Fakultet za usluzni biznis, Sremska Kamenica

Predmet: Teorija novca i bankarstvo

Tema: Pojam, nastanak, razvoj i definicija novca

Profesor: Student:prof. dr Milenko Dzeletic Milovanovic Jelena br. indeksa: 296/10

27. januar 2011. god.

SADRZAJ

POJAM, NASTANAK I RAZVOJ NOVCA...............................................................................................3

VRSTE I VREDNOST NOVCA.............................................................................................................3

Metalni novac......................................................................................................................................3

Papirni novac.......................................................................................................................................4

Kreditni novac.....................................................................................................................................5

FUNKCIJE NOVCA...............................................................................................................................6

Novac u funkciji mere vrednosti..........................................................................................................7

Novac u funkciji sredstva prometa......................................................................................................7

Novac kao blago..................................................................................................................................8

Novac u funkciji sredstva placanja......................................................................................................8

Svetski novac.......................................................................................................................................8

DEFINICIJA NOVCA................................................................................................................................9

Znacenje novca – istorijska perspektiva..................................................................................................9

Problem definisanja novca.....................................................................................................................10

Naglasak na opipljivost sredstva razmene.............................................................................................10

Isticanje osobine likvidnosti..................................................................................................................11

Pristupi definisanju novca koji naglasava osobinu sredstva placanja.....................................................11

Naglasak na rutinsku cirkulaciju sredstava razmene..............................................................................12

Isticanje odnosa izmedju novca u nominalnog drustvenog proizvoda...................................................12

Naglasak na stabilnost funkcije traznje novca.......................................................................................13

Isticanje funkcije “privremenog boravista kupovne snage”...................................................................14

LITERATURA..........................................................................................................................................152

POJAM, NASTANAK I RAZVOJ NOVCA

Na pocetku civilizacije novac je bio nepoznat. Potrebe ljudi za odredjenim proizvodima su zadovoljavane trampom. Kada se vremenom, sa sve vecom i raznovrsnijom proizvodnjom i pojavom drustvene podele rada, javio problem da raspolozivi proizvod bude prihvacen za trazeni, iznadjena je jedna jedinstvena stvar, proizvod ili zivotinja za pribavljanje sredstava za zadovoljavanje najraznovrsnijih potreba.

Kod Slovena su korisceni delovi platna, pa otuda verovatno i potice rec platiti, kod Kineza nozevi, kod Eskima krzno polarne lisice, kod Indijanaca dabrova krzna i skoljke, kod naroda koji su se bavili stocarstvom stoka, stoga se pretpostavlja da kod germanskih naroda rec “vieh” znaci istovremeno stoka, bogatstvo, imetak i novac.

VRSTE I VREDNOST NOVCA

Metalni novac

Metali su preuzeli funkciju opsteg sredstva razmene zbog svojih prirodnih osobina. Oni su lako prenosivi, trajni, deljivi i moguce ih je topiti. Plemeniti metali (zlato, srebro) su korisceni kao novac pre drugih monetarnih metala (gvozdja i bakra).

U zemljama zapadne Evrope zlato se pocelo koristiti kao novac nakon visevekovnog unutrasnjeg preobrazaja i razvoja. Posl epropasti rimskog carstva usledile su velike pljacke, raseljavanja, ratovi i epidemije i sve do XIV veka navedene pojave su razarale evropski kontinent. U tim uslovima, za male transakcije racuni su izmirivani u radu i naturi a samo za veliku trgovinu korisceno je zlato.

Postepeni ekonomski i demmografski oporavak zapadne Evrope je uticao na jacanje trgovinskih veza sa Istokom i “povratak zlata”. Poboljsanje u zemljoradnji, krcenje suma, proizvodnja platna i obojenih tkanina, nova ratna tehnika i upotreba baruta, veca eksploatacija metalne rude i novi tehnoloski procesi za njenu preradu, proizvodnja predmeta od bakra, tehnicki pronalasci i nova naucna dostignuca, renesansa na polju umetnosti i kulture bili su znacajni pomaci koji su neprestano poboljsavali poziciju Zapada u trgovini sa Istokom. Vec u XIV veku,

3

navedena privredna kretanja uticala su na nedostatak novca (zlata), tako da su pritisci, usled pada unutrasnjih cena u odnosu na zlato, kocili novu proizvodnju. Dalji razvoj bio je uslovljen zlatom i zato je novac od sporednog dobio glavni znacaj. Na primer, potreba za zlatom (zbog novca) je uticala na spanska i portugalska nastojanja da oplove Afriku, stignu do Indije i otkriju americki kontinent.

Od XV veka u Evropu su pocele priticati velike kolicine plemenitih metala. Njihovo poreklo je bilo delimicno iz trgovinskih odnosa, ali u znacajnijoj meri i iz osvajackih pohoda. Veliki priliv zlata i srebra je bio od izuzetnog znacaja za dalji privredni, politicki i drustveni razvoj. Kako priticanje zlata nije bilo praceno ravnomernim porastom robne proizvodnje , nastaju specificna ciklicna kretanja u razvoju. Odsustvo ravnoteze izmedju kolicine raspolozivog zlata i kolicine potrebnog zlata koja je neophodna za nesmetano odvijanje robnog prometa, manifestovala se preko cene zlata i cena ostalih roba. Kada se kolicina raspolozivog zlata kretala iznad potreba robnog prometa, vrednost novca je opadala, sto je uticalo na opsti porast cena ostalih roba i obrnuto.

Znatno otezavanje funkcionisanja kupoprodajnih transakcjija nametnulo je potrebu za kovanim novcem. Tako resenje postaje opstevazece sredstvo razmene i time drzava preuzima na sebe “izdavanje” novca. To znaci, da su oblik, tezina, i kvalitet metalnog novca ne samo odredjivani vec i garantovani od strane drzave. Ovo je i objasnjenje kako je nastala moneta, koja predstavlja oznaku za odredjenu vrstu kovanog novca ciji oblik, tezinu, kvalitet i naziv odredjuje drzava.

U XVIII veku raspolozive kolicine zlata nisu mogle da prate potrebe industrijske revolucije. U ovakvim okolnostima doslo je do sloma metalizma gde je kovani novac bio sredstvo placanja, a kovanice (sacinjene od zlata i srebra) imale vrednost koja je odgovarala njihovnom metalnom tj. Zlatnom i srebrnom sadrzaju (ujedno bile i nacionalni novac i medjunarodno sredstvo placanja).

Papirni novac

Posle ovog perioda (sloma metalizma) nastupilo je razdoblje zlatnog standarda, koje je obelezilo stvaranje papirne novcanice. U literaturi je zabelezeno da je papirni novac prvi put upotrebljen 1690. godine u drzavi Masacusets. Pocetkom XVIII veka pojavio se u Francuskoj, a kasnije i u drugim zemljama.

Sa zlatnim vazenjem, pojavom novcanica (banknota) papirni novac poprima karakter prometnog sredstva. Tadasnje banknote predstavljale su prvi oblik papirnog novca. Iako od papira, one su u prometu “vazile” kao pravi novac (kao zlatni metalni novac), jer su bile

4

zamenljive za zlato. Papirna novcanica je u prvoj fazi zlatnog standarda bila zamenljiva za zlato, ali je vremenom usledilo sve vece odstupanje izmedju vrednosti papirnih novcanica u opticaju i zlatnog pokrica.

Odstupanje vrednosti zlata od vrednosti papirnih novcanica nije se osecalo u transakcijama u nacionalnoj privredi, vec je dolazilo do izrazaja u medjunarodnim ekonomskim odnosima. Tada se osnivaju berze novca na kojima se uporedjuje odnos jedne valute prema drugoj (tzv. kotiranje valuta) i na kojima je utvrdjivana razlika izmedju vrednosti zlata i vrednosti papirnih novcanica pojedinih valuta. Tu se ustanovljava valutni kurs koji izrazava razliku izmedju vrednosti zlata i vrednosti papirnih novcanica pojedinih valuta.

Sve do tridesetih godina XX veka postojala je praksa, u vecini zemalja sveta, zamenljivosti papirnog novca za zlato (konvertibilnost). Treba reci, da u savremenim uslovima konvertibilnost nema takvo znacenje, vec predstavlja oznaku za mogucnost medjusobne zamenljivosti razlicitih nacionalnih valuta. Od tridesetih godina prestaje da vazi zamenjivanje papirnog novca za zlato, odnosno prestaje zlatno vazenje novca. tako se danas u prometu nalazi tzv. cist papirni novac, sto je oznaka za papirni novac koji vise nije zamenljiv za zlato.

Kreditni novac

Treci oblik, pored metalnog i papirnog novca, u nastanku i razvoju novca predstavlja kreditni novac. U nedostatku novca, robni promet je u periodu zlatnog standarda sam stvarao dopunsko sredstvo placanje. jos u doba metalizma, pored “zvececeg”, javilo se dopunsko sredstvo placanja – priznanica ili certifikat o zlatu. Prihvatanje priznanice o zlatu, kao sredstva placanja, nije bilo zasnovano na obavezi, vec na dobroj volji poverioca, kao izraza njegovog poverenja u mogucnost zamene papira za zvecece zlato. iz tog razloga priznanicu o zlatu mogle su da izdaju samo poznate i solidne banke. Izdavanjem priznanice o zlatu, banka se obavezivala da ce donosiocu takve priznanice isplatiti naznaceni iznos u zlatu. Priznanice o zlatu su prethodile papirnoj novcanici zamenljivoj za zlato. papirne novcanice zamenljive za zlato stampale su posebne banke, koje su ovlascene od strane drzave – emisione banke, a u skladu sa pravilima koja je nalagao sistem zlatnog standarda. Kako ni banknote nisu bile dovoljne za pokrice potreba robnog prometa, javlja se, kao dopunsko sredstvo placanja, kreditni novac (papirne novcanice, menice, cekovi i dr.). i pored toga, sto je prihvatan kao sredstvo placanja, kreditni novac nije imao pravi status novca, vec se tretirao kao “novcani surogat” (zamena novca). Novcani surogai u obliku razlicitih vrsta kreditnog novca, koji nisu bili novac (ali su bili zamenljivi za zlatni novac), hronoloski su prethodili papirnoj novcanici, kao zakonskom i definitivnom sredstvu placanja. Oni su, ujedno, bili i psiholoska priprema za prihvatanje u promet novca bez unutrasnje vrednosti (papirnog novca).

5

Sa pojavom papirnog novca otklonjen je problem nedostatka novca. Papirni novac se lako prilagodjava potrebama razvoja proizvodnje i prometa i stampa se saglasno zahtevima privredjivanja. Njegovo emitovanje nije vise vezano rezervama zlata, vec drzava (preko centralne emisione banke) moze da upravlja emisijom papirnog novca saglasno potrebama proizvodnje i prometa.

U sistemu papirne valute, dosla je do punog izrazaja sposobnost banaka da emituju – proizvode novac. Sve do pocetka XX veka, ekonomska teorija je tumacila ulogu banaka u odobravanju kredita kao posrednicku. Kredit, kojeg su banke davale zajmotraziocima, uvek se tretirao kao novcana usteda koju banke kao posrednici, prosledjuju zainteresovanim zajmoprimaocima. Oni kojima novac nije odmah potreban, daju ga u depozit banci, a banka ga u vidu kredita prosledjuje onima kojima je potreban (bankarski kredit). Ovakva vrsta kredita ne povecava kolicinu novca u opticaju, vec samo omogucava vise placanja (nego sto bi ih bilo prelazenjem novca iz ruke u ruku bez posredovanja banke). Drugim recima, u pitanju je samo povecavanje brzine opticaja novca. Banke su odobravale kredit i na osnovu cekovnih depozita, a ne samo na osnovu stednih uloga. Vlasnici cekovnih depozita su placanja, umesto zlatom, obavljali cekom. U ovom slucaju, banka nije pozajmila stvarno ustedjeni novac, nego je bankarskom tehnikom stvorila novac.

Sa razvojem bezgotovinskog platnog prometa, banka je sve manje kredita isplacivala u gotovini, a sve vise upisom u svoje knjige, te je na taj nacin sebi stvarala depozite. Uvecana depozitna sredstva su omogucavala dalju ekspanziju kreditne aktivnosti banke.

U savremenom monetarno-kreditnom sistemu, placanja u gotovom novcu su zanemarljiva, jer preovladjuje uloga depozitnog novca. Mogucnost banke da neograniceno stvara novac stavljena je pod kontrolu drzave. drzava odredjenim instrumentima i mehanizmima regulise i kontrolise kreditnu aktivnost banaka i kolicinu novca u opticaju. drzavno upravljanje emisijom novca ne podrazumeva planiranje emisije u strogo apsolutnim velicinama, vec se to planiranje neprestano relativno prilagodjava kolicinama novca u opticaju i stalno promenljivim kolicinama roba i usluga.

FUNKCIJE NOVCA

Za sustinu funkcija novca znacajna je cinjenica da je to roba koja sluzi kao opste sredstvo razmene. Zato se i kaze da je novac, pre svega, roba, kao i svaka druga roba. on, znaci, kao i svaka druga roba ima upotrebnu vrednost i vrednost. Razlika postoji, jedino po tome, sto ova roba ima i jednu posebnu upotrebnu vrednost (koja proistice iz njenih specificnih drustvenih funkcija).

6

Funkcije novca su: mera vrednosti sredstvo prometa blago sredstvo placanja, i svetski novac

Novac u funkciji mere vrednosti

Novac u funkciji mere vrednosti predstavlja osnovnu funkciju novca, koja se sastoji u tome da svojom upotrebnom vrednoscu izrazava vrednost svih drugih roba. Jednostavno, novac vrsi funkciju mere vrednosti tako sto se manjom ili vecom kolicinom njegove vrednosti moze izraziti vrednost bilo koje vrste druge robe. Samim tim, stvara se i mogucnost da se razlicite robe medjusobno lakse uporedjuju, pa ce se robe u razmeni ispoljavati kao kvalitativno jednorodne i kolicinski uporedive. To znacajno olaksava funkcionisanje robnog prometa i dalji razvoj robne proizvodnje. Medjutim, treba napomenuti da nije novac razlicite robe uzinio medjusobno uporedivim. Zajednicko je svim robama da su rezultat ljudskog rada (u njima je maerijalizovana veca ili manja kolicina apstraktnog ljudskog rada). Tako izrazena vrednost robe (u novcu) predstavlja njenu cenu. Prema tome, cena robe je njena vrednost izrazena u manjoj ili vecoj kolicini novca (novcane robe).

Novac u funkciji sredstva prometa

Neposredna razmena, u stvari, znaci da svaka prodaja robe istovremeno mora biti kupovina druge vrste robe. Obzirom, da razvijena robna proizvodnja podrazumeva postojanje novca, to dovodi i da se razmena obavlja posredstvom novca, u smislu da se roba prvo prodaje za novac, da bi se potom za taj novac kupila neka druga vrsta robe. Smisao ove razmene je da se za jednu upotrebnu vrednost dobije druga vrsta upotrebne vrednosti. Za razliku od trampe, kada su prodaja i kupovina neposredno medjusobno povezane i direktno uslovljene, sada se u razmeni robe pomocu novca odvaja prodaja od kupovine. Postojanjem novca kao sredstva prometa, istovremeno se stvaraju i mogucnosti odredjenih poremecaja u prometu. Roba se moze prodati a da se istovremeno ne kupi druga vrsta robe, cime se, donekle, prekida kontinuitet i neposredna povezanost u razmeni razlicitih vrsa robe. Mozemo zakljuciti da novac u gunkciji sredsta prometa olaksava razmenu roba, ali i omogucava pojavu odredjenih teskoca u njegovom funkcionisanju.

7

Novac kao blago

Prvobitna namena novca je bila da sluzi samo kao sredstvo razmene. Medjutim, kada prodaja robe nije istovremeno pracena kupovinom, novac izlazi iz prometa i “zaustavlja kretanje” (povlaci se iz opticaja). Ucesnici u prometu pocinju da ga zadrzavaju i sakupljaju (akumuliraju). Novac postaje tada opstevazeci predstavnik bogatstva i moci, a istovremeno, u svako doba i bez teskoca, moze da se pretvori u bilo koju drugu vrstu robe. Tako novac, pored ostalih svojih funkcija, postaje i sredstvo za sticanje blaga. Pre nastanka novca bogatstvo su cinila materijalna dobra i ono je imalo iskljucivo naturalni oblik. Za predmete koji su i tada predstavljali posebno olicenje bogatstva upotrebljavan je naziv “blago”. Blago je tokom razvoja menjalo svoje karakteristike. otuda i cinjenica da se nastankom novca znacajno menja i znacenje bogatstva. Najopstije uzeto, u savremenim uslovima blago predstavlja novac koji je povucen iz opticaja i tezaurisan kao olicenje vrednosti, bogatstva i drustvene moci.

Novac u funkciji sredstva placanja

Ucesnici robnog prometa su u kupoprodaji za prodatu robu odmah dobijali (kao protivvrednost) odredjenu kolicinu novca. Medjutim, sve cesce se javljaju slucajevi da se za prodatu robu ne moze odmah dobiti ugovorena kolicina novca. Na primer, kupcu je potrebna odredjena vrsta robe, prihvata uslove ponude od strane prodavca, ali ne raspolaze potrebnom kolicinom novca da bi je odmah i platio, jer za proizvodnju neke vrste robe treba vise a za drugu manje vremena, neka proizvodnja je vezana za razlicita godisnja doba, neka se roba moze prodati tamo gde je i proizvedena a druga mora putovati na drugo trziste, kao i jos mnogo drugih okolnosti. u svim ovim slucajevima, zajednicko je to da prodavac prihvata prodaju na odlozeno placanje. To je prodaja na poverenje (“na kredit”). s tim sto kupac nudi neku vrstu garancije da ce cenu te robe isplatiti u dogovorenom roku.

Svetski novac

8

Ni jedna drzava ne moze imati toliko bogatu i tako raznovrsnu poizvodnju da bi, u ekonomskom smislu, bila “sama sebi dovoljna”. Postoji potreba za ukljucivanje u medjunarodnu robnu razmenu, sto vazi za sve zemlje. tako se javlja i svetski novac. Kupovina i placanje robe u medjunarodnom prometu regulise se na jedinstven nacin, u smislu postojanja jedne univerzalne monete. Nacioonalne monete mogu da funkcionisu uglavnom u unutrasnjem robnom prometu. Ulogu novca u medjunarodnom robnom promeru (svetski novac) moglo bi da vrsi zlato (ili srebro), jer jedino takav novac ima punu vrednost, posto je zlato svuda i od svih prihvaceno kao univerzalno sredstvo razmene i placanja.

Funkcionisaanje svetskog novca kao sredstva prometa, nailazi na odredjene teskoce i ogranicenja. teskoce se, pre svega, javljaju zbog karakteristicnih prostornih udaljenosti izmedju prodavaca i kupaca robe. Tada je potrebno i vise vremena da bi se prodata roba dopremila kupcu, a samim tim, otezana je mogucnost njene naplate. To potkrepljuje i cinjenica da i “transport” novca iz jedne u drugu zemlju nije jednostavan. Postoj ebarijere i u slobodnom prometu zlata (to ne znaci da se kupljena roba ne moze platiti zlatom, vec naprotiv, najlakse se nacelno kupuje za zlato).

DEFINICIJA NOVCA

Znacenje novca – istorijska perspektiva

Savremena monetarna teorija razvijala se kao da nisu postojali ozbiljni problemi sa znacenjem i definicijom novca, odnosno, kao da su ti problemi bili vise semanticke prirode ili pitanje selekcije odgovarajuceg monetarnog agregata iz zvanicno publikovanih serija podataka koje su se odnosile na novac. Zapravo, razvoj savremene monetarne teorije obelezen je zanimljivim detaljem – rasprave o ulozi novca u determinisanju privredne aktivnosti vodjene su, a da medju ekonomistima jos uvek nije prihvacena izricita definicija bazicnog koncepta: sta se podrazumeva pod pojmom novac?

Novac se uobicajeno definise u smislu njegovih funkcija, pre nego kao poseban finansijski instrument. Drugim recima, novac se definise kao nesto sto (1) sluzi kao sredstvo razmene; (2) cuvar vrednosti i (3) jedinica za obracun. To je standardna udzbenicka definicija. Vazno je istaci da je ovo funkcionalna definicija novca: ta definicija ne nabraja finansijske instrumente koji sluze kao novac, kao sto su depoziti po vidjenju ili odgovarajuce hartije od vrednosti.

Temeljna literatura iz oblasti ekonomije novca tradicionalno uzima mikroekonomsku polaznu tacku: sta predstavlja novac za individulanog transaktora, odnosno drzaoca imovine, i zasto se novac trazi? Odgovor se obicno daje u izrazima funkcija koje su napred izlozene i,

9

naravno, povezano sa rastucom korisnoscu koja potice od monetizacije, tj. od upotrebe novca za savladjivanje ogranicenja karakteristicnih za razmenu roba u jednoj privredi.

Odvojeno od standardnih funkcija novca koje su pomenute, ne mali broj ekonomista istice ulogu novca kao suptilno lukavstvo za povezivanje sadasnjosti sa buducnoscu. Pre Kejnsovog uticaja na njen razvojni pravac, makroekonomija se bavila u osnovi teorijom privrednog ciklusa. u to vreme, monetarne teorije nisu se slagale sa ekonomskim teorijama o privrednim ciklusima. Interes za novac u tom kontekstu bio je ogranicen sustinski na makroekonomski novac, jednu varijablu koja posredstvom kamatne stope utice na nominalni dohodak ili, u nekim verzijama kvantitativne teorije novca direktno deluje na nivo cena.

Problem definisanja novca

Monetarna ekonomija je skup pretpostavki i zakljucaka o odnosima izmedju novca i drugih ekonomskih pojava. Njen osnovni cilj jeste da objasni promene kolicine novca u opticaju i efekte tih promena na cene, proizvodnju, zaposlenost itd. To moze da bude predstavljeno u veoma apstraktnoj formi koja zanemaruje brojne institucionalne detalje vezane za konkretne monetarne sisteme pojedinih zemalja.

Raznolikost definicije novca duguje se u velikoj meri slozenosti samog koncepta. Znacaj novca proistice iz njegovog specificnog delovanja u okviru finansijskog sistema. Delovanje novca nije jednoznacno vec je rec o vise funkcija i novac ih u razlicitim momentima istice razlicitim intenzitetom.

Pojedini autorinaglasavaju neke od funkcija novca, pri cemu polaze od stava koji samo izabranoj funkciji odnosno osobini novca pripisuje atribut vaznosti. To je dovelo do razlicitih pristupa definisanju novca u okviru ekonomske teorije. Novac je sve ono sto sluzi kao sredstvo razmene ili sredstvo placanja, cuvar vrednosti ili imovine i jedinica obracuna. Neki ekonomisti ogranicili su pojam novca na znacenje zakonitog plateznog sredstva: nesto sto rutinski sluzi kao sredstvo placanja na organizovanom trzistu ili kao sredstvo placanja koje ne stvara dalje obaveze u pogledu otplate. Drugi su ga prosirili tako da ukljucuje raznovrsne finansijske instrumente – orocene depozite kod finansijskih institucija ili bankarske cekove i kreditne kartice.

Naglasak na opipljivost sredstva razmene

U savremenim trzisnim privredama najveci deo novcanog stoka se sastoji od depozitnog novca, a ne od gotovog novca u posedu ekonomskih subjekata. Empirijsko iskustvo je pokazalo da suma gotovog novca i depozitnog novca u konkretnoj trzisnoj privredi izaziva iste makroekonomske efekte, bez obzira na srazmeru u kojoj su ova dva oblika novca medjusobno

10

komponovana u jednu celinu. Dvojoca poznatih ekonomista Fisher Black i Eugene Fama koriste rec novac na nacin koji ga ogranicava na opipljivo sredstvo razmene. Fama polazi od stava da samo gotovina predstavlja novac. Depoziti na razlicitim racunima kod banaka ne mogu da se nazivaju novac jer nisu fizicki tj. opipljivi kao sto je to slucaj sa gotovim novcem.

Isticanje osobine likvidnosti

Dugovi emitovani od strane nebankarskih finansijskih posrednika predstavljajulikvidnu aktivu za njihove imaoce i mogu se unovciti u kratkom roku da bi se platila neka roba ili koriscenje neke usluge. Takodje, kredit odobren od strane trgovca ili proizvodjaca robe omogucava privrednim subjektima, korisnicima kredita, da dobiju robu bez aktiviranja novca. Prema tome nedostatak gotovog novca ne ometa potrosnju ekonomskih subjekata. Promena kolicine novca u opticaju ne mora da ima efekat na potrosnju – visak novca u opticaju moze biti upotrebljen od strane ekonomskih subjekata za isplatu dugova ili za povecanje volumena likvidnih aktiva koje se drze u posedu, dok se problem manjka novca u opticaju moze resiti koriscenjem komercijalnog kredita. Drugim recima, potrosnja nije ogranicena kolicinom novca u opticaju, vec likvidnoscu.

Pristupi definisanju novca koji naglasava osobinu sredstva placanja

Za resenje problema identifikacije novca, sustinsko pitanje po Robertu Cloweru jeste da li ponuda datog finansijskog instrumenta dopusta privrednom subjektu – kupcu da izvede prenos robe od privrednog subjekta – prodavca. Prema ovom kriterijumu, novcem se moze, uz gotov novac i depozite po vidjenju, smatrati i komercijalni kredit. Pri tome, komercijalni kredit ukljucuje pored kredita trgovinske radnje i kreditnu kartu, overdraft mogucnost, travelers cekove i komercijalne vrednosne papire. Po istom principu, oroceni depoziti i ostala finansijska potrazivanja ekonomskih subjeketa prema bankama, koja za ulogu cuvara vrednosti predstavljaju perfektne ili sub-perfektne substitute novca, ne uspevaju da se kvalifikuju kao novac.

Harry Johnson je predlozio definiciju novca prema kojoj je novac nesto sto moze rutinski da bude razmenjeno za dobra bez stvaranja duga i obaveze otplate za privrednog subjekta koji je u pitanju. Njegova definicija podrazumeva da novac obuhvata gotov novac u opticaju i transakcione depozite nebankarskih privrednih subjekata. Komercijalni kredit ne predstavlja novac. Bankarski overdraft-i nisu novac jer oni stvaraju obavezu otplate. Analizirajuci ovu definiciju novca proizlazi da Johnson novac definise kao nesto sto treba da bude u posedu ekonomsko subjekta pre njegove razmene za robu.

11

Naglasak na rutinsku cirkulaciju sredstava razmene

Da bi nek astvar bila novac potrebno je da zadovolji da uslova: mora biti sredstvo razmene i mora da cirkulise rutinski. Oba navedena uslova su neophodna. Tako, prema Yegeru nebankarski travelers cekovi nisu novac jer ne zadovoljavaju istovremeno i drugi uslov, da rutinski cirkulisu, Za njega isti odnos vazi i prema zajednickim sredstvima novcanog trzista.

Kao sto se vidi, Yeger izjednacava novac sa sredstvom razmene. i pored toga sto njegova definicija novca stavlja nebankarske travelers cekove i MMMFs izvan kategorije novca, ta definicija ipak ne povlaci za sobom jedinstveno identifikovanje novca.

Isticanje odnosa izmedju novca u nominalnog drustvenog proizvoda

U odsustvu jasnog teorijskog ukazivanja o tome sta sacinjava novac, pojedini ekonomisti su se okrenuli trazenju empirijskog resenja problema definicije novca. Empirijsko resenje problema podrazumeva da je za odlucivanje oko pitanja definicije novca presudan kriterijum upotrebljivost definicije a ne ovaj ili onaj princip kojeg se treba pridrzavati. Novac je vazan za nosioce monetarne politike ne kao novac per se, vec kao sredstvo za regulisanje tokova privredne aktivnosti. Dakle, novac treba posmatrati sa gledista prakticnih potreba monetarne politike.

Jedan od vodecih zastupnika empirijske definicije novca je Milton Friedman. Za njegovo ime vezan je pokusaj da se novac definise kao skup likvidnih oblika finansijske aktive privrednih subjekata koji su cvrsto povezani sa odredjenim nominalnim izrazom ukupne privredne aktivnosti, kao sto su drustveni proizvod ili nacionalni dohodak. Friedman je zajedno sa Meiselmanom, formulisao tezu po kojoj empirijska definicija varijabli treba da bude izabrana tako da teoriju koja je u pitanju postavi u najboljem svetlu. Kvantitativna teorija i kejnzijanski income-expenditure pristup u radu su bili predstavljeni sa dve jednostavne linearne jednacine:

Y= a1 + b1M

Y= a2 +b2E

gde je sa Y oznacen nacionalni dohodak, sa M je predstavljen novac, a sa E potrosnja.

12

Osnovni cilj istrazivanja bio je da se utvrdi koja se od postavljenih jednacina bolje prilagodjava podacima. Na samom pocetku njih dvojica su se suocili sa pitanjem: kako definisati obuhvacene varijable da bi se dobili odgovarajuci podaci? U slucaju varijable M – da li novac treba da bude definisan tako da sadrzi samo gotovinu ili gotov novac, plus depozite kod banaka? Da bi dosli do podesnog agregata koji bi predstavljao novac autori su se opredelili za dva kriterijuma. Prema prvom, novac bi predstavljao onaj skup razlicitih oblika finansijske aktive koji bi pokazao najvisi stepen korelacije sa novcanim dohotkom. Prema drugom kriterijumu, dohodak je morao da bude u mnogo vecoj meri povezan sa izabranim monetarnim agregatom, nego sa bilo kojom pojedinacnom komponentom tog agregata. Primenjujuci te kriterijume na rezultate svojih empirijskih istrazivanja, oni su definisali novac kao gotovinu + depozite po vidjenju + orocene depozite poslovnih banaka.

Naglasak na stabilnost funkcije traznje novca

Monetaristicka teorija ukazuje da nestabilnost na monetarnom sektoru privrede u pravilu nastaje kao posledica destabilizirajucih akcija centralne banke (politike ponude novca), pre nego od ponasanja pojedinacnih transaktora (preduzeca i domacinstava). Jedno od bitnijih nacela monetarizma jeste da monetarna nestabilnost nije fenomen koji dolazi sa strane traznje novca, jer traznja za novcem je stabilna, tj. trazena kolicina novca je stabilna funkcija nekoliko varijabli, kao sto su imovina, odnosno dohodak, kamatne stope i stopa porasta cena.

Sta se podrazumeva pod stabilnom funkcijom traznje novca i zasto je stabilna funkcija novcane traznje pozeljna? U ekonomskoj literaturi se prakticno doslo do saglasnosti oko znacenja stabilnosti funkcije traznje novca. Ukratko, stabilna funkcija traznje novca znaci da je uspostavljen predvidljiv odnos izmedju kolicine novca i malog skupa kljucnih varijabli koje, sa svoje strane, povezuju novac sa realnim sektorom privrede.

Monetarni ekonomsisti se slazu sa ocenom da je stabilna funkcija novcane traznje preduslov za efikasnu monetarnu politiku. Ako je funkcija traznje novca stabilna, monetarna politika moze biti delotvorna pod uslovom da izbegava dejstva koja destabilizuju novcanu ponudu. Medjutim, ako je funkcija traznje novca nestabilna, monetarna politika mora pokusati da joj se prilagodi cestim promenama u ponudi novca.

Racionalno tumacenje postavke da je traznja novca stabilna jeste da je posredi tvrdnja o funkciji traznje novca koja se zasniva na empirijskoj proveri konkretne ekonomske stvarnosti: tvrdnja je tacna ako je funkcija stabilna i obrnuto, pogresno je ako se funkcija pokazuje nestabilnom.

13

Pokusaj da se novac definise koriscenjem kriterijuma stabilnosti funkcije novcane traznje je metodoloski neispravan. Nije moguce istovremeno utvrditi stabilnost funkcije trazenja novca i definisati novac. Drugo, ovaj pokusaj ne uvazava bitno razlikovanje izmedju ponude novca i traznje novca. Definicija noca odnosi se na stok (kolicinu) novca, a ne na njegovu traznju.

Isticanje funkcije “privremenog boravista kupovne snage”

U novcanoj privredi cin kupovine robe i usluga odvojen je od cina njihove prodaje i razdvajanje ovih radnji omoguceno je prisustvom jednog opsteprihvacenog sredstva razmene. Funkcija novca kao opsteprihvacenog sredstva razmene je sasvim jasna. Medjutim, isto tako je ocigledno da u vremenskom intervalu koji razdvaja akt prodaje od kupovine kod jednog privrednog subjekta mora postojati neka likvidna aktiva (imovina) koja ce omoguciti sadasnjem prodavcu da se u buducnosti pojavi u ulozi kupca.

Osobina novca da sluzi kao “privremeno boraviste kupovne snage” ili “cuvar vrednosti” je takodje jedna od njegovih bitnih funkcija. Ukoliko neki oblik finansijske aktive privrednog subjekta nema tu karakteristiku, ne moze ni da sluzi kao sredstvo razmene.

Definicija neke slozene stvari kakav je novac uobicajeno nabraja sve bitne osobine te stvari. Posedovanje jedne ili bilo koje od istaknutih osobina je neophodan uslov za stvar koja ce biti nazvana novcem, a posedovanje svih nabrojanih osobina je dovoljan uslov. Standardna definicija novca istice tri glavne osobine koju neka stvar mora da zadovolji da bi se nazvala novcem: da sluzi kao sredstvo razmene, kao cuvar vrednosti i kao jedinica za obracun. Ukoliko prihvatimo takvu definiciju onda je razumljivo da je uloga cuvara vrednosti jedan neophodan, ali ne i dovoljan uslov da bi neke stvari postale novac. Samo zato sto odredjena stvar sluzi kao cuvar vrednosti ne daje nam za pravo da je zovemo novac. Drugim recima, tacna je postavka “ako je novac x, onda x sluzi kao cuvar vrednosti”, ali to ne vazi za suprotnu postavku – “ako x sluzi kao cuvar vrednosti, onda je x novac”.

Medju izlozenim pristupima definisanju novca, dva pristupa koja novac vide kao sredstvo placanja cije koriscenje ne stvara dalje obaveze u pogledu placanja, odnosno, kao sredstvo razmene u rutinskoj cirkulaciji cine se da su uhvatila glavne osobine novca. Da li su ova dva pristupa nezavisna jedan od drugog, odnosno, da li zajedno obezbedjuju jednu zadovoljavajucu definiciju novca? Do odgovora na navedena pitanja nije moguce doci bez uvazavanja uslova i prakse monetarnog regulisanja pojedinih zemalja.

14

LITERATURA

1. Aleksandar Zivkovic, Milenko Dzeletovic, Petar Bojovic, Monetarne finansije, Beograd, 2008.

15