O BUNJEVAČKOM GOVORU

1. Bunjevciu Dalmaciji, kaže Ljuba Jovanović, „od Raba do Pelješca na cijelom kopnu" govore„zapadnijem, ikavskijem govorom". „S ovijem govorom ne treba miješati čakavski, koji segovori samo po ostrvima. Kao posebne crte u govoru ovih Bunjevaca ističe LJ. Jovanović:dodavanje glasa j u početku reči i onde gde se po drugim krajevima ne dodaje: jeto (eto), justa(usta); dometanje raznih slogova na kraju zamenica i priloga: menika, namikar, tamokarce,najposlinak i t. d.; svršavanje prošastog prideva na a odnosno ja: doša, reka, čuja, govorija.

Tako i Ardalić navodi primere ikavskog izgovora kod Bunjevaca u dalmatinskom predeluBukovici kao karakterističnu razliku između njih i tamošnjih pravoslavnih koji su jekavci.

Rešetar smatra severnu i srednju Dalmaciju kao predele najčistijeg ikavskog govora i kaže, damu iz govora tamošnjih ikavaca nije poznat nijedan primer jekavskog izgovora i samo mali brojekavizama (koje i navodi). „Koliko znam, veli on, kod katolika u srednjoj i severnoj Dalmaciji,kao i u Lici, redovno dolaze kraći svršeci im i am".

Prema podacima do kojih sam došao prilikom svojih ispitivanja u severnoj i srednjoj Dalmaciji ina osnovm saopštenja koja sam dobio sa raznih strana mogu o govoru dalmatinskih Bunjevacareći uglavnom ovo:

Svi dalmatinski Bunjevci zaista govore štokavsko-ikavskim narečjem, ali ni u jednom deluseverne i srednje Dalmacije koji sam ja prošao (bio sam u Kotarima, Bukovici, Kninskoj,Vrličkoj i Sinjskoj Krajini i u okolini Skradina, a razgovarao sam i sa ljudima iz Promine) nijenjihov govor tako čisto ikavski, kao što misli Rešetar: ja sam svuda kod njih zapazio i ponekuprimesu jekavskih oblika, negde veću negde manju. Isto tako nije kod njih ni upotreba kraćihnastavaka im i am redovnom i opštom osobinom: oni se tako retko čuju, da se gotovo i nezapažaju. Takođe im nisu zajedničke ni sve tri posebne crte, koje je naveo LJ. Jovanović. Te trigovorne osobine vrede možda potpuno za govor dalmatinskih Bunjevaca oko manastira Visovca,koji je na jednom ostrvu u donjem toku reke Krke, i za okolinu Šibenika, Skradina i Drniša.Govor tih Bunjevaca uneo je S. Matavulj u svoga „Bakonju Fra Brne", te ga prema njemu LJ.Jovanović prikazao.

Kod ostalih dalmatinskih Bunjevaca nije mi poznato dodavanje glasa j kao u navedenimprimerima jevo i justa. A kod sviju se dodaju razni slogovi na kraju zamenica i priloga: tuteka,tutekare, tutekane, njemukara i sl., u Imotskoj Krajini: ondekarem, tutekarem, amoker, tamoker isl.

Kod mnogih dalmatinskih Bunjevaca se takođe prošasti pridev govori sa završetkom a i ja, ali senajčešće mešaju oblici sa takim završetkom i oni sa završetkom o, a ima krajeva u kojimazavršetak o prevlađuje ili se gotovo samo takav završetak čuje. Primere sa češćim završetkom aija zabeležio sam i u delovima Dalmacije u kojima Bunjevci žive kao neznatna manjina međuogromnom većinom pravoslavnih: u Bukovici (u Kruševcu kod Obrovca) i u Kotarima (uGrčkom Islamu i u Novigradu, a tvrdili su mi sa više strana, da je tako i u Posedariji). M. Zorićnavodi primere narodnog govora kod Bunjevaca u Visočanima u Kotarima (štokavsko-ikavski

karakter sa nešto jekavske primese) i tu samo oblike: došao, primio i sl. U Kninskoj Krajininisam zabeležio takve primere iz razgovora sa Bunjevcima, ali sam kod pravoslavnih zabeležioosim primera na o i primere na a. U Vrličkoj Krajini Bunjevci sa kojima sam razgovarao (izVinalića, Kijeva i Ježevića) govore isto onako kao oni u Matavuljevu „Bakonji Fra Brne", samošto nisam čuo primere kao jevo i justa i što se kod njih govori i „došao", „pozdravio" i sl.; ipravoslavni u toj Krajini govore većinom ikavski i na isti način kao i katolici samo što se kodnjih češće čuje i prošasti pridev na o (došo,. reko). U zbirci „Čobanske pjesme" ima poveliki brojbunjevačkih narodnih lirskih pesama iz opština benkovačke, skradinske i tiješanjske i u njimasam našao samo četiri primera prošastog prideva na a (u pesmi br. 24 putova i kupova i u pesmi88 poša i doša) a u svima se ostalim taj pridev svršava samo na o). Prema dosad objavljenimnarodnim pesmama iz Sinjske Krajine moglo bi se misliti, da se kod tamošnjeg naroda prošastipridev svršava sama na o; ali sam ja kod Bunjevaca u Turjacima južno od Sinja čuo i zabeležioprošasti pridev većinom na a i ja. Prema tome dakle ima izuzetaka od toga pravila. Inače sesvakako može smatrati, da bar kod većine Bunjevaca u Sinjskoj Krajini ima i završetka o,odnosno da se i samo takav završetak čuje. Za Imotsku Krajinu nam g. M. Trišić saopštava: „kodrimokatolika prevlađuju oblici: doša, reka, a kod pravoslavnih: došo, reko, govorio". J.Ujević.opisujući božićne običaje kod katolika u „Vrhgoračko-imotskoj Krajini" navodi i priličanbroj tamošnjih stereotipnih narodnih izraza i u njima samo prošasti pridev na o: došao (triput),čuo.

Prilikom svojih razgovora sa Bunjevcima u Dalmaciji ja nisam zapazio nikakve razlike izmeđuakcentuacije kod njih i kod tamošnjih pravoslavnih Srba jekavaca. Ako možda i ima kakihodstupanja u ovom pogledu, ona svakako nisu tako znatna, da bi izazvala naročitu pažnju.

T. Maretić je detaljno prikazao jezične osobine dalmatinskih pisaca 18. veka, a koristeći senjegovim spisom A. Belić je izneo svoja razmatranja o jeziku tih pisaca. Oba pisca ukazuju naštokavsko-ikavski karakter toga dalmatinskog književnog jezika, a Belić još naročito ističe iprevlađivanje novijih glasovnih i morfoloških osobina u njemu. Ali književni jezik ovihdalmatinskih štokavsko-ikavskih pisaca iz 18, veka ne može nam poslužiti za osnovu premakojoj bismo mogli stvoriti pretstavu o narodnom govoru tadašnjih Bunjevaca u severnoj isrednjoj Dalmaciji, i to iz ovih razloga: 1.) Većina (8) su od tih pisaca rodom iz primorja — izSplita, Makarske, Gornjeg Primorja i Neretve (J. Filipović, P. Macukat, P. Marki, M. Pavišić, A.Kačić, A. Katčić, I. J. P. Lučić, L. Vladimirović) — te se ne može pretpostavljati, da su uopšteznali narodni jezik dalmatinskih Bunjevaca (koji sede na dalmatinskom kopnu) a kamo li da sunjime govorili i pisali. Ovo se u toliko manje može pretpostavljati, kad vidimo, da jedan pisac (L.Terzić), koji je bio rodom Bunjevac, iz Biska u Sinjskoj Krajini, izrikom kaže: „govorim u ovihknjigah po oni način, kako se govori u državi splitskoj". Od ostale šestorice samo se za jednogmože verovati, da je bio Bunjevac i da je mogao znati narodni govor svoga rodnog mesta, jer jerodom iz čisto katoličkog, bunjevačkog, sela (F. Matić, iz Čavoglava kod Drniša), a za ostalu sepetoricu to ne može verovati, jer su rodom iz mesta ili predela s izmešanim pravoslavnim ikatoličkim (bunjevačkim) stanovništvom, te su mogli biti po maternjem jeziku i jekavci ili znatisamo mešavinu jekavsko-ikavskog govora svojih mesta, odnosno predela (treba imati u vidu, daje katoličenje pravoslavnih jekavaca po Dalmaciji izvršeno poglavito u 17. i 18. veku — u 18.veku je još uveliko vršeno — te je naravno masa tadašnjih novih katolika mogla govoritijekavski. — 2.) Kao što Maretić izrikom naglašava, književni jezik tih pisaca ne odgovaranarodnom govoru njihovih zavičaja. Oni su se po svom književnom jeziku ugledali jedni na

druge i na dubrovačke pisce. — 3.) Narodni govor dalmatinskih Bunjevaca nije ni do danasproučavan, te ne samo što ne znamo, kakav je mogao biti taj narodni govor u 17. veku, nego namje on još i danas najvećim delom (u pravom naučnom smislu) sasvim nepoznat. Prema tome jenemogućno znati, u koliko je taj narodni govor zastupljen kod ovih dalmatinskih pisaca 18. vekai u koliko su oni u svome pisanju od njega otstupali.

Osobine toga štokavko-ikavskog književnog jezika iz 18. veka, po kojima se on razlikuje odmnogih ostalih štokavsko-ikavskih govora, a naročito što nema čakavizama i što je razvio svenove i najnovije ili najmlađe i glasovne i morfološke osobine (na pr. najmlađe jotovanje)zajednički sa jekavskim i ekavskim govorima, imaju se — u koliko pripadaju narodnom govorua nisu primljene iz dubrovačkog književnog jezika — svakako smatrati posledicom vrlo jakogpriliva bosansko-hercegovačkih jekavaca i hercegovačkih i susednih zapadno-bosanskih ikavaca(štokavskih ikavaca sa govorom mlađega ili novijega tipa) u primorje i u primorske gradove. Tajje priliv počeo još u 14., ponegde još i u 13., veku, pa se nastavio kroza sve docnije vekove. Ti sujekavci i štokavski ikavci imali vrlo znatnog udela u etničkom sastavu mnogih delovaprimorskog stanovništva, pa čak i u nekim naseljima na jadranskom ostrvlju. Primeri jekavizmau Zadru a verovatno i u Omišu poznati su nam još iz 1243, odnosno 1235. god., premda nijepouzdano, da je to bila osobina narodnog govora (ma i nekog dela narodnog) u tim mestima.

2. I za primorsko-ličke Bunjevce znamo na osnovi svedodžbi mnogih pisaca, da govoreštokavsko-ikavskim narečjem našega jezika. I primeri narodnoga bunjevačkog govora iz tihkrajeva, koje ti pisci navode, jasno pokazuju takav jezični karakter.

Iz podataka koje navodi Murgić izlazi, da se kod ovih Bunjevaca, gde god nisu pomešani spravoslavnim Srbima i sa Hrvatima, prošasti pridev svršava na a odnosno ja (Murgić navodiprimere: bija, radija, zablištija, pogradija i još izrikom naglašava: „Kod njih izlazi sve na „ja".");,kod Murgića ima i primer: Jandrija mesto Andrija za stavljanje glasa jna početku reči. Kod njeganema primera za dometanje raznih slogova na kraju reči, ali vidimo tu osobinu na pr. kod„Bunijevaca", preseljenih iz Hrvatskog Primorja u Mrkopalj. „U drugih mjestih u Liki i gornjihkrajevih, gdje su plemena pomiješana", veli Murgić, Bunjevci se izražavaju „ovako: otišo, došo,vrto, koto, bio, radio, pošo i t. d. Sve im se svršuje na o".

B. Lastavica kaže, da u Lici „štokavci pravoslavne vjere i jedan dio katolika govore južnimgovorom, a najveći dio katolika govori zapadnim (to su u prvom redu tzv. Bunjevci, na pr. uBoričevcu, kotar lapački, onda u gračačkom kotaru i dr.). Korenički katolici govore dodušejužnim govorom, ali se i kod njih vrlo često čuje na pr. lipo, dite, sino, žežu... To sam opazio ikod onih ličkih katolika, koji su u velikoj manjini pomiješani s pravoslavnim svijetom (na pr. uD. Lalcu, gdje ih nema do 2, 3 kuće)."

Po Strohalu, koji govori o dijalekatskim razlikama u Lici i Krbavi, „glavne su razlike izmeđugrčko-istočnjačkih štokavaca i rimokatoličkih [koje on označava kao „Bunjevce"]; da mj. štovele šta rimokatolici, da na kraju riječi imadu glas n mj. m kao u primjeru: Nisan proša ovinputićen... i da mj. glasa „jat“ imaju redovno glas i".

Gr. Tomljenović je dosta potanko proučio glasovne osobine, oblike i naglasak kod Bunjevaca „uzaleđu senjskom, u župama: krivoputskoj i krmpotskoj". „Ovaj dio našeg naroda, veli on, govori

čisto štokavsko-ikavski. S istoka je opkoljen ijekavcima (pravoslavnim), sa zapada čakavcima, sasjevera brdima i šumom, a s juga čakavcima (Senjanima) iJadranskim Morem... Narod se samzove Bunjevci. Isto ga zovu tako i drugi susjedi. Živi razasut u više od 60 malih sela, i živo držiu uspomeni, da ima najbližih srodnika oko Lovinca u Lici i oko Subotice u Ugarskoj." Pisacističe, da govor ovih Bunjevaca „ima noviju akcenjtuaciju"(str. 337) i sva četiri naglaska kojepoznaje književni jezik; inače navodi i priličan broj primera sa starijim akcentima i mnogobrojnaotstupanja od novije akcentuacije koju ima književni jezik. Pored redovne zamene „jat“ s i ima iizuzetaka, u kojima se „jat“ zamenjuje s e. Taj pojav nije, veli, dosad pouzdano objašnjen.Prošasti pridev ima redovno završetak a i ja (opeka, zaša, bija, pija), ali je ranije bilo i o i a, kaošto pokazuju primeri kod starijih pisaca (s. 339 i 342). I kod drugih reči a+o = a: ža, ka. Glagolisa нжти počeli su u neodređenom načinu i u drugim oblicima mesto u dobivati i: splasnit, venit;tonen, toneš i t. d. i tonin, toniš i t. d.; potonija, protrnija. Grupa glasova šć se održala, ređe semesto nje čuje št: kršćanin i krštanin; namišćat i namištat. Na kraju reči ili sloga mesto mredovno dolazi n: služin, bacan, prenda, sedandeset, tobon i sl. I na kraju načina neodređenog ipriloga sadašnjeg vremena redovno otpada, a katkad i na kraju zapovednog načina. Mesto dž seuvek govori đ: Mađar, ođa (odža). Još se govori i l na kraju reči ili sloga: krilce, selce, pepel (ipepeja), cil i cija, bil i bija i sl. H se nigde ne izgovara ni u domaćim ni u tuđim rečima. Otud napr. oblici: gra (= graha), gri (grija) oraj, kruva, siromak. Kod imenica na a 3., 6. i 7. pad. mn.glasi na n ili na mi: ženan i ženami, rukan i rukami. A kod imenica na i samo na n: kostin,stvarin. Od Stana, Mara i sl. 5. p. j. glasi Stane, Mare; ali od Mara, Luka i sl. 5. p. j. je ravan 1.p.j. U običaju je dodavanje rečce ka i re, koja se govori cela ili okrnjena: kada i kadaka ilikadak, kadare ili kadar; svagda i svagdare ili svagdar; samore ili samor i t. d. „Od čakavskogutjecaja", veli pisac, biće oblici: resti; jadro, najat, jatra i sl.; meju, Jure; stariji 2. p. mn.sudac, crikav, pet godin, 6 baril i sl.; osim toga se, kaže pisac, doba kao imenica ženskog rodamenja isto onako kao u čakavskom, t. j. kao žena (i češća je nego doba, bez promene). Ja bihrekao, da čakavskih osobina ima u govoru ovih Bunjevaca još više, da na pr. tu spadaju injegovi ekavizmi, pomenuto l na kraju sloga i reči, pomenuta zamena glasa m sa n, šć mestošt, i oblici: mejaš (344), lebro (mesto rebro), crikva (mesto crkva), greb, teplo, verovatno ivrebac, raženj, badenj, tutenj i sl.

Zaslužuje osobitu pažnju, što govor ovih Bunjevaca u vrlo mnogobrojnim slučajevima ima zaiste reči po dva oblika i po dve razne akcentuacije (mislim na slučajeve, koji se ne daju pouzdanoobjasniti ni jezičnim razvitkom ni analogijom) i uopšte mnogobrojne nedoslednosti u oba ovapravca. Ovaki su pojavi navek pouzdan dokaz, da je etnička grupa, u kojoj se oni u velikombroju javljaju, postala mešanjem raznih etničkih elemenata, od kojih je svaki održao i uspeo danametne i ostalima veći ili manji broj od svojih posebnih jezičnih osobina. Kao što nam iistoriski izvori pokazuju, u mnogim delovima Like je bilo znatnog mešanja štokavskih ikavaca sapokatoličenim pravoslavnim jekavcima i sa ponešto čakavaca. A za Krmpoćane pouzdani podacisvedoče, da su najpre bili pravoslavni Srbi, i bez sumnje jekavci, u Hercegovini ili u za-padnojBosni (gde su i sad njihovi pravoslavni rođaci istog prezimena), na tek po svom doseljenju uHrvatsko Primorje i u Liku primili u 18. veku katoličanstvo. I karakter govora kod ovihBunjevaca upućuje na njihovo po-reklo od mešavine takih etničkih elemenata: u njihovu govoruima elemenata, koji su karakteristični za štokavsko-ikavski i za štokavsko-jekavski govor, a uz toi prilično čakavske primese.

I Bunjevci u južnom delu Like, u Gračacu i u Štikadi, kod kojih sam vršio etnološka ispitivanja,

govore štokavsko-ikavskim narečjem a u prošastom pridevu često mešaju završetke a i ja sazavršetkom o (doša i došao i t. d.). Oblike kao jevo i justa nisam kod njih nigde čuo. Za njihovuakcentuaciju vredi ono isto što sam kazao napred o akcentuaciji dalmatinskih Bunjevaca.

I za iseljenike od primorsko-ličkih Bunjevaca, npr. za one u Hrvatskoj i u Bosanskoj Krajini,saopštava se, da im je govor čisto štokavsko-ikavski.

Kod „Bunijevaca", preseljenih iz Hrvatskog Primorja u Mrkopalj (između Senja i Karlovca), kojitakođe govore štokavsko-ikavski, vidimo u prošastom pridevu stalno samo završetke aija. Ugovoru tih „Bunijevaca" u Mrkoplju zapažene su neke, i to vrlo malobrojne, primese izčakavskog narečja. R. Strohal koji je taj govor opisao misli, da su doseljenici iz HrvatskogPrimorja primili u Mrkoplju štokavsko narečje od starijeg štokavsko-ikavskog (prvobitnopravoslavnog) stanovništva koje se doselilo iz Bosne. Ali se može smatrati kao nesumnjivo, dasu i ti doseljenici iz Hrvatskog Primorja morali biti ili svi ili velikom većinom štokavci, jer inačene bi bilo mogućno, da ono srazmerno malobrojno starije stanovništvo nametne štokavsko-ikavski govor i njima i doseljenicima iz okolnih sela i još doseljenim Česima i Slovencima. Uz toje još osobito znatno, što Mrkopaljce obično nazivaju „Bunijevcima", a to je najčešći naziv zaprimorsko-ličke katolike štokavsko-ikavskog narečja.

3. I za jezik bačkih Bunjevaca svi pisci izrikom tvrde, da je pravi štokavsko-ikavski. ĐorđePopović-Munjatović, jedan od najboljih poznavalaca bačkih Bunjevaca, štaviše naročitonaglašava, da im je govor „štokavsko-ikavski, bez čakavskih ostataka, sa čistim novimnaglaskom, sa mnogo izraza zajedničkih sa dalmatinskim". I Đ. Popović-Daničar koji jeočevidno takođe vrlo dobar poznavalac Bunjevaca kaže, da je njihov akcenat isti onakav kao „uHercegovini i Bosni, u Dalmaciji i hrvatskoj bivšoj Vojničkoj Krajini, u Raškoj i Šumadiji".

O takvom karakteru njihova govora svedoči i svekolika pisana građa koju imamo i pojedinibunjevački izrazi ili reči i prezimena što ih razni, osobito stariji, pisci saopštavaju. Znatnim sudokumentima u ovom pogledu tri akta iz „Gradskog Arhiva" u Subotici, što ih je objavio A. Ivić— sva tri iz druge polovine 18. veka, i poznati spev Grge Peštalića iz 1790. god.

Takođe i sve narodne bunjevačke pesme u zbirci Blaža Rajića „Narodno blago" imaju potpunoštokavsko-ikavski jezični karakter sa po kojim, srazmerno retkim, jekavskim oblikom.

I prema obaveštenjima koja sam ja sa raznih strana dobio, a osobito od g. Vase Stajića, direktoragimnazije u Subotici, bački Bunjevci govore štokavsko-ikavskim narečjem novijega tipa kako upogledu na oblike tako i u pogledu na akcentuaciju.

4. Što je rečeno za bačke, vredi i za ostale podunavske Bunjevce, dakle i za one što su nastanjenioko Budimpešte i dalje po peštanskoj i feherskoj (beogradskoj) županiji. Za njih se na pr. unjihovu kalendaru Danici za 1925. god. kaže: „U Ugarskoj živeći Bunjevci, Šokci, Bošnjaci,Raci i Dalmatinci govore ikavsko-štokavskim, jedan dio Bošnjaka ijekavskim, a Hrvati ikavsko-čakavskim i kajkavskim naričjem".

I jezik u svima knjigama te Danice i u „Bunjevačkim i Šokačkim Novinama" za 1924. god., kojeje izdavao Ivan Petreš, takođe je čist štokavsko-ikavski. A obe su publikacije namenjene

tamošnjim Bunjevcima (i Šokcima), te i pisane njihovim narodnim govorom. I narodne pesme,izrazi i reči, koje se navode u njima i npr. u knjižici Pavla Sofrića „Praznovanje Badnjeg Večerai Božića u Sent-Andreji" (Niš, 1903, s. 28—31), takođe jasno svedoče o takvom karakterubunjevačkog govora u tim predelima.

5. Prema svekolikoj jezičnoj građi koja mi je došla do ruku, a ukoliko se u njoj pokazuje pravigovor samoga naroda, nesumnjivo je, da se govor podunavskih Bunjevaca gotovo ni u čemu nerazlikuje od srpsko-hrvatskog književnog jezika (izuzevši naravno njegovu ikavsku zamenustaroga jat). I glasovne i morfološke osobine su mu — izuzevši neka manja i ređa otstupanja —istovetne s onima u književnom jeziku. I prošasti se pridev redovno svršava na o; u tom pogledunisam našao ni jednog jedinog izuzetka. Naglasak je prema svima podacima koje imamo bezsumnje novijega tipa, onakav kao u književnom jeziku (bar po svome opštem karakteru).

Od pomenutih manjih i ređih otstupanja neka su ostaci iz starijega govora (delom svakakočakavizmi) ili postala po ugledu na njegove oblike, onako kao i kod dalmatinskih i primorsko-ličkih Bunjevaca, druga su bez sumnje primljena od pravoslavnih Srba u Podunavlju, sa kojimasu Bunjevci u neprekidnom dodiru, a ima i takih koja su se samostalno razvila u govoru ovihBunjevaca. Ovde ću navesti glavnije primere takih otstupanja, ukoliko sam ih mogaozapaziti.

U glasovnom pogledu su znatnija ovaka otstupanja od književnog jezika: divjakinja (Ilovac,111); vrebaca (danica za 1920 g., s. 79); prija (= prije, pre; svuda i redovno); kod glagola sosnovom na nu često dolazi ni mesto nu: kreniti, da se manim, metnio, osvanila (Ilovac 110, 113;Bunj. i šok Kalend. za 1870, s. 58; Subotič. Danica za 1927, 102; Nar. Blago 18; itd.); esmol,esul, el (= jesmo li, jesu li, je li; Malagurska, 20,21,22, 37); jevo (= evo, Malagurska, 35);menekar, kudgodir i sl., ali dosta retko; divojki (Nar. blago, 13); prolićom, konjom (Nar. blago,11, 13), brojom, danjom, noćom (Ilovac, 113); njevi mesto njihovi, pretelj i nepretelj mestoprijatelj i neprijatelj, užna mesto užina i slična skraći-vanja (Nouas, 110 i 111).

Oblike koji su drukčiji nego u književnom jeziku nalazimo velikom većinom u narodnimpesmama, te je vrlo verovatno, da se bar neki od njih više ne upotrebljavaju u današnjemnarodnom govoru. Ovo je utoliko verovatnije što mesto njih još češće nalazimo u narodnimpesmama i novije oblike (npr. mesto „Turkom" i „Turkam" mnogo je češće „Turcima"). Imenskioblici: krvljom (Nar. blago, 11), jednom ričom (Danica za 1920, 90); kao 2. pad. množ.roditeljah, upraviteljah, sirotah (A. Ivić: molba iz 1780 g. u označenoj svesci Knjiž. Severa za1927 g., 167); kao 3. p. mn. Turkom, prsam, vojakom, plemićem (sve u Peštalića, 24, 26, 35),svojim ujkom (dvaput, Nar. blago 11), Turkam (Nar. blago 54); 6. p. mn. kolani (Peštalić, 34); sapredlogom 6. p. mn.: s tioci (triput, u testamentu iz 1779 g.; A. Ivić na označ. mestu, 166), „smojim domorodcem" (u pismu iz 1779 g., A. Ivić, 166), s Turcih, s krilih, s janičarih (Peštalić,22, 24, 27), za vrati (Danica 1920, 79), za ženam (Subotička Danica 1927,102), „međ svojimjunakom" (Peštalić, 31) sa predlogom 7. p. mn.: na pendžeri (Subotič. Danica 1927, 102; Nar.blago, 15, 27,28 i dr.), na konjicih (Peštalić, 24 i 34), na konjih (Peštalić, 35), na prsih (Peštalić,35), „po rukavih i po svi pešovih", „po nožni petama" (Peštalić, 33); itd. — Glagolski oblici: 3. l.mn. sadašnjeg vremena pitaje i sl. uvek završetak je meto ju (Ilovac, 113), stupu (mesto stupe) isl. (Nar. blago, 49 i dr.); 1. l. j. pređašnjeg svršenog vremena „zatrče se", „razabre se" i sl. (daklemesto zatrčah se, razabrah se; Bunjev-šokač Kalendar 1881, 36).

6. I. Ivanić i R. Simonović misle, da su podunavski Bunjevci bili prvobitno jekavci, pa da sudocnije postali ikavcima — po Ivaniću zato što su „ocepljeni od svoje braće ijekavaca" a poSimonoviću „kad su se pokatoličili pa im franjevci ikavci dalmatinci bili sveštenici".

Ovo se mišljenje ne može primiti: na prvom mestu zato, što bi kod nekog prvobitno jekavskogstanovništva kraj svih uticaja ikavskog sveštenstva moralo ostati dosta, i to znatnijih, tragova odtoga ranijeg jekavizma. A kao što smo videli, jekavizama u narodnim pesmama podunavskihBunjevaca ima srazmerno malo, a u njihovu govoru će ih bez sumnje biti još manje. Drugo, valjaosobito imati u vidu, da su ovi Bunjevci sve do najnovijeg vremena imali veoma malo škola sasvojim narodnim jezikom i da su bili ogromnom većinom nepismeni, te prema tome nisu ništa ničitali. A samo se preko škole i knjige može jače uticati na izmene u narodnom govoru. Tomevalja još dodati, da je u ranije vreme, naročito pod turskom vladavinom, npr. još u 17. i zatim i u18. veku, kod podunavskih Bunjevaca bilo vrlo malo sveštenika. O tome ćemo u daljimodeljcima izneti i pouzdane istoriske podatke.

Da se vidi, kako se uticajem sveštenstva ne mogu da postignu neke osobito znatne promene unarodnom govoru, dovoljno će biti da ukažemo na primer sa Krašovanima u istočnom Banatu. Ikod njih su zbog njihove katoličke vere sveštenici već toliko vekova ikavski fratri dalmatinski ibosanski, koji su im ujedno i učitelji u školi, pa je ipak narodni govor krašovanski sačuvao i dodanas sve svoje karakteristične osobine i samo ovde-onde, u sasvim retkim primerima, poprimaoikavske oblike.

7. Vredno je pomenuti, da svi podunavski Bunjevci označavaju svoj govor kao „racki".Antunović npr. kaže, kako je on u Aljmašu uvek objavljivao, da će reč božju govoriti „racki"(i ako se tome protivio tamošnji knez Bunjevac), jer je, veli, „znao, da i Bunjevac o navadnusvom govoru veli: „divanili smo racki". U Danici za 1926. god. se kaže, da Bunjevci u osammesta peštanske i feherske županije zovu sebe Raci a u Sent-Andreji Dalmatinci i Brđani. „Imase još zabiližiti, veli pisac, da i ostali Bunjevci na svim -krajevima još i sad tuštaputi kažu, da suRaci, a kad-kad i to, da ou Dalmatinci i kad ih pitaju kako govore, više puti odgovore, da„racki"". Bunjevci su, kaže Lazar Ćurčić, „svuda i svagda govorili samo „racki", zbog čega su ihMađari često puta ismevali i popreko gledali".

Naravno da je ovo nazivanje svog jezika „rackim" nastalo kod Bunjevaca pod uticajemmađarskog označenja za jezik pravoslavnih Srba. To su označenje, kao što je poznato, primili odMađara i Nemci. Dakle Mađarima i Nemcima je bunjevački govor činio utisak srpskog jezika, pasu ga tako i nazvali, a zatim su to označenje primili od njih i sami Bunjevci.

8. Kao što se iz prethodnih izlaganja vidi, narodni govor ni kod jedne bunjevačke grupe nijedovoljno naučno ispitan. Podaci koje smo izneli daju često samo najopštija obaveštenja u tompogledu.

Ipak se i na osnovi tih podataka mogu izvesti neki zaključci opštijega karaktera. Na prvommestu nesumnjivo je, da sve tri bunjevačke grupe po jeziku pripadaju štokavsko-ikavskoj grupinašeg naroda. — Drugo: podunavski Bunjevci prema svemu što o njihovu narodnom jezikuznamo govore štokavsko-ikavskim govorom novijega tipa sa veoma malo čakavskih primesa.

Ali se isto tako može prema svemu napred izloženom reći, da su i dalmatinski i primorsko-ličkiBunjevci (bar ogromnom većinom) bez sumnje prvobitno govorili mlađim ikavskim govoromštokavskoga porekla (dakle govorom novijega tipa, sa novijom akcentuacijom i novijim oblicimadeklinacije), u kome je bilo vrlo malo čakavskih primesa, i da su tek u Dalmaciji i u HrvatskomPrimorju usled mešanja sa tamošnjim čakavcima poprimali negde više negde manje čakavskihjezičnih osobina (vidi o tome malo dalje, u 6. tački ovih razlaganja). — Treće: za sve tribunjevačke grupe su takođe karakteristični jekavizmi, koji su nesumnjivo dokaz nekog ranijegtesnog dodira i mešanja sa jekavcima. Osobito je znatno njihovo javljanje u govoru podunavskihBunjevaca, koji u svojim današnjim sedištima nemaju nigde dodira sa jekavcima nego samo saikavcima (Šokcima) i ekavcima (pravoslavnim Srbima). — Četvrto: nijedna od jezičkih osobinakojima se dalmatinski i primorsko-lički Bunjevci razlikuju od podunavskih Bunjevaca nijepostala njihovom opštom svojinom, nego je zastupljena samo u pojedinim njihovim delovima.Najbolji primer za to imamo u završetku prošastog prideva muškog roda: dok je kod nekihdalmatinskih i primorsko-ličkih Bunjevaca već prevladao (ili postao gotovo opštim) završetak a ija, dotle se kod najvećeg dela tih Bunjevaca još neprestano mešaju završeci a, ja i o, a u nekimse njihovim krajevima štaviše čuje samo o.— Peto: U nekim govorima dadmatinskih iprimorsko-ličkih Bunjevaca zapaža se znatna primesa štokavsko-jekavskih elemenata.Objašnjenje imamo u tome, što je u mnogim delovima dalmatinskih i primorsko-ličkihBunjevaca bilo novijega mešanja sa pravoslavnim jekavcima koji su primili katoličanstvo krajem17. i u toku 18. veka. Ti su novi katolici usled ženidbenih i mnogobrojnih drugih veza sa starijimštokavsko-ikavskim katolicima i usled hotimičnog podražavanja njihovu govoru, u težnji da se sanjima što više izjednače, zaista postali ikavcima (manje ili više); ali je u njihovu govorupreostalo mnoštvo ostataka od negdašnjeg jekavskog govora. Otuda i njihove narodne pesmečesto kipte jekavizmima.—Šesto: dalmatinski i primorsko-lički Bunjevci su u nekim krajevimausled mešanja sa primorskim čakavcima i vrlo tesnog dodira sa njima, a bez sumnje i pod jakimuticajima inteligencije i građanstva iz Primorja (taj je uticaj nesumnjiv) poprimali i neke jezičneosobine iz primorskih čakavskih govora. Te su se osobine, odnosno neke od njih, postupno širilei među ostale dalmatinske i primorsko-ličke Bunjevce, ali je njihovo širenje usled raznih uzroka(jak dodir sa pravoslavnim jekavcima, u novije vreme i uticaj škole i književnog jezika i dr.) išaovrlo sporo, tako da se u nekim bunjevačkim krajevima samo ovde-onde može čuti po koja od tihosobina, a ima Bunjevaca do kojih one uopšte nisu ni doprle.

Prema svemu se dakle strogo naučno uzevši ne može istina govoriti o nekom „bunjevačkomgovoru" kao jednostavnoj celini, ali se on ipak ima smatrati kao govorna grupa kojoj su mnogeosnovne osobine zajedničke i koja je ujedno deo šire jezične grupe, u koju pored Bunjevacaspadaju i štokavski ikavci zapadne Bosne i zapadne Hercegovine. Prema ispitivanjimaRešetarovim i Milasovim znamo, da štokavsko-ikavski govor kod katolika i muslimana uHercegovini ima noviju akcentuaciju i uopšte osobine mlađih ikavskih govora (dakle sve crtezajedničke sa mlađim jekavskim govorima), a to je isto, naročito u pogledu na akcentuaciju i naoblike, konstatovao i D-r Mil. Pavlović za govor katoličkog stanovništva: u Jajcu i u okolini.Poređenje tih govora i napred opisanih bunjevačkih govora pokazuje, da se jedni sa drugima usvima glavnijim osobinama (u onima koje su im prvobitne ili osnovne); potpuno slažu i da su tosve govori nesumnjivo štokavskoga porekla, koji su već odavno i dugo bili pod jakim uticajimajekavskoga, (hercegovačkog) dijalekta.

9. Na osnovi naučnih ispitivanja znamo,, da se štokavsko-ikavski govor kod našeg naroda

prostire na istoku uglavnom do linije, koja ide od ušća Neretvina rekom Neretvom do ušća rekeTrstenice u Neretvu, pa dalje pravcem: planine Bjelašnica i Igman — Sarajevo — Olovo —Donja Tuzla — tok reke Brčke — Brčka na Savi. Zapadno i severozapadno od te liniještokavsko-ikavskim narečjem govori poglavito katolički i muslimanski deo našeg naroda u Bosnii Hercegovini, katolici u srednjoj i u severnoj Dalmaciji i u delu Hrvatske do blizu Senja,Karlovca i Kupe (izuzevši uzano primorje između Senja i dalmatinske granice, gde se govoričakavski) i još katolici u Slavoniji, Bačkoj i Baranji (i možda u Rekašu u Banatu).

Ali je u vremenu pre turskih osvojenja na zapadu i na severozapadu štokavski govor bio na tojstrani ograničen samo na Bosnu i Hercegovinu i na južni deo Dalmacije do reke Cetine. Štavišeje po Rešetaru verovatno i deo severozapadne Bosne a po Beliću i neki veći deo na zapadu nesamo Bosne nego i Hercegovine bio najpre čakavski, pa da je tek sa uzmicanjem čakavaca idoseljavanjem štokavaca usled turske najezde u tim predelima raširen štokavski govor. Rešetarkaže, da se je vrlo verovatno još i u 15. i u 16. veku u celoj severnoj Dalmaciji (na severu odCetine) govorilo čisto čakavski; Poljica su, veli, bila najpre čisto čakavska i tek je docnije ugornja Poljica prodrla štokavska primesa; takođe je vrlo verovatno, da je i srednja Dalmacijaizmeđu Cetine i Neretve pre više stotina godina govorila čakavski; i najzad: može se smatrati, daje još u 15. i u 16. veku čakavski dijalekat obuhvatao ne samo celo Hrvatsko Primorje odJadranskog Mora do Kupe i Korane, nego i ceo sliv Kupin (do reke Gline).

Širenje štokavskoga govora po tim prvobitno čakavskim predelima išlo je naporedo sa turskimosvajanjima na zapadu i na severozapadu. Namesto izbeglih čakavaca Turci su dovodili u tepredele štokavce iz unutrašnjosti i susednih krajeva Bosne i Hercegovine koji su zatim u njima iostali. Osim toga i mnogobrojni bosanski uskoci na mletačkom i hrvatsko-slavonskom zemljištujako su doprineli širenju štokavizma na tim stranama.

Da je takvog, i to vrlo mnogobrojnog, doseljavanja bosansko-hercegovačkih štokavaca zaista ibilo, o tome svedoče pouzdani istoriski podaci, od kojih ćemo glavnije izneti u daljim odeljcima,osobito u odeljku koji je na redu.

Autor: Jovan Erdeljanović (O poreklu Bunjevaca, Beograd, 1930.)