postao zavodljivi diskurs dananjice.

U nedoumicama logike razvoja, logike moderne on najpre prepoznaje nemo mita o umu, mita nauke (koja kri i vlastita pravila), njihovu nesposobnost da izbriu tragove razlika koje otklanjaju, prepoznaje, potom, prodor paradoksa postojanja, razlike koja ga artikulie kao kulturni fenomen. Postmodernistiki diskurs smiruje nesigurnost koju ostavlja logika razvoja, smiruje je tako to je usvaja kao svojstvo postojanja. Protivurenost razloga koji su doveli do pojave postmodernizma izgleda da se pretvara u paradoks postmodernizma. Ali, ona je i ishodite onoga to sam nazvao postmodernistiki folklor. U izvornom vidu, kao protivureje, ustrajava u shvatanjima i formulacijama postmodernizma, te u poziciji besednika, koji je, u isti mah, gospodar, onaj koji, hegelovski/lakanovski, umire da bi postojao i zbilja znao, onaj za koga se pretpostavlja da zna i onaj koji, kao nesvesni subjekt, odista zna. Postmodernizam je opinjen vavilonskom zbrkom; uvek u nju upada i kad je otkriva kao oznaitelj koji, nuno, uspostavlja (simboliki) red. Kao nesvesni subjekt, besednik bi se u diskursu morao nalaziti na mestu histerika, nalazi se, meutim, na mestu analitiara, koji omoguuje raanje oznaitelja. Postmodernizam se nije odrekao istine knjievnog govora, iako, nainom pripovedanja, pokazuje da postoji samo parcijalna istina. Svaka beseda funkcionie kao oznaitelj, to e rei kao subjekt besednika i njegove istine. U postmodernistikom pripovedanju je to vidnije no u drugim pripovednim modelima. Postmodernizam otvara sve mogunosti besede i njenog proizvoenja istine. Pokazuje to, meu ostalim, neprekidno ispitivanje statusa pripovedaa i pripovedanja. Razgraivanje pripovedanja (po dekonstruktivistikom naelu), raspitivanje o pripovedau, pripovedaevo samopropitivanje moguno je shvatiti kao nain zavoenja itaoca, vid dramatizacije ontoloke nesigurnosti, razume se, ako, stvarno, diskursi upravljaju poljima pozitivno zbiljskog, /27/ tj. ako i postmodernistiki diskurs upravlja poljem pozitivno zbiljskog, to on, po logici drugog razloga svoga nastanka, ne bi trebalo da ini, no to mu se, po logici prvog razloga, deava. Pripovedanje pripovedanja, raspitivanje o statusu onoga to jeste (sudbinu pripovedanja u postmodernizmu moe da doivi bilo ta, bilo koji oblik stvarnosti), ukoliko nije proizvod kartezijanske sumnje, a to, zacelo, nije (postmodernistika meka misao nema na obzoru kartezijansku izvesnost), raspitivanje o statusu stvarnosti, predmetnosti predmeta raskriva se kao samo realno, gde je svaki oblik pripovedanja dolazio po identitet, a da to nije znao. Postmodernistiko pripovedanje pripovedanja propitivanje je nulte take govora, zapravo onog diskursa (koji ne postoji, koji se uspostavlja u postmodernistikom pripovedanju) to na neki nain posreduje svaki drugi diskurs. Lakan tu ulogu namenjuje analitikom diskursu, /12/ koji, hajdegerovski reeno, treba da raskrije istinu stvari, tj. istinu diskursa. I postmodernistiki pripovedni diskurs istinu stvari, te svoju istinu trai u realnom. To znai da se postmodernizam opredeljuje za neestetski karakter umetnosti i, da li, za umetnost kao deavanje istine, dakle, za hajdegerovski model umetnosti, ili, preciznije, za lakanovski govor o

deavanju istine. Opredeljenje za neestetski karakter umetnosti, svedoi o pomeranju umetnosti iz metafizikog centra prema periferiji. Postmodernizam je moguno shvatiti kao dramatizaciju (hegelovskohajdegerovske) predstave o kraju umetnosti, tj. kao ostvarenje elje umetnosti da bude neumetnost, to je zapravo, lani modernizam postmodernizma, /2/ lana nada umetnosti, kojom se postmodernizam, izgleda, igra i kojom maskira ono to mu se zbiva u realnom. Postmodernizam, na prvi pogled, ne moe imati ulogu koju ima analitiki diskurs (iz njega su izvedeni ostali diskursi: univerzitetski, diskurs gospodara, diskurs histerika), iako i jedan i drugi u realnom trae istinu stvari, svoju istinu, iako su, najzad, u realnom na istom poslu. Postmodernistiki pripovedni diskurs je, ipak, samo jedan oblik pripovedanja i po tome nesvesno psihoanalize. /5/ Literatura u psihoanalizi funkcionie kao nemiljeno psihoanalize, to ovu uvlai u literaturu. No ako nema modernosti (a na tako to pokazuje naelo smenjivosti u moderni, poslednjih decenija promovisano u jedinu izvesnost stvaranja), tj. ako postoji samo postmodernost koja se ne zna (pripovedanje pripovedanja je kraj samoosveivanja pripovedanja), doista se moe rei da je i postmodernistiki pripovedni diskurs samo realno, to je, po Lakanu, analitiki diskurs. (Praksa i u jednom i u drugom sluaju moe da odstupi od osnovne sheme.) Iz postmodernistikog diskursa izvedeni su, onda, svi drugi pripovedni diskursi. Svejedno je to on nije artikulisan pre diskursa moderne. Nije bio artikulisan ni analitiki diskurs pre Frojda, tj. Lakana, koji ga formulie i formalizuje, to ne znai da kao strukturno ishodite, koje je svagda ve tu, nije modelovao svaki drugi diskurs. Postmodernistiki diskurs pamti iskustvo moderne, tavie, nalazi se sred tog iskustva. No to mu i omoguuje san o neestetskom poetku, o istom nereferencijalnom jeziku, /22/ o oslobaanju od supstance, oslobaanju od razlike subjekta i objekta. A i nema istog neestetskog poetka, ako to nije poetak poetka, u koji se, opet, zakonito ucelinjuju krhotine povesti i stvarnosti. Mo zapoinjanja zasniva se na ve zapoetosti jednog predliterarnog ivotnog teksta. /27/ Ve zapoetost postmodernistikog diskursa, njen neestetski, neideoloki karakter nalazi strukturni model ve zapoetosti (artikulisan u analitikom diskursu), koji se svagda aktualizuje u razliitim prilikama i u razliitim lancima oznaitelja. Za nastajanje Lakanovog analitikog diskursa bitno je postojanje drugog (autre), mogao bih rei: postojanje a (znaka, sigle drugog), koje e kao objekt malo a kod Lakana postati uzrok elje, izgubljeni objekt (izgubljeni drugi), koje e, dakle, kao slovo (prvo slovo azbuke), kao pismo postati uslov diskursnosti, u koje je diskursnost upisana. Za nastajanje, za mogunost analitikog diskursa vano je postojanje drugog koji pita, naime, onog koji ne zna da zna. On omoguuje novi poetak, kvazibelinu smisla a, koju diskursa treba da oboji. Diskurs nastaje kao odgovor, ali na mestu pitanja. Pravi odgovor na pitanje moe dati jedino drugi, ne samo s onih, u filosofiji opteprihvaenih razloga (odgovor je sadran u pitanju), no zato to on

pitajui uvodi u spor simboliki poredak i poredak sveta. /9/ On i menja simboliki poredak; mogu li rei, uspostavlja ga iznova. Sigurno je da a to moe. Drugom to omoguuje mesto u diskursu, koje odgovora mestu falusa u nesvesnom lancu oznaitelja, mestu osnovnog oznaitelja. Ovome se, zbog te privilegije, kritiki, pripisuje transcendentalni karakter. /8/ No mesto drugog samo odgovara mestu falusa. Moda ga moe zbiljski zaposesti a, pismo nekog mogueg smisla. Drugom nije dato, on to odista nije u stanju, da nae novi poetak, iako ga posreduje ali kao objekt. Besednik je, stoga, za drugog oznaitelj. Po Lakanovoj teoriji subjekt, oznaitelj/besednik odreuje drugog u njegovoj subjektnosti, uprkos tome to on drugom vraa njegovu poruku u izokrenutom obliku. Ali, oznaitelj/besednik, na mestu koje mu drugi dodeljuje, govori govor tog drugog, koji (govor) tog drugog konstituie kao subjekt. Ovaj obrat je vaan za razumevanje stvarnog poloaja drugog u postmodernistikom pripovednom diskursu. Naime, za postmodernizam su na njegovim poecima za oblikovanje diskursa zbilja bili vani postojanje drugog, njegov govor i njegovi zahtevi, vaniji od izazova pisma kome e se zreli postmodernizam vratiti. Dosledno pravilu autoreferencijalnosti postmodernistiki diskurs pokazuje svoju zavisnost od drugog. Ova je dramatizovana kao strukturno ishodite diskursa, bez obzira na to da li njegovu ulogu ima italac ili pripoveda (autoru u postmodernistikom pripovedanju, formalno, pripada uloga analitiara u analitikom diskursu, sutinski, on se nalazi na mestu drugog, s obzirom na to da ga, u izvesnoj meri, diskurs njegovog pripovedaa odreuje u njegovoj subjektnosti, odreuje ga oznaitelj (pripoveda). Dodue, dramatizaciju drugog proiva ironina igra. No ona ne menja njegov stvarni status. Ironina igra je produkt postmoderne antiestetike i po tome uslov novog poetka, te i ovakve dramatizacije diskursa. Konano, desakralizacija svakog novog poetka je, ako se moe verovati mitu, nuna. A postmodernizam je, uza sve ostalo, sklon i remitologizaciji sveta i umetnosti. I teorija postmodernizma pretpostavlja drugog, i to drugog koji, i kao drugi govora (o njemu je zapravo re u strukturiranju postmodernistikog diskursa), ima odreen socijalni poloaj. Tom drugom su, barem na poecima i u Americi, postmodernisti prepustili ak i pravo na ideologizaciju, koje se, inae, odriu. Ovaj ustupak, teorijska i umetnika slepa mrlja, proizvee izvesnu retrogradnost postmodernistikog diskursa i uticati na njegov ukupan izgled. Postmodernisti e neoprezno i, uglavnom, u neskladu s vlastitim idejama, pristati na sumrak subjekta, fenomen koji e postati dominantna karakterisitka postmoderne senzibilnosti, /30/ iako je zapravo to to im je potureno kao sumrak (samosvesnog) subjekta ekscentrinost subjekta; nju u svojoj prozi oni i dramatizuju. Je li onda ovde re o nesporazumu, nepoznavanju, ili nedostatku prave knjievne samosvesti? Pristanak na spoljanjost diskursa kao na samu punou sutinski je obeleio postmodernizam. Ovaj pristanak je, navodno, iznudila masovna kultura, iji (ne)estetski model stvaranja, po oprobanom receptu moderne, postmodernizam usvaja. Izgleda da su teoretiari postmodernizma i, naravno, postmodernisti u (ne)estetskom karakteru masovne kulture, koji, na ontolokoj ravni, ne moe imati drugaiji smisao nego to ga ima bilo koja

druga kultura, prevideli sivu shematinost odnosa u delu, koje pripadnik te kulture od nje oekuje i zahteva. U sutini, taj zahtev je univerzalan. Nalae ga naelo komunikacije, koja se svodi na komunikaciju modela, ija sloenost, meu ostalim, zavisi od koliine informacija i namera besednika. Sloenost komunikacije modela je stalni izvor zebnje modernog subjekta. Oslobaa li ga postmodernizam strepnje pristajanjem na spoljanjost diskursa, ako ono znai i pristajanje na jednostavne i, po pravilu, prazne modele. Nada da e primalac, ekscentrini subjekt, moi da taj i takav model ispuni moguim smislom nije uverljiva. Kad bi tako to bilo moguno ne bi bilo ni potrebe za postmodernizmom, on bi bio nemogu. Zato postmodernizam samo hini shematinost svog govora. Problem usvajanja diskursa masovne kulture, citiranja, autoreferencijalnosti, itd. i posebno problem drugog u postmodernistikom pripovednom diskursu valja jo jednom promisliti, ovog puta u kontekstu shvatanja novog poetka kao reaktualizacije promene simbolikog poretka. Drugi je u tom kontekstu isto to i drugi govor. On je to i u analitikom diskursu, utoliko pre to govor, kao to tvrdi Lakan, /13/ konstituie ljudsko bie. U postmodernistikom pripovednom diskursu, rekao bih dosledno i doslovno lakanovski: sve to u realnosti uspostavlja drugu realnost stie smisao samo u funkciji poretka govora. Konano, tu je ideju i tako Lakan formulisao. /14/ Jesu li je postmodernisti od njega preuzeli to, naprosto, nije ni vano, posebno sa stanovita postmodernistike poetike. Iz perspektive poretka govora (te iz lakanovske perspektive) novi poetak mogu razumeti kao sredstvo prepoznavanja, tj. kao nain ustanovljavanja razlike. Treba rei da razlika u postmodernizmu ima dekonstruktivistika obeleja. Naime, u postmodernizmu je razlika ono to pokazuje na nemogunost kontinuiteta. No razlog s kojeg se u postmodernizmu misli da je kontinuitet nemogu jeste lakanovski. Novi poetak i ceo postmodernistiki diskurs pokazuju da je govor tu pre svake stvari koja se iza njega nalazi. Formalizacija je Lakanova, / 14/ scenario postmodernistiki, posledica izgled (postmodernistikog i lakanovskog) diskursa, koji, s obzirom na to da je govor ve tu, mora bit i diskurs govora o govoru, ali i diskurs o onome o emu govor ne govori. Strukturno ishodite u drugom diskursu pomae da se raskrije ono to je oduvek ve neskriveno, da je govor ambivalentan i apsolutno nedokuiv. / 14/ Postmodernizam sluti tu njegovu odliku. Nesporazume, koji odatle nastaju, pokuava da neutralizuje metagovorom, koji samo maskira nedokuivost govora. Rekao bih da postmodernisti uivaju u toj nedokuivosti. U njoj bi valjalo da uiva i primalac. Prethodno bi morao da prozre igru oko nedokuivosti, kao dodatak uivanju, ili kao alibi manjka uivanja. Moe li nedokuivost govora biti i poslednja istina postmodernistikog diskursa? Da izbegne to pitanje i druge dileme koje nedokuivost govora namee, postmodernizam problem istine govora sklanja iza naglaavanja privienja istine i vlastitog govora. Razvezuje li time, odista, vrednosni odnos svoje simbolike veze s opredmetljenjem i subjektivizacijom, kako su skloni da misle kritiari postmodernizma. /6/ Ili je vampirski karakter vrednosti pravo stanje stvari, koje postmodernizam, nakon odustajanja od

ideoloke iskljuivosti, neutralno raskriva. Diskurs koji (drugi) govor strukturira jedva moe sadrati kakvu takvu ideju univerzalizma. Postmodernizam ne priznaje teleoloku progresiju znaenja i istine. /29/ I ne moe je priznati: govor poznaje i priznaje samo univerzalizam simbolikih shema. Privienja istine njih ne zaklanjaju. Privienje istina u postmodernistikom pripovednom diskursu element je poruke teksta koju alje nesvesni subjekt, dakle, subjekt koji zna, no koju besednik ne razume. Svojim nerazumevanjem, nepoznavanjem on je odreuje. Naime, iz nerazumevanja je on formalizuje. Besednik je oznaitelj ovog nesvesnog subjekta, drugog govora u postmodernistikom tekstu. I kao u analitikom diskursu besednik (analitiar) delatelj postmodernistikog pripovednog diskursa (Lakan ga zove lagent, to, meu ostalim, znai agent, detektiv, itd.; detektivsku crtu ovaj detalj diskursa sigurno ima) nesvesnom subjektu vraa njegovu poruku u izokrenutom obliku. To bi mogao biti i razlog bitnih formalnih karakteristika postmodernistikog pripovednog diskursa, pre svega, diskontinuiteta pripovedanja, ali i privienja govora istine. Delovanje ove postmodernistike sheme pripovedanja moguno je ilustrovati na razliite naine i razliitim primerima iz pripovedne prakse. Dovoljno je na mestu nesvesnog subjekta zamisliti postmodernizmu drag citat tradicionalnog romana, bilo kakav citat da se raskrije mehanizam (analitikog) oformljenja poruke u tekstu. Citat, kao nesvesni subjekt, zna. Pripoveda ne zna (ili delimino zna) to to citat zna, pa ipak ga svojim nepoznavanjem, kao oznaitelj, odreuje. Ceo proces se zavrava za postmodernizam, moe biti, najznaajnijim detaljem, vraanjem citatu njegove poruke u izokrenutom obliku, koje u citatu mora izazvati neki vid prestrukturacije. Privienje govora istine i istine govora i vampirski karakter vrednosti u postmodernistikom pripovedanju kao aktualizaciji pomenute sheme i u neizbenom kontekstu novog poetka stiu izvesnu postojanost, to znai da ih valja misliti kao istinu delatelja, postmodernistikog pripovedaa koju on alje drugom, primaocu koga dramatizuje. Primaocu stie efekat istine, koji, u sutini, proizvodi odnos pripovedaa i drugog. U analitikom diskursu kod Lakana ovaj se efekat zove produkcija. U modernizmu bi to bilo estetsko. S obzirom na neestetski karakter poetka postmodernistike umetnosti u postmodernizmu produkcija moe biti postestetsko, makar u meri u kojoj podrazumeva i elementarnu ivotnu praksu. Isti je onda, kao analitikog diskursa, i cilj postmodernistikog pripovednog diskursa: shematski reeno, osloboenje, razvezivanje subjekta; u postmodernistikom diskursu to znai govora (drugog govora), teksta, naravno i teksta koji treba da dovede do razvezivanja (drugog) teksta, dakle, postmodernistikog teksta. Odavde ne treba zakljuiti da se u postmodernistikom pripovednom diskursu ne mogu nai emancipatorske namere, koje su psihoanalizi pripisivane, no na koje ova na globalnom drutvenom planu nije ni pomiljala. Efekat koji postmodernistiko pripovedanje proizvodi u drugom govoru moraju podrati i stvarni drugi,

itaoci, kao efekat proizveden u njima. Tu proizvodnju itaoci podravaju uvek kao pojedinci. Sudelovanje stvarnog drugog (ponekad i formalno) upisano je u tekst, upisao ga je koncept pripovedanja. Za postmodernizam je, bez obzira na izvesnu raskalanost igre, koja mu je svojstvena, vano potovanje koncepta dela; vana je veza izmeu dela i koncepta, gotovo koliko i za vokovizuelnu umetnost, koja je postmodernizam i pripremila. Efekat u drugom govoru stvarni drugi mora da rememorie. A u postmodernizmu ponovno memorisanje nema kao zadatak nita drugo osim emancipatorskog dejstva kao takvog. /28/ No ta je to emancipatorsko dejstvo kao takvo? Moe li se ono drugaije poznati do u emancipaciji neega? Istina, emancipacija neega ne mora slediti logiku i zahteve razvoja. Emancipacija u postmodernizmu zapravo i znai oslobaanje od shvatanja po kojemu su rast i novum krajnje vrednosti kojima valja teiti. Ovde je vano da postmodernizam, budui pripravan na osloboenje (neega, nekoga), poseduje istinu, znanje. I to je etvrti element postmodernistikog diskursa:

delatelj (ipovedanje, pripoveda) istina, znanje upravo kao u Lakanovoj shemi diskursa.

drugi (govor, tekst) produkcija

Znanje u postmodernistikom diskursu razlikuje se od znanja u analitikom diskursu. U postmodernistikom diskursu i znanje koje se zna, koje zna kao koncept, zna i kao subjekt koji ne zna da zna, U postmodernistikom diskursu, naime, teorija je sastojak umetnike prakse, ako ta praksa i zna. Konano, malo je poetikih pravila koja bi bila iskljuivo tehnika pravila. Koncept je moguno shvatiti kao niz tehnikih uputstava, tj. kao tehniko znanje, koje se prepoznaje u umetnikoj praksi. Koncept zna, lepo se to vidi u vokovizuelnoj umetnosti, ako zna da neki element sveta, stvarnosti, kojim se vokovizuelna umetnost obino koristi, preobrazi u oznaitelj, ako omogui pojavu oznaitelja. U postmodernistikom pripovednom diskursu to znai: ako efekat u drugom govoru postane oznaitelj, to je, bez sumnje, teak zadatak. Ne treba zaboraviti da se na tom mestu u analitikom diskursu nalazi S1, oznaitelj gospodar. Koncept moe da omogui pojavu oznaitelja samo ako zna jo neto, to ne zna da zna, prosto reeno, ako je integralni deo umetnike prakse. Analitiki diskurs ne pretpostavlja nikakvo upravljanje subjektom. Ali, moguno je da on, usled prekida sublimatorskih procesa, uskrsne diskurs gospodara, koji je, u strukturnom pogledu, nalija analitikog diskursa. Za razumevanje postmodernistikog pripovednog diskursa je to vano utoliko to ako doe do prekida proizvodnje efekata u drugom govoru moguno je da se ovaj diskurs, a da ne zna, preobrazi u diskurs moderne. Proizvodnja oznaitelja u efektu drugog govora zapravo je nemogui zadatak. I ta nemogunost obeleava postmodernistiki pripovedni diskurs, istina, na nain na koji nemogunost realnog obeleava svaki diskurs.

Nemogunost je, to treba imati u vidu, samo zbivanje diskursa, /9/ povezano s pitanjem drugog. Pitanje drugog govora zajedno s tim govorom postavlja pitanje pripovedanja, koje, stoga, prestaje da bude neutralno mesto (nemogueg) dovravanja diskursa. Postmodernistiki pripovedni diskurs zapada u orsokak zato to ga je stigla nemo diskursa moderne, koju je valjalo da izbegne. Delovnici postmodernizma su zapazili da istina diskursa moderne nije, po pravilu, i istina stvari, ili kako bi to lakanovci rekli, ono to je oznaitelj za besednika nije ono to je postavljeno kao oznaitelj. Lek za tu razliku su postmodernisti nali kad su otkrili nain na koji se raa oznaitelj. Model moi time nije promenjen. Zato postmodernistiki diskurs, ako je i izbegao pomenutu razliku, nije umakao nemoi. Ni on ne uspeva da se, sasvim, odvoji od vlastite produkcije istine, na koju, dodue, ne pristaje, jer nema pouzdanog znanja ni sigurnog cilja i zato da bi se razlikovao do diskursa moderne. Uostalom, da li postmodernistiki diskurs uopte hoe neto da kae, naroito onda kad hoe sve da kae? Ili neto kazuje i kad nee nita da kae. Za psihoanalizu je pouzdan znak da govor koji odbija da bilo ta kae, koji hoe da bude samo deavanje, ista predmetnost, hou rei fonematinost, govora, ako ni zbog ega drugoga zato to odbija da ita kae, neto kazuje, ak kazuje najveu tajnu, skrivenu iza vie velova, u ovom sluaju, nesklad izmeu onoga ta je oznaitelj za besednika i onoga ta je postavljeno kao oznaitelj i to su diskursi moderne zakrivili. Slui li se postmodernistiki diskurs ovom podvalom da bi rekao to nee da kae, ili mu je to to sam nazvao podvalom imanentno? Izgleda da je podvala imanentna svakom diskursu koji se pojavljuje u useku nekog reda. Sigurno je da se na takvu podvalu oslanja i analitiki diskurs. O mehanizmu ovog diskursa opirno sam govorio na drugom mestu. /11/ Ovde u zato samo pomenuti Lakanovu tvrdnju da psihoanalitiki diskurs nee nita da kae, /15/ koja i u korpusu Lakanovih protivurenih tvrdnji zvui disonantno. Ona, naime, hoe neto da kae. Najpre da psihoanalitiki diskurs nee i ne moe da bude ni filosofija ni nauka, da je neto drugo. To e rei, on nee nita da kae, ako kazati neto znai kazati na nain na koji se govori u filosofiji i pozitivnoj nauci, u kojima je zaboravljena nedokuivost govora, te i nedokuivost stvari. Ali, psihoanalitiki diskurs ne moe nita da kae i zato to je diskurs o realnom, a to znai o onome to je strogo neimenljivo, /16/ to ne moe biti predmet pozitivne nauke i to filosofija izdaje im ga artikulie. Odbijanje postmodernistikog diskursa da neto kae moguno je shvatiti kao odbijanje ponovne artikulacije poretka moderne. U najboljem svome vidu i postmodernistiki diskurs je diskurs o realnom, o istoj predmetnosti u realnom, dakle, o neimenljivom, koje ne postoji ako nije imenovano. Da bi se oslobodio tog paradoksa, ili zbog neega drugog, tek postmodernizam manjak govora nadometa obiljem diskursa. Ovo obilje pokazuje na histerizaciju diskursa (deava se to i analitikom diskursu), koji mora da progovori kao simptom. Razume se, simptom je postmoderna. Simptom je i psihoanaliza, Lakan kae da je simptom analitiar. /17/ Ni jedan ni drugi nisu simptomi neega odreenog. Ponajmanje je re o simptomu

neke zajednike stvari. Jesu simptomi simptoma. Moe li se, u tom sluaju, rei da postmodernizam dramatizuje shemu analitikog diskursa. Nevano je koliko to ini namerno. Jer, oba diskursa se nalaze na istom poslu. Oba aktualizuju istu simboliku shemu. Nije Lakan samo zato da bi razgraniio odnose s naukom psihoanalizu nazvao literaturom. /18/ ta drugo moe biti diskurs o realnom. Posledice ovakve tvrdnje, meutim, pokazuju se u svakom pokuaju ustanovljenja bilo kakvog reda stvari, ponajpre ideolokog, raunajui tu i knjievno vrednovanje. Govor psihoanalize o realnom morao bi biti istinit, jasno, ako ona zahvata ono to u realnom jeste. Postmodernistiki pripovedni diskurs ne zna ni istinu ni la. Sam po sebi on je istina, razume se kao diskurs. Sve to dolazi preko te istine samo je efekat diskursa. Vidi se to iz dramatizacije pripovedanja kao efekta diskursa. Uostalom, pripoveda jedino tako i razume ta radi. Lakan je to ubedljivo pokazao za analitiara. /19/ Ali, razume li ita ako razume samo efekat diskursa? Ovo se pitanje moe i drugaiji postaviti: ima li ita drugo da se razume do efekat diskursa? Za postmodernizam tu nema dvojbi. Stvarnost, iako postoji, ne moe se drugaije pokazati do u unutranjoj protivurenosti stvaranja znaka, stvaranja diskursa. A ovo stvaranje ureuje meu sobom odnos znakova. Jer, postmoderna svest ima oseaj da je u mogunosti da se suoi samo s takvim nizom znakova, koji ne upuuju na stvari, ve iskljuivo jedni na druge, te je tako razumljivo nemogue iitati iz njih nekakvo istinom garantovano znaenje. /26/ Psihoanaliza je deifrovala upuivanje znakova jednih na druge im je otkrila da simboliko pokazuje na manjak, odnosno da je proizvod manjka. Kalem koje dete, iz Frojdovog poznatog primera, /7/ baca pod krevet ne pokazuje na majku koje nema, no na odsutnost majke. Time je ujedno, ma koliko to ona u poetku odbijala da prizna, psihoanaliza raskrila metaforiku prirodu svoga govora. Konano, ono to nju zanima nalazi se u jeziku. Sa tim neim na seansi se uspostavlja komunikacija, uspostavlja se komunikacija izmeu znakova. Po tradicionalnoj retorici je to neto trag, koji je Frojd uspeno otkrivao, po pravilu, na mestima na kojima je bio brisan. Frojd zato nije sluajno predstavljan ko retoriar nastranosti. Stavom da svaki diskurs stoji na mestu drugog diskursa koji je, zapravo, stav teorijske psihoanalize, postmodernizam dovodi metaforizaciju diskursa do kraja i raspusno je oslobaa s uverenjem da diskurs nije drugo do jedna mogunost diskursnosti i, pre svega, pokuava da oznaitelj oslobodi bilo kakve referentnosti. Ideal postmodernizma i, naravno, poststrukturalizma je vladavina lebdeih oznaitelja (...), oznaitelja koji niim nisu uslovljeni, / 30/ ideal postmodernizma, treba to jasno rei, jeste lakanovski koncept oznaitelja bez smisla. Svaki san o novom poetku odrava nada u mogunost otkria tog oznaitelja. Postmodernizam se ponaa kao da ga je ve otkrio. U sutini otkrio je (oduvek ve znan) koncept nesmisla. Postmodernizam ponavlja sudbinu, ako tako mogu rei, pisane psihoanalize. Po Lakanu nesvesno znanje u analitikom diskursu nalazi se na mestu istine. Nalazi se ono tu i kad psihoanalitiar pie? On, kao pisac, kau, nije ni vie ni manje privilegovan od bilo kog drugog pisca. /1/ Njegovo

iskustvo jeste, iskustvo psihoanalitiara (koje nije rezervisano samo za analizanda); ono ga ini privilegovanim, istina pod uslovom ako ga vie i izdanije otvara znakovima no to su im otvoreni drugi pisci. No vredi li to to, ako je pisanje deridijanska proizvodnja znakova, tj. ako je pismo opasan dodatak govoru, koji obezbeuje nesvesnom znanju da se nae na mestu istine. Iz lakanovske perspektive pisanje ne stvara naknadno. Mora onda biti neposredno stvaranje. Pesnici su oduvek mitologizovali tu dimenziju pisma. Dodue, oni su je videli kao in, apstraktni in, neke moi. Postmodernistima je gotovo svejedno kako e se stvaranje pisma formulisati. Za razumevanje mogunosti ponavljanja sudbine pisane psihoanalize u postmodernizmu zato je vanije Lakanovo miljenje, oito u sporu s Deridom, da pismo nije ni prvo ni drugo u odnosu na govor, koji se, veli Lakan, utiskuje u strukturu jezika. Ovu je, i to je za neke vidove postmodernizma vano, moguno shvatiti u prvotnoj istodobnosti pisma i jezika. /20/ Pokoji od postmodernista pokuava da rekonstruie tu istodobnost. Nailaze, meutim, na nezaobilaznu i nesavladljivu prepreku: odnos pisma i oznaitelja, na gledite s ove strane istodobnosti pisma i jezika, izvan kojeg oznaitelj ne moe biti shvaen; izvan kojeg ne moe biti shvaena ni istodobnost pisma i jezika. Ovu prepreku postmodernisti, takorei svi odreda, pokuavaju da zaobiu opredeljenjem za metanarativnu poziciju, postupak, gotovo posve, podudaran s postupkom opsesivca, koji sve ini da se sve to to ini ne desi. Opsesivac hoe da utrne ono to letopisac pie od poetka do kraja njegove istorije, /20/ letopisac u njemu (Lakan veli annaliste sa dva n, ime naglaava da je re o letopiscu, ali, posredno, time to ga iskljuuje, i da je taj annaliste, u umu informacija i analyste sa jednim n, dakle, analitiar koji zna ono to ne bi kao letopisac trebalo da zna). Opsesivac hoe da izbrie sam letopis. Brisanjem on letopis ustanovljuje kao palimpsest, ustanovljuje ga u njegovoj, mogu li tako rei, letopisnosti, u njegovoj izvornoj metaforinosti, ustanovljuje simptom/oznaitelj. Postmodernistiki prozni pisac brie samo pripovedanje, te mogunost letopisa o tragovima koje pripovedanje priziva. Na taj nain postmodernistiki prozni pisac, navodno, brie i te tragove. No metanaracija je trag tog brisanja traga; ona je i povratak drugog vremena u prvo, koji, po Lakanu, karakterie raanje oznaitelja. A pojava metanaracije u postmodernizmu iz brisanja traga pripovedanja jeste roenje oznaitelja. Ali, povratak drugog vremena u prvo ne znai samo artikulaciju novoroenog oznaitelja, no i povratak pripovedanja. Metanaracija je nuno pripovedanje, ako ni zbog ega drugog ono zbog ogranienja koja nameu intertekstualnost, klasine pripovedne figure i sam trop pripovedanja, kojega se, ni na koji nain, metanaracija ne moe osloboditi. Brisanje tragova, tj. roenje oznaitelja, i formalizacija tog brisanja (ponekad izjednaavana s upotrebom znakova; u postmodernizmu se ispoljava i kao vid aleksandrizma) suoili su i teorijsku psihoanalizu (poststrukturalizam uopte) i postmodernizam s nunou depsihologizacije diskursa. Lakan se nije dvoumio. Depsihologizacija je postala obeleje teorijske psihoanalize. Istina, Lakan pod depsihologizacijom podrazumeva

upotrebu matematikih i logikih simbola, ili, kako bi on rekao, malih slova umesto klasinih psiholokih i psihoanalitikih kategorija. No pojam depsihologizacija oznaava i usek u kontinuitet psihoanalize, posebno psihoanalize koju Lakan odreuje reju American Way, te usek u mogunost integrativne hermeneutike. U postmodernizmu se i ne trae razlozi za odbacivanje psihologije. Postmoderna svest je prosto ukinula progresivno i intenzivno istraivanja, karaktera i linosti koje je uslov sine qua non humanistike psihologije. /24/ Depsihologizacija psihoanalize moe se razumeti kao sastojak objave smrti oveka u strukturalizmu. Prirodno je, stoga, to se morala pretvoriti u psihologiju te smrti. U teorijskoj psihoanalizi se to i zbilo. Istina, ova je psihologija postala ontologija, jedna dezontologizovana ontologija, da kaem paradoksalno, bez elje da udvajam paradoks teorijske psihoanalize, no u skladu s njenom praksom preokretanja postojeih modela, koji onda odaju neslueni smisao. U analitikom diskursu, u analizi, analitiar, veli Lakan, igra sa smru. /21/ On se nalazi na mestu delatelja (agenta, detektiva), na mestu koje je, po Lakanovoj nauci slova, zaposelo a: drugi, mali drugi, slika analitiara u ogledalu, slika koju analitiar moe imati samo ako je ve neko Ja, nemogue Ja po Lakanu. Mesto analitiara u diskursu je prazno; to je mesto dijalektike istog, dijalektike nagona smrti, koji se artikulie u oznaiteljskom lancu, to se uspostavlja u diskursu. Oznaiteljski lanac artikulie jednu novu ontologiju, ije se ishodite nalazi u konceptu nagona smrti. Prazno mesto u postmodernistikom pripovednom diskursu rezervisano je za autora, tj. za knjievni diskurs. A to znai da u dramatizaciji statusa pripovedaa i epistemolokih knjievnih problema valja videti autorovu sliku u ogledalu, odnosno artikulaciju dijalektike nagona smrti. Postmodernistiki pripovedni diskurs se ontologizuje na nain na koji se ontologizuje analitiki diskurs, to jo ne znai da je dominanta postmodernistike proze (...) ontoloka, kako su skloni da poveruju gorljivi pristae postmodernizma. /23/ Postmodernistika ontologija, izgleda, i ne pokuava da izae na kraj s ogranienjima koja joj nameu epistemoloka pitanja diskursa. Izlaz iz tog orsokaka omoguuje uivanje, kad je, odista, moguno, u epistemolokoj igri kao jezikoj igri. Uivanje, na velika vrata uvodi dijalektiku nagona smrti u svaki diskurs.

LITERATURA 1. Bernstein, Jay M.: Aestethic Alienation: Heidegger, Adorno, and Truth at the End of Art, Life after Postmodernism, Macmillan, London, 1988. 2. Burgin, Victor: The End of Art Theory, Criticism and Postmodernity,

Humanties Press International, Atlantic Highlands, 1987. 3. Blum, Harold: Frojd i uzvieno: teorija katastrofe i stvaralatva, Knjievna re, 25. X 1989. 4. Eagleton, Terry: Kapitalizam, moderna i postmoderna, Marksizam u svetu, br. 1011, 1986. 5. Felman, Shoshana: To open the Question, Literature and Psychoanalysis, Yale French Studies, No. 5556, 1977. 6. Fekete, John: Vampire Value, Infinitive Art, and Literary Theory: A Topographic Meditation, Life after Postmodernism. 7. Frojd, Sigmund: S one strane principa zadovoljstva, Trei program, Jesen 1984. 8. Johnson, Barbara: Okvir referencije: Po, Lacan, Derrida, Quorum, br. 3, 1989, Zagreb. 9. Juranville, Alain: Lacan et la philosophie. 10. Kilb, Andreas: Postmoderna: prilog teoriji alegorijskog stava, Postmoderna nova epoha ili zabluda. 11. Kordi, Radoman: Psihoanalitiki diskurs (po Lakanu), Mentalni prostor, Studentski kulturni centar, Beograd, 1987. 12. Lacan, Jacques: De la psychanalyse dans ses rapport avec la ralit, Scilicet 1, Seuil, Paris, 1968. 13. Lakan, ak: Funkcija i polje gvora i jezika u psihoanalizi, Spisi. 14. Lacan, Jacqus: Les psychoses. 15. Lacan, Jacques: Lenver de la psychanalyse. 16. Lacan, Jacques: RSI, Ornicar?. 17. Lacan, Jacques: Le sinthome, Ornicar?. 18. Lacan, Jacques: Yale University, Kanzer Seminar, Ornicar?. 19. Lacan, Jacques: ...ou pire. 20. Lacan, Jacques: Lidentification. 21. Lacan, Jacques: Sur le transfert, stenografske beleke. 22. Levin, Charles: Art and Socilogical Ego: Value from a Psychoanalytic Perspective,

Life after Postmodernism. 23. McHale, Brian: Postmodernistika proza, Delo, br. 45, 1989. 24. Newman, Charles: in fikcije u dobu inflacije Postmoderna aura, Delo. 25. Roulet, Grard: Iz jednosmerne ulice modernosti u orsokak postmodernosti. Marksizam u svetu, br. 45. 26. Sabo, Erne Kular: Drugost kao prisutnost, postmoderna epohalna svest i literarnost, Polja, br. 366367. 27. Sloterdijk, Peter: Doi na svijet doi do jezika, Delo. 28. Vattimo, Gianni: Nihilizam i postmodernizam u filosofiji, Delo. 29. Votson, Stiven: Jirgen Habermas i anFransoa Liotar: postmoderna i kriza racionalnosti, Polja, br. 352, 1988. 30. Volin, Riard: Modernizam versus postmodernizam, Polja br. 366367, Marksiazm u svetu, br. 45. (Iz knjige Postmodernistiko pripovedanje, Beograd, 1998.