Visoka zdravstveno-sanitarna kola strukovnih studija "Visan" BeogradPredmet:Zdravstvena nega u neurologiji

ZDRAVSTVENA NEGA BOLESNIKA OBOLELIH OD ALCHAJMEROVE BOLESTI

SEMINARSKI RADMENTOR: STUDENT

Prof.dr. Nenad ivkovi oki Sneana, 83-II/201 Beograd, 2015.

SADRAJ1. Uvod................................................................................................................31.1 Definicija...........................................................................................42. Klasifikacija demencija.................................................................................53. Alchajmerova bolest......................................................................................63.1 Dijagnostiki kriterijumi..................................................................6

3.2 Klinika slika.....................................................................................73.3 Faktori rizika za pojavu Alchajmerove bolesti..............................83.4 Poremeaj pamenja.........................................................................83.5 Poremeaj jezikih funkcija.............................................................93.6 Poremeaji vizuospacijalnih funkcija............................................103.7 Poremeaji panje............................................................................103.8 Poremeaj ponaanja.......................................................................10

3.9. Terapija alchajmerove bolesti........................................................114.Nega dementnih osoba....................................................................................11

4.1 Ciljevi nege........................................................................................11

4.2 Dodatni ciljevi....................................................................................11

4.3 Promene ambijenta...........................................................................12

4.4 Orijentacija u stvarnosti..................................................................12

4.5 Ishrana...............................................................................................13

4.6 Disfagija.............................................................................................14

4.7 Lutanje...............................................................................................14

5. Zakljuak.........................................................................................................18

6. Literatura........................................................................................................19

1. UVOD

Demencijaje progresivno i nepovratno propadanje intelektualnih sposobnostii viihmentalnihfunkcija (inteligencije,miljenja, govora, pamenja,uenja, imaginacije itd.) usled odreenih organskih uzroka. To dovodi do poremeajalinostiiodnosasa fizikom i socijalnom.sredinom

Demencija je bolestpopulacijeodraslogivotnog doba. U osnovi ove pojave stojemorfoloke,histolokeibiohemijskepromenemozga, kao prirodne pojave vezane za processtarenja. Predstavlja postupan gubitak mentalnih sposobnosti koji rezultuje gubitkommemorije, promenama linosti i gubitku socijalnih sposobnosti. Ovo oboljenjenijenormalan deo starenja, i kod veine ljudi se nikada ne razvije.

Demencija je generiki termin koji nam malo govori o bolesti.Ne postoji nikakav specifian laboratorijski test za dijagnostikovanje demencije,tako da se njena dijagnoza iskljuivo temelji na klinikim kriterijumima.Opte prihvaeni kriterijumi za dijagnozu demencije su,zbog svoje sloenosti,neprihvatljivi za rutinsku primenu,

Zbog toga,u svakodnevnoj klinikoj praksi, jo uvek najpouzdaniju pomo u dijagnostikovanju demencije pruaju neuroloke I psihijatrijske dijagnostike metode.

1.1 Definicija

Demencija se definie kao steeno, postojano stanje globalnog opadanjakognitivnihfunkcija, zajedno sa promenama linosti koje su dovoljno jake i izraene da mogu poremetiti profesionalnu aktivnost i socijalnu relaciju bolesnika. Demencija naruava sposobnost osobe da samostalno obavlja svakodnevne aktivnosti. U prirunikuDSM-IVu kriterijume za demenciju spadaju poremeaji kratkotrajnog i dugoronog pamenja i barem jedan od sledeih poremeaja:1. oteenjeapstraktnogmiljenja,

2. oteenje rezonovanja i planiranja,

3. poremeajijezikihfunkcija,

4. promene linostiPrema DSM-IV(Dijagnostiki i statistiki prirunik za mentalne poremeaje,objavljen od strane Amerike psihijatrijske asocijacije) kriterijumima, daje se prednost uticajima kognitivnih disfunkcija na profesionalno i socijalno funkcionisanje, a zanemarena je neurobioloka osnova demencije. Prema bolesnikovom svakodnevnom ivotnom funkcionisanju demencija se moe stepenovati u tri grupe:

1. Lako dementne osobe u stanju su da ive samostalno uz ouvanu sposobnost rezonovanja

2. Umereno dementne osobe nisu u potpunosti u stanju da se brinu samostalno o sebi. Zanemaruju neke aspekte osnovnog funkcionisanja i nisu sigurne bez prisustva osobe koja brine o njima.

3. Teko dementne osobe uopte nisu u stanju da vode samostalan ivot. Konstanta nega im je neophodna.

Demencija kao kliniki sindrom nastaje kao posledica raznih oboljenja. Ta oboljenja su najee bolesti iinfekcijekoje utiu na mozak (npr.meningitis), pritisak na mozak (postojanjetumora), nedostatak krvi ikiseonikau mozgu (usledmodanog udara).

2. KLASIFIKACIJA DEMENCIJA

Etioloka klasifikacija demencija

Premaetiologiji, demencije su klasifikovane udegenerativnei nedegerativne. Opte osobine degenerativnih demencija su

Posebna topografska distribucija patolokih promena

Specifian patohistoloki nalaz

Progresivan tok bolesti sa postepenim poetkom

eagenetika determinisanostu poreenju sa nedegenerativnim demencijama

Za specifine kognitivne poremeaje i promene ponaanja odgovorna je razliita topografija degenerativnih promena mozga. Neki tipovi degenerativnih demencija udrueno je sa histopatolokim markerima a za neke druge pak, karakteristina je selektivna, regionalna distribucija nespecifinih patohistolokih promena.

Neuropsiholoka klasifikacija demencija

U ovoj klasifikaciji demencije se dele na:

kortikalne

subkortikalne i

kortikosubkortikalne demencije

Za kortikalne demencije tipine su kombinacije afazinih, agnostikih i apraksinih sindroma. Osnovne senzorne i motorne funkcije su ouvane. Subkortikalne demencije se karakteriu optim usporavanjem svih kognitivnih funkcija, poremeajima panje, pamenja, miljenja.

Leive i ne leive demencije

Prema mogunosti izleenja, demencije se dele na leive i neleive. Pod uticajem adekvatne i pravovremene terapije oko 15% obolelih ima ansu da se u potpunosti ili dedlimino oporavi i restituie. Potencijalno izleive demencije mogu niti izazvane irokim spektrom oboljenja.3. ALCHAJMEROVA BOLEST

Alchajmerova bolestjedegenerativnooboljenjecentralnog nervnog sistemasaklinikom slikomprogresivne demencije i histolokim promenama u vidusenilnihplakova i neurofibrilarnih klubadi. Javlja se posle 40-te godine aincidencaraste sastarenjem.

3.1 Dijagnostiki kriterijumi

Kriterijumi Neurolokog instituta nacionalnih instituta za zdravlje (NINCDS) i Udruenje za Alchajmerovu bolest (ADRDA) omoguuju postavljanje dijagnoze na tri nivoa pouzdanosti: definitivne, verovatne i mogue Alzheimerove bolesti. Konzorcijum za uvrivanje registra Alzheimerove bolesti (CERAD) predlae pragmatinu adaptaciju NINCDS/ADRDA kriterijuma sa sledee tri dijagnostike mogunosti:

1. Verovatna Alchajmerova bolest

2. Mogua Alcehajmerova bolest

3. Ne postoji demencija

3.2 Klinika slika

Bolest prolazi kroz tri klinika stadijuma:

1. Amnestiki stadijum (od 1 4 godine bolesti) karakteriu poremeaji epizodikog i semantikog pamenja, sa tekoama u priseanju rei. U ovom stadijumu mogua je pojava i sekundarnih znakova bolesti, kao to su: razdraljivost, depresivnost, naglaenost premorbidnih crta linosti;

2. U drugom dementnom stadijumu (od 2 9 godine bolesti), poremeaji pamenja se pogoravaju, razvija se afazija-agnozija-apraksija sindrom. Stepen dezorijentacije je veoma izraen, amnezija moe biti toliko izraena da se ne prepoznaju ni najblii srodnici.

3. U treem stadijumu (od 7 14 godine bolesti) bolesnik je trajnog vegetativnog stanja, bez mogunosti samostalnog hranjenja, kontrole sfinktera i komunikacije sa drugim osobama. Sekundarni poremeaji su: agitacija,halucinacije, sumanute ideje,poremeaji spavanjaidepresivnost.

3.3 Faktori rizika za pojavu Alchajmerove bolesti

Starost je vodei faktor za pojavuAlchajmerova bolesti. Ova bolest je proglaena etvrtim vodeim uzrokom smrtnosti u razvijenim zemljama, poslekardiovaskularnihoboljenja, raka i modanih udara. Alzheimerove bolest se javlja ranije kod autosomno-dominantno naslednih oblika bolesti. Identifikovana su do sada etirigenasa moguom ulogom u etiopatogenezi AB. Navodi se da ene oboljevaju neto ee od mukaraca. O protektivnom uticaju vieg nivoa edukacije, alkohola, i puenja; podaci su kontradiktorni.

3.4 Poremeaj pamenja

Najei simptom na samom poetku obolevanja su problemi sa epizodikim pamenjem. Prvo slabi pamenje nedavnih dogaaja a napredovanje oboljenja uzrokuje i to da seanja na dogaaje iz davne prolosti blede. Pretpostavlja se da bolesnici sa AB imaju velike tekoe u inicijalnoj obradi uenih informacija na nivousemantikogkodiranja. Na klinikom planu ovi poremeaji postepeno napreduju do slike anterogradneamnezije, sa simptomima slinim amnestikom istom sindromu.

3.5 Poremeaj jezikih funkcija

Javljaju se ve u prvom stadijumu bolesti u vidu oteanog nalaenja rei idisnomije. U drugom dementnom stadijumu, kompleks simptoma podsea na klasini sindrom transkortikalne senzorne afazije. Retka je pojava parafazija i eholalinog govora. Repeticija govornih stimulusa i itanje naglas su relativno poteeni. Razumevanje govora i semantika organizacija govora postepeno (tokom vremena) se razgrauju, tako da profil jezikog poremeaja biva gotovo identian klinikoj sliciVernikeove afazije. U skladu sa tim, repetitivni govor postaje otean. Jeziki poremeaji u AB su specifinog karaktera. Postoji jasna disocijacija izmeu ouvanosti sintakse i niskih postignua na semantikim zadacima. Jedna od hipoteza o mehanizmu nastanka jezikih poremeaja zastupa gledite o gubitku pristupa semantikom znanju (znanja o znaenju pojmova). Ovi bolesnici gube distinktivne semantike atribute pojmova, kao to su fizike osobine i funkcije. U treem stadijumu Alchajmerove bolesti, razumevanje govora i verbalna produkcija bivaju sve vie narueni, sa izraenim tekoama pronalaenja rei, nemogunou ponavljanja govornih stimulusa, gubitkom sposobnosti itanja i pisanja... Sa uznapredovalom klinikom slikom demencije, govorno-jezike sposobnosti postaju izrazito redukovane - do stepena globalne afazije, ili pakmutizma.

3.6 Poremeaji vizuospacijalnih funkcija

Odnosi se na sposobnost vizuoperceptivne diskriminacije i organizacije sloene vizelne figure. Mnogi bolesnici, ve u prvom stadijumu bolesti nisu u stanju da se koristegeografskom kartom. Bolesnici se gube u dobro poznatim prostornim relacijama.

3.7 Poremeaji panje

Bolesnici sa AB ispoljavaju tee poremeaje u raspodeli panje na vei broj stimulusa, nego u fokusiranju panje na jedan stimulus. Ovaj problem nastaje zbog nemogunosti oslobaanja panje ve usmerene na neki stimulus. Neki autori smatraju da je sutinski poremeaj kod bolesnika sa AB suen kapacitet panje. Prema jednoj hipotezi, poremeaj panje kod bolesnika sa AB nastupaju zbog nemogunosti inhibicije netanih informacija. Ovi bolesnici ispoljavaju tekoe i u inhibiciji znaenja dvosmislenih rei; odraava se i na razumevanje reenica.

3.8 Poremeaj ponaanja

U sekundarne simptome se svrstavaju izmene linosti i ponaanja. Ovde spadaju psihotine pojave(sumanute ideje i halucinacije), emocionalni poremeaji (depresivnost), izmene linosti (impulsivnost, apatija), anksioznost, agresivnost, stereotipija... Sekundarni simptomi ugroavaju i uznemiravaju lanove porodice vie od kognitivnih disfunkcija. Prvi znaci izmenjenog ponaanja su: zbunjenost, gubitak interesovanja, pasivnost, promene raspoloenja, zaputanjeline higijene i oblaenja. Neki bolesnici ispoljavaju simptome poviene psihomotorne aktivnosti, besciljnog lutanja. Veina bolesnika je anksiozna ve od samog poetka bolesti. U kasnijoj fazi, pojavljuju se i agitirana stanja. U odmakloj fazi javljaju se se halucinacioni doivljaji.

3.9 Terapija alchajmerove bolesti

Kognitivne disfunkcije AB su otporne na terapiju i do danas nije pronaen lek koji bi spreio, zaustavio ili uklonio primarne simptome. Pomak je postignut na korekciji neurotransmisije neurofarmacima. U klinikoj praksi koristi se terapija takrinom. Posebno mesto u terapijskoj praksi pripada i nefarmakoloko zbrinjavanje bolesnika.4.0. NEGA DEMENTNIH OSOBA

4.1.Ciljevi nege Vei broj ljudi ukjuiti u ove aktivnosti-smanjuje teret pojedinca

Bolesnici i lanovi porodice treba da dobiju potrebne informacije koji su simptomi bolesti, koje su preventivne mere, kakva je prognoza

Struna pomo u reavanju porodinih sukoba

Pomo u razmatranju smetanja u dom za negu starih lica ili pak organizovanje pomoi u kunim uslovima; pomo u pruanju pravnih i finansijskih saveta

obezbeivanje prijatne sadanjosti kako za bolesnike tako i za osobe koje pruaju negu

4.2.Dodatni ciljevi spreavanje ubrzavanja razvoja bolesti

ouvanje bolesnikovog dostojanstva

smanjivanje porodinog stresa

smanjivanje konfuznosti i agresivnosti

spreavanje povreivanja

maksimalno povienje funkcionalnog nivoa

odravanje telesne teine

obezbeivanje normalne funkcije sfinktera i zbrinjavanje poremeaja kontrole sfinktera

spreavanje komplikacija

Briga za dementnu osobu sprovodi se najee kod kue (sprovodi je najee brani drug ili srednjoveno dete), u stacionarnoj ustanovi i starakom domu gde je sprovodi zdravstveno i pomono osoblje. Postupci moraju odgovarati oekivanjima i sposobnostima, moraju objediniti ranije ivotne vetine i interese kao i osigurati mirne i strukturirane ivotne prilike. Demencijom pogoena starija osoba zahteva predanost i strpljenje osoblja. Vrlo esto oigledni nedostaci navode na neosnovanu pretpostavku da je osoba potpuno izgubila osobnost. U okruenju prihvaanja, osobe e pokazati maksimalni potencijal. Osoblje moe pojaati djelokrug mogunosti i delovati preventivno na pojavu srama pomaui klijentu samo sa zadacima koje su on/ona probali izvoditi, ali nisu uspeli u svojim nastojanjima. To zahteva strpljivost i portvovnost kao i pomo, ali samo do odreenog nivoa.

4.3. Promene ambijenta

Postojei trend posedovanja jedinica za posebnu negu koje su dizajnirane za potrebe osoba sa kognitivnim oteenjima znai osiguravanje maksimalne funkcionalnosti i sigurnosti za osobe pogoranog zdravstvenog stanja. Dobro osvetljenje, umirujue boje i crtei, jasno vidljivi znakovi koji upuuju na funkcionalnost prostora, line fotografije na vratima soba, kontrola buke, veliki prostori za hodanje, zatita od opasnih objekata i mesta, pridonose funkcionalnosti prijateljskog okruenja. Muzika moe biti umirujua ukoliko se koristi ispravno i ukoliko osoba uiva u takvoj vrsti muzike. Porodice su ohrabrene da daju informacije o preanjim pacijentovim navikama, eljama i okolnostima kao i da donesu neke bitne predmete u sobu pacijenta. Blago dezorjentisanim osobama treba osigurati satove, kalendare i natpise sa imenom ustanove i to ee ih orijentisati.

4.4. Orijentacija u stvarnosti

Orijentacija u stvarnosti je termin najvie korien i zloupotrebljavan. Pre otprilike 30 godina specifian program orijentacije stvarnosti (nazvan RO) poeo je u Tuscalossa-i, Alabama, u svrhu stimulacije interesa osoblja za zdravstvenu negu jako dezorijentisanih osoba. Taj program bio je koristan zato to je osigurao medicinskim sestrama i drugim negovateljima delotvorne vetine koje su im pomogle u interakciji sa klijentima. Prilikom primenjivanja steenih znanja dolo se do saznanja da su neka oekivanja bila nerealna, ali je interes za komunikaciju bio kontinuiran. Smisao tih programa ide prema prepoznavanju elemenata pacijentove prolosti i pomoi pacijentu i osoblju da shvate povezanost poriva i oseaja. Ostaje vano drati se sledeih ideja koje su proizale iz RO programa: mirna, brina atmosfera

pouzdana rutina i strukturirana oekivanja

jasna komunikacija jednostavnim reima; kratke i dosledne informacije, dosledno osoblje i negovatelji

RO ploa koja sadri informacije o danu i mestu, dosledno voena te kao takva daje priliku dementnim osobama da ostanu u toku sa danima, vremenima i vanim dogaajima

povezivanje sadrajnih situacija sa slinim iskustvima u prolosti u svrhu jaanja dalekih seanja a koja pomau nositi se sa sadanjou.

Potvrivanje njegove/njene orijentacije kao izraza konkretne potrebe ili osjeaja moe obnoviti samopotovanje i dati osoblju dublje razumevanje linosti pacijenta.

Paljivo razmatranje ponavljajuih ili neobinih ponaanja i povezivanje ponaanja sa prethodnim ivotnim aktivnostima moe osigurati smirenje bolesnika i pojaati razumijevanje od strane osoblja.

4.5. Ishrana

Osobe sa demencijom, Parkinsonovom bolesti ili cerebrovaskularnim inzultom, dokazano brojnim ponaanjima interferiraju sa adekvatnom nutricionistikom konzumacijom. Mnoga stanja mogu pridoneti smetnjama gutanja. Sestra mora biti upozorena na znake i simptome poremeaja gutanja.

Izazov za osoblje je poveati funkcionalna ponaanja tokom procesa prehrane ili hranjenja (Van Ort, Philips,1992). esti problemi zabeleeni u procesu hranjenja ukljuuju sledee:

1.odbijanje da se otvore usta bez dodatne stimulacije

2. neprikladno zatvaranje usta; izbacivanje i poremeeni pomaci jezika: nagomilavanje hrane u ustima

3. nemogunost gutanja

4. kaljanje tokom gutanja

5. pljuvanje hrane van

Van Ort i Philips (1992) sugeriu da bi postupanje trebalo ukljuivati naginjanje prema pacijentu, oslovljavanje pacijenta imenom, dodirivanje pacijenta, objanjavanje sadraja svakog zalogaja, nuenja malih gutljaja tenosti izmeu zalogaja, pripremiti kaiku sa hranom dok se obraa pacijentu kao podrka pacijentu kada on/ona uspeno uzmu i progutaju zalogaj.

4.6. Disfagija

Disfagija je est problem i zahteva vreme i vetinu osoblja da bi se pacijentu osigurala dovoljna ishrana (Kayser-Jones,1999). Kayser-Jones daju smernice za veu sigurnost kada se hrani disfagina osoba. Za svakog pacijenta postoje posebni obrasci ponaanja i oni olakavaju sestri proces prehrane. Razumevanjem za prehrambene navike pacijenta, njegovu ivotnu priu i sadanje simptome negovatelj moe odgovoriti mnogo delotvornije na pacijentove sposobnosti da uzima hranu. Hrana je jedno od nekoliko zadovoljstava koje preostaje kognitivno oteenoj osobi.

4.7. Lutanje

Lutanje je jedan od najveih problema s kojima se u ustanovama treba suoiti. Svake godine ima sluajeva pacijenata koji odlutaju iz ustanova u kojima su smeteni te su kasnije pronaeni povreeni ili mrtvi. Osobe iji je ivotni stil ukljuivao puno kretanja posebno su sklone takvom ponaanju.

Postoji mnogo moguih obrazaca i uzroka za lutanje. Oni koji su dominantni ukljuuju sledee:

1. kretanje inducirano akatizijom-to je obino rezultat dugotrajne upotrebe neuroleptika, a povezana je sa drugim znakovima akatizije, kao to je nemogunost da se sedi mirno, repetitivni pokreti kao i ostali ekstrapiramidni simptomi. Lekovi za Parkinsonovu bolest mogu redukovati motoriku uznemirenost. Obino takve osobe nee uiniti nita opasno ukoliko su upozorene na opasnost.

2. samostimulirajue ponaanje koje uzima oblik kretanja. To se obino via kod uznapredovale demencije i povezano sa drugim stereotipnim postupcima kao to je ienje nametaja, pljeskanje rukama i repetitivne vokalizacije. To moe biti forma samostimulacije u nedostatku stimulacije. Davanje drugih oblika stimulacije kao to su papir, odea ili pliane igrake mogu redukovati besmisleno repetitivno ponaanje. Kontinuirana samostimulacija moe ukazivati na nedostatak spoljne osetne stimulacije.

3. modeliranje, koje se pojavljuje kada nekoliko dementnih pacijenata kopiraju jednu osobu i slede ga/nju svuda. Angaman u drugim aktivnostima pokazao se kao koristan u odvraanju od kopiranja.

4. ponaanje traenja izlaza, se najee pojavljuje kod novoprimljenih pacijenata u ustanovama zatvorenog tipa. Ponaanje je popraeno izjavama koje reflektiraju elju da se ide kui. Aktivnosti odvlaenja panje mogu privremeno biti korisne. Ponaanje traenja izlaza je visoko motivisano i moe potrajati sve dok pacijent ne nae neka zadovoljstva u sadanjoj okolini koja e redukovati njegovu elju da ode. Moe biti korisno poneti neke znaajne predmete od kue da bi se pacijentu pomoglo da se osea udobnije u nepoznatom okruenju. Za osoblje je vano da odredi koliko je aktivno pacijent bio ukljuen u odluku da se smesti u ustanovu, i da li je postojalo adekvatno usmerenje za smetaj u ustanovu. Prva dva navedena ponaanja su sekundarne forme lutanja koja nisu motivisana primarnom eljom da napuste ustanovu nego su dokaz neurolokih ili kognitivnih poremeaja. Prekid takvih ponaanja moe prouzrokovati vie nevolja za pacijenta i obino taj prekid nije neophodan. Kada se bilo koje ponaanje negira ili obeshrabruje vano je osigurati neto to e zauzeti mesto takvog ponaanja. Najproduktivnije je promeniti okolinu tako da lutanje u takvoj okolini vie nee biti opasno. Primer: u jednoj ustanovi zabeleeno je da je pacijent uvek imao tendenciju da izae iz svoje sobe i skrene desno /prema izlazu/. Prepoznavanjem tog obrasca promenom u njegovoj sobi koja je uzrokovala da ga njegovo desno skretanje dovede u sobu za odmor, osoblje je bilo u stanju prekinuti njegovu tendenciju da odluta van ustanove. Proli obrasci nesumnjivo su imali neto sa njegovom sklonou da napravi desno skretanje kada god napusti svoju sobu. Moe se pretpostaviti da je u njegovoj kui kuhinja bila na desno kada bi izaao iz svoje sobe. Stimulaciju za lutanje dolazi iz mnogih spoljnih i unutranjih izvora. Plan ponaanja prouavao je Rader (1985). On je pronaao da su mnogi pacijenti koji lutaju imali specifian obrazac koji je davao oslonac njihovim potrebama. Kada je potreba ispunjena, lutanje bi prestalo. Primer: pacijentkinja je esto ila prema prozoru sa pogledom na jezero. Velika freska scene jezera postavljena u njenoj sobi smanjila je lutanje. Tri psihosocijalna faktora uporeena su sa tipovima lutanja: prethodne uloge na poslu, ivotni obrasci suoavanja sa stresom, kao i potraga za sigurnou.

Neke od sledeih intervencija mogu biti od koristi:

- Paljivo planiranje koje ukljuuje stilove suoavanja sa prolou i radnu orjentaciju

- Terapijske grupe vebanja memorije za pacijente koji lutaju

- Asistiranje pacijentima prilikom izrade kognitivnih mapa.

- Interpersonalni kontakt sa pacijentu znaajnim osobama

- Dostupnost predmeta da bi se spoznale osnovne potrebe (hrana, pia, pokriva)

- Aktivnosti koje troe energiju

- Kontinuiranost osoblja

- Grupni sastanci i veze da bi se uspostavili oseaji povezanosti

- Uspostavljanje teritorija i kognitivnih mapa

- Muzika, rekreacijske grupe, plesovi da bi se pruila prilika kretanju na smisleni nain

- Masaa u svrhu redukovanja opte napetosti

- Vebe matanja putovanja na mesta gde bi se uivalo

- etnje prirodom van ustanove da bi se upoznala okolina osim onoga u ustanovi

- Posete mestima od velike vanosti za pacijenta, kao to su radno mesto ili kua.

Zdravstvena nega mora biti individualizovana da bi se sauvalo dostojanstvo dementne osobe. Uprkos kognitivnim nedostacima i bihevioralnim abnormalnostima pacijenti su osetljivi na stavove i ini se da instinktivno znaju kome mogu verovati. Govor tela osobe koja neguje pacijenta neophodna je u stvaranju emocionalne komponente terapijskog okruenje: izraz lica, kontakt oima, gest i tenost pokreta, prenose poruke prihvatanja ili nezainteresiranosti (Bartol,1979). Trenuci ugode i veselja, kratkog zadovoljstva, razonode i predaha moraju se razlikovati od anksioznosti. Naklonost, uvaavanje i dodir predstavljaju vrlo korisne intervencije i mogu doprineti kvalitetnoj nezi. Bergener i drugi (1992) smatraju da oputeno, nasmeeno osoblje deluje smirujue u najveoj meri. ak i dementne osobe u krajnjem stadijumu bolesti koje se smatraju bespomonim i beznadenim mogu kratko odgovoriti toplinom i zadovoljstvom kada su stimulisane. Za te pacijente cilj nije orijentacija nego ljudski kontakt. Zdravstvena nega bi trebala biti usmerena prema odranju dobrog opteg zdravstvenog stanja tj. odravanju motornih vetina i uvanju funkcionalnosti. Trenutno nema poznatih lekova za demenciju, stoga je smisao nege u poslednjim godinama pacijentovog ivota u adekvatnoj i kvalitetnoj zdravstvenoj nezi. Kvalitet ivota pacijenta zavisi iskljuivo od vetina i interesa osoba koje se brinu o pacijentu.

5. ZAKLJUAK

Negovati dementnu osobu moe biti veoma bolno i stresno, posebno ako se radi o partneru ili lanu porodice, a osoba o kojoj se brinete neretko moe oseati ljutnju zbog gubitka nezavisnosti. Mnogo bola i patnje moe se izbei ukoliko starije osobe, njihova porodica i lekar prepoznaju prve znake demencije kao bolest, a ne kao normalan deo starenja. Tada se moe pristupiti leenju i spreavanju pogoranja. Najvanije je ne zanemariti potrebe starijih osoba i ne gledati sve njihove smetnje kao starako dangrizavost ili normalan deo starenja. Mnogim osobama pomau liste stvari koje treba napraviti, zatim korienje notesa, kalendara i malih papiria za podsetnike. Takoe mogu poboljati pamenje ukoliko nove stvari mentalno povezuju s ve poznatim, kao to su poznata imena, pesme ili stihovi. Stres, teskoba i depresija mogu uiniti osobu zaboravnom. Zaboravnost uzrokovana na ovaj nain obino je prolazna i nestaje kad ti oseaji izblede. Ukoliko pak, ovi oseaji due traju, svakako je potrebno obratiti se lekaru. Leenje moe ukljuiti savetovanje, lekove ili oboje.

6. LITERATURA1.Accetto B.: ovek starenje i bolest, u: Gerijatrija I; IX seminar za struno usavravanje, Izabrana poglavlja za lekare opte medicine, Udruenje lijenika opte medicine i Lek, Ljubljana, 1978.

2.A-Nikoli E i Niiforovi-urkovi O.:Starenje stanovnitva i kvalitet ivota starih-zdravstvena zatita starih u:Vukadinov J. (ur.): Gerijatrija i nega starih osoba, Medicinski fakultet, Novi sad, Novi sad, 23-33, 2006.

3.Alfaro-leFevre R.:Appling Nursing Process, A Total for Critical Thinking, Lippincott Willams Wilkins, A Wolter Kluwer Compani, Philadelphia, 6th ed, 2006.

4.Amelila J.E.: Melatime Difficulies, In: Mezey D.M. Fulmer T. i Abraham I. (Eds by): Geriatric Nursing Protocol Amelia-Lefre R.:Applizing Nursing Process, A Total for Best Practice, Supringer Series on Geriatric Bursing, Springer Publishing compani Inc New York, 2003.