3

ERAZMO, časopis za holandsku i flamansku književnost i kulturu

Nešto između A(ntverpena) i B(eograda)

Beograd 2010.

4

5

BROD NA VIDIKU!

Kada je 1992. objavljen prvi broj Erazma, godišnjaka za holandsku i flamansku književnost u prevodu na srpski, glavna urednica se pomor-skom metaforom zapitala da li će iz Nizozemlja ikada isploviti brod u os-matranje srpske literarne obale.

U međuvremenu je proteklo osamnaest godina. Književnost na ni-zozemskom dobrim delom je mapirana, od srednjeg veka pa nadalje, zah-valjujući sistematskom pristupu nederlandista i/ili prevodilaca kao što su Jelica Novaković-Lopušina, Ivana Šćepanović i Olivera Petrović van der Leu. Srpskim studentima nederlandistike i zainteresovanoj čitalačkoj pub-lici na raspolaganju stoji stotinak prevedenih naslova i autora kao što su Afjes, Abdolah, Barnard, Bon, Buaza, Klaus, Konsjanse, Kornhert, Den Dolard, Deleu, Elshot, Emants, Hadevih, Hemerehts, Hermans, Hertmans, Komrej, Lampo, Mihils, Muliš, Multatuli, Notebom, Van Ostajen, Van Pamel, Peper, Reve, Ricerveld, Telehen, Vezdejk, Valshap... Na raspola-ganju im stoji i književni leksikon sa detaljnim pregledom svih postojećih prevoda.

Ovaj talas interesovanja nošen je pre svega entuzijazmom prevodi-laca, a potom i podrškom holandskih i flamanskih literarnih ustanova, kao i radoznalošću pojedinih srpskih izdavača među kojima se Prometej iz Novog Sada pokazao kao najproduktivniji.

Na flotu iz suprotnog smera još uvek se čeka, jer dosad je isplovila samo poneka šajka. Sporadični prevodi ticali su se pre svega klasika kao što su Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Danilo Kiš i Aleksandar Tišma.

Drugu vrstu težišta činila su dela koja predstavljaju odraz burnih događanja devedesetih godina: Vladimir Arsenijević sa svojim prvencem «U potpalublju», Svetislav Basara sa «Mongolskim bedekerom».

Trećoj grupi pripadaju prevodi autora čiji maternji jezik i poreklo više nisu dovoljni da bi se pripisivali našoj nacionalnoj književnosti. U pitanju su pre svega autori u dijaspori koji su ili nastavili da pišu na srp-skom (ali su najpre objavljivani u prevodu) ili su usvojili neki drugi knji-ževni jezik. U prvu grupu spadaju autori poput Borislava Čičovačkog, u drugu Kane Radojčić.

Za promociju navedenih autora zaslužni su nizozemski slavisti i/ili entuziaste kao što su Reina Dokter (Reina Dokter), Rul Shajt (Roel Schu-

6

yt), Hido Snel (Guido Snel), Robert Stalart (Robert Stallaert) i Stejn Ver-vat (Stijn Vervaet). Posebno treba istaći Rejmona Detrea (Raymond Det-rez) zbog njegovog objektivnog prikazivanja složene problematike Balka-na.

Što se medija tiče, za razliku od Erazma u Srbiji, u Nizozemlju ne postoji specijalizovan časopis za srpsku književnost u prevodu. Samo sporadično joj se u nekim književnim časopisima posvećivala pažnja, kao u nedavno ugašenom časopisu Kreatief ili u časopisu za jugoistočnu Ev-ropu Donau.

A sad se na obzorju nenadano pojavljuje pravi piratski brod! Pr-kosni časopis Gierik posvećuje čitav tematski broj imaginarnom ušću Shelde i Save. Ovaj broj Erazma isplovio mu je u susret kao njegov srpski pandan. Susret – a ujedno i prezentacija oba broja – zakazan je za 30. sep-tembar 2010. u Antverpenu, Van Aerendtstraat 33.

Svaki od zastupljenih autora na svoj način svedoči o mogućnosti da se te dve, skoro dve hiljade kilometara udaljene reke ipak nađu i spoje. U slučaju Ingrid Vander Veken i Mihaela Vandebrila do kulturološke sim-bioze došlo je tokom njihove posete srpskom PEN-centru i festivalu poe-zije. Tom festivalu prisustvovala je i pesnikinja Lut de Blok.

Pesnik-uskok Peter Holvut-Hansen s jedne i Ana Seferović i Živo-rad Nedejković s druge strane, povezani su institucijom gradskog pesnika, on kao nosilac antverpenske titule, oni kao kandidati za prvog beograd-skog pesnika tj. pesnikinju. Za inicijativu da takva institucija zaživi kod nas zaslužan je Zoran Hamović, direktor izdavačke kuće Clio i savetnik ministra kulture Nebojše Bradića.

Zoran Penevski (flamanska književnosti) i Saša Obradović (flaman-sko slikarstvo) pronašli su svoje imaginarne pejzaže u kulturnom nasleđu Nizozemlja. Što se Novakovićeve i Vlaminka tiče, njih udružuje pokušaj da se sopstveni identitet sagleda očima onog Drugog.

Naše je iskreno uverenje da su literarni susreti najlepši i najzanos-niji način da se onaj Drugi upozna, ne samo onaj izvan nas nego i onaj u našem sopstvenom odrazu.

A sad, dragi čitaoci, juriš na palubu!

Jelica Novaković-Lopušina & Sven Peeters autori najobimnijeg vodiča kroz beogradske kafane

Het Kafana-Tribunaal (Clio, 2006) i sastavljači ovog tematskog broja časopisa Gierik i Erazmo

7

ANTVERPENSKA PETORKA

8

9

Peter Holvut-Hansen (Peter Holvoet-Hansen, 1960)

Poput kakvog literarnog iluzioniste, ovogodišnji Gradski pesnik Antverpena na volšeban način nadilazi suprotnosti. Svojom trilogijom 'Hudinijeva ludačka košulja' (Dwangbuis van Houdini, 1998, Flamanska nagrada za debi), 'Strombolikio. Iz Vulkanove kovačnice' (Strombolicchio. Uit de smidse van Vulcanus, 1999, Nagrada Dirk Martens) i 'Santander. Ispovesti u lisičijoj koži' (Santander. Ontboezemingen in het vossenvel, 2001) osvojio je sebi zaseban prostor u pesničkom biotopu. Nakon 'anti-romana' 'Leteći kaluđer' (De vliegende monnik, 2004) objavio je zbirku pesama 'Spinalonga' koja je veoma dobro primljena i za koju je 2005. primio Nagradu za kulturu Flamanske zajednice. Zbirkom 'Navađo' (Na-vagio, 2008), nagrađenom 2010. Nagradom Paula Snuka, potražio je tiši-nu morskih dubina. Te 'pesme-olupine' predstavljaju bilans njegovog pr-vog pesničkog putovanja na talasima slučajnosti i neslučajnosti, ravnoteže i neuravnoteženosti. U pripremi je novela kao i antologija odabranih pesa-ma sa tog njegovog prvog poetskog putovanja. Peter Holvut-Hansen živi od svog pera. Život deli sa saputnicom Noelom Elpers (Noëlla Elpers), autorkom knjiga za mlade, a zajedno stvaraju kao tandem pod imenom Uskočko gnezdo.

(Kapersnest – www.kapersnest.be)

10

MORSKI LISAC

čim stadoh na šape: sa sačmom u guzici sit buke i baklji sa oblacima samo kao kompasom kraj šumaraka u smradu i prašini spokojan tek s tobom

kud ćemo sad ovako umorni i vazdan gonjeni nismo ponizni na lancu i zato nigde odomaćeni osim na plaži: izmoždava nas – prospi me u more uvek ćeš me moći upecati jer morska so pamti ruku kao što ciganska vatra ne zaboravlja oči

moja mati vetar pesmom vrti rupe u stenju oduvava nas sunce rastočeno rumeni i ne seje pozlatu: vrag je odneo šalu od oblaka dušo osećaš kako je vruće ribama iseci mi jezik na devet delova mrtvi znaju da je vreme samo privremeno rasplakano kraj sopstvene rake

premale za riblja srca – skrcaj nebo gnjuri sa mnom

11

KAD REMBO PADNE S NEBA

Kuda, Arture? Paklu, jesi li sad neko drugi? Istina je, i u zimu izvori svršavaju. Voda, hladna, jača srce. Ali objasni ti to onemoćalima u baraci 13. Nema supe, nema vatre. Smrt kao krmača koja se prazni prasićima. Ovde ne tamo se rađaju zvezdana deca, prašina. Nišča prašina. Počuj psa. On laje preko puta. Eho. Laje na svoj eho. Sve zešće dok ga noć nihilistički ne smaže – po flamanski. Biće opet krkanja, blogovanja, duvanja. Ne drzni se, ti, da sagledaš celinu, bilans & debalansiran. Digni se uvis dostojanstveno. Tako znači... nećeš da se igraš... Seljačino. Poezija kao takmičenje u bojenju? Staklena kugla ti prska. Brisel ili Pariz? Uskači. Još komentara? Spreman? Skači –

Jesen, pametnjaković ubledeo. Đavolčić u uhu pesnika bez padobrana – pada poput meteora.

12

KRATER

Šta moj život ima s njihovim malim životima, pomisli planinar još. Kabl puče, vrh postade do. Evo gde leži. Omiriši mu mozak i raširi njegovu mapu. Zaboravio je na grad. Koreni se i raste. Gle, biva mali javor. Stavi ga u saksiju i opipni mu koru. Liske kopljasto plamte. Igra se velikog drveta. Sok mu je presečen ali slikar baštenskih zidova istrajava, igra se jeseni. Kiša pada, vetar je divalj i duva.

13

PERISKOP

’Okoliš’ to je naše telo – viknu neki biolog za nama. Puštenih konopaca, lepismo se jedan za drugoga. Trup, trup: jedan trup.

0.04 isplovljava sad van teritorija. Nemamo glave na ramenima već mrežu, kao koral od mozgova – nemamo dve ruke već venac od pipaka.

Milijardu godina smrt je sveprisutna. Živi se i opet umire. Mi živimo u pesmi, virus je za nas legalan. Hvataj kitovske pesme. Počuj Lorelaj, ona jeca ne bivaj – ljubi je u morskoj travi, crpi so vremena.

Ne žalimo se već pronosimo bele otvore kroz noć.

’Naboj između slučajnosti & neslučajnosti u sočivu ali bez sinteze. Kapetane, nedokučiv brod.’ ’Tvorevina bez prava postojanja? Haha – torpeda spremna!’

Prevod pesama: Jelica Novaković-Lopušina

14

15

Mihael Vandebril (Michaël Vandebril, 1972)

Po struci pravnik, Vandebril od 2003. stoji na čelu gradske institu-cije 'Antverpen - grad knjiga'. Na taj način je i sam kumovao ustanov-ljavanju titule gradskog pesnika i prisustvovao ustoličenju svih dosada-šnjih nosilaca (Tom Lanoa, Ramsi Nasr, Bart Mujart, Joke van Leuven, Peter Holvut-Hansen). Bio je umetnički direktor programa ABC2004 koji je uspostavljen povodom izbora Antverpena za Svetsku prestonicu knjige (World Book Capital 2004). Trenutno je rukovodilac gradskog literarnog festivala 'Elshotov grad' (po čuvenom piscu Vilemu Elshotu). Manje je poznato da je Mihael Vandebril osim kulturnog poslenika takođe i pesnik. Debitovao je 1998. kao pesnik-performer na manifestaciji Poetry & strai-ght jazz koja je koncipirana u duhu američkih pesnika-bitnika.

Njegovo pesničko delo traži višestruko iščitavanje. Zajedno sa pes-nicima Lut de Blok i Paulom Bohartom (čije su pesme i esej o poeziji pre-vedeni na srpski i objavljeni pod naslovom 'Rane'. Beograd: Arius, 2009), učestvovao je na beogradskom međunarodnom festivalu poezije 'Trgni se! Poezija!'. Za 2011. sprema svoju prvu zbirku.

(www.boestpoetry.blogspot.com)

16

MOJA SAVA

spremam krevet najdraža kao da je za mene najdraža čvrsto me zagrli svojim belim rukama ova noć je najhladnija duža od crne save

jednog dana ću te prebroditi snažno i sa stilom čvrsto me zagrli kuću prodajmo u kojoj te držim sakrivenu kao mačku bezimenu snaga ti danas

leži u prihvatanju sutra kad se probudiš biću opet daleko toliko ima sveta da se vidi u tvojoj otadžbini ratnika i pesnika što se nikad

ne smiruju sva tvoja pisma spalio sam jutros na sveću jeste samo jednom sam pokušao da izbrišem iz srca tebe moju najdražu, moju savu i sebe

17

KALEMEGDAN

doterujem se u savršeni monolit vidljiv sa sedam strana sveta uskoro ćemo se šepuriti u glavnoj ulici do kalemegdana kupićemo

na jutarnjoj pijaci ruže i voće koje nosimo u očima i rukama eno prvog sunca zidine donjeg grada gore podnevna zvona

zvone kao sećanje na nebesku opsadu beskrajna nizija završava ovde pod kapijom reke me grle od zagreba da budima

ovaj dan je telo što je živelo među nama ovaj dan puca kao duga vlat ženske kose siđi dole pitam to sa strpljenjem anđela

18

BALKON MIKE ALASA

pre nego uđemo u vodu bacam ti morsku so u oči sjajna bara dopire do ivice balkona lagano klize drvene ribe u zeleno more

jezici se nabiru nad oblucima i lepe se kao ljuskari za male stepenice nad ostacima biblioteke plovi sveže cveće

održavam svoje mreže čistim i ubojitim ruke ti se duboko usecaju u kopno u želucu nam gori od umišljene gladi govorim sad slanim jezikom

ribara i prodirem u tvoje modre dubine kao čudnovati davljenik koji se svakim zamahom tečno udaljava od onog što je ljubio

19

STARI BEOGRAD

jednostruni grad što mi neprekidno vene prerezuje

ne tugujem

pijem sa sladostrašću guste krvi

u ritmu inata vojska mlade gospode ide plešući preko vode – slatkovodni sni

poput svinja iz vode zahvaćeni

gledam u tvoje mlade dojke dok ti usta pružaš drugome

- poput pijane ptice što krilima prebira rešetke -

pevaš starogradsku pesmu a beograd ti se tiho pridružuje

o bele butine balkana na koje žudno polažem sve svoje šake

Prevod pesama: Jelica Novaković-Lopušina

20

21

Lut DE BLOCK (Lut de Blok, 1952)

Ova flamanska pesnikinja debitovala je 1984. u tradiciji neorealiz-

ma zbirkom ‘Otac’ za koju je primila nagradu za poeziju časopisa Yang. Čini se da je trauma iz detinjstva (smrt oca) u početku poslužila kao zna-čajan izvor inspiracije. Za zbirku Entre deux mers (Između dva mora) na-građena je 2001. Nagradom za književnost Istočne Flandrije – nagradom koja se dodeljuje svake četvrte godine. Vitalizam i senzualnost pesnikinje De Blok najviše dolazi do izražaja u zbirci Zavetrina popodnevnog sata. Godine 2007. je – analogno tituli gradskog pesnika – na dve godine pos-tavljena za ‘pokrajinsku pesnikinju’. Njen zadatak se sastoji u tome da na-piše desetak pesama koje osvetljavaju različite aspekte pokrajine Istočne Flandrije.

22

Kao što pada list tako pade tvoje ime. Ti ljupka jidiš devojko, ushićena poljupcem, ugušena poljupcem na Kauteru.

Plin ti se zaglibio u usta. Pođe ti za njim, jezik ti žudno kušaše mulj s njegovih usana. Ti Judita, on Juda. Pepeo tvoj veje kao pahulje,

bela krv ti ključa i traži sebi pribežište, trg u gradu gde te ljubav prosvetljuje, ljubav koja nema dlake na jeziku, jezik koji se nudi, poljubac na Kauteru.

23

ZEMLJA

Kada sutra budem ležala uz tebe, prisloni svoj topli obraz tad uz moj. Ne budi teška, nežno prebiraj u meni i pusti svoje crve da slobodno mile.

Neću kišu držati za suze. Vetar će zavijati ali ne zbog mene. Jer blaženo ću biti što sam nekad bila: nešto praha i pepela, šaka žitkog blata

koje ćeš ti milovati, gnječiti, oblikovati. Ja ću se raspasti i tako ti pripasti. Poznaćeš me sve do gole kosti. I gde muško mora da omane, ti ćeš biti konačni svršetak.

24

* * *

Čovek moga tela visi u omči od sna. Ne popuštam ni za jotu. Kako samo gajim tugu od ranije kojoj ne dam da umine. Plašim li se ja to sličnosti sa njime kada bude posegao za mnom i podkožno mi osetio otpor.

Klopka kreveta, omča koju sam postavila a ipak ću mu okrenuti leđa. Nema plena, nema krvi. Dete zakopano, lisica zaklana. Krećem da ga mlatim kao da mu iz otvrdlih mišića isisavam mlečnu kiselinu koju držim za med.

25

* * *

U kući mi spava muškarac. Nazivam ga katkad svojim. Zauzima fotelju i etar, preseca mi dah. Tad se mrko iskradam iz sobe, previše je ona sada njegova. Previše su to i vazduh, krv, i hleb što mora da se deli. Ruka koju onda ujedam a koja me i dalje hrani.

I što sam s godinama otežala u kukovima. To je od njegovog deteta koje nosim vekovima a nikad da iznesem. Samo on mi sisa mleko, on mi zada ranu najdublju. On mi šiba krvotok zatupljuje mi bodlje. Od svih kuća najradije u njemu stanujem.

26

* * *

Žene, one punačke četrdesetogodišnjakinje sede u svom salu ko na komotnom kanabetu. Bujne i raskošne i dobro uhranjene. Zavaljene, maksimalno picnute u negližeu.

Učaurene, ugojene i utovljenje. Često mlohave il pak zadrigle. Kavez otvoren, vratanca zatvorena – glupačica što je miris sena zaboravila – leptirovi teške kategorije.

Zakržljalih krila, vazda lutke. Larve stešnjene u kućnom pritvoru. Zarobljene u svom gnezdu, ugnježdene u svom mesu – vazduha se klone, svašta im nedostaje a ničeg im ne manjka.

27

HORTUS CONCLUSUS

Žene ko neobrađene baštice. Orgastično bujanje ljutića i čičkova. Zova breskvu siluje,

napaljena kopriva besramno u šupu prodire gde luk se suši iz neke tihe prošlosti.

Tu treba baštovan što će okrenuti leđa smrti i učiti kako da se vreme zaustavi lišćem ljubavi,

ubiranje plodova u punom sjaju obnovi. Tako on kuša sok, punih usta utoljava san i želju. Kako plevi i okopava, tako ljubav održava.

28

OSTRIGA

Ona jedva vlada mišićem stezačem kada on ubitačnim nožem prodre u njenu mekotu. Pa ipak u njoj sve tada peva da je ona jedina, i najlepša, i potom se otvara i više ne može da pruža otpora.

Tako otvorena, tako zatvorena kao ostriga jer on nju ne zna. Ni on se ne da poznati, samo daje punog oduška svojoj pohoti. Bože moj, šta je pa jedna ostriga. Ko još mazi i pazi ostrigu. Proždire je živu, isisava nutrinu, baca u stranu.

Prevod pesama: Jelica Novaković-Lopušina

29

Ingrid Vander Veken (Ingrid Vander Veken)

Spisateljica Ingrid Van der Veken objavila je dosad tri romana: 'Bulke' (Papavers, 1997), 'Novi muškarci, nove žene' (Nieuwe mannen, nieuwe vrouwen, 2004) i 'Dvostruke šine' (Dubbelspoor, 2007), dve knji-ge za decu i dve zbirke pripovedaka. Pored toga piše scenarije za po-zorište, balet, televiziju i film. Takođe je bila aktivna kao novinarka i kolumnista. Godine 2009. objavila je knjigu 'Šezdeset. Dnevnik' (Zestig. Een dagboek) po kojoj je nastala istoimena predstava koja se već drugu godinu uspešno izvodi u pozorištu uz saradnju harmonikašice Rebeke Stradiot i violiniste Kevina Stajena. U proleće 2011. očekuje se novo li-terarno ostvarenje Ingrid Vander Veken.

(www.ingridvanderveken.be)

30

Beograde, drago mi je Trodnevno upoznavanje u aprilu

Petak

Beograd. Minijaturan, ali izuzetno prijatan kabinet na najvišem sp-ratu oronule zgrade fakulteta. Police do plafona napunjene delima nizo-zemske književnosti i rečnicima, na kompjuteru specijalno izdanje povo-dom smrti Huga Klausa. Ovde kuca srce Grupe za nizozemske studije ko-ja broji osamdeset studenata i koju je osnovala Jelica Novaković.

Upoznale smo se kada je ona dobila PEN-ovu nagradu za širenje ni-zozemskog jezika i kulture i za svoje ratne kolumne objavljivane tokom bombardovanja u flamanskim dnevnim novinama De Standaard. Bes-krajni, često celonoćni razgovori, zalivani vinom ili šljivovicom, postavili su temelj našem prijateljstvu koje, osim na književnosti, počiva i na skep-si hranjenoj kritičkim stavovima kao i na koketnom kamufliranju rana na našim ženskim srcima.

„Najzad si tu!“ uzviknula je. Nešto kasnije se ludo smelo stuštila na svojim crvenim lakovanim potpeticama niz kaldrmu, sa Kalemegdanske tvrđave ka reci gde nas je čekao ručak. „Prelazila sam ja ovo i na višim štiklama. Živimo u Beogradu, ali se ponašamo kao da smo u Parizu. To je mazohizam nas Balkanki!“

Foto: J.N.L.

31

Jelica redovno posećuje Nizozemlje. Iako sam već ranije često pla-nirala da uzvratim posetu, nije mi to uspevalo. Sada konačno jeste. Ovde smo da bismo pričali o kandidaturi Beograda za Svetsku prestonicu knjige. Mi, Mihael Vandebril (Antwerpen Boekenstad), Sven Peters (dobar poz-navalac Srbije koji je sa Jelicom napisao knjigu Kafanski tribunal) i ja (kao autor i predsednica PEN-centra Flandrije). U predstavništvu srpskog PEN-a, koji je domaćin ovog savetovanja, čeka nas veliki okrugli sto.

Na putu ka aerodromu Sven nam je skrenuo pažnju na to da je Sr-bija izumitelj konferencija za okruglim stolom. Tokom pregovora koji su 1699. okončali rat između Otomanskog carstva i Svete Lige taktički je urađeno sve kako bi se naglasila ravnopravnost svih učesnika. Prostorija je imala četvoro vrata tako da je svako mogao istovremeno da uđe, a sto je bio okrugao. Danas tome ne pristupamo tako formalno i ovo literarno savetovanje sigurno neće ući u svetsku istoriju. Ali ukoliko Beogradu us-pe da šarmira UNESCO i dobije titulu Svetske prestonice knjige, to će se ipak smatrati skromnom srpskom pobedom.

Na stolu se nalaze brošure, pripremljene za naš dolazak i prateću konferenciju za štampu. Na koricama je u prvom planu Boerentoren, prvi antverpenski oblakoder ukrašen višemetarskim panoom sa stihovima gradskog pesnika Toma Lanoaa, kao i Katedrala Naše Gospe. Na poleđini je poetska izjava ljubavi oblakodera prevedena na srpski i obrađena u fo-tošopu na palati Albaniji, ovdašnjem pandanu. Za odgovarajućom crkvom se očigledno još uvek traga...

Kao i uvek prilikom ovakvih susreta, lako se razmenjuju štampani pokloni. PEN Srbije je za nas pripremio tri sopstvena izdanja: srpska po-ezija, srpske kratke priče i istorija PEN-centra. Ova izdanja će uskoro dobiti svoje mesto u već krcatoj biblioteci PEN-centra Flandrije. Mi se sa svoje strane kolegama zahvaljujemo primercima zbirke «Reč pod kro-vom» (Woord onder Dak, ) sa prilozima naših stranih gostiju, objavlje-nom povodom petogodišnjice naše autorske rezidencije. Kad bismo još jedni druge naučili jezik, mogli bismo i da čitamo knjige u originalu...

Najveću pažnju - istini za volju - privlači knjiga koju je doneo Mi-hael Vandebril «Fenomenalna feminateka» (Fenomenale feminateek) Lu-ja Paula Bona. Nestali su jezički problemi, ne poznajući granice razro-gačene oči se zaustavljaju na senzualnim fotografijama „jednog od naših najboljih pisaca“.

Godinu dana je Jelica Novaković sa Svenom Petersom, svojevrs-nom živom enciklopedijom Balkana, obilazila sve kafane u Beogradu i

32

okolini. Naporan rad, koji je do maksimuma opteretio njihovo vreme, i jetru.. Ali zahvaljujući tome, nastala je knjiga Kafanski tribunal – Het ka-fana-tribunaal, nizozemsko - srpski projekat, koja predstavlja više od lo-kalnog vodiča kroz gostionice. Gostionica je inače preuzak pojam za ovu jedinstvenu instituciju. Kafana je istvoremeno i restoran i kulturno nas-leđe, a ako mene pitate, čak i psihijatar.

Imali smo tri dana da proverimo tu knjigu u praksi, sa oba autora kao vodičima, e da smo samo znali... U Beogradu ima više od sto kafana, a mi smo završili dan u najstarijoj. Gosti ulaze i izlaze, piće i hrana se u velikim količinama poslužuju i sklanjaju, muzičari sviraju pesme koje svi pevaju u glas. Kako je veče odmicalo tako je ton postajao melanholičniji. „To su sevdalinke“, čujem nakon ponoći jednog Srbina. „One su najlepše. One zadaju najveći bol.“

Subota

Na zvaničnoj konferenciji za štampu u PEN-centru još jednom po-navljamo našu priču. Šta je za Antverpen značila titula Svetske prestonice knjige, koju ulogu književnost danas ima u gradu, kakav doprinos tome daje PEN-centar? Zapanjeni i oduševljeni osmesi na licima novinara dok mi govorimo o nečemu što se za nas podrazumeva: gradski pesnici kao novi narodni heroji, dobro posećeni književni festivali, poezija na uličnim zidovima, na kesicama za pecivo i privescima za ključeve.

Pitanje iz publike: kakva infrastruktura je potrebna da bi se sve to sprovelo u delo? Još je veće iznenađenje Mihaelovim odgovorom da ovaj grad sve to već poseduje: operu i pozorišta, parkove i ulice, škole i trgove. Jedino što se tome mora dodati je: mašta. Još širi osmesi: možda nam to ipak i pođe za rukom...

Ono što je mazohizam za balkanske devojke mora da je luda hrab-rost za balkanske muškarce, razmišljam dok se vozimo sa Zoranom Ha-movićem u Sremske Karlovce. Zastrašujuća brzina, oštro uletanje u kri-vine, naglo dodavanje gasa i gaženje kočnice, do daske. Zoran je sin generala: uspravnog držanja, ponosno uzdignute glave, štucovane brade i brkova. Sa zlatnim epoletama i blještavom sabljom ovaj čovek bi mogao da se nađe na nekom raskošnom vojničkom portetu. Samo što je on iza-brao književnost umesto zveckanja oružjem: on je izdavač i jedan od pok-retača projekta World Book Capital. Danas želi da nam predstavi svoj naj-noviji plan. U vreme Habzburške monarhije Sremski Karlovci su bili sre-

33

dište srpke kulture. Danas je to uspavani turistički gradić sa nekoliko hi-ljada stanovnika. Na glavnom trgu, između brižljivo restauriranih kla-sicističkih fasada, na tezgama se nudi med i vino sa karanfilićem. Malo dalje oronulost nemilosrdno zapada za oko. Jorgovani mirišu u zapuš-tenim baštama, a predivne kuće vape za malo boje. U jednoj od tih na-puštenih opštinskih zgrada Zoran želi da otvori prevodilačku kuću da bi na taj način književno-istorijskom nasleđu udahnuo novi život.

To deluje ambiciozno i smelo. Ali kad nas je on nakon vratolomne vožnje vratio čitave u hotel, pomislih da će možda i tu nameru uspešno ostvariti. Da li je moguće da u regionu gde se sve već vekovima pomera i bespovratno gubi, preživljavanje postane druga čovekova priroda, a obno-va pređe u refleks?

Sa balkona Narodnog pozorišta na kome to veče pijemo šampanjac, svojevremeno su se vođe opozicije obraćale okupljenima na masovnim demonstrancijama protiv Miloševićevog režima. Kada je policija upotre-bila suzavac protiv demonstranata, Vida Ognjenović, tadašnja upravnica, otvorila je vrata 'svog' pozorišta. Ubrzo nakon toga ostala je bez posla.

Nije ona bila ta koja mi je ispričala ovu priču, već jedna od njenih saradnica tokom prijema nakon premijere Donicetijevog «Don Paskva-lea». Vida je stajala malo dalje. Još jednom sam je dobro pogledala: ova krhka napuderisana lutka od pergamenta? Sa jarko crvenom talasastom kosom, izbeljenog lica, i tamnih tajanstvenih očiju kao da je sišla sa platna Ota Diksa. Ono što francuzi zovu un petit bout de femme, ali na gigantskim potpeticama. Neko vreme Vida je bila ambasadorka Srbije u Norveškoj, sada je potpredsednica Demokratske stranke i predsednica srpskog PEN-a.

„Dođi“, mahnula je, „moram da te upoznam sa nekim. Ovo je Mio-drag Tabački, „one of our best scenographers i predsednik Međunarod-nog udruženja scenarista OISTAT.“ Zbog njegovog tvrdog akcenta potra-jalo je dok do mene nije doprlo šta je taj krupni čovek kratke sede kose govorio: ranije je često išao u Belgiju, jednom je radio scenografiju za komad Heer Halewijn u izvođenju pozorišne trupe Internationale Nieuwe Scène, sa flamanskim glumcem Dirkom Celisom u glavnoj ulozi. Da ne poznajem nekim slučajem njegovog kolegu scenografa Jeroma Mekelen-berha?

Imala sam osećaj da živim u drugom svetu, ali iznenada se ispo-stavilo da postoji samo jedan svet, a taj svet je mali. Nema ni 1800 ki-lometara između Belgije i Beograda, to zaista nije mnogo.

34

Neumoran kao i uvek, Sven bi u jedan sat iza ponoći da ide po ka-fanama. Ali meni to ne pada napamet. Ovo je naše poslednje veče i sutra bih želela da još malo prošetam po gradu. „Na tvom mestu i ja bih uradio isto“, kaže Mihael pun razumevanja. Kako to misli: na mom mestu? „Pa“, dodaje on mrtav ozbiljan „u tvojim godinama“. Nakon toga nestaje sa Svenom u noći.

Jelica i ja se odlučujemo za poslednju čašicu u hotelu. Nažalost, bar je zatvoren, a moja soba nema mini bar zato što se ceo sprat trenutno re-novira. Zajedničkim snagama polazi nam za rukom da šarmiramo portira koji zbog nas pljačka mini bar sa nekog drugog sprata. Nešto kasnije kao tinejdžerke ćaskamo uz čašu vina na krevetu. O pesmama Ahterberha i Koplanda, o snovima i stvarnosti, o gotovo nemogućem pomirenju ljubavi i strasti. I o tome šta je zapravo to, ljubav.

Ni jedna od nas dve nema konačan odgovor na to pitanje. Pregršt pitanja a malo odgovora, i to nam je zajedničko. Jedno ipak znamo: da u poslednje vreme uz ljubav, ma šta ona bila, dolazi i mir, prihvatanje da ne postoji za sve zadovoljavajuće rešenje, da su neke stvari jednostavno tak-ve kakve jesu. I opa, već se tu nameće sledeće pitanje: da li je to mudrost koja dolazi sa godinama ili su to samo naši hormoni koji su svoj galop za-menili jednim ipak još sasvim pristojnim kasom?

U sred noći se Jelica oprezno iskrada iz sobe. Šta ako usput naleti na Svena i Miheala? Zar nas dve stare lije ne bi trebalo da smo već u du-bokom snu?

Nedelja

Jutarnja šetnja. Ožiljci ovoga grada. Tvrđava sa koje se pruža predi-van pogled na ušće Save i Dunava sastoji se iz nagomilanih ruševina. Sloj za slojem, rat za ratom, okupator za okupatorom. Na vrhu se nalazi muzej na otvorenom sa mnoštvom topova i tenkova. Kao da objašnjavaju kako nastaju takva nagomilavanja.

U nedelju 6. aprila 1941. jedna bomba je napravila rupu u srcu sta-rog grada. Na ogradi kraj kratera se nalazi tekst srpske spisateljice Svet-lane Velmar - Janković. „Stop here for a minute. Najpre je srušen mir, a potom i biblioteka. Na ovom mestu se nalazi pepeo većeg dela istorijskog sećanja srpskog naroda.“ Još neuveli buketi cveća leže na ruševinama ob-raslim korovom.

35

U novom delu grada polusrušene zgrade podsećaju na skorašnje bombardovanje, ono iz 1999. Po svemu sudeći, NATO je bio vrlo preci-zan jer se s obe strane planiranih razaranja nalaze netaknute stambene zg-rade. Niko ovde ne veruje u to da je kineska ambasada tada slučajno po-gođena. „Bili su na pogrešnoj strani.“

U trenutku kada stižu prvi gosti na Pesmu Evrovizije, mi odlazimo. Na aerodromu Sven još na brzinu kupuje nekoliko primeraka Politike. U rubrici za kulturu se nalazi naša fotografija u boji uz izveštaj sa kon-ferencije za štampu. „Ukoliko Beograd dobije ovu kandidaturu (...) to će onda značiti zagarantovano međunarodno interesovanje i promociju, pod-sticaj za prevođenje naše književnosti na druge jezike i veliki priliv novca od turizma.“ I da je naša poseta „imala za cilj prenošenje iskustava i zna-nja u znak podrške našem gradu.“ Kao da je takmičenje za Evroviziju već počelo!

Epilog

Građu za ovaj tekst sam crpela iz svog dnevnika Šezdeset (Meu-lenhoff/Manteau 2009) i iz časopisa PEN-Tijdingen (broj 2, 2008 )

Autorska rezidencija u Sremskim Karlovcima je otvorena u aprilu 2010. i primljena je u ALMA mrežu. Beograd (još uvek) nije postao Svet-ska prestonica knjige, ali to nikako nije umanjilo ambicije. Pošto je Ljub-ljana ove godine zgrabila tu titulu, šanse za to su u bliskoj budućnosti ma-le. Zato je ideja o uspostavljanju institucije beogradskog gradskog pesni-ka življa nego ikada.

Mihael Vandebril je još uvek na čelu organizacije Antwerpen Boek-enstad. Grad Antverpen je sa Peterom Holvutom-Hansenom dobio svog petog gradskog pesnika. Sven Peters je u međuvremenu postao član upravnog odbora flamanskog PEN-a. PEN-centar je još uvek otvoren za goste iz inostranstva.

I na kraju: ovaj broj Gierik-a pokazuje da su postojeće, i tokom ove posete učvršćene prijateljske veze, jače nego ikada.

Prevod: Tamara Britka&Aleksandar Đokanović

36

37

Erik Vlamink (Erik Vlaminck, 1954)

Erik Vlamink, romansijer i dramaturg, na čelu je Flamanskog autor-

skog udruženja. Kao romansijer stekao je ime šestodelnim ciklusom o neobičnim životima običnih ljudi u 20. veku. Veoma dobro je primljen i njegov roman 'Šećerna vuna' (Suikerspin, 2008) koji se odigrava u vašar-skoj sredini. Kao dramaturg Vlamink je sarađivao sa brojnim pozorišnim trupama. Nedavno je njegova monodrama o Elshotu 'Zahvaljujem gospo-do – pet žena' (Dank u heren – vijf vrouwen) nagrađena nagradom provin-cije Antverpen.

38

GOLUB

Sledeći redovi su preuzeti iz romana „Golub“ (radni naslov) Erika Vlaminka koji će se u izdanju Wereldbibliotheek iz Amsterdama pojaviti na jesen 2011. godine.

Događaji iz ovog odlomka su ispričani iz perspektive četrnaestogo-dišnje devojčice koja odrasta u Kanadi. Njen otac je Belgijanac, a majka Holanđanka.

Sent Tomas, Ontario, jun 1967.

Videla sam oca kako plače.

Od danas su njegovi golubovi mrtvi. Neko je pokušao da zapali go-lubarnik.

Komšija Miler je bio zauzet oštrenjem noževa svoje kosilice i video je sa prozora garaže kako gust crn dim kulja između crepova golubarnika u našem dvorištu. Odmah je zakucao na naša kuhinjska vrata, a kako niko nije odgovarao – ja sam bila u školi, međutim otac i majka su sigurno bili kod kuće – on je provalio u kućicu sa golubovima. Uspeo je da jednom kofom vode ugasi vatru, što je zapravo bila samo gomila krpa koje su la-gano tinjale, ali je za golubove već bilo kasno. Ležali su svi skupa u je-dnom ćošku. Pogušeni.

– Da su baš sva vratanca bila zatvorena. Te ptice nisu imale kuda. – To kaže otac. Kao i da je celo leglo otišlo dođavola.

– Jadna i tužna hrpica perja. – To kaže majka.

A kad je on ne čuje, kaže i da se iskreno nada da je zauvek gotovo sa tim 'golubarisanjem'. Kaže da bi konačno zavladao dubok duševni mir, kada bi zauvek bilo gotovo sa tim.

***

– Ako ikada budem saznao ko je podmetnuo požar ima da mu pro-spem mozak. A potom ima da ga ubijem. – Viče.

Retko sam ga viđala tako besnog.

39

A deset sekundi kasnije – Sasvim je moguće da je upravo ona svinja od Milera to uradila.

– Ali Franc Miler je ugasio vatru.

– Tačno tako.

– Ne razumem.

– Zapamti jednu stvar dok si živa. Nemca ne pokušavaj ama baš ni-kada da razumeš. Ko Nemca pokušava da razume, traći svoje vreme.

Sat vremena kasnije je „sto posto“ siguran da komšija Miler stoji iza požara. Koračajući s jednog na drugi kraj sobe, dobraja raz-loge za to: – Miler je zao i naopak zato što je njegova sorta, a ja se pritom pažljivo izražavam, sravnila pola Evrope. Dva puta su to uradili. U Prvom svetskom ratu, a posle i u Drugom još jedared. Pomoću fau-bombi, kon-centracionih logora, gasnih komora i svega što uz to ide. Evo, stavljam ruku na panj da je Miler sigurno došao u Kanadu jer ga je u Evropi čak i njegova sorta smatrala za zver. Sigurno su svuda upirali prstom u njega, pa mu je Kanada bila jedino utočište. Ma, vidi mu se u očima da je pre-preden i da ima mračnu stranu. Povrh toga, a ima ljudi koji to mogu da posvedoče, Miler je oduvek popreko gledao na moje golubove. I ono što je verovatno imalo udela: Miler zna da ja čitam Toronto Dejli Star i da su to novine koje Nemce ne prikazuju boljim nego što jesu. To su novine koje bez uvijanja iznose istinu. I ja to ne krijem.

– Možda je komšija ubio golubove zato što si mu ti otrovao mačka. – Otima mi se iz usta pre nego što do kraja shvatam šta govorim.

Prestaje da šeće kao lav u kavezu. Na tren ćutke zuri u mene razro-gačenim očima i otvorenih usta. Povlači unazad jednu od kuhinjskih sto-lica. Nogare škripe o pod. Seda kao na usporenom snimku. Postavlja lak-tove na sto, ruke na slepoočnice i odjednom počinje da plače. Kao malo dete.

Ne znam šta da uradim ili da kažem. Stojim leđima naslonjena na sudoperu, a ispred mene moj otac sedi i plače. Podrhtava od jecaja i dugih uzdaha. Suze mu cure niz nozdrve. I to traje i traje.

Osećam da moram hitno u klozet, ali se ne usuđujem da se mrdnem. Nije mi jasno zašto, ali iznenada pomišljam na sestru Linde Kilemborg koja tvrdi da zaljubljenost može da bude uzrok vlažnih gaćica.

Iznenada kao što je i počelo, plakanje prestaje.

40

– Da li je tvoja majka imala toliko smelosti da te ubedi kako sam ja došao glave Milerovog mačora? – Govori veoma sporo, tihim glasom. Ni-kada ranije nisam čula da tako priča i to me plaši više nego kada viče.

– Dok si bio u Belgiji, komšija je svraćao. Bio je sav van sebe i tvr-dio je da si mu ti otrovao mačka.

– I to tek sada saznajem. Bilo kako bilo, to je samo još jedan dokaz da je taj skot zapalio vatru.

– Ali ja sam mu objasnila da ti nisi mogao da budeš umešan u smrt njegovog mačora jer si tada bio u Belgiji. Odmah mi je poverovao. Čak se i dugo izvinjavao.

–Drago mi je da imam tebe. – kaže i počinje ponovo da jeca. Ustaje, i uprkos tome što se ja i ne pomeram, odmahuje rukom i potom napušta kuhinju. Vidim kako pognutih ramena ide ka kolima. Vadi maramicu iz džepa. Očekujem da će time pokupiti suze sa lica, ali on kreće da trlja mr-lju na haubi ševija. Malo kasnije pali motor i kreće. Gume škripe.

***

Isto veče stoji na terasici golubarnika, trese konzervu sa semenkama i doziva „ajd, ajd, ajd, dođi“. Izgleda da su dva njegova goluba na čude-san način izbegla smrt gušenjem i sada sede na komšijinom krovu. To su Van Loj i Vanitsen. Očevi golubovi, a i golubice, nose imena belgijskih biciklista. Tako je otkad znam za sebe. Jednom davno imao je jednog koji se zvao po nekom holandskom biciklisti. Vim van Est. Ali taj se nikada nije vratio sa prvog takmičarskog leta u kojem je učestvovao.

Satima i satima stoji tamo na toj terasici i trese tu svoju konzervu dozivajući „ ajd, ajd, ajd, dođi “. Uzalud. Golubovi nemaju poverenja u njega.

Sent Tomas, Ontario, juli 1967.

Vanitsen je umakao sačmi i smrti, ali Van Loj leži beživotno u komšijskom oluku.

Tokom prethodne tri nedelje ovo dvoje preživelih u požaru su svaki dan u isto vreme, kasno popodne, dolazili na komšijin krov. Otac je uza-lud pokušavao da namami ptice. Pokušao je zaista sve kako bi ova dvojka ušla u golubarnik. Vikao je i šaputao. Dozivao je i zapomagao. Odvezao

41

se čak do Delhija kako bi kupio pištaljku za dozivanje ptica, i duvao je u nju sve dok pola komšiluka nije poludelo od toga. Posipao je žitarice, ku-kuruz i mešavinu za kanarince tik uz ogradu terase; veverice su zbrisale sa tim. Onda je držao širom otvorena vrata i ostale otvore na golubarniku, dan i noć. Čak je gugutao kao golubica. Ništa nije pomagalo. Zverke su se lepo šćućorile jedna pored druge na Milerovom krovu i nisu se dale zbu-niti. Svaki put bi odlazile nešto pre zalaska sunca. Samo Bog zna kuda.

***

– Neće, Toni, neće. – kaže Miler sa dovratka svoje kuhinje dok otac sa konzervom semenki u rukama i čučeći na travnjaku ispred golubarnika govori „gu, gu, gu“.

–Kao da nije dovoljno što te proklete ptice već tri nedelje prave bu-dalu od mene, nego mi se i ovaj seronja koji je sve to zakuvao sada smeje u lice. – grmi otac dok uleće u kuću. Strah mi obuzima srce kada vidim kako izlazi iz spavaće sobe noseći svoju pušku u rukama.

– Neće se oni meni smejati. – kaže otac dok vadi municiju iz stone fioke i gura je u pušku. – Neće se dođavola oni meni smejati.

Vidim kako sipa još rukohvat metaka u džep pantalona. Iz čistog besa šutira komarnik na vratima, koji ispada iz šarki. Ni deset sekundi ka-snije odjekuje prvih nekoliko pucanja.

Majka drži ruke preko ušiju.

– Ne želim da čujem, ne želim da čujem. – jadikuje ona.

I još: – Sad je skroz sišao s uma.

I još: – Ima sve da nas unesreći.

Čujem oca kako napolju psuje i odmah zatim odjekuju sledeća dva hica.

A onda ponovo ulazi unutra: – Vanitsen mi je umakao, ali Van Loj neće više zucnuti, eno ga leži na vrhu krova, otegao je papke. – Izgleda prilično smireno.

– A komšija Miler? – pitam.

– Taj se nije pojavio, mislim da je to najbolje što je mogao da uradi. Pretpostavljam da se veliki junoša uneređenih gaća povukao u svoj pod-rum. – Iz čaura koje vadi iz oružja izlazi pomalo plavičastog dima. Rezak miris baruta odjednom ispunjava sobu.

42

Gladi me po glavi i kaže: – Ako se Vanitsen bude vratio, moraš me odmah obavestiti, pa ću još i njemu da prosviram glavu. Ali sada nas dvo-je idemo u Port Brus. Tamo ćemo jesti sladoled dok nam se ne smuči. – Namiguje mi dok stavlja novčanik u zadnji džep. Majku ne gleda. Kao da ne postoji. Ali trenutak pre nego što će izaći on izgovara reči koje kao da nisu nikom upućene: – A sutra idem u Delhi i kupujem tuce novih golu-bova.

***

– Stoji on tako i govori: „gu, gu, gu“, a Franc Miler mu kaže: „Neće, Toni, neće.“ – Majka se zagrcnu od smeha pre nego što je uspela da za-vrši rečenicu. Čujem i kako Mip Dejkstra i Aneke Overvejn praskaju u smeh.

–Da ne poveruješ rođenim očima. – čujem da majka kaže.

– Sestro slatka! – kaže Aneke Overvejn.

Mip Dejkstra, Aneke Overvejn i moja majka se sastaju svake srede. Ova trojka čini ’narandžasti’ klub. Naizmenično posećuju jedna drugu. Pristižu popodne tačno u dva sata i odlaze tačno u pet do četiri. U me-đuvremenu svaka popije po dve šolje čaja robne marke Van Nele i parče pite sa jabukama. Nikada ne popiju više od dve šolje čaja jer „to je već previše.“ Mip Dejkstra stavlja mleko i šećer u čaj. Aneke Overvejn samo šećer. Majka pije čaj bez ičega. Samo je kafa Van Nele još ukusnija od to-ga, ali kafa ne valja za krvni pritisak i želudačnu kiselinu.

Toroču sve u šesnaest o najbanalnijim događajima koji su se davno odigrali u Audelandu, Zandvortu i Zindertu. Domunđavaju se i šapuću o svojim muževima. Ljutito se žale na svoju decu koja ipak nisu kao što su deca nazad kod kuće nekad bila. I zaprepašćuju se nad drugim holand-skim ženama koje žive u Kanadi, ili eventualno u Sjedinjenim Američkim Državama, i koje nisu katolkinje.

A sada se grčevito smeju onome što se dogodilo mome ocu i nje-govim golubovima.

– Kad ga budem videla da se voza svojim ševijem ima samo da mis-lim na „gu, gu,gu“. – Mip Dejkstra vodi glavnu reč.

– Eh, a i taj komšija zna da doliva ulje na vatru: „Neće, Toni, ne-će.“ Treba smisliti tako nešto. I usuditi se. – Ne bi me čudilo da svaki de-talj ponove još deset puta.

43

Ali njihovu radost neočekivano narušava pojava nepoznatog muš-karca koji kroči kroz baštensku stazu i koji to čini tako da njihov razgovor u potpunosti zanemi. On nosi šešir, kravatu, belu košulju i sako.

Majka se munjevitom brzinom pojavljuje kraj ulaznih vrata. A muš-karac kaže da se zove gospodin Vaterson i da je advokat. Partner je u ad-vokatskoj kancelariji „Vaterson i Vaterson“iz Vudstoka i dolazi da u ime gospodina Milera popriča sa gospodinom ili gospođom Verkest. To što dolazi da popriča treba shvatiti kao gest dobre volje. Jer inače bi mo-gao smesta da pokrene parnicu. Ali možda je među razumnim ljudima ipak moguće doći do poravnanja van sudskog procesa, pre nego što se sudija umeša u ovo pitanje koje je svakako jedna unapred gotova stvar.

U sobi u kojoj Mip Dejkstra i Aneke Overvejn sede uz mlak čaj Van Nele vlada mrtva tišina.

A majka stoji na vratima i nešto zamuckuje.

Čujem da gospodin Vaterson deklamuje kako je šteta na krovu gos-podina Milera znatna. Kako više svedoka potvrđuje da je gospodin Toni Verkest tu štetu naneo, bilo namerno ili nenamerno. Kako su puščana zrna razbila na desetine crepova. Kako se nada da neće uskoro padati kiša jer će onda morati da se uzme u obzir i šteta nastala od prokišnjavanja.

Ne mogu da čujem ono što majka kaže gospodinu Vatersonu.

Ali vidim da je Vanitsen sleteo do ograde terasice golubarnika. Kao da je svoj na svome.

Prevod: Lada Vukomanović

Foto: J.N.L.

44

45

NEŠTO IZMEĐU A I B

46

47

Jelica Novaković-Lopušina (1955)

Germanista i nederlandista po struci, Jelica Novaković-Lopušina os-novala je prvi Lektorat, a potom i prvu Grupu za nizozemske studije. Au-tor je prvog Bazičnog rečnika i Gramatike nizozemskog jezika. Osnivač je i glavni urednik Erazma. Kao kolumnista je pisala za holandski nedelj-nik Vrij Nederland i flamanske dnevne novine De Standaard. Autor je dnevnika koji je pisala na nizozemskom tokom NATO-bombardovanja i koji je najpre objavljivan u holandskoj i flamanskoj štampi, a potom i kao knjiga (Gelukkig is wie bijtijds waanzinnig wordt. Amsterdam, 1999). Za-jedno sa Svenom Petersom objavila je svojevrsni vodič kroz beogradsku čaršiju pod naslovom 'Kafanski tribunal' (Het kafana–tribunaal, 2006). Prozu i poeziju objavila je između ostalog u časopisu Gierik. Za svoj li-terarni rad dobila je 2001. nagradu flamanskog PEN-a. Član je flaman-skog PEN-centra.

Činjenica da je kao Srpkinja koji živi i radi u Beogradu na kraju iza-brala nizozemski kao svoj literarni jezik čini je prilično usamljenim feno-menom. Stoga ne čudi da je fascinirana imagologijom (o čemu svedoči i njena disertacija Srbija i srpski krajevi u nizozemskim izvorima do 1918. godine. Beograd, 1999) i da su smutna vremena gubitka i ponovnog defi-nisanja identita u onome što je preostalo od Jugoslavije ostavila na nju traga.

Njene priče i pesme su ranije sporadično objavljivane u časopisu Gierik. Odlomak koji sledi – prvo poglavlje je u međuvremenu izašlo u knjizi 'Reč pod krovom. Pet godina PEN-ove spisateljske kuće'. (Woord onder dak. Vijf jaar PEN-schrijfersflat. Antverpen, 2007) – uzet je iz nje-nog prvenca u nastajanju, u kome se ova dva aspekta njenog autorstva prepliću na postmoderan način.

48

Iz: SEDAM STACIJA U ŽIVOTU JEDNE KADE (radni naslov)

II

Olga je pripadala onoj vrsti žena koje su upravo pokoravanjem us-pevale da sačuvaju svoju dušu za sebe. Pokornost nije baš najbolja reč u njenom slučaju: ona jeste podlegala muškoj moći, ali je to bio njen lični izbor. Pri tom se opredeljivala više za njihove uloge nego za njih lično. Lazar je bio nastavljač uloge koju su njen otac i braća igrali u njenom ži-votu pružajuči joj osećaj sigurnosti i zaštite. Iskonska strast, čija je prava priroda i njoj samoj ostala misterija, ispoljavala se kod nje u apsolutnoj posvećenost sinovima i domaćinstvu. Koliko je velika ta energija bila vi-delo se iz lakoće kojom je brinula o vaspitanju svoje dece i kojom je vo-dila domaćinstvo.

Poziv na porodičnu slavu Draškovića bio je kulinarski vrhunac za sve prijatelje porodice. Na stolu su bile izložene čitave životne filozofije koje su svedočile o uspešnom spoju seoskog porekla i novostečenog gra-đanskog statusa. Danima unapred Olga je spremala slavu sa sluškinjom i rođakama koje su za ovu priliku dolazile da joj pomognu. Rolnice, pite, čvarci, ovčiji sir, kajmak, ajvar, aspik, dimljena šunka, pihtije, ruska sa-lata, punjene posne paprike, sarme, sarmice sa zeljem, prebranac, i – kao vrhunac – pečeno prase sa crvenim papričicama utaknutim u nagorele uši.

A onda slatkiši. Ništa Olgi nije davalo moćniji osećaj od služenja torti koje je sve svojeručno pravila. Poznata rozentorta sa 12 tananih kora i filom poprskanim ružinom vodicom ili takozvana šuškava torta koja se još i najbolje pekla na vrelom dahu, toliko je osetljivo njeno penasto testo.

„Kako ti je opet uspelo da ti testo ostane tako vazdušasto?!“

„Moraš da mi daš recept, moj muž je obožava!“

Olga se na komplimente osmehivala skoro snebivljivo. „Ma, nije to ništa...“

Sve je to bilo sasvim logično: njen doprinos Lazarovom imidžu gaz-de višestruko joj se vraćao kroz društveni ugled koji je uživao. Primanje gostiju i odlazak u goste, na izložbe, premijere, prijeme – sve to je značilo pripadnost uticajnim krugovima. Indirektno – kao supruga – imala je sko-ro podjednak uticaj kao i muškarac. Možda čak i veći, jer je umećem uga-đanja mogla na suptilan način da sprovodi svoju volju.

49

27. februar

Zdravo Klod,

Hoćeš li mi uzeti za zlo ako te zloupotrebim za jednu korekturu? Lukavo s moje strane, zar ne, da ti to pitanje naknadno postavim. Vi-diš, nadala sam se da ću bez upozorenja donekle moći da te zaintrigi-ram tako da nećeš moći da odbiješ. Ovu ulogu želim da ti nametnem jednim delom usled svoje nesigurnosti (vidiš, priznajem ti izvestan au-toritet na polju jezika i književnosti, ha, ha), ali i zbog potrebe da ti objasnim neke stvari. Možda ih pre svega objašnjavam samoj sebi ali se time ne pomeram mnogo sa početne tačke, isto kao da jurim sops-tveni rep. Iz razgovora prilikom našeg upoznavanja se ispostavilo da imaš oštar jezik. To me inspiriše više od a! i o! koje ljudi najčešće izu-ste kad pokušam da im objasnim situaciju.

Zapravo, želim da ti objasnim kako je došlo do podvojenosti mo-je ličnosti. Ne zato što već nakon prvog upoznavanja treba da te zani-ma moja duševna borba (iako mislim da ljudi jedni drugima privlače pažnju upravo na osnovu toga, kao što ribe koprcajući se privlače po-gled ajkula), već zato što sebe vidim kao zgodnu personifikaciju unu-trašnje borbe Srbije. Možda analogije nisu uvek podjednako uspele, kao recimo kod poređenja raspada Jugoslavije sa raspadom bračne veze, ali metafore su sada uverljivije od suvih činjenica.

1. mart

Ti elitisto! Mislila sam da će ti se Lazar svideti! Dala sam sve od sebe da bude što simpatičniji. Između ostalog zato što je reč „gaz-da“ čak i u doba socijalizma izazivala poštovanje. Ona nije ukazivala samo na bogatstvo već pre svega na određenu vrstu karaktera. Na nekog snažnog i moćnog. Ali nekoga ko se razumno odnosi prema moći. Verovao ili ne, ali među partijskim funkcionerima postojali su i takvi. Prilikom prevrata se ne gube odmah sve vrednosti srušenog sis-tema. Sve se konačno vrti oko jedne te iste stvari: stvaranja elite.

Ne verujem ti baš kad kažeš da te moć ne zanima. I znanje je neka vrsta moći, zar ne? Pitanje je jedino da li volja za moć podrazu-meva i volju za zloupotrebom moći. Ovo pitanje me fascinira jer jedan statični kastinski model društva izgleda podjednako podoban za zlo-upotrebu moći kao i dinamična socijalna revolucija. Ti si pre pristalica onog prvog, pretpostavljam. Jer je preglednije. Postojanije? Tradicio-nalnije? Iz sopstvenog iskustva znam prednosti i mane i jednog i dru-gog modela. Pre svega loše strane konstantnog smenjivanja jednog i drugog.

50

8. mart

Šta misliš o Olgi? Zapravo, zanima me koji tip žena te privlači. “Povučene“ ili „izazovne“? Na kraju krajeva obe podstiču lovčevu fan-taziju. Ili misliš da metafora o lovu čini nepravdu aktivnoj ulozi „ple-na“. Možda ovo uglavnom govori o mojoj percepciji muško-ženskih odnosa. Jednostavno primećujem da su oni kod nas na neki način dru-gačiji nego kod vas. Ups, da li ja to pričam o nama i vama? Trebalo bi svi da se klonimo stereotipa, ali nekada dobro dođu, zar ne? Olga je tip žene koji sigurno postoji i u Belgiji. Ili je postojala. Ja je, međutim, doživljavam pre svega kao otelotvorenje klasičnog obrasca podele ulo-ga koji sama nikad ne bih mogla da ispunim. Prividna Olgina pasivnost je podjednako lažna kao i njena pokornost. Mislim da su žene u mno-go većoj meri doprinele održavanju konzervativih društvenih struktura nego što bi mogao da pretpostaviš. Zašto? Zato što im je bilo lakše da vladaju na indirektan način nego direktno. I zato što su bile podvrg-nute strategiji 'zavadi pa vladaj'. Dokle god su po ekonomskom osno-vu žene mogle da budu podvojene na supruge i na ljubavnice, morale su da se snađu sa delićima moći. Takvo stanje podstiče lukavstvo. Drugim rečima: da bi se istakao lukavstvom potrebni su ti neravno-pravni društveni odnosi, zato ih braniš.

Ja zapravo nikako ne želim negativno da predstavim klasičan brak. U slučaju Olge i Lazara oboje su imali neke koristi, zar ne? Nji-hova definicija sreće je, mislim, bila dostižnija od naše.

9. mart

Uopšte nisam cinična! Obilno marskističko obrazovanje nas je samo naučilo da ne kamufliramo postojeće odnose. U svakom slučaju, nikako ne želim time da osporim postojanje ljubavi. Samo pokušavam da na osnovu nekoliko karakternih skica objasnim da se istorijski uro-đeni mentalitet ne može tek tako promeniti. Čak ni putem revolucije i prevrata. Moja generacija žena u sebi još uvek nosi tragove potrebe za ugađanjem, bez obzira na činjenicu da smo uglavnom ekonomski nezavisne pa stoga svoju volju možemo i direktno da sprovodimo. Ne-voljno priznajem (dobro, jedino mi teško pada što ću morati da po-pustim pod snagom tvojih argumenata) da izgleda kao da ne želimo da odbacimo tu ulogu. Jednim delom je to istina. Odjednom sam se setila stihova jednog od prvih jugoslovenskih revolucionara (iz toga možeš lako zaključiti da nije poživeo):“Hoće li sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj?“ Pitanje koje se današnjim oslobođe-nim ženama takođe može postaviti.

51

Do skora sam verovala da su konzervatizam i težnja ka prome-nama ravnopravni modeli. Baš kao Pravoslavlje i Reformacija. Ili kvantitativna i kvalitativna reprodukcija. Ali nakon pada Berlinskog zi-da izgleda kao da više nema izbora.

Đerđ Konrad je negde rekao da je teško u toku jednog života preživeti različite istine. Moj problem je da sam ih preživela i sada ne znam kako da se nosim sa samo jednom istinom.

Prevod: Bojana Budimir

52

53

BEOGRADSKA PETORKA

54

55

Saša Obradović (1968)

Po zanimanju pravnik, Obradović živi i radi u Beogradu. Dosad je objavio zbirku pripovedaka Ulazak u zamak (1998) i roman Mardijan je najzad mrtav (2005).

U postmodernističkom romanu Vrt ljubavi (2008) istoimeno umet-ničko delo Pitera Paula Rubensa poslužilo je kao okosnica oko koje se vrte tri priče koje nameću pitanje da li razlika u vremenu i prostoru išta menja kad su osnovni ljudski porivi i ponašanja u pitanju. Istovremeno se nameće pitanje da li je stvarni život stvarniji od dočaranog. Dekor prvog dela romana čini barokni Antverpen u kojem Izabela Brankt saznaje za neverstvo svog muža Rubensa. Ništa posebno šokantno s obzirom da je 'Seks i grad' u to vreme bio podjednako aktuelan kao u Majamiju na do-čeku dvehiljadite (II Deo) i u Njujorku naših dana (III deo).

56

Iz: VRT LJUBAVI

Antverpenske dame Dok je Frans Snajders podučavao mladog pomoćnika teorijama o

ženskoj časti i hrabrosti, njegova supruga Margareta upravo je opisivala prijateljicama strasnu avanturu koju je imala s ozloglašenim razvratnikom don Fernandom Peresom, španskim trgovcem i zemljoposednikom, pred čijim su zavodničkim moćima, snažnijim od svakog stida, mnoge antver-penske dame položile oružje.

Burence piva je bilo popijeno.

– Zar on?! – čudom se čudila neiskusna Karlina. – Onaj čikica sa smešnim šeširom i jarećom bradicom!

– On! On! – povika gospođa fan der Hejst, bez imalo srama. – Eh, čikica! Sve što Margareta kaže, potvrditi mogu iz sopstvenog iskustva. Od njega nema većeg ljubavnika!

– Ma, je li moguće?! – grcala je Karlina, dok je Suzan Furmen krila lice iza lepeze.

– Provesti jednu noć s don Fernandom, draga moja, vrednije je nego biti s petoricom mladih ljubavnika – reče Margareta utišavajući glas, ne bi li se zaštitila od radoznale Lide koja je svaki čas unosila nešto u salon, pokušavajući valjda da čuje sve što nije bilo namenjeno ušima posluge.

– Posle njega, svaki drugi je manje upečatljiv.

– Ma, je li to moguće! Onaj krivonogi Španac što čestito ne ume ni da progovori?!

– Ali zato ume tako strasno da ljubi...

– Španska je to krv – zaključi premudra Joke. – Naši muškarci su vekovima živeli ovde, uz ova pitoma i troma flamanska goveda, pa su i mnoge osobine tih dobrih životinja poprimili. Dok iz Španca varnice se-vaju!

– Don Fernando je pravi satir! Mitsko biće! – vrtela je svojom le-pom glavom Vilhelmina fan der Hejst, kao da i tim pokretom hoće da iz-razi svoju nemoć da se tom bludniku odupre.

– Ljubavnik iz snova, kakav se samo jednom pojavi, uzme te i ne-stane. I posle toga znaš da si bila žena.

57

Gospođa de Vos je skupila usta i izdužila vilicu do krajnje granice, a očima tako užagrila kao da bi i sama nešto dodala ovim zapažanjima o don Fernandovom ljubavnom umeću. Izgledalo je da jedino obzir prema domaćici, čijeg je rođenog brata, a svog muža, malopre okarakterisala kao vola, sprečava Vosovu da i svoja iskustva ispripoveda drugaricama.

Zato je njena zaova vatreno nastavljala, dok su se ostale dame na-ginjale napred da je bolje čuju.

– Ne pitajte čime me je zaveo. Odgovoriti vam ne umem. Niti je lep, niti izgleda snažno, niti mu glasa možeš čuti. Ali to disanje njegovo, du-boko, u blizini moga uha... disanje uzbuđenog, vatrenog muškarca. Neiz-drživo.

– On se odjednom pojavi kraj tebe baš kada ti tako nešto nedostaje, a da toga ni sama nisi svesna – dodavala je gospođa fan der Hejst. – Kad ti na sred zabave postanu dosadni muški razgovori i njihova razvodnjena udvaranja i kad se osvrneš oko sebe, on je najedanput tu... i radi sve što treba, u tišini, kao u snu. I čini ti se da moraš da ga slediš, jer ako se us-protiviš ili bilo šta progovoriš, san će da nestane.

– Oh!

– Blažena Gospo!

– Ma, je li moguće!

Lepeze su podrhtavale u damskom salonu Snajdersovog doma.

– Baš sve je tako i sa mnom bilo – potvrđivala je uzbuđena Marga-reta. – Taj te ništa ne pita, hoćeš-nećeš, nema to kod njega, on te jedno-stavno i odlučno uzima za ruku i vodi u prvu mračnu sobu, jer zna da to potajno želiš. Kao da sve ono divlje u nama poznaje bolje nego mi same što znamo ili priznati smemo. I uopšte, kad bi neko sa strane sve to pos-matrao, moglo bi se za njegovo postupanje s damama reći da je sve drugo samo ne ponašanje jednog gospodina.

– Zbog takvih kao što je don Fernando postoji izreka: 'Što muškarac gori, to ženama bolji!' – zaključi Joke.

– Upravo tako. I da je neko tada otkrio moj greh, branila bih se da to ne učinih svojom voljom, nego da oteta bejah od tog nasilnika, mada srce moje duboko u svojoj tami zna – da otmicu svoju sanjah često.

– Oh!

– Blažena Device...

58

– Ma, je li moguće! – Na isti način je don Fernando oteo lepu Helenu fan den Bisen,

koja je već bila zaručena za gradskog sekretara – podsećala je Joke. – Imala je kosu boje zlata, lepšu od svih devojaka u Antverpenu. Kažu da je preko noći pobegla sa Špancem.

– I niko je više u Antverpenu video nije! – Čuva je taj kao zver kad lepoticu uzapti. Vragolasta Margareta Snajders nije se zaustavljala: – Zver, nego šta, naročito u postelji! Ah, kako se na mene okomio,

kako me je požudno ščepao i na dva dela presavio... – Pa tebe Margaretice i nije tako teško presaviti – ne uzdrža se gos-

pođa Moretus da je ne pecne zbog manjka telesne težine. – I sa mnom je činio isto. Ne pitajte kako – dodade visoka Vilhel-

mina, dok su je ostale dame posmatrale ispitivački i s neskrivenim divlje-njem.

– Pričaj nam, Margareta – molila je Karlina, daveći se komadićima suvih kolača. – Kakav je čikica u stvarima ljubavnim?

– Pravi đavo, baš ništa drugo. S njima nema 'neću' i 'ne mogu', već samo gledaš šta te snašlo i uživaš beskrajno. A zna sve! On kreće od ma-log prsta na tvojoj nozi.

– Kako to misliš? – zagrcnu se Karlina, dok su se ostale žene zaki-kotale kao da ih je neko zagolicao po tabanima i malim prstima.

– Pa, lepo. Uzme ti stopalo i oblizuje prstiće, jedan po jedan. – Tako je, tako je – potvrđivala je gospođa fan der Hejst, dok je Vo-

sova prikupljala usta. – Mene je celu oblizao! Karlina je bila toliko zaprepašćena da ništa nije rekla, pomislivši

čak da je sve ovo neka zavera koju su Margareta i Joke protiv nje smislile. Kako je to smešno i zanimljivo kad se drugima dešava – tim rečima

mogao bi sad neki prestrogi sudija da prekori čestitu Izabelu Rubens, po-smatrajući je kako se zajedno s drugima smeje svemu što kaže ova slatka Margareta, ne nalazeći u njenim pričama i postupcima baš nikakvog zla, već samo zaborav od sopstvenih muka.

– Da li bi menjala svoje prosce za ovog Španca? – zadirkivale su dame zbunjenu Karlinu, koja još nije mogla da poveruje da neko može da liže prstiće na ženskim nogama.

59

– Šest puta sam svest gubila... i činilo mi se svaki put da se to, u stvari, nebo rasprskava – nadahnuto je svoje ljubavne ekstaze opisivala Snajdersova, pogleda uperenog u tavanicu, kao da osmatra rajske predele.

– A ja osam! – nije se dala ni supruga Hejstova.

– Oh!... Blažena!... Ma, je li...

– Obrazi će mi izgoreti od stida što sve ovo moram da slušam! – vajkala se jedino Suzana, polusakrivena iza teških zavesa.

– A ti onda začepi uši! – obrecnu se na nju Joke. – I prestani da glu-miš tako loše!

– A tek glavu kad je zagnjurio... – Margareta poče da priča još tiše, što ostale dame natera da skoro sastave glave jedna uz drugu, kao da spre-maju kakvu zaveru protiv muškog sveta.

– Device blažena, pa on sve tajne ženske zna!

– Satir, kad vam kažem! Ima čak i šiljate uši.

– Čekaj, Margareta, gde je on to glavu zagnjurio? – zapanjena Karli-na je prestala da žvaće.

– Slušaj sad ovu! – trže se Margareta iz zanosa.

– U čabar! – dobaci gospođa de Vos, što ostale zaguši od smeha.

– Pa, lepo te pitam... – opet će Karlina.

– Pod suknju, nesrećnice, eto gde!

Na te reči, sirota Karlina prevrnu očima, zavali se unazad i bez puš-tenog glasa prostre se po crno-belim pločicama.

– Trči po vodu, Margareta! – vikala je Joke. – Ubila si udavaču! Tu-cite joj šamare!

– Govorila sam vam da prestanete! – cvilila je Suzana iza zavese.

U salonu se odjednom napravi gužva: Ana Rokoks i udova Brojgel su podizale obamrlu Karlinu, Margareta joj je lupala šamarčiće, a Lida, koja kao da je sve vreme za vratima stajala, odmah se stvorila unutra s bokalom vode; gospođa de Vos je pridržavala klupu na kojoj su ostale go-spođe Rubens i fan der Sopen, pošto je Moretusova u trenutku gužve bez najave poskočila da i sama pomogne onesvešćenoj. Na sredini salona sta-jala je raskoračena gospođa de Leur-Vard izdajući komande poput zapo-vednika na gusarskom brodu.

60

Piter Paul Rubens: 'Sjedinjenje Zemlje i Vode'

(Ermitaž, Petrograd)

61

Zoran Penevski (1967)

Pisac, scenarista i prevodilac, autor je romana Tragovi odsustva

(Okean, 2008), Manje važni zločini (stipendija Fonda Borislav Pekić, Okean, 2005), Flamanski mesečar (Matica Srpska, 1997) i zbirke priča o Gogolju Istorija stomaka (Beografiti, 1999). Napisao je scenario za strip-album Des Rivierès sur les Ponts (crtež G. Josić, Delcourt, 2004). Sa Ivicom Stevanovićem koautor je prvog srpskog grafičkog romana Ljubazni leševi (SKC Novi Sad, 2004), bestijarija Leksikon likovnih legija (SKC Novi Sad, 2005) i strip-albuma L’Anatomie du Ciel (Les Humano-ides Associès, 2006).

Eksperimentalni roman Flamanski mesečar iz kojeg je uzet ovaj od-lomak sadrži čitav niz upućivanja na flamansku i belgijsku kulturu kao što je studentkinja Irena Pavić ukazala u svom seminarskom radu pod naslo-vom «Slika Flandrije u romanu Flamanski mesečar». Sam Penevski svoj roman naziva 'intertekstualno najflamanskijom knjigom u srpskoj književ-nosti'.

Što se eksperimentalnosti forme i jezika tiče, ovaj roman se može shvatiti kao omaž flamanskom piscu Ivu Mihilsu. Glavni lik Hubert uka-zuje na Huberta Lampoa, najznačajnijeg predstavnika flamanskog magič-nog realizma, čiji je bestseler «Dolazak Joahima Štilera» poslužio Penev-skom kao značajan izvor inspiracije. Kao likovi se javljaju i flamanska mističarka Hadevih, romaneskni Valshapov junak Jop Jope kao i epsko spadalo Til Ajlenspihel. Sve to se odvija na fonu flamanskih pejzaža koje je Penevski preneo iz baštine likovne umetnosti. U slikarstvu se temelji i inspirisanost Reneo Magritom. Da ne zaboravimo i muzičku inspiraciju koju je autor našao u kataklizmičkom zvuku belgijskog elektrobenda Front 242 čija muzika predstavlja savršenu podlogu tekstu.

62

Iz: FLAMANSKI MESEČAR

10.

Iz zlatne kugle dana iscurila je mast. Svi zalutali koraci premrežili su zamišljene stazice i iskosili sećanja na zaboravljeno dečaštvo. Jato glasova je ćućorilo u krošnji njenog uma i Hadevih je u sitnom čeliku zenica pitomu, utvarastu bol neutaživo puštala iz bubuljice oka. «Posi-saćemo te, ošišaćemo se, ušašavićemo se...» govorio je penušavi Glas. «Ti-ti-ti, ti mora da slušaš, otvori noge, moraš ti-ti», kljucao je Piskutavi. Srcolike duše devojaka su u purpurnim kolonama grobljarile po razrova-nim gnezdima kukavica. Pobodeno na visokom točku za mučenje, vreme se vrtelo cičeći kao mladi slepi miš. «U našoj vili, ima mesta za tvoje ru-ho, ali hleb ponesi u otkinutoj ruci», savetovao je glas iz Tkiva Kojeg Krv Zaobilazi. Kosa se zavlačila u nozdrve i zapinjala za usnenu pećinu. Ne znajući zašto, trudnice su se razbile u krug, tihe, misterične. Hadevih je grozničavo ćutala, a nabrekle bradavice na mlitavim sisama su bile tužno stanište mamurnih strasti, nežni lepak sumnje, kao izvrnuti pupak plodna svetkovina večernje praznine. Larve i gusenice su se raspukle kao keste-novi, «mali bog je božić, a njegov malj je bogalj», recitovao je Prijemčivi, zatim nastavio da deklamuje povlačeći se istovremeno, a, umesto njega, Zazoran je upadao zadihano: ti-hi se stra-ha... gro-hot iz ma-ha... krah pra-ha, ha-ha...»

Promrzli pejzaži naselili su ravnicu. Nebo, kao stari apatrid, rasteže oblačke u vodeno sivilo.

12.

Suštinski proziran i bezbojno gust, hotel «Evropa» se ustoličio kao razmaženi dečak koji je praćkom maločas razbio par prozora i sada oče-kuje šolju tople čokolade. Bistrooki, zdepasti hodnici su se previjali oko staklenih soba. Drvo panoptikuma je raslo u centralnom holu i pastelne mrvice ljudskih prilika zagonetno su klizile bledim stepeništem i po mer-mernom podu.

Jop Jope je posmatrao izlomljeni, flamanski horizont, isposnički udubljen u urbani krajolik koji je istovremeno mogao da bude građevinski

63

muzej i stambeno stovarište ili digitalna igrarija okačena u zidovima kvarcnih opeka. Njegov drveni hrbat, povijen unapred isto koliko i una-zad, koji se nastavljao u metalnu butinu, odavao je tu neologističku ćud njegovog tela, čija je pomirenost sa vlastitim nedostacima dovela do toga da je Jop sebe doživljavao kao mesnatu protezu gvozdenoj cevi, kao po-dareno vantelesno umište jednoj srebrnastoj poštapalici.

Iz kutije lifta koja je zvecnula kao starinska zvečka, Hubert je isko-račio sa oreolom samožive turobnosti, možda neke podvrste ontološkog zamora; jer se podnosi nekakav subjekt za kojeg nema nikakvih dokaza, a on se iznova javlja kao izlazak mesečeve svetlosti. Naizgled energičan i intelektualno poslovan, ustuknuo je pred onim koji ga je čekao. Apsurdno, mislio je da ga bogalj prati, a izgleda da je Hubert kaskao za njim... (i tu su se otvorila nepoznata vrata uzajamnosti i razumevanja).

– Pratite li vesti? Čitate li novine? – Jope je to rekao u istom polo-žaju.

Znatiželjno zbunjen, Hubert je preskočio suvišne odgovore.

– Da li ste čuli za Andreja Čikatila? Ne? Znate... on je tokom osam-desetih godina ubio, masakrirao ili pojeo pedesetak žrtava po Rusiji, Uk-rajini i drugim mestima bivšeg SSSR-a. Često je putovao, jer je bio ko-mercijalista, što je ujedno i razlog zašto ga nisu tako brzo uhvatili. Miran, porodičan čovek, inače. Međutim, zanimljivo je to što je on, po profesiji – filolog.

Hubert je ostao hladnokrvan.

– Čitajući domaću štampu primetio sam jednu zanimljivu podudar-nost.

Jope se okrenuo ka nemom sagovorniku, ali napor kojim se odvijao sakati dijalog kao da nije popuštao.

– Kad god se održava neki filološki ili književni seminar, na kojem, uzgred budi rečeno, i vi učestvujete, u istom gradu se odigraju bizarna ubistva. Mislite da je to slučajno? Ja ne.

Hubert je odmerio protivnika, značajno zategao tople usne i nasta-vio da sluša simpatičnog partnera. Napolju, hemija grada je odrasla. Puže-vi časovnika sabirali su se unatraške u sebe.

– Negde između Istoka i Zapada kao da postoji ogledalo, zar ne? Naravno, ne mislim da ste vi nečiji odraz. To bi bilo zabavno petparačkim manijacima i jeftinim horor-spisateljima. Meni je bliže da govorim o jed-

64

novremenom nastupu dva oblika u opseg ogledala. Tada nema ni kopije ni originala; simultanost ukida vremensko prvenstvo, podeljenost prostora poništava distancu, a iluzija obara volju.

Nekoliko kolutova nemira se zavrtelo u vazduhu i stopala su pri-lično oslabila. Rulet sumnje je zvrndao.

Hubert je izvukao svoje ključeve i prineo bravi. Samouvereno je ot-vorio vrata i ispružio ruku. – Hoćete da popričamo?

Jop je krenuo ka njemu.

– Pazite na tr(e)buh, Hubert!

I ničeg teškog između njih više nije moglo da bude. Hubert je mo-gao da misli samo na još jednu stvar. EVA.

Foto: J.N.L.

65

Živorad Nedeljković (1959)

Nedeljković je pesnik i urednik pesničkih knjiga. Knjige pesama: Pogrešna prognoza (1991), Мајkа (1994), Tutin i još pedeset pesama (1998), Јezik uveliko (2000), Тačni stihovi (2001), Sušti poslovi (izabrane i nove pesme, 2002), Negde blizu (2003), Drugi neko (2005), Оvaj svet (2009). Zmajevu nagradu Matice srpske i nagradu Branko Miljković do-bio je za knjigu Tačni stihovi, nagradu Đura Jakšić za knjigu Negde blizu 2004. godine, a nagradu Meša Selimović za knjigu Ovaj svet. Pesme su mu prevedene na engleski i poljski jezik.

66

Zemlja i nebo

Nalik su olovkama Uzdignutim na radnom stolu Visoka, zašiljena stabla U šumici naslonjenoj Na fabričku ogradu i mir.

Njihovi su vrhovi otežali Od gnezda gladnih ptica. Osim pokojeg leta, Kao da se i rumeno mastilo Izliva iz najdužih grana, I sneg kao da je Otuda razliven: Tako su moćna ta stabla.

Od njih nastanu tela olovaka, Njihovom je toplinom Zaštićeno i samo srce. Usudio bi se da opišeš Ili da nacrtaš tu moć.

Ali znaš da moć imaju Samo zemlja i nebo. I ti, dok ih spajaš.

67

Beograd, želja za uvećanjem

Sladim se četvrtom jabukom A reči ljuštim, koristim samo koru. Drug iz detinjstva, banuo posle Desetak godina, brblja o metropoli, Srastao, štakor u njenim lavirintima. Bezbedno pijan, pominje glumce i pevačice, Debljajući crtice iz biografije podvlači Oštećenja na kori, bez misli O zaludnosti posla. Ušao u plod kao crv, Saznajem: ko se ne trezni, koja je kurva, I slične detalje iz urbanog plana. Zgrčen pred iznenadnom vivisekcijom, Previđam iglu i opijate. Moj drug Ne odoleva izazovu: nadmoćno pije Uželev se zavičaja i destilisane lepote. Skida nezreli taj kajmak.

U kratkom poglavlju o kriminalu I ubistvima, kaže: Nikog ne diraš, Niko te ne dira, to je prosto. Suzbija Nevericu, zaplićući. Da li je moguće Nikoga ne dirati, mrmljam, nesviknut Na posete, sa zaklonom u treznim rečima. U izdubljenim slojevima predvidljivog Hodam, nikad ne žureći ka perifernim Iskopinama tela. I hranim ga, kao noćas, Ne dirajući nagrižene delove.

68

Gojko Božović (1972)

Božović je pesnik, književni kritičar i esejista. Objavio je knjige pesama: Podzemni bioskop (1991), Duša zveri (1993), Pesme o stvarima (1996), Arhipelag (2002) i Elementi (2006). Takođe su mu objavljene knjige eseja: Poezija u vremenu. O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka (2000) i Mesta koja volimo (2009) kao i antologije Antologija novije srpske poezije (2005), Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (2006). Dobitnik je nagrada za poeziju 'Matićev šal', 'Brana Cvetković', 'Đura Jakšić', 'Branko Ćopić' i 'Europa Giovani Inter-national Poetry Prize', zatim nagrade za esejistiku 'Borislav Pekić'. Po-ezija i esejistika Gojka Božovića prevedena je na engleski, francuski, ne-mački, italijanski, ruski, češki, mađarski, slovački, poljski, rumunski, bu-garski, portugalski, slovenački i makedonski jezik. Živi u Beogradu.

69

Granice grada

Da bismo znali granice grada I granice našeg života, Podigli smo tvrđavu. Oni koji će doći, Kao što dolazi voda, Oni koji će doći na gradski trg Koristeći se vazduhom I svojstvima vode, Vatrom, neprevaziđenom vatrom, I plodovima zemlje, Prema tvrđavi će Upravljati svoje kretanje, A u padu gradske kule Poznaće čas svoje pobede.

70

71

Ana Seferović (1976)

Ova pesnikinja, rodom Beograđanka, objavila je dosad knjige pesa-ma Duboki kontinent (2000) i Beskrajna zabava (2004). Prevođena je i nagrađivana. Živi u Londonu.

Tajni život

Rastopljeni u čokoladi Industrijski rastrojeni dani A noću preobučena Boginjica Belih plastičnih butina Izlazi maskirana u go-go denserku Da posmatra bića raznoraznih osobina Među kojima vrebaju zavodljivi plesaći Ne slušaj dalje ne izgovaraj im ime Tiše tim štiklicama! Ako jedan od demona vidi Šta je boginjica noćima radila Ucenjivaće je osobinama prvog deteta Tražiće zauzvrat da mu svira Uz opako zračenje kvarcne peći Tokom čitave zime

72

73

SADRŽAJ ERAZMA

Brod na vidiku! Uvodna reč urednika Jelice Novaković-Lopušina i Svena Petersa ............................................................................................

Antverpenska petorka Peter Holvut-Hansen: Pesme ....................................................................... Mihael Vandebril: Pesme ............................................................................ Lut de Blok: Pesme ..................................................................................... Ingrid Vander Veken: Beograde, drago mi je! ........................................... Erik Vlamink: Golub ...................................................................................

Nešto između A i B Jelica Novaković: Sedam stacija iz života jedne kade (odlomak) ...............

Beogradska petorka Saša Obradović: Vrt ljubavi (odlomak) ....................................................... Zoran Penevski: Flamanski mesečar (odlomak) ......................................... Živorad Nedeljković: Pesme ....................................................................... Gojko Božović: Pesme ................................................................................ Ana Seferović: Pesme .................................................................................

74

INHOUDSTAFEL GIERIK

1. Inhoudstafel

2. Woord vooraf / Antwerpen-Belgrado + uitnodiging – de redactie 4. Schip ahoi! – Jelica Novaković-Lopušina & Sven Peeters 6. De vier prozaïsten & poëtisch toemaatje uit Belgrado 9. Uit: 011 – Momo Kapor 12. Uit: De Vlaamse slaapwandelaar – Zoran Penevski 14. Uit: De tuin der liefde – Saša Obradović 17. Uit: Zeven staties uit het leven van een badkuip – Jelica Novaković 20. Gedichten van Živorad Nedeljković, Gojko Božović en Ana Seferović 24. De vier van Antwerpen 26. Belgrado, aangenaam – Ingrid Vander Veken 30. Vier gedichten – Peter Holvoet-Hanssen 34. Duif – Erik Vlaminck 38. Drie gedichten – Michaël Vandebril

Ovaj broj Erazma nastao je zahvaljujući nesebičnom zalaganju prevodilaca kao i maloj pomoći Prinčevskog reda iz St-Niklasa

Deze uitgave van Erazmo is mede mogelijk gemaakt dankzij het enthousiasme van de vertalers en een kleine bijdrage van de Orde van de Prince, Afdeling Land van Waas & Dender I