Najlepe ljubavne prie... :) 1) On. Vuk. Bezvoljno sam leala u krevetu. ini mi se danima. Da mi nije pripala muka od silnog leanja ili od gladi, sigurno nikad ne bih ni ustala. Kroz otvoren prozor udahnula sam julsko predveerje i na trenutak se osmehnula deurliji koja su jurila oko zgrade. Otila sam u kuhinju, stavila vodu za kafu i sa uivanjem povukla dim cigarete. Koliko dugo nisam puila? Koliko ima vremena od kada je Vuk otiao?... Dva dana. Izala sam na terasu da ispijem kafu. Predgrae, a tako ivo naselje. Klinci, oigledno je, izrastaju u prave gradske mangupe, ba kao mi nekada. A onda, ba kao da se sam vrag poigrao, neni enski glas, dozivao je: - Nenade, veera! Klinci su ustali sa ivinjaka trotoara i potrali u susedni ulaz. Svi kod Nenada. Nasmejala sam se. Ba tako poinje pria dece kruevakih ulica. Jedna pria koju e neke generacije zasigurno pamtiti. Sedamdesetesto, sedamdesettree i ezdesetdeveto godite. Vuk i ja smo bili najmlai. iveli smo u kuama u samom centru grada. Imao je istu sudbinu kao ja - da ga uva baka. Te dve bake, bile su sve to smo Vuk i ja imali. Ili smo u

istu kolu, u pocepanim patikama koraali visoko podignute glave. Sedeli bismo na asfaltu i priali dok moja ili njegova baka ne povie da je veera spremna. Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i veeramo u pauzama smeha. Nou, ulice i grad postaju nai. Vremenom ulazimo u neki novi svet, svet novih ljudi, lakih zarada, dima cigareta, lai i prevara. Posmatramo kako se devojke prodaju za jednu no, kako ljudi gube kue i stanove za nepunih sat vremena. Gledamo koliko novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada postajemo svesni da mi dorukujemo poparu, nosimo jedan duks dok se drugi ne osui i uimo u hladnoj sobi dok ne doe vreme polaska u kolu... Vuk postaje pravi mangup, a ja jedna od najpoeljnijih devojaka U nekoj novembarskoj noi motamo svoj prvi doint. Krademo jabuke na pijaci, maskaru na vaaru, trenerke na buvljaku. A u koli prevazilazimo i sami sebe. Samo od nas zavisi hoemo li postati neko ili neto u ivotu, hoemo li uspeti. I to, na svu sreu, na vreme kapiramo i dajemo sve od sebe. Ulica nas elii, otvara sve mogunosti, ali nas ne uzima totalno pod svoje. kola nam daje nadu u neko bolje sutra a bake sigurnost, ljubav i sklonite.

Vuk postaje pravi mangup koji se ukljuuje i igra u svemu tome spolja. Dolazi kui sa pomalo novca, lupa na prozor moje sobe i ape: - Odvoj ovo na stranu, uradi i moj domai jer neu stii. I probudi me u pet, imam pismeni sutra... Ujedno postaje i pravi srcelomac. Devojke luduju za njim, a on se, ruku na srce, ponaa kao pravi okrutni mukarac. Zavede i nestane! Ja postajem jedna od najpoeljnijih devojaka u gradu. Ali, ko je i skupio hrabrost da bude sa mnom, brzo bi odlazio. Smetalo bi mu to izlazim bez njega, to nikad nemam mnogo vremena, bio bi isuvie ljubomoran na Vuka, ili, jednostavno, nije pripadao naem svetu. - Opet te je neki kreten ostavio? - prokomentarisao je Vuk jednom. - Pusti to, nije vredan. ta on zamilja, da je neka faca?! Pa nije on Bogom dan, Kristina! I sve tako, ukrug. Vuk je skupio dovoljno novca da nam posle zavrene srednje kole obezbedi jo neto jer nismo imali nameru da idemo na faks ili viu. Zaposlili smo se da bismo pomogli bakama. Nemaki je savladao sa malim tekoama, ali ga je najzad imao u malom prstu. Kao i ja rad na raunaru. Uspeo je da ode u Nemaku, ali nikako nije mogao da dobije dokumente. Povremeno se javljao. - Ovde ne smem da budem, a tamo ne mogu da se vratim. ivot mi se ponovo pretvara u pakao, bolje je to sve ovo ne

moe da vidi. S druge strane, sve je ovde prelepo, ali vraki zajebano, princezo. uj, nemoj nita da pria bakama, reci im da sam OK - priao je. - Ne brini za to. I... ej, Poki... - Reci... - Nemoj da se preda! - Nikad, zna to! Poki je bilo tepanje od njegovog nadimka. Neki tajni znaci i ifre ostali su za nama, iako sam pamtila ak i svaki pogled, svaki gest. Ubrzo su obe bake umrle. Iste godine, jedna za drugom. Vuk nije mogao da doe. U tuem svetu, pored svega to mu se deavalo, kako je sve to podneo, verovatno samo on zna. Meni je on tada, po prvi put, tako bolno nedostajao, kao da me je tek tada zaboleo njegov davni odlazak. Ne seam se prolea te godine. Seam se samo mirisa jorgovana, mog tako uzaludnog sedenja na ivinjaku trotoara u nadi da e mi se bar neko od njih vratiti. Nisam stigla da odbolujem smrt jedine dve osobe koje sam imala na svetu. Nisam odbolovala ni Vukov odlazak. Znala sam da nema leka kada tugujem, da od uspomena i seanja sigurno neu iveti. Ovoga puta sam ja bila na potezu, trebalo je da osiguram svoju budunost. Prodala sam kuu u centru grada i kupila mali stan u predgrau. Sa znanjem koje sam imala, posla koji sam pored

redovnog, tad ve i samostalno obavljala, novca je bilo na pretek. Godine su brzo i nekako podmuklo prolazile. Kao i poneki mukarac u mom ivotu. Nisam se ni trudila da nekoga zadrim kraj sebe. Za to je trebalo vremena, strpljenja, tolerancije, a nita vie od svega toga nisam imala, bolje rei nisam elela da imam. A onda se Vuk jedne julske noi javio: - Princezo, najzad dolazim, dodue, nakratko... Od silnog uzbuenja nisam mogla da priam. Samo sam mu rekla svoju novu adresu. Telo mi je treperilo od njegovih poljubaca Kada je uao u moj stan, vritali smo od sree, smejali se, grlili, opet vritali. Posle takvih izliva emocija, sedeli smo i priali itave noi. O svemu. Posle svega, sada ima svoj auto, posao, stan, dokumente, sve. Uradio je sve to je eleo. - A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo dovoljno novca? - pita me. - Sasvim dovoljno. Ako nekad budem imala dete, stvoriu mu neto, da nikad ne prolazi kroz sve to smo prolazili ti i ja.

- Doneo sam ti neto novca, da malo tera silu, i pune dve torbe garderobe, oduevie se, broj sam, vidim, pogodio. Sputa pogled i ja primeujem bol na licu koje je dobilo poneku boru. Sede vlasi ine ga starijim, kae, osedeo je posle smrti baka, kao i ja. A bili smo tako mladi tada. - Ja se farbam, ba me briga - pokuavam da ga razveselim, ali oigledno je da ga jo neto mui. Kao da mi ita misli, konano mi kae: - Pre dve godine sam se oenio jednom Nemicom. - I tako si dobio papire? - pitam, a znam. - Da. - Jesi li se zaljubio, ili si se oenio zbog papira? - Zaljubio sam se - kae promuklim glasom i ja znam da lae. Znam da ga je stid samog sebe. Posle svega to smo preiveli, posle mnogo odricanja, ponosa, on se tako dobro prodao! Poverovala sam u la. - Ima li dece? - upitala sam ga. - Cerkicu, zove se Kristina - smei se, a meni suze stoje u grlu. Ne, ne vredi plakati. Bar ne sada kada smo uspeli u ivotu. Ne vredi plakati ni zbog ega, to Vuk i ja najbolje znamo. I drimo se toga i u predivnom praskozorju to ne obeava nita drugaije, nita to ve ne znamo, dok palimo svee na grobovima naih baka.

Spavala sam itavu venost. Posle toliko godina, prvi put tako dugo i mirno. Kao da sam se pomalo umorila od svog ivota. - Hej, princezo, moram da se vratim nazad. Hajde da okrenemo jedan krug, nikad te nisam vozio u besnom autu. Pospana, ali vrlo svesna toga da on odlazi, stvara mi se oseaj onih istih suza u grlu. Vonja kruevakim ulicama vraala je slike prolosti, detinjstva, nae mladosti. Ispred svoje kue je zastao i dugo utao. - eli li da ue? - pitala sam. - Ne, ne mogu. Mislim da bi me to ubilo. Uradiu isto to i ti. Prodau je i kupiti stan u istom onom naselju, svia mi se. A i... zna, ivim u nadi da u se jednog dana ipak vratiti. Uostalom, sada u ee dolaziti. Kada je ve bilo krajnje vreme da poe, dovezao me je do ulaza zgrade i dugo i neno ljubio. Celo telo mi je treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je, kada mi se to desi, tako u prepoznati onog pravog. A da li je on bio onaj pravi? I da li smo uradili sve to smo eleli? Jesmo li, kada jo ponekad poelimo da nam se vrate one godine tranja po kii, da osetimo miris tamjana u sobi, grejemo promrzle ruke, da jo jednom, makar na tren, ekamo da se ohladi popara dok se smejemo sedei za rasklimanim stolom? I uzalud sve zlato, sav novac ovog sveta! Shvatamo da je jedino blago samo jedno - na smeh koji e nam za nekoliko trenutaka ivot

ponovo oteti... On odlazi, ja jo neko vreme ostajem da sedim na ivinjaku trotoara, kao kada je i prvi put otiao. Kao kada sam donosila vane odluke u ivotu. Kao kada su bake umrle. Posmatram Saletove zelene oi i znam da u zauvek ostati sa njim Neko seda kraj mene. Kae: - Uh, vie ne mogu da se smestim na ivinjak. Bilo je lake kada sam bio mali. Ako mi neko pregazi noge, znau da treba teritoriju da prepustim nekim novim klincima. Iznenaena sam. Sale. To je lik iz generacije ezdesetdevetog. I sa njim smo mnogo toga proli, dugo ga nisam videla. - ta ti radi ovde? - pitam. - Isto to i ti. Trei ulaz, drugi sprat, malo sopstvenog mira posle svega. Ne pitam ta se desilo sa njim. Ne pita ni on mene. Savreno se kapiramo utanjem. Iz neijeg stana dopire melodija stare pesme za koju pouzdano znam da je i ova generacija ezdesetdevetog voli. Ustajem i kaem mu: - Hajde da ti i ja proetamo do grada, kupimo pomfrit sa dosta majoneza i prskamo se vodom iz fontane? Vai?

- 'Ajde, ako te nije sramota - smeje se. - Daj mi ruku! - Hej, mala, ta zamilja ti, dranje za ruice sa mnom?! pita Sale. - Hej, faco, tvoje vreme je prolo - zadirkujem ga. - Pa, u pravu si. Pogledaj ih samo... - pokazuje mi na grupu klinaca levo od nas. Uzima me za ruku i pita: - Usput, je l' ono bio onaj mali, kako se zvae...? - Da, ba on. - Znai, uspeo je da dobije dokumente, im dolazi i odlazi. - Da, oenio se tamo - kaem i istog trenutka kao da se i sama mirim sa tim. Oputeno, bez mnogo rei, etamo, prskamo se, jurimo. Znam da se za nekadanjeg mangupa grada Kruevca ne moram boriti. On je doao i ostae tu. Miran, tih i stabilan. Nee postavljati suvina pitanja, a znae sve iz samo jednog pogleda. Budiemo se zajedno, savreno emo se ka pirati i imaemo jedno drugo nesebino, jer to je sudbina koja nas je ipak ekala u predgrau. Ne izlazim iz kreveta dva dana. A kada najzad izaem na terasu, trgnu me neki novi klinci to jure kruevakim

ulicama. Igraju murke u Partizanskih kurira, tuku se u Zakievoj, ljube se u Porti, na Trgu se danonono smeju. Trgne me i zvono na vratima, Saletov vrst zagrljaj dok ostaje sa mnom na terasi i predlae da brojimo zvezde. I opet, sa radija se uje ona pesma koja moda tek sada dobija svoj pravi smisao: "Jedne noi, jedne zime, ko zna gde i ko zna kada moje e te setit ime naih etnji, naeg grada. A ja neu s tobom biti da te smirim, da ti priam, tvoj e nemir tada skriti neko ko mi nije slian..." Posmatram Saletove zelene oi i znam da u zauvek ostati sa njim. I, da, naravno, ako bude muko, zvae se Vuk. Toliko mu dugujem. I sebi. I bakama.

2)

Marijanin dnevnik... :)

Pocela je nova skolska godina. Ova je jedna od najvaznijih za Marianu. Krenula je na prvu godinu srednje skole. Imala je srece da upadne u odeljenje sa svojom najboljom drugaricom jos od pete godine, Tarom. Ali, sa njima je i njihova ''najbolja neprijateljica'', Sandra. Videcemo kuda ce nas ta prica odvesti... A kako ja sve to znam? Zato sto sam ja ta devojka, Mariana. Tara i ja usetale smo kroz ogromnu drvenu kapiju koja uvodi u dvoriste nase nove skole. Usle smo unutra, pronasle svoju ucionicu, sacekale zvono, usle i smestile se u zadnju klupu do prozora. Za nama su ulazili i ostali ucenici. Neke od njih sam poznavala, a neke uopste i ne. A onda, u ucionicu je usetala, ona, Sandra. Pogledala je pravo u nas i zlobno se osmehnula. Od glave do pete je, kao i uvek, bila sva obucena u firmiranu garderobu. Nekoliko momaka iz razreda se kikotalo, a onda su poceli da joj zvizducu i dobacuju kako je prolazila pored njihovih klupa. Par devojaka je odmahnulo glavom u neverici i pocele su da se kikocu kao da razumeju foru. Sandra je prisla Tari i ispruzila ruku kao da zeli da se rukuje, a zatim blago rekla: ,,Sandra, drago mi je''. Tara je prvo pogledala u mene, a zatim u Sandrinu ruku nakicenu prstenjem, pa zatim pravo u njene zelene oci. ,,O cemu se ovde

radi?'' upitala je, previse uplaseno. ,,Prvi dan srednje skole, novi ljudi, nova poznanstva, sve ponovo pocinje!'', Sandra je hrabro nastavila, ,,i mislim da bi i mi trebale ponovo da pocnemo''. ,,Okej, sa tobom nesto definitivno nije u redu!'', odbrusila sam previse brzo. ,,Ti hoces da pocnemo ispocetka! Ma nemoj! Mislis da cemo tako lako preci preko svega sto si nam radila toliko godina?! Mene izbrisi iz te price!'', nastavila sam, sada vec ljuta. ,,I mene isto!'', podrzavala me je Tara. ,,Dobre devojke, sve je to bio jedan test za vas. I niste nasele'', namignu Sandra, a onda se smesti u drugu klupu u redu do vrata. Zazvonilo je u usla je nasa nova razredna. Rekla je da prvi cas imamo slobodan, da se upoznamo, zatim je brzo podelila raspored i otisla na drugi cas. Ja sam vec dobro osmotrila svakog i tacno sam znala koga zelim da upoznam, a koga ne. Ustala sam i krenula prema grupi devojaka koje su ogovarale Sandru. Upoznala sam se sa njima i popricale smo malo. Zatim sam krenula do Tare koja je pricala sa dve devojke koje su potpuno isto izgledale, a kasnije sam saznala da su to bliznakinje, Sonja i Sanja. Dok smo pricale osetila sam da me je neko uhvatio za ruku. Brzo sam se okrenula i nisam mogla poverovati koga vidim. Tara je prvo pogledala u mene, a zatim u Sandrinu ruku nakicenu prstenjem, pa zatim pravo u njene zelene oci. ,,O cemu se ovde radi?'' upitala je, previse uplaseno. ,,Prvi dan srednje skole, novi ljudi, nova poznanstva, sve ponovo pocinje!'', Sandra je hrabro nastavila, ,,i mislim da bi i mi trebale ponovo da pocnemo''. ,,Okej, sa tobom nesto definitivno nije u redu!'', odbrusila sam previse

brzo. ,,Ti hoces da pocnemo ispocetka! Ma nemoj! Mislis da cemo tako lako preci preko svega sto si nam radila toliko godina?! Mene izbrisi iz te price!'', nastavila sam, sada vec ljuta. ,,I mene isto!'', podrzavala me je Tara. ,,Dobre devojke, sve je to bio jedan test za vas. I niste nasele'', namignu Sandra, a onda se smesti u drugu klupu u redu do vrata. Zazvonilo je u usla je nasa nova razredna. Rekla je da prvi cas imamo slobodan, da se upoznamo, zatim je brzo podelila raspored i otisla na drugi cas. Ja sam vec dobro osmotrila svakog i tacno sam znala koga zelim da upoznam, a koga ne. Ustala sam i krenula prema grupi devojaka koje su ogovarale Sandru. Upoznala sam se sa njima i popricale smo malo. Zatim sam krenula do Tare koja je pricala sa dve devojke koje su potpuno isto izgledale, a kasnije sam saznala da su to bliznakinje, Sonja i Sanja. Dok smo pricale osetila sam da me je neko uhvatio za ruku. Brzo sam se okrenula i nisam mogla poverovati koga vidim. ,,Maaark! Pa ja te uopste nisam primetila! Kako si ti, dragi moj, sta ima novo?..., sigurno nastavi ona sa pitanjima, a mene kao da nije ni videla. ,,Uh, Sandra, prekinula si me usred razgovora sa Marianom'', rekao je Mark, a Sandra se okrenula prema meni i rekla: ,,Ah da, pa nisam je videla. U svakom slucaju, pricacemo kasnije''. ,,Mariana, stvarno mi je zao zbog ovoga, ne znam sta joj je'', rekao mi je cim je Sandra otisla. ,,Ma nema veze'' rekla sam. ,,Ja...'', Mark mi se priblizio i taman poceo da prica kada ga zvono prekinu. ,,Ovaj, vidimo se kasnije'' izustila sam i ustala. Ali, cim sam to uradila osetila sam njegove ruke oko struka...

Brzo sam se okrenula ka njemu celim telom, bili smo jako blizu jedno drugome. Sada me je vec skroz zagrlio, a ja sam svoje ruke stavila na njegova ramena. Gledala sam ga pravo u svetlucave plave oci. Bili smo iste visine. Priblizavali smo se jedno drugom sve vise i vise. Bili smo na centimetar udaljeni jedno od drugog kada sam zacula neciji kasalj. Bila je to Tara. Uh. Pomislila sam da je neka nastavnica. ,,Mariana, sta radis to?'' upitala me je. ,,Ja, uh, ovaj...nista.'' Odmakla sam se od Marka, a on je nastavio da me gleda pravo u oci. Spustila sam pogled i pocrvenela. ,,Okej, izvinite ako sam nesto prekinula, ali ovo je ucionica'', i ode Tara. ,,Izvini za ovo'' rekao je Mark. ,,Nisam odmah trebao... Zao mi je''. ,,Ma nista'', sada sam vec nekako uspela da ga pogledam. Bas mi je neprijatno u ovakvim situacijama. ,,Hoces li da...'' zapoceo je Mark, kada ga je za ruku povukla Sandra i okrenula ga prema njoj. Uhvatila ga je podruku i krenula da izadje iz ucionice. Mark se okrenuo i preko ramena mi doviknuo: ,,Izvini, pricacemo posle skole!'' , ,,Okej'', izustila sam, a onda krenula ka svom mestu, dok su me ostale devojke iz razreda posmatrale kao da sam luda. Taj dan je kasnije postajao sve cudniji i cudniji. Sandra se stalno okretala ka meni i gledala me sa jednim zatvorenim okom i pravila

znake prstima kao da ce da puca iz pistolja. Ostale devojke iz razreda su se okretale ka meni i coktale, a zatim se glasno kikotale. Mark bi me ponekad pogledao i blago se nasmesio, i ja bih mu uzvratila osmeh, pa bi mi on namignuo i okrenuo se. Tara je bila ljuta na mene. Pokusavala sam da shvatim zasto, i da je pitam da se pomirimo, ali svaki put kada bih nesto pokusala, nastavnica bi povikala na mene. Ja bih ucutala, a sve ostale devojke bi mi se smejale. Napokon, dosao je i zadnji cas. Nisam vise mogla izdrzati u toj prostoriji okruzena osobama koje poznajem jedan dan, a vec me sve preziru. Cas je bio kod razredne. Morala je da napravi novi raspored sedenja. Posto u odeljenju ima 12 devojcica i 12 decaka, parovi ce biti decak-devojcica. Sandru je stavila u trecu klupu u redu do prozora sa nekim niskim streberom. Taru je stavila u cetvrtu klupu, odmah iza Sandre, sa deckom koji je bio veoma lep, i odlican djak. Tara se odmah odljutila od mene i morala je da mi isprica kako se upoznala sa njim i da joj se on svidja. Nerazmestenih ucenika je ostalo jos nekoliko. Medju njima i ja. Onda je razredna rekla: ,,Mariana ce sedeti u zadnjoj klupi u redu do prozora, sa...'', a onda pogledala u preostale nerazmestene ucenike koji su stajali ispred table, pa u svoj spisak ucenika. ,,Sedeces sa...'' ,,Sedeces sa Markom'' napokon je izustila razredna. Ja sam vec bila na svom mestu i posmatrala sam ga kako mi prilazi. Osmehivao se.

,,Ponovo mi'' rekao je taako slatkim glasom. ,,Aha'' odgovorih mu tonom za koji sam mislila da je bar priblizan njegovom. Razredna je razmestila i ostale ucenike, a onda je zvonilo i svi smo krenuli ka izlazu. Vecina prvaka je ostalo u dvoristu posle casova, pa smo tako i Mark i ja. Seli smo na klupicu kod igralista i posmatrali druge kako prolaze. ,,Mariana...'' rekao je Mark. ,,Da?'' trudila sam se da zvucim smireno. ,,Citavog dana sam pokusavao nesto da ti kazem, ali nikako to da izvedem, uvek bi nas neko prekinuo, a sada cu ti to stvarno reci! Stvarno moram.'' ,,Okej, izvoli'' pojma nisam imala sta ce sada da se desi. Da li ce mi reci da ne zeli da se druzimo? Da li ce mi reci da ga smaram? Da li ce mi reci da mu je Sandra devojka? Sta ce biti?! Znatizeljno sam ga pogledala, a zatim shvatila kako to iritantno izgleda, pa sam spustila pogled. ,,Svidjas mi se. Od kad sam te jutros video, nisam mogao da prestanem da mislim na tebe. Prelepa si. Imas prelepu kosu i oci. Stvarno mi se svidjas. Bila je to ljubav na prvi pogled.'' Zinula sam od cuda. On je to pogresno shvatio. ,,Okej, ovaj, izvini, samo...morao sam to da ti kazem. Nadam se da se neces ljutiti.'' Uzeo je ranac i ustao. Uhvatila sam ga za ruku. Ovog puta sam ja njega uhvatila. ,,Podjimo u setnju'' predlozila sam. ,,Naravno!'' odjednom je izgledao taako sladak, oci su mu ponovo zasvetlucale i usne mu se rasirise u osmeh.

Izasli smo kroz skolsku kapiju i krenuli do najblizeg parka. Okej, sada je sve na meni. Sta da radim? Da li da mu kazem kako se osecam? Sto nije normalno, poznajem ga samo jedan dan. Kako mogu da znam da se ne sali sa mnom? Kako mogu znati da mi se nece nasmejati u lice, a iza njega ce se pojaviti Sandra, i objasnice mi kako mu je ona devojka i kako sam ja nasela na najgluplju foru? Zivot je taako komplikovan. Stali smo na mostu koji je prelazio preko fontane. Pogledao me je pravo u oci. Srce mi je lupalo kao ludo. Uzeo me je za jednu ruku. A zatim i za drugu. Onda me je zagrlio. I ja sam njega. Nasmesio se. I dalje se smesio. Priblizavao mi se... Poljubio me je. Ljubili smo se neko vreme. Prvo malo po malo, a onda sve vise i vise... Nisam imala pojma o vremenu. Nisam znala gde se nalazim, sta radim, koliko dugo se ljubimo... Nisam cak ni obracala paznju na ljude koji su prolazili. Onda smo oboje u isto vreme prestali. Odaljili smo se usnama, ali me je i dalje cvrsto grlio, kao i ja njega. Rekla sam mu svoja osecanja. Da, stvarno jesam! I ne, nije mi se nasmejao i lice, i Sandra nije iskocila iza njega kao vestica i rekla mi da je njegova devojka. To se nije dogodilo. Poljubio me je onda jos jednom, nezno, ovog puta krace. Onda smo primetili da mrak vec pocinje da pada pa smo krenuli. Setali smo gradom. Drzali smo se za ruke. Zivot mi se odjednom cinio tako savrsenim! Onda sam zacula veoma poznato kikotanje. Okrenula sam se i videla Sandru iza nas, sa dve devojke. Pile su milksejk i smesile se Marku. Onda su ugledale mene i taj osmeh je brzo nestao.

,,Caoo drustvoo!'' Zakikota se Sandra. ,,Pa otkud vi ovde? Sta radite, kako ste? Sta ima novoo? Hahahahahahahah...'' A onda je nastavila da se histericno smeje. Mark i ja smo se pogledali i nasmejali, a onda nastavili kuda smo krenuli. To se izgleda Sandri nije svidelo. ,,Hej vi! Ko vam je rekao da mozete da idete? Nismo zavrsili razgovor!'' Onda nam se priblizila i poprskala me milksejkom. Mark je odmah reagovao. ,, Sandra, sta je sa tobom?! Koji je tvoj problem?! Mozes li nas pustiti, shvati da me ne zanimas! Sta ti znaci da je prskas, ja sam hteo da krenemo, a ne ona!'' ,,Ma pusti je, idemo'' i ja sam se ukljucila. ,,Aha, vidim ko zeli da ide!'' vikala je Sandra za nama. ,,Pusti je'' prosaputala sam Marku i stegla ga cvrsto za ruku. ,,U redu. Ali moramo ti kupiti novu majicu.'' ,,Ma ne treba, sada cu kuci, pa cu se presvuci. Hvala ti za ovo.'' ,,Ma nista. Hajde, ispraticu te.'' Tako je isao sa mnom do kuce. Ispred kapije me jos jednom poljubio i rekao: ,,Vidimo se sutra. Laku noc!'' ,,Laku noc'', onda sam usla u kucu, a prizor koji sam zatekla uopste mi se nije svideo. U kuci su bile samo mama i starija sestra. Plakale su. ,,Sta se desava?'' Brzo sam uletela u kucu i bacila ranac na pod. ,,Tvoja baka...ona je...'' pricala je mama kroz plac, ,,ona je dozivela infarkt juce. Mi smo tek danas saznali za to, tvoj tata je prvim avionom otisao do nje, u London. Mi smo cekale tebe pa da zajedno krenemo.''

Suze su mi posle niz lice. ,,Ali, kako? Kako je ona sada?'' i dalje sam plakala. ,,Ona je bolje, ali... Doktori nisu sigurni sta bi moglo da se desi, samo su rekli da bi najbolje bilo da njena porodica bude sa njom.'' ubacila se i sestra. ,,Ali, skola? Kako cu izostati iz skole?'' ,,Ne brini, vec sam zvala tvoju razrednu i objasnila joj sve. Mi smo se spremile, samo jos cekamo tebe da se spakujes.'' ,,Okej, odmah dolazim!'' Potrcala sam uz stepenice ka svojoj sobi dok su se suze slivale. Pitala sam se koliko cu dugo ostati u Londonu, koliko dugo necu videti Marka? I sta ce biti sa bakom? Moram da pozurim sa pakovanjem da bih sve to otkrila. Usla sam u sobu i pozvala Taru. Sve sam joj ispricala. Rekla je da razume i da pozurim sa pakovanjem, a ona ce javiti Marku. Uzela sam prvu torbu koju sam nasla, i u nju spakovala laptop, telefon, dva para pantalona, dve majice i jaknu. ,,Gotovo!'' povikala sam dok sam silazila kod mame i sestre. Izasle smo iz kuce i odvezle se do aerodroma. Evo nas u avionu. Vozimo se vec nekoliko sati i nemam pojma koliko jos ima do Londona. Saznala sam da u Londonu vreme ide dva sata unazad. Sto bi znacilo da, ako je ovde, a gde god bilo to ovde, 3 sata i 15 minuta posle ponoci, tamo je verovatno 1 sat i 15 minuta. Po mom satu, sada je 6:28, a u Londonu 4:28. Izasle smo iz aviona i sada taksijem idemo do bolnice u kojoj se nalazi baka. Ni sama nisam znala da mi engleski ide ovako dobro. Ja sam

prevodilac mojoj mami. A sestra sama razume, ali je 'previse napeta da bi mogla da prica, a kamoli prevodi'. Stigle smo u bolnicu i zatekle tatu ispred sobe. Bio je utucen, a kada sam se priblizila videla sam da place. Bakina soba bila je puna doktora i medicinskih sestara. Prisla sam mu i zagrlila ga. ,,Tata, je l sve u redu?'' pitala sam ga i onda su mi krenule suze. ,,Baka je...ponovo je...dozivela je infarkt ponovo. Doktori ne znaju sta ce sa njom biti. Nije joj dobro.'' Nisam znala sta da radim u ovakvoj situaciji, nisam znala sta da mu kazem. Nisam mogla reci da ce sve biti u redu kada vidim da nece. Povukla sam se u stranu i pustila mamu da prodje do njega. Poljubila ga je i smirivala ga je. Sestra je dosla kod njih i zagrlila ih. Druga sestra je izasla iz toaleta i zagrlila mene. Plakale smo tako zagrljene neko vreme. Onda je izasao jedan doktor i rekao da ima novosti. Imao je veoma ozbiljan izraz lica i sve nas je uplasio. I dalje sam plakala, probala sam da se smirim, obrisala sam se rukavom majice i videla crnu fleku. Shvatila sam da nisam skinula sminku. Otrcala sam do toaleta da se umijem i malo smirim. U medjuvremenu mi je zazvonio telefon. Stigla mi je poruka. Od Marka. MARK: HEJ, CUO SAM ZA TVOJU BAKU. KAKO JE ONA? DA LI SI VEC STIGLA U LONDON?

MARIANA: STIGLI SMO PRE SAT VREMENA. SAZNALA SAM DA JE DOZIVELA JOS JEDAN INFARKT! POSLE TOGA JE DOSAO DOKTOR DA NAM SAOPSTI VESTI, ALI JA SAM MORALA DA ODEM DA SREDIM SMINKU. MARK: ZAO MI JE. NADAM SE DA CE JOJ BITI BOLJE! MARIANA: HVALA TI. HEJ, KOLIKO JE TAMO SATI? MARK: POLA 8. SPREMAM SE ZA SKOLU. STO? MARIANA: ONDA JE OVDE VEROVATNO POLA 6. HAHAH, JOS UVEK NE MOGU NIKAKO DA SE SNADJEM SA TIM VREMENOM! Onda je sestra usla u toalet, a meni je telefon ispao koliko sam se uplasila. ,,Heej, polako! Dodji ovamo, doktor ima vesti, ali ceka da svi budemo na okupu pa da nam kaze.'' ,,Stizem, samo da se umijem.'' I izasla je. Stigla mi je jos jedna poruka od Marka, kaze da mora da ide i da mu javim kada saznam nesto. Izasla sam iz toaleta, otisla do mame i zagrlila je. Doktor nam je saopstio vesti. Doktor je rekao da je baka sada dobro. Ali da se to moze vrlo brzo promeniti. Zbog toga mora da se odradi operacija. To nam je rekao pre nekoliko sati. Sada je pola 11 ujutru, nemam pojma da li je to kuci ili ovde, u Londonu. Prosetala sam gradom sa sestrom i kupile smo baki voce.

Ostacemo ovde jos nekoliko dana. Vec smo nasli hotel i smestili se u njega. Cula sam se i sa Tarom i sa Markom i oboje kazu da im puno nedostajem i da je bez mene sve tako pusto. Ah, i ja bih volela da sam sa njima. Ovde smo vec pet dana, sada je 3 sata popodne, subota je. Baka je okej, bila je na operaciji i mnogo bolje se oseca. Danas je pustaju iz bolnice. Ostacemo jos malo sa njom ovde, za svaki slucaj, a onda se vraca sa nama kuci. Izasla sam iz hotela, idem malo da prosetam. Tata mi je dao novca da kupim nesto ako mi treba, mogu slobodno u shopping. Iskoristicu to. Ali, mnogo vise bih volela da je sa mnom Mark. Usla sam u neki butik koji nije firmiran. Ne volim firmiranu garderobu. Probala sam neke stvari i od svega toga uzela sam samo jednu tuniku i jedne teksas pantalone. U drugom butiku sam uzela dve torbe i nekoliko pari naocari. Tacnije, u svakoj boji po jedne. Zatim sam usla u ''Nike'' prodavnicu. Tu sam kupila jednu suskavu jaknu, jedne crne i jedne bele patike, trenerku i dve majice. ''Oh my Gad!'' Bas sam se nakupovala. Zatim sam svratila u jedan butik sa odecom za starije ljude. Baki sam kupila spavacicu, mami jednu crvenu haljinu, tati kravatu, a starijim sestrama po bluzicu. Svidece im se. Ako me prethodno ne ubiju sto toliko novca trosim na odecu.

Vratila sam se u hotel. Dok sam na recepciji uzimala kljuc sobe, osetila sam neciju ruku na ramenu. Brzo sam se okrenula i zinula u cudu. Bio je to Mark! ,,Aa! Mark! Odakle ti ovde?!'' ,,To je deo iznenadjenja! Podji sa mnom.'' ,,Ah, okej, ali znas da ces morati da mi das neke odgovore!'' ,,Sve ce ti uskoro biti jasno! Cuo sam da je tvojoj baki bolje i da se uskoro vracas kuci, ali jednostavno nisam mogao propusiti priliku da prosetam sa tobom po Londonu!'' ,,Okej. Pratim te.'' ,,Hajde, super cemo se provesti!'' Nalazimo se u finom restoranu na vrhu neke ogromne zgrade sa koje se vidi pola grada. Veceramo i uz to pijemo crno vino. Sve je tako savrseno, opet osecam onu radost kao i prvog dana skole, kada sam upoznala Marka. Mislim da se sve polako vraca na svoje mesto. Baki je bolje, Mark i ja smo ponovo zajedno i mislim da nas je ova daljina nekako zblizila, sada se vise volimo. ,,Sve je tako savrseno! Hvala ti na ovome, Mark, stvarno mi puno znaci to sto si dosao cak dovde da bi bio sa mnom.'' Pricala sam vec pomalo pijana. ,,Za tebe sve!'' i poljubi me.

,,Ali kako su te tvoji pustili? I zasto mi nisi rekao da dolazis, mozda bih te malo bolje i sacekala?'' ,,Da sam ti rekao ne bi bilo tako uzbudljivo i lepo kao sto je sada! Volim te, Mariana!'' To mi je rekao sa sirokim osmehom na licu. Nisam mogla da mu odolim. Zagrlila sam ga, a onda i poljubila. ,,Volim i ja tebe, puno! Mnogo mi je drago sto si ovde. Lakse mi je i osecam da se sve nekako vraca na svoje mesto!'' ,,I ja se tako osecam kada sam sa tobom!'' Onda mi zazvoni telefon. Bila je to sestra. ,,Marianaa?! Gde si ti? Svuda smo te trazili, umrli smo od brige, mislili smo da ti se nesto desilo! Dolazi brzo u bolnicu, baki nije dobro!'' ,,Ali, kako? Sta je bilo?'' ,,Dodji ovamo i sve ce ti biti jasno. I ti ces nama morati da das neke odgovore!'' I prekinu mi. Objasnila sam Marku i otisli smo do bolnice. A tamo... A tamo me je cekalo iznendajenje! Baka se odlicno oseca i sve je u redu, sutra se vraca sa nama kuci. U avionu je bilo prilicno tiho, verovatno posto su svi spavali! Samo smo Mark i ja bili budni celu noc. Saputali smo nesto jedno drugom. ,,Da li me volis?'' upitao je, a onda poceo da zvizduce i pravi se da ne zna ko je to rekao.

,,Zavisi ko pita...'' odgovorila sam mu na isti nacin. ,,Jedan decko koji je strasno zaljubljen u tebe, ali se boji da ti ne osecas isto.'' ,,Neka taj decko sada odmori malo, a odgovor ce saznati, kadtad!'' ,,Ali taj decko je sada veooma tuzan.'' i pravio se da brise suze. ,,Taj decko place bez razloga.'' Poljubio me je. U tom trenutku stjuardesa je povikala ,, Budite se svi, proci cemo kroz oluju, morate svi biti vezani i budni da bismo prosli bez povreda!'' Svi su se polako budili, kad je odjednom pocelo da grmi i seva, jako, bilo je tako strasno! Mark me je cvrsto zagrlio i sapnuo na uvo ,,Volim te.'' ,,I ja tebe.'' A onda polako prisloni svoje usne na moje... Priblizila nam se moja mama i nakasljala se. ,,Khm, khm.'' ,,Oh, cao mama, budna si?'' ,,Ti nisi cula obavestenje, ne vidis kroz sta prolazimo?'' ,,Aha, vidim rasanila si se.'' ,,Nije vreme za salu, samo sam dosla da proverim da li ste vi vezani. Vidim da jeste. Ako vam nesto zatreba kazite!'' I ode. Sada je vec prava oluja pocela, jedva se krecemo, stjuardesa je objavila da je ovo veoma kriticna situacija i da se ne zna sta ce dalje biti.

Mama je toliko uplasena da su morali lekove da joj daju. Mark i ja smo i dalje bili zagrljeni i nismo brinuli ni o cemu, kada smo zajedno nista drugo nije vazno. Taman je oluja malo prestala, a onda sam pogledala kroz prozor aviona, bilo je malo vedrije i pocelo je da svice. Prizor koji sam videla je govorio mnogo toga! Bilo je tako lepo, ponovo sam videla svoj kraj. Posle skoro pola sata smo izasli iz aviona. Preziveli smo najgore. Roditelji su otisli kuci, a Mark i ja smo prosetali po gradu i kasnije otisli do Tare. Sva je bila uzbudjena sto nas ponovo vidi i nije mogla da govori! Samo me je grlila i ljubila. U Londonu sam joj kupila nesto. Bila je to jedna zlatna ogrlica sa dijamantskim srcem. Dala sam joj je pre nego sto smo krenuli. Bila je toliko srecna i iznenadjena! Vec je pao mrak, bas smo se dugo zadrzali po gradu. Bilo je oko 7 sati. Rekla sam Marku da moram kuci, a mora i on. Rastali smo se ispred moje kuce. Ali, imala sam nesto i za njega. Kupila sam mu jedan privezak za kljuceve na kome je nacrtan Big Ben, a sa druge strane pise ''I LOVE YOU''. Zahvalio mi se i poljubio me, a zatim sam ja usla u kucu, a on ode niz ulicu... Sutradan sam u skoli bila glavna vest! Svi su me ispitivali kako je bilo u Londonu, kako mi je baka, ko mi je najvise nedostajao dok sam bila odsutna, itd, itd.

Posle skole ostala sam na skolskom sa Tarom i Markom. Pricali smo i zabavljali se. Odjednom nam je prisla Sandra. ,,Heej drustvo, sta ima?'' ,,Nista posebno.'' Odgovori Tara, veoma veselo, sto je meni bilo jako cudno. Obicno izbegava Sandru sto vise moze i nikada je ne gleda u oci dok pricaju. ,,Uh, izvinite ako vas prekidam, zelela sam samo da popricam sa Marianom, ako ona to zeli?'' ,,Okej. Kazi sta imas.'' Nisam htela da se odvajam negde sa njom, posto sam znala sta sve ona moze da uradi. ,,Mozemo li da popricamo nasamo?'' ,,Zasto?'' ,,Molim te, samo kreni sa mnom, nije nista lose, veruj mi!'' ,,Okej.'' Odgovorila sam joj i okrenula se ka Tari da joj sapnem da posmatra sta se desava. Rekla je ,,Naravno, nema problema!'' i dodala jedan tako vestacki kez da sam se zapitala da li ona zna nesto sto ja ne znam? Sandra i ja smo otisle iza skole. Ona je stala i pogledala prema zadnjem spratu. Ja sam znatizeljno gledala u nju dok mi nije dala znakove ocima da pogledam nagore. A kada sam pogledala... Na najvisem prozoru je bilo okaceno jedno platno na kome je bio ispisan grafit: MARIANA VOLI TE MARK!!! Odusevila sam se! A onda sam osetila veoma poznatu ruku oko svog struka. Mark je poceo da prica. ,,To sam jedino uspeo da smislim za ovako kratko vreme. Sandra je htela da pomogne jer se kaje zbog svega

sto je uradila, i zelela bi da budete drugarice. Tara je prihvatila to, samo jos ti ostajes.'' Nisam znala sta drugo da uradim pa sam ih zagrlila oboje. Od tada su prosle 3 godine. Sandra, Tara i ja smo postale BFF. Jos uvek sam sa Markom i puno se volimo, planiramo da zajedno odemo na isti koledz. Sandra je do usiju zaljubljena u svog decka, Luku. Tara je u vezi sa onim slatkim deckom kog je upoznala prvog dana skole, uzgred, ime mu je Filip. Svi smo mi tako jedna srecna i zaljubljena porodica, puno se volimo! Toliko sam srecna posle puno vremena da ne mogu to recima da opisem! Sada zurim, idem sa mojom 'porodicom' u park. Danas trcimo svi zajedno. Tara, Filip, Sandra, Luka, Mark i ja, Mariana. Zavrsavam sada ovaj dnevnik, posto mislim da sam dovoljno odrasla. Mozda mi vise ne treba.