46.Ustav Ujedinjenog Kraljevstva

Iako nema pisani ustav UK se vrlo često označava kao ustavna monarhija. Međutim, činjenica da UK nema pisani ustav uzrokovala je mnoge rasprave i različite odgovore na pitanje da li ono uopšte ima ustav. Pejn smatra da gde se ustav ne može pokazati u vidljivoj formi, on ni ne postoji, dok Tokvil tvrdi da engleski ustav ne postoji, ne zato što nema pisanog ustava, već zbog toga što parlament može putem zakona da menja ono što bi se moglo smatrati ustavnim sadržajem. Nasuprot ovom mišljenju, ima autora koji smatraju da UK ima svoj ustav i da je to jedan od najstarijih ustava na svetu. Ustav je po ovim gledanjima skup pravila igre koja stoje iznad političkih razmirica i borbi, oko kojih postoji konsenzus i koja su trajna, jer su urezana u svest i sistem vrednosti i verovanja političara i najšire javnosti. Britanski ustav se poklapa sa ustavnim normama i obuhvata celokupno delovanje države. Mogu se istaći dva bitna pravila: 1. vladavina prava 2. suprematija (suverenost) parlamenta. Uz njih se pominju: unitarnost poredka, parlamentarizam, kolektivna i individualna odgovornost, uloga biračkog tela, kompetitivna opozicija, sloboda...Postavlja se pitanje da li je moguće da istovremeno postoji i vladavina prava i suverenost parlamenta, osim ako se ne misli samo na vladavinu pozitivnog prava. Suprematija parlamenta znači da nijedan organ vlasti ne može nadjačati zakon, koji je prošao kroz parlament, i da parlament može donositi zakon o bilo kojoj stvari. Parlamentarizam je praksa u kojoj je Parlament centar politike. Odgovornost se označava kao odgovornost vlade i ministara, kolektivno i individualno pred parlamentom. Ovako tumačenje Ustava i parlamentarne suverenosti nije naklonjeno oblicima neposredne demokratije, pa ni refrendumu. Iako je praksa referenduma u nekim zemljama, poput Svajcarske, bila razvijene, a i u samoj VB je bilo predloga za uvođenje referenduma, Britanci su ostali odbojni prema toj ideji, najviše zbog političke kulture, koja je suprotna referendumu. (Mnogi diktatori su organizovali referendume i pobeđivali pomoću njih).Aleksander – snaga britanskog sistema počiva u činjenici što ustav nikad ni nije napisan, zato što Britanija ima svoju istoriju, suvereni parlament, common low i nezavisno sudstvo. Kasnije je Aleksander promenio mišljenje, zamerajući Britaniji da je jedina od razvijenih zemalja koja pismeno ne garantuje individualne slobode.Rasprave nisu vođene samo oko (ne)postojanja ustava, vec i oko toga kada je Ustav nastao. Neki smatraju da je on nastao još u srednjem veku, i da je Velika povelja tipičan ustavni akt, dok drugi kažu da su ustav i ustavnost plod moderne države.

1

IZVORI USTAVA

Vučina - 2 grupe izvora Ustava:

I ustavni zakoni ili pravila koje sadrže 4 vrste dokumenata: 1. poznate istorijske povelje i peticije - Velika povelja o slobodama iz 1215., Peticija o

pravima 1628., Bil o pravima 1689. 2. ustavni zakoni koji regulišu nadležnosti organa vlasti, građanska prava i slobode – Habeas

corpus act 1679, Zakon o nasleđu prestola 1701. 3. sudske odluke kojima se tumači sadržaj i smisao ustava ili zakona4. pravila koja su se već instituirala u običajnom pravu (Common Law).II konvencije: u koje spadaju običaji i tradicija odnosno praksa koja je stvarala obrasce ponašanja određenih institucija (npr. struktura i rad Kabineta počivaju na konvencijama, odnosno običajima).Razlika izmedju pomenute dve vrste izvora je u pravnoj obaveznosti jednih i neobaveznosti drugih.U novije vreme ponovo su oživljene rasprave oko ustava. Dobar broj političkih i naučnih poslenika stoji na strani donošenja novog i pisanog ustava.

47. Vertikalna organizacija vlasti

Obuhvata unitarno uređenje i lokalnu upravu.

A) UNITARNO UREĐENJEUK je unija koju čine Engleska, Vels, Škotska i Severna Irska. Engleska je ujedinjena pod saksonskim kraljem u devetom veku; Vels postaje deo kraljevstva osvajanjem krajem 14. veka; engleska i škotska kruna se ujedinjuju 1603. kad škotski kralj Džejms I postaje prvi stjuartski kralj Engleske da bi se kasnije i parlamenti ujedinili Ugovorom o savezu 1707; Odnosi Engleske i Irske su posebna priča. Engleska armija je počela da osvaja Irsku još u 12. veku, a osvojila ju je 1603, da bi je posle mnogih nemira i formalno pripojila i oformila Ujedinjeno Kraljevstvo 1800. Aktom o savezu Velika Britanija i Irska se ujedinjuju. Posle oštrih i dugih borbi, Zakonom o irskoj vladi 1920. godine predviđaju se dve posebne vlade za Irsku: jedna za šest protestanskih područja u Alsteru (Severna Irska) i druga za ostatak ostrva. Uz vlade bi, naravno, postojali i parlamenti i sudstvo. No one su još uvek ostale u sastavu UK. Tek 1922. godine 26 područja Južne Irske se odvajaju i stvaraju potpuno nezavisnu državu van Ujedinjenog Kraljevstva. Od tada sve do 1999. samo jedan od tri vanengleska dela UK-a ima svoj parlament, a to je Severna Irska. U slučaju Škotske i Velsa, gde takvih parlamenata nije bilo, uprava nad njima bila je poverena sekretaru za Škotsku i sekretaru za Vels. Dolaskom laburista na vlast posle osamnaestogodišnje vladavine konzervativaca, maja 1997. institucionalna mapa UK se menja. Status Severne Irske je promenjen, a po zakonu koji je donela nova laburistička vlast data je mogućnost formiranja parlamenata u Škotskoj i Velsu. Parlament u Škotskoj i skupština u Velsu izabrani su maja 1999. posle referenduma održanih 1998. Severna Irska je već više od ¼ veka nemirno područje Ujedninjenog Kraljevstva. U oštrom sukobu nalaze se protestanti i katolici organizovani u posebne partije: Alsterski unionisti i

2

Demokratski unionisti na strani protestanata i Šin Fein koja egzistira zajedno sa IRA na strani katolika. Određeni stepen devolucije, odnosno home rule koji je delovao u Severnoj Irskoj od 1922, suspendovan je 1972. i britanska vlada je preuzela direktnu odgovornost i upravljanje tom provincijom. Godine 1998. donet je zakon o Severnoj Irskoj, kojim su interna bezbednost i policija ostali u rukama centralne vlade. Izborni sistem u ovoj provinciji je proporcionalni, a vlada koaliciona. Vlada se bira prema D’Ontovom sistemu, kako bi sve partije obezbedile svoje mesto proporcionalno broju mesta koje imaju u parlamentu. Š kotska – sve veće zahteve za autonomijom, odnosno devolucijom, treba tražiti u daljoj i bližoj prošlosti. Ako ostavimo po strani raniju istoriju, dobar deo razloga za promene u statusu Škotske treba videti u evoluciji teritorijalne strategije Laburističke partije koja je bila u opoziciji između 1979 i 1997. Laburisti su u početku smatrali da se ostvarivanje njihovih ciljevamože obezbediti jedino putem centralizovane unitarne države, a ovakav stav prihvatila je Škotska laburistička partija. To je trajalo sve do 60-ih i 70-ih godina kada je uspon škotske Nacionalne partije praktično naterao Laburističku partiju da promeni nešto u poimanju nacionalne politike. Tako je 1974. na specijalnoj sednici laburista u Glazgovu doneta neka vrsta rezolucije za devoluciju. Ovim činom laburisti su doveli sebe i poredak u paradoksalnu situaciju – vladajuća Laburistička partija počela je da se federalizuje, a možda i konfederalizuje u okviru jedne unitarne državne paradigme. Jednom pokrenut, ovaj proces je bio nezaustavljiv. Škotska laburistička partija, koja je najjača partija u Škotskoj, postala je radikalnija i od izvesnih devolucionista u Londonu. No, iako je pokrenula proces promena, Laburistička partija je pokazala dosta suzdržanosti, opreza pa i sumnji u ishod onoga što je pokrenuto. Građani su na referendumu 1975. odgovorili negativno na pitanje da li žele da imaju parlament i da li on treba da ima poresku vlast. Na isto to pitanje su 1998. odgovorili pozitivno, čemu je značajno doprinela kampanja novih laburista.Sve veća regionalizacija potiče od nacionalnih razlika. Neke od tih razlika našle su izraz u pravu i političkim institucijama.Vels je takođe dobio svoj parlament posle referenduma 1998, ali ne i poresku vlast. Zanimljivo je da su se i Velšani izjanili negativno na referendumu 1975. godine.Škotski i irski pravni sistemi su suštinski različiti od engleskog i velškog. Različiti su i zakoni, jezik i religija u ove 4 provincije. Velški kao sekundarni jezik praktikuju neki Velšani, ali njih je svega 20%; samo 1% stanovništva Škotske i Alstera govori galski jezik. I religije su različite: Anglikanska crkva u Engleskoj, prezbiterijanska škotska crkva, dok zbog oštrih konrontacija katolika i protestanata crkve u Severnoj Irskoj i Velsu nisu ustanovljene. Ipak, centralna vlast, i pored svojih radikalnih devolucionih predloga i porekla nije voljna da se sasvim decentrira ili vlast sasvim prepusti pojedinim delovima UK. Iako suženog kruga funkcija i odgovornosti, centralna vlada je zadrzala kontrolu finansijskih izvora i neka sredstva kontrole nad centrifugalnim snagama koje su inherentne devoluciji.

B) LOKALNA UPRAVA

3

LOKALNA UPRAVA

Engleska ima razvijenu lokalnu upravu, koja je različito organizovana u provincijama. Centralna kontrola nad lokalnom vlašću se obezbeđuje nadzorom vladinih ministara, i putem alokacije vladinih fondova za posebne namene. Nakon reformi 70-ih godina, proširene su mogućnosti samostalnih delovanja lokalne uprave i izvršeno ukrupnjavanje lokalnih jedninica. Lokalna uprava se sastoji od tri nivoa jedinica: 1.okruga ima ih ukupno 53, od kojih je metropolitskih 6 2.srezova 369 od kojih je metropolitskih 36 3.parohije to su tradicionalne srednjevekovne jedinice. Organizacija i funkcionisanje lokalnu uprave regulisani su zakonima UK i aktima pojedinih provincija. U jedinicama se biraju lokalna veća, na čijem se čelu nalazi mer u gradovima, ili predsednik veća u drugim mestima. Lokalna samouprava uživa određeni stepen autonomije, njen rad je u velikoj meri regulisan aktima parlamenta. Sadržaj nadležnosti i njegova eventualna promena određuje se odlukama britanskog parlamenta. Među lokalnim funkcionerima izdvajaju se šef administrativne službe, direktor finansija i nadzorni funkcioner. Oblici participacije u lokalnoj zajednici nisu na zavidnom nivou - mali izlazak na lokalne izbore, a razloge treba tražiti u ograničenim mogućnostima građana da učestvuju u donošenju ključnih političkih odluka.

48. Položaj, struktura i funkcije Parlamenta

Osnovni princip horizontalne organizacije politicke vlasti je princip podele vlasti i međusobne ravnoteze tj.kontrole vlasti.

Položaj Parlamenta – Britanski sistem je parlamentarna demokratija. To pretpostavlja suverenost Parlamenta ili ideju da je središte vrhovne vlasti u Parlamentu. U uslovima nepostojanja pisanog ustava koji bi imao status višeg prava na osnovu koga bi sudovi mogli ispitivati ili proveravati ustavnost redovnih zakona, Parlamentu ostaje suverena vlast u tumačenju i reviziji ustava. Parlament ima pravo da donese ili poništi bilo koji zakon, a nijednom pojedincu ili organu nije zakonima dato pravo nepriznavanja ili neprimenjivanja zakona koje donosi parlament. Ovakvu poziciju parlamenta u novije vreme teško je očuvati. Novi procesi i zahtevi globalizacije kvare zamisao parlementarne suverenosti.Britanija je još 1973. postala član Evropske zajednice koja je nadnacionalna i samim tim prihvatila njene zakone pravila i institucije kao nešto što je nadređeno domaćem pravu u određenim oblastima.Potpisivanjem Evropske konvencije o ljudskim pravima 1951. i prihvatanjem njene opcione klauzule 1966. Britanija je dala pravo Evropskom sudu za ljudska prava da vrši reviziju i poništi bilo koji akt države, uključujući i zakon, za koji prosudi da krši ljudska prava ustanovljena ovom konvencijom.U tim oblastima britanski parlament ne može više biti suvereno telo.

Smatra se da je zlatno doba parlamentarizma bilo druga polovina 19. veka. To je period jačanja i ekspanzije parlamenta i parlamentarizma. Postojao je visok stepen uverenja i

4

poverenja u vlast parlamenta i njegovu ulogu kao zaštitnika nacije. Parlament je bio ne samo predstavnik naroda, nego i oličenje morala i moralnosti nacije. Parlamentarci su shvatani kao čuvari nacionalnog dobra. Bilo je rasprostranjeno uverenje da članovi parlamenta nikada ne bi doneli moralno neprihvatljiv zakon.Iako ima značajne funkcije i uticaj, Parlament nije ni teorijski ni praktično vrhovno upravljačko telo ili centar vlasti. Treba podsetiti da je i ranije u političkoj teoriji istaknuto mišljenje da parlament ne može biti vrhovno političko telo u užem upravljačkom smislu i da to praksa uverljivo potvrđuje. Još je 1863. Džon Stjuart Mil rekao da posao Parlamenta nije da upravlja nego da gleda da upravu vode sposobni ljudi. Drugim rečima, posao Parlamenta je da dovodi na ministarske stolice valjane ljude, i kad to učini, da ih potom zadrži na poslu. Mnogi istoričari i analitičari ističu da je posle donošenja Reform Acta 1867. uloga Donjeg doma počela da se menja. Njegova glavna uloga postaje da podržava vladu i da donosi zakone. Delovanje u vidu kontrole nad egzekutivom postalo je funkcija opozicije, budući da partijska mašina pomoću „bičeva“ obezbeđjuje partijsku lojalnost i disciplinu. Već 1900-ih Donji dom bio je dominiran od egzekutive. To je potvrđeno promenama pravila o proceduri. Konačna promena početkom 20. veka dala je vladi moć da aranžira praktično ceo posao Donjeg doma. Donji dom je postao instrument u rukama ministara, sa opozicijom i privatnim članovima doma koji zadržavaju pogodnosti da izražavaju svoja mišljenja i poglede pre nego da vrše bilo kakvu stvarnu vlast. Stoga se, naročito danas, čini prihvatljivijom karakterizacija britanskog sistema kao „diktature“ Kabineta ili kabinetskog sistema vladavine.

Funkcije Parlamenta: 1. zakonodavna funkcija2. izbor užeg upravljačkog tima u vladi3. kontrola i kontrabalansiranje izvršne vlasti4. odobravanje ili izglasavanje budžeta5. parlamentarne rasprave i procedure koje obezbeđuju demokratičnost i efikasnost procesa

političkog odlučivanja.

Institucionalna struktura Parlamenta – Parlament se sastoji iz tri dela: 1) monarh, 2) Gornji dom ili Dom lordova i 3) Donji dom ili Dom komuna. Tročlani parlament se retko sastaje, više je ceremonijalnog značaja.

Gornji dom – je do 1997 imao čak 1276 članova od kojih je najveći broj dolazio nasleđem iz aristokratije. Sastav ovog doma čine ’svetovni lordovi’, ’duhovni lordovi’, ’pravni lordovi’ i doživotni perovi. Ovaj dom je poodavno Izgubio svoju nekadašnju funkciju, njegove mogućnosti su svedene na pravo suspenzivnog veta od jedne godine (kasnije smanjeno na pola godine) na predloge zakona izglasanih u Donjem domu. U novije vreme sve se češće javljaju zahtevi za ukidanje ili radikalnu transformaciju ove institucije. Predlozi idu od toga da se Gornji dom ubuduće bira i to po proporcionalnom izbornom metodu, pa do toga da bude predstavničko telo četiri pokrajne UK.

5

Novi laburisti nisu želeli da uklone, već samo da reformišu ovaj dom (da ga čine samo nenasledni lordovi). Po Zakonu o Domu lordova iz 1999. Ostalo je samo 92 od 760 naslednih perova, tako da posle toga Gornji dom ima ukupno oko 690 članova.

Donji dom – Dom komuna – clanovi se biraju svake pete godine opštim, neposrednim tajnim izborima. U Skotskoj se bira najmanje 71 poslanik, u Velsu 35, u Severnoj Irskoj 12, a u Engleskoj 533. U izbornoj jedinici ima prosečno oko 70.000 stanovnikaFunkcije – 1) donosi zakone, 2) izglasava budžet, 3) debatuje o ključnim političkim pitanjima i 4) konstituiše, odnosno, kontroliše vladu. Vladu formira partija koja ima većinu u Domu komuna, a mandat za sastav vlade se poverava lideru te partije.Godišnja zasedanja Doma komuna traju od kraja oktobra do jula sa prekidima. Prosečno trajanje zasedanja je oko 165 dana. Kvorum nije potreban, osim za vreme glasanja. Sednice se održavaju u čuvenoj pravougaonoj sali Vestminsterske palate.U red zaštitnih sredstava protiv opstrukcija spadaju: giljotina – ograničavanje vremena rasprave i stavljanje predmeta na glasanje posle predviđenog vremena; zaključivanje po odsecima – određeni zakonski projekat se podeli na delove i o njemu se raspravlja u fazama; postupak kengur – pravo spikera da odlučuje o kojim se amandmanima na zakonski predlog može raspravljati. Postupak glasanja je liberalan. Može biti usmenim izjašnjavanjem za ili protiv, ustajanjem ili sedeći na mestu ili prolaženjem kroz jedan od dva hodnika iza spikerovih leđa – sa desne strane spikera prolaze oni koji su za, a sa leve oni koji su protiv. Pored vrata hodnika stoje „partijski bičevi“ koji u delikatnijim situacijama opominju partijske poslanike na partijsku lojalnost. Jedna od karakteristika je i postojanje institucionalizovane opozicije ili vlade u senci. Njen smisao i funkcija je da kritikuje Vladu i obezbeđuje alternativnu vladu za predstojeće izbore. I lada u senci je resorski organizovana, što omogućava specijalizaciju poslova i kvalifikovano oponiranje Vladi. Lider opozicije dobija redovnu godišnju platu od države.Bitan je i institut poslaničkih pitanja. Poslovnikom doma je predviđeno vreme kad poslanici postavljaju pitanja, jedan sat na početku sednice, premijeru ili članovima vlade. Dužnost ministara je da daju odgovore, osim kad bi odgovor bio suprotan javnom interesu (samo 1/3 usmenih pitanja dobija odgovore, dok su odgovori na pismena pitanja znatno brojniji). Spiker Donjeg doma predsedava sednicama. Dobio je ime po tome što je on nekada on prenosio poruke doma monarhu. Biraju ga poslanici prostom većinom na početku rada svakog novog parlamenta. On je po službenoj dužnosti predsednik komisije donjeg doma i predsednik 4 komisije izborne jedinice. On stanujeu Vestminsterskoj palati i ima na raspolaganju 10 saradnika, službenika. On pripada jednoj od partija, ali se ponaša neutralno i ne glasa, osim u slučaju jednakog broja glasova. Ovlašćenja spikera – odlaže ili zaključuje sednicu i ponovo je saziva, ako je odložena. Stara se za poštovanje ustava i poslovnika, održava komunikaciju sa kraljicom, daje i oduzima reč poslanicima, poziva poslanike na glasanje, prati postupak glasanja i poništava ga u slučaju neregularnosti i preuzima disciplinske mere u slučaju narušavanja parlamentarnog postupka i rada, poziva policiju u slkopu specijalnih ovlascenja i u slucaju ozbiljnijeg narusavanja rada i reda Donjeg doma.

6

49. Zakonodavni proces

Zakoni koje parlament donosi mogu biti javni zakoni ili privatni zakoni. Privatni zakoni su u kontin. Evropskom pravu poznati kao individualni zakoni i odnose se na pojedina fizicka ili pravna lica. Zakoni, odnosno zakonski predlozi se mogu podeliti na one koje podnosi Vlada i zakonske predloge koje podnose članovi Parlamenta. Danas preko 80% predloga dolazi od Vlade, a 90% tih predloga postaju zakoni. Smanjenju broja zakonskih predloga koji potiču od poslanika ide na ruku propozicija koja nalaže da se predloženim zakonom ne smeju povećati javni rashodi niti smanjivati prihodi kao i kratko vreme koje se ostavlja za njihovo razmatranje. Do konačnog izgleda zakona, zakonski predlog prolazi trofaznu proceduru ili tri čitanja: Cilj prvog čitanja je upoznavanje Doma sa zakonskim predlogom, drugo čitanje je načelna rasprava o predlogu i posle eventualnog prihvatanja upućivanje tih predloga odgovarajućim odborima na razmatranje, treće čitanje podrazumeva detaljnu raspravu i glasanje o predlogu.Iako je parlament organizovan i orijentisan prvenstveno na rad u plenarnim sednicama, jedan deo njegove aktivnosti obavlja se u odborima. Postoje tri grupe odbora: 1) odbor celog doma, koji čini ceo dom koji se sastaje u specijalnim prilikama ( finansijska pitanja ili zakon po hitnom postupku, radi po drugačijoj proceduri)2) stalni odbori, koji su nadležni za zakonske predloge koji potiču od vlade. Imaju stalni sastav (20 članova) i promenljivi sastav (do 30).3) posebni odbori, koji se formiraju za pojedine grupe pitanja.

50. Položaj i funkcija Vlade – Kabineta

Vlada faktički predstavlja centralno i najviše telo odnosno motor britanske političke mašinerije. Nastala je izdvajanjem dela političkih poslanika iz kraljevog Privatnog saveta, krajem 16-og i početkom 17-og veka. Okviri za polozaj i rad Vlade predstvaljaju ustavne konvencije. Monarh je dužan da mandat za sastav vlade poveri lideru partije koja dobije većinu na izborima. Članovi vlade moraju biti članovi parlamenta, jednog ili drugog doma. Zakonom je određeno koliki brojčlanova vlade može pripadati domu Komuna (oko 100), a koliki Domu lordova (oko 20).Jednopartijska vlada dobro otelovljuje načelo većinske vladavine. Manjina je iskljucena iz vlasti i ima status opozicije (odstupanje od principa jednopartijskog vecinskog kabineta -izmedju 1918. i 1945. kao i 1974.godine). Zahvaljujući takvom izbornom sistemu mogući su slučajevi da jedna partija sa ukupnim manjim brojem glasova od druge partije osvoji većinu mesta u Parlamentu.

7

Vlada je strogo hijerarhijski organizovana i sastavljena iz 3 grupe članova:1. kabinetski ministri – šefovi najvažnijih resora, sekretari države i jedan broj nedepartmanskih ministara i kabinetskih ministara iz dvostrukih departmanaUkupan broj članova kabineta kreće se od 10 do 25 i o tome odlučuje Prvi ministar.2. ministri koji nisu u kabinetu – ima 2 ranga ovih ministara: a) ministri države, ima ih otprilike 30 i b) podsekretari države, (ministri – šefovi resora koji nisu u sastavu kabineta i nosioci javnih funkcija)3. mladji ministri: koji su državni podsekretari, parlamentarni sekretari i vladini bičevi.

Prvi ministar ili premijer je prva i najuticajnija ličnost vlade. Izvori njegove moći su brojni:1. preko Kabineta raspolagaže budžetom, od 1/3 do 2/3 nacionalnog dohotka,2. pravo zakonodavne inicijative (80% predloga potiče od Vlade, a 90% njih postanu zakoni)3. delegirano zakonodavstvo ili pravo vlade da donosi podzakonske akte koji dobijaju zakonsku snagu istekom 40 dana od njihovog podnošenja parlamentu4. premijer odlučuje o dnevnom redu i formuliše odluke vlade5. kadrovska moć - pravo premijera da postavlja i smenjuje jedan broj najviših državnih funkcionera. Prvi ministar formira vladu odnosno bira i smenjuje članove vlade. 6. znatan oslonac u radu pruža mu uži kabinet ili kuhinjski kabinet, sekretarijat i posebni vladini odbori na čiji sastav on ima presudan uticaj. 7. premijer je lider partije i to mu omogućava partijsku kontrolu nad poslanicima. Preko partijskih bičeva prvi ministar ima mogućnost da u vrućim socijalnim situacijama podseća svoje poslanike na partijsku lojalnost i disciplinu (upućivanjem pisama poslanicima)8. premijerov lični štab saradnika i savetnika u Dauning stritu 10 (privatna kancelarija)10. moćno sredstvo u rukama premijera je državna administracijaPrvi ministar odlučuje o raspuštanju parlamenta. Koliko je vlada premoćna u odnosu na parlament, toliko su članovi vlade iz njenog najužeg sastava moćniji od ostalih članova vlade. Unutrašnja hijerarhičnost je drastično izražena. Samo kabinet održava sednice i na njih se pozivaju drugi članovi vlade pojedinačno, kada je na dnevnom redu pitanje iz njihovog resora.Mlađi ministri imaju krajnje inferioran položaj, jer se nalaze daleko ispod kabinetskih ministara, a snose veliki deo njihovog tereta. Mlađi ministar deli kolektivnu odgovornost vlade pred parlamentom. On mora da brani odluke kabineta i odgovara za njih bez obzira što nije učestvovao u njihovom donošenju. Individualna: ministar je odgovoran svom ministarskom šefu, a ne parlamentu.Odluke Vlade-Kabineta donose se bez glasanja, zaključivanjem prvog ministra. Nema formalnog zapisnika sa sednica vlade, kabineta. Svoje neslaganje članovi kabineta mogu izraziti davanjem ostavke. Za donete odluke postoji kolektivna odgovornost kabineta.Sednice kabineta su tajne i njegovi članovi su dužni da to poštuju. Administrativno-tehničke poslove obavlja sekretarijat, kojim rukovodi prvi ministar. Vlada može da obavlja svoje funkcije samo ako obezbedi podršku većine u parlamentu.

8

Ipak, neki sistemski i konstitucionalni okviri znatno ograničavaju moć Vlade i prvog ministra:1. Vlada može da obavlja svoje funkcije samo ako obezbedi podršku većine u parlamentu2. Ministri su individualno i kolektivno odgovorni. U slučaju kolektivne odgovornosti

parlament može izglasati nepoverenje Vladi i u tom slučaju treba očekivati njenu ostavku. Međutim, isto tako Vlada ima pravo da raspusti Dom komuna i raspiše nove izbore.

Jačanje vlade bilo je praćeno jačanjem javne uprave. U javnu administraciju ulaze: centralni resori i organi uprave, koji se najčešće nazivaju komisije, komiteti ili saveti. Od visokih javnih službenika očekuje se da budu politički neutralni. Najvisi red sluzbenika javne uprave- administrativna klasa dolazi na fukncije konkursom iz kruga diplomiranih studenata najpoznatijih fakulteta.Administracija se najčešće javlja u ulozi 4. vlasti, kao glavni pregovarač sa interesnim grupama.

53. Mesto i funkcije monarha

Što se tiče položaja i uloge krune, ona je od nekadašnjeg apsolutnog suverena pretvorena u instituciju, koja savetuje, opominje i ohrabruje. Nekadašnji uticajni kraljev Tajni savet postoji i danas, ali bez značajnih funkcija. Njegova funkcija je da u formi naredbe u savetu, proglašava odluke, koje su donešene u kabinetu, posle čega one dobijaju pravnu snagu. Svi zakoni zahtevaju potvrđivanje od strane krune, ali to je čista formalnost što dokazuje i činjenica da potvrda nije uskraćena još od 1707. godine. Značaj krune u britanskom sistemu nije sasvim prestao. Značajnu ulogu krune treba tražiti u jednom posebnom području integracije političkog sistema i društva. Integrativna uloga krune je van Britanije nedovoljno proučavana i cenjena. U novije vreme vode se oštre rasprave oko smisla monarhije u savremenim uslovima. Britansko javno mnjenje je podeljeno, s tim što je mnogo više protivnika monarhije u Škotskoj nego u Engleskoj. Porodični skandali i veliki troškovi koji se pokrivaju iz državne kase idu naruku gledanju koje monarhiju smatra prevaziđenom.

DODATAK: Sud –Princip parlamentarne suverenosti iskljucuje ideju sudske kontrole ustavnosti zakona.Sudovi odlucuju o slucajevima koji se pokrecu od privatnih osoba ili po sluzbenoj duznosti. Postoje gradjanski i krivcini sudovi. Na vrhu gradjanske sudske lestvice jeste Vrhovni sud pravde a na nizim okruznim nivoima su okruzni sudovi. Najvisa instanca sudovanja za gradjanske i krivicne sudove je Dom lordova.

9

51.Partije i partijski sistem u Velikoj Britaniji

Partije, pa i partijski sistem, u Velikoj Britaniji predstavljaju ektraustavnu i ekstrapravnu kategoriju. One nisu ni registrovane ni formalno pravno priznate, tj.utkane u političko-pravni sistem. Ustav i pravo ne govore o prartijama, štaviše i izborni zakon se bavi kandidatima, a ne partijama.Velika Britanija ima tipican dvopartijski sistem. To ne znači da nema drugih partija, već izražava činjenicu da postoje dve glavne i najveće partije. Osnovne partije su Laburistička i Konzervativna, koje međusobno dele najveći deo biračke populacije. Samo kratak period je Ujedinjeno Kraljevstvo imalo neku vrstu tropartijskog sistema. Od početka 20.veka se ove dve partije naizmenično smenjuju.Začeci politickih partija nalaze se u parlamentarnim frakcijama 18.veka:Frakcija vigovaca koji su trazili parlamentarne reforme ,Frakcija torijevaca koji su podrzavali kralja .Konačno uobličavanje modernih politickih partija nastaje posle izrobnih reformi u drugoj polovini 19.veka: Konzervativne iz torijevske i Liberalne iz vigovske.Zvuči pomalo čudno pa i paradoksalno da su glavne političke partije, i pored svojih liberalnih programa i demokratskih širih okvira, u mnogo čemu centralizovane i hijerarhizovane političke organizacije. Na osnovu svega izloženog, može se reći da je britanski sistem dvopartijski i da između dve glavne partije, iako je jedna reformistička a druga konzervativna, nema nekih bitnih razlika. U njihovim programima, a još manje u akcijama, nema zahteva za dubljim i radikalnim strukturalnim promenama. Mogao bi se citirati Harold Laski koji je rekao da Engleskom vlada jedna velika partija sa dva krila koja se povremeno smenjuju na vlasti i koja niti žele niti se bore za dublje strukturalne promene.Neki od razloga za takvu situaciju su:- izborni sistem koji favorizuje velike partije- mnoštvo mehanizama onemogucava oštru bipolarnu klasnu podelu;- programi se obracaju sličnom biračkom telu.Partije su programske, jer nude manifeste u izborno vreme na osnovu kojih se birači opredeljuju i daju mandat pobedničkoj partiji. Interesantno je da su nezavisni kandidati gotovo iščezli sa političke scene, što je dokaz moći partije u procesu političke regrutacije i u izborima uopšte.

Konzervativna partija

Ona je sama ili u koaliciji bila vladajuća 2/3 20.veka. Ona je stvorena na podsticaj Dizraelija, 1867.godine mada neki smatraju da je godina nastanka 1830. kada se partijska grupa u parlamentu prozvala konzervativnom. U svakom slucaju tek posle druge velike izborne reforme, kada je jedan deo srednjih slojeva, tj.niže i srednje buržoazije dobio pravo glasa, partija je dobila širi karakter i značaj. Posle II svetskog rata, Konzervativna partija je bila jedna od najvećih ne samo britanskih već i evropskih partija. To je burzoaska partija, ciji su oslonac viši slojevi društva,aristokratija koja i dalje ima

10

izvestan uticaj, bogati slojevi i veliki biznismeni i farmeri. Ovu partiju su neki tretirali kao partiju „bogatih protiv siromašnih“. Za konzervativnu partiju se opredeljuje jedan broj srednjih slojeva i radničke klase. Razlozi za to su različiti:-zbog poštovanja koje uživaju konzervativci,zbog veće kvalifikovanosti,znanja i iskustva,-zbog porodične tradicije,-zbog buržoaziranja radničke klase...

Po svojoj orijentaciji, Konzervativna partija je tipicna kapitalistička partija. Zalaže se za privatnu svojinu, slobodnu konkurenciju i tržište, odgovornost prema porodici, susedstvu, smatraju da je uloga države da jača individualne slobode, zalaže se za procvat preduzeća...Konzervativna partija je čvrsto organizovana, u svojoj ideologiji naglašava posebno vrednosti lojalnosti, hijerarhije i jakog vođstva. Mnogi naglasavaju da postoje dve struje u partiji:prva, konzervativna- jaka uloga drzave u obezbedjivanju dobrobiti, punu zaposlenost i brigu o siromasnima u drustvu;druga, neoliberalna koja naglasava slobodno trziste i suzavanje drzavnih aktivnosti.

Konzervativna patrija ima 3 osnovna organizaciona elementa partije:1.Parlamentarnu frakciju odnosno Komitet 1922 - nju čine konzervativni poslanici, a cilj joj je što bolje snalaženje poslanika u debatama,2.Partijsko nacionalno rukovodstvo (partijsko vođstvo) - sastoji se od Nacionalnog saveta, Izvršnog komiteta*, Centralne službe-pod direktnom kontrolom lidera partije, spona izmedju part.aktivista i poslanika,3.Lokalna partijska organizacija u izbornoj jedinici.

Najuticajnija ličnost predstavlja lider partije. Lidera bira poslanički partijski sastav. Izbor iz prve runde zahteva 50% glasova parlamentarnog sastava i 15% glasova više od bilo kog drugog kandidata. Ako taj uslov nije ispunjen, može se pojaviti i više kandidata u drugoj rundi. Ako nije obezbeđena apsolutna većina, ide se u treću rundu, koja izdvaja prva tri plasirana kandidata i metod alternativnog glasa. Od 1975.godine, uveden je godišnji reizbor lidera. Konzervativna partija ima razvijenu infrastrukturu sa mnoštvom organa i organizovanim i naglašenim centrima. Konzervativna partija je ne samo čvrsto, već i hijerarhijski organizovana. Kako se vrši kandidovanje kadrova za odredjene političke i poslaničke funkcije?Svi kandidati moraju pristizati sa nacionalne partijske potvrdjene liste koju sastavlja Regionalni koledz za selekciju. Kandidat koji pretenduje da izađe na izbore, mora biti na potvrđenoj listi. To je određeno od potkomiteta nove Partijske uprave. Partijska uprava je upravljačko telo asocijacije u izbornoj jedinici i ima oko 60 članova. Glasacki sistemi variraju

11

zavisno od asocijacije. Najpopularniji j alternativni glas. Regionalni selekcioni koledz ima 50clanova koji predstavljaju asocijacije i razlicite regionalne komitete. Potokmiteti partijskih asocijacija u izbornim jedinicama intervjuisu oko 20 kandidata i prave listu od 6. Zatim Izvrsni savet intervjuise preostale kandidate i predlaze dva od njih na genetalnom sastanku asocijacije izborne jedinice. Generalni miting-skup saslusa i razgovara s kandidatima i zatim glasa i izabira kandidata. Konacni rezultati se rangiraju i odluke o selekciji donose se na Zarvsnom selekcionom mitingu.

Težak poraz na zadnjim izborima i osipanje članstva delovali su otrežnjavajuće na partijsko vođstvo. Partija se našla pred dilemom da li da nastavi sa dosadašnjom politikom ili da se prilagodi zahtevima novog vremena. Izabravši ovo drugo, partija je pristupila promenama i unutar sopstvene prganizacije. U cilju jačanja i proširenja članstva, budućim članovima biće omogućeno da svoje pristupanje partiji najave telefonom, i tako izbegnu komplikovan proces prijema. U novije vreme konzervativna partija nije u sjajnoj poziciji, o čemu svedoče tri uzastupna poraza na izborima. (od 1997.do 2005.)

Laburisticka partija

Formirana je u Londonu, 1900.godine, pod nazivom Predstavnički komitet rada, a 1906. je dobila sadašnje ime. Formirana je u Londonu od brojnih prosocijalistickih grupa, radi organizovanja nastupa na izborima.To je pretežno radnička partija socijalistički usmerena.Cilj partije je da radnicima obezbedi pune plodove njihovog rada i najpravedniju raspodelu tih plodova. Ona ne teži radikalnim revolucionarnim promenama, već se zalaže za miran put i fokusira na dešavanje privrednih pitanja i poboljšanje materijalnog položaja radničke klase i drugih slojeva.Brojne polarizacije postoje unutar same partije a 1981.godine izdvajanjem jedne grupe partijskih fukncionera obrazovana ej Socijalisticka partija.„Novi laburizam“- Bler-odlike:-promena u ideoloskoj platformi i prelazak na socijaldemokratiju-reduciranje uloge drzave, odsustvo nacionalziacije i centranlog planiranja-drustvnea svojina je sredstvo socijalistickih promena-emancipacija partije od sindikata-saradnja sa evropskim institucijama, UN,...-promene u ekonomskoj, socijalnoj i obrazovnoj sferi- privatizacija javnih usluga-reforma drzave blagostanja-nova raspodela vlasti u UK Organizovana je na isti način kao i konzervativna partija. Članstvo u laborističkoj partiji može biti individualno i kolektivno. Kolektivno u vidu raznih organizacija i sindikata.Laburistička partija je ne samo nastala, već i danas deluje kao federacija, odnosno koalicija određenih grupacija, dok je konzervativna jedinstvena partija. Laburistička partija spada u red čvršće organizovanih partija.

12

Ima 3 organizaciona dela: 1.parlamentarnu frakciju, 2.nacionalno vođstvo i 3.lokalnu partijsku organizaciju.

Cilj frakcija je da priprema poslanike za delovanje u parlamentu u skladu sa politikom partije i vođstva. Od nacionalnih tela i organa treba napomenuti godišnju Konferenciju kao formalno najviši organ partije, koja se sastaje jedanput godišnje da odredi smerove partijske politike. Konferencija bira Nacionalni izvršni komitet koji je najviši organ partije. Na čelu partije je lider partije koga bira posebno biračko telo, odnosno izborni koledž u kome sindikati imaju 40%, parlamentarna grupa 30% i mesne partijske organizacije 30% glasova.Laburistička partija ima oko 6 500 000 članova. To je pretežno radnička partija, a polako se pomera prema srednjim slojevima. Što se tiče finansiranja, osnovni prilozi dolaze iz sindikata, članarina, koju plaćaju članovi sindikata čini oko 80% finansijskih sredstava.Laburistička partija se ne bi mogla pohvaliti nekim visokim stepenom demokratičnosti unutar svoje organizacije.

Manje partije

Manje partije dozivljavaju vecu afirmaciju od 1970.-tih medjutim i dalje ih ometa vecisnki izborni sistem.Liberalno-demokratska partija formirana je od Liberalne i Socijaldemokratske partije 1988.godine. Ciljevi partije ne privlace veci deo stanovnistva.Komunisticka partija

Nezavisni kandidati u Britaniji gotovo da ne postoje. Izmedju glavnih partija nema nekih velikih razlika.

Finansiranje partija Izvori su raznovrsni. Po aktuelnom zakonu tri vodece partije dobijaju odredjena sredstva iz drzavnog budzeta, a manje partije ucestvuju u raspodeli sredstava srazmerno broju kandidata i ranijim izbornim rezultatima. Partije nemaju obavezu da publikuju svoje finansijske izvestaje. Odskora su ukinute donacije partijama iz inostranstva. Konzervativna parti ja prihode ima od kolektivnih pretplatnika-krupnog biznisa i kompanija,donacija individualnih lica i clanarina, dok Laburisticka partija najvece prihode ima od sindikata i clanarina.

13

52. Izbori i izborni sistem

Izbori u Velikoj Britaniji imaju dugu i bogatu istoriju. Prvi začeci izbora naziru se još u kasnom srednjem veku. U početku je kralj bio taj koji je birao predstavnike naroda, dakle izbor je vršen odozgo, a kasnije su birani odozdo, od uskog kruga stanovništva. Razvoj institucije izbora tekao je linijom proširivanja biračkog prava sa uskog na širi krug ljudi koji su ispunjavali određene uslove. Zakonom o predstavništvu naroda iz 1832. se proširuje biračko telo na jedan deo buržoazije. Sledećim velikim reformama iz 1867. i 1884., biračko telo se proširuje delovima radništva i seljaštva. Do 1928. žene i sva lica sa navrsenom 21 godinom dobijaju pravo glasa, a do 1948. se ukida pluralni votum kao poslednja značajna formalna prepreka opštim i jednakim izborima.

Vreme zakazivanja izbora i mandat poslanikaPrema Zakonu o parlamentu iz 1911, poslanici se biraju na 5 godina. Bilo je slučajeva da u izuzetnim okolnostima parlamentarni sastav produži svoje trajanje preko ove granice (u vreme dva svetska rata). Vreme trajanja može biti i kraće od zakonski predviđenog roka. Parlament se raspušta proklamacijom kraljice na predlog premijera i raspisuju se izbori. Glasanje se zakazuje u roku od 17 dana ne racunajuci subote i nedelje od dana raspustanja. Na taj način izborna kampanja ne traje dugu, 3-4 nedelje.Pravo premijera da određuje dan raspuštanja parlamenta daje mogućnost njegovoj partiji da određuje dan izbora i vreme koje joj najviše odgovara. Ogranicen je samo sa dve stvari: izbori se ne mogu zakazati kasnije od 22.maja nakon 5 godina od prethodnih izbora niti ranije od 15.marta.Razlozi za organizovanje opštih izbora mogu biti različiti: 1) procena vladajuće partije da su povoljne okolnosti u kojima ona može da produži svoju vladavinu ili čak da ojača svoju parlamentarnu većinu; 2) da bi dobila poverenje naroda odnosno većine za svoju politiku – to je najčešće onda kada izgubi ili ima tesnu većinu u parlamentu; 3) poraz vlade u parlamentarnoj debati o nekim ključnim političkim pitanjima.Tradicionalno izbori se odrzavaju u cetvrtak ali moze se izabrati bilo koji drugi dan. Poslanici se biraju na 5 godina iako njihov mandat u praksi najčešće traje 4 godine, jer se obično nakon 4 godine sazivaju novi izbori. Aktivno biračko pravo se stiče sa 18, a pasivno sa 21 godinom, a glasanje je fakultativno. Izbori su uninominalni i većinski. Cela zemlja je podeljena na izborne jedinice u kojima se bira samo po jedan poslanik i pobedio je onaj kandidat koji dobije relativnu vecinu glasova. Takav izborni sistem favorizuje velike i već uspostavljene partije koje su u stanju da isticu svoje kandidate u svim ili u velikoj većini izbornih okruga. Moguce je da partija koja dobije manji ukupni broj glasova dobije vecinu parlamentarnih mesta. Idealnu pravicnost su potisnuli razlozi efikasnosti i jednostavnosti. Ovakav izborni sistem smatran je znacajnim faktorom homogene i stabilne jednopartijske vlade. U novije vreme proporcionalni izborni sistem nije tabu tema u UK. Stavise, on je već postao praksa u nekim delovima UK: u Severnoj Irskoj, u izborima za Evropski parlament, za regionalna skupštine u Skotskoj i Velsu.

14

Zanimljivo je da na izborima u Severnoj Irskoj ne učestvuje ni jedna od vodećih britanskih partija, već samo lokalne protestantske i katoličke partije.Izborna jedinica ima oko 70.000 stanovnika. Veličina i broj izbornih jedinica se revidira u određenim vremenskim intervalima od strane Komisije o granicama uz saglasnost Parlamenta. Predsednik komisije je spiker Donjeg doma.Aktivno biracko pravo stice se sa 18, a pasivno sa 21 godinom.Broj poslaničkih mesta varira od 625 do 659.Biracki spiskovi se prave godisnje za svaku izbornu jedinicu.Granice izborne jedinice određuje granična komisija. Izborna problematika regulise se zakonom o reprezentaciji iz 1983. i 1985. Izbornim poslovima upravlja MUP u Engleskoj u Velsu i korespondirajuce institucije u Škotskoj i Severnoj Irskoj. Članovi Doma lordova nemaju pravo glasa.

Finansiranje partija: presudnu ulogu u kampanjama ima platežna sposobnost organizatora i učesnika izbora. Finansiranje partija i izbora je jedna od ključnih tema britanske politike. Nilova komisija za partijske fondove formirana 1998.god. da razmatra anomalije u ovoj sferi. Ova komisija predvidja formiranje Izborne komisije koja bi se najvise orjentisala na troskove finansiranja izbora. Osnovno merilo finansiranja politickih partija je biracki spisak. Lice koje nije na spisku nema pravo da finansira partijski rad.

15