NAJBOLJE SVETSKE SF PRIE 1986.

KENTAUR1986.

Harlan Elison: NEKO SE UNJA U GRADU NA RUBU SVETA

I prvo bi grad a ne no, nikada no. Od belog lima to odbija svetlost, sa zidovima odantiseptinog metala, liio je na neizmeran sud za sterilizaciju. ist i osloboen praine, toliko tih dasu i damari njegovog srca i vrtlozi njegove svesti izmicali opaaju. Grad je bio povuen u sebe ipovremeni koraci odjekivali su kao priguene note nekog koom povezanog egzotinog instrumenta.Zvuci su se razlegali i vraali onima od kojih su poticali kao to se jeka jodlovanja razlee i vraapreko brda i dolina. A poticali su od smernih stanovnika iji su ivoti bili isto tako sreeni, isto takosanitarni i isto tako metalni kao i grad koji su stvorili zato da bi ih on, drei ih vrsto u zagrljaju,titio od godina. Grad je bio sloena arterija a ljudi su bili krv koja je, ledena, tekla kroz arteriju. Onisu jedno s drugim bili getalt i, zajedno, sainjavali jedinstvenu celinu. Bio je to grad venog blistajai vene ideje, u oblikovanom i uoblienom stanju egzaltacije; najmoderniji od svih modernihtvorevina, zamiljen kao davnoprolo obitavalite savrenih ljudi. Konaan rezultat svih sociolokihplanova za izgradnju Utopije. Prostor ivljenja, tako su ga nekad nazvali, pa su i njegovi stanovnicibili osueni da ive u tom Erevonu nakalemljene, potovanja dostojne, urednosti i istote. Nikada no. Nikada osenen. ...neka senka. Neka se mrlja kree po aluminskoj istoti. Pokret rita i grumenje lepljive zemlje izgrobova zapeaenih pre mnogo vekova. Neki oblik. Dotie, u prolazu, olovnosivi zid: otisak pranjavih prstiju. Pognuta senka unja se krozantiseptino iste ulice koje se - dok ona prolazi - pretvaraju u mrane sokake iz drugog vremena. Iako nejasno, znao je ta se dogodilo. Nije znao nita odreeno, nije znao pojedinosti; ali, bio jejak i bio je kadar da pobegne od tankih, krhkih zidova svoje svesti koji su se ruili. Ta blistavagraevina nije imala ni jedno jedino mesto u koje bi se povukao, u kome bi razmiljao, ali on je imaovremena, morao je da ga ima. Ne videvi nikoga, usporio je korak. Na neki udan, neobjanjiv nainoseao se... bezbednim? Da, bezbednim. Prvi put posle mnogo, mnogo vremena. Pre nekoliko minuta stajao je u tesnom prolazu Milers Kort broj 13. Bilo je 6.15 sati ujutru.London bejae tih kada se zaustavio u prolazu Kartijevih jazbina za izdavanje, u tome smrdljivomhodniku koji je vonjao na mokrau i u koji su kurve Spajtlfildsa Spitalfelds (Spajtlfilds): sirotinjskaetvrt Londona; prim. prev. dovodile svoje muterije. Pre nekoliko minuta je, sa fetusom u rastvoruformaldehida koji je, vrsto zaepljen u staklenoj boci, leao u njegovoj Gledstonovoj torbi,Gledstonova torba: laka putna torba sa dve pregrade iste veliine, nazvana tako po britanskomdravniku iz devetnaestog veka V. E. Gledstonu (W. E. Gladstone); prim. prev. zastao da upije usebe gustu maglu pre nego to se zaobilaznim putem vrati u Tajnbi Hol. Deavalo se to pre nekolikominuta. A onda se, odjednom, obreo na drugom mestu i vie nije bilo 6.15 sati jednog hladnognovembarskog jutra l888. godine. Podigao je pogled kada ga je na tom drugom mestu preplavila svetlost. U Spajtlfildsu je vladaoaavi mrak a onda ga je, odjednom, mada nije bio svestan toga da se premestio ili bio premeten,preplavila svetlost. A kada je podigao pogled, nalazio se na tom drugom mestu. Sada je, samonekoliko minuta posle promene mesta, ponovo zastao, naslonio se na blistavi gradski zid i setio sesvetlosti. Iz hiljadu ogledala. Iz zidova, iz tavanice. U spavaoj sobi jedne devojke. Divne devojke.Ni nalik na Crnu Meri Keli ili na Tamnu Eni epmen ili na Kejt Edouvs ili na bilo koju drugupatetinu kurvu koju je morao da vreba. Divna devojka. Plava, zdrava - sve dok nije rastvorila haljinu, sve dok se nije pretvorila u drolju,istu onakvu kakve su bile i one kojima je morao da slui obavljajui svoj posao u Vajtapelu.

Whitechapel (Vajtapl): sirotinjska etvrt u istonom Londonu; prim. prev. Sibarianka, razvratnica, ena za uivanje, jedna Dulijeta, predstavila se pre nego to je onupotrebio no sa velikim seivom. Naao je no ispod jastuka, na krevetu u koji ga je povela - kakoje bio posramljen, neotporan i koliko zbunjen dok je, steui svoju crnu torbu drhtao kao dete; on,koji se kroz londonsku no kretao poput make; on, koji je iao kuda je hteo; on, koji je, neometan,povereni zadatak obavio osam puta, on je srljao u greh predvoen jo jednom obinom uliarkomkoja ga je bestidno zavodila dok je pokuavao da shvati ta mu se dogodilo i gde se nalazi kako jesve to bilo sramno - onda je potegao no. Zbilo se pre nekoliko minuta, ali je on nju za to kratko vreme vrlo briljivo i uspeno obradio. No je bio prilino neobian. inilo se da je seivo sazdano od dva veoma tanka metalna listaizmeu kojih je neto pulsiralo, iskrilo, svetlucalo. Neka vrsta varnica kakve bi, na primer, proizveovan de Grafov generator. ista besmislica. Ta stvar nije imala ice, nije imala ni provodnike, niegto bi moglo da izazove najprostije elektrino pranjenje. No je gurnuo u Gledstonovu torbu gde jeleao i sada, pored skalpela, kalema ice od ivotinjskih creva, fiola u konim futrolama i fetusa uboci. Fetusa Meri Dejn Keli. Posao je obavio spretno i brzo; rasporio je devojku gotovo na isti nain kao i Kejt Edouvs:grkljan preseen od uha-do-uha, trup rasporen od grudi do vagine, utroba izvuena i prebaena prekodesnog ramena, a jedno pare creva izdvojeno i smeteno izmeu leve ruke i tela. Jetra probuenavrhom noa, uz vertikalni rez preko levog renja. (Bio je iznenaen injenicom da na jetri nemaznakova ciroze koja tako snano buja u spajtlfildskim uliarkama to se nalivaju bez prestanka ujadnom pokuaju da se oslobode bremena dosadnog ivljenja i sumornog ivota kroz koji se naprostovuku, groteskno. Ova drolja, uistinu, nimalo nije liila na ostale, premda je, uvodei ga u seksualnuigru bila bestidnija od svih njih. I taj no ispod jastuka na njenom krevetu... Poto je presekao venacavca, usredsredio se na lice. Pomislio je da i ovoga puta odsee levi bubreg, onako kako je to uinio sa bubregom Kejt Edouvs.Osmehnuo se sam sebi zamijajui izraz koji se morao pojaviti na licu gospodina Dorda Laska,predsednika vajtapelskog dobrovoljnog Odbora graana za uvanje javnog poretka, u trenutku kadaje primio potansku poiljku, kartonsku kutiju u kojoj se nalazio bubreg gospodice Edouvs a i pismoporono puno pravopisnih greaka:

Iz pakla, dragi gosin Lask, vam aljem bupca to sam ga izvuko iz jedne enske, sauvao Ga zavas, a pare ispeko i pojo - prijalo mi. Mogu da doturim krvavu akiju kojom sam ga izvuko akomalko poprieknete. Vatajte me gde moete, gosin Lask.

To je pismo hteo da potpie 'Iskreno va, Dek Trbosek' ili Brzonogi Dek ili, moda, KrvavaKecelja, ve kako mu je ta padalo na pamet, ali ga je u tome spreilo oseanje za stil. Svakopreterivanje moglo je da osujeti njegove namere. Moda je ve bio preterao i onda kada je gospodinuLasku saoptio da je bubreg pojeo. Gnusno, odista! Uistinu, samo ga je omirisao... Ova plavokosa devojka, ova Dulijeta sa noem ispod jastuka, ona je bila deveta. Jo se jaeosloni o glatki elini zid bez pukotine, bez brazgotine, i protrlja oi. Kad e ve jednom prestati stim? Kada e oni shvatiti, kada e primiti njegovu poruku koju, savreno jasnu i krvlju pisanu, nemogu da razumeju samo zato to su zaslepljeni sopstvenom pohotom? Zar e morati da desetkujeitave ete spajtlfildskih drolja da bi im otvorio oi? Zar e morati da gazi u onoj krvi do kolena dabi razumeli ta im govori i najzad pristupili reformama?

Ali kada je krvave ruke sklonio sa oiju, shvatio je ono to je morao nasluivati sve vreme: onnije vie u Vajtapelu. Ovo nije Milers Kort a nije ni Spajtlfilds. Ovo moda ak nije ni London. Ali,kako je to mogue? Da ga nije uzeo Bog? Da nije umro u nekom besvesnom trenutku izmeu anatomskog asa Meri Dejn Keli (tabesramnica ga je jo i poljubila!) i vaenja utrobe ove Dulijete u njenoj spavaoj sobi? Da ga Bognije konano uzeo sebi i tako ga nagradio za valjano obavljen posao? Preasni gospodin Barnet bi stvarno bio srean kada bi ovo znao. Ali, trebalo bi onda da zna i sveostalo. A Krvava Kecelja nita nee rei. Neka do reforme doe onako, kako bi to eleli Preasni injegova ena, neka ih, neka misle da su reforme prouzrokovali njihovi pamfleti a ne Dekoviskalpeli! Ali, da li e njegov posao biti zavren ako je ve mrtav? Osmehnuo se sam sebi. Ako ga je uzeoBog, onda to mora da znai da je posao zavren. Sa velikim uspehom. Samo, ako to jeste tako, ko jeonda ova Dulijeta koja lei vlana i sve hladnija u spavaoj sobi sa hiljadu ogledala. I u tomtrenutku oseti strah. ta ako je ak i Bog pogreno shvatio ono to je inio? Kao to ga je pogreno shvatio onaj dobri svet u Londonu kraljice Viktorije. Kao to ga jepogreno shvatio ser arls Voren. ta ako je i Bog povran, ako ni on ne zna pravi razlog? Ne!Smeno. Ako iko moe da razume, onda je to dobri Bog, jer On mu je poslao poruku i On mu naloioda sredi stvari. Bog ga je voleo kao to je on voleo Boga, i Bog sve zna. Ali, osetio je strah, u tom trenutku. Ko je bila devojka koju je rasporio? "Moja unuka, Dulijeta", ree glas pored njega. Njegova glava je odbijala da se pokrene, da sesamo malo okrene i vidi ko je te rei izgovorio. Gledstonova torba bila je pored njega, na glatkojpovrini ulice koja je odbijala svetlost. Uhvatie ga pre nego to izvadi no. Dek je, na kraju, ipakdolijao. Poeo je da se trese, nekontrolisano. "Ne boj se", ree glas. Bio je topao, ohrabrujui. Glas starijeg oveka. Dek se tresao kao ugroznici, ali se okrenuo i pogledao. Pored njega je stajao ljubazan starac sa blagim osmehom. Iprogovorio opet, ne pomerajui usne: "Niko te nee povrediti. Kako si?" ovek iz 1888. godine pade na kolena. "Oprosti mi, mili moj Boe, nisam znao." Starev osmehobasja oveka na kolenima kao to sunevi zraci od dvanaest do jedan u podne obasjavajuvajtapelske budake, otkrivajui i osvetljavajui sive opeke aavih zidova. Obasja ga i rasvetli. "Ja nisam Bog. Ideja je sjajna, ali ta vredi kad ja nisam Bog. A ti bi ba voleo da se upozna saBogom. E, pa, nai emo nekog umetnika koji e ga izliti. Zar ti je toliko stalo da toga? Ne, vidim danije. Kako je udna ta tvoja svest! Ne veruje, ali i ne sumnja. Kako ti polazi za rukom da obe idejenosi u sebi istovremeno?... Hoe da ja ispravim neke od obrazaca u tvom mozgu? Nee! Boji se,vidim. Pa, ostavimo to za drugi put." On zgrabi oveka; koji je kleao i podie ga. "Sav si krvav. Moram da te oistim. Tu je u blizini jedan ablutatorijum. Uzgred... oduevio si menainom na koji si obraivao Dulijetu. Prvi si, moda zna. Ali kako bi ti to mogao da zna! Usvakom sluaju, ti si je prvi sredio onako kako je ona sreivala druge. Ludo bi se zabavljao da simogao da vidi ta je radila sa Kasparom Hauzerom. Poto mu je zgnjeila deo mozga, vratila ga je usvet, dozvolila da odivi deo ivota, a onda je - ta mala vragolanka! - naterala mene da ga ponovodovedem ovamo i ovde upotrebila no. Onaj isti no koji si, mislim, ti uzeo. I na kraju ga vratila u

njegovo vreme. udesna tajna, zabeleena na svim tejpovima posveenim nerasvetljenimfenomenima. Ali, moja unuka je bila prilino nemarna. U svoje zabave unosila je nnogo ara, ali maloeclat. Sem u sluaju sudije Krejtera; tu je bila... nenadmana..." Prekide priu i nasmei se: "Star samovek i kad ponem da trabunjam ne umem da stanem! A ti bi da se opere i razgleda okolinu, znam.Priaemo posle toga." "Hteo sam samo da ti kaem koliko si me zadovoljio svojim umeem. Sjajno si se otarasio te malevragolanke, iako e mi ona nedostajati na izvestan nain. Mnogo me je dobro tucala." Starac podie Gledstonovu torbu i, drei oveka uprskanog krvlju za ruku, krete niz istusvetlucavu ulicu. "Ti si hteo da ona bude ubijena?" upita zaprepaeno ovek iz l888. godine. Starac klimnu glavom, ali ni ovoga puta ne pomeri usne. "Naravno. Zato bih joj, da to nisam hteo,doveo Deka Trboseka?" O, mili moj Boe, pomisli on, pa ja sam u Paklu! Zaveden pod imenom Dek. "Ne, mome, ne, ne, ne! Nisi ti u Paklu. Ti si u budunosti. Za tebe je ovo budunost, a za menesvet sadanjeg trenutka. Doao si iz l888. godine, a sad je...", starac promrmlja neto sebi u bradu,kao da kompjuterski jabuke preraunava u dolare, pa nastavi, "...3097. godina. Ovo je divan svet,ispunjen srenim vremenima, i mi se ba radujemo to si nam doao. Hajdemo, krajnje je vreme da seopere." U ablutatorijumu, deda pokojne Dulijete promeni glavu. "Prezirem je, zaista", obavesti on oveka iz l888. godine, pipkajui svoje obraze i rasteuimlitavu kou kao gumu. "Ali, eto, Dulijeta je uporno zahtevala da je menjam. A ja sam joj opetugaao ne bih li je privoleo da legne. Meutim, te igrake iz prolosti i injenica da sam, kad god bihpoeleo da me tuca, morao da menjam glavu, bile su za mene naporne, vrlo, vrlo naporne." On ue u jednu od mnogih istovetno oblikovanih kabina u zidu. Rolo vrata se spustie i zau setihi, gotovo hitinski zvuk. Rolo vrata se podigoe i iz njih izae deda pokojne Dulijete, bar estgodina mlai od oveka iz l888. godine; bio je potpuno go i imao novu glavu: "Telo je u odlinomstanju, zamenio sam ga prole godine", ree zagledajui genitalije i mlade na desnom ramenu. ovekiz l888. godine odvrati pogled. Ovo je bio Pakao i Bog ga je mrzeo. "Nemoj tek tako da stoji tu, Dek", ree Dulijetin deda i nasmei se. "Uskoi u neku od ovihkabina i speri grehe sa sebe." "Ja se ne zovem Dek", ree ovek iz l888. godine jedva ujno, kao da su ga bievali. "U redu, u redu ... hajde na pranje." Dek prie jednoj kabini svetlozelene boje a ona, im on stade pred nju, dobi boju sleza. "Da li eme ona..." "Ona e te samo oistiti, ega se boji?" "Neu da se promenim." Dulijetin deda se ovoga puta nije nasmejao. "Grei", ree zagonetno. Odseno zamahne rukom i ovek iz l888. godine ue u kabinu, koja sebrzo okrete u nii i uz veseo zvuk sie i nestade u podu. A kada se popela, okrenula i otvorila, iz njeje, posrui, izaao duboko zbunjen Dek. Dugaki zalisci bili su podrezani, strnjika od bradeobrijana, kosa svetlija za tri nijanse, a nekadanji razdeljak na sredini prebaen na levu stranu. Imaoje na sebi isti dugaki, tamni kaput postavljen astraganom, crno odelo sa belim okovratnikom i crnomleptir manom (u koju je bila zabodena igla u obliku potkovice), ali, sada je ta odea izgledala nova ibila, naravno, savreno ista, sintetika, da bi to vie liila na onu nekadanju. "Tako", ree Dulijetin deda. "Zar se ne osea mnogo bolje? Valjano ienje umiruje i oveka injegovu savest." On ue u drugu kabinu i u deliu sekunde izvadi iz nje meki papirnati demper koji

mu je stajao kao saliven. Poe prema vratima. "Kuda emo?" upita ovek iz l888. godine mnogo mlaeg starca. "Hteo bih da te upoznam sanekim", odgovori Dulijetin deda i Dek uoi da ovoga puta pokree usne. Odustade od daljihpitanja. Starac sigurno zna ta radi i kuda ga vodi. "Odveu te tamo ako obea da se nee glasno diviti naem gradu. Grad jeste lep, ali ja ivim unjemu i mislim da je turizam, iskreno reeno, strano dosadan." Dek nije odgovorio, a deda je toshvatio kao prihvatanje postavljenog uslova. Hodali su, a Deka je poela da gui teina grada. Taj grad je bio tako prostran, tako masivan,tako uasno ist. Ostvarivao se, dakle, njegov san o tome kako bi Vajtapl trebalo da izgleda.Raspitivao se o umezima, o sirotinjskim prenoitima, a deda je odmahivao glavom. "Sve je toodavno nestalo." Ipak se dogodilo. Reforme za koje je u zalog dao svoju besmrtnu duu ipak su sprovedene. MauiGledstonovom torbom, koraao je veseo i zadovoljan. Ubrzo je, meutim, opet usporio korak: naulicama nije bilo ive due. Postojale su samo blistave, iste zgrade i ulice koje su vodile u nekom besciljnom pravcu i kojesu se zavravale potpuno neoekivano, kao da su graditelji jo na poetku bili zakljuili da jebesmisleno muiti se i put praviti od poetka do kraja kada su ljudi kadri da ieznu na jednom i dase ponovo pojave na nekom drugom mestu. Tle je bilo metalno, nebo je bilo metalno, metalne su bile i zgrade koje su se dizale sa svih strana- bezoblino istraivanje prostora putem neosetljivog metala. ovek iz l888. godine oseao sestrahovito usamljen, kao da ga je svako delo koje je poinio otuivalo od ljudi kojima je pokuavaoda pomogne. Kada je doao u Tojnbi Hol i kada mu je preasni Barnet otvorio oi i otkrio mu sve uasespajtlfildskih umeza, zakleo se da e mu pomoi na bilo koji nain. A posle nekoliko meseciprovedenih u vajtapelskim jazbinama poroka, shvatio je ta treba da radi, i to mu je izgledalo istotoliko jednostavno kao i vera u Gospoda. Od kakve su koristi bile te kurve? Ta stvorenja su koristilaisto toliko, koliko i klice bolesti koja ih je razarala. I tako je, kao Dek, krenuo da izvri volju Bojui istrebi ljam koji je iveo u londonskom Ist Endu. Saznanje da i lord Voren, komesar prestonikepolicije, i njegova Kraljica i svi ostali misle da je Dek Trbosek neki izludeli doktor ili krvoednikasapin-kolja ili zver u ljudskom obliju, nije ga mnogo ojadilo. Znao je da e ostati nepoznat ibezimen do kraja i duboko verovao u to da e njegova dobroinstva imati udesne posledice. Unitie najgnusniju gradsku etvrt i otvorie viktorijanske oi. Ali, to vreme je prolo i on sesada nalazi ovde, u jednom svetu u kome jazbine poroka vie ne postoje, u sterilno istoj Utopiji,otelovljenju snova preasnog gospodina Barneta. A ipak, to nije bila... prava Utopija. Deda sa svojom mladom glavom. Tiina u praznim ulicama. Devojka Dulijeta i njen neobini hobi. Ravnodunost prema njenoj smrti. Dedino oekivanje da je on, Dek, ubije. I sada njegova ljubaznost. Kuda su to krenuli? (Oko njih, Grad. Dedu nita nije interesovalo, a Dek je pomno gledao i nije shvatao. U tom graduvideli su: (Hiljadu trista snopova svetlosti, od kojih je svaki bio irok jednu stopu i debeo sedammolekula, izbijalo je iz gotovo nevidljivih proreza metalnih ulica; irili se u obliku lepeze i praligradske fasade; pretvarali sve boje u bledaplavu i prali gradske fasade; prelazili preko otvorenihpovrina i savijali ih pod pravim uglom kao origami figure od hartije i opet boju menjali u blago-

zlatnu; prodirali su u zgrade, irei se i skupljajui se u snanim talasima, prali unutranje povrine aonda se hitro povlaili na trotoare; ceo proces trajao je dvanaest sekundi.) (No, koja je pala na Gradsku etvrt od esnaest blokova. Spustila se u obliku stuba otrih ivica izaustavila se na ulinim uglovima. Iz mraka su doprli daleki zvuci zrikavaca, barskih aba, nonihptica, um povetarca u kronjama drvea i priguena muzika nepoznatih instrumenata.) (Ploe zamznute svetlosti, koje su se pojavile iznad njihovih glava i ostale da lebde u vazduhu.Neko treperavo nematerijalno svojstvo navali na najvie ravni visoke graevine tano ispredsvetlosnih ploa. I dok su se one polako sputale nadole kroz vazduh, graevina se zamagli, pretvoriu estice svetlosti i zalebde nagore. U trenutku kada su ploe dotakle plonik, zgrada je ve biladematerijalizovana. Ploe promenie boju, postadoe tamnonarandaste i ponovo krenue nagore. Utom momentu, na mestu iezle graevine poe da se oblikuje neka nova zgrada koja je, kako se barinilo, privlaila iz vazduha svetlosne estice i sastavljala ih u povezanu celinu iz koje je, im bi seploe zaustavile u pokretu nagore, izrastala nova zgrada. Tada svetlosne ploe zatreperie i ugasiese.) (Nekoliko sekundi ulo se zujanje bumbara a onda je i ono utihnulo.) (Gomilu ljudi u gumenim odelima, koji su urno izali iz sive, pulsirajue rupe u vazduhu;potapkali su plonik pod nogama i brzo skrenuli za prvi ugao odakle se ulo kaljanje. A onda jeponovo zavladala tiina.) (Jednu kap vode nalik na ivo srebro koja je, laka kao pero, pala na plonik, odbila se o njega,poskoila, malo se odigla i, pretvorivi se u grimiznu crvenu mrlju, isparila u obliku kitovog zubakoji je, nepokretan, ostao da lei na ploniku.) (Dva bloka zgrada, koja su se sruila na plonik; metalna povrina ostala je glatka, neoteena, ana njoj se uzdizalo metalno drvo sa vitkim, srebrnim stablima, lisnatom kronjom satkanom od zlatnihvlakana koja je blistala, u savreno oblikovanom krugu. Nije se uo nikakav zvuk.) (Deda pokojne Dulijete i ovek iz l888. godine nastavie svoju etnju.) "Kuda idemo?" "Zove se van Klef. Ovde se retko peai, retko koraa, ni etnja nije vie ono to je nekad bila.Sada peaim samo zbog tebe. Uiva, a?" "Pa... neobino je." "Ne podsea na Spajtlfilds, a? A meni se, vidi, vie dopada Spajtlfilds, onakav kakav je bio usvoje vreme. Stvar je u tome to ja imam Putilicu, jedinu Putilicu koja je ikada napravljena. Sklopioju je Dulijetin otac, moj sin. Da bih prigrabio Putilicu, morao sam da ubijem sina. Ponaao sestrano nerazumno, stvarno nerazumno, kada je ona bila u pitanju. Bila je za njega obina, uzgrednastvar. Kao poslednji kotlokrpa na svetu, mogao je sebi da napravi novu Putilicu a meni podari staru.Ama, mislim da je uistinu bio aknut. Onda sam se setio tebe i doveo te ovamo da mi izrecka unuku,jer bi se ona sada ve motala oko mene. Dosaivala se, ludo se dosaivala, pa to ti je..." Pred njihovim oima se, u vazduhu, pojavi gardenija i pretvori u lice ene sa dugakom sedomkosom. "Ne moemo vie da ekamo, Hernone!" ena je bila zlovoljna. Dulijetin deda preblede kao krpa. "Olou prokleti, kuko! ta sam ti rekao - korakom! Ali ti nezna ta je korak, zna samo za skok, a? Skae, skae, veito skae! E, pa, ostaemo bez fedela.Fedeli, prokleta bila! Sve sam podesio na korak. radio na tome, a ti!..." Podie ruku i lice mu istog asa obavi mahovina. enina glava nestade da bi se odmah potom,samo malo dalje, ponovo pojavila gardenija. Mahovina se nabra a Hernon, Dulijetin deda, polakospusti ruku, kao da ga je zamorila enina glupost. Pored gardenije pojavie se rua, lokvanj, zumbul,dva floksa, Rod travastih ili zeljastih biljaka Severne Amerike; prim. prev. divlja uta trava i iak.

Ali kada su se svi cvetovi pretvorili u ljudska lica, Dek, sav prepadnut, uzmae. Lica se okretoe onome koje je bilo iak. "Varalice! Bednie! Kopile prokleto!" vritala su nausko bledo lice koje je bilo iak. ena-gardenija iskolai oi; sa dubokim, purpurno-crvenimsenkama oko onih duplji liila je na pobesnelu ivotinju u kavezu. "Govno!" vrisnu na oveka-ika."Lepo smo se dogovorili i svi se sloili, ali si ti poto-poto morao da oblikuje iak, nikogoviu!Pokazau ti ja..." Pa se obrati ostalima: "Sad! Do avola sa ekanjem! Jebi korak! Sad!" "Ne,prokleta bila!" ciknu Hernon. "Trebalo je da idemo korakooom." Ali, suvie kasno. Poto jeobavio oveka-ika, vazduh se zgusnu kao mulj na dnu reke i postade crn im se ukazala spirala ukojoj je bilo, sad uasnuto, lice oveka-ika i koja je, obrui se u kovitlacu prema spoljnoj strani,eksplodirala, povlaei sobom Deka i Hernona i sve ljude-cvetove i Grad i odjednom bi no uSpajtlfildsu i ovek iz l888. godine se nae u l888. godini, sa Gledstonovom torbom u ruci a u susretmu je ila ena obavijena londonskom maglom. (U Dekovom mozgu bilo je osam dodatnih kvrica.) ena je imala etrdesetak godina, bila je umorna i ne preterano ista. Imala je na sebi tamnuhaljinu od grube tkanine koja joj je dopirala do izmica. Bela kecelja, privezana preko suknje, bila jeumrljana i izguvana. Haljina sa trietvrt 'puf' rukavima zakopavala se sve do grla. Imala je maramuvezanu oko vrata i na glavi eir nalik na rairena ptija krila za iju je traku bio prikaen patetiancveti nepoznatog porekla. Velika, perlama ukraena torbica visila je o gajtanu obavijenom okorunog zgloba. On je stajao duboko skriven u senci, a ona je usporila karak im ga je ugledala. Ne ugledala -osetila. Dek izae iz senke i lako se pokloni, iz pasa: "Lepo vam vee ja elim, gospoice. Jeste l' zakriglu piva?" Njeno lice - oputeno, potonulo u onu vrstu jada koja je poznata samo enama to u sebe primajunebrojena, od-krvi-nabrekla koplja mukog tela - naglo se zategne. "Juft, gospod'ne, a mene acnu, onje, pomislih! Stari Dek, Krvava Kecelja. Iju, Gospodamu, kako me prepadoste!" Pokuala je da senasmei. Bio je to gr a ne osmeh. Obrazi su joj bili posuti svetlim pegama bolesti i prekomernogdina, a glas promukao, skrhan, jedva upotrebljiv. "Kad ono jedan pravozastupnik bez drutva", umiri je Dek. "Sav srean to lepoj dami moe daponudi kriglu jakog crnog piva za malo druenja." Ona mu prie i uhvati ga pod ruku. "Emili Metjuz, gospodne i rado e poi s vama. No je stranohladna i sa Prevejanim Dekom unaokolo nimalo bezbedna za pristojnu enu ko to sam ja." Krenuli su polako niz ulicu i proli pored sirotinjskih prenoita u koja e uliarka kasnijenavratiti ukoliko joj poe za rukom da iskami nekoliko bakarnih novia od ovog urednog, dobroodevenog neznanca sa tamnim oima. im su skrenuli u Trgovaku ulicu, on je grubo povue u smrdljivi sokak koji se graniio saulicom Flower & Dean. ena ue u sokak i, mislei da e joj on zavui ruku pod suknju, nasloni se nazid, rairi noge i podie suknju. Dek, meutim, uhvati maramu za oba kraja i vrsto je, vrsto zategnepresekavi joj dah. Njoj se nadue obrazi i on pri udljivoj svetlosti uline plinske svetiljke vide umagnovenju kako njene oi boje lenika dobijaju mrku boju suvog lia. Na licu joj se odraavaouas, ali i duboka tuga; zbog toga to joj je izmaklo pivo, to te noi nee otii na spavanje, to jeuobiajno baksuzna Emili Metjuz i noas bila te hude sree da naleti na jedinog oveka koji ezloupotrebiti njenu ljubaznost. Bila je to bezgranina tuga zbog neminovne sudbine.

Iz noi ti dolazim, Emili. Iz noi koja mi je darovala sve trenutke naih ivota do ovoga asa. Odsada e se ljudi pitati ta se u ovom asu dogodilo. Bez rei e udeti za tim da se vrate, da dou umoj trenutak sa tobom i vide moje lice i otkriju moje ime i nee me moda ni zaustaviti, jer ako touine, ja vie neu biti onaj koji jesam nego samo onaj koji je pokuao a nije uspeo. Ah! Za tebe imene ovo postaje istorija koja e ljude neodoljivo privlaiti; ali oni nikada istinski nee razumetizato smo i ti i ja umrli na tako straan nain.

eni pade koprena na oi i dok se ona krkljajuim, preklinjuim drhtajima borila za dah, njegovaslobodna ruka zavue se u dep zimskog kaputa. Jo dok su etali, znao je da e mu biti potreban i navreme ga je izvadio iz crne Gledstonove torbe. Ruka ue u dep i izae sa skalpelom. "Emili...", ree blago. I zasee je. Spretno je vrhom skalpela zasekao meku kou iza i ispod levog uveta. Sternocleidomastoideus.Pritisnuo je nenu rskavicu, jo vre stegao instrument i jo spretnije ga povukao nadole preko grla,sledei liniju jake eljusti. Glandula submandibularis. Krv mu iknu preko ruku u gustom mlazu aonda trcne pored njega i zapljusne susedni zid sokaka. Izli se na rukave i natopi bele manetne. enazakrklja jedva ujno i mlitavo mu se srui u naruje; njegovi su prsti i dalje vrsto stezali maramuoko njenog vrata, pa su na zaseenom mesu ostajale crne brazde. On produi rez nagore, uz linijueljusti i skalpelom ue u koljku. Povue enu na prljavi plonik i ispravi je kad se ona skljoka.Rasee joj odeu i goli trbuh izloi bledoj, treperavoj svetlosti uline plinske svetiljke. Njen trbuh jebio strano naduven. On se vrati udubljenju u gui. Glandula thyreoeidea. Sigurnom rukom povlaioje crnu liniju krvi sve nie i nie do dojki, pa izmeu njih. Sternum. I duboko urezao krst u otvorpupka iz kojeg je istekla neka ukasta tenost. Plica umbilicalis medialis. Pree skalpelom uzdu ipopreko okruglog stomaka, zavue ga jo dublje, izvue, i napravi sledei vet rez. Mesenteriumdorsale commune. Rez nanie, u znojavu okruglinu polnih organa. Vesica urinaria. I, na kraju -vagina. Prljava rupa. Odvratno-smrdljiva crvena pahotljiva jama, vlana rupa svih drolja. U njegovoj glavi, kurve. I u njegovoj glavi oi koje gledaju. I u njegovoj glavi svesti koje sesukobljavaju. I u njegovoj glavi nadraenost koju izazivaju

gardenija lokvanj rua zumbul dva floksa divlja uta trava

i jedan tamni cvet sa peteljkama od opsidijana, sa pranikom od oniksa, sa tukovima od antracitai sa sveu Hernona koji je bio deda pokojne Dulijete. Oni su gledali ceo taj stravini ludaki as iz anatomije. Gledali kako zarezuje one kapke.Gledali kako vadi srce. Gledali kako iseca i vadi jajnike. Gledali kako gnjei 'dinasti' bubreg svedok se nije raspukao. Gledali kako, pare po pare, see dojke i svako to bezoblino pare krvavogmesa smeta u jo-zuree, irom otvoreno, iz-one-duplje-izvadeno oko. Oni su gledali. Gledali i pili iz vira njegove duboko poremeene svesti. edno su sisali vlano drhtavo srce

njegovog id-a. I uivali. Oh boe, kako je Ukusno vidi ovo Lii na koru za Pizze ili vidi Ono Lii na lumaconi o boeJAJAJAJA se pitam kako bi prijalo kad bi Ga probali! Kako je gladak elik! On ih mrzi, sve zajedno i svaku ponaosob, a to je povezano sa jednom devojkom, nekomvenerinom boleu, strahom od Boga, Hrista, od preasnog gospodina Barneta, on eli, eli da...jebe enu preasnog Barneta! Drutvenu reformu mogu da prouzrokuju samo briljivo isplanirani napori nekolicineportvovanih. Drutvena reforma je cilj koji opravdava sredstvo, svako sredstvo, pa i desetkovanjeone veine to sainjava vie od pedeset posto ljudi kojima e reforma biti od koristi. Najboljidrutveni reformatori su uvek i najsmeliji. On veruje u to! Divno! Vi ste opor vampira, vi ste ubrad, vi ste ljam... On nas osea! Proklet da je! Proklet da si i ti, Hernone, zaao si suvie duboko, on zna da smo mi ovde, a to jeogavno, a to vie nema smisla! Ja se povlaim! "Vratite se, prekinuete oblikovanje..."

...a oni uronie u spiralu koja se u spiralnom letu vrati u samu sebe i tama noi iz l888. godine sepovue. Spirala se smanjivala sve vie i vie i na svojoj najinfinitezimalnijoj taki zatvorila predugljenisanim crnim licem oveka-ika. On je bio mrtav. Izgorele duplje bez oiju i pusto, na mestugde je ivela inteligencija pruali su stravian prizor pokolja. Oni su oveka-ika iskoristili kaoiu. ovek iz l888. godine je istog asa doao k sebi. Seao se sa gotovo fotografskom tanou onogato je maloas doiveo. To nije bila ni vizija ni opsena, to nije bio ni san a ni proizvod njegovesvesti. To se dogodilo. Oni su ga vratili, izbrisali mu iz svesti prenos u budunost, Dulijetu, sve tose deavalo posle onog trenutka kada je zastao pred zgradom Milers Kort broj l3. I nagnali ga daobavi posao samo zato, da bi uivali u tom prizoru. Oni su iz njega iscedili sve emocije i svenesvesne misli, hranei se i napajajui njegovim najintimnijim oseanjima, i onima kojih ni sam, svedo ovoga trenutka, nije bio svestan. I dok je njegova svest tonula i vodila ga iz jednog otkria udrugo, on oseti da mu je zlo, da mu je sve gore. Svest je, sledei jednu ideju, pokuavala da gapovue natrag, da ga zagnjuri u mrak, odbijala da ga suoi sa njim. Ali brane su popustile, pojavili suse novi obrasci koje je on mogao da proita i zapamti. Smrdljiva vlana rupa, drolje, one moraju dacrknu. Ne, on nikada na taj nain nije razmiljao o enama, ni o jednoj eni, ma kako prosta i bednaona bila. Bio je dentlmen i ene su se morale potovati. Ona ga je zarazila sifilisom. Setio se. Setiose stida i beskonanog straha koji su ga muili sve dok nije otiao kad svog oca-lekara i priznao muistinu. Setio se njegovog pogleda i izraza lica. Svega se seao. I kako ga je otac leio, a leio ga jekao da ima kugu - i kako njihovi odnosi nikada vie nisu bili onakvi kao pre toga. Hteo je da, postanesvetenik. Drutvena reforma hahahaha. ista obmana. Bio je pajac, obian klovn... i gore od toga.Klao je zbog neega u ta ni sam nije verovao. Oni su mu ostavili irom otvorenu svest, misli suzapinjale... pa se otele, sledei sve bre i bre misao o EKSPLOZIJI! U NJEGOVOJ SVESTI! On pade na glatki metalni plonik, ali ga ne dotae. Neto je zaustavilo pad i zato ostade da visi,napola presavijen, kao lakrdija, kao lutak koga vie niko ne povlai odozgo. Oseti dah neeganevidljivog i osvesti se pre nego to je svest i izgubio. Svest je morala da se suoi sa tim! On eli da jebe enu preasnog gospodina Barneta. Henrijetu, koja kraljici Viktoriji podnosi bogobojaljivu peticiju: "Gospo! Mi, ene Istonog

Londona, uasavamo se stranih grehova koji su u poslednje vreme poinjeni u naoj sredini..." i kojatrai da se uhvati on, Dek, a da u njega ak nije ni posumnjala iako sa njom i Preasnim ivi ba tu, uTojnbi Holu. Misao je leala gola, izloena, kao to je golo i izloeno bilo njeno telo u tajnimsnovima kojih se, posle buenja, nije seao. Svi su ga oni ostavili pred otvorenim vratima, prednepreglednim horizontima, i on ugleda sebe u pravoj svetlosti. Ugleda psihopatu, krvnika, bludnika, hipokritu, klovna. "Ti si mi to uradila! Zato?" Njegove rei obavi plat mahnitosti. Lica-cvetovi pretvorie se u nepokolebljive hedoniste koji suga na tome besmislenom putovanju u pokolj vratili u l888. godinu. Van Klef, ena-gardenija, slatko se zakikota: "Zato, ta misli, smeni, tunjavi stvore? Pravi situnjavko. Da li je tunjavko kolokvijalni izraz, Hernone? Vrlo sam nesigurna kad se sluimmeunarejem. Hernon je hteo da te vrati onog trenutka kad si sredio Dulijetu. Ali, zato bi tevratio? Dugovao nam je bar tri oblika, a ti si pogodovao jednom." Dek je zaurlao i urlao je na njih sve dok mu glasne ice nisu ispale iz grla: "Zar je bilo potrebnoovo Poslednje? Zar sam i to morao da uradim da bih ubrzao reforme... zar je zaista to bilo nuno?" Hernon se nasmeja: "Nije, naravno." Dek pade na kolena. Grad ga je na to naterao. "Oh Boe, Boe svemogui, uinih to uinih...Ogrezao sam u krvi... ni za ta, ni za ta..." Kaio, koji je bio jedan od floksova, upita zbunjeno: "Zato ga toliko mui ova poslednja kad zaone ostale i ne haje?" Nati Verlag, koji je bio divlja uta trava, ree otro: "I one ga mue, sve ga mue. Proveri,uverie se." Kaio zakoluta oima, podie ih naas, uperi u Deka, pa ponovo spusti - Dek se strese, osetinaas ivo srebro u glavi, ali ono odmah nestade i ree prenemaui se: "Mm-hmm." Dek je nespretno otvorio Gledstonovu torbu i iz nje izvukao bocu sa fetusom. Neroenim detetomMeri Dejn Keli, izvaenim 9. novembra l888. godine. Drao ga je malo ispred svog lica, a onda gasvom snagom tresnuo o metalni plonik. Ali fetus nije dodirnuo metalni plonik. Iezao je kaoestica iste, sterilne povrine Gradske ulice. "Kakvo oaravajue gaenje!" uzviknu Rouz, koja je bila rua. "Hernone", ree van Klef, "on se usredsredio na tebe. Sada tebe optuuje za sve." Hernon se smejao (ne pomerajui usne), a Dek iz Gletlstonove torbe izvadi Dulijetin elektriniskalpel i napade. Govorio je nepovezano; ali ono to je, napadajui, hteo da kae, bilo je: "Pokazauja vama, ubradi! Neete vi vie raditi takve stvari! Nauiu vas ja pameti! Umreete, svi!" On jegovorio, ali je to to je govorio izrazio jednim dugakim krikom osvete, frustracije, mrnje iusmerene mahnitosti. Hernon se jo smejao kada mu je Dek zario u grudi kao apat tanko seivo sa svetlucavimiskrama. Seivo je, skoro bez Dekovog uea, ocrtalo savrenu rupu od 360 stepeni, ugljenisanu izbrkanu rupu koja je otkrila Hernonovo pulsirajue srce i, vlane organe. Zbunjeni Hernon je jedvauspeo da vrisne pre nego to je Dek zasekao i drugi put i srce odvojio od ila. Vena cava superior.Aorta. Arteria pulmonalis. Bronchus principalis Srce pljusne i pod uasnim pritiskom izbaci mlaz krvi, oblivi Deka takvom silinom da ga jezaslepelo i strgnulo mu eir s glave. Njegovo lice postade kola crta i krvi. Sledei svoje srce, Hernon pade Deku u naruje. Ljudi-cvetovi vrisnue uglas, nestadoe, aHernonovo telo skliznu Deku iz ruku i ieze iz postojanja pre nego to mu je palo pred noge. Okolnizidovi bili su isti, neumrljani, sterilni, metalni, ravnoduni.

Dek je stajao na ulici, drei krvavi no. "Sad!" kriknuo je podiui no. "Sad poinje!" Grad ga je moda i uo, ali niim to nije nagovestio. (Pritisak je rastao u vremenskim lananim zglobitima.) (Deo blistavog zida zgrade udaljene osam ili deset milja promenio je svoju srebrnu boju u bojutrulei.) (U komorama za zamrzavanje, sputeno je u kadu za odmrzavanje dve stotine elatinskihkontejnera.) (Stroj za vreme promrmlja neto sebi u bradu, primi podatke i istog trenutka izgradi nedodirljivomnemoniko kolo.)

U blistavom veitom gradu u kome no pada samo onda kada njegovi stanovnici osete potrebu zanjom i izriito zatrae da padne no... Pade no. Uz samo jedno upozorenje: "Sad!" U gradu sterilne krasote unjalo se stvorenje koje se raspadalo od prljavtine i trulei. Uposlednjem Gradu sveta, u Gradu na rubu sveta, u kome su iveli oni koji su izumeli sopstveni raj,ovek-koji-se-unja snalazio se u mraku kao u svojoj kui. Klizei iz tame u tamu, sa oima koje suvidele samo pokret, vrljao je traei ortaka za smrtonosnu igru udvoje. Na prvu je enu naiao onda, kada se ona materijalizovala pored malog vodopada koji je isticaoiz praznine u vazduhu i svojom svetlucavom, zvonkom vlanou punio nebeskoplavu kocku odbezimenog materijala. Toj prvoj eni zario je ivo seivo u zadnji deo vrata, izrezao one duplje iiskopane oi poloio na njene otvorene dlanove. Na drugu je enu naiao u jednoj od kula: vodila je ljubav sa nekim starcem koji je dahtao ibrektao i hvatao se za srce dok ga je mlada ena raspaljivala. Ona je ubijala starca, a Dek je ubionju. Zavukao je ivo seivo u trbunu okruglinu i vrhom zahvatio polne organe dok je mlada ena,raskreenih nogu, jahala na starcu. Iz nje se izli krv i lepljiva tenost i one oblie starca koji takoeizdahnu, jer mu je Dek noem isekao penis koji se nalazio u mladoj eni. Ona se srui na starca iDek ih ostavi u tom poloaju, sjedinjene u poslednjem zagrljaju. Onda je naiao na mukarca i udavio ga golim rukama, mada je ovek pokuao da sedematerijalizuje. Dek ga je prepoznao tek na kraju - bio je to jedan od flaksova. Sa nekoliko vetih ibrzih rezova, napravio je na njegovom licu dovoljno mesta za parie genitalija. Na sledeu enu naiao je u trenutku kada je ona okupljenoj deci pevala nenu pesmu o jajima.Rasporio joj je grlo, presekao glasne ice i pustio da joj padnu na grudi. Decu, koja su u tom prizorupoudno uivala, nije ni pipnuo. Voleo je decu. unjao se kroz beskonanu no i sakupljao grotesknu zbirku srca koja je izvadio iz tri, pet, devettela. A kada je prikupio celo tuce, uzeo je ta srca i postavio ih kao saobraajne znake na jednom odirokih bulevara kroz koje vozila nikada ne saobraaju jer stanovnici Grada nemaju potrebu za njima. udno, doista udno: Grad nije oistio srca. A ni ljudi nisu vie iezavali. Kretao se gotovoslobodno i krio samo od vee grupe ljudi koji su, moda, tragali za njim. U Gradu se netodogaalo... (uo je, samo jedanput, neobian zvuk metala koji se grebe o metal, ono rik plastikekoja se urezuje u plastiku - iako taj materijal, tu plastiku, nije mogao da vidi - i instinktivno osetio daje to zvuk maine koja se kvari. Naiao je na enu koja se kupa i vezao je delovima odee; noge joj je odsekao do kolena i ostavioje da sedi u vrtlogu grimizno crvene kade i da, vritei, iskrvari. Noge je poneo sa sobom. Kada je naiao na oveka koji je urio da izae iz noi, skoio je na njega, prerezao mu grlo,

odsekao ruke i te ruke zamenio nogama ene iz kade. Trajalo je to i trajalo sve vreme, a ono se nije moglo izmeriti. Dek im je pokazivao ta sve zlomoe da ostvari. Pokazivao im je da je njihova besmrtnost u odnosu na njegovu ista besmislica. Dobio je i potvrdu svoje pobede. Dok se unjao po antiseptino istom prostoru izmeu dvealuminske kocke, zauo je glas koji je dopirao odnekud, odnekud pored njega, iznad njega, pa ak i iznjega. Bilo je to javno saoptenje, emitovano putem nekoga metalnog sistema komunikacija kojim sesluio narod iz Grada na rubu sveta.

NA GRAD JE DEO NAS, MI SMO DEO NAEGA GRADA. ON SE ODAZIVA NA POZIVNAE SVESTI A MI GA NADZIREMO. POSTALI SMO GETALT KOJI JE SAD UGROEN. UNAEM GRADU NALAZI SE JEDNA STRANA SILA, JEDAN STRANAC, I MI SEUKLJUUJEMO DA BISMO GA OTKRILI. ALI, SVEST TOGA OVEKA JE MONA. ONAOMETA FUNKCIJE GRADA. JEDAN OD PRIMERA JE OVA BESKONANA NO.USREDSREDIMO SE, USMERIMO MISAO NA OPSTANAK GRADA. OPASNOST JE VELIKA.AKO UMRE NA GRAD, UMREEMO I MI.

Saoptenje nije ba tako glasilo, ali ga je Dek tako protumaio. Poruka je bila i dua i sloenija,ali je njeno znaenje, sve u svemu, bilo to, i Dek je znao da pobeuje, da ih unitava. Drutvenareforma je smena, kazali su. E, pa, pokazae im on ta je smeno. Nastavio je, dakle, sa ludakim pogromom. Kasapio ih je i klao i sekao, a oni nisu mogli daieznu i nisu mogli da pobegnu i nisu mogli da ga zaustave. Zbirka srca popela se sa pedeset nasedamdeset, pa na stotinu primeraka. Kada su mu se smuila srca, poeo je da im see mozgove. I ta je kolekcija brzo rasla. Trajalo je to i trajalo u beskonanost, a on je s vremena na vreme u tome istom, namirisanomGradu nalik na sud za sterilizaciju mogao da uje i poneki vrisak. Ruke su mu stalno bile vlane ilepljive. Kada je naiao na van Klef, iskoio je iz mranog skrovita, zamahnuo ivim seivom u njenegrudi ali ena-gardenija

iseze.

On se uspravi i osvrte: van Klef se pojavila na rastojanju od deset stopa. Jurnuo je ka njoj, ali jeona ponovo nestala i ponovo se pojavila na rastojanju od deset stopa. Kada je, najzad, poleteo i estiput a ona mu opet umakla, Dek stade, jedva diui, sputenih ruku, gledajui u nju. Ona mu, ravnoduno, uzvrati pogled. "Ne zabavlja nas vie", ree, ne pokreui usne. Zabavlja? Njegova svest se uskovitla i spusti u prostor mraniji od svih prostora koje je do tadaupoznao i on kroz tminu svoje udnje-za-krvlju shvati. Sve se to dogaalo zato da bi se onizabavljali. Oni su ga pustili da radi to to je radio. Oni su mu dali slobodan prolaz kroz Grad i on seludirao na njihovo veliko zadovoljstvo. Zlo? Do tada nije ak ni nazirao vidike te rei. On jurnu na nju, ali van Klef ovoga puta iezezauvek. Stajao je na istom mestu i kada se vratio dan. Grad je raiavao lom, preuzimao iskasapljenatela i sa njima inio to je trebalo initi. U komorama za zamrzavanje, elatinski kontejneri vraeni suu svoje nie; vie nije postojala potreba da se stanovnici Grada otapaju zato, da bi Deka Trboseka

snabdeli priborom za zabavu razvratnika. Njegov posao bio je konano zavren. Stajao je na istom mestu, u praznoj ulici. U ulici koja e za njega uvek biti prazna. StanovniciGrada su mu sve vreme izmicali a sada su mu izmakli zauvek. On jeste bio klovn i oni jesu bili upravu kada su to tvrdili. On nije bio zao, bio je patetian. Pokuao je da sebe dokraji ivim seivom, ali se ono rastvorilo u svetlosne estice koje jeotpirio za to poruen povetarac. Sam, stajao je na istom mestu i zurio u pobedonosnu istotu Utopije. Oni e ga svojim bezbrojnimtalentima odrati u ivotu moda zauvek, oni e mu pokloniti besmrtnost jer im jednog dana moe opetzatrebati za zabavu. Njegova svest, ogoljena do sutastva, bila je sada jo samo jedna pihtijastamasa. Bie sve lui i lui i vie nikada nee znati ta znai san i mir i kraj. Stajao je na istom mestu - bie iz prljavih, mranih sokaka u svetu istom kao dah novoroeneta. "Ja se ne zovem Dek", rekao je tiho. Oni nikada nee doznati njegovo ime, njegovo pravo ime. Anee se ni potruditi da ga otkriju. "Ja se ne zovem Dek", rekao je glasno ali ga niko nije uo. "NE ZOVEM SE DEK, BIO SAM ZAO! VRLO VRLO ZAO. ZAO JESAM, ALI SE NE ZOVEMDek!" vritao je i vritao, idui besciljno kroz praznu ulicu, izloen pogledima. Vie nije morao dase unja - bio je stranac u Gradu.

(Prevela Gordana Velmar-Jankovi)

Teodor Sterden: KADA BI SVI MUKARCI BILI BRAA, DA LI BINEKOME OD NJIH DAO SESTRU ZA ENU?

Sunce je postalo Nova 33. godine p.e., to znai 'Posle Egzodusa'. Egzodus je, moglo bi se rei, trajao vek i po p.p., a p.p. znai 'Posle Pogona'. Pogon je, ako izbegnemo tehnike pojedinosti, bioureaj jednostavniji od ene i sloeniji od seksa, ureaj koji je svakome svom plovilu omoguavaoda, zaobilazei ogranienja to ih je nametala brzina svetlosti, prestane da postoji ovde i da seistovremeno pojavi tamo. Opis astrogacije posredstvom Pogona, sa svim detaljima o orijentacijiovde i tamo i unekoliko filozofskim problemima koje bi postavilo utvrivanje odnosa meu njima,bio bi bez sumnje vrlo zanimljiv, ali ovo nije ta vrsta naunofantastine prie. Za ono to mi nameravamo da ispriamo dovoljno je rei da je Sunce, uz mnogo upozorenja,postalo Nova, da je prvih pedeset godina p.p. proteklo u usavravanju Pogona i u istraivanjima kojasu vrile svemirske letelice bez posade sa zadatkom da pronau planete pogodne za naseljavanje, ada je sledeih sto godina proteklo u pripremanju oveanstva za odlazak sa Zemlje. Za to vreme suse, prirodno, stvorile i nekolike grupe ideologa, koji su imali neobino zanimljive planove za ovakvuili onakvu Savrenu Kulturu i koji su se ogoreno svaali sa svima ostalima. Pogon je, meutim,nudio Zemlji takvo obilje novih svetova i oni su, subjektivno gledano, bili tako beznaajno udaljeniod matine planete, da disidenti nisu imali ni potrebe za otporom - bilo je dovoljno da se prijave zaneki drugi svet pa da ga odmah i dobiju. Poreenja izmeu razliitih kulturnih teorija veoma suprivlana, ali ovo nije, ili bar nije u potpunosti, ni ta vrsta naunofantastine prie. Dogodilo se u svakom sluaju to, da se za neto vie od tri decenije Tera raselila, da su je,odlazei na stotine svetova, napustile hiljade brodova (ostavljajui za sobom, naravno, i onenepopustljive koji su, naravno, pomislili da su novi svetovi osnovani sa nejednakom hrabrou inejednakim uspehom). Dogodilo se i to (na nain suvie zagonetan da bi bio opisan u ovoj vrsti naunofantastine prie)da Pogonska Centrala na Zemlji, kompjuterska centrala, nije bila samo jedino sredstvo za odravanjeveze sa svim svetovima nego i jedino sredstvo za odravanje veze jednog sveta sa drugim; a kada jetaj ureaj blistavom okeanu Nove dodao jo i trunicu svog svetloga kratkotrajnog sjaja, svetovi suse meusobno pronalazili samo uz pomo sloenog procesa Pogonskih brodova bez posade injihovog pretraivanja. Novim svetovima trebalo je mnogo vremena da razviju potrebnu tehnologiju ijo vie vremena da ona stupi u dejstvo, ali se na jednoj planeti - koja je, zato to je nekim sluajembila trea planeta sunca tipa GO, samu sebe prozvala Teratu (znaenje sufiksa bilo je istovremeno'takoe' i 'dva') Obe engleske rei - too (takoe) i two (dva) izgovaraju se kao tu; prim. prev. nakraju pojavilo neto to se nazivalo Arhivom, neka vrsta ustanove u kojoj su se nalazili katalozi osvim znanim nastanjenim svetovima i u kojoj su se izmirivala njihova razna potraivanja; zbog togase planeta Teratu ubrzo pretvorila u centralu za komunikaciju i postala sredite trgovanja sa svimsvetovima, ali i trgovanja jednog sveta sa drugim - velika pogodnost za sve. Sporedna posledicazbivanja bilo je, naravno, uverenje stanovnika Teratua da je njihova planeta, kao centrala zakomunikaciju, i sredite univerzuma i da zato univerzumom treba i da vlada; uostalom, tom se rizikuizlau svi svesni entiteti. Sada ve moemo da odredimo vrstu u koju spada ova naunofantastina pria. "arli Baks", odsee arli Baks, "trai prijem kod Gospodara Arhiva." "U redu", ree lepa devojka za radnim stolom, onim odmerenim tonom kojim se lepe devojkeslue u razgovoru sa nestrpljivim i ljutim posetiocima koji oigledno ne primeuju ili nee da primetenjihovu lepotu. "Zakazali ste sastanak?"

On je, inilo se, bio veoma drag i veoma zgodan mlad ovek i pored sve svoje urbe iozlojeenosti. Ali, nain na koji je skrivao svoje vrline i suene oi spustio na njeno podignuto lice,ne pokazujui znake divljenja prema lepoti-mladosti, nagnao je devojku da postane isto toliko ne-lepa koliko je on bio ne-zgodan. "Imate li", upita on hladno, "knjigu za sastanke?" Nije na to odgovorila, jer imala je knjigu za sastanke - leala je, otvorena, pred njom. Stavila jeokrugli zlatni nokat na ime upisano na prvoj strani, uporedila ime sa licem i sa splasnutimoduevljenjem povukla noktom do mesta na kome je bilo oznaeno vreme sastanka. Pogledala je ucifarnik poloen u sto, prela rukom preko pozivne kancelarije i rekla: "Neki gospodin arli, hm,Baks moli da ga primite, Gospodaru Arhiva." "Neka ue", ree konzola. "Moete da uete." "Znam", odsee on osorno. "Ne dopadate mi se." "ta?" upita on, ali mislio je, oigledno, na neke druge stvari jer je, pre nego to je devojka uspelada ponovi primedbu, nestao kroz unutranja vrata. Gospodar Arhiva je s pravom oekivao potovanje, utivost i pokornost; to mu se uvek ukazivaloi on je to voleo. arli Baks upade u sobu, tresnu neku knjiurinu na sto, sede neponuen, nae se izaurla: "Do avola!" Gospodar Arhiva se nije iznenadio, bio je upozoren. Tano je isplanirao kako e obuzdati togdrskoga mladog oveka ali je, suoen sa Baksovim gnevom, shvatio da su svi planovi pali u vodu.Tek sad se iznenadio: jedan jedini posetioev pogled na njegova otvorena usta i na njegove drhtaveruke - a verovao je da je te znake odavno izgubio i zauvek zaboravio - postigao je vie nego sviplanovi zajedno. "Oooh... h... u krasnu klopavu kukinu preklapau", zarea arli Baks, iji je bes primetnosplasnuo. Onda pogleda u stareve uasnute obrve i iskezi se. "Ali, niste vi krivi." Kez nestade: "Odsvih hidrocefalnih, kretenidnih trkarala koje znam, najvei idiot sam ja! Znate li vi u koliko samkancelarija uao i izaao iz njih sa ovim ovde", ree i ponovo tresnu teku knjiurinu o sto, "otkakosam se vratio?" Gospodar Arhiva je znao u koliko, ali je ipak upitao: "U koliko?" "U premnogo, ali je to upola manje od onog broja kancelarija u koje sam ulazio pre odlaska naVeksvelt." Naglo je zatvorio usta i opet se nagao preko stola, uperivi u starca dva sjajna prodornaoka nalik na dva lasera-blizanca. Gospodar Arhiva se iz petnih ila upinjao da ne skrene pogled, alise usled tog napora sve vie i vie povlaio dok na kraju nije potpuno utonuo u jastuke na stolici, izkojih je sada virila samo isturena brada. Sam sebi je izgledao smean, jer se oseao tako, kao da gaje u rvanju udarcem na prevaru oamutio sluga jednog stranca. Glavu je prvi okrenuo arli Baks, ali pobeda nije bila stareva, jer se njegov pogled povukao istotako vidljivo kao to se povukao i pritisak ake to ga je oseao na grudima, pa se doslovno skljokaona sto. Bila je to, dakle, pobeda arlija Baksa, samo on toga, ini se, nije bio svestan. "Mislim", reeposle duge, koncentrisane stanke, "da u vam ispriati neto o tome... o tome kako sam stigao naVeksvelt. A nisam hteo - ili, tanije, bio sam spreman da vam ispriam samo onoliko koliko sammislio da treba da ujete. Kad se, meutim, setim ta sam sve doiveo da bih stigao tamo i ta svedoivljavam otkako sam se vratio odande, ini mi se da je posredi jedna te ista stvar. E, pa, nee bititako! I najupornije trkaralo mora jedanput da stane. Ne znam ta e mi se ovde dogoditi, ali tako misvih rogatih sova na severoistoku Pakla, dozlogrdilo mi je obijanje pragova, ovo je poslednji put!

Vai?" Ako je to bila molba za saglasnost, Gospodar Arhiva nije znao sa im bi trebalo da se saglasi. Izato ree, diplomatski: "Mislim da bi bilo najbolje da pone odnekud." I dodade, ne podiui glas,sa velikim autoritetom: "Ali mirno." arli Baks prsnu u smeh. "Do sada ni sa kim nisam proveo vie od tri minuta a da mi nije rekao"Pst!" Dobrodoli u arlijev 'Pst-klub' u koji je ulanjeno pola univerzuma, dok ona druga polovinaeka na red. Izvinite. Roen sam i odgojen na Biluliju, gde ne postoji nita drugo osim vetra-pasata,stenovitih klisura i udaranja talasa o obalu i gde se vie a ne apue." Pa nastavi, mirnije: "Skaem steme na temu, ali, sve u svemu, mislim da postoji planeta o kojoj niko nita ne zna." "Postoje hiljade..." "Hou da kaem - planeta o kojoj niko nita ne eli da zna, zbog ega se ni vama ne dozvoljava daneto saznate o njoj." "uo si za Magdalu, pretpostavljam." "uo sam. Ona ima etrnaest vrsta halucinogenih mikrospora u atmosferi i karcinogene elemente uvodi. Na nju niko ne eli da ode, ali vam niko i ne brani da dobijete obavetenja o njoj. Ne, jagovorim o planeti koja ima ne samo 99 ili 99,99 posto teranskih optimalnih uslova, nego jo tolikodevetica da se procentualni odnos moe i obrnuti i rei da u odnosu na nju Tera ima samo 97 postooptimalnih uslova." "To bi, drugim reima, moglo da znai da je ona normalna 102 posto", ree Gospodar Arhivapodrugljivo. "Da, ako su vam statistike skale milije od istine", zarea Baks. "Ona ima vazduh, klimu, pravufloru i faunu, prirodna bogatstva sa est i vie devetica, i isto je toliko pristupana kao i svako drugomesto - a ipak niko nita ne zna o njoj, ili, ako neko i zna, pravi se da ne zna. A kada tome nekom,podnesete dokaze, alje vas u drugi sektor." Gospodar Arhiva rairi ruke. "Ja bih rekao da se okolnosti same dokazuju. Ako se sa tim, hm, takoizvanrednim mestom ne trguje, znai da ono svoje blago budno uva samo za sebe." Baks dreknu: "avola, do balavog magareeg..." pa se savlada i pokajniki ree: "Ponovo seizvinjavam, Gospodaru Arhiva, ali sam zbog svega toga ve vrlo dugo van sebe od besa. Ono to virekoste maloas podsea na priu o trogloditima koji sede i askaju, pa kau - to bismo zidali kuukad ivimo u peini." Ali kad vide zatvorene oi i duge bele prste na belim slepoonicama, Baksdodade: "Izvinite to sam vikao." "U svakom gradu", ree Gospodar Arhiva strpljivo, "na svakoj planeti naseljenoj ljudima uvascelom znanom univerzumu postoji besplatna, svima pristupana klinika gde se lako postavljadijagnoza stresova svih vrsta, gde se pacijenti lee brzo, efikasno i na dostojanstven nain. Verujemda ovo nee shvatiti kao pokuaj meanja u tvoj lini ivot i da e mi dozvoliti jednuneprofesionalnu opasku (ne izigravam terapeuta, kao to vidi): u izvesnim trenucima, graanin nijeni svestan toga da je pod stresom, ali je zato drugima to savreno, moda, bolno jasno. Ne bi se,dakle, moglo shvatiti ni kao neutivost ni kao neljubaznost, zar ne, ako bi neki neznanac punrazumevanja tom graaninu savetovao da..." "Ono to vi u tom moru rei hoete da kaete je da meni treba isprati mozak." "Ne, jer za to nisam nadlean. Ali mislim da bi poseta klinici - a ona je na dva koraka od nasmogla, moda, da doprinese naem sporazumevanju. Rado u ti zakazati sledei sastanak im sebude oseao bolje, to jest im bude... ah..." Starac uputi posetiocu bezizrazan osmeh i prui ruku kapozivnoj konzoli. Poput Pogonskog broda, Baks prestade da postoji na stolici i istovremeno se pojavi pored stola,

prepreivi dugakom, snanom ispruenom rukom i debelom akom put ka konzoli. "Sasluajte meprvo", ree blago. Uistinu blago. A to je bilo pravo iznenaenje, mnogo vee nego to bi bilo da jeGospodar Arhiva zatrubio kao slon. "Sasluajte me, molim vas." Starac povue ruku, poloi je na drugu i ukrtenim prstima osloni se o sto. Nije voleo tvrdoglaveljude. "Moje je vreme ogranieno, a tvoj dosje vrlo debeo." "Debeo je zato to oboavam detalje, a to je mana a ne vrlina. Ponekad zbilja ne umem da sezaustavim. Ali priu u vam brzo ispriati, ovaj materijal e je samo potkrepiti. Moda bi i jednadesetina dosjea bila dovoljna, ali meni je, vidite... strano stalo do toga, ja dajem dve pare na to, dvevisoke, dve iroke, dve teke pare. U svakom sluaju, pritisli ste na pravo dugme u arliju Baksu kadste pomenuli sporazumevanje. U redu. Neu psovati, neu urlati i neu vas dugo zadrati." "Moe li da postigne sve to?" "Prokleto dobro znate, do avola... stoj, arli!" Ukljui osmeh od trideset hiljada svea, oboriglavu, duboko udahnu vazduh, podie oi i ree mirno: "Mogu, svakako, gospodine." "Dobro." Gospodar Arhiva mu rukom pokaza stolicu. arli Baks, ak i ovaj skrueni arli Baksbio je u stojeem stavu suvie visok i suvie krupan. Ali kada je seo, utao je, u sedeem stavu, takodugo da se starac nestrpljivo promekoljio. arli Baks ga uznemireno pogleda: "Pokuavam dasamem priu, gospodine. A vi ete, im je ujete, lako postaviti dijagnozu i bez strunog znanja:oamuen divnim dugakim boravkom na jednoj zagonetnoj farmi. Proitao sam davno priu odevojici koja se majke bojala zato to je u ormanu stajao dlakavi purpurni oveuljak sa zubimapunim zmijskog otrova i to su joj svi govorili ne, ne, tako neto ne postoji, budi razumna, budihrabra. Na kraju su je nali u mraku, mrtvu, sa tragovima neega-to-je-liilo-na-zmijski-ujed, a njenpas je zaklao jednog dlakavog purpurnog i tako dalje. A ja vam sad kaem da postoji neka vrstazavere protiv mene i mojih pokuaja da dobijem informacije o jednoj planeti, da sam se zbog togaestoko razbesneo i odluio da odem tamo i uverim se sopstvenim oima, a da su 'Oni' uinili sve dame u tome onemogue; 'Oni' su mi dodelili nagradno putovanje na neko drugo mesto jer su hteli datamo provedem svoj odmor; a kada sam to odbio, 'Oni' su mi rekli da oko te planete ne kruiPogonski Vodi, da je ona suvie daleko da bi se do nje stiglo putovanjem kroz stvarni kosmos i dase do nje ne moe doi redovnim putem (a to je, bogamu, uh, prokleta la, gospodine!); a kada sam jaotkrio put do nje sa presedanjem ,'Oni' su mi napravili nepojamnu zbrku na bankovnom raunu i takomi onemoguili da kupim prevoz. Ne mogu vam, dakle, zameriti to to me proglaavate paranoidnim ito mi ljubazno nudite izleenje. Ali te su se stvari zbilja dogaale i nisu bile opsena, ma ta svi vi idve treine arlija Baksa mislili o tome. Imao sam gram dokaza verovao u njega. I imao sam tonusuprotnih miljenja. Ja sam, gospodine, morao da odem. Morao sam do kolena da ugazim u mekutravu Veksvelta i osetim miris kedrovog drveta u logorskoj vatri i topao vetar na licu... i svoje ruke urukama devojke po imenu Ting, ruke i srce i nadu, da vidim zasenjujuu krasotu sa bojama raajuegsunca i ukusom suza... da bih shvatio to da sam sve vreme bio u pravu, da uistinu postoji planeta kojase zove Veksvelt i da ima sve ono to sam znao da ima... i vie, vie, oh, mnogo vie nego to u tiikada rei, stare..." arli Baks uuta i obori svoj blistavi pogled. "ta te je navelo na - traganje?" Baks podie veliku glavu i zagleda se nekuda daleko, u neki nezaboravni detalj. "Uh, izgubio samse. Elem, radio sam u Meusvetskoj banci i podacima hranio raunar u raunovodstvu. Posao nije biotako dosadan kao to mislite. Pa struci sam mineralog, pa sam u robnim poiljkama i tovarnimlistovima video i neto vie a ne samo naziv, koliinu i cenu. I tako mi se jednoga dana otelo: 'Ura!Eureka, naao sam!' Odmah u vam rei ta je bilo posredi. Feldspar. Koristi se u izradi porcelana istakla, starovremski stil. Mnogo pamtim, kao to vidite. U vreme kada sam radio u banci, feldspar se,

samleven i upakovan u vree, prodavao na stovaritu za dvadeset pet kredita po toni. A onda ga,odjednom, jedna naa muterija doprema za osam i po kredita po toni, franko stovarite prodavca.Pozvao sam firmu, tek toliko da proverim. Nije mi do toga bilo naroito stalo, ali sam pomislio da birazlika u ceni mogla da utie i na konanu statistiku sliku uvoza i izvoza. Knjigovoa firme proverioje podatke i potvrdio: osam i po kredita po toni, prvoklasan feldspar, samleven i upakovan u vree.Isporuio ga je posrednik sa Lete, ali sa njim vie nisu uspeli da uspostave vezu. Sve bih ja to zaboravio da nisam nabasao na jo jedan sluaj. Ovoga puta bio je posredi niobijum.Negde ga zovu i kolumbijum. Slui za razne stvari, a izmeu ostalog i za to da elik ne ra. Njegovacena, u ipkama, nikada nije bila nia od sto trideset sedam kredita, onda se odjednom pojavio natritu za trideset sedam kredita, a onda se odjednom pojavio po ceni od devedeset kredita, frankoisporuka. Cena sledee poiljke, niobijum u ploama, bila je ak 30 posto nia od uobiajene, saplaenim prevozom. Proverio sam i taj sluaj. Podatak je bio taan. ist, prvoklasan niobijum, reemi ovek. Zaboravio sam i to, ili sam bar mislio da sam zaboravio. Onda sam sreo jednu svemirskuskitnicu... Moksi Megidl, tako se, na asnu re, zvao taj razroki oveuljak od ijeg su gromkogsmeha odjekivali zidovi bunog bifea na kosmodromu. Pio je samo alkohol i bio krotak kao jagnje.Ispriao mi je priu o moku sa velikim zlatnim rafom u pupku, priao mi o svojim putovanjima posvemiru i mestima koja je obiao. Bio je pun pria i umeo je da pria... ovek je uzgred pomenuo daje Leta jedina planeta na kojoj vlada zakon 'Zabavljaj se' i na kojoj zakon niko ne kri. Cela Leta -velika trgovaka luka; mesto-za-odmor-i-razonodu. Vodeni svet sa parencetom kopna u tropskompredelu. Uvek toplo, uvek prijatno. Nema industrije, nema agrikulture, postoje samo - pa, usluge,recimo. Ljudi troe stotine hiljada kredita, nekoliko tuceta zaraenih miliona. I svi su sreni. Uzgredpomenuh feldspar, tek toliko da mu pokaem da i ja znam neto o Leti... Tako sam uprskao stvar dodaske. Moksi Megidi me je pogledao kao da me vidi prvi put i nije mu se dopalo ono to je video.Nije mogao da shvati zato laem kada je la bila tako providna. 'Feldspar se ne vadi iz movare,sinko. Zeza li ti to mene ili sebe? I jedno bajno vee presui i propade... A on ree da feldspar nepotie sa Lete, jer je ona vodeni svet. Zaboravio bih moda i to da nije bilo kafe u zrnu. Kafa saPlavih planina, tako se zvala. Na nalepnici je pisalo da potie direktno sa Stare Zemlje, sa ostrvazvanog Jamajka. A to je znailo da uspeva u tropskim predelima, ali u hladovitim planinama - upravim planinama. Kafa mi se mnogo dopala, pa sam otiao da kupim jo, ali oni rekoe da jerasprodata. Zamolio sam direktora da mi pronae podatke o toj kafi i krenuo njenim tragom odprodavca na veliko sa Teratua do posrednika i uvoznika - ba mi se dopala ta kafa! 'Poticala je saLete', tvrdio je direktor. Visoke hladovite planine, kojeta! Svemirska luka Leta nalazila se utropskom predelu, ali hladovite, prave planine nije imala. Tvrdili su da i feldspar dolazi sa Lete, a to je bilo nemogue jer je njegova cena bila suvie niska.Zato sam proverio i sluaj sa poiljkom niobijuma. Ovoga puta sam odgovor znao unapred - i on jedolazio sa Lete. A isti niobijum se, ni u ipkama ni u ploama, ne moe dobiti bez rudnika itopionica. Prvi slobodan dan proveo sam u ovom Arhivu i o Leti saznao ono ta me je interesovalo, saznaosve, tako, mi Ilema i Velikog Praska! Leta je bila movara, oduvek movara, i tu neto nije bila uredu. U pitanju je bila sitnica za koju je verovatno postojalo valjano i jednostavno objanjenje, ali meneje ta sitnica proganjala, muila... Zbog nje sam, uostalom, ispao pravo dupe u oima toga prokletodobrog oveka. Kad bih ti rekao, stare, koliko sam vremena proveo po kosmodromu traeikrivonogog maloga svemirskog gnoma, ti bi me prekinuo i pozvao straare sa revolverima-za-oamuivanje. Nije me muila kao to mui droga, muila me je kao to mui malecni ali duboko

zaboden trn u nonom palcu, koji ne boli nego treca pri svakom koraku. Jednoga dana - oh, tek poslenekoliko meseci - naleteh konano na starog Moksija Megidla a on mi izvadi trn iz palca. Stari, dobriMoksi... U prvom trenutku me nije prepoznao, nije uistinu. Tome udnom oveuljku polazilo je zarukom da zaboravi, potpuno zaboravi, sve to mu se ne dopada. Kao, na primer, feldspar i momka sakojim je voleo da pije i da pria a koji je bio obian laov sa providnim laima. Ocenio me je nulomi tu nulu umanjio za cenu petoasovne pijanke. Ali kada sam ga saterao u kripac - zamalo ga nisamistukao - i rekao mu da i feldspar i niobijum i kafa-koja-se-gaji-u-planinskim-krajevima dolaze saLete, fakturisani, upakovani, istovareni, osigurani, dao mu na uvid sve proklete dokaze, e, pa, onda jepoeo da se smeje grohotom sve dok smeh nije preao u pla, a plakao je malo zbog sebe, malo zbogsituacije, a najvie zbog mene. Sedeli smo do u sitne sate i pili - do kraja ivota neu otkriti kakoMoksi Megidl moe da podnese toliki alkohol. Ali rekao mi je odakle dolaze poiljke i natuknuozato to niko nee da prizna. Od njega sam saznao ak i ime koje se nadeva svim Veksveltovcimamukog roda... Pomenuo sam tu sitnicu jednom prilikom nekom prevozniku", nastavio je Baks svojupriu Gospodaru Arhiva, "i on mi je razreio zagonetku - i feldspar i niobijum i kafa stizali su saVeksvelta preko Lete, odakle su ih lokalni posrednici slali dalje. Uvek su, naravno, malo robeostavljali i za sebe, preprodavali je za gotov novac i sa njim se preputali zaboravu koji im jepruala njihova Leta. udom sam se udio. Svakoj planeti, kadroj da zaradi na robi tog kvaliteta i te cene - na robi kojase jo i pretovaruje, zamislite! - ilo bi u raun da posluje direktno a ne preko posrednika. Osim toga,niobijum je Element 41, a Elkhart u svojoj Hipotezi kae da ete na planeti koja ima elemente izPerioda Tri do Pet najverovatnije pronai i sve ostale. A kako me je tek muila ona kafa! Noimasam leao budan, pitajui se imaju li ti Veksveltovci i neto to vole, ta ne daju drugima, kad svojukafu cene tako malo da je isporuuju bez aljenja. Zato sam, prirodno, doao ovamo da bih ovde saznao neto o Veksveltu. Veksvelt se nalazio naspisku moje banke, ali ako se sa njim nekada i trgovalo, podaci su bili davno izbrisani - elijememorije briu se svakih pedeset godina kada je re o poslovima koji miruju. Znate li ta Arhiv ima o Veksveltu?" Gospodar Arhiva nije odgovorio. Znao je ta Arhiv ima o Veksveltu. I znao je gde se ti podacinalaze i gde se ne nalaze. Kao to je znao i to koliko je puta ovaj tvrdoglavi mladi dolazio u Arhivpokuavajui da pronikne u tajnu, kako je dovitljivo prilazio problemu i kako malo saznao, i kako bitek malo saznao, on i svako drugi, kada bi o Veksveltu pokuao da sazna danas. utao je. arli Baks podie prste i poe da broji: "Astronomski podaci: u toku poslednje dve godineplaneta nije osmatrana; oko nje samo (mrtve) sestrinske planete i sateliti. Kosmoloki podaci: ako suikada postojali (a postojali su jer u suprotnom ta prokleta stvar ne bi ni bila na spisku!), onda ih jeneko uzeo i nije vratio. Nemogue je, znai, utvrditi gde se planeta nalazi u stvarnom kosmosu.Geoloki, podaci: nedostaju. Antropoloki podaci: nedostaju. Postoji samo neka budalatina olokalnom vodoninom pritisku i emisiji matine zvezde, ali je ona od slabe pomoi. Trgovinsko-statistiki podaci: sa planetom se ne trguje, jer je nepoeljna za trgovanje. Ni rei o tome ko to kae izato kae. Poeo sam da tragam za istraivakim brodovima sa posadom, ali sam u vezi sa Veksveltompronaao imena samo trojice astronauta. Prvi je Troan. On je, po povratku, neto skrivio i biopogubljen - znate li da smo pre est-sedam stotina godina ubijali kriminalce? - ali nisam, naravno,uspeo da saznam zato. U svakom sluaju, ubijen je pre nego to je podneo izvetaj. Drugi je Balru.E, taj Balru je podneo izvetaj. Ceo izvetaj mogu da vam prenesem od rei do rei: 'S obzirom nauslove, ne preporuuje se kontakt sa Veksveltom taka. To je po svoj prilici i najskuplji izvetaj u

Arhivi." I jeste, ree Gospodar Arhiva, ali u sebi. "Posle njih, Veksvelt je istraivao neki Olmen, ali se, kako pie, posle njegovog povratkaispostavilo da ovek pati od iscrpljenosti kao posledice dugog zatoenitva u svemirskom brodu i daje mo njegovog rasuivanja bitno umanjena. Izvetaj je odbijen. Znai li to da je uniten, GospodaruArhiva?" Da, pomisli starac, ali ree: "Ne mogu da kaem." "Eto tako stoje stvari", ree arli Baks. "Kada bih sve ispriao tano onako kako se dogaalo,izloio bih klasian primer onoga to se u starim knjigama naziva manijom gonjenja. Zar nisam imaovaljane razloge da posumnjam ak i u to da su me 'Oni' odabrali kao dobru metu i naprosto mipodmetnuli sve te nagovetaje - feldspar po niskoj ceni i prvoklasnu kafu - da su mi bacili mamackoji sam morao da progutam, kome nisam mogao da odolim? Zar nisam imao puno pravo da se pitamnije li ta iva karikatura sa lakrdijakim imenom - Moksi za-ime-sveta Megidl - radila za Njih? A tase dogodilo kad sam se otvoreno i poteno prijavio za putovanje na Veksvetl i rekao da bih tamoeleo da provedem odmor? Odgovorili su mi da u orbiti Veksvelta ne postoji Pogonski Vodi i da sedo te planete moe doi samo kroz normalni svemir. A to je, naravno, bila la, mada se ni ovde ni naLeti taj podatak ne moe proveriti - to ak ni Moksi nije znao. Onda sam se prijavio za Veksveltpreko Lete, sa prevozom kroz pravi svemir, ali mi je odmah reeno da se Leta ne preporuuje kaoturistiko mesto i da sa nje ne postoji prevoz do Veksvelta kroz pravi svemir. Prijavio sam se zaBatil zato to sam znao da je turistiko mesto i znao da ima atlove i arter letelice i znao da je uzvezdanim kartama ubeleen kao Kriker III, dok je Leta Kriker IV, ali sam ba toga dana dobio onoprok... uh, nagradno putovanje na divni, predivni Zenip, raj svih rajeva koji ima dva unutranja golf-igralita sa 36 rupa i besplatne mlene kupke. Nagradu sam priloio u dobrotvorne svrhe, da bihsmanjio poreske obaveze, tako sam rekao, i kupio prevoz do Botila, kako sam i planirao. Sve sammorao da radim ispoetka, jer mi je putnika agencija ponitila rezervaciju im je ula za mojenagradno putovanje. Njihov postupak je, na izgled, bio opravdan, ali meni je trebalo mnogo vremenada sve to ponovo obavim, pa sam zakasnio na zakazani let i izgubio nedelju dana od odmora. A kadsam doao da uplatim putovanje, moj bankovni raun bio je na nuli, tako da mi je trebalo jo nedeljudana da ispravim 'nemilu' greku. Meutim, putnika agencija imala je samo jedno slobodno mesto ito mesto odmah ustupila drugome: zakljuila je, naime, da sam ve iskoristio dve nedelje odmora ida, budui da tura traje znatno due, neu moi da krenem na put." arli Baks pogleda u svoje ruke i stee ake. Zvuk krckanja kostiju ispuni kancelariju Arhiva, aliBaks na to ne obrati panju. "Svako iole razuman ve bi do tada shvatio poruku, ali 'Oni' su me ipakpotcenili. Dozvolite da vam objasnim ta time mislim da kaem. Ne mislim da sam ovek od elika,ali tako mi boga - kad neto odluim, onda je to odlueno. Ne razmeem se smelou svojihubeenja. Nisam ni bio ubeen u bogzna ta, osim u to da postoji itav lanac koincidencija koje nikonee da mi objasni, iako je objanjenje moralo biti smeno jednostavno. Nisam bio hrabar, bio sam samo - uplaen. Oh, i frustriran i besan, ali najvie uplaen. Da mi jeneko tada pruio razumno objanjenje, zaboravio bih celu tu munu stvar. Da se neko vratio saVeksvelta i rekao da je planeta zatrovana ali da ima aicu feldspara i jednu planinsku padinu,nasmejao bih se i sve zaboravio. Ali sled dogaaja - naroito onaj poslednji deo, moji pokuaji darezerviem prevoz - grdno me je uplaio. Doao sam do take na kojoj je mogla da me smiri samojedna jedina stvar - da ustanem i odetam do Veksvelta i saznam ta je. A tu jednu jedinu stvar minisu dozvoljavali da uradim. Dokaze nisam imao i ko bi smeo da tvrdi da sledeih nekoliko stotinagodina ne bih proveo pitajui se o emu je re da mi se u noni palac nije zabio i drugi malecni trn?

ovek moe da pati zbog neega, ali moe da pati i od straha to pati zbog neega. To nisam hteo dadozvolim. Bio sam uplaen i svestan toga da u biti uplaen sve dok ne razjasnim to to me mui." "Boe moj." Starac je utao i sluao tako dugo da mu je glas sada bio nov i privlaan. "Meni seini da je postajao mnogo jednostavniji put do razjanjenja. Svaki grad na svakome naseljenom svetuima besplatne klinike gde..." "To mi kaete ve drugi put", prasnu arli Baks. "I o tome imam svoje miljenje. Obojica vrlodobro znamo da oni u toj krpionici ama ba nita ne mogu da izmene. Sem da vas nateraju da budetezadovoljni svojim stanjem, ma kakvo ono bilo." "Ne vidim razliku, ali ako ona i postoji, ta je ravo u tome ta si rekao?" "Sreo me jedan prijatelj na ulici i saoptio mi da e za osam nedelja umreti od raka, ba na vreme(tako je rekao i tako me zviznuo da sam sve zvezde video), 'ba na vreme za sahranu' i nastavio putklikui." "A bilo bi, misli, bolje da je leao zgren u krevetu, uasnut, u bolovima?" "Na to pitanje ne mogu da odgovorim, ali znam da ni ono to sam video i uo nije dobro. Usvakom sluaju - postojalo je neto to se zvalo Veksvelt i ja se ne bih oseao bolje da su me ubaciliu neku mainu za ispiranje mozga i da sam iz nje izaao uveren da ne postoji neto to se zoveVeksvelt. I nemojte mi rei da oni ljubazni, predusretljivi vidari ne bi to sa mnom uradili." "Ali zar ne shvata da ti onda vie ne bi..." "Nazovite me nazadnjakom, naprednjakom, neznalicom, kako god hoete." arli Baks je opetpodigao glas, samo je ovoga puta bio dovoljno ljut da na to ne obrati panju. "Znate sigurno onu starupriu o tome da u svakome debelom oveku ui mravi oveuljak koji vriti jer hoe da izae. Akoneto jeste tako kako jeste moete da me akate, lupkate, pipkate i obraujete kako vam padne napamet, mogu ja da se ekam, kikoem i priznajem da nije tako kako jeste, mogu da izaem ak i naulicu, da drim govore i ubeujem druge - ali e negde duboko u meni uati oveuljak moga drugogja i pokuavati da, bez obzira na vezane ruke i vezane noge, izae i kae da to ipak jeste tako. Alizato govorimo o meni? Doao sam ovamo da priamo o Veksveltu." "Da li stvarno misli da postoje 'Oni' i da su te 'Oni' ometali u traganju?" "Ne, do avola! Mislim da je posredi neka starovremenska glupost koja se ukorenila i ostala dodana dananjeg, mislim da je glupost kriva za to to dokumentacija o Veksveltu ne postoji. Neverujem da i danas ima budala, vie volim da mislim da su ljudi na ovoj planeti kadri da se suoe saistinom, da ih istina ne plai i da e se, ako ih ak i plai, sami izboriti sa njom. A to se tie onemrtve trke sa rezervacijom za odmor, moram priznati da je za svaku stvar kaja se desila postojaoopravdan razlog. Nauka i matematika su valjano obavile posao i podrobno objasnile sve 'nemilegreke' i 'srene okolnosti', samo ja od toga nisam imao nikakve koristi." "Tako, dakle." Gospodar Arhiva je rairio prste i pogledao u tavanicu. "Pa kako ti je onda poloza rukom da stigne na Veksvelt?" Baks ukljui irok, vedar kez. "Razne se stvari priaju o ovome slobodnom drutvu, pa i to dauvek postoji neko ko kree na jednoj i zabranjuje na drugoj strani. Moda je to tano, ali oveku jonije oduzeta sloboda da bude prokleta budala i da, na primer, napusti posao. Pojavio se, kao torekoh, jeziv niz nemilih greaka, ali se mogu nadmudriti i one i svemoni, genijalni 'Oni'. Greka jenajee u samom oveku. Ako se ovek sa grekom povue iz glavnog toka, naletee na svakomkoraku na kamen, a ako pokua da ode svojim putem i odri korak, saplee se o itavo brdo kamenjakoje e mu slomiti noge. Jedino to mu preostaje je, dakle, da krene uz vodu. Teritorija je modanepoznata, opasnosti ga moda vrebaju, ali je bar u jedno siguran - da nee morati da proe krozitav niz apsolutno izvesnih i apsolutno planiranih agonija."

"Kako si stigao do Veksvelta?" "Rekao sam vam." Malo je saekao, pa se osmehnuo. "I ponoviu: napustio sam posao. 'Oni' ili'vreme gubljenja' ili prokleta valjiva Sudbina, ma kako da se zvalo ono to me je snalo - oni su tomogli da mi rade zato to su uvek znali gde se nalazim, gde u se nalaziti i ta elim. I tako su meuvek saekivali. Krenuo sam, dakle, uz vodu. Saekao da mi proe odmor, izaao iz kue bezprtljaga, otiao u prvu banku i pokupio sve pare sa rauna ne ekajui da se pojavi sledea nemilagreka. Ukrcao sam se na Pogonski skaka za Lunatu i rezervisao prevoz na poluteretnom plovilu zaLetu." "Mesto si rezervisao ali se nisi ukrcao na brod." "Znate to?" "Pitam samo." "Oh! Tako je, nisam ni kroio u svoju prijatnu malu kabinu. Sakrio sam se u brodski prostor zarobu i putovao sa tonom zobi. Moj poloaj na brodu bio je vrlo zanimljiv, Gospodaru, pa mi je naneki nain ak i ao to me nisu otkrili. Ali nikome ne pada ni na pamet da se putnik sa kartom moesakriti negde u brodu, a zakon kae - ja to vrlo dobro znam - da je slepi putnik ovek koji brodomplovi bez rezervisanog i plaenog prevoza. A ja sam prevoz rezervisao i platio punu kartu, a i svemoje isprave bile su u savrenom redu - za pravac u kome sam krenuo. Ono to je u mnogomeolakalo celu stvar bila je injenica da tamo kuda sam iao isprave nikoga nisu interesovale." "Mislio si da na Veksvelt ode preko Lete?" "Mislio sam da mi je to jedina ansa. Robne poiljke sa Veksvelta bile su na Leti, jer se usuprotnom ne bih ni upleo u itavu tu stvar. Nisam znao da li je to teretno plovilo veksveltovsko ilineki arter-brod (sve redovne linije znao sam napamet), nisam znao kada u stii na odredite i da lie brod nastaviti put za Veksvelt. Znao sam jedino to, da Veksvelt svoju robu alje na Letu i da jeLeta jedino mesto sa koga se oni koji robu dovoze mogu vratiti kui. Da li znate ta se dogaa naLeti?" "O Leti se pria svata." "Da li znate?" Starac se ljutnu, prvi put. Naviknut na potovanje i poslunost, bio je navikao i na to da on ispitujedruge a ne da drugi ispituju njega. "Svi sve znaju o Leti." Baks odmahnu glavom. "Ne znaju, Gospodaru." Starac podie ruke, pa ih spusti. "Svaka stvar ima svoju funkciju. oveanstvo e uvek..." "Vi se, znai, slaete sa onim to se dogaa na Leti." "Nije re o slaganju ili neslaganju", ree Gospodar Arhiva. "ovek jednostavno zna, shvata da jenekim segmentima vrste takav oduak potreban, shvata da Leta i ne pokuava da se predstavidrukije, nego onako kakva jeste, ovek to prosto prihvati i razmilja o drugim stvarima. Kako siotiao na Veksvelt?" "Na Leti", nastavi arli Baks neumoljivo, "moete da radite ta hoete, sa bilo kojim ovekom ilisa bilo kojom kombinacijom ljudi, pod uslovom da za to dobro platite." "Ne sumnjam. A sad mi reci koji je bio sledei pristan na tvom putovanju?" "Postoje ljudi", ree arli Baks zaprepaujue mirno, "koje privlae bolest, rane i povrede,patrljci amputiranih nogu... Na Leti se usluuje i ta vrsta ljudi. Grozne, smeurane babe sa prljavomkoom, deaci i male..." "Smesta, prestani sa tom odvratnom..." "Odmah. Jedna od nepisanih tradicija na Leti je: ono to jedan plaa da bi radio, drugi moe daplati da bi gledao."

"Da li si zavrio?" Ovoga puta nije vikao arli Baks. "Prihvatate Letu. Opratate Leti." "Nisam rekao da odobravam." "Trgujete sa Letom." "Naravno da trgujemo. Ali to ne znai da..." "Treeg dana mog boravka na Leti - ili, tanije, tree noi", ree Baks ne obraajui panju na onoto se posle poslednje rei pretvorilo u pljuckanje, "skrenuo sam iz jedne od glavnih ulica u mraansokak. Znao sam da to ba nije mnogo pametno, ali se u tom trenutku izmeu mene i sledeeg uglaodvijala neka gadna tua, praena estokom pucnjavom. Ionako sam, uostalom, nameravao daskrenem u sledeu aveniju koju sam kroz sokak sasvim lepo mogao da vidim. Ne bih umeo da vam opiem kako se dogodilo a ni da objasnim odakle su se oni, njih osmoro,stvorili u tom sokaku koji nije bio ni mnogo mraan, ni mnogo uzan, pogotovu to sam se minut pretoga svojim oima uverio da u njemu nema nikoga. Zgrabili su me, podigli uvis i s visine ispustili pravo na leda. Izruili su me kao vreu i uperili mineku svetiljku u lice. Jedna ena ree ja bih ga ucmekala. Jedan mukarac naredi da me podignu. Podigoe me, oistieak i od praine. ena koja mi je uperila svetiljku u oi stade da se izvinjava. Lepo se izvinjavala.Ree kako su uli da je doao jedan od... Smem li da upotrebim tu re, Gospodaru?" "Misli da je potrebno da..." "Ne mislim, jer vama je ionako sve to poznato. Na svakom brodu, na svakoj farmi, u svakoj zgradi- svuda gde se ljudi okupljaju - postoji re-tane kojom obavezno i neminovno zapoinje guva. enaje tu re upotrebila tako nemarno kao da je rekla Teranin ili Letanin. I dodala da se... jedan od njihnalazi u gradu i da e mu oni doi glave kad-tad. Ja rekoh 'Tako, dakle, jer znam da se ta fraza moeizrei u svako doba, na svakom mestu i u vezi sa svim i svaim. Druga ena ree da sam silan, krupanmomak i upita da li bih se prihvatio toga da sredim... tipa. Jedan mukarac se sloi sa njom, a drugizatrai moju glavu. Dok se prvi raspravljao s drugim, trea ena skide blatnjavu cipelu i udari njomei jednog i drugog posred lica. I ree im da zaveu, jer e se inae sledei put posluiti tiklom. enasa svetiljkom se zakikota i ree da je Helen sjajna-bajna. Divnim, negovanim jezikom dodade i to, daHelen sjajno-bajno vadi oi. Trea ena vrisnu 'Psea govna' i zatrai svetlost. Psea govna bila susasvim suva. Jedan mukarac se ponudi da ih popia. ena ree ne, to su njena psea govna, pa eona to lino uiniti. I unu bez razmiljanja. Ponovo zatrai svetlost jer ne vidi, ree, kuda cilja.Uperie svetiljku na nju: bila je to jedna od najlepih ena koje sam ikada video. Neto vam smeta,Gospodaru?" "eleo bih da ujem kako si stupio u vezu sa Veksveltom", ree starac dahui. "Pa o tome i priam", odgovori arli Baks. "Jedan mukarac se probi do nje i rukama poe damea govna. A onda se, kao nekim estim ulom svetlost ugasi i oni jednostavno - nestadoe! Neka seruka pojavi niotkuda i privue me uza zid. Nikakav zvuk - ak ni dah. U tom u sokak ueVeksveltovac. Nikada neu shvatiti kako su saznali da dolazi. Ruka koja me je privukla uza zid pripadala je eni sa svetiljkom, to sam shvatio u deliu sekunde.Nisam mogao da verujem da je ta ruka htela da bude tamo gde sam je zatekao, pa sam je uhvatio, alime je ena odgurnula i ruku vratila na isto mesto. Osetio sam kako mi svetlost klizi niz noge. Tada jeovek krenuo ka nama. Bio je visok, drao se uspravno i nosio odelo svetle boje, to je po mommiljenju bilo pre nepromiljeno nego smelo. Iao je lakim .korakom, zagledao i levo i desno, u svakikutak - a ipak nas nije primetio. Da se sve to deavalo kasnije, da se deava sada, ovog trenutka, posle svega to sam saznao o

Veksveltu - i o Leti - ne bih oklevao, znao bih ta treba da radim. Ali, u to vreme jo nita nisamznao. Moda me je naljutilo samo to - osmoro na jednoga." Zastao je, zamiljen. "A moda me jepodstakla i kafa. Pokuavam, u stvari, da kaem da sam u neznanju uradio ono to bih uradio i sadakada znam ta radim. Izbio sam eni svetiljku iz ruke i u dva skoka udaljio se od nje. Upalio sam lampu i uperio je umesto sa kojeg sam odskoio. Dva razbojnika su se kao dva insekta uzverala uz fasadu zgrade,spremna da skoe na rtvu. Lepotica je uala na nonim palevima i na jednoj ruci, dok joj je drugaruka, puna govana, bila spremna na gaanje. Ona ispusti ivotinjski urlik, zamahnu rukom, ali promaicilj. Ostali su stajali pribijeni uz zid i uz ogradu i mirkali pod svetlosnim mlazom. Rekoh prekoramena: 'Pazi, prijatelju. Dolazi im kao poasan gost, izgleda.' Znate li ta je uradio? Nasmejao se. A ja rekoh: 'Mene nee brzo uhvatiti, a ti brii. 'Zato?', upitaon i proe pored mene. 'Nema ih mnogo, samo osmoro', ree i krete na njih. Spotakoh se, sagoh i podigoh pola cigle. U tom asu me ono to je moralo biti njena drugapolovina pogodi u grudnu kost. Nisam izdrao, kriknuo sam. Visoki ovek ree da ugasim svetiljkujer im ovako sluim kao dobra meta. Ugasih je i na kraju uliice ugledah jednog od razbojnika; stajaoje iza velike kante za ubre i zamahivao dugakim noem na visokog neznanca. Zavitlah ciglu ipogodih ga u teme. Visoki ovek samo malko okrete glavu, zaue se pad tela i kotrljanje noa.Proao je pored njih kao pored muva, kao da je na njih zaboravio, a nije. Pruio je ruku, zgrabiojednog tipa za obe noge, svukao ga sa zida, uinio to isto sa drugim, a zatim obojicu sruio na vrhgomile ostalih. Stajao je nekoliko trenutaka sa nadlanicama na bedrima; nije ak ni dahtao, samo je gledao u tugomilu tela na ploniku sokaka iz koje su se orili krici i psovke. Priao sam mu s leda. Njih dvoje-troje stadoe na noge i pobegoe, hramljui. Jedna ena poe da vriti - psovala je, pretpostavljam,ali se rei nisu mogle razaznati. Uperih joj svetiljku u lice i ona umue. 'Da li je sve u redu?', upita me visoki ovek. A ja mu odgovorih: 'Imam rupu u grudima, to je dobro jer je, leei u krevetu, mogu koristiti kaoiniju za voe. On se nasmeja, okrete lea neprijatelju i povede me putem kojim je doao. Ree da sezove Vorhidin i da dolazi sa Veksvelta. Predstavim se i ja njemu i kaem kako ba traim nekogVeksveltovca, kad se na levoj strani otvori crna rupa iz koje se zau apat 'Brzo, brzo'. Vorhidin mepotapa po leima i blago me gurnu. 'Ulazi, arli Bakse sa Teratua.' Uosmo, a ja se sapletoh osopstvene noge i skotrljah se niz nekoliko stepenika ne znajui da ih ima, a onda ponovo padoh, neznajui da ih vie nema. Iza nas se zatvorie teka vrata i prostoriju obasja nejasna uta svetlost. Unjoj je stajao oveuljak maslinaste koe i sjajnih, zejtinjavih bria. 'Za ime sveta, Vorhidine, rekaosam ti da ne dolazi u grad, ubie te.' Vorhidin ree samo: 'Ovo je arli Baks, prijatelj.' Mali ovekmu brino prie i poe da ga pipka po miicama i rebrima, proveravajui da nije povreen. Varhidin se nasmeja i blago ga odgurnu, siroti Treti! Veito strahuje za mene. Ne brini za mene,plaljivko, brini se za arlija. On je primio udarac koji je meni bio namenjen. Mali Treti zacvile naneki udan nain i, pre nego ta sam mogao da ga spreim, otvori moju koulju, istre mi svetiljku izruke i svetlosnim mlazom pree preko oiljka na grudima. 'Tvoja sledea ena uivae u zalaskusunca', ree Vorhidin. Treti ode, vrati se za tren oka, iprica mi ranu neim dobrim i hladnim, i bolieze. 'ta si nam spremio?', upita Vorhidin, a Treti ponese svetiljku u drugu sobu. A u njoj, na kamari,manufakturna roba, alati i instrumenti. I gomila trideo-kaseta - muzika, novi pozorini komadi inekoliko romana. Sve ostalo bila je jedna vrsta robe. Varhidin podie sa poda teak sanduk; obrtaoga je u rukama sve dok nije naiao na oznaku 'Molarni spektroskop'. 'Od svega ovoga ne treba nam

gotovo nita, ali volimo da vidimo ta se izrauje i kakav je dizajn. Nekada je bolji a nekada gori odnaeg. Volimo da vidimo i to je sve.' Paljivo je vratio instrument u sanduk, zavukao ruku u dep,izvukao je i otvorio aku: na dlanu je lealo dvanaestak kamenia od ijeg me sjaja zabolee oi.Posebnim sjajem blistao je jedan plavi kamiak. Vorhidin uhvati Tretija za ruku i izrui mu na dlangomilu kamenia. 'Da li je dovoljno za ovaj tovar?' Nisam mogao da se uzdrim - preleteo sampogledom po sobi i grubo procenio da ni sto puta uveane sve te stvari ne bi vredele koliko vredimali plavi kamen. Treti je izbuljio oi. Nije mogao da govori. Vorhidin odmahnu glavom, nasmeja sei ree: 'Dobro, dobro, ponovo zavue ruku u dep i izvadi jo etiri-pet kamiaka. Treti e sadbriznuti u pla, pomislih. Bio sam u pravu. Treti je briznuo u pla. Poto smo prezalogajili, ispriao sam Vorhidinu kako sam se naao na Leti. On ree da je ondanajbolje da poem sa njim, a ja ga upitah kuda to, a on ree na Veksvelt. Prsnuh u smeh. Rekoh mu dasve vreme lupam glavu pokuavajui da smislim nain na koji bih ga naterao da to kae, a i on senasmeja i ree da sam nain pronaao, veto pronaao bez sumnje i to dvaput. 'Prvo, dugujem ti zaono', ree mi, pokazujui glavom na zid sobe okrenut mranom sokaku. 'A drugo, moram te povesti,jer ne bi preiveo jo jednu no na Leti.' eleo sam da ujem zato ne bih, jer sam se uverio da seljudi na Leti neprekidno tuku ali da sat kasnije oni koji su se tukli piju iz istog kraga. Onda miVorhidin ree da je to neto sasvim drugo. Veksveltovcu pomoe samo Veksveltovac. Ako, dakle,pomogne Veksveltovcu, onda si i ti, na Leti bar, izjednaen sa njim. Kad sam to uo, eleo sam dasaznam ta Leta ima protiv Veksvelta, a on prestade da vae, utke se i dugo zagleda u mene kao danije razumeo pitanje. Pa ree: 'Ti, izgleda ba nita ne zna o nama?' 'Ne mnogo', odgovorih. 'E, pa,ree on, sad imam trei razlog da te povedem sa sobom.' Treti otvori dvostruka vrata na drugom kraju skladita. Pred nama se ukaza zemaljsko teretnovozilo, iza koga su druga dvostruka vrata vodila na ulicu. Natovarismo sanduke na vozilo i uosmo unjega. Vorhidin je bio za krmilom. Treti se pope na lestvice i stade da viri u neto. 'Periskop', objasnimi Vorhidin. 'A spolja lii na motku za zastavu.' Treti nam mahnu. Niz obraze mu opet linue suze.Okrete prekida i vrata se irom otvorie. Vozilo pisnu i izlete, a vrata odskoie i zatvorie se.Vorhidin je vozio, a ja sam posmatrao pijanice i pedere na ulicama i pitao se ta bi uradili kada binekim udom zavirili unutra i ugledali nas dvojicu. Upitao sam Vorhidina: 'ega se oni plae?' Akako on, izgleda, nije razumeo pitanje, dodao sam: 'Kad se ljudi okome na nekoga, onda to najeeznai da ga se na ovaj ili na onaj nain plae. ta je to to bi im ti, po njihovom miljenju, mogaooduzeti?' Nasmejao se i rekao: 'Pristojnost.' I to je bilo sve to je rekao na putu do svemirske luke." Veksveltovski brod se nalazio daleko od terminala, bestraga daleko, na kraju plonika, porednekog drvea. A pored njega je gorela vatra. Ali kad smo se pribliili, video sam da ona ne goripored nego ispod njega. Oko plovila je stajala gomila od pedesetak ljudi, a najvie je bilo ena,pijanih ena. Igrale su, posrtale i dodavale drva na vatru ispod svemirskog brada. On je stajao nasvom repu kao one stare hemijske rakete iz vilinskih pria. Vorhidin proguna 'Idioti' i pomeri netona svom runom zglobu. Raketa poe da grmi i ene se razbeae, vritei. Onda nastade velikaeksplozija pare i drva se rasturie na sve strane. Ljudi su beali, padali, vritali, a zemaljska vozilajurila ukrug i sudarala se. Poto se na kraju sve umirilo, prili smo brodu. Iz njegovoga gornjegotvora spustie se platforma i okvir. Vorhidin prikai teretno vozilo za ipove broda, ukljuiautomatski ureaj i ponovo dodirnu neto na runom zglobu. Celokupni tovar sa zadnjeg dela vozilaukrca se, zajedno sa nama, u svemirski brod, a na zemaljski kamion se sam vrati kui. "Jedini lan Varhidinove posade", nastavi arli Baks vrlo paljivo, "bio je mladi radio-vezista..." Sa kosom nalik na blistava crna krila, sa pariima neba u kosim oima, sa punim poudnim

ustima... Ona je vrsto zagrlila Vorhidina, vrsto ga i dugo grlila smejui se, jer za radost 'iv si,itav si' rei nisu bile potrebne. 'Ovo je arli, Tamba. Doao je sa planete Teratu i borio se za mene.'Onda je ona prila arliju, i njega zagrlila, i njega poljubila; ta neverovatna, ta topla, vrsta nenausta oseao je itav sat na svojima, iako je njen poljubac trajao samo deli sekunde. itav sat su teusne vie pripadale njegovom zadivljenom, naglo probuenom telu nego njoj... Brod se vinuo ikrenuo prema suncu i nebeskom severu. Iao je istim pravcem dva dana. Leta ima dva meseca, a onajmanji je stena, asteroid. Vorhidin je prema njima usklaivao brzine i drao se rastojanja koje nijebilo vee od kilometra. Te prve noi, okrenuo je leite nasuprot pritisku mlaznika i nasuprot pritisku svoga srca i svojeprobuene muke snage. Nikada, nikada, nije video takvu enu, devojku