Karl May - Od Bagdada do Stambola

Južno od prostranih sirijskih i mesopotamijskih samotnih pustinja nalazi se Arabijsko poluostrvo, opkoljeno Persijskim zalivom i Crvenim morem. Svojim krajnjim južnim delom ono se daleko pruža u Indijski okean, koji je poznat po svojim orkanima.S tri strane to kopno oivičeno je uskim ali vanredno plodnim obalskim pojasom, koji prema unutrašnjosti prelazi u prostranu pustu visoravan, čiji su delimično tužni a delimično groteskni, neobični predeli, naročito na istoku, okruženi visokim, neprohodnim planinskim masivima, među kojima se naročito ističu puste planine Šamar%.Ova zemlja, čija se površina još ni danas tačno ne zna, delila se u starom veku na Arabia petraea, Arabia deserta i Arabia felix, što na našem jeziku znači petrej-ska, pusta i srećna Arabija. Ukoliko još i danas neki geografi misle da izraz petraea dolazi od grčko-latinske reci koja znači »kamen, stena«, i stoga deo ove zemlje nazivaju »stenovita« Arabija, onda je to shvatanje pogrešno; ovaj naziv, naime, potiče od starog naselja Petra, koje je bilo glavni grad najsevernije oblasti ove zemlje. Arabljani nazivaju svoju otadžbinu Džesirat el Arab,1 dok je Turci i Persijanci nazivaju Arabistan. AH nomadsko--------------_Arapsko ostrvlje.stanovništvo razlikuje podelu ove zemlje jedino po plemenima1.Iznad ove zemlje je večno vedro nebo sa kojeg noću blistaju jasne i čiste zvezde. Kroz planinske klance i velikim delom još neispitane pustinjske ravnice luta poludivlji sin stepe, na divnom konju ili neumornoj kamili. Njegovo oko je budno, jer je on zavađen sa celim svetom i sa svima je na ratnoj nozi, osim sa pripadnicima sop-stvenog plemena2. S kraja na kraj te zemlje pronosi se čas tihi dah čiste i blage, čas šumni huk mutne i divlje poezije koja prati putnika kuda god se krene. Stolećima su već poznate stotine arapskih pesnika i pesnikinja čije pesme još uvek žive u narodu, jer su zapisima sačuvane za kasnija vremena.Za praoca pravih Arapa ili Joktanida smatra se Jok-tan, sin Hutov, potomak Semov u petom kolenu, čiji su potomci naselili Srećnu Arabiju i obale Tehama,3 sve do Persijskog zaliva. Mnoga plemena danas sebi prisvajaju čast da potiču od Ismaila, sina Hagarinog.4Predanje kaže da je ovaj Ismail, sa svojim ocem Av-ramom došao u Meku i tu podigao svetu Ćabu5. U stvari, Čaba je zadužbina plemena Korejšita, ili su je bar oni izgradili. Među svetinjama koje se tu nalaze najčuvenije su bunar Zem-Zem i crni kamen, koji je, kažu, pao;fs neba.Ovamo su na hodočašće dolazila razna arapska plemena da bi postavila svoje plemenske ili porodične idole, i da bi im ovde prinosili žrtve i molitve. Stoga je Meka za Arape ono što su za Stare Grke bili Delfi, i za Jevreje Jerusalim. Meka je bila središte koje je privlačilo raštrkane nomade, koji bi se bez nje rasuli na sve strane.1 Danas je to Sauđijska Arabija. (Sve primedbe u knjizi su prevodilaca.)2 Tako je bilo u vreme kada se odigravala radnja ove knjige, ,1871. godine. Tada je Arabija bila provincija Osmanlijskog carstva. •8 Danas Jemen i Aden.

i Hagara, po jevrejskom predanju, ropkinja Sare, žene praoca Avrama.' Hram nad crnim meteorskim kamenom, vrhovno svetište muslimana.Pošto se ovo vrlo važno središte nalazilo u rukama Korejšita, ovo je pleme bilo najmoćnije i najuglednije u Arabiji, pa i najbogatije, jer hodočasnici, koji su dolazili sa svih strana, nikada nisu dolazili bez poklona ili robe od vrednosti.Siromašni pripadnik ovog plemena, Abdalah, umro je godine 570. naše ere, a nekoliko meseci kasnije, 20. aprila 571. u ponedeljak, njegova udovica Emina rodila je sina, koji je kasnije dobio ime Muhamed. Vero-vatno se ovaj dečak u početku drukčije zvao, i ovo časno ime, Muhamed (»mnogo hvaljeni«), dobio tek kad se istakao svojim proročkim delovanjem.Dečak je nasledio od oca samo dve kamile, pet ovaca i jednu etiopsku robinju, pa je stoga zavisio od svoga dede, a posle i od stričeva. Ali pošto mu ovi rođaci nisu mogli mnogo pružiti, morao je zarađivati svoj hleb kao čobanin. Kasnije je postao gonič kamila i nosilac luka i tobolca sa strelama, kada se, verovatno, razvila i njegova ratoborna narav.Kad mu je bilo dvadeset pet godina, stupio je u službu kod bogate udovice Hatidže, koju je služio toliko verno i odano da ga je ona zavolela i udala se za njega. Veliko bogatstvo svoje žene, kasnije, on je izgubio. Do četrdesete godine živeo je kao trgovac i preprodavač. Na svojim? dalekim putovanjima dolazio je u dodir sa Je-vrejima i hrišćanima, sa bramanima i poklonicima vatre, i trudio se da se upozna sa tim veroispovestima. Patio je od padavice i nervnih poremećaja, usled kojih je bio vrlo sklon halucinacijama, priviđanjima. Religiozna razmi-šljanja otežavala su njegovo bolesno stanje. Najzad se povukao u pećinu blizu Meke, na brdu Hale. Tu su mu se prvi put pojavila verska priviđanja.U početku, krug njegovih vernika sastojao se samo od njegove žene Hatidže, roba Saida, dvojice građana iz Meke i mladog rođaka Alije, koji je posle postao jedan od najnesrećnijih junaka islama.Muhamed je mnogo cenio Aliju i dao mu za ženu svoju ćerku Fatimu. Kada je prorok prvi put u poro-dičnom krugu izlagao svoja nova verska učenja i posle zapitao: »Ko od vas hoće da pođe za mnom?« - Svi su ćutali, samo je mladi Alija, oduševljen moćnom poezijom propovedi, uzviknuo glasno i odlučno: »Ja ću poći i nikad te neću napustiti.« To mu Muhamed nikad nije zaboravio.Alija je bio hrabar i smeo borac i mnogo je dopri-neo neobično brzom širenju islama. Ipak su ga zaobišli kad je Muhamed umro bez testamenta i izabrali Abu-Bekra, Muhamedovog tasta, za kalifa. Posle je izabran drugi tast, Omar, pa onda Otman, zet Muhamedov, koga je 656. godine ubio jedan od Abu-Bekrovih sinova. Kao vinovnik za ubistvo okrivljen je Alija, i kad su ga, doc-nije, njegove pristalice izabrale za kalifa, mnogi name-snici nisu hteli da ga priznaju. On se četiri godine borio za kalifat i ubijen je nožem 660. godine. Pokopan je u Kufi, gde mu je podignut nadgrobni spomenik. Od ovog vremena datira rascep muslimana u dva protivnička tabora, sunite i šiite. Ovaj rascep manje se odnosi na osnovna islamska učenja, a više na lična pitanja nasledstva. Šiiti su pristalice Alijine nasledne loze. Oni smatraju da ni Abu-Bekr, ni Omar, ni Otman nisu imali pravo da budu prvi zamenici prorokovi, već je trebalo da to bude Alija. Ostale verske razmirice nisu mnogo značajne.Alija je ostavio dva sina, Hasana i Huseina. llasana su šiiti izabrali za kalifa, dok su u isto vreme suniti izabrali Muaviju I, osnivača dinastije Omajada. On je svoju prestonicu preneo u Damask, uveo nasledni kalifat i još za života silom nametnuo svoga sina Džezida, koji se posle razvio u strašnog tiranina, pa ga čak i suniti kasnije s prokletstvom spominju. Hasan se nije mogao odupreti Muaviji i umro je otrovan 670. godine u Medini,Njegov brat Husein usprotivio se da prizna Džezida. On je junak jedne od najtragičnijih epizoda u istoriji islama.Muavija je okrutno vladao zemljom. Njegovi name-snici su ga u tome svim silama podupirali. Tako je, na primer, namesnik u Basri naredio da se pod pretnjom8smrtne kazne niko ne srne naći na ulici posle zalaska sunca. Prve večeri na ulici se zateklo preko dvesta lica. Svima je smesta pdsečena glava. Drugog dana je broj bio manji, a već trećeg dana niko se nije mogao videti na ulici.Kalif Džezid bio je gori od oca. Za vlade ovog zločinca, Husein, brat Hasanov, boravio je u Meki. Tu je primio poslanike iz Kufe, koji su ga pozvali da dođe k njima da bi ga postavili za kalifa. Husein se, na žalost, odazvao pozivu.Sa oko sto vernih pristalica stigao je do Kufe, ali grad su već bili poseli njegovi neprijatelji. Otpočeo je bezuspešne pregovore. Hrane mu je nestalo. Voda je isparila na žarkom suncu. Životinje su popadale. Njegovim pristalicama smrt je virila iz grozničavih upalih očiju. Uzalud su bile sve molitve. Njegova propast bila je »za-pisana u knjizi«. Jedan od Džezidovih vojskovođa napao ga je kod Kerbele, isekao njegovu pratnju i njega ubio. On je već bio na umoru od žeđi, ali mu se nisu smilovali, i on se odupirao poslednjim snagama. Uzalud, odsekli su mu glavu, stavili je na koplje i u trijumfu je nosili unaokolo.bzn Huseinove pogibije sve do danas je za šiite dan žalosti i indijski muslimani na ovaj dan nose sliku Huseinove glave na koplju, kako je nošena na dan njegove smrti, i potkovicom od plemenitih metala podražavaju trku njegovog konja.Istog toga dana razlegne se kuknjava od Bornea i Celebesa, preko Indije i Irana sve do zapadne Azije, gde ova sekta ima samo još po kojeg pripadnika, a u Kerbeli se priređuje dramatična predstava sa scenama surovog

očajanja kojima nema primera.Teško sunitu, teško đaurinu (neverniku) koji bi se toga dana našao u Kerbeli, među odredima pomahnitalih šiita, Rastrgnuli bi ga u komade! ...Ovaj istorijski uvod poslužiće boljem razumevanju našeg pripovedanja.Na Žabu, odlučili smo da niz reku odjašemo do Šir-bana-Kurda, a zatim i do Zibara-Kurda. Za put do Šir-bana imali smo preporuku od be ja u Gumri i od Meleka u Lizanu, a za dalje putovanje nadali smo se da ćemo naći novu pomoć. Sirbani su nas primili gostoljubivo, a Zibari vrlo neprijateljski. Docnije smo ipak uspeli da ih umilostivimo. Srećno smo stigli do reke Akre, ali tu su nas divljački brđani tako pakosno dočekali, da smo, posle mnogo gorkih nedaća, morali skrenuti ka jugoistoku. Prešli smo Zab, istočno od Gara Surga, ostavili s leve strane Pir Hasan i, pošto u tamošnje Kurde nismo nikako smeli imati poverenja, držali smo se puta pored Džebel-Pir-Mama ka jugoistoku i zatim skrenuli udesno da bismo, negde između Dijaleja i malog Žaba, izbili na reku Tigar. Nadali smo se da će nas Čerboa Arapi primiti gostoljubivo, i da ćemo naći sigurne vodiče, ali smo, na žalost, saznali da su se oni ujedinili sa Obeidima i Benilamima, s namerom da sva plemena između Tigra i Tatara osete vrhove njihovih kopalja. Doduše, Šamari su bili u prijateljstvu sa jednim plemenom Ferka-Obe-ida, čiji je šeik bio Esla el Mahem, ali ko bi zna^? da li i ovaj čovek nije promenio narav. Za druge Ferka-Obe-ide, Muhamed Emin je tačno znao da su neprijateljski raspoloženi prema Hadedinima. U takvim okolnostima bilo je najpametnije da se najpre uputimo u Sulimaniju, a da potom odlučimo o daljem putu. Kad smo već oslobodili Amada el Gandura i srećno ga doveli dovde, više smo voleli da krenemo zaobilaznim putem nego da se izlažemo novim opasnostima.Tako smo posle dužeg vremena, posle mnogih napora i lišavanja, srećno stigli severno od planine Zagros.Bilo je veče i mi snio se ulogorili na ivici šumice platana. Iznad nas se nadvisilo nebo, sjajno i čisto kako se10samo može naći u ovim krajevima. Nalazili smo se blizu persijske granice, a vazduh Persije čuven je zbog svoje čistoće. Zvezde su tako jasno sijale da sam ja, mada me-seca nije bilo m po kalendaru ni na nebu, jasno mogao vide ti kazaljku na svom džepnom časovniku i sa tri koraka daljine. Mogao sam čitati i najsitnija slova. Čak su se mogla videti i teleskopska sazvežđa. Sedma zvezda Plejade bila je vidljiva bez naročitog naprezanja očiju. Bistrina takvog neba ostavlja dubok utisak na čoveka, i tek tad sam shvatio zašto je Persija otadžbina astrologije, majke plemenite kćeri astronomije, koja nas upoznaje sa svetlećim svatovima neba.Smatrali smo da je u našem položaju pametnije da prenoćimo napolju. U toku dana kupili smo od jednog pastira jagnje, pa smo sada naložili vatru da to jagnje, koje smo prethodno očistili i ošišali nožem, ispečemo onako u koži.Naši su konji pasli u blizini. Oni su u poslednje vreme izdržali neobično velike napore i zaslužili su više dana odmora, koji im, na žalost, nismo mogli pružiti.Mi smo se svi osećali dobro, sem jednog jedinog među nama. To je bio ser Devid, koji je bio veoma ne-raspoložen. Napala ga je, naime, pre nekoliko dana neka groznica i držala oko dvadeset četiri časa. Zatim je išče-zla, ali*je ostavila za sobom grozan orijentalski poklon, koji se latinski zove Febris Aleppensis, francuski Mal d'Aleppo, ili Bonton d'Alep (alepska groznica). Ovoj alepskoj bolesti, koja napada ne samo ljude već i izve-sne životinje, na primer, pse i mačke, prethodi uvek kratkotrajna groznica, posle koje se na licu ili na grudima, na rukama ili nogama, stvori velika kvrga koja, s povremenim otvaranjem i zatvaranjem, traje čitavu godinu dana, i posle isceljenja ostavlja dubok trajan ožiljak. Naziv ove kvrge nije tačan, pošto se ona ne javlja samo u Alepu, već i u oblasti Antiohije, Mosula, Diarbekra, Bagdada i u nekim krajevima Persije (Irana).Ja sam ovu nakaznu kvrgu video više puta, ali nikada u takvoj veličini kakva je bila kod našeg dobrog11mastera Lindzeja. Ne samo da se ovaj vanredni otok sijao najdubljim rumenilom, već je bezobrazno izabrao sebi mesto na samom nosu, tom jadnom nosu, koji je i inače bio neprirodno velik. Naš Inglišmen nije podnosio ovo zlo s onom predanošću, kako je to trebalo da čini kao džentlmen i predstavnik svoje very great and excellent nation, već je pokazivao gnev i nestrpljivost, čije su manifestacije često nadraživale dijafragmu prisutnih i nagonile ih na smeh.I sad je, evo, seo kraj vatre i obema rukama neprestano pipkao bezobraznu kvrgu.- Master, - obratio se meni - gledati ovamo!- Kuda?- Hm, glupo pitanje. Dabome, meni u lice. Yes! Opet rasla?- Šta? Ko?- Do vraga! Ova kvrga ovde! Mnogo rasla?- Vrlo mnogo. Izgleda tačno kao krastavac!- Do sto đavola! Grozno! Užasno! Yes!!- Možda će vremenom da se izmetne u fowlingbull1, ser!- Hoćete pljusku, master? Stojim na usluzi! Odmah! Želim da imate ovaj bedni otok na svome nosu!- Boli li vas? $- Ne.

- Pa onda budite zadovoljni.- Zadovoljni! Zounds!2 Kako mogu biti zadovoljan kad ljudi misle da je moj nos doneo na svet odmah i bur-muticu. Koliko trajati ova stvar?- Pa otprilike godinu dana, ser.On je tako razrogačio oči da sam od straha ustuknuo, tim pre što je od užasa toliko razvukao usta, da su u njih slobodno mogli ući i nos i burmutica.1 Krilati bik koje je Englez stalno tražio kao tragove asirske i vavilonske kulture.• Grom i pakao!12- Jedna godina? Jedna čitava godina? Dvanaest čitavih meseci?- Toliko otprilike.- Oh! Ah! Horrible! Strašno, užasno! Nema leka? Flaster? Mast? Oblog od kaše? Odseći?- Ništa. Baš ništa!- AH svaka bolest ima svoj lek.- Ova nema, ser. Ta kvrga je sasvim bezopasna. Ali ako se pokuša s otvaranjem ili rezanjem, bolest se pogorša.- Hm! A šta bude kad nestane? Još se vidi?- Kako kad. Što je veća kvrga, to veći i ožiljak.- My sky!1 Rupa?- Na žalost, da.- Ajme meni! Užasna ova zemlja. Bedan kraj. Moram požuriti da se vratim u Old England! Well!- Polako, ser.- Zašto?- Šta bi rekli tamo u staroj Engleskoj, kad bi ser Devid Lindzej dozvolio svome nosu da osnuje filijalu.- Hm! Imate pravo, master. Mangupi bi jurili za mnom. Dakle, ostajem ovde i...- Sidi, - prekide ga Halef - ne okreći se. Sđdeo sam okrenut leđima šumi i, dabome, odmahsam shvatio da je mali hadžija opazio tamo nešto sumnjivo.- Šta si ugledao? - upitah ga.- Jedan par očiju. Pravo iza tebe stoje dva platana i između njih kruškov grm. Tamo se krije čovek čije sam oči video.- Vidiš li ih još?- Čekaj malo!Zagledao se što je mogao neupadljivije u kruškov grm, a ja sam, međutim, uputio ostale da se drže neu-siljeno kao dosad.1 Nebesa!13- Sad! - reče Halef.Ja se podigoh, kao da tražim suvarke za vatru. Tako sam se udaljio od vatre i uklonio s vida. .Zašao sam u šumu i šunjao se između drveća.Nije prošlo ni pet minuta, a ja sam se našao iza ona dva platana. Divio sam se Halefovom oštrom oku. Između drveća i grma čučala je ljudska spodoba i posmatrala zbivanje oko naše vatre.Zašto je to radila? Mi smo ovde bili u kraju gde na milje nije bilo sela. Doduše, svuda unaokolo razna mala kurdska plemena vodila su međusobne borbe, a ponekad bi i neko persijsko nomadsko pleme prešlo granicu radi pljačke. Bilo je dosta i skitnica, ostataka uništenih plemena, koji su tražili priliku da se priključe drugom plemenu.Morao sam biti nepoverljiv. Zato sam se sasvim tiho prišunjao čoveku i ščepao ga za gušu. On se veoma uplašio, potpuno se ukrutio i nimalo se nije branio kad sam ga podigao i prineo vatri.Tamo sam ga položio i izvadio kamu.- Ne mrdaj, čoveče, jer ću te proburaziti! - za-pretio sam mu.Nisam to baš ozbiljno mislio, ali je stranac tako shvatio i molbeno sklopio ruke.- Milost, gospodine! ^- To zavisi od tebe. Ako budeš lagao, stradaćeš. Ko si ti?- Ja sam Turkmen iz plemena Bejata.Turkmen? I to ovde? Sudeći po njegovoj nošnji, doduše, možda je i govorio istinu. Sem toga, znao sam da su nekada između reke Tigra i persijske granice živeli Turkmeni, i to upravo pleme Bejata. Lurijska pustinja i ravnica Tapespi bile su pozornica njihovih skitanja. Međutim, kad je Nadir Šah upao u bagdadski vilajet (oblast), odvukao je Bejate u Korasan. Ovu pokrajinu nazvao je, zbog njenog položaja i osobenosti, »mačem Per-sije«, i trudio se da je naseli hrabrim, ratobornim stanovnicima.14- Ti da si Be jat? Lažeš!- Istinu govorim, gospodine.

- Bejati ne stanuju ovde, već u dalekom Korasanu.- Tako je, ali kad su onda morali da napuste ovaj kraj ipak ih je nekoliko ostalo, a njihovi potomci su se toliko namnožili da broje više od hiljadu ratnika. Naša letnja boravišta nalaze se blizu ruševina Kizel-Karaba, i s obe strane reke Kuru-Čaj.Setih se da sam o tome nešto načuo.- A sada se nalazite ovde u blizini?- Da, gospodine.- Koliko šatora imate?- Nemamo šatora.To je bilo značajno. Kad nomadsko pleme napusti svoje boravište a ne ponese šatore, onda to obično znači da je krenulo u pljačkaški ili ratni pohod. Pitao sam dalje:- Koliko vas ima sada?- Dvesta.- A žena?- Nismo ih poveli.- Gde vam je logor?- U blizini. Ćim obiđeš šumu, naći ćeš ga.- Tako ste ugledali našu vatru?- £)a, videli smo je, i kan me je poslao da izvidim kakvi su to ljudi ovde.- A kuda ste krenuli?- Na jug.- U koje mesto ste nakanili?- U oblast Sina.- To je persijska oblast?- Jeste. Naši prijatelji priređuju tamo veliku svetkovinu na koju su nas pozvali.I to je bilo značajno. Ovi Bejati imaju svoja boravišta na obalama Kuru-Čaja i kod ruševina Kizel-Karaba, dakle blizu Kifrija, a to mesto je daleko na jugozapad od našeg današnjeg logorišta, dok je Sina za gotovo dve trećine iste te razdaljine u jugoistočnom pravcu. Zašto15Bejati nisu udarili direktno iz Kifrija u Sinu? Zašto ovoliko zaobilaze?- A šta radite ovde gore? - upitao sam ga. - Zašto ste skoro udvostručili svoj put?- Da bismo zaobišli oblast paše od Sulimanije, koji je naš neprijatelj.- Ali opet ste, evo, u njegovoj oblasti.- Ovde nas neće tražiti. On je obavešten da smo krenuli i očekuje nas južno od svoje prestonice.Ovo je zvučalo uverljivo, ali još nisam mogao potpuno verovati ovom čoveku. Ipak sam pomislio da nam prisutnost ovih Bejata može biti od koristi. Pod njihovom zaštitom mogli bismo bez smetnji stići do Sine, a odatle dalje neće nam pretiti nikakva opasnost.Turkmen je preduhitrio moje pitanje:- Hoćeš li me pustiti, gospodine? Ništa vam nisam učinio.- Ti si samo vršio svoju dužnost i sada si slobodan. On uzdahnu s olakšanjem.- Hvala ti, gospodine. Kuda su okrenute glave tvojih konja?- Na jug.- Aha, vi dolazite od ponoćne strane.- Da. Dolazimo iz zemlje Tijara, Bervara i Ifaldana.- Onda ste vi vrlo smeli i hrabri ljudi. Kome plemenu pripadate?- Ovaj čovek ovde i ja smo emiri iz Frankistana, a ostali su naši prijatelji.- Iz Frankistana! Gospodine, hoćete li da putujete s nama?- A hoće li tvoj kan da nam pruži ruku?- Hoće. Znamo mi da su Franci veliki ratnici. Da se vratim sada k njemu, i da mu javim o vama?- Hajde i upitaj ga da li bi hteo da nas primi. Covek ustade i hitro se udalji.Ostali su bili zadovoljni mojim postupkom. Naročito se Muhamed Emin radovao.16** * * "• ГРАДА ВЕОГРА1- Često sam slušao o Bejatima, efendijo - reče on. - Oni žive u stalnom Čarkanju sa Čerboima, Obei-dima i Beni-Lamima, i stoga će nam biti od koristi. Ali, da im ipak ne kažemo da smo mi Hadedini; biće bolje da to ne znaju.- Svejedno moramo biti oprezni, jer još ne znamo k'Jko će nas kan primiti. Dovedite konje i pripremite oružje da budemo na sve spremni.Činilo se da se Bejati zbog nas dugo savetuju, jer pre nego što su dali znak od sebe naše jagnje je bilo i pečeno1 pojedeno. Najzad čusmo korake. Turkmen koji je bio kod nas pojavi se sada sa još tri druga.

- Gospodine, evo, poslao me je kan. Samo dođite. Bićete nam dobrodošli!- Onda hajde napred i povedi nas.Uzjahasmo konje i pođosmo za njima s puškama u rukama. Za uglom šume nije se video ni trag od logora. Tek kad smo se probili kroz gust pojas grmlja stigli smo na čistinu na kojoj je gorela velika vatra. Izabrali su dobro mesto za logor, jer se spol ja nije mogao lako pri-metiti.Vatra nije bila naložena da bi se ljudi grejali, već radi spremanja večere. Unaokolo po travi ležalo je oko dvesta f^mnih prilika, i nešto po strani od buktave vatre sedeo je kan. On se polako podiže kad se mi pojavismo. Dojahali smo tik do njega i poskakali s konja.- Mir s tobom! - pozdravih ga ja.- Mi nevahet kjerdem! - Klanjam se! - odgovori on i pokloni se.To je rekao na persijskom jeziku, možda stoga da bi mi pokazao kako je zaista Bejat, čija se glavnina plemena nalazi u Korasanu. Persijanac je istočnjački Francuz. Njegov jezik je gibak i lepo zvuči, zbog čega je i postao dvorski jezik većine azijatskih kneževa. Ali, isuviše uljudni, laskavi i udvorički način ponašanja Persijanaca nikada nije na mene bogzna kako povoljno delovao. "rava, osorna iskrenost Arapa mnogo više rai se sviđala.2 Od Bagdada do Stambola 17Sada su svi poskakali na noge i sve su se ruke uslužno pružile da bi se prihvatile naših konja. Ali mi smo još čvrsto držali uzde, jer još nismo znali da li je to gostoprimstvo ili podvala.- Predaj im samo konje. Neka se o njima pobrinu - reče kan.Ja sam hteo da budem siguran, pa ga stoga upitah, takođe persijski:- Hesti iršad engiz? - Jemčiš li nam bezbednost? On se pokloni potvrdno i podiže ruku:- Kunem se! Sedite pored mene da porazgovaramo! Bejati uzeše konje, samo je moj ostao u ruci Hale-fovoj, jer je Halef dobro znao šta je meni drago i prijatno.Smestismo se pored kana. Svetlost plamena padala je po nama i lepo smo mogli videti jedan drugog. Bejat je bio sredovečan čovek, vrlo ratobornog izgleda. Crte njegovog lica bile su iskrene i ulevale poverenje. Odstojanje na kome su se držali njegovi ljudi ukazivalo je na njegov častoljubiv i samouveren karakter.- Jesi li već čuo moje ime - upita on.- Nisam - odgovorih.- Ja sam Hajder Miriam,1 nećak čuvenog Hasana Kerkuš-beja. Jesi li kada čuo za njega? ""- Jesam. Njegovo sedište je bilo blizu sela Dženije na poštanskom putu od Bagdada do Tauka. Bio je vrlo hrabar ratnik, ali je ipak voleo mir, i svakome je pružao zaštitu, ako mu je bila potrebna pomoć.On se meni predstavio, i sada je bio red da se ja njemu predstavim. Stoga produžih:- Tvoj izvidnik ti je svakako već rekao da sam ja Frank. Zovu me Kara ben Nemzi...Uprkos poznatom istočnjačkom samosavlađivanju, on nije mogao da spreči usklik iznenađenja.1 Lav Miriam.18- A - oh! Kara ben Nemzi! Znači, ovaj drugi, sa crvenim nošeni, emir je iz Inglistana, koji iskopava kamenje i stare zapise.- Jesi li čuo za njega?- Čuo sam, gospodine. Ti si mi rekao samo svoje ime, ali ja poznajem i tebe i njega. Mali čova koji drži tvoga konja je Hadži Halef Omar, pred kojim strepe to>-liki velikani?- Pogodio si.- A ko su ova druga dvojica?- Ovo su moji prijatelji koji su svoja imena položili u Koran1. Ko ti je pričao o riama?- Poznaješ li ti Ibn Zedar ben Hulija, šeika Abu Hameda?- Poznajem.- Je li on tvoj prijatelj?- Ni prijatelj ni neprijatelj.- Budi bez brige. Ne moram da se svetim za njega.- Ja se ne bojim.- To ti verujem. Sastao sam se s njim kod Eski Kifrija. Tada mi je ispričao da si ti kriv što on mora da plati globu. Budi oprezan! On će te ubiti ako mu pad-neš u ruke.- Bio sam ja već u njegovim rukama pa me nije ubio. Bi6 sam njegov zarobljenik, ali sam mu umakao.- Čuo sam to. Ti si ubio lava, i to sasvim sam i u mraku, i odjahao s njegovom kožom. Šta misliš, da li bih te ja mogao zadržati, kad bi bio moj zarobljenik?To je već zvučalo sumnjivo, ali ja mirno odgovorih:- Ne bi me ni ti mogao zadržati, a ne znam ni kako bi me zarobio.- Pa nas je dvesta, gospodine, a vas samo petorica. -- Ne zaboravi, kane, da su među tom petoricom"va emira iz Frankistana, i da su ta dvojica ravna dvema stotinama Bejata.- Vrlo si gord na reci.4. zbog važnih razloga drže ih u tajnosti.

19- Ali i tvoje pitanje je vrlo negostoljubivo. Moram li posumnjati u iskrenost tvoje reci, Hajdere Mirlame?- Vi ste moji gosti, mada su mi imena ove dvojice nepoznata, i ješćemo zajedno hleb i meso.Suzdržan osmeh zaigrao je oko njegovih usana, a pogled koji je bacao na dvojicu Hadedina otkrio mi je sve.Muhamed Emin, zbog svoje divne, snežnobele brade mogao se poznati među hiljadama.Na kanov znak prinesoše nekoliko četvrtastih komada kože. Na njima su nas poslužili hlebom, mesom i urmama. Kad smo se malo prihvatili, ponudiše nam du-van za lule, a kan nam ih svojom rukom pripali.Tek sada smo se mogli smatrati pravim gostima, i ja dadoh znak Halefu da odvede moga konja ka ostalima. On je to učinio i seo s nama.- Kakav je cilj vašeg putovanja? - upita kan.- Jašemo prema Bagdadu - odgovorih oprezno.- A mi smo krenuli u Sinu - reče kan. - Hoćete li nam se pridružiti uz put?- Ako nas primiš.- Biće mi milo da nam se pridružiš. Pruži mi ruku, Kara ben Nemzi. Moja braća neka budu i tvoja braća, a moji neprijatelji neka budu i tvoji!On mi pruži ruku i ja je prihvatih. Isto tako rukovao se i s ostalima, koji su se od srca radovali što su ovde sasvim neočekivano našli prijatelje i zaštitnike. Kasnije ćemo se zbog toga kajati. Bejat nije imao rđave namere s nama, ali je mislio da će od nas imati velike koristi.- Koja ćemo plemena sresti odavde do Sine? - raspitah se ja.-- Ovo je slobodna zemlja po kojoj čas jedno čas drugo pleme napasa svoja stada. Koje bude jače, ono ostaje.- A koje je pleme vas pozvalo u goste?- Pleme Džijafa.20- Onda se raduj svojim prijateljima, jer je pleme Džijafa najmoćnije u čitavoj zemlji. Njega se boje sva ostala plemena: Šeik-Ismaelci, Zengeni, Kelogavani, Kel-hori, pa čak i Šenki i Holali.- Jesi li ti već jednom bio ovde, emire?- Nikada nisam bio.- Pa otkud onda znaš sva plemena u ovom kraju?- Ne zaboravi da sam ja Frank.- Dabome, Franci sve znaju, čak i ono što nikad nisu videli. Jesi li čuo i za Bebeje?- Čuo sam. To je najbogatije pleme širom ove zemlje. Njegova sela i šatori nalaze se oko Sulimanije.- Dobro si obavešten. Jesu li oni tvoji prijatelji ili neprijatelji?- Ni jedno ni drugo. Nikad nisam sreo nijednog Bebeja.- Možda ćete se upoznati s njima.- Hoćete li se vi sresti s njima?- Možda i hoćemo. Ali više bih voleo da se ne sretnemo.- A znaš li tačan put do Sine?- Sasvim tačno.- Koliko ima odavde do tamo?- Dobrom konju treba tri dana.- Ai koliko ima do Sulimanije?- Tamo ćeš stići već za dva dana.- Kada ćete sutra krenuti?- Čim se ukaže sunce. Hoćeš li sada da se povučeš na odmor?- Kako ti hoćeš!- Želje gostiju zakon su u ovom logoru. A vi ste umorni, jer vidim da si već odložio lulu. Pa i amasdar1 Je već skupio oči. Treba da se odmorite.•- Bejati imaju lepe običaje. Dozvoli nam da odmotamo svoje pokrivače.- Samo izvolite! Neka vam Alah da prijatan san!Amasdar - čovek sa kvrgom na nosu - tj. Lindzej.21Na njegov mig ljudi donesoše ćilime od kojih on napravi postelju. Moji drugovi smestiše se što su udobnije mogli, a ja sam nadovezao laso na uzdu svoga konja, drugi kraj omotao oko ruke, pa zatim legao izvan logor-skog kruga. Tako je vranac mogao da pase a ja da budem na miru zbog njega, tim pre što je i pas pored mene bdeo.Tako je prošlo nekoliko časaka.Nisam još ni sklopio oči, kad mi se neko približi. Bio je to Englez, koji svoja dva pokrivača prostre pored mene.- Lepo je ovo prijateljstvo - progunđa on. - Tu sedim, ne razumem ni reč. Mislim, treba mi objasniti. A čova se samo čisti u stranu. Hm, hm! Hvala lepo!- Oprostite, ser! Zaista sam vas zaboravio.

- Mene zaboravio! Jeste li vi slepi, ili ja nisam dovoljno visok?- No, padate u oči svakako. Naročito otkad imate taj svetionik na licu. Dakle, šta želite da znate?- Sve. Uostalom, mani te svetionik! Šta ste razgovarali sa kanom?Ja mu objasnih.- Well. To je dobro, zar ne?- Jeste. Tri dana biti ili ne biti obezbeđen,fbogme, to nije svejedno.- Dakle, rekli ste Bagdad? Nameravate li tamo stvarno, master?- To bih najviše voleo, ali je nemoguće.- Zašto?- Moramo se vratiti Hadedinima. Vaše su sluge tamo. Sem toga, meni je teško da se -rastanem od Halefa. Neću ga ostaviti sve dok živ i zdrav ne stigne svojoj mladoj ženi.- Ispravno. Yes! Vi dobar čovek. Deset hiljada funti vredite. Well! I ja volim ići Hadedinima.- Zašto?- Radi fowlingbull-a, krilatih bikova.22- Ah, starina ima i u blizini Bagdada, na primer, u ruševinama kod Hile. Tamo se nalazio stari Vavilon. Tamo su čitava polja ruševina, na čitave milje unaokolo, iako Vavilon nije bio velik kao Niniva.- Oh! ah! Odmah tamo! U Hilu, zar ne?- Rano je još o tome govoriti. Zasad je najvažnije da srećno stignemo na reku Tigar. Posle ćemo videti kuda ćemo dalje.- Lepo, ali ipak ćemo tamo. Yes! Well! Laku noć!- Laku noć! * Dobri Lindzej nije ni slutio da ćemo mnogo ranije, i to u sasvim drugim okolnostima, stići u te krajeve. Uvio se u svoj pokrivač i uskoro se čulo glasno hrkanje. I ja sam zaspao, ali sam pre toga primetio da su četvorica Bejata uzjahali konje i nekud odjahali.Kad sam se probudio u osvit dana, nekoliko Turk-mena već se bavilo oko svojih konja. Halet je takođe bio budan. I on je, kao i ja, primetio sinoćni odlazak četvorice Bejata, i to mi je sada saopštio. Zatim je upitao:- Zašto su poslali glasnike, sidi, kad su nam prijatelji?- Ne verujem da su ova četvorica zbog nas odjahali. Mi smo i ovako potpuno u rukama kanovim, ukoliko on ima neke rđave namere s nama. Budi bez brige, Halefel'Pomislio sam da su ove jahače poslali napred kao izvidnicu, zbog nesigurnih puteva. Nisam se prevario. To mi je potvrdio i Hajder Miriam kad sam ga o tome upitao.Posle vrlo oskudnog doručka, uzeli smo samo po nekoliko urmi, krenusmo na put.Kan je svoje ljudstvo podelio u grupe koje su se kretale jedna za drugom na rastojanju od četvrt sata. On je bio razborit i oprezan čovek, koji se brinuo za bez-bednost svojih ljudi kako je najbolje mogao.Jahali smo ne zastajući nigde sve do podne. Kad se sunce popelo u zenit, zaustavili smo se da bismo odmo-23rili konje. Za čitavog ovog jahanja nismo sreli nijednog čoveka, a na izvesnim mestima, na grmlju, na drveću, na tlu, nailazili smo na znakove četvorice jahača-izvid-nika, koji su nam time obeležavali pravac kojim je trebalo da se krećemo.Ovaj pravac bio mi je zagonetan. U odnosu na naše jučerašnje logorište Sina je ležala jugoistočno, i umesto da smo se dosledno držali toga pravca, jahali smo sada tačno prema jugu.- Zar ti ne putuješ ka Džijafima? - podsetih kana.- Dabome da putujem.- Ali ako produžimo u ovome pravcu, nikada nećemo stići u Sinu, već u Banu, ili čak u Neizgej!- Hoćeš li ti da budeš siguran na putu, gospodine?- Razume se da hoću.- I mi hoćemo. Stoga treba da se klonimo neprijateljskih plemena. Do zalaska sunca moramo neumorno jahati. A onda ćemo se odmarati. Sutra će put na istok verovatno biti slobodan.Ovo objašnjenje nije bilo potpuno jasno, ali nisam bio u stanju da njegove razloge pobijem, pa sam stoga ćutao.Posle dvočasovnog odmora opet smo krenuli. Jahali smo vrlo oštro. Primetio sam da nas često vodjrkrivu-davim putem. Bilo je, dakle, dosta tačaka od kojih su četvorica izvidnika hteli da nas udalje. Predveče smo se našli u nekoj uvali. Ja sam jahao pored kana sa prvom grupom. Na samom izlasku iz uvale sretosmo jahača koji se zapanji kad nas vide, po čemu smo odmah zaključili da se nije nadao da će na ovom mestu nekoga sresti. Skrenuo je konja u stranu, oborio dugo koplje i pozdravio :- Selam!- Selam! - odgovori kan. - Kuda ćeš ti?- U šumu da ulovim brdsku ovcu.11 srnu.24- Kome plemenu pripadaš?

- Ja pripadam Bebejima.- Imaš li stalno boravište ili se krećeš? .- Zimu provodimo po naseljima, a leti izgonimo stada na pašu.- Gde su vaša zimska naselja?- U Neizgeju, jugoistočno odavde. Za jedan sat možeš tamo stići. Moji će te prijatelji lepo dočekati.- Koliko vas ima?- Četrdeset. Kod drugih stada ima nas i više.- Daj mi svoje koplje!- Zašto? - iznenađeno upita čovek.- I pušku!- Zašto?- I nož! Ti si moj zarobljenik!- Mašalah!Ovu reč je uzviknuo prestrašeno, ali u isti čas je na njegovom oštrom licu nešto blesmilo. Naglo je trgnuo konja, okrenuo ga hitro i odjurio natrag.- Uhvati me! - čusmo još uzvik odlučnog čoveka. Kan uze pušku u ruke i nanišani na begunca. Imaosam samo toliko vremena da odbijem cev u stranu kad se razleže pucanj. Dabome, metak je promašio cilj. Kan mi zapreti pesnicom, ali se odmah predomisli.- /Izdajnice! Šta uradi? - Ijutito uzviknu.- Nisam ja izdajnik! - mirno odgovorih. - Neću da prljaš ruke krvlju.- Ali on mora da umre. Ako nam pobegne, skupo ćemo to platiti.-- Hoćeš li mu pokloniti život ako ga sada dovedem?- Hoću, ali teško da ćeš ga ti uloviti.- Čekni malo!Pojahao sam za beguncem. Izgubio nam se iz vida, ali kada sam izišao iz uvale, ugledao sam ga. Preda mnom Se pružila ravnica obrasla belim šafranom i divljim karanfilom, a s druge strane nazirala se tamna crta neke sume. Ako stigne u šumu, teško ću ga uhvatiti,25- Ri! - kliknuo sam i stavio vrancu ruku među uši. Plemenita životinja već odavno nije bila pri punoj snazi, ali na ovaj znak poletela je ravnicom kao da se nede-Ijama odmarala. Za nepuna dva minuta približio sam se Bebeju na dvadesetak konjskih dužina.- Stoj! - viknuh.Čovek je bio vrlo hrabar. Umesto da stane, ili da produži bežanje, naglo je okrenuo konja i pojahao meni u susret. Za trenutak pa bismo se sudarili. Videh kako podiže koplje, i ja se latih lake puške. Tada on samo za nekoliko palaca povuče konja u stranu. Prohujali smo jedan mimo drugoga. Vrh njegovog koplja bio je uperen u moje grudi. Dočekao sam ga srečno i odmah okrenuo konja. On je udario drugim pravcem i pokušao da mi umakne. Zašto se nije poslužio puškom? Meni je opet bilo žao njegovog plemenitog konja, i nisam hteo da ga ubijem. Skinuo sam laso, vezao ga jednim krajem za obluk sedla, a drugi, kožni i neprekidljivi kraj zavrteo u petlju. On se okrenuo i video da ga sustižem. Naravno, on nikada nije čuo za laso, i nije znao kako će izbeći ovo opasno oružje. U koplje, izgleda, više nije imao povere-nja, jer se sada latio svoje duge puške, čiji se metak nije mogao dočekati i parirati. Oštrim okom izmerio sam razdaljinu, i upravo kad je on podigao puščanu cev fijuk-nuo je moj laso kroz vazduh. Još nisam ni okrenuo konja, a već sam osetio trzaj: ču se krik, i ja povukoh - Bebej je sa sputanim rukama ležao na zemlji. Za trenutak našao sam se pored njega.- Jesi li se povredio?U ovim okolnostima ovakvo pitanje moralo je zvučati kao ruganje. On je pokušao da oslobodi ruke i pro-škrgutao je kroz zube:- Razbojnice!- Varaš se. Nisam ja razbojnik. Ali bih hteo da se vratiš sa mnom.- Kuda?- Kanu Bejata, od koga si pobegao.26- Bejata? Zar oni ljudi pripadaju tome plemenu? I kako se zove njihov kan?- Hajder Miriam.- Oh, sada znam sve! Dabogda vas Alah uništio! Sve vas lopove i hulje!- Nemoj da psuješ! Obećavam ti pred Alahom da ti se ništa neće desiti.- Ja sam u tvojim rukama, i moram se povinovati.Izvadih mu nož iza pojasa i podigoh koplje i pušku koji su mu ispali pri padu. Zatim skidoh laso i brzo sko-čih na konja da bih bio spreman na sve. Činilo mi se da on ne namerava da pobegne. Zviznuo je svome konju i vinuo se u sedlo.- Verujem tvojoj reci. Hajdemo!

Galopirali smo jedan pored drugog natrag, i našli Bejate kako nas čekaju na izlasku iz uvale. Kad je Hajder Miriam ugledao zarobljenika, razvedri mu se smra-čeno lice.- Gle, stvarno ga dovodiš, gospodine.- Dabome, kao što sam ti i obećao. Ali sam dao reč da mu se ništa neće desiti. Evo njegovog oružja!- Kasnije ćemo mu to vratiti. Ali sada ga vežite, da nam ne pobegne.Ovu zapovest ljudi odmah izvršiše. U međuvremenu, stigao je i naš drugi odred i njima predadosmo zarobljenika s uputstvom da s njim dobro postupaju, ali da ga isto tako dobro i čuvaju. Zatim produžismo put.- Kako si ga se dočepao? - upita kan.- Ulovio sarn ga - odgovorili kratko, pošto sam bio nezadovoljan njegovim ranijim držanjem.- Ti se sada ljutiš, gospodine - reče on. - Ali ćeš posle uvideti da sam morao ovako postupiti.- Nadam se.- Ovaj čovek ne srne da odnese vest da su Bejati u blizini.- A kada ćeš ga osloboditi?- Čim to budemo mogli učiniti bez opasnosti.27- Imaj na umu da je on u stvari moj zarobljenik. Nadam se da moja zadata reč neće biti pogažena.- Šta bi ti uradio kad bi se desilo suprotno?- Jednostavno bih tebe...-- Ubio? - upade mi on u reč.- Ne. Ja sam Frank i ubijam samo u odbrani. Ja te, dakle, ne bih ubio, ali bih ti ozledio ruku kojom si potvrdio zadatu reč. Tada bi emir Bejata ličio na dečka koji ne ume da rukuje nožem, ili na babu čiji se glas ne sluša.- Da mi to neko drugi govori, gospodine, ja bih se smejao, ali znam da biste vi bili u stanju da me napadnete usred mojih ratnika.- To bismo svakako učinili. Nijedan od nas ne boji se tvojih Bejata.- Zar ni Muhamed Emin? - upita on sa smeškom. Video sam da je moja tajna otkrivena, ali ravnodušno odgovorili:- Ni on.- Ni Amad el Gandur, njegov sin?- Zar si ikada čuo da je on kukavica?- Nikada. Gospodine, da vi niste pravi ljudi, ja vas ne bih ni primio, jer mi jašemo opasnim putevima i ja želim da ih srećno pređemo do kraja. 'Spuštalo se veče. Taman kad se toliko smračilo da je bilo krajnje vreme za podizanje logora, stigli smo na potok koji je izbijao iz lavirinta stena na čistinu. Tu su logorovala ona četvorica Bejata koji su jahali u izvidnici. Kan je sjahao s konja, prišao im i duže s njima šapatom razgovarao. Zašto se tako tajanstveno držao? Da nije nameravao nešto što su samo oni smeli znati? Najzad je naredio svojim ljudima da sjašu. Jedan od njih je pošao napred ka stenovitom kršu. Konje smo vodili za sobom i ubrzo smo stigli na kružni prostor među stenjem. Ovo mesto je bilo najsigurnije skrovište kakvo se samo moglo naći, doduše, suviše tesno za dve-sta ljudi i njihove konje.28- Hoćemo li se ovde zadržati? - upitah.- Hoćemo! - odgovori Hajder Miriam.- Nećemo valjda svi?- Ne. Samo četrdesetorica. Ostali će logorovati u blizini.S ovim odgovorom morao sam se zadovoljiti. Čudio sam se samo što i na ovako sigurnom mestu nismo naložili vatru. To su zapazili i ostali.- Lepo mesto, - reče Lindzej - mala arena, zar ne?- Dabome.- AH vlažno i hladno ovde uz vodu. Zašto ne ložiti vatru?- Ne znam. Možda su neprijateljski Kurdi u blizini.- Šta nas briga oni? Niko nas ne može videti. Hm! Ne sviđa mi se.Bacao je podozrive poglede na kana, koji se, s očiglednom namerom da ga mi ne čujemo, obraćao svojim ljudima.Ja sedoh kraj Muhameda Emina, koji je to i očekivao i koji je to i želeo, jer me je odmah zapitao:- Koliko ćemo se, emire, zadržati kod ovih Bejata?- Koliko bi ti hteo?- Ako hoćeš, daj da se sutra rastanemo od njih.- Zašto?-i!Čovek koji krije istinu nije dobar prijatelj.- Misliš li da je kan lažov?- Ne mislim, ali držim da je to čovek koji ne govori sve što ima na umu.- On te je poznao.

- Znam. Video sam to u njegovim očima.- I ne samo tebe, i Amada el Gandura je poznao.- To je razumljivo, jer moj sin liči na svoga oca.- Jesi li, možda, zbog toga zabrinut?- Nisam. Mi smo sada gosti Bejata, i oni nas neće izdati. Ali zašto su zarobili onog Bebeja?- Da ne bi otkrio naše prisustvo ovde.- A zašto da ga ne otkrije, emire? Čega treba da se boje dvesta dobro naoružanih konjanika na dobrim29konjima, bez ikakve pratnje, bez žena i dece, bez bolesnika i staraca, bez šatora i stada? Gde se ovo mi nalazimo, efendijo?- Nalazimo se usred oblasti Bebeja.- A on kaže da ide ka Džijafima? Primetio sam da smo stalno jahali na jug. I zašto je sada podelio ljude u dva tabora? Emire, ovaj Hajder Miriam ima dvostruk jezik, pa makar imao poštene namere s nama. Ako se sutra od njega rastavimo, kojim ćemo pravcem udariti?- S leve strane je planina Zagros. Sresko mesto Bana je sigurno sasvim blizu. Ako nju minemo, doći ćemo u Ahmedabad, Biju, Surenu i Bajendereju. Iza Ahmedabada otvara se planinski prolaz koji kroz puste klance i doline vodi ka Kizelziju; tamo desno dižu se brežuljci Girzeja i Sersira i gola brda Kurikazafa. A dalje su dva vodena toka, Bistan i Karadžolan, koji utiču u Kizelzi i zajedno s njim u jezero Kjupri. Kad stignemo do toga jezera, bićemo spašeni. Taj put je, doduše, vrlo neprohodan.- Kako ti to znaš?- Razgovarao sam u Bagdadu sa čovekom iz plemena Bulbasija Kurda. On mi je tako podrobno opisao ovaj kraj, da sam po tom opisu napravio malu mapu. Nisam mislio da će mi jednom biti potrebna, afli sam je ipak ucrtao u svoj dnevnik.- Da li bi trebalo da krenemo tim putem?- Ucrtao sam ja i druga mesta, planine i reke, ali mislim da je ovaj put najbolji. Mogli bismo odjahati ili u Sulimaniju, ili preko Mika i Doveze u Sinu. Ali ne znam šta nas tamo čeka.- Onda ostanimo pri prvoj odluci: sutra ćemo se rastati od Bejata i preko planina udariti na jezero Kjupri. Ali da nas tvoja karta ne zavede?- Neće, ako me samo Bulbasija nije obmanuo.- Onda da se odmorimo i spavamo. Neka Bejati rade šta hoće.30Napojili smo konje na potoku i pobrinuli se za njihovu hranu. Zatim su ostali polegali, a ja sam se uputio kanu.- Gde su ostali Bejati, Hajdere Mirlame?- Nisu daleko. Zašto pitaš?- S njima je i zarobljeni Bebej, koga bih želeo da vidim.- Zašto želiš da ga vidiš?- To mi nalaže dužnost, jer je on moj zarobljenik.- Ni je, on tvoj, on je moj zarobljenik, jer si ga meni predao.- O tome se nećemo prepirati, ali ja bih ipak hteo da vidim kako mu je.- Dobro je njemu. Kada ti to Hajder Miriam kaže, onda znaj da je to tako. Ne brini se ti za njega, gospodine, već sedi ovde pored mene da popušimo lulu duvana.Poslušao sam ga da ga ne bih uvredio. Ali sam ga ubrzo napustio i otišao da legnem. Zašto li mi nije dao da vidim svog Bebeja? Verovatno s njim nisu postupali rđavo. Za to mi je bila jemac kanova reč. Ali, jamačno, on je imao neke namere koje nisam bio dovoljno oštrouman da otkrijem. Resio sam da sutra ranom zorom, na svoju ličnu odgovornost, pustim Bebeja na slobodu, i potom da se rastanem od Bejata. S tom odlukom sam zaspao.Kada se od samog praskozorja pa do kasne večeri visi na konju onda se i najvičniji jahač zamori. Tako sam se umorio i ja. Spavao sam dobro i čvrsto'i sigurno se ne bih probudio pre zore da me nije probudilo rezanje moga psa. Otvorio sam oči i oko mene je bio mrak. Ipak sam spazio čoveka kako stoji pored mene.Latih se noža.- Ko si ti?Čim to upitah, i moji se drugovi probudiše i pogra-biše oružje.- Zar me ne poznaješ, gospodine? - čuh odgovor. Ja sam jedan od Bejata.31- Pa šta hoćeš sad?- Pomozi nam, gospodine. Bebej je pobegao. Odmah sam skočio na noge, a i drugi sa mnom.- Bebej pobegao? Kada?- Ne znam. Mi smo spavali.- Ah! Sto šezdeset ljudi ga je čuvalo, i on je pobegao!- Pa oni nisu ovde.- Zar je tih sto šezdeset nekud otišlo?

- Vratiće se oni, gospodine!- Ali kuda su otišli?- Ne znam.- Gde je kan?- I kan je s njima.Ja zgrabih čoveka za grudi.- Pa to vi, čoveče, nameravate da izvedete neki nit-kovluk s nama. Slabo ćete proći! .- Pusti me, gospodine. Kako bismo ti mogli naneti neko zlo kad si ti naš gost?!- Halefe, idi i vidi koliko je Bejata ostalo ovde. Bilo je veoma mračno i u logoru se ništa nije videlo. Mali hadžija se diže da izvrši moju zapovest.- Ima nas ovde četvorica, - dobaci odmah Bejat - i još jedan stoji na ulazu, na straži. A tamo preko, nas desetorica čuvali smo zarobljenika. ^- Kako vam je pobegao? Peške?- Ne. Poveo je svoga konja i poneo nešto oružja.- Vidim ja da ste vi vrlo razboriti i pažljivi čuvari. Zašto se sada obraćate meni?- Pa da ga opet uloviš, gospodine!Umalo se nisam glasno nasmejao. Bezazleniji zahtev mi nisu mogli postaviti. Prešao sam preko toga i raspitivao se dalje.- Dakle, vi ne znate gde je kan s ostalim ljudstvom?- Zaista ne znamo.- Ali mora da postoji neki razlog što je on otišao? -- Postoji razlog.- Kakav razlog?32- Naređeno nam je da ti ništa ne kažemo.- Dobro. Videćemo ko sada ovde zapoveda, kan ili ja...Halef me prekide i saopšti da je stvarno video samo četvoricu Be jata.- Eno ih tamo u uglu, - reče - stoje i slušaju šta mi ovde razgovaramo, sidi.- Neka ih tamo. Samo mi reci, Hadži Halefe Omare, jesu li tvoji pištolji nabijeni?- Zar si ih ikad video nenabijene, sidi?- Izvadi ih, i ako ovaj čovek ne odgovori na po-slednje pitanje koje ću mu sada postaviti, proteraj mu metak kroz glavu. Jesi li razumeo?- Budi bez brige, sidi! Dobiće on dva metka umesto jednog. - Izvadio je oružje iza pojasa i poigrao se sa četiri obarača. A ja se opet obra tih Bejatu:- Zašto je kan otišao? Odgovorio je kao iz puške:- Da napadne Bebeje!- Bebeje da napadne! Pa onda je on mene slagao! Rekao mi je da ide u posetu Džijafima.- Gospodine, kan Hajder Miriam nikada ne laže. On će stvarno ići Džijafima ako mu ovaj napad uspe.Saeotse setih da me je kan upitao da li sam u prija-teljstvu^m neprijateljstvu sa Bebejima. On mi je pružio svoju zaštitu i hteo je da me poštedi svojih briga.- Jeste li vi u sukobu sa Bebejima? - upitah dalje.- Oni su s nama u sukobu. Zato ćemo im danas oteti stada, ćilime i oružje. Sto pedeset ljudi će ovaj plen odneti kući, a pedeset će sa kanom produžiti ka Džija-nma.- Ako vam to Bebeji dozvole!Uprkos mraku, video sam kako je ponosno podigao glavu.. . -- Oni da ne dozvole? Ta Bebeji su kukavice. Zar nisi video kako je ovaj čovek danas bežao od nas?- Jedan ispred dvesta!• I ti si ga sam zarobio.Od Bagdada do Stambola- Ah, ako bude potrebno, zarobiću i deset Bejata. Evo da vam to dokažem: ti i ona četvorica stražara napolju, i ona devetorica preko, svi ste vi sada moji zarobljenici. Halefe, stani na stražu na izlazu! Ustreli svakoga onoga ko bude hteo da uđe ili iziđe bez moje dozvole.Hrabri hadžija odmah se izgubi u pravcu izlaza. A Bejat uplašeno reče:- Gospodine, ti se šališ!- Ne šalim se! Kan je prećutao ono najvažnije. A ti si mi to rekao kad sam te prisilio. Zato vas četvorica morate jemčiti za moju bezbednost ovde. Priđite ovamo sva četvorica!Oni poslušaše moju zapovest.- Položite oružje ovde kraj mojih nogu! Oni su malo oklevali, a ja dodadoh:- Vi ste čuli ko smo mi. Ako imate poštene namere s nama, neće vam se ništa desiti, i mi ćemo vam vratiti oružje. Ali ako se ne pokorite, neće vam pomoći ni džin, ni šejtan, ni đavo.Tada oni ispuniše moj zahtev. Predadoh puške drugovima i uputih Muhameda Emina kako treba dalje da

postupa. Zatim napustih logor i iziđoh niz potok na čistinu. Napolju, u kamenjaru, nađoh stražan- koji me je odmah poznao. lo,- Ko te je tu postavio? - upitah ga. '- Kan.- Zašto?- Da bi, čim se vrati, odmah znao da je sve u redu.- Vrlo dobro! Sad idi malo unutra, i reci mojim drugovima da ću se ja odmah vratiti.' - Ali ja ne smem napustiti svoje mesto.- Kan to ne zna.- Ali saznaće.- Možda. Ali ja ću mu tada reći da sam ti ja to naredio.Na to on ode. Znao sam da će ga Muhamed zadržati i razoružati. Doduše, nisam se raspitao gde je drugi logor, ali sam sinoć nedaleko od našeg čuo glasove, pa34sam se nadao da ću ga lako naći. Tako je i bilo. Čuo sam topot kopita i uputio se u pravcu toga zvuka. Našao sam devetoricu Bejata kako sede na žemlji. U mraku su mislili da sam ja njihov drug i jedan je uzviknuo:- Šta je rekao?- Ko?- Onaj strani emir?- On je ovde lično - odgovorih ja. Tada me poznaše i digoše se.- O, emire, pomozi nam - reče onaj isti. - Bebej nam je umakao i teško nama kada se kan vrati!- Kako je mogao da pobegne? Što ga niste vezali?- Bio je vezan, ali biće da je svoje veze razlabavio malo-pomalo, i, dok smo mi spavali, uzeo je svoga konja i naše puške i pobegao.- Uzmite svoje konje i pođite za mnom.Oni me bez pogovora poslušaše i ja ih odvedoh u naš logor. Dok smo mi tamo stigli, Hadedin je već bio zapalio malu vatru, da bi osvetlio okolinu. Razoružani stražar sedeo je pored ostalih Bejata. Devetorica ljudi koje sam doveo bili su zbog svoga udesa toliko utučeni da su mi bez pogovora predali noževe i koplja. Objasnio sam svi-ma da ne treba da se od nas plaše, ukoliko kan ne učini neku izdaju prema nama, ali odbeglog Bebe ja neću moći da im vratim.U mome odsustvu, master Lindzej je, koliko je to niogao sa svojim oskudnim znanjem jezika, tražio od Halefa obaveštenja o onome što mu je bilo nejasno. Sada je prišao meni.- Šta ćemo s momcima, ser?- Videćemo kad se kan vrati.- Ali ako kidnu?., - To im neće poći za rukom. Mi ih dobro čuvamo, ^ ja ću, sem toga, našega Hadži Halefa Omara postaviti <** stražari na izlazu.. -- Tamo? - Pokazao je u pravcu tesnaca koii ie vodio napolje.3»35Kad ja klimnuh glavom, on dodade: - Nije dosta. Ima i dragi izlaz. Tamo pozadi! Yes!Pogledao sam u pravcu njegove ruke i primetio, na svetlosti vatre, visoku stenu i grmlje ispred nje.- Vi se šalite, ser - rekoh. - Ko da nam dođe preko one stene? Ona je bar pet metara visoka.On se smejao celim licem i široko razvukao usta u čuveni trapezoid, pokazujući velike žute zube.- Hm! Vi pametan čovek, master, ali Devid Lind-zej još pametniji.- Objasnite mi to, ser.- Idite tamo i razgledajte stenu i grm!- Je li? Ali ipak ne mogu da priđem tamo, jer ću tako upozoriti Bejate na taj izlaz, ukoliko on stvarno postoji.- Postoji, stvarno, master, yes!- A kakav je?- To nije jedna stena, to su dve stene, a u uskoj pukotini je grmlje. Razumeli?- Ah, to nam može mnogo koristiti. Znaju li Bejati nešto o tome?- Ne verujem. Kad sam bio tamo, nisu obraćali pažnju na mene.- Je li pukotina vrlo uska?- Jedan konj može proći.- A kakav je teren iza nje?- Ne znam! Nisam mogao vide ti.Bilo je to vrlo važno i trebalo je odmah ispitati. Upozorio sam drugove šta nameravam i napustio logor. Napolju sam obišao ovaj kamenjar i u mraku s teškom mukom najzad našao mesto gde se između dve stene nalazi ono grmlje. Otvor koji je to grmlje zaklanjalo bio je oko dva metra širok. Iza tog otvora bilo je nabacano kamenje, ali

pri dnevnoj svetlosti moglo bi se s konjem probiti tuda.Pošto nisam znao šta nas čeka, izvadio sam nož, približio se grmlju i zarezao nekoliko stabala tako da padnu napolje, ako bismo na njih naleteli s konjima. Dabome, 36radio sam to vrlo oprezno, da Bejati ništa ne primete. Zatim sam se vratio u logor i postavio Halefa na ulaz. Naredio sam mu da mi svako kretanje odmah javi.- Šta si našao, efendijo? - upita me Muhamed Emin.- Divan izlaz, ako budemo morali da se udaljimo bez selama.1- Kroz grmlje napolje?- Da, podrezao sam ga. Čim se prvi jahač probije, oboriće grmlje i drugi će imati slobodan prolaz.- Ima li tamo još kamenja?- Ima ga. Čitave gromade prepletene trnj em i rasti-njem. Ali po danu moći će se proći.- Misliš li da će nam biti potreban taj put?- Ne znam, ali naslućujem. Nemoj da mi se pod-smevaš, Muhamede Emine, ali od ranog detinjstva pose-dujem izvestan dar naslućivanja, koji me je često upozorio na događaje koji će se zbiti. •- Verujem ti, Alah je velik.- Radosne događaje nikada ne naslućujem, ali ponekad me hvata nemir, neki strah, kao da sam učinio neko zlo čijih posledica treba da se plašim. Tada se uvek sigurno nešto desilo što mi je nanelo štetu. Kada bih posle uporedio vreme, tačno bi se složilo: opasnost je počela istog trenutka kada sam ja osetio strah.- Onda treba da poštujemo upozorenje koje ti šalje Alah.Moja zabrinutost je prešla i na moje drugove. Razgovor je zapeo i bez reci smo ležali sve dok se nije razdanilo. Ali čim se mogla pogledom obuhvatiti daljina, pritrča nam Halef i javi da je video mnogo jahača. Tačan broj nije mogao utvrditi.Prišao sam konju, izvadio dogled iz bisaga i pošao za Halefom. Već su se golim okom napolju, na ravnici, mogle vide ti mnoge tamne prilike. Kroz dogled su se jasnije videle.pozdrava.37- Sidi, ko su ti ljudi? - upita Halef.- Bejati.:- Pa njih nema toliko.- Vraćaju se sa plenom. Gone bebejska stada. Čini mi se da kan s jednom grupom brže jaše napred. On će stići pre ostalih.- A šta ćemo mi?- Hm! Čekaj! Reći ću ti već.Vratio sam se drugovima i ispričao im šta sam video. I oni su mislili da nam od kana ne preti opasnost. Jedino smo mu mogli prigovoriti što nas nije obavestio o svom poduhvatu. Da je to učinio, mi mu se ne bismo priključili, jer smo se ovako izložili opasnosti da nas neko vidi u društvu pljačkaša stada. Dogovorismo se da ga dočekamo uzdržljivo, ali uljudno.Potpuno naoružan, vratio sam se Halefu.Kan je jahao galopom. Za nepunih pet minuta zaustavio je preda mnom svoga konja.- Selam, emire! - pozdravi me on. - Jamačno si se začudio kada si se probudio a mene nisi video. Imao sam vrlo hitan posao. Taj posao bio je uspešan. Pogledaj onamo!Gledao sam ga u lice.- Ti si bio u krađi, kane Hajdere Mirlame!- U krađi? - upita on vrlo iznenađen. - Zar je lopov onaj koji uzima neprijateljima ono što može?- Mi kažemo da jeste. Ali zašto si prećutao pred nama sve ovo?- Pa tada bismo postali neprijatelji. Da li bi nas ti napustio?- Svakako.- I obavestio Bebeje?- Ne bih išao njima. Nisam ni znao koje ćeš naselje ili logor napasti. Ali, ako bih sreo nekog Bebeja, obavestio bih ga o opasnosti koja mu preti.;- Vidiš li, emire, da sam imao pravo! Mogao sam učiniti samo dve stvari: ili prećutati svoje namere, ili te38\zarobiti i prisilno zadržati dok sve ovo ne prođe. Pošto sam ti prijatelj, izabrao sam ono prvo.- A ja sam noćas bio u logoru one desetorice tvojih ljudi - odgovorih mirno.- Šta si tražio tamo?- Otišao sam da ih zarobim?- Alaha ti, zašto?- Zato što sam saznao da si nekud otišao. Nisam znao šta se meni može desiti, zato sam zarobio sve prisutne Bejate, da budu jemci za moju bezbednost.

- Ti si, gospodine, vrlo oprezan čovek, ali trebalo je da imaš poverenja u mene. A šta si uradio sa Bebejem?- Ništa. Nisam ga ni video. On je pobegao. Kan preblede i uzviknu:- Derig!1 Pa to je nemoguće. To može da mi pokvari posao. Pusti me da uđem ovim psima. Sigurno su spavali kad je trebalo da bde na straži!On tada sjaha, ostavi konja i pojuri između stena ka logoru.Halef i ja pođosmo za njim.Između kana i njegovih ljudi nastala je gužva koja se ne da opisati. On se razbesneo kao ranjeni divlji vepar; delio je udarce nogama i rukama i nije se umirio dok nije potpuno klonuo. Ko bi pomislio da se u ovom čoveku krije takav bes?- Smiri ljutnju, kane! - zamolih ga najzad. - Ti bi onog čoveka ionako morao pustiti na slobodu.- Ja bih to i učinio, ali ne danas, jer neću da se otkrije moj plan.- Kakav plan?- Mi smo uzeli od Bebeja sve što smo kod njih našli. Sada ćemo odvojiti dobro od rđavog. Sve što je dobro poslaću dalekim, sigurnim zaobilaznim putevima u svoje naselje, a slabije ćemo uzeti mi koji idemo jafima. Uz put ćemo ponegde ponešto ostavljati. Tako ćemo usmeriti poteru tim pravcem. Bebej i će misliti daB Ja» meni! (Persijski.)ih je napao odred Džijafa, a moji ljudi će bezbedno stići sa plenom u logore i naselja Bejata.- Dobro skrojen plan!- Ali sada verovatno promašen. Zarobljeni Bebej pripadao je odredu koji smo napali. On zna da smo mi Bejati i sve će otkriti. On je sigurno naslućivao šta mi nameravamo. Ima vrlo dobrog konja. A šta ćemo ako je on, dok smo mi bili zauzeti napadom, iskoristio brzinu svoga konja i uzbunio prijateljske logore u blizini?- To bi bilo rđavo i za vas i za nas, jer je i nas video s vama - odgovorili.- On zna i mesto našeg logorovanja, a Bebejima je sigurno poznat ulaz u ovaj kamenjar.On je još bio u reci kad se sa ulaza ču uzvik:- Alah il Alah! Evo ih! Žive ih zarobite!Mi se okrenusmo i poznadosmo odbeglog Bebeja, koji, užagrenih očiju, skoči na mene. Iza njega nadirala je mnogobrojna pratnja kroz tesnac i razlegalo se strašno urlanje, pomešano s pucnjima. Mi nismo vodili računa o onome što se dešava izvan logora; čak smo zaboravili da postavimo stražu na ulaz. Uostalom, ja nisam imao ni trenutak vremena za razmišljanje, jer jedan Bebej, verovatno kan ili šeik, pristupi k meni. Nije imao ni puške ni koplja, kao ni njegovi drugovi,.ali se u njegovoj ruci blistao krivi avganistanski handžar. Dočekao sam smelog protivnika praznim rukama, ne hvatajući se oružja. Levom rukom hitro sam uhvatio njegovu desnicu u kojoj je bio handžar, a desnom ga uhvatio za vrat.- Sad si gotov, lopove! - uzviknu on i snažnim trzajem pokuša da oslobodi naoružanu pesnicu.- Varaš se - odgovorih ja. - Ja nisam Bejat. Nisam ni znao da će vas napasti.- Ti si lopov, ti si pseto! Ti si me zarobio, ali sada ćeš ti biti moj zarobljenik! Ja sam šeik Gazal Gaboja, kome još niko nije umakao!40Kao munja sevnulo mi je u svesti sećanje da sam ovo ime jednom čuo kao ime jednog od najhrabrijih Kurda. Sad nije bilo vreme za razmišljanje.- Onda me zarobi, ako možeš! - odgovorih.S ovim recima pustih obe ruke s njega i odstupih. On je to shvatio kao moju slabost, pobedonosno uskliknuo i visoko podigao ruku za udarac. To sam ja i hteo. Udarih ga pesnicom tako snažno u otkriveno pazuho da njegove noge trenutno izgubiše oslonac. Njegovo telo opisa širok luk i svali se šest koraka od mene na zemlju. Pre nego što je mogao da se digne, udarih ga stegnutom pesnicom u slepoočnicu i on ostade na zemlji.- Na konje i za mnom! - uzviknuh.Jednim pogledom obuhvatili čitav prizor. Dvadesetak Bebeja prodrlo je u logor, a Bejati su se borili s njima. Master Lindzej borio se sa dvojicom, i upravo se oslobodio jednog udarcem kundaka. Dvojica Hade-dina naslonili su se na stenu jedan do drugoga i nikoga nisu puštali blizu. Mali Halef klečao je na oborenom neprijatelju i njegovu glavu obrađivao drškom pištolja.- Ne beži, sidi! Udesićemo mi njih! - odgovori hrabri hadžija na moj usklik.- Napolju ih ima još. Napadaju Bejate. Napred! Brzo!Istrgao sam kamu oborenom Gazalu Gaboji, da mi ostane kao uspomena na ovaj nesrećno započeti dan, i skočio na konja. Da bih povećao zalet i u isto vreme napravio mesta za prijatelje, propeo sam konja, džarnuo ga mamuzama i poterao posred Bebeja. Pustio sam konja da udara cif te na sve strane, dok četvorica mojih drugova nisu uzjahali, a onda ga skokom poterao u grmlje, koje je on kopitima svalio. Napolju sam morao odmah da stanem, jer se dalje moglo ići samo korakom. Ipak su moji drugovi imali dovoljno prostora da odmah krenu za mnom.Čim sam ostavio stene za sobom i uverio se da su sva četvorica izišli, podbo sam ždrepca, i u galopu odjurio u otvorenu ravnicu. Drugovi su pošli za mnom. Brzim41

pogledom unaokolo ocenio sam položaj. Šeik Gazal Ga-boja bio je zaista razborit čovek. Umesto da se pouzda samo u svoj odred, koji je inače bio brojno slab, on se potrudio da uzbuni čitavu okolinu, i dok su se Bejati, natovareni plenom, ne sluteći ništa, dovukli svome logoru, ovaj je bio već sa tri strane, iako iz velike daljine, tako zatvoren da su pljačkaši mogli biti srećni ako spasu samo goli život. Iza nas besnela je borba. Nisam imao vremena da ispitujem kako su Bebeji uspeli da se ne-primetno i iznenada privuku Bejatima. S leve strane videli smo kako se široko razvijen stroj jahača galopom približava mestu borbe. A desno od nas, sve do najdaljeg horizonta, ceo kraj je bio posut pokretnim tačkama. I to su bili jahači.- Napred, efendijo, - uzviknu Muhamed Emin - jer će nas opkoliti! Jesi li čitav i zdrav?- Jesam, a ti?- Mala ogrebotina!Stvarno, jedan obraz mu je krvario, ali ozleda nije mogla biti opasna.- Priđite ovamo! - zamolih ja. - Postrojmo se u pravoj liniji! - Ko nas bude gledao sa strane misliće da je u pitanju jedan jedini jahač.Izveli smo ovu varku, ali nismo mogli obmanuti Bebeje koji su se nalazili iza nas. Uskoro smo spazili poveću poteru za nama.- Hoće li nas stići, sidi? - upita Halef.- Ko zna? Sve zavisi od njihovih konja. Ali, Hadži Halef e, šta je s tvojim okom?Njegovo oko je bilo otečeno, iako je od napada prošlo tek nekoliko minuta.- Nije ovo ništa, sidi - odgovori on. - Bebej je, bio pet puta duži od mene i malo me je dohvatio. Ham-dulilah! Neće više nikada.- Nisi ga valjda ubio?- Nisam. Znam ja da ti to ne voliš, efendijo! Drago mi je bilo, i to ne malo, što nijedan neprijatelj nije izgubio život. To je za nas bila umirujuća okol-42nost, jer ako padnemo Bebejima u ruke, neće moći bar da nad nama izvode krvnu osvetu.Jahali smo galopom više od četvrt časa. Mesto borbe izgubili smo iz vida, ali potera nas je pratila. Gonioci su se podelili. Oni na dobrim konjima približili su se nama, a drugi su zaostali.- Stići će nas, emire, ako ne poteramo konje brže - reče Amad el Gandur.- Ne smemo sad odmah suviše zamarati konje. Uostalom, gonioci su se podelili, i biće bolje da razgovaramo s njima nego da dopustimo da nas iznure.- Mašalah! Ti bi s njima razgovarao! - uzviknu Muhamed Emin.- Dabome. Nadam se da ću ih nagovoriti da odustanu od potere. Jašite dalje. Ja ću ovde ostati.Prijatelji su produžili dalje. Ja sam sjahao, uzeo oružje i seo na zemlju okrenut licem prema gonioeima.Kad su se primakli na oko hiljadu koraka, skinuo sam turban i mahnuo im. Oni su odmah poterali korakom, i na pola pomenutog odstojanja zaustavili se.Pošto smo izmenili nekoliko reci, jedan od njih pri-jaha i upita:- Zašto sediš na zemlji? Je li to lukavstvo ili dobra namera?- Hoću da razgovaram s vama.- S nama svima, ili samo s jednim?- S jednim, koga ćete izabrati i poslati.- Ti imaš oružje u ruci.- Neka i on slobodno ponese svoje.- Odloži oružje dalje od sebe, pa će onda jedan od nas doći.- Ali onda mora i taj ostaviti oružje.- Ostaviće ga i on.Ja se podigoh, odložih obe kame i pištolje na zemlju, a dugu i kratku pušku obesih o sedlo. Zatim opet sedoh. Ovi ljudi nisu mogli znati koliko i kakvog oružja ja imam uza se. Mogao sam zadržati bar pištolj, ali hteo sam biti pošten, da bi i oni sa mnom postupali pošteno.43Nabrojao sam jedanaest ljudi u grupi. Ovaj što je sa mnom razgovarao vratio se svojima i izmenjao s njima nekoliko reci. Zatim je sjahao, odložio pušku, koplje i nož, i laganim korakom prišao meni. Bio je to lep čovek, vitkog stasa, pedesetih godina. Njegove crne oči sevale su na mene neprijateljski, ali je mirno i bez reci seo do mene.Pošto sam ja ćutao, a on bio nestrpljiv, odmah je započeo pregovore pitanjem:- Šta ti želiš od nas?- Hoću da razgovaramo.- Onda govori.- Ne mogu.- Zašto ne možeš, Alaha ti? Pokazao sam iza sebe.- Pogledaj! Ja sam imao na sebi oružja više nego što ste vi možda i mislili, pa sam sve odložio. I ti si dao reč da

ćeš odložiti svoje. Otkad se Bebeji služe lažima?- Zar ja možda lažem?- Šta će onda buzdovan u tvojim nedrima. Video sam jasno da u nedrima krije buzdovan. Onvidljivo pocrvene, dohvati buzdovan i baci ga iza sebe.- Zaboravio sam ga! - izvini se on.Okolnost da je odbacio buzdovan uverila me je da nije imao zle namere protiv mene. Samo nije imao po-verenja u mene, i hteo je da se obezbedi. Ja počeh:- Tako, sad neka bude mir među nama, dok ne završimo razgovor! Daješ li mi reč?- Dajem reč.- Daj mi onda i ruku!- Evo je!- Zašto nas gonite? - upitah ja na to. On me je začuđeno gledao u lice.- Jesi li ti lud? Vi nas pljačkate, prelazite kao neprijatelji i pljačkaši preko naših međa, i još me pitaš zašto vas gonimo?- Nismo mi došli ni kao pljačkaši ni kao neprijatelji.44On se još više začudi.- Niste! Alah il Alah! A ovamo ste nam oteli naša stada i naše šatore, i sve što je bilo u njima.- Varaš se! Nismo to učinili mi nego Bejati.- Pa vi ste Bejati.- Nismo. Mi smo petorica mirnih ljudi. Ja i još jedan smo ratnici iz dalekog Frankistana; treći je moj sluga Arapin, poreklom daleko iza Meke, a ostala dvojica su Beni Arapi sa zapada, koji nikada nisu bili vaši neprijatelji.- Ti to govoriš samo da nas obmaneš. Nećete nam umaći na taj način. Vi jeste Bejati!Ja zabacih svoj burnus i zadigoh široki rukav kaputa i košulje.- Zar Bejati, Kurdi, ili Arapi imaju ovakve ruke? - upitah ja.- Ruka ti je bela? Je li ti i ćelo telo takvo?- Dabome. Umeš li ti da čitaš?- Umem - odgovori on ponosno. Ja izvadih beležnicu i pokazah mu.- Je li ovo pismo Kurda ili Arapa?- To je strano pismo.Ja vratih beležnicu u džep i pokazah pasoš.- Poznaješ li ti ovaj pečat?- 'Katera Alah!.. Bogami! to je pečat velikog sultana.- Ti ovaj pečat moraš poštovati, jer ti si vojnik paše od Sulimanije, koji sultanu polaže račune. Veruješ H sada da nisam Bejat?- Verujem.- Isto tako, istina je i sve ono što sam ti rekao za druge.-• Ali vi ste bili kod Bejata!- Sreli smo se s njima na dan jahanja severno ' odavde. Primili su nas kao goste i rekli da jašu na svetkovinu Džijafa. Nismo znali da su oni neprijatelji Be-oеЈа, i ni pojma nismo imali da nameravaju da vas napadnu i opljačkaju. Sinoć smo pospali pod njihovom45zaštitom, a oni su se potajno odšunjali, i tek kad su se vratili, saznali smo da smo jeli hleb lopova i razbojnika. Upravo sam se o tome prepirao sa kanom Hajder Mir-lamom kad ste nas napali.- Oh, daj, bože, samo da nam Hajder Miriam ne umakne! Jeste li se vi branili od naših ljudi?- Branili smo se. Morali smo se braniti. Ta oni su nas napali!- Jeste li koga ubili?- Nijednog.- Zakuni se.- Ne kunem se. Ja sam hrišćanin.- Hrišćanin! - reče on sa čuđenjem i iznenađenjem. - Sad sam potpuno uveren da zaista nisi ni Kurd ni Turkmen, jer musliman nikada ne bi rekao da je hrišćanin. Sada verujem i to da niste ubili nijednog našeg čoveka, već ste pobegli. Kako bi hrišćanin mogao ubiti muslimana?Govorio je s toliko prezira u glasu da mi je došlo da ga ošamarim, ali sam, u našem sopstvenom interesu, morao mirno da pređem preko uvreda. Moj položaj nije bio nimalo prijatan, jer su u međuvremenu pristigli i zaostali Bebeji. Tako se samo na petsto koraka od mene skupilo tridesetak neprijatelja. Najmanja neopreznost mogla mi je doneti trenutnu propast.- Uverio si se, dakle, da nismo neprijatelji. Hoćeš li nas sada pustiti da nesmetano odemo?- Kuda?

- U Bagdad.- Pričekaj malo. Razgovaraću s ostalima.Ustao je i vratio se, a svoj odbačeni buzdovan nije udostojio nijednim pogledom. Dugo, vrlo dugo su većali. Govorili, su i za i protiv, što sam mogao zaključiti po njihovim gestovima, i prošlo je više od četvrt časa dok se nije vratio k meni.Sad nije seo; zato sam i ja ustao.46- Ti bi mogao produžiti put, - reče on - ali još nismo videli tvoje drugove. Pozovi ih ovamo! Na jedan moj mig prići će i četiri Bebeja, pa ćemo biti na istom broju.Ovaj predlog bio je vrlo opasan. Dosad se nisam osvrtao na svoje drugove da ne bih izgubio ugled u očima pregovarača; ali kada sam se sada okrenuo, video sam da su se udaljili najmanje dve hiljade koraka. Zar da napuste tu prednost, da bi možda bili zarobljeni? Morao sam postupiti vrlo oprezno.- Varaš se, - odgovorili - ne bismo onda bili na istom broju.- Kako ne bismo? Vas petorica i nas petorica.- Vidi kolika je sada prednost moje braće! A kolika će biti kada se vrate ovamo, a vi im ne ponudite mir?On odmahnu rukom s bezgraničnim omalovažavanjem.- Ništa se ne boj, đaurine! Mi smo Bebeji, a nismo Bejati. Imaćete i onda istu prednost.U drugim okolnostima ja bih ovom čoveku zbog onog »đaurine« svakako drukčije odgovorio. Ali sada mi je izgledalo najpametnije da se pravim kao da ništa nisam čuo. Odgovorih kratko:- Ja tebi verujem! Hoće li tvoji ljudi biti naoružani?- Kako god ti želiš!- Neka zadrže svoje oružje. I nas dvojica ćemo uzeti svoje.On klimnu glavom i vrati se.Ja ponovo zadenuh kame i pištolje za pojas i uzja-hah konja. Zatim mahnuh drugovima. Vazduh je bio tako čist i bistar da su i sa ove udaljenosti mogli odgonetnuti pokret moje ruke. Odazvali su se mome pozivu i prišli. Uskoro smo stajali jedan pored drugoga, a prema nama petorica BebejaA- Koji je raeđu ovima drugi Frank? - upita vod potere.Pokazan na Lindzeja i odgovorili:- Ovaj!47Preko ozbiljnog lica Kurdovog prođe lak smešak i on reče:- Verujem da je on Frank i hriščanin, jer ima nos kanzira,1 takozvanu surlu.To je ipak bilo malo previše.- Ovu vrstu nosa video sam u Alepu i Dijar-bekru, kod mnogih vaših pravovernika.On se obrecnu:- Ćuti, đaurine.Ja pustih konja korak napred.- Slušaj, čoveče! Ti malopre reče da umeš da čitaš. Jesi li možda čitao Koran?- Šta se to tebe tiče?- Ja se, doduše, mnogo ne raspitujem o prorokovoj knjizi, jer sam hrišćanin, ali ti si musliman i trebalo bi da poštuješ Muhamedove zapovesti. Zar on nije rekao: »Ko poštuje neprijatelja toga vole hrabri, a ko obeščasti neprijatelja toga vole kukavice!« Ti veruješ u prorokovu veru i misliš da je ona prava. Mi verujemo u svoju, i ona je za nas prava. Prema tome, obojica imamo podjednako pravo da jedan drugoga nazivamo đaurinom, neverni-kom. Ti si to učinio. Ja neću, jer nije ni fino ni lepo hotimično ljutiti čoveka. Ko svoga bližnjega gura u blato i sam se isprlja. Upamti to, Bebeju!Iznenađen mojim drskim recima, Bebej je zanemeo nekoliko trenutaka. Ali zatim trže kamu iza pojasa.- Čoveče, zar ti, ti, ti, da mene poučavaš?! Ti, hrišćanin jedan, proklet od Alaha i proroka. Hoćeš li da te iscepam na komade, kao krpu? Bio sam spreman da vas pustim da odete. Ali sada vam zapovedam: čistite se odavde, vi nečisti! Pustiću vas na ranije odstojanje, a onda neka vas šejtan1 nosi u džehenem!2Video sam da je govorio iz srca četvorice ostalih Bebeja. Ali video sam i ljutite poglede dvojice Hadedina1 svinja.1 đavo, satana.3 pakao.48i Halefov, koji su u nedoumici bili upereni u mene. I Englez me je oštro posmatrao, da bi prema mome po-našanju udesio svoje. Pošto nijedne reci nije razumeo, morao sam da ga upozorim.- Ser, kad ja otvorim paljbu, otvorite i vi, ali samo u konje!- Yes! Lepo! Krasno! - odgovori on. Sad odgovorih Bebe ju mirno:- Dobro. Odjahaćemo, ali pre da ti nešto kažem: nemoj misliti da smo mi molili za mir zato što se plašimo! Mi volimo mir samo zato što ne želimo da proli-vamo ljudsku krv. Ti si hteo drukčije! Sad snosi posle-dice!

i - Vi da se ne plašite! - reče on podrugljivo. - Zarnisi seo ovde u prašinu i tražio milost od nas, đaurine?- Ne ponavljaj više tu reč, Bebeju, jer će te ošinuti munja! Ja sam tražio mir radi vas, a sada hoću da vam| dokažem da vas prezirem. Zahvaljujem vam na poklo-| njenom odstojanju. Neka odmah počne borba. Priđite bliže.- Neka bude tako! - uzviknu on i trže kamu. Ali moj konj dugim skokom minu mimo njegovog, i ja gal zgrabih za ruku i svukoh s konja. Grunuše četiri pucnja - i još dva -' i kad ja okretoh vranca, spazih kako se \ konji Bebe ja, zajedno sa svojim jahačima, valjaju po p zemlji.- Napred! Brzo!, Pojurili smo napred. Ja još privukoh Bebeja k sebi«s i udarih mu nekoliko sočnih šamara, s recima: | - Ovo ti je za đaurina!ц Tada ga pustih. Pao je do samih konjskih kopita,| ali se nije povredio. Sve se to tako brzo odigralo, da su tek tada ostali Bebeji, s besnim uzvicima, krenuli u l napad.j - Jesam li postupio pravo ili nisam? - obratih se'i Hadedinima dok smo jahali.- Pravo si postupio, emire - odgovori Muhamed i Emin. - Ovaj čovek nije uvredio samo tebe. Uvredio je iOd Bagdada do Stambola49nas. Od sada on više ne srne biti ratnik, jer je dobio šamar od hrišćanina. To je gore od smrti, i strašno se sveti. Čuvaj se da jednom ne padneš u ruke Bebejima. Morao bi umreti u strašnim mukama!Posle deset minuta Bebeji su opet bili podeljeni u dva odreda, samo je sada prednji bio manji, pošto su izgubili pet dobrih konja. Sačekao sam još malo, dok se rastoja-nje među njima nije povećalo, a onda sam zapovedio da stanemo. Šestorica prvih jahača ne bi nas izgubila iz vida ceo dan, jer su njihovi konji bili odlični. Zato smo te konje morali pobiti. Objasnio sam to Hadedinima, sjahao s konja i latio se puške.- Pucati? - upita Lindzej, kad vide šta ja spremam.- Da, pucati u konje!- Yes! Interesantno! Vredi para!Još ih zamolih da niko ne poteže za obarač dok ne bude siguran da neće pogoditi jahača već konja.Gonioci su dojahali bliže i već se našli na puškomet daljine kad su shvatili našu nameru. Umesto da se razvija u širinu, oni stadoše.- Fire! Pali! - komandova master Lindzej. Mada Arapi nisu razumeli tu englesku reč, ipak suznali šta ona znači. Svi smo potegli obarače, ja i Lindzej još po jedanput, i odmah videli da nijedan nije promašio: šest konja sa svojim jahačima valjalo se na zemlji u klupku, a mi nismo imali kad da čekamo da se to klupče rasplete.Ponovo smo uzjahali konje. Uskoro su gonioci daleko zaostali za nama i mi smo se našli sami na ravnici.Ali ravnica se brzo svršila. Ispred nas su se podigla brda, a i sa strane približili su nam se bregovi. Nehotice smo zadržali konje, bez ikakvog ;međusobnog dogovora.- Kuda? - upita Muhamed.- Hm! - progunđah ja.Nikada u životu nisam bio toliko neodlučan kojim pravcem da krenem.50- Razmisli, emire - reče Amad. - Imamo vremena. Neka i konji odahnu.- I ja bih mogao lako da kažem da vi razmislite - odgovorih ja. - Ne znam tačno gde smo, ali mislim da južno od nas leže Vejzgija, Merva i Dajra. Tim pravcem došli bismo u Sulimaniju ...- Tamo nećemo! - prekide me Muhamed Emin.- Onda moramo kroz onaj klanac o kome smo sinoć govorili. Zasad se možemo držati istog pravca do reke Berozije, pa onda uz tu reku dan jahanja do planina iza Bame.- Slažem se - reče Muhamed.- Ova reka zgodna je i zbog toga što čini granicu između Persije i Ejaleta, pa ćemo moći prelaziti s obale na obalu, kako to bude zahtevala naša bezbednost.Jahali smo dalje prema jugu. Predeo se sve više podizao. Brda i doline smenjivali su se u sve većem kontrastu. Kasno po podne našli smo se usred planine i pred sam zalazak sunca izbili na usamljen, gustom šumom obrastao vis, gde se iz otvora na krovu jedne šumske kolibe dizao dim.- Ovde neko stanuje, sidi - reče Halef.- Svakako neko ko nam ne može naškoditi. Pogle-daću ko je, a vi me ovde sačekajte.Sjahao sam i uputio se kućici. Kućica je bila od kamena, a pukotine su bile zapuštene mahovinom. Krov je bio od granja, a otvor za vrata tako nizak da bi i dete jedva ušlo uspravno. Kad su se čuli moji koraci, na vratima ove primitivne zgrade pojavi se glava neke životinje za koju sam držao da je medved, ali me glas ovog čupa-vog stvora odmah uveri da imam posla s psom. Zatim se iznutra ču oštar zvižduk, i umesto prve glave pojavi se

druga, za koju isto tako na prvi pogled nisam mogao odrediti kakvom biću pripada. Naime, video sam samo kosu, raščupanu da se to ni zamisliti ne može, veoma crn širok nos i dva sjaktava oka, nalik na oči ljutog šakala.- Ivari'l ker - dobro veče! - pozdravih ja. Odgovori mi duboko mumlanje.4* 51- Jesi li sam ovde?Mumlanje se spusti nekoliko tona dublje.- Ima li još kuda u blizini?Sada je ovo mumlanje zaista postalo strašno. Mislim da se glas ovog neobičnog bića spustio bar do najnižeg c na klaviru. Zatim se pojavi vrh nekog koplja, i isturi sve više napred, do ispred mojih grudi.- Iziđi napolje! - zamolih što sam uljudnije mogao. Mumlanje se na to spusti za tercu niže, a vrh kopljase uperi tačno u moju gušu. To je već bilo isuviše. Uhvatih za koplje i povukoh. Tajanstveni stanovnik kolibe čvrsto je držao svoje oružje, a pošto mi se nije mogao odupreti, izvukoh ga napolje: najpre cestar njegove kose i crni blistavi nos, zatim dve ruke iste boje, sa širokim kandžama, onda pocepan džak, sličan onome u kome ugljari raznose robu, pa zatim dve umazane kožne futrole, paralelne jedna sa drugom, i najzad dva predmeta za koje drugi neko sigurno ne bi znao šta su, a koje sam ja, najpametniji od pametnih, po njihovim obrisima poznao kao čizme kakve je nekad nosio Rodoski kolos.1Čim su ove čizme prešle prag, stvorenje se uspravi preda mnom,, a i pas je sada imao mesta da se pojavi čitavom svojom pojavom. I od njega se videla samo klo-bučina dlake, koja se ni sa čim ne bi mogla porediti, crn nos i dva oka. Oba ova bića su se očigledno više plašila mene nego što sam se ja plašio njih.- Ko si ti? - upitah sada osorno.- Alo - promrmlja, ali ipak ljudskim glasom.- A šta si?- Ćumurdar - ugljar!To je dakle bilo kratko i jasno objašnjenje za crn nos i isto tako crne ruke; ali ipak nije trebalo da pusti tolike nokte. Primetio sam da mu je moja osornost imponovala. Čovek se sasvim skupio, a i pas je podvukao rep.1 Svetionik - statua na ulasku u aleksanđrijsku luku. Jedno od sedam čuda starog sveta.52- Ima li ovde još ljudi? - upitah dalje.- Nema.- Koliko ima do prvih naselja?- Više od dan hoda.- Za koga pališ ugalj?- Za gospodara koji kuje gvožđe.- Gde on stanuje?- U Bani.- Jesi li ti Kurd?- Nisam.- Bebej?- Nisam.Kod ove poslednje reći prokašljao se neprijateljski. Ovaj estetski napor naišao je, moram, na žalost, priznati, u sadašnjim okolnostima na moju najdublju simpatiju.- Pa kome onda plemenu pripadaš?- Ja sam Banaj.- Pogledaj onamo! Vidiš li onu četvoricu jahača? Zagrebao je s čela duge čuperke kose, da bi proširiosvoj vidik, i uperio pogled u označenom pravcu.Uprkos debelom sloju ugljene prašine, pod kojom se krila njegova prava kurdska koža, spazio sam kako je du-bok strah sevnuo preko njegovog lica.- Jesu li ono Kurdi? - upita on brižno.Aha, sad sam ga ipak naveo da svojevoljno progovori. Kad na njegovo pitanje odgovorih odrečno, on nastavi :- Pa šta su onda?- Mi smo trojica Arapa i dvojica hrišćana. On me pogleda razrogačenim očima.- Hrišćani! Šta ti je to?- To ću ti kasnije objasniti, jer ćemo ovu noć provesti ovde kod tebe.Sad se on još više uplašio.- Ne činite to, gospodaru.- Zašto ne?- U planini ima zlih duhova!53- To nam je baš milo, jer želimo da jedanput vidimo duhove.- Ponekad pada i kiša.

- Voda tebi ne bi škodila.- Ponekad i grmi.- To ide uz kišu.- Ima i medveda.- Nama prija medveda šunka.- Često razbojnici zalaze u planine.- Pobićemo razbojnike.Kad je najzad primetio da mu nijedan izgovor ne pomaže, izišao je s istinom na sredu i rekao molećivo:- Gospodaru, ja se vas plašim.- Ne treba da nas se plašiš! Mi nismo ni razbojnici, ni ubice. Hteli bismo ovde, kraj tvoje kuće, da provedemo noć, a sutra ćemo krenuti dalje.,Ako nam to dozvoliš, dobićeš srebrni pijaster.- Srebrni? Čitav pijaster? - upita on iznenađeno.- Da. Možda i dva, ako budeš ljubazan.- Ja sam vrlo ljubazan, gospodaru.Dok je ovo govorio, sve se na čovečuljku smešilo: oči, usta koja sam tek sad primetio, nos i šake kojima je radosno zapljeskao. Kakvu je samo izvanrednu bradu imao ovaj plemeniti Banaj Kurd! Takvu nigde nisam vi-deo. Njegova radost zarazila je psa. Ovaj je oprezno opustio rep i stidljivo pokušao da maše njime. Šapom je, kao u igri, dodirivao moga Dojana, koji je na njega obraćao taman toliku pažnju koliku bi veliki mogul1 ukazao dimničarskom šegrtu.- Snalaziš li se dobro u planinama? - upitah dalje.- Snalazim se dobro, svuda.- Poznaješ li reku Beroziju?- Poznajem. Ona je na granici.- Koliko ima da se trči do nje?- Pola dana.- Jesi li bio u Bani?1 mongolski car.54- Tamo idem dvaput godišnje.Poznavao je takođe i Ahmedabad i Bajendereju.- Ali gde je Bistan, to ne znaš? - započeh iznova.- Znam, i to vrlo tačno, jer tamo imam brata.- Moraš li da radiš svakog dana?- Radim kako hoću - odgovori on ponosno.- Znači, možeš slobodno da se udaljiš odavde?- Ne znam zašto me to pitaš, gospodaru? Ovaj dobri duh bio je oprezan. To mi se svidelo.- Kazaću ti zašto te pitam - odgovorili ja. - Mi smo ovde stranci i ne poznajemo puteve kroz planine. Zato nam je potreban pošten čovek za vodiča. Plaćaćemo mu dva pijastera dnevno.- Je li to istina, gospodaru? Ja dobijam godišnje deset pijastera, brašno i so. Hoćete li da ja budem taj vodič?- Treba da te najure upoznamo. Ako budemo zadovoljni tobom, zaradićeš od nas više nego što iznosi tvoja godišnja plata.- Pozovi svoje ljude ovamo! Daću im brašna i soli i činiju za pečenje. Imam i divljači koliko god hoćete. A vaši konji imaće trave koliko mogu da popasu. Onde gore je izvor. Vaši ležaji biće meki kao divan sultanije Valide.Dobri Alo odjednom se potpuno promeni - »a to je svojim zvukom pijaster učinio«.Mahnuo sam drugovima rukom da priđu. Oni su ovim dugim pregovorima bili dovedeni u tešku neizvesnost. Stoga su požurili ovamo, i ništa manje nisu bili iznenađeni nego što sam malopre bio iznenađen ja, kada su ugle-dali ugljara. Naročito je Englez izgledao zabezeknut; ali i Banaj se čudio nosu mastera Lindzeja, što se otvoreno videlo na njegovom licu. Najzad je Englez ipak odrešio jezik:- Fuj! Ko je to? Gorila?- Nije gorila već Kurd iz plemena Banaja.- A-jao! Što se ne umiješ?! - prodera se on na siromaška; ali pošto ovaj nije razumeo engleski, ugalj je ostao na svom mestu.55Sapeli smo konje i prostrli pokrivače po mahovini. Posedali smo i ja sam Muhamedu saopštio da ugljar pristaje da bude naš vodič. Resili smo da budno motrimo na njega.Ugljar je uto izvukao iz kolibe vreću krupno samle-venog brašna i zemljani lonac soli. A onda je izneo još jedan lonac, koji je morao godinama služiti u tajanstvene svrhe. Najzad je podigao poklopac na omanjoj rupi iza kolibe. Rupa je bila obzidana kamenom i čuvala je njegovu zalihu mesa: jednog zeca i već načetu srnu. Mogli smo da biramo. Izabrali smo srnu. Najpre smo je na potoku dobro oprali i izaprali, a onda raspalili vatru i pripremili ražanj. Dok je Halef napajao konje, a Kurd svojim dugim nožem žnjeo travu za njih, ja sam se pri-

hvatio okretanja ražnja, što iziskuje mnogo pažnje, ali vredi truda.- Prljav momak, - progunđa Englez - ali vredan. Šteta!- Zašto?- Bedan lonac! Yes! Bilo bi lepo da je čistiji. Moglo bi se peći u njemu.- Ali šta, do vraga?!.- Puding.- Puding? - Kako vam je samo to palo na pamet, ser?- Hm. Zar ja nisam Englez?- Svakako da jeste. Ali recite mi, za boga miloga, kakav puding hoćete ovde da pečete?- Ma kakav. Yes!- Ja znam dvadesetak vrsta pudinga,, ali nijedan koji bismo ovde mogli prirediti.- A! Oh! Zašto ne?- Ta ništa nemamo.- Ništa! Oh! No! Imamo srnu, brašno, so, - sve!- Srnu, brašno, so - sve! Hvala lepo, ser. Upamtiću ovaj izvrsni recept! Ono što se obično dodaje pudingu od mesa: slanina, jaja, luk, biber, limun, peršun, slačica - sve to samo kvari jelo!56- Tako je! Well!Dali smo mu umesto pudinga komadešku srnećeg buta, od koga ništa nije ostavio. Kad sam počeo da sečem pečenje, Kurd je stao uz ugao kolibe i požudno lizao gar sa svojih prstiju.- Pridi, Alo, i prihvati se s nama - pozvah ga ja. Za tren oka se našao kraj mene, i ja sam odmah video| da ćemo odsada biti veliki prijatelji.| - Pošto je ova tvoja srna? - upitah ga.l - Ja vam je poklanjam, gospodaru. Uloviću ja sebi! drugu.! - Ipak ću ti je platiti. Evo, drži! - Posegnuo saml rukom za pojas, izvadio dva pijastera i pružio mu.J - O, gospodaru, tvoja duša je puna milosti. Da nel bi hteo i zečeve da ispečeš?| - Zečeve ćemo sutra poneti.| Pored kolibe ležala je velika gomila lišća. Kurd gadovuče i namesti pet ležaja. Uz pomoć naših pokrivača uspeo je da napravi zaista udobne postelje. Sutradan smo morali priznati da odavno nismo tako dobro spavali. Pre polaska svaki je dobio po parče sinoćnog pečenja.- Vi platili, master, - reče Lindzej - ja vam vratiti.- Sitnica!- Hoće li ova gorila nas voditi? I koliko dobija?- Dva pijastera dnevno.- To ja dati, znate?- Dobro, ser.Pošto su se i Hadedini složili da nam Kurd bude vodič, uzeo sam da ga malo ispitam.- Jesi li čuo za jezero Kjupri?- Bio sam tamo.- Koliko je udaljeno odavde?- Želite li da'prođete kroz mnogo ili kroz malo sela?- Hteo bih da sretnemo što manje ljudi.- Onda će nam biti potrebno šest dana hoda.- Kojim se putem ide?57- Ide se odavde do reke Berozije, pa uz reku dalje do Ahmedabada. Desno odatle vodi prelaz u Kizelzije, i tamo ćemo naići na vodu koja utiče u jezero Kjupri.To je, na moje čuđenje i zadovoljstvo, bio isti onaj put kojim sam i nameravao da krenem. Onaj Bulbasija Kurd koji mi je opisivao ove krajeve bio je ipak dobar izveštač.- Hoćeš li nas voditi? - upitah ponovo.- Ja vas, gospodaru, mogu voditi, sve do ravnice pred Bagdadom - odgovori on.- Kako ti znaš sve te staze?- Vodio sam trgovce koji s robom dolaze u planine, a posle se prazni vraćaju. Tada nisam bio ćumurdar.Ovaj čovek, uprkos svojoj prljavštini, bio je pravi biser za nas. Činilo mi se da je malo ograničen, ali pošten i veran. Zato sam požurio da ga najmim.- Vodićeš nas sve do ravnice, i svakog dana dobi-ćeš po dva pijastera. Ako nas budeš verno služio, poklo-nićemo ti i konja. Jesi li zadovoljan?

Konj! Ta to je bilo beskrajno bogatstvo za njega.On ščepa moju ruku i pritisnu je s velikim žarom na ono mesto svoje brade gde se iz anatomskih razloga moglo naslućivati da su usta.- O, gospodaru! Tvoja ljubaznost je veća od ovih planina. Smem li da povedeni i svoga psa? Hoćete li ga hraniti?- Hoćemo. Ulovićemo dosta divljači; biće i za njega.- Hvala ti. Ja nemam pušku. Ja lovim divljač zamkom. A kada ćeš mi kupiti konja?- Čim budem mogao.Ugljar je imao soli, i ja naredih da je malo ponese. Najbolje se vidi kako je dragocena so kad se mesecima živi bez nje.Većina Beduina i mnoga kurdska plemena uopšte ne upotrebljavaju so.Alo je brzo završio svoje pripreme. Brašno i so je sakrio u pomenutu rupu, uzeo nož i strašno koplje, pri-58* vezao psa na uzicu, a uzicu omotao sebi oko pojasa. Za kapu nije znao.Krenuli smo na svoj dnevni pohod s novim povere-njem u dobru sreću. Naš vodič poveo nas je pravo na jug. Oko podne stigli smo na reku Beroziju. Tu smo predahnuli i okupali se u talasima reke. Srećom, uspeo sam da nagovorim Aloa da i on to učini. On se obilno služio peskom umesto sapuna, i blagodatne talase napustio kao drugi čovek.Odatle smo krenuli istočnim pravcem, ali vrlo zaobilazno, pošto je na reci bilo mnogo naselja i nomadskih logorišta koje je trebalo obići. Uveče smo zanoćili na obali nekog potoka, koji je brzao s planina ka Beroziji.Sutradan ujutro, tek što smo jedan sat putovali, naš Kurd se zaustavi i podseti me na obećanje da ću mu kupiti konja. Reče mi da u blizini ima poznanika koji hoće da proda konja.- Stanuje li on u velikom selu? - upitah ja.- Ne, tamo su samo četiri kuće.To mi se svidelo, jer nisam želeo da privučem pažnju na nas, a njega samog opet nisam mogao pustiti, jer se još nisam uverio da li ume da ćuti.- Koliko je star taj konj?- Još je mlad. Ima petnaest godina.- Lepo. Poći ćemo nas dvojica da ga pogledamo, a ostali će nas ovde sačekati. Potraži mesto gde bi se oni mogli skloniti.Posle četvrt časa hoda ugledali smo dole na vodi nekoliko kućeraka.- To je tamo - reče Alo. - Sačekaj me ovde, dok ja ne sakrijem tvoje prijatelje.Odveo ih je i brzo se vratio.- Gde si ih ostavio?- U šipragu, gde niko ne zalazi.- Dole u selu nemoj nikome reći ko sam ja, kuda idemo, niti da nas ima još četvorica.- Ni reci neću progovoriti, gospodaru. Ti si toliko dobar prema meni, i ja tebe volim. Budi bez brige!59Odjahao sam niz blagu padinu ka reci i našao se pred kućom, pod čijom su strehom visila razna sedla za jahanje i samari za nošenje tereta. Za kućom se nalazilo nešto kao tor po kome je skakalo nekoliko konja. Neki stari suvi Kurd uputi nam se u susret.- Ti si to, Alo? - upita on iznenađeno. - Alah blagoslovio tvoj dolazak i sve tvoj.e puteve. - I tiho do-dade: - Ko je ovaj veliki gospodin?Upitani je bio toliki političar da je glasno odgovorio:- Ovaj gospodin je efendija iz Kirkukua koji putuje u Kelekovu. Tamo će se sastati s pašom od Sine. Pošto ja poznajem puteve, uzeo me je za vodiča. Imaš li još onog konja koji ti je za prodaju?- Imam - odgovori starac ne skidajući zadivljeni pogled s moga konja. - Eno ga za kućom. Hajdemo!Nisam hteo da ovu dvojicu ostavim nasamo. Stoga sam brzo sjahao, privezao konja i uputio se za njima.Konj koji je bio za prodaju nije bio rđav. Ne bih rekao da je imao godina koliko mu je Alo dao. Kako je ovde bilo i slabijih konja, čudio sam se što njega prodaje.- Sta tražiš za ovog konja? - upitah.- Dvesta pijastera - odgovori.- Izvedi ga!Starac izvede konja iz tora, pusti ga da ide kasom i galopom, i time izazva u meni sumnju. Stvarno, konj je vredeo više nego što je za njega tražio.- Stavi na njega samar i natovari ga.On to učini. Životinja se pokoravala svakom njegovom migu.- Ima li ovaj konj neku manu?- Nema nijednu, efendijo - uveravao me je on.- Ima jednu, i bolje bi bilo da mi je kažeš. Konj je za tvoga prijatelja Aloa, i njega ne bi trebalo da prevariš.

- Pa i neću ga prevariti.- Dobro. Onda ću ja pokušati da otkrijem tu manu. Skini mu samar i stavi sedlo za jahanje.- Zašto, gospodine?60Ovo pitanje mi je pokazalo da sam na pravom tragu.- Zato što to želim - odgovorili kratko. On posluša, a ja mu onda naredih da uzjaše.- Gospodaru, ja to ne mogu - izvini se on.- Zašto ne možeš?- Trga me u nozi. Ne mogu da jašem.- Onda ću ja uzjahati.Čitao sam mu s lica da sam blizu otkrića. Konj je dopustio da mu priđem, ali čim bih podigao nogu da je stavim u uzengiju, on bi se izmakao. Nikako nisam uspeo da se vinem u sedlo sve dok ga nisam dogurao do zida. Tada sam uz jahao, ali konj se odmah naglo digao zadnjim delom, skoro da se preturi preko glave; zatim se propeo prednjim delom, pravo uvis kao sveca. Tvrdoglavo se okrenuo u stranu i počeo snažno da skače, tako da mi ništa nije preostalo nego da iskoristim prvu priliku i skočim iz sedla. To sam izveo s predumišljajem, i pao na zemlju kao da sam zbačen.- Pa, čoveče, ovaj konj ne vredi ni pare, ali svakako mnogo manje od dvesta pijastera. Njega niko ne može jahati. Ovaj konj je izopačen.- Dobar je ovo konj, gospodine; možda samo tebe ne podnosi.- Znam ja šta je njemu. Dugo je patio pod rđavim sedlom i još gorim jahačem. To životinja ne zaboravlja. Ko će sad da ga jaše? Može još jedino da služi kao to-varni konj.- A zar tebi ne treba tovarni konj, gospodaru?- Ne treba mi sada. Trebaće mi kasnije.- Onda kupi ovoga. Nećeš odmah naći konja čim ti zatreba.- Zar da se opteretim životinjom koja mi sada nije od koristi?- Daću ti ga za sto pedeset pijastera!- Daću ti sto, i ni pare više.- Ti se šališ, gospodaru!- Onda neka ti ostane. Ja ću u Bani naći drugog. Hajdemo, Alo!61Uzjahah vranca, a ugljar pođe za mnom tužnog lica. Nismo tako prevalili ni pedeset koraka kad čusmo uzvik:- Daj sto trideset, gospodaru! Ja ne odgovorih.- Sto dvadeset!Jahao sam dalje, ne osvrćući se.- Vrati se, gospodaru. Neka ti bude za sto!Sada sam zastao i upitao ga da li može da nam proda i sedlo i pokrivač. Kad on reče da može, ja se vratih i kupih dobro sedlo i pokrivač za četrdeset pijastera. A što je bilo najpovoljnije: prodavač je pristao da mu platim starim, sitnim novcem bešlikom, koji se pomalo skupio u mome džepu. Kada sam platio, stavio sam konju sedlo i ular, i oprostio se sa starcem.- Zbogom! Hteo si da prevariš prijatelja, ali sada ćeš se odmah uveriti da je on dobio konja za trećinu njegove prave vrednosti.Starac mi odgovori samo lukavim, nadmoćnim os-mehom. I AIo se oprosti od njega i htede da uzjaše konja. Njegovo čupavo lice, ili, bolje rečeno, vidljivi delovi toga lica, sijali su od radosti i ushićenja što je mogao da vi-soko na konju izjaše u svet. Ali Kurd ga uhvati za ruku.- Za ime prorokovo, ne penji se na konja. Zbaciće te i slomićeš vrat!•- Ima čovek pravo! - pridružih se Kurdu. - Uzjaši moga konja! Na njemu ćeš biti siguran. A ja ću da sednem na ovoga, i da ga ukrotim.Alo se s najvećim zadovoljstvom pope na moga ždrepca, koji je mirno podnosio ovaj atentat na svoju čast, pošto je mene video u blizini. Ja opet kljusinu dogurah do zida i srećno se nađoh u sedlu. Konj se opet prope. Pustio sam mu nekoliko trenutaka na volju, a onda pritegoh uzde i stegnuh ga nogama. Hteo je opet da se propne, ali više nije mogao. Samo je grčevito zaigrao kopitima, a onda mu nestade daha, znoj mu izbi na sve pore i pena poteče iz gubice. Stao je, mada sam ja opustio noge.62i- Savladao sam ga, druškane! - osmehnuh se ja. - Pazi samo kako ćemo ga jahati. Nikad ne pokušavaj da prevariš prijatelja! Alah s tobom!Pojahao sam napred, a moj Ri je s ponositom skromnošću išao za kljusinom.- Efendijo, - obrati mi se ugljar - je li sada ovaj vranac moj?Hm! Kakvo pitanje!- Nije - odgovorih.

- Zašto nije?- Zato što bi te taj vranac zbacio čim mene ne bi bilo u blizini. Ti ćeš ga jahati samo danas, jer će se do sutra i ovaj konj pokoriti.- I ostaće meni kad se rastanemo?- Da, ostaće, ako budemo s tobom zadovoljni.- Oh, radiću sve što budeš zahtevao.Stigli smo do šipražja u kome su se krili naši drugovi. Oni nam se pridružiše i čestitaše na dobroj trgovini. Samo je Halef bio zlovoljan.- Sidi, - reče on - prorok ti nikada neće oprostiti što si dozvolio da ovakva krastava žaba uzjaše tvoga Rija. Neka on uzjaše moga konja, a ja ću uzeti vranca.- Pusti ga, Halefe. Uvredio bi se!- Mašalah, kako bi se mogao uvrediti Kurd koji pali ćumur i prljavštinu jede prstima?!Svejedno, sve je ostalo kako je bilo.Posle podne stigosmo na prevoj Bana, i pred nama se otvori put ka jugu. Mnogo smo umorili konje po ovim besputnim brdima. Stogar smo resili da im večeras ranije Pružimo odmor i povukli smo se u stranu, u duboku dolinicu, sa svih strana gusto obraslu patuljastim hrastom. Ulovili smo dovoljno divljači da utolimo glad, a Posle večere bacali smo kocku za redosled noćnog stra-zarenja. Mislili smo da je ova mera predostrožnosti ovde na prevoju naročito važna, jer je vest o pljačkanju stada sigurno već stigla do Bane i moglo se pretpostaviti da je i o nama bilo reci.63Noć smo proveli bez ikakvog uznemiravanja. U čik zore izjahali smo na prelaz prevoja. Izabrali smo ovo vreme, da bismo ostali nezapaženi.Put nas je vodio preko gole visije i pustih kamenjara, kroz mračne klance i tužne bezvodne doline. Jasno smo osetili da se nalazimo na tlu na koje još nijedan Evropljanin nije spustio nogu.Bilo je skoro podne kad smo se našli u jednoj poprečnoj dolini. Kad smo je već bili prešli, moj Dojan žastade i molećivo me pogleda. Znao sam već kako se on ponaša. Mora da je spazio nešto sumnjivo, i da moli za dozvolu da me napusti. Dadoh znak da stanemo i osvrnuh se unaokolo. Nigde nisam opazio ni traga živom biću.- Napred, Dojane! - viknuh.Pas odmah skoči u grm. Posle nekoliko trenutaka začu se krik i zatim kratak lavež, koji me je obavešta-vao da Dojan drži čoveka pod sobom.- Hajdemo, Halefe!Skočismo s konja, dobacismo uzde drugima i krenusmo za psom. I zaista, pored trnovitog grma divlje ruže ležao je čovek, a nad njim stojao pas, držeći ga zubima za gušu.- Dojane, geri! Hodi.Pas se pomeri i čovek se diže.- Šta radiš ti ovde?Čovek me pogleda kao da smišlja šta će odgovoriti, ali ništa ne reče, već naglo skoči u stranu i iščeze.Na moj mig pas pojuri za neznancem. Nije prošao ni minut a mi opet čusmo uplašeni krik čoveka i dozivni lavež psa. Pored mesta na kome je čovek ležao visila je o prelomljenoj grani njegova puška. Dadoh Halefu znak da je uzme i zatim prodresmo napred. Čovek i pas bili su tačno u istom položaju kao malopre. Čovek nije smeo da se pomeri i da se posluži nožem koji mu se nalazio za pojasom. Upozorih ga:64- Još jednom ću ti dozvoliti da se podigneš, ali ti kažem: ako opet pokušaš da pobegneš, pas će te rastrgati.Ponovo pozvah Doj ana. Nepoznati se diže i stade ponizno.- Ko si ti?- Ja sam meštanin iz Sote - odgovori on.- Jesi li Bebej?- Nisam, gospodine. Mi smo u neprijateljstvu sa Bebejima. Ja sam Džijaf.- Odakle dolaziš?- Iz Ahmed Kulvana.- To je daleko. Šta si tamo radio?- Čuvao sam stada tamošnjeg ćaje.1- A kuda nameravaš dalje?- U Sotu, prijateljima. Džijafi priređuju veliku svetkovinu, kojoj ćemo i mi prisustvovati., To je bilo tačno.- Očekuju li Džijafi i goste na toj svetkovini?- Čuo sam da će doći kan Hajder Miriam sa svojim Bejatima.I to je bilo tačno. Izgleda, čovek nije lagao.- Zašto se kriješ pred nama?..- Zar se jedan čovek ne mora kriti, gospodine, pred šestoricom jahača? Nikada se ovde u planinama ne zna ko

je prijatelj a ko neprijatelj?- A zašto si pokušao da pobegneš?- Zato što sam mislio da si neprijatelj, jer si svoga, psa napujdao na mene.- Jesi li zaista sasvim sam?- Sasvim sam sam. Možeš mi verovati, brade mi Prorokove!- Verujem ti. Hajde napred!Vratismo se drugovima, i on je i njima morao ponoviti svoj iskaz. Oni se složiše sa mnom da ovaj čovek nije1 turski namesnik. 5 Od Bagdada do Stambola65opasan. Vratili smo mu pušku i pustili ga da ode. On se zahvalio i blagoslovio nas. Potom i mi nastavismo put. Primetio sam da je Alo zamišljeno posmatrao stranca. Još je jahao zanet mislima, i upravo kad htedoh da ga upitam o predmetu njegovog razmišljanja, on, kao da se nečeg priseti, podiže pogled i brzo priđe meni.- Efendijo, ovaj čovek je lagao! Poznajem ja njega, samo sam ga izgubio iz sećanja. Ali sada sam se setio. On nije Džijaf nego Bebej. Biće da je brat ili rođak šeika Gazala Gaboje. Video sam ih jednom zajedno.- Eh, kad bi to bilo istina! Da se ti ne varaš?- Možda se i varam, ali mislim da me oči ne varaju. Saopštio sam drugima ugljareve sumnje i dodao:- Najviše bih voleo da krenemo za njim. Muhamed Emin odrečno mahnu glavom.- Zašto da gubimo vreme i da se vraćamo? Da je ovaj čovek stvarno Bebej, kako bi znao da su Džijaf i pozvali Hajdera Mirlama? Takve se stvari pred neprijateljem drže u tajnosti.- A kako bi nam, - dodade Amad el Gandur - ovaj čovek mogao naškoditi? Ne mogu nas oni stići, pa makar on u Bani i ispričao da se s nama sreo.Ovi su razlozi bili vrlo ubedljivi. Stoga sam odustao od namere da se vratim. Samo, kao da Englez nije bio zadovoljan ovim rešenjem.- Zašto čoveka pustiti? - naljuti se ser Devid, kad sato mu sve objasnio. - Ja bih čoveka streljao? Ne bi bilo šteta. Svaki je Kurd lopov! Yes!- Važi li to i za beja od Gumrija?- Hm! Da!- Vi ste vrlo nezahvalni, ser!- To se vas ne tiče! Ne bi nas dobri bej onako lepo primio da mu nije Mara Durime pričala o nama, ona stara grandmother.1Pomen imena Mare Durime probudi u meni sećanja s kojima sam za trenutak zaboravio na sadašnjost.1 baka (engl.).66Nemo sam u mislima utonuo u prošlost, dok nas Englez ne upozori da je vreme za podnevni odmor.Imao je pravo. Ipak smo, danas uprkos slabom putu, prevalili priličan deo, i mogli smo konjima i sebi pružiti zasluženi odmor. Našli smo vrlo podesno mesto. Tu smo sjahali i legli, sem stražara, na kratak san.P R E PADKad smo se probudili, konji su bili odmorni. Reših se da proverim da li će novi konj dopustiti da ga uz jaše ugljar. Pokušaj je uspeo. Verovatno je živinče već osetilo da ga mi ne mučimo. Tako sam opet uz jahao svoga Rij a, i to je bilo na sreću, kao što ću to uskoro uvideti.Što smo se više spuštali na jug, gola brda sve su se više pokrivala šumom. Bilo je i više voda, stoga je naše jahanje bilo sve tegobnije. O pravom putu nije moglo biti ni reći. Čas smo se penjali uz strme padine, pa se onda spuštali. Čas smo jahali po kamenjaru, a onda preko močvara i trulih panjeva. Tako smo to popodne stigli u usku dolinu čijom se sredinom prostirala uzana traka trave, a levo i desno dizala se bujna šuma. U daljini su se uzdizali plavi obrisi planine, koja sa svojim pobrđem kao da je htela da nam zatvori put.- Da li ćemo onuda moći da prođemo? - upitah Aloa.- Moći ćemo, gospodaru. Obići ćemo s leve strane.- Šta kaže on? - upita Lindzej.- Kaže da naš put vodi onamo levo uz podnožje planine.- Nije važno znati! - progunđa on mrzovoljno. Još kako će on uvideti da je ova primedba vodičevaza njega bila od najveće važnosti, jer samo što sam otvorio usta da mu odgovorim, kad se s obe strane razlegoše5*67pucnji pušaka i u isto vreme s leva i desna iz šume izbi pedesetak jahača i opkoli nas.Bilo je to strašno iznenađenje! Svi konji mojih drugova bili su pogođeni, samo moj nije. Nije ovo bilo slučajno, kao što sam kasnije saznao. Moji jahači su pokušavali da se late oružja. Za tren oka bili smo sa svih strana opkoljeni, a pravo na mene ustremila su se dvojica jahača, koje sam odmah poznao: šeik Gazal Gaboja i onaj Bebej s kojim sam za vreme potere vodio pregovore.Pucali su samo na naše konje. Znači, hteli su da nas zarobe žive. Zato sam ostavio karabin na miru i mašio se teške puške.

- Crve jedan! Sad si inoj! - uzviknu šeik. - Ovog puta nećeš mi umaći! - On mahnu buzdovanom, ali istog trenutka na njega skoči moj Dojan i zgrabi ga zubima za butinu. Šeik kriknu od bola, i udarac koji je bio meni namenjen spusti se na glavu moga konja. On glasno za-njiska, džilitnu se sa sve četiri, i tako mi dade vremena da Bebeja dohvatim kundakom po ramenu - a onda pojuri ne pokoravajući se, zbog bola, uzdi.- Dojane! - viknuh još iza sebe, jer nisam hteo da izgubim dobrog psa; a onda se na mene uperiše vrhovi mnogih kopalja. Ja ih odbih puškom, drugo nisam znao, ali jahanje koje je zatim usledilo, nikad neću zaboraviti. Nijedan jendek nije bio suviše dubok, nijedan kamen suviše visok, nijedna pukotina suviše široka, nijedna stena suviše glatka, i nijedna močvara suviše varljiva - sve, sve, drveće, grmlje, stene, brda i doline, letelo je pored mene, dok nisam malo-pomalo povratio vlast nad po-mahnitalom životinjom. A tada se nađoh sam u divljem, nepoznatom kraju. Ali sam upamtio pravac iz kog sam došao. Upravo ispred mene nalazila se ona planina o kojoj je malopre bilo reci.Šta da radim? Da priskočim drugovima u pomoć? To sada nije bilo moguće, jer su Bebeji verovatno pošli u poteru za mnom. Ali, kako su ovi Kurdi prodrli ovako68duboko u brda? Kako su saznali da ćemo krenuti ovim putem? Sve je to bilo zagonetno.U ovom trenutku baš ništa nisam mogao učiniti za svoje drugove. Oni su bili ili mrtvi ili zarobljeni. Sada je trebalo da se sakrijem, a sutra ću videti šta je bilo na bojištu. Posle ću možda moći nešto uraditi za njih.Najpre sam pregledao glavu svoga konja. Na glavi mu je izbila velika čvoruga. Odveo sam ga na vodu i naterao da legne. Stavljao sam mu obloge isto onako brižno kako to majka čini svome čedu. Tako je prošlo četvrt časa. A onda sam iz daljine čuo neki šum. Nešto je stenjalo i dahtalo kao da se guši, i za trenutak dojurilo k meni, urlajući od radosti, skočilo na mene i oborilo me u travu.- Dojane!Pas je zavijao i cvileo. Njegova radost bila je neobuzdana. Čas bi skočio na mene, čas na konja. Morao sam sačekati dok se sam ne smiri. Nije bio povređen.Pametna životinja je ubrzo primetila zašto se ja trudim oko konja. Časak je posmatrao šta ja radim, a onda se digao i počeo vrlo prilježno da liže povređeno mesto. Ri je to mirno podnosio, i čak s vremena na vreme za-dovoljno rzao.Tako smo ležali dugo, sve dok nisam ocenio da treba da napustimo ovo mesto. Svakako je bilo najbolje da krenemo ka podnožju onog brda o kome je ugljar govorio.Padine brda bile su obrasle gustom šumom, i samo duboko dole, u dolini, kuda bi nas svakako poveo put, bilo je mesta za slobodno kretanje. Tamo sam spazio okrajak šume koji se daleko ispružao na čistinu. Krenuo sam tamo, jer sam odatle mogao videti svakoga ko bi prilazio.Kad stigoh tamo, sjahah i prva mi je briga bila da nađem sigurno skrovište za konja. Ali tek što sam kročio u šumu, Dojan mi dade poznati znak da nešto oseća u vazduhu. Položaj je bio suviše ozbiljan, i ja nisam mogao prepustiti psa samom sebi. Zato sam ga uzeo na uzicu,69privezao konja za drvo, i krenuo za psom s puškom na gotovs. Moje koračanje bilo je suviše sporo za psa. On je snažno vukao uzicu, skoro da je prekine, a onda je između dva visoka bora zala jao. Tamo je bilo nekoliko bokora paprati. Kad sam ih razgrnuo puškom, ugledao sam rupu, oko dve stope u promeru, koja je koso vodila u zemlju.Da li je unutra bila neka životinja? Verovatno nije. Ali kad sam prodžarao po rupi puškom, napipao sam neko telo.Nije moglo biti neprijateljsko, sudeći po ponašanju moga psa. Dadoh mu znak da se spusti unutra, ali on to nije učinio, već je mahao repom i radosnim očima, punim očekivanja, gledao u rupu.Tada odlučih da zavučem ruku u tu rupu. Dohvatio sam vrlo dlakavu, rundavu glavu. Zagonetka je bila re-šena. To je bio ugljarev pas. On je pobegao kad je čuo pucnjavu, i strah ga je slučajno doveo ovamo.-- Ajsa! - zovnuh ga.Čuo sam da ugljar tako zove svoga psa. Ništa se ne odazva, ali kad ponovih zov, on poče da se miče. Ja raz-grnuh listove paprati, i - šta videh? Najpre sam čuo vrlo zadovoljno duboko gunđanje, a onda se pojavi zamršeni cestar dlake, u kome se nazirao širok nos i dva sitna oka. Zatim se pojaviše dve šape sa širokim kandžama, pocepan džak, dve umazane kožne futrole, paralelne jedna uz drugu, a na svakoj od njih po čizma Ro-doskog kolosa - preda mnom je najednom stao Alo glavom i bradom.Radosno sam se trgao kad sam ga ugledao, jer ako se on spasao, onda su možda i drugi uspeli da umaknu.- Ti si to, Alo! - uzviknuh ja.- Jesam! - odgovori on prosto i jasno.- Gde je tvoj pas?- Zgažen je, efendijo - odgovori on vrlo žalosnim glasom.- Kako si ti umakao?70- Svi su pojurili za tobom, ne osvrćući se na nas, i ja sam skočio u grmlje. Zatim sam došao ovamo, jer sam ti

rekao da moramo ovuda proći. Pretpostavljao sam da ćeš naići ovuda, ukoliko te Bebeji ne uhvate.- Ko se još spasao? •- Ne znam.- Moramo ovde sačekati da vidimo da li neće još ko naići. Nađi mi skrovište za konja.- Znam jedno vrlo dobro, efendijo.- Znači, ti poznaješ i ovu šumu?- Poznajem. I ovde sam ja nekad palio ćumur. Povedi konja i pođi za mnom! •Vodio me je oko četvrt časa uzbrdo. Tamo je bila stena gusto obrasla kupinom. On razmaknu na jednom mestu vreže i pred nama se ukaza prilično veliko udub-Ijenje, nalik na pukotinu, u kome je bilo dovoljno mesta za konja.- Ovde sam ja nekad stanovao - objasni mi on. - Zaveži konja ovde, a ja ću mu nažnjeti trave.U pukotini je bilo zabodeno nekoliko kolaca, izgleda, nekadašnje noge od stola, mada je taj sto, po istočnjačkom običaju, morao biti vrlo nizak. Privezao sam konja za ove nogare da ne bi neopaženo napustio skrovište. Napolju sam našao Kurda kako nožem žanje bujnu travu.- Siđi, efendijo, molim te! Mogao bi neko naići. Ja ću doći čim završim posao.Poslušah njegov savet i namestih se na okrajku šume, tako da sam mogao videti sve, a da mene niko ne vidi.Posle četvrt časa stiže i ugljar.- Je li konj obezbeđen? - upitah ja, i, kad on potvrdi, dodadoh: - Jesi li ti gladan?Odgovor je bio neodređeno* gunđanje.- Na žalost, ništa nemam. Moramo se strpeti do sutra.On progunđa ponovo, a onda sasvim jasno upita:71- Hoću li, efendijo, i za današnji dan dobiti dva pijastera?- Dobićeš četiri.Sada se kroz gunđanje osetilo blago ushićenje. Potom nastade dug tajac.Spuštala se noć. Kad se ugasila i poslednja svetlost proteklog dana, učinilo mi se kao da je s one strane uskog proplanka levo od nas minula neka prilika između drveća. Možda sam se prevario u polumraku, stoga se digoh da to proverim. Kurdu naredih da ostane kod mojih pušaka, koje bi mi samo smetale. Ponovo uzeh psa na uzicu i pođoh šunjajući se napred.Morao sam obići dubok usek proplanka, ali nisam stigao ni do pola puta kad ponovo spazih onu priliku kako brzo šmugnu preko čistine. U nekoliko skokova nađoh se na mestu kraj koga je morala da prođe. Sad, sad mi se sasvim približila. Već sam hteo da je zgrabim, kad me Dojan u tome spreči. On radosno zacvile. Onaj to ču i trže se.- Zounds! Do vraga! Ko je to?S tim se dve dugačke ruke pružiše prema meni.- Lindzej! Ser Devide? Jeste li vi to?- Oh! Ah! Master! Yes! Well! Ja sam to! A vi? Ah! Ah! Well! I vi ste to! Yes!On je bio potpuno pometen od radosti, a ja od iznenađenja, jer me je zagrlio, privukao sebi i pokušao da poljubi, pri čemu mu bolesni nos nije baš malo smetao.- Ko bi mislio, ser Devide, da ću vas ovde naći?- Kako da ne! Gorila, - o, no, - ta ugljar je rekao da moramo ovuda proći.- Vidite li kako je bilo dobro što je to rekao! Ali sad mi ispričajte kako ste se spasli.- Hm! To je bilo brzo. Konj ispod mene ubijen. Ja sam se iskobeljao, video kako su svi pojurili za vama i skočio u stranu.- Isto kao i Alo.- Alo, isto tako, isto ovde!- Eno ga tamo, sedi.72Odveo sam ga do naše osmatračnice. Velika je bila radost Kurda kad je video da se još jedan drug spasao. Svoju radost izrazio je gunđanjem koje je podsećalo na škripu istrošenog čekrka.- Kako ste vi prošli? - upita me Lindzej. Ja mu ispričah.- Dakle, vaš konj nije povređen.- Sem što je dobio čvorugu, ništa mu nije.- A moj mrtav! Dobro živinče! - Pobiću ove Be-beje! Sve! Yes!- Zar još imate pušku?- Pušku? Zar ste mislili da ću je ostaviti? Evo je! Tu srećnu okolnost nisam u mraku ni primetio.- Budite srećni, ser! Ta puška je nenaknadljiva.- Imam ja i nož, revolver i metke u torbi.- Prava je sreća što vam to nije bilo u bisagama na konju.- Da li znate, je li još ko od naših umakao?- Ne znam. Halef je još ležao ispod svoga konja, a Hadedini su bili opkoljeni Bebejima.

- Jao! Onda su izgubljeni sva trojica.- Videćemo, master! Alah akbar - Alah je velik - kažu Turci.- Tako je, ser. Nadajmo se da su se spasli. Ali ako nisu, učinićemo sve što možemo da ih oslobodimo, samo ako su ostali živi.- Tačno! Ali sada spavati. Ah! Ja umoran! Morao daleko trčati! Spavati bez pokrivača! Bedni Bebeji! Očajan kraj! Yes!Zaspao je. I Kurd je zaspao, a ja sam bio još dugo budan. Kasnije sam se još jednom popeo do konja da vidim kako mu je. A onda sam i ja pokušao da zaspim, i stražu sam prepustio vernom psu. Moj san je prekinut udarcem po ruci. Probudih se. Dan se tek ukazivao.- Šta je? - upitah.Umesto odgovora, Kurd pokaza kroz drveće na ivicu grmlja - tamo je stajao srndać. Išao je na pojilo.73Trebalo nam je meso, pa iako nas je pucanj mogao izdati, ja se latih puške. Nanizanih i opalih. Kad se razleže pucanj, Lindzej skoči iz sna pravo kao sveca.- Šta je? Gde je neprijatelj? Kako? Gde? Yes!- Eno tamo leži, ser.On pogleda kuda sam pokazao.- Ah, srndać! Divno! Valjaće nam! Ništa nisam jeo od juče u podne. Well!Alo otrča po lovinu. Već posle nekoliko minuta na zaklonjenom mestu gorela je vatra i nad njom se pržilo sočno pečenje. Pitanje gladi bilo je rešeno. Preteklo je i za Dojana. Dok smo jeli, odlučismo da sačekamo podne, a onda da krenemo u potragu za Bebejima. Dok smo tako razgovarali, Dojan se odjednom diže i zagleda u dubinu šume. Izgledalo je najpre kao da ni sam ne zna šta je, a onda naglo skoči u šumu, ne osvrnuvši se na mene. Ja se brzo podigoh i maših puške, da bih pojurio za psom, ali zastadoh kad umesto psećeg zova na opasnost čuh radosno cviljenje.Odmah zatim pred nas stupi - moj mali Hadži Ha-lef Omar, doduše bez konja, ali pod punim naoružanjem : sa puškom i sa pištoljima i nožem za pojasom.- Hamdulilah, sidi, što te ovde nađoh živog! - pozdravi me on. - Teško mi je bilo oko srca u brizi za tobom. Ali tešilo me je uverenje da nema neprijatelja koji može da stigne tvoga Rija.- Hadžija! - uzviknu Lindzej. - Ah! Oh! Čitav! Krasno! Neuporedivo! Odmah na pečenje! Well!Dobri Lindzej odmah je prihvatio stvar sa praktične strane. Halef se vrlo radovao što su i Lindzej i vodič spašeni. Ali nije prezreo ni telesno uživanje, već je odmah prihvatio parče pečenja koje mu je Englez pružio.- Kako si umakao, Halefe? - upitah ga ja.- Bebeji su pucali u naše konje! - odgovori on. - I moj se srušio, a ja sam ostao viseći na uzengijama. Oni se nisu osvrtali na nas. Hteli su samo da se dočepaju tebe i tvoga Rija. Zato ih je Alah kaznio slepilom, pa74nisu videli kako su umakli Kurd i master. Najzad sam se i ja oslobodio, uzeo svoje oružje i pobegao.Kako su Bebeji bili nesmotreni! Pucali su u konje da bi zarobili jahače žive, a onda su ih pustili da po-begnu!- Jesi li video šta je bilo s Hadedinima, Halefe?- Video sam da su ih zarobili.- Onda ne smemo gubiti vreme. Treba odmah da krenemo!- Ćekaj, sidi, da završim! Kad sam srećno umakao pomislio sam: ne bi li bilo pametnije da ostanem i osmatram neprijatelje nego da pobegnem. Stoga sam se uzverao na drvo i sakrio u lišće. Tu sam ostao do sumraka. Tek kad se smračilo, usudio sam se da siđem sa drveta.- I šta si video?- Bebeji ne nameravaju da krenu. Oni su se ulogorili. Nabrojao sam oko osamdeset ratnika.- Kako su se ulogorili?- Sagradili su kolibe od granja. U jednoj kolibi leže zarobljeni Hadedini, s vezanim rukama i nogama.- Jesi li dobro video?- Jesam, sidi. Ja uopšte nisam spavao, već sam se ćelu noć šunjao oko logora u nadi da ću možda prodreti do zarobljenika. Ali nisam uspeo. To bi možda mogao samo ti, sidi. Jer ti si me tek počeo učiti kako se izvodi šunjanje.- Da li po nečem nisi mogao zaključiti zašto su se tamo zadržali? Ne razumem zašto nisu odmah napustili to mesto.- Ni ja, sidi. Ali ništa nisam mogao saznati.- Uostalom, moram te pohvaliti, Hadži Halefe, što si uspeo da nam priđeš tako blizu, a da te mi nismo primetili. Kako si došao na pomisao da ćeš me baš ovde naći?- Pa ja znam tvoj način, sidi. Ti uvek nađeš neko mesto na kome tebe niko ne vidi a ti sve vidiš., 75- Sad se odmori. Ja ću smisliti šta ćemo dalje pre-duzeti. Alo, odvedi moga konja na pojiKo i nahrani ga.Ugljar se još nije ni podigao da izvrši zapovest kad pas tiho zalaja. Na najvišoj tački našeg uskog horizonta

pojavi se neki jahač. On se brzo približio i kasom projahao pored nas.- Halo! Da ga zbrišem, master? - upita Lindzej.- Nipošto.- Ali on je Bebej!- Pustite ga. Nismo mi ubice iz potaje.- Ali dobili bismo jednbg konja!- Dobićemo mi konje!- Hm! - smeškao se on. - Nismo ubice iz potaje, ali ipak lopovi. Vidi, hoće da krade konje! Yes!Sad me je ovaj Bebej bacio u brigu! Zašto se odvojio od svojih ljudi i kuda je krenuo?Posle jednog sata zagonetka se razrešila, jer se on vratio i ponovo projahao pored nas, i ne sluteći da smo tako blizu.- Sta li je tamo dole radio ovaj klipan? - reče Lindzej.- On je glasnik.- Glasnik? Čiji glasnik?- Glasnik šeika Gazala Gaboje.- Kome su ga uputili?- Odredu Bebeja koji je na otprilike pola sata odavde naniže zaposeo put.- Kako vi to znate?- Pretpostavljam da je tako. Seik je na neki način saznao da ćemo mi ovuda proći, pa je put zatvorio na dva mesta, da bi drugi odred zarobio one koji uzmaknu prvom.- Lepo smišljeno, ser, ako je tako!To je trebalo ispitati. Dogovorismo se da Englez i Alo ostanu u sadašnjem skrovištu kod konja, a da ja i Halef krenemo u izviđanje. A ako se ne vratim do sutradan u podne, onda će ser Devid, predvođen ugljarom,76na mome vrancu odjahati u Bistan i tamo, kod Alovog brata, čekati me petnaest dana.- Ako se Halef i ja dotada ne vratimo, - dodadoh ja - onda nećemo biti u životu i vi ćete, ser Devide, da preuzmete moje nasledstvo.- Hm! Hm! Testament! Jezivo! Pobio bih ceo Kurdistan. Nasledstvo? A šta? :- upita časni sin Albiona.- Moga konja - odgovorih ja.- Ne treba mi! Ako vi budete mrtvi, neka propadne ćela ova zemlja! I svi konji s njom! Pa i volovi, ovce, Bebeji, sve! Well!- E, sad znate sve. Moram još uputiti našeg Banaj-Kurda.- Samo mu dobro objasnite sve, ser! Ja s njim nijednu reč ne mogu govoriti. Lep odnos. Fina zabava! Divno! Sto nisam ostao kod kuće u staroj Engleskoj?f Šta će mi fowlings-bulls? Yes!Morao sam ga prepustiti njegovom tihom očajanju.Pošto sam uputio Aloa šta će da radi, prebacio sam obe puške preko ramena i prepustio se vodstvu Hale-fovom.On me je vodio istim onim putem nazad kojim je jutros prošao i time mi dokazao da je moj dobar đak. Koristio je svaki i najmanji zaklon, oštrim okom ocenjivao teren i tako oprezno spuštao noge, da bi čak i Indijanac samo s najvećim naporom mogao pratiti njegov trag bez zastajanja.Stalno smo se kretali zaklonjeni drvećem, ali smo pazili da nam vidik bude uvek otvoren. Pas je bio kraj mene, a pošto je vetar duvao u suprotnom pravcu, nije trebalo da se plašimo iznenađenja.Najzad smo se približili mestu prepada. Halef je hteo i dalje da me prati, ali ja to nisam dozvolio.- Ako ja padnem u ropstvo, - rekoh mu - ti *naš gde ćeš naći Engleza. Zasad će biti najbolje da se popneš na jedan od ovih borova, čije su grane guste, Pa će ti pružiti dobro skrovište. Ti vrlo dobro umeš da razlikuješ pucanj moje puške, ili brzu paljbu moga ka-77rabina od jeke drugih pušaka. Znaj da sam u opasnosti samo onda kada budeš čuo moje pucnje!- A šta da radim tada? - upita Halef.- Ostaćeš na drvetu, ako te glasno ne pozovem. A sada se popni!Uzeo sam psa kratko na uzicu i odšunjao se dalje. Bilo je, doduše, vrlo opasno prikradati se usred bela dana neprijateljskom logoru tako blizu da bi se mogao ceo obuhvatiti pogledom i osmatrati.Posle nekoliko časaka ugledao sam prvu kolibu među drvećem. Koliba je bila vrlo originalno napravljena od granja u vidu piramide. Povukao sam se malo unazad, da bih u širem luku obišao logor. Hteo sam da vidim da li se Bebeji možda ne nalaze u dubini šume. Ako bi tako bilo, ostali bi mi za leđima i svakako bi me otkrili.Prokradao sam se od drveta do drveta, birajući uvek najdeblja stabla, i s napregnutom pažnjom osluškivao pustu šumu. Uskoro sam video da moja opreznost nije bila nimalo suvišna, jer mi se učinilo da čujem ljudske glasove, a u isto vreme Dojan me je doticao njuškom. Plemeniti pas je nagonski znao da sada ne srne da laje, i netremice me je gledao svojim velikim pametnim očima.Držeći se pravca iz koga sam čuo glasove, spazio sam tri čoveka kako sede pod drvetom, s tri strane opkoljenim

šikarom mladog zelenića. Ovo mesto je bilo kao stvoreno za osluškivanje. Pretpostavljao sam da razgovaraju o jučerašnjem događaju pa sam ih izdaleka tiho obišao, zatim legao na zemlju i otpuzao do grmova zelenića, gde sam njihove reci mogao tačno razabrati.Kako sam se iznenadio kad sam u jednome od njih poznao Kurda koji je dvaput ležao ispod Dojana, i koga sam pustio na slobodu, jer se izdavao za Džijafa!I Dojan ga je poznao. Njegove oči su neprijateljski sevnule, mada nije dao glasa od sebe. Znači, Alo je dobro video. Ovaj Kurd je stvarno bio Bebej, i bio je svakako postavljen na stražu, da bi najavio naš dolazak. Sad sam78bio sasvim siguran da je negde po strani imao sakrivenog konja, i da je jahao ispred nas, dok smo mi bili ubeđeni da je otišao na sever.- Glupi su bili svi - čuh ga kako govori. - AH najgluplji je bio onaj koji jaše onog lepog vranca!To se svakako odnosilo na mene. Vrlo laskavo!- Da nije zarobio i uvredio zaostale Bejate, - nastavi govornik - ne bi nam oni odali razgovor koji su osluškivali i u kome je on spomenuo put kojim će krenuti.Tako je i ova zagonetka bila rešena. Kad smo se ono dogovarali da napustimo Bejate, ovi su osluškivali naše planove, a kao zarobljenici Bebeja odali su im sve što su znali, da bi zadobili milost pobednika.- Glup je bio i zbog toga - nastavi drugi - što je dopustio da ga ti prevariš.- Tako je! Ali glup je bio i Gazal Gaboja što nam je zapovedio da poštedimo jahače i vranca. Za ljude nije šteta, ali šteta je za konja. Sad su nam četvorica uma-kla, i vod s njima. Oni sada nemaju konja, pa im je lako da beže preko najneprohodnijih planina. A kad bi imali konje, morali bi se držati puta koji smo im dole zatvorili.Ova trojica Bebeja skupljali su pečurke koje su sada čistili i seckali. Tako su bili dokoni da poverljivo izmenjuju misli.- A šta je sada šeik odlučio? - upita treći.- Poslao je glasnika dole. Drugi odred čekaće dok se sunce ne popne na vrh neba. Ako dotle ne uhvate nijednog begunca, odmah će se vratiti, jer su begunci, znači, pobegli. A mi se vraćamo još danas.- A šta će biti s onom dvojicom zarobljenika?- To su otmeni ljudi. Nisu još progovorili ni reci. AH će nam već reći ko su. I moraće platiti tešku otkupninu, ako ne budu hteli da umru.Čuo sam dosta i oprezno sam se povukao. Ljudi su završili svoj posao i, kad bi se digli, mogli bi me lako primetiti.79Dakle, ja sam bio glup, najgluplji od sviju.Na žalost, morao sam primiti ovaj prijatni kompliment, a da ništa nisam mogao uzvratiti.Najviše me je brinula okolnost što će oni već u podne krenuti. Znači, dotle moramo osloboditi Hade-dine. Ali kako ćemo ih osloboditi?Ljudi se digoše. Nisam se, dakle, prerano udaljio. Onaj koji se izdavao za Džijafa reče r- Vi idite! Ja ću još da obiđem konje.Ja sam ga izdaleka pratio. On me je vodio, doduše nesvesno, do jaruge čijim je dnom tekao potočić. Tu je bilo vezano više od osamdeset konja na takvom odstojanju da je svaki imao dovoljno sveže trave. Mesto je bilo svetio i sunčano, i od prvog do poslednjeg konja odstojanje je iznosilo oko osamsto koraka.To se odozgo moglo sve tačno osmotriti. Bilo je tu divnih konja, i ja sam u mašti već izabrao najboljih šest. Najdraže mi je bilo što je samo jedan jedini Kurd čuvao sve te konje.Moj nedobrovoljni vod nešto se bavio oko jednog riđana, koji je možda bio najbolji u celoj ergeli. Svakako je to bio njegov konj, i ja sam odlučio da mu, zbog onog njegovog ljubaznog komplimenta, pružim priliku da na svojim sopstvenim nogama odjaše kući.Progovorio je nekoliko reci sa stražarom, a onda se uputio u logor. Pratio sam ga i dalje i uverio se da u širem krugu oko logora više neću sresti nikoga. Mogao sam se, dakle, prikrasti sasvim blizu.Posle brižljivog i pažljivog osmatranja nabrojao sam šesnaest koliba koje su bile poredane polukružno ispod drveća. Najveća je svakako pripadala šeiku Gazalu Ga-boji, jer je na vrhu bila ukrašena starim turbanom. Na-lazila se usred polukruga, i nisam joj mogao lako prići. A pored nje je bila ona u kojoj su se nalazili zarobljenici, jer su ispred nje sedela dvojica Kurda sa puškama u rukama.Sad sam mogao da se vratim Halefu. On je još sedeo na drvetu i sad se spustio. Ja mu objasnih sve pojedi-80nosti svoga, doduše, vrlo smelog i opasnog plana oslobođenja, a zatim se sakrismo na mestu sa koga smo mogli osmatrati put. Nestrpljivo smo čekali čas akcije. Takvo čekanje uvek je uzbudljivo i zamorno, dok trenutak dejstva rashlađuje i smiruje živce.Prošlo je tako gotovo dva časa kad ugledasmo sasvim dole usamljenog jahača.- Ovaj će sigurno najaviti dolazak ostalih - reče Halef.- Možda. Jesi li video visoki hrast iznad jaruge u kojoj se nalaze konji?- Jesam, sidi.

- Prišunjaj se i sačekaj me tamo. Moram da čujem šta ovaj glasnik donosi. Evo, uzmi i Doj ana sa sobom. On mi je sada na smetnji. Ponesi i puške.On povede psa i udalji se, a ja požurih da se pri-kradem šeikovom šatoru da bih mogao čuti šta će govoriti. Samo što sam za jednim stablom zauzeo stražarsko mesto, a jahač stiže u galopu i skoči s konja.- Gde je šeik? - čuh kako zapita.- Tamo u svome šatoru!Gazal Gaboja iziđe iz šatora i uputi se k njemu.- Šta nam donosiš?- Ratnici će odmah stići.- Znači, niste videli nijednog begunca?- Nijednog.- Gde su vam bile oči?- Bili smo na straži ćele noći i sve dosada. Poseli smo sve doline levo i desno, ali nismo videli nikoga.- Evo ih, dolaze - ču se glas izvan logora.Na ovaj usklik svi pojuriše na proplanak, čak i ona dvojica stražara. Ta oni su znali da su dvojica zarobljenika sputani!Evo bolje prilike nego što sam se i nadao! Jednim skokom nađoh se iza kolibe zarobljenika - dva poteza nožem, i nađoh se u kolibi. Tu su ležala obojica, jedan pored drugog, sa vezanim rukama i nogama.* Od Bagdada do Stambola g iHadedini šmug-Tu je visilo nji-i duga persijska- Muhamede Emine, Amad el Gandure, na noge! Brzo!Za nepuna dva sekunda presekao sam konopac.- Hajde, brzo!- Zar bez oružja? - upita Muhamed Emin.- Ko vam ga je uzeo?- Šeik.Ponovo iziđoh iz kolibe i osvrnuh se unaokolo. Niko nije pazio na logor.- Napolje i za mnom! Uskočih brzo u šeikovu kolibu, anuše za mnom. Bili su kao u groznici, hovo oružje, pa i dva sedefasta pištolja šeikova puška. Ja zgrabih pištolje i pušku i provirih napolje. Još nas niko nije opazio. Izvukosmo se i jurnusmo ka dolini. Taj put od pet minuta prevalili smo za dva, i našli se pored Halefa.- Mašalah! Čudo božje! - uzviknu on.- A sada konjima! - rekoh ja.Stražar je sedeo dole, okrenut nama leđima.Na jedan moj mig pas skoči na njega i čovek se prevrnu na zemlju. Jednom je samo kriknuo. Drugi put nije valjda smeo. Ja označih šest najboljih konja i dovik-nuh Amad el Ganduru:- Drži ove! Halefe! Muhamede! S drugima u šumu! Obojica me odmah poslušaše. Čuli smo iza leđauzvike dobrodošlice, dok smo skakali od konja do konja i sekli veze. Po dvadeset i pet veza na svakoga nije bilo mnogo, i brzo smo bili gotovi. Oslobođene konje smo udarcima i gađanjem kamenjem oterali u šumu. Amad el Gandur je s mukom zadržavao onih šest konja, a ja sam još morao da bacim na rame tri puške i stavim tri pištolja za pojas. Zatim sam uzjahao riđana i poveo za ular još jednog konja.- Sad napred! Nemamo više vremena!Ne osvrćući se poterao sam konje uz strmu padinu. Tamo smo se našli pod zaštitom šume. Put je bio rđav i82sporo smo napredovali. Sem toga, morali smo i zaobilaziti. Ali ubrzo smo izbili na bolju stazu i tu smo mogli brže poterati konje.Odjednom smo čuli iza sebe glasne povike, ali nismo imali vremena da nagađamo o pravom izvoru te vike. Napred.Dosad smo jahali u širokom luku i sad se za nama, na samom početku toga luka, ukazaše dva jahača. Čim nas primetiše, jedan se vrati, a drugi produži za nama.- Galopom! Najbržim galopom! Inače ću izgubiti svoga ždrepca! - viknuh ja. - Bebeji su nam za petama!Dobar je bio naš izbor. Konji su se pokazali kao odlični trkači. Uskoro smo ugledali naš okrajak šume, stigli do njega i zastali pod drvećem. Video sam samo Ajloa.- Gde je emir? - upitah ga ja.- Gore kod konja.- Eto ti puške. Uzjaši ovog riđana. On je odsad tvoj.Dadoh mu šeikovu pušku i uštrcah uzbrdo do pećine. Bila je udaljena oko četvrt časa, ali ja sam stigao za pet minuta. Tamo je sedeo Lindzej.- Stigli ste, master. Oh! Ah! Kako je bilo? He?- Dobro, dobro. Ali sada nemamo vremena za razgovor. Neprijatelj nam je za petama. Trčite što brže dole, ser!

Tamo vas čeka konj.- Neprijatelj za petama? Ah! Lepo, krasno! Konj za mene! Dobro! Well!Više se šuljao nego što je trčao. Ja odvezah vranca i svedoh ga dole. To, na žalost, nisam izveo onako brzo kao što sam hteo, i kad sam stigao dole, ostali su već odavno sedeli na svojim konjima, a Halef je šestog držao na ularu.- Mnogo ste se zadržali, efendijo, - reče Muhamed Emin. - Pogledajte, već je prekasno!Pokazao je rukom na čistinu, gde se upravo pojavio onaj prvi jahač, koji je išao za nama u poteru.83Dobro sam se zagledao u njega i poznao ga.- Poznajete li vi onog čoveka? - upitah ja.- Da, sidi, - odgovori Halef - to je onaj naš jučerašnji Džijaf.- On je Bebej i on nas je izdao. Neka samo prođe mimo nas. Pašće on nama u ruke.- A kad stignu drugi?- Neće tako brzo. - Ser Devide! Nas dvojica ćemo odjahati napred i onog jahača ukleštiti. Ako se bude branio, izbićemo mu oružje iz ruke.- Lepo, master! Divno! Yes!Uto se Bebej izgubi na prvoj okuci, a nas dvojica napustismo skrovište. Kad smo stigli na okuku, bio nam je izmakao samo pedeset koraka. Čuo je kako dolazimo i okrenuo se. Poznao nas je i tako se uplašio da je i neho-tice zaustavio konja. Očekivao je da smo mi ispred njega, a sad nas je odjednom ugledao iza sebe. Pre nego što se snašao bio je u našim rukama.On se maši noža, ali ja ga zgrabih za ruku i snažno je stisnuh, pa on ispusti nož. Lindzej mu istrže koplje, a ja presekoh remen od puške i ona mu pade na zemlju. Tako smo ga razoružali, dok je njegov konj morao da juri s našima punim galopom. Čovek se predade svojoj sudbini.Stalno smo se držali južnog pravca, i kad nam se učinilo da smo dovoljno izmakli, usporili snio konje. Alo je jahao kao vodič pred nama.- Šta ćemo s ovim mangupom, master? - upita Lindzej.- Kaznićemo ga.- Yes! Pokvareni Džijaf! Kako kazniti?- Ne znam još. O tome ćemo se posavetovati.- Lepo! Savetovanje! Gornji dom! Donji dom! Well! Kako ste oslobodili Hadedine?Ja mu ukratko ispričah. Kad sam stigao do opisa otmice konja, naglo zastadoh u reci. •- Jao, šta sam uradio?- Šta, master? Ta sve bilo dobro.- U hitnji sam zaboravio da pozovem svoga Dojana. Ostao je nad stražarom.- Oh! Ah! Neprijatno! Doći će on.- Nikada. On je već mrtav. A mrtav je i stražar.- Zašto odmah mrtav?- Čina ga neko dirne ili mu zapreti, on oborenom čoveku razdere gušu. Dabome, Bebeji će ga za to ubiti. Tako mi duše, sad bih se radi toga psa vratio, pa makar se izložio najvećoj opasnosti. Na žalost, sada bi to bilo uzalud.Gubitak pametnog i vernog psa ožalostio je i Halefa, a ja sam te popodnevne časove proveo u najdubljem neraspoloženju. Uveče smo zastali, i tek tada sputali Bebeja. Uprkos našem naglom polasku, Halef je stigao da na slobodnog konja natovari tek načeto srneće pečenje. Tako smo dobro obedovali.Posle jela pristupili smo saslušavanju zarobljenika. Dotad on nije ni reci prozborio. Svakako je sve dosada strpljivo podnosio svoju sudbinu, jer se nadao da će njegovi ljudi uskoro stići i da će ga osloboditi.- Slušaj, momče! - počeh ja saslušavanje. - Ko si ti? Džijaf ili Bebej?On ne odgovori.- Odgovori na moje pitanje! On i ne trepnu.- Halef e, skini mu turban i odseci perčin!To je najveća uvreda koja se može naneti jednom Kurdu i uopšte muslimanu: Kad Halef, s nožem u desnoj ruci, zgrabi levicom za perčin, Kurd zamoli:- Ostavi mi kosu, gospodaru! Odgovaraću.- Dobro! Kome plemenu pripadaš?- Pripadam Bebejima.- Pa ti si nas juče slagao!- Neprijatelju se ne mora govoriti istina.- Tvoja načela su nitkovska. Još si se onda kleo bradom prorokovom.- Zakletva data neverniku ne važi.85Л- Ali ti si se zakleo i vernicima. Među nama su četvorica vernika.- To se mene ništa ne tiče.

- Zatim, nazvao si mene glupakom.- To je laž, gospodaru!- Rekao si da smo svi glupi, a ja najgluplji! To je istina. Čuo sam to sopstvenim ušima - tamo iza logo-rišta, gde ste rezali pečurke. Ja sam ležao iza grma i slušao vas. Zatim sam krenuo da oslobodim zarobljenike i da otmem konje. Eto, uveri se sada da li sam zaista veliki glupak!- Oprosti mi, gospodaru!- Nemam šta da ti oprostim, jer reč iz tvojih usta nikad ne može da uvredi emira iz Frankistana. Juče sam te pustio na slobodu, jer sam se sažalio na tebe. Danas si opet u mojim rukama. Ko je sada pametniji, ti ili ja? Jesi li ti brat šeika Gazala Gaboje?- Nisam.- Hadži Halefe, šeći perčin! To je odmah pomoglo.- Ko ti je rekao da sam ja njegov brat? - upita on.- Čovek koji te poznaje.- Onda reci koliku 'Otkupninu tražiš?- Vi ste za ovu dvojicu - pokazah mu Hadedine - tražili otkupninu. Vi ste Kurdi. Ja ne tražim otkupninu. To kod nas nije običaj. A zarobio sam te samo stoga da ti dokažem da smo mi pametniji, hrabriji i umešniji nego što vi mislite. Ko je danas prvi primetio da je nestalo zarobljenika?- Šeik.- Kako je primetio?- Ušao je u svoj šator i primetio da nema ni njegovog ni zarobljeničkog oružja.- To sam ja uzeo.- Ja sam mislio da hrišćani nikad ništa ne kradu. , - Pa, to je tačno, hrišćani ne kradu, ali i ne dozvoljavaju da ih drugi pljačkaju. Vi ste pobili konje koji su nam bili dragi i ja sam umesto njih uzeo šest drugih,86koji nam nisu dragi. Imali smo u svojim bisagama mnogo stvari koje su nam bile od preke potrebe; vi ste ih uzeli. Za uzvrat, ja sam prisvojio pušku i pištolje šeikove. Mi smo se samo trampili. Vi ste trampu počeli silom, a ja sam je silom završio.- Ali naši su konji bolji nego što su bili vaši.- To se mene ništa ne tiče. Pre nego što ste pobili naše konje vi niste pitali da li su oni lošiji od onih koje ću ja posle uzeti u naknadu. Zašto niste ubili moga konja?- Svideo se šeiku.- Zar je stvarno mislio da će ga se dočepati? Da ga se i dočepao, ja bih sigurno došao po 'njega. A ko je danas otkrio gubitak konja?- Opet šeik. Najpre je utrčao u šator zarobljenika, pa kad je video da je prazan, otrčao je konjima, a konja nije bilo.- Zar nije našao baš ništa?- Našao je stražara pod nekim psom?- Šta se desilo s njim?- Ostavili smo ga ispod psa. To mu je kazna za njegovu nepažnju.- Strašno! Jeste li vi ljudi?- Tako je šeik zapovedio.- A šta će biti s tobom? Ni ti nisi pazio. Ja sam ležao iza grma zelenića, samo korak udaljen od tebe; zatim sam išao za tobom do konja, za koje nisam znao gde su, pa onda, sve za tobom, u logor.- Molim te, gospodaru, neka to samo ne sazna šeik!• - Budi bez brige! To ^e naša stvar. Sad ću ja pre-neti drugovima tvoje odgovore, pa neka oni donesu presudu. Nećemo ti suditi nas dvojica hrišćana, već će ti suditi četvorica muslimana.Preveo sam razgovor s Bebejom na arapski.- Šta bi ti hteo s njim? - upita me Muhamed.- Ništa! - odgovorih ja mirno.- On nas je lagao, emire; varao nas je, izručio nas neprijatelju! Zaslužio je smrt.87rv- I još više, - dodade Amad el Gandur- krivo se zakleo bradom prorokovom. Zaslužio je trostruku smrt.- A šta ti na to kažeš, sidi? - upita Halef.- Zasad ništa. Odlučite vi šta da radimo s njim. Dok su se četvorica muslimana savetovala, Englez seobrati meni.- Dakle? Šta ćete s njim?- Ne znam! Šta biste vi? •'- Hm! Streljati!- Imamo li pravo na to?

- Yes! Vrlo!- Pravni put je sledeći: mi, treba da se žalimo našim konzulatima, ovi će našu žalbu uputiti u Stambol, odakle će paša Sulimanije dobiti zapovest da kazni zločinca, - ukoliko ne treba da ga nagradi.- Lep pravni put!- Ali jedini dozvoljen nama, kao građanima naših država. I dalje: šta biste vi kao hrišćanin učinili s ovim neprijateljem?- Suviše pitate, master. Ja sam Englez. Radite šta hoćete.- A ako ga pustim da ga nosi sreća?- Onda ga pustite! Ja se njega ne bojim. Zbog mene ga ne treba ubiti. Šteta što ne mogu da mu okačim svoj nos! To bi bila najbolja kazna za čoveka koji nam je juče pokazao dug nos, dvaput duži od mog. Yes!Bebej kao da je izgubio strpljenje. U predahu, on se obrati meni.- Šta će biti sa mnom, gospodaru?- Sve zavisi od tebe. Ko hoćeš da ti sudi? Ona četvorica koje nazivaš vernicima, ili dvojica koje tako rado častite porugom đauri?- Gospodine, ja se molim Alahu i prorocima. Neka o mojoj sudbini rešavaju samo vernici!- Neka bude po tvojoj volji! Nas dvojica bismo ti oprostili i dozvolili da se sutra ujutro vratiš svojima. Ja perem ruke. Neka ti bude što si želeo, i da se ne po-kaješ što si odbio moju milost.88Najzad su drugi doneli odluku.- Streljaćemo ga, emire - reče Muhamed.- To ni u kom slučaju neću dozvoliti! - odgovo-rih ja.- On je uvredio proroka.- I vi da sudite o tome? Neka on to sredi s imamom1, prorokom ili sa svojom savešću.- On je špijun i odao nas je.- Je li iko od nas zbog toga izgubio život?- Nije, ali smo izgubili drugo.- I uzeli bolje u naknadu. Hadži Halefe, ti znaš šta ja mislim; žao mi je što vidim da si krvoločan.- Ja to nisam hteo, sidi - poče on vatreno da se pravda. - To su hteli samo Hadedini i Banaj-Kurd.- Po mome mišljenju, Banaj-Kurd se ne pita. On je naš vodič, i za to je plaćen. Izmenite svoju presudu.Sašaptavali su se ponovo. Zatim Muhamed Emin saopšti:- Nećemo mu uzeti život, emire, ali ćemo mu uzeti čast. Odseći ćemo mu perčin, i išibati ga po licu. Kome se tako nažulji lice, taj više nema časti.- Pa to je strasnije od smrti, i biće sasvim bezuspe-šno. Ja sam išamarao jednog Bebeja zbog uvrede moje vere, pa ipak se on juče borio za šeika a protiv mene. Zar su ga moji šamari obeščastili?- Odsečen perčin će ga sigurno obeščastiti!- On će držati turban na glavi da se to ne vidi.- Pa ti si malopre sam hteo da mu se odseče perčin.- Nisam. Ne bih ja to učinio. To je samo bila pret-nja da mu odrešim jezik. Uostalom, zašto vam je stalo da ove Bebeje još više protiv nas ogorčite? Oni misle da su u pravu, jer smatraju da smo mi bili saveznici Bejata. Otkuda oni mogu znati da mi nikada ne bismo pristali na pljačku? Otkuda oni mogu znati da sam kanu Hajderu Mirlamu otvoreno rekao u lice da bih lično obavestio Bebeje samo da sam mogao? Oni su nas zatekli kod1 imam - muslimanski sveštenik.89razbojnika i postupaju s nama kao s razbojnicima. Sada smo im srećno umakli, i možda će od nas dići ruke. Hoćete li da ih svojom svirepošću prisilimo na dalju poteru?- Emire, mi smo bili u njihovom ropstvu. Moramo im se osvetiti!- Ja sam bio u ropstvu češće nego vi, pa se nisam svetio. Reis Šorda, Nedžir-bej, zarobio me je. Oslobodio sam se sam i oprostio mu. On je kasnije postao moj prijatelj. Zar to nije bilo bolje nego da sam se uprljao krvlju?- Emire, ti si hrišćanin; a hrišćani su ili izdajnici ili mekušci.- Muhamede Emine, reci to još jednom, i naši će se putevi istog časa razići. Ja tvoju veru nikad nisam grdio. Zašto ti grdiš moju? Zar si ti ikada mene, ili ovoga Devida Lindzej-beja, video kao izdajnika ili mekušca? Ja bih sada vrlo lepo mogao da vređam tvoju veru; mogao bih da kažem: muslimani su nezahvalni, jer zaborave ono što hrišćanin za njih učini. Ali ja to ne kažem, jer znam da se mnogi ljudi upravljaju po svojim nagonima, ali da ima mnogo i onih koji umeju da vladaju sobom.Tada on skoči i pruži mi obe ruke:- Emire, oprosti mi. Moja brada je bela, a tvoja je još crna, tvoje je srce mlado i toplo, ali tvoja pamet je puna zrele mudrosti. Poklanjamo ti ovog čoveka, postupi s njim po svojoj volji.- Hvala ti, Muhamede! Slaže li se i tvoj sin s tobom?- Slažem se, efendijo - odgovori Amad el Gandur. Sada se radosno obratih zarobljeniku.- Nekad si nas lagao. Hoćeš li mi obećati da ćeš danas govoriti istinu?

- Obećavam.- Ako te sada oslobodim veza, i ti mi obećaš da nećeš pobeći, da li bi održao reč?- Održao bih, gospodaru!90- Dobro. Ova četvorica muslimana vratili su ti slobodu. Danas ćeš još ostati kod nas, a sutra možeš da ideš kuda hoćeš.Skidoh mu veze s ruku i nogu.- Gospodaru, ja ne treba da lažem, a ti sam govoriš neistinu.- Kako ti to misliš?- Rekao si da su mi ovi ljudi poklonili slobodu, a to nije istina. Ti si mi je poklonio. Oni su najpre hteli da me streljaju, zatim da me išibaju, pa onda odseku per-čin, ukras vernika, ali ti si se meni smilovao. Razumeo sam svaku reč, jer govorim arapski kao i kurdski. Osim toga, iz tvojih sam reci razabrao da niste pomogli Be jatima, već da ste prijatelji Bebeja. Ti si hrišćanin, emire; a ja sam mrzeo hrišćane. Danas sam ih bolje upoznao. Hoćeš li mi biti prijatelj i brat?- Hoću.- Hoćeš li imati poverenja u mene i ostati ovde, iako će sutra ovamo stići vaši progonioci?- Verujem ti.- Pruži mi onda ruku!- Evo je! Ali da li će i moji drugovi biti sigurni.- Svi koji pripadaju tebi! Ti od mene nisi tražio otkupninu; ti si mi najpre spasao život, a onda i čast. Tebi i tvojima niko ne srne dlaku s glave da dirne!Tako smo se odjedanput resili svih briga!Nisam imao ni pojma da ovaj čovek razume arapski, ali sam bio srećan što ovoj okolnosti dugujem takvu pobedu. Za proslavu te pobede izvadio sam iz bisaga poslednji ostatak duvana. Nije ga bilo mnogo, ali mirisavi dim stvorio je raspoloženje koje je bilo sasvim drukčije od onog s kojim smo pristupili suđenju.Laka1 srca legli smo na spavanje; drznuli smo se čak da ne postavljamo straže.Sutradan ujutro stvar je izgledala manje romantična nego sinoć, u poetskom osvetljenju plamsave vatre. Ali sam ipak odlučio da Bebeju ukazem iskreno poverenje.91- Ti si sad slobodan - rekoh mu. - Eno, tamo je tvoj konj, a oružje ćeš naći uz put kad se budeš vraćao.- Naći će ga moji ljudi. Ja ću ostati ovde - odgovori on.- A ako oni ne dođu?- Doći će! - odgovori on sigurnim glasom. - Ja ću se pobrinuti da ne projašu mimo nas.Mi smo, naime, noćili u maloj krivoj jaruzi, s vrlo uzanim ulazom, da nas čak ni po danu ne bi mogli pri-metiti iz glavne doline.Bebej se uputi ovom izlazu i postavi se tako da je video daleko unazad.Mi ostali radoznalo smo očekivali ono što će doći.- A ako nas opet prevari? - upita Muhamed.- Ja mu verujem. On je znao da ćemo mu vratiti slobodu, i nije morao priznati da je razumeo svaku reč našeg razgovora. Ja sam uveren da će časno postupiti.- Ali ako nam ipak podvali, emire, onda ti se kunem Alahom da će on biti prvi koga će moj metak pogoditi.- Tada ne bi ništa drugo ni zaslužio.Ni Devid Lindzej nije, izgleda, bio načisto sa samim sobom.- Master, eno ga tamo sedi na ulazu - reče. - Ako nam ponovo podvali, naći ćemo se u najjezivijoj rupi, kakva samo može postojati. Ne zamerite što ću se osvrnuti za svojim oružjem i svojim novim konjem!Ja sam zaista uzeo na sebe vanrednu odgovornost, i moram priznati da se nisam osećao najbolje u svojoj koži. Srećom, na odluku nismo morali dugo čekati.Primetismo kako se Bebej podiže, zasenči dlanom oči i pažljivo se zagleda u daljinu. Zatim se uputi svome konju i brzo ga uzj aha.- Kuda? - upitah ga ja.- Bebejima u susret - odgovori on. - Eno ih, dolaze. Dozvoli mi, gospodaru, da ih pripremim.- Samo idi.On odjaha, a Muhamed Emin reče:92- Da nisi pogrešio, emire?- Ja računam da sam dobro postupio. Mi smo sklopili mir, i da sam mu ukazao nepoverenje time bih samo opet stekao neprijatelja.- Ali mi smo ga imali u ruci, i mogao nam je poslužiti kao talac.- Bilo kako bilo, on će se vratiti. Novi konji su nam pri ruci, i jednim skokom naći ćemo se u sedlu. Držite oružje u pripravnosti ali da ne bude upadljivo.

- Od kakve nam ono može biti koristi, emire? Biće njih mnogo. A ti uvek hoćeš da pucamo samo u konje a ne u jahače.- Slušaj, Muhamede Emine, ako ovaj Bebej name-rava da izvede izdajstvo, onda nas neće spasti ubijanje konja, i ja ću biti prvi koji će uperiti pušku u jahače. Samo vi mirno sedite, a ja ću stati na ulaz. Ravnajte se posle prema onome šta ja budem radio.Uputih se potom s konjem uskom izlazu koji je vodio u dolinu, zatim uzjahah konja i uzeh karabin u ruku. Nagnuvši se malo napred, mogao sam pregledati ravno polje. Na većem odstojanju sagledah zbijenu grupu jaha-ča, koja je zastala i slušala jednoga. To je bio šeikov brat.Uskoro zatim odvojiše se dvojica iz grupe i uputiše u dolinu, dok se drugi zadržaše na mestu gde su se zatekli. Poznao sam šeika Gazala Gaboju i njegovog brata, i sada sam znao da više nemam od čega da strahujem. Kad je prišao blizu i ugledao mene, on zaustavi konja. Izraz njegovog opaljenog lica još nije bio ljubazan, i njegov je glas preteći zvučao kad me je zapitao:- Šta hoćeš ti ovde?- Čekam tebe - odgovorih kratko.- Ne čekaš me baš uljudno, strance.- Očekuješ li ti od emira sa Zapada da te sačekuje ljubaznije negoli što mu ti prilaziš?- Ti si vrlo gord, čoveče! Zašto sediš na konju?- Jer si i ti u sedlu.93"- Hajdemo tvojim drugovima! Ovaj čovek, koji je sin moga oca, želi da vidim mogu li vam oprostiti.- Onda hajdemo! I moji žele da se posavetuju da li vas treba kazniti ili pomilovati!To mu je bilo suviše.- Čoveče, - doviknu mi on - imaj na umu ko si ti a ko smo mi.- Imam ja to na umu - odgovorili ja mirno.- Vas je samo šestoro.Ja to potvrdih klimanjem glave.- A mi smo čitava vojska. Ja klimnuh još jedanput.- Onda me poslušaj, i pusti nas unutra.Ja klimnuh po treći put, i poterah konja u stranu, da bi šeik i njegov brat mogli proći kroz uski ulaz.Sad smo dobili igru. Ako bi šeik, i protiv volje svoga brata, nastavio neprijateljstvo, bio je potpuno u našim rukama.Obojica dojahaše do grupe mojih drugova, pa tamo sjahaše i sedoše. To učinih i ja.- Prijatelji ili neprijatelji, master? - upita me Lindzej.- Još ne znam. Hoćete li i vi nešto da učinite?- Razume se! Yes!- Posle jednog minuta podignite se najravnodu-šnije...- Well, najravnodušnije!- ... i otiđite na ulaz na stražu...- ...Watch-man? Stražar! Vrlo lepo! Divncrf- Kad spazite da oni Bebeji tamo napolju krenu ovamo, pozovite...- Yes! Vrlo glasno ću viknuti!- A ako jedan od ove dvojice ovde krene napolje bez moje dozvole, pucajte u njega.- Well! Poneću svoju pucaljku. All right!1 Ja sam Devid Lindzej! Ja se ne šalim! Yes!U redu (engl.).94Dvojica Bebeja su čuli ovaj razgovor.- Zašto vi razgovarate na stranom jeziku? - upita šeik nepoverljivo.- Zato što ovaj hrabri emir sa Zapada govori samo jezikom svoga naroda - odgovorih ja i pokazah na Lindzeja.- Hrabar? Zar ti zaista misliš da je neko od vas_ hrabar? - I, sa prezirnim pokretom ruke, dodade : - Ta" vi ste od nas pobegli.- Šeiče, pravo kažeš - odgovorih ja s osmehom. - Dvaput smo vam umakli, jer smo smeliji i hrabriji od vas. Nijedan Bebej ne može da se meri sa zapadnjakom.- Hoćeš li ti da vređaš?- Umiri svoju dušu, Gazal-Gabojo, da bi ti oko ostalo bistro! Ti si došao k nama da pregovaramo o miru. Ako stvarno želiš mir, molim te, budi pristojniji nego što si bio dosad. Mi smo malobrojni, a vi ste, kao što sam kažeš, čitava vojska. Pa ipak ta vojska nije mogla da nas zadrži. Je li to sramotno ili časno za nas? Nismo mi izbegavali borbu zbog kukavičluka, već što smo hteli po-štedeti vaše živote.- Ludo govoriš, strance! - prekide me on.- Je li?

- Imao sam jednog vašeg čoveka pred sobom na konju. Evo, ovaj tvoj brat bio je naš zarobljenik! A kad smo bili usred vašeg logora, da bismo oslobodili dvojicu svojih drugova, čak je i tvoj sopstveni život bio u našoj ruci. Mi smo vas poštedeli, pa to želimo i sada. Ali trebalo bi da budeš razborit i da uočiš položaj u kome se nalaziš.• - Uočavam ja dobro. Ovo je položaj pobednika. Očekujem da me zamolite za oproštaj i da mi vratite sve sto ste nam ukrali... • - Varaš se, šeiče. Ti se nalaziš u položaju pobe-đenoga. Ne mi, već ti treba da moliš za oproštaj, i ja očekujem da ćeš to odmah učiniti.zanemeoj . me je gledao razrogačenim očima iiznenađenja. A zatim prsnu u smeh.95- Zar ti nas držiš za pse, strance, a mene za psećeg kopilana? Povinovao sam se molbama ovog svoga brata i došao k vama da bih očima milosti odmerio veličinu vaše krivice i dosudio vam blagu kaznu. Ali pošto vi niste voljni da uvidite gde vam je spasenje, onda neka poklici neprijateljstva i dalje među nama odjekuju da biste uvi-deli kako je samo jedna reč s mojih usana dovoljna da vas smrvi.- Neka padne ta reč, šeiče Gazal-Gabojo! - odgo-vorih ja hladno.Sada prvi put njegov brat uze reč :- Ovaj stranac sa Zapada moj je prijatelj; spasao me je od sramote i od smrti; dao sam mu reč da će između nas i njega biti mir, i ja ću tu reč održati!- Održi je, ako to možeš bez mene! - reče šeik.- Bebej nikad neće pogaziti svoju reč. Ja ću ostati uz svoga zaštitnika sve dok se on nalazi u opasnosti, i hteo bih da vidim da li će ratnici našeg plemena napasti ljude koji su se sklonili pod moju zaštitu.- Tvoja zaštita nije zaštita plemena. Tvoja budalaština doneće ti nesreću, jer ćeš poginuti s ovim ljudima.Šeik se diže i uputi svome konju.- Je li to tvoja poslednja reč? - upita ga brat.- Jeste. Ako ostaneš ovde, ne mogu za tebe ništa učiniti, sem što ću narediti da u tebe ne pucaju.- To naređenje biće uzaludno. Ja ću ubiti svakog onog ko ugrozi moje prijatelje, pa makar to bio i ti glavom, a tada me niko neće poštedeti.- Radi kako hoćeš! Alah je dopustio da te pamet izda. Neka te on sada zakrili svojom rukom, kad ti ja više ne mogu pružiti zaštitu. Ja odoh!On uzjaha i krenu da napusti uvalu, dok je njegov brat i dalje sedeo s nama. Ali sad je Lindzej podigao pušku i njeno grlo uperio u šeikove grudi.- Stop, old boy! Stoj, staro momče! - zapovedi on. - Sjaši, ili ću te malo ubiti! Well!96Šeik se osvrnu k meni i upita:- Šta hoće ovaj čovek?- Hoće da te ubije, - odgovorih mirno - jer ti još nisam dozvolio da napustiš ovo mesto.On je po mome hladnom i nepomičnom licu video da govorim ozbiljno. Takođe je video da Englez drži prst na obaraču, pa ljutilo okrenu konja i uzviknu:- Ti si nitkov, strance!- Ponovi još jednom tu reč, šeiče, i ja ću dati znak stražaru, a ti ćeš biti lešina!- Ali to je izdaja! Ja sam došao kao izaslanik svoga plemena i imam pravo na slobodan povratak.- Ti nisi izaslanik već vod svoga plemena. Pravo pregovarača ne važi za tebe.- Znaš li ti šta je to pravo naroda?- Ja znam. Samo ono tebi nije poznato. Ti si možda nekad slušao o tome, ali tvoj duh nije bio dovoljno zreo da to shvati. Pravo o kome govoriš nalaže postupak u borbi. Po tom pravu, treba obavestiti neprijatelja o otpo-činjanju neprijateljstva. Jesi li ti to učinio? Nisi! Napadao si nas kao običan razbojnik, kao orlušina kad kidiše na golube. Zašto se sada čudiš što s tobom postupamo kao s razbojnikom? Ti si došao k nama zato što smatraš da smo mi kukavice koje se plaše tvoje pratnje. Ali isku-sićeš nešto drugo. Udaljićeš se s ovog mesta samo kad ja to budem hteo. Ako budeš hteo silom da iziđeš, staće te to života. Sjaši sada i sedi ovde pored nas! Samo nemoj zaboravljati da sam ja voljan jedino da ljudski razgovaramo, i da ti nećeš izneti živu glavu odavde, ako bi nas tvoji Bebeji ovde napali.On se, hteo ne hteo, povinova mojim recima, ali nije mogao odoleti da ne zapreti:- Moji ljudi bi me strašno osvetili!- Ne bojimo se mi njihove osvete! To si već iskusio, a iskusićeš još i više. Ali, hajde sada da razborito razgovaramo o stvari radi koje si došao ovamo. Uzmi reč, šeiče Gazal-Gaboja, samo nemoj da vređaš!7 Od Bagdada do Stambola97- Vi ste naši neprijatelji, jer ste se pridružili Beja-tima, da bi nas opljačkali...- Varaš se. Susreli smo se s Bejatima za vreme noćnog odmora i njihov šeik Hajder Miriam pozvao nas je da

mu budemo gosti. Rekao nam je da ide na proslavu Džijafa i mi smo mu verovali. Da smo slutili da će on nasrnuti na vas, ne bismo mu se priključili. Opljačkao je vaša stada dok smo mi spavali. Kad sam to otkrio, skresao sam mu u lice šta o tome mislim. Ti si nas napao i uputio za nama poteru. Mi se nismo uplašili. Poštedeli smo vas i umakli, pošto sam vam dokazao da smo nevini. Pa ipak si nas i dalje uznemiravao. Postavio si nam zamku. Mi smo uhvatili tvoga uhodu i pomilovali ga. Ti si nas napao, a mi smo poštedeli vaše živote. Došao sam u vaš logor i oslobodio svoje zarobljene drugove. Svi ste vi bili u mojoj ruci, ali ja nisam dozvolio da padne ni kap krvi. Ponovo ste nas poterali. Mi smo uhvatili tvoga brata, ali ni dlaku na glavi nismo mu pomerili. Napregni svoju pamet, šeiče, i shvati da nismo postupali kao neprijatelji, nego kao prijatelji! I sad, umesto zahvalnosti, ti nam dolaziš s recima grdnje i uvrede i, umesto da ti nas moliš za oproštaj, tražiš da mi to učinimo. Neka Alah bude sudija među nama! Mi se ne plašimo. Čuvaj se da se ne nađeš u položaju da se vi morate plašiti od nas.On me je slušao samo s pola pažnje i odgovorio mi podrugljivo:- Govor ti je vrlo dugačak, strance, ali sve što si rekao netačno je i pogrešno.- Dokaži to.- Lako je to dokazati. Bejati su naši neprijatelji. Vi ste bili s njima. Znači, i vi ste neprijatelji. Kada su vas poterali moji ljudi, pobili ste im konje. Zar je to prijateljstvo?- A zar ste vi nas iz prijateljstva gonili?- Udario si me po glavi i ja sam izgubio svest. Zatim, ošamario si moga najhrabrijeg ratnika i oborio ga s konja kao prezrivog crva. Zar je i to prijateljstvo?98- Morao sam te udariti kad si me napao. A tvoj najhrabriji ratnik mi se rugao. Morao sam mu dokazati da je on za mene crv.- Tvoji udarci su bili najveća uvreda. Uvređeni traži tvoju krv.- Izgleda, moji udarci nisu bili uvreda već čast za njega, jer ti si dozvolio da se on i dalje bori na tvojoj strani. Ako traži moju krv, neka dođe da je uzme.- Najzad, juče si ukrao naše najbolje konje. Zar je i to prijateljstvo?- Uzeo sam vaše konje zato što ste vi pobili naše. Svi tvoji prigovori su netačni i neosnovani. Mi nemamo ni vremena ni volje da dozvolimo da i dalje zloupotrebljavaš naše strpljenje. Reci kratko i jasno šta tražiš, i dobićeš isti takav odgovor.Sad je polako šeik izišao na sredu sa svojim uslo-vima i rekao:- Tražim da dođete k nama ...- Dalje! - rekoh ja.- ... i da nam predate konje, oružje i sve što nosite sa sobom.- Dalje!- Daćeš zadovoljenje čoveku kojeg si udario.- Dalje!- Onda možete poći kuda god želite.- Je li to sve?- Jeste. Zar nisam vrlo blag?- A kakvo zadovoljenje treba da dam?- Naknadu štete koju ćemo mi odrediti. Nadam se da ćeš prihvatiti moj zahtev.- Neću ga prihvatiti, nego ga odbijam. Ne vi, mi treba da postavljamo zahteve. Uostalom, tvoj zahtev je besmislen. Kako ja mogu platiti odštetu, kad ćete nam oduzeti sve? Mi vam savetujemo da nas pustite da neo-metano nastavimo put. To će biti najbolje. Ne gubi iz vida da se nalaziš u mojoj ruci!- Zar hoćeš da me umoriš?99- Neću te umoriti već ubiti, čim Bebeji izvedu i najmanji neprijateljski pokret.- Oni bi mene dobro osvetili. To sam ti već rekao.- Ne bi oni tebe osvetili, već bi samo sebe upropastili. Pogledaj ovamo, šeiče. U ovoj pušci imam dvadeset i pet metaka, a u ovom karabinu dva. U ova dva revolvera imam po šest metaka, a u svakom od ova dva tvoja pištolja, što ih vidiš za mojim pojasom, takođe po dva. Znači, ja mogu opaliti četrdeset i tri puta a da ne punim. Ni moji drugovi nisu ništa gore naoružani. Sem toga, mi se nalazimo ovde na mestu kome neprijatelj može prići samo pojedinačno. Tvoji ljudi bi ovde popa-dali jedan za drugim, a ne bi im se pružila prilika ni da povrede koga od nas, a kamoli da koga ubiju. Poslušaj mene, i savet brata: pusti nas da odemo s mirom!-Pa da ostanem na smeh i porugu svojih ljudi? Kako možeš imati toliko metaka u jednoj pušci! Tvoje reci mi ne zvuče istinito.- Ja ne lažem. Siladari1 na Zapadu su veštiji od vaših. Gledaj ovamo! Pokazaću ti kako rade ove puške.Pokazah mu mehanizam repetir-karabina i revolvera. Izraz njegovog lica, koje se sve više smračivalo, dokazao mi je da sam izabrao pravu taktiku.- Alah je svemoćan! - progunđao je. - Zašto ne daje svojim vernicima mudrost da naprave takve puške?- Jer bi oni takve puške zloupotrebili! Alah je predobar i premudar. On poklanja ove puške samo onima koji se

njima služe tek kad njihovo strpljenje više ne donosi ploda. Dakle, šta si odlučio?- Gospodine, video sam vaše oružje. Ono je odlično, ali mi se ipak ne bojimo. Uprkos tome, ukazaću vam milost ako mi date što ću sad tražiti.- Šta tražiš?- Onih šest konja koje ste nam uzeli i vranca koga ti jašeš. Sem toga, daćeš mi tu pušku sa dvadeset pet me-' Oružari.100taka, ta dva revolvera sa po šest metaka, i oružje iz moga šatora. Drugo ništa!- Nećeš dobiti nijednog od svojih konja, jer ste pobili naše. Nećeš dobiti ni ždrepca, jer on vredi više od hiljadu vaših konja. Moje oružje potrebno je samom meni. Ali da bih pokazao da sam tvoj prijatelj, vratiću ti tvoju pušku i tvoje pištolje, čim se uverim da nas puštate da u miru odemo.- Dobro razmisli, strance, šta ...Tu on zastade, jer se napolju ču pucanj, pa onda još jedan, još nekoliko. Ja se obratih Englezu.- Šta je to, ser?- Dojan! - odgovori on.Ova reč me je naelektrisala, i ja sam se za trenutak našao na ulazu. Stvarno, to je bio moj pas. Kurdi su ga lovili. Ali on je bio pametan i bežao u luku oko njih. Činilo se da mu ovo lukavstvo neće uspeti. Bio je tako iznuren i istrošen da su čupavi konjičci Bebe ja bili brži od njega. Plašio sam se da će ga ubiti i zato skočih na konja.- Sad ćeš videti, šeiče, kakvo oružje ima emir sa Zapada! Ali čuvaj se da ne kročiš preko ulaza. Ti si moj zarobljenik, dok se ne vratim!Ja uzjahah konja.- Kuda, sidi? - upita Halef.- Dojanu u pomoć!- Ja ću s tobom!- Ostani ovde. Pazi da ova dvojica Bebeja ne umaknu!Izjahao sam napolje na ravnicu i mahnuo rukom Kurdima da se okanu psa. Videli su moj znak, ali me nisu Poslušali. I pas me je spazio, i umesto da produži započeto kretanje po luku, on pojuri k meni. Ovaj pravac vodio ga je tik pored njegovih gonilaca. Nikako nisam mogao dozvoliti da mi ubiju ovu vrednu životinju, koju sam^već bio prežalio. Zato sam, stigavši na puškomet, zadržao konja i pokazao psu cev od puške. Na ovaj znak101on stade nepomično. Ja nanišanih i sa dva pucnja oborih u travu konje dvojice Kurda koji su bili najbliži psu. Dojan je prošao bez povrede, ali su Bebeji s besnim povicima pojurili na mene.Pas se od radosti vinu meni u sedlo, ali ja ga odgurnuti, jer mi je mogao smetati.- Buraja, buraja, ovamo, ovamo! - čuh viku sa ulaza u uvalu.Bio je to šeik. Hteo je da iskoristi priliku i da umak-ne iz svoga nezavidnog položaja. Kurdi su čuli taj zov, podboli konje i zamahali oružjem. Ja sam pojurio ispred njih i, stigavši na ulaz, spazio šeika kako leži na zemlji, a Halefa i Engleza kako ga vežu. Šeikov brat je stajao slobodno pored njih i čitavo njegovo držanje je pokazivalo da on želi da ostane neutralan.- Poštedi moju braću, emire! - zamoli on.- Hoću, ako pripaziš na šeika! - odgovorih ja.- Pripaziću, gospodine!Ja skočih s konja i naredih drugovima da zauzmu položaje iza stenja na ulazu.- Pucajte samo u konje! - zamolih.- Tako ti držiš svoju reč, emire! - ljutilo dobaci Muhamed Emin.- Šeikov brat ima poštene namere. Dakle, prvi plotun samo u konje! Posle ćemo videti šta ćemo dalje!Sve se to desilo tako brzo da su Bebeji upravo stigli na puškomet. Ja ispraznih obe cevi od puške i latih se karabina. Naši pucnji su odjeknuli jednom i drugi put.- Tras! Padaju! - uzviknu Englez. - Pet, osam, devet konja! Yes!On se podiže iz klečećeg stava da bi, s drugima, ponovo napunio pušku, dok sam ja i dalje pucao. Ugljar Alo je takođe jednom opalio iz šeikove puške. On je bio kriv što je jedan Bebej ranjen. Drugi su bili dobri strelci.Prvi plotun suzbio je udar Kurda dok ponovo nismo napunili puške. Drugi je taj udar potpuno zaustavio.102- Come on - napred! - viknu Lindzej. - Napolje! Pobiti ove psetolovce!On zgrabi pušku za cev i stvarno htede da navali na Kurde, ali ja ga zgrabih i zadržan.- Đavo vas nosio, ser! Zar hoćete da izgubite svoj patent-nos? Ostanite ovde!- Zašto? Sad je pravi trenutak! Navalimo, master, navalimo!- Besmislica! Ovde smo sigurni. Napolju nismo.- Sigurni? Hm! Onda ležite na divan pa se odmarajte, master. Glupo je da ih tek tako pustimo! Well!- Samo smirite živce! Vidite li kako se povlače? Dobili su dobru pouku. Dugo će je pamtiti.- Lepa pouka! Stajala ih je samo nekoliko konja. Tada mi šeikov brat položi dlan na ruku.

- Hvala ti, emire! Mogao si pobiti mnoge, više nego što si pobio konja, i nisi to učinio. Ti si nevernik, ali Alah će te zaštititi.- Uviđaš li sada da je naše oružje nadmoćno?- Uviđam.- Onda idi Bebejima i reci im to.- Hoću, ali šta će biti sa šeikom.- On će ostati ovde. Dajem ti četvrt časa vremena. Ako se dotle ne vratiš kao vesnik mira, šeik će biti obe-šen o ovu granu. Nemoj da sumnjaš! Umoran 'sam od borbe sa nerazumnim neprijateljem.- A ako donesem mir?- Tada ću pustiti šeika.- A ono što je tražio od tebe?- Neće dobiti.- Ni pušku ni svoje pištolje.- Ni to. On je kriv za napad što smo ga ovog časa odbili. On ne može očekivati više nikakvu milost. Mi smo pobednici. A sad ti čini šta hoćeš!On ode, a ja se prihvatih da ponovo napunim puške. Dotle je pas ležao uz moju nogu i od radosti cvileo, iako mu je od iznurenosti jezik visio iz gubice.103- Šta misliš, emire, - upita Amad el Gandur - da li je zaklao čuvara konja s kojim smo ga ostavili?- Nadam se da ga nije zaklao. Mislim da ga je ostavio, kad mu se najzad dosadilo. Čuvao ga je ćelo popodne i ćelu noć. Jadna životinja je strašno iznurena. Nahrani ga, Halefe. Kasnije će da lizne malo vode.Seik je ležao vezan na zemlji i nije progovorio ni reci. Ali njegove oči su pratile svaki naš pokret. Čitalo mu se na licu da nam nikada neće biti prijatelj.Nestrpljivo i napregnuto smo čekali vesti od Bebeja. Stajali su zbijeni u gomili i po živahnosti njihovih pokreta videli smo da je savetovanje vrlo bučno. Najzad stiže glasnik.- Donosim mir, gospodine.- Pod kakvim uslovima?- Bez uslova.- To nisam očekivao. Izgleda da si se vrlo revnosno zalagao za nas. Hvala ti!- Dobro me shvati, pre svake zahvalnosti, gospodine. Ja ti donosim mir. Ali ni Bebeji ne pristaju na ma kakve uslove.- Ah! I to oni nazivaju mirom! Dobro. Onda ću se osigurati. Reci im da ću šeika, tvog brata, povesti kao taoca sa sobom.- Koliko ćeš ga zadržati?- Koliko budem hteo. Svakako sve dotle dok se ne uverim da me niko ne goni. Tada ću ga osloboditi.- Verujem ti. Dozvoli mi da to saopštim svojoj braći.- Vrati se njima i naredi im da se povuku sve do brda tamo na kraju ravnice. Čim primetim da nas gone, šeik će izgubiti glavu.On ode i mi uskoro spazismo kako svi Bebeji, na konjima i peške, polako krenuše ka severu. On se vrati po svog konja.- Emire, ja sam bio tvoj zarobljenik. Vraćaš li mi slobodu?104- Vraćam ti je. Ti si moj prijatelj. Evo, uzmi i pištolje svoga brata. Ne vraćam ih njemu već tebi. puška će ostati u vlasništvu onoga kome sam je dao.Zadržao se s nama sve dok nismo šeika vezali na konja i dok se nismo spremili za put. Tada mi pruži ruku:- Zbogom, gospodine! Alah blagoslovio tvoje ruke i noge! Ti vodiš sa sobom čoveka koji je tvoj neprijatelj, a sada je i moj, ali ga ipak preporučujem tvojoj dobroj volji, jer je sin moga oca.Dugo je gledao za nama. Šeik ga nije udostojio nijednog pogleda. Videlo se da su postali neprijatelji.Produžili smo na jug. Halef i Alo uzeli su šeika između sebe. Sem nekoliko kratkih primedaba, koje su s vremena na vreme bile potrebne, jahali smo ćuteći. Video sam da moji drugovi poslednjih dana ne odobravaju moje postupke. Doduše, oni o tome nisu prozborili ni reci, ali videlo se to po njihovim pogledima, po izrazu njihovih lica i po njihovom mrzovoljnom držanju. Ja bih više voleo da smo se o tome iskreno raspravili nego da ih gledam ovako ćutljive.Ni priroda oko nas nije bila prijatna. Jahali smo preko pustih pobrđa, golih padina, mračnih klanaca. Predveče je postalo hladno i vetrovito, prava zima, i noć koju smo proveli ispod dveju stena, nije mogla pokrenuti u nama bolje raspoloženje.Pred svanuće uzeh pušku u nameri da se prikradem nekoj divljači. Posle dugog lutanja ustrelio sam samo bednog jazavca, koga sam doneo u logor. Drugovi su već bili budni. Jedan prikriven Halefov pogled mi je kazao da se za vreme moga odsustvovanja nešto desilo. Nije trebalo dugo da čekam pa da saznam šta se desilo, jer čim sam seo upita me Muhamed Emin:

- Koliko ćemo još vući za sobom ovog Bebeja, emire?- Ako želiš da duže razgovaramo, - odgovorih ja - onda treba najpre da udaljimo zarobljenika, jer on svakako razume dobro arapski, kao i njegov brat.105- Neka Alo pripazi na njega!Ja prihvatih ovaj predlog, odvedoh podalje šeika i ostavih ga pod nadzorom ugljara, s uputstvom da ga čuva s najvećom pažnjom. 7 itim se vratih drugovima.- Eh, sad nas niko ne može prisluškivati, - reče Muhamed Emin - i ja ponavljam pitanje: koliko ćemo još vući ovog Bebeja sa sobom?- Zašto to pitaš?- Zar nemam prava da pitam, efendijo?- Niko ne kaže da nemaš prava. Hteo sam da ga zadržim sve dok ne budemo sigurni da nas Bebeji ne progone.- A kako ćeš saznati da smo sigurni?- Pa tako što ću se uveriti. Nastavićemo put do podne. Tada ćete vi potražiti pogodno mesto za kona-čište, a ja ću odjahati nazad, i siguran sam da ću otkriti Bebeje, ukoliko nas budu pratili. Sutradan oko podne biću opet s vama.- Zar ovakav neprijatelj vredi tolike muke?- On ne vredi, ali naša sigurnost to iziskuje.- A zašto ti ne bi i sebi i nama olakšao ovu stvar?- Kako misliš olakšao?- Znaš li ti da je on naš neprijatelj?- I još kako opak neprijatelj?- Koji nam je u više mahova ugrozio život.- Svakako.- Koji nas je čak i izdao kad je bio u našim rukama, jer je on pozvao svoje ljude kad si ti ono napustio uvalu radi odbrane svoga psa.- I to je tačno.- Po zakonima Šamara, on je višestruko zaslužio smrt.- Važe li ti zakoni i ovde?- Svuda važe gde god Šamar sudi.- Ah! Vi biste hteli da sudite zarobljeniku! Čini mi se da ste mu već izrekli presudu! Kako ona glasi?- Na smrt!- A zašto tu presudu niste već i izvršili?- Kako bismo to mogli bez tebe, emire?- Vi nemate hrabrosti da izvršite presudu bez mene, ali imate srca da sudite bez mene? Oh, Muha-mede Emine, ti si na pogrešnom putu, jer zarobljeni-kova smrt donela bi i tebi smrt!- Kako to sad ti misliš?- Vrlo jednostavno. Ovde sedi moj prijatelj Devid Lindzej-bej, a onde moj hrabri Hadži Halef Omar. Zar misliš da bi oni tebi dozvolili da u mome odsustvu ubi-ješ Bebeja?- Ne bi nas oni sprečili. Znaju oni da smo mi jači od njih.- Istina je, vi ste najhrabriji junaci medu Hadedi-nima, ali ni ova dvojica ne znaju šta je to strah i plašlji-vost. A šta misliš da bih ja uradio, kad bih, po povratku, video šta ste učinili?- Ti više ništa ne bi mogao da promeniš.- To je tačno. Ali vi biste platili glavom. Zabio bih nož u zemlju pred vama i borio bih se s vama kao osvetnik onoga koji je umoren dok je bio pod mojom zaštitom. Samo Alah zna da li biste me mogli nadjačati.- Emire, bolje da ne govorimo o tome. Ta vidiš da se obraćamo tebi pre nego što smo ma šta preduzeli? Šeik je zaslužio smrt. Hajde da se o tome posavetujemo.- Da se posavetujemo? Zar ste zaboravili da sam dao reč njegovom bratu da ću ga pustiti nepovređenog čim se uverim da nas oni ne progone?- Prenaglio si s tim obećanjem. Dao si reč, a nas nisi pitao. Zar si ti naš gospodar, pa si navikao da postupaš sasvim svojevoljno?Takav prekor nisam očekivao. Ćutao sam malo, da bih ispitao svoju savest, zatim odgovorih:- Imate pravo. Ja ponekad postupam na svoju ruku. Ali ja to ne činim zato što se smatram višim od vas, već iz drugih razloga. Vi ne razumete kurdski, pa sam uvek samo ja mogao razgovarati s Kurdima. Zar sam mogao da vam svako pitanje i svaki odgovor prethodno prevodim? Zar je pri hitnim odlukama i pri postupcima107koji ne trpe ni najmanje odlaganje moguće savetov\ajc sa drugovima koji ne vladaju ni istim jezikom? Zar nijt uvek bilo na naše dobro kada ste radili onako kako san: vam ja savetovao.- Otkako smo se susreli sa Bejatima tvoji saveti ne valjaju.- Ja to ne znam, ali neću ni da se prepirem s vama. Ja nisam Alah, već čovek koji može da zabludi. Dosad ste mi

dobrovoljno prepuštali vodstvo, jer ste imali pove-renja u mene; ali sad vidim da to poverenje više ne uživam, pa se dobrovoljno povlačim. Muhamede Emine, ti si najstariji ovde. Neka ti služi na čast da nam budeš vod.To nisu očekivali, ali poslednja rečenica isuviše je polaskala starom Hadedinu, pa nije mogao da moju ponudu tek tako odbije.- Jesi li to čvrsto resio, emire? I misliš li stvarno da bih vam ja mogao biti vod?- Da. Ti si mudar, jak i hrabar.- Hvala ti, ali ja ne znam kurdski.- Ja ću ti biti tumač.Dobričina nije shvatio da se zbog naročitog sastava naše male grupe apsolutno vodstvo nikako ne bi moglo predati u jedne ruke.- Uostalom, - dodadoh ja - uskoro ćemo stići u oblasti gde se isključivo govori arapski.- Slažu li se ostali s tvojim predlogom? - upita Muhamed.- Hadži Halef Omar činiće ono što ja želim, a Engleza ću sada pitati.Pošto sam Englezu objasnio situaciju, on suvo odseče:- Da ne pogrešite, master. Ja odavno primetio da Hadedini imaju nešto na srcu. Mi smo za njih suviše humani. WellJ- Verujem da je tako. A sad treba da vas upitam: priznajete li šeika Muhameda za vođu?- Yes! Ako zna put! Uostalom, neka vodi ko hoće. Ja sam Inglišmen, i radim ono što je meni po volji!- Da mu to kažem?- Kažite mu i to, i još što god hoćete! Ako mene pitate, može i ugljar Alo da nam bude na čelu.Preneo sam ovo mišljenje Hadedinima ovako:- Devid Lindzej-bej se slaže. Njemu je svejedno ko će biti vod, ti ili ugljar Alo. On je iz Inglistana i čini samo ono što je njemu po volji.Muhamed Emin malo namršti obrve. Njegova vladavina odmah se pokolebala.- Ko ima poverenja u mene taj će biti zadovoljan sa mnom. A sada da razgovaramo o Bebeju! On je zaslužio smrt. Da li da mu sudi metak ili konopac?- Ni jedno ni drugo! Već sam ti rekao da ja jemčim za njegov život.- To više ne važi, emire, jer sad sam ja postao vod. Što vod kaže, to mora da se izvrši.- Što vod kaže to će se izvršiti, ako se i drugi s tim slože. Ja ne dozvoljavam da se moja reč prekrši.- Efendijo!- Šeiče Muhamede Emine!Tada mali Halef poteže jedan od svojih pištolja i upita me:- Hoćeš li, sidi, da ja nekome ovde prosviram metak kroz glavu? Tako mi Alaha, odmah ću to učiniti!- Ostavi oružje, Hadži Halefe Omare, jer mi smo prijatelji, mada su to Hadedini, izgleda, zaboravili - odgovorili ja.- Nismo mi to zaboravili, gospodine, - reče u odbrani Amad el Gandur - ali ni ti ne smeš zaboraviti da si hrišćanin, i da se nalaziš u društvu pravovernika. Ovde važe zakoni korana1, i ti nas ne možeš sprečiti da po njima postupamo. Ti si se već zauzimao za šeikovog brata, ali samog šeika ti ne damo. Zašto stalno naređuješ da pucamo samo u konje? Zar smo mi dečaci ko-1 Muslimanska sveta knjiga.109jima je dato oružje da se igraju? Zašto da štedimo svakog izdajicu? Vera po kojoj se ti vladaš stajaće te života!- Čuti, Amade el Gandure, jer ti si u stvari još de-čak, možda nosiš ime koje znači junak! Moraš najpre postati čovek, pa tek onda uzeti reč!- Gospodine, - prasnu on - ja jesam čovek!- Nisi, jer da si čovek, znao bi dobro da pravog čoveka ništa ne može prisiliti da prekrši datu reč.- Ne treba ti da je prekršiš, jer ćemo samo mi kazniti Bebeja.- Ja to zabranjujem!- A ja to naređujem! - uzviknu Muhamed Emin i Ijutito se diže.- Zar ti ovde naređuješ? - upitah ga ja.- Zar ti ovde zabranjuješ? - odgovori on.- Da, moja zadata reč mi daje pravo na to.- Tvoja zadata reč ne važi za nas. Dosta nam je već vladavine čoveka koji voli naše neprijatelje. Zaboravio si šta sam sve učinio za tebe. Primio sam te kao gosta. Pružio sam ti zaštitu. Poklonio sam ti čak i konja, koji mi je vredeo pola života. Ti si nezahvalnik!Osetio sam kako mi nestaje krvi u obrazima, i kako mi se ruka trže za kamom. Ali sam se ipak savladao.- Povuci tu reč! - rekoh hladno i ustadoh.Dao sam Halefu znak i uputio se ka mestu gde je zarobljeni šeik ležao sa ugljarem. Tu sedoh. Ubrzo nam se pridruži i Englez.- Šta sve to znači, master? Do vraga! Ta u vas je voda u oku! Čoveče, recite koga treba streljati, zadaviti!

- Onoga koji se samo dotakne ovog zarobljenika!- A ko bi to bio?- Hadedini. Šeik Muhamed mi je prebacio da sam nezahvalan. Ja sam mu vratio vranca.- Vranca? Jeste li poludeli, master? Da vratite takvog konja, svoju sopstvenost? Valjda će se to nekako popraviti.Uto stiže Halef vodeći dva konja; jedan je bio njegov a drugi onaj prekobrojni što sam ga oteo Bebejima. Taj110konj je nosio sedlo koje je Halef skinuo sa vranca. I moj mali hadžija je imao suzu u oku, i njegov glas je drhtao dok je govorio:- Dobro si postupio, gospodine. Šejtan je obuzeo Hadedine. Da li da uzmem bič pa da ga isteram?- Ja im opraštam. Hajdemo.- A šta ćemo, sidi, ako oni budu hteli da ubiju Bebeja? |- Odmah ćemo ih strelj^d.- To mi je i milo i drago. Neka Alah skameni te hulje!Vezali smo opet zarobljenika na njegovog konja, a i mi smo uzjahali. Ja, dabome, nisam uz jahao na vranca, već na alata, koji bi kod nas vredeo velike pare.Naša mala povorka krenula je i prošla mimo Hade-dina, koji su još sedeli u travi. Možda su se nadali da ćemo mi popustiti, ali kad su videli da sam stvar shvatio ozbiljno, skočili su na noge.- Kuda ćeš, emire? - upita Muhamed Emin.- Dalje! - odgovorih kratko.- Bez nas?- Tako ste vi hteli!- A gde je vranac?- Tamo preko, gde smo ga vezali.- Mašalali, pa on je tvoj!- Sada je opet tvoj! Selam!1 Alah bio s tobom! Džarnuh konja ostrugama i mi odjurismo kasom. Alidok smo prevalili kilometar ili dva, stigla su nas i ova dvojica.Amad el Gandur je jahao na vrancu, a svoga konja vodio na povodu. Sada više nikako nisam mogao primiti vranca natrag.Muhamed Emin prijaha k meni, dok je njegov sin zaostao.- Ja sam mislio da ja treba da budem vod, emire -- poče on.1 Zdravo!111- Nama je potreban vod a ne tiranin.- Ja hoću samo da kaznim Bebeja, koji je zarobio mene i moga sina. A šta ti imaš protiv mene?- Muhamede Emine, ti si sebe lišio ljubavi i poštovanja trojice ljudi, koji su za teb. i tvoga sina stavili život na kocku, i koji bi za vas do danas bez imalo kolebanja pošli u smrt.- Oprosti, efendijo!- Ne ljutim se ja na tebe. - Uzmi natrag vranca!- Nikada!- Hoćeš li da kazniš moju starost i postidiš moju sedu bradu?- Upravo tvoja starost i tvoja snežna bela brada trebalo je da ti kažu da gnev nikad ne donosi dobro.- Zar treba sada da se s kolena na koleno među Beni-Arapima svuda unaokolo priča da je šeiku Hadedina vraćen poklon, jer nije bio dostojan da ga učini?- Da, tako će se pričati.- Ti si nemilosrdan, emire, i bacaš sramotu na moju glavu.- Ti si to sam uradio. Ja sam bio tvoj prijatelj i voleo sam te. Opraštam ti i danas. Znam kakva bi to bila sramota da se vratiš svojima s ovim vrancem. Hteo bih da ti pomognem, ali ne mogu.- Možeš. Treba samo da ponovo primiš vranca.- Ja bih to učinio, tebi za ljubav i u čast. Ali sada je to nemoguće. Osvrni se nazad!On se osvrnu i odrečno mahnu glavom.- Ne vidim ništa. Na šta ti misliš, emire?- Zar ne vidiš da vranac već ima novog vlasnika?- Sada te razumem, efendijo. Amad el Gandur će sjahati.- Ipak ja neću primiti konja. On ga je osedlao svojim sedlom i uzjahao ga. To je znak da ste ga od mene primili natrag. Da ste ga doveli onakvog kakvog sam ga ostavio, neosedlanog i netaknutog, ja bih se setio da smo bili prijatelji i mogao bih te osloboditi sramote. Amad112el Gandur mi je prebacio da sam hrišćanin i da postupam tako. Sad čuj: on je musliman, a ne postupa kao musli-man, jer jaše konja koga je jahao hrišćanin. Ispričaj to samo vernicima s kojima se sretneš!

- Alah il Alah! Kakve smo sve pogreške učinili! Žao mi je bilo starog šeika, ali nisam mu mogaopomoći. Da li je trebalo da sramotu uzmem na sebe, da bih njega lišio sramote? Ne. Uopšte nisam mogao shvatiti šta je ovoj dvojici razboritih ljudi odjednom palo na pamet. Lični obziri sigurno nisu bili razlog. Možda se klica njihovog ponašanja već duže krila u njima, a ja sam je i nehotice negovao svojom obzirnošću, koju sam hteo da i oni imaju u svome postupanju sa protivnicima. Pošteda koju sam sada ukazao obojici Bebeja bila je ona kap koja je prepunila čašu. Ali uprkos tome što me je srce bolelo za vrancem, nije mi ni na um palo da svoje humane poglede žrtvujem osvetničkim navikama ovih nomada.Hadedin je dugo nemo jahao pored mene. Najzad je snebivljivo upitao:- Zašto si toliko is trajan u svome gnevu?- Ja se ne ljutim na tebe, Muhamede Emine, ali sam ožalošćen što tvoje srce čezne za krvlju onih kojima je tvoj prijatelj oprostio.- Dobro, onda ću ja ovu pogrešku popraviti.On okrenu konja. Za mnom su jahali Englez i Halef; za njima Alo sa zarobljenikom, a na kraju Amad el Gandur.Ja se nisam okrenuo, jer sam pomislio da Muhamed Emin hoće da razgovara sa sinom, a isto tako se nisu okrenuli ni Halef i Lindzej. Mi smo to učinili istom kada smo čuli glasni uzvik Hadedina:- Okreni konja, slobodan si!Jednim pogledom video sam kako je presekao veze zarobljeniku, i kako je ovaj ščepao uzde, da bi u galopu odjezdio.- Šeiče Muhamede, šta si to uradio? - uzviknu Halef.8 Od Bagdada do Stambola- Sto mu gromova, šta mu pade na pamet?! - povika Englez.- Jesam li dobro uradio, emire? - upita Muhamed.- Poneo si se kao dečak! - prekorili ga ja ljuti to.- Hteo sam tebe da zadovoljim - izvini se on.- Ko ti je rekao da ja želim da ga tako brzo vidim na slobodi? Sada smo izgubili taoca i opet smo izloženi opasnosti.- Neka mu bog oprosti! - uz viknu Halef. - Hajdemo za Bebejom!- Nećemo ga stići - dobacih ja. - Naši konji nisu bolji od njegovog. Samo vranac je brži.- Amade, za njim! - zapovedi Muhamed Emin svome sinu. - Vrati ga ili ubij!Amad okrenu konja i odjuri. Nije prevalio ni petsto koraka, kad se konj stade arumiti. Ali Amad nije bio čovek koji se tako lako dao izbaciti iz sedla. Gonio je konja dalje, a mi smo jahali za njim. On se izgubio za jednom krivinom. Kad smo i mi prošli tu krivinu, videli smo kako se daleko napred opet bori sa plemenitom životinjom. Upotrebljavao je svu svoju snagu i veštinu, ali uzalud. Najzad je ipak sleteo iz sedla. A konj se okrenuo, dojurio k nama i zastao pored mene, trljajući svoju lepu glavu o moju butinu, i blago frktao.- Alah akbar - bog je velik! - reče Halef. - Dao je konju bolje srce nego mnogim ljudima. - Kakva šteta, sidi, što ti čast ne dozvoljava da ga primiš natrag!Hadedin nije baš lako pao i teško se digao, ali kada sam ga pogledao pokazalo se da je prošao bez teže povrede.- Ovaj vranac je pravi đavo! - reče on. - Ranije me je tako rado nosio.- Ti si zaboravio da je on posle nosio mene - rekoh ja. - Dosad sam uvek umeo da naučim konja da nosi samo onoga kome ja dozvolim da ga jaše.- Ja ovoga šejtana nikada više neću uzjahati!114- Pametno bi uradio da ga ni sad nisi uz jahao! Da sam ja sedeo u ovom sedlu, Gazal-Gaboja nam ne bi umakao.- Uzjaši ga, emire, i pođi u poteru za njim! - zamoli me Muhamed Emin.- Nemoj da me vređaš!- Onda će nam Bebej umaći.- Dabome da će umaći, a za to si samo ti kriv.- Užasno! - potuži se Englez. - Velika glupost! Vrlo neprijatno. Yes!- Šta da radimo, sidi? - upita Halef.- Da se opet dočepamo Bebeja? Ništa. Ja bih poslao psa za njim, da mi nije toliko skupocen. Ali sad treba doneti odluku! - Obrativši se Hadedinima, ja upitah : - Jeste li vi jutros, dok sam ja bio u lovu na jazav-ce, govorili u prisustvu Bebeja o putu kojim ćemo poći?Oni su odugovlačili s odgovorom, ali Halef reče:- Jesu, sidi. Govorili su o tome.- Ali samo arapski - uze da se pravda Muhamed. Da njegova pojava nije bila tako dostojanstvena, onne bi izbegao oštar ukor. Ovako sam morao mirno da kažem:- Niste pametno postupili. A šta ste govorili?- Govorili smo da ćemo ići u Bistan.-- Drugo ništa? Seti se!4 Važno je da znamo svaku reč koju ste izgovorili. Malenkost koju prećutite može nam naneti veliku štetu.

•-'Rekao sam da ćemo, možda, iz Bistana odjahati u Ahmed Kulvan, a svakako u Kizelzije, i dalje do jezera Kjupri.- Ludo si radio, šeiče Muhamede! Nema sumnje, šeik Gazal Gaboja će nas progoniti. Jesi li još uveren da nam možeš biti vod?- Oprosti mi, emire, ali ja sam uveren da nas Bebej neće stići. On se mora daleko nazad vraćati da bi se sreo sa svojim ljudima.- Misliš li tako? Ja sam boravio kod mnogih naroda i upoznao njihove karaktere, pa se lako ne varam.8* 115Šeikov brat je pošten čovek, ali on nije vod Bebeja. On se samo izborio za naš slobodan odlazak, ali ja dajem glavu da nas oni potajno prate. Dok je šeik bio u našim rukama, mi smo bili sigurni, ali sad valja da se pobri-nemo o sebi. Oni su željni osvete za sve, i za konje koje smo im pobili.- Ne treba da ih se bojimo, - uteši nas Amad el Gandur - jer upravo zbog tih konja ne mogu nas goniti u punom broju. A ako i dođu, dočekaćemo ih svojim dobrim puškama.- To lepo zvuči, ali nije tako. Oni su se već uverili da smo mi u otvorenoj borbi nadmoćni. Stoga će nam opet postaviti zasedu, ili nas iznenaditi noću.- Postavićemo straže.- Nas je samo šestorica. A najmanje toliko stra-žara nam treba, da bismo se donekle osetili sigurni. Moramo izmisliti nešto drugo.Naš vodič ugljar stojao je po strani. On je bio malo smeten, jer je očekivao da ćemo ga grditi što nije sprečio Hadedina da oslobodi zarobljenika.- Dokle se Bebeji spuštaju na jug? - upitah ga ja.- Do jezera - odgovori on.- Da li dobro poznaju ovaj kraj ?- Vrlo dobro. Znaju oni, kao i ja, u ovoj oblasti svako brdo i svaku dolinu.- Moramo udariti drugim putem, - nastavih ja - nego što smo pre nameravali. Ne smemo ići u zapadnom pravcu. Koliko ima odavde na istok do glavnog lanca planine Zagros?- Kad bismo mogli jahati kroz vazduh, onda osam časova.- A pošto moramo jahati po zemlji?- To je nešto drugo. Tamo dole ima jedan prevoj. Ako krenemo u pravcu istoka, doći ćemo do šume u kojoj možemo na miru prenoćiti, a sutradan u podne bićemo pod planinom Zagros.- Tamo je persijska granica, ako se ne varam?116- Jeste, tamo je. Tamo se kurdska zemlja graniči sa persijskom oblašću Sina.- Ima H tamo Džijafa Kurda?- Ima ih. I vrlo su ratoborni.- Možda će nas ipak prijateljski primiti, jer im ništa nismo učinili. Možda će nam i ime kana Hajdera Mirlama tamo poslužiti kao preporuka. Vodi nas ka pre-voju koji si pomenuo. Hajdemo na istok!Ovaj razgovor vodili smo na kurdskom jeziku. Preveo sam ga drugovima i oni su se s mojom odlukom potpuno složili.Pošto je Amad el Gandur presedlao vranca i uzjahao svoga konja, nastavili smo put. Muhamed Emin je poveo vranca.U ovim neprij atnim pregovorima i dešavanjima izgubili smo mnogo vremena i bilo je skoro podne kad smo stigli na prevoj. Nalazili smo se u samim brdima. Skrenuli smo na istok, a prethodno smo se postarali da nikakav trag ne otkrije našu promenu puta.Posle jednog časa jahanja primetili smo da se zemljište opet spušta. Kada sam ga upitao, Alo me je obave-stio da se između mesta na kome smo se nalazili i planinskog lanca Zagros proteže prostrana dolina kojom ćemo morati prejahati popreko.Jutrošnja svađa ostavila je u našem inače tako zbratimljenom krugu duboko neraspoloženje, koje se valjda s moga lica moglo najjasnije čitati. Na vranca nisam smeo ni da pogledam. Ni alat nije bio rđav konj, ali Kurdi jašu konje sve dok ih ne upropaste. Osećao sam se u sedlu kao početnik u plemenitoj veštini jahanja na mršavoj kljusini, čije potajne osobine tek treba otkriti. Jedino me je od srca radovalo što je vranac, slobodan i la*, kasao pored nas.Predveče smo stigli do šume u kojoj smo logorovali. .o.sad nismo sreli nijednog ljudskog stvora, ali smo ulo-Vl" nešto divljači za večeru. Večera je prošla u neobičnom ćutanju, a zatim smo polegali.117Ja sam bio na prvoj smeni stražarenja, i sedeo sam podalje od drugih, oslonjen o jedno drvo. Uto mi priđe Halef, prignu se i zapita me šapatom:- Sidi, tvoje srce je tužno. Je li ti draži konj nego tvoj verni Hadži Halef Omar?- Nije, Halefe! Za tebe bih dao deset i više takvih konja,- Onda se uteši, dragi sidi, jer ja sam pored tebe, i ostaću pored tebe, i nijedan Hadedin me neće od tebe odvojiti.

Položio je ruke na grudi i ispružio se pored mene.Tako sam sedeo u tihoj noći, i srce mi se širilo od saznanja da imam pored sebe ljudsko biće koje mene voli, a koje je i meni drago. Kako tek mora biti srećan čovek koji živi u mirnoj domovini, gde ga ne stižu udarci sudbine, koji ima odanu ženu i dete u kome vidi kako raste njegovo oplemenjeno podobije. I surovo srce lutalice oseti ponekad da se u čoveku iza pustih, usamljenih ravnica uzdižu visovi koje sunce može ozariti i zagrejati svojom svetlošću.Sutradan ujutro produžili smo put, i pokazalo se da se Alo nije prevario. Još nije bilo podne, a mi smo pred sobom ugledali visove planine Zagros, i mogli smo svojim umornim konjima pružiti kratak odmor. Ulogorili smo se u udolini čije su strme stenovite strane izgledale potpuno nepristupačne. Pustili smo konje slobodno da pasu, a mi smo polegali u visoku travu, koja je bila sveza i bujna, jer je kroz dolinu tekao potočić.Lindzej je ležao pored mene. Glockao je neku kost i gunđao nerazumljive reci. Bio je rđavo raspoložen.Onda se odjednom podiže i pokaza rukom nekud meni za leđima. Ja se okrenuh i ugledah trojicu ljudi koji su nam se polako približavali. Bili su odeveni u odeću od tankog prugastog platna, bosi i gologlavi, a od oružja su imali samo noževe. Na pojavu tih bednih protuva nije valjda trebalo da se mašamo oružja. Zastali su pred našom grupicom i pozdravili nas sa strahopoštovanjem.- Ko ste vi? - upitah ja.118- Mi smo Kurdi iz plemena Mer Mamala.- A šta radite ovde?- Izazvali smo krvnu osvetu, pa sad bežimo i tražimo zaštitu nekog drugog plemena. A ko ste vi, gospodine?- Mi smo strani putnici.- A šta radite ovde?- Odmaramo se.Činilo se kao da mi govornik ne zamera na ovim kratkim odgovorima. On produži:- U ovoj vodi ima riba. Smemo li da ulovimo neku?- Pa vi nemate ni mreže ni udice.- Mi smo vesti da ih lovimo rukama. << I ja sam primetio da u potoku ima pastrmki.Bio sam radoznao da vidim kako će ih oni loviti rukama, pa stoga rekoh:- Čuli ste da smo mi ovde stranci. Mi ne možemo da vam zabranimo ribolov.Oni odmah počeše da noževima žanju travu. Kad su dovoljno nažnjeli, dovukli s'u kamenje da zajaze jednu oveću krivinu potoka. Najpre su podigli donji, pa onda gornji jaz. Voda je otekla, i oni su, dabome lako mogli hvatati ribe na suvom. Kako je ovaj postupak, iako jednostavan, bio, zanimljiv, i mi smo se toga latili. Lov je bio bogat. Ljigave životinje stalno su nam se izmicale iz ruku, i mi smo na njih obraćali veću pažnju nego na onu trojicu Kurda, sve dok nismo čuli glasan poklič našeg vođe.- Pazi, gospodine! Kradu.Ja bacih pogled naviše i spazih kako sva trojica već sede na našim konjima: jedan na vrancu, drugi na alatu, a treći na Lindzejevom konju. Odjurili su u galopu pre nego što smo se mogli povratiti od prvog zaprepascenja.- Dovraga, moj konj! - povika Lindzej.- Alah kerim- Alah neka nam se smiluje! Vranac! - viknu Muhamed Emin.- Za njima! - zaurla Amad el Gandur.119Ja sam jedini ostao miran. Nisu to bih' obični kradljivci konja, nego iskusni ljudi, jer nam ne bi uzeli baš najbolje konje.- Stojte! Čekajte! - uzviknuh ja. - Muhamede Ernine, priznaješ li da je vranac opet tvoje vlasništvo?- Da, emire.- Dobro! Nisam, smeo da ga ponovo primim kao poklon, ali ga mogu jednom pozajmiti. Hoćeš li mi ga pozajmiti nekoliko minuta?-*- Kako, kad ga nema?- Samo reei da li hoćeš da mi ga pozajmiš?- Hoću, emire.- Onda pođite polako za mnom.Ja skočih na najbližeg konja i galopom pojurih za lopovima. Što sam očekivao već se desilo: malo niže jedan Kurd visio je rukama i nogama o vrancu, koji je izvodio najluđe skokove, da bi zbacio lupeža. Nisam ni stigao do njega, a čova je sleteo na zemlju. Vranac se vratio i na moj poziv zastao kraj mene. Za tren oka sam se vinuo u sedlo, ostavio drigog konja i poterao vranca napred.Kurd se podigao i pokušao da beži. Ja izvukoh pištolj, uhvatih ga za cev i podigofy ruku. Projurio sam tik pored njega, sagnuo se i udario ga drškom po goloj glavi tako da se srušio. Vratio sam pištolj na mesto i skinuo laso sa kuka. Daleko dole video sam kako jašu ostala dvojica. Položih vrancu ruku među uši :- Ri!Vranac polete brže od ptice. Za nepun minut stigao sam zadnjeg jahača.

- Stoj! Dole s konja! - zapovedih mu.On se okrenu. Videlo se kako se uplašio, ali nije me poslušao, već još brže poterao konja. Sustigao sam ga i, projurivši pored njega, nabacio nepogrešivi remen. Jedan trzaj, povukoh ga komad puta napred, zatim zau-stavih konja da bih skočio na zemlju. Čovek je ležao nepomično. Uprkos kratkom magnovenju, usled velike br-120zine moga konja, vukao sam ga prilično daleko, pa je izgubio svest.Ja skidoh laso, napravih novu omču, ostavih Kurda na zemlji, ponovo uzjahah i poterah trećeg, poslednjeg. I njega sam uskoro stigao. Zemljište je bilo vrlo povoljno, jer nije bilo izlaza ni levo ni desno. Ja naredih i njemu da stane, ali ne naiđoh na odziv. Laso zviznu po vazduhu, omča se čvrsto steže preko njegovih mišica i pribi ih uz telo. Posle nekoliko skokova, ja zaustavih konja, jer je Kurd sad ležao na zemlji, ali pri punoj svesti, jer ga nisam duže vukao za sobom.Skočih sa konja i uvezah Kurda remenom. Zatim ga uspravih na noge. Njegov konj je stajao i podrhtavao.- To li su bile ribe koje ste hteli da ulovite! Kako se zoveš?On ne odgovori.- Pre nisi bio nem. Nemoj da se nadaš nikakvoj milosti ako ne budeš odgovarao! Kako se zoveš?On je i dalje ćutao.- Onda lezi tu gde si, dok ne dovedu i drugu dvojicu!Gurnuh ga i on, pošto je bio vezan, kruto pade na zemlju. I ja sedoh. Video sam kako se drugovi spuštaju odozgo. Ubrzo smo opet bili zajedno, opet imali svoje konje, povrh toga i kradljivce, i -: što nam je dobro došlo - Alo je u svoje ćebe, koje je bio skinuo s konja, pokupio sve ribe, dok smo mi bili u poteri za Kurdima. Sad ih je doneo ovamo. Iskopali smo rupu u zemlji, u njoj zapalili vatru, i na njoj ispekli ribe, doduše bez vode i začina.Pri tome se dobričini Lindzeju opet vratilo dobro raspoloženje. Nasuprot tome, u najgorem raspoloženju su se nalazila trojica sirotih đavola od Kurda, koji su isuviše kratko uživali u jahanju. Nisu smeli ni okom da nas pogledaju.- Zašto ste hteli da nam ukradete konje?- Pa bili su nam toliko potrebni! Mi smo begunci!121Bio sam sklon da to opravdanje usvojim, tim pre što se krađa konja kod Kurda ne smatra za nečasno delo.- Ti si još mlad? Jesi li ostavio roditelje?- Jesam. I drugi su ih ostavili. Ovaj čak i ženu i dete.- A zašto ništa ne govore?- Stide se, gospodine.- A ti se ne stidiš?- Ta jedan mora da odgovara?- Čini mi se da ti nisi rđav momak, i pošto mi vas je žao, pokušaću da se založim za vas kod svojih drugova.To je, na žalost, bilo uzaludno nastojanje, jer su svi, pa i Halef i Englez, uporno tražili da se oni neminovno kazne.Lindzej je želeo da se pošteno izbatinaju, ali je povukao predlog kad sam mu rekao da je to za nas nečastan postupak, dok se krađa konja smatra za viteški podvig.- Dakle, ne batinati! Well! - reče on. - Onda osmuditi, spaliti brkove! Odlično! Živopisno! Yes!Morao sam da se nasmejem. Ovaj Lindzejev predlog preneo sam drugovima. Oni su ga odmah prihvatili. Krad-ljivci su se čvrsto držali i posle dva minuta imali su samo badrljke svojih brada na licu. Sad su smeli da odu. Nijedan se nije branio, niti je progovorio ni reci. Ali kad su nas napuštali, uplašio sam se pogleda s kojim su se od nas oprostili. rPosle dužeg vremena i mi smo se spremili za polazak. Tada mi pristupi Muhamed Emin:- Emire, hoćeš li mi učiniti jednu uslugu?- Kakvu?- Hoću da ti danas pozajmim svog vranca.Vidi lukavca! Mislio je da je našao sredstvo kako će sa mnom da se pomiri i da mi malo-pomalo teslimi konja.- Ne treba mi konj! - odgovorih.- Ali svakog časa može da se ukaže prilika kada će ti opet biti potreban, kao ono malopre.- Onda ću te zamoliti da mi ga pozajmiš.- AH može se desiti da nećeš imati vremena da me zamoliš. Jaši ga, efendijo, ionako ga niko drugi ne srne pojahati.- Ali pod uslovom da i dalje bude tvoje vlasništvo!- Neka bude!Bio sam pomirljivo raspoložen i ispunio sam mu želju, doduše, sa čvrstom namerom da nikada ne primim konja natrag. Nisam ni slutio da će se desiti drukčije.POGIBIJANismo se mogli odlučiti da krenemo preko planine l Zagros, već smo produžili dolinom u kojoj smo se nalazili i

koja nas je vodila na jug-. Zatim smo prešli preko nekoliko zelenih bregova i najzad, u smiraj dana, stigli do visoke, usamljene stene pod čijim smo zaklonom odlučili da noćimo. Hteli smo da obiđemo stenu. Ja sam jahao na čelu, okrenuo konja oko ivice stene i... umalo što nisam pregazio mladu Kurdkinju, sa dečakom u naručju, koja se veoma uplašila. Malo podalje, na ivici šibljika, nalazila se kamena zgrada, koja nije izgledala kao bora-vište običnog čoveka.- Ne boj se! - obratih se ženi, i pružih joj ruku u znak pozdrava. - Neka Alah blagoslovi tebe i ovog lepog dečka! Čija je ova kuća?- To je kuća šeika Mahmuda Kansura.- Iz kog je on plemena?- Iz plemena Džijafa.- Je li kod kuće? ,- Nije. On retko boravi ovde. Ova kuća služi samo kao letovalište. Otišao je daleko na sever, gde se slavineka svetkovina.- Čuo sam za tu svetkovinu. Ko ovde stanuje u njegovom odsustvu?123'- Moj muž?- Ko je tvoj muž?- On se zove Gibrail Mamraš i nastojnik je kod šeika.- Hoće li nam dozvoliti da ovu noć prespavamo u ovoj kući?- Jeste li vi prijatelji Džijafa?- Mi smo stranci iz daleke zemlje i prijatelji smo svih ljudi.- Onda pričekajte malo! Razgovaraću s Mamrašom. Ona ode, a mi sjahasmo s konja. Uskoro se pojavičovek četrdesetih godina, vrlo poštenog i iskrenog lica, koji je ostavljao najbolji utisak.- Alah blagoslovio vaš dolazak! - pozdravi on. - Dobro nam došli, ako hoćete da uđete.On se pokloni svakome od nas, i svakome pruži ruku. Ovo uljudno držanje pokazalo nam je da se već nalazimo na persijskom tlu.- Imaš li mesta gde bismo sklonili konje? - upitah ja.- Mesta i hrane imamo u izobilju. Možete ih sme-stiti u dvorište, a položićemo im ječam.Imanje je bilo ograđeno visokim pravougaonim zidom. Unutra se nalazila kuća, dvorište i bašta. Kad smo ušli, videli smo da je kuća podeljena na dva odeljenja. čak i sa posebnim ulazima: vrata za muško odeljenje otvarala su se spreda, dok se u žensko odeljenje moglo ući samo pozadi.Čovek nas je, naravno, odveo u prvo odeljenje, koje je bilo dugačko oko dvadeset koraka a široko deset; prema tome, bilo je dovoljno prostrano. Prozora nije bilo. Umesto njih, ispod krova su bili ostavljeni otvori između greda. Ceo pod bio je pokriven asurama, a uza zidove su bili položeni uzani niski minderluci koji su ljudima, posle dugih jahanja, ipak pružali udoban odmor.Morali smo posedati na ove minderluke. Zatim je domaćin otvorio sanduk u uglu i upitao:- Imate li lule?Ko bi bio u stanju da opiše utisak što ga je na nas ostavilo ovo pitanje? Alo je ostao napolju kod konja; u odaji nas je dakle bilo petorica. Na pitanje ovog izvanrednog čoveka svih deset ruku i pedeset prstiju zgrabilo je za lule i svi smo u horu odgovorili:- Da!- Onda dopustite da vas počastim duvanom. Doneo je dugo priželjkivanu biljku. Alah il Alah!Svuda Alah! Bile su to poznate crvene paklice finog du-vana, koji mami čoveka da ga zapali, a koji se gaji u Basiranu, na severnoj granici persijske pustinje Lut. U magnovenju smo napunili lule, i čim su mirisavi krugovi zakolutali ka tavanici, pojavila se žena sa crnom kafom koja, obično, nimalo ne liči na kafu. Ali kako je već nedeljama nismo okusili, sada će nam nesumnjivo prijati. Bio sam tako prijatno i blago raspoložen, da bih sada, ne jednog, nego i deset, dvadeset vranaca primio natrag, kad bi ih Muhamed Emin hteo pokloniti. Krivo mi je bilo što sam danas onoliko vremena uzalud potrošio u lovu na pastrmke.Takav je čovek - uvek rob trenutka!Popio sam tri ili četiri šoljice crne kafe, pa izišao u dvorište sa zapaljenom lulom da obiđem konje. Ugljar spazi lulu, i, sa mesta gde su se u cestaru njegove brade mogla naslutiti usta, začu se čežnjivo groktanje koje se ne da opisati. Brzo se vratih u kuću da i za njega zamolim malo basirana. Kad mu ga donesoh, on ga, umesto u lulu - stavi u usta. Ukus mu je bio drukčiji!Ograda oko imanja bila je viša od čoveka. Kad se zatvori velika jaka kapija, jedini ulaz, naši konji su bili potpuno obezbeđeni. To me je zadovoljilo, i ja se vratih u odaju gde su se domaćin i gosti povalili po minder-lucima i razgovarali na arapskom jeziku.Ubrzo domaćica donese nekoliko fenjera od hartije, koji su prijatno razgonili tamu, a onda donese i jelo, i to samo hladno živinsko meso s kojim smo jeli ječmene lepinje.125- Ovaj kraj je, izgleda, bogat živinom - primeti Muhamed Emin.

- Vrlo bogat - odgovori Mamraš. - Jezero nije daleko odavde.- Koje jezero? - upitah ja.- Jezero Seribar.- Ah, Seribar, na čijem dnu leži potonuli grad greha, sagrađen od samog zlata.- Da, gospodine. Jesi li čuo za taj grad?- Njegovi stanovnici su bili bezbožnici koji su se rugali Alahu i prorocima. Tada je svemoćni poslao zemljotres koji je progutao čitav grad.- Sve je to istina. Ponekad se može duboko na dnu jezera pri zalasku sunca videti sjaj zlatnih palata i minareta. Ko je u božjoj milosti može tada čuti i glas mujezina: Haj al el salah! - da, spremi se za molitvu. A može videti i strujanje utopljenika ka džamiji gde se mole i kaju, dok ne otkaju svoj greh.- Jesi li ti to video i čuo?- Nisam, ali moj tast mi je to pričao. On je lovio na jezeru i bio svedok svemu ovome što sam vamispričao. Ali sad mi dozvolite da iziđem i da zatvorim kapiju. Verovatno ste umorni i željni odmora.On iziđe i mi uskoro čusmo škripu šarki na kapiji.- Dobar čovek, master - reče Lindzej.- Svakako. Nije pitao ni ko smo ni odakle smo, ni kuda idemo. To je pravo istočnjačko gostoprimstvo.- Daću mu dobru napojnicu. Well!Uz to se domaćin vrati i donese nam jastuke i pokrivače za noć.- Žive li u ovom kraju među Džijafima i Bebeji? - upitah ga ja.- Samo nekolicina. Džijafi i Bebeji nisu baš veliki prijatelji. A nema mnogo ni Džijafa, jer se ovde naselilo jedno pleme Bilba iz Persije. To su najdivljiji razbojnici pod suncem, i čuli smo da spremaju neki napad. Zato su Džijafi sa svojim stadima otišli.- A ti si ipak ostao ovde?i;- Tako je naredio gospodar.- Pa razbojnici će ti sve oteti.- Naći će samo zidove, a ništa unutra.- Onda će se tebi osvetiti.- Neće oni naći ni mene. Obala jezera je obrasla trskom i močvarna je. Tamo ima skloništa koje niko ko ne poznaje ovaj kraj ne može ni nanjušiti. Ali sada mi dozvolite da se udaljim, da vas ne bih lišio odmora.- Hoće li vrata na odaji ostati otvorena?- Hoće. Zašto pitaš?- Mi obično naizmenično stražarimo kod našjh konja. Zato volimo da možemo slobodno izlaziti.- Ne treba da stražarite. Ja ću biti vaš stražar.- Tvoja dobrota je neizmerna, ali ja te molim da se ne lišavaš sna zbog nas.- Vi ste moji gosti i Alah mi naređuje da nad vama bdim, da vam poklonim miran odmor i srećne snove.Neometani, uživali smo gostoprimstvo ljubaznog Džijafa.Kad smo se sutradan spremali za put, posavetova nas naš domaćin da ne produžujemo put ka istoku, jer bismo tamo mogli naići na razbojnike Bilbe. On je smatrao da bi bilo najbolje da se uputimo ka reci Dijali, i niz nju da izbijemo na južnu ravnicu. Ovaj savet nije me baš oduševio, jer sam se bojao da tarno ne naiđemo na Bebe je, koji nas možda gone. Ali ovaj plan se toliko svi-deo obojici Hadedina, da sam ga najzad i ja prihvatio.Pošto smo Mamraša i njegovu ženu po tamošnjim shvatanjima vrlo bogato obdarili, krenuli smo na put. Nekoliko Džijafa, po naređenju Mamraševom, pratilo nas je na konjima.Posle nekoliko časova jahanja stigosmo u dolinu između planina Zagros i Aroman. Dolinom vodi poznati Put Šamijan, prava veza između Sulimanije i Kirmanše. Na nekoj rečici stadosmo.- Ovo je reka Garan - reče vod Džijafa. - Sada ste na pravom putu. Treba samo da se držite ove vode127koja se uliva u Dijalu. A sada zbogom! Alah neka vas prati!On se sa svojim ljudima vrati, i mi smo opet bili upućeni sami na sebe.Sutradan stigosmo na Dijalu, koja teče prema Bagdadu. Posedali smo na obali zbog podnevnog odmora. Dan je bio vedar i sunčan, i nikad ga neću zaboraviti. Desno od nas šumela je reka, levo se uzdizala blaga uzvi-šica, obrasla javorima, platanima, kestenjem i drenovinom, a pred nama se uspinjala uzana grbina brega na čijem su se vrhu sijale ispucale stene i podsećale nas na stari viteški zamak.Od Mamraša smo uzeli malo hrane, i ona je sada bila" na izmaku. Stoga sam uzeo pušku i krenuo u lov. Išao sam grebenom pola časa i nisam video ni traga od neke divljači. Stoga sam se opet uputio u dolinu.Još nisam bio tamo stigao, kad sa desne strane čuh pucanj, pa odmah i drugi. Ko li to puca? Ja ubrzah korake, da bih stigao do drugova. Tamo nađoh samo Engleza, Halefa i Aloa.- Gde su Hadedini? - upitah ja.- Traže mesa - odgovori Lindzej.I on je čuo pucnje i mislio je da su Hadedini pucali. Ali ubrzo odjeknuše još dva-tri pucnja, pa onda još nekoliko.

- Za boga miloga! Brzo na konje! - uzviknuh. - Biće nesreće! Uzjahasmo konje i pojurismo napred. Alo nas je malo sporije pratio, jer je vodio konje Hadedina. Opet prasnuše dva pucnja, a zatim se ču kratak oštar pucanj pištolja.- Borba! Zaista borba! - uzviknu Lindzej. Pojurismo ivicom travnjaka uz reku, zatim skrenu-smo oko izbočine brda i iznenada se nađosmo na mestu borbe u koju se umešasmo.Na obali reke ležalo je u travi nekoliko kamila, a malo dalje paslo više konja. Nisam imao vremena da ih brojim. Samo sam spazio pored kamila razapet platneni šator, desno na steni šest do osam nepoznatih ljudi kojisu se branili od nadmoćnog broja Kurda, i upravo ispred nas Amada el Gandura kako se kundakom brani od gomile neprijatelja koji su ga opkolili. Pored njega ležao je Muhamed Emin kao mrtav.Nije bilo vremena za pitanje ni oklevanje. Odjezdih među Kurde, pošto sam prethodno ispalio jedan metak.- Evo ga! Evo ga! Poštedi te njegovog konja! Ja se okrenuh i poznadoh šeika Gazala Gaboju.To su bile njegove poslednje reci: Halef se ustremio na njega i jednim pucnjem ga ubio.Sada se rasplamsala borba koju nisam u stanju da opišem u pojedinostima, pošto ih se nisam mogao setiti ni odmah posle svršene gužve. Pogled na mrtvog Ha'đe-dina strašno nas je uzbuđivao. U svome besu, udarili bismo i na hiljadu kopalja da su se na nas uperila. Znam samo da sam krvavio, da je moj konj krvavio, da su pucnji praskali, da su svetlaci leteli ispred mojih očiju, da sam odbijao udarac za udarcem, i da je neka prilika pored mene dočekivala sve one udarce koje nisam mogao sam primetiti - verni Halef. Zatim se moj konj propeo od uboda u vrat - ubod je bio meni namenjen - visoko se propeo i prevrnuo. Posle ništa više nisam ni video, ni čuo, ni osetio.Kad sam došao k sebi, ugledao sam iznad sebe oči malog hadžije; bile su pune suza.- Hamdulilah! Hvala bogu, živ je! Otvorio je oči! •- uzviknu Halef, izvan sebe od ushićenja. - Boli li te šta, sidi?Hteo sam da mu odgovorim, ali nisam-mogao. Bio sam tako slab, da su mi se očni kapci sklapali.- Ja Alah! ja jazik! ja vaj ! .. Kuku meni! On umire! - čuo sam još kako jadikuje, pa se onda opet obeznanih.Kasnije mi se činilo kao da sanjam. Trebalo je da se borim protiv zmajeva i aždaja, protiv džinova i divova. Ali odjednom su ove strašne utvare iščezle! Osetih sladak miris, tihi zvuči kao glasovi anđela dopreše do5 Od Bagdada do Stambola J29moga uha, i četiri meke tople ruke kako se trutde oko mene. Je li to bio san ili java? Ponovo sam otvorio oči. S druge strane planine žarili su se poslednjii zraci sunca na zalasku, dolina je već tonula u sumrak, ali je još bilo dovoljno svetlosti da opazim lepotu dvejju žena koje su se levo i desno naginjale nada me.- Diriga, bija! - Jao! Bežimo! - čuh reci гла per-sijskom jeziku.One spustiše veo preko lica i pobegoše. f T/okušao sam da se uspravim i sednem, i uspero sam. Tada primetih da sam ranjen ispod ključnjače. Kasnije sam saznao da me je pogodilo koplje. Bolelo me je čitavo telo. Osećao sam se kao da su me mučili na točku. Rana je bila vrlo brižljivo povijena i miris kojii sam ranije osetio osećao sam i sada.Prišao mi je Halef i rekao:- Alah kerim! Bog je milostiv! Vratio ti je život.- Kako si ti prošao, Halef e? - Upitah ga ja iznurenim glasom.- Vrlo srećno, sidi! Ranjen sam u butinu. Metak je probio meso i izišao.- A Englez?- Okrznut je po glavi i izgubio je dva prsta na levoj ruci.- Siroti Lindzej! Pričaj dalje!- Alo je dobio dobre batine, ali riije izgubio krvi. -- A Amad el Gandur?- On nije povređen, ali samo ćuti.- A njegov otac?- Otac je mrtav! Alah mu dao rajsko naselje-On je zaćutao. Ćutao sam i ja. Potvrda smrti jmoga starog prijatelja duboko me je potresla. Posle duže stanke, upitah Halefa:- Kako je moj vranac?- Bole ga rane, ali nisu opasn e. Ti još ne zna* kak o je do sve g a o v o g a došl o . Ho eš li da ti ispri£ainć- Nemoj sada. Pokušaću da se pridružim -lima. Zašto ležim odvojeno.130.__ Zato što su Persijančeve žene želele da ti viđajurane. Taj Persijanac mora da je vrlo otmen i bogat čovek. Eno ga tamo pored vatre!Ustajanje na noge bilo je bolno, ali sam, uz Hale-fovu pomoć, uspeo da se dignem, i čak da hodam. Nedaleko od moga ležaja gorela je vatra. Halef me je poveo tamo. Visoka prilika Lindzejeva uputila se meni u susret.- Dakle, tu ste, master! Slavno ste pali, ali imate đavolski čvrsta rebra, čini mi se. Mi smo vašu nesve-sticu protumačili kao smrt.- A kako ste vi? Imate zavoj na glavi i ruci.- Imam ogrebotinu taman na mestu gde frenolozi smeštaju pamet. Otišlo malo kose i parče kosti. Ništa naročito. Yes! Doduše, otišla dva prsta. To nije trebalo!

Zajedno s Englezom digla se od vatre još jedna prilika. Bio je to čovek ponositog držanja i lepog, skladnog stasa. Nosio je dugačke i vrlo široke šalvare od crvene svile, košulju od bele svile i uzanu u struku do ispod kolena. Preko toga je nosio kaput od tamno-plave svile i kaftan od fine vune iste boje. O finom kašmirskom pojasu visila je skupocena sablja i pored nje su se svetlucale pozlaćene drške dvaju pištolja, jedne kame i jednog kindžala1. Na nogama je imao elegantne jahaće čizme od safijana, a na glavi poznatu persijsku šubaru od astragana, obavijenu skupim šalom, s belim i plavim prugama.Uputio se prema meni, poklonio se, i rekao per-sijski:- Moje poštovanje!- Hvala, takođe! - odgovorili ja i poklonih sć lsto tako uljudno.1- Emire, ti si veliki ratnik!- Gospodine, ti si junak! -- Ja sam tvoj brat!-• Ja sam tvoj prijatelj!Vrsta jatagana, nož*.9*131Pružismo jedan drugome ruke; zatim on ljubazno produži:- Čuo sam već za tebe. Ja se zovem Hasan Ardžir-Mirza. Smatraj da sam tvoj sluga!Nosio je titulu mirza, koju u Persiji obično nose kneževi. Bio je, dakle, ugledna ličnost.- I ti raspolaži sa mnom! - odgovorih mu ja.- Ova osmorica ljudi su moji potčinjeni. Upozna-ćeš se s njima.On pokaza na osmoricu ljudi koji su s puno strahopoštovanja stajali nedaleko, i zatim nastavi:- Ti si gospodar logora. Sedi!- Učiniću po tvojoj želji. Ali najpre mi dozvoli da pružim utehu svom prijatelju.Nedaleko od vatre ležao je les Muhameda Emina. Kraj njega, Ijeđima okrenut k nama, sedeo je nepomično njegov sin Amad. Priđoh mu. Metak je starog Hadedina pogodio u čelo, a njegova duga bela brada bila je obojena crveno od krvi iz široke rane na vratu. Spu-stih se na kolena kraj njega, nem od bola u srcu. Posle dužeg vremena, kad sam se smirio, položih Amadu ruku na mišicu:- Amade el Gandure, tugujem zajedno & tobom. On ništa ne odgovori i ne pomeri se.Ja se potrudih što sam bolje mogao da izvučem od njega ma ijednu reč, ali sve je bilo uzalud. Kao da ga je bol skamenio. Stoga se vratih vatri i sedoh pored Persijanca. Pritom, samo što se nisam spotakao preko ugljara, koji je ležao potrbuške i tiho ječao.Pregledao sam ga: nije bio povređen, ali je svakako dobio nekoliko udaraca koji su ga još boleli. Lako sam ga utešio.I Hasan Ardžir-Mirza je bio nepovređen. Njegovi ljudi su rđavo prošli, ali nisu davali nikakav znak da trpe bolove.- Emire, - reče on kada sedoh pored njega - stigao si u pravo vreme. Ti si naš spasilac!- Drago mi je što sam ti pomogao!132- To bih želeo i ja. Ali mi imamo jednog mrtvaca, i ranjeni smo. Mrtvaca moramo pokopati, a mi moramo ostati ovde, jer će nas napasti groznica.- I ja ću se zadržati, jer su moje sluge ranjene. A tada, usred razgovora, setih se najzad da nemamoga Dojana. Upitah Engleza, ali on ništa nije znao o psu. Halef je video da je pas učestvovao u borbi, ali drugo ništa nije znao.Persijančeve sluge donele su velike količine hrane i na vatri pripremile večeru. Posle večere sam se digao da izvidim okolinu logora i da potražim Dojana. Halef me je pratio. Najpre smo obišli konje. Jadni moj vra-nac ležao je na zemlji. Imao je onu ranu na vratu od koplja, i prilično dubok okrzak. Halef ga je previo kako je najbolje umeo.U blizini su ležale kamile. Bilo ih je pet. One su preživele. Bilo je isuviše tamno da bih mogao da ih ocenim. Pored njih je ležao njihov teret. Malo dalje nalazio se platneni šator, stan onih dvaju žena koje su pobegle kad sam-ja otvorio oči.- Ti si video, Halefe, kad sam ja pao. Šta je bilo posle?- Mislio sam da si mrtav, sidi. I to mi je ulilo očajničku snagu. I Englez je hteo da te osveti. Eto, zato nisu mogli da nam se odupru. Persijanac je vrlo hrabar čovek, a i njegove sluge su njemu ravne.- Zar niste zarobili nikakav plen?- Nešto oružja i nekoliko konja. Nisi to primetio u tami. Persijanac je naredio da neprijateljske leševe pobacamo u vodu.- Je li bilo i ranjenika među njima?- Ja to ne znam. Posle završene borbe, pregledao sam te i primetio da tvoje srce još kuca. Hteo sam da ti zavijem rane, ali to Persijanac nije dozvolio. Naredio je da te prenesemo na mesto na kome si se probudio, i tamo su te previle one dve žene.

- Znaš li nešto o tim ženama?133- Ispričaću ti kako se sve odigralo.- Dozvoli mi da se najpre raspitam o onome što je najvažnije! Jesu li Kurdi pobegli?- Jesu. Poslao sam dvojicu svojih slugu u poteru za njima, da ih osmatraju. Bilo ih je više od četrdeset. Imali su velike gubitke. Mi imamo samo jednog za kojim žalimo. To je tvoj prijatelj. Kuda vodi vaš put, emire?- Ka pašnjacima Hadedina, s onu stranu Tigra. Morali smo da zaobilazimo.- Moj put vodi na jug. Čuo sam da si bio u Bagdadu?- Samo kratko vreme.- Poznaješ li put ka Bagdadu?- Ne poznajem, ali lako ga je naći.- A put od Bagdada do Kerbele?- I njega. Ideš li ti u Kerbelu?- Da. Hoću da obiđem grob Huseinov.Ova vest pokrenula je moje interesovanje u najvećoj meri. On je bio šiit i ja sam poželeo u sebi da s njim pođem na ovaj zanimljivi put.- Zašto si onda krenuo kroz ova brda? - upitah ga ja.- Da bih izbegao arapske pljačkaše koji vrebaju na pokloničkom putu.- Pa si onda Kurdima pao u ruke. Dolaziš li iz Kirmanše?- Još iz veće daljine. Logorujemo ovde još od juče. Jedan sluga je otišao u šumu i izdaleka spazio Kurde. I ovi su njega spazili. Pošli su za njim, otkrili naš logor i izvršili napad. Usred borbe, u kojoj bismo verovatno podlegli, pojavio se hrabri starac, onaj koji tamo leži. On je odmah oborio iz puške dvojicu Kurda i umešao se u borbu. Zatim je stigao i njegov sin, isto tako hrabar borac. Ali ipak bismo podlegli da niste došli vi. Emire, tebi pripada moj život, i sve što imam! O, kad se naši putevi dugo ne bi razišli!134- Jedna je žena, a druga sestra Persijančeva. Imaju neku staru služavku, koja čuči kraj šatora i stalno žvaće urme.- A Persijanac? Ko je on?- Ne znam. Sluga neće ništa da kaže. Verovatno su mu zabranili da otkrije ko je njegov gospodar, i ja mislim...- Čekaj! - prekidoh ga ja. - Oslušni!Bili smo se toliko udaljili od logora, da šumovi otuda nisu dopirali do nas. Pri poslednjim Halefovim recima, učinilo mi se kao da čujem dobro poznati glas. Zastali smo osluškujući. Zaista, sada se jasno čuo ljutiti lavež kojim se moj hrt obično javljao kad bi uhvatio neprijatelja. Ali nismo mogli odrediti pravac iz koga je dopirao lavež.- Dojane! - uzviknuh glasno.Na ovaj zov dobih vrlo razgovetan odgovor. Dopirao je iz grmlja na padini. Krenusmo lagano tamo. Da bih se dobro orijentisao, pozivao sam s vremena na vreme psa, i on se uvek odazivao. Najzad smo čuli poznato kratko cviljenje kojim je pas obično izražavao svoju radost. Tako smo ga i našli.Na zemlji je ležao neki Kurd, a nad njim je stajao hrabri pas, spreman na smrtonosni ugriz. Prignuh se da pogledam čoveka. Nišani mogao da odgonetnem crte lica, ali toplota njegovog tela uverila me je da je živ, iako nije smeo ni da se makne.- Dojane, pusti!Pas posluša, a ja naredih Kurdu da se digne. On se diže, s teškim dubokim predahom, kojim mi je pokazao da je pretrpeo neobičan strah. Započeo sam da ga saslušavam, i on reče da je Kurd iz plemena Sorana. Pošto sam znao da su Sorani smrtni neprijatelji Bebeja, pomislio sam da je on Bebej, i da se samo izdaje za Sorana, da bi spasao glavu.Stoga ga upitah:- Kako si dospeo ovamo, i u ovaj položaj, ako si Šoran?135- Izgleda da si ti stranac u ovoj zemlji, - odgovori on - kad me tako pitaš. Sorani su nekad bili velik i moćan narod. Živeli su južno od Bulba, naroda od četiri plemena: Rumok, Manzar, Piran i Namaš. Njihovo glavno mesto bio je Harir, najuglednije naselje Kurdistana. Ali je Alah digao ruke od njih, i njihova moć je prešla u ruke njihovih neprijatelja. Poslednji svoj barjak digli su u oblasti Koj. Tada su naišli Bebeji i oborili ga na zemlju. Oteli su njihova stada, odveli njihove žene i devojke i pobili njihove ljude, mladiće i dečake. Samo poneko uspeo je da se spase. Razišli su se po svetu ili sakrili po usamljenim mestima. Tako sam se sakrio i ja. Ja živim eno gore, u stenama; moja žena je mrtva. Moja braća i moja deca su ubijeni. Nemam ni konja. Samo nož i pušku. Danas sam čuo pucnjavu i sišao da vidim ko se bori. Video sam svoje neprijatelje Bebeje i latio se puške. Iz svoga zaklona u šumi ustrelio sam ih nekoliko. Naći ćeš moje metke u njihovim telima. Pobio sam ih iz mržnje, a i da bih došao do konja. Tada je ovaj pas spazio vatru iz moje puške i u meni video neprijatelja. Napao me je. Nož mi je ispao iz ruke, a puška mi je bila prazna. Pokušao sam da ga odbijem cevi od puške, i on se odmicao.

Ali me je ipak oborio na tie. Znao sam da će me iskidati zubima ako se samo maknem. Zato sam satima ležao nepokretno sve dosada. Bilo je strašno.Videlo se da ovaj čovek govori istinu. Ali ipak sam morao biti oprezan.- Hoćeš li da nam pokažeš svoje boravište? - upitah ga.- Hoću. Ja živim u kolibi od granja i mahovine, a ležaj mi je od trave i lišća. Nema šta drugo da se vidi.- A gde ti je puška?- Mora da je ovde negde blizu.- Potraži je!On se udalji tražeći, a mi smo ostali u mestu.- Sidi, - šapnu Halef - on će pobeći.- Samo ako je Bebej. Ali ako je Soran, vratiće se. Onda ćemo mu moći verovati.136Ubrzo čusmo odozdo njegov glas:- Siđite, gospodine. Našao sam oboje, i nož i pušku. Si sli smo do njega. Ipak je to bio pošten čovek.- Otpratićeš nas do logora - rekoh ja.- Vrlo rado, gospodine! - odgovori on. - Ali neću moći r azgovarati sa Persijancem, jer govorim samo kurdski i hagarski1.- Vladaš li dobro arapskim jezikom?- Vladam, gospodine. Bio sam sve do mora, i dalje još. Dobro poznajem taj kraj i puteve.To me je obradovalo, jer je bilo korisno za nas što smo sreli takvog čoveka. Njegova pojava u logoru kraj vatre izazvala je iznenađenje. Najdublji utisak ostavio je na Amada el Gandura, koji se, ugledavši Kurda, odmah trgao iz svoje obamrlosti.Mladi šeik Hadedina smatrao je ovog Sorana za Be-beja i odmah se mašio kame. Spustih dlan na njegovu ruku i rekoh mu da je došljak neprijatelj Bebe ja i da se nalazi pod mojom zaštitom.- Neprijatelj Bebeja! - reče on i naglo se obrati Soranu: - Poznaješ li ti Bebeje i puteve kojima se oni kreću?- Poznajem! - odgovori čovek.- Onda ćemo još razgovarati.Posle ovih reci, Amad el Gandur se okretao i opet sede pored mrtvaca. Ja uzeh da objasnim Persijancu susret sa Soranom, i on se složi da ovaj čovek ostane s nama.Uskoro se vrati konjička patrola i javi da su Bebeji odjahali dobar deo puta ka jugu, a zatim se vratili zaobilazno ka brežuljcima Merivana. Prema tome, od njih nam više nije pretila nikakva opasnost. Persijanci su po-kgali, pošto smo prethodno zajednički preduzeli potrebne mere predostrožnosti.Ja. priđoh Amadu el Ganduru i zamolih ga da se i on malo smiri.arapski.137- Ja da se smirim? - odgovori on. - Samo jedan ima mira, emire: to je ovaj mrtvac ovde. Na žalost, neće mirovati u groblju Hadedina, pokopan rukama sinova svoga plemena koji ga oplakuju. Ležaće u ovoj tvrdoj zemlji nad kojom lebdi prokletstvo Amada el Gandura. On je krenuo na put da mene vrati u domovinu. Zar ti misliš da ću se ja vratiti u domovinu pre nego što osvetim njegovu smrt? Video sam obojicu: onoga koji ga je ubo, i onoga koji mu je uterao metak u visoko čelo. Obojica su umakla, ali ja ih poznajem i poslaću ih šejtanu- Shvatam ja tvoju ljutnju i razumem tvoj bol, ali ja te molim da sačuvaš bistrinu svoga oka. Ti bi hteo da jašeš za Bebejima i da osvetiš smrt svoga oca. Znaš li ti šta to znači?- To meni nalaže tar, krvna osveta, i ja moram da se povinujem. Ti si hrišćanin, ti to ne razumeš, emire.Za trenutak je učutao, a zatim me upita:- Hoćeš li me pratiti, emire, u poteri za Bebejima? Ja odrekoh. On obori glavu i reče:- Znao sam da je Alah stvorio zemlju na kojoj ne postoji istinsko prijateljstvo i zahvalnost.- Nije tako. Ti pogrešno shvataš pojmove prijateljstva i zahvalnost - odgovorih ja. - Pomisli na prošlost, i moraćeš priznati da sam tvome ocu bio pravi prijatelj, i zato bi trebalo da mi budeš zahvalan. Spreman sam da te pratim, i po cenu sopstvenog života, ali ka pašnjacima Samara. Ali baš zato što sam ti prijatelj hoću da te spre-čim da se ne izlažeš opasnosti u kojoj ćeš sigurno stradati.- Mogu samo da ponovim ono što sam rekao: ti si hrišćanin i govoriš i postupaš kao takav. Sam Alah želi da ja osvetim oca, jer mi je večeras pružio priliku za to. A sada te molim da me ostaviš na miru.- Ispuniću ti tu želju, ali zahtevam da ne preduzi-maš ništa dok se prethodno sa mnom ne dogovoriš.On mi okrenu leđa i ništa ne odgovori. Predosetio sam da je doneo odluku i da se sada boji da ga ja neJ 38sprečim u njenom izvođenju. Reših da ga brižljivo držim na oku.Kad sam se sutradan probudio, on je još sedeo na istom mestu. Ali je Soran sedeo pored njega i oni su usrdno razgovarali. I drugi su bili na nogama. Persijanac je sedeo pored šatora i razgovarao sa ženama koje su bile pokrivene feredžama.- Emire, želim da sahranim oca. Hoćete li mi pomoći? - zapita me Amad el Gandur?

- Hoću. Gde ćemo ga sahraniti?- Ovaj čovek kaže da se gore u stenju nalazi jedno mesto koje sunce pozdravlja ujutro kad se rađa i uveče kad zalazi. Hteo bih da vidim to mesto.- Dobro, poći ću s tobom - odgovorih ja.Čim je Persijanac primetio da sam se digao, prišao mi je da me pozdravi, a kad je čuo za našu nameru, ponudio se da nam se pridruži.Visoko gore na raselini visa našli smo kamenu gro-madu i odlučili da na ravnoj površini ove stene podignemo grobnicu. U blizini je bila uboga Soranova koliba, a malo dalje ograđena čistina, vrlo podesna za logorovanje. Tu je bio i izvor. Posavetovali smo se i odlučili da ostanemo ovde, da dovedemo svoje konje i prenesemo ostalu imovinu.Ovo poslednje bilo je malo teže, ali smo uspeli.Dok su se zdravi ljudi i lakši ranjenici prihvatili težeg posla na grobnici, ostali su podigli šator za žene i ogradili ga od logora muškaraca neprovidnim zaklonom od granja. Kako konji nisu trpeli zadah kamila, i njih smo odvojili jedne od drugih.U podne je logorište bilo u najlepšem redu. Persijanac je imao bogatu zalihu brašna, kare, duvana i drugih potrebnih stvari. Meso smo lako nabavljali služeći se puškama. Nije trebalo da se bojimo oskudice.Grobnicu smo kasnije završili. Bila je to kamena kupa visoka oko 8 stopa sa šupljinom u koju je trebalo sahraniti les za vreme večernje molitve. Amad el Gandur139l!je sam uredio grobnicu, iako se pri tom, po pravilima svoje vere, upravljao.Sunce se već klonilo zapadu kada je mala pogrebna povorka krenula. Na čelu povorke koračali su Alo i So-ran i na odru od granja nosili mrtvaca. Ostali su išli dva po dva iza njih. Amad el Gandur nas je čekao kod groba. Otvor groba bio je okrenut zapadno-jugozapadno, tačno prema Ćabi u Meki, i kad su mrtvaca spustili u grob njegovo lice je bilo okrenuto ka onim krajevima u kojima je muslimanski prorok primao posete i otkrovenja anđela.Amad el Gandur se, bled u licu, obrati meni:- Emire, ti si doduše hrišćanin, ali bio si u svetom gradu i poznaješ svetu knjigu. Hoćeš li svome mrtvom prijatelju ukazati poslednju počast i izgovoriti nad njim suru1 smrt?- Vrlo rado. Izgovoriću i suru zatvaranja groba.- Onda da počnemo!Sunce se nalazilo na samom horizontu. Svi smo se spustili na kolena da u večernjoj tišini klanjamo molitvu. Zatim smo se podigli i stali u polukrug oko groba.Trenutak je bio svečan. Mrtvac je sedeo u svome po-slednjem stanu. Večernja rumen je bacala purpurne zrake na njegovo kao mramor bledo lice, a jači dašak vetra lelujao je njegovu dugačku belu bradu.Amad el Gandur se okrenuo prema Meki, podiže svoje ruke sa zapletenim prstima i izgovori molitvu.Onda i ja digoh ruke i izgovorih reci sedamdeset pete sure korana, koja nosi naslov »Uskrsnuće«. Potom pro-dužih:- Ovde leži Hadži Muhamed Emin ben Abdul Muta-her es Seim Ibn Abu Mervem Bašar eš Šohana, hrabri šeik Hadedina, iz plemena Šamara. On je bio ljubimac Alahov. S njegovog jezika nikad nije sišla laž. Iz njegove ruke je daleko teklo dobročinstvo u sve bedne kolibe siromaha. Bio je najmudriji na savetovanju, bio je junak u borbi, bio je prijatelj prijatelju. Bio je strah neprija-poglavlje korana, muslimanske svete knjige.140teliu, ali.su ga poštovali svi oni koji su ga poznavali. Zato Alah nije dozvolio da se oprosti od sveta u tami svoga šatora, već je poslao anđela smrti da ga pozove iz sred nade borbe, iz redova njegovih drugova, koji se sada okupljaju oko njegovog groba. Sada ćemo prah predati zemlji-Tada pristupiše Alo i Soran da zatvore grob. Hteo sam da produžim govor, ali mi je Persijanac dao znak da i on želi da govori, i izgovorio je nekoliko rečenica iz osamdeset druge sure Korana.Svečanost je bila završena i otvor groba zatvoren. Nedostajala je samo završna reč. Hteo sam ja da je izgovorim, ali sada istupi Halef.U očima hrabrog Halef a zasijale su suze, i glas mu je drhtao dok je govorio molitvu.Ovo je bio jedinstven pogreb: jedan hrišćanin, dva muslimana sunita i jedan šiit su govorili na grobu ovog mrtvaca, a prorok Muhamed ipak nije poslao munju na nas.Što se mene tiče, bio sam uveren da se nisam ogrešio kad sam se od mrtvog prijatelja oprostio na jeziku kojim se on služio za života. Učestvovanje Persijanaea bio je dokaz da je on svojim umom i srcem daleko nadmašio ostale muslimane. A Halefa bih, za njegove jednostavne i kratke rečenice, najradije na mestu zagrlio.Najzad smo krenuli odavde. Amad el Gandur je izvukao kamu, odbio parče kamena s groba i poneo ga sa sobom. Ja sam znao šta to znači, i bio sam uveren da ga nijedno ljudsko biće više neće moći odvratiti da ne izvrši krvnu osvetu. Čitavo veče on nije ništa ni jeo ni pio, niti Je učestvovao u našem razgovoru. Čak ni sa mnom nije

oteo da razgovara. Odgovorio mi je samo na jednu pri-Riedbu. Ja sam mu rekao:- Tebi je poznato da je Muhamed Emin primio natrag vranca. On je sada tvoj.- Onda ja imam pravo da ga ponovo poklonim.- Dabome.- Ja ga poklanjam tebi.14 Г- Ja ga ne primam.- Onda ću te prisiliti na to!- Kako to misliš?- Videćeš već. Alejkum selam! - Laku noć! Okrenuo se i udaljio od mene.Video sam da je sada trenutak da dvostruko više pripazim na njega. Ali je sve ispalo drukčije. Ćelo to veče bilo je mutno i žalosno. Persijanac se povukao u šator. Njegovi ljudi su čučali jedan uz drugoga, a ja, Halef i Englez spustili smo se bez reci kraj izvora, i pokušali da rashladimo svoje zapaljene rane. Muhamedova smrt nas je sve zajedno više potresla nego što su hteli da priznamo. Kroz vatru kojom je moja krv strujala po žilama, u vremena na vreme me je podilazila hladna jeza - bio je to uvod u groznicu od rana. I Halef je već bio u groznici.Proveo sam tešku noć. Ali moja snažna priroda uspe-šno se odupirala napadu bolesti. Činilo mi se kao da ose-ćam svaku kap svoje krvi kako teče kroz žile. Napola budan a napola snen, ili u košmaru, okretao sam se na sve strane, razgovarao sa raznoraznim licima koje mi je mašta dočaravala, a u isto vreme sam znao da je sve to varka. Ujutro uhvatio me je čvršći san iz koga sam se probudio tek - predveče. Oko mene osećao se onaj ranije pomenuti miris. Ali umesto ona dva para lepih očiju, svetlela je prema meni crvena kvrga na nosu Englezovom.- Opet budni? - upita on.- Čini mi se. Šta? Zar je sunce tamo? Pa to je onda veče?- Budite zadovoljni, master! Dame su uzele u svoje ruke vaše lečenje. Poslale su kapljice za rane. Halef je nakapao. Zatim je došla jedna i sipala vam nešto među zube. Mislim, nije bilo porto-vino!- A koja je to bila?- Pa ona jedna. Druga je ostala tamo. A možda je bila i druga, a ona prva je ostala tamo. Ne znam!- Je li to bila ona sa plavim ili ona sa crnim očima?142- Nisam video oči. One se umotavaju kao poštanski paket. Izgleda da se sasvim dobro osećate.- Osećam se zaista sasvim svež i čio.- I ja isto tako. I ja sam nakapao one kapljice na svoje rane i više me ne bole. Odlična mikstura! Hoćete li nešto da jedete?- Imate li šta za jelo? Gladan sam kao vuk.- Imam. Poslala nam je plava a možda, i crna.Pored mene je stajala srebrna činija sa hladnim mesom, hlebom i raznim mezelucima. Uz to i čajnik, ali ne sa čajem, već sa hranljivom čorbom, još mlakom.- Izgleda da su dame znale da ću se probuditi pre nego što se čorba ohladi - rekoh ja.- Ovaj lonac čeka još od podne. Kad se ohladi, stara ga uz^me i podgreje. Izgleda da ste vi dobro zapisani kod žena.Sada sam se osvrnuo oko sebe. Nedaleko je ležao Halef i spavao. Sem njega, nikoga nije bilo.- Gde je Persijanac? - upitah ja.- Kod svojih žena. Jutros je izišao i ulovio divlju kozu. Dakle, ovo je kozja čorba koju ćete jesti,- Iz onakvih ruku vrlo će nam prijati.- Čini mi se stara je kuvala! Yes!- Gde je Amad el Gandur?- On je vrlo rano jutros izjahao u šetnju. Ja skočih na noge i uzviknuli:- Dakle, otišao je bezumnik.- Sa ugljarem i Soranom. Yes!Ah, sad mi je bilo jasno šta je mislio kad je rekao aa mu je sam Alah pružio priliku za osvetu. Soran, i sam smrtni neprijatelj Bebeja mogao mu je poslužiti kao tumač. Ali ipak je nesrećnog Hadedina trebalo žaliti. Mogao sam se kladiti sa deset na jedan da više nikada neće stići do svoga plemena. Da jašemo za njim, o tome nije ttoglo biti ni reci. On je već daleko izmakao; ja sam bio lestan, a, najzad, nismo hteli da zbog tuđe krvne osvete Postanemo ubice.On je svakako odjahao na vrancu? - upitah.143- Nije. Vranac je ovde - odgovori Lindzej.Još i to! To li je bio način na koji me je Amad el Gandur prisilio da primim vranca kao poklon! Za trenutak stvarno nisam znao da li da se radujem ili d^ se ljutim. Svakako, nestanak Hadedinov nije me ostsjvio ravnodušnog. To sam morao pretresti u sebi da bih mogao da se pomirim s tom činjenicom.- I Alo je otišao s njim? - upitah. - A njegova nadnica?

- Nadnicu je ostavio. Ljuti me. Ne volim poklone od ugljara.- Utešite se, ser. On ima konja i pušku. Time je bogato nagrađen. Sem toga - ko zna šta mu je Hade-din obećao? Otkada spava Halef?- Otkad i vi.- San je najbolji lek. Ipak, hteo bih, pre svega, da jedem.Tek što sam se prihvatio jela, morao sam prekinuti. Došao je Hasan Ardžir-Mirza. Htedoh da se dignem, ali on me prijateljski zadrža rukom.- Sedi samo, emire, i jedi. To ti je sada naj potrebnije. Kako se osećaš?- Hvala. Vrlo dobro.- Znao sam to. Groznica se neće vratiti. A sada da ti isporučim jednu poruku. Amad el Gandur je bio k;od mene. Pričao mi je mnogo o vama i o sebi, pa vas ssda poznajem dobro, kao što vas je on poznavao. On je o ti; šao u poteru za Bebejima i zamolio te da mu oprostiš i želi da ga ne pratite. On se nada da ćete se navra titi Hadedinima i da ćete ga tamo naći. To je poruka koju je ostavio.- Hvala ti, Hasane Ardžir-Mirzo! Njegov odlazi duboko me je potresao, ali moram da ga prepustim mje~ govoj sudbini.- Kuda ćete vi sada krenuti?- O tome treba tek da se dogovorim«. Ovaj prijatelj i sluga mora, doduše, otići Hadedinima, jer je tamo žena. I ovaj emir iz Inglistana ima kod njih144jicu slugu. Možda ćemo ipak pre toga odjahati u Bagdad. Englez tamo ima lađu, kojom bismo mogli rekom Tigar otići do pašnjaka Hadedina.- Onda se dogovorite, emire. Ako se odlučite za Bagdad, onda vas molim da me ne napustite. Vi ste hrabri ratnici i mi smo vam već dužni život. Ja bih ti vrlo rado dokazao da sam te zavoleo. Ostaćemo ovde sve dok se vi ne oporavite za put. Sada jedi i pij! Poslaću ti još hrane. Vi ste moji gosti. Zbogom!On ode, i nije prošlo ni dva minuta a ;Već se pojavi stara služavka sa drugom tavom punom jela.- Izvolite. Ovo vam šalje gospodar.- Imate li vatru u kolibi? - upitah ja.- Da, imamo malu vatru i sadžak1 na kome brzo možemo spremiti jelo.- Majčice, vi se mnogo brinete oko nas!- O, ne, emire. Kuća se raduje kad ima goste. Gospodar je svojima pričao o vama, i vi se ponašajte kao da ste domaćin u kući. Ali nemoj da me nazivaš majčicom. Ja sam devica. Svi me zovu Alvah, a ponekad i Halva.Posle ovih reci otcupkala je natrag.Sto mu muka! Zar mi je suđeno da se na ćelom ovom putovanju bavim samo antropo-botaničkim studijama. Onomad u Šordu »peršun«, a sad ovde »alvah« ili »halva«. Obe ove reci sastoje se iz istih slova, ali su različitog značenja. Prva na persijskom znači aloja, a druga je naš mili krasuljak. Ova ostarela devica svakako |nia više sličnosti sa bodljikavom alojom nego sa lepim krasuljkom. Nosila je široke dimije vezane oko članaka, koje su joj padale preko sivih filcanih papuča; prsluk od crvene čoje, preko toga tamnoplavi ogrtač nalik na Kattan, a na glavi žut turban sa dva vela, ispod kojih su e videli - pozadi ćelavi potiljak, a spreda pravo lice UKuviie. Ali ta »krasna aloja« imala je vrlo milu narav,1 gvozdeni tronožac za ognjište.10 Oda do Starobola145i ja sam odlučio da s njom uspostavim najprijateljskije odnose.Drugu tavu je donela u pravo vreme jer, upravo kad se okrenula da ode, Halef je počeo da zeva i otvorio je oči. Iznenađen, pogledao je unaokolo, seo i zbunjeno upitao:- Mašalah, zar je sunce na onoj strani? Jesam H se ja okrenuo, ili se ono okrenulo?I s njim se desilo kao i sa mnom: nije mogao zamisliti da je toliko dugo spavao, a još više se iznenadio kad je čuo da je Amad el Gandur otišao.- Otišao? Zaista otišao? - upita on. - Tako, bez oproštaja? Alaha mi, to nije lepo od njega! A šta ćemo sada mi? Tebe sada ništa više ne obavezuje da se vratiš na pašnjake Hadedina.- Mislim da me još nešto obavezuje. Zar mogu da napustim tebe, a da se ne uverim da si srećno stigao šeiku Maleku i Hani, svojoj ženi?- Sidi, ovo dvoje su vrlo dobro, i moraće pričekati dok se ne vratim. Ja volim Hanu, ali neću se rastati od tebe pre nego što se vratiš u zemlju svojih otaca.- Toliku žrtvu ne mogu tražiti od tebe, Halefe!- Ne bi to bila žrtva s moje, već s tvoje strane, Sidi, ako bih ja ostao s tobom. Kako god ti odlučiš, ja ću ići s tobom, ako ne budeš toliko surov da me oteraš.Uto Persijanci donesoše s reke bogat ulov ribe za večeru. Ja sam se odrekao večere, pošto sam kasno ručao, i popeh se na grob Hadedinov da odatle posmatram zalazak sunca.

Ovaj usamljeni visinski grob podsećao me je na kameni spomenik što smo ga postavili Piru Kameku u dolini Idic. Ko je tada, na pogrebu džezidskog sveca, mogao i slutiti da će Muhamed Emin naći svoj poslednji počinak na ovako udaljenom kurdskom visu! Bio sam setan i žalostan, i osećao se tako prazan kao da je s prijateljem otišao i deo moga sopstvenog bića. Ipak, na grobu valjanog čoveka ne treba biti' žalostan. Život je borba, čovek živi da bi se borio, a umire da bi pobedio.146Sunce je poljubilo horizont i njegovi poslednji zraci "li su ga plamenom svetlošću koja se prema istoku tepeno gubila u blagim prelivima. Šumoviti visovi ^ ood mene ličili su na zeleno more, preko čijih je skraćenih talasa mrak polako bacao svoje senke. Samo se u najbližim vrhovima drveća primećivao večernji poveta-rac koji je polako njihao krošnje. Senke su potamnele. Daljina je iščezla. Večernja rumen je iščilela. I na neposrednu blizinu spustio se veo mraka'koji je sve prekrio. Ko bi mogao putovati sa suncem? Ko bi ga mogao pratiti daleko, daleko na zapad, gde njegovi zraci punim žarom svetle nad domovinom. Ovde na usamljenom visu pružila je meni ruke ona čežnja za zavičajem kojoj u tuđini ne može izbeći nijedan čovek osetljivoga srca. Ubi bene ibi patria1 je izreka čiju hladnu ravnodušnost život često ne potvrđuje. Utisci iz mladosti nikad potpuno ne iščeznu. Uspomene mogu da se uspavaju, ali nikad ne umiru. One se probude kad to najmanje očekuješ, i uvuku u čoveka takvu čežnju od koje se' on može teško razboleti.Obilaznim putem vratio sam se u logor u kome su svi već spavali. Uprkos poznom dobu, ležao sam još dugo bez sna na svome pokrivaču. Već su se javile ptice kad sam najzad zaspao. Probudio sam se pred podne i čuo od Halefa da su Englez i Persijanac otišli u lov na tetrebe. Poveli su i Dojana. Halefove rane bile su bolnije od moje, ali mu je stara služavka Alvah još jutros ponovo do-nela kapljice koje su dobro dejstvovale. Dokle ćemo ovde ležati, sidi? Verovatno sve dotle dok ne budemo mogli bez pasnosti po naše rane krenuti na put. Šta si doručkovao?iz Svašta. Ne znam ni sam šta. Ove Persijanke umeju sun o da mese i da Peku. Neka ih bog čuva, sve dok ti nrK p?trebne! Mirza mi je naredio da odmah čim se Probudiš priđem šatoru i zatapšem rukama. ~- Učini to, Halefe!e f je dobro tamo je otadžbina.10«147On me posluša i odmah se pojavi »krasuljak« sa korpicom i loncem kafe. U korpici su bile sveže lepinje i narezano hladno pečenje, a iz lonca se pušio mirisavi napitak.- Kako si, emire? - upita starica. - I danas si dugo spavao, hvala bogu!- Ja sam vrlo dobro, i vrlo sam gladan, draga moja Alvah.- Evo, pa se okrepi: jedi i pij, da se tvoji dani nikad ne okončaju.- Pozdravi domaće.- To kod nas nije običaj, ali ću to ipak učiniti jer ti si prijatelj i brat našeg gospodara.Udaljila se sitnim koracima, a ja sam se prihvatio doručka. Na dnu korpice sam našao kao poslasticu izvrsno suvo grožđe i alvu s orasima, koja je veoma privukla pažnju moga dobrog Halefa. Videlo mu se u očima da hoće nešto da kaže, ali uto se pojavi Halva s drugim loncem.- Emire, ovde ti naše domaćice šalju jedno jelo koje je dobro za groznicu. Posluži se, a ja ću posle doći po posude.Kad se ona udaljila, zavirio sam u lonac i tamo, kakvo iznenađenje, ugledao kompot od suvih krušaka. Halef nije mogao da vlada sobom.- Alah il Alah! Neka je slava bogu što je stvorio ukusne stvari i uz to lljupke žene koje umeju da ih pripreme. Sidi, ti se sviđaš ovim Persijankama. Ne bi ti inače poslale ova divna jela. Oženi se njima da bi ti večno morale ovako kuvati!- Hadži Halefe Omare, ostavi me na miru, jer ću od ushićenja zbog tvoga predloga zaboraviti da ove poslastice podelim s tobom.On je u znak odbijanja podigao svih deset prsta na rukama, dok mu je voda tekla iz usta.- Neka me Alah sačuva od greha da ti otmem uživanje koje će ti pružiti ta jela, sidi! Ja sam bedni sin148Arabije, a ti si veliki emir iz Nemzistana. Mogu ja pričekati dok mi u raju hurije1 ne spreme takvu čorbu._ . AH dotle treba dugo čekati, Halefe. Podelićemo'- Dovodiš me u iskušenje, sidi, iznad mojih snaga! Ja još nikad nisam jeo poslastice iz Farsistana (Persije).- Onda sedi. Ja ću uzeti kafu, hleb i meso, a ti ćeš jesti kruške i proizvode alvadžije.- Ali oni su tebi namenjeni.- Ja mislim da si ti moj sluga, Halefe?- Najodaniji sluga na svetu, sidi.- Onda me poslušaj, ako nećeš da se razljutim.- Na tako strogu zapovest ne smem biti neposlušan. Njegova poslušnost je bila tako vatrena da je slatkiekstra-dodatak vrlo brzo iščezao ispod njegovih brkova. Znao sam da je moj mali Halef u neku ruku sladokusac

kome sam ovim malenkostima pružio veliko uživanje.Uskoro su se i naši lovci vratili sa bogatom lovinom. Persijanac me je srdačno pozdravio i uputio se svojim ženama, noseći im divljač.Englez je seo pored mene.- Šta? Tek sad ustali! Vidim po kafi - poče on.- Zaista, opet sam vrlo dugo spavao.- Well! Živimo ovde kao u zemlji dembeliji. Koliko će to još trajati, master?- Sve dok ne krenemo dalje.- Vickasto, genijalno, duhovito u najvećoj meri! A kuda ćemo onda, master?- Šta biste rekli ako krenemo u Bagdad?- Slažem se. Želeo bih da iziđem iz ovih planina. A posle Bagdada?- Videćemo! Još nije sigurno da li ćemo ići u Bagdad. Ja sam mislio samo na kretanje u pravcu Bagdada.• - Svejedno. Samo dalje odavde! Sada se pojavi ljupka »aloja«. Predala je Mirzinim tetrebe na čišćenje. Iza nje se pojavi njen gospo-rajske vile.149dar. Mahnuo mi je rukom i laganim koracima izišao iz logora. Ja kretoh za njim. Seo je na mahovinu u hladovini između dva drveta, i pokazao mi rukom da sednem pored njega. Ja to učinih, i on otpoče razgovor:- Emire, ja imam poverenja u tebe, zato me saslu-šaj. Ja sam begunac. Ne pitaj me ko je bio moj otac. On je iznenada umro nasilnom smrću, a njegovi prijatelji su šaputali da je ubijen stoga što je nekom drugom stao na put. Ja, njegov sin, osvetio sam ga i morao sarn sa svojima da bežim. Prethodno sam svu svoju imovinu od vrednosti, koju sam mogao da spasem, natovario na nekoliko kamila i te kamile, pod zaštitom vernog čoveka uputio preko granice persijske države. Mi smo išli za njima drugim putem. Znao sam da će nas goniti i zato sam namerno pred goniocima zametnuo trag, krenuvši kroz divlji Kurdistan. Reci mi sada, emire, hoćeš li da me pra-tiš, ukoliko tvoj put ide mojim pravcem? Ali dobro razmisli i ne zaboravi da sam ja begunac. On zaćuta, i ja mu odmah odgovorih:- Hasane Ardžir-Mirzo, pratiću te sve dok budem od koristi tebi i tvojima.On mi pruži ruku i reče:- Hvala, emire! A tvoji drugovi?- Oni idu sa mnom. Smem li da te upitam kuda nameravaš?- U Hadramaut.Hadramaut! Ova reč me je naelektrisala. Taj neispitani opasni Hadramaut! Sva malaksalost i neraspoloženje odjednom su iščezli i ja živahno počeh da ga ispitujem:- Da li te tamo neko čeka?- Da. Imam tamo prijatelja kome sam poslao glasnika.- Smem li te pratiti u Hadramaut? - upitah ga na to.- Zar toliko daleko, emire? Takvu žrtvu ne bin smeo tražiti ni od najboljeg prijatelja.- Nije to žrtva. Ja bih te vrlo rado pratio, samo ako nisi protivan.150__Dobro mi došao, gospodine! Ostani s nama dokleA ti se bude svidelo. Ali moram još da ti kažem da ću nre odlaska u Hadramaut posetiti Kerbelu. p __ Kerbelu? Dabome, sada je početak meseca muhama, a desetog dana tog meseca je u Kerbeli veliki praznik hodočašća.__ Jeste. Karavana mrtvih je odavno na putu. I jaidem u Kerbelu da pokopam oca na mestu Huseinovog mučeništva. Kao što vidiš, skoro je nemoguće da naspratiš!- Zašto nemoguće? Zato što sam hrišćanin i ne smem da idem u Kerbelu. Ali ja sam već bio u Meki, mada je tamo dozvoljen pristup samo muslimanima!- Iskidali bi te, kad bi te otkrili u Kerbeli!- I u Meki su me otkrili, ali me ipak nisu iskidali.- Ti si odvažan čovek, emire! Ja znam da se moj otac smirio u naručju Alahovom, pa svejedno da li je pokopan u Teheranu ili u Kerbeli. Što se mene tiče, >ja nikada ne bih išao na hodočašće u Kerbelu, Nedžef ili Meku, jer su Muhamed, Alija, Hasan i Husein bili ljudi kao što smo mi. Samo, ja moram verno ispuniti zaveštanje svoga oca, koji je želeo da bude pokopan u Kerbeli, i stoga ću se priključiti karavani mrtvih. Ako želiš da ideš sa mnom, ja te neću odati, a neće ni moja žena. Ali moje sluge ne gledaju na proroka mojim očima. Oni bi te prvi ubili.- Samo ti to prepusti meni. Gde ćeš se sresti sa Svojim kamilama?- Je H ti poznat Gadim kod Bagdada?- Persijski grad? Poznat mi je. On leži na desnoj obali Tigra, preko puta Madima, i povezan je s Bagda-Qom karavanskim putem.i v ~~ Tamo će me sačekati moji kamilari. Oni nose i les moga oca.

J^-^nda ću te zasad pratiti dotle. Posle ćemo videti dalje. Misliš li da ti u Gadimu ne preti opa-ali x m se da ne preti. Gonjen sam, to je tačno,oagdadski paša me ne bi izručio.151- Nemaj ti vere ni u jednog Turčina i ni u jednog Persijanca. Dosad si mudro i oprezno išao kroz Kurdistan. Zašto sada da napustiš tu mudru opreznost? Ti možeš stići u Kerbelu, iako se ne priključiš karavani mrtvih.- Ali ne znam puta.- Ja ću te voditi.- Poznaješ li ti staze i puteve?- Ne poznajem, ali naći ću ih. Alah me je snabdeo darom da bez vođe pronalazim mesta u kojima nikad nisam bio.- Opet je nemoguće, emire. Ja moram ići u Gadim, gde me čekaju moji ljudi.- Onda otiđi tamo tajno, a posle se ukloni od Bagdada i karavane mrtvih.- Nisam ja kukavica, gospodine. Zar moji ljudi treba da pomisle da se ja plašim?- Dobro. Ti si odvažan čovek! Tu se slažemo i puto-vaćemo zajedno.- Pristajem, emire, ali pod jednim uslovom. Ja sam bogat, vrlo bogat, i zahtevam da sve što ti bude potrebno uzimaš samo od mene!- Onda ću ja biti tvoj plaćeni sluga.- Nećeš biti sluga. Ti si moj gost, moj brat, a tvoja ljubav će mi dozvoliti da se o tebi brinem. Kunem ti se Alahom da neću s tobom jahati ako ne pristaneš na ovaj uslov!- Tom zakletvom si me prisilio da ispunim tvoju želju. Ti si pun dobrote i poverenja prema meni, mada me ne poznaješ.- Zar misliš da te ne poznajem? Ta žar nas nisi ti .spasao iz ruke Bebeja? Zar mi nije Amad el Gandur pričao o tebi? Ostaćemo zajedno i ja ću za ono malo što mogu da ti pružim primiti od tebe blaga za kojima sam dosada uzalud težio, jer nisam našao nikog ko bi ih pose-dovao - duhovna blaga. Ja nisam baš običan Persijanac, emire, ali s tobom se ne mogu uporediti. Meni je poznato da u tvojoj zemlji dečak ima više znanja nego kod nas čovek, i da vi raspolažete dobrima za koja mi nikad nismo152ni čuli. Meni je poznato da je naša zemlja prema vašoj prava pustinja i da najsiromašniji vaš čovek ima više prava'nego vezir od Farzistana. Poznato mi je još i više, a ja znam zašto je to sve tako, vi imate majke, vi imate žene. Mi nemamo ni jedno ni drugo. Dajte nam dobre majke, pa će se naša deca uskoro moći meriti s vašom. Majčino srce je tie u koji dečji duh pušta svoj koren! Ovde se podigao na noge i počeo glasno da kune proroka što je muslimanskim ženama oduzeo sva ljudska prava. Srećom, nijedan njegov sluga nije ga čuo. Zatim mi se ponovo obrati:- Poznaješ li ti put odavde do Bagdada?- Nisam njime još jahao, ali ipak neću zalutati. Postoje dva pravca. Jedan prema Hamrin planini, na jugo-zapadu, a drugi duž Dijala, sve dole do Gadima.- A koliko ima, po tvome mišljenju, odavde do Gadima?- Prvim putem možemo stići za pet dana, a drugimbićemo tamo već za četiri.- Vode li ti putevi kroz naseljene krajeve?- Da, i baš zato mi se čini da su najbolji,- Znači, postoje i drugi putevi.- Dabome. AH tada bismo morali jahati krajevima po kojima se skitaju samo pljačkaški Beduini.- Iz kojih plemena?- Uglavnom iz plemena Džerboa. Ali preko njihovih granica ponekad zaluta i poneka grupa Beni Lama.- Bojiš li se njih?- Da li se bojim? Ne! Ali razborit čovek od dva puta bira sigurniji. Ja imam pasoš sultanov i taj pasoš se priznaje duž Dijale i zapadno od ove reke. Ali on ne važi kod Džerboa.- Ipak bih ja išao usamljenim putem, pošto sam begurmc. Ne bih želeo da me progonitelji stignu sada kad sam već skoro stigao na persijsku granicu.- Možda je tako, ali nemoj zaboraviti da će put kroz stepu bez rastinja pod žarkim suncem biti vrlo tego-za tvoje žene.153- One se ne plaše ni gladi ni žeđi, ni vrućine ni mraza, one se plaše samo da ja ne budem uhapšen. Mi nosimo mešine sa vodom i zalihe hrane bar za osam dana.- Možeš li se stvarno pouzdati u svoje ljude?- Sasvim, emire.- Dobro, onda ćemo putovati kroz oblast Džerboa. Alah će nas štititi. Uostalom, čim siđemo u ravnicu, vrlo brzo ćemo napredovati. Tvoje kamile ovde s mukom savlađuju brdovit teren. Dakle, sada smo se sporazu-neli, i

treba samo da sačekamo dok nam naše rane ne dozvole da krenemo na put.- A sada mi ispuni jednu molbu - reče Persijanac snebivljivo. - Ja sam se na polasku vrlo bogato snab-deo svim potrebnim stvarima. Na dalekim putovanjima odeća se mnogo čepa. Znam da do Hadramauta neću naći dobar bazar, stoga sam poneo zalihu odela. Vaše haljine ne odgovaraju više vašem dostojanstvu. Zato vas molim, uzmite od mene sve što vam treba.Ovaj predlog mi je u isto vreme bio i dobrodošao, i pomalo opasan. Mirza je imao pravo. Nas trojica ne bismo se smeli pojaviti među civilizovanim ljudima, a da nas ne smatraju za prave probisvete. S druge strane, znao sam da Englez neće primiti poklon, a i meni je čast branila da odmah prvog dana zloupotrebim širokogrudo prijateljstvo Persijančevo. Uostalom, bilo mi je sasvim svejedno u kakvom će me odelu videti poneki Arapin. Pravi Beduin ceni čoveka po konju a ne po ogrtaču, i ja sam bio uveren da će mi u ovom pogledu svi zavideti. U najgorem slučaju, mogao bi me neki sin pustinje držati za konjokradicu, a to bi po mome mišljenju, pre bila čast nego sramota. Stoga odgovorili Mirzi:- Hvala ti! Znam da si voljan da nam pomogneš, ali ja te molim da tek u Gadimu porazgovaramo o tome. Za Džerboe su naša odela još dobra. A moći ćemo ih nositi i sve do Bagdada. Ja mislim da ćemo ...Zastadoh, jer mi se učinilo kao da sam u dudovom grmu iza dva velika hrasta čuo neki šum.154__ Budi miran, emire. To je neka životinja. Možda*ptica. IH gušter. Ili zmija.- Ja sam proučavao svaku vrstu šumskih šumova. Ovo nije bila životinja, nego čovek.U nekoliko skokova obišao sam žbun i uhvatio čo-veka koji je upravo hteo da umakne. Bio je to jedan od. persijskih slugu.- Šta ti radiš ovde? - upitah ga ja. On ništa ne odgovori.- Govori, ili ću ti ja odrešiti jezik!Sada on zinu, ali se ču samo neko neartikulisano-mucanje. Stiže i Mirza, pa kad ugleda čoveka, reče:- A, to je Saduk? On ne može odgovoriti, on je nem.~- Ali šta on traži ovde u dudovom žbunu?- Kazaće mi on. Ja njega razumem. Obrativši se slugi, Mirza ga upita:- Šta tražiš ovde, Saduče?Upitani otvori ruku i pokaza nekoliko travki i venja,. i pokuša da se gestovima objasni. •- Odakle si došao? Saduk pokaza unazad, suprotno od logora.- Jesi li znao da se mi nalazimo ovde? Sluga odrečno klimnu glavom.- Jesi li čuo šta smo razgovarali? On odgovori istim znakom.- Onda idi, i nemoj nikad više da mi smetaš! Saduk se udalji, a njegov gospodar mi objasni:- Alvah je naredila Saduku da traži venju, divlji^ luk i druge trave koje su joj potrebne da spremi tetreba za ručak. On se sasvim slučajno našao ovde.- I osluškivao naš razgovor - dobacih ja.- Pa zar nisi video da je to odrekao?- Ja mu ne verujem.- Oh, on je pouzdan!- Njegovo lice mi se ne sviđa. Čovek sa takvom« uglastom bradom je neiskren. To je možda predrasuda,, ali dosad se nisam prevario. Je li on nem od rođenja?- Nije.155*!ц|l- Kako je onda izgubio govor?Mirza se malo ustezao da mi odgovori, ali je najzad rekao:- On više nema jezika.- Ah! A pre je mogao govoriti? Otsekli su mu Jezik?- Na žalost! - odgovori Mirza uzdržano.Setih se s jezom surovosti, srećom sada već retke, iako se prestup učinjen jezikom kažnjavao sečenjem ili čak čupanjem ovog organa. Ovo nečoveštvo nekad je bilo uobičajeno na Istoku.- Hasane Ardžir-Mirzo, - počeh opet ja - vidim ,da o ovoj stvari ne voliš da govoriš. Ali meni se ovaj .Saduk ne sviđa. Ja mu nikad ne bih poklonio svoje pove-renje. I njegovo prisustvovanje našem razgovoru čini mi se sumnjivo. Ja nisam radoznao čovek, ali sam navikao •da u opasnim trenucima obratim pažnju i na najsitnija dešavanja. Molim te, ispričaj mi kako je on izgubio jezik.- Ja sam ga proverio, emire. On je veran i pošten. Ali ću ti ipak ispričati šta je pobudilo moga oca da ga kazni na ovaj način." - Tvog oca? Oh, to je važno!- Varaš se, emire! Ovaj Saduk je u mladosti bio kmankaš, strelac moga oca, i dužnost mu je bila da pre- i Bosi

njegove zapovesti, vesti i druge poruke. Stoga se \ mnogo kretao po kući muštaheda1 i tamo video njegovu * ćerku. Ona mu se svidela, a on je bio lep čovek. Preskočio je baštenski zid, kad ju je video u cvečnjaku, i drz-nuo se da joj govori o svojoj naklonosti. Muštahed se nalazio skriven u blizini i naredio je da ga zatvore. Iz obzira prema mome ocu, nije bio predat Urf-sudu, kojibi ga osudio na smrt, ali se on ogrešio jezikom i mušta-lied je bezuslovno tražio da mu otac odseče jezik. Otac je morao da se povinuje muštahedu, pa je pozvao maj-1 Vrhovno svešteno lice u Persiji.156čunigara - apotekara, koji je u isto vreme bio i čuveni lekar, i koji je strelcu odsekao jezik.- Takva kazna je gora od smrti. Je li Saduk odonda bio stalno u službi tvog oca?.- Jeste. Svoje bolove podnosio je sa stprljivom> odanošću, jer je on blage naravi. Ali ovaj čin je bio proklet.- Kako to?- Muštahed je umro od otrova, lekari su ga našli mrtvog pred vratima njegove apoteke, a devojka se udavila za vreme jedne vožnje po reci, jer je čamac nekog zakukuljenog čoveka prevrnuo njen.- To je vrlo čudnovato. Jesu li trojica ubica otkriveni?- Nikada. Ja znam šta ti sada misliš, emire, ali tvoja slutnja je neopravdana. Saduk je u ono vreme stalno pobolevao, i upravo u ona tri dana, kada je ono troje našlo smrt, on je bolestan ležao u svojoj sobici,- Ni tvoj otac nije umro prirodnom smrću?- Poginuo je na putu. Saduk i jedan poručnik bili su u njegovoj pratnji kada su bili napadnuti. Jedino se Saduk spasao. Bio je ranjen, a moj otac i poručnik su poginuli.- Hm! A zar Saduk nije video ubice?- Bilo je tamno. Jednog napadača poznao je po* glasu - bio je to najveći neprijatelj moga oca.- Na kome si se ti osvetio?- Sudije su ga oslobodile kazne, ali on je - mrtav! Jasno se videlo na Mirzinom licu kakvom je smrćuumro ovaj neprijatelj. Prezrivo je podigao ruku i rekao:- Sve je to prošlo. Hajde da se vratimo u logor. On ode, a ja malo zastadoh, jer ovo što sam čuo obu-zelo mi je misli. Ovaj Saduk jejbio ili vrlo plemenit čo-vek, kakvih je malo na svetu, ili vrlo podao zločinac. Ni-sam ga smeo gubiti iz vida. Kad sam najzad stigao u logor, svi su bili zaposleni oko ručka. Rekoh Englezu da bih želeo da sa Persijancem jašem u Bagdad i u Ker-157belu, i on odmah izjavi da je spreman da nam se pridruži na ovom opasnom putu.Rana mi danas ni najmanje nije dosađivala. Osećao sam se sasvim dobro i zato sam se latio puške da, po podne, u pratnji svoga psa malo obiđem okolinu. Ser Devid Lindzej hteo je da mi se pridruži, ali ja sam više voleo da budem sam. Po staroj dugogodišnjoj navici hteo sam da ispitam bezbednost našeg logora. Pri tome je najvažnije sakriti sopstveni trag, a ispitati da li se negde ne nalaze neprijateljski tragovi. Stoga sam nekoliko puta obišao logor, i najzad sišao na reku. Tu sam primetio da je trava na obali reke vrlo upadljivo zga-žena. U trenutku kada sam hteo da priđem bliže, čuh iza sebe šum granja.Brzo se sakrih iza gustog žbunja i prignuh se zemlji. Čuo sam korake - nemi Persijanac izišao je iz žbunja, osvrnuo se unaokolo, i, ne prirnetivši nikoga, uputio se ka reci na isto ono mesto koje mi je malopre palo u oči. Tamo je tapkao unaokolo po travi i odmah se vratio. Pre nego što je stigao do žbunja, bacio je oštar, vrlo upadljiv pogled na dva mesta u žbunju i hteo da Šmugne mimo mene.Ali ja sam ga levom rukom već ščepao za prsa, a desnom ga udario po obrazu, tako da sam slomio njegovu otpornost.- Haintkar, izdajico! Šta radiš ovde? - prasnuh ja.Doduše, on nije umeo da govori, i nerazumljivi glasovi koje je izustio više su bili posledica njegovog zapre-pašćenja nego neke namere da objasni svoj postupak.- Vidiš li ovu pušku? - upitah ja. - Ako odmah ne učiniš ono što ću ti narediti, streljaću te! Uzmi svoju šubaru, zahvataj njome vodu i sipaj je na pogaženu travu, da bi se opet brzo uspravila. Pomozi se i rukama!On pokaza rukama kao da se brani ili izvinjava. Ali čim ja skidoh pušku s ramena on posluša, gledajući jednim okom na ono što radi, a drugim u cev moje puške.- A sad hajde, - rekoh ja - da zavirimo malo u šta si ti ovde onako upadljivo gledao!"158Potražih ona dva mesta na koja je malopre pao njegov pogled i primetih na dva grma, udaljena dvadesetak koraka, po jedan čuperak trave.- Vidi, neki znak! Vrlo interesantno! Skini ovu travu i baci je u reku!On posluša.- Dobro. Hajdemo sada u logor. Napred! Ako pokušaš da bežiš, dobićeš kuglu u glavu, ili će te moj pas iskidati!Slutnje me, dakle, nisu prevarile: ovaj čovek je bio izdajnik, mada je to trebalo bolje dokazati. Čim smo stigli u logor, poslao sam po Persijanca.- Šta je? - upita ovaj. - Zašto držiš Sadika za ogrtač?

- Zato što je moj zarobljenik. On huće da te uništi. Tebe progone, a on progoniteljima ostavlja znakove o tvome boravištu. Zatekao sam ga kako gazi travu na obali reke, a na žbunju su visili čuperci trave kao znaci kuda se treba probiti do našeg logora.- To je nemoguće.- Ali, kad ti ja kažem! Ispitaj ga, ako ga možeš razumeti!On postavi uhapšeniku mnogo pitanja, ali iz svih gestova i znakova kojim je ovaj odgovarao nije mogao razabrati ništa drugo nego kao da Saduk ne razume zašto ga ja optužujem.- Vidiš li, emire, da je nevin! - reče Mirza.- Dobro. Onda ću ja uzeti stvar u ruke! - rekoh ja. - Nadam se da ću uspeti da te uverim da je ovaj čovek izdajica. Uzmi svoju pušku i pođi s nama. AH pre toga reci svojim ljudima da će moji prijatelji ubiti svakoga koji bi priskočio Saduku u pomoć. Moji ljudi ne znaju za šalu. Dole, na ivici žbunja, postavi stražara dok se mi ne vratimo da bi obavestio druge ako se ukaže neka opasnost.- Hoćemo li jahati ili ići peške?159- Koliko je udaljeno odavde vaše poslednje logo rište?- Jahali smo više od šest časova.- Onda, danas ionako tamo ne možemo stići. Ići ćemo peške.On ode po svoju pušku. Ja dadoh potrebna uputstva Halefu i Englezu. Oni vezaše uhapšenika i uzeše ga između sebe. Sada je on bio u sigurnim rukama i ja sam mogao da se bez brige udaljim.Najpre smo se uputili niz dolinu ka reci. Na polovini ovog kratkog puta zastadoh iznenađen, jer je na drveni crvene bukve visio isti onakav čuperak trave kao što su bila ona dva što ih je Saduk morao da baci u reku.- Stani, Mirzo! Šta je ovo? - upitah ja.- Trava - odgovori on.- Raste li ona na drveću?- Ko li je ovo samo obesio ovde?- Saduk. Hajdemo sada dvadeset stopa udesno. Tamo je sigurno drugi znak.On pođe za mnom, i moje se naslućivanje potvrdi.- Možda je ovo i pre vas bilo ovde - reče Per-sijanac.- O, Hasane Ardžir-Mirzo, prava je sreća što sam samo ja čuo te tvoje reci! Zar ne vidiš da je ova trava zelena i još sasvim sveza? Spustimo se sada dole do reke, gde sam na istom odstojanju našao iste ovakve znake. Ovaj čovek je propisno označio dvadeset stopa širok put od reke do logora. Tamo bi nas napali i pobili, i mi bismo platili glavom isto onako kao što su morali platiti tvoj otac, apotekar, muštahed i njegova ćerka.- Ako bi to bilo tačno što ti govoriš!- Tačno je! Jesi li ti dobar pešak, i da li se možeš pouzdati u sebe da ćeš pronaći isti onaj put kojim ste od vašeg poslednjeg logorišta došli ovamo?r>„ ™tvrdi i jedno i drugo.i smo uzvodno i uskoro stigli do onog mestas Hadedinima i ostalim drugovima logorovaoto smo Persijancima priskočili u pomoć. MJonda došli sa severa, a ovde je reka skretala na istok, i smo krenuli tim pravcem. Odmah iza okuke primetio s desne strane veliku vrbu, sa čijeg su stabla bila jzguljena dva kaiša kore.- U kakvom rasporedu ste obično jahali? - upitah Ja.- Ženske nosiljke bile su u sredini, a ljudi, pode-Ijeni u dva odreda, išli su napred i pozadi.- U kome je odeljenju bio Saduk?- Uvek u zadnjem. On je često zaostajao, jer voli cveće i travke i posmatra ih.- Zaostajao je on da bi neprimetno tvojim gonio-dma ostavljao znakove. Veliki je on prepredenjak!- Gde su znakovi?- Eno ih tamo na vrbi! Hajdemo dalje!Išli smo četvrt sata. Sada je reka bila triput šira nego pre, pa stoga i plića, i tu je bio gaz kojim se ona mogla vrlo lako preći. Tu je Mirza zastao i pokazao na mladu brezm, čija je krošnja bila nalomljena.- Da i ovo nije neki znak? - upita on smeška-jući se.Ja osmotrih drvce.- Jeste. I ovo je znak. Pogledaj samo stabalce! Isto tako i stabla okolnih drveća. Osmotri i okolna brda i vide'ceg da ovde vetar obično duva sa zapada. Vetar sa ^vera, juga ili istoka ne može ovde biti toliko jak da bi lnoEao slomiti krošnju ovog vitkog drvceta. A ono je ipak s*onaljeno, i to tako da pokazuje na zapad. Zar ti to net\ u oči?- Svakako, emire.A sada pogledaj prelom. Još je sasvim beo i vero-*o je nastao u vreme kada ste vi ovuda prolazili. Po-jih dana ovde nije duvao vetar koji bi mogao slo-ovu brezu. Slomljena krošnja pokazuje na zapad, na aV ac kojim ste vi išli. Hajdemo sada dalje!

- Da zaplivamo?- Zašto da zaplivamo?-- Mi smo ovde prešli reku.UOA^ Bagdada do Stambola Jg-j- Možda ne treba plivati. Reka je vrlo plitka. Hajde da je razgazimo, i videćeš da ćemo tačno na mestu gde ste vi zagazili na konjima u vodu opet naći znakove.Vezali smo odela u zavežljaje koje smo stavili na glave. Voda nam je čas stizala do preko kolena, čas malo više. Samo jedanput stigla mi je do ispod pazuha. Ćim smo prešli reku, Mirza se mogao uveriti da je moja pret-postavka bila tačna, jer je nekoliko divljih loza bilo savijeno i vezano kao simbol otvorene kapije.- Je li Saduk imao vremena da se time ovde bavi? - upitah ja.- Da. Sećam se. Kamile nisu htele da zagaze u vodu. Dugo smo se s njima mučili. Saduk je sjahao s konja da bi jednu kamilu preveo preko vode, a zatim se sam kao poslednji vratio po svoga konja.- Kakvo lukavstvo? Još uvek mi ne veruješ?- Počinjem već da se slažem s tobom, emire. Ali kakve je znakove mogao ostaviti u ravnici gde je samo trava?- I to ćemo videti. Kojim pravcem ste došli na ovo mesto?- Iz pravca izlaska sunca. Tamo preko----o, emire,šta je ono? - On pokaza rukom na istok. Ja pogledah u tom pravcu i spazih crnu liniju koja kao da se pravo prema nama približavala.- Jesu li ono jahači? - upita Persijanac.- Dabome! Hajdemo brzo natrag preko vode, jer ovde nema skrovišta za nas. Tamo preko ima stenja i gustog žbunja.Prelaz natrag brzo smo izveli. Tamo smo potražili siguran zaklon, iz koga bismo lako mogli osmatrati pri-došlice. Tek tu smo imali vremena da se opet obučemo.- Koji li su ono ljudi? - upita Mirza.- Hm! Ovo svakako nije karavanski put, ali za gaz mogu i drugi da znaju. Moraćemo sačekati.Jahači su se približavali korakom onoj tamo obali. Bili su nam sada toliko blizu da smo mogli raspoznati njihova lica.162- Derig - jao meni! - prošaputa Persijanac. - To su persijske trupe.- Na turskom tlu? - upitah ja sumnjičavo.- Ta zar ne vidiš da se nose kao Beduini?- Jesu li to ihlati1 ili milicionari?- Ovo su ihlati. Ja poznajem njihovog starešinu. On je nekad bio moj potčinjeni.- Ko je on?- To je subaša - kapetan Maktub Aga, drski sin Ejub Kana.Vrlo jasno smo videli kako komandir pažljivo osmatra onu kapiju od divlje loze. Zatim se obratio svojim ljudima, pokazao im na lozu i poterao konja u vodu. Drugi su krenuli za njim.- Gospodine, - prošaputa Persijanac vrlo uzbuđen - ti si u svemu imao pravo. Ovi su ljudi poslati u poteru za mnom. Tamo je, eno, i pendžabaša - poručnik Omram, bratanac Sadukov. Alah, kad bi nas ovde našli! Da nas ne izda tvoj pas?- Neće nas izdati. On će ćutati.U odredu je bilo trideset ljudi. Vod im je bio neki div-Ijačan, drzak momak. On zastade kod breze i nasmeja se.- Do sto đavola! Hodi ovamo, pendžabašo, i vidi koliko je pouzdan brat tvoga oca. Evo novog znaka! Sad ćemo nizvodno. Napred!Projahali su mimo nas, a nisu nas prime tili.- No, Mirzo, jesi li se sada uverio?- Sasvim - odgovori on. Ali sada nije vreme razgovora; treba delati!- Delati, ali šta? Ne možemo ništa preduzeti, nego pažljivo krenuti za njima.Napustili smo skrovište i krenuli za ihlatima kriomice. Srećom, oni su jahali vrlo sporo. Posle četvrt časa stigli su na staro logorište, odakle je Muhamed Emin od jahao u svoju smrt. Tu su zastali i ispitivali tragove logorovanja.1 Ihlati - milicija tada regrutovana iz nomadskih plemena, a milicionari su regrutovani po gradovima."* 163Mi smo brzo šmugnuli desno u žbunje i produžili napred što smo brže mogli. Put za koji je trebalo deset minuta pretrčali smo za pet i našli se u svome logoru. Ja sav preznojen, a Mirza žestoko zadihan. Jednim pogledom sam se uverio da je sve u redu.- Svi mirno! Neprijatelj se približava! - naredi Persijanac.Zatim skočismo kroz žbunje dole do našeg stražara. Posle nepunog minuta pojaviše se progonioci i zastadoše sučelice prema nama.- Ovde bi bilo lepo mesto za odmor - reče suz-baša. - Šta ti misliš, Omrame?

- Dan se priklanja noći! - odgovori pendžabaša.- Dobro, ostaćemo ovde! Vode i hrane imamo u izobilju.To nisam očekivao. To je bilo opasno za nas. Doduše, uklonili smo sve tragove, ali na mestu gde smo proveli prvu noć ostala je od logorske vatre izgorela trava i pocrnela zemlja i to nismo mogli sasvim sakriti. Primetio sam inače da se na mestu koje je Saduk utapkao trava prilično, ali još ne sasvim, podigla.- Alah il Alah, šta ćemo sada? - upita Mirza.- Trojica nas je mnogo. Mogu nas lako otkriti. Dosta je jedan. Taj jedan želim da budem ja. Povedite sa sobom psa. Vratite se u logor spremite se za borbu. Ako čujete pucanj revolvera, ostanite mirno tamo. Ali ako čujete glas moje puške, onda se nalazim u opasnosti, i morate mi priteći u pomoć. Hadži Halef Omar neka mi tada donese moju tešku pušku.- Emire, ne mogu da te ostavim u ovakvoj opasnosti! '- Ja sam ovde bezbedniji nego tvoji tamo gore. Hajde. Smetaš mi.On se sa svojim slugom i psom pope gore, a ja ostadoh sam. To mi je bilo drago i mnogo udobnije nego da mi neko neiskusan dosađuje. Bio bih samo onda u opasnosti ako bi se suzbaša setio da naredi da se pretraži žbunje. Ali ovaj persijski kapetan nije bio nikakav indi-164ianski poglavica: to sam video po njegovom nemarnom načinu logorovanja.Konje su rasedlali i pustili ih. Oni su odmah pojurili vodi i razišli se kud koji. Verovatno su konji poznavali glasove svojih jahača, koji su pobacali svoja koplja, razbacali u neredu stvari oko sebe i opružili se kojekuda po travi. Samo je pendžabaša obišao teren i tako otkrio trag naše vatre. On se sagnu da ga razgleda i uzviknu :- Sto mu gromova! Šta sam ovde našao?- Šta? - upita njegov pretpostavljeni, skočivši na noge.- Ovde je gorela vatra. Ovde su noćili.- Aliluja! Slava bogu! Gde?- Evo ovde.Suzbaša žurno priđe, razgleda mesto i potvrdi tač-nost otkrića. Zatim zapita:- A postoji li znak?- Ne vidim nikakav znak, - odgovori poručnik. - Valjda Saduk nije imao mogućnosti. Sutra ćemo valjda naći neki. Ovde možemo i mi naložiti vatru. Uzmite brašno i umesite hleb.Kad sam video kako ovi vojnici bezbrižno gazduju, uverio sam se da se od njih ne treba ni najmanje plašiti. Naložili su ogromnu vatru, zamesili gustu kašu od brašna i vode iz reke, gnječili je, stiskali i valjali, i onda na vrhovima kopalja držali nad Vatrom. To je bio hleb koji su, pola prešan a pola izgoreo, prožderali kao gladni vukovi.Kako bi tek ovim braniocima otadžbine prijala hran-" •* u'susna čorba od graška sa kobasicom! Ali ovaj im je bio čitava večera.w^ Se smra^uo' odverglali su svoje molitve, zatim "liže ukrug oko vatre da bi, hiljadu i prvi put, pre-Pricavali svoje bajke iz Hiljadu i jedne noći. Video sam Sam oУ^е skoro suvišan i bešumno sam se povukao ? u naš logor. Ovde nije bilo vatre. Svaki je, spreman zm đ w sec*eo na svome mestu. Saduk je još ležao nili "alefa i Engleza. Udvostručili su mu veze i zače-vui usta.T165- Kako je, emire? - upita Mirza.- Dobro - odgovorih ja.- Jesu li otišli?- Nisu.- Pa kako je onda dobro?- Dobro je zato što su ovi ihlati, zajedno sa svojim Maktub-agom, najveći glupači koje sam ikad video. Ako budemo mirovali noćas, oni će ujutro otići i neće nam ni najmanje dosađivati. Halefe, da li bi s takvom nogom mogao da siđeš?- Mogao bih, sidi.- Onda ih predajem tebi, jer u tebe se mogu najbolje pouzdati. Ostaćeš dole dok te ja ne smenim.- Gde ćemo se naći?- Oni su naložili vatru, a tačno iznad vatre nalazi se stara zakržljala pinija. Tu ćemo se naći.- Evo idem, sidi. Pušku ću ostaviti ovde. Ona mi. samo smeta. Moj nož je oštar i šiljast, i ako bi se neki od ovih glupaka usudio da mi se približi gore, sećaće se dole u džehenemu, Hadži Halefa Omara! Alahi, valahi, talahi! Tako mi boga!On se tiho odšulja. Njegov sused Englez uhvati me za ruku:- Gde vam je pamet, master? Ja ovde sedim i ni slova ne razumem. Ja znam da dole sedi gomila Persija-naca i ništa više. Recite, najzad, u čemu je stvar!Ja mu ukratko objasnih sve šta se desilo, ali Mirzi se učinilo da naš razgovor suviše dugo traje, pa me prekide

pitanjem:- Emire, da li bih smeo samo da pogledam ihla te?- Umeš li da se bešumno krećeš preko korenja, kroz lišće, granje i šiblje? - upitah ga ja umesto odgovora.- Mislim da umem i biću oprezan.- Umeš li da zadržiš kašalj i kijanje?- To je nemoguće.- Nije nemoguće, a nije ni teško, ako si se u tome izvežbao. Ipak ćemo se drznuti i krenuti. Možda ćemo moći da prisluškujemo i čujemo nešto važno. Ako te166nešto nadraži u grlu ili nosu, pritisni snažno usta uz zemlju i pokrij glavu. Ako hoćeš da se nekome prišunjaš, nemoj tada disati kroz nos, pa nećeš ni kijati. A ako moraš u blizini neprijatelja kašljati, onda, zavijene glave, kašlji u zemlju, i, ako je noć, podražavaj glas buljine. Ali pravi, iskusni izviđač neće nikada ni kašljati ni kijati. Hajdemo!Šunjao sam se napred, a on je išao za mnom. Trudio sam se da uklonim s puta sve što bi mu moglo smetati, i tako smo pored Halefovog stajališta srećno stigli dole na rub žbunja, gde smo se lako sakrili u dubokoj senci grma. Samo dvanaest koraka odvajalo nas je od rasplamsale vatre neprijatelja. Njihovi oficiri sedeli su s jedne strane vatre, a ostali u polukrugu oko nje. Ponekad, plamen bi osvetlio i ponekog konja. Oni su se razišli i pasli unaokolo, ili već ležali na zemlji.Hasan Ardžir-Mirza nije dao od sebe ni glasa. Ali sam po njegovom disanju video da je uzbuđen. On je svakako bio hrabar i iskusan u upotrebi oružja, ali u ovakvom položaju, kakav je sada, još nikad se nije nalazio. I moje je'srce ubrzano kucalo kada sam prvi put uhodio četu Sijuksa koji su pošli da me uhvate. Naravno, sada sam postao hladnokrvniji.Ihlati, ubeđeni da su potpuno sami u ovom kraju, govorili su glasno, i njihov razgovor morao se čuti i na drugoj strani reke. Upravo kad smo stigli na našu osma-tračnicu, upitao je pendžabaša:- Hoćeš li da ga uhvatiš živog?- Ako budemo mogli, svakako!- I da ga živog vratiš?- Nisam valjda lud. Recite, ljudi, hoćete li ga mrtvog ili živog?- Mrtvog - začu se u krugu.- Naravno, mi imamo naređenje da ga gonimo, pa ako ga ne uhvatimo živog, da bar donesemo njegovu glavu. Ako ga vratimo živog, onda ćemo morati predati i sve što ima kod sebe. A ako donesemo samo njegovu glavu, neće nas pitati za sve ostalo.167- Kažu da je potovario sav svoj novac i sve svoj« dragocenosti - primeti poručnik.- Jeste, ovaj sin prokletog serdara bio je vrlo bogat. On je svoje blago natovario ha osam ili deset kamila. Naš će plen biti bogat i imaćemo šta da podelimo.- Ali, reci mi, suzbašo, šta ćeš ur- liti ako se Mirza stavi pod zaštitu nekog šeika ili nekog turskog starešine?- Neću se ni osvrnuti na takvu zaštitu, ali tada ne bismo smeli otkriti da smo Persijanci. Jeste li me razu-meli? Uostalom, neće on imati vremena da traži zaštitu, jer ćemo ga uhvatiti već sutra ili prekosutra. Krenućemo u zoru i naići na znakove, koji će nas, kao i dosad, sigurno i pouzdano voditi. Ovaj glupi Hasan Ardžir-Mirza misli da Saduk, pošto ne ume da govori, ne ume ni da piše. Znakovi koje nam je ostavljao takođe su razgovetno pismo. A sad, psi, na spavanje, jer nemamo mnogo vremena za odmor!Svi smesta poslušaše naređenje i sigurno je poneki uskoro sanjao o sjajnom blagu koje će se brzo naći u njegovoj ruci. Naše osluškivanje, sem taktičke koristi, donelo mi je i drugu jednu: saznao sam da je Mirzin otac bio serdar, po čemu sam zaključio da je Hasan morao imati rang generala. A morale su biti značajne i one ličnosti od kojih se on dao u bekstvo.Kad su se ihlati zavili u svoje pokrivače, mi smo se tiho udaljili.- Emire, - progovori Mirza, kad smo se našli izvan zone opasnosti - ja sam ovog suzbašu i ovog pendžabašu zasuo mnogim dobročinstvima. Ova dvojica moraju umreti!- Nisu oni vredni tvoje pažnje. Oni su psi koje su napujdali za tobom. Nemoj se ljutiti na njih, već na njihove gospodare.- Oni hoće da me umore da bi se dočepali moga blaga.- To bi oni hteli, ali im neće poći za rukom. O tome ćemo razgovarati u logoru. Povuci se ti sam tiho u logor. Ja ću uskoro doći za tobom.168On se protiv volje udalji. Kad više nisam čuo njegove tihe pokrete, odšunjao sam se preko do Halefa i šapatom mu dao potrebna uputstva. Zatim sam napravio krug oko logora ihlata, tako da sam s njihove desne strane izbio na kraj žbunja i na reku. Odatle sam krenuo južno. Posle dva minuta nalomio sam krošnju male jove tako da je pokazivala na jug, a posle novih pet i deset minuta učinio sam to još dvaput. Poslednji znak ostavio sam na oštroj okuci reke koja je vrlo dobro odgovarala mojim name-rama. Zatim sam se vratio u logor.

Ovaj moj mali izlet ipak je iziskivao pola časa, i kad sam se vratio, Mirza je bio zabrinut zbog mene. I Englez me upita:- Kuda se to skitate, ser? Ja ovde sedim kao siroče o kome se niko ne brine. Sit sam toga! Well!- Smirite se. Uskoro ćete dobiti zaposlenje.- Lepo! Dobro! Hoćemo li ih premlatiti na mrtvo?- Nećemo, ali ćemo ih malo povući za nos.- Milo mi je. Samo kad bi imali ovakve noseve kao ja! Yes! A ko učestvuje?- Samo vi i ja, ser!- To bolje. Ko sam radi sam čast zaradi! A kad će tikva da pukne?- Pred samu zoru.- Tek tada. Onda ću malo da prilegnem na uvo. On se zamota i ubrzo utonu u san.Hasan Ardžir-Mirza veoma je želeo da se sa mnom porazgovara. A ispred šatora za žene stajale su tri ženske prilike koje je briga naterala da radije neposredno osluhnu razgovor nego da ga posle čuju iz druge ruke.- Gde si sada bio, emire? - upita Mirza.- Hteo sam ti dati vremena za razmišljanje i smirenje. Razborit čovek ne povodi se za ljutnjom već za pameću. Tvoja se ljutnja svakako već stišala. Sad mi reci šta misliš preduzeti?- Ja ću sa svojim ljudima napasti ihlate i pobiti ih.- Trideset jakih i zdravih ljudi napasti s ranjenicima?169- Pomoći ćeš nam i ti sa svojim pratiocima.- Ne, mi to nećemo učiniti. Ja nisam varvarm ..- Zar mi nećeš pomoći, iako si mi prijatelj ?- Ja jesam tvoj prijatelj, i to ću ti dokazati. Ali ja te pitam: Hoćeš li ti, Hasane Ardžir-Mirzo, da budeš mučki ubica?- Ne, nikada, emire.- Pa ipak nameravaš da napadneš ihlate na spavanju. Ili možda nameravaš da ih prethodno probudiš, da bi bitka bila poštena? U ovom slučaju, bio bi izgubljen.- Ja se njih ne bojim, gospodine!- To ja znam. Uveravam te da bih se ja sam borio protiv svih ovih trideset ljudi, ako bi se radilo o pravednoj stvari. Moje je oružje bolje od njihovog. Ali, ko mi jemči da mi neće već njihov prvi pucanj, prvi udar ili ubod oduzeti život? Divlja, neobuzdana hrabrost slična je besu bivola koji slepo juri u smrt. Ubićete, pretpostavimo, deset ili petnaest ihlata. Ali ostaće ih još petnaest, koji će vam se odupreti. Vi ste im se otkrili i oni će vam se lepiti za pete sve dok vas ne poraze.- Tvoj govor mudro zvuči, gospodine, ali ako bih poštedeo svoje progonioce, onda bih se predao u njihove ruke. Oni će me uhvatiti danas ili sutra, a šta će onda biti, to si i sam čuo.- Ko ti reče da se predaš u njihove ruke?- Nego šta? Da li bi ih ti mogao navesti da me puste da mirno odem?- Da. To ću svakako učiniti.- Valah! To je... to je... emire, kako da kažem?- Kaži slobodno: ludo! To je prava reč. Zar ne?- Ne smem a kažem jeste, jer te poštujem. Zar stvarno misliš da ćeš moći da nagovoriš ove ljude, koji žude za mojim imetkom i mojim životom, da me puste da umaknem?- Ja sam u to uveren, ali čuj: malopre sam bio dole na reci i nalomio sam nekoliko krošnjica. Kad to ihlati primete, misliće da je to uradio Saduk. U zoru, oni će nastaviti put. Ja ću jahati ispred njih i ostavljati zna-170koji će ih zavesti. Ukoliko bi oni ipak pre odlaska otkrili naš logor, vi se branite. Ja ću čuti pucnjavu i odmah ću se vratiti.- Šta nam koristi oto ćeš ih trenutno zavesti s našeg traga, kad će ga docnije opet otkriti?- Samo ti to prepusti meni! Ja ću ih tako voditi da sigurno više neće pronaći naš trag. Imaš li pergamenta sa sobom?- Imam. I kod Saduka smo našli pergamenta. Potrošio je nekoliko listova.- Sigurno ih je upotrebio da potajno ostavlja ihla-tima vesti. Jesi li ga ispitao?- Jesam. Ali ništa ne priznaje.- Nije nam potrebno njegovo priznanje. Daj mi njegov pergament, a ti lezi i spavaj. Ja ću da bdim i pro-budiću vas na vreme.Žene su se izgubile, a muškarci su legli da spavaju. Saduk je mogao da čuje svaku reč našeg razgovora. Mora da je ležao kao na iglama. Proverio sam njegove veze, pa i čep u ustima. Veze su bile dovoljno jake, a čep, iako jak, dozvoljavao mu je disanje.I ja sam se zamotao u ćebe, ali nisam spavao. U svitanje probudio sam Engleza. I Persijanci su se probudili, i njihov vod mi je prišao.

- Hoćeš li krenuti, gospodine? - upita me on. - Kada ćeš se vratiti?- Čim se uverim da sam uspeo da zavaram neprijatelja.- Svakako!- Onda ponesi brašna, mesa i urmi. A šta ćemo mi raditi dok se ti ne vratiš?- Budite mirni i što manje se krećite s ovog mesta. Ukoliko bi se ipak nešto neobično i sumnjivo desilo, posa-vetuj se s mojim Hadži Halefom Omarom, koga ću ti ostaviti ovde. On je veran, pametan i iskusan čovek, i njegov savet vredi poslušati.Spustio sam se još jednom do Halefa da ga izvestim o svome planu. Kad sam se vratio, Lindzej je bio spre-171man za put, a naše bisage bile su bogato natovarene hranom. Kratko smo se pozdravili i krenuli.Namučili smo se i izgubili dosta vremena dok smo u tami sveli konje kroz grmlje i šumu. Morali smo ići zao-bilaznim putem, da nas ihlati, sačuvaj bože, ne bi prime-tili. Najzad smo stigli u dolinu, uzjahali konje i poterali ih kasom. Nije se moglo daleko videti, jer se magla spustila nad rekom. Tada se na istoku zasvetlelo nebo i la-gani jutarnji povetarac nagovestio je rađanje dana. Samo posle pet minuta stigli smo na okuku reke, gde sam ostavio poslednji znak. Tu sam sjahao.- Stop? - upita Englez. - Zašto?- Ovde moramo sačekati da vidimo da li će Per-sijanci neodložno nastaviti pohod, ili će prethodno izviđati teren, ili pak zaplesti se u borbu sa vašim prijateljima.- Odlično! Pametno! Well! Za svaki slučaj, mi smo ovde! Well! Jesmo li poneli duvana?Hasan Ardžir-Mirza - ili možda njegova lepa sestra!- bio je vrlo pažljiv, jer se s jelom u bisagama nalazila i mala zaliha persijskog duvana.- Lepo! Dobro! Pripaliti! Divan momak ovaj Mirza!- reče master Lindzej.- Vidite, tamo se dižu magle, i posle dva minuta vidik će se raščistiti sve do ihlata gore. Moramo se povući iza okuke, da nas ne primete, jer bismo tako otkrili igru.Sakrili smo se iza oštre okuke reke i čekali. Najzad sam kroz durbin video kako su svih trideset ihlata korakom sjahali dole. Tada smo mi uzjahali konje i odjurili kao oluja. Posle jedne milje zastali smo i ja sam ogulio malo kore s jedne vrbe.- Hm! hm! Morali bi biti vrlo glupi ovi ljudi, - gunđao je Lindzej - kad ne bi videli da je ovaj znak tek sad napravljen.- Tako je. Jedno je suzbaša, a drugo ser Devid Lind-zej-bej! Vidite: izgleda da ova reka teče u vrlo širokom luku. Tamo, kod onih planina pozadi ona se opet vraća..172fetiva ovog luka iznosi najmanje osam milja. Da li da ove persijance malo zavedemo u vodu?- Slažem se, master. Hoće li oni ići za nama?- Sigurno. Podignite bisage sa hranom.- Ali ovde je voda duboka.- Utoliko bolje. Bojite li se da se ne utopite?- Pih! Kao da me ne poznajete! Ali da li će ovi ljudi poverovati da je i Mirza sa svojim kamilama otišao preko reke?- To treba da proverimo. Ako u to poveruju, pove-rovaće i u sve ostale naše podvale.Povezao sam nekoliko grančica jasmina u luk koji je morao pasti u oči, naterao vranca da malo poigra, da bih ostavio tragove na tlu, i onda ga poterao u vodu. Englez je išao za mnom. Pošto je pravac našeg kretanja vodio uzvodno, stigli smo, uprkos jakoj struji vode, tačno naspram mesta sa koga smo pošli. Tamo sam nalomio nekoliko vrhova na žbunju, i time označio pravac oštro ka jugu. Ovde je tie bilo obraslo travom, što mi je bilo milo, jer se voda, koja je kapala s nas, teže videla.Produžili smo galopom dalje. Trebalo je da posle pola sata na isto mesto stignu Persijanci. Ako nisu sasvim neiskusni ili vrlo lakomisleni, pogodiće da su tragovi naših konja na travi sasvim svezi. Ipak smo produžili jahanje još dva sata u istom pravcu preko polja, preko brežuljaka, kroz udolice kojima su tekli potočići, Zatim smo, kao što sam i ja pretpostavljao, opet stigli na Dijalu i prešli na drugu obalu. Celim putem smo na podesnim mestima ostavljali znakove. Tada sam izvadio parče pergamenta.- Hoćete li pisati? - upita Lindzej.- Da. Sa znakovima moramo uskoro prestati. Poku-šaću stoga da vidim da li će dejstvovati pergament.- Pokažite mi šta ste napisali!- Evo, pogledajte!Dadoh mu pergament na kome je bilo napisano nekoliko persijskih reci. On pogleda u njih i zatim u mene.173Pri tome se njegove usne razvukoše u vrlo smeten tra-pezoid a njegov nos se postiđeno spusti ustranu.- Ehej! Ko da pročita ovu švrljariju. Šta ovo z^iači?- To je persijski i čita se otpozadi, to jest zdesna na levo. Ovde piše: Odsad stalno nizbrdo! Videćemo da li će

poslušati ovo uputstvo!Savih dve grančice grma i zakačih na njih pergament, tako da su ga morali odmah videti. Zatim produžismo dalje niz reku, dok nismo našli podesno mesto s koga ćemo moći posmatrati naš poslednji prelaz, a da se ne otkrijemo. Tu smo sjahali, doračkovali, napojili konje i pustili ih da pasu. Vrlo nas je zanimalo da vidimo hoće li naše lukavstvo uspeti.Morali smo čekati više od jednog časa, dok najzad . nismo gore na reci razabrali neko kretanje. Poslužio sam se durbinom i uverio se da je sve uspelo, pa smo vrlo zadovoljni produžili put. Tek rano po podne ostavio sam novi znak, a predveče opet jedan na uglu pobočne doline koja se od reke pružala prema zapadu. Ovde nam se prvi put ukazala prilika da izvedemo drugi deo našeg poduhvata, naime, da Persijance zavedemo udesno. Sve dosad teren nije bio podesan za to.Na ulazu u ovu dolinu legli smo na zasluženi noćni počinak.Sutradan ujutro ostavio sam drugi pergament s oba-veštenjem da će put odavde dugo voditi prema zalasku sunca. U toku prepodneva ostavio sam i treći, s porukom da je Hasan Ardžir-Mirza postao nepoverljiv, jer je mene (to jest Saduka) uhvatio kako ostavljam znak. U podne sam ostavio četvrto i poslednje parče pergamenta. Njime sam obaveštavao da Mirza namerava da preko brežuljaka Bozijana krene ili u Džumejlu ili u Kipri, i da je njegovo nepoverenje toliko naraslo da me je premestio u prethodnicu, da bi me stalno imao pred očima. Stoga će mi ostavljanje znakova odsada skoro biti nemoguće.Time smo svoj zadatak ispunili. Mislio sam da nije potrebno da proveravamo da li će nas suzbaša zaista 174pratiti dovde, jer smo, posle svega, mogli sigurno očekf vati da će naše lažne znakove uzeti za istinske.Sada smo skrenuli u pravom uglu od dosadašnjeg pravca kretanja i prešli krajevima kojima je očigledno retko gazila ljudska noga. Morali smo često skretati i obilaziti, ali smo ipak rano predveče stigli na reku Dijalu. Jahali smo još malo uz reku, dok nas mrak nije prisilio da stanemo.Rano u zoru smo krenuli i već u podne stigli u svoj logor.Pre nego što smo stigli, video nas je Halef sa svoga stražarskog mesta i skočio nam u susret.- Slava i hvala Alahu, sidi, što si se srećno vratio! Mnogo smo se brinuli, jer si izostao dva i po dana, ume-sto jednog. Da vam se nije desila neka nesreća, efendijo?- Nije. Naprotiv, sve je ispalo srećno. Nismo se mogli vratiti ranije, sve dok nismo bili sigurni da smo Persijance stvarno zaveli. A kako je u logoru?- Dobro. Mada se nešto desilo što ne bi trebalo da bude.- Šta?- Saduk je pobegao.- Saduk! Kako je mogao pobeći?- Sigurno je među svojim ljudima imao prijatelja koji mu je presekao veze.- Kad je pobegao?- Juče u svitanje.- Kako se to moglo desiti?- Ti si otišao s Englezom; ja sam dole sedeo na straži, a Persijanci su jedan po jedan napustili logor da bi videli šta će ihlati uraditi. Ihlati su mirno krenuli na put, ali kad su se Persijanci vratili u logor, nigde nije bilo uhapšenika.- Rđava vest, vrlo rđava! Da se to samo dan kasnije desilo, mogli bismo biti mirni. Hajde, povedi moga konja.Gore na visu svi su radosno pošli meni u susret. Mogao sam im pročitati s lica koliko su se brinuli za nas.175Zatim me je Mirza poveo u stranu i saopštio mi da je Saduk pobegao.- Moramo imati u vidu dve stvari, - odgovorih ja - prvo: ako Saduk stigne do ihlata, vratiće ih odmah ovamo; drugo: može se on zadržati negde u blizini logora da bi nam se osvetio. Bilo kako mu drago, ovde više nismo sigurni; i moramo odmah napustiti ovo mesto.- A kuda ćemo? - upita Mirza.- Pre svega, na drugu obalu reke. Niže dole nema prelaza. Stoga ćemo se vratiti do mesta na kome si je ti prešao. To će u isto vreme pojačati našu bezbednost, jer oni neće pretpostaviti da smo se vraćali uzvodno. Ukoliko je Saduk ostao ovde da nam se osveti, danju se neće usuditi da nam se približi. Mogao bih pokušati da otkrijem njegov trag pomoću psa, ali to je nesigurno, i oduzelo bi nam mnogo vremena. Naredi pokret, i pokaži mi rasečene veze Sadukove. Ali odsada nijedan od tvojih slugu ne treba da zna šta ti nameravaš.On se uputi u ženski šator i vrati se sa vezama. Tu je bila marama kojom smo mu začepili usta, dva kanapa i jedan kaiš. Sva četiri ova predmeta bila su rasečena. Najviše sam se mučio oko marame, jer je bilo teško saviti je onako kako je bila savijena. Najzad sam u tome uspeo, i onda sam sve površine preseka najbrižljivije ispitao.- Sazovi sve svoje ljude! - rekoh Mirzi.Svi su došli, ne znajući o čemu je reč, a onda su spazili veze preda mnom.- Dajte mi svoje noževe i kame! - zapovedih ja. Dok su mi jedan po jedan pružali traženo oružje,posmatrao sam izraz lica svakog pojedinca, ali nisam primetio ništa upadljivo. Zatim sam brižljivo pregledao

oštrice svih noževa, i kao uzgred primetio:- Ove veze su presečene troreznim bodežom. Sad ću ja otkriti krivca!Među skupljenim oružjem bila su samo dva trorezria bodeža, i ja primetih kako sopstvenik jednoga od njih naglo pobledi. U isto vreme videh kako je digao jednu petu, kao neko ko se sprema da skoči. Stoga dobacih-' 176- Krivac hoće da pobegne, ali neka to ne čini; jer to će samo pogoršati njegov položaj. Spasti ga može jedino iskreno priznanje.Mirza me je gledao iznenađenim pogledom. Tri ženske glave koje su se pojavile iznad zaklona sašaptavale su se kroz feredže.Završio sam svoje istraživanje i došao do sigurnog nalaza. Pokazao sam prstom u osumnjičenog i rekao:- Ovaj je krivac! Držite ga i vežite!Ćim sam izgovorio ove reci, on je skočio i pojurio u žbunje. Drugi su hteli potrčati za njim.- Stoj te! - naredih ja.- Pobeći će nam! - uzviknu Mirza.- Neće pobeći! - odgovorih ja. - Zar ne vidiš psa l kraj mene? Do Jane, drži!Pas odjuri u žbunje - razleže se glasan krik, a u | isto vreme i lavež poslušnog psa.- Halefe, dovedi mangupa! - rekoh ja. Mali hadžija me vrlo rado posluša.- Reci mi, emire, - obrati se Mirza meni - kako l si samo po noževima mogao otkriti ko je krivac?- Vrlo lako! Pljosnati nož ostavlja sasvim drukčiji l rez nego trorezni, koji je podešen za bodenje. Ovde su [površine preseka šire razmaknute. Po tome sam video dasečenje nije izvedeno tankim nožem. A sad pogledaj^ ovamo! Ovi prorezi na početku nisu glatki, već pocepanij i zgužvani. Po tome se vidi da je oštrica kojom je rez izveden imala priličnu škrbotinu. Evo, vidi, samo ovaji bodež ima takvu škrbotinu.- Gospodine, treba se diviti tvojoj mudrosti!- Ne zaslužujem ja nikakvu pohvalu. Mene je iskustvo naučilo da u svima situacijama obraćam pažnju na najmanje sitnice. Nije reč, dakle, o mudrosti, nego prosto o navici.- Ali kako si onda znao da će on pobeći?12 Od Bagdada do Stambola177- Pa video sam da je ovaj čovek najpre pobledeo a zatim podigao skočni zglob. Ko će ga saslušati, ti il ja?- Izvedi to ti, emire! Pred tobom neće moći po-ricai.- Samo, biće bolje da se tvoji ljudi udalje. Lakše će priznati. Evo, vrati im noževe. Ali postavljam jedan ušlo?: dozvolićeš da mu ja izreknem presudu i dati reč da rećeš smetati izvršenju presude.Jn je rado pristao."Jto je Halef doveo okrivljenoga. Čovek je izgledao sasvm izgubljen. Na moj mig, Halef ga je priveo mestu na lojem smo Hasan Ardžir-Mirza i ja sedeli. Posmatrao sam ga nekoliko trenutaka strogo ispitivački i zatim reka) :- Od tebe zavisi kakva će te sudbina danas snaći. Ako svoj greh iskreno priznaš, možeš se nadati milosti. Ako rmdeš odricao, onda se spremi za džehenem!- Gospodine, sve ću priznati, samo udalji psa!- On će stajati pred tobom sve dok ne svršimo, i sprenan je. da te iskida samo na jedan moj mig. Reci sada iskreno: jesi li ti oslobodio Saduka?- Jesam.- Zašto si to učinio?- Ja sam se njemu zakleo. - Kada?- Pre nego što smo krenuli na put.- Kako si mu se mogao zakleti, kad on ne može da govori?- O, gospodine, ja umem da čitam! - odgovori on pono.'no.- Onda govori!- Sedeo sam sa Sadukom u dvorištu. Bili smo sami. Napisao je na parčetu pergameta pitanje da li ga volim. Odgovorio sam mu potvrdno, jer sam ga sažaljevao zato što si mu odsekli jezik. Onda je on napisao da i on mene voli i da treba da se pobratimo. Ja sam pristao, i za-kleli ;mo se Alahom i Koranom da nećemo nikada na-178pustiti jedan drugoga, i da ćemo pomoći jedan drugome u svakoj nesreći i opasnosti.- Govoriš li ti istinu?- Mogu ti to i dokazati, emire. Ja još imam ono parče pergamenta na kome sve to piše.- Gde ti je?- Ovde u pojasu.- Pokaži mi ga.On mi predade listić. Bio je vrlo prljav, ali se još moglo razabrati pismo. Ja ga pružih Mirzi, i on potvrdno klimnu glavom.

- Ti si bio vrlo neoprezan - rekoh okrivljenome. - Zakleo si se ovome čoveku ne ispitujući da li to neće biti na tvoju štetu.- On je za sve nas bio poštenjak, emire.- Pričaj dalje.- Nisam nikad ni pomislio da je on nevaljalac, zato sam se sažalio na njega, kad je ležao ovde u negvama. Setio sam se zakletve da ću mu uvek priteći u pomoć kad je u nevolji, i pomislio sam da će me Alah kazniti ako se ne budem držao te zakletve. Stoga sam sačekao trenutak kad nikoga nije bilo u blizini i oslobodio Saduka.- Jeste li nešto razgovarali?- Ta on ne može da govori!- Mislio sam na znakove ili gestove.- Ne, nismo. On je ustao, protegao se, pružio mi ruku i skočio u žbunje.- U kome pravcu?- Onamo u žbunje.On pokaza u pravcu nasuprot reke.- Ti si izneverio svoga gospodara i izdao sve nas da bi održao lakomisleno datu zakletvu. Šta misliš, kakvu si kaznu zaslužio?- Smrt, emire.- Jeste. Zaslužio si smrt, jer si oslobodio ubicu i tako sve nas doveo u smrtnu opasnost. Ali ti si priznao svoj greh, i zato ti dozvoljavamo da svog gospodara za-12*179moliš za blažu kaznu. Čini mi se da ti ne pripadaš ljudima koji čine zlo zato što mrze dobro.Siromah, imao je pune oči suza, i bacio se na kolena pred Hasanom Ardžir-Mirzom. Bio je toliko uplašen da je micao usnama, ali nije mogao pustiti glas. Strogo lice njegovog gospodara postajalo je sve blaže.- Ne govori ništa - reče ovaj. - Znam da hoćeš da me moliš za milost, ali ja ti ne mogu pomoći. Ja sam uvek bio tobom zadovoljan, ali tvoja sudbina ne leži više u mojoj ruci. Samo emir ima tebi da sudi. Obrati se njemu!- Gospodine, čuo si - promuca nesrećnik, gledajući u mene.- Ti misliš, dakle, da dobar musliman mora držati zakletvu? - upitah ja.- Da, emire.- Da li bi ti mogao prekršiti zakletvu?- Ne bih, pa makar me to stajalo života.- Dakle, ako bi sada Saduk ponovo potajno došao tebi, da li bi mu ti opet pomogao?- Ne bih. Ja sam ga oslobodio. Održao sam svoju zakletvu. To je dosta.Ovo je, doduše, bilo naročito shvatanje trajnosti zakletve, ali meni je bilo dobrodošlo.- Bi li ti hteo da okaješ svoj greh ljubavlju i ver-nošću prema svome gospodaru?- Hteo bih! O, gospodine, kad bi to samo bilo moguće!- Evo, pruži mi ruku i zakuni se na to.- Kunem se Alahom i Koranom, kalifima i svima svecima koji su ikad postojali.- E, dobro je! Sad si slobodan, i dalje ćeš služiti Hasanu Ardžir-Mirzi. Ali pamti svoju zakletvu!Čovek je bio sav izvan sebe od radosti i sreće, a i pc* licu Mirzinom video sam da se slaže sa mnom. Ali nismo sada stigli da o tome razgovaramo, jer smo imali pune ruke posla pripremajući polazak.180U BAGDADUPripremajući se da napustimo logor, najviše smo posla imali oko kamila. Te glupe životinje, navikle na daleke gole ravnice, nisu se mogle snaći ovde među ste-njem, drvećem i žbunjem. Bili smo prisiljeni da svojim rukama prenesemo teret do reke, a zatim da kamile guramo kroz šiblje nizbrdo. Isto tako smo ih s mukom preveli preko reke.Halef i ja bili smo stalno na začelju i brižljivo uklanjali sve tragove.Nismo nameravali da odmah krenemo u Bagdad. Hteli smo samo da što pre napustimo mesto na kome se više nismo osećali sigurni, i da potražimo drugo, na kome nas ihlati i Saduk ne bi mogli otkriti. Predveče smo, krećući se ka jugu, najzad naišli na napuštenu kolibu koja je valjda nekom osamljenom Kurdu služila kao boravište.. Bila je jednom stranom naslonjena na stenu, a s drugih strana okružena vencem šipražja i žbunja. Izvan tog venca pucao je dalek vidik. U tu živu ogradu smestili smo naše životinje i podigli logor, što nam nije iziskivalo mnogo vremena ni truda, jer smo samo prostrli svoje pokrivače na tlo.Uto se spustilo i veče, i tri žene, koje su se smestile u kućici, prihvatile su se svoga kuvarskog posla. Pripremile su dobru večeru. Ja sam od skoro trodnevnih napora bio vrjo umoran i odmah sam legao da spavam. Možda sam prespavao nekoliko časova, kad osetih neki dodir i otvorih oči. Preda mnom je stajala stara Halva i zvala me prstom. Ja se podigoh i pođoh za njom.Svi su spavali sem jednog Persijanca na straži, koji je sedeo izvan živice i stog nas nije mogao videti. Starica me je odvela pored kolibe, gde je gusti grm jorgo-vana pružao svoje bogate cvasti. Tu je sedeo Hasan Ardžir-Mirza.

181- Imaš li nešto važno da mi kažeš? - upitah ga.- Za nas je važno, jer je u pitanju naš put. Razmišljao sam o tome šta da radim, i bilo bi mi milo ako bi moje zamisli naišle na tvoje odobravanje. Oprosti što sam te probudio.- Da čujem na šta si se odlučio!- Ti si već bio u Bagdadu. Imaš li tamo koga od prijatelja i poznanika?- Da, nekoliko površnih poznanstava. Ali ne sumnjam da mi ti ljudi nisu prijateljski naklonjeni.- Ti bi onda tamo bio siguran?- Ne znam od čega bih trebalo da strahujem. Ja se nalazim pod zaštitom sultanovom, a mogu zatražiti i zaštitu neke evropske vlasti.- Onda bih te nešto zamolio. Već sam ti rekao da me moji ljudi očekuju u Gadimu. Predosećam da ja tamo neću biti siguran, pa bih te zamolio da ti odeš tamo i obaviš moje poslove.- Vrlo rado. Šta treba da radim?- Kamile koje ćeš tamo naći nosile su sav imetak koji sam mogao spasti. To će mi smetati i otežavati dalje putovanje. Hteo bih da to sve prodam. Bi li ti hteo preuzeti tu rasprodaju?- Bih, ako mi ukažeš toliko poverenje!- Ukazaću ti ga. Daću ti za pratioca jednog od ovih mojih ljudi, koji će te jednim mojim pismom legitimi-sati kod Mirze Selim-age. Prodaj sve, i teret i životinje. Isplati ljude i otpusti ih.- A da se Selim-aga neće ljutiti što taj posao nisi njemu poverio? On te je verno služio. On je tvoju imovinu sproveo do Bagdada i zaslužio je tvoje poverenje.- Nemoj da mi prigovaraš, emire! Ja znam šta radim. Jedino njega neću otpustiti. Neka stoga bude zadovoljan. Ja mislim da si ti u stanju da ovaj posao bolje izvedeš nego on. Ja ti ga ustupam i zbog drugog jednog razloga. Hoćeš li moći u Bagdadu odmah naći stan?- Moći ću i da ga biram.182- Ne bih ti poverio samo imovinu, već i svoju »kuću«, emire. Pristaješ li?- Ti me dovodiš u nepriliku, Hasane Ardžir-Mirzo! Nemoj zaboraviti da sam ja muškarac, i da sam hrišćanin!- Ja ne pitam da li si ti hrišćanin ili musliman, jer ni ti nisi to pitao kad si me spasao iz ruku Bebeja. Ja moram da umaknem svojim goniocima. Oni ne smeju znati gde se nalazi Hasan Ardžir-Mirza. Zato ti povera-vam svoju imovinu, i zato ti predajem svoju »kuću«, da bi joj, u mome odsustvu, pružio zaštitu. Ja sam uveren da ćeš ti poštovati čast moje žene i moje sestre Bende.- Ja neću zahtevati ni da ih vidim, niti da s njima razgovaram. Ali o kakvom ti to odsustvu govoriš, Mirzo?- Dok vi budete u Bagdadu, ja ću s Mirzom Selim-agom otići u Kerbelu, da pokopam posmrtne ostatke svoga oca.- Zaboravio si da i ja želim da idem u Kerbelu!- Odustani od toga, emire!. Suviše je opasno! Istina, bio si u Meki, i ostao si živ, ali imaj na umu da je velika razlika između Meke i Kerbele. U Meki su pobožni, mirni muslimani; a u Kerbeli bi naišao na fanatike koji se za vreme prikazivanja Huseinove pogibije uzbude do ludila, i zanesu do takvog bezumnog besa da redovno stradaju čak i pravi vernici. Kad bi samo jedan ma i naslutio da ti nisi šiit, pa čak ni musliman, ti bi umro najstrašnijom smrću. Poslušaj mene, i okani se te namere!- Dobro! Ja ću u Bagdadu odlučiti šta ću dalje raditi. Ali, išao ja ili ostao, budi uveren, Hasane Ardžir-Mirzo, da će tvoja »kuća« biti potpuno bezbedna!Tako se završio naš razgovor.Ostali smo ovde punih pet dana i krenuli dalje tek kad smo se uverili da su se svi pratioci potpuno oporavili. Jahanje kroz planine srećno se završilo, a isto tako i put po ravnici protekao je bez ijednog neprijateljskog susreta s Arapima, što je, doduše, trebalo više pripisati našoj opreznosti nego dobroj volji Beduina. Ja se tome nisam nadao.183Iza Beni Sejda, na četiri sata severoistočno od Bagdada, zastali smo na jednom kanalu. Odavde je trebalo da ja krenem u Gadim, na razgovor s Mirzom Selim-agom, kome je Hasan Ardžir poverio svoju imovinu. Izabrali smo mesto na kome nije trebalo da se plašim opasnosti. Najpre sam pomogao da se postavi logor, a onda sam dobio Hasanovo pismo, koje je trebalo da mi posluži kao legitimacija.- Jeste li uvereni da će me ovaj Selim-aga primiti dobre volje? - upitah ga.- On mora da te sluša, kao da sam ja tamo glavom. Preuzećeš sve što on ima, i čim ti više ne bude potreban, pošalji ga ovamo zajedno sa čovekom koji će te odavde pratiti. A ja ću ovde čekati na tvoj povratak. Prodaj sve moje stvari, i sve što učiniš biće mi pravo.Kad Englez vide moje pripreme za put, reče:- U Bagdad, master? Idem s vama.Nisam imao ništa protiv toga. Još jedan je hteo da krene s nama, Halef. Ali to nije bilo moguće, jer je on bio potreban ovde radi obezbeđenja logora.

Krenuli smo i posle dva sata jahanja stigli do treće okuke Tigra iznad Bagdada, gde s druge strane leži Gadim. Skrenuli smo desno s poštanskog puta koji vodi u Kirkuk, Erbil, Mesul i Dijarbekir, projahali pored velike ciglane i prevezli se preko reke. Kroz lepe bašte palmi stigli smo u Gadim koji je isključivo nastanjen šiitskim Persijancima. Ovo mesto se nalazi na »svetom« tlu, jer je u njemu grob imama Muse Ibn Džefera. Ovaj čuveni čovek išao je zajedno sa kalifom Harun al Rašidom na hadžiluk u Meku i Medinu. U Medini pozdravio je grob prorokov recima: »Slava tebi, oče!«, dok ga je kalif pozdravio recima: »Slava tebi, bratance!« Na to se kalif razljutio i uzviknuo: »Šta! Ti bi hteo da budeš s prorokom u bližem srodstvu nego ja, njegov naslednik!« Od toga vremena Harun al Rašid je omrzao imama isto onoliko koliko ga je pre poštovao i odlikovao. Musa Ibn Džafer bačen je u tamnicu i tamo je završio život. Ali184posle njegove smrti podignut je nad njegovim grobom divan hram sa pozlaćenom kupolom i četiri lepa minareta.Gadim se ističe i svojim specifično zapadnjačkim institucijama, čija pojava u ovoj okolini prosto zapa-njuje. U njemu postoji konjski tramvaj koji polazi od arsenala u Bagdadu. Izgradio ga je namesnik Mithat-paša, koji je bio vrlo sklon reformama, i koji je kasnije u Istambulu igrao vrlo istaknutu ulogu.Persijanci koji stanuju u Gadimu su uglavnom pre-prodavci i trgovci koji svakodnevno putuju u Bagdad.Da bih u ovome gradu našao Selim-agu, morao sam svratiti u jedan karavan-saraj, kakvih u Bagdadu ima mnogo, a u Gadimu nekoliko.Bilo je oko podne i mesec jul.Vrućina je bila oko 45o iznad nule. Grad je pritisnuo težak, skoro neprovidan vazduh i svi prolaznici išli su pokrivenog lica. U jednoj od sporednih uličica sreli smo čoveka u bogatoj persijskoj odeći. Jahao je na belcu, sa skupocenom persijskom konjskom, opremom, kakvom su se mogli razmetati samo najveći bogataši. Mi smo pored njega izgledali kao obični probisveti.- Čisti se! Odbijte udesno! - viknu on na nas sa pokretom gnušanja.Ja sam, doduše, jahao pored Engleza, ali je uličica bila dovoljno široka i Persijanac je lako mogao pro jahati mimo nas. Pa ipak uklonio bih mu se, samo da nije napravio ovaj pokret.- Imaš dovoljno mesta! - odgovorih ja. - Napred! Umesto da projaši mimo nas, on popreči svoga belcai reče:- Svinjo sunitska! Zar ne znaš gde si? Skloni se, ili će ti moj bič pokazati put.- Samo pokušaj!On izvuče bič za kamile i zamahnu njime. Ali me nije pogodio, jer je moj vranac munjevito dugim skokom pro-jurio mimo njega, a ja sam ga šakom munuo u lice, i on je, i pored svog divnog persijskog sedla, sleteo s konja.185Hteo sam mirno da produžim dalje, ne osvrćući se na njega, ali tada čuh, sem njegove psovke, i usklik sluge kojeg mi je Hasan Ardžir-Mirza dao za pratioca.- Za boga miloga, ta ovo je Mirza Selim-aga!Ja se odmah okrenuh. On je već bio uzjahao i izvukao jatagan. Tek sad je prepoznao govornika.- Ta to si ti, Arape! Otkuda ti u društvu ovih nitkova, koje će Alah prokleti? ,Sluga nije stigao da mu odgovori, jer sam ja odgovorio :- Jezik za zube! Jesi li ti Mirza Selim-aga?- Jesam - odgovori on zabezeknut tonom moga pitanja.Priterao sam konja tik do njegovog i poluglasno rekao:- Ja sam izaslanik Hasana Ardžir-Mirze. Vodi me u svoj stan!- Ti? - upita on iznenađen, posmatrajući me prezirno. Zatim se obrati slugi:- Je li to istina?- Istina je - odgovori sluga. - Ovaj efendija je emir Kara ben Nemzi i on će ti predati pismo našeg gospodara.Agino oko još jednom prelete preko nas s pogledom punim nadmenog bezobrazluka. Tada reče:- Pročitaću pismo, a onda ćemo se porazgovarati i udarcu kojeg si mi naneo. Jašite za mnom, ali držite se na odstojanju, jer vređate moje oči.To je, dakle, onaj verni šah-svar, konjički kapetan, koji je napustio svoj položaj u persijskoj armiji, i kome je Hasan poverio svoje blago, i koji je čak osvojio Ben-dino srce, jer i to mi je Mirza u poverenju saopštio. Sirota devojka! Kad bi ovaj aga zaista bio šah-svar, to jest majstor jahanja, onda bi on znao oceniti čoveka po njegovom konju. Ali u tom pogledu, ni ja ni Lindzej nismo se morali stideti. Sem toga, nije bilo pametno od njega što se kao begunac pokazuje u ovako sjajnoj odori i razmeće gordošću koja ne bi pristajala ni mnogo zna-čajnijoj ličnosti. Ja nisam imao ni najmanju namera? da ga podržim u toj njegovoj oholosti, već sam dao mig. Lindzeju, i mi ga uzesmo u sredinu između sebe.- Pseto! - zapreti on. - Izmakni se nazad ili ćeš-osetiti bič!- Ćuti, četko jedna! - odgovorih ja mirno - ili ćeš opet dobiti pesnicom po nosu! Lako je u opremi svoga gospodara' izigravati otmenost. Moraćeš mi dozvoliti da te naučim pristojnosti.On ništa ne odgovori, već opet navuče veo preko lica, /koji mu se bio pri padu smakao. Zbog tog vela sluga ga nije odmah poznao.

Put je vodio kroz nekoliko uličica. A onda se Selim-aga zaustavi ispred nekog niskog zida u kome je, umesto kapije, bio probijen otvor za ulaz, zatvoren s nekoliko letava. Jedan čovek nam oslobodi prolaz. U dvorištu vi-deh nekoliko kamila koje su ležale na zemlji i žvakale valjuške napravljene od ječma i pamučnog semena. Ti su valjušci veliki kao nojeva jaja i njima se u Bagdadu hrane kamile. Pored kamila ležale su ili tumarale neke lenje spodobe. Kad spaziše agu, one se protegoše u znak poštovanja. Činilo se da je ovaj mali zapovednik umea da sebi pribavi poštovanje.On predade konja jednom od ovih ljudi, a mi svoje konje predadosmo pratiocu. Zatim aga uđe u kuću, a mi za njim. Kuća je svojini frontom gledala u dvorište. Sišli smo stepenicama u neki oveći podrum, kakvi su u ovim vrućinama od nasušne potrebe. Četvorouglasta prostorija bila je unaokolo obložena mekim debelim minder-lucima. Divan čilim je skoro potpuno pokrivao pod. Na jednom minderluku nalazio se pribor za kafu od masiv-nog srebra; pored njega ugledah vrlo skupocenu huku1. Po zidovima je visilo, pored raznog skupocenog oružja, i nekoliko čibuka za slučajne goste. U starinskom sudu u obliku zmaja od kineskog porcelana nalazio se duvan,.1 perzijska vodena lula, nargila.187, a sa sredine tavanice visila je na srebrnom lancu sve-tijjka sa sezamovim uljem.Prostorija je bila, po ovdašnjim nazorima, zaista /kneževski nameštena. Ni za časak nisam poverovao da je sve ovo agino vlasništvo.- Selam alejkum! - pozdravili na ulazu. Lindzej učini isto, ali Selim ne otpozdravi. On sede na jedan minderluk i zatapša rukama. Na to se odmah pojavi jedan od onih ljudi iz dvorišta. On mu bez reci naredi da zapali lulu. Ovaj to učini s pravom istočnjačkom sporošću i savesnošću. Mi smo za sve vreme tog svečanog ceremonijala kao glupi dečaci stajali na vratima. Najzad je veličanstveno delo bilo svršeno i sluga se povuče, svakako u nameri da se zaustavi odmah iza vrata i prisluškuje šta će se razgovarati.Agi se najzad učini da je vreme da nas udostoji svojom visokom pažnjom. On podiže glavu, otpuhnu neko-liko značajnih dimova i upita: - Otkuda ste došli?Ovo pitanje je bilo potpuno suvišno, jer je to već saznao od sluge. Međutim, ja sam, uglavnom zbog Bende, Mirzine sestre, resio da izbegavam dalje sukobe, i mirno .-sam odgovorio:- Mi smo glasnici Hasana Ardžir-Mirze.- Gde je on?- U blizini ovog grada.- Zašto nije došao lično?- Iz opreznosti!- A ko ste vi?- Mi smo Franci.- Đauri! A šta radite u ovoj zemlji?- Putujemo i razgledamo gradove, sela i ljude.- Vi ste vrlo radoznali. Tako nevaspitani ljudi mogu rse naći samo među ćafirima - nevernicima. Kako ste se •'.upoznali s Mirzom?- Sreli smo se na putu.- To znam i sam. Gde ste ga sreli?188.- Gore u kurdskim planinama. Mi smo sve dovde zajedno putovali. Doneo sam ti pismo od njega.- Vrlo je lakomisleno od strane Hasana Ardžir-jVlirze što je takvim ljudima otkrio svoje ime i što im je poverio pismo. Ja sam vernik. Ja ne smem primiti pismo jz vaših ruku. Predajte ga slugi, kojeg ću pozvati.To je bilo više nego bezobrazno. Ipak sam odgovorio mirnim glasom:- Po mom mišljenju, Mirza nije lakomislen, i ja te molim da mu to kažeš sam. Uostalom, on se nikad nije služio trećim licem da bilo šta uzme iz naših ruku.- Ćuti, ćafire! Ja sam Mirza Selim-aga, i ja činim ono što je meni po volji! Poznajete li vi sve osobe koje su sa Mirzom?Ja to potvrdih, a on produži da se raspituje da li tamo ima i žena i koliko ih ima.- Dve gospodarice i jedna služavka - odgovo-rih ja. \- Jeste li ih videli?- Više nego jedanput.- To je bilo vrlo neoprezno od Mirze. Oko never-nika nikad ne srne da se spusti ni na haljinu žensku t_- Kaži to Mirzi!- Ćuti, bezobrazniče! Meni nije potreban tvoj savet. Jeste li čuli i glasove tih žena?Ovaj prostak doveo je moje strpljenje u veliko iskušenje. Ja mu odgovorih:- Kod nas se ne raspituje tako upadljivo o tuđim ženama. Zar nije i ovde tako?- Otkud tebi samo takva smelost? - trže se on. - Pripazi se ti! Uostalom, moraćemo se još obračunati zbog onog udarca. To ću kasnije učiniti. A sad predajte pismo!On ponovo zatapša.

Sluga se pojavi, ali ja se napravih nevešt. Izvadio sam pismo iza pojasa i pružio ga agi.- Tamo ga predaj! - naredi on, pokazujući na slugu. - Jesi li me razumeo?- Dobro! Onda ja odoh. Zbogom, Mirzo Selim-ago!189Ja se okrenuh, a to učini i Englez.- Stanite! Ostanite! - uzviknu aga i naredi sluzi; - Ne daj im da iziđu!Ja sam već bio na vratima i sluga me uhvati za ruku. To je bilo suviše. Ser Devid Lindzej nije, istina, razumeo šta smo razgovarali, ali je po tonu i po izrazima naših lica video da se nismo baš obasipali ljubaznostima. On uhvati vizi jastog Persijanca za kukove, podiže ga uvis i odbaci preko ćele odaje. Ovaj pade na agu i obori ga na .zemlju.- Dobro, napravio, master? - upita me zatim.- Yes, well!Aga skoči na noge i maši se jatagana.-- Psi! Skinuću vam glave!Bilo je krajnje vreme da ovog čoveka dozovemo pameti. Ja mu pristupih, udarih ga po ruci i njemu ispade jatagan. Zatim ga uhvatih ispod pazuha levo i desno.- Selim-ago, naše glave nisu rasle za tebe. Sedi i budi već jednom poslušan! Evo ti pismo! Naređujem ti da ga odmah pročitaš!Pritisnuh ga na minderluk i stavih mu pismo među prste. Zbunjen, on to dopusti. Sav usplahiren, gledao ine je u lice i nije imao hrabrosti da se usprotivi.Okrenuvši se, spazio sam da je hrabri sluga dao prednost povlačenju u pozadinu. Bio se izgubio i, kad sam sad ja potapšao rukama, nije smeo da uđe, već je samo pomolio glavu kroz vrata.- Uđi! - naredih mu ja.On posluša, ali se zadrža na vratima, spreman na skok.- Pripremi lule i kafu! Odmah!On najpre iznenađeno pogleda u mene, a onda upitno u agu. Ali ga ja uhvatih za mišicu i dogurah do mesta gde su na zidu visile lule. To mu je očigledno impono-valo, jer je odmah zgrabio dva već napunjena čibuka, stavio nam ih u usta i pripalio.- A sad kafu! Ali dobru karu! I brzo!190On se žurno izgubi, a mi smo seli na minderluke, pušili i čekali dok aga nije pročitao pismo.To je išlo vrlo sporo, ali očigledno ne zbog nedostatka pismenosti, već što nm je sadržina pisma bila neshvatljiva i što se nije mogao u njoj snaći.On je bio lep, vrlo lep čovek. To sam video tek sada, pošto sam imao vremena da ga posmatram. Ali oko nje-govih očiju već su se videle one duboke senke koje nastaju traćenjem vremena i rasipanjem snage? I u crtama njegovog lica bilo je nešto nedokučivo, što je posle boljeg posmatranja delovalo odvratno. Ovaj Selim-aga nije bio čovek koji će usrećiti Bendu.Sada se pojavi sluga s fildžanima kafe u filigranim čašicama od čistog zlata. On je, mesto dva, odmah doneo pola tuceta, da bi se mogao odmah povući... Uto se i aga razabra u pismu. Pogledao me je mračnim pogledom i upitao:- Kako ti je ime?- Zovu me Kara ben Nemzi.- A kako se zove onaj drugi? ;- Devid Lindzej-bej.- I tebi treba sve da predam?- Tako mi je rekao Mirza.- Ja to neću učiniti.- Radi kako hoćeš. Ja nemam šta tebi da nare-'đujem.- Ti ćeš smesta odjahati natrag Mirzi i odneti mu moj odgovor.- Ja to neću učiniti.- Zašto nećeš?- Zato što ni ti nemaš šta meni da naređuješ, i što l ja mogu da radim kako hoću.- Dobro. Onda ću mu poslati glasnika. Ali ovu kuću Песн napustiti dok ne dobijem odgovor.- Tvoj glasnik neće naći Mirzu.-p Arap koji je došao s tobom svakako zna gde se nalazi njegov gospodar.- On zna.191- Pa njega ću i poslati.- Samo što on neće ići.- Zašto neće? C*- Zato što ja to neću! Hasan Ardžir-Mirza me je zamolio da njegov imetak uzmem iz tvojih ruku, a da tebe s

Arapom pošaljem k njemu. To ću i učiniti. Ništa drugo, Arap će se samo zajedno s tobom vratiti gospodaru.- Nećeš se valjda usuditi da me na to prisiliš?- Phi! Usuditi? Šta bih se s tobom imao usuđivati? Da si meni ravan, ja bih sasvim drukčije s tobom razgovarao. Ali ja sam emir iz Frankistana, a ti samo mali aga iz Farsa. Uostalom, ti i ne znaš kako se postupa s ljudima. Na ulici si tražio da ti se ustupi mesto kao defterdaru, ministru; ovde, u svome stanu, zaboravio si da nam uzvratiš pozdrav; nisi nas ponudio da sednemo; nisi nas ponudio lulama i duvanom; nazvao si nas ćafi-rima, svinjama i psima. A ipak, kakav si ti samo crv pred nama i pred svojim gospodarom Mirzom! Sa lavom ću se boriti, ali crvu neću smetati, ako mu se prohte da puže po blatu. Hasan Ardžir-Mirza mi je poverio svoju imovinu, i ja ostajem ovde, a ti radi šta hoćeš!- Ja ću se na tebe žaliti! - reče on Ijutito.- Možeš slobodno!- I neću ti ništa predati!- To i nije potrebno, jer, evo, ja već sedim ovde, i sve sam preuzeo.- Ne smeš ništa dirnuti od svega ovoga što je meni povereno!- Diraću ja sve što je odsada meni povereno. Ako mi budeš smetao, jednostavno ću obavestiti Mirzu. A sada naredi da spreme dobar ručak, jer ja nisam samo gost, već i gospodar ove kuće.- Ona nije ni tvoja ni moja!-- Ali ti si je svakako iznajmio. Nemoj više da se izmotavaš. Imaću obzira prema tebi utoliko što ću dozvoliti da i dalje izdaješ naređenja. Ako to nećeš, posta-raću se sam o nama.On je video da je priteran do zida, pa se diže.192- Kuda ćeš? - upitah ga ja.- Napolje, da naredim da spreme ručak.- To možeš učiniti i odavde; zovni slugu.- Nisam valjda ja tvoj zarobljenik, čoveče!- U neku ruku i jesi. Ti meni uskraćuješ moja prava, stoga moram da te zadržim ovde da ne bi slučajno pre-duzeo nešto sa čim se ja ne bih mogao složiti.- Ti ne znaš ko sam ja, gospodine.Sada me je prvi put oslovio gospodinom; izgubio je samopouzdanje.- Znam ja vrlo dobro ko si ti: Mirza Selim-aga, i ništa više! - odgovorih ja.- Ja sam poverenik i prijatelj Mirzin. Žrtvovao sam sve što imam i pošao s njim, da spasem njegov imetak.- To je Jepo i pohvalno. Sluga treba da je odan svom gospodaru. Poći ćeš sada sa mnom Mirzi.- Dobro! Hoću, i to odmah!- Ovaj moj pratilac ostaće ovde, a ti se postaraj da on ima sve što mu bude potrebno. O svemu drugom odlučiće sam Hasan Ardžir-Mirza.Dadoh Englezu potrebna uputstva, koja su mu dobrodošla, jer će moći ovde da se lepo provodi, dok ja moram opet napolje, na žarko sunce.Aga izdade potrebna naređenja, i mi iziđosmo u dvorište, gde on htede da uzjaši svoga skupocenog belca kojeg je ovde u Gadimu kupio Mirzinim novcem.- Uzmi drugog konja! - rekoh ja. On me iznenađeno pogleda i upita:- Zašto?•- Da ne bi privlačio pažnju. Uzmi konja od nekog sluge.Hteo-ne hteo, morao me je poslušati. Sluga Arap pošao je s nama. Da bismo zametnuli trag, prešli smo naj-pre preko reke u Madim, a zatim krenuli zaobilaznim putem ka severu.Madim je pristojna varošica na levoj obali Tigra, jedan sat severno od Bagdada. I on je sveto mesto; u13 Od Bagdada do Stambola tn-injemu je sahranjen imam Abu Hanife, osnivač jedne od četiri ortodoksne muslimanske škole.Jahali smo dva časa dok nismo stigli do Mirze. On se vidno iznenadio kad je ugledao mene, a agu je primio vrlo ljubazno.- Zašto si se ti vratio? - upita me on.- Pitaj ovog ovde! - odgovorih ja i pokazah Selim-agu.- Onda odgovori ti! - naredi sada njemu. Aga izvadi pismo i upita:- Jesi li ti ovo pisao, gospodine? - upita on.- Jesam. Pa ti poznaješ moj rukopis. Zašto me onda pitaš?- Zato što si mi naredio nešto što nisam ni očekivao, ni zaslužio.2ene su se skupile iza granja, da bi videle Selima i slušale naš razgovor.- A šta nisi očekivao? - upita Hasan.- Nisam očekivao da ćeš narediti da sve što srne spasli predam ovom strancu.- Ovaj emir nije stranac, već moj prijatelj i brati- A zar nisam i ja tvoj prijatelj, gospodine? Mirza se zabezeknu i kratko odgovori:

- Ti si bio moj sluga u koga sam imao poverenja. Otkuda tebi pravo da se nazivaš mojim prijateljem?- Gospodine, ja sam napustio domovinu, žrtvovao sam svoju budućnost i postao sam begunac; čuvao sam i sačuvao tvoje bogatstvo; jesam li postupio kao prijatelj ili nisam?- Ti si postupio onako kako postupa odani sluga, i kako su postupali i ovi ljudi ovde. Tvoje reci su me zabolele, jer nisam očekivao da ćeš mi svoje obaveze nabrajati kao zasluge. Zar ti nisam napisao da poslušaš ovog emira, kao što bi mene slušao?Glas Mirzin zvučao je vrlo ozbiljno. Aga je bio smeten, naročito kad je primetio žene, i tražio je razlog da se opravda:194- Ovaj čovek me je udario, gospodine, čim smo se sreli! - reče on.Mirza me pogleda smeškajući se.- Zašto ga nisi odmah ubio, Selim-ago? - reče OJ1- - Zašto si otrpeo takvu uvredu? Zašto te je udario?- Sreli smo se na ulici, i ja sam mu naredio da se makne s puta. On to nije učinio, već me je još ošamario i ja sam pao s konja.- Je li to istina, emire? upita Mirza.- Prilično. Ja ga tada još nisam poznavao, a ni tvoj sluga nije ga mogao poznati, jer je nosio veo preko lica. Jahao je divnog belca, sa tvojom opremom, i ja sam pomislio da je to neki veliki gospodin. Naredio nam je da se maknemo s puta, iako je bilo dovoljno mesta za prolaz. Njegov glas zvučao je kao glas padišahov. Ti mene poznaješ, Mirzo; ja sam vrlo pristojan čovek. Ali želim da i drugi uljudno postupaju sa mnom. Stoga sam ga upozorio da ima dovoljno mesta za prolaz. On se na to mašio biča, nazvao me svinjom i zamahnuo da me udari. Dabome, odmah se našao na zemlji. I tek posle toga, na žalost, prekasno, saznao sam da je to čovek kome si me poslao. To je sve što imam da kažem. Razgovaraj ti s njim, a ako bude potrebno, pozovi mene.Uputih se konjima, da tamo porazgovaram s Ha-lefom.Posle pola časa pozva me Hasan Ardžir-Mirza, s dubokim borama neraspoloženja na čelu.- Emire, - reče on - sve me je ovo vrlo ožalo-stilo. Hoćeš li oprostiti ovom nepromišljenom Selimu?- Vrlo rado, ako ti to želiš! Šta si ti odlučio?- On neće s tobom natrag u grad.- To sam i očekivao.- Evo spiska svih stvari koje sam mu predao. Imao ga je uza se. Ti proceni stvari i prodaj ih. Slažem se sa svim što budeš učinio, jer znam da je teško naći kupca za ovako kratko vreme. Zatim otpusti moje sluge i plati195im evo ovoliko koliko sam ovde zapisao. Novac sam ve' stavio u bisage na tvome konju. Kada treba da krenem u Kerbelu?- Danas je prvi muharem, a desetog je proslava Za put od Bagdada do Kerbele trebaće ti četiri dana, a jedan dan pre treba da budeš tamo. Prema tome, peti ovoga meseca je najzgodniji dan za polazak.- Onda treba da se ovde krijem još četiri dana.- Ne treba. Naći će se mesto u gradu gde ćeš biti siguran sa svojima. Hoćeš li zadržati sve što sada imaš ovde?- Neću. Treba i ovo prodati.- Onda, najbolje, predaj mi odmah sve što ti ne treba i odredi cenu. U Bagdadu ima vrlo bogatih ljudi. Možda ću naći nekog bogatog Persa ili Jermenina, koji će sve odjednom kupiti.- Emire, cena će biti vrlo velika!- Samo ti to prepusti meni: vodicu računa o tvojoj dobiti, kao o svojoj sopstvenoj.- Verujem ti. Hajdemo da razgledamo tovar. Otvorili smo zavežljaje pred mojim iznenađenimočima ukazaše se blaga i dragocenosti kakva nikad pre nisam video u ovakvom izboru i izobilju. Napravili smo spisak, a onda je Mirza odredio cenu. Cena je, u odnosu na pravu vrednost stvari, bila vrlo niska, ali je ipak predstavljala čitavo bogatstvo.- Šta ćeš sada uraditi sa svojim pratiocima, Mirzo. - upitah ga ja.- Nagradiću ih i otpustiti čim mi nađeš stan.- Za koliko osoba?- Za mene i agu, za ženu i njihovu služavku. Uzeću kasnije jednog slugu koji me ne poznaje. ,- Nadam se da ću ti sve to moći nabaviti. A saaa da natovarimo stvari!- Koliko ti treba goniča kamila?- Nijedan! Dovoljni smo ja i Halef. . , 0- Ne, emire. Ne može tako! Ne možeš se ti ta opteretiti.196•__ Zašto ne mogu? Zašto da uzimam ljude koji će i docnije u Gadimu i Bagdadu biti na teretu.__ Onda radi kako hoćeš. Neka bude po tvojoj volji.Sluge su natovarile kamile i povezale ih tako da su morale ići jedna iza druge. Bili smo spremni za put.__ Sad mi još daj i potvrdu za tvoje ljude - za-molih ja Mirzu.

- Evo uzmi moj prsten pečatnjak!Na mome se prstu još nikada nije našao ovako sku-pocen prsten persijskog velikaša. Ali sam se ja ipak snašao u toj novoj ulozi. Onda je naša mala karavana krenula na put. Aga se nije pojavio, a ni meni nije bilo do pozdrava s njim.Sada nam je trebalo -više vremena da stignemo na Tigar i da ga pređemo. Ali sve se srećno svršilo.Persijanci su se iznenadili kad smo mi s našim tovarom stigli u dvorište. Ja sam ih odmah sazvao, pokazao im prsten njihovog gospodara i rekao im da sada moraju slušati mene umesto age. To im nije teško palo.Od njih sam saznao da je sopstvenik kuće neki bogati trgovac koji stanuje u zapadnom delu Bagdada, u blizini jedne poznate medrese1. Tovari koje je aga čuvao nalazili su se u prizemlju zgrade. Tamo smo smestili i nove tovare. Odlučio sam da sutra izvršimo opšti pregled svih stvari, pošto sam sada bio vrlo umoran.U bisagama sam našao novac koji je Mirza tamostavio. Bili su to sve sami lepo kovani tomani2, i bilo ihje četiri puta više nego što mi je trebalo. Ostavih Halefaa nadgleda služinčad, a ja odoh da potražim Engleza.On se opružio koliko j-e dug na minderlucima u pod-Iz "iskoj pdaji. Njegov no:s se micao po taktu disanja. ovih široko otvorenih usta čulo se otegnuto hr-Ser Devide! dman se probudio, skočio na noge i izvukao nož.l Duhovna škola. z'atan novac.197- Ko je? Oh, ah! All right! Jeste li to vi, master?- Yes! Kako ste?- Dobro, izvrsno! Vrlo lepo ovde u Gadimu!- Vidite li kako se znojim? Paklena je vrućina- Well! Ležite ovde sa mnom i spavajte!- Imamo drugog posla. A najpre bih hteo nešto da pojedeni.- Samo vi zatapšite rukama i momak će doći.- Jeste li to već isprobali?- Yes! Samo, na žalost, nisam ga mogao razumeti. Tražio sam porter (vino), a on doneo kašu. Tražio sam seri (trešnjevaču), a on doneo urme. Užasno!- Da vidimo hoću li ja bolje uspeti!Zatapšao sam rukama i odmah se pojavio isti onaj sluga koji je pre služio agu. Najpre mu rekoh da sada ja zapovedam umesto Mirze Selim-age.- Samo naredi, gospodine, kako da te zovem!- Mene ćeš zvati emirom, a ovog gospodina bejom. Spremi nam odmah ručak.- A šta želiš za ručak, emire?- Ono što imaš! Nemoj zaboraviti svezu vodu! Jesi li ti šef kuhinje?- Jesam, emire. Nadam se da ćeš sa mnom biti zadovoljan.- Kako ti je aga plaćao?- Ja sam kupovao sve što je bilo potrebno, a on je to svaki drugi dan obračunavao sa mnom.- Dobro! Tako ćemo i mi raditi. A sad hajde! Ubrzo, pred nama se našao izbor hrane koju Bagdadmože da pruži. I moj dobri Lindzej-bej se ponovo prihvati jela.- Jeste li se oslobodili onoga mangupa age, master?- Jesam. On će zasad ostati kod svoga gazde. Bojim se da on snuje osvetu.- Pih! Ona kukavica! A znate li šta ćemo mi uraditi posle ručka? Odvešćeino se konjskim tramvajem « Bagdad i kupiti odela. '198-- I ja sam za to, jer nam je odelo vrlo potrebno. r isto verme mogu prikupiti izvesna obaveštenja, koja jU još od preče potrebe. Tražim kupca za Mirzinu imo-, inu. Doneo sam sa sobom još nekoliko kamiljih tovara.- Oh! Аћ! Šta?- Divne stvari koje će otići u bescenje. Da sam bo-?M, kupio bih sve.- Navedite neke stvari!Ja izvadih spisak na persijskom jeziku i pročitah mu ga.- Oh! Ah! - uzviknu Englez. - Koliko to staje? Rekoh mu cenu.- Vredi li to toliko?- Brat bratu - dvostruko!- Well! Dobro, lepo! Ne treba tražiti kupca. Ja znam ko će to kupiti.- Znate kupca? Ko je kupac?- Devid Lindzej! Yes!- Je li to moguće, ser? O, time ste me oslobodili teške brige. A kako je s novcem, ser? Mirza hoće da mu ie plati odmah i gotovim novcem.

- Novac? Pih! Novca ima! Toliko ima Devid Lind-''•ej-bej.- To je prava sreća. Dakle, jedan smo posao svršili. Ali nam ostaje drugi. Treba prodati i ono što je dosad Hilo povereno agi.- Je li to mnogo?- To ćemo tek videti. Ovde je spisak, a sutra ćemo '»tvoriti denjkove, pa ili sami proceniti vrednost stvari. Hi dati da ih drugi procene. Tada ću znati koliko ću moći <la tražim.- Hm! Lepe stvarčice?- Razume se! Vidite, tu ima, na primer, saracen-skih lančastih oklopa, tri komada, skupocena retkost za svaku zbirku; mačeva iskovanih od čelika iz Lahore mno-|?o skupocenijih od pravih sabalja dimiskija. Ima mnogo Bočica pravog ružinog ulja, zlatnog i srebrnog brokata, bravih persijskih ćilima, persijskih šalova od vune iz199Kermana, čitavih truba najređih svilenih tkanina, i tako dalje. Ima starina gotovo neprocenjive vrednosti. Čovek koji bi kupio ove stvari i posle ih pojedinačno prodavao na zapadnim tržištima napravio bi ogroman posao.- Posao! Oh! Ah! Ne pada mi na pamet! Kupujem sve za sebe!- Sve, ser? I ovu drugu partiju?- Yes!- Ne zaboravite, ser, da su to ogromne pare!- Ogromne! Možda za vas! Za Devida Lindzeja nisu! Znate li vi koliko ja imam?- Ne znam! Nisam vas nikad pitao za vaše stanje.- Onda i dalje ne pitajte! Dobro stojim! Vrlo dobro! Yes!- Ja pretpostavljam da ste vi milionar, ali i milio-nar mora da se zamisli pre nego što izda tolike pare za lične prohteve.- Nije važno! Vrednost je tu. Istina, nemam uza se toliko novca da bih platio sve, ali imam ovde poznanika. Postoji hartija. Staviću potpis: Devid Lindzej, i na to dobiti novac. Well! Sutra ćemo razgledati stvari.- Dobro! Ja ću postupati sasvim nepristrasno,-jer ste i vi i Mirza moj prijatelj. Pozvaću veštake da procene stvari. Zatim možemo zaključiti posao.- Well! A sad hajdemo u grad da postanemo novi ljudi.- Ponesite i čibuk, ser, pa da iziđemo u čaršiju kao pravi muslimani.Saopštih Halefu da ćemo se vratiti predveče, pa se uputismo na stanicu konjskog tramvaja. Tramvaj je bio u vrlo jadnom stanju: prozori polupani, sedišta bez presvlaka, a ispred kola su kloparale kosti dveju kljusina koje bi se mogle izložiti kao pokretni skeleti. Ali smo u Bagdad stigli bez udesa.Put nas je najpre odveo u bazar haljina, iz koga smo izišli kao potpuno novi ljudi. Nisam mogao sprečiti Lindzeja da ne plati i za mene. I Halef je kupio novu odeću.200jvlosio nam ju je neki mladi Arapin, koji nam se ponudio ^ad smo s paketom izišli iz bazara.- A kuda ćemo sada, master? - upita Lind/ej.- Vino, rakija, kafana! - odgovorih ja. Lindzej izrazi svoj pristanak ljubaznim smeškom.Ubrzo smo našli ono što smo želeli. Bilo je suviše da bi sve mogao poneti mladi Arapin, pa smo zato ostavili trgovcu adresu i zamolili ga da nam sve pošalje u naš stan. Zatim smo svratili u jednu mirnu kafanu, gde smo se, uz miris kafe i persijskog duvana, obrijali i ulepšali.Naš nosač seo je odmah kraj vrata. Sem kecelje oko slabina, ništa drugo nije imao na sebi, ali držao se kao kralj. On je svakako bio slobodni Beduin. Kako li je ovai slobodni sin pustinje postao amalin, nosač? Živo sam se zainteresovao za njega i mahnuo mu da sedne pored nas.On je to učinio pristojno kao čovek svestan- svoje vrednosti i uzeo lulu koju sam mu poručio. Malo zatim počeh razgovor:- Ti nisi Turčin. Ti si slobodni Ibn Arab. Smem li te upitati kako si dospeo u Bagdad?- Trčao sam i jahao - odgovori on.- A zašto si postao nosač?- Moram od nečega da živim.- Zašto nisi ostao kod svoje braće?- Tar me je oterao.- Znači, goni te osvetnik.- Ne, ja sam osvetnik.- A tvoj neprijatelj je pobegao u Bagdad?- Jeste. Ja ga ovde tražim i čekam već pune dve godine.Dakle, zbog krvne osvete ovaj oholi Arapin ponizio se na položaj nosača.- Iz koje si zemlje došao?- Zašto me toliko ispituješ, gospodine?- Ja sam posetio mnoge islamske zemlje, i želeo da znam da li poznajem tvoju domovinu.- Ja sam iz Kare, tamo gde se spajaju Vadi Montiš Vadi Kvirbe.

201l- Iz zemlje Sejbana, u Beladu Beni Isi? Tamo još nisam bio. Tamo nameravam da odem.- Bićeš nam dobrodošao, ako si verni sin pro-rokov.- Ima li još ko ovde iz tvoje zemlje!- Jedan jedini još, i taj hoće da se vrati kući.- Kad će krenuti iz Bagdada?- Čim mu se ukaže prilika. I njega je neki tar doveo u Dar es Salam, u Bagdad.- Da li bi on bio voljan da nam u svojoj zemlji služi kao vod?- Ne samo kao vod, već kao dahil, koji će vam odgovarati za sve.- Mogu li s njim govoriti?- Danas i sutra ne možeš. Otišao je u Dokhalu, i vratiće se prekosutra. Dođi prekosutra uveče ovamo, i ja ću ga dovesti.- Čekaću vas ovde. Ti si već dve godine u Bagdadu. Ti sigurno dobro poznaješ grad.- Poznajem svaku kuću, gospodine.- Da li ti je poznata neka kuća, hladovita i prijatna za stanovanje, u kojoj se može živeti, ulaziti i izlaziti bez smetnji i dosađivanja?- Znam jednu takvu kuću.- Gde je ta kuća?- Nedaleko od moga stana u vrtovima palmi, u južnom delu grada.- A ko je sopstvenik te kuće?- Neki pobožni Taleb; on tamo živi povučeno i ne bi smetao stanarima.- Je li to, daleko odavde?- Ako najmiš magarca, brzo ćeš stići.- Onda hajde i naruči tri magarca. Ti ćeš nas voditi.- Potrebna su vam samo dva, gospodine, ja ću trčati.•*202JZačas su dva magarca sa svojim goničima stajala pred vratima. Bili su beli, kao što se često nađu u Bagdadu.Ja i Englez smo dosad sedeli okrenuti leđima jedan drugom, jer ulepšavanje kome smo se podvrgli nije drukčije dozvoljavalo. Sad je moj berberin bio gotov. I Engle-zov je zatapšao rukama u znak da je završio svoje veliko delo. Mi se u isti mah okrenusmo jedan drugome. Teško bi bilo naći dva lica koja bi bila toliko različita jedno od drugoga, kao što su u ovom trenutku bila naša. Lindzej je, naime, uskliknuo od iznenađenja, a ja sam se moraa naglas nasrne jati.- Šta je tako smešno, master? - upita on.- Potražite ogledalo!- Kako se ovde kaže ogledalo?- Ajna.- Well! - I obrativši se berberinu, reče: - Pray the Ajna!Berberin mu prinese ogledalo pred lice, i sad se čovek morao srne jati gledajući kako to džentlmenove lice poi-grava. Zamislite sebi duguljasto, uzano, suncem skoreno lice, s čije je donje polovine curila crvenkasta, nekad plava, bradica, široka usta, sada s otvorom kao Gothardski tunel, dugačak nos, triput uvećan alepskom kvrgom, a iznad toga do gola ošišanu, belu, sjajnu glavu, i na temenu jednu jedinu tatfku pletenicu. A onda još i mimika toga lica! Ni sam Beduin nije mogao savladati smešak, a jedva je savladao smeh.- Sto mu gromova! Odvratno! Đavolski! - uzviknu ser Devid. - Gde je moj revolver? Ubiću ga. Probošću ga naskroz!- Ne uzrujavajte se, ser! - zamolih ga ja. - Berberin nije imao pojma da ste vi Inglišmen. Mislio je do ste musliman i ostavio vam je pletenicu.- Well! Tačno. Ali ovo moje lice! Užasno!- Tešite se, ser. Turban će sve to prekriti, a pre nego što se vratite u Englesku krzno će opet narasti.*201- Krzno! Oho, master! A zašto vi tako dobro izgledate, iako je i vama ostavio pletenicu.- To je stvar rase, ser!- Yes! Tačno? Sad to vidim i ja. I šta staje sve ovo?- Ja ću mu dati deset pijastera.- Deset pijastera! Jeste li poludeli? Jedan gutljaj rđave kafe, dva dima smrdljivog duvana, unakažena glava - deset pijastera!- Setite se da smo izgledali kao divljaci kad smo ušli ovamo, i - sada...

- Yes! Kada bi nas sada videla stara Alvah, zaigrala bi menuet od ushićenja! A sad hajdemo odavde. Samo kuda?- Da iznajmimo stan u jednoj vili u predgrađu. Ovaj Beduin će nas voditi. Pojahaćemo ona dva magarca tamo napolju.- Well! Lepo! Napred!Iziđosmo iz kafane i uzjahasmo male, ali vrlo snažne i istrajne životinje. Moje su se noge skoro vukle po tlu, a Englez je svoja šiljasta kolena morao smestiti ispod pazuha. Napred je trčao beduin i nemilosrdno mlatio levo i desno svojom batinom, kad bi se nešto isprečilo na putu. Za njim smo nastupali nas dvojica čučeći na magarcima kao majmuni na kamili, a za nama sopstvenici magaraca, koji su neprestano batinama obrađivali zadnji deo svojih životinja. Tako smo jurili kroz ulice i sokake, dok nije nestalo puta, a kuće postale sve rede. Beduin najzad zastade pred nekim visokim zidom, i mi sjahasmo. Stali smo ispred uzanih vratanca, u koja je naš vodič zakucao kamenom iz sve snage. Dugo je trajalo dok su nam otvorili. Najpre smo ugledali dugačak, šiljat nos, a zatim staro izbledelo lice.- Šta želite? - upita čovek.- Ovaj stranac želi da govori s tobom, efendijo - objasni vodič.Par sitnih sivih očiju uperiše se u mene, zatim se otvoriše bezuba usta i ču se drhtav glas:"204- Uđi, ali samo ti!- Neka uđe i ovaj emir sa mnom - rekoh ja pokazujući u Engleza.- Može, kad je emir.Tako uđosmo, a vratanca se zatvoriše za nama. Tanke starčeve noge bile su odevene u par ogromnih papuča kojima je strugao ispred nas kroz divnu baštu, u kojoj su se iznad naših glava njihale palme kao breze. On zasla-de ispred ljupke kućice.- Šta želite? -upita on tada.- Jesi li ti sopstvenik ove divne bašte, i imaš li stan za izdavanje?- Imam. Treba li vama?- Možda. Treba najpre da ga vidimo.- Izvolite! Gde mi je ključ?Tražio je ključ po svima džepovima svoga kaftana, mrmljajući neke psovke, i najzad ga našao u rešetki prozora. Otvorio je vrata.- Uđite!Ušli smo u lepo predsoblje s vratima levo i desno. U dnu su vodile stepenice na sprat. Starac otvori vrata na desnoj strani i ugura nas u veliku odaju.Najpre sam pomisilo da su zidovi pokriveni zelenim tapetima, ali odmah sam primetio da to zelene zavese vise unaokolo, a šta su one skrivale mogao sam pogoditi čim sam spustio pogled na dugački sto koji je zauzimao sredinu odaje: bio je sav prekriven knjigama, a preda mnom ležala je otvorena - stara ilustrovana nirnberška biblija. Odmah sam je prepoznao. Jednim korakom našao sam se kraj nje i položio ruku na nju.- Biblija! - mzviknuh na nemačkom. - Šekspir,, Monteskje, Ruso, Lord Bajron! Otkuda oni ovde?To je bilo samo nekoliko naslova u mnoštvu knjiga koje sam ovde video. Starac odstupi korak unazad od iznenađenja, pljesnu dlanovima i upita:- Šta? Vi govorite nemački?- Kao što čujete.205- Jeste li vi Nemac?- Jesam. A vi?- Ja sam Poljak. A šta je ovaj drugi gospodin?- Englez. Ja se zovem...- Molim, ne odmah imena! Pre nego što ih izgovorimo, dajte da se malo upoznamo.On po istočnjačkom običaju zatapša rukama, što je morao nekoliko puta ponoviti, dok se vrata najzad nisu otvorila i na njima se pojavio čovek, ugojen i sav zadrigao od sala, kakvog sam retko video u životu.- Alah akbar, opet me zoveš! - prostenjao je kroz debele usne. - Šta želiš, efendijo?- Kafu i duvan.- Samo za tebe?- Ne. Za sve nas.- Koliko zrna da stavim?- Beži napolje!- Valahi, bilahi, talahi, i ti si mi neki efendija!Sa dubokim uzdahom ovo zagonetno biće odgega se napolje.- Ko vam je ovo čudovište? - upitah ja možda nešto suviše nametljivo.- Moj sluga i kuvar.

- Jao vama!- Imate pravo! On jede i pije najviše sam. Ja dobi-jam samo ostatke.- To je više nego kobno!- Ja sam na to navikao. On je bio moj sluga još kad sam bio oficir. Ne vide mu se godine. On je samo godinu dana mlađi od mene.- Zar ste vi bili oficir?- U turskoj službi.- A sad stanujete sami u ovoj kući?- Sam!Nad ovim starcem ležala je duboka seta. On je privlačio moju pažnju.- Govorite li možda i engleski?- Učio sam ga u mladim danima.206- Onda bismo mogli razgovarati na engleskom da se даoЈ pratilac ne bi dosađivao?- Vrlo rado. Jeste li zaista došli da iznajmite stan? £o vam je rekao za mene?- Ne za vas, nego za vašu kuću. Rekao nam je onaj jnladi Arapin koji nas je doveo do vaših vrata. On je vaš sused.- Ja ga ne poznajem. Ja ne marim za ljude. Treba li stan samo vama lično?- Ne. Ima nas više: četiri muškarca, dve dame i jedna služavka.- Četiri muškarca - dve dame - hm! Zvuči malo romantično.- Tako i jeste. Objasnićemo vam čim razgledamo stan.- Ne znam da li će biti dovoljno mesta. Evo stiže kafa!Opet se pojavi debeljuško, crven u licu kao trešnja. Na svojim debelim rukama uneo je veliki poslužavnik na kome su se pušile tri šolje kafe. Pored njih je ležao stari čibuk i gomilica duvana, jedva dovoljna za jedno punjenje.- Evo, - graknu on - evo kafe za sve! Sedosmo na divan, i oduzesmo mu poslužavnik, jeron nije mogao da se sagne. Najpre gazda prinese solju ustima.- Prija li? - upita debeljuško.- Prija. Englez učini isto.- Prija li? - upita debeljuško.- Pfuj!Lindzej ispljunu pomije od kafe, a ja jednostavno svoju solju vratih na poslužavnik.- Zar vam ne prija? - upita debeljuško.- Probaj ti sam! - odgovorih ja.- Mašalah, ja ne pijem takvu kafu. Sad se domaćin maši lule.207- Pa ovde još ima pepela unutra! - prekori on slugu.- Ja sam malopre na nju pušio! - odgovori de-beljuško.- Sto je onda nisi očistio?- Daj je ovamo!On istrže svome gazdi lulu iz ruke, istrese pred vratima pepeo iz nje i vrati se.- Evo, sad možeš da je napuniš, efendijo! Starac posluša slugu, ali dok je punio lulu seti seda mi nismo ništa pili. Stoga je odlučio da nas ponudi najboljim i najređim što ima u kući, i naredio sluzi:- Evo ti ključ od podruma. Siđi!- Dobro, efendijo. A šta da donesem?- Vino.- Vino! Alah kerim, gospodine! Zar hoćeš da prodaš dušu đavolu? Zar hoćeš da padneš u najdublji ponor pakla? Pij kafu, ili vodu, pa će ti ostati oko bistro i duša mirna. Ko pije šarab (vino) pašće u najdublju bedu i propast!- Idi u podrum!-- Efendijo, molim te, meni za ljubav, nemoj da se predaš u kandže šejtana!- Ćuti i slušaj! Dole imaju još tri flaše. Donesi sve tri!- Moram da te poslušam. Ali Alah će mi oprostiti, jer nisam kriv za tvoje prokletstvo.On se progura kroz vrata.- Čudan je ovaj tvoj sluga! - primetih ja.- Jeste, ali je odan, iako ne štedi moje namirnice. Samo ne raspolaže vinom. Ključ od podruma dajem mu u ruke samo kad mi se pije vino. Čim donese flašu, mora da mi ga vrati.- To je vrlo mudro udešeno, ali...Nisam mogao da produžim, pošto se debeljko već vratio, duvajući kao lokomotiva. Držao je po jednu flašu pod pazuhom, a treću u desnoj ruci. Sagnuo se koliko mu je to bilo moguće i spustio flaše pred noge svoga go-208

spodara. Grizao sam usne da ne bih prasnuo u nepristojan smeh: ove flaše su bile potpuno prazne, a treća samo dopola puna. Gazda je zabezeknuto gledao u slugu.- Zar je ovo vino? - upita on.- Poslednje tri flaše.- Ali one su prazne.- Bogami prazne!- Ko je popio vino?- Ja, efendijo.- Jesi li ti lud? Da sada meni i mojim cenjenim gostima najedanput ispiješ dve i po flaše vina!- Sad? Najedanput? O, efendijo, to nije istina. Toliko nisam kriv. Ja sam vino pio juče, prekjuče, nakjuče, i prenakjuče, jer volim svaki dan da popijem po čašu vina.- Lopove, mangupe, nitkove, kako si samo svakog dana mogao ući u podrum, kad je ključ od podruma danju i noću uza me? Ili si mi ga noću krao, dok sam spavao?- Alah il Alah! Ni u tome nisam kriv.- Ali kako si onda mogao ući u zaključan podrum?- Zar sam ja ikada bio provalnik, efendijo? Podrum nikada nisam zaključavao kad god je bilo vina dole!- Sto mu gromova! Dobro je što sam to najzad saznao.- Psovka neće popraviti ništa, gospodine. Ta imaš tu dovoljno vina za sebe i svoje goste.Starac podiže flašu prema svetlu.- Kakvo ti je ovo vino, a?- Sasvim bezopasno vino, efendijo. U flaši je ostalo samo pola čašice, a kako to ne bi bilo dovoljno za trojicu, dosuo sam vode.- Vode? Oh - evo ti tvoja voda!On zamahnu flašom na glavu svoga sluge, ali se ovaj brže sagnu nego što se moglo očekivati, pa flaša prelete Preko njega, udari u vrata i razbi se u paramparčad, a sadržina se prosu na pod. Sluga sa žaljenjem pljesnu de-belim rukama i uzviknu:14 Od Bagdada do Stambola 209- Za boga miloga! Sta si to uradio, efendijo? Sad je propala ova lepa voda koja se mogla sasvim dobro popiti kao vino! I svuda parčad stakla? To ćeš morati sam pokupiti, jer ja se ne mogu toliko sagnuti.S tim recima otrapao je napolje iz odaje.Ovakav prizor ne bih mogao zamisliti da ga nisam video svojim sopstvenim očima. A najviše me je začudilo da je efendija posle nesrećnog hica odmah povratio svoju hladnokrvnost. Ovakva neobična i izvanredna trpeljivost gazde prema drskom i naduvenom slugi morala je svakako imati svoj duboki razlog. Efendija je za mene postao zagonetka koju ću svakako morati odgonetnuti.- Izvinite, gospodo. Ovako nešto više se neće desiti. Možda ću vam jednom ispričati zašto sam ovako tr-peljiv prema ovom čoveku. Učinio mi je velike usluge. Napunite svoje lule.Ja izvadih svoj sopstveni duvan, istresoh ga na po-služavnik i kad zapalismo lule starac reče:- Hajdemo sada da vam pokažem stan!On nas odvede na prvi sprat. Tamo su bile četiri sobe sa bravama na vratima, svaka sa ćilimom na sredini i uzanim minderlucima unaokolo kraj zidova. Pod krovom su se nalazile još dve male prostorije koje su se mogle zatvoriti zasunima. Stan mi se svideo, i ja upitah za cenu:- Nema ovde cene, - odgovori starac - mi smo zemljaci, i ja vas molim da u ovom stanu budete zajedno sa svojima moj gost.- Neću odbiti vašu ljubaznu ponudu, tim pre što ne nameravamo ostati dugo. Za nas je najvažnije da budemo ovde sklonjeni od sveta, i da nam niko ne smeta.- To vam je ovde obezbeđeno u punoj meri. Koliko nameravate da ostanete kod mene?- Nećemo dugo, na žalost: najmanje četiri dana, a najviše dve sedmice. Dozvolite da vam objasnim u čemu je stvar.210- Izvolite da sednemo! I ovde možemo lepo sedeti kao dole, a i lule nam još gore.Seli smo i ja sam mu ispričao o nama i našem susretu sa Hasanom Ardžir-Mirzom koliko sam smatrao da treba da kažem. On me je saslušao s najvećom pažnjom, i kad sam završio skočio je na noge i uskliknuo:- Možete se na miru useliti u moj stan, gospodine. Ovde nema nikoga ko bi vam smetao, a još manje da bi vas izdao. Kada ćete doći?- Sutra u sumrak! Ali sam zaboravio nešto da kažem. Mi imamo nekoliko konja i dve kamile. Imate li mesta za njih?- Ima dovoljno mesta. Vi još niste videli dvorište iza kuće. Deo pod nadstrešnicom biće dovoljan za vaše potrebe. Samo jedno bih vas zamolio: da se sami pobri-nete za svoju poslugu.- Razume se.- Onda je sve u redu. Ja ću vam uzvratiti iskrenost za iskrenost, i uskoro vam pričati o sebi. AH danas neću, jer

vi ste se već digli na noge, i ja vidim da imate još neke poslove da obavite. Sutra kad dođete, obiđite oko baštenskog zida; ja ću vas sačekati na širokoj kapiji sa suprotne strane.Pozdravismo se sa strancem, zadovoljni postignutim uspehom, i vratismo se u grad zajedno sa našim pratiocem.Sutradan uveče smo se uselili; Hasan Ardžir-Mirza bio je u ženskim haljinama da bi se sakrio pred slučajnim posmatračima. Sve svoje ranije sluge je otpustio, i samo Mirza Selim-aga je ostao s njim. Za novog slugu uzeo je našeg jučerašnjeg Arapina.Boravak u novom stanu doneo nam je zanimljiv doživljaj, o kome sad neću govoriti, ali ću ga možda drugom prilikom ispričati. Pomenuću samo toliko da sam na svojim kratkim šetnjama kroz Bagdad dvaput sreo lice koje je moglo biti Saduk.Kad se u razgovoru sa Persijancem ponovo povela reč o putovanju u Kerbelu, mogao sam, na žalost, pri-211metiti da on i dalje odbija moju pratnju. Nikako mu to nisam mogao zameriti; on je bio šiit i njegova vera branila mu je, pod pretnjom smrtne kazne, da posećuje sveta mesta u pratnji nevernika. Jedino što mi je dopustio bilo je to da mogu da ga pratim do Hile, gde ćemo se morati rastati, sve do ponovnog viđenja u Bagdadu. U stvari, on je želeo da ženska pratnja ostane u Bagdadu, ali žene se nisu s tim saglasile i umele su da ga tako škole molbama da je najzad morao popustiti.Tako sam se oslobodio obaveze da budem zaštitnik žena.Već dosad su mnogi hodočasnici na putu na zapad bili prošli kroz Bagdad, ali tek od petog muharema čusnao vest da se prava karavana mrtvih približava gradu. Englez, ja i mali Halef odmah uzjahasmo konje, da bismo uživali u ovom retkom prizoru.Uživali? - Bilo je to svakako sumnjivo uživanje! Šiiti veruju da će svaki musliman čiji zemni ostaci budu pokopani u Kerbeli ili Nedžef Aliju bez svake prepreke odmah stići u raj. Zato je žarka želja svakoga od njih da bude pokopan na jednom od ta dva mesta. Pošto je pre-nos leševa karavanom vrlo skup, to sebi mogu dozvoliti samo bogataši. Kad siromašak zaželi da bude pokopan na svetom mestu, on se za života oprosti od svojih, i pro-sjačeći putuje po dalekim zemljama sve do groba Aliji-nog ili Huseinovog da bi tamo sačekao smrt.Iz godine u godinu po sto hiljada hodočasnika kreće ovim svetim mestima, ali najveća je navala pred deseti muharem, datum Huseinove smrti. Tada se sa Iranske visije spuštaju karavani leševa šiitskih Persijanaca, Af-. gana, Beludža, Indijaca, i drugih. Sa svih strana vuku se mrtvaci, čak i lađama po Eufratu. Oni često mesecima čekaju pripremljeni na polazak. Putovanje karavana je dugo i sporo. U ovim južnim krajevima sunce strašno i užareno peče čitavim putem kojim treba proći i nije potrebno naročito naprezanje mašte da bi čovek zamislio užasan zadah koji takva karavana širi. Leševi se često raspadaju, pa onda nije čudo što sablast kuge prati ove212pogrebne povorke u stopu. Ko ih susretne, daleko se u stranu. Samo šakali i Beduini se šunjaju okonjih: prvi privučeni zadahom trulenja, a drugi privučeni bogatstvom koje karavana nosi sobom da bi ga na cilju predala u ruke čuvarima groba. Sudovi ukrašeni dijamantima, sukna posuta biserima, dragoceno oružje, sku-poceni pribor, ogromne količine teških zlatnika, amajlije od neocenjive vrednosti, itd., prenose se u Kerbelu i Nedžef Ali, gde iščeznu u podzemnim riznicama grobova. Ova se blaga pakuju u sanduke kao što su mrtvački, da bi se zavarali beduinski pljačkaši, ali je iskustvo predu-zimljivih beduinskih plemena sve ove mere predostrožno-sti učinilo nekorisnim. Kad napadnu karavanu, oni poot-varaju sve sanduke, i sasvim sigurno otkriju sva blaga koja traže. Posle takvog jednog napada razbojište pruža jezivu sliku pobijenih životinja, ubijenih ljudi, rasutih ostataka leševa, polomljenih sanduka, i usamljeni putnik okreće konja u stranu da bi izbegao dah kuge i zaraze.Razume se, karavana mrtvih u svome kretanju mora da izbegava gusto nastanjena mesta. U ranija vremena smela je da prođe posred Bagdada. Ušla bi na istočnu kapiju, i čim bi ga napustila kroz zapadnu, dah kuge bi se proširio nad gradom kalifa. Zaraza bi počela da besni -i odnela bi hiljade žrtava usled muslimanske ravnodu-šnosti koja se teši učenjem da je svačija sudbina zapisana u večnoj knjizi. U novije vreme se to promenilo. Poznati namesnik Mithat-paša raščistio je sa starim predrasudama i običajima. Sada je karavana mrtvih smela da se dotakne samo severne granice gradskog područja i da pređe preko reke Tigra gornjim mostom.1 Tamo smo je i mi videli.Nepodnošljivi zadah kuge osetili smo kada smo se Približili tome mestu. Čelo duge povorke već je bilo stiglo i spremalo se za odmor. Zaboli su u zemlju visoku zastavu sa persijskim grbom (lav i u pozadini sunce na izlasku). Ona je trebalo da bude centar logorišta. Pešaci su pose-,,,- * Tako je bilo pre 90 godina, jer se ovde prikazuju događaji i prilike iz 5/1 • godine, kada je Irak bio deo nazadnog Turskog carstva.213dali na zemlju, a jahači su sjahali s konja i kamila; mazge sa mrtvačkim sanducima ostale su natovarene, što je bio znak da će zastoj biti kratak. Za njima se vukla dugačka nedogledna povorka kao puž koji u pravoj liniji puzi po zemlji. Bile su to mrke, suncem opaljene, iznurene prilike, koje su premoreno visile na svojim životinjama, ili se na iznemoglim nogama vukle dalje. Ali ц njihovim crnim očima žario se fanatizam, i one su, ne osvrćući se na mnogobrojne prisutne gledaoce, pevale svoje jednolične hodočasničke pesme.

Mi smo im se toliko približili, da smo se našli neposredno uz njih. Ali što ih je više pridolazilo to je zadah postojao pakleniji, pa je Halef odrešio kraj turbana i njime pokrio nos. Jedan Persijanac to primeti i pristupi nam.- Sak, pseto! - uzviknu on. - Zašto si pokrio nos?Halef nije razumeo persijski, pa ja odgovorih urne-sto njega:- Da ti možda ne misliš da je zadah ovih leševa rajski miris?On me prezrivo pogleda ispod oka i reče:- Zar tebi nije poznato šta piše u Koranu? Tamo piše da smrtni ostaci vernika mirišu na ambru, đul,1 jasmin, mošus, kleku i despić?- To ne piše u Koranu, već u Ferid-Edin Atarovoj Petoj knjizi. Zapamti to! Zašto ste vi prekrili nos i usta?- Drugi su prekrili, ja nisam!- Onda napadni najpre svoje, a posle dođi k nama, ako hoćeš. Sada nemamo šta da raspravljamo s tobom!- Ti gordo govoriš, čoveče. Ti si sunit. Vi ste na-neli bol pravom kalifu i njegovim sinovima. Neka vas Alah prokune do najmračnije dubine pakla!On nam zapreti i okrenu se. Bio je to pravi primer nepomirljive mržnje koja što duže to sve jače bukti između sunita i šiita. Ovaj se čovek drznuo da nas opsuje1 ruža.214u neposrednoj blizini tolikih sunita. Kako bi tek prošao neko koga bi u Kerbeli otkrili kao nešiita!Voleo bih da sačekam da vidim kraj ove na izgled beskrajne povorke. Ali sam morao biti oprezan. Hteo sam da odem u Kerbelu, ako samo prepreke budu neprebro-dive, i stoga ne bi bilo pametno da se sada izložim među sunitima. Moj lik bi lako nekome mogao pasti u oči, pa bi me tako prepoznao. Zato smo uskoro krenuli natrag. I Englez se složio s nama. Rekao je da više ne može da izdrži zadah. A i uvek hrabri Hadži Halef Omar bežao je od strašnog zadaha zbog koga je persijansko logorište bilo nepodnošljivo.Kod kuće, rekao mi je Hasan Ardžir-Mirza da se neće priključiti karavani, već da će sutra poći za njom. On je ovu odluku već bio saopštio Mirzi Selim-agi, i ovaj je izišao da bi takođe posmatrao persijsku karavanu.Ne znam zašto mi se ovaj agin izlet učinio sumnjiv. Sama namera da posmatra karavanu nije trebalo da me uznemirava. Ali se ipak u meni začela neka mračna zabrinutost. Već smo pošli na spavanje, a on se nije vratio. I Halef je bio odsutan. On je posle večere izišao u baštu i nije se vratio. Tek oko ponoći čuh tihe korake mimo naših vrata, a posle desetak minuta ta se vrata skoro nečujno otvoriše i neko se uputi mestu na kome sam ja ležao.- Ko je? - upitah poluglasno.- Ja, sidi! - čuh Halefov glas. - Ustani i hajde sa mnom!~ Kuda?- Budi miran. Možda neko prisluškuje.- Treba li da ponesem oružje?- Samo malo oružje.Ja uzeh nož i revolver i pođoh bosonog za njim. On se uputi prema zadnjoj kapiji, i ja se tamo obuh.- O čemu je reč, Halef e?- Hajdemo, efendijo, moramo žuriti. Sve ću ti ispričati uz put.215On otvori kapiju i mi napustismo baštu, a kapiju samo ovlaš privukosmo. Začudio sam se što se Halef nije uputio ka gradu, već u južnom pravcu, ali sam ćutke išao za njim, dok nije sam progovorio.- Oprosti, gospodine, što sam poremetio tvoj noćni mir, ali u ovog Selim-agu nemam bogzna kakvo pove-renje.- Šta je s njim? Zašto ti je on sumnjiv? Čuo sam malopre da je došao kući.- Sad ćeš ćuti! Kad smo se vratili od persijskog logora i kad sam smeštao konje u staji sreo sam tamo debelog slugu našeg domaćina. On je bio vrlo ljut, i psovao je kao fenek1 kome je pobegao gušter.- Koga?- Mirzu Selim-agu. Ovaj mu je naredio da ostavi kapiju otvorenu, jer će možda kasno doći kući. Ja ovoga Mirzu ne volim. Čini mi se da ima nešto protiv tebe. Sluga je gledao za njim i video je da se nije uputio prema gradu, već prema jugu. Šta je samo tražio tamo? Oprosti mi, efendijo, ali ja sam postao radoznao. Vratio sam se u kuću, obavio molitvu i večerao. Ali mi aga nikako nije izlazio iz glave. Veče je bilo tako lepo i zvezde su sijale na nebu. Zašto da i ja ne uradim ono što je učinio aga? Krenuo sam u šetnju, i to u istom pravcu u kome je on otišao. Bio sam potpuno sam. U hodu sećao sam se tebe, šeika Maleka, dede moje žene Hane, cveta među ženama, i tako nisam ni primetio da sam se dobro udaljio od našeg stana. Našao sam se pred obrušenim zidom i preko kamenja izišao u polje. Produžio sam polako dalje, do jednog mesta gde sam primetio drveće i krstove. Bio je to mezarluk2 nevernika. Krstovi su svetlu-cali u sjaju zvezda i ja sam im prišao sasvim tiho, jer duše nevernika ne smemo buditi bučnim koracima. One se tada razljute i pripiju za pete narušioca mira. Odjednom spazih da neke prilike sede na grobovima. Nisu to bili duhovi, jer su pušili čibuke i smejali se. A nisu bili1 pUSttnicL-^ i*-* -216

nj ovdašnji ljudi, jer su nosili persijsku odeću. Među njima je bilo i nekoliko Arapa, a malo podalje od grobova čuo sam topot privezanih konja.- Jesi li čuo o čemu su razgovarali?- Sedeli su vrlo daleko od mene i ja sam samo razabrao da je bilo reci o velikom plenu koji će zadobiti, i da će samo dva lica ostati živa. Čuo sam i neki zapovednički glas koji je rekao da treba do zore ostati ovde na groblju, a onda se podigao neki drugi i oprostio se od njih. Prošao je vrlo blizu pored mene. Poznao sam Selim-agu. Pratio sam ga do naše kuće. Zatim rni je palo na pamet da bi bilo dobro znati koji su to ljudi s kojima je on razgovarao, i zato sam te probudio.- Misliš li da se oni još nalaze na groblju?- Mislim.- To je svakako englesko groblje o kome pričaš. Poznato mi je još od mog prvog boravka ovde. Ono se nalazi blizu Slepe kapije, i moći ćemo lako da mu se približimo a da nas ne primete.Išli smo tiho i oprezno i stigli do breše koju je zub vremena urezao u ogradni zid. Ovde sam ostavio Halefa da bi me u slučaju potrebe, mogao zaštititi pri povlačenju. Ja se oprezno uputih svome cilju. Englesko groblje bilo je sasvim blizu preda mnom. Ni najmanji po-vetarac nije se osećao, i nijedan glas nije remetio noćnu tišinu. Neprimetno stigoh do severnog ulaza: on bese otvoren. Tiho uđoh i odmah po strani čuh frktanje jednog konja koji je sigurno pripadao nekom beduinu, jer samo konji koji žive na slobodi frkću plašljivo kroz nozdrve i tako upozoravaju na opasnost. Ovo frktanje moglo me je izdati i izložiti opasnosti. Stoga se okre-nuh na drugu stranu i otpuzah napred.Časak kasnije spazih kako se nešto belasa kroz grmlje. Znao sam šta je to: beli arapski burnusi. Prišu-njah se i nabrojah šestoricu ljudi koji su spavali na zemlji. Bili su to Arapi. Nisam video nijednog Persijanca. Ali Halef se sigurno nije prevario. Persijanci su vero-vatno ležali malo podalje, ili su napustili groblje. Pri-217šunj ah se bliže, da bih to proverio. Našao sam se u blizini konja, a nijednog čoveka ne primetih. Iako sam im se sada približio s druge strane, konji se opet uznemiriše. Ali ja se nisam na to obazirao. Hteo sam da saznam ko-liko ima konja. Nabrojao sam sedam. Tamo je spavalo šest Arapa. Gde je sedmi? Upravo sam sebi postavio ovo-pitanje, kad se na mene baci neki čovek i svom svojom težinom pritisnu me na zemlju. To je bio sedmi. On je stražario kraj konja. I to nije bio slabić. On je težinom od sto kilograma ležao na meni i lavovskim glasom po-zivao drugove.Da li smem da se upustim u borbu? Ili da se predam pa da saznam šta je ove ljude dovelo ovamo? Ni jedna ni drugo! Ripnuh naviše i vratih se na zemlju, tako da se napadač našao pod mojim leđima. On to nije očekivao, ili je možda suviše snažno udario glavom o zemlju - tek ja osetih kako se njegove ruke opustiše, pa skočih i pojurih ka izlazu. Ali sam čuo za sobom korake pro-gonilaca. Srećom, bio sam lako odeven i nosio sam lako oružje. Nisu me mogli stići. Stigavši na brešu zida, izvu-koh revolver i opalih dva metka, naravno, samo u vazduh. Kad je još i Halef opalio, belih prilika brzo nestade. Nekoliko časaka kasnije čusmo kako odjahaše. Groblje im je, ne zbog mrtvaca, uteralo jezu u srce.- Da te nisu ukebali, sidi?- Bogami, jesu. Nisam bio dovoljno oprezan. Ovi su Arapi pametniji nego što sam mislio. Postavili su stražu koja me je uhvatila.- Alah kerim! Mogao si nastradati, jer se ovi ljudi nisu s poštenim namerama našli na groblju. Ali ovo su samo Arapi jurili za tobom?- Persijanci koje si ti video nisu više bili tamo. Nije li ti možda bio poznat lik zapovednika koji je koman-dovao?- Nisam ga mogao dobro videti, jer nije bilo dovoljno svetlosti, a i sedeo je u sredini.218- Onda je ovo naše uhođenje bilo uzaludno, mada bih se mogao zakleti da su to progonioci Hasana Ardžir-Mirze.- Zar bi oni mogli biti ovde, sidi?- Zašto ne bi bili? Oni su, doduše, otišli u zapadnom pravcu, ali su možda naslutili da će Mirza doći u Bagdad, pa su preko Džumejle, Kifrija i Zengabada okrenuli na jug. Mi se zbog žena nismo mogli kretati brzo kao oni.Vratismo se u naš stan. Ja ispričah Hasanu Ardžir-Mirzi naš doživljaj i saopštih mu svoju bojazan koju on vrlo olako primi. Nije mogao da zamisli da bi njegovi progonioci došli do Bagdada, i isto tako mu je bilo ne-verovatno da se reci koje je Halef čuo prisluškujući odnose na njega. Ja ga zamolih da bude oprezan i da od paše zatraži zaštitu. Ali on odbi i ovaj predlog.- Ja se ne plašim - reče on. - Od šiita ne treba da strahujem, jer za vreme svetkovine prestaje svako ne-prijateljstvo. Isto tako je sigurno da me Arapi neće napasti. Do Hile bićete ti i tvoj prijatelj uza me. A odande do Kerbele imamo samo jedan dan putovanja. Put je tamo toliko posednut hodočasnicima da se valjda neće pojaviti razbojnici.- Ja te ne mogu prisiliti da primiš moj savet. Nadam se da ćeš sa sobom poneti u Kerbelu samo ono što ti je najpotrebnije, a ostalo ostaviti ovde.- Ništa neću ostaviti! Zar da svoj imetak poverim u tuđe ruke?

- Čini mi se da je naš domaćin vrlo pošten i pouzdan čovek.- Ali stanuje u vrlo usamljenoj kući! Laku noć, emire!Nije mi preostalo ništa drugo nego da ćutim. Otišao sam na spavanje i tek kasno ujutro se probudio.Englez nije bio kod kuće. Bio je u gradu. Kad se vratio, doveo je sa sobom četvoricu ljudi. Trojica su nosili sekire, asove i druge alatke.- Šta će vam ti ljudi? - upitah ga ja.219- Hm! Raditi! - odgovori on. - Trojica su bivši mornari iz Old Inglenda1, a četvrti je Škot koji pomalo razume arapski. On će biti moj tumač. Biće mi potreban, pošto vi tajno idete u Kerbelu. Well!- Ko vam je našao ove ljude, ser?- Obratio sam se konzulatu.- Tamo ste bili! I ništa mi niste rekli?- Yes, ser! Primio sam pisma i predao pisma. Nabavio i novac. Nisam vam ništa o tome govorio, jer sam bio vaš prijatelj.- Kako to?- Ko ide u Kerbelu a mene ne zove, ne treba da se brine o mojim stvarima!- Ma, ser, šta vam je to sada odjednom dunulo u glavu? Kad biste nam se pridružili, izložili biste opasnosti i mene i sebe.- Ja sam vas pratio na toliku daljinu bez štete. Dva prsta manje - ne broji! Imam zato dupli nos!On se okrenu svojim ljudima. Dobri Devid Lindzej je, i pored svoje strasti za krilatim bikovima, želeo da vidi svetkovanje desetog muharema, ali ga nikako nisam mogao povesti.KARAVANA MRTVIHsan Ardžir-Mirza govu imovinu. Tu yodicem a pored, napustili lc.koga je iznajmio Ha-SU nosile m0gao shvati«- ZaEngland _ stara Engleska.220ljude, s čijom je pomoći hteo prisiliti ruševine Vavilona da mu izruče skrivena blaga. Alvah je jahala na mazgi, a arapski sluga je ostao u Bagdadu.Ja sam ovaj put sasvim drukčije zamišljao. Sve je bilo naopako udešeno. Možda sam za to i ja bio kriv, ali mi je u poslednje vreme teško padalo da neku stvar temeljno pretresem. Moje ranjavanje koje sam u početku dobro podneo nije prošlo bez posledica. Uz to, preživeo sam mnogo više briga, uzbuđenja i napora nego ijedan moj saputnik. Bio sam premoren i duševno potišten, iako ne znam zašto. Bio sam neraspoložen zbog Hasana Ar-džira i zbog Engleza, a nije mi padalo na pamet da sam im ja svojom mrzovoljom možda dao povoda da se manje savetuju sa mnom nego što su to činili pre. Uzrok ovakvom stanju bila je, kako sam tek kasnije saznao, in-kubacija bolesti, čije me izbijanje umalo nije stalo života.Pošli smo uzvodno da bismo prešli preko gornjeg pokretnog mosta. Tu sam zastao da još jednom bacim pogled na bivšu prestonicu ^Harana al Rasidzy Ležala je preda mnom u sunčanom sjaju,~u svoj "svojoj divoti i krasoti, ali i sa svim neizbrisivim tragovima propadanja. Levo pred nama je narodni park, iza koga vodi konjski tramvaj na sever, a dalje u pozadini karantenski zavod. Onda visoka tvrđava i namesnikov dvor, koji se svojim temeljima spušta u korito Tigra. Desno, predgrađe nastanjeno Agil-Arapima sa medresom Mostanzir, jedinom zgradom koja je u ovom delu grada, koji je podigao kalif Mansur, preživela prošlost. Iza ovih zgrada širi se nepregledna masa kuća, iznad kojih strče stilska minareta i sjajne kupole stotinak džamija. Nad ovim morem kuća njiše se pogdegde lepo ocrtana krošnja palme i svojim zelenilom prijatno probija veo prašine i pare koji stalna leži nad gradom kalifa.Ovde je Mansur ukazao dobrodošlicu poslanicima francuskog kralja Pipina Malog, koji su došli da s njim razgovaraju o opasnim Omajadima u Španiji. Ovde je živeo slavni Harun al Rašid, sa lepom Zobeidom, oboje pobožni i oboje rasipni ljubitelji raskoši. Oni su više221puta hodočastili u Meku i uvek čitav put pokrivali ski*, pocenim ćilimima. A gde je danas skupoceno zlatno drvo koje je svojim plodovima od dijamanata, smaragda, rubina, safira i bisera senčilo Harunov presto? Ovaj se kalif zvao Al Rašid,1 mada je bio podmukli tiranin, koji je mučki ubio svog vernog vezira Džafera, zazidao živu njegovu sestru, zajedno sa detetom, i poklao plemenitu porodicu Barmekida. Oreol koji bajke iz Hiljadu i jedne noći šire oko njega je lažan, jer je istorija davno dokazala da je pravi Harun drugi, a ne onaj iz bajke. Oteran od svog naroda, on je pobegao u Raku, i umro tamo u Persiji. Njegova žena Zobeida, rasipnica miliona, pokopana je na rubu pustinje u zapuštenom groblju, u grobnici koju su vekovi nagrizali i mrvili. - Ovde je živeo kalif Mamun koji je odricao božansko poreklo korana i verovao u »večiti razum«. Pod njim je vino teklo potocima. Još gore je bilo za vreme njegovog naslednika Motasima. On je u golom i pustom kraju podigao pre-stonicu Samaru, doduše pravi raj, ali raj za koji su rasuta državna blaga čitavih dinastija. Raskoš i čulna uživanja plaćena su bedom i oskudicom podanika. Ali namesniku prorokovom Mutavakilu ni ova prestonica nije bila dobra. On je izgradio

novu, a da bi stvorio nešto što još nikad nije bilo, naredio je da se seku daske od prastarog daleko čuvenog »drveta Zoroasterovog«.1 Ovo drvo, ogromni kiparis, nalazio se kod Tusa u Korasanu. Uzaludne su bile molbe maga i sveštenika poklonika sunca. Oni su nudili neverovatne iznose novca, samo da bi spasli sveti simbol svoje vere, ali uzalud. Drvo je po-sečeno. Njegove delove vukli su ogromnim putem niz Tigar, i oni su stigli na mesto opredeljenja taman u trenutku kada je Mutavakila ubila njegova turska garda. S njim je sjaj kalifata izbledeo i slava »grada spasa« počela da se gasi. Kažu da je u ono vreme u Bagdadu bilo 100.000 džamija, 80.000 bazara, 60.000 kupatila,1 U stvari, Er Rešid, pravedni.2 »Kuća kalifa«, ili »kuća spasa«.' Zoroaster - tvorac stare persijske vere. 2iveo oko 700. godine pr* naše ere.22212.000 mlinova, isto toliko karavan-saraja i 2,000.000 stanovnika. Kakva razlika prema današnjem Bagdadu! Pr-Ijavština, prašina, ruševine i prnje na sve strane! Čak j most na kome smo stajali bio je oštećen. Njegova pletena ograda jadno je visila u komadima. Mesto naziva »Dar ul Kalifet« ili »Dar us Salam«,1 danas bi se gradu tačnije mogao dati naziv »Dar et Taun« - kuća kuge. Pored lepog izgleda koji još danas pruža grad, trećinu njegove teritorije, opasane gradskim zidovima, čine groblja, kužna polja, močvarne bare i trule ruševine kuća, gde se provode lešinari i druga bagra. Kuga ovamo navraća svakih pet ili šest godina, i uzima na hiljade žrtava. Muslimanska vera i u ovim slučajevima pokazuje svoju kobnu ravnodušnost. Alah je to poslao, ne smemo protiv toga ništa preduzimati, kaže učenje. Prilikom užasne epidemije 1831. godine, predstavnik Engleske je nastojao da opsežnim merama predostrožnosti predupredi zarazu. Ali su mule1 ustale protiv njega i proterale ga, s obrazloženjem da su njegova nastojanja protivna koranu. A kuga je toga svakog dana kosila po 3000 žrtava. Uz to su u gradu, od dotrajalosti popustili kanali pa se jedne jedine noći nekoliko hiljada kuća srušilo na glave stanovnika.Misleći na sve to, osećao sam se kao da je i mene uhvatila zaraza. Uprkos vrućini, prošla me je hladna jeza. Stresoh se i brzo pojahah za drugima da bih se što pre resio grada i svojih misli.Prošli smo između puta koji je levo vodio u Basru i desno u Deir, pored ciglana i pored Zobeidine grobnice, prešli Ošah-kanal i našli se na slobodnim poljima. Da bismo došli u Hilu, morali smo preseći zemljouz koji razdvaja Eufrat od Tigra. Ovde su se još krajem srednjeg veka prostirale bašte za baštom, njihale se palme, miri-salo cveće, prelivali se u živim bojama divni plodovi u gustom lišću krošanja. Sada su kanali, koji su bili izvor svega života, presušili i očigledno služe samo pljačkaškim beduinima kao skrivališta.islamski sveštenici.223Vrelo sunce je još peklo, i u vazduhu kao da su se osećali tragovi karavane mrtvih, koja se juče ovuda provukla. Činilo mi se kao da se nalazim u neprovetrenoj bolničkoj dvorani punoj boginjavih bolesnika. To nije bilo moje uobraženje, jer je i Halef stavio takvu pri-medbu. A i Englez je vrlo zlovoljno njuškao svojim čvor-novatim nosom po zakuženom vazduhu.S vremena na vreme pretekli bismo ponekog starog hodočasnika, koji je želeo da bude pokopan u Kerbeli, pa, premoren, zaostao; ili grupu alijevaca1, koji su na ubogoj mazgi nosili po nekoliko leševa. Životinja se sva u znoju vukla napred; ljudi, zapušenog nosa, koračali su pored nje, a za njima su se širili na nas talasi smrtnog zadaha raspadanja.Kraj puta je sedeo prosjak. On je bio potpuno go sem uzane pregače opasane oko kukova. Svome bolu zi ubijenim Huseinom dao je izraza na vrlo odvratan način Butine i mišice probo je šiljatim noževima; u podlaktice, listove na nogama i u vrat, kroz nos, bradicu i usne nabio je palac duge eksere. Na kukovima i unaokolo po debelom mesu sve do struka visile su uvrnute kuke na kojima su bili teški tegovi. Sva ostala mesta na telu bila su okićena iglama, a u golu kožu na glavi usekao je dugačke pruge. Kroz svaki prst na nozi i kroz svaki članak prstiju na rukama provukao je drvene klince. Na čitavom njegovom telu nije bilo mesta ni koliko jedan novčić koje bi bilo pošteđeno ovih bolnih rana. Kad smo mu se približili, on se podiže i sa njim čitavi rojevi muva i mušica koje su svuda pokrivale ovog raskrvavljenog čoveka. Grešnik je užasno izgledao.- Diriga Alah, vaj Muhamede! Diriga Hasan, Hu-sein! - kreštao je odvratnim glasom i prosjački ispružao ruke prema nama.Bio sam u Indiji i video pokajnike koji su sebi nanosili bolove na najbasnoslovniji način. I uvek sam prema njima osećao sažaljenje. Ali ovog glupog fanatika zaista1 Poštovaoci proroka Alije.224bih radije ošamario nego što bih mu dao milostinju, jer, sem užasa koji izaziva njegov odvratni izgled, nisam mogao podneti bezumlje koje izmišlja ovako grozna mučenja, samo da bi se proslavio dan smrti običnog jednog grešnika. Štaviše, ovaj čovek vidi u sebi svetitelja kome je posle smrti obezbeđen najviši rang u raju, i koji srne već na zemlji da traži ne samo bogatu milostinju, već i najponiznije poštovanje drugih.Hasan Ardžir-Mirza mu dobaci zlatan toman.- Alah te blagoslovio! - uzviknu prosjak uzdižući ruke kao sveštenik.

Lindzej posegnu u džep i dade mu novčić od deset pijastera.- Bog je milostiv! - uzvrati grdoba već manje uljudno, jer je ovaj dar pripisao Alahu a ne Lindzeju.Ja izvukoh jedan pijaster i bacih mu ga pred noge. Na licu šiitskog sveca ukaza se najpre iznenađenje a posle bes.- Azdar - cicija! - uzviknu on i prezirno hitro izgovori: - Azdari, pendž azdarani, deh azdarani, hezar azdarani, lek azdarani (ti si cicija, ti si pet cicija, deset cicija, sto cicija, hiljadu cicija, ti si sto hiljada cicija)!, On zgazi nogama moj pijaster, popljuva ga i pokaza bes koji bi u drugim okolnostima morao izazvati strah.- Šta je to azdar, sidi? - upita me Halef.- Cicija!- Alah il Alah! A kako se kaže vrlo glup, budalast čovek?- Bizman.- A surov prostak?- Džaf.Tada se mali hadžija okrete Persijancu, ispruži ruku s dlanom nagore, zatim je obrisa o nogavicu, koji gest važi kao najveća uvreda, i uzviknu:- Bizaman! Džaf, džaf!Na ove reci otvoriše se govorničke ustave šiita od kojih smo pobegli, jer je »sveti mučenik« raspolagao zalihom psovki i jakih izraza koje je nemoguće ponoviti,15 Od Bagdada do Stambola 225pokorili smo se pred njegovom nadmoćnošću i odjahalj dalje.Vazduh oko nas nije postao bolji. Na zemlji su se jasno raspoznavali tragovi karavane mrtvih, a dalje po strani po mnogobrojnim otiscima nogu i kopita videlo se da se vojna pratnja iz Bagdada, koja je štitila karavanu od razbojnika, držala na opreznom odstojanju od zadaha mrtvačkih sanduka.Ja predložih Hasanu Ardžiru da napustimo karavanski put i da jašemo paralelno s njim na pristojnom odstojanju. Ali on ne pristade, jer je, kako reče velika zasluga hodočasnika kad putuje u »dahu« pokojnika. Srećom, postigao sam bar toliko da, stigavši uveče do karavan-saraja, gde se ranije odmarala karavana, tu nismo zanoćili, već smo malo podalje, u širokom kanalu, podigli šatore.Bili smo u opasnom kraju i nismo se smeli udaljiti od logora. Pre nego što smo pošli na spavanje odlučili smo da sutra brzim kasom prestignemo karavanu, da pre nje stignemo do Hile i tamo kod Vavilonske kule podignemo logor. Tamo će Hasan Ardžir-Mirza propustiti karavanu mrtvih, zatim će se njoj ponovo priključiti, a mi ćemo tu sačekati njegov povratak.Bio sam vrlo umoran i osećao tup bol u glavi kao svrdlanje, mada inače nikad ne patini od glavobolje. Osećao sam kao da me obuzima neka groznica i zato sam uzeo dozu kinina, koji sam, uz neke druge neophodne le-Jcove, kupio još u Bagdadu. Uprkos velikom umoru, dugo nisam mogao da se smirim, i kad sam najzad zaspao, uznemiravale su me u snu ružne slike, koje su me svakog časa budile. Jednom mi se učinilo kao da čujem mukli topot konja, a još sam bio u polusnu i mislio da sanjam.Najzad me moj nemir diže sa ležaja i ja iziđoh pred šator. Svitalo je. Horizont na istoku već se svetleo, a pre-laz noći u dan u ovim krajevima je vrlo kratak. Ja osmo-trih horizont i primetih na istoku tačku koja se brzo po-većavala. Već posle dva minuta poznao sam jahača koji se brzo približavao. Bio je to Mirza Selim-aga. Njegov konj226l se pušio kad je on s jahao. Bilo mu je očigledno nepri-[ jatno kad me je primetio. On me kratko pozdravi, priveza > konja i htede da prođe mimo mene.- Gde si bio? - upitah ga kratko, ali ne bez ljubaznosti.- Šta se to tebe tiče! - odgovori on.- Vrlo mnogo me se tiče! Ljudi koji putuju zajedno po ovako opasnom kraju treba da budu iskreni prema drugom.- Otišao sam po svoga konja.- Gde je bio tvoj konj?- Bio se otrgao i pobegao.Ja pristupih bliže i proverih konopac.- Ovaj ular nije bio prekinut!- Pa čvor se bio odrešio! - odgovori on.- Zahvali Alahu ako čvor koji će se jednom vezati tebi oko vrata ne bude držao bolje!Htedoh se okrenuti, ali on mi priđe sasvim blizu i upita:- Šta si rekao? Kako ti to misliš? Ja te ne ra-zumem.- Onda razmišljaj o tome.- Čekaj. Ne možeš sada da odeš. Moraš mi reći šta si hteo time kazati!- Hteo sam da te podsetim na englesko groblje u Bagdadu.On se malo promeni u licu, ali se toliko savlada da je mogao mirno reći:

- Englesko groblje? Šta se mene ono tiče? Ja nisam Englez. AH ti si govorio o konopcu oko moga vrata. Ja s tobom nemam nikakvog posla, i ja ću SAje ovo ispričati Hasanu Ardžir-Mirzi. Neka te on nauči kako treba sa mnom da postupaš.- Reci mu, ili mu nemoj reći, meni je to svejedno. Ja ću u svakom slučaju s tobom postupati kako to budeš zaslužio.Naš glasni razgovor probudio je ostale. Pripreme za polazak brzo su bile izvršene i mi smo nastavili put kurir-15«227skim korakom. Video sam kako je u toku jahanja Selim-aga nešto vrlo revnosno govorio Hasariu Ardžiru, i ovaj se uskoro nađe pored mene.- Hoćeš li mi dozvoliti, emire, da s tobom razgovaram o Selimu? - upita on.- Da.- Tebi se Selim ne sviđa?- Ne._- Ali ipak ne bi želeo da ga uvrediš?- On je primio uvredu i nije se branio. Znači, bila je na mestu.- Zar nekoga treba obesiti zato što mu je pobegao konj?- Ne, ali ga treba obesiti ako izjaši da bi se dogovarao s ljudima koji se spremaju da napadnu njegove drugove.- Ja sam već primetio, emire, da je tebi duša bolesna i telo umorno; zato tvoje oko vidi sve crno, i tvoj govor je gorak kao lek od aloje. Ti ćeš opet ozdraviti i uvideti svoju zabludu, jer ti si, otkad te ja poznajem, uvek bio čovek pravičnog rasuđivanja. Selim je meni već godinama odan, i ostaće takav dok ga Alah ne pozove.- A njegovo tajno odlaženje na englesko groblje?- Bilo je slučajno. On mi je malopre sve ispričao. Bilo je divno veče i on je otišao u šetnju. Došao je do groblja, ne znajući da tamo ima ljudi. Bili su to miroljubivi putnici, koji su pričali o razbojnicima, i pri tom, dabome, pominjali i plen. Ja sam ti već jednom rekao da sve to ne može uticati na moje mišljenje o njemu.- Veruješ li stvarno da mu je danas pobegao konj?- Ja u to ne sumnjam.- Veruješ li ti da je Selim-aga u stanju da odbeglog konja pronađe u mraku?- Zašto ne?- A ako je vrlo daleko pobegao? Bio je sav pokriven penom i znojem.- On ga je za kaznu vrlo oštro gonio. Ja te molim da bolje o njemu sudiš nego dosad.228- To ću vrlo rado učiniti, ako se bude manje tajanstveno ponašao nego dosad.1 - Ja ću mu to narediti, a ti nemoj zaboraviti da je svaki čovek grešan. Samo je Alah sveznajući!Ovom opomenom završio se naš razgovor.Šta je trebalo, ili bolje, šta sam mogao da radim! Bio sam tvrdo uveren da ovaj Selim planira neko neva-Ijalstvo. Bio sam uveren da se noćas sastao s onim ljudima s kojima je razgovarao na engleskom groblju. Ali kako to da dokažem? Bio sam malaksao. Osećao sam se kao da su mi kosti šuplje, bez srži, i kao da mi je glava ogroman bubanj po kome se tupo dobuje. Primetio sam kako me snaga volje polako napušta, kako postajem ravnodušan prema stvarima koje bi inače pokrenule svu moju energiju u dejstvo. Stoga sam i molbu Hasana Ardžira, koja je više ličila na ukor, ravnodušno primio, i samo u sebi resio da ćutim i da budem na oprezu.Naši konji su nas brzo nosili ravnim tlom. Hodočasnika, mimo kojih smo prolazili, bilo je sve više. Les odeurs s/ans parfum1 postajali su sve nepodnošljiviji. Oko podne ugledali smo dugu liniju karavane kako izranja na ..zapadnom horizontu.- Hoćemo li je obići? - upitah ja.- Hoćemo - odgovori Hasan.Na jedan njegov mig vodič skrenu u stranu da bi nas odveo sa traga povorke.Uskoro smo se našli sami na slobodnoj poljani. Vaz-duh je postao čistiji i mi smo ga s uživanjem udisali. Uživao bih u brzom jahanju, samo da nam se toliko jen-deka i kanala nije isprečilo na putu. Kako me je strašno bolela glava, prelaženje ovih prepreka bilo je za mene vrlo mučno, i ja sam odahnuo kad smo oko podne sja-hali da sačekamo dok ne prođu najveće vrućine.- Sidi - reče Halef koji me je stalno posmatrao - tvoje lice je sasvim sivo, i tvoje oči imaju duboke podočnjake. Je li ti mnogo muka?1 Zadasi bez mirisa (franc.).229- Samo me boli glava - odgovorih. - Daj mi vode iz mežine i flašu sa sirčetom.glavu!Žao mi je što tvoj bol ne može da pređe u mojuDobri Halef nije ni slutio šta i njega čeka. Da moj Ri nije bio izvanredan konj, ja ovo jahanje ne bih mogao izdržati i obrukao bih se pred starom »Alojom«, koja je jahala kao mađarski čikoš, što od ove naše blagonaklone

persijske vile nikad ne bih očekivao.Najzad kasno po podne izroniše desno pred našim očima ruševine El Himara. One su samo nešto više od milje udaljene od Hile. Uskoro se pojaviše i visovi ispred El Mudželibe, a malo južnije mesto Amrana-Ibn-Alija. Jahali smo kroz vrtove ispred Hile na levoj obali Eufrata i ujahali preko vrlo nesigurnog pokretnog mosta u varo-šicu. Ona je ozloglašena zbog svoje gamadi, svoje, čak i za istočnjačke pojmove, neizmerne prljavštine i svoga luđački fanatizovanog stanovništva. Zadržali smo se tu samo toliko da na brzu ruku zadovoljimo gomilu prosjaka kraj puta i požurili smo dalje ka Birs Nimrudu, Vavilon-skoj kuli, koja se nalazi tri i po časa jahanja jugozapadno od Hile. Hila se nalazi otprilike usred polja ruševina, pa se po tome može dobiti predstava kako je ogroman bio stari Vavilon.Sunce se klonilo zapadu kad se pred nama uzdigla, pored ruševina Ibrahim Holila, Vavilonska kula oknižena močvarnim, pustim predelom. Ostaci ove kule visoki su danas najviše pedeset metara, i na njoj se vidi jedan je-dini tanki stub, visok deset metara. On je jedini ostatak »majke svih mesta«, kako se Vavilon zvao, koji još uspravno stoji, ali i on je po sredini prosečen dubokom pukotinom.Zastali smo u podnožju kule, i dok su drugi spremali večeru, ja sam se popeo na platformu, da bih bacio pogled na okolinu. Sam sam stajao gore. Sunce se več dotaklo horizonta i njegovi zraci opraštali su se sa ruševinama potonulog džinovskog grada.230Šta je bio ovaj Vavilon?Ležao je na Eufratu koji ga je razdvajao na dva dela, j, po Herodotu, imao obim od 480 stadija, to jest 16 milja. Bio je ograđen zidom debelim pedeset lakata i visokim dvesta, koji je, na određenim razmacima, bio pojačan odbrambenim kulama. Sem toga, bio je zaštićen širokim i dubokim vodenim rovom. Kroz ovaj zid vodilo je sto-tinu okovanih vrata u grad, a od svakih vrata vodila je prava ulica ka suprotnim, tako da je grad bio podeljen u sasvim pravilne četvorougaonike. Kuće su bile visoke tri i četiri sprata, i građene od opeka koje su bile zalivene zemljanom smolom. Zgrade su imale divne fasade i bile odvojene jedna od druge. U tome moru kuća nalazili su se trgovi i divni parkovi, po kojima je moglo prijatno da seta dva miliona stanovnika.I obe obale jeke bile su zaštićene visokim jakim zidovima, kroz čija se metalna vrata, koja su se noću zatvarala, moralo proći kad se prelazilo preko reke. Sem toga, preko reke je vodio divan most, koji je, po Stadiju, merio trideset stopa, a po Diodoru, četvrt časa širine. Njegov krov mogao se skinuti. Prilikom podizanja toga mosta iskopano je zapadno od grada jezero s obimom od 12 milja i duboko 75 stopa, u koje je navedena voda Eufra-ta. To jezero je ostalo i kasnije da bi skupljalo poplavne vode, i tako je stvoren veliki bazen, iz kojeg su se, pomoću brana, navodnjavala polja za vreme velikih suša.Na oba kraja mosta uzdizala se po velika palata. One su bile povezane podzemnim hodnikom, koji je vodio ispod Eufrata, kao, na primer, tunel ispod Temze. Najčuvenije zgrade u gradu bile su: stari kraljevski dvor, preko jedne milje u obimu, nova palata okružena sa tri zida i ukrašena bezbrojnim vajarskim delima i Semira-midinjm visećim vrtovima. Ovi vrtovi pokrivali su površinu u\>bliku kvadrata koji je merio 160.000 kvadratnih stopa, i bili okruženi zidovima debelim 22 stope. Na velikim zasvođenim lukovima dizale su se amfiteatralno sme-štene terase, na koje su vodile deset stopa široke stepe-231nice. Te terase bile su popločane 16 stopa dugačkim i < stope širokim kamenim pločama da ne bi propuštale vodu. Na pločama bio je položen debeo sloj zalepljenih cevi, zatim dva reda opeka, zalivenih smolom, a preko svega toga sloj olova na koji je bio nasut toliki sloj najbolje baštenske zemlje, da je i najjače drveće moglo po-godno da pruži korenje. Na najvišoj terasi nalazio se bunar koji je obilno crpeo vodu iz Eufrata za zalivanje vr-tova. U halama na svakoj terasi bile su smeštene divne, noću osvetljene, baštenske dvorane, pune mirisa najre-đeg cveča, sa kojih se pružao veličanstven izgled na grad i okolinu. Međutim, najčuvenija zgrada u Vavilonu bila je Baalova kula, koja se pominje u i?ibliji. Tamo nije navedena tačna visina, samo je rečeno »da se diže do neba«. Talmudisti tvrde da je kula bila visoka 70 milja. Po istočnjačkom predan ju bila je visoka 10.000 hvati, po drugom jednom predanju 25.000 stopa i kaže se da je na njenom podizanju dvanaest godina radilo milion ljudi. Dabome, to je preterano. Istina je da se iz sredine velikog hrama boga Baala uzdizala kula, čija je osnovica imala obim od oko 1000 koraka, dok je visina iznosila 600 do 800 stopa. Kula se sastojala od osam spratova, svaki naredni sa manjom osnovicom. Zavojitim stepenicama, koje su osam puta opasivale kulu, stizalo se do najviše tačke na kuli. Svaki sprat je imao velike zasvođene dvorane i odaje, a statue, stolovi, stolice, sudovi i sav ostali pribor u njima bio je od masivnog zlata. Na najnižem spratu stajala je statua boga Baala, teška 1000 vavilonskih talenata i u vrednosti od više miliona talira. Na najvišem spratu je bila opservatorija sa koje su astronomi i astrolozi vršili svoja posmatranja zvezda. Kserks je iz ove kule opljačkao sva njena blaga, koja su, po Diodoru, imala vrednost od 6.300 talenata u zlatu.Uz to, istočnjački mit spominje da se u zgradi nalazio bunar koji je bio isto toliko dubok koliko je kula bila visoka. U bunaru su bili obešeni lancima za noge pali anđeli, Varud i Marud, a na dnu bunara bila je sakrivena odgonetka celokupne mađije.232Takav je - bio Vavilon. A sada! ...

Ovde, na Nimrodovoj kuli, setio sam se otadžbine, i svojih mladih dana, kada sam čitao proročanstva proroka Jeremije, koja su zvukom najjačih truba najavljivala propast prokletog grada. Na vodama vavilonskim, na oba-Jama Eufrata, jezera i kanala, sedeli su obeskućeni sinovi Avramovi; njihovi psaltiri i harfe nemo su visili na vr-bama, i njihove suze su tekle u znak pokajanja grehova.A ako bi i zazvučala neka harfa, govorila bi o čežnji za gradom koji čuva u sebi hram Jehovin. A onda se čuo silni glas Jeremijin, i narod je u suzama slušao njegovo proročanstvo:»Ovo je reč božja protiv Vavilona i zemlje Haldejaca : evo narod će doći sa severa, koji će zemlju opustošiti. Luk i koplje nosiće, žestok će biti i nemilosrdan; glas će mu kao more bučati. Bežite iz Vavilona, da bi svako spasao dušu, jer je ratna vika u zemlji i veliki jad. Tako govori Gospod Savaot: Videćeš, ja ću kazniti kralja Vavilona; spremite se protiv Vavilona; kličite nad njim i oko njega. Njegovi su temelji pali, njegovi zidovi porušeni. Uđite, otvorite magaze žita, podavite svu stoku, opsed-nite ga, i ne pustite ni jednog da vam umakne. Digao se protiv svoga Gospoda, zato treba da padnu ljudi njegovi, i da stradaju ratnici njegovi. Mač na Haldejce i na stanovnike Vavilonske, i kneževe njegove, na mudrace njegove, mač na junake njegove i prepašće se; mač na konje i kola njegova, i na svu svetinu usred njega. Kako je bog šatro Sodomu i Gomoru, tako će i Vavilon biti gomila kamenja, a mesto na kome se nalazio pustinja.«Stojeći ovde gore na ostacima kule, mogao sam videti kako se strašno ispunilo to proročanstvo. Sa 600.000 pe-šaka, sa 120.000 konjanika i sa 1000 bornih kola sa kosa-Jna i hiljadu kamila došao je Kir i osvojio grad, uprkos njegovim utvrđenjima i zalihama namirnica za dvadeset gpdina. Kasnije je Darije Hispastis naredio da se poruše zidovi, a Kserks ih je lišio svih njihovih blaga. Kad je Aleksandar Veliki došao u Vavilon hteo je ponovo da po-f%ne kulu. Postavio je 10.000 radnika samo da uklanja-233ju ruševine i kamenje, ali je posao obustavljen usled njegove nagle smrti. Od toga vremena je džinovski grad sve više propadao, i od njega ništa nije ostalo sem haosa raspadnutih opeka u kome se ne može snaći ni oštro oko istraživača.Desno sa kule video se put koji vodi u Kerbelu, a levo put za Mešed Ali. Pravo prema severu ležala je Tamasija, a iza ruševina zapadnog zida Džebel Menavija.Rado bih ostao i duže ovde gore, ali sunce se bilo sklonilo, i nagli mrak oterao me je dole ka drugovima.Šator za žene bio je postavljen, i, osim Lindzeja i Halefa, svi drugi su bili polegali. Halef htede još da me posluži, a Lindzej je imao nameru da se sa mnom porazgovara o planovima za naredne dane. Uspeo sam da to odložim za sutra ujutro, umotao se u svoj pokrivač i pokušao da zaspim. Ali nisam zaspao, već sam u grozniča-vom uzbuđenju pao u nemiran polusan, koji me nije okre-pio, nego još više umorio.U zoru uhvatila me je hladna jeza, koja se smenjivala sa visokom temperaturom. Čudan bol trgao mi je udove, i, uprkos tami, činilo mi se da se sve kao vrteška vrti oko mene. Mislio sam da je to samo groznica koja će uskoro popustiti, pa sam uzeo još jednu dozu kinina, posle čega sam se zaneo u neko tupo stanje, koje je više ličilo na opijenost nego na san.Kad sam se iz tog stanja povratio, bilo je sve živo oko mene. Na moje iznenađenje, bilo je već devet časova pre podne, i upravo je pored nas, podeljena u dva dela, jedan deo u Kerbelu, a drugi u Mešed Ali, prolazila karavana mrtvih na svome putu iz Hile. Halef me je ponudio vodom i urmama. Mogao sam uzeti nekoliko gutljaja vode, ali nisam mogao jesti. Nalazio sam se u stanju koje je ličilo na jak mamurluk, i setio sam se svojih školskih dana, kad sam se ponekad nalazio u sličnom jutarnjem raspoloženju.Napregnuo sam svu snagu da savladam ovo stanje, što mi je, bar privremeno, nekako uspelo; čak sam bio sposoban da se dogovorim sa Hasanom Ardžir-Mirzom,234je hteo da krene čim veći deo začelja karavane prođe. Zamolio sam ga usrdno da bude vrlo oprezan i da stalno drži oružje u pripremi. On je pristao na to s lakim smeškom na usnama i obećao da će se petnaestog ili še-snaestog ovog meseca opet naći na ovom mestu. Oko podne je krenuo. Pri rastanku, domahnu mi Benda, koja je već sedela na kamili, da priđem bliže.- Ja znam, emire, da ćemo se mi opet videti, - reče ona - iako si ti tako zabrinut. Ali, da te umirim, molim te jedno: posudi mi svoju kamu dok se ne vratim!- Evo ti je!Bila je to ona kama koju sam dobio od Esle el Mahe-ma u zamenu za moju, i na čijoj su oštrici pisale reci: »Samo posle pobede u kanije!« Verovao sam da se hrabra devojka neće ustručavati da se njome posluži ako to bude bilo potrebno.I Mirza Selim mi je dobacio nekoliko kratkih reci oproštaja, koje su zvučale skoro neprijateljski. Zatim je mala kavalkada odjahala, i mi smo gledali za njom, sve dok nam je bila na vidiku. Ali posle toga snaga me je izdala. Halef je to i pre mene primetio.- Ta ti se klatiš, sidi! - uzviknu on. - Tvoje lice je crveno kao skerlet! Pokaži mi jezik!Ja to učinih.- Jezik ti je sasvim plav, sidi! Ti imaš rđavu isitmu • (groznicu). Uzmi lek i lezi!Morao sam zaista da sednem, jer me je vrtoglavica opet uhvatila i više nisam mogao stojati. Sad sam se ozbiljno

zabrinuo. Popio sam sirćetnu vodu i stavio sir-ćetnu oblogu na glavu.- Master! - reče Lindzej - izgleda da nećete moći poći za rnnom da potražimo mesto gde bih mogao kopati.- Ne, ne mogu.- Onda ću i ja ostati ovde.- Nije potrebno. Ja imam groznicu kakva se lako na putu dobije. Halef je sa mnom. Možete slobodno poći, ali nemojte se suviše udaljavati odavde, jer ako biste sreli siite, ne znam šta bi moglo biti.235On ode sa svojim ljudima, a ja zatvorih oči. Halef je zabrinuto sedeo pored mene i stalno kapao sirce na oblog. Ne znam koliko sam tako ležao, kad odjednom začuh korake, i ubrzo zatim osorno pitanje:- Ko ste vi? Ja otvorih oči.Pred nama su stajala trojica dobro naoružanih Arapa pešaka. Konji se nisu videli. Bili su to ljudi divljačkog izgleda i prkosnih lica, od kojih se nije moglo očekivati ništa dobro.- Stranci! - odgovori Halef.- Vi niste šiiti. Kome plemenu pripadate?- Dolazimo izdaleka, s onu stranu Egipta, i pripadamo plemenima Mugaribeja1. Zašto pitaš?- Ti možda pripadaš Mugaribejima, ali ovaj drugi je Frank. Zašto ne ustane?- On je bolestan, ima groznicu.- A gde su drugi koji su bili s vama?- Otišli su u Kerbelu.- A onaj drugi Frank, koji je bio s vama?- Negde je blizu sa svojim ljudima.- Ćiji je ovaj vranac?- Efendijin.- Dajte ga ovamo! I oružje!On pristupi konju i uhvati ga za uzde. Ali to je očevidno dobro delovalo protiv moje groznice, jer je ona u tren oka iščezla i ja sam se uspravio na noge.- Čekajte! Najpre treba da se. čuje i moja reč! Ko takne toga konja dobiče metak.Čovek se naglo trže i sa starahom se zagleda u revolver koji sam uperio u njega. Ovde, blizu grada, verovatno je več upoznao ovo oružje i bojao ga se.- Ja se samo šalim - reče on.- Šali se s kim god hoćeš, ali nemoj s nama! Sta tražiš ovde?Arapi iz zapadne Sahare.236.- Video sam vas i pomislio da vam nešto treba. __ Gde su vaši konji? :.- Nemamo konja.- Lažeš! Po naborima tvoga odela vidim la si jahač. £0 ti je rekao da su ovde dva Franka?- Opet lažeš. Nijednom hodočasniku nisno rekli koOni se povukoše, bacajući, doduše, požudne poglede na naše konje i oružje, i izgubiše se iza ruševina.- Nisi nimalo pametno odgovarao na pitanja, Ha-lefe - rekoh ja. - Hajdemo, moramo se uveriti da li će stvarno otići.Pošli smo za njima, ali vrlo sporo, jer se, pošto me ljutnja prošla, opet povratila ona čudna slabost i tako mi se smračilo pred očima da sam jedva mogao jasno razlikovati najbliže predmete.- Vidiš li ih? - upitah ja, kad smo rasli za ru-. ševine.- Eno ih, trče tamo po konje.- Koliko ima konja?- Tri. Zar ih ti ne vidiš, sidi?- Ne vidim. Muti mi se u glavi.- Sada sedaju na konje i odlaze galopom. Vidi, Alah il Alah! Tamo ih ima čitava trupa. Izgleda da čekaju ove.- Jesu li to Arapi?- Ne mogu da raspoznam. Daleko su.- Onda trči po moj durbin!Dok je on trčao do bisaga, ja sam se trudio da se setim gde sam već jednom čuo glas ovog Arapina koji nas je oslovio. Njegov rapavi, promukli glas bio mi je nekako poznat. Tada se vrati Halef i pruži durbin, ali meni se pred očima okretala kao krv crvena izmaglica, pa je "alef morao da preduzme osmatranje. Trebalo mu je nialo vremena da se snađe, a onda uzviknu:- Ono su Persijanci!- Ah! Poznaješ li nekoga od njih?- Ne. Sad i ovi naši stigoše do njih, i svi kreću.- I to vrlo brzo, i ka zapadu, je li?237

Halef potvrdi, a ja uzeh durbin. Vrtoglavica me i« prošla. J- Halefe, - rekoh ja - ovi Persijanci su progoni-oči Hasana Ardžir-Mirze. Selim-aga je s njima u vezi. Pr<> šle noći, kad je bio izjahao, on se sastao s njima i izdao im da ćemo se ovde, na Vavilonskoj kuli, rastati. Oni su poslali ovu trojicu da izvide da li je Hasan Ardžir krenuo, i sada će požuriti da ga napadnu pre nego što se približi Kerbeli.- O, sidi, to je strašno! Mi moramo odmah poći za Tnjima!- Razume se! Brzo pripremi konje!- Treba li da idemo po Engleza? Video sam kako se uputio prema onom mestu koje si ti nazvao Ibrahim Kalil.- Onda se moramo njega odreći; izgubili bismo suviše vremena. Požuri!Ja ponovo podigoh durbin i sasvim jasno ugledah kako trupa jahača juri ka zapadu. Zatim iscepah list iz beležnice i napisah nekoliko redova da bih obavestio Engleza šta se desilo i šta nameravamo. Savetovao sam mu da napusti Vavilonsku kulu i da nas čeka na kanalu Anani, jer bi ovde na kuli bio izložen napadu da nisam uspeo da odvratim razbojnike od njihove namere. Ovaj listić tako sam namestio u gomilu polomljenih opeka da ga je pri povratku odmah morao videti. Zatim uzjahasmo konje i odjurismo.Skoro je neverovatno kakvu moć poseduje duh nad telom. Moja slabost je sada sasvim iščezla, moja glava je bila bistra i moj pogled nepomućen. Izbili smo na karavanski put; projahali pored začelja kolone, a ljudi su nas s prekorima propuštali; proleteli smo pored prosjaka na čije se molbene gestove uopšte nismo osvrtali; prolazili smo - ah, tu je ležala mazga, koja se srušila i crkla, i još su se dvojica momaka mučila da ponovo zamotaju les i da ga ponesu dalje; opet se osećao strašan zadah i mene zahvati nepodnošljivo gađenje..- Sidi, kako to izgledaš!? - uzviknu Halef i uhvati 23 uzde moga vranca. - Stani, pašćeš s konja!- Napred!- Ne! Stani! Tvoje su oči ukočene kao u ludilul Ta tise klatiš!- Samo napred... - Da, hteo sam da izgovorim Ove dve reci, ali nisam ih čuo, nisam ih mogao izustiti. Samo sam promucao nekoliko nejasnih glasova, ali ipak sam još brže poterao konja. Ali to nije dugo trajalo, jer mi je odjednom bilo kao da sam uzeo neko od najjačih sredstava za povraćanje; morao sam stati i povratiti. Kad sam video da sam povratio čistu žuč, a nisam pri tom ose-tio nikakav bol u oblasti želuca, uhvatio me je smrtni strah.- Sjaši, Halefe! Ostavi me!- Ja da te ostavim? - upita me on uplašeno. - Zašto?- Ja imam kugu.- Kugu! Alah kerim! Da se ti ne varaš, sidi?- Ne varam se. Mislio sam da imam groznicu ali sada vidim da je to kuga.- El taun, el jumurdžak - kužna čuma! Alah, valah, to je užasno!- Jeste. Beži, Halefe! Potraži Engleza! On će se o tebi starati. Naći ćeš ga ili na Vavilonskoj kuli, ili na kanalu Anani.Sve ove reci jedva sam promucao, ali Halef, umesto da me posluša, uhvati moju vrelu ruku.- Zar misliš da bih ja tebe mogao napustiti, sidi?- Beži, Halefe!- Ne mogu! Neka me stigne prokletstvo Alahovo, ako te napustim. Tvoji zubi su pokriveni tamnom skra-ttiom, i tvoj se jezik stvrdnuo. Da, to je kuga. Ali ja se nje ne bojim. Ko će biti kod moga sidija kad on pati? Ko će ga blagosloviti, ako umre? Efendijo, o moj efendijo! Moja duša jeca i moje oko plače! Hajde, još malo se održi u sedlu. Naći ćemo mesto gde ću moći da te ne-gujem.239л- Hoćeš li ti to zaista učiniti, verni moj Halefe?- Tako mi Alaha, gospodine, neću se maknuti od tebe!- Ah, to ti nikad neću zaboraviti. Možda ću moći još malo da se držim na konju. Hajdemo za Persi-jancima!- Sad je to nemoguće, sidi...- Napred! - Obodoh vranca, i Halef je morao poći za mnom, hteo-ne hteo. Ali uskoro sam morao smanjiti brzinu. Opet mi se smračilo pred očima i morao sam se pouzdati u Halef a, koji je bez ijedne reći preuzeo voćstvo. Svaki udar kopita moga konja delovao je kao udar šakom u moju glavu. Nisam video koga uz put srećemo; pustio sam uzde i obema se rukama uhvatio za sedlo.I eto, posle dugog, dugog jahanja najzad smo stigli karavanu, i ja sam se napregnuo da razlikujem pojedine skupine ljudi. Bešumno smo proleteli mimo njih kroz paklena isparenja i mijazme, ali nisam primetio one koje tražimo.- Nisi li ih video, Halefe? - upitah kad smo stigli na čelo povorke.- Nisam.- Onda hajdemo levo istim pravcem natrag. Desna nisu mogli skrenuti. Vidiš li ptice nad karavanom?- Vidim. To su lešinari, gospodine.- Oni traže plen. Osećaju zadah lešina. Pazi da li ne leti poneki ulevo, u našem pravcu! Ja sam nemoćan. Ja zavisim od tebe.

- Ali ako dođe do borbe, gospodine?- Tada će moja duša nadjačati bolest. Samo na-pred! . ._Karavana je iščezla levo od nas. Mi smo jahali brzi" nom Halefovog konja, jer sam se ja samo krajnjim naP*e[ zanjem držao na stremenima. Tada verni hadžija pokaza uvis.- El bidž! Orlušina! Eno ga gore!- Leti li ili kruži?- Kruži!240- Hajde da se nađemo tačno ispod njega. On je opario ili borbu ili plen.Vbšlo je deset minuta u nemoj tišini. Predosećao -am da se nalazimo pred odlučnim trenucima. Kako danas nisam mogao gađati sa veće daljine, zabacio sam veliku pušku na rame i uzeo karabin. Tada sam primetio koliko sam oslabio: teška dvocevka, kojom sam inače s lakoćom rukovao, kao da je danas težila stotinu kilograma.- Sidi, - uzviknu Halef i ispruži ruku - eno leševa!- Ima li i živih među njima?- Nema.- Brzo tamo!Stigli smo na mesto i prizor koji smo ugledali za sva vremena se neizbrisivo utisnuo u moju svest. Na velikom rastojanju ležalo je tu na tlu pet osoba. Veoma uzbuđen, skočih sa konja i kleknuh kraj prve. Moji damari udarali su kao čekići, a moja ruka je jako drhtala dok sam skidao kraj kaputa koji je bio prebačen preko čoveka koji je tu ležao. Bio je to - Saduk, onaj nemi Saduk koji nam je pobegao gore u kurdskim planinama.Požurih malo dalje. Preda mnom je ležala Alvah, stara verna služavka, pogođena metkom u slepoočnicu. Uto i Halef prestravljeno uzviknu:- Jao, jao, ovo je žena Persijančeva!Ja priskočih. Da, to je bila ona, Džana, ponos i sreća n.asana Ardžira! I ona je bila oborena metkom. A pored sje Je ležao s ispruženom rukom, kao da hoće da je i u ^1 Podrži i zaštiti, sam Hasan, pokriven prašinom i bi« m'v Sudeći po njegovim ranama, borba je morala strašna: ruke su mu bile sve isečene. Savladan bolom, uzviknuh: ~~ O, bože, zašto mi nije verovao!J£ste, - reče Halef mračnog lica - on je sam za .' kriv. Više je verovao izdajici nego tebi. Ali eno Jos nekoga, hajdemo!SVe1 Bagdad'a do Stambola241Daleko od drugih ležala je još jedna ženska prilik« a pesak oko nje bio je sav razrovan konjskim kopitima' To je bila Benda. ....'-••- Prokleti aga! On je nju ubio!- Ne, Halefe! Zar ne poznaješ kamu koja je žabo-dena u njeno srce? To je kama koju sam joj ja morao posuditi. Još se njena ruka ste^e oko drške. On ju je otrgnuo od drugih. Evo, još se vide tragovi njenih nogu kako su je vukli kroz pesak. Možda je i njega ranila, a zatim je, kad se više nije mogla braniti, sama sebi zadala smrt. Hadži Halefe Omare, i ja ću ovde da legnem!- Sidi, nema više života u njima. Oni su mrtvi. Probuditi ih ne možemo, ali ih možemo osvetiti!Ja ništa ne odgovorih. Evo, ovde je ležala »pobed-nica«, smrtno bleda, zatvorenih očiju i poluotvorenih usana, kao da hoće nešto u snu da šapne. Ove divne očne zvezde zauvek su se ugasile. Sa ovih usana nikad se više neće čuti topli glas, a hladni čeliJt morao je da preseče Јшсапје ovog čistog srca. Tu je lež:ala preda mnom, divan ljudski cvet koji je u prvom svom cvetanju morao da uvene. Glava mi je gorela. Krvlju natopljena ravnica vrtela se ukrug oko mene, a тепд se činilo kao da se i sam vrtim oko svoje sopstvene ose. Moje ruke, na koje sam se klečeći oslonio, izgubile su oslonac i ja sam polako pao na zemlju. Bilo mi je kao da tonem duboko i sve dublje u neko maglovito i sve crnje ždrelo. Tu nije bilo ni oslonca, ni kraja, ni tla, dulbina je bila beskrajna/ i kao sa razdaljine od milion milj;a do mene dopre Ha-lefov glas:- Sidi, o sidi, probudi se! Treba ih osvetiti! Zatim, posle dugo, dugo vremtena opazih kako P*^stadoh da tonem. Stigoh na neko nnesto na kome s301/^ žao čvrsto i sigurno, na mesto g'de su me držale ^g jake ruke. Opipao sam ove ruke i pogledao uv, Vuze kome su pripadale. Video sarn kako krupne teške s^ iz njegovih očiju padaju na mene. Hteo sam da govo ali sam s najvećim naprezanjem izuistio samo ovo.242__ Halefe, nemoj plakati!_ O, gospodine, pomislio sam da si i ti mrtav, da • umro od bolesti i od tuge. Hamdulilah, ti si živ! Molim te, ustani! Eno tamo njihovih tragova. Poći ćemo za ubicama i pobiti ih, da, pobiti; Alaha mi, kunem se!ja zatresoh glavom:- Umoran sam. Stavi mi pokrivač ispod glave.- Ne možeš više da jašeš, gospodine?

- Ne.- Pokušaj, molim te!Verni čovek je mislio da će s pomišlju na osvetu prodrmati silom moju aktivnu snagu, ali nije uspeo. Tada se on baci na zemlju i poče da se bije šakama u glavu.- Dabogda Alah uništio zločinca koga ja ne smem da ulovim! Dabogda Alah uništio kugu koja mome sidiju otima mušku snagu! Dabogda Alah uništio . . . Alah U Alah, ja sam crv, ja sam bednik, ja sam bespomoćan! Najbolje je da i ja ovde legnem i umrem!Sada se ja pribrah:- Hoćemo li, Halefe, dopustiti da orlušine pojedu ove mrtvace?- Hoćeš li ih zakopati? - uzvrati on.- Da.- Gde i kako?- Gde na drugom mestu, nego ovde u pesku?7~_ To će biti težak posao, gospodine, ali ja ću toraditi. Samo ovoga Saduka, koji se pravio glup da biPrppastio svoga gospodara, njega neka pojedu leši-n_»i- ^ajpre ću pogledati da li mrtvaci možda nemajuSuzalise.ovo je bilo uzalud. Oduzeli su im sve. Kakva o bogatstva dospela u ruke ovih đavola! Čudno je > su u Bendinom telu ostavili kamu! Ipak su pre-toga da slome ukočenu ruku devojčinu. I ja sam ^ Halefa da oštri čelik ostavi u srcu mrtve Bende.želeo da ikad više dotaknem tu kamu.243Sad smo počeli da razgrćemo zemlju. Za taj posao nismo imali nikakav drugi alat sem svojih ruku i noževa. Bilo je to sporo kopanje. A na dubini od jedne stope peskoviti sloj postao je tako tvrd da bi nam bila potrebna čitava sedmica da našim alatom iskopamo potrebnu jamu.- Ne ide, gospodine! Šta ćemo? - reče Halef.- Vratićemo se do kule. Treba nam samo dva časa jahanja.- Valahi, toga se nisam setio! Otići ćemo po Engleza, on ima alat.- Dotle će lešinari da sednu za trpezu!- Onda da odjašem ja sam, a ti ostani!- Pa da padneš razbojnicima u ruke! Prvi poduhvat im je uspeo. Verujem da su sada otišli do Vavilon-ske kule, po naše konje i naše oružje, za kojim čeznu.- Zadaviću ih!- Ti sam - onoliko njih?- Ti si u pravu, sidi; a ne smem ni tebe napustiti, jer si bolestan.- Mi ćemo ići zajedno.- A šta ćemo sa mrtvacima?- Natovarićemo ih na konje, a mi ćemo peške pored njih.- Ti si mnogo slab, gospodine. Kako te samo iznu-rilo kopanje po pesku! Noge ti dršću.- Neka dršću. Izdržaće. Hajdemo!Bio je to tužan i u isto vreme težak posao dok smo natovarili teret na konje. Nismo imali dovoljno kaiševa i kanapa, pa sam morao raseći svoje laso, koje me je tako dugo pratilo na svima mojim putovanjima. Ali sam to učinio bez kolebanja, jer je bilo, tako reći, sigurno da će se ruka koja je njime dosad zamahivala uskoro ukočiti. Pričvrstili smo mrtve tako da je na svakom konju visilo postrance po dvoje; zatim smo uhvatili konje za uzde i krenuli ka postavljenom cilju.Nikada neću zaboraviti ovaj put. Da nije bilo vernog Halefa uza me, ja bih deset puta ostao na tom putu.244Uprkos krajnjem naprezanju, klecao sam kolenima na svakom koraku. Morao sam stalno da zastajkujem, ne da skupljam novu snagu - jer to je bilo nemoguće - nego da prikupim novu energiju. Od dva sata jahanja postalo je mnogo vise. Sunce je tonulo na zapad. Umesto da je vodim konja, visio sam mu na uzdi, i tako sam najzad prešao put, podržavan od Halefa, upola vučen vrancem, upola guran Halefovom rukom. Zadržavalo nas je i to što smo morali biti na oprezu da se s nekim ne sretnemo. I tako najzad stigosmo - kasno uveče - do kule. Zar se moglo zamisliti da ću na ovom mestu završiti svoj bedni život!Stali smo na istom mestu gde smo sinoć logorovali. Od Engleza nije bilo ni traga. Moj listić je nestao. Ve-rovatno ga je pročitao i, po mome savetu, krenuo ka kanalu. Skinuli smo mrtve s konja, istimarili konje i legli. Sta bismo drugo mogli danas još raditi?»Znam da ćemo se ponovo videti«, rekla je Benda. I evo, ja sam je stvarno ponovo video! Mada sam bio smrtno

umoran, i samo s najvećim naporom mogao razmišljati, počeo1 sam samom sebi da upućujem najgorča prebacivanja. Trebalo je da svoje mišljenje snažnije branim i da se, ako je trebalo, neopreznosti Hasana Ardžir-Mirze silom suprotstavim. Ako mi je napad bolesti već ostavio snagu za onakav juriš na konju i za ovaj žalosni povratak, onda sam mogao valjda savladati onoga Mirzu Selim-agu. Tih prebacivanja sebi ni do danas se nisam mogao potpuno osloboditi, mada je odonda prošlo mnogo godina.Bila je to rđava noć. Pored skoro normalne telesne temperature imao sam brz, grčevit i neujednačen puls, i kratak i ubrzan dah. Jezik mi je goreo i osušio se, a niašta mi je bila obuzeta slikama straha i predstavama koje su me toliko mučile da sam često zvao Halefa da pin se uverio šta je uobraženje a šta zbilja. Često me je Jz ovih maštarija budio bol koji sam osećao pod pazu-noni, na vratu i na potiljku. Usled ovakvog stanja, koje oPširnije opisujem samo zbog toga što je kuga kod nas245velika retkost, probudio sam se u svanuće pre Halefa i primetio da su mi se pod pazuhom i na vratu razvile čvoruge, na potiljku čir, i crvene pege na prsima i po rukama. Sad sam smatrao da je moja sudbina zapečaćena i probudio sam Halefa.Ovaj se uplaši kad me vide. Zamolih ga da mi da malo vode, i zatim da ode do kanala i potraži i dovede Engleza. Prošla su tri sata, za mene tri večnosti, a kad se vratio, vratio se sam. Dugo je tražio, i ništa nije našao, sem jednog pijuka, oko koga je video tragove mnogih kopita, po čemu je zaključio da se tamo vodila velika borba. Pijuk je doneo sa sobom. To je bila jedna od alatki Lindzejevih. Da ga nisu možda napali? Ali nije bilo traga ranjavanju ili ubijanju. Nisam mogao ništa preduzeti, jer sam bio nesposoban i za najmanji napor.Sigurno se moj izgled za vreme Halefovog odsustva pogoršao, jer je on bio više zabrinut i usrdno me molio da uzmem lek. Da, lek, ali kakav? Kinin, hloroform, amonijak, arsen, arnika, opijum, i sve ono drugo što sam nabavio u Bagdadu nisu mogli da mi pomognu. Sta sam ja kao laik znao o lečenju kuge! Smatrao sam da su svež vazduh, održavanje čistoće kože čestim kupanjima i pokoji zasek u čvoruge najbolja sredstva. A kako nam je opreznost nalagala da ne ostanemo ovde, počeo sam da zajedno sa hadžijom o tome razmišljam, ukoliko je u mome stanju uopšte moglo biti govora o razmišljanju.Morao je negde biti neki izvor, ma kakav potočić, i kad sam uperio pogled na istok, učinilo mi se da bi se tamo, iza južne ivice ruševina, najpre morala naći neka vodica. Stoga zamolih Halefa da od jaše u tom pravcu, i da proveri da li je moja pretpostavka tačna.Uslužni čovek odmah se spremi, ali mene nije ostavio samog bez bojazni. I to ne bez razloga. Posle otprilike pola sata čuo sam kako se približava topot nekoliko konja. Ja se okrenuh i ugledah sedam Arapa, od kojih su dvojica očevidno bila ranjena, a među njima su bila i ona trojica koja su juče s nama razgovarala. Kad u246daše leševe, oni se zabezeknuše, stadoše i uzeše da se tiho savetuju. Zatim se približiše i opkoliše me.- No, hoćeš li nam danas dati konja i oružje? - oslovi me jučerašnji govornik.- Da, samo izvolite! - odgovorih ravnodušno i dalje ležeći.- Gde je onaj drugi?- A gde su ona četvorica koju ste juče napali na kanalu Anani? - uzvratih ja.- Saznaćeš čim nam predaš konja i oružje. Daj ih ovamo! Vidi, šest pušaka je upereno u tebe! Čim opališ, bićeš i ti gotov!- Ne pada mi na pamet da opalim. To što tražite rado vam dajem, dok bih ja mogao ubiti samo jednoga od vas, vi ćete svi biti izgubljeni čim se dotakne te moga konja ili drugog moga imetka.Čovek se nasrne ja.- Neće, valja, ove puške oživeti protiv nas!- Samo pokušaj! Evo ti! Uzmi!Ja se s mukom uspravih i pružih mu najpre desnicom jedan revolver, a u isto vreme levicom otkopčah odelo, tako da su mogli videti moj vrat i razgolićena prsa.Arapin smesta povuče ruku i u najvećoj panici priskoči konju:- Za boga miloga! - uzviknu on užasnut, vinuvši se u sedlo pravim panterskim skokom. - On ima kugu! Smrt! Smrt! Bežite brzo, vernici, bežite s ovog prokletog mesta, da vas ne stigne propast!On odjuri najvećom brzinom, a i drugi za njim isto tako.Ovi dobri sinovi prorokovi nisu se u svome strahu setili učenja korana: da je sve zapisano u knjizi, i da nikakvim begom ne mogu pobeći od svoje možda već Zapečaćene sudbine. Pri ovom paničnom bekstvu čak su zaboravili da meni prethodno probiju metkom glavu, za osvetu što nisu smeli dići moj imetak.247Posle još pola sata, vrati se Halef radosnog Moje naslađivanje se obistinilo; pronašao je mali nar -J rečicu koja svoju bistru vodu uliva u Eufrat i čije su obale obrasle žbunjem. Ja mu ispričah doživljaj s Arapima, i on se naljuti što nije bio prisutan. Kleo se da bi ih sve pobio iz puške.Pre nego što smo napustili kulu, morali smo mrtvima pripremiti poslednji ležaj. Dobro nam je došao pronađeni pijuk. Ja sam se odvukao na zapadnu stranu ruševina. Halef je preneo leševe, i zatim iskopao duboku i široku rupu u oronulom zidu, što mu nije bilo suviše teško u ovom rastresitom materijalu. Zatim je mrtve posadio

unutra u sedećem stavu, i počeo da zaziđuje otvor, stalno vodeći računa da ih ne dodirne zemlja.Ja sam za to vreme sedeo preko puta i utisnuo u svoju svest crte lica ovih dragih drugova. Tu je sedela Benda, oslonjena o opeke Vavilona; njena bogata raspletena kosa padala je na tie, a njena desnica joj je stezala dršku kame zabodene u njeno ohlađeo srce. Isto ovako smo pokopali i Muhameda Emina, u sedećem stavu u šupljini, i sa licem okrenutim ka mestu gde sunce svetli nad Ćabom. Svi bvi ovde prisustvovali su tome činu, i Hasan Ardžir-Mirza je izgovorio suru iz korana. Ko bi mu tada mogao proreci istu sudbinu!Kad je sa zidom došao do glava pokojnika, Halef se oprosti od njih. I ja sam se dovukao do zida i kleknuo.- Alah ih Alah, ve Muhamed rasul Alah! Dopusti mi, sidi, da ja danas izgovorim suru smrti!I on to učini. A da li je trebalo da se ja stidim zbog suza koje su mi tekle niz obraze, dok sam se s njima opraštao na svoj hrišćanski način?Sada je Halef potpuno zatvorio grob i mi smo mogli da krenemo. Teško sam potisnuo bol u duši i uspuzao se u sedlo. Ali kad smo krenuli, još jednom sam se okrenuo ka mestu s kojim sam se tako teško rastao. O, čo-l veče, ti najuzvišenije i najponiznije zemaljsko biće, kako si ništavan i nemoćan, kad se talasi večnosti sruče na tebe!248Jahali smo najsporijim korakom i prešli južnu granicu ruševina koje su ostale levo za nama. Stalo me je mnogo muke da se održim u sedlu. Tako je prošlo više Od jednog časa pre nego što smo stigli do mesta koje je ranije Halef, za upola kraće vreme, pronašao. Ugledao sam prilično jak potok koji je dolazio sa zapada i bio bistar i svež kao izvor. On se izvijao kao zmija bezbrojnim okukama ka reci, i s obe strane bio obrastao vrbama i žbunjem.Nisam bio raspoložen da istražujem otkuda takva voda u ovom pustom kraju, ali sam kasnije naišao i na druge pritoke: nar Havand, nar Hadriš, itd., i čuo da predeo zapadno odavde ne oskudeva u vodi. Tamo se nalaze prostrane močvare u kojima vri groznica, a na strmim graničnim visovima nisu retki vodeni taloži.Halef mi je najpre pripremio ležaj, nad kojim je podigao nadstrešnicu, da bi me zaštitio od sunca. Zatim sam se okupao i ispružio na taj ležaj od lišća, koji je trebalo da mi posluži kao bolesnička postelja. Moj jezik je bio tamnocrven, a u sredini crn i ispucao. Čas me je tresla vrela groznica, čas hladna jeza. Kao kroz gustu izmaglicu video sam kako se kreće mali hadžija, i čuo u snu njegov glas koji mi je zvučao kao da govori iz trbuha. Pege i otoci po telu širili su se sve više, i pred-veće, u trenutku kad je groznica prestala, zamolih Halefa da dobro zaseče u moj čir na potiljku. To nije bilo bezopasno, ali je uspelo. Da noću ne bih opet zapao u još opasniju bolest spavanja, naredio sam Halefu da me uvek dobro prodrma i polije vodom, kad god me savlada opasna ukočenost. Tako je prošla noć i svanulo jutro. Ose-cao sam se malo bolje, i Halef je otišao da nešto ulovi za jelo.Ubrzo se vratio s nekom divljom pticom i ispekao Je na ražnju. Ja nisam mogao jesti, a i Halef je utučeno 1 tužno sedeo kraj mene i nije jeo. Samo pas je pojeo svoj obrok. Kako su tužni bili naši dani na Eufratu, na *rajskoj reci«. Smrtno bolesni, bez ičije druge pomoći Sem svoje sopstvene, okruženi dahom kuge, usred ne-249civilizovanih, fanatičnih neznalica od kojih nismo mogli da se branimo nikakvim drugim oružjem, već samo -. ovom kugom! U Hilu, ili neko drugo mesto, nismo smeli da idemo. Tamo bi nas odmah ubili. Šta bi od mene bilo bez pomoći moga valjanog Halefa, koji je sve stavio na kocku da bi mi dokazao svoju ljubav i odanost!Danas je već četvrti dan moje bolesti, i, koliko sam znao, taj dan je odlučan. Ostao sam pri tome da se nadam spasu samo od vode i čistog vazduha. Iako je moje telo od napora poslednjeg vremena znatno popustilo, bio sam uveren da ostacima svojih snaga smem više vero-vati nego bilo kakvom leku, utoliko više što o njihovoj primeni i njihovom dejstvu nisam mnogo znao.Predveče groznica je popustila i ljuti bol u čiru se smanjio. Noću me je povremeno krepio zdrav san, i kad sam sutradan Halefu pokazao jezik, koji je opet počeo da se vlazi, on mi je rekao da je crna boja gotovo iščezla. Javila mi se nada u ozdravljenje, ali posle podne sam se silno uplašio kad se moj verni sluga počeo tužiti na gla-vobolju, vrtoglavicu i jezu. Već me je ranije mučila bojazan da se i on ne razboli, a sada sam bio siguran da ga je zaraza uhvatila. Video sam ga kako ide na potok po vodu; teturao se.- Halefe, pašćeš! - uzviknuh uplašeno.- O, sidi, sve se vrti sa mnom ukrug!- Ti si bolestan! To je kuga!- Znam.- Ah, ja sam te zarazio!- Alah je tako hteo. To je zapisano u knjizi. Ja ću umreti, ali ti ćeš otići mojoj Hani i utešiti je.- Ne, ti nećeš umreti. Ja ću te negovati.- Ti? - upita on, odmahujući glavom. - Ta ti se sam još boriš sa smrću, koja te neće pustiti.- Ja sam već na putu ozdravljenja i neću učiniti ništa manje tebi nego što si ti učinio meni.- O, sidi, šta sam ja prema tebi! Ostavi me ovde da ležim i umrem!250Toliko ga je, dakle, već obuzela za kugu karakteristična malaksalost! Očigledno, on se dugo borio da bi što duže od mene sakrio svoju bolest. Sad to više nije mogao, i već posle nekoliko časova buncao je u groznici. Možda je istovremeno sa mnom usisao klice bolesti, kad smo ono u Bagdadu posmatrali dolazak karavane mrtvih, i sada se

u njemu razvijao najteži oblik kuge, u kojoj svi simptomi nastupaju s povećanom žestinom.Ja sam se samo s najvećim naporom pomalo dizao da mu pružim onu negu koja je još i meni samom bila toliko potrebna. Toga se vremena samo s užasom sećam, i bolje je da ovde pređeni preko njega.I Halef se spasao, ali je još desetog dana svoga oboljenja bio toliko slab da sam ga morao pomerati s mesta na mesto. Ni ja još nisam mogao slobodnom rukom gađati iz teške puške. Srećom, naš ležaj niko nije otkrio. Kad sam se prvi put ogledao u vodi, uplašio sam se bradate mrtvačke glave koja se kezila na mene. Nije bilo čudo što su lešinari stalno kružili nad nama, i što su hijene i šakali, koji su sa ruševina dolazili na pojilo, virili kroz trsku: nismo li već zreli za gozbu. Ali su svaki put morali da se brzo povuku, jer ih Dojan, naš pas, nije baš gostoljubivo gledao.Prvi moj izlazak odveo me je do groba Persijanaca, koji sam našao netaknut. Došao sam peške i valjda jedan sat sedeo kraj kule, dok su žive slike preminulih uskrsavale pred mojim duhovnim očima, kad odjednom moj pas zalaja. Okrenuh se i ugledah trupu od osam jahača, sa nekoliko sokola i nekoliko zajedno vezanih pasa. Oni me primetiše i priđoše mi.- Ko si ti? - upita me jedan od njih, očigledno vod.- Stranac.- A šta radiš ovde?- Tugujem za mrtvima koje sam ovde pokopao. Pri tom mu pokazah na grob.- Od koje su bolesti umrli?- Pobijeni su.- Ko ih je pobio?251- Neki Persijanci.- Ah, Persijanci i Zobeidi-Arapi! Čuli smo o tome! Ubili su i nekoliko ljudi na kanalu.Ja se uplaših jer to su mogli biti samo Lindzej i njegovi ljudi.- Je li to sigurno?- Jeste. Mi smo iz plemena Sata, pratili smo hodočasnike u Kerbelu i tamo smo to čuli.To je svakako bila laž. Sati su naseljeni daleko na jugu, i izlažu se opasnosti ako se ovde pojave. I sama okolnost što se ovde nalaze u lovu sa sokolima ukazivala je jasno na to da su njihova naselja blizu.Postao sam nepoverljiv, ali sam pazio da oni to ne primete.Čovek pritera konja sasvim blizu i reče:- Kakva ti je to čudna puška? Pokaži mi je!On pruži ruku da se maši za moj karabin, ali ja odstupih i rekoh:- Ova je puška opasna za svakog ko ne ume njom da rukuje.- Onda mi pokaži kako se njome rukuje!- Vrlo rado, ako sjašeš i pođeš malo sa mnom. Niko ne daje pušku iz ruke ako nije siguran da mu ne preti opasnost.- Ovamo s puškom! Ona je moja.'On opet pruži ruku i istovremeno prope konja da me pogazi, ali sad skoči Dojan, uhvati čoveka za ruku i strze ga iz stremena na zemlju.Arapin koji je vodio pse kriknu i pusti ih, a oni odmah navališe na Dojana.- Zovnite pse natrag! - naredih s uzdignutom puškom.Oni se ne odazvaše mome pozivu, i ja opalih dva, tri, četiri puta uzastopce. Svaki metak je oborio po jednog psa, ali sam pri tome izgubio iz vida vođu. Ovaj se digao/ uhvatio me i odostrag oborio na zemlju. Bio sam suvl, slab za odbranu. On me je savladao, uprkos 5ТОЈ?Ј, đenoj ruci, i čvrsto me je držao dok mu nisu pns252pomoć drugi. Oni su mi istrgli pušku i nož, zatim su jle vezali i prislonili uz gomilu opeka.Dojan se, međutim, dalje borio sa tri preostala psa, Njegovo krzno je bilo sve izujedano. Krvavio je iz nekoliko rana, ali se hrabro držao, i nikada protivnicima nije pružio golo grlo. Tada jedan Arapin podiže svoju staru pušku, nanišani i opali. Metak pogodi dobrog psa među rebra. On se sruši na rnestu, a njegovi poludivlji neprijatelji ga doslovce raskomadaše.Bilo mi je kao da sam izgubio najboljeg prijatelja. Ah! Slabosti moja! Da sam bio pri staroj snazi, šta bi predstavljalo za mene ovo parče starog kanapa kojim su mi vezali ruke!- Jesi li ti sam ovde? - upita vod.- Nisam. Imam još jednog druga - odgovorih ja.- Gde je?- Blizu ovde.- A šta tamo radite?- Nas je uz put uhvatila kuga, i ostali smo ovde. Ovaj iskreni odgovor ostao mi je kao jedina moguć-nost da umaknem ovim ljudima. Čim sam izgovorio po-slednju reč, oni sa glasnim uzvicima straha odstupiše od mene. Samo vod ostade, Ijutito se nasmeja i reče:

- Lukav si ti čovek, ali mene nećeš prevariti! Koga nasred puta obori kuga taj se više ne diže!- Samo ti mene bolje pogledaj! - rekoh jednostavno.i Ti stvarno izgledaš kao sama smrt, ali nemašgu već samo groznicu. Gde je tvoj drug?- On leži na ... slušaj, evo ga ide!bud a Sa™' na*me' izdaleka čuo glas koji se trudio da Hi R-?V7Can' a^ Je samo piskutavo ponavljao reč: Ri, ka'sn'* ™ se začu plaho vi ti galop konja, i trenutak osut Je, u§'edah svog vranca kako prelete preko krša, s jevo *ап1епјет i ruševinama. Na njemu je ležao Halef,.. ,.nom ru^om obavljenom oko konjskog vrata, a sa Svoiih л me^u ušima konja, kojom je držao jedan od avocevnih pištolja. I puška mu je visila o ramenu.253Svi Arapi su posmatrali ovaj prizor. Kako se samo moj smrtno iznureni hadžija popeo na konja! Sad više nije imao snage da ga zaustavi, pa je prošišao pored nas.- Dur ravi, Ri! - uzviknuh što sam glasnije mogao. Pametni konj se odmah vrati.- Skini ruku sa ušiju, Halefe!On to učini i konj stade upravo preda me. Halef pade na zemlju. Nije se mogao podići ni da sedne. Ali je upi-tao ljutite:- Čuo sam pucnjavu, sidi! Koga treba ubiti?д- Izgled ovog bolesnika morao je odmah uveriti Arapeda sam malopre govorio istinu.i , - Ovo je kuga! Alah neka nas zaštiti!(£~ - Jeste, kuga je! - reče i vod, bacivši karabin i nož,i skoči na konja. - Bežimo ljudi! A vi, psi koji ste nas c zarazili, idite u pakao! - On nanišani u mene, a drugi", <r- jedan u Halefa. Ali prvoga izdade ozleđena ruka, a drugome je drhtala zbog straha od kuge. Meci nas nisu pogodili. I Halef je opalio iz svoga pištolja, ali mu je ruka drhtala kao grana na vetru. Nikog nije pogodio. A kad je hteo da podigne karabin, izdala ga je snaga, i'Arapi su, već na sigurnom odstojanju, odjahali.- Eno ih tamo! Umakli su nam! Neka ih šejtan stigne! - uzviknu on, ali to nije bio uzvik nego neko ubrzano gunđanje. Šta su ti učinili, sidi?Ja mu ispričah i zamolih ga da preseče kanap. Siromah, jedva je smogao snage da to uradi.- Samo mi reci, Halefe, kako si se popeo na konja?- Vrlo lako, sidi - odgovori on. - Konj je ležao na zemlji, a ja sam odrešio remen i legao na njegova leđa. Znao sam gde si, i kad sam čuo pucnjavu morao sam ti priteći u pomoć. Prasak tvoga karabina vrlo daleko dopire. Ti si meni otkrio tajnu svoga konja. Zato me je tako brzo doveo k tebi.- Samo tvoja pojava bila je dovoljna da me spase. Strah od kuge moćniji je od svakog oružja. Ovi će ljudi pričati o ovom sukobu i ja verujem da ćemo biti sigurni od daljih susreta dok se budemo nalazili ovde.254.- A šta je sa Dojanom? Jesu li ono tamo njegoviostaci?- Jesu.- O, jao! Gospodine, tako mi je kao da je neko od mene otrgao polovinu. Sigurno je hrabro pao.- Jeste. I ostao bi pobednik da ga nisu ubili. Ali moramo podneti još bolniji gubitak. Englez i njegovi ljudi su ubijeni.- Englez! Alah il Alah! Ko ti je to rekao?- Vod ovih Arapa tvrdio je da je to čuo. Možda je i sam učestvovao u ubistvu.- Moramo pronaći njihove leševe. Čim budem mogao da se krećem, potražićemo ih da ih pokopamo. Englez je bio nevernik, ali je tebe voleo, pa mi je zbog toga bio drag. Gospodine, iskopaj grob za psa! Neka počiva ovde u blizini Persijanaca. On ih je i u životu štitio. Njega ne srne da dirne lešinar ili šakal. Ali me onda odmah odvedi. Tako sam iznemogao, kao da je mene pogodio metak!Ja učinih po njegovoj želji. Smestih vernog Dojana ispred groba Persijanaca, kao da i u smrti treba da ih čuva. Zatim sam smestio Halefa na konja, pokupio oružje i onda se polako vratismo na potok, i ne sluteći da je priča o Englezovoj smrti srećom samo posledica neke zablude. Žurilo mi se da što pre napustimo ovaj kraj, gde smo u carstvu ruševina toliko svoga ostavili. O nekad nameravanom putu u Hadramaut sada nije moglo biti ni reci.U DAMASKU»Budi mi pozdravljen, Damašče cvetni, kraljice fnirisna, očni vide na licu sveta, darodavče svih radosti 1 neprijatelju svih briga!« - Tako putnik pozdravlja255Damask kad se, popne na Kubet en Nasr, kupolu dža-mije koj a se diže na Džebel es Salehiji, i sa koje, kao sa kule "osmatračnice, pucaju daleki vidici. ula

c.rea Es Salehija zaista pruža najlepši vidik na svetu. U ^aleđu se dižu živopisni visovi Antilibanona, čije stene vis ^o strče ka nebu, a pred očima se širi ravnica Damaska > kao stvorena za raj, i mnogo cenjena u mu-slimansJc^m svetu. U podnožju planine širi se El Guta, miljama prostrana ravnica, bogato obrasla voćkama i divnim cv ećem, navodnjavana i osvežavana vodom osam rečica i p- o toka, od kojih su sedam pritoke reke Barade. U ovom p rstenu od bašta blista grad koji Arapi nazivaju Sam, kao ostvarena fatamorgana, za kojom čezne pustinjski putnik, željan okrepljenja i osveženja.Putnik se ovde nalazi na istorijski vrlo važnom tlu, na kojem je * mit razvijao svoje srebrnasto-blistave cve-tove. Na s»everu uzdiže se Džabel Kasium, na kome je, po istočnjačkom predanju, nekad Kain ubio svoga brata Avelja. U ravnici El Guta stajalo je, po arapskoj legendi, drvo poznz vanja dobra i zla, pod kojim je učinjen prvi greh, a u samom Damasku uzdiže se čuvena džamija Omajada, r*a čiji će se minaret, kažu, Isus spustiti na dan strašnc/g suda, da sudi živima i mrtvima. Na taj način će ist<vrrJa Damaska, kao nijednog drugog grada, trajati od postanka do nestanka sveta, kako to tvrde ponosni i f^natizovani stanovnici »grada na Baradi«.Damask , u stvari, i jeste jedan od najstarijih gradova na svetu, ali se vreme njegovog osnivanja ne može tačno odrediti, pošto su muslimanski hroničari više zamrsili nego raspleli konce tradicije. Biblija više puta spomnje Damask- U ono vreme zvali su ga i Aram Da-masek. Izraelski kralj David ga je osvojio i ubrajao u najsjajnije bisere svoje krune. Kasnije su ovde vladali Asirci, Vavil-ynci, Persijanci, Seleuci, Rimljani i Arapi-Ovde još i danas postoji ulica, takozvana »Ravna«, koja se pominje u bibliji, u legendi o Savlu koji se preobrazio u Pavla. Ona se pruža kroz čitav grad od istoka do256pada, velika je gradska saobraćajnica, i još uvek se Z0ve Suk ed Džamak, Ravni drum.Na četvrt časa udaljenosti od grada, blizu hrišćan-skog groblja, vidi se i danas kameni plato, gde se svetom Pavlu, po legendi, privideo Isus.Na gradskim vratima Porta orientalis, lepoj staro-rimskoj kapiji, pokazuju kuću onog Ananije koji je za-slepljenom Pavlu vratio vid. Takođe, pored druge jedne zazidane kapije, pokazuju prozor sa kojeg je ovaj apostol spušten u korpi.Damask je često, vrlo često bio zauziman i rušen, ali se uvek ponovo podizao s novom životnom snagom. Najviše je pretrpeo pod Tamerlanom, čija je divlja vojska, godine 1400., deset dana ubijala sve živo po ulicama. Kad je zatim zavladala grobna tišina, požar je popabirčio sve što je ostalo. Pod osmanlijskom vladavinom grad je postepeno gubio svoj značaj. Od nekadašnjeg svetskog grada postao je provincijsko mesto, sedište paše, a po-znato je da je ova uprava u stanju da i najbogatiju zemlju osiromaši i beskrajnim dažbinama uništi blagostanje stanovništva.U vreme kada se dešavala ova priča, govorilo se da Damask ima 200.000 stanovnika, ali je broj od 150.000 svakako bio bliži istini. Među ovim stanovništvom bilo je 30.000 hrišćana i tri do pet hiljada Jevreja. Nijedan muslirnan, čak ni onaj iz Meke, nije toliko fanatizovan kao damaščanin. Sve donedavno nijedan hrišćanin nije smeo da jaše kamilu ili konja i morao je da ide pešice, ako^ nije hteo da se služi mazgom. Ovaj fanatizam, koji Je često dovodio do krvavih sukoba, trajao je sve do Propasti Otomanske imperije.To je bilo vreme poznatih progona hrišćana. Užasne Predigre tih progona počele su u Hazbeji na zapadnoj Padini planine Hermona, u Deir el Kamru, južno od Bej-^Jta, i u primorskom gradu Saidi. U Damasku je 9. jula *o60. godine, tačno u podne, kad je mujezin zvao na Molitvu, naoružana svetina, pod vodstvom bašibozuka1neregularna turska vojska. 17 Od Bagdada do Stambola . 257navalila na hrišćansku četvrt. Ubijali su odrasle muškarce i dečake, a žene i devojke vodili na trg robova. Jsja_ mesnik Ahmed-paša gledao je to sve skrštenih ruku. Ali drugi neko se smilovao na hrišćane, neko ko se celog svog života borio protiv njih. To je bio Abd el Kader, alžirski junak, koji je morao da napusti domovinu i da' se skloni u Damask. On je hrišćanima otvorio svoju kuću, i sa svojim Alžircima krstario po gradu, sklanjajući b&-f unce u staru citadelu. Sklonio ih je tamo već deset iljada, kada su bande ubica silom htele da provale unutra. Tada je on, u šlemu i oklopu, jurnuo među njih i naredio svojim ljudima da pri prvom pokušaju napada na citadelu zapale Damask sa svih strana. To je pomoglo. Tako se plemenito držao čovek koga su Francuzi posle mira u Kerbensu, punih pet godina bespravno držali zatvorenog.Od Damaska je vodio veliki karavanski put za Moku, do koje se stizalo za 45 dana. Do Bagdada karavane su putovale 30-40 dana, ali poštanski kurir na dromedazu prelazio ga je za 12 dana. Ali je korišćenje ove veze bilo vrlo skupo, jer se za obično pismo plaćalo od Bagdada do Stambola 28 maraka, a za preporučeno pismo čak 50 maraka.I ja sam iz Bagdada došao u Damask, ali nisam išao putem kojim idu kuriri, a zato sam imao i svoje razloge.Posle događaja o kojima sam već pričao, morali smo ostati na potoku još šest dana, dok se Halef nije toliko oporavio da smo se mogli vratiti u Bagdad. Prethodno smo još jednom usrdno i najbrižljivije tragali za Lindze-jom, ali nismo otkrili nikakav trag. Kad smo stigli u Bagdad, saznali smo od našeg domaćina da niti je video Engleza, niti je čuo za njega. Stoga sam ovaj slučaj prijavio engleskom konzulu. Obećao mi je da će pokrenuti najhitniju istragu. Očigledno, sve je to ostalo bez rezultata, pa sam najzad resio da krenem na put. Novčane te-škoće nisu ometale moju odluku, jer sam u ruševinama kule našao vrlo obilna sredstva za pufni trošak, doduše ne

možda kopanjem po kršu, već na d ,ugi jedan način i na258mestu gde nisam mogao ni slutiti da će se naći ovaj zli ali toliko potreban mamon.1Dok je jednog lepog dana moj Halef spavao dubokim snom iznemoglosti, a ja svestrano razmišljao o našem teškom položaju, setio sam se reci Mare Durirne, koje mi je uputila na rastanku, poklanjajući mi amajliju:»Neće ti pomoći dok je ne otvoriš, ali kad ti jednom bude potreban spas, otvori je i Ru i Kulijan priteći će ti u pomoć, makar i ne bio blizu tebe.«Nisam se ni najmanje nadao nekoj pomoći od ove amajlije. Ona je toliko vremena visila o mome vratu, a ja joj nisam poklanjao nikakvu pažnju. Ali sada sam od dosade bio radoznao šta se nalazi u njoj. Otkopčao sam je, rasekao spoljni omot i našao u njoj pergament, a u njemu - dve engleske novčanice. Otvoreno priznajem da je moje lice u ovom trenutku moralo imati začuđen, ali prijatno iznenađen izgled. Uz ovakav sadržaj, imala je pravo stara Mara Durime kad je rekla: »Neće ti pomoći dok je ne otvoriš.« Kako je samo ova bogata kraljevska kći došla do engleskog novca? Svejedno, time nisam hteo da mučim mozak. Funte u novčanicama svakog iznosa mogu se dobiti u svakom mestu na svetu. Ona je bila ili vrlo bogata, ili mi je bila vrlo naklonjena. Najradije bih odjahao natrag u Lizan, da joj se zahvalim. S Englezom sam izgubio i u novčanom pogledu vrlo poštenog druga. Njegovo često: »Dobro plaćalm, well!«, za mene siromaha je mnogo značilo. Sad je ova rupa za neko vreme bila zakrpljena. Ta okolnost me je oslobodila prilično velike brige.I Halef se vrlo obradovao kad sam mu saopštio ovo otkriće, a tu radost sam još povećao nagoveštajem da ćemo odjahati do Haledina, najpre radi samog Halefa, a onda i zbog dvojice slugu Englezovih, koji su se možda još tamo nalazili. Osećao sam se moralno obavezan da preuzmem ovu baštinu Englezovu.U Bagdagu smo se dobro oporavili, snabdeli se svim potrebnim stvarima i otputovali, ostavivši za svaki slu-1 Mnogo novca, blago.259čaj vest gde ćemo se moći naći. Odjahali smo preko Samare u Tekrit, a zatim skrenuli zapadno ka Tataru da bismo izbegli dodir sa plemenima s kojima smo ranije imali neprijatne susrete. Na odstojanju od jednog dana jahanja, pred čuvenim ruševinama El Hater, sreli smo dvojicu ljudi koji su nam rekli da su Samari sa svojih uobičajenih pašnjaka otišli jugozapadno prema El Deiru na Eufratu da bi se uklonili stalnom neprijateljstvu na-mesnika u Mosulu. Stigli smo tamo srećno, ne prekidajući nigde putovanje.Naš dolazak izazvao je žalost i radost u isto vreme. Amad el Gandur još nije bio stigao. Čitavo pleme se mnogo brinulo za nas, ali su se stalno nadali da ćemo se vratiti zdravi. Sad su videli da im je ova nada bila uzaludna. Smrt Muhameda Emina vrlo ih je rastužila i priredili su veliku žalobnu svečanost u njegovu čast.Sasvim drukčije nas je dočekala Hana. Videvši nas, ona se s usklicima radosti bacila u zagrljaj svoga Halefa. On je bio sav oduševljen kad ju je video, i njegovo oduševljenje se udvostručilo kad nas je obojicu uvela u šator, da nam pokaže malog jednog hadžiju, koji je za vreme našeg odsustva došao u hadžiluk na zemlju.- Znaš li, sidi, kakvo sam mu ime dala? - upita me ona.- Kakvo?- On se zove - po tebi i svome ocu - Kara ben Halef.- To si dobro uradila, kruno svih supruga i cvete svih žena! - uzviknu Halef. - Moj sin će postati junak, kao što je njegov otac, jer je njegovo ime duže od koplja neprijateljskog. Svi muškarci će ga poštovati, sve devojke voleti, i svi će neprijatelji pobeći kad se u borbi čuje ime: Kara ben Hadži Halef Omar ben Hadži Abul Abas ibn Hadži Davud al Gosara!Dabome, i šeik Malek se radovao našem povratku. On je u međuvremenu zadobio znatan uticaj među Hade-dinima i sve je ukazivalo na to da će postati njihov vod.260д}со to bude, onda se i moj mali verni Halef mogao nadati da će jednom pripadati šeicima Šamara.Posetili smo s mnogobrojnom pratnjom sva ona me-sta koja smo obišli prilikom prvog boravka, a uveče smo sedeli u šatoru ili pred šatorom i radoznalim Arapima pričali svoje doživljaje, pri čemu Halef nikad ne bi pre-skočio da istakne zaštitu koju je pružao meni u našem dugom putovanju.Dvojica Iraca još su bila ovde. Oni su u našem odsustvu upola podivljali, ali su toliko naučili arapski da su se mogli sporazumevati sa domaćinima. Čeznuli su da odu odavde, i kad su čuli da ne mogu više računati na svoga nestalog gospodara, zamolili su me da se odsada ja o njima staram. Ja sam na to pristao, jer sam zbog toga i došao ovamo.Resio sam se da odem u Palestinu, a odatle moram u Stambol, ali prethodno sam hteo da vidim Damask, grad Oma jada. Da bih izbegao nepoželjne susrete oko Mosula, resio sam da južno od El Deira pređeni preko Eufrata, da se držim južnog pravca, i preko planine Haurana stignem u Damask.Ali Hadedini nisu hteli ni da čuju za moj tako brzi odlazak. Halef je čvrsto ostao pri odluci da me prati u Damask. Ovu želju nisam smeo da mu odbijem, a pošto sam morao da mu ostavim vremena da uživa u svojoj novoj porodičnoj sreći, moj boravak se mnogo više odužio nego što sam to nameravao. Sedmica za sedmicom je prolazila: nastupio je i završio se kratki prohladni period, ali sada više nisam hteo odlagati put. Krenuli smo.Veliki deo plemena pratio nas je sve do Eufrata, i oprostili smo se na levoj obali. Halef na kratko vreme, ja

doživotno. Obilno snabdeveni svim potrebnim stvarima, prešli smo preko reke i ubrzo je izgubili iz vida. Sedam dana kasnije ugledali smo visove Haurana pred sobom, ali smo dva dana ranije doživeli jedan susret koji je u neku ruku uticao na kasnije događaje.Bilo je to ovako:261Jednog lepog jutra ugledali smo daleko pred sobom četiri jahača kamila koji su očigledno išli istim pravcem kojim smo išli i mi. Kako beduini u Hauranu nisu baš pouzdani, dobro bi nam sada došlo neko društvo. Stoga smo poterali konje u želji da stignemo te jahače. Kada su nas primetili, i oni su poterali brže. Ali smo im se ipa'k približavali. Na to su oni stali i sklonili se u stranu, da nas propuste. Bio je to jedan stariji čovek sa tri mlađa snažna pratioca. Nisu izgledali borbeno, ali su držali ruke na oružju, da bi nam nametnuli poštovanje.- Selam! - pozdravio sam ja, zaustavivši konja. - Ostavite oružje, mi nismo razbojnici!- Ko ste vi? - upita stariji.- Mi stao trojica Franaka sa Zapada, a ovaj moj sluga je miroljubiv Arapin.Tada se njegovo lice razvedri, i on nas upita rđavim francuskim jezikom, verovatno da bi proverio istinitost moje tvrdnje:- Iz koje ste zemlje, gospodine?- Iz Nemačke.- Ah, - reče on bezazleno - to je vrlo miroljubiva zemlja, u kojoj ljudi ništa ne rade, nego čitaju knjige i piju kafu? A odakle dolazite? Da niste i vi trgovac, kao ja?- Nisam. Ja putujem, da bih o zemljama koje vidim pisao knjige, koje se zatim čitaju uz kafu. Ja dolazim iz Bagdada i idem u Damask.- Ali vi umesto pisaćeg pribora nosite toliko oružje uza se.- Pa pisaćim priborom se ne bih mogao braniti od beduina koji ugrožavaju put.- To je istina! - potvrdi ovaj i klimnu glavom. On valjda nije predstavljao sebi pisca drukčije nego sa gigantskim perom za uhom, sa pultom na sedlu, i sa ogromnim mastionicama s obe strane konja. - Sada se Anazeji nalaze na Hauranu, a pred njima treba biti na oprezu. Hoćemo li zajedno dalje?- Vrlo rado. Idete li vi u Damask?262- Idemo. Ja tamo stanujem. Ja sam trgovac i swake godine putujem poslovno s malom jaravanom Arapima na jugu. S takvog puta se evo vraćan.- Hoćemo li ići preko istočnoj Haurana, ili ć-.emo levo izbiti na put za Meku?- Šta bi bilo bolje?- Svakako ovo poslednje.- Slažem se. Jeste li već jednon bili ovde?- Nisam.- Onda ću ja da vodim. Naprei.Trgovčevo prethodno nepoveremi sasvim se izgubilo. Pokazao se kao iskren, govorljiv čjvek, i uskoro sam znao da uza se nosi poveći iznos no'ca, koji je dob io za prodatu robu. Doduše, Arapi su nu većinom plaćali u naturi, ali on je uspeo da i to povoljao proda.- I sa Stambolom održavam žvu vezu. Hoćete li i tamo ići?- Hoću!- O, onda možete poneti pisiro mome bratu, koji tamo živi. Bio bih vam vrlo zahvalai.- Vrlo rado. Dozvolite mi da -<as posetim i u^mem to pismo!- Dođite samo! Moj brat Mafaj je takođe trgovac i ima široko razgranate veze. Možia će vam moći biti od koristi.- Maflaj! To ime sam već negde čuo.- Gde?- Hm. Dopustite mi da malo razmislim ... da., sada znam! Sreo sam u Egiptu sina nekcg stambolskog trgovca. Zvao se Išla ben Maflaj.- Zbilja? O, to je zanimljivo Išla je, naime, moj bratanac.- Ako je to stvarno onaj isti Išla.- Opišite mi ga!- Ja mislim da će bolje od -vakog opisa poslužiti saopštenje da je on tamo na Nilu pronašao devojku koju su ukrali od roditelja.- To je tačno! Tačno je! Kiko se zvala devojka?263- Zenica,- Sve je tačno. Gde ste ga sreli? Gde vam je to pričao? Možda u Kairu?- Ne, nego na samom mestu gde se to sve odigralo. Znate li sve o tome?- Znam. On je kasnije poslovno došao meni u Damask i sve mi je ispričao. On nikad ne bi pronašao svoju

nevestu, da se nije sreo s izvesnim Kara ben Nemzijom, efendijom iz... ah, Alah il Alah, i taj efendija je pisao stvari koje se čitaju! Kako je vaše ime, gospodine?- U Egiptu, pa i docnije, stvarno su me zvali Kara ben Nemzi.- Hamdulilah! quel miracle!1 Zar ste to vi, vi lično?- Samo vi pitajte ovog mog slugu Hadži Halefa. OM je učestvovao u oslobođenju Zenice!- Hajde da se još jednom rukujemo, gospodine. Moram da vam stisnem ruku! Nema druge, morats м Damasku stanovati kod mene, i vi i vaši ljudi! Moja kuća je vaša, i sve što posedujem je vaše!Pun srdačne radosti, trgovac se rukovao i s Halefom i sa dvojicom Iraca. Ova dvojica su bili potpuno zabeze-knuti ovim neočekivanim ispoljavanjem prijateljstva, čiji razlog nisu mogli shvatiti, a svome Halefu morao sam prevesti naš francuski razgovor.- Sećaš li se još Išle ben Maflaja, Hadži Halefe Omare?- Kako da se ne sećam? To je onaj mladić čiju smo nevestu izveli iz kuće Ibrahima Mamura.- Ovaj gospodin je njegov stric.- Hvala Alahu, sad imam kome da pričam šta se tada dogodilo! Junačko delo ne srne da potone u zaborav. O njemu treba da se priča, da bi ostalo živo.- Da, pričaj! - zamoli Damaščanin.Tada je mali hadžija zapeo i u zanosu ispričao događaj, služeći se najmirisavijim buketima istočnjačkog govora. Razume se, ja sam u toj priči bio najčuveniji1 kakvo čudo (fm*» ч1 kakvo čudo (franc.).264Jiećim-baša1 svih zemalja, a sam Halef - najčuveniji junak celog sveta, Išla - najbolji mladić Stambola, i Zenica - najdivnija rajska hurija. Ibrahima Mamura je opisao kao pravog đavola; i sve u svemu, mi smo izveli junački podvig o kome već sada priča ceo Istok. A kada sam pokušao da njegov zanosni opis događaja svedem na pravu meru, on je vrlo odlučno rekao:- Sidi, ti to ne razumeš! Ja to znam bolje, jer ja sam tada bio tvoj aga sa nilskim bičem i morao sam ti u svemu ići naruku.Istočnjak je u ovakvim stvarima nepopravljiv, i ja sam se morao pokoriti sudbini. Trgovcu se ovaj način pripovedanja očigledno vrlo svideo. Halef je u njegovim očima dobio veliki ugled, a posle se pokazalo da ga je iskreno zavoleo.Nesmetano smo izbili na karavanski put i kroz »rajska vrata« ušli u predgrađe Damaska Mej dan, gde se za vreme hadža skuplja povorka hodočasnika na svome putu u Meku. Damask iznutra nikako ne pruža izgled koji bi se očekivao spol ja. U gradu, doduše, ima dostojanstvenih starih zgrada, ali same ulice su užasno kaldrmisane, kri-vudave i uzane, a spoljni zidovi kuća od ilovače, većinom bez prozora, izgledaju vrlo ružno. I ovde se, kao i u većini istočnjačkih gradova, o čistoći i društvenom staranju brinu lešinari i šugavi, polupodivljali psi. Usled obilja vode u okolini grada, nastaju štetna isparavanja po kojima je bio ozloglašen još grad Omajada.Hrišćanska Četvrt obuhvata istočni deo grada. Ona počinje kod Tomine kapije, odakle vodi karavanski put za Palmiru. Ta četvrt ništa nije lepša od ostalih delova grada, jer je i ona prošarana brojnim ruševinama, koje, po ovdašnjem shvatanju, ne treba raščišćavati.Južno odavde, s druge strane Ravnog druma, nalazi se jevrejska četvrt, dok čitava zapadna polovina grada Pripada muslimanima. Ovde su najlepše građevine u gradu: citadela, divni bazari, veliki han, i, na prvom me-1 glavni lekar.265stu, džamija Omajada, u koju, na žalost, hrišćanin ne srne da stupi svojom nogom.Ova džamija je duga 550 stopa a široka 150 stopa. Ona je podignuta na mestu nekadašnjeg paganskog hrama, koji je razorio car Teodosije, a Arkadije na istom mestu podigao hrišćansku, svetom Jovanu posvećenu crkvu. U njoj se nalazio kovčeg sa glavom Jovana Krstitelja, za koji se priča da ga je Halid, osvajač Damaska, još tamo našao.Ovaj Halid, koga muslimani nazivaju »mač božji«, preudesio je polovinu Jovanove crkve u džamiju. Ovaj neobični postupak imao je svoj naročiti razlog. Opsadnu armiju, naime, sačinjavale su dve vojske. Jedna pod ko-mandom samog Halida, opsedala je grad od istočne kapije, a druga, pod vodstvom blagog Abu Obeida, od za-padne kapije. Ljut zbog duge opsade, Halid se zakleo da neće poštedeti nijednog stanovnika. Najzad je pobedo-nosno prodro u grad kroz istočnu kapiju i ubijanje je počelo. Tada se zapadni deo grada hitno sporazumeo sa Abu Obeidom da mu dobrovoljno otvori kapiju, pod uslo-vom da poštedi stanovništvo. Ovaj je na to pristao. Obe vojske kretale su se sada Ravnim drumom, jedna drugoj u susret, i sastale se kod Jovanove crkve. Na Abu Obei-dovo navaljivanje, Halid je zaustavio ubijanje i pristao da hrišćanima ostane jedna polovina crkve.Tako su se oko sto pedeset godina hriščani i muslimani molili u istom hramu, dok se Velid I nije odlučio da ćelo zdanje zatraži isključivo za svoje istovernike. On je, doduše, ponudio neku naknadu za gubitak koji bi hri-šćani time pretrpeli, ali oni nisu verovali njegovim obećanjima i odbili su predlog. Postojalo je, naime, proročanstvo da će onaj koji stavi ruku na ovaj hram potonuti u večito ludilo, i hrišćani su verovali da će se kalif uplašiti toga

proročanstva. Ali nije bilo tako. On je, naprotiv, bio prvi koji je uzeo čekić i razbio divnu ikonu na oltaru. Potom je hrišćanski ulaz zazidan. Oko crkve - sada potpune džamije - izgrađeni su zatvoreni hodnici sa ko-rintskim stubovima, a unutra je ukrašena mozaicima i sa266gest stotina kandila od teškog zlata. Za ove radove Velid je pozvao oko hiljadu i dvesta neimara i umetnika iz Grčke. U Damask su dovučeni najlepši stubovi iz ćele Sirije, i predanje kaže da je osamnaest tovarnih životinja nosilo račune kad je trebalo da ih kalif plati. Velid je platio, a zatim naredio da se računi spale da bi iznos ogromnih troškova ostao večita tajna.Arapski pisac Mokadi priča da su zidovi džamije do visine od dvanaest stopa bili obloženi mramorom, a naviše, do tavanice, ukrašeni staklenim mozaicima u zlatnoj i drugim bojama. Svodovi spoljnih hodnika, nošeni crnim stubovima sa zlatnim kapitelima, i ravni krovovi spo-Ija i nad predvorjem, nošeni belim mramornim stubovima, bili su takođe ukrašeni bogatim mozaicima. Na kubetu En Nasr nalazio se zlatan limun i na njemu zlatan nar. Tri minareta na džamiji potiču iz raznih epoha. »Ne-vestin minaret«, na severu, podigao je Velid kao jednostavnu kulu sa "kupastim vrhom, dok je minaret El Carbije izgrađen u egipatsko-arapskom stilu, kao fini osmougaonik, koji se od galerije do galerije sužava i završava okruglim vrhom. Treći, minaret Iza, sastoji se od četvrtaste kule, i još jedne vitke kule u turskom stilu, sa šiljatim krovom i dva kružna balkona za mujezina. Upravo na viši od dva balkona, spustiće se Isus na dan »Strašnog suda«, i suditi pravednima i grešnima.U neposrednoj blizini ove džamije nalazio se stan moga saputnika. Ulaz je bio u uskoj pobočnoj uličici, u koju sam s njim skrenuo, jer nisam mogao odbiti njegovo gostoprimstvo. Zastali smo pred visokim zidom od opeka u kojem se, sem vrlo visoke i široke kapije, nije nalazio nikakav drugi otvor. Trgovac je sjahao, uzeo kamen i snažno zalupao na kapiju. Ona se ubrzo odškrinu i pred nama se pojavi crno lice, sjajno kao ebanovina.- Alah! Gospodar! - uzviknuo je crnac i brzo širom otvorio kapiju.Trgovac ništa nije rekao, samo je mahnuo da pođemo za njim.267Ja sam to učinio, zajedno sa Halefom, a Irce sam uputio da uvedu konje i ostanu pored njih.Našli smo se u dugačkom, uzanom dvorištu, i precj drugim jednim zidom sa već otvorenim vratima. Kad srno i njih ostavili za sobom, pred nama se ukazalo veliko četvrtasto predvorje, ćelo kaldrmisano mramorom i s ar-kadama, na tri strane, pod kojima su stajali sandučići sa negovanim limunima, narandžama, narovima i smokva-ma. Četvrta strana, to jest zid kroz koji smo upravo ušli bila je sva obrasla jasminom, ružama i crveno-belim si-rijskim hibiskusom. Sredinu predvorja zauzimao je granitni bazen, po kome su plivale zlatne i srebrne ribice, a sa svih uglova slivala se u njega sveza voda. Nad arkadama dizao se živim bojama išaran sprat, na koji su vodile široke i mirisnim cvećem bogato ukrašene stepenice. Na spratu je bilo mnogo odaja i drugih prostorija čiji su prozori delom bili zastrti svilenim zavesama, a delom zatvoreni umetnički izrađenim drvenim rešetkama.Kraj bazena je sedela grupa žena na mekim jastucima. Kad su nas ugledale, uplašeno su zaciktale, brzo pohitale uz stepenice, i povukle se u svoje odaje. Samo jedna jedina nije pobegla. Ona se podigla, prišla trgovcu i sa strahopoštovanjem poljubila ga u ruku.-*- Ala altunlama ženin gelme, baba - Alah pozlatio tvoj dolazak, oče! - pozdravi ga ona.On je srdačno zagrli i reče :- Hajde majci i reci joj da je bog blagoslovio moju kuću milim gostima. Ja ću ih odvesti u selamlik1 i onda doći k vama!I on je govorio turski. Možda je ranije živeo u Stambolu.Kći se udaljila, a mi smo se polako za njomPe,uz stepenice i našli u dugom hodniku sa čitavim D1Z.9U vrata. Domaćin je otvorio jedna od njih i mi smo usu veliku sobu s osobitim osvetljenjem koje je padalo K raznobojna okna na zasvođenoj tavanici. Unaokolo,1 muški deo kude.268. , a nalazili su se visoki i široki baršunasti jastuci. Jednom udubljenju na zidu kuckao je tiho i monotono tari francuski zidni sat sa setalicom. Sa svoda je yi-•la pozlaćena sve til j ka sa nekoliko krakova, a iz svile-ih draperija na zidovima gledale su u nas mnogp-hroine slike u skupocenim okvirima. Bile su to - na moje naiveće čuđenje - najneuku^nije drečave tvorevine ko-iima na žalost, još i sad nesavesna trgovina usrećuje svet : Napoleon u carskom ornatu, ali sa debelim, cmoberom obojenim obrazima kao u anđela trubača; Fridrih Veliki i mršavi Anri Četvrti; Vašington sa ogromnom vlasuljpm; Ledi Stejnhop sa veštačkim mladežima; pomorska bitka kod Česme, sa holandskim čajncima za treset; džinovski buket crvenih krinova, žutih različaka i plavih visibaba; jedan Herkul Korineforos na aždaji svetog Đorđa; i najzad, još i »Juriš na Sagunt«, sa puškarnicama kroz koje su virile topovske cevi i gustim ljubičastim barutnim dimom nad isprobijanim zidovima. Takve grdobe lažne umetnosti mogle su se prodati zaista samo - na Orijentu. Ispred jastuka-minderluka stajali su niski stočići sa metalnim pločama, već snabdeveni napunjenim lulama i šoljicama za kafu, nasred odaje stajao je ^- prosto nisam mogao verovati svojim očima, ali nije bila varka - klavir, pravi pravcati klavir, doduše sa prilično

oštećenim furnirom, ali činilo se, još u dobrom stanju. Pro-htelo mi se da ga odmah otvorim, ali sam morao čuvati dostojanstvo emira Kara ben Nemzija.Čim smo ušli, pojavio se lep dečak sa sudom punini žeravice da bismo zapalili lule, a samo nekoliko trenutaka docnije i drugi dečak sa. srebrnom džezvom za kafu iz koje je napunio naše šoljice. Sa prvim dimom koji je Povukao iz lule, domaćin nam ponovo požele dobrodo-pcu, a kad je ispušio lulu, z:amolio nas je da mu dozvo-umo da se malo udalji i poz dravi svoje ukućane. - Mi smo ćutke pušili i pili kafu dok se on nije vratio .Pozvao nas da pođemo za njim. Odveo nas je u sobu, oJva Je po istočnjačkom shvatanju bila vrlo bogato na-iestena, i u kojoj je trebalo jja da stanujem, dok je druga269jedna, neposredno pored ove, dodeljena Halefu. Obeć mi je da će smestiti i Irce. Zatim smo morali s njim si" u prizemlje. Tamo je s neshvatljivom brzinom bila ori' premljena topla voda za kupanje, i pripremljena dva odela, od crvenog fesa do lakih papuča, u koje je trebalo da se preobučemo. Dvojica slugu su nas čekali, da nam se nađu pri ruci.Bilo je to pravo istočnjačko gostoprimstvo koje se moralo ceniti. Pošto smo se okupali i presvukli, vratili smo se kao potpuno novi ljudi u selamlik. Pažljivi domaćin je svakako naredio da ga izveste o našem povratku, jer čim Smo ušli u sobu, pojavio se i on.- Svojim dolaskom, gospodine, ti si mnogo obradovao moje - reče on, služeći se, pošto je govorio arapski, bliskim »ti«. - Kad sam im rekao ko si ti, zamolili su da te još danas vide. Hoćeš li im to dozvoliti?- Vrlo rado! Biću presrećan da razgovaram s njima.- One će doći tek po podne, jer sada su zaposlene oko ručka, koji danas neće prepustiti nijednoj služavci. Jesi li već negde video ovakve slike? - upita on zatim, kad vide da je moj pogled slučajno pao na Herkula.- Retke su ovakve slike - odgovorili dvosmisleno.- Zaista su retke! Kupio sam ih u Stambolu i platio vrlo skupo. Niko u Damasku nema ovako skupocene slike. A znaš li šta predstavljaju?- Skoro da posumnjam da znam.- Meni su to objasnili. Prva predstavlja sultana El Kebira1, druga pametnog emira Nemzija, zatim englesK kraljicu" sa šahom Amerikanaca; a pored cveća je Juna.g iz Dijar Bekira koji ubija morskog psa3; pored nJe??J» bitka kod Česme, a ovde juriš hrišćana na Jerusanm • Zar to nije lepo?- Izvanredno je! Ali šta je ovo nasred sobe?Napoleon; Ledi Stejnhop; 1 Herkul; Sagunt.270__ Oh, to je najskupocenije što imam. To je čalgi.1Kupio sam ga od nekog Engleza koji je ovde živeo, a zatim otišao. Smem li da ti ga pokažem?- Molim.Pristupismo klaviru i otvorismo ga. Nad dirkama je bio natpis: Edward Southey, Leadenhallstreet, London, A kad zavirih unutra, videh da je nekoliko žica puklo, ali sve drugo je bilo u dobrom stanju.- Pokazaću ti kako se to radi.S ovim recima on započe atentat šakama na dirke, da mi se kosa digla na glavi. Ali se prisilih da pokažem izraz divljenja, a onda ga upitah, da li ima još nešto uz ovaj »čalgi«?- Englez mi je takođe dao i demir iplik2 i čekić za sviranje, da poštedim ruke. Pokazaću ti i to.On ode i ubrzo donese sanduče sa žicama raznih debljina i ključem za štimovanje. Onda je uzeo čekić i kuckao njime po dirkama, da je sve odjekivalo i pucalo. Ljubazni Englez svakako se našalio s njim, kad mu je objasnio ovakvu upotrebu ključa. Uostalom, klavir je bio strašno raštimovan i pun prašine.- Bi li i ti hteo da malo »praviš muziku?« - upita me on. - Niko ne srne da otvori ovaj »čalgi«, ali ti si moj iost, i smeš jedanput kuckati!On mi pruži ključ za štimovanje s izrazom velikog dobrotvora.., - Ti si meni pokazao kako se u Damasku »pravi muzika«, - rekoh ja. - A sad ću ja tebi pokazati kako se a ovom instrumentu svira na Zapadu. Dozvoli mi najpre a ga popravim, jer nije sasvim ispravan!- Samo da mi ga ne pokvariš, gospodine! Neću! Slobodno mi ga prepusti.sam jSam izabrao potrebne žice i namestio ih. Zatim 01 od više jastuka napravio visoko sedište i počeo šti-271jedna, neposredno pored ove, dodeljena Halefu. Obećao mi je da će smestiti i Irce. Zatim smo morali s njim sići u prizemlje. Tamo je s neshvatljivom brzinom bila pripremljena topla voda za kupanje, i pripremljena dva odela, od crvenog fesa do lakih papuča, u koje je trebalo da se preobučemo. Dvojica slugu su nas čekali, da nam se nađu pri ruci.Bilo je to pravo istočnjačko gostoprimstvo koje se moralo ceniti. Pošto smo se okupali i presvukli, vratili smo se kao potpuno novi ljudi u selamlik. Pažljivi domaćin je svakako naredio da ga izveste o našem povratku, jer čim Smo ušli u sobu, pojavio se i on.- Svojim dolaskom, gospodine, ti si mnogo obradovao moje - reče on, služeći se, pošto je govorio arapski, bliskim »ti«. - Kad sam im rekao ko si ti, zamolili su da te još danas vide. Hoćeš li im to dozvoliti?

- Vrlo rado! Biću presrećan da razgovaram s njima.- One će doći tek po podne, jer sada su zaposlene oko ručka, koji danas neće prepustiti nijednoj služavci. Jesi li već negde video ovakve slike? - upita on zatim, kad vide da je moj pogled slučajno pao na Herkula.- Retke su ovakve slike - odgovorili dvosmisleno.- Zaista su retke! Kupio sam ih u Stambolu i platio vrlo skupo. Niko u Damasku nema ovako skupocene slike. A znaš li šta predstavljaju?- Skoro da posumnjam da znam.- Meni su to objasnili. Prva predstavlja sultana El Kebira1, druga pametnog emira Nemzija, zatim englesku kraljicu2 sa šahom Amerikanaca; a pored cveća je junak iz Dijar Bekira koji ubija morskog psa3; pored njega je bitka kod Česme, a ovde juriš hrišćana na Jerusalim4-Zar to nije lepo?- Izvanredno je! Ali šta je ovo nasred sobe?1 Napoleon;" Ledi Stejnhop;• Herkul;* Sagunt.270- Oh, to je najskupocenije što imam. To je čalgi.1 Kupio sam ga od nekog Engleza koji je ovde živeo, a zatim otišao. Smem li da ti ga pokažem?- Molim.Pristupismo klaviru i otvorismo ga. Nad dirkama je bio natpis: Edward Southey, Leadenhallstreet, London. A kad zavirih unutra, videh da je nekoliko žica puklo, ali sve drugo je bilo u dobrom stanju.- Pokazaću ti kako se to radi.S ovim recima on započe atentat šakama na dirke, da mi se kosa digla na glavi. Ali se prisilih da pokažem izraz divljenja, a onda ga upitah, da li ima još nešto uz ovaj »čalgi«?- Englez mi je takođe dao i demir iplik2 i čekić za sviranje, da poštedim ruke. Pokazaću ti i to.On ode i ubrzo donese sanduče sa žicama raznih debljina i ključem za štimovanje. Onda je uzeo čekić i kuckao njime po dirkama, da je sve odjekivalo i pucalo. Ljubazni Englez svakako se našalio s njim, kad mu je objasnio ovakvu upotrebu ključa. Uostalofm, klavir je bio strašno raštimovan i pun prašine.- Bi li i ti hteo da malo »praviš muziku?« - upita me on. - Niko ne srne da otvori ovaj »čalgi«, ali ti si moj gost, i smeš jedanput kuckati!On mi pruži ključ za štimovanje s izrazom velikog dobrotvora.- Ti si meni pokazao kako se u Damasku »pravi muzika«, - rekoh ja. - A sad ću ja tebi pokazati kako se na ovom instrumentu svira na Zapadu. Dozvoli mi najpre da ga popravim, jer nije sasvim ispravan!- Samo da mi ga ne pokvariš, gospodine!- Neću! Slobodno mi ga prepusti.Ja sam izabrao potrebne žice i namestio ih. Zatim sam od više jastuka napravio visoko sedište i počeo šti-1 bukvalno: muzika.2 metalna žica.271movati. Kad je domaćin čuo kvinte i oktave, uskliknt je ushićeno: o- Oh, ti to umeš mnogo bolje nego ja!- Nije ovo još muzika. Sada tek dajem žicama prave tonove. Zar ti Englez nije pokazao kako se svira na ovom instrumentu?- Njegova supruga je »pravila muziku«, ali je umrla. On je posle udarao šakama po njemu i mnogo mu se to sviđalo, jer se uz to smejao.- Sad ćeš odmah videti kako se to pravilno radi!Ja sam ranije kao siromašni đak često štimovao klavire, da bih zaradio mali džeparac. Stoga mi sada nije bilo teško da dovedem klavir bar u upotrebljivo stanje.Dok sam ja bio ovako zaposlen, otvorila su se vrata i na njima su se pojavili svi oni ženski likovi koje sam ranije video u dvorištu. Čuo sam šapat divljenja i poneki usklik ushićenja. Kako je skroman ovaj svet!Najzad sam završio štimovanje i zatvorio klavir, na što su se moje slušateljice odmah izgubile.- Zar nećeš više svirati? - upita me domaćin. - Ti si veliki zanatdar1, a ženama se toliko sviđa muzika. Još će im se i ručak pokvariti.- Moram sad »čalgi« ostaviti na miru, ali posle ručka, kad dođu svi članovi tvoje porodice, ja ću im pokazati muziku kakvu još nisu čuli. .- U mome haremu ima i nekoliko gošći. Smeju u i one slušati tvoju muziku?- Dabome.Bio sam vrlo radoznao kakvo će dejstvo imati brzi valcer na ove dame,- ali, zbog svog dobrog apetita, п^"? ih smeo sada ometati u njihovom kulinarskom poslu. <Jv opreznost je uskoro urodila plodom. One su, verovato u radosnom očekivanju muzike, žurile više nego_ obicn., i ubrzo iznele pred nas vrlo bogat ručak, koji je ovo ^

idomu služio na čast. Čim smo završili obed, domaćin je upitao da li žene sada smeju da dođu.1 umetnik, veštak.272Ja sam odgovorio potvrdno i mali točilac kafe je Žurno otišao po njih.Najpre je ušla žena sa dve ćerke i jednim sinom od oko dvanaest godina. Dame su bile pokrivene velom i meni su ih predstavili samo imenom. Ostale četiri, koje su potom ušle, bile su domaćičine prijateljice. One su tiho i skrušeno sele na jastuke i samo ponekad ubacivale poneku reč u razgovor koji se razvio. Prime tio sam kako se njihove velom zastrte glave, od kojih su virile samo oči i vrhovi noseva, često okreću klaviru, pa sam ustao da ih što pre oslobodim nestrpljivosti.Bilo je zanimljivo posmatrati utisak što ga je na njih ostavio prvi pun akord, kome sam dodao brzu kadencu preko ćele klavijature.- Mašalah! - uzviknu Halef uplašeno.- Čujte, čujte! - povika domaćin, skočivši na noge, i u čuđenju podiže ruke.Žene su se trzale od iznenađenja. One su klicale od čuda. I nehotice su digle ruke, tako da su im se zadigla vela, i preda mnom su se za trenutak ukazala njihova lica.Posle kratkog preludiranja, odsvirao sam svoj najbrži valcer. Uskoro je ritam počeo da otkriva svoje neodoljivo dejstvo. Pokret je zahvatio krute likove : ruke su se^ trzale, noge su se bunile na svoj istočnjački savijeni Položaj, a tela su počela da se ljuljaju amo-tamo po taktu ttwzike. Domaćin je ustao, stao iza mene i razrogačenim Ocima pratio pokrete mojih prstiju..Kad sam završio, on uhvati moje ruke i zagleda se uПЈШ.i ~~ Oh, kakve prste imaš, gospodine! Pa to je išlo v?o u mravinjaku! Ovako nešto nikad u životu nisamu ,v Sidi, - reče Halef - ovakva muzika postoji samo azenetu, gde žive duše blaženih! Alah il Alah!n<n*su sme^e da svoJe osećanje izraze recima. Alinjih.oVa ^Vannost i odobravajući ton njihovog šapata uve-Su me da im svakako nije bilo dosadno.Bagdada do Stambola273/OSvirao sam dalje, svirao sam satima, odsvirao sam čitav program. Moja publika je s nesmanjenom svežinom slušala dosad nečuvene zvuke.- Nisam znao, gospodine, da se u ovome »čalgi« kriju tako divni komadi - reče domaćin, kad sam stao da se odmorim.- Oh, ima u njemu i mnogo lepših. Treba samo umeti izvući ih iz njega. Kod nas na Zapadu ima na hiljade muškaraca i žena koji to desetostruko bolje umeju nego ja.- I žena? - upita on začuđeno.- Da.- Neka onda moja žena nauči da pravi muziku na ovome »čalgiju«, a posle neka pokaže i ćerkama.Dobričina nije ni slutio kakve bi se teškoće ovde u Damasku suprotstavile njegovoj brzo donesenoj odluci, ali ja nisam hteo da mu to objašnjavam.- Uz ovu muziku može se i igrati. Jesi li ti kadgod video zapadnjačku igru?- Nisam nikada!- Pozovi onda moja dva pratioca da odmah dođu!- Njih da pozovem? Zar oni znaju da igraju?- Da!- Oni, muškarci!- Zapadnjački običaji dopuštaju i muškarcima da igraju. Videćeš kako je to lepo!Opšti uzvik iščekivanja čuo se u sobi, kad se jedan od dečaka uputio da dovede Irce.- Ume te li da igrate? - upitah ih ja, kad su ušli u sobu. I oni su bili obučeni u udobne kućne haljine i bili sveže umiveni. Videlo se da su se i oni kupali. Drugarski su se kucnuli laktovima i razrogačili oči, kad su ugledali klavir.- Hola! Muzika! - nasrne ja se Bil, širokog lica-- Da li umemo da igramo? Dabome da umemo! Hoćemo li?- Da.274- Ovako obučeni?- Zašto ne?- Well! Onda ćemo skinuti papuče i igrati bosi.- Koju igru umete da igrate?- Sve. Step, narodnu planinsku, polku, galop, valcer - sve što hoćete. Dobro znamo sve!

- Onda uklonite malo ćilimove i počnite narodnu planinsku.Dvojica snažnih sinova Irske pokazali su se kao neumorni igrači. Zadovoljni smeh žena hrabrio ih je za nove produkcije. Činilo mi se da bi damaščanke i same rado poigrale. Ali, najzad, bilo je dosta igre. Gospođe su se srdačno zahvalile i povukle, a domaćin je rekao da se posle dugog odsustvovanja mora prihvatiti poslova. Ja sam ga obavestio da ću s Halefom izići i razgledati grad. Domaćin je odmah naredio da se osedlaju dve mazge za nas i da nas jedan sluga prati. Uz to nas je zamolio da se ne vratimo suviše dockan, jer je za večeras pozvao društvo.U dvorištu smo našli dve bele bagdadske mazge za nas i jednu sivu za slugu, koji se obilno snabdeo duva-nom i lulama. Zapalili smo lule, uzjahali, napustili kuću i krenuli sporednom ulicom ka Ravnom drumu. S bosim nogama u papučama, sa burnusima na glavi i sa zapaljenim čibucima u ustima, odjahali smo, dostojanstveno kao turske paše, živom ulicom u hrišćansku četvrt. Švrljali smo po toj četvrti i prime tili kako se većina prolaznika kreće ka Tominoj kapiji.- Izgleda da tamo ima nešto da se vidi - obratih se sluzi.- Mnogo šta ima da se vidi, efendijo - odgovori on. - Danas je proslava Er-Rimala,1 kada se gađa lukom i strelom. Ko hoće da se zabavlja, odlazi danas iz grada u bašte i pod šatore da vidi kakvu mu je radost Alah priredio.Gađanje strelom.18*275- To možemo učiniti i mi, još nije kasno. Znaš Ц gde je to?- Znam, efendijo.- Onda nas vodi!Poterali stao mazge bržim kasom, uskoro kroz kapiju i stigli u Gutu, gde je po putevima i svuda unaokolo vrilo od ljudi. Brzo sam video da na ovoj proslavi mogu učestvovati pripadnici svih veroispovesti, i da je ona slična priredbi gađanja glinenih golubova kod nas u Evropi. Ali naš pratilac nije umeo da nam objasni njeno poreklo.Na svima slobodnim mestima bili su podignuti šatori, pod kojima je prodavano cveče, voće i druge poslastice. Na sve strane izvodili su svoje veštine igrači na konopcu, indijski mađioničari, gutači vatre, ukrotitelji zmija. Prosjaci-derviši zakrčili su prolaze. Deca su galamila, nosači se svađali, kamile njiskale, konji rzali, psi lajali, a uz to iz šatora sa muzikom čulo se duvanje, škripanje, udaranje i zavijanje na svima mogućim i nemogućim instrumentima - bila je to zaista priredba gađanja golubova, samo na drugoj pozornici, i sa drugim likovima. Istinska gađanja strelom u neki cilj nisam nigde video. Samo bi ponegde neki muškarac ili dečak odapeo s luka štapić okićen šarenim perjem, ali više proizvoljno, onako uzgred, i bilo je svejedno koga ili šta će ova strela pogoditi.Projahali smo niz dugi red prodavača šerbeta i voća, a onda odjednom zastadoh i oslušnuh. Šta li je to? Da li sam dobro čuo? Ispred jednog velikog šatora bilo se okupilo mnogo ljudi. Iz šatora su se čuli zvuči violina i citri i sad - gle, stvarno! - upao je, posle odsviranog inter-meca, istrošen sopran i otpevao nemačku poskočicu:U prazničnoj svetoj noći Vino teče mesto vode, Kad bih samo hrabar bio, Da ga pijem, eto zgode.276- Šta je to, sidi? - uzviknu Halef. - Ovde peva žena! Zar je to moguće?Ja klimnuh glavom, jer je već počela druga strofa:Danas je dobra večerica Od devet raznih jela, Moja mila staričica Spremila je slatka jela.Ovu priliku nisam smeo propustiti. Morao sam svratiti da vidim da li su moja očekivanja opravdana. Sjahao sam i mahnuo Halefu da uđe sa mnom, a sluga je ostao kod mazgi. Progurali smo se kroz gomilu i ušli u šator. Na vratima je sedeo gunđavi, crnobradi Turčin i obrecnuo se na nas:- Jedan pijaster po osobi!Platio sam ulaznicu i našao se u šatoru. Klupe i stolovi bili su napravljeni od kolja pobodenog u zemlju i od letava,, isto onako kao i na priredbi građana glinenih golubova. Na tim klupama i uz te stolove guralo se više od stotina Arapa, Turaka, Jermena, Kurda, Jevreja, hrišćana, Druza, Marovita, bašibozuka, Arnauta, itd. Pili su šerbet ili kafu pušili ili žvakali kolače i voće. U pozadini je bio »bife«, a pored njega su na pravom podijumu sedeli dva violinista, dve sviračice na citri i jedna sviračica na gitari, svi u tirolskoj nošnji.Prišao sam blizu, pomerio na jednoj klupi jedanaestoricu prisutnih slušalaca, i seo sa Halef om. Ovim brzim postupkom privukao sam pažnju »kelnera«, koji je odmah prišao i duboko se poklonio.- Dva šerbeta! - naručio sam. Stajali su me pet pijastera. Prave hotelske cene!Uto je sviračica na gitari završila pesmu od koje niko od prisutnih nije razumeo ni reci. A kad se ipak razlegao bogat aplauz, ona je dodala još jednu strofu, i zatim sa listom nota u ruci krenula da skuplja bakšiš. Mene je s puno obzira zaobišla, jer smo tek bili ušli.Sledeća tačka je bila pesma bez reci, posle koje je violinista iščezao iza neke zavese. Odsvirali su nekoliko277taktova, a onda se violinista vratio kao putujući kalfa, s uobičajenim štapom od divlje trešnje, pocepanim čiz-mama, ulubljenim šeširom i rancem na leđima. On je za-pevao dubokim pivskim basom pesmu o skitnici koji se seta drumovima i čezne za domovinom, ali kome odmah odlakne na srcu čim zaradi malo novca i prebroji

sitninu.Bio je to putujući kalfa i dušom i telom, i, mada publika nije razumela nijednu reč, nagradila je kemičara vrlo zahvalnim aplauzom.To su svakako bili moji zemljaci. Upitao sam peva-čicu na turskom;- Na kome jeziku pevaš?- Na nemačkom.- Pa ti si onda Nemica? - upitah je na nemačkom.- Tako je. A i vi govorite nemački! - uzviknu ona.- Kao što čujete.- Ovde u Damasku?- Svugde.Sad nam se pridružiše i njeni prijatelji. Radost što su ovde sreli zemljaka bila je opšta. Počastio sam ih sa nekoliko čaša šerbeta i zamolio da otpevaju moju najmiliju pesmu - staru jednu narodnu pesmu.Oni odmah zapevaše. Radovao sam se što opet čujem zvuke divne arije, kad me odjednom Halef gurnu laktom i pokaza ka ulazu. Ja pogledah u tome pravcu, i ugledah čoveka koga smo poslednjih dana toliko puta pominjali, ali koga se nisam nadao da ćemo ovde naći. Te lepe i fine, ali svojom nepravilnošću neprijatne crte lica, to podoz-rivo i prođimo oko, sa hladnim oštrim pogledom, hladne senke koje su mržnja, ljubav, osveta i nezadovoljeno ča-stoljublje bacali na to lice, sve mi je to bilo isuviše dobro poznato, da bi me gusta brada, koju je čovek sada nosio, mogla prevariti. To je bio Davud Arafim, koji je nekad u svojoj kući na Nilu živeo pod imenom Ibrahim Mamur.On je osmotrio sve prisutne. Ja nisam mogao sprečiti da njegov pogled ne padne i na mene. Video sam kako se trgao, brzo okrenuo i odmah hitrim koracima napustio šator.278- Halefe, za njim! Moramo otkriti gde stanuje!Ja skočih, a Halef pođe za mnom. Kad smo izišli pred šator, videh kako Mamur odjaha na mazgi, dok se gonič mazge držao za njen rep. Ali našeg sluge nigde nije bilo. Kad smo ga posle brzog traganja otkrili kod nekog pri-povedača bajki, bilo je suviše dockan da stignemo begun-ca. Guta mu je pružila dovoljno puta i zaklona da nam umakne.Ovo me je tako oneraspoložilo da sam odlučio da se odmah vratimo kući. Kad se već Mamur pojavio, predo-sećao sam da ću se na neki način ponovo s njim sukobiti, a sad mi je, evo, promaklo da nešto pobliže saznam o njegovom ovdašnjem boravištu. I Halef je gunđao psovke u svoju retku bradu, a onda rekao da bi bilo najbolje da se odmah vratimo kući, i da ja tamo još malo »pravim muziku«.Vratili smo se istim putem kojim smo i došli. Na Ravnom drumu neko nas viknu. To je bio naš domaćin, koji je s nekim lepim mladićem stajao na vratima dućana sa zlatninom i nakitom. I on je imao slugu sa maz-gom uza se.- Hoćeš li da svratiš malo, gospodine? - upita me on. - Posle se možemo zajedno vratiti kući.Sjahali smo i ušli pod svod, gde nas je mladić vrlo srdačno pozdravio.- Ovo je moj sin Šafaj ibn Jakub Afara.Tako sam najzad saznao ime našeg domaćina: Jakub Afara. To se na Istoku često dešava. On saopšti sinu naša imena i zatim nastavi:- Ovo je moja zlatarska radnja, koju vodi Šafaj sa jednim pomoćnikom. Oprosti što nas sada on ne može pratiti! Mora ostati ovde, jer je pomoćnik otišao na proslavu Er-Rimal.Ja se ogledah po dućanu. Bio je tesan i prilično mračan, ali se u njemu nalazilo toliko skupocenih stvari da je to meni siromahu ulilo silan strah. Izrazih to u nekoliko reci, a Jakub mi reče da na drugim pazarima279poseduje još nekoliko dućana sa mešovitom robom ćil' mirna i skupim pušačkim priborom. ' *~Tu smo popili po šoljicu kafe i krenuli.Već se približavalo veče a uskoro pošto smo stigli kući, spustio se i potpun mrak.Neko je u mome odsustvu ukrasio moju odaju. Sa tavanice su visili tasovi puni mirisavog cveća, a u svakom uglu stojala je po jedna vaza takođe puna cveća. Bilo je šteta što se nisam razumeo u govor cveća. Da sam ga razumeo, možda bih pročitao dirljivu zahvalnicu za kla-virski koncert.Ispružio sam se koliko sam dug na jastuke, u nameri da baš ništa ne radim, ali sam ipak nešto radio : mozgao sam o ovome Ibrahimu Mamuru, koji mi nije izlazio iz glave. Šta on traži ovde u Damasku? Da li i ovde ne pri-prema neko besramno delo? Zašto je od mene pobegao, kad sa mnom više nema posla? I kako bih samo mogao doznati gde stanuje?Tako sam razmišljao i mozgao, dok su do mojiih ušiju dopirali razni znaci domaćeg života koji su se pojavljivali napolju na hodniku.I eto, posle dugo vremena, neko zakuca na moja vrata i uđe Jakub.- Gospodine, jesi li spreman za večeru?- Kako god zapovediš!- Onda hajdemo. Tvoj pratilac Halef već je pošao. Sada me nije poveo u selamlik, kako sam očekivao,

već kroz dva hodnika u prednji deo kuće, gde je otvorio jedna vrata. Bila je to velika soba, skoro nalik na dvo-ranu, u koju smo sada ušli. Stotinu sveca osvetljavalo je unaokolo svilom presvučene zidove, sa crno izvezenim izrekama iz korana. Trećina prostorije bila je pregrađena gvozdenom šipkom sa koje je visila teška baršunsK^ zavesa. U njoj su bile mnogobrojne rupice, tri stope n podom, po čemu sam zaključio da će se tamo skupžene. j iroiaU dvorani je bilo prisutno dvadesetak gospode, s- J su se, pri našoj pojavi na vratima, digla i pozdravila280' rukom, dok mi je Jakub izgovarao njihcrva imena. Među niima su bila i dva njegova sina i tri pomoćnika. I Halef iebio prisutan, i sa dostojanstvenom sprernošću snašao se i svojoj novoj ulozi.U početku, dok se razgovor još nije bno razvezao, pili smo mirisave likere i pušili obavezne lule. Onda su uneli večeru. Halef se nije mogao uzdržati, već je, na sam pogled na činije, s obe ruke uzeo da glađu ono šesnaest dlaka svojih brkova. Bila je tu, sem meni već poznatih jela, i kaša od indijske smokve i mirte, salata od nekog crvenog korena sličnog našoj cvekli, pjrženi beli luk, i prepržena neka vrsta guštera, čije mi je meso vrlo prijalo. Na dalekim putevima čovek se najlaiše oslobodi starih predrasuda.Posle večere izneli su tan j ire i činij<e i - uneli klavir. Molećivi pogled Jakubov preneo mi j з šta se od mene očekuje, i ja se bez ustezanja predadoh dužnosti. Samo sam postavio jedan uslov od koga nisam hteo odustati : da se otvori zavesa. Jakub me uplašeno pogleda.- Zašto to želiš, gospodine? - upirza on.- Ovaj baršun bi upio zvuke klavir a i muzika ne bi bila lepa.- Ali za zavesom su žene!- Ta one imaju veo!Jakub se tek posle dužeg razgovora odlučio da svuče zavesu. Tada sam ugledao tridesetak ženskih prilika kako čuče na mekim asurama na podu. Učinio sam sve što sam ttiogao^da ih zabavim. Čak sam otpevaio i nekoliko pe-sama, čiji sam tekst za vreme pevanja kaiko-tako prevodio oa arapski.Kad sam završio, Jakub me privede malom rešetka-ie V PF02?3"1 koJ* Je gledao napolje na Ravni drum. Dole lieiVvT i Je široka ии'са» stajala gomila slušalaca, priljub-kad giav?m uz glavu. Šta li su misliili ovi muslimani traj. su čuli moj glas? Gosti moga dorraaćina nisu sma-Sam- *uc* ^to sam otkrio »gl38 svoga grla«, što 16- ^Ше Prav* vernici- Oni su bili već dovoljno ni, a da bi se zbog verskih proprisa lišili uživanja,281i tek o ponoći su napustili ovaj dom, s obećanjem da opet doći. Što se tiče žena, video sam samo tridesetakvrhova nosa i šezdesetak očiju, i ništa više __ čak n'jedne noge s koje bi u ritmu takta spala papuča, jer su i jedna i druga, i noga i papuča, po istočnjačkom običaju sedenja bile okrenute od mene.Jakub me je vrlo uljudno otpratio u moju sobu i radovao se što sam njegovom sinu dozvolio da pođe s nama. Ovome je bilo žao što nije bio prisutan njegov pomoćnik.- Ti bi ga vrlo obradovao, - primeti on - jer on voli muziku i vrlo je pametan čovek. On bi mogao s tobom govoriti jezikom Talijana, Francuza i Engleza.- Je li on iz Damaska? - upitah ja uljudno nastavljajući razgovor.- Nije - odgovori Jakub. - On je unuk moga strica iz Jedrena. Zove se Afrak ben Hulam. Mi ga uopšte nismo poznavali. Došao je sa pismom svoga oca i pismom moga brata Maflaja iz Stambola, da bi se ovde usavršio u poslu.- A zašto večeras nije bio ovde?- Umoran je i nešto se dobro ne oseća - odgovori Šafaj. - Kad se vratio s proslave, ja sam mu rekao da je Kara ben Nemzi efendija kod nas, i da će večeras »praviti muziku«. On bi rado došao, ali je bolestan i bled kao smrt. Muziku je svejedno slušao, jer spava blizu dvorane u kojoj smo mi bili. ,Posle kratke posete mojoj sobi, oni me napustiše i ja legoh da spavam.Kako je bilo divno spavanje na ovim jastucima, up» ređeno sa tvrdim peskom ili vlažnom zatrovanom zemljom! ,Kada sam se ujutro probudio, čuo sam bulbula kaK ^ me mami napolje sa grane ispod moga prozora. I Ha je bio već budan kad sam ušao u njegovu sobu. kafu i grickao kolačiće. Ja sam mu se pridružio, a omo sišli u dvorište da kraj bazena popušimo po lulu Čuvana. Prethodno sam još obišao konje. Stajali su na mramoru i pšeničnoj slami i gostili se divnim urmama. Misu se mogli požaliti na gostoprimstvo, kao ni mi.Na bunaru pristupio nam je mladi Šafaj da se oprosti i da nas pozove da ga posetimo na pazaru. Morao je tamo ostati ceo dan, jer se bolest njegovog bratanca i pomoćnika tako pogoršala da je morao ostati u postelji.- Gospodine, čuo sam da si ti hećim1 - reče on.- Ko ti je to rekao? - prekidoh ga ja.- Ti si onda na Nilu pomogao mnogim bolesnicima. Išla nam je to pričao. Stoga sam malopre zamolio pomoć-nika da govori s tobom, ali on neće. On kaže da ga ova bolest češće spopada, ali mu uvek prođe posle dva dana. Da li bi hteo da ga pregledaš?- Ne bih. On to ne želi, a ja i nisam pravi hećim. Mladić se udalji, a ja i Halef odosmo u dvorište. Naredio sam

da nam osedlaju mazge i krenuli smo u grad.Nismo imali nikakvog posla, pa se nismo ni žurili. Švrljali smo iz radoznalosti po ulicama, pa smo čak zašli u prljavu tesnu jevrejsku četvrt. Tu je bilo mnogo bede i ruševina. Na ostacima nekadašnjih divnih zgrada bili su prilepljeni obrušeni kućerci. Muškarci su nosili izlizane i na šavovima pocepane kaftane, deca krpe i dronj-^e' ali su žene na svojim nekad lepim a sada izbledelim Daljinama izlagale sav svoj pravi i lažni nakit.Pri povratku, projahali smo mimo čaršije zlatara i Juvelira, i ja sam hteo da svratim kod Šafaja. Na mojeko iznenađenje, dućan je bio zatvoren i pred njim dUAtrazar^a dva kavaza. Upitao sam šta se desilo, ali sam1o tako grub odgovor da sam se brzo udaljio. § r . od kuće sam našao ukućane u najvećem uzbuđenju. рц a?a satn sreo već na kapiji. On je taman hitao da na-1 kuću, ali je zastao kad je mene video.- Znaš li već, efendijo? - doviknu mi.- Sta?283- Da su nas pokrali, užasno pokrali i prevarili!- Ne znani ništa.- Onda, neka ti otac ispriča! Ja moram ići.- Kuda?- Alah il Alah, ni sam ne znam!Hteo je da prođe mimo mene, ali ja sam ispružio ruku i zadržao ga. Činilo se kao da mu je udes oduzeo sada najpotrebniju sposobnost mirnog rasuđivanja. Trebalo je sprečiti neoprezne postupke.- Stani još malo! - zamolih ga.- Pusti me! Moram da ga gonim!- Koga? Lopova? A ko je to?- Pitaj oca.Hteo je da mi se otme, ali ja sam snažno uhvatio ruku uzbuđenog mladića i tako ga prisilio da pođe za mnom.On se pokorio mojoj nasilnoj intervenciji i odveo me gore u stan svoga oca. Ovaj je, već spreman za izlazak, stajao nasred sobe i punio nekoliko ogromnih pištolja. Kad je ugledao sina, Ijutito se obrecnuo:- Šta još tražiš ovde? Ne smemo gubiti vreme! Ni minut! Hajde, požuri! Evo i mene! Odmah ću poći, i ubiću onog čoveka gde god ga nađem!Oko njega stajali su ostali članovi porodice i svojim kukanjem i suzama još više otežavali položaj. S teškom mukom sam ih malo primirio i naveo Jakuba da mi ispriča šta se desilo. Afrak ben Hulam, bolesni pomoćnik i bra-tanac iz Jedrena, napustio je posle našeg odlaska kuću i otišao Šafaju u dućan s porukom da ovaj smesta, radi velikog pazara, ode ocu u han »Esad-paša«. Safaj je odmah otišao u han i dugo tražio i čekao oca, ali ga nije našao. Onda je hitno otišao kući, gde je, na svoje veliko iznenađenje, našao oca kako se odmara pod arkadama. Otac mu je objasnio da pomoćniku nije dao nikakvu poruku, na šta se Šalaj vratio u dućan, ali je dućan bio za-ključan. Otvorio je vrata drugim ključem, koji je stalno nosio uza se, i video na prvi pogled da je nestala velika količina nakita, i to onog najskupljeg, a s njim, razume se, i pomoćnik Afrak ben Hulam. Otrčao je kući da oba-284vesti oca, ali je, uprkos svojoj uplašenosti, bio dovoljno razborit da dućan opet zaključa i ispred njega postavi dva kavaza da stražare. Rđava vest je uzbudila čitavu kuću, i kad sam ja stigao sa Halefom, on se upravo spre-mao da krene; kuda - to ni sam nije znao. I Jakub je hteo da krene, pre svega da bi ubio lopova, ali gde će ga naći - na to nije mislio.- Vi ćete takvom prenagljenom žurbom više sebi naškoditi, nego pomoći - rekoh ja stišavajući ih. - Hajdemo da sednemo i da se posavetujemo. Plahovit konj nije uvek najbrži trkač.Namučio sam se dok sam ih ubedio, ali sam najzad uspeo.- Kolika je vrednost ukradenih stvari? - upitah ja.- Još ne znam tačno, - odgovori Šafaj - ali biće mnogo, mnogo kasa.1- I ti si uveren da je to Afrak ukrao?- Niko nego on. Poruka koju mi je dao bila je lažna. A samo on je imao ključeve i on je znao gde se nalazi najskuplja roba.- Dobro. Onda imamo posla samo s njim! Je li on stvarno vaš rođak?- Jeste. NiSmo ga, doduše, nikad videli, ali smo bili obavešteni da će doći, i pisma koja je predao bila su vero-dostojna.- Je li on bio zlatar?- Bio je, i to vrlo vest zlatar.- Je li znao sav vaš rod i prilike u kući?- Znao je, ali se često bunio.- Juće je bio na proslavi, i ti si mi rekao da je bio vrlo bled. Je li on već bio bled kad je došao odande, ili je pobledeo tek kad je čuo da je Kara ben Nemzi kod vas u gostima?Šafaj me je pogledao iznenađeno.

- Bogati, šta hoćeš time da kažeš, efendijo? Čini mi se da je pobledeo tek kad sam tebe pomenuo.1 Jedna kasa - u srebru petsto, a u zlatu trideset hiljada pijastera.285- To će me možda navesti na njegov trag.- Ah, efendijo, kad bi tako bilo!- On se uplašio kad je čuo za mene i nije došao kad sam svirao na klaviru; izgovorio se da je bolestan jer nije smeo da izađe dok sam ja sedeo u dvorištu, jer bih ga video; a kad sam posle otišao, izišao je i on. Znaš li, Halefe, ko je ovaj Afrak ben Hulam?- Kako bih ja to mogao znati? - odgovori hadžija, koji je ćelo vreme bio s nama.- Nije to niko drugi nego Davud Arafim, koji se nekad zvao i Ibrahim Mamur. Još sinoć mi je to sinulo u glavi, ali mi je ta pomisao izgledala toliko neverovatna da ni sam nisam mogao u nju poverovati. Ali sada sam skoro ubeđen da je to bio on i niko drugi.Moji slušaoci su zanemeli od zaprepašcenja. Tek posle duže stanke Jakob energično zatrese glavom i reče:- To je sasvim nemoguće, efendijo. Moj rođak se nikad nije zvao ni Davud Arafim ni Ibrahim Mamur, a nikad nije ni bio u Egiptu. Ti kažeš da si tog Mamura juče ovde video?- Video sam ga. Opisi mi, molim te, svog rođaka i haljine koje je imao na sebi kad je juče odjahao na proslavu!Na ovaj moj zahtev su s najvećom tačnošću odgovarali. I sve se slagalo. Bio je to Ibrahim Mamur i niko drugi. Ali ovi trgovci nikako to nisu mogli shvatiti.- Afrak ben Hulam nikad nije bio u Egiptu! - po~ navijali su stalno. - I kako da u tuđe ruke dospeju pisma koja je on nama doneo?- To su jedina dva momenta koja mi još nisu jasna. AH šta biste vi rekli na to, ako je ovaj Ibrahim pravom Afraku oteo pisma?- Alah kerim! Onda ga je morao ubiti da bi bio siguran.- To će se možda još objasniti. Ja mislim da je ovaj čovek na sve spreman. Moramo mu otkriti trag. Moramo ga se dočepati. Ali videli ste sada da je bolje o svemu mirno razmisliti nego prenagliti. Lopov se ili još krije u286pafflasku, ili je žurno napustio grad. Moramo biti spremni za ovaj drugi slučaj. Šta bi ti preduzeo, Jakube, ako je on već pobegao?- Kad bih znao pravac, ja bih ga gonio dok ga ne pronađem, pa makar išao na kraj sveta!- Onda, neka Šafaj brzo ode u policiju, neka prijavi slučaj, da se odmah postave straže na gradske kapije i pošalju patrole da pretraže Gutu. Sem toga, neka tebi nabavi putnu ispravu, koja će važiti za ćelo sultanovo carstvo, i obezbedi konjičku pratnju kavaza, u čiju pomoć se možeš pouzdati.- Tvoje reci su bolje, efendijo, nego moja malopre-đašnja ljutnja. Tvoje oko je oštrije od moga. Hoćeš li mi i dalje biti na pomoći?- Hoću. A sad me ovdedi u sobu u kojoj je stanovao lopov.Šafaj je odjurio, a mi smo se uputili u stan lažnog Mraka. Tu se pokazalo da je on otišao u nepovrat. AH inače nismo našli ništa što bi nam moglo koristiti.- Ovo je bilo uzalud. Moramo pokušati da otkrijemo druge tragove. Nas trojica ćemo se podeliti i pokušati da na gradskim kapijama od vodiča i najmitelja mazgi dobijemo neka obaveštenja.Jakub i Halef su ovaj predlog odmah prihvatili, a ja sam već posle dva minuta na svojoj mazgi krenuo ka Božjoj kapiji. Nisam hteo da jašem svog konja, jer nisam znao da li mi neće kasnije biti preko potrebna njegova snaga. Uostalom, moja nastojanja ostala su bez uspeha. Pitao sam i tražio po svima mestima gde bi se moglo nešto saznati. Tumarao sam po Guti i tamo sreo izostale patrole, ali nisam naišao ni na najmanji trag i vratio sam se u tri sata po podne sav u znoju. Jakub je već nekoliko puta navraćao kući i opet odlazio. Ni Halef nije ništa sigurno saznao, ali mi je bar doneo jednu nadu. On je istraživao severnu stranu grada i tamo prošao pored šatora u kome smo sinoć sedeli. Na ulazu u šator stajala je pevačica, poznala ga i dala mu znak rukom da joj priđe. Ona je sinoć primetila da smo zbog Mamura naglo287napustili šator, i sada je poručila po Halefu da dođem k njoj, ako želim da nešto saznam o ovom čoveku.- Ali zašto to nije odmah tebi rekla, Halefe?__upitah ja.- Sidi, ona ne zna arapski, a ja slabo znam njen turski jezik. Ona ga tako govori da ga ja ne razumem. Čak i ovo malo što mi je rekla danas, više sam pogodio nego što sam razumeo.- Onda moramo odmah krenuti tamo. Uzjahaćemo konje, jer su mazge umorne.Bio je to poslednji dan proslave, koja je trajala pet dana.Kad smo brzim kasom stigli do šatora, pokazalo se da danas nije onako prepun kao dan ranije. Muzika se upravo odmarala, i ja sam mogao odmah govoriti sa devojkom. Slušalaca nije trebalo da se plašim, jer smo ovaj kratki razgovor vodili na nemačkom.- Zašto ste juče onako brzo otišli? - upita peva-čica.- Hteo sam da pođem za onim čovekom koji je sam ušao i izišao. Hteo sam saznati gde stanuje.

- To on nikome ne govori.- Kako vi to znate?- Znam tako. On je sinoć po treći put bio u našem šatoru. Sedeo je sasvim blizu tamo, s nekim Englezom, kome nije hteo reći gde stanuje.- Je li on govorio engleski, ili je Englez govorio arapski?- Govorili su engleski i ja sam razumela svaku reč. Džentlmen ga je uzeo za tumača.- Šta kažete! Uzeo ga je da mu služi u gradu ili na putu?- Na putu.- Kuda će?- To ne znam. Samo sam čula da se prvo selo zove Saleja.- A kad nameravaju da krenu?- Čim tumač završi neki posao radi koga je došao u Damask. Čini mi se da je bilo reci o nekoj prodaji ulja za Bejrut. :Toliko je znala. Nagradio sam je i zahvalio joj. " Poslao sam Halef a da o ovome obavesti Jakuba, a ja sam obišao grad, da bih stigao na Božju kapiju od koje vodi put u selo Saleju, koje leži na najzapadnijoj ivici Gute, i koje u stvari treba smatrati za predgrađe samog Damaska. Kroz to mesto vodi trgovački put u Bejrut na Sredozemnom moru, i tu se račvaju svi pu-tevi u razna mesta Palestine.Stigao sam tamo u predvečerje. Bilo je neizvesno da li ću dobiti neka obaveštenja. Ovde ulice nisu podesne za osmatranje, jer su njihovi prozori, po istočnjačkom načinu građenja, okrenuti u dvorište. Ali sam video nekoliko nesrećnika - gubavaca, koji su isključeni iz ljudskog društva, i žive samo od njegove milostinje. Ležali su, zamotani u dronjke, malo dalje od druma, i već izdaleka su me dozivali i molili za milostinju. Prišao sam do njih na konju, ali oni odmah pobegoše, jer im je za-oranjeno da se približuju zdravom čovelm. Samo na moje ponovo uveravanje da sam ja zapadnjak i da se ne bojim njihove bolesti, najzad su stali. Svejedno, nisu dopuštali da im priđem bliže od dvadeset koraka.- Šta i želiš od nas, gospodine? - upita jedan. - Položi svoju milostinju na zemlju i brzo se udalji!- Šta biste želeli? Hoćete li da vam dam para?- Ne. Mi ionako ništa ne možemo kupiti, jer od nas niko ne bi primio novac. Daj nam nešto drugo: malo duvana, hleba, mesa, ili ma šta drugo za jelo.- A zašto ste ovde napolju? U Damasku postoje bolnice za gubavce.- Prepune su. Moramo čekati dok smrt ne oslobodi neko mesto za nas.- Treba da mi date neka obaveštenja. Ako budete OiogH da mi ih date, dobićete sutra duvana za nekoliko sedmica i druge stvari koje su vam potrebne. Sada ne-ništa uza se.Od Bagdada do Stambola 289- Šta hoćeš da ti kažemo?- Otkada ste ovde?- Od pre nekoliko dana.- Vi ste onda videli sve ljude koji su ovuda prošli. Je li ih bilo mnogo?- Nije. U grad su ušli mnogi radi proslave kojoj je danas poslednji dan. Ali iz grada je došla samo jedna kolona mazgi koja je išla za Ras Heju i Gazein, a onda i nekoliko ljudi za Hasbeju, nekoliko radnika iz Zabede-nija i upravo oko podne jedan Englez sa dvojicom pratilaca.- Kako znate da je to bio Englez?- O, Englezi se odmah poznaju. Bio je obučen u sivo, imao je na glavi vrlo visok šešir, imao je veliki nos i na njemu dva plava stakla. Tražio je da mu jedan od pratilaca objasni šta mi želimo i zatim nam je dao malo duvana, nekoliko lepinja i mnogo malih drvcadi s kojima se može napraviti vatra.- Opišite mi čoveka koji mu je bio tumač.Oni to učiniše i opis je tačno odgovarao onome koga smo mi tražili.- Kuda su otišli?- Ne znamtc Jahali su bejrutskim drumom, ali će ti deca starog Abu Medže moći kazati više, jer on ih je vodio. On stanuje tamo u kući pored velike palme.- Hvala vam. Ja ću sutra rano ujutro doći i doneti vam sve što sam vam obećao.- O, gospodine, oči Alahove gledaće na tvoju milostinju blagonaklono. Ne bi li nam mogao doneti i nekoliko onih jevtinih lula od po nekoliko para.- Doneću vam i to.Potom sam ušao u Saleju i tamo u kući vodičevoj saznao da je Englez sa svojim društvom krenuo u dolinu Sebdani. Najmili su starog Abu Medžu samo dotle. To je svakako bila ujdurma tumačeva, koji je time hteo da oteža progonjenje. Ali ja sam zasad saznao dosta i vratio sam se u Damask.Našao sam domaćina u najnapetijoj neizvesnosti.290Njegovo traganje ostalo je bezuspešno, ali mu je Ha-lefova vest ulila nadu. Imao je već putnu ispravu i pismo za

sve policijske vlasti u vilajetu Damaska. A uz to je deset dobro naoružanih kavaza na konjima čekalo na njegovu reč, pa da krenu.Ja mu ispričah sve što sam saznao. Pošto se već smračilo, mislio sam da će biti bolje da sačekamo jutro. Ali Jakub je bio nestrpljiv. Poslao je po vodiča koji poznaje put i noću. U njegovom grozničavom nemiru ništa se nije dovoljno brzo odvijalo. Tek što sam mu pomenuo svoje obećanje gubavcima, a on je odmah preduzeo da ga lično ispuni.Ipak je od mog povratka prošlo nekoliko časova dok smo krenuli na put. Jakub je radije unajmio konje, dva za sebe i za slugu, i jednog za prtljag. Pošto se nije znalo kuda će nas put odvesti i koliko će trajati, snabdeo se i većim iznosom novca.Na opraštanje nismo izgubili mnogo vremena. Mesec je sijao punim sjajem kad smo Ravnim drumom krenuli ka Božjoj kapiji: na čelu vodič sa vlasnikom konja, za njima mi, to jest Jakub i njegov sluga, Halef, pa Irci, a za nama kavazi.Na stražu na kapiji nismo se ni osvrnuli. Projahali smo mimo nje. Napolju, ispred sela Saleje, skrenuo sam u stranu ka mestu gde su ležali gubavci.Probudili smo ih svojim dolaskom, i mnogo su se radovali velikom paketu, koji sam za njih spustio na zemlju. Zatim smo produžili put. Saleja je već ostala za nama, a mi smo kasali padinom brda naviše u pravcu Kubet en Nasra, ove divne osmatračnice koju sam već spomenuo.Gore na grobu muslimanskog sveca okrenuo sam se i, poslednji put u svome životu bacio pogled na Damask. Tu, evo, leži grad obasjan mesečinom, kao boravište duhova i džinova, i okružen tamnim prstenom Gute. Na desnoj strani video se put iz Haurana, kojim sam došao. A tamo daleko napolju vodio je karavanski put za Pal-19*291miru, koji je meni ostao nepristupačan. Nisam očekiva da će moj boravak u Damasku biti ovako kratak. oSa Kubet en Nasra krenuli smo udesno prema padini Džebel Rebaha i stigli u tesnac Rabuh, a odatle obalom Barade u Dimar, veliko jedno selo, gde smo prvi put stali.Poslali smo kavaze da probude starešinu sela, koji se raspitao i obavestio nas da su kasno po podne' kroz selo kasom prošla četiri konjanika, a među njima jedan Englez u sivom odelu i sa plavim staklima na očima. Otišli su putem za Es Suk, i mi smo bez zastoja krenuli za njima.Dan nas je zatekao kako jašimo preko visoravni EI Džedide. Zatim smo projahali pored mesta gde je nekad bio glavni grad starog Abilena, a s druge strane se dizalo brdo na kome se nalazi Aveljev1 grob. Zatim smo projahali kroz nekoliko malih sela, čija sam imena zaboravio, i u jednom od njih morali smo stati da bar malo odmorimo konje.Dosad smo prešli put koji bi inače zahtevao čitav dan jahanja. Ako budemo i dalje ovako morili konje, sigurno nas neće daleko odneti. Ovde smo od nekih ljudi, koji su nam ljubazno prišli i ponudili nas voćem, saznali da traženu grupu konjanika doduše nisu videli, ali da su kasno uveče čuli kako je mala trupa prošla kroz selo.Pošto smo malo odmorili konje, krenuli smo u obližnji Es Suk, ali tamo nismo ništa određenije saznali. Raz-govarali smo s nekim starim Arapinom s belom bradom, koga je naš vodič radosno pozdravio, i zatim ga nama predstavio recima:- Ovo je Abu Medža, habir2 koji je vodio Engleza.- To si ti! - uzviknu Jakub. - Gde si ih ostavio.- U Sebedaniju, gospodine.- Koliko je ljudi bilo s njim?- Dvojica. Jedan dragoman3 i jedan sluga.1 Drugi sin Adamov, po biblijskom predanju, koga je ubio brat Kam. * vodič. 1 tumač.292_ Ko mu je taj dragoman?_ Kaže čovek da je iz Konje, ali to mije istina. Ljudi iz Konje drukčije govore. On je lažov i varalica._ Po čemu si to zaključio?_ On vara Engleza. Ja sam to primtetio, iako nisam mogao govoriti s Englezom.. - Ima li mnogo prtljaga uza se?. - Prtljag i tovarni konji pripadaju Englezu. Dragoman ima samo nekoliko velikih kutija. Ezgleda da su od velike vrednosti.- U čijoj kući si ih ostavio?- U ničijoj kući. Isplatili su me u Sebedaniju, i ja sam se morao vratiti, premda su im se konji skoro ružili od premorenosti. Odmorio sam se kod jednog poznanika, i sad se, evo, vraćam u Damask.Hteo sam da što više saznam o Englezu. Kako to, na neshvatljiv način, nisam pitao u muzičk:om šatoru pred Damaskom, pitao sam sada:- Nisi li možda čuo kako se EngL.ez zove?- Dragoman ga je stalno oslovljavao sa »ser«.- To nije ime, to znači gospodin. Seti se bolje.

- On je ponekad ovome »ser« dodao još jednu reč, ali ne sećam se tačno kako glasi : Liže iili Linze.Sav sam se pretvorio u uho. Je li te moguće? Ne, to se prosto ne može zamisliti. Ali sam itpak upitao: • - Da li nije možda bilo Lindzej?- Jeste, jeste, to je ta reč. Tačno tako!- Opisi mi tog čoveka!. . 7- Imao je sivo odelo, sasvim nov- o. I šešir mu je siv, i visok meni skoro do kolena. 1тгао je plava stakla a' a u mci Je sta^no držao pijxuk. Čak i kad jeAh! A kakav mu je bio nos?- Vrlo velik i crven, s alepskom .kvrgom. Usta su velika i široka.Da li si primetio nešto na rukama?Jesam. Na levoj ruci nema dva prsta.To je on, Halefe, jesi li čuo? Emglez je živ.293- Hamdulilah! Alah je velik, i jak i svemoguć. Ori umrtvljuje i oživljuje, kako mu se hoće.Jakub nije mogao da shvati našu radost. Zato sam ga obavestio s nekoliko reci i zamolio ga da brzo produžimo put. Uznemiravalo me je to što se tek od smrti iznenadno uskrsli našao u rukama jednog nitkova.Stari vodič je odjahao, a mi smo produžili put kroz nekoliko lepih sela. Uskoro je, na žalost, prestalo privlačno zelenilo baštenskih terasa. Prešli smo preko mosta na levu obalu Barade i stigli u klanac čije je dno jedva pružalo mesta za put i korito reke. Zidovi tesnog i tamnog klanca strmo su se dizali, a, naročito u sever-nom zidu, bili su uklesani mnogobrojni grobovi do kojihsu nekad vodile stepenice, koje su sada bile obrušene. Ovaj tesnac se zove Suk el Barada, i vodi ka ravnici Se-bedani, na kojoj se nalazi istoimeni grad. Prošli smo kroz tesnac, ostavili za sobom jugoistočni deo ravnice, prošli još kroz nekoliko sela i najzad posle napornog jahanja stigli u Sebedani. Bili smo toliko iznureni da, bez odmora, nismo mogli nastaviti put. Moj vranac i Halefov konj bili su umorni, ali ostali konji samo što se nisu srušili na zemlju. Nisam drugo ni očekivao.Sebedani je lepo selo, sa pristojnim kućama i plodnim baštama, iako leži na znatnoj visini. Stanovnici su većinom maroniti1. Kavazi su i sebi i nama odmah našli smeštaj i mi smo se lepo odmarali.Ovde smo saznali samo toliko da je vodič ovde prenoćio. Ali je starešina sela odmah poslao glasnika u su-sedno selo Šijit radi prikupljanja obaveštenja. Kad se ovaj uveče vratio, ispričao je da je Englez prenoćio u Šijitu, da je najmio tamošnjeg čoveka i s njim, slugom i tumačem krenuo u Soheir. Da li će odatle dalje jahati, to niko nije umeo da kaže.Čim je sutradan svanulo, odmah smo uzjahali konje. Ostavili smo za sobom vinograde i dudinjake Sebedanija i požurili u Šijit. Kako mi je pevačica rekla, tumač je po-1 hrišćanska sekta u Libami.294доегшо neku prodaju maslinovog ulja u Bejrutu. Dabome, ova trgovina uljeni bila je samo obmana, ali cilj njihovog puta je verovatno bio Bejrut, jer u ovom pogledu je: morao kazati Englezu istinu. A lako je bilo objasniti zašto je pošao ovim putem, a izbegavao pravi drum iz Damaska u Bejrut. Radilo se o njegovoj bezbednosti.U selu Šijit našli smo se i na izvorima Barade, koji se nalaze na velikoj visini. U selu se potvrdio iskaz sebe-danijskog glasnika. Krenuli smo u Soheir. Put je vodio niz brdo. Pokazalo se da i naši kavazi imaju slabe konje. Doduše, izdržali su jučerašnji naporni put, ali za još jedan takav nisu bili sposobni. Ni Jakubovi najmljeni konji nisu valjali. Stoga se naše kretanje svakih četvrt časa usporavalo. Na ovaj način nećemo uloviti ljude koji su izmakli osam do devet časova ispred nas.Predložio sam Jakubu da ja i Halef odjašemo na-pred, ali on to nije prihvatio. Tvrdio je da smo mu potrebni, jer bi se, i pored kavaza, bez nas osećao usamljen. Tako sam morao odustati od ove korisne namere, ali me je tešila pomisao da nema te sile na svetu koja bi mogla Lindzeja, s njegovom strašću za iskopavanjem, brzo odvući iz oblasti Balbeka.1Ali kako je samo Englez dospeo u Damask? Kako se spasao od smrti tamo dole na Eufratu? Stvarno sam bio željan da to saznam. Stoga me je naše sadašnje kretanje brzinom puža dvostruko ljutilo.Soheir leži na planinskoj reci koja se uliva u Baradu, na vrlo lepom položaju među srebrnim italijanskim to-polama, i sasvim pristojno je selo, uprkos svome imenu, koje znači malo. Ovde smo se odmarali, a kavazi su se razišli da prikupe obaveštenja. Tako smo saznali da su oni koje tražimo ovuda prošli i držali se puta koji vodi ka prevoju Antilibanona. Posle kratkog odmora opet smo krenuli.Prešli smo prostranu ravnicu i stigli u dolinu iz koje smo se više od jedan čas penjali ka pomenutom prevoju.1 Balbek - ruševine vrlo starog grada na planini Antilibanonu, sa starim hramovima.295Levo od nas su se dizale strme stene, a desno su, u dubokom ponoru, hučale vode planinske reke. Kad smo stigli na prevoj, videli smo da je zapadna padina Antilibanona mnogo strmija od istočne. Naš vodič nam je rekao da smo sada od Balbeka udaljeni u vazdušnoj liniji pet časova, ali da će nam, zbog mnogih okuka na putu i iscrpe-

nosti naših konja, trebati mnogo više vremena.Tako je i bilo. Morali smo jahati kroz mnoge veće i manje poprečne i pobočne doline, i kad smo najzad sa visine ugledali ogromne ruševine grada Sunca, bili smo još uvek nekoliko časova jahanja udaljeni od njih. Jedan od kavaza je čak izjavio da njegov konj ne može dalje i njihov vodnik je stoga naredio da stanemo. Ništa nisu pomogli ni molbe ni obećanja, i pošto je Jakub rekao da su kavazi njemu povereni i da se on zbog toga ne može od njih odvajati, nije nam preostalo ništa drugo nego da se povinujemo.Srećom, uspeo sam da posle kratkog odmora nagovorim vodiča da se pomaknemo bar još do prvog živopisnog seoceta ispod nas, dabome, ne bez bakšiša. Kad smo tamo stigli, saznali smo da je ovuda prošao neki Englez u sivom, koji se posvađao sa svojim dragoma-nom. Ubrzo je naišao i neki jahač, s kojim sam odmah započeo razgovor. To je bio Lindzejev vodič. Vraćao se u Sijit i saopštio mi da ih nije ni vodio do Balbeka, već su ga u poslednjem selu otpustili i isplatili.Po njegovom mišljenju, između Engleza i njegovog dragomana izbila je neka nesuglasica, .ali je Englez vrlo oprezan čovek, i on stalno drži ruku na svojim malim pištoljima, koji doduše imaju samo po jednu cev, ali pucaju više puta bez punjenja.U toku noći sve više me je obuzimala briga za mog starog mastera Lindzeja.Nisam imao mira, nisam mogao oka sklopiti. Kad se pojavila prva jutarnja rumen, probudio sam pratioce i pozvao ih da krenemo. I ovom pozivu su se povinovali samo uz novi bakšiš. Stekao sam uopšte utisak da kavazi296iiameravaju da Jakubu budu od pomoći samo po meri njegove darežljivosti. Upozorio sam ga na to i zamolio da ljudima objasni da je njihova dužnost da mu pruže pomoć, a ne da mu isprazne džep.Prošli smo ponovo kroz nekoliko zaselaka, i kad se pobrđe Antilibanona, iza koga smo jahali i koje nam je na mahove zaklanjalo vidik, najzad otvorilo, ugledali smo pred sobom čuvenu dolinu Balbeka. Veličanstvene mase ovih ruševina zauzimaju širok prostor. Ne verujem da postoji neki drugi porušeni grad koji ostavlja ovako snažan utisak, kao što ga ostavljaju ovi porušeni zidovi i zgrade.Odmah na ulazu u ruševine ugledali smo po strani kamenolomi u kome je ležao ogroman blok krečnjaka. Bio je tridesetak lakata1 dug, sedam lakata širok, i isto toliko visok. Ovakvim blokovima gradilo se u Balbeku. Jedan jedini takav blok teži sigurno više od hiljadu tona. Zagonetno je kako su u ono vreme s ondašnjim mehaničkim i tehničkim sredstvima, mogli savladati i prenositi ovakve mase.Ovdašnji hramovi nekada su bili posvećeni bogu Baalu ili Molohu. Oni čiji se ostaci još i danas vide nesumnjivo su rimskog porekla. Poznato je da je ovde An-tonije Pijus podigao hram sunčanom bogu Zevsu, koji je bio jedno od sedam svetskih čuda. Izgleda da su se u većem hramu klanjali sirijskim bogovima, a u manjem samo Baalu-Jupiteru.Pri građenju ovih hramova, podignuti su najpre temelji, koji su se petnaest lakata uzdizali nad zemljom. Natemelje su položena tri sloja ovih ogromnih blokova, čiju smo težinu malopre spomenuli, a na njima su se dizali ogromni stubovi sa moćnim kamenim gredama. Preostalih šest stubova nekadašnjeg hrama Sunca dižu se uvis sedamdeset stopa, a postolje im ima prečnik od šest stopa. Manji hram je bio dug osam stotina stopa, širok četiri stotine stopa, a imao je četrdeset stubova.1 lakat, stara mera za dužinu, 0,71 m.s297Sam Balbek je u starom veku bio važan grad zbog svog položaja na putu od Palmire do Sidona. Isti onaj Abu Obeida, koji je sa kalifom Halidom osvojio Damask, i humano postupao sa hrišćanima, osvojio je i Balbek.' Od Akropole napravili su citadelu, a od materijala porušenih hramova podigli su tvrđavske zidove. Docnije su naišli Mongoli, pa za njima Tatari, a što je ostalo posle njih, potpuno je razorio zemljotres godine 1170. Ostaci koji se danas vide daju samo bledu sliku nekadašnjeg sjaja i veličanstvenosti.Na mestu starog Sunčanog grada danas se nalazi samo bedno selo u kome stanuju fanatizovani i kradljivi Arapi iz plemena Mutavila. A i vojnici ovdašnjeg garnizona u najboljem slučaju samo povećavaju nesigurnost koja vlada u ovom kraju.Stavio sam durbin na oko i osmatrao široki prostor. Nigde nisam video nijednog čoveka. Kako sam docnije čuo, vojnici garnizona samovlasno su uzeli odsustvo na neodređeno vreme, a Mutavili nisu bili ni voljni ni željni da nas pozdrave. Čovek pojedinac, kao mrav gubio se u ovim ogromnim ruševinama. Da bismo lakše pronašli Engleza, samolio sam vodiča kavaza, koji je imao rang čauša', da sa svojim konjanicima obiđe oko ruševina i da ih, ako bude potrebno, ispita. Mi ćemo mu pri tome pomoći. On je to odbio s obrazloženjem da ljudi i konji treba da se odmore i potkrepe.To su i učinili, ali ni posle toga nisu hteli da se prihvate posla. Jakub je molio i psovao. I ja sam molio i psovao. Uzalud. Najzad je čauš sasvim iskreno izjavio da će svojim ljudima izdati naređenje kad bude dobio prikladan bakšiš. Jakub se već mašio nikom za džep, ali Ja mu zadržan ruku.- Tebi su ovi ljudi dodeljeni da ti pomognu. Zar nije tako?- Tako je - odgovori on.- A šta si dužan da im za to platiš?

1 vodnik.298.- Hranu za ljude i konje, ljudima po tri, a čaušut po Pet pijastera na dan..- Dobro. To im pripada zato što ti služe. AH ako te ne budu služili, neće ništa ni dobiti. Tako ima da bude; ili ću te ja ostaviti i otići svojim putem. A ti posle u Damasku ispričaj paši kakve ti je lenjivce dao za pratnju!- Šta se to tebe tiče? - planu čauš.- Budi pristojan kad se obraćaš meni! Ja nisam ne-fer ili kavaz! - odgovorili mu ja. - Hoćeš li odmah krenuti ili nećeš? Tamo na zapadu, kraj visokog zida, opet ćemo se sastati.On se mrzovoljno podiže i uzjaha konja. To učiniše i drugi. Pošto im je čauš tihim glasom izdao naređenje, rasturili su se po ruševinama.Prostranim poljem krivudao je potok. Ja rekoh sebida će se stranac koji ovuda bude jahao svakako držati vode. Stoga smo se podelili da pretražimo potok. Halef je pošao s Jakubom, a ja s dvojicom Iraca. Dogovorili smo se da održavamo vezu pucnjevima iz pištolja i lagano smo krenuli uzvodno. Imali smo sreću. Kad smo zavili za polomljeni stub, ugledao sam zid u kome se nalazila rupa. Ispred te rupe ležao je čovek sa puškom u ruci. Malo više uzvodno, oko pet stotina koraka dalje, ugledao sam visoki sivi cilindar, koji se u taktu njihao gore-dole nad raskopanom zemljom.Brzo sam se vratio za stub, predao Ircima svoga konja i naredio im da se ovde kriju, dok ih ja ne pozovem. Zatim sam opet istupio na čistinu i uputio se čo-veku koji je ležao pred rupom. On je tako ležao da me nije mogao videti. Ali čim je čuo korake, skočio je na ftoge i uperio pušku na mene. Nosio je čakšire i kaput, 1 imao fes na glavi, ali mi se obratio na engleskom jeziku.- Stop! Ovamo niko ne srne!- Zašto ne srne? - upitah na engleskom.- Ah! Vi govorite engleski. Jeste li vi tumač?T .- Nisam, ali uklonite pušku. Dolazim kao prijatelj. Je li onaj čovek tamo u jarku ser Devid Lindzej?299-- Yes!- Jeste li vi njegov sluga?- Yes!- Dobro. Lindzej i ja smo dobri prijatelji. Želeo bih •da ga iznenadim.- Kakva sreća! Idite samo! Doduše, ja treba da ču-vam stražu i da mu javim dolazak svake pridošlice, ali vama neću smetati da ga iznenadite, jer sam uveren da govorite istinu.Pošao sam, i što sam se više približavao sivom šeširu, to sam tiše koračao. Stigao sam do ivice jarka, a Englez me nije primetio. U trenutku kad se uspravio, pružih ruku i skidoh mu šešir s glave.- Dovraga! Ko je ...On se okrenu, ali ništa više ne iziđe iz njegovih širom otvorenih usta, ništa, nijedan slog. Da, to je bio dobri stari nos sa poznatom čvorugom, koji se taman trudio da spreči klizavim naočarima da ne padnu na zemlju.- Recite, ser, - rekoh ja - zašto me niste čekali na kanalu Anani?- Zaboga miloga! Ko je to? Ta vi ste mrtvi!- Jesam, mrtav sam, ali vam se priviđam kao duh. Nećete se valjda plašiti duha starog poznanika?- Ne, ne!S ovim recima on iskoči iz rova. Pribrao se i zagrlio :me obema rukama.- Vi ste živi, master? Vi ste živi? I Halef?- I on je ovde. Još dva druga poznanika takođe!- Koji?- Bil i Fred, koje sam poveo od Hadedina.- Ah! Ah! Šta kažete? Bili ste kod Hadedina?- Više od dva meseca.- A ja, well - ja ih nisam našao!- Ko je onaj čovek tamo kraj zida?- Moj sluga. Najmio sam ga u Damasku. Hajdemo, master, imamo mnogo da pričamo..300On me povede natrag do rupe u zidu, uđe unutra r vrati se sa flašom i čašom. Bio je to seri, pravi dobri seri.- Čekajte! I ona dvojica moraju da piju s nama.Ja pozvah Irce, i sad sam ugledao prizor koji se ne da opisati. Dvojica momaka plakali su od ushićenja, a Lindzej je izvijao lice u najneverovatnije grimase, da bi muški sakrio svoju radost i ganutost.- Gde je vaš tumač? - upitah ga najzad.- Moj tumač? Ah, vi znate da sam imao tumača?- Znao sam. Najmili ste ga na proslavi Er Rimal, u jednom šatoru s muzikom.- Divno! Neverovatno! Vi ste sveznajući! Jesmo li se mi ovde sreli slučajno ili namerno?- Namerno! Mi smo vas pratili od Damaska sve dovde. Dakle, šta je s vašim tumačem?

- Otišao je!- Oh, jao! Sa svojim stvarima?- No! Stvari su ovde! - Pri tom je rukom pokazao na zid.- Stvarno? O, to je divno, to je sjajno! Pričajte mi, molim vas!- Sta? O čemu? Sve?- Samo o vašem tumaču, koga gonimo. Sve ostalo-može da ostane za kasnije.- Vi ga gonite? Ah! Zašto?- On je lopov, a, sem toga, i moj stari neprijatelj..- Lopov? Hm! Valjda kradljivac dragog kamenja i zlata?- Tako je. Jeste li nešto videli?- Yes! Reći ću vam. Sreo sam tog čoveka u šatoru. On je video da sam Inglišmen i obratio mi se engleski. Inia neku trgovinu uljem, i hteo je u Bejrut. Ja sam hteo ц Jerusalim, i najmio ga. Obećao je da će sa mnom u Je-fusalim, a onda iz Jafe morem do Bejruta. Hteo je uzeti \ vodiča. Ja sam bio spreman u Damasku, i čekao. Onda Je došao po mene. Vodiča je uzeo u Saleji...- Znam. Govorio sam s njim.301:- Well! Morali ste ga sresti. Dakle, mi smo se na ko-•njima penjali uz Antilibanon. Već te večeri posumnjao sam, a ujutro sam primetio da se ne nalazimo na putu ц Jerusalim. Dalje sam pazio, i svađao se s njim. Najpre je odricao, ali najzad je priznao da hoće prethodno u Balbek, da mi pokaže faulingbulove. Na to sam pristao, ali postao sam nepoverljiv. On se toliko žurio da ode iz Damaska i tako besno je jahao, kao da beži. Izgleda da mu je ovaj kraj dobro poznat, jer smo se uputili pravo ovome zidu, gde mi je rekao da se može dobro noćiti. Spavali smo unutra, a konji su stajali napolju. Odjednom u snu čujem kako jedan konj frknu, i osetim nečiju ruku u svome džepu. Probudio sam se. Bilo je jutro i moga novčanika nije bilo. Brzo skočim na noge i zgrabim pušku. Napolju je tumač odjurio na svome konju. Ja na-nišanim i pucam. Konj se ruši. Čovek još hoće da skine .zavežljaj sa sedla, ali je bio suviše dobro privezan, i kad sam mu prišao, on je pobegao. Zavežljaj sam uzeo. Kad sam ga odrešio, našao sam unutra zlatan nakit i drago kamenje.- Šta je bilo u vašem novčaniku?- Ah! Oh! Same dragocenosti: flaster, konac, igle i druge sitnice. Moj novac na drugom mestu. Well!- Slušajte, ser, ovo je u isto vreme neobičan i sre-čan sticaj okolnosti. Čovek kome su pokradene dragoce-jnosti nalazi se sa mnom.- Pozovite ga! Dobiće ih natrag.- Gde su?- Evo ovde!On uđe u šupljinu u zidu, vrati se sa omotom i otvori ga. U omotu su se, sem jedne košulje i turbanske marame, nalazile samo kutije i kutijice. Ja sam te stvari pokrio i dvaput opalio iz puške. Odmah je u odgovor došao hitac sa prilične blizine. Odgurao sam Lindzeja i drugu trojicu u šupljinu, da iznenađenje bude veće. Uskoro stigoše Ha-lef i Jakub Mara. Videli su samo mene i omot na zemlji-- Jesi li ti pucao, sidi? - upita Halef.- Jesam.302- Znači, nešto si našao.- Tako je. Jakube, bi li skinuo turbansku maramu $ ovih stvari?On se sagnu, skide maramu i trže se s usklikom najradosnijeg zaprepašćenja.- Alah ш Alah! Moje stvari!- Jeste, tvoje stvari. Prebroji ih, da li su sve ovde!- O, gospodine, reci mi gde si ih našao!- Ne zahvaljuj meni, već čoveku koji se nalazi ovde u šupljini. Izvedi ga, Halefe!Mali hadžija ude i vrisnu od radosti.-I- Alah akbar! Englez!Najpre je trebalo ukratko ispričati šta se sve desilo. A onda sam ušao u šupljinu, da je malo razgledam. Video sam ogroman zasvođeni hodnik koji je unutra bio zasut, a s jedne strane toliko porušen, da se posle raščišćavanja dobio prilično veliki prostor sličan sobi. Tu su stajala četiri Lindzejeva konja, a tu je bio sklonio i svoje stvari. Ubijenog koja napolju prekrili su krŠom, da ne bi primamio gadne lešinare.Jakub je bio sav srećan što je povratio svoje stvari, ali se strašno ljutio što je lopov umakao.- Mnogo bih dao samo da ga uhvatim! Zar to ne bi bilo moguće, gospodine? - upita me on.- Da sam na tvom mestu, ja bih bio srećan što sam povratio svoje stvari.- Ali ja bih bio isto tako srećan kad bih se dočepao lopova!-• Hm! Možda ćemo ga se i dočepati!- Kako?- Zar ti misliš da će on ostaviti ovako bogat plen, a da bar ne pokuša da ga povrati?

- Čuvaće se on da nam ne priđe blizu!- Zna li on da smo i mi ovde? On je sigurno odmah otišao iz Balbeka i tako nije mogao videti da smo mi stigli. Verovatno će se vratiti, jer se nada da će lako svršiti sa ser Devidom i njegovim slugom, ako ih samo iznenadi. Tada bismo ga se mogli dočepati.303- Dobro. Onda ćemo ostati ovde dok nam ne padne u šake.- Ali moramo se sakriti i skloniti konje. I kavazi se moraju ukloniti. Najbolje bi bilo da odu u kasarnu u selo. Biće im drago što ništa neće raditi. I konje bismo, koji nam ovde smetaju, mogli odvesti u selo i odrediti nekoga da ih čuva.- Ja ću sve to obaviti. Otići ću starešini, ili bolje kodžabaši, jer Balbek nije selo nego grad, i sporazumeti se s njim.On uzjaha konja i ode. Ja bih to najradije sam uradio, ali Jakub je imao dokumenta koja je svaka vlast morala poštovati.Kada sarn izišao iz šupljine u ruševini i bacio pogled ka zidu kod koga je trebalo da se sastanemo s kavazima, još nijedan se nije tamo video. Kako se kasnije pokazalo, opravdano sam naslućivao da oni uopšte nisu pošli u traganje, već odjahali u grad, udobno se smestili u kafani i hvalisali se kako su pošli u potragu za velikim lopovom.Tek sada smo dobili malo vremena za razgovor, i ja sam počeo da pričam Lindzeju o našim doživljajima.- Ja sam mislio da ste vi mrtvi - reče on kad sam ja završio.- Zašto? - upitah ja.- To su mi rekli oni mangupi koji su mene zarobili.- Dakle, vi ste bili zarobljeni, ser?- Vrlo, jako vrlo, well!- A ko vas je zarobio?- Ah! Otišao sam s radnicima na kopanje. Jedan mi je od nužde služio nekako kao dragoman. Nismo ništa našli. Ali, na povratku, našao sam vaš list. Pošli smo za vama na kanal Ananu. To je bila glupost, vrlo velik* glupost!- Tamo su vas zarobili?- Yes! Ležali smo tamo i spavali...- Ah! Je li to bilo uveče?- Ne. Bilo je po danu. Da je bilo noću, neki od nas304bi bio na straži i ništa nam se ne bi desilo. Dakle, ležali smo i spavali. Odjednom su nas napali, pre nego što smo shvatili, pre nego što smo znali. Yes! Pre nego što smo se mogli braniti, bili smo vezani i naši džepovi ispražnjeni.- Jeste li imali mnogo novca uza se?- Ne vrio, jer smo se hteli vratiti u Bagdad.- A ko su bili ti lopovi?- Arapi. Rekli su da pripadaju plemenu Sata.- Valjda su to bili oni koji su docnije pobegli od naše kuge.- Može biti. Nekoliko dana su nas držali skrivene u ruševinama i pustili nas da gladujemo. Zatim su nas odvukli.- Kuda?- Ne znam. Bila je sama močvara i trska. Nisu hteli ništa s nama. Hteli su samo novac, pa bi me onda pustili. Morao sam napisati pismo. S tim pismom su hteli u Bagdad po novac, dvadeset hiljada pijastera. Pisao sam Džo-nu Logmenu, ali tako da lopovi nisu ništa dobili. Rekao im je da navrate posle tri nedelje, jer sada nema toliko novca.- Ali to je moglo biti opasno za vas.- Ne, bilo je dobro. Pobegao sam. Doveli su nas bliže Bagdadu, suviše blizu naselja drugog, neprijateljskog plemena. Jedan odred se približio i razvila se borba. Oni su doduše pobedili, bar se meni čini, jer su bili brojniji. Ali mi smo za vreme borbe pobegli i stigli u Bagdad. Pričaću vam o tome opširnije kad budemo imali vremena.- Jeste li svratili u naš stan.- Yes! Tamo sam čuo da ste vi otišli Hadedinima. § ta sam mogao raditi? Hteo sam k vama i Ircima. Odrekao sam se putovanja morem, prodao sam jahtu koja je tako dugo besposleno ležala usidrena; s čovekom iz Had-famauta nisam imao poteškoća, jer ste ga vi već bili ^platili. Uzeo sam, dakle, slugu koji je razumeo engleski 1 Pridružio se poštanskom kuriru. To je bilo jahanje! Kod Se^.Mije prešli smo Tigar, da bismo stigli vas. Ali nismo našli Hadedine. Oni su bili otišli, a vi ste bili mrtvi.20 Ocl Bagdada do Stambola305- Ko vam je to rekao?- Abu Salmani su opljačkali i pobili neke strance, i opis tih ljudi potpuno se slagao s vama. Nisam hteo da i

mene ubiju, i otišao sam u Damask. Tumača sam otpustio i ostao tamo pune tri sedmice. Lutao sam ulicama od jutra do mraka. Da ste odseli u hrišćanskoj četvrti, kod Evropljana, mi bismo se sreli. Sve drugo znate. Želite li opširnije, master?- Hvala. Dovoljno je. Mnogo ste stavili na kocku što ste tako jahali iz Bagdada u Damask,..- Kao da ste vi učinili nešto drugo.U tom trenutku spazili smo kroz otvor u zidu udaljen odred konjanika. Išli su putem kojim smo mi došli, i, kad sam bolje pogledao, video sam da su to naši kavazi.Kuda li su krenuli? Zašto ne idu prema kiklopskom zidu, kako smo se dogovorili? Na ovo pitanje sam ubrzo dobio odgovor, jer se Jakub vratio iz grada i doveo kodža-bašu. Bio je to čovek dostojan poštovanja, jer je njegova spoljašnost ulivala poverenje.- Selam! - pozdravi on kad uđe.- Alejkum! - odgovorismo mi.- Ja sam kodžabaša Balbeka; došao sam da vas vidim i da s vama popušim lulu duvana.On izvadi čibuk iz odela. Lindzej mu odmah pruži duvan i zapali lulu.- Dobro nam došao, efendijo! - rekoh ja. - Da li smemo ostati nekoliko dana u ovom kraju kojim ti upravljaš?- Samo vi ostanite koliko god hoćete. Dozvolite mi da malo sednem kraj vas. Čuo sam da ste vi Franci, pročitao sam pismo moga pretpostavljenog, i zato sam došao lično da vam saopštim da ću učiniti sve što želite. Slažete li se s tim što sam kavaze vratio u Damask?- Ti si ih vratio?- Da. Čuo sam da sede u kafani i brbljaju o vašim poslovima. Kako biste ulovili lopova, kad se svuda razglasi da tragate za njim? Sem toga, ovaj Jakub Afara iz306parnaska mi je rekao da nisu bili poslušni i da su tražili bakšiš za sve što je trebalo da urade. Zato sam ih oterao, i čaušu predao pismo za kajmakama1 da ih kazni. Sultan, Alah ga blagoslovio, želi da u njegovoj zemlji vlada red, pa to treba da bude i naša želja.Najzad jedan pošten službenik, retkost u sultanovoj zemlji! U toku razgovora videlo se da mu je žao što nam ne može neposredno pomoći, jer smo ga samo zamolili da stvar drži u tajnosti, a sve ostalo prepusti nama.- Možete biti srećni što niste dospeli nekom drugom kodžabaši - reče on. - Znate li šta bi drugi uradio?- Ne znamo. Molimo te, reci nam!- Tražio bi od vas zlato i drago kamenje da on odluči kome pripada. Moralo bi se dokazati da je stvarno izvršena krađa, da su pronađene stvari zaista ukradene, i da su obe stranke zaista lopov i pokradeni. To zahteva mnogo vremena, u čijem toku se mnogošta može prome-niti, pa i zlato i drago kamenje.Zaista je tako. Jakub je mogao sebi čestitati što je naišao na ovako poštenog čoveka. Kodžabaša nas je zamolio da mu poverimo konje, ali da ih dovedemo pojedinačno, da ne bi bilo upadljivo, i zatim je otišao, upozorivši nas da su već mnogi nastradali u ovim podzemnim hodnicima i svodovima.Ovi hodnici su za vreme egipatske invazije raznom ološu služili kao skrovišta, pa i danas se dešava da se u njih sakrije poneko ko ima razloga da se krije.Jakub je svoga konja već ostavio kod kodžabaše. Sad smo i mi rasedlali svoje, i jednog po jednog odveli u grad. Grad je mali i njegov propali izgled još više ističu veličanstvene ruševine koje se dižu pored njega. Stanovnici se bave malo gajenjem svilene bube, a poznati su i njihovi lepi konji i mazge.Kuća kodžabašina bila je jedna od najboljih zgrada, a staja u koju smo uveli konje potpuno nas je zadovoljila. Posedeli smo još malo i zatim sam se ja vratio, ali ne3 Sreski starešina u Turskoj. 20«307istim putem kojim sam došao. Čovek pojedinac nije mogao pasti u oči odbeglom lopovu, ukoliko je ovaj osma-trao kraj, i zato sam se polako prošetao po ruševinama i sav sam se prepustio utisku koji su na mene učinile.Kakva je bila razlika između pokolenja koje je umelo da savlada ove ogromne stene, i ovog koje je svoje izbe prislonio na ruševine! Video sam kako zmije promiču između stubova. Video sam jednog kameleona koji me je radoznao gledao, a visoko gore u vazduhu lebdeo je klik-tavac, koji se u spiralama spusti na jedan sačuvani stub, na kome je savio svoje gnezdo.Gle! Zar ono sad tamo preko ne šmugnu neki lik, brz i savitljiv kao senka oblaka? To je sigurno varka. Ali ja se polako uputili mestu gde sam video tu senku.Tamo se iza dvostrukog stuba otvarala šupljina u obliku tunela, koja je izazvala moju radoznalost. Kako li izgleda hodnik u kome su nekad na svetlosti prigušenih buktinja klali žrtve prinošene bogu Baalu? Ne bi bilo naodmet da se nekoliko koraka spustim u hodnik. Ako ne odem dalje nego dokle dopire dnevna svetlost, ništa mi se ne može desiti.Ja stupih unutra i kročih nekoliko koraka. Hodnik je bio toliko širok da je bilo mesta za četiri osobe u redu. Tavanicu su nosili veličanstveni lukovi, i vazduh je bio čist i sasvim suv. Gledao sam u ogromni mrak pred so-bom i osluškivao, i u mašti dočaravao zaprepašćenje koje bi me obuzelo kad bi se tamo iznenada pojavile

svetiljke i izbile sluge Sunca i pridružile me žrtvama Moloha. Okrenuo sam se ka ulazu kroz koji sam ušao. Kako je lepa i topla dnevna svetlost napolju! Tamo na suncu f.. Stoj! šta li je to šušnulo iza mene? Htedoh da se okrenem, ali istog trenutka dobih strahovit udarac po glavi. Znam još da sam se zateturao i ispružio ruke prema čoveku koji me je udario, a onda se spusti mrak oko mene.Ne znam koliko sam ležao u nesvestici. Svest se vraćala sporo i postepeno i trajalo je neko vreme dok sam se mogao setiti šta se desilo sa mnom. Ležao sam na zemlji-Noge su mi bile vezane. I ruke. Gde sam ja? Oko mene je308bio najcrnji mrak i najdublja tišina. Ali, eno, pravo ispred mene, ugledao sam dve male okrugle mrlje nekog oso-bitog sjaja, koji se čas po čas gasio i palio. To su bila dva oštra u mene uperena oka, nad kojima su se kapci otva-rali i zatvarali. Nisu pripadala životinji, već čoveku. To sam primetio.Ko je taj čovek? Svakako onaj koji me je udario. A zašto je ovako neprijateljski istupio prema meni? Upravo sam hteo da ga upitam, kad me on u tome spreči. On prvi progovori:- Ah, jesi li se najzad probudio? Sad mogu da razgovaram s tobom.Do vraga! Ovaj glas mi je poznat! Ko ga je samo jednom čuo, taj nikad neće zaboraviti njegov hladni, oštri, piskavi zvuk. Čovek koji je sedeo preda mnom nije bio niko drugi nego Ibrahim Mamur, za kojim smo tragali. Da li da mu odgovorim? Zašto ne bih! Ta ovde u mraku nije bilo moguće da mu izrazom lica pokažem da ne ćutim od straha već od prezira. Znao sam da me ne čeka ništa dobro. Ali ipak nisam očajavao i u sebi sam resio da ne izustim nijednu molbenu reč. »Sad mogu da razgovaram s tobom«, rekao je on, i ja sam slutio da će se upeti iz sve snage da mi nanese što veće duševne patnje. Prevariće se on.- Govori! - rekoh kratko.- Poznaješ li me?- Poznajem.- Ne verujem. Kako bi ti mogao znati ko sam ja?- Moje uši mi to kažu, Ibrahime Mamure.- Ah! Zaista me poznaješ, ali ćeš me još bolje upe* znati. Sećaš li se Egipta?- Sećam se.- I Gizele koju si mi oteo?- Sećam se.- Nije me onda progutao Šelal, kad sam pao u njegove besne vode. Znači, Alah želi da se osvetim.- Ja, ja sam ti spasao život tada? Znači, Alah želi da se tvoje osvete ne bojim.309- Misliš li? - ciknu on. - Zašto bi te onda dao 'i moje ruke? Ja sam onda u Kairu tragao za tobom i nisai'1 te našao, a u Damasku, gde nisam ni mislio na tebe, spazio sam te...- ... i pobegao si od mene. Ibrahime Mamure, ili, bolje Davude Arafime, ti si kukavica!- Samo ti peckaj, škorpione! Ja sam lav koji će te proždreti! Znao sam da bi me ti izdao, zato sam otišao. Nisam hteo da dopustim da upropastiš moje mučno delo. Gonili ste me i opet mi sve oteli. Ali ja ću opet doći po drago kamenje. U to budi uveren!- Samo ti hajde!- Da, ići ću! Doneću ga ovamo i pokazaću ga tebi. Zato te još nisam ubio. Ali umrećeš svakako! Jer ti si kriv za hiljade muka koje sam podneo. Oteo si mi Gizelu, koja bi od mene napravila boljeg čoveka. Ponovo si me bacio u ponor iz koga sam hteo da se podignem. Zaslužio si kaznu. Umrećeš, ali ne naglo od noža ili metka, ne, već sporo, s milionom bolova. Glad neka pocepa tvoju utrobu i žeđ isuši tvoju dušu, da cvrkne od muka, kao kap vode na vrelom.- To liči na tebe!- Nemoj da se rugaš, i ne nadaj se da ćeš mi ttfnaćji Kad bi ti znao ko sam ja, skamenio bi se od zaprepaš-ćenja!- Ne treba da znam.- Ne? O, treba da znaš, da bi napustio svaku nadi,j i da bi ruka očajanja stegla tvoje srce. Da, moraš saznaj i sve, da bi bespomoćno škripao zubima. Znaš li ti šta je to čuvaldar?1- Znam - odgovorih ja, jer sam mnogo slušao ,} čuvaldaru koji je nedavno ceo Carigrad držao u strahi,- Znaš li i to da čuvaldari sačinjavaju bratstvo koje ima svoga starešinu?-"Ne.u vodu.Covek sa džakom - ovde: razbojnik koji svoje žrtve trpa u džak i t»,,B310- Onda znaj da sam ja bio taj starešina, i da sam to i sada.- Hvalisavce!- Možeš mi verovati! Zar nisi video u Egiptu koliko sam bogat? Otkuda meni takvo bogatstvo? Meni, izbiče-vanom službeniku. I Afrak ben Hulam iz Jedrena je »dža-kovan«, jer je jedan od mojih ljudi video kod njega mnogo novca. Doneli su mi pisma koja je nosio sa sobom. Otvorio sam ih pažljivo, i kad sam saznao sadr-žimi,

resio sam da mesto njega odem u Damask i da opljačkam dućan čim budem mogao. A onda si ti došao, davnine, i ja sam se morao zadovoljiti s malim. Zato, neka ti šejtan pripremi najvrući ležaj u džehenemu.- Pa si i to malo izgubio!- Povratiću ga, videćeš! Ali to će biti i poslednje što ćeš videti. Ja ću te odavde preneti na mesto s koga nema povratka. Dobro ja poznajem ovo mesto! Znaj, da sam rodom iz Soheira. U ovim hodnicima je živeo moj otac kad je egipatski paša došao u Siriju, i muževe i sinove trpao u redove svojih ratnika. Ja sam tada bio dečak, i krio sam se s ocem ovde. Šunjali smo se kroz mrak i ispitivali tamu. Upoznali smo svaki ugao ovih dubina, i ja znam mesto gde će tvoj les trunuti kad posle dugih muka skapaš od žeđi.- I Alah ga zna!- Ali Alah ti neće pomoći, đaurine. Kao što te sada čvrsto drže te veze, tako će te čvrsto držati propast kojoj sam te namenio. Tvoja sudbina je zapečaćena.- Kad si mi već toliko rekao, reci mi još gde se nalazi onaj Barud el Amazat, koji ti je prodao Zenicu kao robinju.- To ti neću kazati.- Vidiš li, kukavice? Da si ti potpuno siguran da ću ja ovde umreti, mogao bi mi mirno i to kazati.- Ne ćutim ja zbog toga, ali tebi ne treba više da se ispuni nijedna želja. A sada ćuti! Hoću da spavam. Noć će od mene tražiti nove snage.- Nećeš moći zaspati, jer tvoja savest ti ne da mira.311- Đauri možda imaju savest. Pravoverni nju preziru.Čuo sam po šuštanju njegovog odela da se ispružio da spava. Zar je zaista hteo da spava? Nemoguće! Ili je to trebalo da bude nova muka za mene? Hoće li on da se igra sa mnom kao dečak sa bubom na uzici?Posmatrao sam ga oštro. Ne, nije on hteo da spava. On je doduše zatvorio oči, ali kad bi ih otvorio da pogleda u mene, nije to radio umorno ili pospano, već su okrugle mrlje s naporom bile uperene u mene. On ne bi mogao da spava kad bi samo pomislio na to kako me je vezao. Vezao mi je nešto oko oba zgloba na nogama, i oko zglo-bova na rukama, ali pošto su mi ruke bile vezane spreda, lako sam mogao s njima dopreti do nogu.Da mi je samo nož! Ali on mi je ispraznio džepove. Srećom, imao sam uza se samo nož i dva revolvera. Ako bih zaista ovde jadno skončao, bar bi Halef nasledio oružje, umesto da ovom čoveku padne u ruke.AH da skončam? Zar je stvarno dotle došlo? Ne bih li se mogao braniti? Pošto sam mogao pomalo micati rukama, nije bilo nemoguće da mu istrgnem nož. Kad bi mi to pošlo za rukom, i kad bih samo pet sekundi mogao izbeći njegovoj pažnji, bio bih spašen. Ali to bi moralo biti uskoro. Otkako sam ušao u hodnik, prošlo je svakako vrlo dugo vremena. Lako bi se on mogao odlučiti da me ipak ovde ubije, da bi bio siguran u moju smrt, u šta bi bio siguran kad bi me, ma i vezanog, ovde ostavio.Razmišljao sam: da li bih se mogao polako sagnuti ka njemu i što opreznije vrhovima prstiju napipati dršku noža u njegovom pojasu. To je nemoguće! Ili da se bacim na njega i da ga zadavim rukama? Ta ne bih mogao do-voljno odvojiti ruke da obuhvatim jak muški vrat. Ili da mi noge budu napadačko oružje? Da pokušam njima da ga pogodim u slepoočnicu? I to je nemoguće, jer ako ne pogodim u pravo mesto, sve će biti izgubljeno. Već prvim zahvatom moram se dočepati noža, jer će inače sva muka biti uzalud.312Zato sam pokušao da se tiho, sasvim tiho, najpre podignem u sedeći položaj. Nijedna borića moje odeće ne srne da zašušti. Oči moram zatvoriti da ne bi on po njima pogodio položaj moga tela. Jer isto onako kako sam ja video njegove oči, raogao je on videti moje.Uspeo sam. Posle dugog, dugog napora čučnuo sam na noge. Sada sam oči šarm upola držao zatvorene da bih dočekao jedan od njegovih pogleda. On je gledao u mene. Čim je spustio kapke, vrisnuo je: moje desno koleno bilo je na njegovom grlu, a levo na grudima. On se u zaprepaštenju obema rukama hvatao za vrat, da bi ga oslobodio, a tako mi je pružio priliku da svojim vezanim rukama stignem do njegovog pojasa. Napipao sam dršku nekog noža i izvukao ga. On je to osetio i shvatio opasnost u kojoj se nalazi. Zbacio me je snažnim trzajem i skočio na noge. S krikom na usnama: »Nećeš mi pobeći, pseto!« kidisao je na mene.Ali samo njegov mal: prst me je okrznuo. Sad sam znao da će on trenutak kasnije zgrabiti tamo gde me je napipao prstom. Ja sam se sagnuo, odskočio u stranu, pa za njegova leđa.- Ah! Nema ga! Gde si, đaurine? Nećeš umaći!Sad, pošto je on mislio da sam ja na drugoj strani, mogao sam prerezati veze na nogama i odšuljati se nekoliko koraka dalje. To mi je pošlo za rukom. Duboko sam predahnuo nekoliko puta. A šta sada? Glavno je da se malo udaljim, da bih mogao razmišljati.Šmugnuo sam dosta daleko i oslonio se na zid. Šta da radim sada? Da dublje trčim u hodnik? Kodžabaša je pomenuo kako su ov. hodnici opasni! Ili da se brzo porvem s ovim čovekon:, da ga savladam i prisilim da mi pokaže pravi put? Ne! On ima revolvere. Ne bih ga raogao savladati, a da ga ne ubijem, a mrtvac mi ne bi raogao pokazati put.Bili su to jezivi trenuci! I on se čuvao od najmanjeg §uma. Je li sada stao? Ili je išao prema meni? Ili se udaljio? Mogao je svakag trenutka zapeti za mene. Ah, - šta? Ovi podzemni hodnici nisu valjda beskrajni! Pipao

313sam sve dalje u dosadašnjem pravcu, pretražujući na svakom koraku tlo vrhovima cipela pre nego što bih spustio nogu. Tako sam napredovao skoro dve stotine malih koraka, kad mi se učini da vazduh postaje vlažniji i hladniji. Sad treba udvostručiti opreznost! I zaista, još pet koraka, i tla nestade. Spustih se i opipah naokolo. Preda mnom se nalazila okrugla rupa koja je zauzimala čitavu širinu hodnika. Ovo je sigurno nekad bio bunar. Još i sad je bilo vode u njemu, sudeći po vlažnom vazduhu. Đavo bi znao koliko je dubok! Ko bi pao u njega nikad više ne bi izišao.Ocenjujući po kružnoj ivici, otvor bunara je mogao imati prečnik od tri lakta. Znači, mogao bih ga preskočiti. Ali nisam znao kakva je ivica s one strane. Možda se bunar nalazi na samom kraju hodnika, i s druge strane je zid. Tada bi moj skok bio poslednji!Na onoj strani nije bilo spasa za mene. Morao sam da se vratim. To je bilo teže. Neprijatelj se pritajio. Da li još leži tamo u zasedi gde sam ga ostavio, jer zna da se moram vratiti? Ili misli da sam pobegao u drugom pravcu? Ili je prosto, da bi bio sasvim siguran, požurio ka izlazu, da bi ga zaposeo? Bilo kako bilo, ovde nisam mogao ostati. Uzeo sam nož među zube, legao na tlo i na kolenima i na prstima puzao natrag.Hodati nisam smeo, ali dok sam puzao, pipao sam prstima, lagano i oprezno, prostor ispred sebe pre nego što bih povukao telo.Tako sam se vukao napred, sporo, vrlo sporo, ali ipak sve dalje i dalje. Izbrojao sam da sam već više od dve stotine puta povukao kolena, pa sam, prema tome, morao već preći mesto na kome sam ležao. Ali za ovih dve stotine koraka trebalo mi je sigurno mnogo više od jednog časa. Prošlo je još pola časa, a onda je nestalo zida levo i desno od mene. Ali tlo se pružalo dalje.Šta je to? Levo i desno su bili uglovi: znači, hodnik kojim sam došao ukrštao se s drugim hodnikom pod pravim uglom. Da li se moj hodnik tamo produžuje dalje? U tom slučaju, dva hodnika čine ovde raskrsnicu na ko-314joj stoji Ibrahim Mamur. Osluškivao sam napeto, ali nisam čuo ni najmanji šum. Najpre je trebalo znati da li se moj hodnik tamo nastavlja. Stoga sam u istom pravcu puzio dalje. Disao sam mirno. Moj puls je kucao nor-malno. Ovde je bila potrebna hladnokrvnost i vladanje sobom.Otpuzao sam preko raskrsnice i uverio se da se hodnik produžava. Kojim pravcem sad da krenem? Pravo ili levo? Vazduh je u sva tri pravca bio nepokretan, iste temperature i vlažnosti; i tama je svuda bila podjednako gusta i neprobojna. Razmišljao sam. Ako je Ibrahim ovde, onda se sigurno pritajio na onoj strani koja vodi napolje. Ako nije ovde, onda je sigurno zaposeo izlaz.Ispred novog hodnika nije se nalazio, jer tamo sam na uglu opipao bočne zidove. Ostala su dakle samo oba pobočna hodnika. Krenuo sam najpre levim. Ne da sam se pomerao palac po palac, milimetar po milimetar sam klizio. Posle deset minuta proverio sam da ga nema ni tamo. Sad je ostao samo poslednji, desni pravac. Polako sam mileo tamo.Došao sam tako možda do sredine raskrsnice, kad mi se učini kao da čujem neki tih, sasvim tih, stalan šum. Napregao sam uši i pomerio se još nekoliko palaca dalje. Zaista! To se čulo kucanje džepnog sata, svakako moga sata, koji mi je oteo. Evo, najzad sam ga našao, a isto tako i pravac koji vodi napolje. Ali kako da iziđem? Da li bih ga mogao zaobići!Da bih to mogao pokušati, trebalo je da saznam u kome se položaju nalazi: da li leži, sedi ili stoji? Stavio sam sve na kocku i sve više se približavao. Da ga dograbim, da se s njim ponesem - to nisam smeo, jer, razume se, sad se neće pouzdati u nož, već je pripremio vatreno oružje. Sigurno drži u svakoj ruci po jedan od mojih revolvera, kojima je svakako umeo da rukuje.Pomerao sam ruke oprezno pred sobom kao pužsvoje rogove. Kucanje sata postalo je razgovetnije i sadpst! - sad sam vrhom srednjeg prsta dotakao tka-315ninu. Dakle, tu je, neposredno preda mnom. Neka samo ispruži ruku, i dohvatiće me.I u ovakvom opasnom susedstvu prošlo je još desetak minuta, dok se nisam uverio da on leži isprečen preko hodnika.Da pređem preko njega? Da ga odmamim nekim lukavstvom? Izabrao sam ono prvo. To je, doduše, bilo opasnije, ali i sigurnije. Pažljivo pipanje vrhovima prstiju otkrilo mi je da je prekrstio noge. To mi je bilo milije, nego da ih je širom raskrečio. Polako sam se podigao, primakao mu se sasvim blizu i jednu nogu podigao uvis. Ako on sada promeni položaj! Bio je to vrlo kritičan trenutak! Ali srećno sam preneo nogu, i drugu povukao.Najteže je savladano. Nisam više morao puziti; mogao sam se kretati uspravno. Što sam se više udaljavao, to sam sigurnije mogao koračati i brže napredovati. Ubrzo, stavljao sam već običnim korakom nogu pred nogu, a primetio sam da se i vazduh već promenio. Još malo, i osetih stepenice pod nogama. Krenuh uz njih. Postajalo je sve svetlije i svetlije. Stigao sam do malog otvora nad kojim je gusta kleka širila svoj prijatan mi--ris, i provukao se napolje.Hvala bogu, bio sam slobodan, ali sam se našao na sasvim drugoj strani hrama Sunca. Sad je trebalo požuriti, ako smo hteli uhvatiti razbojnika, jer je sunce već stajalo na horizontu. Stoga sam pohitao oko hrama ka mestu

gde su bili moji prijatelji. Kad sam stigao do njih, obasuli su me bujicom pitanja. Nisu znali gde sam, i tražili su me, ali me nisu našli. Došao je i kodžabaša i ponudio svoju pomoć u traganju.Ispričao sam im svoj neobični doživljaj, koji je kod njih izazvao i zaprepašćenje i radost.- Alahu hvala, uhvatičemo ga! - uzviknu Jakub. - Hajdemo odmah u podzemni hodnik, da ga uhvatimo!Svi prisutni zgrabiše oružje.- Pričekajte! - reče kodžabaša - pričekajte, dok ja odem u grad i dovedem pojačanje.316- Ima nas dovoljno! - uzviknu Halef.- Nema, - odgovori kodžabaša -- ovi duboki hodnici kriju svoje tajne. Ima ovde izlaza i ulaza koji su vama nepoznati. Treba najmanje pedesetak ljudi da opkoli ruševine.- Ima nas devet! To je dovoljno - umeša se Jakub. - Šta misliš, ti?Ovo pitanje upućeno je meni. Ja sam bio ubeđen da je najbolje brzo postupiti, a isto tako i Lindzej, kad sam mu objasnio sve. I tako rešismo da odmah pređemo u akciju.- A kako stoji sa osvetljenjem? - upitah ja.- Ja idem po svetiljke - reče kodžabaša.- U grad? To bi suviše dugo trajalo!- Ne, ne! Sasvim blizu je. Tamo preko u ruševinama stanuje neki pamukdžija koji ima nekoliko sve-tiljki.On užurbano ode, a mi pristupismo izradi ratnog plana. Trebalo je zaposesti i ulaz kroz koji sam ja ušao, i izlaz kroz koji sam napustio hodnik. Neko je morao ostati kod stvari - znači već trojica ljudi. Za izlaz je dovoljan jedan čovek, jer tu ćemo se spustiti u dubinu i razbojniku onemogućiti bežanje u ovom pravcu. Ali za dvostruki stub, gde sam ušao, trebaće dva stražara. To bi bilo ukupno, računajući i onog koji će ostati kod stvari - ako tu ne budu potrebna dvojica - već četiri čoveka. Ostala su četvorica ili petorica koji treba da se spuste i uhvate razbojnika.Kako da podelimo uloge? Ja sam svakako morao ići dole. Za pratioce sam izabrao Halefa, koji je umeo dobro da se šunja, i kodžabašu kao zvaničnu ličnost. Kao četvrti ponudio se Lindzej. Odbio sam ga, jer sam želeo da on ostane kod stvari. Ta trebalo je čuvati dragocenosti zbog kojih smo sve ovo preduzeli. Ali Lindzej nije popuštao, a i drugi su navalili, pa sam morao pristati.Kod stvari je morao ostati Jakub, jer su dragocenosti bile njegove, i Lindzejev sluga. Kod dvostrukog stuba postavićemo dvojicu Iraca, a na izlazu Jakubovog slugu.317Sopstvenika konja nismo mogli upotrebiti, jer se nalazio u gradu kod životinja.Raspored je bio izvršen. Ja sam uzeo svoje pištolje, kao jedino oružje pored noža. Bilu sam dao karabin, a Fredu svoju pušku. Onda je svako otišao na svoje mes'to. Od moga povratka prošlo je svakako pola časa dok nisam ponovo stajao pred klekom. Kodžabaša i Lindzej nosili su još nezapaljene svetiljke, a ja i Halef išli smo napred. Dole na stepenicama svi smo se izuli. Zatim smo krenuli napred.Ja sam vodio Halefa za ruku. On je ispruženom desnicom opipavao zid, a ja levicom, da nam ništa ne bi promaklo. Malo je bilo nezgodno što se kod kodžabaše ponekad čulo tiho krckanje zglobova prstiju na nogama.Ispred raskrsnice dao sam pratiocima iza nas lakim udarom znak da stanu, a Halef i ja smo legli i produžili pužuči do mesta na kome sam malopre napipao lopova. Dogovorili smo se da ga zgrabimo za po jednu ruku, a da drugi pritrče i da ga vežu.Sporim puzanjem došli smo do mesta, ali - njega više tamo nije bilo.Šta sada? Možda se premestio ispred nekog od druga tri hodnika. Potražili smo ga i tamo, ali ga nije bilo. Mora da je bio u nekom od ovih hodnika, ali dublje unutra. Vratili smo se do naših pratilaca koji su napregnuto čekali naš dogovoreni poziv.- Nema ga više ovde - prošaputah. - Vratite se malo natrag i upalite svetiljke. Samo ih zaklonite, da svetlost ne bi prodrla u druge hodnike.- Šta ćemo sad, master? <- upita Lindzej.- Pretražićemo sva tri hodnika.- Bez svetlosti?- Da. Svetlost bi bila opasna, jer bi mu pružala sigurnu metu, a da i ne govorimo o tome da bi nas već izdaleka primetio.- Ali ako ga sretnete, a nas ne bude blizu?- Snaći ćemo se nekako.318Krenuli smo napred, najpre u hodnik u kome samtkrio bunar. Zauzeli smo čitavu širinu hodnika i prešlitako preko dvesta koraka ne pipajući, ali onda smo mo-rali biti na oprezu. Stigli smo do bunara, Ibrahima nismonašli, i vratili smo se.Onda smo krenuli drugim hodnikom. Ovde smo morali veoma paziti da se ne izložimo opasnosti. Šunjali smo se

vrlo oprezno napred, i prošlo je više od četvrt časa dok smo stigli do kraja hodnika. Našli smo se kraj samog zida hrama, i opet smo se morali vratiti bez uspeha.I u poslednjem hodniku, koji je preostao, morali smo biti oprezni. On je bio mnogo duži od ostalih i završavao se dubokom rupom iste širine. I treći put smo se vratili. Naši drugovi su saslušali naš izveštaj sa čuđenjem.- Bio je tu, znači, još je tu! - reče Lindzej. - Yes!- Možda je napustio hodnik dok ja nisam bio ovde. Uzmite svetiljke! Bacićemo najpre pogled u bunar.Krenuli smo levo i došli na kraj hodnika. Bunar je bio veoma dubok. U njegovom dubokom ždrelu sem tame ništa se drugo nije imalo videti. Zato smo krenuli ka trećem hodniku. Kad smo došli nad rupu, videli smo da je to ulaz ka stepenicama, ali je prvi stepenik bio tako dubok da se odozgo nije mogao dosegnuti rukom.- Hoćemo li se spuštati? - upita kodžabaša pomalo obuzet užasom.- Dabome! Ovo je jedini put kojim je mogao umaći. - - A šta ćemo ako on odozdo otvori paljbu na nas?- Ti ćeš ići za nama. Daj mi svetiljku!SišH smo. Nabrojao sam dvadesetak stepenika. Na-j.smo se u dugačkom hodniku, vrlo duboko ispod ze-^Че, koji se opet završavao stepenicama, kojim smo sePoPeli. Gore smo se opet našli u nekom zasvođenom hod-v, j • Ovde se nismo podelili, već zajedno produžili tim319On je vodio do iste onakve raskrsnice, kao što je bila ona ranije. A sad budi pametan! Da li da se pode-limo, ili da ostanemo zajedno? Odlučili smo se za ono prvo. Lindzej i kodžabaša ostali su s jednom svetiljkom na raskrsnici, dok smo ja i Halef s drugom sišli narednim hodnikom. I on je bio vrlo dugačak, i sve više se širio, i postajao svetliji. Hitali smo napred i izbili na dnevnu svetlost tačno kod dvostrukog stuba gde sam ja ušao.AH gde su Irci, koje sam ovde postavio na stražu?- Sidi, on je ovuda prošao, i oni su ga uhvatili! - reče Halef.- U tom slučaju oni bi pohitali na drugi izlaz da nam to jave. Hajdemo da vidimo!Brzo smo otišli tamo. Ni na ovom izlazu nije bilo straže. I Jakubov sluga je napustio svoje mesto.- Odveli su ga u šupljinu gde mi boravimo, sidi - reče Halef. - Hajdemo tamo!- Najpre moramo otići po Engleza i kodžabašu. Brzo smo otrčali do dvostrukog stuba, gde smo biliostavili upaljenu svetiljku, i ponovo požurili u hodnik ka onima koje smo tamo ostavili. Još brže smo s njima izišli napolje, ugasili svetiljke i uputili se našem logo-rištu. Već izdaleka smo videli kako ispred zida Englezov sluga i dvojica Iraca uzbuđeno gestovima razgovaraju. Jakubov aparski sluga stajao je pored njih i ništa nije razumeo. Kad su nas primetili, pojurili su nam u susret.- Otišao je, ser! - uzviknu Bil već izdaleka.- Ko?- Master Jakub.- Kuda?- Onamo kuda i drugi.- Koji drugi?- Onaj koga smo hteli uhvatiti.- Ne razumem ništa. Zar ga niste uhvatili?- Mi? Ne, nismo. K nama nije ni došao. Ali smo mislili da ga je uhvatio master Jakub, jer smo čuli kako je pucao. Zato smo pohitali njemu u pomoć.320- Zašto je pucao?- Pitajte ovoga! - On pokaza na Lindzejevog slugu, koji je zajedno s Jakubom Afarom ostao kod stvari. Ovaj nam ispriča vrlo čudnovat i nezgodan događaj. On i Ja-kub sedeli su ispred rupe u zidu i svaki čas očekivali da ćemo dovesti Ibrahima Mamura, kad je odjednom iza njih nešto počelo da pršti; a kad su se okrenuli, videli su da se čitava zadnja zasuta strana šupljine ruši. Pomislili su da će čitava džinovska ruševina pasti, i brzo su pobegli. Ali kako ona nije padala, polako su se vratili, i taman hteli da uđu da provere štetu, kad iz šupljine iziđe - čovek na konju, i to Ibrahim Mamur. Zaprepašćeni, oni su ustuknuli, i on je iskoristio priliku i u galopu odjurio. AH Jakub se brzo pribrao, zgrabio prvu najbolju pušku, izvukao iz rupe drugog Lindzejevog konja i pojurio za beguncem, pošto je prethodno bez uspeha dva puta na njega opalio.Čudnovata priča! Skoro mi je bilo teško da u nju poverujem. Ali kad smo ušli u rupu, našli smo dokaz da je priča istinita. Prvi moj pogled pao je na mesto gde smo ostavili omot sa dragim kamenjem. Nije ga bilo. Nestala su i dva Lindzejeva konja, od kojih je jedan bio njegov lični dobri jahaći konj.- Ah! Oh! Nema ga! - uzviknu Lindzej. - Za njim! Brzo! Yes!On zgrabi trećeg konja, a ja njega za ruku.- Kuda, ser Devide?- Za razbojnikom!- Znate li kuda je krenuo?

- No!- Onda budite ljubazni i ostanite ovde dok se Jakub ne vrati. Od njega ćemo moći nešto pobliže saznati.•- Šta je ovo, sidi? - reče odjednom Halef i pruži nai listić hartije.•- Gde si ovo našao?- Bilo je prilepljeno za konja.•- Zaista, hartija je bila još sluzava. Bila je prile-Pljena konju na čelo, a na njoj je pisalo turski: »Ja sam21 OdBagdada do Stambola 321osluškivao i sve sam čuo.« Bezobraznik. Ovde u rupi Ibrahim sigurno nije imao vremena da ovo napiše; to je morao učiniti pre.Sada smo pregledali zadnji zid i sve nam se razjasnilo. Ovaj hodnik, naime, nije se sam obrušio, nego je bio namerno zasut. Preko čitave njegove širine bile su postavljene daske, i na njih što prirodnije naslagan krš. Dole na podu sloj je bio debeo oko deset stopa, ali gore pod tavanicom jedva jednu stopu. Tamo su se verovatno nalazile rupice kroz koje se mogao osmatrati čitav prostor i osluškivati sve što se govori.Za tu zgodu je Ibrahim Mamur znao verovatno još od vremena svoga oca. Valjda je primetio da sam mu po-begao, pa je pohitao ovim hodnikom da nas osluškuje. Čim su kod dragog kamenja ostala dvojica stražara, on je probio gornji tanki sloj krša, a nepromišljeno bekstvo stražara mu je omogućilo da bez borbe pobegne sa blagom i konjem. Zaista opasan razbojnik!Englez je sedlao svoje konje.- Taj posao je nepotreban! - dobacih mu ja.- O, no! Vrlo je potreban!- Pa večeras više ne možete poći za njim.- Ali hoću da pođem!- Noću? Zar ne vidite da se smračuje?- Hm! Yes! Ali će pobeći.- To ćemo videti!Tada nam pristupi kodžabaša.- Smem li, efendijo, da ti nešto predložim?- Govori!- Razbojnik je sigurno umakao u planinu, kuda ne možete za njim. Ali moji ljudi znaju svaku stazu odavde do mora. Da li da ih pošaljem?- Da, efendijo, pošalji ih. Bogato ćemo te nagraditi-- Kuda da ih pošaljem?- U sve luke iz kojih bi mogao pobeći lađom.- Dakle: u Tripolis, Bejrut, Saidu, Zor i Aku.- Da, u tih pet mesta, jer razbojnik neće ostati ^ zemlji. Moraš li svoje ljude snabdeti pismima?322__ Moram.- Onda požuri da ih napišeš, a svoje ljude pošalji ovamo da im damo novaca za put.- Dobiće oni od mene koliko im bude potrebno. Možete mi to posle vratiti. Od vas bi tražili više.Poštenjak je brzo otišao u grad. Mi smo ostali. Nismo imali drugog posla nego da razgledamo hodnik kojim je Ibrahim izbio. Ponovo smo zapalili svetiljke, sluge ostavili kod stvari, i popeli se preko krša.Ovaj hodnik je bio iste dužine kao onaj koji smo poslednji pretražili i vodio je do iste raskrsnice sa koje smo Halef i ja izišli na dvostruki stub. Stvar je bila vrlo jednostavna, ali nezgodna za nas.Posle nepunog časa vratio se kodžabaša sa četvoricom konjanika. Već ih je bio snabdeo namirnicama i novcem, ali je Lindzej svakome dao bakšiš, kojim su mogli biti zadovoljni. Zatim su odjahali.Tek kasno uveče čuli smo napolju topot umornog konja. Kad smo izišli na izlaz, videli smo da je to Jakub Afara. Sjahao je, pustio konja, ušao i bez reci se spustio na zemlju. Nismo ga ništa pitali dok nije sam počeo:- Alah me napustio! Pomutio mi je pamet!- Alah ne napušta dobre ljude! - uteših ga ja. - Još ćemo ga uhvatiti. Već smo poslali glasnike u Tripo-*is, Bejrut, Saidu, Zor i Aku.- Hvala vam! Samo, to ne bi bilo potrebno da me nVje Alah napustio. Ta ja sam ga već bio stigao!- Gde?- Gore, s one strane sela Džead. On je ovde na br-zlnu uzeo slabijeg konja, a ja sam jahao konja engleskogndije. On je bio mnogo bolji od njegovog, pa sam mu se sve više približavao, iako je on bio daleko odmakao.urih smo galopom ka severu i prohujali kroz Džead.10 sam mu se toliko približio da bih ga lako uhvatio rukom...- Zašto nisi pucao?tJ s ~~ ^sam mogao. Obe cevi bio sam već ispraznio, vorne gnevu osećao sam se dvostruko jak. Hteo sam da21-

323

ga zgrabim u galopu i strgnem s konja. Tada smo stigli do gustih oraha koji rastu kraj puta. On je skliznuo s konja, zabacio zavežljaj na rame i pobegao pod drveće. Na konju ga nisam mogao pratiti. Zato sam i ja skočio s konja. Daleko sam ga terao. Ali on je trčao brže od mene. Trčao je u luku i vratio se na mesto gde su stajali konji. Stigao je tamo pre mene, uzjahao Englezovog konja, a meni ostavio slabijeg.- Šteta! Sad više nisi mogao da ga stigneš.- Pokušao sam, ali nisam mogao. Spustila se i noć! Zato sam se vratio. Raspitao sam se u selu kako se to mesto zove, i, evo me ovde. Dabogda Alah svaki kamen koji mi je ukrao pretvorio u kamen njegovih gorkih jada!Poštenjak je stvarno zaslužio sažaljenje. Po drugi put je izgubio imovinu koju je već imao u rukama. Ja sam bio ubeđen da će Ibrahim Mamur odjahati u Tripolis, jer je pošao putem preko Džeada. Pošto smo mogli krenuti u poteru tek sutradan ujutro, to ga nismo mogli stići pre Tripolisa.Ljući od Jakuba bio je Lindzej. Vrlo ga je ozlojedilo što je razbojnik цгео njegovog najboljeg konja.- Treba ga obesiti! Well! - reče on.- Koga? Onog koji je uzeo vašeg konja? - upitah ja.- Yes! Nego koga?- Onda morate obesiti našeg dobrog Jakuba Afaru! -r- Afaru? Njega? Zašto?- Pa on ga je najpre uzeo. Samo ga je mangup prevario i dočepao se tog konja.- Ah! Oh! Kako to? Pričajte!Ispričao sam mu sve kako se desilo. Ali umesto da stvar ublažim, sipao sam ulje na vatru. On napravi lice kakvo nikad kod njega nisam video, i uzviknu u najvećoj ljutnji:- Tako je to bilo? Strašno! Užasno! Jahati na dobrom konju i ne uhvatiti ga! Još mu dopustiti da ga prevari za tog konja!324Jakub je po Lindzejevom izrazu lica poznao da je govor o njemu i mogao je zaključiti o čemu je reč.- Kupicu mu drugog konja - reče on.- Šta hoće? - upita Englez.- Hoće da vam kupi drugog konja.- On! Meni! Devidu Lindzeju? Konja? Ah! Sve bolje! Najpre se ljutim što se lopov dočepao najboljeg konja, onda se ljutim što ga ovaj nije uhvatio, a sad se ljutim što hoće Devidu Lindzeju pokloniti konja! Bedna zemlja! Ja odoh! Idem u Old England! Ovde više nema nijednog pametnog čoveka.To se i meni činilo. Nismo imali šta pametnije da radimo nego da legnemo, da bismo sutradan bili odmorni za polazak.Lindzej je zamolio kodžabašu da mu najmi jednog čoveka sa dva konja, što je ovaj obećao. Zatim smo legli.Brzo posle ponoći probudio nas je neki glas. Napolju je stajao kodžabaša sa čovekom i najmljenim konjima. Ustali smo. Jakub je nagradio poštenog službenika za njegove izdatke i za njegov trud, i zatim smo krenuli sa ne baš najboljim uspomenama iz Balbeka.Još dok smo se pripremali počelo je da sviće, pa smo mogli videti oko sebe. Čim smo ostavili zelenu ravnicu Balbeka, put nas je poveo kroz drugu jednu neplodnu ravnicu, u kojoj je ipak bilo nekoliko lepih vinograda, a na njihovim ogradama videli su se crveni cvetovi šipurka, i beli cvetovi gloga. Najzad smo stigli u selo Džead.Ovde smo se raspitali i saznali da noćas u selu nije prenoćio nijedan stranac, ali da je jedan seljak, na povratku iz Ate, sreo usamljenog jahača koji je išao u tom pravcu. U Ati su nas obavestili da je jedan jahač ovuda zaista prošao, i da je iznajmio pouzdanog čoveka koji ^ ga najkraćim putem odvesti u Tripolis.I mi smo najmili takvog vodiča i odmah produžili Put. Jahali smo, stalno se raspitujući za begunca, uz istočnu padinu Libanona, i onda zapadnom padinom na-325niže bez predaha i odmora. Samo smo se noću malo odmarali. Ja sam svoj put preko najpoznatije planine hri-Šćanskog sveta sasvim drukčije zamišljao. Nisam mogao čak ni da svratim u čuvene kedrove šume.Najzad je pred nama zablistalo divno plavetnilo Sredozemnog mora, i dole, u podnožju planine, na obali, ukazao se grad Tripolis. Grad je malo uvučen u kopno, a na obali leži samo predgrađe ili luka El Mina. Između predgrađa i grada nalaze se mirisne bašte, pojačavajući lep utisak što ga ostavlja unutrašnjost grada. Približu-jući se gradu videli smo kako jedan mali jedrenjak upravo napušta pristanište. Da nismo već zakasnili? Da "Ibrahim Mamur nije na toj lađici? Gonili smo konje i jurili na-pred u luku. Tamo sam uzeo durbin i uperio ga na brod. Bio je dovoljno blizu i ja sam još mogao da razlikujem lica ljudi koji su bili okrenuti luci. Da, na palubi je stajao on. Dobro sam uočio crte njegovog lica i Ijutito sam tapkao nogama. Pored mene je stajao prljavi turski mornar.- Kakav je ono brod? - upitah ga.- Mašalah! Jedrenjak - odgovori on i s mornarskim prezirom mi okrenu leđa.Nešto po strani je stajao stari limandar1. Videlo se da je to po znački koju je nosio. I njemu sam uputio isto pitanje i saznao da je to »Buteza«, jedrenjak iz Mar* selja.

- A kuda plovi?- U Stambol.- Ima li uskoro i druga neka lađa u tom pravcu?- Nema.Eto, tu smo. Sad smo se našli na obali. Šta da radimo? Englez je psovao na engleskom, a Irci su mu pomagali. Jakub je psovao na turskom, i ja bih mu rado pomogao. Ali kakvu bi korist imali?- Mi moramo u Bejrut - predložih ja. - Tamo ćemo sigurno naći brod za Stambol.1 lučki kapetan (turski).326- Misliš li da ćemo naći? - upita Jakub Afara.- Uveren sam.- Ali ti si hteo u Jerusalim!- Doći će vreme i za to. Ne mogu da se smirim dok ne saznam da li je tvoje drago kamenje izgubljeno ili nije.Halef, moj mali hadžija, upitao me je da li ću ga povesti sa sobom. To se samo po sebi razumelo. A da nas ni Lindzej neće pustiti da sami putujemo, i to je bilo sigurno. Jakub je isplatio vodiča i vlasnika konja. Isto je učinio i Englez. Uzeli smo druge vodiče i iznajmili druge konje, i, sutradan, naša mala povorka je krenula.Kad smo stigli u Bejrut, saznali smo da u luci leži američka škuna koja će isploviti za Stambol. Razgledali smo taj brod. Trup mu je bio vitak i oštar, i bio je dobro opremljen. Bio je to dobar jedrenjak, kome smo se mogli poveriti, ako nas ne bude bilo strah od talasa koji će ga katkad prelivati. Porazgovarali smo s kapetanom i, po-godili se.Do viđenja, do viđenja, gordi Libanone! Ovoga puta morao sam bez zadržavanja proći pored tebe. Videću te drugi put!U STAMBOLUDvojica su sedela u jednoj sobi hotela »Pešta« u Peri, pili odlično crno vino koje im je točio gostioničar, gospo-din Totfaluši, pušili lule, i, izgleda, užasno se dosađivali.Nisu baš bili nalickani i uglačani. Jedan je nosio visoke, jake čizme od juhta1, mrke čakšire, mrki kaput, Исе mu je bilo opaljeno suncem, a i ruke su mu takođemrke, beduinske. Drugi je bio sav u sivom, izuzevvrsta kože.327nosa, koji se isticao trajnim rumenilom. Pili su i pušili pušili i pili u dubokom ćutanju. Je li to stvarno bila dosada? Ili su možda mozgali o velikim svetskim pitanjima, za koja, srećom, ljudski jezik nema pogodnog izraza.Očigledno je ovo bilo u pitanju, jer odjednom sivi otvori usta, mrdnu nosom i zatvori oči. Nije više mogao da odoli. Jedna od njegovih krupnih misli se oslobodila i otcepila u pobednički izgovorenim recima:- Šta vi mislite, master, o Istočnom pitanju?- Da ga ne treba završavati upitnikom već znakom čuđenja - odgovori mrki.Sivi je opet zatvorio usta, razrogačio oči i napravio izraz lica kao da mora progutati čitav tom mudrih izreka povezan u svinjsku kožu.Sivi je bio ser Devid Lindzej, a mrki sam bio ja. Nikad se nisam strasno bavio politikom, a u Istočno pitanje se ništa nisam razumeo. Ko ga bude razumeo, taj neka ga i rešava.Tako smo sedeli gore u sobi, a dole, u zalivu Zlatni rog ležala je »Buteza«. Uvukla je krila i dopustila da je vežu lancem. Ali pre toga dobro je jedrila i pokazala se ravna našoj američkoj škuni, jer je ceo dan pre nas stigla u Stambol.Kad smo se iskrcali, moji prvi koraci bili su upućeni »Butezi«. Kapetan me je primio ljubazno, kao što to uvek Francuzi čine.- Želite li da razgledate moj brod? - upita me on.- Ne, kapetane! - odgovorili. - Želim da se raspitam za jednog vašeg putnika.- Stojim vam na usluzi.- U Tripolisu se u vaš brod ukrcao jedan čo-rek...- Jeste, jedan jedini.- Smem li vas upitati pod kojim imenom se ukrcao?- Ah, vi ste iz policije?- Nisam. Ja sam običan čovek, a putnik za koga pitam ukrao je u Damasku jednom mom prijatelju drago328kamenje od velike vrednosti. Pošli smo za njim, ali smo u Tripoli5 stigli kad ste vi upravo bili isplovili. Tek smo iz Bejruta mogli da krenemo za vama. Eto, to su razlozi zbog kojih sam vas posetio.Kapetan vrlo zamišljeno protrlja bradu.- Žao mi je vašeg prijatelja iz svega srca, ali ne znam da li ću vam moći biti od koristi, ma koliko to želeo.- Je li se taj putnik odmah iskrcao?

- Odmah. Ah, sad se sećam da je pozvao hamala1 na palubu da mu ponese stvari. Nije ih imao mnogo. Samo jedan paket. Ja bih tog hamala prepoznao. Putnik se prijavio pod imenom Afrak ben Hulam.- To je lažno ime!- Verovatno. Navratite još jedanput na brod. Dajem vam reč da ću razgovarati sa hamalom, kad ga sretnem.Vratio sam se. Drugovi su me čekali na obali. Jakub Afara je hteo da nas odvede u kuću svog brata. Ni Lindzej ni ja nismo nameravali da primimo njegovo gostoprimstvo, ali smo mogli da ga posetimo.Veliki trgovac Maflaj stanovao je blizu Jeni-džamije, nove džamije, i po spoljašnosti njegove kuće nije se moglo zaključiti koliko je bogat. Nismo se ni predstavili, a odveli su nas u selamlik gde je, posle kraćeg čekanja, došao i domaćin.Bio je, činilo se, malo iznenađen našim brojem, ali kad je poznao svog brata, zaboravio je svoje muslimansko dostojanstvo i pritrčao da ga zagrli.- Mašalah, brate moj! Poklanja li Alah istinsku sve-mojim očima?- Pravo vidiš, brate moj.- Onda neka Alah blagoslovi tvoj ulazak u ovu *uću, i ulazak tvojih prijatelja.- Da, ovi ljudi su moji prijatelji.•- Jesi li poslovno došao u Stambol?nosač.329- Nisam. Ali o tome ćemo razgovarati kasnije. Da li je Išla, sin tvoga srca, u Stambolu ili na putu?te- Ovde je. Njegova duša će se radovati kad vidi tvoje lice.- Radovaće se i nečem drugom. Pozovi ga!Prošlo je nekoliko minuta dok se Maflaj vratio. Doveo je Išla ben Maflaja, a ja sam se malo povukao u stranu. Mladić je zagrlio svog strica, a zatim se ogledao unaokolo. Prvi pogled mu je pao na Halefa, i odmah ga je poznao.- Alahu! Hadži Halefe Omar-ago, jesi li to ti? Otkuda ti u Stambolu? - uzviknu on iznenađeno. - Budi mi dobrodošao, slugo i zaštitnice moga prijatelja! Jesi li se od njega rastavio?- Nisam.- Znači, i on je u Stambolu?- Jeste.- Zašto nije došao s tobom?- Okreni se!Išla se okrenu, i u narednom trenutku već je visio o mome vratu.- Ne znaš, efendijo, kakvu si mi radost priredio! Pogledaj ovog čoveka, oče! Ovo je Kara ben Nemzi-efen-dija o kome sam ti pričao, a ovo je Hadži Halef Omar-aga, njegov prijatelj i sluga.Sad je nastao prizor na koji se čak zasijalo i Engle-zovo oko. Sluge su morale skakati da donesu lule i kafu. .Maflaj i Išla odmah su zatvorili svoj dućan da bi se sasvim nama posvetili. Uskoro smo raspričani sedeli na jastucima.- A kako si se ti upoznao s efendijom, striče? • upita Išla ben Maflaj.- On je bio moj gost u Damasku. Sreli smo se u pustinji i sprijateljili.- A zašto nam nisi doneo pozdrave od Afraka Hulama, sina moga strica?- Nisam ti mogao doneti pozdrave, ali vesti za tebe.330__Vesti, a ne pozdrave. Ja to ne razumem.__Stigao je meni neki Afrak ben Hulam, ali nijebio onaj pravi. *- Alah il Alati! Kako je to moguće? Dali smo mu pismo. Zar ti ga nije predao?- Predao je, i primio sam ga po vašoj želji. Dao sam mu mesto u svojoj kući i u svome srcu, ali on je bio nezahvalan i ukrao mi je drago kamenje u vrednosti mnogo kesa dukata,.Dvojica rođaka zanemeli su na ovu vest, koja ih je zaprepastila. Zatim je otac skočio na noge i uzviknuo:- Varaš se! T ako nešto neće učiniti čovek kome u žilama teče krv naiših otaca!- Slažem se s tobom - odgovori Jakub. - Onaj koji mi je predao pisma i predstavio se kao Afrak ben Hulam bio je strar^ac.- Valjda ne misliš da bih ja strancu dao takva pisma?- Ipak je to bio stranac. Ranije se zvao Davud Arafim, posle je uzso ime Ibrahim Mamur, a sada .. .Sad je Išla sko<čio na noge.- Ibrahim Mamur? Šta kažeš? Gde je? Gde si ga video?- Bio je u rciojoj kući, stanovao je i spavao pod mojim krovom, poverio sam mu blago od milionske vrednosti, a nisam ni slutio da je to Ibrahim Mamur, vaš smrtni neprijatelj!__~~ Alah kerim! Moja duša se kameni! - reče starac.Kakvu je nesreću nanelo moie pismo! Ali kako je on došao do tog pism a?

- Ubio je pr-avog Afraka ben Hulama i oteo mu Pismo. Pošto ga je pročitao, resio je da kao rođak dođe ov l ^a *8Рга2г"и sav moJ dućan. Moram da zahvalimom effndiji što mu to nije pošlo za rukom. ~~ Sta si radio s njim??okeSao n«-m je i mi smo ga gonili. Stigao je JUČC francuskim brodom, a mi smo ga stigli331- Odmah ću se raspitati kod Francuza - reče Išla i diže se.- Nije potrebno - rekoh ja. - Ja sam već bio tamo. Lopov je napustio brod, ali mi je kapetan obećao da će mi pomoći. \ ,- Nemojte onda da mučite naše duše, već ispričajte sve kako se desilo - zamoli Maflaj.Njegov brat se odazvao tome zahtevu i opširno ispričao ceo događaj, koji je izazvao najveće zaprepašćenje. Maflaj je hteo da od™iah ode kadiji i svim višim sudi-jama. Hteo je da zločinca traži po čitavom Stambolu. Šetao je gore-dole po selamliku kao lav koji očekuje neprijatelja.Išla je bio veoma uzbuđen. Kad je ljuta krv počela mirnije da teče kroz žile, vratila mu se moć rasuđivanja, koja je bila potrebna u ovom trenutku.Ja sam im savetovao da se zasad ne obraćamo policiji. Hteo sam da vidim da li neko od nas neće uspeti da otkrije trag zločincu. S ovim su se složili.Kad sam s Halefom i Englezom hteo da krenem, Maflaj i Išla nikako nas nisu puštali. Tražili su da za ćelo vreme boravka u Stambolu budemo njihovi gosti. Ponudili su nam posebnu kuću u bašti, i mi smo morali pristati, da ih ne bismo neoprostivo uvredili.Kuća se nalazila pozadi u bašti. Odaje su bile na turski način vrlo dobro nameštene, i mi smo mogli, odvojeni od drugih, živeti tamo po svom ukusu, neometani istočnjačkim običajima. Imali smo vremena da se čestito odmorimo i da se dogovorimo na koji način bismo mogli ući zločincu u trag. To je bio vrlo težak .zadatak u Stambolu, gde se pojedinac lako izgubi u gomili. Nije nam preostalo ništa drugo nego da se pouzdamo u slučaj, i da marljivo pretražujemo sve delove grada. Izgledalo je da nas služi sreća, jer nas je već trećeg dana po našem dolasku posetio hamal i rekao nam da je sreo kapetana broda koji ga je uputio k nama. Upitao sam ga za putnika čiji je prtljag nosio sa broda ovog kapetana i saznao sam da je ovaj otišao u.332neku kuću u velikoj Pera-ulici. Nosač je tvrdio da se još dobro seća te kuće i ponudio se da me tamo odvede. Da-bome odmah sam prihvatio ponudu.U toj kući je stanovao kitak1 koji se zaista tačno setio da je određenog dana k njemu navratio neki čovek i raspitivao se za stan. Išao je s njim po gradu i pokazivao mu razne kuće, ali strancu nijedan od pokazanih stanova nije odgovarao. Isplatio je agenta, i oni su se razišli. To je bilo sve.Jeste, to je bilo sve što sam mogao saznati. Ali zato-sam pri povratku kući doživeo vrlo interesantan susret, koji kao da je trebalo da mi nadoknadi raniji neuspeh.Ušao sam, naime, u neku kafanu, da naručim solju kafe i lulu. Kad sam seo na minderluk, čuo sam kako je neko povikao na nemačkom jeziku.- Ura! Je li moguće ili nije? Jeste li to stvarno vi, ili je to neko drugi?Ja se okrenuh govorniku i ugledah lice gusto obraslo bradom, koje mi je izgledalo poznato, ali se nisam mogao odmah setiti gde sam ga video.- Jeste li to vi mene zvali? - upitah čoveka.- Jesam, nego koga? Zar me više ne poznajete?- Poznajem vas, ali vas molim da malo pomognete mome sećanju.- Zar ste zaboravili Hamsad al Džerbaja, koji vam je tamo gore na Nilu pevao pesmu, a posle toga ...Ja ga odmah prekidoh:- Ah, tačno! Zbunila me je vaša velika brada. Zdravo, zemljače! Sedite pored mene. Ili možda nemate vremena?- Imam ga napretek, ako biste bili ljubazni i platili i meni kafu. Ja sam, naime, kako se to kaže, mala »švorc«.Seo je pored mene i mi smo se mogli razgovarati na nemačkom bez brige da li će nas koji od prisutnih; muslimana razumeti.1 agent.333-- Dakle, vi ste malo »švorc«? - upitah ja. __pj-jčaj te mi kako ste živeli u međuvremenu od našeg rastanka.- Kako sam živeo? Slabo! Time je sve rečeno. Onaj Išla ben Maflaj koga sam služio oterao me je, jer je mislio da mu više nisam potreban. Tako sam došao u Alek-sandriju, a onda s nekim Grkom u Kandiju, i offuda, kao polumornar, u Stambol, gde sam se ustoličio.- U kakvoj funkciji?- Kao posrednik za svašta, kao vodič po gradu, kao trčkaralo i ispomočni radnik za sve čime se može zaraditi novac. Ali ljudima ne treba posrednik. Oni sami trče po gradu, i nikome ne treba ispomoć. I tako ja še-tam i gladujem, a creva mi krče. Nadam se da ćete se vi pobrinuti za mene, gospodine zemljače. Valjda se sećate

kako sam vam onda bio pri ruci pri onoj vašoj pustolovini!- Videćemo! Zašto se niste bar jednom obratili Išla ben Maflaju? Ta on živi u Stambolu.- Hvala lepo! Neću da čujem za njega. On me je uvredio. Dirnuo je u moju čast. Neće imati zadovoljstvo da me vidi kod sebe!- Ja stanujem kod njega - primetih ja.- O, to je neprijatno, jer onda vas ne mogu po setiti.- Pa vi ćete posetiti mene, a nećete njega.- Ako! Neću da stavim nogu u njegovu kuću nipošto. Ali bilo bi mi milo da vam nekako budem na usluzi.- To možete. Sećate li se još onog Ibrahima Ma-mura, kome smo oteli devojku?- Vrlo dobro. On se stvarno zvao Davud Arafim/ i kidnuo nam je.- On je ovde u Stambolu, i ja ga tražim.- Znam vrlo dobro da je ovde. Video sam ga.- Ah, gde?- Gore u Dimitriji. Tamo sam ga sreo, a on me nije poznao.334Znao sam da Dimitrija, pored nekih drugih, spada najozloglašenije delove grada. Upitah ga zato: _~ Da li se često tamo krećete?- Vrlo često, jer tamo stanujem.Sad sam saznao dosta. Ovaj berberin iz Jiterboga se ugnezdio među grčkim ološem, najjadnijim delom stanibolskog stanovništva. U toj četvrti kriju se zločinci isto onako kao n ozloglašenim četvrtima Njujorka i Lon-dona. Uveče je opasno tamo se pokazati na ulici. Čak i po danu tamo su otvorene jazbine u kojima porok slavi svoje orgije, ili u najgadnijim bolestima proklinje svoj život.- U Dimitriji stanujete? - upitah ga zato. - Zar niste mogli naći stan na drugom mestu?- Mogao sam, ali u Dimitriji je sasvim lepo. Naročito kad čovek ima novca da uživa u toj lepoti.- Jeste li možda pratili Ibrahima Mamura kad ste ga sreli? Mnogo mi je stalo da saznam gde stanuje.- Nisam ga pratio. Bio sam zadovoljan što me nije primetio. Ali ja znam kuću iz koje je došao, i ja ću se jednom tamo raspitati o njemu.- Ne biste li možda hteli da mi tu kuću odmah pokažete?- Hoću, kako da ne?Platio sam za njega i za sebe. Zatim sam u blizini najjnio dva konja i mi smo projahali kroz Peru i Tepe Baši, gore do u Dimitriju.Kažu da su Kopenhagen, Drezden, Napulj i Stambol četiri najlepša grada u Evropi. Nemam razloga da tvrdim suprotno. Ali kad je reč o Stambolu, moram da nagla-Slln da ov&j grad izgleda lep samo kad se gleda spolja, Zlatnog roga. Ali čim se kroči u grad, čovek se razo-Sada se sećam onog engleskog lorda o kome se ц "a Je svojom parnom jahtom posetio Stambol, ali na e П^е naPuštao svoj brodić. Vozio se od Rodosta ZlafeyernoJ obali Mramornog mora do Stambola, ušao u i pj .rog i njime do Ejuba i Sutlidže, zatim se vratio huo jlcJ.®osforom do ulaza u Crno more, pa onda kre-alje, zadovoljan i uveren da je na ovaj način sa-335čuvao dobar utisak o celokupnom Stambolu, koji bi sebi pokvario da se upustio u razgledanje njegovih ružnih pojedinosti.Kad uđete u grad, naći ćete se u uzanim, krivudavirn, džombastim sokacima i uličicama, koje su daleko od toga da budu ulice. Vrlo retko su popločane. Kuće su uglavnom građene od drveta i okrenute ulicama svojim pustim zabatima bez prozora. Na svakom koraku naići ćete na jednog od onih ružnih čupavih pasa koji ovde vrše komunalnu službu. Zbog uskih prolaza morate svakog časa očekivati da vas neki nosač, konj, magarac ili drugi neki prolaznik u obliku životinje ili čoveka otera u biato.Tako je bilo i s nama na našem putu u Dimitriju. Ulice su bile zaprljane ostacima koje su bacali trgovci ribom, mesom, voćem i povrćem. Kore lubenica su u ogromnim količinama trunule na zemlji. Pored mesarnica nalazile su se smrdljive lokve krvi. Leševi pasa, mačaka i pacova, otkinuti komadi palih konja ispuštali su užasan smrad. Lešinari i psi bili su jedina bića koja su se starala o popravljanju ovog nesnosnog stanja. Jedva smo izmicali hainalima koji su zapuštenim ulicama vukli veliko kamenje, daske i balvane. A kad bismo sreli natovarenog magarca, debelog muslimana na konju, ili ženska kola sa volovskom zapregom, bila je potrebna prava veština da prođemo mimo njih a da nas ne zgnječe. Tako smo najzad stigli u Dimitriju. Ovde smo sjahali i vratili konje sopstvenicima. Zatim mi je moj poznanik iz Jiterboga pokazao svoj stan. Nalazio se u zadnjem delu polusrašene kolibe i više bio nalik kozjoj staji nego ljudskom prebivalištu. Vrata su bila načinjena od nekoliko slepljenih komada kartona, prozor je bio samo rupa u zidu, a od sudova i kućnih potreba nije bilo ničega sem jednog krčaga za vodu bez drške, nad čijim je otvorom pauk krstaš tkao svoju mrežu, i komad pocepanog jedra, koji mu je služio kao otoman i ležaj.Bacio sam pogled na ovu bedu od stana i opet s njim izišao na ulicu. Odveo me je u jednu kuću, čija spolja-336šnjost već nije obećavala ništa dobro, a čija unutrašnjost je ovu slutnju potpuno potvrdila. Bila je to jedna od

onih grčkih krčmi ili kafana u kojima je vrednost jednog ljudskog života ravna nuli, i čije se ljudstvo i posetioci po svome životu i zvanju ne mogu opisati.Ne zadržavajući se u prednjoj odaji, berberin me odvede u zadnju sobu, gde su se igrale karte, i - pušio opijum. Pušači su ležali u na j razlici ti j im fazama opijenosti na dugačkoj i uzanoj slamnoj postelji koja se prostirala duž dva sobna zida. Neki starac upravo se majao oko paljenji otrova. Njegov kao skelet mršavi stas uspravio se od požude. Ugašene oči zasvetlucale su od iščekivanja, a ruke su mu drhtale. Ostavljao je užasan utisak. Pored njega je ležao dvadesetogodišnji mladić u pijanom snu. Smeškao se kao da se nalazi u sedmom raju Muha-medovom. I on je već pao u šake satani opijumu, koji nikoga više ne pušta iz svojih kandži. Malo dalje se savijao suvi dugački Dalmatinac u najdubljoj opijenosti, a nedaleko od njega kezila se odvratna njuška propalog derviša koji je napustio svoju tekiju1, i došao u ovu jazbinu da svoju životnu snagu žrtvuje luđačkim slikama varljive narkoze.- Pušite li možda i vi? - upitah pun slutnje svoga vodiča.- Pušim, - odgovori on - ali tek odnedavno.- Zaboga, onda još ima vremena da se toga okanite! Zar ne znate kako je podmuklo i satansko dejstvo ovog otrova?- Satansko? Hm! Izgleda da se vi u ovo ne razu-mete. Naprotiv, njegovo dejstvo je rajsko. Hoćete li da pokušate?- Ne pada mi ni na pamet! Šta se ovde može popiti?- Vino. Ja ću naručiti, a drugo je vaša stvar.Doneli su nam gusto crno grčko vino, neshvatljivo slabog ukusa kad čovek zna kako je ukusno krupnozrno grčko grožđe. Dakle, ovo li je kuća u koju svraća Ibra-1 derviš - muslimanski kaluđer, tekija - muslimanski manastir. 22 Od Bagdada do Stambola 7-37him Mamur! Raspitao sam se za njega kod gostioničara. Ali, pošto iz opreznosti nisam smeo pomenuti njegovo ime - a nisam ni znao pod kojim imenom je ovde poznat - moja raspitivanja su ostala uzaludna.Stoga sam zamolio berberina da drži oči otvorene i da mi odmah javi čim ga nađe. Snabdeo sam ga s nešto novca i oprostio se od njega, ali nisam još ni izišao iz one žalosne jazbine, a on je već seo s kockarima da ga izgubi u igri, a ostatak verovatno popuši u opijumu. On je za mene bio izgubljen i telom i dušom, ali sam otišao s čvrstom namerom da ga, ako mognem, odvratim s opasnog puta kojim je krenuo.Sutradan je bio petak, i Išla koji je imao posla u Peri, pozvao me je da ga pratim. Pri povratku, došli smo, u blizini zdanja ruskog poslanstva, do neke zgrade nalik na džamiju, koja je od ulice bila odvojena rešetkastom ogradom. Išla se zaustavio i upitao:- Jesi li kada video hora-tepere1, efendijo?- Jesam, ali ne ovde u Stambolu.- Ovo je njihova tekija, i upravo sada je čas njihove službe. Hoćeš li da uđemo?Odgovorio sam potvrdno i mi smo ušli kroz širom otvorena rešetkasta vrata u dvorište popločano velikim mramornim pločama. Levo od dvorišta bila je ograda groblja. Kroz rešetke ograde videlo se u senci visokih tamnih čempresa mnogo belog nadgrobnog kamenja s isklesanim turbanima na vrhu. Na jednoj strani ovih kamenova bilo je urezano ime pokojnika i izreka iz ko-rana. Veliki broj turskih žena izabralo je ovo groblje za popodnevnu šetnju, i kuda god pogledali, belasali su se kroz granje njihovi beli velovi i šarene feredže.Pozadinu dvorišta zauzimao je okrugli paviljon pokriven kubetom, a s desne strane bila je tekija, jedno-spratna, takođe kubetom nadsvođena zgrada, zadnjom stranom okrenuta ulici.Hora-teperi - »oni koji igraju« = derviši igrači.338Nasred dvorišta rastao je visok, do vrha bršljanom obrastao čempres. Dvorište je bilo puno ljudi koji su se svi gurali prema paviljonu, ali Išla me je najpre odveo u tekiju da mi pokaže unutrašnjost turskog derviškog manastira.Derviš je persijska reč i znači siromah. Arapska reč za to je fakir. Dervišom se naziva svaki pripadnik vergkog muslimanskog reda. Ovakvih redova ima vrlo mnogo, ali njihovi pripadnici ne polažu zavet; zavet siromaštva, čednosti i poslušnosti oni ne poznaju. Tekije su većinom bogate zemljištem, novcem i ostalim prihodima. Tursko sve-štenstvo uopšte ne živi oskudno. Pripadnici verskih redova su većinom oženjeni i bave se - jelom, pićem, spavanjem, kockanjem, pušenjem i dangubijenjem. U ranije vreme derviši su imali neobičan verski i politički značaj, ali sada je njihov ugled opao i samo im svetina još ukazuje neku vrstu poštovanja. Zato su oni izumeli razne veštine kojima sebi daju izgled verskih zanesenjaka ili mađioničara. Oni izvode razne čarolije, ludorije i komedije, pri čemu prikazuju razne igre uz pratnju jezivog pevanja.Kad smo ušli u tekiju, našli smo se u visokom i hladnom predvorju koje je zauzimalo čitavu širinu zgrade. Odavde se pod pravim uglom pružao hodnik ćelom dužinom tekije. U taj hodnik su se otvarale ćelije derviša, a njihovi prozori su gledali u dvorište. Vrata nije bilo i tako se iz hodnika moglo zaviriti u ćelije. Bile su veoma jednostavno nameštene uzanim jastucima duž zidova. Na ovim jastucima sedeli su derviši sa svojim šiljatim ka-pama u obliku fišeka, istim onakvim kakve u našim cirkusima nose klovnovi. Neki su pušili, drugi su se doteri-

vali za predstojeću igru, a treći su sedeli nepomično, udubljeni u sebe, kao kipovi.Odavde smo se uputili prema paviljonu, gde smo najpre ušli u četvorougaonu manju dvoranu, a iz nje u veliku osmougaonu glavnu dvoranu. Tavanica je bila u obliku kubeta koje su nosili vitki stubovi, a na pozadinskom zidu nalazio se niz velikih otvorenih prozora. Parketni22*339pod je bio uglačan kao ogledalo. Duž svih osam zidova dvorane redala su se dva reda loža, jedan dole a drugi uzdignut do polovine zidova. Nekoliko gornjih loža, određenih za ženske posetioce, bilo je pregrađeno pozlaće-nim rešetkama. Jedna loža u gornjem redu bila je određena za muzički hor. Sve ove gornje lože bile su zauzete, i mi smo se smestili u jednu donju.Komedija od službe božje otpočela je.Kroz glavna vrata ušlo je tridesetak derviša na čelu sa svojim starešinom. Ovaj je bio starac sede brade, u dugom crnom kaputu. Ostali su bili odeveni u mrke rize, a svi su na glavi imali visoku kupastu kapu. Koračali su polako i dostojanstveno i triput obišli sobu, a onda čuč-nuli: starešina preko puta od ulaza, a ostali desno i levo od njega u dva polukruga. Tada je muzika počela da svira, disharmonija te muzike parala je moje uši, i uz to se orilo pevanje, koje bi, po recima nemačkog pesnika, »omekšalo kamenje i ljude dovelo do ludila«.Na te zvuke derviši su izvodili svakojaka klanjanja i čudne pokrete, delom međusobno, delom prema svome starešini. Ljuljali su se sedeći na prekrštenim nogama zdesna na levo, napred-natrag, uvrtali gornji deo tela kružno na kukovima, izvijali glavama, mahali ćelom dužinom ruku, i lomili pesnicama, pljeskali dlanovima, ba-cali se potrbuške na pod i svojim šiljatim kapama udarali u njega da je sve pljuštalo.Ovaj prvi deo neobične svečanosti trajao je oko pola časa. Zatim je prestala i muzika i pevanje, i derviši su nemo čučali na svojim mestima. Na mene je ova predstava ostavila utisak kao da se nalazim u društvu luđaka. Ali Turci su sve to gledali s velikom predanošću i divljenjem, i bili su, očigledno, veoma uzvišeni duhom.Onda je opet zasvirala muzika, sada brže. Derviši su skočili na noge, odbacili svoje mrke rize i odjednom se pojavili u beloj odeći. Klanjali su se neravnomernom brzinom i dubinom, ponovo prema starešini i međusobno, i zatim otpočeli igru, po kojoj su i nazvani hora-teperi-Ovo, u stvari, nije bila igra, već neka vrsta vrtenja. Svako je stajao na mestu na kome se nalazio i vrteo se lagano oko sebe, stalno stojeći na jednoj nozi. Pri tom su pokatkad ruke skrštali na grudima, katkad ih ispru-žali daleko od sebe, čas napred, čas desno ili levo. Muzika je svirala sve brže, i time je i okretanje derviša, slično okretanju čigre, postajalo sve brže. Najzad je bilo tako brzo da sam morao zatvoriti oči, da mi se od samog gledanja ne bi zavrtelo u glavi. Ovo je trajalo oko pola časa, zatim su jedan za drugim klonuli, i komedija je bila svršena. Njeno dejstvo na mene bilo je takvo da je više ne bih želeo vide ti. Ali drugi gledaoci, koji su u celini pripadali nižim staležima, otišli su veoma zadovoljni.Išla je pogledao u mene i upitao:- Kako ti se svidelo ovo, efendijo!- Samo što mi nije pripala muka! - odgovorih iskreno.- Slažem se s tobom. Ja ne znam da li je prorok naredio takva vežbanja. Isto tako ne znam da li je njegovo učenje uopšte dobro za zemlju i narod Osmanov.- Zar tako govori jedan musliman?- Efendijo, ta moja žena Zenica je hrišćanka! Time mi je okolišno priznao ono što nije otvorenohteo izraziti recima. Dobra žena je, kao »duša kuće«, uspešni nosilac kulture i morala.Dok smo išli preko dvorišta ka izlazu osetih ruku na svome ramenu. Zastadoh i okrenuh se: preda mnom je stajao mladić koji je hitao za mnom, i ja ga odmah poznadoh.- Omare ben Sadeče, otkud ti ovde?- Slava bogu, što mi je poklonio radost da opet vidim sunce tvog obraza. Moja duša čeznula je za tobom mnogo stotina puta otkad sam se morao onako naglo od tebe rastati.Bio je to Omar, sin onog Sadeka koji je mene i Ha-lefa vodio preko Sot Džerida, i tada poginuo od metka Abu en Nasra.341- Otkuda ti u Stambolu i šta radiš ovde? __ upitah ga.- Zar ne vidiš da sam hamal? Hajdemo u neku ka-fanu, sidi, pa ću ti sve ispričati!Išla ben Maflaj je već onda u Egiptu slušao o našoj pustolovini u Tunisu, pa mu je ime Omarovo bilo poznato1. Radovao se što vidi tog mladića i rado je pošao s nama u prvu kafanu uz put.Tu sam saznao da je jahać kamila, koju je tada veći! od Kbilija onako izdajnički prepustio Abu en Nasru, bila brža od one koju je Omar dobio od svojih prijatelja. Pa ipak ga sve do Derne nije izgubio iz vida. Ali tamo se njegova kamila morala okrepiti, i kad je tragom begunca došao u Bomba, ovaj je već uspeo da se priključi hitnoj karavani za Sivu. Omar je, međutim, morao da čeka sle-deću priliku i, sem toga, da svoju kamilu promeni za lošiju, da bi svoticom koju je dobio priđe produžio život. Tri sedmice kasnije pridružio se karavani koja je kroz severnu pustinju Barka i Vadi Džegabib išla za oazu Siva. Stigavši tamo, saznao je tek posle dugog i svestranog traganja i raspitivanja, da je Abu en Nasr otišao prema jezeru El Kerum. Ali kad je Omar stigao na to jezero, nije

mu našao trag, pa je zaključio da je Abu en Nasr krenuo drugim putem, možda južnijim karavan- • skim putem u El Va, Farafer ili Daket. Zato je obišao i ove tri oaze, ali ni tu nije ništa saznao. Tek u Tafi, kuda je najzad krenuo, dokučio je iz nekih vesti da je begunac pod novim imenom nekim nilskim brodom otišao nizvodno. On je onda pretražio sve gradove i sela na obalama Nila, i, sasvim iznuren i iscrpen, stigao u Kairo. Tamo je iznenada na Trgu Mehmeda Alije ugledao Abu en Nasra. Pratio ga je celim bulevarom Mehmeda Alije, ali mu se opet izgubio iz vida. Danju i noću je neumorno lutao po gradu i najzad uspeo da begunca otkrije u luci Bulak, ali u trenutku kad se ovaj ukrcavao u brod koji je polazio na sever. Njega reis-kapetan nije primio1 O tome Karl Maj piše u romanu »Kroz pustinju«.na brod, jer nije imao novca da plati vožnju, niti se mogao na brodu zaposliti.Sav u vatri od Ijutine i osvete, morao je stati i gledati kako mu smrtni neprijatelj ponovo izmiče. Ali mu je neki arapski šeik, kome se izjadao, poklonio konja, da bi kopnenim putem pratio brod. Tako je on jahao preko mnogih naselja ka nilskom rukavcu Rozet, ali je najzad došao do saznanja da je traženi brod verovatno krenuo rukavcem Damijet. On je onda krenuo poprečno preko delte i u Samanudu zaista saznao da je brod ovde pristao i zatim produžio nizvodno. Bio je to siguran trag po kome je on najzad došao u Damijet, gde je prekasno čuo da je begunac na nekom brodu sa žitom otišao u Adaliju.Ostao je sasvim bez sredstava i morao- je radom u luci da zaradi trošak za dalji put, jer ono što je dobio za konja nije bilo dovoljno. Najzad je uspeo da besplatno otputuje na Kipar. Odatle ga je neki ribar prebacio na kopno preko puta od Kipra, a odatle je pešice otišao u Adaliju. Ovde su sva traganja ostala uzaludna. Bilo je prošlo suviše mnogo vremena, a on nije posedovao dovoljno ni sredstava ni iskustva da bi uspešno tragao dalje.Uprkos svemu tome, on nije izgubio istrajnost koju mu je nalagao zakon krvne osvete. Po pravcu kojim je otišao Abu en Nasr zaključio je da ovaj namerava da ode u Stambol, pa je krenuo za njim prosjačeći po Ana-doliji. Takvo putovanje bilo je sporo, vrlo sporo, i on se razboleo u Kutahiji. Napori koje je podneo svalili su ga nekoliko meseci u postelju, i bio je srečan što je našao negu u nekoj tekiji.Tako je tek posle mnogo meseci, za koje vreme sam ja napravio mnogo duži put, stigao u Stambol. Još nije našao siguran trag, ali nije izgubio nadu. Da bi mogao živeti i nešto uštedeti, postao je hamal, što je svakako veliko ponižeje za slobodnog Arapina. A kad sam ga upitao koliko će još ovako bezizgledno ostati u Stambolu, odgovorio je:343- Ne znam, sidi. Možda ću vrlo brzo napustiti ovaj grad. Alah mi je pomogao da otkrijem jedno vrlo važno ime.- Zar nisi ti onda na Šot Džeridu rekao da se ovaj Abu en Nasr u stvari zove Hamd el Amazat?- Tako je.- Ja sam ovde otkrio čoveka koji se zove Ali Ma-nah ben Barud el Amazat.- Ah, ko je to?- Jedan mladi derviš u tekiji u kojoj .si upravo bio. Bio sam tamo da u nj'egovoj ćeliji razgovaram s njim i da ga ispitam. Ali tada sam ugledao tebe i nisam više imao vremena za razgovor.- Ali Manah ben Barud el Amazat! - uzviknu Išla tako žustro da sam ga morao upozoriti na ostale goste u kafani. - Znači, on je sin onog Baruda el Amazata koji je prodao moju ženu? Idem odmah u tekiju da s njim porazgovaram.- Nećeš ići! - rekoh ja. - Amazat nije retko ime. Možda ovaj derviš nije ni u kakvom srodstvu sa čovekom koga si pomenuo. A ako je u srodstvu, onda treba biti oprezan. Hoćeš li dopustiti da ja odem tamo?- Da, samo idi, efendijo! Ali odmah! Mi ćemo te ovde čekati!Raspitao sam se dalje:- Kako si saznao da se derviš tako zove?- Vozio sam se juče s njim i jednim njegovim drugom čamcem u Baharive Keui. Njih dvojica su razgovarali i ja sam tako čuo njegovo ime. Bilo se već smračilo i ja sam se uputio za njima. Zastali su pred jednom kućom sa zatvorenim vratima> Kad su se vrata otvorila, čulo se pitanje: »Ko želi da uđe«?, - a oni su odgovorili: »En Nasr«. Morao sam čekati nekoliko časova na njihov povratak. Tamo je ušlo i izišlo mnogo ljudi i svi su na pitanje odgovarali ovom reci. Možeš li ti to razu-meti, sidi?- Jesu li nosili fenjere sa sobom?- Nisu, iako se noću niko ne srne kretati bez fe-njera. U blizini nije bilo kavaza.1 Ja sam se posle odvezao 2a njima i pratio ih do tekije derviša-igrača.- Jesi li dobro razumeo reč »En Nasr«?- Sasvim dobro.Omarov izveštaj zaokupio je moju svest. Nehotice sam se setio reci koje mi je Ibrahim Mamur uputio kad me je ono savladao u ruševinama Balbeka. On je tada smatrao da sam ja već potpuno bezopasan i, u nameti da me namuči, razmetljivo se hvalio kako je on stare-šina jedne razbojničke družine. Ako je to bilo istina, onda je ova banda, sudeći po njegovim vezama sa Egiptom i Damaskom, bila proširena po velikom delu Turske imperije. Stambol nikad nije bio bez bandi zločinaca, ali je upravo sada javna nesigurnost dostigla svoj najviši ste-pen. Svakog dana je bilo ispražnjenih stanova i ubijenih ili nestalih stanara. Po Zlatnom rogu i u Bosforu plivali su svakodnevno leševi ljudi koji su očigledno umrli nasilnom smrću. Jednom su noću, u jedan isti trenutak, na

raznim udaljenim mestima grada izbili požari, praćeni pljačkom i krađama, a činilo se kao da nemaju nikakve međusobne veze. Noću su se vukli po ulicama sumnjivi tipovi bez fenjera, i kad bi ih patrola zaustavila, razvile bi se prave borbe. Potpuno neverovatno to zvuči kako je vlast postupala s takvim ljudima. Jednom je otkrivena čitava banda najopasnijih razbojnika. Sultan ih je pro-terao u Tripolis. Posle izvesnog vremena vratio se kapetan transportne lađe i izvestio vlasti da je uz obalu Tri-polisa došlo do brodoloma i da su se svi razbojnici, koji su se nalazili na palubi, utopili. Time je ovaj slučaj bio okončan. Nekoliko dana kasnije ovi »utopljeni« mangupi mogli su se videti po gradskim ulicama, i niko se tome nije čudio.Ništa nisam rekao drugovima o onome šta mislim. Od Omara sam saznao da derviš Ali Manah živi u petoj ćeliji računajući od ulaza. Vratio sam se u tekiju. Nisam obraćao pažnju ni na koga; prošao sam kroz dvorište1 slražara.345pravo na kapiju i ušao u predvorje tekije. Vrata u hodnik bila su otvorena. Derviš,'' su bili u ćelijama. Polako sam koračao dugačkim hodnikom dole i opet natrag i razgledao odaje i ljude u njima, a da niko nije obratio pažnju na mene. U petoj ćeliji je sedeo mlad derviš dvadesetih godina. On je netremice gledao gore u prozor, a devedeset i devet kuglica njegovih brojanica klizile su mu kroz prste.- Selam! - pozdravih ga dubokim glasom i sa dostojanstvenim držanjem.- Selam alejkum - odgovori on. - Šta želiš?- Dolazim iz daleka i nepoznati su mi običaji vašeg doma. Video sam vašu igru i želeo bih da vam se zahvalim za uzvišenost duše koju ste mi priredili. Smeš li primiti poklon?- Smem. Daj ovamo!- Koliko se obično daje?- Primamo svaku paru.- Onda evo, uzmi!Dao sam koliko sam mogao da odvojim od svojih skromnih sredstava, ali on je, izgleda, bio zadovoljan, jer je rekao;- Hvala ti. Je li ovo meni, ili našem redu?- Budi dobar i zadrži za sebe.- Onda reci kako se zoveš da bih znao kome da zahvalim.- Prorok je rekao da će se dar iz neme ruke nekad duplo računati. Dozvoli mi stoga da svoje ime ne kažem, ali reci ti meni svoje da bih znao s kojim pobožnim sinom islama sam govorio.- Ja se zovem Ali Manah ben Barud el Amazat.- A kako se zove mesto u kome si ugledao svetlost dana?- Skadar je moje rodno mesto.Ta to se slagalo. Išla mi je još u Epitu pričao da je Barud el Amazat, koji je prodao Zenicu, živeo u Skadru. Pitao sam dalje:- Žive li članovi tvoje pobožne porodice još tamo?346i- Ne žive - odgovori on.Nisam smeo više da ga ispitujem, da ne bih probudio sumnja kod njega. Rekao sam samo nekoliko uljudnih reci i otišao.Išla i Omar čekali su me nestrpljivo u kafani:- Št£. si saznao? - upita Išla.- On je zaista sin onog Baruda el Amazata. Po-reklom je iz Skadra, i, ako se ne varam, onda je Hamd el Amazat koga poznajemo pod imenom Abu en Nasr njegov stric.- Me race da nam kaže, efendijo, gde je sada njegov otac.- Me race! Kako ćeš ga prisiliti na to.- Pomoću kadije.1- On da će on kazati lažno mesto, ili, ako kaže pravo, obavestiće svoga oca. Ne, moramo biti oprezni. Najpre bih hteo da vidim kuću u kojoj je juče ,bio. Odmah idem s Omarom tamo. Zatim ću možda moći kazati šta treba da radimo.- Neka bude po tvojoj volji, efendijo. Mi ćemo se, dakle, sada rastati. Ali kada se vratiš, povedi sa sobom Omara ben Sadeka, jer će stanovati kod mene i neće više biti nosač.Išla se vratio kući, a ja i Omar smo se spustili na obalu, uzeli čamac i Zlatnim rogom odvezli u Ejub. Odatle smo pe.šice otišli u Balarive Keui, severozapadni deo grada Starnbola. Bio je to zamoran i težak put kroz pr-Ijavštinu, đubre i ruševine, dok nismo stigli do nekog sokaka u ioji smo skrenuli.Omar mi je pokazao kuću samo u prolasku, da naše ponašanje ne bi kome palo u oči. Bila je to uzana, ali, činilo se, vrlo duboka zgrada, sa izbočenim gornjim spra-tom. Vrata na kući bila su okovana debelim limom, a ćelu prediiju stranu kuće činio je go i čvrst zid. Samo pored угата nalazila se mala četvorougaona rupa. Toliko sam prime-tio u prolazu. Susedna zgrada je takođe bila na

> sudija.347sprat i isto tako uzana. Na vratima je bilo prilepljeno prljavo parče hartije na kome je pisalo na turskom: Traži se kirajdžija.Brzo se reših, stavih ruku na kvaku i uđoh. Omar je pošao za mnom, iznenađen mojim postupkom. Našli smo se u vrlo uzanom mračnom hodniku kojim smo tapkali napred, dok nisam udario na neka vrata naspram ulaza. Otvorio sam ih i ušao u dvorište, koje je, kao i čitava kuća, bilo široko oko 8 lakata, ali zato valjda deseto-struko duže. Ćelom dužinom s obe strane, i pozadi po širini, bile su podignute pojate, koje su već bile u po-slednjoj fazi raspadanja. S obe strane dvorišnih vrata лаЈагш se po jedan ulaz u prizemlje koje nije moglo biti :šire od obične rupe. Na gornji sprat su vodile polutrale drvene stepenice, koje su od prvobitnih trinaest stepe-nika već izgubile šest.Dvorište je bilo samo jedna muljevita lokva, koju je sunce isušilo i pretvorilo u tvrdu lomljivu masu. U nju je bio utonuo bezobličan panj - ko će znati ćemu je služio - a na tome zagonetnom panju sedelo je nešto što bi bilo još zagonetnije da nije pušilo stari prljavi čibuk. To nešto je, naime, imalo oblik lopte i bilo umotano u sasvim iscepan kaftan. Na lopti se nalazio turban, koji je ranije mogao biti plav, a možda i crven, a između lopte i turbana provirivao je - verovatno ljudski - nos i već pomenuti čibuk. Nos nije bio mnogo kraći od čibuka.Kad nas ugleda, to kao jež sklupčano biće zagrokta pola dobroćudno a pola neprijateljski, i poče da se izmotava iz kaftana.- Selam! - pozdravih ja.- S... m! - šištalo je i gunđalo u odgovor.- Je li ova kuća za iznajmljivanje.Za tren oka to se biće skotrlja s panja i uspravi na ljudski način.- Da, jeste, svakako, odmah se iznajmljuje! Lepa kuća, divna kuća, lep stan, skoro suviše dobar za pašu, sve skoro novo! Želite li je razgledati, visočanstvo?Sve je to brzo i naglo teklo kao prekrupa iz mlina. Videlo se da smo ovom čoveku kao kirajdžije onako do-brodošli, kako ne bismo došli da smo tražili nešto drugo. On je bio Jevrejin, koji je u svoj svojoj patrijarhalnoj slavi stajao pred nama, jer sve na njemu kao da je bilo od pre nekoliko hiljada godina. On je bio nizak, vrlo nizak, ali utoliko deblji. Na njemu se nije videlo ništa drugo sem par slamnih papuča, kaftan, turban, nos, i či-buk, ali sve to, razume se, izuzev nosa, moglo je biti u upotrebi još za vreme Metuzalema. Iz papuča je dirljivo složno virilo svih deset prstiju. Od kaftana se više nije videlo sukno nego samo prljavština. Turban je ličio na ogromnu smežuranu suvu šljivu, a čibuk je dugom upotrebom toliko bio oglodan, da je ostala samo još glava,, u koju je srećnik uglavio, umesto cevi, šuplju kost leši-nara; ona se nije dala tako lako ogledati. Uostalom, na kaftanu više nije bilo rukava, a po bojažljivosti kojom ga je skupljao oko sebe i povlačio okovratnik naviše mo-glo se naslutiti da je on jedini pokrivač starčev.Starac me je oslovljavao sa »vi«. Zato sam se i ja njemu tako obratio:- Jeste li vi sopstvenik ove kuće?- Nisam, ali uveravam vaše visočanstvo da ipak ne pripada siromašnim, propalim ...- Molim vas, - prekidoh ga ja - odgovarajte namoja pitanja što kraće! Čija je ovo kuM?- Bogatog furundžije Muhameda in Kasim-paše. On je nju nasledio.- A š ta vi radite ovde?- Ja čuvam kuću, i čekam stanare.- Koliko ste za to plaćeni?- Jedan pijaster na dan i za pola pijastera hleba-- Je li kuća prazna?- Jeste. Ja stanujem ovde u susednoj kući. -- Koliku zakupninu traži furundžija?- Deset pijastera nedeljno. Plaćanje unapred.- Pokažite nam prostorije!349*On je najpre otvorio oboja vrata u prizemlju: ugledali-smo dve podrumske rupe u kojima se sem prljav-štine i gamadi ništa drugo nije nalazilo. Zatim smo se popeli stepenicama. Gore su bile tri sobe, od kojih bih prvu nazvao golubarnikom, drugu kokošinjakom, a treću kunićnjakom.- Evo ovo je selamlik, ono dnevna soba, a tamo harem - objasni čovek dostojanstveno kao da nam pokazuje kneževsku palatu.- Dobro! A šta se nalazi u dvorišnim pojatama?- Ništa. One su za konje i za poslugu.- A kako se vi zovete?- Ja se zovem Baruh Šebet ben Baruh Herep ben Rabi Baruh Micha. Ja kupujem i prodajem brilijante, nakit i starine, i ako vam bude potreban sluga, spreman sam da vam svakog dana čistim sobe i odela i da vas služim.- Ta vi nosite vrlo ratoborno ime! A gde se nalazi stovarište vaših brilijanata, nakita i starina?

- Visočanstvo, upravo sada sam sve rasprodao.- Onda idite bogatom furundžiji Muhamedu i recite mu da ću ja iznajmiti kuću. Evo mu deset pijastera unapred, koje će redovno dobijati nedeljno, i evo još deset vama lično iđa sebi kupite duvana.- Hvala, visočanstvo! - uzviknu on radosno. - У1 znate kako se postupa sa čovekom koji radi samo sa bri-lijantima i starinama. Ali Muhamed će me pitati ko ste vi. Šta da mu odgovorim?- Pre svega, nemojte me oslovljavati sa vispčan-stvo. Moje odelo je doduše novo i čitavo, ali mi je je' .dino. Ja sam vrlo siromašan jazidžija-pisar, koji je sre-ćan kad nekog nađe za koga može da piše. Ovaj moj pr1" jatelj je siromašan nosač. I on malo zarađuje. Mi ćemo ovde stanovati zajedno, a možda ćemo naći i trećeg, da zakupnina ne bi bila skupa za pojedinca. Videćemoli ćemo vas moći zaposliti, jer moramo štedeti.350Rekao sam to, jer sam zbog opasnog susedstva hteo da izgledam što siromašniji i neznatniji. Jevrejin odgo-__ O, efendijo, meni ne treba mnogo. Ako mi datedva pijastera na dan, radiću za vas sve i slušaču vas.- Videću da li ću dovoljno zaraditi da bih vam mogao plaćati po dva pijastera na dan. Kada se možemouseliti?- Odmah, efendijo.- Mi ćemo doći još danas i ja se nadam da nećemo naći zatvorena vrata!- Ja odmah idem do pekara, a posle ću vas ovde čekati.Tako je ovaj posao bio sklopljen i mi se oprostismo od našeg dobrog Baruha - »koplja«, sina Baruha - »sablje«, sina Rabija Baruha - »nožnog oklopa«.Kad smo se vratili svojim domaćinima, ispričao sam Išli, njegovom ocu i stricu naš doživljaj. Kad sam pome-nuo svoje slutnje, pristali su da se ja sa Halefom i Omarom preselim u pekarevu kuću. Lindzej je takođe hteo da pođe s nama, ali sam ga morao odbiti, jer nam je mogao samo smetati. On se naljutio i rekao da sam i bez mene ne može ostati kod Maflaja, i zaista se to popodne Preselio u Peru.^Pošto smo se o svemu dogovorili, spakovali smo oružje i vratili se u Baharive Keui. Dabome, nisam po-veo konja.Jevrejin nas je dočekao u našem novom stanu. Njegova žena ga je, koliko je mogla, očistila i on se rado-kao dete kad sam mu rekao da sam time zadovoljan, sam mu da nam kupi hleba, kafe, brašna, jaja, kr-ia> malo posuđa, i u starinarnici tri polovna po-^ivaca. Kad se on udaljio, neopaženo smo raspakovali ча^е puške. Ostavili smo ih u jednu sobu u koju ćemo sa*no mi ulaziti.Stari r.un .se brzo vratio. Njegova žena mu je pomagala.je j c^j J® Hčila na ponovo oživelu mumiju. Pozvala medođem k njima na večeru. Ja sam ovaj poziv pri-351hvatio, jer su mi ovo dvoje starih mogli biti od koristi zbog čega sam želeo da zadobijem njihovu blagonaklo^ nost. To mi je unekoliko već bilo pošlo za rukom, jer su mi stari još pre večere doneli nekoliko slamarica da nam posluže umesto divana. Te slamarice kao da su bile sastavljene od samih poderotina i rupa. Baruh je bio veliki siromah, ali se videla njegova dobra volja. Mislio je da nemamo sredstava i hteo je da nam pomogne.Kad su stari otišli, upalili smo svetiljku i zapalili lule, jer se već bio spustio mrak. Išla nam je dao fenjerče da ga ponesemo sobom, i ono će nam dobro doći. Spora-zumeli smo se da u mome odsustvu Omar čuva stražu na odškrinutoj kapiji, i da posmatra posetioce susedne kuće. Halefa sam poslao u dvorište. Kuće su bar na dvorišnoj strani bile odvojene jedna od druge tankim dašča-nim zidom, i kad bi se mali hadžija pritajio u pojati, mogao bi možda nešto oslušnuti.Pred kućom me je čekao Baruh. Dvoje starih stanovali su pored naše kuće u kolibi koja nikome nije pripadala, što se često nalazi u Stambolu. U njihovom stanu učinilo mi se da su, kupujući za nas, izvukli mali dobitak. Bili su odlično raspoloženi i primili su me s poniznom srdačnošću. Naš dolazak kao da im je pružio zračak nade u njihovoj bedi. Stara Jevrejka bila je veća čistunica nego što sam slutio, pa sam s dosta apetita pojeo ono malo čime su me poslužili. A kad sam njoj kao poklon dao kafe, a njenom suprugu malo duvana - i jedno i drugo sam poneo za njih - toliko su se obradovali kao da su primili poklon od najveće vrednosti. Na žalost, primetio sam da je kaftan skoro jedino odelo Baruhovo: pantalone se nisu ni videle, a rukav kaputa, koji je večeras virio iz otvora za rukav na kaftanu, bio je sav dronjav. Ovde nije bilo teško ukazati pomoć, i ja resin da im pomognem. Dabome, sve ono što je Baruh rekao o trgovini nakitom i starinama bila je samo priča, ali ne ispričana iz zle namere. Ovi siromasi morali su dosa živeti od jednog pijastra i malo hleba na dan, i bih su352kad sam im rekao da ću ih uzeti za poslugu i platiti im pet pijastera na dan.U toku razgovora neupadljivo sam se raspitao o su-sedima s druge strane.- Efendijo, - reče Baruh - u našoj ulici stanuju samo siromašni ljudi. Neki su dobri i pošteni, a neki zli i pokvareni. Vi ste pisar, ali u ovome kraju ne ćete naći posla. Nećete, dakle, dolaziti u dodir s tim ljudima, ali vas ipak molim da se naročito čuvate one kuće pored vas.

- Zašto?- Opasno je o tome razgovarati.- Ja umem da ćutim.- Verujem vam, ali vi biste možda odmah, napustili stan kad bih ja počeo da pričam, a to bi meni bilo žao.- Dajem vam reč da ću zadržati stan. Ja se nadam da smo mi prijatelji i da stoga treba da ste prema meni pošteni i iskreni. Ja nisam bogat, ali i siroma.šan čovek može biti zahvalan.- Ja sam vašu dobrotu već upoznao i veru j em vašoj reci. Svi stanovnici ove ulice znaju da se u k'ući pored vaše svašta dešava, ali više na to ne obraćaju pažnju. Jednom se jedan od njih ušunja o u tu ku u i o sluškiv a o .ć Sutradan se nije vratio, a kad su ga njeg o v i potra ili, našli su ga o b e š e n o g o gredu. Sigurno se nije s£-m ob es i o .ž- Hoćete li time da kažete da moji su,sedi nisu samo sumnjivi već i opasni ljudi? '- Da. Morate se od njih veoma čuvati. • - Smem li bar znati ko tamo stanuje?Tamo stanuje neki Grk, njegova žena i njihov 1*1- Imaju u kući vina i mnogo lepih dečaka i devojaka, • oJ1 nikad ne izlaze na ulicu. Nekoliko muškaraca od im mraka krstare po gradu i mame goste. Dolaze\ otmena gospoda i običan svet, stanovnici Stambola, r s*ranci- Tamo se kockaju, a čuje se i muzika, i ja ne a svi, koji uđu u tu kuću, iziđu. Ponekad se Pozivi u pomoć, i zveket oružja, a sutradan u vodi nade les. Cesto noću dolaze čitave četese23 Od Bagdada do Stambola353ljudi koji ne nose fenjere, ali su natovareni stvarima koje unose u kuću. Tamo ih dele.- Rekli ste da niko ne obraća pažnju na tu kuću, a ipak vi znate sve te pojedinosti. Jeste li možda i vi jednom osluškivali?- To ne smem nikome da kažem, efendijo, jer bih propao!- I meni ne smete?- Vama pogotovo ne smem, jer biste vi bili u stanju da učinite ono isto što sam ja učinio, a onda biste prošli kao onaj čovek koga su obesili.- Možda vi govorite da ste nešto videli kako biste mene uterali u strah.- Ne, efendijo! Istina je. Ja ne lažem.- Tako mislim i ja, ali možda ste samo sanjali. To je pomoglo. Starac nije hteo da u mojim očimabude ni lažov ni sanjalica, i zato reče:- Neću ništa da kažem, samo vas molim nemojte dirati ni dasku ni letvu.- Koju dasku?- U desnom zidu vašeg selamlika olabavljena je jedna daska. Ona visi samo na gornjem ekseru, pa se može pomaknuti u stranu. Iza nje je mala šupljina, a onda daščani zid susedne kuće. I u njemu je izvučen jedan ekser. Ja sam ga svojom rukom izvadio. Ako dasku pomaknete u stranu, možete zaviriti u odaju u kojoj leže pušači opijuma, i da čujete zveket čaša i smeh mladića i devojaka.- Bili ste vrlo neoprezni! Šta bi bilo kad bi tamo preko primetili da su daske olabavijene!- Hteo sam da vidim šta se tamo preko radi. Stoga sam morao izvaditi ekser, jer kako bih drukčije video?- Moglo se uraditi i drukčije i bolje. Trebalo je samo probušiti rupicu u dasci susednog zida, tako malu rupicu koja se preko ne bi primetila.- Onda bih suviše malo video.- A šta je sa letvom?354- Ona leži u pojati koja se graniči sa susednom pojatom i dovoljno je dugačka da može poslužiti kao mer-devine. Uz nju se možete verati. Zid dvorišne zgrade sa susedne strane sastoji se samo od dasaka, i ja znam jednu dasku u kojoj ima rupa od čvora u drvetu i velika pukotina. Kad gledate kroz nju vidite dugačku prostoriju u koju se skupe ljudi kad dele plen.- Koja je to daska?- Označio sam je krečnom crtom.- Ali zašto niste podneli prijavu? Ta to bi bila vaša dužnost!- Efendijo, moja prva dužnost je da sebi sačuvam glavu. Ja neću da budem obešen.- Policija vas ne bi izdala!- Ah, gospodine, čini mi se da vi niste odavno u Stambolu. Kad sam gledao kroz onu rupu od čvora video sam tamo otmenu gospodu. Prepoznao sam i derviše i kavaze. U Stambolu nisu retki visoki službenici koji ne primaju platu od sultana, već moraju da žive od bakšiša koji iznuđuju gde mogu. I šta takav čovek da radi kad mu bakšiš ne stigne? Onaj koji bi prijavio vaše susede mogao bi se naći pred policijskim starešinom ili pred kadijom koji je sedeo tamo preko u sobi, i onda bi sigurno zaglavio. Ne, ja znam sada šta se dešava u toj kući, i neću više da mislim na to. Jedino sam vama to rekao i nadam se da će vam moje reci poslužiti kao upozorenje.Sada sam dosta saznao i čuvao sam se da dalje ne navaljujem s pitanjima. Bio sam uveren da sam i ja sa svojim drugovima izložen opasnosti. Grk će svakako saznati da je dobio novo susedstvo. Raspitaće se za nas i narediće

da nas motre. To im ne bi bilo teško, jer smo od njih odvojeni samo daščanim zidom. Danju ćemo smeti samo vrlo oprezno izlaziti u dvorište, jer može da Jias neko vidi ko nas zna odranije. Zato je bilo pametno što sam Baruha uzeo za slugu. Tako smo mogli mirno Preko dana ostati u stanu.** 355Moji drugovi su možda ostavili upaljenu svetlost! To bi se kroz neku pukotinu moglo videti u susednoj kući. A možda i razgovaraju na nekom mestu gde ih s druge strane osluškuju. Stoga više nisam mogao izdržati kod Jevreja i vratio sam se u stan. Prethodno sam još uputio Baruna kako treba da se ponaša ako ga neko upita za nas. Trebalo je da kaže da u kući stanuje jedan siromašan pisar, jedan nosač i jedan još bedniji Arapin, dakle tro-jica ljudi kojima je dosta što imaju da se brinu o svome sopstvenom životu. Pošto nas je razdvajao jedan isti zid, trebalo je samo da mu kucnemo u zid pa da nas čuje.Ulazna vrata bila su samo prislonjena i Omar je stajao na straži. Rekao mi je da je već više lica ušlo u su-sednu kuću, da su svakoga pitali kroz rupu u zidu šta želi, i da su svi odgovorili rečju »En Nasr«. Zamolih Omara da zabravi vrata i da sa mnom pođe u stan. Ha-lef je bio u dvorištu. On ništa nije ni video ni čuo, i ta-kođe je pošao s nama u stan. U stanu nije gorela svetlost i mi smo ostali u mraku. Ispričao sam im svoj razgovor sa Baruhom. Pregledao sam desni zid selamlika i odmah našao dasku koja se mogla pomeriti. Odgurnuo sam je u stranu i zavukao ruku u otvor. Napipao sam daščani zid susedne zgrade, i tamo našao olabavljenu dasku. Po-merio sam i nju, tiho, sasvim tiho, i video da je u susednoj prostoriji potpun mrak. Zato sam opet uspostavio raniji red, a onda smo privukli svoje slamarice i pokrivače i čekali u mraku da li ćemo nešto ćuti.Sedeli smo tako skoro ceo čas, i samo šapatom razgovarali, a onda se tamo začu neki šum. Sedeo sam uz sam11 dasku i odmah je pomerio u stranu. Čuo sam teške korake nekolicine ljudi i neko stenjanje. Zatim neko re^e:- Ovamo! Tako! Neka se Hasan spremi da ode! -" Posle malog zastoja isti glas nastavi: - Valjda umeš da pišeš, pseto?- Umem - ču se odgovor.- Imaš li novca kod kuće?- Novac tražiš! Šta sam vam učinio da me ovarno domamite i vežete?356- Učinio nisi ništa, baš ništa! Uzeli smo ti kesu s novcem, sat i prstenje, ali to je malo. Ako ne dobijemo Ovo što tražimo, naći će te sutra u vodi.- Alah kerim! Koliko tražite?.- Ti si bogat. Pet hiljada pijastera neće biti mnogo za tebe.- Mnogo je, jer nemam toliko.- Koliko imaš kod kuće?- Nešto oko tri hiljade.- Hoće li tvoji to dati ako pošalješ pismo? Nemoj da nas obmaneš, jer ti se kunem da je kucnuo tvoj po-slednji čas.- Alah il Alah! Poslaće novac ako napišem pismo i zapečatim ga svojim prstenom.- Prsten ću ti pozajmiti. Odvežite mu ruke neka piše.Sad se duže ništa nije čulo. Legao sam na slamaricu i zavukao ruku u zid. Pomerao sam tiho i vrlo oprezno i drugu dasku, dok se nije pojavio uzan otvor kroz koji sam mogao gledati u susednu prostoriju. Upravo pred otvorom sedeo je čovek okrenut leđima k nama. Bio je gologlav, a odelo mu je bilo pocepano, kao da je davao otpor. Pred njim su stajala tri naoružana momka: jedan u grčkoj nošnji, svakako domaćin, a druga dvojica u turskoj. Gledali su kako zarobljenik na kolenu pečati pismo.Vratio sam dasku natrag i opet oslušnuo. Čuo sam Grka kad reče:- Tako. Vežite ga opet i odnesite u susednu sobu. Ako ne bude miran, zaklaćemo ga. Jesi li čuo? Zapamti moje reci!Čuo sam potom kako se otvaraju neka vrata i kako odlaze.Sada je tamo nastala tišina i ja svojim prijateljima sapatom saopštih šta sam video i čuo.• To su lopovi! - reče Halef. - Šta da radimo?ja ~~ Nisu to lopovi. To su razbojnici - prošaputah• - Zar ti misliš da će oni ovog čoveka pustiti na slo-357bodu? Ta to bi za njih značilo propast. Oni će sačekati dok ne dobiju svoje tri hiljade pijastera i onda će ga likvidirati.- Moramo mu pomoći!- Dabome. Ali kako?- Probijmo se kroz daske i oslobodimo čoveka!- To bi podiglo buku i ne bi koristilo našim na-merama. Nastala bi borba koja bi bila opasna za nas. Možemo izići i kao pobednici, ali oni će napustiti kuću, a mi ćemo ostati praznih šaka. Bolje bi bilo da pozovemo policiju, ali ko zna kad će ona doći. Dotle se može svašta desiti. Možda policajci neće ni hteti da uđu u kuću. Najbolje bi bilo da nečujno otkujemo još koju dasku i da se provučemo kroz otvor. Dovešćemo čoveka ovamo, ponovo

namestiti daske, a onda ćemo već videti šta treba dalje da se uradi.- Ali mi nemamo klešta za eksere.- Imam ja svoj nož. Glavno je da ovi ništa ne čuju. Evo, odmah ću početi.- Znaš li gde se nalazi čovek?- Znam. Odveli su ga kroz sobu u kojoj se, kako Baruh reče, nalaze devojke. Izgleda da ih sada tamo nema. Preko puta od nas nalazi se još jedna soba. Video sam vrata. Verovatno je tamo zatvoren.Opipao sam naš zid i ustanovio da je svaka daska pričvršćena gore i dole samo po jednim ekserom. Ekseri na našoj strani Iako su se vadili. Trebalo je samo staviti nož između daske i grede i oprezno povući. Uspeo sam da skinem još jednu dasku, ali otvor je još bio uzan. Trebalo je olabaviti i treću dasku. Sve sam to svršio bez i najmanjeg šuma. Daske su se oko gornjeg eksera lako okretale. Podigao sam ih naviše i Halef ih je pridržao. Opipao sam susedni zid. Tamo su vrhovi eksera bili savijeni. To je moj posao znatno otežalo. Morao sam se po-služiti oštricom noža kao turpijom i preseći eksere. Bilo je to teško uraditi bez sumnjivog šuma, a i ruke su mi se umorile, pa sam ih morao men jati.358Vreme je prolazilo, i kad sam najzad srećno završio posao, čuo sam neke korake. Pojavio se Grk sa svetilj-kom. Otvorio je vrata na suprotnom zidu, ali nije ušao.- Jeste li dobili novac? - čuh Turčina kako upita. .- Jesmo! - odgovori domaćin sa kiselini osmehom.- Onda me oslobodite!- Još nećemo. Oslobodićemo te sutra rano ujutro. Došao sam samo da ti kažem da će uskoro doći neki ljudi u ovu sobu. Oni ne smeju znati da si ti ovde. U tvoju sobu neće ulaziti, ali ne treba ni da te čuju. Zato ću te sada privezati i začepiti ti usta. Ako budeš sasvim miran, pu-stićemo te na slobodu. Ako budeš galamio, ovu ćeš kuću napustiti samo kao les!Turčin ga je molio da ga pusti na slobodu. Kleo mu se da o svemu ovome nikome neće reći ni reci. Uzalud. Zatim je molio da mu bar ne začepi usta, jer će biti potpuno miran, ali ni to nije pomoglo. Po njegovom pre-stravi; enom glasu moglo se zaključiti da on naslućuje šta ga čeka. Domaćin ga je vezao, začepio mu usta i udaljio se, navukavši rezu na vrata.Trebalo je sada brzo delati pre nego što dođu ljudi koje je domaćin pomenuo. Srećom, sve je bilo pripremljeno. Uzeo sam revolver i nož i provukao se kroz podignute daske. Drugovi nisu pošli za mnom, ali su bili spremni da mi priskoče u pomoć, ukoliko budem napadnut.Povukao sam rezu i ušao u sobu.- Pst! Ni glasa od sebe! Došao sam da te oslobodim! -- rekoh zarobljeniku i opipah njegove veze. Bio je vezan kanapom. Presekoh veze i stavih.ih u džep. Usta 1 nosv bili su mu vezani presavijenom maramom. Odrešio sarn čvor i maramu stavio u džep.~~~ Mašalah, - reče čovek i brzo se uspravi - ko si u * kako...~~- Tiho! Hajde za mnom! - prekidoh ga ja. i Izvukao sam ga napolje, opet stavio rezu na vrata, i oz <-)tvor ga provukao u naš stan.359- Hamdulilah, hvala bogu! - prošaputa Halef __.mnogo sam se brinuo za tebe, ali išlo je brže nego što sam očekivao.Nisam mu odgovorio, već sam brzo s vadičepom na mom džepnom nožu pritvrdio srednju od tri olabav-Ijene daske, svoju kamu sam zabio u gredu i tako obe druge daske zakačio, i oni preko nisu mogli videti da su bile pomerane.Ponovo se čuše koraci. Doneli su nekog pijanog čo-veka i prosto ga položili na zemlju da se ispava. Sada sam bio siguran da u to odeljenje niko više neće doći, pa smo prešli u našu drugu sobu. Tamo smo upalili svetiljku i osmotrili našeg gosta.Bio je to čovek srednjeg rasta, pedesetih godina, inteligentnih crta lica.- Dobro nam došao! - pozdravih ga ja. - Bili smo slučajni svedoci događaja u susednoj kući, i smatrali smo za svoju dužnost da ti priskočimo u pomoć.- Onda vi ne pripadate ovoj razbojničkoj bandi? - upita on pun nepoverenja.- Ne pripadamo.- Znao sam da hoće da mi uzmu život, i pomislio sam da si ti došao, jer mi je kucnuo poslednji čas. Ko ste vi?- Ja sam Nemac, a ovo su moji prijatelji, slobodni Arapi iz Sahare. Ovaj, Omar ben Sadek, traži krvnu osvetu na jednom čoveku koji, izgleda, zalazi u ovu kuću. Mi smo se ovde nastanili, da bismo je imali pred očima. Uselili smo se danas, i Alah je hteo da nam se već prve večeri pruži prilika da sprečimo zločin. Smemo li te upitati ko si ti?On je mračno gledao preda se, zatim je zatresao glavom i odgovorio:- Ne govorimo o tome! Ne bih želeo da se moje ime, koje je mnogima poznato, u vezi s ovim, javno po-360minje. Ti si stranac, i ja ću ti se zahvaliti, iako ne znaš moje ime.- Ja poštujem tvoju želju, i ujedno te molim da ne govoriš o zahvalnosti. Jesi li poznao nekog od onih ljudi

tamo?- Nisam. Tamo ima mnogo gostiju, a ima i takvih koji, izgleda, nisu samo gosti. Narediću da se ova jazbina još ovog časa pretraži.- Da li ćeš uspeti? Ja sam, doduše, uveren da Grk pre zore neće otkriti tvoje bekstvo. Policija će ga, dakle, potpuno iznenaditi. Ukoliko i on ne postavlja straže. Ja sam saznao da ovamo zalaze mnogi policajci i službenici, pa čak i derviši. Zato sumnjam da ćeš uspeti u svojoj nameri.- Ti govoriš o policiji? - upita on prezrivo. - Ja sam, doduše, u jednom odeljenju video neke kavaze. Poznao sam ih, ali oni mene nisu primetili. Ne, ja neću zvati policiju. Znaj da sam ja oficir - rang nije važan. Otići ću po svoje vojnike i brzo očistiti ovu jazbinu.To mi je i bilo i nije bilo drago. Ako on razjuri družinu, neće uhvatiti sve, pa možda ni onu dvojicu koju mi tražimo, i onda bismo ih morali iznova tražiti. Ali je kamen već pokrenut i sad mora da se skotrlja. Zato sam mu odgovorio:- Molim te da mi ispuniš samo jednu želju, da mi pokažeš ljude koje zarobiš. Hteo bih da se uverim da li među njima nisu i oni lopovi koje mi tražimo.- Videćeš ih sve.- Da ti nešto kažem: svakoga koji želi da uđe u ovu kuću pitaju na vratima šta želi i puštaju unutra samo na lozinku »En Nasr«. To će ti možda koristiti.- Ah! To li je reč koju je onaj vodič šapnuo kroz rupu kraj vrata! Ali, - nastavi on s nepoverenjem u glasu - otkud ti to znaš?Sudeći po tonu kojim se meni obraćao, ovaj čovek je niorao biti viši oficir. Odgovorio sam mu mirno:- Omar ben Sadek je prisluškivao i čuo tu reč.361Ispričao sam mu ono što sam mislio da treba da zna, i zatim nastavio:- Možda bi bilo dobro da svoje trupe podeliš. Jednu polovinu možeš ubaciti unutra pomoću lozinke, a druga polovina neka uđe kroz otvor kroz koji smo tebe spasli. Ali prvi ne smeju ući pre nego što se drugi ne nađu ovde pred otvorom, jer će stražar na kapiji, kad vidi toliku vojsku, povikati i upozoriti svoje drugove da beže iz kuće.- Vidim da pošteno misliš i poslušaću tvoje savete. Imate li možda neki fes za mene? Banditi su otkrili glavu jednom pravovernom. Skupo će oni to meni platiti!- Daću ti svoj fes. Posudiću ti i pištolje, da ne budeš bez oružja.- Hvala ti, France. Vratiću ti sve u redu! Budite budni. Najkasnije za jedan čas ja ću se vratiti.Ispratio sam ga do ispred kuće i on se brzo udaljio drugom stranom ulice.- Sidi, - obrati mi se Omar kad sam se vratio - hoće li oni meni prepustiti En Nasra, ako ga uhvate?- Ne znam.- Ali moja osveta je preča.- Oficir za to neće mariti.- Onda znam šta treba da uradim. Sećaš li se još zakletve koju sam položio na Šot Džeridu, na mestu gde je moj otac nestao. Vidi, nisam se brijao ni šišao sve dosad, i danas mi neće umaći neprijatelj kad mi je tako blizu!On ode u selamlik i sede pored olabavljenih dasaka. Jao Abu en Nasra, kad ga noćas stigne osvetnik!Ugasio sam svetlost i sa Halefom takođe prešao u selamlik. Preko u odaji moralo je sada ipak biti više osoba. Čuli smo ih kako hrču i jecaju, kako to obično biva kad opijum počne delovati. Stajali smo ćutke. Posle nepunog časa sišao sam na kapiju da sačekam oficira.Ipak je prošlo više od jednog časa dok se na drugoj strani ulice u gustom mraku nije bešumno pojavio dugi red ljudi. Očito su dobili uputstva. Čelni su se uputili pravo na ulaz naše kuće, a oni sa začelja ostali su na362lnriestu. Predvodio ih je oficir u istom odelu kao i pre,, ali je bio dobro naoružan.- Ah, ti nas čekaš! - prošaputa on. - Evo ti pištolji, i evo ti fes! - Uzeo je i jedno i drugo iz ruku oficira koji je stajao iza njega i bio kapetan. On je ostao na vratima, a ja sam ljude, bilo ih je tridesetak, odveo-gore. Moje tri sobe bile su dupke pune kad je poslednji ušao. Uprkos slabim stepenicama, sve se to odvilo be-šumno.- Upali svetlost! - reče on.- Jesi li dole zatvorio vrata? - upitah ga ja.- Stavio sam rezu.- Jesi li postavio stražu?- Stražu? - nasmeja se on. - Čemu straža?- Rekao sam ti da tek od danas ovde stanujem. Ne poznajem dobro teren i moram računati na mogućnost da će oni koje goniš provaliti u moje dvorište i izići krozr moj a vrata.- Prepusti ti to meni! - odgovori on naduveno. - Znam ja dobro šta treba raditi.On spusti svetiljku kraj zida i naredi pokret.Vojnici u prednjem redu podigoše puške da kundacima probiju zid. To je bila glupost, jer pre nego što je ijedan

ušao svi su ukućani bili upozoreni. Samo jedan jedini je ušao na pametniji način. Čim je pao prvi udarac, on je pomerio daske u stranu, izvukao moja dva noža iz drveta i provukao se. On je davno već bio iščezao, kadi je oficir na čelu svojih vojnika prošao kroz brešu.Najpre sam nameravao da sam stanem na stražu kraj {vrata, ali sam odustao od toga, pomislivši da nisam dužan da popravljam pogreške drugih. Tako sam odmah iza oficira i pored kapetana upao u susednu kuću. U sobi su ležala šestorica ili sedmorica pijanih ili opijumom opijenih ljudi. Skočili smo preko njih u susednu sobu, odakle je upravo i poslednji razbojnik izčezavao kroz neka vrata. Pojurili smo za njima.Odozdo se već čula buka. Vojnici su ušli u kuću.. Soba u kojoj smo se našli imala je još dvoja vrata. Otvo-363-rili smo prva i videli odeljenje koje nije imalo drugog izlaza. Bilo je puno dečaka i devojaka koji su svi klekli i molećivo podigli ruke.- Stražu na vrata! - zaurla oficir.On skoči drugim vratima, a skočih i ja za njim. Sudarili smo se sa Omarom koji nam je dolazio u susret.- Nije gore - dahtao je on. - Moram sići! Krvna osveta ga je ispred svih nas terala do posled-iijeg kutka gornjeg sprata.- Ko je gore? - upita ga oficir.- Dvadesetak ljudi sasvin pozadi. Ne poznajem nijednog.On nas gurnu u stranu i odjuri dole. Projurili smo kroz nekoliko soba koje su sve bile osvetljene. Napad je bio tako iznenadan, da su u zaprepašćenju zaboravili da ugase svetlost. Kasnije sam saznao da je stražar na ulaznim vratima, kad je ugledao vojnike, opalio iz pištolja i izgubio se u mračnom hodniku. Mi u susednoj kući usled lomljave dasaka nismo čuli taj hitac, ali su ga čuli ukućani-razbojnici, kojima je to bio ugovoreni znak za najveću opasnost, pa su se brzo razbežali. Stoga smo prednje sobe našli prazne.Najzad smo stigli na vrata poslednje prostorije. Bila su iznutra zabarikadirana. Dok su se vojnici mučili da ih probiju kundacima, čula se i iznutra velika lomljava. Vrata su bila jaka. Suviše dugo su se odupirala. Stoga sam ja brzo protrčao kroz sve odaje natrag u naš stan po svoju veliku pušku, jer sam imao samo revolvere i pištolje. Noževe je uzeo Omar.Kad sam se vratio s puškom, na vratima je bila samo jedna mala pukotina. Ta vrata su bila od čvrste građe, verovatno stoga što je prostorija iza njih služila kao poslednje sklonište. Ni zid nije bio od dasaka nego od cigala.- Mesta! - naredih ja ljudima. - Pustite mene! Moja medvedara je, dabome, bila bolja alatka zaprobijanje vrata nego što su to lake puščice sultanovih domobranaca. Već prvim udarcem okovanog kundaka364probio sam rupu na vratima. Još tri snažna udarca, ? vrata su bila razbijena u paramparčad. Dočekao nas je plotun iz desetak cevi. Nekoliko vojnika je palo. A ja, koji sam radeći kundakom stajao zaklonjen zidom, ostao sam nepovređen.Kada je oficir s oružjem u ruci prodro u prostoriju, ja sam pojurio za njim, ali sam zastao osluškujući.- Sidi, upomoć, brzo, brzo! - čuo sam kroz galama Halefov glas iz dvorišta.To je bio znak da se valjani hadžija nalazi u velikoj opasnosti. Morao sam mu priskočiti u pomoć. Suviše bi bio dug put kroz sve ove sobe u naš stan i našim stepenicama dole u dvorište. Dotle će poginuti moj dobri Halef. Opet čuh njegov zov, po drugi put, i još hitniji.Priskočio sam drvenom zidu koji se nalazio prema našem dvorištu i jakim udarcem kundaka odjednom odbio nekoliko dasaka.- Izdrži još malo, Halefe, evo me! - povikah dole.- Brzo, sidi, držim ga! - čuh opet odozdo. Stare istrulele daske letele su dole, gde je vladalagusta tama, bleskali su hici i razlegale se strašne psovke. Nije bilo vremena za kolebanje. Zaleteo sam se i skočio-dole u tamu. Nije bilo mnogo duboko, ali sam ipak nezgodno skočio. Brzo sam se digao.- Gde si, Halefe? - povikah.- Evo me na vratima!Zaista, hrabri hadžija je poslušao reci koje sam ja uputio oficiru, i umesto da pode s nama u susednu kuću, požurio je dole na našu kapiju. Razbojnici, koji su se bili nagurali u onu poslednju sobu, probili su tanki zid i skočili dole u dvorište. Polovina njih već se nalazila dole dok sam ja gore razbio vrata. Hteli su da pobegnu kroz našu: kuću, ali su naišli na Halefa, koji je, umesto da ih dočeka u zasedi u hodniku, hrabro i otvoreno primio borbu na samim vratima. Pucnjevi koje sam gore čuo bili su na njega svi ispaljeni. Nisam video da li je ranjen, ali je još stajao uspravno i branio se svojom dugom puškom.365Takva noćna borba izbliza ima nešto svojstveno. ••Čula udvostruče svoje sposobnosti, oči vide što inače ne bi videle, i izvestan nagon po kome se u tim trenucima -opasnosti deluje, i to trenutno deluje, poseduje snagu dobro promišljene odluke. Moj kundak brzo je oslobodio hadžiju od opasnosti. Napadači su se pod našim udarcima ili srušili ili pobegli. Ali meni je samo jedno bilo na umu.- Koga si uhvatio, Halefe? - upitah ga usred ?t>orbe. '•- Ibrahima Mamura!

- Njega? Ah, gde je?- Pod mojim nogama. Oborio sam ga.- Najzad! Bravo!Ono malo razbojnika koji su nam još dosađivali brzo se raspršalo levo i desno. Nisam vodio računa o njima, nego sam se sagnuo da bih video Ibrahima Mamura. U dvorištu je još vladala velika gužva, jer su ljudi još skakali odozgo, bežeći pred vojnicima. Nisam obraćao pažnju na njih. Ibrahim mi je bio važniji od svih -drugih. Izvadio sam šibicu, upalio- je i osvetilo lice paloga.- O, jao, Halefe, ovo nije on!- Nije, sidi? To je nemoguće. Tačno sam ga poznao u blesku pucnja.- Ali on je pobegao, a ti si oborio drugoga. Kuda li je samo pobegao?Uspravio sam se i gledao unaokolo po dvorištu. Video sam kako se begunci penju preko niskog plota koji je kao ograda prema Barahovom dvorištu povezivao našu kuću sa prvom pojatom. I Halef je to odmah video.- Za njim, sidi! Tamo je pobegao!- Sigurno! Ali ovako ga nećemo uhvatiti! On mora proći pored naše kapije. Hajde!Projurio sam kroz hodnik i otvorio kapiju. Mimo mene je projurilo nekoliko prilika koje su dolazile iz Baruhove kuće. Bilo ih je troje ili četvoro. Peti, koji je sada naišao, a nas nije primetio, povikao je:366- Stoj te, budite na okupu!To je bio on. Bio je to njegov glas, onaj glas kojim je onda u noći na Nilu u bekstvu sazvao svoje ljude. I Halef ga je poznao i neoprezno glasno rekao:- Jeste, on je, sidi! Za njim!Ibrahim je to čuo i potrčao ne osvrćući si*. Mi smo pojurili za njim. Da bi nam umakao, on je zavio iza nekoliko uglova i gubio se po mraku raznih krivudavih sokaka. Ali ja sam se držao stalno najviše petnaest koraka iza njega, a Halef je držao korak sa mnom. Moj nesrećni skok u dvorište smanjio je moju brzinu, inače bih ga već stigao. On je bio dobar trkač. Moj Halef je skoro izgubio dah.- Stani i gađaj ga, sidi! - dahtao je on-Meni to ne bi bilo teško, ali nisam pucao. Drugi neki imali su preče pravo na ovog čoveka nego ja, i ja sam hteo da ga uhvatim živog. Trka je i dalje trajala. Odjednom se ulica kojom smo trčali otvori i vode Zlatnog roga zablistaše pred nama. Nedaleko od obale nazirao se u noćnoj tami niz ostrvaca.- Desno, Halefe! - viknuh ja. On me posluša, a ja skočih levo.Sad smo begunca priklještili između sebe i vode. On zastade trenutak i osvrnu se na nas. Zatim se zalete ka obali, skoči u. vodu i iščeze pod povrsinorrt-- Jao! - uzviknu Halef! - Ipak ne sm« da nam umakne.On podiže pušku da opali u njega.- Ne pucaj! - rekoh mu. - Sav drhtiš o-d trčanja. Ja ću skočiti za njim.- Kad je u pitanju ovaj zlikovac, sidi, omda ja ne drhtim.Uto se plivačeva glava pojavi nad talasima - pucanj se razleže, odjeknu krik i glava ponovo iščeze uz glasno grgotanje.- Pogodio sam ga! - uzviknu hadžija. - Gotov je! Vidiš li, sidi. da nisam drhtao!367Čekali smo još malo, ali Ibrahim Mamur nije više izronio i mi smo obojica bili uvereni da ga je pucanj pogodio. Vratili smo se na mesto borbe.Iako sam ja u dugoj trci pazio na pravac kretanja i trudio se da zapamtim broj i položaj uličica, nije nam bilo lako da se snađemo i trebalo je dosta vremena dok smo stigli do našeg stana.Tamo se u međuvremenu mnogošta promenilo. Ulica je bila neobično osvetljena, jer su susedi, a i ljudi iz obližnjih ulica, izišli napolje sa svojim fenjerima od har-tije. Jedan deo vojnika držao je kordon ispred triju kuca, dok je drugi deo tražio begunce po dvorištima ili čuvao zarobljenike. Za zarobljenu smatrala se svaka osoba koja se ovog dana zatekla u Grkovoj kuci. Sam domaćin je poginuo. Kapetan mu je sabljom raspolutio glavu. Nje-gova žena stajala je kraj momaka i devojaka koje su povezali zajedno. I pijane su izveli napolje. U huku borbe prilično su se osvestili. I nekoliko vojnika je poginulo, a nekoliko bilo ranjeno. Na žalost, i moj valjani Halef bio je ranjen: jedan metak mu je okrznuo podlakticu, a na istom mestu je bio lakše ranjen i sabljom. Među zarobljenicima bila su samo četvorica ljudi koji su verovatno pripadali razbojničkoj bandi. Šestoricu su ubili, a svi ostali su srećno umakli. Omar, koji je u borbi bio prvi, stajao je mrzovoljno ispod stepenica. Nije pronašao Abu en Nasra, a sve ostalo ga nije više intere-sovalo.Stari Baruh je već bio legao kad je počela pucnjava. Malo kasnije razbili su njegova vrata i on je pun straha ostao u svojoj sobici. Sada je i on izišao i od čuđenja lomio ruke kad je čuo šta se desilo. Najzad su vojnici prikupili sve zarobljenike i povezali ih za transport. Potom im je oficir dozvolio da opljačkaju kuću. To iffl nije trebalo dvaput reći. Samo za deset minuta izneli su sve što se moglo izneti iz nje.Obratih se kapetanu i upitah ga za oficira.- On je napolju pred kućom - odgovori kapetan.

368To sam već znao, ali mi je bilo stalo do toga da saznam nešto više o njemu. U početku sam poštovao njegovu želju za anonimnošću, ali se on kasnije nije poneo prema meni onako kako sam ja očekivao. Borba je, evo, svršena, a on se uopšte ne interesuje za mene. Zašto onda da ostanem diskretan?- Koji čin ima on? - upitah kapetana.- Nemoj to da me pitaš! - odgovori on odsečno. - Zabranio nam je da kažemo.Upravo stoga sam to i morao saznati. Jedan vojnik je još tragao po Baruhovom dvorištu dok su drugi pljačkali. On je stoga slabije prošao nego ostali i upravo se psujući uputio napolje. Ja ga zadržah:- Zar ništa više nisi našao? - upitah ga.- Ništa! - progunđa on mrko.- Ali možeš nešto od mene da zaradiš, ako mi odgovoriš na jedno pitanje.- Kakvo pitanje?- Kojeg je čina oficir koji vas je večeras doveo ovamo?- Naredio je da ne govorimo o njemu. Ali ni on se nije mene setio. Hoćeš li mi dati dvadeset pijastra ako ti to kažem?- Hoću.- On je miralaj1 i zove se ...Rekao mi je ime jedne ličnosti koja je kasnije igrala važnu ulogu u Turskoj i bila poznat turski dostojanstvenik. Nije bio turskog porekla, i podigao se, od omiljenog sluge svoga tadašnjeg gospodara, do svoga sadašnjeg Položaja samo svojim umnim sposobnostima.Platio sam vojniku ugovorenu sumu, i onda malo Pogledao napolje. Miralaj je stajao pred vratima i morao Je da me vidi. On mi je prišao i upitao me:- Jesu li svi Franci tako bojažljivi kao ti? Gde si blo dok smo se mi borili?Kakvo pitanje? Najradije bih ga ošamario.1 pukovnik. 24 Od Bagdada do Starnbola- I mi smo se borili - odgovorili ravnodušno. - Doduše, borili smo se s onima koje si ti nepotrebno pustio da umaknu. Mudar čovek uvek teži da popravi greške drugih.- Koga sam pustio da umakne? - trže se on.- Sve one koji su umakli. Nisi poslušao moj savet i postavio stražu na kapiji ove kuće, a ja i moj sluga nismo bili u stanju da sami zadržimo veću polovinu razbojničke bande, dok ste se vi bavili s manjom polovinom. Šta ćeš raditi sa zarobljenicima?- Alah to zna! Gde ćeš ti sutra stanovati?- Svakako ovde.- Nećeš više ovde stanovati.- Zašto neću?- Videćeš uskoro. Dakle, gde ćeš se sutra nalaziti?- Kod trgovca Maflaja. On stanuje kod Jeni-dža-mije.- Poslaću ti poruku.Posle ovih reci on me ostavi bez pozdrava. Zatim dade neki znak. Vojnici opkoliše zarobljenike i povorka krete. Ja se vratih u dvorište. Tu sam odmah primetio zašto više ovde neću stanovati. Ovaj ljubazni oficir naredio je da se podmetne vatra u Grkovu kuću, i plameni su već lizali do tavanice. To je bio pravi istočnjački način brisanja neprijatne uspomene.Nisam dizao uzbunu. Skočio sam gore u naš stan i pokupio puške kojima se nismo služili, i ono malo stvari što smo ih imali. Sneo sam sve u dvorište, a plamen je već izbijao tako visoko da se požar video s ulice. Vika i buka koja je sada nastala ne da se opisati. Samo onaj koji je jednom video požar u Stambolu može pojmiti beskrajnu paniku koja tada zavlada. Niko ne pomišlja na gašenje vatre. Svako misli samo kako da pobegne. A pošto su kuće većinom drvene, takav jedan požar često i čitav kvart pretvori u pepeo.Moj stari Baruh je od straha zanemeo, a njegova žena se ukočila. Utešili smo ih što smo bolje mogli, skupili njihovu bednu imovinu i obećali im da će kod Maflaja370naći udoban smeštaj. Pronašli smo brzo nekoliko nosača i tako napustili kuću u kojoj smo stanovali samo nepun dan, iako smo zakupninu platili za nedelju dana. Bogati furundžija svakako nije izgubio milion s ovom čatrljom.Bilo je dockan i Maflajeva kuća je bila zatvorena, ali su nam, na naše kucanje, brzo otvorili. Svi članovi porodice su se skupili. Bili su svi vrlo razočaram kad su čuli da se naš podvig ovako završio. Bilo bi im draže da su se dočepali Ibrahima Mamura. Ali su se najzad zadovoljili činjenicom da je on u talasima mora našao svoju platu.Baruna i njegovu ženu dočekali su s dobrodošlicom i domaćin im je dao reč da će se o njima starati.Nama su opet stavili na raspolaganje kuću u vrtu. Išla nas je tamo odveo i veselo nam rekao:- Danas, dok si ti bio odsutan, efendijo, iznenada smo dobili vrlo milog gosta. Pogodi ko je to!- Kako da pogodim? Da li ga poznajem?- Još ga nisi video, ali pričao sam ti o njemu. Sada ću ga pozvati, pa kad ga vidiš onda pogodi ko je!

Bio sam radoznao ko bi mogao biti taj gost. Sigurno je bio u nekakvoj vezi s našim doživljajima.Malo kasnije ude Išla s nekim starijim čovekom koga nisam poznavao. Imao je na sebi obično tursko odelo i ništa na njemu nije me moglo navesti na neki trag da se dosetim ko je. Crte njegovog suncem opaljenog lica bile su smele i oštre, ali bore koje su to lice izbrazdale i duga snežnobela brada davale su mu izgled kao da se bori s teškom tugom.- Evo moga gosta, efendijo! - reče Išla - sad pogodi ko je!- Ne mogu da pogodim.- Ipak ćeš pogoditi ko je! - reče on, i obrativši se strancu zamoli ga:- Obrati mu se na svome maternjem jeziku! Čovek se pokloni i reče:- Sluga pokoran, visokopoštovani!11 u originalu napisano na srpskohrvatskom jeziku. 24*371Ovaj uljudni srpski pozdrav odmah me dovede na pravi trag. Pružih starcu obe ruke i odgovorih:- Nuto, otac Osko, dobro mi došli!1Bio je to stvarno Osko, Zeničin otac, i vrlo se obradovao što sam ga poznao po njegovom srpsko-crnogor-skom pozdravu.Razume se, sada više o spavanju nije bilo ni govora, jer sam najpre hteo saznati šta je doživeo ovaj starac.On je nemirno lutao po svetu od časa kada je nestala njegova ćerka, njegovo jedino dete. Ponegde mu se činilo da je naišao na pravi trag, ali bi se uvek brzo uverio da je to varka. Nije trpeo oskudicu za vreme ovih lutanja, "koja su ga uglavnom vodila po Maloj Aziji i Jermeniji, jer je imao dovoljno novca. On se na pravi istočnjački način zakleo da neće videti domovinu ni ženu dok ne pronađe svoje dete. Ali pošto su svi njegovi napori ostali uzaludni, došao je u Stambol. Ovakvo lutanje moguće je samo na Istoku. U civilizovanim prilikama na Zapadu to bi se smatralo za ludost. Možete zamisliti kako se Crnogorac obradovao kad je pronašao ćerku kao ženu onog čoveka za kojeg je hteo da je uda. A nije našao samo ćerku, već i ženu, koja je za ćerkom pošla u Stambol.Ovde je saznao sve, i sada je samo želeo da se osveti. Čvrsto je bio rešen da poseti derviša Ali Manaha da bi od njega izvukao obaveštenje o boravištu njegovog oca, i samo s teškom mukom sam ga nagovorio da ovu posetu prepusti meni.Tek tada smo pošli na spavanje. Moram priznati da sam posle svih preživelih napora odmah zaspao, i prespavao bih jutro da me nisu probudili. Maflaj mi je poslao slugu s porukom da me čeka neki čovek koji najhitnije želi da razgovara sa mnom. Kako se na Istoku spava u odelu, bio sam odmah spreman da se odazovem ovom pozivu. Izišao sam pred čoveka koji me je upitao za ime, a zatim zamolio da odmah dođem u Dimitriju, u onu istu kafanu u kojoj sam bio sa berberinom iz Jiter-boga. On želi sa mnom da razgovara o vrlo hitnoj stvari.372- Šta želi? - upitah ja.- Ne znam - odgovori čovek. - Ja stanujem u blizini i kafedžija me je zamolio da odem k tebi.- Onda mu reci da ću odmah doći!Dao sam mu bakšiš i on je otišao. Posle pet minuta uputio sam se s Omarom u kafanu. Zbog nesigurnosti takvih mesta smatrao sam da će biti bolje da ne idem sam, a Halefa nisam hteo uznemiravati pošto je bio ranjen. Jahali smo brzo ulicama na našim najmljenim konjićima, za kojima su kasali sopstvenici držeći ih za rep. Kafedžija nas je čekao na ulaznim vratima. Pozdravio nas je vrlo ponizno i upitao:- Efendijo, jesi li ti onaj Nemac koji je nedavno bio kod mene s izvesnim Hamzadorn al Džerbajom?- Jesam.- On želi da razgovara s tobom.- Gde je on?- Leži gore u sobi. Tvoj pratilac neka uđe u kafanu.Reci »leži gore« ukazivale su na to da se radi o bolesti ili možda o nesrećnom slučaju. Omar je seo u kafani, a ja sam se sa gazdom popeo uz stepenice. Gore on zastade i reče:- Nemoj se uplašiti, gospodine. On je bolestan!- Šta mu je?- Ništa naročito - mali ubod!- Ah, ko ga je ubo?- Neki stranac koji nikad pre nije svraćao ovamo.- A zašto?- Na j pre su sedeli zajedno za stolom i vrlo žustro razgovarali. Zatim su se kockali, i kad je trebalo da tvoj poznanik plati, on nije imao novca. Oko toga je nastala svađa, i oni su potegli noževe. On je bio pijan i dobio je ubod.- Je li opasno ranjen?- Nije, jer je ostao živ.Dakle, po mišljenju ovog čove, ubod je samo onda opasan kad odmah nastupi smrt.- A jesi li zadržao drugoga?

373- Kako bih mogao? - odgovori on zbunjeno. - Tvoj prijatelj nije imao novca, a uz to je i prvi izvukao nož.- Da li bar poznaješ zlikovca?- Ne poznajem ga. Već sam ti rekao da ranije nikad nije svraćao kod mene.- Jesi li poslao po lekara?- Jesam. Odmah sam poslao po čuvenog hećima. On ga je previo. Nadam se da ćeš mi platiti za to, a i ono što mi bolesnik duguje. Morao sam i strancu dati ono što je dobio na kocki.- Moram najpre da o tome malo razmislim. Povedi me bolesniku.- Uđi sam kroz ona tamo poslednja vrata. Ja imam dole posla.Kad sam ušao u sobu, u kojoj sem nekakve postelje na podu ništa drugo nije bilo, ugledao sam berberina smrtno bledog i sa upulim licem. Prvi pogled me je uve-rio da je ubod nožem bio opasan. Prignuo sam se k njemu.- Hvala vam što ste došli - reče on polako i naporno.- Smete li govoriti? - upitah ga ja.- Neće mi više škoditi! Sa mnom je svršeno!- Ohrabrite se malo! Zar vam lekar nije ulio nadu?- To je nadfilekar.- Ja ću vas preneti u Peru. Imate li pruski pasoš?- Nemam. Nisam hteo da ovde znaju da sam Frank.- S kojim ste se to čovekom posvađali?- S kojim? O, zar ne znate? Ta s onim kojeg je trebalo da tražim za vas! Bio je to Ibrahim Mamur!Trgao sam se kad sam čuo to ime.- To je nemoguće! Ta on je mrtav!- Mrtav! Ah, kako bih želeo da jeste!Bilo je čudno: sad na bolesničkoj, a možda i na samrtničkoj postelji, berberin odjednom nije više govorio pruskim dijalektom, već najčistijim nemačkim jezikom. To je bilo upadljivo.374- Ispričajte mi sve! - zamolih ga ja.- Ja sam se kasno noćas našao ovde. Tada naiđe on, mokar, kao da je plivao po vodi. Odmah sam ga poznao, a on mene nije. Približio sam mu se, pa smo jeli i pili. Zatim smo se kockali i ja sam izgubio. Bio sam pijan a on je možda primetio da ga poznajem i da hoću nešto da ispipam od njega. Nisam imao novca i oko toga smo se posvađali. Hteo sam vam učiniti uslugu i ubiti ga, ali on je bio brži. To je sve!- Neću da vas prekorevam. To sada više nema svrhe. Uz to ste i bolesni. Da li'ste primetili možda da se kafedžija i Ibrahim Mamur poznaju.- Izgledalo je da se vrlo dobro poznaju. Kafedžija mu je odmah dao suvo odelo, iako ovaj to nije tražio.- Recite mi iskreno: zar vi niste iz Jiterboga?- Pogodili ste. Znam da sam smrtno ranjen i sada ću vam sve reći: Ja sam Tirinžanin. To je dovoljno. Ja nemam rođaka, a u domovinu nisam smeo da se vratim. Ostavimo to! Hoćete li me stvarno prene ti u Peru?- Hoću. Ali najpre ću poslati dobrog lekara da vas pregleda i utvrdi da li vas smemo nositi. Želite li nešto?- Poručite mi jedno šerbe i nemojte me zaboraviti. Ćelo vreme odgovarao je s mukom i sa mnogim prekidima. Sada je zatvorio oči i izgubio svest.Ja sam sišao u kafanu, dao kafedžiji potrebna uput-stva i obećao da ću pošteno platiti sve opravdane troškove. Zatim smo brzo odjahali u Peru. Otišao sam najpre u prusko poslanstvo. Sekretar poslanstva, poreklom odavde iz Pere, saslušao je ćutke moje kratko izlaganje i na najljubazniji način obećao da će se starati o ranjeniku. Preuzeo je na sebe i brigu oko lekara. Samo me je zamolio da mu ostavim Omara kao vodiča. Ja se time nisam osećao oslobođen staranja i brige oko svog zemljaka, ali sam se mogao mirno vratiti kući, pošto sam ga predao u dobre ruke.375Odmah posle povratka posetio sam najpre Islu i rekao mu da Halef noćas nije pogodio Ibrahima Mamura, i da je on još živ. Išla je sedeo u sobi koja je do vrha bila napunjena knjigama i raznim uzorcima robe. To je vero-vatno bila njegova kancelarija. Dabome, moja vest ga nimalo nije obradovala. Ali se brzo utešio pomišlju da ćemo ga sada možda uhvatiti živog. Nesreća berberinova nije ga nimalo dirnula i rekao mi je da ga je Oterao zato što ga je potkradao.Dok smo razgovarali, moj pogled je više puta pao na otvorenu knjigu koja je ležala pred njim. To je bila računska knjiga čija me se sadržina ništa nije ticala, pa me nije ni interesovala. U toku razgovora njegovi prsti su se poigravali listajući po knjizi i sad - upravo sam bacio pogled - spazih tamo ime koje me izazva da brzo položim ruku na stranicu da je on ne bi okrenuo. To je bilo ime: Anri Galingre, Skadar.- Galingre u Skadru? - upitah ga ja. - To ime me izvanredno interesuje. Stojiš li ti u vezi s njim?- Stojim. To je Francuz iz Marselja, jedan od mojih dostavljača.- Iz Marselja? Pa to se doslovce slaže! Jesi li ga kadgod video i razgovarao s njim?- Često. On je bio ovde kod mene, a i ja sam bio kod njega.

- Znaš li nešto o njegovom životu i njegovoj porodici?- Raspitivao sam se o njemu pre nego što smo sklopili prvi posao, a i kasnije mi je mnogošta ispričao.- Šta znaš o njemu?- On je u Marselju držao mali dućan s kojim nije bio zadovoljan. Stoga je otišao na Istok, najpre u Stam-bol, a zatim u Jedrene. Tu smo se i upoznali. Poslednje pola godine živi u Skadru i tamo je jedan od najbogatijih trgovaca.- A njegovi rođaci?.- Imao je jednog brata. Ni njemu se nije sviđalo u Marselju. On je najpre otišao u Alžir, a onda u Blidu,376gde mu je brat iz Jedrena poslao svoga sina, da u njegovoj naprednoj trgovini korisno primeni svoje znanje. Ovaj sin se oženio devojkom iz Marselja, vratio se ocu, i tamo, posle dužeg vremena, preuzeo radnju. Jednom je morao otputovati u Blidu stricu povodom nekog velikog posla. Dok se on tamo nalazio, stric je bio ubijen i čitava gotovina ukradena. Posumnjali su u jermenskog prepro-davca i mlađi Galingre je pošao u potragu za njim, jer mu se činilo da policija to ne radi dovoljno revnosno. On se nikada nije vratio. Njegov otac je nasledio ćelu imovinu bratovljevu, i time udvostručio svoj imetak, ali još i danas plače za svojim sinom, i mnogo bi dao kad bi mu ušao u trag. To je sve što mogu da ti kažem.- Kakav sticaj okolnosti! Ja ga mogu odmah dovesti na trag.- Ti? - upita Išla iznenađeno.- Da, ja.- Zašto si onda tako dugo ćutao?- Već sam ti u Egiptu pričao da je onaj isti Abu en Nasr koga Omar traži u Vadi Tarfaui ubio nekog Francuza, čije sam stvari uzeo. Zar ti nisam tada pomenuo da se Francuz zvao Pol Galingre?- Nisi pominjao ime.- Još danas nosim na prstu burmu koja je njemu pripadala. Druge stvari su se, na žalost, izgubile u bisa-gama kad se moj konj utopio u Šot Džeridu.- Hoćeš li o tome izvestiti starca?- Razume se.- Hoćeš li mu pisati?- Videću. Pismo bi mu naprečac prenelo tu vest. Moj povratak u domovinu možda će me odvesti u onaj kraj. O tome ću još razmisliti.Posle ovog razgovora posetio sam Halefa. On najpre nije hteo da veruje da je njegov pucanj promašio. Ali najzad je priznao:377- Sidi, znači da je moja ruka ipak drhtala.- Svakako.- Ali razbojnik je kriknuo i potonuo. Glava mu se više nije pojavila nad vodom.- To je učinio u lukavoj nameri. Mora da je dobar plivač, a mi, dragi moj Hadži Halefe Omare, mi smo bili prave budale. Zar misliš da čovek koji je dobio metak u glavu još može da vrisne?- To ja ne znam, jer još nikad nisam dobio metak u glavu, i ako mi se to jednom desi, - od čega neka me Alah sačuva, radi moje Hane, - ja ću pokušati da vrisnem. Sta ti misliš, sidi, da li ćemo mu još doći na trag?- Nadam se.- Preko kafedžije?- Preko njega ili preko derviša, čini mi se da ga on poznaje. Još danas ću razgovarati s njim.Posetio sam i Jevrejina koji je sa ženom stanovao u jednom sobičku naše kuće u vrtu. On se snašao u ovoj promeni stana i više se nije žalio na male gubitke koje mu je naneo jučerašnji požar. Znao je da će bogati Maflaj lako održati svoje obećanje i starati se o njemu. Dok sam ja bio u Dimitriji i u Peri, on je svratio u Bahari Keui, i rekao mi je da su tamo mnoge kuće izgorele.Još smo bili u razgovoru, kad naiđe crni sluga Ma-flajev i reče da je došao neki oficir koji želi da razgovara sa mnom.- Kakav čin ima? - upitah ja.- On je juzbaša, kapetan.- Dovedi ga ovamo!Nisam hteo da zbog ovog čoveka napravim nijedan korak, pa sam se zato, umesto da pređem u glavnu zgradu, povukao u svoju sobu, u kojoj je bio i Halef, i rekao mu čiju posetu očekujem.- Sidi, ovaj juzbaša je grubo postupio s tobom-Hoćeš li ti biti uljudan s njim?- Hoću.- Misliš li da ćeš ga na taj način posramiti? Ako je tako, i ja ću biti vrlo uljudan prema njemu. Dozvoli mi da ga dočekam kao tvoj hizmećar1.On iziđe pred vrata, a ja sedoh na divan i zapalih lulu. Posle nekoliko trenutaka čuh napolju korake i odmah glas malog Hadžije, kako pita crnca:

- Kuda ćeš? *- ,Treba ovog agu da odvedem stranom efendiji.- 'Hoćeš valjda da kažeš emiru iz Germanistana! Vrati se ti slobodno, ali znaj da se emiru ne može ulaziti kao nekom papudžiji ili terziji. Emir koga mi je Alah dao za gazdu naviknut je na najveću uljudnost u ophođenju.- Gde je tvoj gospodar? - čuh odsečni glas kapetanov.- Dozvoli mi, visočanstvo, da najpre ja upitam ko si ti?- To će tvoj gospodar već da vidi.- Ali ja ne znam da li će on»izvoleti da to vidi. On je vrlo strog gospodar i ja ne smem nikoga pustiti k njemu pre nego što ga upitam za dozvolu.Video sam u mašti s uživanjem ponizno-ljubazno lice moga malog prepreden jaka okrenuto ka mrzovoljnom licu grubog oficira, koji je morao izvršiti zapovest svog pretpostavljenoga, i bez toga nije smeo da se vrati, što bi, verovatno, najradije učinio. On odgovori:- Je li tvoj gospodar zaista tako veliki i otmeni emir? Takvi ljudi obično uzimaju bolji stan nego što smo juče videli da je njegov.- To je on učinio samo radi svoga zadovoljstva, "ilo mu je dosadno, i hteo je jednom da vidi kako je to zabavno kad šezdesetak hrabrih ratnika zarobi dvadesetak dečaka i devojčica, a odrasle puste da umaknu. To mu se veoma dopalo i sada sedi na svome divanu i drži Se za glavu, pri čemu ja ne smem da mu smetam.1 sluga (turski).379-- Ti si ranjen. Jesi li i ti juče bio tamo?- Jesam. Ja sam stajao dole na kapiji, gde je, u „stvari, trebalo da stoji stražar. Ali, ja vidim da bi ti voleo da sa mnom razgovaraš. Dozvoli mi da ti donesem na što ćeš šesti.- Stani, momče! Misliš li ti to ozbiljno? Reci svome gospodaru da želim s njim da razgovaram.- A ako me upita ko si ti?- Onda mu reci da sam ja onaj sinoćni juzbaša.- Dobro. Zamoliću ga da ti ukaže svoju milost i da te primi, jer znam šta mogu da stavim na kocku za čoveka tvoga dostojanstva.Ušao je k meni i zatvorio vrata. Lice mu je sijalo od uživanja.- Da li da ga smestim pored tebe? - upita me šapatom.-- Ne. Postavi mu jastuk do vrata prema meni, ali najuljudnije. Zatim mu donesi lulu i kafu.- I za tebe kafu?- Ne, neću da*pijem s njim.Halef otvori vrata i s poniznim recima: »Emir hoće da te primi!« pozva oficira da uđe. Oficir samo lako klim-' nu glavom i poče da govori:- Došao sam zbog jučerašnjeg...Tu zastade, jer ga brzi pokret moje ruke nedvosmisleno prekide u reci. Smatrao je da uljudan pozdrav nije potreban u ophođenju sa Frankom, pa mi se prohtelo da mu dokažem da i čovek koji nije musliman zaslužuje poštovanje.Još je stajao na vratima. Halef. je doneo jastuče i položio mu ga pred noge, zatim je izišao*Bio je to pravi prizor čoveku da posmatra njegovo lice na kome su se ogorčenje, iznenađenje i posramljenost borili za prevlast. Najzad se povinova neizbežnoj stvarnosti i sede na jastuk. Mora da je progutao mnogo gorčine kad je kao musliman trebalo da sedne samo kraj vrata.Kako je na Istoku običaj da se vrela voda za kafu stalno drži na žaru, Halef se brzo pojavi sa šoljicom380Jcafe i vatrom za lulu. Oficir uze i jedno i drugo, srknvt kafu i pusti da mu Halef zapali lulu. Halef stade iza njega i sad poče razgovor:- ^Sine moj - počeh ja očinskim tonom, iako je ova reč morala zvučati čudnovato, jer ja nisam bio stariji od njega. - Sine moj, molim te upamti ovo što će moja usta da ti kažu: kad stupiš u stan jednog bilidžije1, onda ga pozdravi, inače će on pomisliti da si ti ili nem ili prostak. Dalje: nemoj nikad prvi započinjati razgovor, nego sačekaj da te oslovi domaćin, kome pripada pravo-da da znak za početak. Ko o drugome sudi, pre nego što se s njim upozna, lako će pasti u zabludu, a od zablude do poniženja često je samo mali korak. C/ve moje reci primi sa zahvalnošću, jer iskusan čovek je dužan da uputi neiskusnog. A sad izvoli i reci mi s kakvom si molbom došao k meni.Oficir ispusti lulu i zinu od čuda na ovaj moj postupak. A onda raspali:- Nisam ja došao s molbom, već s naredbom koju ti prenosim!- Sa naredbom! Sine moj, govori polako, jer samo kad polako govoriš nećeš reći nešto nepromišljeno. Ja ne poznajem u Stambolu nikoga ko bi mogao nešto da mi naređuje. Valjda si hteo da kažeš da si ti dobio naređenje i da si zbog toga došao k meni, jer ti si potčinjen, a ja sam slobodan čovek. Ko te je poslao k meni?- Oficir koji nas je juče predvodio.- Misliš na miralaja ...?

Pomenuo sam i ime koje sam juče saznao od vojnika. Juzbaša se zapanji i uzviknu:- Zar ti znaš i njegovo ime?- Kao što si čuo. Šta želi" on od mene?- Treba da ti naredim da se ne raspituješ za njega i da o jučerašnjem slučaju nikome ne govoriš.- Već sam ti rekao da meni niko ne može naređivati. Reci miralaju da će slučaj biti objavljen u sledećem1 iskusan čovek.381broju novina. Pošto ja ne primam naređenja, smatram naš razgovor završenim.Ustao sam i prešao u drugu sobu. Juzbaša je od iznenađenja zaboravio da ima jezik i da treba da ustane, i prošlo je dosta vremena dok nije došao Halef i obavest'io me da je posetilac otišao psujući.Bio sam siguran da će ga miralaj ponovo poslati, ali nisam smatrao da je potrebno da ga čekam i spremio sam se za izlazak. Uputio sam se u tekiju derviša, na razgovor sa Ali Manahom. Našao sam ga, kao i juče, u njegovoj ćeliji, gde se molio. Na moj pozdrav, on me pogleda i, sudeći po izrazu njegovog lica, moja poseta mu nije bila neprijatna.- Selam! - odzdravi mi on. - Donosiš li mi ponovo poklon?- To još ne znam. Kako da te zovem: Ali Manah ben Barud al Amazat ili En Nasr?On brzo skoči sa divana i stade preda mnom.- Pst! Ne govori ovde! -- prišapnu mi uplašeno. - Iziđi na groblje, i ja ću odmah doći.Predosećao sam da sam dobio igru, ali sam bio sve-stan da ću razgovor morati voditi vrlo diplomatski, ako neću da se izdam. Napustio sam tekiju, prešao preko dvorišta i ušao u groblje.Evo ovde miruju stotine derviša. Oni su završili svoju igru i nad njihovim glavama ležalo je kamenje sa turba-nom na vrhu. Njihova komedija bila je odglumljena. Ali kako će preći preko »mosta proveravanja«!Nisam duboko ušao u groblje kad sretoh derviša. On se, kao utonuo u pobožne misli, uputio u udaljeniji kutak groblja. I tamo smo se sastali.- Šta imaš da mi kažeš? - upita on.Morao sam biti vrlo oprezan. Zato sam odgovorio:- Treba najpre da te upoznam! Jesi li ti pouzdan.- To ti pitaj ustu!1- Gde ga mogu naći?prvi, pretpostavljeni, starešina..382- U Di:rdtriji, kod Ruma (Grka) Koletisa. Do juče srno bili u B aharive Keui, ali su nas tamo otkrili i oterali. Usta umalo nije dobio metak. Spasao se samo plivanjem.Ove reci su mi potvrdile da je Ibrahim Mamur stvarno vođa bandita. Nije me, dakle, lagao u Balbeku. Ali je .derviš pomemio jedno ime koje me je podsetilo na jedan raniji doživljaj. Zar se onaj Grk koji mi je pao u ruke u borbi u »Dolini stepenica« nije zvao Aleksandar Kole-tis? Raspitivao sam se dalje:- Jesmo li sigurni kod Koletisa?- Sasvim. Znaš li gde on stanuje?- Ne ziiiam. Ja sam odnedavno u Stambolu.- A odakle si došao?- Iz Damaska. Tamo sam i sreo ustu.- To je tačno. On je bio tamo. Ali pothvat mu nije uspeo. Neki franački hećim ga je prepoznao i on je mo-lao da beži.- Znana. On je bogatom Šafaju ibn Jakub Afari digao samo jedan deo blaga. Je li to blago prodalo?- Nije.- Znaš U ti to tačno?- Znani tačno, jer moj otac i ja smo njegovi pover-Ijivi ljudi.-7- Ja sam došao da razgovaram s njima zbog tih stvari. Imam sigurnog kupca koji će sve da uzme. Jesu " stvari pri ruci?•^- Nalaze se u kuli Galata, na sigurnom mestu. Možda si došao suviše kasno, jer je i Koletisov brat našao coveka koji treba danas da dođe.To me je zabrinulo, ali nisam pokazao.~- Gde je Barud el Amazat, tvoj otac? Imam važnu Poruku za njega.- Jesi H ti veran?- Proveri me!- Naći ćeš ga u Jedrenima kod trgovca Hulama. Sad sain Se stvarno uplašio, jer tu se sigurno pripremao novi zločin. Ali sam se savladao.383- Znam - prime tih pun pouzdanja. - Taj Hularn je neki rođak Jakuba Afare iz Damaska, a i ovdašnjeg trgovca Maflaja.

- Vidim da znaš sve. Mogu ti verovati.- Onda mi još reci gde se nalazi tvoj stric Hamd el Amazat!- Zar i njega poznaješ? - upita on začuđeno.- Vrlo dobro ga poznajem. On je bio u Sahari i u Egiptu.Bio je sve više iznenađen. Očigledno, smatrao je da sam ja važan član ovog divnog bratstva, jer me je sad upitao:- Da nisi ti možda usta iz Damaska?- Nemoj sada da me pitaš. Sada samo odgovaraj!- Hamd el Amazat je sada u Skadru. On stanuje kod francuskog trgovca koji se zove Galino ili Galine.- Da nije možda Galingre?- Ti zaista sve znaš, gospodine.- Tako je, samo jedno još ne znam: kako se sada zove usta?- Abd el Mirhat iz Konje.- Hvala ti. Uskoro ćeš opet čuti o meni.Otpozdravio je s- poniznom odanošču, što mi je dokazalo da sam ga potpuno obmanuo. Ali sada nisam smeo izgubiti ni trenutak da bih iskoristio stečena obaveštenja.Nisam se vratio Maflaju. Odjahko sam u Dimitriju i raspitao se za Koletisovu kafanu. Kafedžija nije bio kod kuće, ali sam našao njegovu ženu. Najpre sam upitao za berberina. Rekla mi je da je dolazio lekar i da ga je pre-vio. Malo kasnije su došli ljudi i odneli ga. Onda sam upitao za Koletisa. Žena me je pogledala vrlo iznenađeno i rekla:- Pa tako se zove moj muž!- Ah. To nisam znao! Da li se kod vas nalazi jedan čovek, po imenu Abd el Mirhat iz Konje?- Da, stanuje kod nas.- A gde je on sada?- Otišao je u šetnju do kule Galate.384- Sam?- Sa bratom moga muža.To je bio izvanredan sticaj okolnosti! Možda su otišli po drago kamenje! Morao sam odmah krenuti za njima. Saznao sam i to da su malopre krenuli. Dalje, saznao sam da je Omar bio ovde kad su oni krenuli, i da je odmah za njima napustio kuću. Osvetnik je, dakle, već gonio ubicu!Uzeo sam konja i brzim kasom odjahao u Galatu. Po mračnim ulicama ovog predgrađa sve vri od mornara, vojnika, prljavih grnčara, nosača, nametljivih brodara, španskih Jevreja i drugih užurbanih prilika, pa se nije lako probiti.Najgušća gužva bila je oko kule. Sigurno se nešto naročito desilo, jer su se ljudi gurali, laktali i udarali da je skoro bilo opasno po život. Isplatio sam sopstve-nika konja i prišao bliže. Jedan čamdžija, koji se s mukom izvukao iz gužve, rekao mi je:- Dvojica su se popela na galeriju kule i pali preko ograde. Eno ih, leže smrskani na zemlji.Mene uhvati strah. Omar je pošao sa dvojicom ljudi. Da mu se nije desila nesreća?Probijao sam se napred svom snagom i bezobzirno, i sam sam zadobio mnogo bubotaka i udaraca nogom, ali sam se probio i evo, u uskom krugu od mnoštva ljudi ugledao sam dva ljudska lesa užasnog izgleda. Galerija uenovljanske kule u Galati visoka je oko sto četrdeset stopa, pa se po tome može zaključiti kako su leševi izgle-dali. Omar nije bio među njima. To sam poznao po odelu. Lice jednog od njih nije bilo povređeno. Odmah sam poznao da je to onaj Aleksandar Koletis koji je opet uma-ao Hadedinima. Ali ko je ovaj drugi? Prosto se ne može Ppznati. »Umro je užasnom smrću« - pričao je jedan cevidac. On je, naime, uspeo da se u padu uhvati rukom gvozdenu šipku u ogradi, ali se jedva održao jedan mi-t i onda pao.nehotice sam bacio pogled na njegove ruke. Preko ne ruke imao je ranu od noža. Tom rukom se valjda0(1 Bagdada do StamboJa 335držao. Nije to bio nesrećan slučaj. Neko ga je bacio dole. Gde je samo Omar?Progurao sam se do kule i ušao^ Bakšišom sam kupio dozvolu da se mogu popeti. Pohitao sam preko pet kame-nitih stepenica kroz pet prvih spratova, zatim preko tri drvene stepenice gore u kafanu. Tamo je bio samo kafe-džija i nijedan gost. Dovde sam prešao sto četrdeset i četiri stepenika. Sada sam se popeo i preostalih četrdeset i pet stepenika do zvonare, koja je obložena limom i vrlo strma. Odavde sam iskočio napolje na galeriju. Obišao sam je unaokolo čitavom dužinom koja je iznosila oko pedeset koraka. Na st~ani gde su dole ležali mrtvi našao sam mrlje krvi. Ovde se vodila borba pre nego što su bili bačeni dole. Borba? Na ovakvoj visini, na klizavom str-mom tlu i, kao što sam pretpostavljao, jedan prema dvojici! Strašno!Sišao sam brzo i nisam se zadržao u kafani. Otrčao sam kuci. Prvi koga sam sreo u selamliku bio je Jakub Afara. Lice mu se sijalo od radosti. On me zagrli i uz-viknu:- Emire, raduj se sa mnom. Opet sam došao do svog dragog kamenja.- Neverovatno!- Ali istinito!

- Kako si došao do njega?- Tvoj prijatelj Omar mi ga je doneo.- Otkud ono njemu?- Ne znam. On mi je predao paket, odmah otišao u kuću u vrtu i zatvorio se u svoju sobu. Nikome neće da otvori.- Možda će meni izuzetno otvoriti - rekoh ja i odoh u vrt.Na vratima našeg stana stajao je Halef. On mi odmah priđe i reče šapatom:- Šta se desilo, sidi? Omar ben Sadek je došao kući ranjen. Sada pere ranu.- Sreo se s Ibrahimom Mamurom i bacio ga sa kule.- Mašalah, je li to istina?386- Ja mislim da jeste. Tako je moralo biti, ali te mora zasad ostati tajna. Nemoj govoriti drugima.Zakucao sam na Omarova vrata i izgovorio svoje ime. Odmah mi je otvorio i pustio i Halefa da uđe.Ispričao nam je, iako ga nismo ništa pitali, sve šta se desilo.On je najpre sa lekarom, koga je pratio, a posle sa nosačima koji su došli po berberina, išao u Koletisov stan. Tamo je video Ibrahima Mamura i Aleksandra Ko-letisa kako tiho razgovaraju. Razabrao je nekoliko reci iz njihovog razgovora koje su privukle njegovu pažnju. Ustao je i napustio sobu, ali se kroz druga vrata na hodniku vratio u praznu susednu sobu, iz koje je mogao osluškivati razgovor koji su sada vodili glasnije, jer su mislili da su sami.Razgovarali su o dragom kamenju iz Damaska po koje će sada ići u kulu, gde je jedan od stražara bio Ibrahimov čovek. Omar je znao čitavu priču o krađi u Damasku. Čuo je nju od Halefa i mislio je da je sada otkrio Ibrahima Mamura. Dalji razgovor je potvrdio njegovu slutnju, jer je Ibrahim pričao o svome jučerašnjem bežanju preko Zlatnog roga. Mogao ih je neopaženo osluškivati, jer je domaćica bila zaposlena u dvorištu. Resio se da pođe za njima u kulu. I kad su izišli, pošao je za njima. Oni su se dugo zadržali sa jednim stražarom u prljavom prizemlju kule koje je služilo kao kokošinjac, a zatim su se popeli stepenicama. Omar je pošao za njima. U kafani su popili po šoljicu kafe i krenuli dalje, a stražar se vratio. Omar je išao za njima. Kad je stupio u zvonaru, oni su već bili napolju na galeriji, okrenuti leđima, a paket je ležao u zvonari. I on je izišao na galeriju i sad su ga morali videti.- Šta tražiš ti ovde? - upitao je Ibrahim. - Nisam li te malopre video kod Koletisa?- Šta se to tebe tiče? - odgovorio je Omar.- Jesi li došao da prisluškuješ, pseto jedno?Tu se Omar setio d,a pripada slobodnom i hrabrom plemenu i obuzeli su ga ponos i lavlja smelost.387- Jeste, prisluškivao sam - priznao je otvoreno. - Ti si Ibrahim Mamur, otmičar žena i kradljivac dragog kamenja. Juče smo spalili tvoju jazbinu. Osveta je bliska. Donosim ti pozdrav od emira iz Frankistana, koji ti je oduzeo Gizelu i oterao te iz Damaska. Kucnuo je- i tvoj čas!Ibrahim je stajao kao okamenjen. Omar je iskoristio taj trenutak, munjevitom brzinom ga ščepao i bacio preko ograde. Koletis je vrisnuo i zgrabio kamu. Jedan trenutak su se rvali. Omar, je zadobio ranu na potiljku, i to je udvostručilo njegovu snagu. I drugi je odleteo preko ograde. Izvadio je nož i zasekao ruku čoveku koji je visio u smrtnom strahu i ruka je odmah popustila.Sve se to tako brzo odigralo da se recima ne da ispričati. Omar je opet spuznuo u zvonaru, uzeo paket i sišao. Dole je uspeo da neprimećeno pobegne, iako se već mnogo ljudi bilo okupilo oko leševa.On je to pričao vrlo ravnodušno, kao da je učinio nešto sasvim obično. Ni ja nisam bogzna šta rekao, i previo sam mu bezopasnu ogrebotinu. Posle smo ga odveli u glavnu zgradu, gde je njegova reč doduše imala sasvim drukčije dejstvo. Maflaj, njegov brat i Išla izustili su samo nekoliko glasnih uzvika i istrčali napolje, zaboravljajući na muslimansko dostojanstvo da bi videli mrtvace. Vratili su se posle dužeg vremena i saopstili da su leševi privremeno preneti u prizemlje kule. Niko ih nije poznao, a oni ni najmanjim znakom nisu odali da bi mogli dati obaveštenje.Upitao sam Halefa da li možda želi da još jednom vidi svoga starog poznanika grčkog tumača Koletisa. On pre-zrivo sleže ramenima i reče:- Da su to Kara ben Nemzi ili Hadži Halef Omer, ja bih izišao, ali tu krastavu žabu neću da vidim!Trajalo je dugo dok su se Maflaj i njegovi rođaci snašli i počeli mirno razgovarati o ovom slučaju.- Nije ovo dovoljna kazna za njega. Kratak trenutak smrtnog straha nije dovoljan za sve zlo koje je učinio-Trebalo ga je uhvatiti živog!388__ Ostala su još dvojica, braća Amazati - dodadeotac. - Da li ćemo se dočepati bar jednog od njih?- Vama je dovoljan jedan: Barud el Amazat. Drugi vam nije ništa učinio - umešah se ja. - Ako mi obećate da nećete izvršiti nasilje nad njim, već da ćete ga predati kadiji, dobićete ga.Ove moje reci izazvale su novo uzbuđenje. Svi su navalili na mene, ispitivaji me, moljakali, ali ja sam ostao uporan i ništa nisam odao dok mi nisu dali traženu reč. Na to sam im ispričao svoj današnji razgovor sa der-

višem.Nisam još bio ni završio svoju priču, kad Jakub Afa-ra skoči i uzviknu:- Alah kerim! Znam šta oni smeraju. Oni namera-vaju da unište čitavu našu porodicu zato što je Išla oteo Zenicu od Mamura. Najpre je trebalo da mene materijalno upropaste. To im nije pošlo za rukom. Sad su otišli u Jedrene, a onda će i Maflaj doći na red. Već su počeli kod njegovih nabavljača. Moramo odmah poslati pismo i upozoriti Hulama i Galingreja.- Poslati pismo! - upade Išla. - To nije ništa! Moramo lično otići u Jedrene i uhvatiti Baruda el Ama-zata. Hoćeš li i ti poći s nama, efendijo?- Hoću - odgovorih ja. - To je najbolje što se može uraditi, i ja ću vas pratiti, jer se Jedrene nalaze u pravcu moga povratka u domovinu.- Zar ti ideš kući, efendijo?•- Idem. Bio sam mnogo duže u tuđini nego što sam nameravao.v Svi su se usprotivili mojoj odluci, ali kad sam im iz-lozio razloge, priznali su da sam u pravu. Za ćelo vreme oYog prijateljskog natecanja samo jedan je ćutao: Halef. -*11 je njegovo lice poigravalo i on bi imao više da kaže nego svi ostali. L ., ~~ Kada ćemo krenuti? - upita Išla kome se mnogo389- Odmah - odgovori Osko. - Ne želim da izgubim ni trenutka da ovim svojim rukama ne ščepam prijaška Baruda el Amazata.- Ja mislim da treba malo pripremiti put - rekoh ja. - Ako krenemo sutra zorom, neće biti kasno, a ima-ćemo ceo dan pred sobom. Hoćemo li se voziti ili jahati?- Jahaćemo - odluči Maflaj.- A ko će sve ići?- Ja, ja, ja, ja! - čulo se unaokolo.Pokazalo se da svi žele da idu. Posle duže diskusije resili smo da u pohodu učestvuju: Šafaj ibn Jakub Afara, koji doduše s Barudom nije imao posla, ali nije hteo propustiti retku priliku da poseti svoje rođake; Išla, koji je pošto-poto hteo lično da uhvati izdajicu svoje žene; Osko, da osveti ćerku; Omar, koji je iz Jedrena hteo da krene u Skadar, da se tamo obračuna sa Hamd el Ama-zatom; i ja, koji sam hteo da se vratim u domovinu. Maflaja smo s teškom mukom nagovorili da ostane; bilo je to neophodno i u interesu posla, pošto se Išla nama priključio.Halef nije progovorio ni reci. Kad sam ga upitao, odgovorio je:- Zar misliš da bih te ja pustio da ideš sam, sidi? Nas je Alah sjedinio, i ja ostajem s tobom.- Ali moraš misliti na svoju Hanu, na cvet među ženama! Sve više se od nje udaljuješ.- Ostavi to! Ti dobro znaš da ja uvek uradim ono na šta se odlučim. Idem s tobom!- Ali jednom ćemo se morati rastati!- To će vreme i suviše brzo doći, gospodaru, i ko zna da li ćemo se ikada više videti. Za sada se neću rastati od tebe pre nego što se rastanu drugi, i pre nego što vidim da stvarno napuštaš ovu zemlju.S tim recima je ustao i izišao da bi presekao svaki prigovor, i ja sam morao pristati na njegovu pratnju.Pripreme za put nisu nas umorile. Trebalo je samo osedlati konje i krenuti. Ali ostala mi je još jedna du-390žnost; da posetim Lindzeja, da mu ispričam šta se ovde desilo i šta nameravamo dalje.Kad sam došao u njegov stan, on se upravo vratio sa izleta u Bujukdere. Dočekao me je i radosno i dirljivo, i rekao:- Welcome!1 Pokvarenjak! PreseUo s.e tamo gore u Baharive Keui, a mene nije hteo povesti! A šta sad hoćete ovde, he?- Ser, čast mi je da vas izvestim da više ne stanujem u Baharive Keui.- Ne više? Ah! Lepo! Preselite se k meni, master!- Zahvaljujem! Ja ću sutra ujuti'o napustiti Stam-bol. Hoćemo li zajedno dalje ili nećemo?- Napustiti Stambol? Aj! Oh! №uspela šala! Yes!- Nije šala, zbilja je! Uveravam v^s.- Zaista? A zašto tako brzo? Ta iek ste došli u ovuselendru.- Dobro sam je upoznao, i, mada odlazim brže negošto sam mislio, nije mi mnogo žao.Ispričah mu tada sve što se desilo.Kad je priča bila gotova, Lindzej zadovoljno klimnuglavom i reče:- Lepo! Divno je što je taj razbojnik dobio platu koju je zaslužio! Dobiće je i ona dr^ga dvojica. Well! Rado bih učestvovao, ali ne mogu., Ja s;am angažovan.- Cime?- Bio sam u konzulatu i tamo sreo bratanca, još jednog Lindzeja, ali ne Devida. On ho'-e <ia ide u Jerusa-Hm, a nimalo se ne razume u putovanje, stoga je zamolio mene da pođem s njim. Šteta što ne može te poći s nama!

Yes! Večeras ću posetiti Maflaja da se pozdravim s njim.- To sam i hteo da vas zamolim, ser. Mi smo za nekoliko meseci preživeli više nego što iteko preživi u toku celog života, i to na sveže. Ja sam va« mnogo zavoleo, i rastanak mi teško pada, ali ne ostaje nam ništa drugo. Ostaje samo nada u ponovno viđenje!1 Dobrodošao (engl.).391- Yes! Oh! Ah! Well! Ponovo viđenje. Tužan rastanak! Ne sviđa mi se nimalo - reče on drhtavim glasom, i jednom rukom se prihvati za nos a drugom za oko. - Ali, da: šta ćete s konjem?- S kojim konjem?- S vašim Rijem.- Sta ću s konjem? Pa jahaću ga.- Hm! Večito! Hoćete li ga povesti u Nemačku?- To još ne znam.- Prodajte ga, ser! Dobićete lepe pare za njega. Razmislite o tome. Ako vam je sada još potreban, onda ga bar posle dovedite u Old England. Ja se ne cenkam. Platiću šta tražite! Well!Ovo nije bila prijatna tema za mene. Šta da radim ja, siromašni pisac, kasnije s ovakvim konjem? U otadžbini me čekaju prilike u kojima nikako neću moći držati jahaćeg konja. A da ga prodam? Poklon šeika Hadedina? Bogzna u čije bi ruke došao moj valjani vranac! Ne, neću ga moći zadržati, ali neću ga ni prodati. Znam šta ću učiniti. Dužan sam da ovom plemenitom konju koji me je preneo kroz tolike opasnosti dam gospodara koji će mu biti ravan. Ne srne on uginuti na hladnom severu. Vratiću ga na pašnjake, toplog juga, u njegovu rodnu zemlju, na zelena logorišta Hadedina.Nisam dugo ostao kod Lindzeja, kad je ionako trebalo da se uveče vidimo. Otišao sam ponovo u poslanstvo i još jednom razgovarao sa sekretarom. Rekao mi je da nam tobožnji berberin iz Jiterboga neće više donositi brigu, jer je umro. Nisu imali mnogo obzira prema njemu, jer je najzad morao priznati ko je i šta je, i tako se otkrilo da vodi poreklo iz tirinškog gradića, i da je odbegli zlikovac. Žao mi je bilo momka koji je sa svojim neobičnim sposobnostima zaslužio bolju sudbinu nego da ovako bedno pogine u tuđini.Sekretar me je ispratio do vrata, i dok smo tu izme-njivali nekoliko uljudnih reci, mimo nas su projahala dvojica jahača. Nisam obratio pažnju na njih, ali je jedan zaustavio konja, a i drugi je to morao da učini. Sekretar392se oprosti od mene i vrati u kuću. Ja upravo krenuh kad jedan od jahača viknu:- Mašalah! Je li moguće? Emire!Zove li to neko mene? Okrenuh se. Ta dvojica na konjima bili su oficiri. Jedan od njih je bio - onaj mira-jaj čijeg sam glasnika jutros onako uljudno primio, a drugi - istog čina - onaj ađutant koga sam onomad kod Džezida zatekao na kupanju i koji mi je posle bio toliko zahvalan.Pristupio sam mu. Od srca sam se radovao što ga vidim. Pružio sam mu ruku i prijateljski se rukovasmo.- Selam, efendijo! - pozdravih ja. - Sećaš li se još reci koje sam ti rekao na rastanku?- Šta si ono rekao?- Rekao sam: »Kad te opet vidim, želim da tada budeš miralaj«! I Alah je ispunio moju želju. Nazir Agasi je postao komandant puka.- Znaš li kome za to treba da budem zahvalan?- Ne znam.- Tebi, emire. Džezidi su podneli tužbu sultanu i mosulski namesnik, i mnogi drugi, bili su kažnjeni. Došao je Anadolikazi askeri1 i ispitivao slučaj. Njegova presuda je bila pravedna, i, pošto sam se ja zbog tebe onda malo zauzeo za Džezide, bio sam unapređen. Hoćeš li mi dozvoliti da te jednom posetim?- Bićeš mi uvek dobrodošao! Ali, na žalost, danas je poslednji dan moga boravka u Stambolu. Sutra ujutro odlazim.- Kuda?- Na Zapad. Obišao sam Istok da bih upoznao ljude i običaje. Imaću mnogošta da pričam stanovnicima Zapada, što će oni jedva verovati.Ove reci su bile malo zlobne i namenjene drugom oficiru. On je to tako i shvatio, jer je rekao:- Danas sam opet poslao glasnika tebi, ali ti nisi bio kod kuće. Hoćeš li dozvoliti da ja dođem tebi?1 Nekadašnji vrhovni sudija Anadolije, azijske Turske.393Aha! Činjenica da je drugi pukovnik onako prijazno i s poštovanjem govorio sa mnom dejstvovala je. Odgo vorih hladno:- Primiču te; mada,je moje vreme vrlo kratko.- Kada mogu doći?- Posle jednog časa. Kasnije neću imati vremena.- Alah akbar! - začudi se komandant. - Vi se poznajete. Dobro, onda ćemo doći zajedno.On mi pruži ruku i mi se rastadosmo. Najmanje bih očekivao da ću njega ovde sresti. Ispalo je kao da mi je ovde

u Stambolu suđena rekapitulacija svih mojih doživljaja.Pri povratku kući kupio sam uzgred neke stvari koje su nam bile potrebne za put. Bio sam, doduše, uveren da će naš domaćin snositi sve troškove ovog puta, ali nisam hteo da u svemu zavisim od njegove darežljivosti.Halef se mnogo obradovao kad sam mu ispričao da sam sreo Nazir Agasija i da će nas on posetiti. Odmah je uzeo da čisti lule i da priprema svašta, pa i ono što nije trebalo, i najozbiljnije me uveravao da večeras moramo uljudno postupati s miralajem čijem smo juzbaši danas ponudili mesto kraj vrata, jer će doći s našim poznanikom i prijateljem.Još nije bio prošao ceo čas, a dvojica oficira se pojaviše. Primili smo ih srdačno i počastili kako smo mogli. Primetio sam da su razgovarali o meni, jer se stariji izvanredno uljudno ponašao. Razgovarali smo uglavnom o našim doživljajima kod poklonika đavola. Ispričao sam im i svoj susret sa mosulskim makredžom.1 Ćuo sam sada da su ga vojnici živog i zdravog otpratili u Mosul, gde je iščezao. Anadoli-kazi askeri je sigurno znao u kome se zatvoru nalazi smenjeni sudija.Kad se naš sastanak približio kraju, setio se onaj drugi da bi sada trebalo skrenuti razgovor na ono što je njemu bilo na srcu.l1 Načelnik suda.394__ Emire, čuo sam da će se sutra nešto čitati u novinama. Bili se to moglo poništiti?Ja slegoh ramenima i odgovorih polako i s naglaskom:- Efendijo, ti si moj gost, i ja sam navikao da svim ljudima, pa tako i svojih gostima, ukazem odgovarajuću čast. Ali, dozvoli mi da prema tebi budem sasvim iskren! Da nije bilo mene, ti danas ne bi bio živ. Što sam učinio, učinio sam kao čovek i drug i ne tražim za to nagradu. Ali ti nisi smeo zaboraviti šta sam ti učinio. Umesto toga, ti si juče sa mnom postupio kao da sam ja tvoj vojnik, a danas si mi čak poslao onog juzbašu koji se usudio da mi naređuje. Ne smeš mi zameriti što sam ga zbog toga ukorio. Ja nisam navikao da se sa mnom po-s,tupa kao sa čovekom koji svraća u grčke krčme radi razonode. Mislim da sam juče učinio više nego što mi je dužnost, i ako bi hteo da mi ispuniš jednu želju, sve će biti zaboravljeno.- Kakvu želju?- Svoje spasenje ti duguješ u stvari jednom starom Jevrejinu. On je stanovao u kući pored nas i rekao rai je za otvor u zidu kroz koji sam te izvukao. Ti si naredio da se ona jazbina spasi, a Jevrejin je u tome požaru izgubio sve što je imao. Kad bi ti bio spreman da tome siromašku daš neku naknadu, on bi bio srećan, a ja bih te se uvek rado sećao. '- Šta? Jevrejinu da dam naknadu? Zar ti ne znaš, efendijo, da muslimani ne mare za Jevreje, jer su oni' druge vere? Ja ću ...-• Efendijo, - prekidoh ga ja povišenim glasom i vrlo ozbiljno - ti zaboravljaš da ni ja nisam musliman!- Nisam ja mislio na tebe, emire! Gde ie tai Jevrejin?• On uživa gostoprimstvo ove kuće.Možeš li ga pozvati ovamo? ~ Odmah. Poslao sam Halefa po njega i Baruh odmah uđe.395Miralaj ga odmeri hladnim pogledom i upita gledajući ga ispod oka:- Tebi su juče izgorele stvari?- Jesu, gospodine! - odgovori Baruh skrušeno.- Evo, uzmi ovo i kupi druge!On zahvati rukom u svoju kesu i pruži mu nešto što nisam mogao videti, ali po držanju ruke sam primetio da to nije bilo mnogo. Jevrejin se zahvali i pođe, ali ja ga zadržan recima:- Čekaj, Baruh-Šebet-ben-Baruh-Herepe? Pokaži mi šta si dobio! Efendija će mi oprostiti za ovu radoznalost, jer to činim samo da bih mu se mogao zahvaliti.Bila su to dva zlatnika, jedan od pedeset i jedan od dvadeset pijastera, dakle ukupno sedamdeset pijastera, $li, u nemačkom novcu, dvanaest do četrnaest maraka. To je bilo više nego štedljivo, više nego cicijašenje, bilo je to bedno. Sigurno je miralaj juče, pre nego što je izdao dozvolu za pljačkanje, sam digao sav novac koji se nalazio u kući, a možda je pretresao i džepove mrtvih i po-hapšenih. To, doduše, nisam video, ali sarn znao kako ova gospoda postupaju.Stoga sam ga upitao:- Jesi li juče povratio svoje tri hiljade pijastera, efendijo?- Jesam.- A ovome čoveku, kome treba da zahvališ i za taj novac i za svoj život, njemu si dao samo sedamdeset pijastera za sav izgoreli imetak? Daj mu hiljadu, pa ćemo se rastati kao prijatelji i tvoje ime neće biti pomenuto u novinama!- Hiljadu, emire? Šta ti misliš? Zar ovome Jevre-jinu?- Kako hoćeš! Baruše, vrati mu tih sedamdeset pijastera! Otići ćemo posle kadiji, ti kao tužilac, a ja kao svedok. Onaj koji je spalio tvoj imetak mora ti ga i naknaditi, pa makar bio i komandant puka i moj gost. Ja

396ću se preko svoga poslanstva raspitati na Divanu da li sultan dozvoljava svojim oficirima da pale ulice Stam-bola.Ustao sam i dao znak za rastanak. Moji gosti su se takođe podigli, i Jevrejin priđe miralaju da mu vrati novac. Ali ovaj ga odbi rukom i reče s prigušenim gne-vom u glasu:- Zadrži to! Poslaću ti ostatak!- Učini to brzo, efendijo, jer za jedan čas krenu-ćemo kadiji.Ovaj odgovor nimalo nije bio prijatan, ali ja sebi ni danas ne prebacujem što sam se tada poslužio iznuđivanjem da bih kaznio oficira za njegovu uobraženost, a siromahu pomogao da dođe do naknade štete. Hiljadu pi-jastera zvuči kao veliki iznos, ali to je, u najboljem slučaju, dvesta maraka. Time bi se stari Baruh pomogao, mada je premalo da s tim otpočne trgovinu »dragim kamenjem i starinama«.Miralaj je napustio sobu oholo klimnuvši glavom, a Nazir se najljubaznije oprostio sa mnom.- Emire, - reče on - znam da ti je bilo teško razgovarati tako oštro s gostom, ali ja bih na tvome me-stu najmanje isto tako postupio. On je miljenik Ferik-paše, ništa više. Do viđenja i sećaj se mene, kao što ću se i ja uvek rado sećati tebe!Još pre nego što je prošao jedan čas, neki podoficir je doneo kesu s ostatkom novca. Baruh je zaigrao od radosti. Njegova žena je rekla da sam ja najbolji efendija na svetu, i da će me svakog dana spominjati u svojim mo-litvama. Sreća ovo dvoje starih potpuno me je utešila što sam se ogrešio o zakone gostoprimstva.Uveče smo se još jedanput svi okupili zajedno. Priređena je oproštajna večera, kojoj je prisustvovala i Zenica. Ona je kao hrišćanka smela da se pojavi otkrivenog lica, iako joj Išla nije dozvoljavao da ide ulicama bez yela. Prešla je u sećanju s nama još jedanput sve ono sto je doživela: tugu koja ju je obuzimala u ropstvu, i sreću kad smo je spasli od nasilja Ibrahima Mamura. Na397kraju, Lindzej se oprostio od nas. Čvoruga na njegovom nosu skoro je bila iščezla, pa će se modi slobodno poja-viti u Londonu. Ispratio sam ga do njegovog stana. Tamo je otvorio flašu vina i uveravao me da me voli kao brata.- Sasvim sam s vama zadovoljan - reče on. - Samo me jedno ljuti.- A šta bi to bilo?- Sto ste me vukli svuda unaokolo, a da nisam našao ni jednog jedinog fauling-bula. To me ljuti! Yes!- Ja mislim da fauling-bulova ima i u Engleskoj, i da ih tamo ne treba ni iskopavati. Ima tamo dosta Džon Fauling-bulova1 po ulicama!- Odnosi li se to na mene?- Daleko od toga, ser!- Jeste li razmišljali o konju?- Jesam. Neću ga prodati.- Onda ga zadržite! Ali, svejedno, morate jednom doći u Englesku. Za dva meseca biću kod kuće. Jeste li razumeli? I još nešto! Vi ste bili moj vodič, a ja vam još nisam platio. Molim uzmite!On gurnu preda me mali novčanik.- Nemojte da se šalite! - rekoh ja i odgurnuh ga natrag. - Ja sam s vama jahao kao prijatelj i drug, a ne kao sluga koga treba platiti.- Ali, master, ja mislim da...- Mislite što god hoćete, ali nemojte misliti da ću ja od vas primiti novac - prekidoh ga ja. - Zbogom!- Odmah da ste uzeli ovaj novčanik!- Adio, farewell, ser!Brzo sam ga zagrlio i pohitao napolje, ne obazirući se više na njegove reći.Preko oproštaja sa Maflajem i Zenicom mogu preći. Kad se sunce pojavilo na istoku bili smo skoro u Čataldži na putu za Jedrene.1 Džon Bul - nadimak za tipičnog Engleza.398U JEDRENIMAAdrijanopolj, koji Turci nazivaju Jedrene, posle Stambola je najznačajniji grad Osmanlijskog carstva. Ovde je bila prestonica sultana, počev od Murata I, pa do Mehmeda II, koji je 1453. godine osvojio Carigrad i tamo preneo prestonicu. Jedrene su i kasnije bile omiljeno mesto mnogih sultana. Naročito je Mehmed IV tamo rado boravio.Od oko četrdeset džamija koje se nalaze u gradu, najčuvenija je Selimija, koju je sagradio Selim II. Ona je veća od Aja Sofije u Stambolu i delo je čuvenog graditelja džamija Sinana. Kao oaza u pustinji stoji ona usred bednog skupa udžerica čiji zidovi, išarani svim bojama, izranjavaju iz duboke prljavštine i blata.Veličanstveno zdanje sa kubetom ove džamije nose unutra osam gigantskih stubova, a spolja je krase četiri vanredno vitka minareta, svako sa po tri balkona za mujezine. U džamiji se nalaze dve galerije sagrađene od najskupljih vrsta mramora i osvetljene sa dvesta pedeset prozora. Za vreme ramazana ovde gori dvanaest hiljada

svetiljki.Dolazeći iz Kirkilisa izdaleka smo videli osvetljena vitka minareta Selimije. Iz daljine, Jedrene su pružale divan prizor, ali kad smo ušli u grad i projahali ulicama bilo je kao i sa svima gradovima na Istoku: oni iz blizine izgube svoju lepotu, i nikada ne pružaju ono što iz daljine obećavaju.Hulam, kome smo pošli u posetu, stanovao je u blizini džamije Murata I, čije je predvorje terasasto i popločano divnim mramorom. Njena dvadeset četiri kubeta na sedamdeset stubova sagrađena su blagom vitezova Jo-vanovaca, koje je zadobijeno posle osvajanja Smirne. Uronili smo u vrlo živu ulicu i zastali pred zidom visokim nekoliko spratova, sa jednom, sada zatvorenom, ka-399pijom. Ovaj zid je bio ulični front kuće koja treba da nas gostoljubivo primi.Na kapiji je, u visini očiju, bio okrugli otvor, na kojem se, kad je Išla zakucao, pojavilo bradato lice.- Poznaješ li me još, Melhame? - upita mladi Ca-rigrađanin. - Otvori nam!- Mašalah! Bog čini čuda! - ču se iznutra. - Jes! li to stvarno ti, gospodaru? Uđi brzo!Kapija se otvori i mi kroz neku vrstu prolaza uja-hasmo u veliko dvorište, koje su okružavale unutrašnje galerije kuće. Sve je ukazivalo na neobično bogatstvo, pa tako i broj slugu koje su izašli pred nas.- Gde je gospodar? - upita Išla čoveka koji ga je dočekao s dubokim poštovanjem i koji je, kao što sam kasnije saznao, bio nastojnik kuće.- U išliku,1 kraj svojih knjiga.- Odvedi ove goste u selamlik i pobrini se da budu dobro posluženi. I konje dobro smesti.On uze Jakuba Afaru za ruku i uputi se s njim u radnu sobu domaćinovu. Nas ostale odvedoše u odaju koja je bila velika kao omanja dvorana. Prednja strana izlazila je na verandu na stubovima, a ostala tri zida bila su ukrašena izrekama iz korana u zlatu na plavim podlogama.Uprkos prašini koja je bila popadala po našim ode-lima, spustili smo se na divane od zelenog baršuna i svako je dobio nargilu2 i karu u šoljicama, koje su, ume-sto fildžana, stojale na srebrnim tronošcima. Sve ovo zajedno odavalo je utisak solidnog luksuza, po čemu se opet moglo zaključiti o bogatstvu sopstvenika.Tek što smo srknuli kafu, a dođoše Afara i Išla sa domaćinom. On je bio ličnost dostojna poštovanja, sa bradom koja je svojom bujnošću ličila na bradu Muhameda Emina. Utisak koji je nametao svojom pojavom1 radna soba. ' vodena lula.400r je čoveka da i nehotice ustane, kad to i ne biujo običaj u ovoj zemlji. Mi ustadosmo.-. Selam alejkum! - pozdravi nas on i podiže ruke jcao na blagoslov. - Budite dobrodošli u mojoj kući i smatrajte je kao svoju!On se uputi od jednog do drugog, svakome od nas pruži ruku i zatim sede sa svoja dva rođaka. I njima do-nesoše lule i kafu, i on potom dade slugama znak da se povuku. Sada nas Išla predstavi. Domaćin se duže u mene zagleda i ponovo me uze za ruku. Zadržao ju je čitav minut.- Ti možda ne znaš da ja tebe poznajem, efendijo. Išla mi je mnogo pričao o tebi. On tebe voli, i tako si odavno pridobio i moje srce, mada se još nismo videli.- Gospodine, tvoje reci padaju kao melem na moju dušu - odgovorih ja. - Mi nismo ovde u pustinji ili na pašnjacima beduina, gde dobrodošlica izvire iz srca.- Pravo kažeš. Lepi običaji naših predaka gube se iz godine u godinu sve više. Oni iščezavaju po gradovima i tužno se povlače u pustinju. Pustinja je rodno mesto traženja pomoći, ali Alah je tamo zasadio palmu bratske ljubavi. U velikom gradu stranac se oseća usamljeniji nego u Sahari, gde ga nijedan krov ne lišava pogleda u nebo. Ćuo sam da si bio u Sahari. Jesi li tamo osetio istinitost ovih mojih reci?- Osetio sam. Bio sam u gradovima gde žive mi-Honi ljudi, a bio sam i u pustinji, daleko od svakog ljudskog naselja, ali nikad se nisam plašio da budem sam.- Efendijo, znam ja da si ti hrabar i pobožan čo-vek. Ja tebe poštujem kao da veruješ u učenje našeg Proroka. A sad da te nešto upitam: Išla mi je rekao da ste došli da me sačuvate od teškog gubitka. Uzmi reč u ime drugih!- Zar ti Išla još ništa nije rekao?- Nije. Požurio sam ovamo da vam ukazem dobrodošlicu.36 Od Bagdada do Stambola 4QJ- Onda mi reci da li odnedavno u tvojoj kući ne stanuje neki stranac.- Stanuje jedan stranac, pobožan čovek iz Konje, ali trenutno nije u Jedrenima. On je danas odjahao ц Burgas.- Stranac iz Konje? Kako se zove?- Ime mu je Abd el Mirhat. Posetio je grob čuvenog sveca Mirhata, da bi ispunio zaveštanje. Otuda se i naziva »sluga Mirhatov«.- A zašto stanuje kod tebe?- Sam sam ga pozvao. On namerava da otvori veliki bazar u Brusi, i hoće da kupi velike količine robe.- Stanuje li još neki stranac kod tebe?- Ne stanuje.

- A kad će se ovaj vratiti?- Večeras.- Onda ćemo ga večeras uhapsiti.- Alah kerim! Kako ti to misliš? Ovaj pobožni musliman je čovek po Alahovoj volji. Zašto biste ga uhapsili?- Zato što je varalica, i još nešto mnogo gore. On je primetio da si ti pobožan sluga Alahov, i da bi zadobio tvoju blagonaklonost, stavio je masku pobožnosti na lice. Znaj da on nije niko drugi nego čovek koji je odveo iz otadžbine Zenicu, Islinu ženu. Neka ti sam Išla priča.Hulam se uplaši, a Išla uze reč. Kad je završio, stari trgovac još nije bio uveren da ima posla sa zlikovcem. Nikako mu nije moglo ući u glavu da se neko može tako vesto pretvarati.- Treba da ga vidite i porazgovarate sa njim, - reče on - pa ćete videti da se varate.- Ne treba da govorimo s njim - dobaci Osko. - Treba samo da ga vidimo. Ja ga poznajem. I Išla ga ta-kođe poznaje.- Ne treba nam ni da ga vidimo, ni da govorimo s njim - dodadoh ja. Potpuno sam siguran da je to Barud el Amazat. I Ibrahim Mamur se u Stambolu na-402Abd el Mirhat. Ja bih se skoro mogao zakleti da je el Amazat u Skadru uzeo isto ime.- Ali moj gost bi ipak mogao biti pravi Abd el Mirhat.- To je mogućno, ali nije verovatno. Moramo sačekati do večeras.To je bilo sve što je imalo da se kaže, a ništa se drugo nije moglo uraditi. Svaki od nas dobio je, po starom patrijarhalnom običaju, posebnu sobu i čisto odelo, koje smo obukli posle kupanja. Zatim smo se okupili na obed koji je odgovarao bogatstvu ove kuće. A onda smo s nestrpljenjem čekali da dođe veče, i vreme dotle pre-kraćivali smo razgovorom i igranjem šaha. Nije bilo preporučljivo da izlazimo napolje, jer je bilo više nego vero-vatno da je Barud el Amazat samo onako rekao da putuje u Burgas. On je sigurno u varoši imao drugove s kojima je svakako imao više posla nego u tome malom mestu.Najzad se spusti mrak i mi se svi okupismo u sobi kod Išle. Hulam nam je rekao da će sa gostom večerati u selamliku, a mi se dogovorismo da Išla i Osko tamo iznenada upadnu. Nas trojica drugih ćemo se pobrinuti da nam ne pobegne.Proveli smo tako u iščekivanju oko dva časa, dok nismo iz dvorišta čuli topot konja. Četvrt časa kasnije doneo nam je sluga vest da je domaćin sa svojim gostom seo za večeru. Sišli smo dole.Kapija je bila zatvorena i stražar je dobio uputstvo da nikoga ne pusti napolje. Nečujnim koracima prikrali smo se vratima selamlika, koji je sada bio dobro osve-tljen, i postavili se levo i desno iza stubova. Čuli smo svaku reč koja je unutra izgovorena. Hulam, koji je vrlo napregnuo pažnju, čuo je naše približavanje i okrenuo fazgovor na poduhvat koji smo pripremali. Tako spomenu 1 Mambol i upita uz to:- Jesi li često bio u Stambolu?- Nekoliko puta - odgovori drugi.- Pa ti onda pomalo poznaješ grad.- Poznajem.i36*403- Je li ti poznato predgrađe Beharive Keui?- Čini mi se da sam čuo za njega. Da li ono nije iznad Ejuba, s leve strane Zlatnoga roga?- Jeste. Tamo se nedavno desilo nešto čudnovato. Uhvatili su čitavu bandu razbojnika i ubica.- Alah il Alah! - uzviknu gost uplašeno - kako je do toga došlo?- Razbojnici su stanovali u kuci u koju su puštali samo one koji bi izgovorili lozinku »en Nasr«, i...- Je li to moguće? - prekide ga gost.Glas kojim su izgovorene ove reci nije odavao ravnodušno zaprepašćenje prostodušnog slušaoca, već ličnu uplašenost saučesnika. Sad sam bio uveren da je ovo čovek koga tražimo. I Osko, koji je stajao pored mene, tiho mi došapnu:- To je on, tačno vidim njegovo lice!- A ovu reč su prislušnuli, - nastavi Hulam - i pomoću nje provalili u kuću.On je sada ispričao ceo događaj i gost ga je saslušao s napregnutom pažnjom. A kad je priča bila završena, upitao je drhtavim glasom:- Jesu li ustu stvarno ubili?- Usta? Ko je to? Koga tako zovu? Ja nisam pome-nuo tu reč.- Mislim na vođu bande, Ibrahima Mamura. Pominjanjem reci »usta« on se izdao. I Hulam jesada bio načisto, ali nije se izdao izrazom lica, već je mirno odgovorio:- Ne, stvarno ga nisu ubili. On se samo pretvarao da ga je metak pogodio. Ali sutradan je dobio svoje. Bacili su ga sa galerije Galata kule.- Zaista? Strašno! Je li ostao mrtav?

- Jeste, on i neki Grk Koletis koga su zajedno s njim bacili dole.- Koletis! Jao, ko ih je bacio dole?- Neki Arapin iz Tunisa, iz oblasti Sot el Džerida, koji je tražio krvnu osvetu nad izvesnim Hamd el Ama-zatom. Ovaj Amazat je umorio franačkog trgovca u Blidi,404ubio iz puške njegovog nećaka, pa zatim na Sot el Dže-ridu ubio i oca ovog Arapina. Sada sin traga za ubicom.- Alah kerim! Kakvih sve zlih ljudi ima! To je stoga gto niko više ne veruje u učenje prorokovo. Hoće li taj Arapin pronaći Hamd el Amazata?- Već mu je na tragu. Ovaj ubica ima brata koji se zove Barud i ista je takva hulja. Oteo je ćerku jednom svom prijatelju i prodao je kao robinju. Nju su posle opet oteli od kupca, koji nije bio niko drugi nego onaj Ibrahim Mamur, i moj rođak Išla ben Maflaj uzeo ju je za ženu. On je pošao u poteru za Barudom el Amazatom, da bi ga kaznio.U toku ovog razgovora gost se sve više uznemiravao. Izgubio je prohtev za jelom i njegove oči sve su uzbuđe-nije pratile usne govornikove.- Hoće li ga naći? - upita on.- Sigurno! Nije on sam. S njim je Osko, otac otete devojke, franački lekar koji je oslobodio Zenicu, njegov sluga, i, najzad, onaj Arapin koji je Ibrahima Mamura bacio sa kule.- Onda su mu sigurno već ušli u trag.- Poznato im je ime koje on sada nosi.- Zaista? Koje je to ime?- Abd el Mirhat. To ime uzeo je i usta u Stambolu.- Ta to je moje ime! - uzviknu gost užasnut.- Jeste. Samo Alah zna zašto su uzeli ime tako pobožnog čoveka! Neka im kazna za to bude dvostruka!- Ali kako su saznali za to ime?- I to mogu da ti kažem. Barud el Amazat ima sina u tekiji derviša-igrača u Peri. Franački lekar posetio ga je i pretvarao se da je i on »Nasr«. Mladić je naseo, rekao mu ime, rekao mu je čak i to da se Hamd el Amazat nalazi u Skadru kao gost franačkog trgovca koji se zove Galingre.Sada je gostu bilo svega dosta. Ustao je i izvinio se:- Gospodine, sve ovo je tako užasno da ne mogu da jedem. Sem toga, vrlo sam umoran od puta. Dozvoli mi da odem na spavanje!405Ustao je i Hulam.- Ja verujem da ne možeš da jedeš. Ko čuje da se ovako o njemu govori, tome strah steže grlo.- Kako ti to misliš? Ja te ne razumem. Ne misliš valjda da sam ja taj Barud samo zbog toga što se on poslužio mojim imenom?- Ja to ne mislim, već sam u to uveren, huljo! On planu i uzviknu:- Ti mene nazivaš huljom! Ne reci to dvaput, ili...- Ili - šta ili? - ču se s druge strane. Išla skoči unutra i stade pored njega.- Išla ben Maflaj! - uzviknu iznenađen gost.- Jeste, Išla ben Maflaj koji te poznaje i koga ne možeš obmanuti. Osvrni se malo. Ovde je još jedan koji želi da razgovara s tobom.On se okrenu na drugu stranu i ugleda Oska. Video je da je izgubljen, ako odmah ne pobegne.- Vas je doveo šejtan! U džehenem s vama!S ovim usklikom on odgurnu Islu i nagnu da beži. Stigao je do stubova, ali tu istupi Halef i podmetnu mu nogu. On se spotače i pade. Odmah smo ga zgrabili i vratili u selamlik.Ovaj čovek je bio kukavica. Kad je video koliko nas ima, nije više ni pokušavao da se brani. Mirno je pustio da ga vežemo i položimo na pod.- Gospodine, - upita mali hadžija domaćina - veru ješ li još u pobožnost ovoga čoveka? On je hteo da te opljačka i pobegne.- Bili ste u pravu - reče domaćin. - S ta da radimo s njim?Tada Osko ispruži ruku, pokaza na uhapšenika i reče:- On je oteo moju ćerku i mene oterao u svet da je tražim s tugom i mukom u srcu. On pripada meni, jer tako to nalažu zakoni Crne Gore.Sada istupih ja:- Ti zakoni važe samo u Crnoj Gori, a ne važe ovde. Uostalom, knez tvoje zemlje ukinuo je te zakone. Vi ste406pjeni obećali da ćete ovog zločinca predati sudiji, i ja se padam da ćete održati reč.- Efendijo, poznate su sudije ove zemlje - odgovori Crnogorac. - Oni će i ovog puta primiti mito i omogućiti mu da pobegne. Ja tražim ovog čoveka za sebe!- Šta ćeš uraditi s njim ako ga predamo u tvoje ruke? - upita domaćin.

Crnogorac izvuče jatagan i odgovori:- Umreće od ovog jatagana.- To ne mogu dozvoliti, jer on nije prolio krv.- Družio se u Stambolu s ubicama.- Upravo zbog toga ne smeš da ga ubiješ. Zar da njegov sin ostane nekažnjen? Zar da umaknu i svi oni koji nisu uhapšeni, iako pripadaju lozinki »en Nasr«? On mora ostati u životu da bi odao sve druge.- Ali ko mene može uveriti da će on dobiti zasluženu kaznu?- Ja! - odgovorih. - Naš domaćin Hulam nije beznačajna ličnost u ovom gradu. Ja ću smesta otići sudiji da pošalje svoje ljude po ovog čoveka i da ga uhapsi, i ja ti se kunem da će on ispuniti svoju dužnost!- Onda učini tako! - odgovori Osko tmurno. - Ali držaču te za reč, sve dok ne budem osvećen.Zatvorili smo Baruda el Amazata, a rasrđeni Osko tražio je da ostane kod njega na straži. Hulam je otišao sudiji, a mi smo čekali na vesti koje će doneti. On se vratio s nekoliko kavaza koji su imali nalog da odvedu uhapšenika. Mi im ga predadosmo, i kad su oni iščezli, odosmo na počinak s uverenjem da smo svog domaćina sačuvali od štete i da smo onemogućili jednog razbojnika.Kadijina presuda obično brzo pada. Stoga smo odlučili da ostanemo u Jedrenima dok ta presuda ne bude iz-rečena. Sada smo imali vremena da razgledamo grad.Obišli smo džamije sultana Murata i Selima, i jednu tursku medresu. Zatim smo se prošetali kroz čuveni Ali-pašin bazar i najzad smo se vozili čamcem po reci Marici, na kojoj leži ovaj grad. Kad smo se u podne vratili, našli407smo kadijin poziv da mu se javimo istog dana. U devet časova po turskom, a u tri časa po podne po našem vre-menu, stajali smo pred sudom.Saslušavanje je bilo javno i okupilo se mnogo ljudi. Svaki od nas je bio pozvan da pruži iskaz u prisustvu uhapšenika. Kad smo svi završili, kadija upita' optuženika :- čuo si šta su ovi izjavili? Je li to istina ili nije? Optuženi je ćutao.Kadija sačeka jedan minut i zatim nastavi:- Dakle, ti nemaš šta da kažeš u svoju odbranu? I kriv si za sve ovo zbog čega te optužuju! Pošto si član bande koja je delovala u Stambolu, moram te poslati tamo. Tamo će ti se suditi i za otmicu devojke. Ali zato što si se drznuo da ovde u Jedrenima pripremaš zločin, dobideš sto batina po tabanima, i to odmah!Kadija dade znak kavazima koji su stajali u blizini i naredi im:- Donesite dasku i batine! Dva kavaza iziđoše da to donesu.Osim službenika suda i stranaka, suđenju je prisustvovalo mnogo naroda koji je došao da uživa u prizoru izvršenja presude. .U ovom trenutku nastade u publici neki pokret, koji nije bio upadljiv, ali ga je pažljiv po-smatrač mogao primetiti. Polako i uporno gurao se neki čovek otpozadi napred. Moj pogled je pao na njega. Bio je to visok i mršav čovek u nošnji bugarskog seljaka, mada, činilo mi se, nije bio bugarski seljak. Sudeći po dugačkom vratu, orlovskom nosu, duguljastom uzanom licu i obešenim brkovima, i po vrlo širokim grudima, mogao je to pre biti Jermenin.Zašto se ovaj čovek gura napred? Čini li to iz obične radoznalosti, ili čini s nekom namerom? Odlučio sam da ga neupadljivo držim na oku.Kavazi su se vratili. Jedan je nosio nekoliko onih zloglasnih batina koje su neophodne za šibanje. Drugi je nosio dasku sa omčama od kanapa spreda i u sredini, kojima su pričvršćivali ruke i telo osuđenika za dasku.408j^a zadnjem kraju je bila prosta naprava na koju su se dizale noge osuđenika, da goli tabani budu u vodoravnom položaju.- Skinite mu odelo i cipele! - naredi kadija. Kavazi pristupiše da izvrše naređenje. Ali okrivljeninajzad progovori:- Stanite! - uzviknu on. - Ja ne dam da mi se udaraju batine!Kadija se namršti.- Ne daš? - upita ga on. - Ko će meni zabraniti da te ne išibam?- Ja.- Pseto! Kako se usuđuješ tako da govoriš? Hoćeš li dvesta batina umesto jedne stotine?- Ni jednu jedinu batinu mi nećeš udariti. Ti si svašta govorio i pitao, ali najvažnije si zaboravio. Ili si možda pitao ko sam ja i šta sam?- To i ne treba. Ti si ubica i pljačkaš. To je dovoljno.- Ja dosad nisam ništa priznao. Ali šibati me ne smeš ni u kom slučaju!- Zašto ne smem?- Zato što ja nisam musliman, nego hrišćanin. Dok je ovo još govorio, ugledao je onog stranca kojise gurao kroz gomilu. Ovaj se dobro čuvao da svojim držanjem ne navuče na sebe sumnju da okrivljenog poznaje ili da je s njim u dogovoru. Ali njegovo držanje, izraz lica i pogled bili su usmereni na to da privuče pažnju okrivljenog i da ga ohrabri.

Na kadijinom licu se videlo da su optuženikove reci ipak imale dejstva.- Ti si đaurin? - upita on. - Možda čak i Franak?- To nisam. Ja sam Jermenin.- To znači da si podanik padišahov - neka mu Alah podari hiljadu života! Smem da te šibam!- Varaš se - odgovori Jermenin, nastojeći da zauzme uverljivo držanje i svome glasu da ponosan izraz.409•- Ja ne spadam ni pod sultana, ni pod patrijarha. Po rođenju, ja sam Jermenin, ali sam postao evangelista i radim u engleskom poslanstvu kao tumač. Ovog časa, dok me gledaš pred sobom, ja sam engleski podanik i upozo-ravam te da ćeš navuci na sebe odgovornost, ako postupiš sa mnom kao sa podanikom sultanovim, ili čak narediš da me išibaju!Na kadijinom licu pojavi se izraz razočaranja. On je svim silama hteo da vrlo uglednom Halumu učini po volji, i sad se ispreči pred njim ovaj iskaz Jermeninov.- Možeš li ti to dokazati? - upita on.- Mogu.- Onda dokaži!- Pitaj englesko poslanstvo u Stambolu!- Ne moram ja pribavljati dokaz nego ti.- Ja ga ne mogu pribaviti, jer sam uhapšenik.- Onda ću ja poslati glasnika u Stambol. Ali ova stotina batina će se udvostručiti, ako si me slagao!- Ja govorim istinu. Ali, kad to i ne bi bio slučaj, ti ne bi smeo da me šibaš ni da mi sudiš. Ti si samo kadija, a ja zahtevam da budem izveden pred viši sud.- Ja sam tebi viši sud!- To nije istina! Ja zahtevam da meni sude mule* iz pet gradova. A ako bi mi sudio i niži sud, ne može mi suditi jedan sadija, već petorica: kadija, muftija, naib, ajak-naib, i jedan baš-kjatib.Službenici koje je Jermenin pomenuo imaju redom ovo značenje: sudija, verski sudija, njegov zamenik i sudski pisar.Na ovo se kadija strašno namršti. Gnev mu je sevao iz očiju.- Čoveče, - uzviknu on - ti odlično poznaješ zakone i sudski postupak, pa ipak si se ogrešio o zakon. Pobrinuću se da budeš trostruko kažnjen.muslimanski duhovni sudija.410- Čini šta hoćeš! Videće se da li će ti to ooći za rukom. Ja protestujem u ime Velike Britanije protiv batina koje si mi dosudio!Kadija nas sve redom nelagodno pogleda i reče:- Zakon me prisiljava da slušam tvoje reci, ali ne nadaj se da ćeš time olakšati svoj položaj. Ti si ubica i plaitićeš glavom. Vodite ga natrag u zatvor i čuvajte ga deset puta strože nego druge zatvorenike.Pre nego što su ga odveli, on trijumfalno i u znak sporazuma pogleda stranca, koji odgovori na taj pogled, a da to niko, sem mene, nije primetio.Da li da upozorim kadiju na ovog čoveka? Da li bi to nečem koristilo? Ako je i postojao neki dublji sporazum između ovog čoveka i zatvorenika, nisu postojali razlozi da ga kadija zvanično pozove na odgovornost. Aka bi to i uradio, teško da bi se ova dvojica izdali. Nisam ni verovao da je kadija pravi čovek za ovakve preprede-njake. Zato odlučih da ovog nepoznatog čoveka bez ijedne reci uzmem na sebe.Suđenje je bilo završeno i gledaoci su se razišli. Kadija je prišao Hulamu i izvinio mu se, a Osko Crnogorac mrzovoljno se- obrati meni:- Zar ti nisam rekao, efendijo, da će ovako ispasti?- Nisam očekivao da će se stvar ovako okrenuti - odgovorih ja. - Ja nisam ni kadija ni muftija, ali čini mi se da sudija nije mogao drukčije postupiti.- On se mora obratiti Stambolu da proveri da li je-optuženi govorio istinu?- Da.- Ali bogzna koliko će to trajati.- Šta se tu može?- A ako je zaista engleski podanik?- Svejedno, kazniće ga.- A ako nije?•- Onda je obmanuo kadiju i ovaj će učiniti sve da< Presuda bude što stroža. Što se mene tiče, ja ni slova ne verujem u to englesko podanstvo.- Oh, možda je istina. Zašto da izmišlja takvu laž?411- Najpre zato da bi se spasao od šibanja, a onda, da bi dobio u vremenu. Moramo ubediti kadiju da ovog zatvorenika treba najstrože čuvati. Uveren sam da će on preduzeti sve da pobegne.

- Hoćeš Ji ti, efendijo, da govoriš s kadijom?- Učinite to vi. Ja nemam vremena. Moram hitno otići radi nečeg o čemu ću vam možda posle pričati. Vi-dećemo se kod Hulama.Pohitao sam stoga što je neznanac, za koga sam mi--sJio da je Jermenin, upravo izišao. Želeo sam da saznam nešto o njemu, i zato sam pošao za njim. On je išao polako i kao zamišljen. Pratio sam ga tako desetak minuta.On se odjednom iznenada okrenu i zagleda u mene. Ja sam se za vreme saslušavanja istakao, jer sam davao iskaz. On me je tamo video i posmatrao, i sad me je odmah prepoznao. Produžio je dalje i ubrzo skrenuo u neko vrlo uzano sokače.Odlučio sam da ga ne puštam s očiju, i produžio za njim kao čovek koji je zabavljen samim sobom i ne obraća pažnju na druge.Kad je došao do polovine sokačeta, okrenuo se po drugi put. Opet me je ugledao i to mu je bilo upadljivo. Tako smo prošli kroz nekoliko ulica i uličica. On bi se s vremena na vreme osvrnuo na mene, a ja njega nisam puštao iz vida. U žustrini gonjenja postao sam sasvim ravnodušan da li će on primetiti da ga namerno pratim. Činjenica da se mene očigledno plaši pojačala je moje uverenje da se ovaj čovek ne može pohvaliti čistom sa-vešću.Tako je verovatno i on mislio, jer kad je ponovo skrenuo u jednu uličicu, gde sam se posle pola minuta i ja pojavio, stao je iza ugla. Gledao me je užagrenim očima i upitao:- Da li ti to mene pratiš?Zastao sam i ja, pogledao ga dobro i odgovorio:- Šta se tebe tiče kuda mene vodi put?- Mnogo me se tiče, jer je to, izgleda, i moj put.412- Dobro je ako je tako, jer put kojim ja idem pošten je i iskren put.- Hoćeš li možda da kažeš da moj nije pošten?- Ne poznajem ja tvoje puteve i nemam posla 5 tobom!- Nadam se da je tako - reče on podrugljivo. - Zato, hajde sada ti napred!- Svejedno mi je - odgovorih ja.Produžio sam ne osvrćući se. Ali moje uho je dobra izvežbano: neće on mene obmanuti. Čuo sam za sobom njegove korake. Zatim su se ti koraci udaljili. Trebalo je da budu tihi, ali ja sam ih ipak čuo.Kad ih više nisam čuo, brzo sam se okrenuo i potrčao natrag. I zaista! On je bežao ulicom i upravo skretao za ugao. Pratio sam ga neprimetno i u pravo vreme stigao na taj ugao, odakle sam video kako on opet zavija u dru-gu ulicu.Posle nekoliko trenutaka i ja sam bio tamo i spazio kako on skreće ka Ali-pašinoj čaršiji.Mislio je sigurno da ću ja u čaršijskoj gužvi izgubiti njegov trag, ukoliko ga budem i tamo pratio. Ali meni je ovo njegovo kretanje dobro došlo, jer sam mu se upravo u ovoj gužvi mogao neposredno približiti, a da me on ne primeti. Tako je i bilo. Držao sam se tik uz njega, iako je on desetak puta promenio pravac svog kretanja. Najzad - upravo smo prošli kroz bazar odeće - on se uputi u karavan-saraj,1 i uđe kroz kapiju. Odavde mi nije mogao umaći, jer šaraj nema drugog izlaza. Sad je samo bila pitanje da li on ovde stanuje, ili je u neku drugu svrhu ušao. Zastao sam i osmatrao. Tako sam se uverio da je u Pitanju ovaj drugi slučaj. On se, naime, sakrio iza vrata i odatle pažljivo pretraživao pogledom trg ispred šaraj a. verovatno je mene tražio.Sada sam se nečeg setio. Ušao sam u najbliži dućan,- Selam alejkum!- Alejkum! - odgovori prodavač uljudno.1 svratiste za karavane.413- Imaš li plavu turbansku maramu? - upitah ga.- Imam, efendijo.- I jednu mahlutu?1- Koliko god hoćeš.- Žurim se. Hteo bih i jedno i drugo pozajmiti, a ne iupiti. Požuri i daj mi ogrtač i maramu. Evo ti moj ča-sovnik, evo ti moje oružje, uz to ti dajem još i svoj kaf-tan, i petsto pijastera. Sve to zajedno biće dovoljna garancija dok se ne vratim.Trgovac me je gledao razrogačenim očima. Tako ne-•što verovatno još nije doživeo.- Zašto ti je to potrebno, efendijo? - upita on. Da se ne bih zadržavao, objasnih mu:- Pratim jednog čoveka koji me poznaje, a ne treba da me prepozna. Požuri, jer će mi umaći!- Alah il Alah! Jesi li ti od tajne policije?- Nemoj da me ispituješ. Bolje, požuri! - rekoh vojničkim glasom. - Zar ne znaš da sultan i od tebe očekuje pomoć kad treba uhvatiti odbeglog zločinca?Sad je bio čvrsto uveren da sam ja preobučeni kavaz. Skinuo sam kaftan, a on me je ogrnuo ogrtačem i zavio mi maramu kao turban oko glave. Kad sam bio gotov i dao mu stvari u zalog, izišao sam na ulaz i tamo čekao.Jermenina nisam gubio iz vida. Još je stajao iza vrata saraja i motrio. Trgovac je pratio moj pogled, pri-metio je

koga ja motrim i upitao:- Je li to onaj čovek u kapiji, efendijo?- Jeste.- Onaj koji je malopre prošao mimo moje radnje?- Da.- I koji me je pozdravio?- To nisam primetio. Vi se onda poznajete?- Poznajemo se. Nabavljao sam od njega odela. Misliš li da je on zločinac?- Ne znam još. Kako se on zove?1 ogrtač.414- Ti si sluga padišahov i zato ću biti iskren prema tebi. Reci mi šta želiš znati!- Jesu li odela koja si od njega nabavio bila nova?- Nisu bila nova.- Dakle, on nije terzija?1- O, nije! Pretrpeo sam veliku štetu. Odela su bila vrlo jevtina, ali sam najveći deo morao vratiti, pošto su bila skinuta sa ljudi koji su napadani po ulicama.- Zašto nisu kaznili tog čoveka?- On je stranac. Nisu ga tada uhvatili. A kasnije, kad se opet pojavio i kad su ga uhvatili, opet mu nisu ništa učinili, jer je bio pun novca.- Ko je on?- Nosi se kao Bugarin, ali je Jermenin i zove se Manah el Barša.- Znaš li gde stanuje?- On je skupljač harača2 u Skoplju3. Mnogi Jermeni su zakupci poreza.- A gde se ovde može naći?- Kad je u Jedrenima, on stanuje ovde-onde, a najčešće u mehani handžije Doksatija.- Gde je ta mehana?- Odmah pored grčke mitropolije.Nisam znao gde je to, ali nisam smeo pokazati da se ovde tako slabo snalazim. Jermenin je upravo napustio šaraj, pa sam ja dobacio kratak pozdrav trgovcu i pošao za njim.Bila je srećna okolnost što sam naišao na nekoga ko je poznavao Manaha. Ko zna koliko bih drukčije morao tražiti i raspitivati se dok ne bih naišao na pravi i pouzdani izvor!Jermenin se još nekoliko puta okrenuo, ali nije posumnjao da sam ja onaj čovek koji ga je pratio, i s kojim je čak i razgovarao. Stoga nije trebalo da budem onolikokrojač.nalazilo u Turskom carstvu.415predostrožan koliko sam bio pre, i najzad sam spazio kako je ušao u jednu kuću, najverovatnije neku gostionicu.U blizini je sedeo kestendžija. Kupio sam pregršt kestenja i raspitao se:- Možeš li mi reći ko stanuje u onoj velikoj kući levo? '- Grčki mitropolit, efendija.- A u kući pored velike?- Neki bugarski gostioničar. Zove se Doksati. Hoćeš li, možda, da se nastaniš kod njega? Kod njega je jevtino i udobno.- Ne, ja tražim gostioničara Mara ta.- Toga ne poznajem.Da moje raspitivanje ne bi bilo upadljivo, lupnuo sam prvo ime koje mi je palo na pamet. Krenuo sam dalje. Zasad sam znao dosta. Videću kako će se stvari dalje razvijati. Treba, pre svega, da se pobrinem da zatvorenik ne pobegne. Neće biti lako saznati ni kakve on veze ima s ovim Manahom el Baršom. Ali moram pokušati da i to otkrijem.Dobro sam upamtio bugarsku gostionicu da bih je, ako zatreba, i u mraku mogao pronaći. Vratio sam se Hulamu, i prava je sreća što nisam zalutao, koliko sam jurio nepoznatim ulicama.Tamo su me već s nestrpljenjem očekivali. Svima je bilo krivo što se suđenje onako završilo, a nisu mogli shvatiti zašto i kuda sam ja onako brzo otišao.- Sidi, - reče moj mali Hadži Halef Omar - kažem ti, bio sam u velikoj brizi za tobom.- U brizi za mnom? Zašto?- Još pitaš zašto? - reče on kao iznenađen. - Zar još ne znaš da sam ja tvoj prijatelj i tvoj zaštitnik?- Znam ja to, dragi moj Halefe.- Ako to znaš, onda kao prijatelju treba da mi kažeš kuda ideš, a kao zaštitnika treba da me povedeš sa sobom.416

- Nisi mi bio potreban.- Nisam ti bio potreban? - upita Halef i uzbuđeno poče da cupka onih svojih trinaest dlaka u brko-Ivima. - Bio sam ti potreban u Sahari, u Egiptu, na l Tigru, kod poklonika đavola, u Kurdistanu, na ruševi-Jnama čijih se imena ne mogu setiti, u Stambolu, i svu-jgde, a ovde ti nisam potreban? Ja ne verujem da je ! tako! Znaš li da ovde isto onako vreba opasnost kao u Sahari, ili u Dolini stepenica, gde smo zarobili onoliko J neprijatelj a?- Po čemu to zaključuješ?- Po tome što se ovde neprijatelji ne vide u gomili l ljudi. Misliš li ti možda da ja ne znam da si se ti udaljio J zbog novog neprijatelja?- Kako ti je pala na pamet ta pomisao?- Ja uvek pratim tvoje oči i uvek vidim šta one | rade.- A šta su radile?- Motrile su kod kadije na jednog Bugarina koji nije bio Bugarin. Kad je on pošao, i ti si hitro krenuo.- Zaista, Halef e, dobro si to uočio - rekoh ja.- O, sidi, - reče on ponosito - sećaš li se još kad smo ono jahali kroz Vadi Tarfaui, i kad si ti pratio trag ubica.- Sećam se.- Tada sam ti se srne jao kada si pokušavao da čitaš po pesku. Ja sam tada bio ono što Turčin kaže amak1, a bio sam uveren da sam pametan.- Ah, a posle si od mene učio, je li?Halef se malo zbunio. Nije hteo da prizna da je »zaštitnik« učio od »zaštićenoga«, a opet nije to mogao potpuno ni odreći. Zato je odgovorio okolišno da bi bilo manje upadljivo:- Mi smo učili jedan od drugoga, sidi. Što si ti znao, to sam ja od tebe naučio, a što sam ja znao, to si ti od mene primio. Na ovaj način smo obojica postaliglupak.27 Od Bagdada do Stambola417pametniji, toliko pametniji, da se obojica, i Alah i pro. rok, raduju nama. Da nisi hrišćanin već pravoverni, ova radost bi hiljadu puta bila veća.- To što si rekao treba da se podvrgne pažljivom ispitivanju. Mi ćemo još danas utvrditi da li si stvarno tako pametan kao što tvrdiš.Njegove male oči sevnuše Ijutito:- Sidi, zar hoćeš da me uvrediš? Ja sam tvoj verni sluga otkad te poznajem. Štitio sam te u svim opasnostima tela i duše. Ja sam tvoj prijatelj i tvoj zaštitnik, i toliko te volim, da uopšte ne znam kome moje srce više pripada, tebi ili mojoj Hani, cvetu među ženama. S tobom sam trpeo glad i žeđ, s tobom sam se znojio i smrzavao, s tobom i za tebe se borio. Nijednom neprijatelju nisam okrenuo leđa, jer bi me bila sramota da te ostavim. I sad bi ti da utvrđuješ da li sam ja pametan! Za sve ovo, ti imaš samo uvrede za mene! Sidi, udarac tvoje noge ne bi me više zaboleo nego ta reč!Valjani čovek se ozbiljno uvredio. Činilo mi se da u njegovim očima vidim vlažni sjaj. Dabome, ja nisam hteo da ga ucvelim ili uvredim. Zato sam pomirljivo stavio ruku na njegovo rame i odgovorio:- Nisam tako mislio, dragi moj Halefe. Hteo sam samo da kažem da se upravo ukazuje prilika da ti pokažeš svoju pamet.To ga je odmah preobrazilo.- Reci mi kakva je to prilika, - reče on - pa ćeš odmah videti da sam dostojan tvoga poverenja.- U pitanju je čovek koga sam motrio za vreme saslušavanja. Čini mi se da je on...- Neki poznanik zatvorenikov - upade Halef da bi pokazao da nije samo pogodio moje misli, već i oštro razmišljao.- Tako je - odgovorili ja.- Možda namerava da mu pomogne.- Nesumnjivo. Ovaj Barud el Amazat može se spasti samo bekstvom. A ko želi da ga spase mora mu omo-418gućiti da pobegne. Stranac ga je pogledima umirivao i hrabrio. To svakako nije činio bez naročite namere.- Ti si onda pošao za njim da otkriješ njegovo boravište?- Jesam. Saznao sam i šta radi i kako se zove.- Ko je on?- On se zove Manah el Barša. Skupljač je harača u Skoplju i stanuje ovde kod handžije Doksatija.- Bogami, predosećam na koji način treba da upo-trebim svoju pamet.- Jesi li to stvarno pogodio?- Jesam. Treba da motrim na ovog Manaha el Baršu.- Tako je.- A to mogu samo onda ako se i sam nastanim kod Doksatija.- Odjahaćeš tamo čim se smrači. Otpratiću te i pokazati kuću.

Sada istupi Crnogorac Osko i reče:- I ja ću na stražu,, sidi!- Ah, gde?- Ispred zindana1 u kojem se nalazi zatvorenik.- Zar misliš da je to potrebno?- Potpuno mi je svejedno da li je potrebno ili nije. On je moju ćerku prodao kao robinju i meni naneo mnogo muka i veliki bol. Moram da mu se osvetim. Ti si hrišćanin i kažeš da osveta pripada samo bogu. Ja sam učinio po tvojoj volji i Baruda el Amazata prepustio u ruke kadiji. Ako poželi da se iz njih izmigolji, ja ću biti na straži da se ne bi i meni izmigoljio. Napuštam vas sada, ali ću vam odmah javiti ako uočim nešto sumnjivo.Posle ovih reci on se udalji, ne hajući za naš odgovor.Sad je i Halef zapakovao svoje stvari i pojahao konja. Želeo je da ostavi utisak kao da je tek stigao u27* 419Jedrene. Pratio sam ga pešice do u blizinu gostionice j sačekao dok nije projahao kroz kapiju, a zatim sam se vratio na pazar da opet zamenim svoje odelo.Već se bio spustio mrak kad sam se vratio u Hula-movu kuću. On nam predloži da odemo u hamam1, gde se izvode kineske igre senkama, i gde ima dobre kafe i odlične alve. Odazvali smo se njegovom pozivu.O turskim kupatilima se toliko pisalo da o tome ovde ne treba opširnije govoriti. Igre senki, koje smo posle kupanja gledali, ne mogu pohvaliti; alva je verovatno bila odlična, samo nije odgovarala mome ukusu.Kad smo napustili hamam bilo je divno veče i mi smo odlučili da se prošetamo. Izišli smo iz grada na zapadnoj strani i šetali se obalom Arde koja se ovde uliva u Maricu. Bilo je kasno kad smo se vraćali kući, možda jedan sat pre ponoći, ali je noć bila svetla. Pred ulazom u grad susreli smo tri jahača. Dvojica su jahala na belcima, a treći na mrkovu. Prokasali su mimo nas, ne osvrćući se. Jedan je dobacio drugome nekoliko bezazlenih reci. Ja sam ih čuo i nehotice zastao.- Sta ti je? - upita me Išla. - Jesu li ti ovi jahači poznati?- Nisu, ali ovaj glas kao da mi je poznat.- Možda se varaš, sidi, glasovi mogu biti vrlo slični.- To je istina, i to me umiruje, drukče, ja bih pomislio da je to glas onog Baruda el Amazata.- Pa to bi značilo da je pobegao!- Svakako! A to nije nemoguće!- Da je pobegao, on bi krenuo širokim drumom u Filipopolj, a ne bi izabrao ovaj pusti, nesigurni put.- Upravo ovakav put je za begunca sigurniji od živog druma. Glas je bio potpuno njegov!Činilo mi se da mi neki tajni glas govori da se ne varam. Ubrzao sam korake, i drugi su morali da požure' tursko kupatilo.420za mnom. Kad smo stigli kući, nestrpljivo nas je čekao Osko. Stajao je u kapiji:- Najzad ste došli, najzad! Jedva sam vas sačekao. Čini mi se da se nešto desilo.- Šta? - upitah ja napregnuto.- Bio je mrak i ja sam ležao pred kapijom zatvora. Tada naiđe neki čovek kome su otvorili vrata. On je ušao i brzo se vratio u društvu sa još dvojicom. Izišli su iz zgrade.- Jesi li nekog od njih prepoznao?- Nisam, ali kad su prolazili čuo sam kako jedan reče: »Ovo je išlo brže nego što sam očekivao!«« Ja sam odmah posumnjao i nečujno pošao za njima, ali sam ih izgubio na uglu jedne ulice.- A šta onda?- Onda sam došao ovamo da vas obavestim; nisam vas našao kod kuće i uzaludno sam vas čekao.- Dobro! Odmah ćemo se uveriti šta je bilo. Hulam će poći sa mnom, a vi drugi ostanite ovde.Otišao sam sa Hulamom u ulicu u kojoj je Boksati držao gostionicu. Kapija je bila još otvorena i mi smo ušli. Unutra je bila zajednička soba koja je gledala u dvorište, a prema ulici nije imala prozora. Nisam ušao u tu odaju, već sam zamolio jedno od služinčadi da mi pozove gazdu.Doksati je bio mali stari čovečuljak sa vrlo lukavim grčkim licem. On se duboko pokloni i upita šta želim.- Jeste li vi večeras primili nekog gosta? - upitahga Ja-- Primio sam ih nekoliko, gospodine - odgovori on.- Ja pitam za malog jednog čoveka koji je došao na konju.- Taj je ovde. Ima bradu tanku kao rep očerupane kokoške.- Ti se vrlo neprilično izražavaš, ali biće to onaj koga tražim. Gde je on sada?- U svojoj sobi.- Odvedi me k njemu!421- Izvoli, gospodine!On pođe napred u dvorište i uz neke stepenice. Gore smo na bledoj svetlosti lampe ugledali nekoliko vrata. On

otvori jedna od njih. I u sobi je gorela lampa, ali je ta soba, sem jedne jedine asure, bila potpuno prazna.- Stanuje li on ovde? - upitah ja.- Da.- Ali nema ga ovde.- Bog zna gde je.- A gde je njegov konj?- U staji, tamo u drugoj avliji.- Je Ji se on večeras mešao s ostalim gostima?- Jeste, ali posle je dugo stajao ispred kapije.- Osim njega, ja tražim još jednog čoveka, po imenu Manaha el Baršu. Poznaješ li ga?- Kako da ga ne poznajem? Ta on je danas kod mene stanovao.- On je stanovao. Znači, više ne stanuje.- Ne stanuje. Otputovao je.- Sam?- Ne, sa dvojicom prijatelja.- Jesu li bili na konjima?- Jesu.- Kakve su konje imali?- Dva belca i jednog mrkova.- A kuda su otišli?- U Filipopolj, i dalje za Sofiju.- Jesu li ti poznata druga dvojica?- Nisu. On je otišao i doveo ih.- Je li on doveo konje?- Doveo je samo mrkova. Belce je kupio večeras. Sad sam tačno znao da me moje uvo nije prevarilo.Barud el Amazat je, uz pomoć ovog Manaha el Barše, umakao. Ali ko je onaj treći? Možda čuvar zatvora koji je pustio zatvorenika i stoga bio prisiljen da im se priključi?Pitao sam dalje:422l- Nije li možda čovek za koga sam te najpre pitao pošao za njima?- Nije.- Je li to tačno?- Sasvim tačno. Stajao sam na kapiji kad su od-jahali.- Pokaži nam njegovog konja!On nas provede kroz prednje dvorište i zasvođerti hodnik ka niskoj zgradi. Čulo mirisa mi je već izdaleka nagovestilo da je to staja. Gostioničar je otvorio vrata. Unutra je bilo mračno. Ali tiho dahtanje mi je nagovestilo da unutra ima konja.- Ugasili su svetlost - reče gostioničar.- Je H gorela? - upitah ja.- Jeste.- Jesu li se konji Manaha el Barše nalazili ovde?- Jesu. Nisam prisustvovao kad ih je izveo.- Zapalimo svetlost!Ja uzeh šibicu i brzo je zasvetleo stari fenjer na zidu. Poznao sam Halefovog konja. Pored njega je na podu ležao bezobličan denjak, nešto što je bilo zamotano u kaf-tan i obavljeno kanapom. Ja potrgah kanap i skidoh kaftan. Bio je to - moj mali Hadži Halef Omar!On skoči na noge, zapreti pesnicom i uzviknu:- Alah il Alah! Gde su psi, sidi, koji su me napali, gde su pasji sinovi i unuci pasjih sinova, koji su me umotali i vezali?- Pa ti to moraš znati! - odgovorih ja.- Ja da znam? Kako mogu znati kad sam bio vezan kao sveti koran koji u Damasku visi na gvozdenom lancu?- Zašto si dozvolio da te vežu? On razrogači oči:- Ti me to pitaš? Ti, koji si me poslao ovamo, dabih...- Da bi oprobao svoju pamet Nije baš slavno ispalo po tebe!prekidoh ga ja. -423-- Nemoj da me diraš, sidi! Da si bio prisutan ovde, ti bi mi oprostio!- To je moguće, ali nije verovatno. Znaš li da je Manah el Barša pobegao?

- Znam, šejtan ga progutao!- I Barud el Amazat s njim!- Znam, džehenem ga progutao!- I da si svemu tome ti kriv?- To ne znam. To nije istina!- Onda, govori!- Sair.j slušaj! Kad sam došao ovamo ovome hadžiji, koji evo ovde stoji razjapljenih usta, kao da je on šejtan koji treba da proguta Manaha el Baršu, čuo sam da taj Manah ima tri konja, jer je predveče kupio dva belca. Motrio sam na njega i video da je napustio kuću.- Jesi li naslutio šta on namerava?- Jesam, sidi.- Zašto onda nisi pošao za njim?- Mislio sam da ide ka zatvoru, a tamo je već Osko bio na straži.- Hm, to, doduše, nije netačno.- Vidiš li, sidi, da moraš priznati da sam u pravu. Po glasu se poznalo da je ovom malom čovekumnogo odlaknulo. Nastavio je priču:- Slutio sam da on namerava da oslobodi zatvorenika. Ali takođe sam znao da će mu biti potrebni konji. U svakom slučaju, morao se vratiti u staju, i zato sam se ovde sakrio da ga iznenadim.- Sakrio si se? Ne bih rekao da je to bilo potrebno. Trebalo je da nekoga pošalješ po kavaze, ili da sam po-đeš po njih. To bi bilo najsigurnije.- O, sidi, ono što je najsigurnije nije uvek i naj-lepše. Zamišljao sam kako bi bilo lepo kad bih ja ulovio ove ljude!- To sada moramo svi ispaštati!- Alah će ih opet sve vratiti u naše ruke! Dakle, ja sam čekao. Kad su se vratili, bilo ih je trojica. Pitali su me šta ovde tražim. Ali Barud el Amazat me je odmah424poznao čim me je ugledao. Ta ja sam na sudu istupio jcao svedok protiv njega. Razvila se tučnjava. Branio sam se svim snagama. Čak sam Barudu pocepao odelo. Ali batine sam dobio ja!- Zašto se nisi poslužio oružjem?- Sidi, oko mene je bilo obavijeno šest ruku, a ja imam samo dve. Da mi je Alah dao deset ruku, preostale bi mi četiri za oružje. Najzad su me oborili na zemlju, umotali u kaftan i vezali kanapom. Eto tu sam ležao dok ti nisi došao da me oslobodiš. Tako se sve odigralo.- O jao, Hadži Halefe Omare, o jao!- I ja bih s tobom, sidi, vikao jao, jao, ali to nam ništa neće pomoći. Oni su pobegli! Da smo u pustinji, lako bismo našli njihov trag, ali u ovim velikim Jedre-nima, to je nemoguće.- Ja sam našao njihov trag. Znam kuda su otišli.- Hamdulilah! Slava Alahu koji te je nadario pameću, koju ...- Koju ti danas nisi imao! - prekidoh ga ja. - Trag jednog čoveka još nije čovek sam. Ali osvetli malo ovde! Šta to leži tu?Halef se sagnu i podiže oveće parče čoje, pogleda ga i reče:- Ovo parče sam otkinuo Barudu el Amazatu od kaftana. Evo i džepa na njemu!- Ima li šta u džepu? On uvuče ruku i reče:- Listić hartije! Evo ti ga!Uzeo sam listić, pogledao ga i otvorio na svetlosti fenjera. Bilo je to sićušno, ali velikim pečatom snabde-veno pisamce, sa tri kratka reda, napisano arapski, i to tako sitnim slovima da ih nisam mogao pročitati. Stoga sam to pisamce spustio u džep i produžio da tragam za drugim ostacima neravne borbe. Nisam našao ništa više.Neshvatljivo mi je bilo što su trojica napadača ostavili Halefu nož i oba pištolja koja je imao za pojasom. Njegova puška je ostala naslonjena u uglu sobice, gde sam je malopre video.425- Je li i Manah el Barša imao sobu kod tebe? - upitah gostioničara, koji je sve to u čudu gledao i slušao.- Imao je - odgovori on.- Je li češće svraćao tebi?- Jeste.- Znači, dobro ga poznaješ?- Poznajem ga. On se zove tako kao što si rekao, a po zanimanju je poreski načelnik.- Gde on živi?- U Skoplju. Ali često nije kod kuće. On je zakupio mnoga mesta i zato mnogo putuje radi skupljanja harača. (- Vodi nas u sobu u kojoj je stanovao!On nas povede. Nadao sam se da ću naći ma šta što bi nam poslužilo kao putokaz. Ali nisam našao ništa. Ha-lef

je ispunio svoje zaduženje, ali, na žalost, sa najnesreć-nijim ishodom. Poslao sam malog hadžiju sa konjem kući. Bio je vrlo utučen kad je otkasao i gunđao je hiljadu kletvi u ono malo dlaka što ih je nazivao bradom. Hu-lamu sam preporučio da odmah ode kadiji. On je dosad ćutao, a sada reče:- Ovo je prešlo svaku meru! Ko bi mislio da je ovako nešto moguće? Da nismo išli u hamam nego ostali kod kuće, Osko bi nas u pravo vreme našao i bekstvo ne bi uspelo!- Tako je valjda moralo biti.- A šta ću ja kod kadije? Može li on nešto pro-meniti?- Moramo mu prijaviti slučaj, jer samo od njega možemo dobiti potvrdu da se uhapšenik stvarno više ne nalazi u zatvoru.- Kadija sigurno već spava!- Probudićemo ga.- Hoće li on to dozvoliti?- Moraće dozvoliti.Kadija je zaista već spavao, i morao sam nekoliko puta opsovati, dok su se njegovi usudili da ga probude.Onda smo ušli. Nije nas baš ljubazno primio, i upitao pas je šta želimo.- Mi smo Barada el Amazata predali u tvoje ruke - odgovorio sam ja, isto tako ne mnogo uljudno. - Jesi ]i se pobrinuo da on bude pod dobrom stražom?- Jesi li došao samo zato da mi postaviš to pitanje?- Voleo bih da čujem tvoj odgovor.- Zatvorenik je pod dobrom stražom; možete ići!- Ne, mi ne možemo tek tako otići, jer on je otišao!- On? Ko?- Zatvorenik.- Alah akbar! Alah je velik, on može razumeti tvoje reci, ali ja ih ne shvatam.- Onda ću govoriti jasnije: Barud el Amazat je po-begao!Kadija skoči sa jastuka na kome je sedeo kad smo mi ušli, a na kome je verovatno spavao pre toga.- Šta kažeš? Pobegao je!- Da.- Otkud ti to znaš?- Sreli smo ga.- Zaboga! Zašto ga niste zaustavili?- Nismo ga poznali.- Kako onda znate da je to bio on?- To smo saznali naknadno. Oslobodio ga je neki zakupac poreza, izvesni Manah el Barša.- Manah el Barša! Oh, poznajem ga. On je ranije bio zakupac poreza i živeo je u Skoplju, ali sada to više nije. On živi u planinama.»Živi u planinama« - znači, morao je da se odmetne u planine. Stoga sam upitao:- Zar ga nisi video danas na suđenju?- Nisam. Otkud ga ti poznaješ?- Saznao sam njegovo ime i njegovo ovdašnje boravište od nekog trgovca odelom. Stanovao je kod han-džije Doksatija, danas je kupio konje i večeras, zajedno sa Barudom el Amazatom, i nekim trećim, napustio grad.- Ko je bio taj treći?427- To ne znam, ali pretpostavljam da je to neki nadzornik ili ključar zatvora.Sada smo mu ukratko ispričali sve što se desilo. On je odmah naredio da mu se donese sablja, da se spremi pratnja od deset kavaza, i zatim smo se svi skupa uputili pred kazamat.Prvi nadzornik zatvora nije se malo začudio kad je u ovako kasno doba dobio ovakvu posetu.- Vodi nas u ćeliju zatvorenika Baruda el Amazata! - naredi kadija.Službenik ga je poslušao, ali nije se malo uplašio kad je video da je Barudova ćelija prazna, a nigde nije bilo ni ključara kome je zatvorenik bio naročito pove-ren. Nestao je zajedno s njim.Srdžba kadijina bila je neopisiva. Visoki dostojanstvenik sipao je psovke koje je teško ponavljati. Najzad je naredio da se prvi nadzornik strpa u zatvor. Pokušao sam da ga smirim izjavom da ćemo sutra zorom krenuti za beguncima, i on je obećao da će nam dati pratnju od nekoliko kavaza sa nalogom za hapšenj0. Zatim smo ga napustili i pred kapijom zatvora opet zapalili svoje fenjere. Bez fenjera se čovek tada nije smeo naći, bar ne u centru grada, jer bi ga odmah odveli u policiju, gde bi proveo noć u vrlo »mešovitom društvu«.Nismo se mnogo udaljili, kad se za uglom neke kuće sudarismo sa čovekom koji je - kao što sam tada stvarno verovao - u velikoj žurbi dolazio sa suprotne strane. On je naleteo na mene, odskočio i viknuo:- Pazi!- Trebalo je to pre da kažeš.- Aman, aman - oprosti, oprosti! Mnogo se žurim, a fenjer mi se ugasio. Hoćeš li biti dobar i dozvoliti mi da ga

zapalim na tvome?- Vrlo rado, evo ti!On izvuče fitilj od uljane hartije i zapali ga na našem fenjeru. Uz to, on nam objasni, kao da se izvinjava:428- Moram brzo po hećima, berberina ili apotekara. Iznenada nam se razboleo jedan gost, koji govori samo nemčijski, jer je iz Nemčistana.To me je, dabome, odmah zainteresovalo. Jedan zemljak, iznenada oboleo, i bez znanja ovdašnjeg jezika! Zar mi nije bila dužnost da se bar raspitam o njemu? Stoga sam upitao:- Iz koje je on nemačke zemlje?- Iz Bavaristana.Dakle jedan Bavarac! Ni na kraj pameti mi nije bilo da bi to mogla biti laž ili obmana. Ko ovde zna za Bavarsku. Ime ove zemlje mogao je čuti, kladio bih se u sto prema jedan, samo iz usta nekoga kome je to stvarno domovina. Pitao sam dalje:- Od čega se razboleo?- Od živčane groznice.Neubedljivost ovog odgovora nije mi tog trenutka pala u oči. Mislio sam samo na to da jedan moj zemljak leži u groznici i da mu je potrebna pomoć.- Ko je on? - nastavih ja.- Ne znam; došao je mome gospodaru tutundžiji, da kupi duvana.- Je li to daleko odavde?- Nije.- Onda me povedi tamo!- Jesi li ti lekar ili apotekar?- Nisam, ali ja sam Nemac i hoću da vidim mogu li nešto učiniti za svog zemljaka.- Inšalah! Dao bog! Hajde sa mnom!Moj pratilac je hteo da pođe sa mnom, ali ja sam ga zamolio da nastavi put, jer mi nije potreban. Dao sam rou svoj fenjer, a ja sam pošao za nepoznatim čovekom.Nije trebalo daleko ići.Posle nekoliko minuta on zastade pred nekim vratima i zakuca. Vrata se otvoriše i ja čuh pitanje:- Jesi li našao hećima?429l i UT- Nisam, ali našao sam hemšeriju1 bolesnikovog.- Šta će nam on?- Može nam biti terdžuman2 u razgovoru sa gostom,- Onda, neka uđe!Stupio sam u uzan hodnik koji je vodio u malo dvorište. U svetlosti slabog fenjera video sam jedva tri koraka ispred sebe. Nisam nimalo slutio da mi preti opasnost, i vrlo sam se iznenadio kad sam čuo zapovednički glas:- Držite ga! To je onaj pravi!U tom trenutku fenjer se ugasi i ja osetih kako me zgrabiše ruke sa svih strana. Nisam ni trenutak pomišljao da se radi o nekoj zameni. Ne bi mi ništa koristilo da vičem upomoć, jer je malo dvorište sa svih strana bilo ograđeno visokim zgradama. Trebalo je snažno odbaciti napadače i vratiti se hodnikom na kapiju i izići na ulicu. Čvrsto sam raskrečio noge i naglo i snažno raširio ruke, koliko sam to mogao uz otpor na koji sam naišao, a onda ih naglo i snažno opet povukao sebi. Ovim iznenadnim trzajem otresao sam se dvojice. Ali su me držali drugi, spreda i pozadi, a i ova dvojica me opet zgrabiše.Napad je stvarno bio meni namenjen. U to sam bio ubeđen. Vrebali su na mene kod kadije, i namamili me u ovu klopku. Uzvici za pomoć ne bi mi pomogli. I tako je započelo nemo rvanje, Toliko sam naprezao svoje snage, da mi se činilo da će mi prsnuti prsa - ali uzalud! Bilo ih je suviše mnogo! Oborili su me. I mada sam se još branio, i rukama i nogama udarao oko sebe, osetio sam uskoro da se zaplićem u konopce koji se obavijaju oko mene.Bio sam zarobljen i vezan!Zašto nisam vikao u pomoć? Zašto nisam dao glasa od sebe, da bar spasem život, kad sam već izgubio slobodu? Izgledalo je, bar u ovom trenutku, da mi ne preti opasnost po život, jer su me mogli smesta ubiti metkom1 zemljak.2 tumač.430ili nožem. Ali ako sada počnem da vičem, i izložim ih opasnosti da se napad otkrije, izazvao bih svoju smrt. I čovek osrednje snage u stanju je da u ovakvim trenucima razvije neobičan otpor. Meni je skoro nestalo daha, ali i moji napadači su teško disali. Imao sam za pojasom nož i pištolj. Ali to su mi odmah oduzeli. Nisam stigao da se njima poslužim, jer me je odmah steglo de-I, set do četrnaest ruku.

|| Sada su razbojnici psovali odozgo do dole. A ovde|S među zidovima bilo je tako mračno da se prst pred[f okom nije video.- Hazir - gotov? - ču se neki glas.- Da.- Unesite ga unutra!Zgrabili su me i odvukli. Mogao sam pokretati telo i krmena, i još bih mogao dati nešto otpora, ali sam odustao od toga, jer bi to samo pogoršalo moj položaj.Primetio sam da su me provukli kroz dve mračne .prostorije do neke treće, gde su me prosto bacili na pod. Nosači su se udaljili. Malo kasnije ušla su dvojica. Jedan je nosio fenjer.- Poznaješ li me još? - upita onaj drugi.On se postavio tako da je svetlost fenjera pala na njegovo lice. Možete zamisliti moje ne baš prijatno iznenađenje kad sam u njemu prepoznao - Ali Manaha Ben Baruda el Amazata, sina pobeglog Baruda, sa kojim sam u Stambolu u tekiji razgovarao.Ništa nisam odgovorio.On me udari nogom i ponovi pitanje:- Pitam te da li me još poznaješ?Od ćutanja ne bi bilo koristi. Ako hoću da saznam šta nameravaju sa mnom - a to je sada bilo najvažnije - morao sam govoriti.- Poznajem te - odgovorih ja.- Lažljivče, ti nisi bio Nasr!- Zar sam tvrdio da jesam?- Jesi!431- Nisam! Samo nisam video da je potrebno da te izvodim iz zablude. Šta nameravate sa mnom?- Ubićemo te.- Ako - odgovorih što ravnodušnije.- Ne pravi se da ne voliš život! Ti si đaurin i hri-šćanin, vi, psi, ne umete da umrete, jer nemate korana, nemate proroka i nemate raja!Uz ove reci on me ponovo udari nogom u slabinu. Da mi je samo jedna ruka slobodna! Kako bi ovaj derviš drukčije igrao nego onomad u Stambolu!- Šta ja mogu ako već hoćete da me ubijete? - rekoh ja. - Isto tako ću mirno umreti, kao što sada hladnokrvno trpim tvoje udarce nogom. Đaurin nikad ne bi tako kukavički mučio vezanog čoveka. Skini ove moje veze, pa ćemo videti čiji je prorok moćniji i čiji je raj divniji!- Pseto jedno, nemoj da mi pretiš, jer ćeš se još pre zore upoznati sa mezardžijom1!- Onda me ostavi na miru i gubi se!- Neću. Treba da razgovaram s tobom. 2eliš Ji či-buk za vreme razgovora?Bila je to divna ironija od ovog mladića. Mogao bih se naljutiti, da se nisam radovao.- Video sam da si dobar horadžija2, ali ne bih ve-rovao da si mnogo bolji šaljivčina, jer »igračima« obično nedostaje pamet za šalu. Ako hoćeš stvarno sa mnom da razgovaraš, onda ne zaboravi s kim govoriš. Kažem ti, čućeš moj glas samo onda ako ukažeš poštovanje mojoj bradi, kako ti to prorok zapoveda.To je bila namerna uvreda. Pod rečju »hora«, igra, Turčin podrazumeva pokrete koje izvode žene u igri. Igra derviša je drukčija i važi kao sveta. Nisam ga mogao gore uvrediti nego što sam ga nazvao horadžijom, i što sam pripadnicima njegovog reda odricao pamet za šalu. Očekivao sam ponovne udarce nogom, i nemo sam se izne-grobar. igrač.432nadio kad mi je, doduše, dobacio ljutit pogled, ali mirno seo na zemlju. Drugi je i dalje stajao.- Da si musliman, znao bih da te kaznim, - reče derviš - ali hrišćanin nikad ne može uvrediti pravover-nika. Kako bi mogla krastava žaba uprljati sunce? Ja želim da o tebi nešto saznam. Ja ću te pitati, a ti mi odgovaraj !- Spreman sam CL ti odgovaram, ako tvoja pitanja budu uljudna i dostojna.- Ti si onaj isti franački lekar koji je onda u Damasku uništio ustin plan?- Taj sam.- Ti si kasnije sreo ustu u Stambolu?- Jesam.- Ti si pucao na njega kad je skočio u vodu?- Nisam ja, pucao je moj sluga.- Jesi li kasnije ustu ponovo video?- Video sam ga.- Gde?- Ispred Galata-kule, gde je ležao mrtav.

- Znači, istina je što mi je rekao ovaj čovek. Pokazao je na čoveka koji je držao fenjer.- Zar nisi znao da je usta mrtav?- Nisam. Nestao je iznenada. Našli su Koletisa mrtvog i pored njega les koji niko nije mogao poznati.- To je bio usta!- Vi ste ga bacili s kule?- Ko ti je to rekao?- Evo, ovaj čovek ovde. Došao sam u Jedrene, a o tome još ništa nisam znao. Pozvao me je otac. Tražio sam ga kod Hulama, kome se nisam otkrio, i saznao sam da je otac uhapšen. Spasao se bez moje pomoći. Ovaj čovek ovde je njegov sluga i zajedno s njom je stanovao kod Hulama. Tvoj prijatelj i zaštitnik Hadži Halef mu je sve ispričao, a preko njega sam i ja to saznao. Potražio sam oca kod handžije Doksatija. On je već bio otišao, ali ste vi tamo bili u staji. Posmatrali smo vas. Saznao sam da si Nemac i poslao sam svoga čoveka da te zadrži na uglu28 Od Bagdada do Stambolai da ti kaže kako se neki Nemac razboleo. Tako si pao u naše ruke. A šta li misliš da ćemo uraditi s tobom?Trebalo je da se razmisli o svima ovim obavešte-njima, ali sada nije bilo vremena za razmišljanje, i ja brzo odgovorili:- Ne brinem se ja za svoj život. Vi mene nećete ubiti.- Zašto te ne bismo ubili? Ti si u našoj vlasti!- Izgubili biste otkupninu koju ja mogu platiti. Njegove oči sevnuše. Pogodio sam pravu reč. Jošuvek me mogu ubiti, iako platim otkupninu. On me upita:- Koliko bi dao?- Koliko me ceniš?- Ne vrediš ti mnogo više nego akrap1 ili zmija. I jedno i drugo je otrovno i ubija se kad se uhvati. Tvoj život ne vredi ni deseti deo jedne pare. Ali ono što si nam učinio traži veliku kaznu i zato ćeš platiti otkupninu.Ah, rekao je sasvim jasno: otkupnina je samo kazna, a posle moj život neće vredeti ni pare! Bar ću dobiti u vremenu, i zato ozbiljno odgovorih:- Ti mene upoređuješ sa najotrovnijom gamadi? Je li to uljudnost koju sam ja postavio kao uslov? Ubijte me slobodno; ja se neću protiviti. Neću platiti ni jedan jedini pijaster, ako mi se ne budeš na drugi način obraćao.- Neka bude po tvojoj volji! Ali što budeš tražio veću uljudnost, biće veći i iznos koji ćemo mi tražiti.- Koliki iznos?- Jesi li ti bogat čovek?- Sa tobom se ne bih menjao.- Onda pričekaj malo.On se diže i iziđe. Drugi je ostao, ali je duboko ćutao. Čuo sam glasove u prednjoj prostoriji, ali nisam mogao razabrati ni reci. Ocenio sam samo da se ne slažu u mi-šljenjima. Tako je prošlo dobro pola sata pre nego što se vratio. Ovog puta nije seo, nego mi se obratio s nogu:- Hoćeš li platiti pedeset hiljada pijastera?- To je mnogo, vrlo mnogo.Morao sam se malo opirati.' un napravi nestrpljiv gest i reče:- Nijednu paru manje! Hoćeš li ili nećeš? Odgovori odmah, jer nemamo vremena!- Dobro. Platiću toliko!- Gde ti je novac?- Dabome, ne nosim ga sa sobom! Što sam imao u džepovima to ste mi oduzeli. Nije mi ni ovde u Jedrenima.- Kako ćeš mi onda platiti?- Daću vam uput za Stambol.- Na koga?- Na elčiju od Farsistana?- Na persijskog poslanika? - reče on iznenađeno. - Njemu ćeš uputiti pismo?- Da.- A hoće li on platiti?- Zar misliš da zastupnik šah in šah nema novca?- Ima on novca, i to mnogo, ali da li će hteti da ga izda za tebe?- On vrlo dobro zna da će mu se naknaditi sve što za mene plati.To nije bila laž, jer sam čvrsto verovao da će Persi-janac i mene i donosioca moga pisma smatrati za luđaka. Pripadnik Zoroasterovog učenja nije ni pojma imao da na ovom svetu postoji neko nemačko piskaralo moga imena. »- Ako si u to siguran, onda piši uput!- Na čemu? Na šta? Možda na ovaj zid?- Donećemo što ti je potrebno, i oslobodićemo ti ruke.Ovo obećanje me je naelektrisalo. Slobodne ruke! Možda će se ukazati prilika da izborim svoje oslobođenje.

Mogao bih zgrabiti derviša i zapretiti mu da ću28*435ga udaviti. Mogu ga držati za gušu dok me ne pusti na slobodu.Ali ova više nego romantična, ova luckasta ideja nije dospela ni do pokušaja da se izvede. Derviš, koji danas nije bio u odeći svoga reda, bio je oprezan. Bio je nepo-verljiv i vratio se sa četiri momka, koji su se, s oružjem u rukama, spustili na pod levo i desno oko mene. Ne mogu reći da su njihova lica zračila naklonošću. Najmanje sumnjiv pokret s moje strane bio bi propast za mene. Dobio sam list pergamenta i hartiju za omot, i pisao sam, pošto su mi skinuli konopac s ruku, na kolenu kao podlozi:»Mome bratu Abasu Jesubu Hamanu Mirzi, zraku Sunca farsistanskog, koji sad svetli u Stambolu.Daj za mene, nedostojnog odsjaja Tvoje ljubaznosti, donosiocu ovog mektuba1 pedeset hiljada pi-jastera. Moj sandugdžija1 vratiće ih Tebi čim ih budeš tražio!Ne pitaj glasnika ko je, odakle dolazi i kuda ide! Ja sam senka Tvoje svetlosti.Hadži Kara ben Netnzi-«Ovim imenom sam se potpisao, pošto sam mogao pretpostaviti da je ono dervišu poznato preko sluge njegovog oca. Stavio sam adresu na omot i pružio Ali Ma-nahu i jedno i drugo. On je glasno pročitao i nije mi bilo neprijatno da na licima ovog čestitog društva vidim radosno zadovoljstvo. U sebi sam zamišljao lice poslanika koji se, naravno, sasvim drukčije zvao, jer njegovo pravo ime nisam znao, kad bude čitao ovo pismo. Jao dono-u!Derviš zadovoljno klimnu glavom i reče:- Dobro je ovo. I pametno si uradio što si napisao da ništa ne pita. On ionako ne bi ništa saznao. A sada mu ponovo vežite ruke! Kiridžija već čeka!Morao sam dopustiti da mi ponovo stave neprijata; »zavoj«. Zatim su otišli, a mene ostavili samog u mraku.Najpre sam ispitao čvrstinu konopca. Video sam odmah da se neću moći osloboditi. Stoga, umesto ruku, proradio mi je duh.Kako je ovaj derviš stigao u Jedrene? Nije došao za nama u poteru, jer ništa o nama nije znao. Došao mu je glasnik od oca. Znači, otac ga je zvao. Zašto? Je li njegovo prisustvo bilo potrebno za poduhvat koji je otac pripremao? Ili se radilo o novom poduhvatu o kojem nisam ni pojma imao?Gde se ja uopšte nalazim? Ko su ovi ljudi? Pripadaju li oni široko razgranatoj bandi ustinoj? Ili stoje u nekom drugom odnosu prema odbeglom Barudu el Amazatu i njegovom oslobodiocu? Meni se više sviđalo ovo posled-nje. Četvorica momaka koji su malopre sedeli pored mene imali su izrazite šiptarske fizionomije. Rekao bih da su to Šiptari.I najzad, derviš je rekao da kiridžija već čeka. Kiridžije su koči jaši koji vrše prevoze po čitavom Balkanskom poluostrvu, otprilike na isti način kao što su ranije seljački koči jaši iz Harca, na svojim teškim kolima i svojim snažnim konjima sa mesinganom opremom, vukli raznu trgovačku robu kroz Nemačku i su-sedne krajeve. Kiridžija je špediter Balkana. On je svugde i nigde. On poznaje sve i svakoga. On zna odgovor na svako pitanje. Svugde gde zastane dobro je došao, jer ume da priča, a u divljim ispresecanim gudurama Balkana ima krajeva u koje za čitavu godinu dana ne bi prodrla nijedna vest spolja da se ne pojavi kiridžija koji uz put raspituje usamljene pastire da li nisu skupili koji tovar sira.Ovim vozačima poverava se roba velike vrednosti bez ikakve zaloge. Jedina garantija je njihovo poštenje. Oni se često ne vraćaju mesecima, pa i godinama, ali se uvek vrate i donesu novac. Ako je otac u međuvremenu umro, doneće ga sin ili zet. Uvek će biti donesen!437Ovo kiridžijsko poštenje je od davnina postalo poslovično. Na žalost, to se sada počinje menjati. Među stare poznate kiridžijske porodice ugurali su se novi ljudi, koji se koriste uobičajenim poverenjem i žanju ono što su pošteni ljudi sejali. Oni kradu od kiridžija, čije su ime uzeli, njihov s mukom stečeni dobar glas.Dakle, takav kiridžija već čeka. Ne čeka valjda mene? Hoće li me prebaciti negde? Ovde, usred grada mogao sam se nadati oslobođenju. Ako se do zore ne pojavim kod Hulama, moji prijatelji, a naročito moj mali hadžija, ništa neće propustiti da me pronađu.Kad sam se njih setio, i one šestorice kavaza koji treba da nas zorom čekaju na kapiji, došlo mi je da pokidam svoje veze. Na žalost, bile su suviše jake!Halefa sam izgrdio zbog njegove neopreznosti. Sad sam ja ispao mnogo gluplji. Upao sam u veoma glupu klopku. Nije mi moglo služiti za utehu i izvinjenje što sam to uradio iz dobrote srca. Sad je trebalo biti strpljiv, hladnokrvno dočekati ono što će doći i energično iskoristiti i najmanju priliku za bekstvo.Evo, ona četiri momka opet dolaze. Bez reci vezali su mi usta debelom, više puta presavijenom maramom, zamotali me u stari čilim i poneli. Kuda - to nisam video.Jedva sam disao. Marama je smrdela na beli luk i na raznorazne veštičje začine. Mučno sam lovio vaz-duh, ali vazduha nije bilo. Tako mora da se oseća živo-zakopani kad čuje kako prve lopate zemlje padaju na sanduk. Ovi ljudi kao da uopšte nisu mislili na mogućnost da se ja pod maramom i istrulelim ćilimom udavim!Kretanje koje sam dosad osećao prestalo je. Ose-tio sam čvrstu podlogu ispod sebe. Negde su me položili. Ali

gde - to nisam znao. Tada kao da čuh škripanje točkova. Treslo me je gore-dole, ovamo-onamo. Da, ležao sam u kolima. Vozili su me iz Jedrena.Nisam mogao micati rukama i nogama, ali sam mogao privući noge i opet ih opružiti. Uradio sam to438nekoliko puta i ponavljao sve dotle dok se ćilim nije malo olabavio. Sad sam mogao bar naslutiti malo bolje vazduh u nosu. Strašna mora spala mi je s grudi i ja sam se pitao da li je moj položaj zaista beznadan i bes-pomoćan da se moram bezvoljno pokoriti.Ma koliko da sam naprezao sluh, nisam čuo nikakav glas. Tako nisam mogao saznati da li se nalazim pod nadzorom jednog ili više ljudi. Kotrljao sam se levo i desno. Mesta nije bilo mnogo, po čemu sam zaključio da su kola vrlo uzana. I levo i desno nailazio sam na nešto mekano. Sigurno su me pokrili senom ili slamom.Po kretanju kola primetio sam da ležim okrenut glavom pozadi. Ah, kad bi mi pošlo za rukom da se svalim s kola! Bila je noć i mrak, mogao bih se daleko, daleko odvaljati gde me ne bi našli, i ja bih se spasao.Opet sam privukao noge, upro petama i pomerio se nazad. Ali tamo sam naišao na čvrst otpor, koji nisam mogao savladati, i morao sam se lišiti ove nade.Tako je prošlo mnogo vremena, činilo mi se čitava večnost, kad odjednom osetih da se ljudske ruke dotiču mog čilima. Okrenule su me nekoliko puta dok paket nije bio razmotan. Ležao sam u dubokoj slami, video sam da je već dan, i nada mnom se nadnosilo lice sluge Baruda el Amazata.- Ako mi obećaš da ćeš ćutati, skinuću ti maramu s usta - reče on.Ja bržebolje klimnuh glavom, on mi odveza maramu i sad je - hvala bogu - čist, svež vazduh strujao u moja pluća. Bilo mi je kao da sam iz pakla stigao u raj.- Jesi li gladan? - upita me on.- Nisam.- Žedan?- Ni to nisam.Daćemo ti jela i pića, i nećemo te mučiti, ukoliko budeš ćutao i ne budeš pokušao da odrešiš konopce. Ali ako budeš neposlušan, imam naređenje da te ubijem.439Lice nada mnom iščeze. Sad sam se mogao slobod nije pokretati, jer mi nije smetao čilim. Čak sam mo gao da sednem. Nalazio sam se u zadnjem delu veomć dugačkih kola koja su bila pokrivena arnjevima. Nepo sredno ispred mene čučao je sluga kao stražar, a spreda su sedela dvojica ljudi, jedan pored drugog. Jedan od njih činio mi se poznat. Pripadao je onim ljudima kojima sam pao u ruke. Drugi je svakako bio kočijaš, kiri-džija koga je pomenuo derviš. Od njega nisam video ništa drugo sem krznenog gunja, koji kiridžije nose i leti, šešira sa ogromnim obodom i biča. Ali ovaj čovek pod ogromnim šeširom i u prljavom gunju bio je sada za mene od neizrecive važnosti.Nisam mogao zamisliti da jedan kiridžija stare poštene »škole« bude saveznik zločinaca. S druge strane, nisam mogao pretpostaviti da ovo prepotopsko krzno pokriva kiridžiju novije »škole«. Stvar će se već razjasniti. Naslonio sam se na šarage kola i zagledao u tog čoveka.Najzad, posle dugo vremena, on se okrenu. Njegov pogled pade na mene. Njegove velike plave oči su nekoliko trenutaka netremice gledale u moje lice. Zatim je opet okrenuo glavu. Ali pre toga je ugrabio trenutak da podigne obrve i žmigne levim okom.Ovu pantomimu sam odmah shvatio. Pokret obrva upućivao me je na opreznost, a mig levim okom ukazao na levu stranu kola. Da li se tamo ne nalazi nešto što bi mi moglo pomoći?Razgledao sam unutrašnjost kola, ali sam video samo jedan kanap pričvršćen za gornji deo kanapa, koji je drugim krajem bio zavučen u seno. Kanap je bio zategnut kao da na njemu nešto visi. Da li ovaj kanap nije bio ono na šta me je kiridžija hteo upozoriti?Pretvarao sam se da mi je sadašnji položaj neudoban i malo kliznuh napred. Naslonio sam se malo ulevo i rukama, mada vezanim, pretražio to mesto. Jedva sam se uzdržao da ne kriknem od radosti, jer na kanapu je visio - nož.440Čestiti kiridžija ga je namenio meni, a bio je toliko predostrožan da ga nije čvrsto privezao nego samo zakačio labavom omčom koju sam lako razvukao.Za trenutak sam ga oslobodio kanapa i zadenuo u saru čizme s oštricom nagore. Savio sam kolena i privukao ih toliko telu da su mi ruke dostigle do oštrice noža. Nož je bio veoma oštar. Bilo je dovoljno da četiri ili pet puta pređem s vezama na rukama preko oštrice pa da presečem konopac. Oslobađanje nogu bilo je sada lako.Duboko sam uzdahnuo. Sada više nisam bio zarobljenik, a nož je bio oružje u koje sam se mogao pouzdati.Sve sam ovo uradio ispod sena. Niko nije mogao videti da sam slobodan.Ohrabrio sam se, podigao ruke i malo zadigao arnjeve da bacim pogled napolje. Pored nas je jahao - AH Manah ben Barud el Amazat, derviš. Verovatno se s druge strane nalazio još jedan čuvar.Brzo sam skrojio plan. Pratioci kola imali su vatreno oružje. Morao sam zasad izbegavati borbu i više se pouzdati u lukavstvo nego u telesnu snagu. Pomerao sam se ponovo unazad, držeći stalno ruke pod senom, pod

čijom sam zaštitom počeo da sečem staru trulu lesu. Posle četvrt časa, bio je gotov otvor kroz koji sam se mogao izvući napolje.Sve ovo nije bilo tako lako kao što možda izgleda, jer mi je stari čilim strašno smetao, a i čuvar me je s vremena na vreme podozrivo gledao. Srećom, šum moga noža dok sam sekao gubio se u topotu konja, škripanju točkova i ropotanju kola.-Sačekao sam dok stražarev pogled opet nije prešao preko mene, zario sam se onda pod seno, i, s nogama unapred, ispuzio sam kroz otvor napolje. Dotakao sam tie nogama i izvukao glavu na slobodu.Sad sam bio slobodan. Trebalo je samo da se dočepam konja.Nalazili smo se u ravnici, i, čini mi se, na slabo posećenom putu. S obe strane bila je šuma. S leve strane kola jahao je derviš, a s desne drugi jedan pratilac,441upravo onako kao što sam i pretpostavljao. Dervišev konj nije bio velik, ali izgledao je jači od onog drugog. Imao je vunastu dlaku, divnu grivu i rep kojim je skoro doticao zemlju. Hod mu je bio snažan i gibak. Ah! Da li bi nosio dve osobe!Ova pomisao me je svega prožela. Najpre ja zarobljenik dervišev, a onda on moj! Uzeo sam nož u zube. Jahač nije imao pojma šta se iza njega dešava. On je veselo jahao pored kola, i drugi ga nisu mogli videti. Samo vrhove nogu bio je stavio u stremene. Sedeo je čvrsto, jer je konj bio osedlan na turski način, ali snažan udarac u potiljak bi ga prevalio napred i noge bi vero-vatno izletele iz stremena. Zatim ču ga morati istisnuti iz sedla. Za mene je najvažnije da se čvrsto držim na konju da me ne bi zbacio.Nekoliko brzih koraka dovelo me je iza konja. Zale-teo sam se i za trenutak se našao na konjskim sapima iza jahača. Konj je, na ovaj iznenadni prepad, bio nekoliko sekundi zbunjen. Stao je. To je bilo dovoljno. Udarac pesnicom u potiljak jahača izbio ga je iz stremena. Uhvatio sam ga za gušu, podigao se iz klečećeg položaja, istrgao ga iz sedla i, ne puštajući ga iz ruku, seo sam u sedlo, i to u pravom trenutku, jer se sad konj propeo. Uspeo sam da slobodnom rukom uhvatim za uzde, da snažno okrenem konja, i zatim sam tiho i polako odjašio - dabome, istim putem natrag.Nedaleko odatle bila je okuka puta. Ispred nje sam se osvrnuo unatrag. Kola su se mirno kotrljala dalje: znači, ništa nisu primetili. To je bilo moguće stoga što su drveni točkovi na drvenini osovinama strašno škripali, što su se kola nalazila između mene i drugog jahača, i što se ovaj nijedanput nije setio da se osvrne unazad.Rado bih bio svedok zaprepašćenju koje će obuzeti ljude kad odjednom otkriju da je nestalo i njihovog vođe i njihovog zarobljenika. Ne bi mi bilo teško da se sada sakrijem i, ne izlažući se opasnosti, sačekam taj trenutak. Ali ipak nisam hteo da iskušavam sreću, a setio442sam se i svojih prijatelja, koji su se svakako veoma brinuli za mene.Zato sam poprečio derviša preko krila i podbo konja da krene brzim kasom.Napad je tako iznenadio Ali Manaha da nije stigao ni da vrisne. Posle sam ga stegao za gušu pa nije ni mogao vrisnuti. Samo je krkljao, i to je bilo sve. A sada je ležao preda mnom, miran i nepokretan, činilo mi se da sam ga zadavio.Konj je kasao mekim, ravnomernim i istrajnim korakom i nije bilo razloga da se plašim da će me neko stići. Uostalom, sada nije ni trebalo da se plašim borbe, jer sam imao vatreno oružje. Ali Manah je imao za pojasom dva napunjena pištolja koja sam mu oduzeo.Dok smo jahali, pretresao sam mu džepove. Našao sam svoj sat i svoju kesu s novcem. Njena težina uverila me je da se sada u njoj nalazi više nego što sam ja sinoć imao. O sedlu je visila platnena vreća umesto bisaga. Uvukao sam ruku u nju i napipao municiju i namirnice. Snabdeli su se, izgleda, za duže putovanje.Šume je nestalo i preda mnom se otvorila ravnica, sa prostranim poljima kukuruza i ruža. Kad sam se malo kasnije okrenuo, ugledao sam jahača koji je galopom jurio za mnom. To je svakako bio onaj pratilac sa desne strane kola. Znači, primetili su moje bekstvo i on se vraćao u poteru za mnom.Moj konj, mada je nosio dvojicu, nije bio sporiji od njegovog. Nije trebalo da se plašim. A kad sam uskoro primetio da se naš put uliva u življe posećen drum, ose-tio sam se sasvim bezbedno. Primetio sam uz to da moj gonilac susteže svoga konja, i, još koji trenutak, pa mi se izgubio iz vida.Sad sam stao i sjahao, prvo, da odmorim konja, a onda i zbog derviša. Položio sam ga na zemlju i pregledao.Srce je normalno kucalo i pravilno je disao.- Ne pretvaraj se, Ali Manaše, - rekoh - znam da si pri punoj svesti. Otvori oči!443On je stvarno u početku bio u nesvestici, ali se doc-nije pretvarao da je onesvešćen da bi izbegao moja pitanja i razmišljao o svome položaju, a možda i o mogućnosti za bekstvo. Uprkos mojim recima, nije otvarao oči,- Dobro, - rekoh ja - ako si zaista mrtav, onda da se uverim u to. Zabošću ti ovaj nož u srce!Izvukao sam nož. Čim je osetio vrh noža na grudima, Ali Manah je od užasa razrogačio oči i uzviknuo:- Jao, stoj! Hoćeš li me stvarno ubiti?- Živog te ne bih ubio, a mrtvome ubod nožem ne može škoditi. Ako hoćeš da se spaseš od noža, nemoj se više pretvarati da si mrtav.

On je ležao ispružen na zemlji. Sad je seo. Ja pro-dužih:- Reci mi, Ali Manaše, kuda si hteo da me odvezeš?- Na sigurno mesto - odgovori on.- To je vrlo dvosmisleno rečeno - rekoh ja. - Ko bi tamo bio siguran, ja od vas ili vi od mene.- I jedni i drugi.- To treba bolje objasniti. Ja ne shvatam.- Nismo hteli ništa da ti učinimo, efendijo. Hteli smo te samo odvesti na mesto odakle ne bi mogao pobeći da bi moj otac dobio u vremenu da umakne. A zatim bismo te za onu otkupninu pustili na slobodu.- To je vrlo ljubazno od vas. A koje je to mesto u koje ste nameravali da me odvedete?- To je jedna karaula u planinama.- Ah, kula-stražara! Mislili ste, dakle, da će tvoj otac sigurnije pobeći ako ja budem u vašoj vlasti?- Da, efendijo.- Zašto?- Jer bi ti možda otkrio kuda je on krenuo.- Kako bih otkrio? Nisam ja sveznajući.- Tvoj hadžija je pričao da ti umeš da pronađeš svaki trag.- Hm. Kako bio u Jedrenima pronašao trag tvog oca?- To ne znam.444- Dakle, Ali Manaše, mogu ti reći da sam već na njegovom tragu. Tvoj otac je sa stražarom i sa Mana-hom el Baršom, odjahao na zapad. Oni jašu dva belca i jednog mrkova.On se očigledno silno uplaši.- Varaš se, mnogo se varaš! - odgovori on brzo.- Ne varam se. Nadam se da ću uskoro još više saznati. Gde je listić koji ste mi oduzeli?- Kakav listić?- Ti si mi ga lično izvadio iz prsluka! Nadam se da je još kod tebe.- Bacio sam ga. Nije pisalo ništa važno.- Meni se sve čini da je bilo vrlo važno. Hajde da potražim! Pokaži džepove!On se podiže, kao da hoće da mi olakša pregledanje džepova, ali čim ispružih ruku da to učinim, on odskoči unazad i priskoči konju. To sam očekivao. Nije stigao ni da uvuče nogu u stremen, a ja ga zgrabih i bacih na zemlju.- Sad lezi dole, ili ću ti prosvirati metak kroz glavu! - zapretih mu. - Tvoja okretnost je možda dovoljna za tekiju igrača u Stambolu, ali da pobegneš od mene - nije dovoljna.Pregledao sam njegove džepove. Nije se opirao, ali ništa nisam našao. I u bisagama sam uzalud tražio. Tada se šetih kese s novcem. Izvadio sam je iz džepa. U njoj je bilo nekoliko zlatnika, koji nisu bili moji, i, gle, tu je bio i listić sa oni tri reda napisana turski, slovima poleglim ulevo.Bio sam zadovoljan. Nisam sad imao vremena da odgonetam reci. Vratio sam listić u kesu i rekao:- Nadam se da ovo pisamce sadrži ipak nešto važno. Ti, dabome, znaš kuda je otišao tvoj otac.- Ne znam, efendijo.- Misliš li da ti verujem?- On je bio otišao kad sam ja juče stigao u Jedrene.445- Ali si saznao kuda je krenuo. Svakako je odjahao u Iskenderiju, gde ga čeka njegov brat, tvoj stric Hamd el Amazat.Dok sam ovo izgovarao pravio sam se kao da ne gle-dam u njega. Preko njegovog lica pređe izraz zadovoljstva. Znači, njegov otac nije otišao tamo.- Možda, ali ja ne znam. Ali, reci mi, efendijo, šta ćeš sa mnom?- Čemu se nadaš?- Da ću odjahati.- Ah, nije ti rđava pomisao. Dakle, ne bi hteo pešice već na konju.- Pa konj je moj!- Ali ti si u mome vlasništvu, i tvoj konj zajedno s tobom. Neću ja tebe tako lako pustiti na slobodu!- Pa ti si slobodan! Nisam ti ništa na žao učinio.- Ti to nazivaš ništa? Vratićeš se ti sa mnom u Jedrene, u onu kuću u koju ste me sinoć namamili. Hteo bih da znam ko tamo stanuje. Otići ćemo tamo s kadijom.- Nećeš ti to uraiti, efendijo! Ja sam čuo da si ti hrišćanin i da je vama hrišćanima Isa ben Marijam1, vaš spasitelj, naredio: Volite svoje neprijatelje!- Priznaješ, dakle, da si moj neprijatelj?- Nisam ja tvoj, već si ti postao moj neprijatelj. Nadam se da si dobar hrišćanin i da ćeš poštovati zapo-vest svoga boga.

- To ću vrlo rado učiniti!- Pa dobro, zašto me onda ne pustiš na slobodu, efendijo?- Baš stoga što slušam tu zapovest, Ali Manaše. Ja tebe toliko volim da se ne mogu rastati od tebe.- Ti se meni rugaš. Platiću ti otkupninu.- Imaš li novca?- Nemam, ali moj otac će uskoro imati.1 Isus, Marijin sin.446- Da, od krađe i pljačke. Takvog se novca ne bih ni dotakao.- Onda ćeš dobiti drugi. Vratiću ti tvoj novac.- Moj novac? Zar ti raspolažeš mojim novcem?- Ne raspolažem. Ali glasnik je već otišao da iz Stambola donese novac kojim ti od nas otkupljuješ svoju slobodu. Ako me pustiš, vratiću ti ga čim ga dobijem.- O, Ali Manaše ben Barud el Amazate, ti si u Stam-bolu proigrao i pamet iz glave. Vaš glasnik neće tamo dobiti nijedan pijaster. Ime koje sam naveo ne postoji. Persijanac kome je tvoj glasnik otišao ne poznaje me.- Ti si nas, dakle, prevario, efendijo? Ne bismo dobili novac?- Ne.- Pa ti bi onda bio izgubljen.- Znam. Ali bio bih izgubljen i kad biste dobili novac. Uostalom, ja se nisam mnogo bojao vas, a da sam bio u pravu dokazao sam ti: evo, ja sam slobodan.- Hoćeš li me stvarno odvesti u Jedrene - u zatvor?- Hoću.- Onda mi vrati novac koji sam stavio u tvoju kesu.- Zašto?- Pa to je moj novac. Treba mi. Moram jesti i piti, iako budem zatvoren.- Dobićeš sve što ti treba. Doduše, neće to biti poslastice, ali nije naodmet da igrač ponekad malo gladuje.- Hoćeš li da me pokradeš?- Ne, neću! Pogledaj me! U borbi s vama pocepao sam odelo. Moram kupiti drugo. Za to si ti kriv, i ja mogu sasvim opravdano uzeti tvoj novac. Neće to biti krađa. Ali ipak neću uzeti tvoj novac. Predaću ga kadiji. Zar derviš uopšte srne posedovati novac. Mislio sam da sve što on primi pripada redu.- Nisam ja više derviš. Ja sam samo kratko vreme bio u tekiji.447- Verovatno iz poslovnih razloga. Ali mene se to ništa ne tiče. Sad ćemo krenuti. Pruži ruke!Rekao sam to i izvadio konopac koji sam našao u bisagama.- Šta ćeš s tim, efendijo? - upita on uplašeno.- Privezaću ti ruke za stremen.- To ne smeš uraditi! Ti nisi kavaz! Nemaš prava da postupaš sa mnom kao sa uhapšenikom.- Ne protivi se, Ali Manaše! Konopac je ovde. Ako mi odmah ne pružiš ruke, udariću te po glavi, pa ćeš se opet onesvestiti. Nisi ti nadležan da izdaješ naloge kak? da se ponašam s tobom.Ovo je delovalo. Ovaj lažni derviš kao da uopšte nije znao šta je hrabrost i energija. Ispružio je obe ruke i ja sam ga vezao. Zatim sam ga privezao za stremen i uzjahao konja.- Šta ćeš uraditi sa konjem? - upita me on.- I konja ću predati kadiji. Napred!Krenuli smo. Nisam se nadao da ću se ovako brzo vratiti u Jedrene, i to na ovakav način.Uskoro smo izbili na glavni drum, koji vodi u čuveni karavan-seraj Mustafa-paša. Sretali smo mnogo putnika. Gledali su nas iznenađeno. Čudili su nam se obojici, ali niko nije smatrao da je vredno truda da nam se obrati.Sto smo se više približavali gradu to je drum postajao mnogoljudniji. Odmah u jednoj od prvih ulica ugledao sam dva kavaza. Ukratko sam im objasnio slučaj, zamolio ih da nas prate, i oni su pošli s nama. Hteo sam najpre da svratim Hulamu i da umirim prijatelje. Pomogli su mi kavazi.U jednoj ulici kroz koju smo išli primetih među mnogim prolaznicima nekog čoveka koji je zaprepašćeno stao kad je ugledao Ali Manaha, i onda se brzo udaljio.Da li on poznaje mog uhapšenika? Najradije bih poslao za njim kavaza da ga uhapsi. Šta će biti kad upozori svoju družinu? Ali nije dovoljna samo sumnja da makar za čas lišim slobode čoveka koji je možda sasvim nevin.448Kad smo stigli pred Hulamovu kuću, zakucah na kapiju. Vratar proviri kroz otvor na vratima i uskliknu od radosti kad me ugleda:- Hamdulilah, jesi li to stvarno ti, efendijo?- Jesam. Otvori, Malheme!- Odmah, odmah. Mnogo smo se zabrinuli zbog tebe, jer smo mislili da te je zadesila nesreća. Ali sada je sve dobro.

- Gde je Hadži Halef Omar?- U selamliku. Svi su tamo i tuguju zbog tvog nestanka.- Alarga - pazi! - uzviknu sada jedan od kavaza. - Jesi li ti možda Kara ben Nemzi, efendijo?- Jesam. Tako se zovem.- Odlično, lepo! Znači, zaradili smo trista pijastera.- Kakvih trista pijastera?- Razaslali su nas na sve strane da tragamo za tobom, i ko te pronađe dobi ja taj iznos.- Hm! U stvari, ja sam vas pronašao, ali dobićete nagradu. Uđite sa mnom.Trista pijastera je otprilike šezdeset maraka. Eto toliko su procenili da vredim! Mogao sam se ponositi. Vratar je širom otvorio kapiju. Razrogačio je oči kad je ugledao vezanog derviša kog kroz otvor nije mogao vide ti.Kad se u dvorištu čuo topot konja, svi su izišli.Prvi je bio moj mali Hadži Halef Omar. Skočio je preko svih stepenika, zanemarujući istočnjačko dostojanstvo, pritrčao k meni, zgrabio me za ruku i uskliknuo:- Alah il Alah! Jesi li to ti? Jesi li to stvarno ti, sidi?- Jesam, dragi moj Halefe. Ja sam. Daj samo da sjašem s konja.- Dojahao si na konju? Jesi li bio izvan grada?- Jesam. Doživeo sam mnoge nesreće, ali sam imao i sreće.29 Od Bagcfeđa do Stambola-449I drugi su mi pružali ruke. Među mnogim usklicima radosti čuo se i jedan usklik iznenađenja. Išla ga je izustio.- Efendijo, šta je to? Koga to dovodiš? Ta to je derviš Ali Manah!Dosada su svi samo mene gledali, a sada im je Išla svojim recima skrenuo pažnju na derviša. Videli su da je vezan.- Ali Manah, sin begunčev? - upita Hulam.- Jeste. Uhapsio sam ga. Hajdemo unutra, imam mnogo da vam pričam.Ušli smo u selamlik i poveli i derviša. Još nismo bili posedali kad se vrata ponovo otvoriše. Ušao je kadija. On se iznenadi i obradova što me vide.- Živ si, efendijo? Ovde si? - upita on. - Hvala bogu! Mislili smo da si izgubljen, iako smo tragali za tobom. Gde si bio?- Sedi ovde s nama pa ćeš sve čuti!- Hoću, želim da čujem sve. Veoma mi je drago što ti se nikakvo zlo nije desilo!Uhapšenik je čučnuo u ugao i Halef je seo pored njega. Mali hadžija je znao šta je njegova dužnost pre nego što sam mu to i rekao.Ja sam uzeo reč i pričao, a oni su me prekidali mnogo, mnogo puta pre nego što sam završio. Palo je mnogo pitanja i primedaba razne vrste. Samo Halef se držao mirno i glasno rekao:- Dosta razgovora, ljudi! Sad nije vreme za priču, već za delanje!Kadija prekorno pogleda Halef a, ali ga ipak upita:- A šta misliš da treba da radimo?- Najpre treba odmah saslušati ovog Ali Manaha, zatim otići u kuću u kojoj su moga sidi ja uhvatili i vezali, i, najzad, krenuti u poteru za kolima koja je trebalo da ga odvezu u karaulu.- Tako je! Ja ću ovog begunčevog sina odmah prevesti u zatvor i uzeti na saslušanje.450- Zašto ga ne bi ovde saslušao, i to odmah? - upitah ja. - Ja bih najradije ovog trenutka krenuo u poteru za njegovim ocem, jer smo izgubili dragoceno vreme. Ali dobro bi bilo prethodno znati šta će ovaj odgovarati.- Ako ti to želiš, biće tako.Kadija se uozbilji i poče dostojanstveno da ispituje uhapšenika:- Ti se zoveš Ali Manah ben Barud el Amazat?- Tako se zovem - odgovori ovaj.- Prema tome, tvoj otac se zove Barud el Amazat?- Tako se zove.- On je pobegao iz našeg zatvora, zar ne?- O tome ništa ne znam.- Hoćeš li da poričeš? Narediću da te išibaju! Poznaješ li ti bivšeg zakupca harača Manaha el Baršu?- Ne poznajem.- Ti si juče namamio ovog efendiju u jednu kuću u nameri da ga tamo zarobiš?- Nisam.- Lažeš, pseto! Sam efendija je to ispričao.- Vara se on.- Ali ti si ga vezao i danas u kolima odvezao iz grada.- Ni to nije istina. Jahao sam drumom i stigao ta kola. Razgovarao sam sa kiridžijom i odjednom osetio udarac

po glavi. Izgubio sam svest, a kad sam se opet osvestio, bio sam uhapšenik ovog čoveka kome ništa nisam učinio.- Tvoj jezik je mokar od laži, ali laganje neće olakšati tvoj položaj. Samo će ga otežati! znamo mi da si ti jedan iz bande »Nasr«.- Ja ne znam šta je to.- Kako ne znaš kad si u tekiji derviša-igrača o tome razgovarao s ovim efendijom?- Nikada nisam bio u tekiji derviša-igrača! Čovek je verovatno mislio da će se spasti ako budesve odricao. Zato mu kadija srdito reče:29*451- Alaha mi, narediću da te išibaju ako i dalje budeš krio istinu. Ili si možda i ti engleski podanik kao tvoj otac.- Ja nemam oca koji je engleski podanik. Naglašavani da je ovaj Barud el Amazat o kome je ovde reč sasvim drugi čovek, koji se bespravno služi imenom moga oca.- A šta si ti onda ako nisi derviš?- Ja sam - ribar, i nalazim se na putu.- Odakle dolaziš?- Iz Inade na moru.- Kuda lueš?- U Sofiju, u posetu rodbini. Nisam se u Jedrenima zadržao ni jedan čas. Stigao sam ovamo noćas i samo projahao kroz grad. Kasnije sam na drumu naišao na kola.- Nisi ti ribar već lažljivac. Možeš li dokazati da živiš u Inadi?- Pošalji glasnika tamo i uverićeš se da govorim istinu.Kadija je bio sav izvan sebe na ovoliku drskost. On se obrati Išli:- Išla ben Maflaje, jesi li ovog čoveka zaista video u tekiji derviša u Stambolu?- Jesam! - odgovori Išla. - To je on! Kunem se u bradu prorokovu i u brade mojih dedova!- A ti, Kara ben Nemzi efendijo, jesi li ga i ti video tamo u tekiji?- Jesam. Čak sam i razgovarao s njim.- I tvrdiš da je on taj derviš?- Jeste, on je to! Čak mi je to sinoć i danas priznao. Sada se samo nada da će se odricanjem spasti.- Samo će time navući veću kaznu na sebe! AH kako da mu dokažemo da ste vi u pravu?Kakvo divno pitanje!- Zar ne mora on nama da dokaže da nismo u pravu? - rekoh ja.452__To je tačno! Ali onda moram poslati čoveka uInadu?- Smem li te nešto upitati?- Pitaj!- Jesi li video listić koji smo sinoć našli u staji kod handžije?- Jesam, efendijo.- Bi li ga prepoznao?- Sasvim sigurno!- Je li ovaj?Izvadih listić iz kese i pružih ga kadiji. On ga dobro pogleda i reče:- Jeste, to je onaj listić! Zašto me pitaš?- Odmah ćeš ćuti! Hadži Halefe Omare, poznaješ li moju kesu s novcem?- Poznajem je kao da je moja - odgovori mali.- Je li to ova kesa?- Jeste, ona je.Sad sam bio siguran da ću nadmudriti derviša. Obra-tih mu se pitanjem:- Reci mi, Ali Manaše, čiji su zlatnici koji se nalaze u ovoj kesi?- Oni pripadaju me ..., svakako tebi, ako je kesa zaista tvoja - odgovori on.Zamalo ga ne nadmudrih, ali je on uočio klopku pre nego što je završio rečenicu.- Ti, dakle, ne polažeš pravo na ovaj novac?- Šta me se tiče tvoj novac! Kadija zavrte glavom.- Efendijo, ako ga ja ne navedem da prizna, kako ćeš ti? Strpaću ga u zatvor. Tamo će već priznati.- Ali mi dotle ne možemo čekati! Hajdemo s njim u onu kuću gde su me savladali. Tamošnji stanari men race kazati ko je on.- Tako je. Sve ću ih pohapsiti! Ali Manaše, u kojoj se ulici nalazi ta kuća?- Ne znam koja je to kuća. Ja nikad nisam bio u Jedrenima.

453- Sve više laže! Efendijo, bi li ti mogao pronaći tu kuću?- Siguijno. Dobro sam je upamtio.- Onda hajdemo! Pozvaću još nekoliko kavaza da bismo mogli pohapsiti sve ljude u toj kući. Ali da uredimo još i ovo: tvoj prijatelj Hulam je raspisao nagradu od trista pijastera. Ova dvojica su te pronašli. Hoće li oni dobiti svoj novac, efendijo?- Dobiće ga. Daću im odmah.Izvukao sam kesu, ali Hulam mi je zadržao ruku i rekao uvređenim glasom:- Stani, efendijo! Ti -A gost moje kuće. Zar hoćeš da uvrediš moju čast i da mi ne dozvoliš da održim svoju reč?Morao sam mu priznati prvenstvo. On izvadi novčanik i već htede da isplati novac dvojici kavaza, koji su radosnih lica čekali na ulazu, kad kadija podiže ruku:- Čekaj! Ja sam pretpostavljeni ovim službenicima jedrenske policije. Reci sam, efendijo, da li su te oni našli?Nisam hteo da ovi siromasi izgube svoju nagradu, i zato odgovorih:- Da, oni su me pronašli!- Tvoje su reci veoma mudre, ali sada mi reci i to, da li bi te oni našli da sam ih ja zadržao ovde, da ih nisam poslao u traganje?- Hm! Tada me ne bi našli.- Kome, dakle, treba da zahvališ što su te našli?Morao sam da se povinujem njegovoj logici. Uostalom, samo bi mi škodilo da to nisam uradio. Zato odgovorih onako kako je on očekivao:- Tebi, pravo da kažem!On ljubazno klimnu glavom i upita dalje:- Kome, dakle, pripada ovih trista pijastera, efendijo?- Tebi lično!454\__ Neka ih onda Hulam meni isplati! Ne treba nikome činiti nepravdu. I kadija treba da se pobrine za svoje pravo.Dobio je novac i spustio ga u džep. Dvojica kavaza ostali su razočaranih lica. Neprimetno sam im prišao, izvadio iz kese dva zlatnika i svakome dao po jedan. Morao sam to uraditi tajno, jer bi se kadija opet pobrinuo za pravdu.Kavazi su bili srećni što su dobili ovaj poklon, a mene ništa nije stajao, jer sam ovaj izdatak pokrio Ali Manahovim novcem.Kadija je poslao po kavaze i oni su brzo stigli. Pre nego što smo krenuli, kadija me pozva malo u stranu. Bio sam radoznao da čujem što to ima da mi poverljivo kaže:- Efendijo, - reče on - jesi li ti zaista siguran da je on derviš iz Stambola?- Sasvim siguran!- Je li bio prisutan kad su te savladali i vezali?- Jeste. Čak je odredio i visinu otkupnine koju je trebalo da platim.- I pretresao je tvoje džepove?- Jeste.- Je li uzeo i tvoju kesu s novcem?- Jeste.Sad sam počeo da naslućujem kuda on smera svojim pitanjima. Pričajući svoj doživljaj, otvoreno sam rekao da je u novčaniku bilo više novca nego pre. Taj višak je njega golicao? Hteo je da ga konfiskuje. Produžio je da pita najljubaznijim i najpoverljivijim tonom.- On je tvoj novčanik danas zadržao u džepu?- Da, odatle sam ga uzeo.- I bilo je u njemu više novca nego pre?- Da, bilo je nekoliko zlatnika koje nisam stavio u kesu. To je istina!- Onda ćeš valjda priznati da ti zlatnici ne pripadaju tebi?455- Ah, nego kome?- Pa njemu, efendijo.- To ne razumem. Zašto bi on svoj novac držao u mojoj kesi?- Zato što mu se tvoja kesa više svidela! Ali niko ne srne zadržati ono što nije njegovo.- To je istna. Da ti možda ne misliš da sam ja zadržao nešto što nije moje?- Naravno, zlatnike koje je on stavio u tvoju kesu!- Valahi, zar nisi čuo iz njegovih sopstvenih usta kako je odricao da je stavio novac u moju kesu?- Sve su to laži!- To mora da se Jokaže. Ja ne znam za taj novac!

- Pa sam si kazao da se ranije nije nalazio u tvojoj kesi!- Pri tome i ostajem. Niko ne zna kako je tamo stigao, ali kad se već tamo našao, onda je moj.- S tim ne smem da se složim! Vlast mora da položi ruku na taj novac i da ga vrati sopstveniku.- Reci ti meni pre, čija je kišnica koja noću padne u tvoje dvorište?- Čemu to pitanje?- Polaže li vlast ruke na tu kišnicu da je vrati vlasniku? Eto, kao ta kiša, novac je preko noći pao u moju kesu. Ta kišnica je moja, jer onaj čija je jedino mogla biti odrekao se nje.- Čuo sam di si ti Franak. Ti ne poznaješ zakone ove zemlje.- Možda ne poznajem. Ali se ravnam po svome zakonu. Kadijo, zadržaću ovaj novac! Ti ga nećeš dobiti.Rekavši to, okrenuh mu leđa, i on nije više navaljivao. Nisam uopšte nameravao da taj novac zadržim, ali sam ga mogao upotrebiti bolje nego da padne u bezdani džep ovog turskog službenika.Sada krenusmo svi zajedno. Kavazima je naređeno da nas izdalje prate da ne bismo privlačili opštu pažnju.Stigli smo na ugao gde sam se sinoć sudario s nepoznatim čovekom. I Hulam se tačno sećao tog ugla, ali456odatle pa dalje morao sam ja služiti kao vodič. Lako sam našao kuću. Kapija je bila zatvorena. Pokucasmo na vrata, ali niko se ne pojavi da nam otvori.__ Uplašili su se - reče kadija. - Videli su naskako dolazimo, pa su se posakrivali!__ U to ne verujem! - rekoh ja. - Čini mi se dasam, dok sam s Ali Manahom jašio kroz grad, sreo jednog od ovih ljudi. On je video da je derviš uhapšen, i da je ceo poduhvat propao. Sigurno je odmah obavestio drugove, pa su potprašili pete.- Onda ćemo nasilu ući u kuću!Prolaznici su zastajali da vide šta se to dešava. Kadija naredi kavazima da udalje te ljude. Zatim jednostavno probismo kapiju, koja ni onako nije bila mnogo čvrsta.Prepoznao sam uzani dugački hodnik. Kavazi su se odmah razleteli po svima prostorijama, ali nikoga živog nisu našli. Po raznim znacima smo zaključili da su stanari veoma žurno pobegli.Svratio sam i u prostoriju u kojoj su me vezali. Kad sam se vratio u malo uzano dvorište, kadija je tamo ponovo saslušavao Ali Manaha. Ovaj je sada još sigurnije nastupao. Ranije se verovatno plašio da će ga neko iz kuće izdati. Taj strah je sada iščileo isto onako kao i ljudi iz ove kuće. Morao sam ponoviti sve svoje iskaze. Morao sam pokazati mesto gde je on sedeo pored mene. Pokazao sam i ono mesto u dvorištu gde sam se branio od nadmoćnih napadača.- A ti i dalje tvrdiš da ti je ova kuća nepoznata? - upita ga kadija.- Nije mi poznata - odgovori on.- Nikad nisi bio ovde?- Nikad u životu!Tada se kadija obrati meni:- Ovako niko ne može lagati, efendijo! Polako počinjem da verujem da se ti varaš.bolu.- Onda bi se varao i Išla koji ga je video u Stam-457- Zar je to nemoguće? Zar mnogo njih liči na nekog drugog? Ovaj ribar iz Inade je možda veoma nevin.- Hoćeš li da malo pođemo ustranu, kadija?- Zašto?- Zeleo bih nešto da ti kažem što drugi ne treba da čuju.On smače ramenima i reče:- Ovi ljudi mogu sve da čuju šta imaš da mi kažeš, efendijo!- Želiš li da čuju i reci koje ne bi bile prijatne tvojim ušima?Sad se on malo zamisli i reče strože:- Ne smeš ti izgovoriti nijednu reč koja bi bila neprijatna mojim ušima! Ali biću milostiv i ispuniću tvoju želju. Hajde i govori!On se udalji nekoliko koraka i ja pođoh za njim.- Kako to, kadijo, da sada razgovaraš sasvim drukče sa mnom nego malopre? Kako to sada odjednom veruješ u nevinost ovoga čoveka, u čiju si krivicu malopre bio uveren?- Uvideo sam da se ti varaš.- Nije tako - odgovorih ja prigušenim glasom. - Nisi ti uvideo da se ja varam, nego si uvideo da se sam varaš!-, U koga bih se mogao prevariti? U ovog ribara?- Ne, nego u mene. Mislio si da ćeš prisvojiti moju kesu. To ti nije uspelo, i sad ti je zlikovac nevin.- Efendijo!- Kadijo!On se namršti i reče:

- Znaš li ti da te ja zbog ove uvrede mogu uhapsiti?- Ti to nećeš učiniti. Ja sam gost ove zemlje i njenog vladara. Nemaš ti vlasti nada mnom. Budi uveren da će Ali Manah sve priznati ako mu zapretiš batinama. Nisam ja nadležan da propisujem mere koje treba pre-duzeti, ali voleo bih da mogu kod kuće u Germanistanu pripovedati kako su pravedne sudije velikog sultana.- To mi i jesmo. Odmah ću ti dokazati.458Sudi ja se vrati ostalima i upita uhapšenika:__ Poznaješ li hadžiju Doksatija?Derviš preblede i vrlo nesigurno odgovori:- Ne, ne poznajem ga. Ta ja sam prvi put u Je-drenima!- I on tebe takođe ne poznaje?- Kako da me poznaje, kad me nikad nije video?- On laže! - upadoh u reč ja. - Zar mu ne vidiš na licu da laže, kadijo? Zahtevam da se suoči sa Doksa-tijem, da bi... Pazite! Sklonite se, zaboga!Sasvim slučajno sam, dok sam bio u reci, pogledao uvis. Nalazili smo se u malom dvorištu koje je sa svih strana bilo okruženo zgradama. Moj pogled je pao na jedan drveni doksat sa rešetkama, i kroz te rešetke bile su u nas uperene dve puščane cevi: jedna pravo u mene, a druga pravo u uhapšenika, kako se meni činilo. Ja sam odmah skočio u stranu i potrčao ka ulazu da se sklonim. Istog trenutka zagrmela su dva pucnja i razlegao se krik.- Alah il Alah! Upomoć! Upomoć!To je vikao jedan kavaz sagnut nad svojim drugom koji se valjao po zemlji, obliven krvlju.Taj metak je bio meni namenjen. Da sam odskočio samo trenutak kasnije, sada bih bio mrtav. Strelac je već bio zapeo pušku kad sam ja pobegao u stranu. On više nije mogao zadržati obarač na pušci i metak je pogodio u glavu kavaza, koji je stajao neposredno iza mene.Drugi metak je pogodio svoju metu. Ali Manah je ležao mrtav na zemlji.Drugo ništa nisam video. Preleteo sam preko dvorišta. Uzane drvene stepenice vodile su na doksat. Postupao sam nasumce.- Penji se gore, sidi! Evo i mene za tobom!To je bio glas mog malog hrabrog hadžije, koji je odmah potrčao za mnom. Stigao sam gore u uzan hodnik sa sobicama sa strane, ili, bolje reći, rupama. Hodnik je izlazio na doksat. U vazduhu se još osećao miris baruta, ali nije bilo nigde nikoga. Halef i ja smo pretra-459-žili sobice: nigde nikoga. Bilo je neobjašnjivo kako su ubice mogle odavde nestati, dvojica ubica; sasvim jasno sam video dve puščane cevi.S druge strane zgrade čuo sam užurbane korake. Možda su to oni. Zid je bio sagrađen od dasaka. Našao .sam jednu rupu od čvora na dasci, prišao joj i pogledao napolje. Stvarno! Kroz susedno dvorište trčala su dvojica. Svaki je nosio dugačku tursku pušku u ruci.Iskočio sam na doksat i povikao dole u dvorište:- Brzo napolje, .na ulicu, kadijo! Ubice beže kroz susednu kuću.- Nemoguće! - odgovori on.- Video sam ih! Brzo, brzo!Kadija se obrati svojim ljudima i naredi im polako:- Vidite malo da li je on u pravu!Dvojica kavaza udaljiše se laganim korakom. Ta meni je najzad bilo svejedno da li će ih uhvatiti ili neće! Sišao sam u dvorište. Dole mi se obrati kadija:- Efendijo, jesi li ti hećim?Istočnjaci u svakom Franku vide ili hećima ili ba-štovana. Mudri kadija je to isto mislio.- Jesam - odgovorih ja da bih skratio postupak.- Onda pogledaj, molim te, da li su ova dvojica ubijena namrtvo.Ali Manah je bio mrtav. Tu nije bilo sumnje. Metak je ušao u slepoočnicu, i izišao na drugu. Kavaz je dobio metak u čelo, ali je još bio živ. Svejedno, bio sam uve-ren da će za koji trenutak i on izdahnuti.- Oče moj, oče moj! - jaukao je drugi kavaz koji se spustio kraj njega na zemlju.- Zašto kukaš? - reče kadija. - To je njegov kismet1. Pisano mu je u knjizi da će umreti na ovaj način. Alah je mudar, on zna šta radi.Uto se vratiše ona dvojica koja su natenane bila krenula u poteru.1 sudbina.460.__ Recite: je li tačno rekao efendija? - upita kadija. , __ Tačno je rekao.__ Videli ste ubice?- Videli smo ih.- Zašto ih onda niste uhapsili?

- Već su trčali ulicom.- Zašto niste potrčali za njima?- Nismo smeli. To nam nisi naredio. Ti si samo naredio da vidimo govori li ovaj efendija istinu.- Vi ste lenji psi. Trčite odmah svi za njima i gledajte da ih stignete i uhapsite!Sad su svi brže-bolje izjurili napolje. Ali ja sam bio> uveren da će oni, čim se sklone iz domaha kadijinog, od-mah znatno usporiti žurbu.- Alah akbar! Bog je velik! - progunđa Halef gnevno. Ona dva psa hteli su tebe ubiti, sidi! A sada slobodno beže.- Pusti ih, dragi Halefe. Ne vredi truda koliko za jedan korak.- Ali da je metak tebe pogodio?- Onda bi i oni stradali. Ti ih ne bi pustio da umaknu.Kadija se smejao oko lesa uhapšenikovog. On upita:- Šta misliš, efendijo, zašto su ga ubili?- Znam ja zašto. Bojali su se da ih ne izda. On nije bio snažan karakter. Od njega bismo sve saznali.- Dobio je svoju platu! Ali zašto su pucali u mog kavaza?- Nisu oni pucali u njega. Metak je bio meni na-menjen, a pogodio je njega, kad sam ja u poslednjem trenutku skočio u stranu.- To su oni hteli tebi da se osvete?- Svakako. Šta ćemo s lesom?- Neću da se prljam s njim. Ovaj čovek je dobio ono što je zaslužio. Neka ga negde zatrpaju. To je sve Što se može uraditi. Njegov konj se još nalazi kod Hu-lama; ja ću poslati po njega.461- A šta će biti s njegovim ocem? Hoćeš li ga pustiti da umakne?- Bi li ti pošao u poteru za njim, efendijo?- Naravno.- Kada?- Tebi više nismo potrebni?- Niste. Možete krenuti!- Onda ćemo uskoro krenuti.--Alah vas pratio i srećan vam lov!- Da, Alah neka nas prati, ali se ne mogu potpuno •odreći ni tvoje pomoći.- Ja da vam pomognem? Kako to misliš?- Zar mi nisi obećao nalog za hapšenje i šest ka-vaza?- Obećao sam. Trebalo je u zoru da budu pred Hu-lamovom kućom. Ali u međuvremenu sam bio obavešten -da bi ti nastradao. Jesu li ti potrebna sva šestorica?- Ne. Dovoljna su mi trojica.- Biće za. dva časa kod tebe. Ali, hoćeš li održati reč koju si mi dao?- Održaću je, kao što si i ti bio od reci.- Onda zbogom! Alah ti pomogao da živ i zdrav stigneš u zemlju svojih otaca!S ovim recima kadija ode. Otkako sam se usprotivio da mu predam onaj novac on se sasvim promenio. I njegovi ljudi su otišli. Jedino je još sin klečao pored oca i glasno kukao. Otac se borio s dušom. Izvadih kesu s novcem, odvojih novac koji je pripadao Ali Manahu i dadoh ga kavazu. On me, uprkos svojoj sadašnjoj tuzi, iznenađeno pogleda i upita:- Je li ovo meni, efendijo?- Jeste, tebi. Uzmi, neka ti se nađe da sahraniš oca. Ali nemoj ništa kazati kadiji.- Hvala ti, gospodine, tvoja dobrota pada kao melem na ranu koju mi je zadao Alah. Moj otac se morao povinovati njegovom pozivu. Ja sam siromašan, ali sada mogu ocu postaviti na grob kameni nišan sa turbanom462da bi posetioca mezarluka videli kako tu leži verni sin prorokov.Tako sam ja hrišćanin i nehotice pomogao mrtvom muslimanu da dobije nadgrobni kamen. Da li bi ovaj novac derviša-igrača poslužio u bolju svrhu da sam ga izbrojao kadiji ? . ..Pre nego što smo stigli Hulamovoj kući, sreli smo dvojicu kavaza koji su već vodili Ali Manahovog konja.Tako se desilo ono što nam je još sinoć izgledalo nemoguće. Ja sam se pitao: »Zar Ali Manah neće biti kažnjen«? Pravda nije morala da ga traži po Stambolu, on joj je sam pao u ruke. Na žalost, mi smo s ovim do-gađajem izgubili čitavo prepodne. Ovo zakašnjenje trebalo je nadoknaditi.Održali smo kratko savetovanje. Najpre je Hulam postavio pitanje: kakvi li su se to ljudi sastajali u onoj kući u kojoj je derviš našao smrt? On je pretpostavljao da su oni u vezi sa Nasrima u Stambolu. To nije bilo neverovatno. Ali sam istovremeno sumnjao da orii pripadaju odmetnicima za koje stanovnici Balkana kažu: »sklonili se u planine«.Tek sam sada stigao da se pozabavim onim pisam-cetom, koje sve dosad nisam odgonetnuo.

- Možeš li to pročitati? - upita Išla.Trudio sam se što sam više mogao, ali sam morao priznati da ne mogu. Listić je išao od ruke do ruke. Uzalud! Niko ga nije umeo pročitati. Pojedina slova su bila pisana prilično jasno, ali reci koje su ona sastavljala bile su i meni i drugima potpuno nerazumljive.Prosricao sam najkraće medu njima - nisu dale nikakav smisao. Ali sada se moj dobri Halef pokaza najpametniji među nama.- Efendijo,- reče on - šta misliš, ko je napisao taj listić?- Verovatno Hamd el Amazat.- Ako je tako, ovaj ima razloga da zataji ono što piše. Da li to pismo nije tajno?463- Hm! Možda je tako. Hamd el Amazat je verovatno predvideo okolnost da ovo pisamce može stići u pogrešne ruke. Pismo nije tajno, ali izgleda da su slova neobično poredana. »Sa ila ni« - to ne razumem. »Al« - ta reč postoji, ali »nah« nije istonjački izraz ... ah, kad se okrene, dobije se »han«!- Možda je sve napisano unazad? - reče Hulam. - Ti si pročitao »ila«. To bi naopako bilo »ali«.- Tako je - odgovorih ja. - Ovo je ime i u isto vreme srpska sveza ali. »Ni« - daje obrnuto »in«, to rumunski znači »vrlo«.- Pročitaj jedanput sva tri reda s leva udesno, umesto zdesna ulevo1 - reče Išla.Ja sam to učinio, ali me je ipak stajalo dosta truda dok nisam uspeo da pregrupišem slova tako da dobijem reci sa smislom. Rezultat tih nastojanja bila je rečenica:»In pripeh vesti karanorman - han za panajir me-nelikde.«Ovo je svakako bila namerno sastavljena mešavina rumunskih, srpskih i turskih reci i značila je:»Vrlo hitno vesti u karanormah-han, ali posle vašara u Meneliku.«- To je ispravno! To mora biti ispravno! - uz-viknu Hulam. - Uskoro će biti vašar u Meneliku.- A Karanorman-han? - upitah ja. - Ko poznaje to mesto? Gde li je to?Niko nije znao za to mesto. Ova reč znači mrka ili crna kuća u šumi. Svakako se radilo o malom mestu, možda o nekom naselju u šumi, u najdubljoj šumi. Ali u kome kraju? Palo je desetak predloga kako da se odredi položaj toga tajanstvenog mesta. Ali nijedan nije ukazivao na pravi put.- Ostavimo to zasad! - predložih ja. - Glavno je da znamo da će vesti stići u Karanorman-hag tek posle vašara u Meneliku. Reč za na to ukazuje. Ja iz toga zaključujem da posednik pisma treba da poseti vašar pre1 Arapsko pismo čita se s desna ulevo.464nego što ode u Karanormah-hag. A koliko ja znam, za Menelik vodi onaj put kojim su sinoć krenula ona trojica jahača, je li?- Tako je, efendijo - reče Hulam. - Barud el Amazat je otišao u Menelik. Tamo ćemo ga sigurno naći.- Onda hajdemo da krenemo što pre, da ne gubimo vreme. Istovremeno treba poslati glasnika Anriju Galin-greju u Skadar, da ga upozorimo na opasnost.- To ja uzimam na sebe. AH pre nego što krenete, morate još obedovati. Osim toga, molim vas da mi dozvolite da se ja pobrinem za sve što je potrebno za put.Posle dva časa stojali smo spremni za put u dvorištu. Bilo nas je četvorica: Osko, Omar, Halef i ja. Drugi su morali ostati.- Efendijo, - obrati mi se Išla - kada ćemo se opet vide ti?- Ja to ne znam. Ako ih brzo nađemo, vratiću se i dovesti Baruda el Amazata. Ako nam dalje umaknu, možda se više nikad nećemo videti.- Sačuvaj nas, bože, od toga! Iako se sada vraćaš u otadžbinu, moraćeš jednom ponovo doći u Stambol da vidimo tvoje lice. A svoga Hadži Halefa Omara vrati nam što pre!- Ja ću ići tamo kuda 'ide moj efendija, i rastaču se od njega samo kada me otera - reče Halef.Sada uđoše trojica kavaza koje je kadija poslao. Umalo se nisam glasno nasmejao kad sam ih ugledao! Jahali su na tri rage, od kojih nijedna nije vredela ni sto pijastera. Načičkam su bili od pete do glave oružjem, ali su ipak imali najmiroljubiviji izgled na svetu.Jedan od njih pritera konja meni, ispitivački me pogleda i reče:- Efendijo, jesi li ti Kara ben Nemzi?- Jesam - odgovorih ja.- Dobio sam naređenje da se tebi javim. Ja sam kavazbaša.On je, dakle, bio starešina patrole.- Imaš li uza se nalog za hapšenje?30 Od Bagdada do Stambola465- Imam, efendijo.- Jeste li dobri jahači?- Đavolski smo dobri. Teško ćete s nama držati korak.

- To mi je milo. Je^ li vam kadija dao napismeno kolika vam je dnevnica?- Jeste. Treba da nam plaćaš po deset pijastera na dan po glavi. Evo pisma!Pismo je stvarno glasilo na deset pijastera na dan i po glavi, to jest sasvim drukčije nego što se kadija sa mnom dogovorio! U stvari, trebalo je da ovu trojicu delija, ove »đavolske jahače«, odmah vratim. Ali na prvi pogled sam video da ih neću morati plaćati večito. Ka-vazbaša je visio na konju kao slepi miš na oluku, a i druga dvojica su, činilo se, bili od iste sorte.- Je li vam poznat zadatak? - upitah ja.- Naravno! - odgovori vodič naših pratilaca. - Treba da uhvatimo trojicu razbojnika, koje vi ne možete da uhvatite, i da vas posle, zajedno s njima, vratio u Jedrene.Bio je to divan način izražavanja. Ali ipak priznajem da su sva trojica potpuno odgovarala mom ukusu. Videlo se da će biti šale s njima. Halef, međutim, nije krio svoju srdžbu što nam je kadija poslao pratioce ovakve fele.I sad je trebalo da se rastanemo. Rastali smo se na istočnjački slikovit način, ali s puno iskrene srdačnosti. Nismo znali da li ćemo se ikad više videti. Stoga je to bio rastanak na neodređeno vreme, ne teški rastanak na ceo život, ali ni laki, površni oproštaj za kraće vreme.Istina je, morao sam se rastati s dragim prijateljima, ali najdraži, moj hadžija, ostao je sa mnom. To je bla-žilo setno raspoloženje bez kojeg nema rastanka.Nadao sam se da ću Jedrene napustiti u pravcu Fi-lipopolja, ali, evo, krenuli smo drugim pravcem, prema Zapadu, duž reke Arde, u susret većim naporima i opasnostima nego što smo slutili...KRAJ