Anna&zdls

1

Anna&zdls

Herman Hese

LJUBAVNE PRIČE

Prevod s nemačkog Slobodan Đorđević

Pogovor priredio Volker Mihels

Beograd 2009

DERETA

2

Anna&zdls

Copyright © Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main 2007

All rights reserved © Ovog izdanja dela Grafički atelje DERETA

do 4. oktobra 2012. godine

Naslov originala DIE LIEBESGESCHICHTEN

by Hermann Hesse

3

Anna&zdls

MIRIS JASMINA

Iznad visokih krošnji drveća noćni oblaci su lako plovili dobroćudnim nebom, a iznad njih je visio tih, bleštav i spokojan mesec.

U bašti u mračnom parku na blagom vetru lelujali su mnogobrojni mirisi i sukobljavali se jedan s drugim. Plemeniti miris ruže mesečarke ljuljuškao se lagano i smerno u vazduhu, a odmah pored promicao je i lepršao neukroćen, strastan miris karanfila, jak i težak miris dragoljuba, bogat i miran miris jorgovana.

Ali bogatiji, jači, blistaviji i strastveniji od svih ostalih isticao se miris jasmina, onaj presladak i lepljiv miris koji spada u najmoćnije nadražaje noći ranog leta. Proteže se u širokim talasima skroz u dubinu starog parka, opijajući, topao i sanjarski kao plamteći oblak ljubavne misli.

Iza osvetljenog prozora baštenske kuće dopirali su zvuci klavira. Muzika se razlivala malo prigušeno kroz crvene zavese na otvorenom prozoru i lebdela lako i radosno zajedno s toplim sjajem svetiljke preko širokih kamenih stepenica na ulazu u park, preko ruža i jasminovog žbuna, dalje u dubinu parka. Potpuno lagana i nešto tiša, nežna muzika je konačno kroz polutamu rondela i baštenske staze doticala pomrčinu bukovih stabala. A tamo su se taktovi muzike raspršili i stopili sa poslednjim talasom mirisa cveća, tanano se ljuljuškali jedan uz drugog i gubili se u crnilu gustog lišća, blagoj svetlosti meseca i nebeskom plavetnilu, a onda tiho i nesmetano odlelujali u tišinu tople noći.

U rondelu kestenova koji su činili ulaz u park, mesec je oštro i jasno na zemlji ocrtao oval od bele svetlosti. U senci kestenova, tamo gde je bilo potpuno mračno, stajala je klupa od peščanog kamena.

Lepa mlada dama koja je u baštenskoj kući svirala na klaviru znala je da na kamenoj klupi sedi pesnik prepun tuge zbog neostvarene ljubavi, znala je da je on voli kao dečačić, a njegova ljubav joj je bila novo i dobrodošlo ogledalo sopstvene privlačnosti. Svake večeri je u baštenskoj kući nalazila velike purpurne, mirisne ruže, njegovom rukom položene na klavir između nemih belih i crnih dirki. Morala je da ih pomeri, morala je njegove ruže da uzme u ruke i da pomisli na njega pre nego što bi počela da svira. Svaki put je pri tome nalazila i stih na čistom belom listu, ispisan laganim i tečnim rukopisom, i uvek s novim potpisom, koji je vazda imao novo značenje za pesnika i njegovu ljubav. Na samoj karti sa stihom uvek je pisalo nešto o ružama i neka aluzija na pojedinu od njih; crvene su bile simbol zanosa, a bele nežnosti i tananosti.

Sve ovo se potpuno slagalo s nazorima mlade dame, jer su joj poetičnost i romantika bile veoma drage, naročito ako je to bilo prikladno i lako za razumevanje i laskalo njenoj lepoti. I na same stihove je takođe vredelo obratiti pažnju, jer je pesnik ceo dan provodio nad njima. Bili su veoma otmenog i tačno odmerenog oblika i blistali od nesvakidašnjih reči i stihova, kao što blista zlatni nakit optočen dijamantima. Ovi stihovi su doživeli zavidnu sudbinu da ih čitaju lepe i zadovoljne ženske oči i da ih tanki ružičasti ženski prsti slažu u svilene korice.

Mlada dama je napravila dužu pauzu. Prvo se pozabavila ružama, a onda novim stihom, što joj je posebno laskalo i činilo joj veliko zadovoljstvo. Neko vreme je prebirala po notnim sveskama, konačno izvadila jednu i položila je pred sebe na iskošeni notni pult u obliku gitare. Izdvojila je mali, graciozni Mocartov komad. Nežna muzika se provlačila sigurnim i elegantnim koracima, povijajući se, ali bez naglih pokreta, uživajući

4

Anna&zdls

u sopstvenoj milozvučnosti. Naročito se isticao bas, za koji se činilo da često zaboravlja na pratnju varijacije i radosno svojim dubokim glasom ponavlja veselu glavnu temu kao zadovoljan starac koji posmatra mlade igračice. Dok svira, mlada dama nagne ponekad lepu zlatokosu glavu na stranu i pomisli s blagim osećajem opijenosti na svog pesnika. Mogla je vrlo lako da ga zamisli kako sedi na polukružnoj kamenoj klupi ispod kestenova, snenih očiju uprtih ka nebu, i kako s tihim uzdasima povremeno okreće tamnokosu glavu ka baštenskoj kući i žudno osluškuje muziku koja otuda dopire. Bio je bled, a lice mu je izgledalo tako ponosno i postojano, prikriveno uzbuđeno, malo bespomoćno, s nešto dečačkih crta.

Odjednom je muzika prestala. Noćna tišina je prekrila nezavršenu melodiju kao tamno jezero utopljenika.

Lepa mlada dama je tiho, zaboravivši da ponese šešir, napustila baštensku kuću i krenula nazad ka zamku. Ali, na sredini cvetnog vrta, tamo gde se četiri široke staze sastaju pred okruglom lejom s ružama, zastala je. Dobila je ideju, okrenula se i laganim koracima pošla stazom koja vodi ka baštenskim stepenicama. Polako, uzdignute glave, provlačila se između žbunja, lagano se popela uz četiri široka kamena stepenika i stupila u polumračnu rondelu, gde je, sakriven u dubokoj kestenovoj senci, sedeo pesnik. Prešla je preko granice senke I ušla nekoliko koraka u svetli oval, stavila obe ruke na potiljak, zabacila glavu i stajala na svetlosti meseca uspravno i raskošno kao neka baštenska vila koja svoju lepotu želi da okupa mesečevim sjajem. Duboko je uzdahnula. Njena lepota je razmetljivo blistala u mračnom okruženju dostojanstvenih starih stabala. A odmah tu pored, u pomrčini, povučen u kutak, bez glasa, od uzbuđenja je drhtao pesnik. To je bio poseban trenutak.

Posle kratkog vremena, mlada dama se okrenula i brzim koracima se izgubila na baštenskoj stazi.

U duši pesnika koji je s vatrom u očima pratio njene pokrete nicala je pesma o neuslišenoj čežnji.

O toj istoj pesmi sanjala je i mlada dama u svojoj spavaćoj sobi i radoznalo se radovala sledećoj večeri i sledećim stihovima. U isto vreme je ponovo i potpuno proživela slast svakog blistavog trenutka u rondeli. Zaspala je sa čistim, nežnim i drhtavim devojačkim osmehom na usnama.

(1900)

5

Anna&zdls

PESNIK

Knjiga čežnje

6

Anna&zdls

Gde leži dolina?

Daleko, daleko ispod zlatne zvezde. Tražio sam dugo, umoran i iznemogao

Išao sam na sever i jug Ali dolinu nisam mogao da nađem.

Hans Betge

7

Anna&zdls

USAMLJENIK

(Kao predgovor)

Postoje učenici jedne novije filozofije, koji se iz večeri u veče okupljaju u kućama za svečanosti i po istim načelima se raduju svojoj spoznaji, oduševljeno se u grupama penju na vrhove brda i s materinskom ljubavlju pozdravljaju izlazak sunca. Postoje zajednice u kojima seljaci, obućari i nadničari zajednički žive, i bojažljivo, stisnuti u bednom sobičku, čitaju Bibliju i produbljuju za dušu okrepljujuća jevrejska tumačenja proročanstava. Postoje i lepo odgojene, rafinirane estete, koji dane i večeri provode zajedno na kolenima pred lepotom, u sobama čiji su zidovi ukrašeni plemenitim i izabranim tapiserijama, gde se čuju stihovi umetnika ili zvuci probrane muzike.

Svi oni, filozofi novih saznanja, pobožni i estete, izdigli su se iznad svakidašnjeg, neguju vezu s večnim i znaju da je sudbina van ovog života velika ideja koju su prihvatili kao sopstvenu.

Ali, pored njih i pored prostog naroda i onog svakodnevnog, postoji i veliki broj onih koji ne pripadaju zajednicama, koji ćuteći i skriveno čine zajednicu usamljenih, a tek retko neki glasan krik obaveštava o postojanju ovih neobičnih duša. U osnovi njihovog života leži nezadovoljstvo, tuga i rezignacija. Ta osetljiva i tamna osnova oduzima njihovoj predstavi sveta sjaj i jasne konture, vatru snažnih boja i stvarnu odlučnost delovanja. Umesto toga, poklanja im se čarobnost neizvesnosti. Plava izmaglica, dah daljine, prigušena muzika sumraka i divan duboki ton setnog raspoloženja.

Mogu se pomenuti mnoga imena čiji život i stvaranje počivaju na ovoj teškoj i tužnoj osnovi i čije je pravo postojanje zagonetno i puno tajni. Moguće je pozvati se na mnoge umne ljude, pesnike, umetnike, osobe plemenitog porekla, ljude oštrih crta, veličanstvenih glava s ozbiljnim čelom i dubokim borama - ljude koji ceo svoj život žive sami od sopstvenog srca i duše i kojima je uskraćen dar druželjublja i prijateljstva i beg od sebe samog. Odbačeni prijatelji plaču zbog njihove smrti koja ih pogađa potpuno same, a kasnija pokoljenja ih vole sa stidom i čuđenjem.

Nebrojene su grupe usamljenih čiji život prolazi bez sjaja i slave, oni su tuđinci na ulicama svoga grada. Oni se ne uklapaju u harmoniju spoljašnjeg života i ne znaju da li su isuviše dobri ili isuviše loši za taj život.

Na ovim stranicama želim da pozdravim ovu moju braću, sve one koji pripadaju redu begunaca i redu ljudi bez domovine, onom bolom ulepšanom plemstvu, kojima poklanjam viteštvo tuge i usamljenosti, i znam da će me pojedini među njima prihvatiti i zavoleti.

Pesnik S baštenskog stola, lampa je bacala krug od svetlosti u potpuno tihu baštu i tako one

koji su sedeli oko stola povezivala u prisnu zajednicu. Unaokolo je bio potpuni mrak,

8

Anna&zdls

tako da je mala lampa u sredini zaslepljujuće svetlela, pa se činilo, ako se pogled uputi nagore, da je i samo nebo potpuno crno. Samo ako se pogled duže drži ka nebu moglo se osetiti duboko plavetnilo čistog nebeskog svoda i mogle su se videti zvezde kao naviruće kapi svetlosti, kako izviru iz daleke kupole.

Nevidljivo je pričala zidom okružena bašta i obaveštavala o svom prisustvu. Miris ljubičice, mladih listova jasmina i jela strujao je u nežnim talasima kroz mrak i mešao se s tihim šuštanjem lišća i vrhova drveća, stvarajući pesmu čiji su taktovi, posvećeni proleću, ljubičicama i posebnoj lepoti parka, neodoljivim žarom ispunjavali duše male skupine za stolom.

Bili su potpuno svesni čarolije večeri i rado su se otvarali lepoti proleća i udaljenosti gradske vreve, o kojoj je ova zidom okružena, tiha, zavidno vedra bašta pričala. Četiri ljudska lika su iz večernjeg mraka stupila u osvetljeni krug. Glava domaćina, gruba ali dobroćudna, glava naučnika, ozbiljnog čela i prodornih očiju istraživača. Pored njega, svetio lice domaćice, punih usana, brižnog čela i ljubaznih očiju. Onda Elizabeta, elegantna, umna i lepa glava, živih pokreta, visokog čela, pametnih očiju, s tankim usnama na kojima se bore putenost i skepsa i prerafaelitskom bradom. I na kraju, pesnik Martin, na čijem su se čelu senke kovrdžave kose mešale sa živahnim borama.

Pesnik je pročitao Ticijanovu smrt, a nežni i lelujavi stihovi kao da su se polako i harmonično gubili u blagom mirisu ljubičica.

„Zvezde”, iznenada reče Elizabeta. „Pojavile su se za vreme čitanja, a mi ih nismo videli. Lampa je tako svetla! Pogledajte, morate se nagnuti potpuno unazad i neko vreme gledati gore i tek tada ćete ih ugledati...”

Svi su pogledali u plavo, zvezdama ukrašeno nebo. Samo se Martin ponovo vratio u tamu i dopustio svom sjajnom pogledu da počiva na Elizabetinoj desnoj ruci, koja je prstima lagano dodirivala okrugli sto. Prvi put je ugledao elegantnu lepotu te ruke i taj prizor mu je omogućio novo razumevanje retke veštine lepe pijanistkinje. Za vreme dok je tu sliku uobličavao, lepi prsti su se pokrenuli kao da udaraju po dirkama. Martin ih dodirnu jednim cvetićem ljubičice, koji je među mnogim ubranim ležao na stolu. Elizabeta ga upitno pogleda.

„Vaša leva ruka želi da svira, Elizabeta. Jedan nokturno.” Ona se za trenutak zamislila, spustila pogled ne saginjući glavu. Bio je to gest koji

kod nje nije bio redak i koji ju je čudesno ukrašavao, pri čemu se u tom trenutku zaustavila samostalna igra crta lica, a njegova otmena uska forma poprimila je izgled slike.

„Dobro, ja ću da sviram, ali u mraku, a vi morate ovde ostati.” Ustala je lagano i tiho. Klavir se nalazio u baštenskoj kućici. Obučena u svetloplavu

haljinu, vitkog stasa, koračala je skoro nečujno preko trave i nestala među mračnim zidovima kuće. Kretanje figure u svetlom donelo je iznenadnu slabašnu svetlost u mračni ugao bašte, ali njenim nestankom crni talas se ponovo nadvio nad baštom. Uskoro kroz otvoreni prozor poteče kao da klizi, jednostavna muzika. Večernja pesma koja nijednom od slušalaca nije bila poznata. Mogla je da bude Mocartova ili Hajdnova. Posle vrlo kratke pauze, promenio se tonski rod i ista melodija s lakom i srećnijom promenom ponovila se u malo dubljem tonu, a pratnja se brzo uprostila, tako da su se poslednje note bez naznačenog kraja gubile u mraku. Sve troje slušalaca osećali su da ovaj nokturno nije Hajdnov već Elizabetin, i da je sva muzika ove večeri stvorena potpuno i samo za njih, pune razumevanja. Tako je lepa dama bez ijednog pitanja, već s nemom zahvalnošću, dočekana kada se u tišini vratila u svetlost stola.

9

Anna&zdls

„Treba li da krenemo?”, malo zatim upitala je domaćina. „Ne još”, zamoli ovaj, „želim da vam ispričam još jednu malu priču, u stvari pesmu.” S osmehom su se pripremili da saslušaju. Mali leptir je počeo da kruži oko lampe.

Doktor je zatvorio oči i počeo priču. Jedne tople večeri ranog leta, radi odmora i uživanja u tišini bašte okupili su se i

mladi i stari. Jedan pesnik je pod svetiljkom skladno čitao stihove koji su slavili leto, opušteno i bez nesuglasica vodili su se razgovori o stvarima spokojnim i prijateljskim. Pesnik je skupio ubrane ljubičice, a prisutna muza je ćutke naučila prijatelje da preko uskog kruga domaće svetiljke gledaju naviše u vedre zvezde. A kada se noć mirisima i tamnim glasom umešala u razgovor, muza je iz dubine svoje umetnosti odgovorila divnom sestrinskom pesmom. Stariji su ćutali i pružili muzi ruke, a pesnik je zahvalio poklonivši joj mirisne ljubičice.

Doktor je ustao i pružio Elizabeti ruku, pesnik joj je predao buket ljubičica, a domaćica je podigla lampu i ispratila oba gosta do vrata.

Martin je pratio muzu tihim ulicama staroga grada. Elizabeta je započela razgovor. „Šta mislite, koliko je ljudi u našem gradu koji shvataju i mogu da uživaju u ovakvoj

letnjoj noći kao naši domaćini.” „Pre svega nas dvoje”, odgovorio je Martin. „Da, a osim toga?” „Dvoje, možda troje.” „Dvoje, troje. Znam na koga mislite. Inače nam Ticijanovu smrt ne biste čitali. Morate

mi pribaviti tu knjigu, hoćete li? A vi? Već mesecima od vas nisam čula nijedan stih...” „Svakoga dana spalim po jedan list.” „Čega?” „Stiha. Pesme. Pišem, ali sam sobom nezadovoljan.” „O čemu pišete?” „Naslov je žensko ime. Sadržaj, žena, mlada devojka.” Njena izuzetna lepota, njen glas, pokreti, njena neobična tanana duhovnost i nešto

od njene neobične duše, njena kosa, oči, način na koji se smeje, hoda, govori, njeno omiljeno cveće. Ali stihovi mi se slamaju u ruci, a kada bi lepa dama to znala, ismejala bi me.”

„Sigurni ste u to?” „Ona je hladna i nemilosrdna. Niko ne bi trebalo da je voli.” „I vi ste u tu zagonetku zaljubljeni. Zašto joj to ne kažete?” „Ne volim ljubavne izjave.” „Smešno. Da li se ta dama zove Helena?” „Ne, vi ste na pogrešnom putu. Uostalom, znajte da od mene nećete izvući tajnu.

Nemojte se sada truditi.” Ulični fenjer im je na trenutak osvetlio lica. „Bledi ste”, rekla je Elizabeta. Martin je ćutao. Iznenada se Elizabeta tiho nasmejala i još jednom zagledala pesniku u lice. „To je

vaša tragična maska”, rekla je. „Sada je prepoznajem. Izgledate ponekad onako kako sam

10

Anna&zdls

ja kao dete zamišljala velike pesnike: neuredna frizura, naborano čelo, velike oči, usne lagano stisnute, i veoma bled.”

Martin se nije nasmejao. „Zašto mi se rugate, Elizabeta?”, upitao je smireno. „Uopšte se ne rugam. Štaviše, nalazim da vam to divno stoji. Zašto to ne smem da

kažem?” „Zbog vas, Elizabeta. Jer vaš lik i glas su bili moja večerašnja muza, čija me je muzika

usrećila i kojoj sam predao ljubičice.” Zaćutali su nakratko i za to vreme su u uskoj ulici odzvanjali samo njihovi koraci.

„Moram da priznam”, ponovo je počela vitka dama, „da ja subjektu vaše pesme ne mogu baš da zavidim. Koliko bi me usrećilo da prepoznam sebe u ogledalu vaših otmenih i dobrozvučećih stihova, tako bi me unesrećilo da budem ljubavnica jednog tako strogog, senzibilnog i umnog čoveka.”

„Ali ako se ponašate prema meni kao što ona dama čini? Ona me ismeva. Zar vas ne bi radovalo da kod svojih nogu vidite nekoga čije oči važe za probirljive, a ukus za istančan?”

„Ah, da. A i saznanje da vas niko ne može oraspoložiti, da vas ne može izazvati da pišete tužne stihove. Za nekoga dovoljno nemilosrdnog mora da je sjajno imati ljubavnika za koga zna da njegovi fini nervi reaguju i na najmanje uzbuđenje.

„Jeste li bili dovoljno svirepi?” ,,Oh, da, ili me poznajete drugačiju?” „Ne.” „Zašto to kažete tako čudno?” „Zato što još uvek žalim za muzom ove večeri. Zar to stvarno ne razumete? Ili želite

da kažete da je ta muza bila samo maska.” „Ne. Ali raspoloženje jednog posebnog trenutka ne može se veštački zadržati. Ne

izigravajte preosetljivu osobu.” „Ta uloga je već završena. Mi smo pred vašom kućom. Milostiva gospođice, smem li

da pozvonim?” „Budite tako dobri. Vašoj pesmi i vama želim sve najbolje. Doviđenja!” Martin nije želeo da se vrati kući, naprezao se da što više utisne u sećanje pojavu

lepe umetnice, koja je ove večeri kao ćutljiva muza u mračnom parku razvila svoje duhovne draži. Njegove misli su hvatale svaki, i najmanji pokret, najtiši smeh, jer on je voleo Elizabetu i znao je kako su retka tako čista i jasna kazivanja njenog bića. Voleo je koliko je njegova nestalna duša, jednostrano usmerena ka umetničkom uživanju i delovanju, bila sposobna da voli ženu. Nikada mu nije bilo dosta tih retkih kratkih trenutaka kada ju je gledao i u kojima je „ona pronašla svoj stil”, kako se on izrazio. Brižno se čuvao da obožavanje ostane tajno, nebrojeno puta je bez njenog htenja bio povređen, a uprkos tome u njemu je i dalje gorela tiha vatra zagonetne naklonosti; i ne priznajući samom sebi, uvek se nadao času kada će jasno, lično i otvoreno da se otkrije i da mu se pruži prilika da na nju utiče. Jer uprkos njenom kolebljivom i često skoro neljubaznom biću, bila je jedina žena u njegovoj okolini čije su telesna lepota i umnost mogle da ga uzbude.

Martin je uskoro ostavio poslednje svetiljke iza sebe. Unutrašnji prsten gradskog jezgra vrveo je od mnogobrojnih ljubavnih parova. Oborenog pogleda i s malo gnušanja stupio je u ambijent služavki i prodavaca i produžio niže niz ulicu. S desne strane se

11

Anna&zdls

protezala ivica parka negde nagore, a s leve se u blagom ritmu talasala površina praznog polja. Na uzvišici prekrivenoj jovom pesnik je zastao i umorno se spustio na drvenu klupu.

Neko vreme je mirno i rasejano gledao u daljinu, preko polja na kome je bez sjaja ležala svetlost zvezda, a onda ga je polako obuzela velika opora seta. Njegova utrnula čula se trgoše pri pogledu na ravnicu, zvezde, prolećno lišće drveća, i po prvi put posle više godina ponovo ga dodirnu svež i tanan glas prirode, a zvuk vetra i grana mu ispuni uši. S bolom se setio s kojom su silinom snage, čežnje, tuge, nade i čulnosti tada u ovakvim majskim noćima gorele kroz njegove vene i misli. Od te elementarne snage i osećanja ostala je danas samo poneka skoro ugašena iskrica i više ništa, baš ništa. Seta je bila tako gorka, neplodna i hladna da od prijatne lepote prethodnog trenutka ne ostade ništa.

Za usamljenog i umornog koji se odmarao među jovama nastupili su retki trenuci u kojima je podsticaj spoljašnjeg sklada, elementarni potisnuti nadražaj u njegovoj hladnoj i nepristupačnoj duši doveo do pobede. Do navale osećanja i unutrašnjeg potresa nije došlo odmah. Napeto je s prekrštenim rukama stajao na ivici brda i razgledao okolinu. Primorao je svoje oči umetnika da gledaju stvarnost i pokušao da pejzaž i raspodelu svetlosti na travnatom polju jasno prihvati. Ali, s blagim prolećnim mirisima iz tek ozelenele zemlje pokuljala je ponovo i ona sveobuhvatajuća seta, sve dok se nije malaksalo i nemoćno ponovo vratio na klupu, blago se opirući mučnoj igri sećanja i misli.

Pored žalosti za izgubljenom čulnom svežinom prve mladosti, pesnika je preplavila i svirepa gorčina protiv svega što je godinama unazad ispunjavalo njegov život. Ono što mu je posle kraćeg raskošno započetog lutanja ostalo od zanosa i mladosti od tada je s upornom samodisciplinom stavio u službu svojih umetničkih ambicija. Nikada nije težio vulgarnoj slavi, ali je bolnom snagom u njemu gorela želja da u uskom krugu poznavalaca i prijatelja sebi osigura neosporno zavidan položaj nenadmašnog umetnika. Ne ulazeći u formalnost, navikao je da svoj unutrašnji život skoro potpuno drži u šaci i svako nestalno duševno kretanje umetnički objektivizuje još u njegovom začetku. Mogao je mnogo dana da provede da nekoj večeri poezije ili da nadmetanju da briljantni sjaj koji mu je samo njegova suptilna i eksperimentalna tehnika mogla dati. Od velikog broja njegovih ne tako obimnih pesama samo je na malom broju njih ponešto dopisivano, i upravo te pesme, od kojih je svaka ličnim posvećenjem bila ukrašena, razlikovale su se često jedna od druge u malim varijacijama kojima je pesnik pojedinim povlašćenim čitaocima nudio nežnu zakletvu na vernost. Njegovo višestrano i brižno negovanje poznavanja strane literature otkrilo mu je ključ zagonetke učinka govora. To znanje ga nije promenilo, ali mu je govorilo da te srdačne, naivne i tople reči ne pripadaju njemu, ili ne više samo njemu. Samo mali broj njegovih stihova bio je dirljiv i poticao iz dubine i u njima je on govorio s prikrivenom tugom o praznini i nezadovoljstvu svoje bezbožne duše.

Ta praznina i zlovolja mučile su ga danas i dovodile do beznađa. U ovom času mu se činilo da poseduje redak, ali neupotrebljen dar. Činilo mu se i da je posedovao snagu i veličinu, život zasićen obiljem naivne strasti, a njegova dela ogromnu svežinu bezbrižne genijalnosti, ali kao da je tu snagu rasprodao i izdao. Bio je svestan da prolaznu i nagriženu snagu njegova otupela sumnja više ne tretira kao neku igračku već da je to zatrovano, nevoljno buđenje osećanja i snova. Za trenutak, ukazala mu se slika njegove mladosti, ona divlja priroda pokretana strepnjama i nadanjima, vrela pulsirajuća mladost od čijeg mu je neizmernog obilja još pre par godina srce lupalo u ljubavnom ritmu. Pojedini sati, šetnje, ljubavne priče, pojedini poetski i folozofski sni ovoga časa

12

Anna&zdls

prolazili su pred njim, a iza svih njih kao crveno osvetljen zamak od oblaka stajala je željno očekivana budućnost. A sada je vreme kada je budućnost tu i smatrao je da je postala manja, bedna i hladnija. Pesnik je jasno osećao da već stoji s one strane nabujale vode s koje su još moguće nove odluke i novi ideali. S takvim osećanjem, uobičajeno hladno samoposmatranje je odnelo prevagu i on se diže energičnim pokretom i s jasnom odlukom da tim sumornim talasima podražavajući spoznaje i raspoloženja ni po koju cenu ne dozvoli da narastu do samopreziranja. Uprkos slabosti od umora, ubrzao je korake skoro do trka i posle ponoći ušao u svoj stan. Bled, besno stisnutih usnama, premoren, ranjen i divlji izgledao je kao krupna divljač umakla hajci.

Dok je Martin na uzvišenju s jovinim žbunjem proživljavao tužnih četvrt sata, a u zidom okruženom parku učeni doktor još uvek preživljavao nežno raspoloženje one divne večernje pesme, Elizabeta je posle kratkog odmora u kući sela za klavir, i dok su joj prsti prebirali po nepovezanim akordima i nesvesno ih uklapali u melodičnu fantaziju, njene misli su se bavile pesnikom. Njegova tanka i nešto neobična figura sa skoro uvek lako napred nagnutom glavom, ozbiljnog izgleda i danas bolesno bledog lica, često je privlačila njene misli. Pokušala je da pronađe sliku u kojoj bi on, od idejnog sveta i postavki života u svojoj glavi, mogao da bude izuzetan

Čovek, ali to joj nije uspelo. Sa izuzetkom skoro nasilnog slavoljublja, što njena umetnička priroda razume, nije mogla da nade nijedan tipičan znak njegovog duševnog života. Veoma ju je zagolicalo da sazna ime žene o kojoj je Martin pričao. Na sebe nije nijednog trenutka pomislila, jer on nije ispoljio nijednu reč intimne naklonosti prema njoj, nije osetila nešto takvo kod tog zatvorenog i pravolinijskog čoveka. Za nju je bio previše miran, premalo sposoban za trenutno uzbuđenje i, da nije poznavala njegove pesme, osporila bi mu sva duboka osećanja. Naslućivala je nešto skriveno ispod površine njegovog bića, možda neku bolnu dubinu, ali nije osetila nikakvu bliskost Martinove i svoje duše.

Ipak, bliskost je postojala u tome što su oboje osećali neobično jak otpor prema uobičajenom načinu života, protiv svega bez stila i duha. Bliskost se odnosila i na večito nezadovoljstvo, neumorno nastojanje da izbegnu bezobzirnost društvenog mnjenja i da se izoluju u samostvoreni svet stila i harmonično iznijansirane okoline. Oboje su bili nezadovoljni svojim životima, oboje su imali osećaj da su u pogrešno vreme i u pogrešnoj zemlji rođeni, smatrali su da je život mučan i dosadan, a imali su tajnu i žarku potrebu da crvenilo umetnosti i crvenilo strasti naslikaju na bledom nebu.

To sve Elizabeta nije znala, i pesnik joj je bio tuđ kao i svi ostali. Pri tome je bila jedna od onih žena koje nisu čulne, ali ni nevine, a nedostatak topline srca štitio ju je od ljubavi, ali je nije ostavio čistu iznutra. I tako ona, koliko je Martin znao, nikada stvarno nije volela, i odbijala je mnogobrojne, često časne ponude, ali ipak je dobro poznavala muškarce i imala u očima onaj hladni plamen koji ih je osvajao.

S prividnim nemarom, njeni tanki prsti klizili su po tastaturi klavira. Prekinula je razmišljanje živahnim pokretom lepe glave, a pametne i pažljive oči usmerila na klavijaturu i počela iznova da svira. Tog trenutka, kada su se začuli prvi akordi Huberovog komada, iz njene tanane duše se izgubilo sve što je neplemenito. U časovima kada prebira po dirkama celo njeno životom nezadovoljno biće odlazi u zemlju ugodnih zvukova i čistih oblika. To nije bila ganutost ili opijenost nadahnućem već ono spokojno, samo po sebi razumljivo: ostati kod kuće, u potpuno poznatom i naklonjenom okruženju.

13

Anna&zdls

2 Martin je sedeo duboko zavaljen u jednoj od starih naslonjača baštenske kuće.

Ispred prozora blistao je skoro olistao park na junskom suncu. Nagnut nad stolom, pušio je Burkard, Martinov prijatelj.

„Ti mi činiš posebno priznanje”, izgovorio je lagano i u isto vreme dunuo da raspiri žar cigarete, a desnu ruku naslonio na ivicu stolu. ,,U stvari, to su sentimentalnosti, koje upravo kod tebe...”

„Da, da”, prekinuo ga je Martin malo ljutito, „pevaš mi ponovo onu staru pesmu, umesto da pokušaš da me razumeš.” Meki oblaci dima cigarete su u divnim talasastim linijama blistali na suncu. Kroz širom otvorena vrata čulo se šuštanje vrhova drveća i kucanje detlića. Martin se počešao po naboranom čelu.

,,E pa, još jednom”, započeo je iznova, „reci mi iskreno, zar nije tako kako sam rekao? Ja sam jednostavno umetnik i šarlatan koji godinama mlati u prazno i...”

„U šta ni ti sam ne veruješ”, uzvratio je Burkard naprasno. „Ti si večiti glumac, a danas ti se prohtelo da odigraš sopstvenu tragediju izgubljene ljubavi. Ne dajem ni pet para za to. To je najjadniji sport na koji si spao.”

Muk. Baštovan je prošao pored prozora. Negde je pevušilo neko dete. U sobi s mnogo prozora Burkart je ispuštao tanke dimove, šetao tamo-amo i krenuo konačno ka vratima. Martin ga je lagano pratio, navukao beli letnji šešir dublje na čelo i dogegao s prijateljem peščanom stazom do klupe u senci. Seli su. Burkart je tiho zviždao.

„Da li si ti ikada imao osamnaest ili dvadeset godina?”, upitao ga je Martin tiho. „Naravno.” „Dobro, seti se onda. Sve je bilo drugačije. Zar se nikada ne prisetiš tog izobilja, tog

neverovatnog izobilja! Žene -bilo je kao italijanska noćna svetkovina pod drvećem perivoja, kao na novoj slici Hierl-Deronka, sve tako opojno, mirisno, meko, raskošno. I one noći provedene nad ljubavnim knjigama. Bilo je pesnika od kojih mi je srce udaralo samo na izgovaranje njihovog imena. Upravo takav pesnik sam hteo ja da postanem, onaj od čijeg stiha žene gube san, a mladi studenti drhte od uzbuđenja i zanosa. A onda one duge, mirne šetnje, čas kroz duge drvorede, čas preko brda, a onda, nešto malo ranije, prva žena koju pratiš očima i bezumnim stihovima.”

„Upravo kažeš da su tadašnji stihovi bili bezumni.” „Ali da, naravno da su bili bezumni. To je bilo baš to, čarolija, to slatko bezumlje koje

se kao uzavreli talas iz srca penje u oči i misli. Zar ne osećaš bol u srcu kada na to pomisliš?”

„To stvarno ne možeš da zahtevaš, ni ti godinama nisi osećao nikakav bol u srcu.” „Burkarde!” ,,E pa, izvini! Ali ti ponavljam, to su sentimentalnosti. Ti imaš potrebu da sebe bilo

kako opiješ, onda učini to, ali mene izostavi.” „Imaš pravo. Bio sam pod uticajem mladalačke romantike i u nekom trenutku mi se

učinilo da te naivne stvari moraju da postoje i danas, nešto kao prijateljstvo. Pa, želim ti lepo popodne!”

Martin brzo krenu ka kući. Iznenađen, Burkard pođe za njim. Stigao ga je kod štalskih zgrada, gde je ovaj upravo hteo da pozvoni i pozove kočiju. Prijatelj ga prekinu u toj nameri.

14

Anna&zdls

„Kakva scena!”, prošaputao je. „Svi znaju da si ti danas ovde, uveče dolaze gosti iz grada - a osim toga, nisam mislio ništa loše!”

Martin je oslobodio ruku i odgurnuo prijatelja uz neprijatno „Molim te”. Zazvonio je. Onda se okrenuo Burkardu: „Preporuči me dobrim ljudima”, zamolio je hladno, „a ja odlazim kući.”

„Ali, dobri moj! Žao mi je, da sam ti...” „Žao je i meni što sam ti ispričao tako dosadne stvari. Drugi put će biti nešto

drugačije!” Pojavio se kočijaš. „U grad”, naredi mu Martin. Dok je ovaj uprezao konje, Martin je s

Burkardom šetao gore-dole po dvorištu. Posle mučne pauze, Burkard zastade pored zida prostranog dvorišta. „Možda u ovom momentu ne znaš”, rekao je tiho, „da si me uvredio.”

Martin mu je odgovorio samo hladnim pogledom. „Možda ćeš se pokajati”, nastavio je Burkard. „Izviniću te kod mojih gostiju, a ovo

neću smatrati za uvredu, jer uvrede ne primam. Uzrujan si i drugačiji nego obično. Možda i bolestan. Prekosutra ću biti u gradu i posetiću te. Da li je to u redu?”

Martin se smirivao nekoliko trenutaka, a onda rekao: „Da”, brzo mu pružio ruku i popeo se u kočiju.

Tokom cele vožnje preko tople i svetle livade, opsedala ga je slika jedre mladosti. Prijatelja i ljutnju na njega je odmah zaboravio. Činilo mu se da ne postoji ništa o čemu bi moglo da se razmišlja, ništa vredno pomena, privlačnije i životvornije od tugovanja za izgubljenom mladošću, od tog zagonetno lepog, kao zvezda blistavog tamnozelenog nabujalog rastinja, u kome vreli mladalački stihovi sanjaju o pobedama i lovorovom vencu, pa se zato hladnokrvni autor, pisac „srebrnih pesama” i „kamenih bogova”, zavalio zatvorenih očiju duboko u sedište kočije i počeo da pevuši prvi stih stare Rikertove pesme.

„O mladosti, o mladosti...” Posle večeri provedene na brdu s jovom, unutrašnji nemir i neka vrsta tuge za zavičajem nisu ga napuštali. Ono iznenadno osećanje prezasićenosti životom dosade, bola i čežnje za mladošću nije doživeo samo mali broj ljudi. Ali, dok većina ljudi veoma brzo savlada to osetljivo i bolno raspoloženje koje im u nekom trenutku obuzima misli, ostaju pojedini usamljeni, naviknuti na neprijatno razmatranje svojih osećanja, danima predani tome na milost i nemilost.

Unaokolo su se nizale čiste livade, puzavicama obrasli zidovi, staromodna velika ulazna vrata gospodskih kuća. Kukuruzna polja i brežuljci s crveno gorućim ostrvcima divljeg maka, mala seljačka imanja, u kojima su baštice šeboja, georgina i rezeda tesno i raskošno stajale jedna do druge. Martin ih nije video, kao ni decu koja su skakala ispred kućica, ni seljake koji su radili u polju, niti teniske kostime devojaka koje su okolo tumarale. Sada se ponovo setio Burkarda. Ismejao ga je, pravio viceve, „Poštedi me tvojih nevolja”, rekao je. A to mu je bio prijatelj, jedini koga je tako mogao da nazove. I sada, kada ga je ovaj ostavio na cedilu, nije bilo nikoga kod koga bi mogao da ode. Nekoliko veoma finih, lepo vaspitanih ljudi, grupa lakovernih zadivljenih guščica, manja grupa sramežljivih mladih poštovalaca - to je bilo njegovo društvo. Najbolji ga je izneverio, bio je isuviše samostalan da bi ga pratio u njegovom sebičnom i jednostranom načinu života. Druge je jednog po jednog namerno udaljio od sebe kada je posle studija njegovo slavoljublje poraslo, a otpor prema svemu diletantskom i neestetskom činio ga sve usamljenijim i netolerantnijim. Sada su bili nepovratno izgubljeni. Sve ove godine, ovde, nije imao potrebu za prijateljem, a sada je shvatio da ih i nema.

15

Anna&zdls

Martin je u glavi prešao celu listu svojih poznanika. Među njima nije bilo nikoga ko bi mogao da popravi njegovo današnje raspoloženje. Ali, odjednom, u mislima se pojavi Elizabeta.

Elizabeta! Ona ima to što drugima nedostaje. Samo ona mu je duhom i odnosom prema svetu bliska i samo ona može da razume dušu umetnika, stvaraoca. Imala je dovoljno dubine da razume i njegova najsumornija osećanja, bila je dovoljno nepoverljiva i iskvarena da se gorkim osmehom smeška njegovoj zloupotrebljenoj i raščinjenoj duši. Pesnik je dugo vagao i posle dužeg oklevanja odlučio da joj pokloni poverenje i da tu lepu ženu, za koju pričaju da nikoga nikad nije volela, osvoji. Dok su kočije prolazile jednom popločanom ulicom, udarci konjskih kopita su mu prekinuli misli i primetio je da su već u gradu. Posle par minuta se našao u svom stanu. Oprao je lice i ruke, promenio kaput i ušao u radnu sobu, koja je jednim jedinim ali velikim prozorom gledala na mirnu baštu. Blagi miris mladog kestenovog lišća ispunio je malu, visoku i hladnu sobu. Na pisaćem stolu ležala je knjiga Drvo kleke od Bruna Vile, čiji su mnogobrojni listovi bili kao posebni naznačeni. Martin je uzeo drugu knjigu, okretao već pročitane strane i nastavio da čita. Ponovo se smejao, taj klasičar i fanatik forme, tom svežem naivnom govoru filozofskog romana. „Knjiga kojoj bi se Novalis radovao”, pomislio je. A onda se potpuno udubio, pokušavajući da isprati nepotpunu dijalektiku i ispita logiku posmatranja stvarnosti u knjizi. Učinilo mu se da učenje o smrti nije odgovorilo na najvažnija pitanja ili da ih je samo modifikovalo. Smatrao je da je veliki broj primera dijaloga postavljen na

Sokratov način, a u nameri da se prikažu unapred zaključeni rezultati. U osnovi je ovo prvo pesničko preobraženje monističkog gledanja na svet veoma malo doživeo kao upoznavanje s nekom drugom filozofijom. Martinu je bila bliska komplikovanija psihologija modernog čoveka, bio je isuviše nepostojan, isuviše promenljivog raspoloženja i nimalo naivan da bi verovao u velika utešna dejstva filozofije na život pojedinca. Njemu je odgovarao svaki filozofski pravac l'art pour l'art i nikada nije bio daleko od njega, ali mu on takođe nije značio više od radosne vežbe umetničke duhovne sposobnosti.

U pauzi, dok je nemarno listao stranice, pogled mu je pao na zabelešku s unutrašnje strane, kojom je autor ispod svoje berlinske adrese pozivao sve zainteresovane čitaoce na lična pismena objašnjenja. Martin nije mogao da se uzdrži da uz sarkastični osmeh ne pomisli na ta pisma puna gluposti, nesporazuma i molbi za objašnjenja. Onda je uporedio rad tog pesnika sa svojim. Dok se on zbog čistote svoje vizije i zaštite svoje kristalno izbrušene umetnosti povukao u najuži krug i zazirao od objavljivanja svojih radova, ovaj drugi je s očiglednim zadovoljstvom radio za mnoge i bez dvoumljenja pružio nepoznatoj masi mogućnost da razgovara s njim o njegovom radu. Sa užasom je pesnik sebi predstavljao posete studenata, učitelja, sveštenika i drugih nepoznatih ljudi ili čitanje loše stilizovanih pisama. Uprkos tome, osećao je da svaki pisac, odvažan i pun ljubavi, mora na neki način da nade zadovoljstvo koje mu sopstveni rad ne pruža. U svakom pismu je mogao biti izliv strasti nekog genijalnog mladog čoveka, zahvalnost nekog usamljenika ili priznanje dotadašnjeg protivnika. Martin je time uporedio i priznanja koja su njemu odavali. Pisma pohvale puna duha, probrane želje za sreću, cveće i umetnički pokloni puni smisla. To je bilo prefinjeno, otmeno, nežno i dopadljivo, ali jedno jedino pismo je moglo beskonačno srećnijim da ga učini nego sve ovo zajedno.

Pisac je počeo sastavljaču knjige Drvo kleke da zavidi na ovoj mogućnosti. Nešto pre večeri, na Burkardovom imanju su se pojavili gosti. Da je Martin znao da

će među njima biti i Elizabeta, bez dvoumljenja bi ostao.

16

Anna&zdls

Burkard, lep, okretan bonvivan od jedva trideset godina, primio je svoje goste u onoj istoj baštenskoj kući u kojoj je s Martinom proveo popodnevne sate. Kao neženja koji je često putovao, retko je primao goste, ali to malo muzičkih večeri koje je na imanju priređivao uživalo je izvrstan glas. Ove večeri je prva uloga bila namenjena Elizabeti.

Obedovaće se na otvorenom, u veličanstvenoj rondeli starih brestova, do koje je vodila čvrsta i široka aleja. Za vreme večere, kada se spustio sumrak, svetlele su na svakom drvetu, kroz olistale grane, električne svetiljke. U isto vreme upaljene su i bronzane uljane lampe, koje su na crnim postoljima raspoređene preko stola. Bilo je pozvano tridesetak gostiju. Većina je prikrila razočarenje zbog Martinovog izostanka. Pošto je domaćin izrekao reči dobrodošlice, stari akademik se setio odsutnog pesnika i odlučeno je da mu se uputi pozdrav. Buket prvih letnjih ruža s kartama gostiju predat je glasniku. Obed nije trajao dugo. Posluga je svetiljkama ispratila goste kroz park, a ponovo su se okupili u sali na spratu, gde ih je čekao vencem okićen klavir. Pošto je u susednoj porostoriji poslužena kafa, na molbu skupa, Burkard je započeo koncert Krojcerovom sonatom.Virtuozno je svirao na violini, a klavirsku pratnju je svirao direktor konzervatorijuma. Za vreme trećeg dela sonate, svi pogledi se usmeriše ka Elizabeti. Pojavila se na vratima malog salona pored sale i laganim i tihim koracima se uputila ka klaviru, koji je stajao odmah pored prozora. Tamo se naslonila i ostala nepokretna, bledog lica i spuštenog pogleda. Po njenom držanju i napregnutosti plemenitog lica moglo je da se primeti da je umetnica pod snažnom vlašću muzičke misli. U tom momentu, preko njenog zategnutog i nepokretnog lica preletela je umetnička inspiracija jednim magličastim vizionarskim svetlom, preplavila je celu plemenitu pojavu i udaljila je od sadašnjosti.

Kada je sonata bila gotova, Burkard se zahvali pratiocu na klaviru i uputi Elizabeti upitan pogled. Ona podiže pogled i nasmeja se. Ne okrenuvši se nestrpljivim slušaocima, sela je za klavir. Burkard se naže ka njoj s namerom da joj uputi nekoliko laskavih reči. Elizabeta rastrojeno odmahnu.

„Jedna molba, maestro”, šaputala je. „Vi me ne smete gledati dok sviram. Klavir je ipak jedan strašan instrument. Zatvorite oči i pomislite da je ovo na čemu sviram harfa. Harfa.” Ućutala je iznenada i prepustila se najdražim mislima o izmamljivanju punoće klavirskih tonova iz stojeće harfe ukrašene velikom zmajevom glavom. U međuvremenu su pristigli i poslednji slušaoci, seli ili stajali pored stubova ili vrata. Elizabeta je povukla stolicu i spustila bledo čelo. Pre nego što je počela da svira, skinula je buket ljubičica pričvršćen na rame i zaronila lice u hladno, mirisno cveće. Odložila je Štrausa na stranu, položila obe ruke na dirke i počela tihim, umirujućim akordima. To što je svirala od mnogih je primljeno kao stara italijanska muzika, čvrsta, skoro oporo vođena melodija, s takođe oporom, skoro okamenjenom pratnjom. Meki i tanki prsti umetnice, ali odsečnim udarcima, stvarali su čaroliju i izvlačili nešto čudesno iz instrumenta. Kako je sanjala o harfi, prsti su joj tako nežno i veoma prisno milovali dirke kao da su se umiljavali strunama klavira, tako oprezno i sestrinski poverljivo da su te strune davale svoje najčistije i najblaženije zvuke kao da odaju najdublje tajne. Svaki ton jednostavne, staromodne melodije prostirao se salom kao da dolazi pravo iz grudi neke vrsne pevačice. Tok melodije se pretvarao u srebrnu nit. Poslednji ton se gubio prigušeno odsviranim taktom, šaputavim delirijumom u septima akordu, kojih kod Šumana možda ima i previše. Taj talas tonova, neodređen i bez konture, narasta polako do nešto prikrivenog i nemirnog penušanja, koje slušaoca stavlja na slatke muke i deluje kao milovanje ženske ruke. To je uzbuđenim gostima oduzelo dah. Iz sale pune tonova, iznenada kao u gužvi kakvog noćnog festivala, izleteše rakete, bleštavo svetle figure se

17

Anna&zdls

digoše uvis višestruko upletene, u neravnomernim intervalima koji oduzimaju dah. Briljantne figure su se gasile kao neki s velike visine bačeni sjajni snop, malo u neskladu, i s bezbrojnim, sasvim malim treperavim prskalicama padale nazad u pomrčinu, poluprikrivene, ljuljuškave i nabujale.

Elizabeta je napravila pauzu. Salom se prolomio glasan aplauz. Nije mu poklonila nikakvu pažnju. Ponovo je prinela buket ljubičica licu, ispružila levu ruku, za trenutak pogledala kroz prozor u crno-belu noć parka, lagano i elegantno odmahnula glavom i odsvirala jedan snažan ton. Sala se utišala. Ali Elizabeta nije još počela ponovo da svira. Neko vreme se smirivala, a onda je iznenada ponovo pokazala ono elementarno vatrometom prekinuto raspoloženje. Zabacila je glavu unazad, lagano se nasmejala i zasvirala fortisimo u besnom tempu frenetične divlje igre. Grozničavo brza muzika u drhtavom, neujednačenom ritmu prodirala je kao munja kroz svečani hram muzike i ispunila salu vrelim, iscrpljujućim čulnim mirisom i smehom.

Ovoga puta se Elizabeta nije odrekla aplauza. Potpuno se prepustila komplimentima i ulagivanjima i žedno ispijala iz penušavog pehara trijumfa, jer njena lepota i njena umetnost su zajedno slavile. Veličanstveni venac joj je položen kraj nogu, a ona s njega otkide grančicu sa cvetićem i zakači je za pojas. Okružena oduševljenom gospodom, otišla je do malog salona ukrašenog u njenu čast, gde je uz tiho zveckanje posuda za led i šampanjskih čaša provela ostatak večeri u duhom bogatim šalama u granicama pristojnosti. U Elizabetim očima tinjao je ponovo onaj hladni sjaj; njena duhovna, renesansna lepota, koja je do pre jednog časa nosila ozarenost nadahnutog svetitelja, sada je bila drska i zamamna kao glava kurtizane visokog roda, s crtama kao iz Rosetijevog sna. Iz njenog tela je izvirao tanani izluđujući miris rafinirane žene, a na njenim bledocrvenim usnama ležao je neodređeni osmeh, koji je od trenutka do trenutka izražavao zavođenje, ironiju ili prezir.

Martin je istog popodneva primio ruže i pozdrave s Burkardove zabave. Među ostalim kartama pronašao je i Elizabetinu. Pored imena, na njoj je olovkom bilo ispisano „pozdravljam bledog pesnika”. Martin je lagano iscepao parče papira i pustio ga da padne na pod. Zgrabio je jednu od ruža, besno je okretao među prstima, doticao meke cvetiće pune latica i zdrobio ih tako da su se u komadićima rasuli po tepihu. A onda drugu, pa još jednu, i još jednu, sve dok potpuno obeshrabren nije otišao do radnog stola i upalio sveće. Izvukao je jednu od nižih fioka i izvadio mapu s naslovom Dante Gabrijel Roseti. Odmah mu se pred očima ukazala gravira velikog formata, reprodukcija slike Danteov san. Beatriče je na toj slici imala lice neverovatno slično lepoj Elizabeti.

Mučne misli opsedale su pesnika dok je pogledom dodirivao obrise ove lepe glave. Verovao je da tačno zna da ga pobeda nad nepristupačnom umetnicom neće dugo činiti srećnim. Dva bića, od kojih nijedno ne mari za naivna životna zadovoljstva i sve snage svoje nemirne i nesređene duše podređuje neizmernom umetničkom egoizmu, ne mogu ostati u vezi koja dugo traje. Ipak, osećao je i neminovnost takve veze, kao što se oseća neminovnost poslednje ljubavi. Elizabeta je, kao i on, stajala na onoj granici umetničke zrelosti koja nužno ili spokojno vodi ka miru i očekivanoj sreći ili je prvi korak ka samouništenju i propasti. Sada je došao taj trenutak, verovao je Martin, da svoj život kruniše odmerenom i prigušenom strašću, svejedno da li će mu ona značiti novu snagu ili propast. Jer je tačno znao da posle Elizabete ne postoji nijedna žena koja može nešto da mu daruje.

Ponovo je posmatrao sliku svog života kojoj je godinama snažno, častoljubivo i nepopustljivo pridavao formu stroge, nezavisne i spokojne umetničke slike! Ponovo se pitao da li je mudro toliko mnogo preseći i odbaciti, ali je bio svestan da ovo razmišljanje

18

Anna&zdls

dolazi kasno i da je za njega jedini put onaj koji vodi napred, put nepokolebljivog samovođstva, put osamljivanja, preziranja sveta i mučnog nezadovoljstva koje mu truje dane. Da ga je u časovima bolesti i besanim noćima često mučila neodoljiva čežnja za utehom, religijom, sujeverjem, ljubavlju i bogopoštovanjem, držao je čak i od sebe samog u tajnosti. Ako popusti, ako stvarno za svoj život upotrebi oslonac koji se nalazi van njega samog i to sebi prizna, pada sve što je vredno godinama gradio, ruši se njegova jedina uzdanica, njegov slomljen i izgubljen život, njegova jedina uteha, neograničeno samopoštovanje.

3 Pesma Elizabeta bila je potpuno završena. Njena forma je podsećala na pesme

vernosti koje su se pevale na dvorovima vladara u vreme renesanse. U stihovima koji su pevali o usamljenosti, nezadovoljstvu, okrutnoj dami i o tome da nikada nije volela - u tim stihovima je Martin koristio veoma vrednu umetnost svog savršeno čistog jezika. Stihovi su govorili o neizmernoj pometnji, bolnom raspoloženju u usamljenim noćima bez sna, u kojima vrela ruka pritiska slepoočnicu, a svaki pokret i svaka misao se prema vrelim kricima nezadovoljstva, ljubavne čežnje i samomučenju odnosi isto. Drhtavi nemir velike ali izgubljene i neutoljene čežnje umetničkog života munjevito prolazi kroz misli.

Tog dana je Martin posetio umetnicu u njenom salonu. Pesmu je napisao majušnim slovima na veoma malom formatu i gizdavu sveščicu udenuo u buket cveća. Buket je predao Elizabeti.

Srdačno se zahvalila i počela da priča o svojim planovima za leto. Ona već godinama običava da u letnjim mesecima nestane bez traga, putuje bez cilja i tamo gde je ni najveća rastojanja ne ograničavaju. Neko je može sasvim neočekivano sresti u Engadinu, a onda je izgubiti iz vida i nekoliko dana iza toga dobiti od nje pozdrav iz Norveške ili s nekog od severnih ostrva.

,,A vi?”, upitala je iznenada. „Hoćete li ponovo posetiti vaš dosadni Lucern ili vaš dragi Cermat?”

„Ne, Elizabeta.” „Nije moguće! Možda Sent Moric?” Martin je oklevao trenutak. „Da li se sećate”, upitao je onda, „bajke koju sam vam prošle godine kod Burkarda

pročitao?” „Ah, ljubavni zamak u Severnom moru, gde vikinški gospodari organizuju mahnite

pljačkaške i razbojničke svečanosti. Da, dobro se sećam svega, kule koja plamti do najviših otvora i crvenih brodova sa aždajama. Ali niste objasnili kako je nešto nemoguće i bestidno u isti mah tako opojno. I kako ste došli do toga?”

„Imam nameru da potražim taj zamak u Severnom moru i sutra ujutru ću ženu koju volim pozvati da putuje sa mnom.”

Na pesnikove bistre oči navukla se koprena, a njegov mutni pogled je pao na plemenitu devojku. Samo upola ga je razumela. Ipak, bila je zatečena i nije mogla dugo da izdrži taj pogled.

„Vi spisatelju bajki!”, uzviknula je uz zbunjeni osmeh. A onda je počela da je golica nemilosrdna radoznalost.

19

Anna&zdls

„Hoće li dama poći s vama?” „To ne znam.” ,,A ako ona to ne želi?” Martin je prebledeo i ubrzao disanje. „Ipak hoće”, uzviknuo je uzbuđeno, „hoće i ako odgovori 'ne'. Verovatno će to i

odgovoriti. Ali onda ću je primorati, šapnuću joj magičnu formulu starih vikinga, od koje se ženama krv opija te postaju pohlepne na smrt i ljubav.”

Pesnik je drhtao i naporno se borio sa iznenadnim plamtećim besom, od koga mu sa usana izviru neočekivane strašne reči i koji mu zbunjuje misli besmislenim, bučnim kovitlacima. Elizabeta je posmatrala to oštro i uzbuđeno lice, koje nikada nije drugačije videla nego otvoreno, nasmejano i ćutljivo. Sva ukroćena strast i sav skriven jad finih crta ležali su sada neskriveno u njegovim okrutnim borama.

Uzrujanost je polako napuštala Martina. Ponovo je vratio potpunu kontrolu nad svojim glasom i ponovo se oglasio uobičajenim prijateljskim hladnim tonom.

„Kao što vidite, lepa muzo, ja sam kao kralj Saul, opsednut demonima. Vi doduše ne poznajete lica iz Starog zaveta, možda samo poneka, iz poznatih slika. Ceo Stari zavet ima malo tako dragih i blagih lica kao priča o dečaku Davidu i o njegovom umilnom sviranju na harfi, čija je muzika u mučnim časovima skidala teške bore s kraljevog čela. Želim da vas danas zamolim da mi učinite Davidovu uslugu. Pod vašim rukama nezgrapni klavir postaje harfa i čini mi se da jedan od Boga pomilovan Jevrejin ne može tako da vlada strunama kao vi svojim lepim, čudesnim prstima. Znate li da sam proučavao vaše ruke? Nedavno, u bašti našeg sveznajućeg istoričara, dok nam je pričao o zvezdama. Padale su mi na um sve lepe ženske ruke za koje priče i kazivanja znaju.

Posebno Beatričine, proslavljene ruke žene čiju su plemenitost i lepotu hiljade pesnika i slikara s vatrenom čežnjom opisivale. O takvim rukama sanjali su oni vitki, nežni Florentinci iz vremena Filipa Lipija, kao i eterični engleski primitivci koje je ona tako volela. Smem li ove ruke da zamolim da mi pruže utehu i pričine radost?”

Elizabeta je taj nagli povratak na laskavi i pričljivi ton iznenađeno primila. „Vi znate”, odgovorila je, „da je dotični Saul gađao kopljem svog utešitelja? To je

upravo muški način da se igraju lepotom i umetnošću dok ih ne uhvati dečačko raspoloženje za uništavanje.”

„Na to neću ništa odgovoriti, Elizabeta. Vi ste kao dete kada govorite o muškarcima. Ali ja ponavljam moju molbu vašim lepim čarobnim rukama.”

Elizabeta je izašla molbi u susret. Mahnula je pesniku da ostane da sedi i zamišljeno odšetala do susedne sobe, gde je stajao klavir, i zasvirala rondo jedne Betovenove sonate.

Kada se vratila a Martin želeo da se oprosti, još jednom je uzela u ruke njegov cvetni buket. Kada ga je primakla licu, među cvetovima je ugledala ukrašenu sveščicu. Dok je pokušavala da odveže traku kojom su bili vezani cvetovi i oslobodi sveščicu, Martin joj je poljubio ruku i napustio stan.

Obradovana i radoznala, otvorila je sveščicu i kao naslov ugledala svoje ime. Preplavilo ju je drhtavo uzbuđenje i odjednom je shvatila sve. Spustila se u fotelju i bez ijedne dalje pročitane reči dugo gledala u to kitnjasto ispisano ime. Kao munjom pogođenu iznenadila ju je važnost ove knjižice i ovoga časa. Taj dan je ipak tu, dan o kome je tako često sanjala i u koji više nije verovala, u kome je po prvi put čula govor strasti od čoveka koga nije prezirala i koji joj je izgleda bio ravan. Veliki teški crni talas

20

Anna&zdls

preplavi joj svetle misli od malopre. Vrtlog pitanja, sumnji, nepoznanica, ponosa, straha, radosti i bola u srcu je potpuno obora Kleknula je na jastuče, pritisnula čelo i grudi silovito uza zid, bez rešenja; osećala je potrebu da glasno jeca, ali nije mogla da pronađe suze. A onda se iznenada pojavila slika one nemilosrdne raspusne ljubavne bajke od malopre, crveni zamak na Severnom moru, u kome se krici neutoljivog ljubavnog bezumlja prodorno i očajnički mešaju s grmljavinom i večnim plamenom, i činilo joj se kao da će protiv svoje volje, uz cerekanje nekog razbojnika, biti odvedena u neku raskošnu salu, gde će se njenom strahu i suzama grohotom smejati.

Prošlo je više od jednog sata kada se uspravila i bila sposobna da čita Martinove stihove. Povukla se u nišu okruženu mirisnim cvećem i lovorovim bobicama i čitala. Ispunio ju je novi strah dok je poluglasno izgovarala te gipke slatke stihove. Pesnik je govorio o stvarima čija je pozornica bila potajni spokoj njenih noći, poznavao je njena najtananija osećanja i opisivao njeno telo kao da ga je video nago. Za vreme čitanja joj se činilo kao da se tom čoveku već predala, kao da u njoj i njenoj umetnosti nema više ničega što on već nije prozreo ili okusio. Uprkos tome, Elizabeta nije mogla da se odupre toj čaroliji nežnog laskanja, jer kao da je iz svakog stiha izvirao lagani ali neizbežno primamljiv miris. Pesnik je govorio o njenim snovima, tihom ječanju u snu, kao da je noći provodio ležeći na njenom srcu, osluškujući ritam krvi i disanja. Govorio je o njoj kao o kneginji, razumeo i delio njeno skriveno nezadovoljstvo, tugu za zavičajem i poglede na svet, uživao u magiji njene i svoje umetnosti. Jednim potezom obuhvatio je i svoje sopstvene čežnje, u kojima joj objašnjava zašto je samo ona dostojna njegove poezije i strasti. Uvidela je da u doskora skrivenoj unutrašnjosti još plamte njene sopstvene, a drugima nerazumljive želje, patnje i odricanja. Takođe joj je veoma laskalo što je upravo taj neobičan, nepristupačan i sa svojim savršenstvom škrt pesnik stvorio samo za nju jedan tako savršen i neprocenjiv poklon, kao za jedinog vlasnika i čitaoca.

Martin je proveo dan u strahovitoj groznici iščekivanja. Strahujući da Elizabeta može iznenada da otputuje, satima je tumarao pred njenom kućom. Sumnja u dejstvo poklona nesnosno ga je mučila. Bio je potpuno siguran da bi teško bilo ko mogao da piše u tako do sitnice tačnoj savršenoj formi tako bezobzirnu i nesmotrenu intimu. Ipak je na neki način nalazio zadovoljstvo u tome što je donošenje odluke postalo neophodno, a njegova samovolja zaustavljena. Pokušao je sebi da predstavi kakve bi posledice po njega imalo odbijanje ponude. To nije isto kao neko jednostavno neprihvatanje ljubavne izjave; ako Elizabeta odgovori sa „ne”, svaki susret s njom bi bio zauvek zabranjen, a time dotadašnji Martinov život prekinut kao kakva nit i krug u kome su Elizabeta i on bili prva imena, za njega zatvoren. A šta onda? Ponovo je razmotrio sve ranije odbačene planove: povratak sredini od koje se godinama nepokolebljivo i hladno otuđio, ili krajnje ograničavanje sopstvenog društva. Bilo gde, možda u Firenci, iznajmiti stan ili izgraditi kuću, putovati, svoja dela držati skrivena, ili ih predati nekom izdavaču. Treća mogućnost je pištolj ili pukotina u glečeru na planini, ali Martin je misli o samoubistvu uvek strogo držao daleko od sebe, možda u instinktivnom saznanju da u njegovom ionako oskudnom životu takve zadnje misli kradu i poslednji sjaj nesalomivom ponosu. Čak i sada takve misli nisu mogle da ga nadvladaju.

Tek predveče se malo smirio. Od Elizabete nije dobio nikakve vesti, nije bila spremna za odluku, tako da mu je još ostala mogućnost da je pridobije u poslednjem razgovoru. Zaključio je da mora tu mogućnost koliko god je moguće obazrivo da upotrebi, pa je odmah uzeo jako sredstvo za spavanje i sledećeg dana se probudio prilično kasno.

21

Anna&zdls

Elizabeta je takođe odlučila da sve prepusti poslednjoj Martinovoj poseti. Probudila se rano posle nemirnog sna i svim snagama se trudila da ostane hladnokrvna i savlada napetost.

U istom satu kao i prethodnog dana, stigao je pesnik. Primila ga je opušteno i nasmejano, u muzičkoj sobi. Razmenili su svakodnevna pitanja i odgovore. Borbu je prvi započeo pesnik.

„Smem li da vas upitam, Elizabeta, da li ste moje delo već pročitali?” „Tražite da vam na njemu zahvalim?” „To nisam rekao. Ali ja sam napisao malu pesmu, s nesigurnom nadom da ćete je

razumeti. Sećate li se da sam vam jedne večeri pričao o tome?” „Da, znam, i razmišljala sam o tome dok sam čitala vaše stihove. Takođe vam sa

zadovoljstvom kažem da bolje još nisam čitala. Vi se ophodite prema rečima i rimama kao što se juvelir ophodi sa svojim dragocenim metalom.”

„Veoma ljubazno...” „Da sam sadržajem vaših stihova zaprepašćena, mogli ste već da zaključite?” „Da, shvatio sam, mada...” „Bez mada! Nisam znala da je dozvoljeno više od samog razmišljanja o stvarima koje

ste vi napisali.” ,,A razmišljanje o njima je dozvoljeno?” „Vi ste sofista! Ali što se mene tiče, da, dozvoljeno je razmišljati o svemu.” A onda je nastala pauza. Elizabeta je nervozno preturala po gomili notnih listova,

Martin je polako ali uzbuđeno koračao po sobi tamo-amo, i na kraju se zaustavio kod prozora. Glas mu je zvučao bojažljivo i napeto.

„Elizabeta, hoćete li mi dozvoliti jedno pitanje?” „Pitajte!” „Da li su stihovi istiniti?” Umetnica je onda ustala s mesta i bez cilja koračala po velikoj sobi. Opet se začuo

Martinov glas. „Niste mi odgovorili.” „Ne, na to vam neću odgovoriti.” „Onda - znate da mi neće biti moguće ponovo da vas vidim ukoliko ne dobijem

odgovor?” „Da, to znam.” ,,I nećete mi odgovoriti?” Ona je ćutala. „Elizabeta!” Počela je ponovo da šeta tamo-amo. On ju je pratio, pogledom primorao da stane, i

ostao u njenoj blizini. „Mislim da mi nećete pretiti u mojoj kući, gospodine Martine.” „Ne znam. Vi me tako divlje privlačite i nećete moći da se odbranite ako vas sada

zgrabim, pritisnem uz sebe i poljupcem...” „Stanite! Treba da se stidite što mi pretite.”

22

Anna&zdls

„Nisam želeo da vam pretim, prekinuli ste me. Želeo sam da vam uputim još jedno pitanje. Znate li da u ovom momentu pred vama stoji jedini, jedini čovek koji može da vas razume?”

„Da, u to verujem.” „Pa, time ste odgovorili na moje prvo pitanje, a sada poslednje: igrate li sa mnom

komičnu predstavu, ili je to ozbiljno, da jedinog čoveka koji je kadar da razume vašu umetnost i na svaki osmeh vaše duše odgovori, da takvog čoveka odbacujete od sebe? Onoga koji se jedini usudio da vas podseti na bratsko zajedništvo retkih duša. A osim toga: hoćete li takvog koji kroz sličnost i doraslost poznaje svaku vašu tajnu i razume je, doživeti kao prijatelja ili neprijatelja?”

Martin se zaprepastio kada se u tom momentu Elizabeti oteo jedan kratak ali glasan smeh. U isto vreme, sreo je u njenim očima onaj pogled kojem se mesecima nadao. Pružio je ruke ka njoj, ali mu ona hitro uzmače i odgurnu ga obema rukama:

„Prestani, prestani!”, šaputala je dašćući. „Plašim te se. Prestani, naređujem ti!” „Igraš se sa mnom Elizabeta!” „Ne, ne, za ime boga, ne! Sada me ostavi samu! Pisaću ti sutra-danas...”

4 Još istog dana napisala je kartu. „Putujem sutra i do ponedeljka nisam nikome na

raspolaganju. Od ponedeljka, ako do tada ne umrem, popodne ću šetati po keju u Lucernu.”

Martina je obradovalo što je odabrala Lucern. Reči „ako do tada ne umrem” su mu delovale tipično ženski i smešno. Odlučio je da već sledećeg dana otputuje i počeo da odvaja garderobu i knjige koje će poneti sa sobom.

Dok je time bio zauzet, najavili su Burkarda, i ovaj je ušao odmah iza sluge. „Dobar dan, dolazim nešto kasnije nego što sam obećao.” Martin je pozdravio prijatelja i seo s njim za sto za pušenje. „Izgledaš veoma dobro”, pohvali ga Burkard, „i putuješ, kako se čini? Sam?” „Sam. U Švajcarsku.” „Lucern?” „Još nisam siguran.” „Šteta je što nisi bio one večeri kod mene. Vaša poluboginja je bila prisutna, ona

Elizabeta. Pitala je za tebe.” „Da li je svirala?” „Basnoslovno. Ja sam svaki put nanovo zapanjen. Stvarno basnoslovno. U ovom

momentu u Evropi ne postoji niko ko na klaviru tako divno svira. I tako je lepa. To ranije nisam znao.”

„Znači da te je privukla.” „I da i ne. Priča se da je ledeno hladna. Ali odsvirala je jedan valcer, divlja i vrela

muzika. Samo da si to mogao da čuješ! To je bio plamen, krik zadovoljstva kao da je naga plesala kroz salu. Ja je stvarno ne razumem. Mora da joj je sva ženstvenost u vrhovima prstiju.”

23

Anna&zdls

,,I sada, crven u licu, pratiš njene tragove. Nažalost, isuviše kasno, dobri moj. Kako mi je rekla, danas putuje, a, kao što znaš, onda je nema mesecima.”

„Prokletstvo! I danas mi to kažeš?” „Danas. Ljuti li te to?” „Još ne. Napraviću jedan pokušaj.” „Mnogo zadovoljstva ti želim.” „Treba li nešto o tebi da joj kažem?” Martin se nasmejao. „Što se mene tiče, možeš joj reći da sam ti dao parolu: Bis dat

qui cito dat.” Burkard se odvezao do Elizabetine kuće. Sve je bilo u vrtlogu priprema za put. Ipak

je bio primljen. „Vi već putujete, milostiva gospođice? I to ostavljajući nas u neznanju o tome.” „Gospodine Burkarde, želite li da mi izjavite ljubav ili da me angažujete za neki

koncert?” „Oboje, i još mnogo više. Ja sam stvarno smeten vašim brzim zaključcima.” „Mogu da ih ponovim ako se to isplati. Onda, prvo ljubavna izjava.” „Ja vas, u stvari, još nisam proučio. Za tako nešto je potrebno vreme. Mislio sam da

vas od sada češće viđam kod mene.” „Vi ste dražesni. I to treba da bude jedan Don Žuan. Ali ja nisam svirepa. U

ponedeljak popodne možemo jedan sat razgovarati u Lucernu, na terasi švajcarskog hotela.”

„Doviđenja.” Četvrt sata kasnije, Burkard je ponovo bio kod svog prijatelja. „Čudesno, ta žena je potpuno šašava. Kod druge reči me je već upitala hoću li joj

izjaviti ljubav. Potpuno poslovno. Za dva minuta sam izgubio svoj stav, a već se oprostila od mene i predložila mi randevu u Lucernu.”

„U Lucernu?” „U ponedeljak popodne. Držala me je u ruci kao džepnu maramicu.” „Naravno, ti ideš tamo?” „Naravno.” Martin je ustao i otišao u susednu sobu. Posle nekoliko minuta se vratio. Bio je bled

kao zid. Stajao je nekoliko trenutaka i razmišljao. Zatresao je ljutito glavom i stavio dva pištolja na sto pored Burkarda.

„Pa, onda...?”, započe Burkard Martin nije odgovorio ništa; nije bio siguran u svoj glas. „Inače, ovo je krasno oružje”, rekao je Burkard. Martin se ponašao nasilno. „Zar ne?”, rekao je. „Možeš da biraš. Pucaćemo u ovoj sobi jedan na drugoga ukoliko

mi ne daš časnu reč da u ponedeljak nećeš biti u Lucernu.” „Do đavola!”, plaho uzvrati Burkard. Martin se gorko nasmejao: „Bilo bi mi prijatnije

da si se popustljivije i jasnije izrazio.” „Mnogo zahtevaš”, sleže ramenima Burkard, „ali razmotrimo ovu situaciju! Uvek ima

vremena da isprljamo tapete, što bi bilo šteta. U mojoj zemlji postoje odgovarajuća

24

Anna&zdls

mesta za ovakve šale. Možda možeš, dobri moj, da mi objasniš kao će se ova stvar odvijati nadalje.”

„Naravno: polako i temeljno. Što se mene tiče, predlažem da se bez tvog prijateljskog izveštaja u ponedeljak u isto vreme obojica pojavimo u Švajcarskoj. Ja, u svakom slučaju, sa starijim i dalekosežnijim pravom.”

„Stvarno komična konkurencija. A ti nisi raspoložen da me velikodušno usrećiš?” „Razume se da ne. Za te sate u Lucernu sam vezao svu svoju budućnost.” „Ma nije moguće! Ženidba?” „Ne. Važnije, ali ti to ne bi razumeo.” „Hvala.” „Vrlo sam ozbiljan.” Burkard je ustao, prevrtao u ruci mali ukrasni mač i razmišljao. Nije mogao da

donese odluku. „Ti sutra putuješ”, rekao je konačno. „Imamo dovoljno vremena. Pucanje može da se obavi ovde napolju. Za večeras imaš

moj poziv na oružje ili pristanak na drugi predlog.” Burkard bez pozdrava napusti stan. Sledećeg jutra se Martin popeo u voz. Još jednom je pročitao Burkardovu kartu:

„Srećan put! Recite muzičarki: Bis dat qui cito dat. Pisma od vaše ruke ubuduće neću biti u obavezi da otvaram.” Krah poslednjeg prijateljstva Martina nije mnogo pogodio.

U rastućem uzbuđenju gledao je predele kroz koje je putovao, dok posle beskrajno teških sati nije u daljini ugledao magloviti vrh Pilatusa. Poslužitelj ga je sačekao na železničkoj stanici. „Da li je sve nabavljeno?”

„Do kraja dana će sve biti obavljeno. Motorni čamac mora da se popravi.” „Odlično. Izvestite me sutra u jedanaest.” Pesnik se lagano pešice uputio ka hotelu. Dokovi i mostovi su vrveli od stranaca.

Veče je bilo jasno i toplo i video se kitnjasti svetli grad, sa šetalištima pored jezera koje su krasile raznobojne svetiljke. Po tamnozelenoj površini jezera klizili su čamci različitih boja i beli otmeni parobrodi, iza kupole železničke stanice uspravio se crni Pilatus, a s druge strane zelena Rigi. Na mnogobrojnim gradskim tornjevima presijavalo se kasno popodnevno sunce. Martin se zagledao u daljinu preko jezera. U Vicnau je iznajmio bungalov za Elizabetu i sebe, i dok je gledao na zelenu površinu koja se u daljini pretvarala u srebrnu, pred njegovim očima se stvarala bezazlena obojena slika. S opipljivom jasnoćom video je more pred sobom, „Severno more” iz svoje bajke i purpurno-plave talase koji su se razbijali o visoke stene.

5 Sledećeg dana se Martin s agentom odvezao do Vicnaua. Bungalov koji je iznajmio

nalazio se iznad sela tik uz more, daleko od saobraćajnica. Sa izuzetkom parobroda koji su plovili pored njega, ovde nije bilo ničega od bučne vašarske gužve i letnjih događanja. Levo, preko puta, nalazio se rt Buozer, desno Burgenštok, a između njih, u pozadini, Štanzerhorn, dok se pozadi, skriven iza gustog lišća, uz strmu belu liticu protezao put pored obale. Mala bašta u uglu je i sada, usred sezone, zadržala nešto od opore lepote i

25

Anna&zdls

svežine koje u proleće i poznu jesen krase jezero i njegovu obalu. U tom jednostavnom, skoro idiličnom okruženju, uz bistru vodu i svetlozelene voćnjake, probirljive oči pesnika pronašle su zadovoljstvo koje je u visokim brdima i na jugu uzaludno tražio. Dok su oblak i planina, vrsta i boje vegetacije čak i ovde pokazivali nedefinisanu alpsku snagu i čistom, okolno zemljište je još uvek posedovalo nešto od idile nižih brda, još šuma, drveća s voćem i jednostavne ljupkosti u odgajanju biljaka. Martin je za to imao oštro oko; voleo je ovu okolinu jer ga je podsećala na njegov zavičaj i ono vreme kada su priroda i slike predela imali moć nad njim. Nedelje u kojima se u ovakvu zelenu tišinu povlačio pružale su mu svaki put onaj tihi, prijatan osećaj blagotvorne tuge, sličan onome koji čovek posle dužeg odsustvovanja oseti kad ponovo stupi na mesto gde se igrao kao dete. U zelenoj tišini se potpuno prepuštao snovima i osvrtu na sopstveni život, ispunjavao je svoje fantazije prefinjenim, bajkovitim inspiracijama, koje je kasnije, okrutnim radom tokom godina, vrednoćom i svojim izbirljivim ukusom, pokušavao da utvrdi i dovede do srećne forme. U tom povlačenju je uobičavao da ga prate omiljeni pesnici, mali skup uglavnom starijih izdanja grčkih pesnika idile, Longus, Ariosto i nekoliko svezaka italijanskih soneta. Sa osobitim zadovoljstvom stupio je danas u ovaj predeo i razmišljao o vremenu koje dolazi, a koje mu ovoga puta umesto sanjalačke, primamljive tišine samotnog mesta nudi nezasitu strast.

S jezera je stari kapetan mahanjem šešira pozdravio Martina. „Adieu, gospodine Cimermane”, uzviknuo je Martin i klimnuo glavom.

„Ponovo veslamo”, smejao se stari. „Kakav čamac želite ove godine?” „Trenutno, nijedan”, zahvalio je Martin. „Mislim da ću imati posetu. Možda kasnije,

gospodine Cimermane.” Razočaran, kapetan je produžio dalje. Predveče je Martin u motornom čamcu plovio

lagano preko jezera koje je svetlucalo zlatnim iskricama, nazad ka Lucernu, s osećanjem da danas poslednji put uživa u ovom komadiću zemlje koji mu je postao veoma drag i u dotadašnjem spokoju i čistoti. U Lucernu ga je dočekala živost, puna šetališta i bučni banjski promenadni orkestri na parobrodu koji je upravo isplovljavao. Zapazio je lik mladog čoveka sa šeširom širokog oboda, u kratkom kaputu, na čijem licu se videlo da je prvi put na jezeru. Možda neki nemački student ili slikar, koji putuje na jug. Nepomično je gledao u sada potpuno mat zlatnu površinu jezera, a držanjem i licem iskazivao je nepokolebljivu radoznalost prve mladosti i želju za putovanjem. Pesnik je dugo gledao za parobrodom i putnikom, kome je u dubini duše zavideo.

Kratko zatim, dočekao ga je hotelski portir; tu se tiskalo i nekoliko poznanika i on je konačno odvratio pogled s vode i seo za sto na terasi.

„Nešto ste zamišljeni”, upitao ga je neko od njih. „O čemu razmišljate?” „Upravo sam video oči jednog čoveka kome veoma zavidim”, odgovorio je Martin. Do kasno uveče još uvek je sam stajao ispred hotela i gledao preko jezera prema

Pilatusu. Upitao se kako je protokom godina došlo do toga da mu se životna zadovoljstva jedno za drugim gase i potonu u sivo more ravnodušnosti i interesa bez ljubavi. Sam sebi je objašnjavao da mu na raspolaganju u budućnosti stoji još ta poslednja draž, u kojoj, kako mu se čini, može da uživa. Kao kraj - gubitak jedinog ženskog stvora čija ga je umetnost i lepota zanela - iza toga nema ničega, tada je krug zatvoren, a jedini put ka sreći izgubljen. Martin se čudio sam sebi što ga ni ove crne misli ne potresaju već ga prekrivaju kao kakva ledena senka. O njima razmišlja s mirnom radoznalošću, kao o tuđoj sudbini. Odmeravao je strogi sopstveni put, svoje samosavlađivanje i otmenost

26

Anna&zdls

svoje neobične egzistencije s njenim odsustvom radosti, i smatrao da bi bilo nerazumno da ga želi drugačijeg. To je bila nužna posledica njegovog ukupnog shvatanja stvari, da mu se u osnovi svaka naivna radost činila kao čin diletantizma. Našao je poredenje da on prema životu stoji kao što ispred umetničke slike stoji neki poznavalac koji je zadovoljstvo prema materijalnom i neočekivanom odavno izgubio i koji u posmatranju dela više uživanja nalazi u svom umeću gledanja kroz delo nego u njegovom očitom ispoljavanju. Suvereno postavljanje sebe samog nasuprot ostalom, staloženo samopoštovanje - moralo je da mu nadoknadi zadovoljstvo koje su drugi, možda srećniji, nalazili na šarenoj površini života. U najmanju ruku je ostvario cilj: ljudi i događanja nasuprot samom po sebi razumljivom osećanju nadmoći.

I dok su se misli nezadovoljstva i usamljenosti kao senka nadvile nad pesnikovu dušu, počela je da se javlja neka tajanstvena snaga, koja je trenutne mračne slike, ovu osetljivu konturu i pozadinu, prebacila u sferu umetničkog prikazivanja. U trenutku kada se sumorno raspoloženje te večeri preobratilo u raspoloženje nekih budućih stihova, izgubilo je težinu i nespokojne misli okrenulo na drugu stranu. Martin je znao da samo malo ljudi može da razume tu nadmoćnu prevagu umetničke dimenzije u njegovoj duši. Znao je takođe da malo pesnika ovoga doba, osobito njegovih zemljaka, poseduju tu poništavajuću umetničku sposobnost. I ponovo se setio one jedine za koju je znao da mu je po tome dorasla. Elizabeta je sledećeg dana pre podne stigla u Lucern. Martin ju je susreo na stepenicama hotela.

Seli su za sto, jedno pored drugoga. Nekolicini poznanika je klimnula glavom, jednoj šarolikoj grupi, uglavnom Engleza,

uputila osmeh, a Martinu prošaputala: „Znam šta sada misliš.” „Šta?” „Da mi pripadamo ovom društvu kao dve rajske ptice kokošinjcu.” „Dobro pogođeno! Neko bi mogao da pomisli da je ova masa novca i tupoglavosti

stvarno jedan deo 'krem društva'. Možda je među njima samo troje-četvoro istaknutih ljudi, ali i oni sami su još uvek tako prosti. I zamisli da moraš danas da sviraš pred tim ljudima!”

„Očekujem još nekoga”, rekla je Elizabeta kada je posle podnevnog odmora srela pesnika.

„Znam”, odgovorio je Martin. „Burkard neće doći.” „Kako ti to znaš?” „Sam mi je to rekao. Neće doći.” „Kako je došlo do toga?” „Ne pitaj. Odustao je.” „Tek tako? To ne liči na njega.” „Doduše nije to učinio rado.” Martin je prekinuo ovaj razgovor i predložio Elizabeti vožnju čamcem. Ukrcali su se

u veoma lep mali čamac i Martin ga je lagano vozio po jezeru. Posle duže vožnje, kada su bele vile Lucerna skoro nestale s vidika, Elizabeta je upitala: „Zašto tako daleko? Mislila sam da ćemo ići u muzej.”

„Neki drugi put”, nasmejao se Martin i okrenuo čamac ka sredini jezera, između Burgenštoga i Vegisa. U isto vreme je podesio da motor počne brže da radi, i čamac je kao tanka strelica klizio preko sunčane površine jezera.

27

Anna&zdls

„Ali kuda idemo?”, pitala je Elizabeta. „Pravo u središte bajke”, odgovorio je pesnik šapatom. Njegov lako prigušeni glas

treperio je toplo i živahno. „Pravo u središte bajke”, ponovio je i raširenim rukama pokazao na svetlozeleni zaliv pored Vicnaua. „Vidiš li tamo onu crvenu kuću?”

„Da, šta je to?” „To je onaj crveni ljubavni zamak u koji ja vodim ženu koju volim.” Elizabeta je

prebledela. Ćuteći je nagnula na stranu svoju lepu glavu i spustila bele kapke preko velikih očiju. Šum talasa i pogled čoveka koji je osećala na sebi ispunio ju je ponovo onim nepojmljivim osećanjem straha, kao da je otima gusarski brod i vodi na divlje ostrvo zadovoljstva i očajanja, gde se krici straha i krici zadovoljstva mešaju s hukom večite vatre. Prepala se kad joj je Martin dodirnuo čelo i kosu, a u njenoj neukrotivoj duši borila se želja za nasladom s gnušanjem prema potčinjavanju. Čamac se brzo kretao preko svetlog i blistavog jezera skroz do Hametšvanda, u velikom luku izbegao blizinu sela, hitro presekao širinu uvale i tiho se uputio ka zidanom mestu za pristajanje. Prozori crvenog bungalova su blistali na svetlom suncu, a senovita bašta je mirisala na jasmin i potočarku. Polako, oslonjena na pesnikovu ruku, pela se Elizabeta uz stepenice pred kućom. Pred vratima se, pre nego što je ušla, okrenula ka bledom pesnikovom licu i gledala ga dugo potpuno izmenjenim i prodornim pogledom.

A onda je s Martinom ušla u za ovu priliku ukrašenu sobu u prizemlju i osmehnula se i zajecala u prvom, divljem zagrljaju voljenog čoveka.

6 Posle neobuzdane strasti prvih dana, pesnik je u svojoj ljubavi uživao s očigledno

nežnim obzirom. On, a takođe i Elizabeta, znali su od prvog dana da je trajanje njihovog sladostrašća pod senkom zavisnosti od jednog trenutka, jedne reči, osmeha, i oboje su imali želju da ovim danima daju sav sjaj svesne umetnički doživljene sreće i nizali su sate kao stihove dragocene pesme.

Rano sutradan, dok je Elizabeta još spavala, Martin, koji se odvikao od dugog jutranjeg sna, izvezao se na jezero do jedne divlje uvale, ubrao pune ruke šumskog cveća i položio ga svojoj ljubljenoj na krevet. Pre podne provedeno u bašti Martin je upotrebio isključivo za čitanje knjiga. U tim svetlim, svežim časovima, u čistoj, od sveta odvojenoj tihoj bašti, o čije su zidove udarali mali jezerski talasi, čitao je uglavnom zbog Elizabete, omiljene pesnike. Pojedine stihove Orlanda fon Ariosta ili jedno delo novolatinaca koje je on preveo. Snažna elegancija ovih pesama zlatne ere prizivala je časove u kojima su obe umetničke duše, kojima je stil njihovog vremena u dubini duše bio mrzak, osetile sjaj i veličanstvenu slobodu jedne neuporedive kulture. Veliko zadovoljstvo zbog tih časova davalo je njihovim razgovorima slobodu i plemenito dostojanstvo koje se u prostoti temelja našeg života čini nemogućim, a zadržane uspomene iz doba renesanse zvuče kao izgubljene besmrtne pesme.

Po prvi put je pesnik doživeo potpunu sreću da svojim mislima i govoru dopusti onaj svečani zanos koji je inače u prisustvu drugih ljudi prigušivao u sebi. Elizabeta je tada pričala malo, zavaljena u fotelju, dokona i tiha, odgovarala samo svojim prisustvom ili igrom svojih velikih sveznajućih očiju. Ona se uzdizala u tim blistavim, mirnim časovima do vrhunca svoje neobične ličnosti i dodavala velelepnoj tišini zrelost raskošne

28

Anna&zdls

punoće postojanja. Istovremeno sazrela i produhovljena bila je obavljena kraljevskim mirisom svoje rascvetale lepote. Martin joj je jednom govorio o tome.

„Kako si lepa danas!”, rekao je jednog dana. „Juče sam verovao da te nikada lepšu nisam video i skoro strepeo da ćeš se preko noći promeniti. Ali danas si ponovo prevazišla lepotu od juče. To je, čini mi se, kao s poslednjim danima kasnog leta, kada je svakoga dana vazduh sve zlatniji, sunce bistrije, horizont mekši, plavlji i dublji, i kada čovek svakodnevno veruje da je došao poslednji preobražaj, a svaki dan bude ponovo dar, dok se jednog dana prvi bolni zvuk jeseni ne javi u vazduhu i na lišću.”

„Ne želimo o tome da pričamo”, rekla je Elizabeta, približila mu lice i nasmejala se. „Poljubi me i čitaj mi još jednom sonet od juče.” Oko večeri, Elizabeta je običavala da svira. Martin bi tada seo na prozor kroz koji su

provirivali listovi jasmina i slušao to ispoljavanje njene osobene umetnosti, kao što će ona sutra slušati njegovu, predano, zahvalno, razumejući svaki i najmanji preokret. Uglavnom je svirala svoje nezapisane kompozicije i ponekad improvizovala. Otuda je među Martinovim prijateljima i potekla priča da ona misli samo na muziku i samo nju razume, i da može u tri akorda da prikaže raspoloženje značajnih sati ili duh nekog razgovora. U toj večernjoj muzici iskazivalo se ponekad njeno unutrašnje biće, tako zanimljivo i tako čisto, kao da njena otkrivena duša leži na dlanu ljubavnika. Jedne takve večeri se dogodilo da se nekoliko brodića za zabavu tiho okupilo oko baštenskog zida koji se uzdizao direktno iz jezera, i da je na ulazu u baštu položeno nekoliko buketa svežeg cveća.

Podnevne sate su provodili u razgovoru i milovanju. Ponekad su se zajedno kupali pod svodom velike stene, ili sanjarili ćuteći u senci smokve, ponekad odmarali među gustim lišćem na toplom suncu, nagi na tepihu, a Martin nikad nije propuštao da kosu i blistavo, raskošno Elizabetino telo ukrasi vencima od lišća i cvećem. Noću, kada se sve na vodi potpuno umiri, ponekad su tiho plovili čamcem kroz plavu lepotu jezera, ćuteći ili sasvim tiho šapućući, oboje čudnovato dirnuti ćutljivom čarolijom moćne prirode.

„Kao ovu noć”, rekao je prilikom jedne takve vožnje pesnik, „kao ovu noć sam u mladosti zamišljao sreću. To je bio moj omiljeni san: ploviti kroz tamnoplavu lepotu sanjalački blage letnje noći, posmatrati svetlost na vrhovima brda i zvezde na crnom nebeskom svodu, s neosporno plemenitom lepom damom na srcu, jedna ruka u ruci prijateljice, a drugom dodirivati tamnu vodu. Pri tom, sanjao sam o srećom krunisanim ambicijama, kako sam pisac kome se najviše zavidi i kako moja glava počiva na grudima otmene žene kojoj svi zavide, na vrhuncu života i moje umetnosti. Do sada nisam verovao da ću ostvariti mladalački san; ali ipak sam osetio te veličanstvene i zavidne sate - kasno, Elizabeta! Zašto smo morali godinama da prolazimo jedno pored drugog, svako žedan onoga što drugi može da mu pruži i što smo sada možda isuviše kasno dobili?”

„Ne govori tako!”, zamolila je Elizabeta. „Nije prekasno. Zašto bi bilo prekasno?” „Zato što je za mene, prijateljice moja, već došlo vreme u kome se zavidi izgubljenoj

mladalačkoj čežnji i ona se više ceni nego najlepša sadašnjost. Ah, zašto nisam mogao tada da te sretnem, u vreme tadašnjih snova i žudnje; noći su bile drugačije od ovih, plavetnilo tako zanosno, a vatra potpuno tajanstvena, cveće jače obojeno, a oblaci puniji, mekši i svetliji - i još nešto, Elizabeta, kad bi mi se sva moja mladost ponovo vratila, ali bez tebe, ja je ne bih hteo.”

„Rastužim se kad tako govoriš.” „Ne želim to, prijateljice moja. Pozvaćemo bogove da zaštite našu sreću. U kog boga

veruješ, Elizabeta?”

29

Anna&zdls

„Ne rugaj se Martine! Ti znaš da sam bezbožna isto kao i ti.” „A ja verujem u tebe i mene. I naša vera je neko drugo vreme, u kome će uživati oni

kasnije rođeni. Naši savremenici će propasti sa svojim bogovima! Naš ponos i naša usamljenost leže u tome što pronosimo lepotu kroz pustoš i varvarsko vreme. U nama još živi stari svet i ideali te bivše lepote. Umetnost bliže budućnosti već raste u Berlinu i Rusiji, uz skut varvarstva i ognjišta ikonoboraca. Ako pročitaš neko Tolstojevo delo ili pogledaš neku modernu predstavu, znaćeš kako izgledaju naši smrtni neprijatelji, loše odgojeni, loše obučeni, prljavi i pre svega ukaljani gnusobnim običajima varvarstva. Oh, kada bi samo znala koliko me umara da živim u tom vremenu! Pišem dela za dvadesetak ljudi i ti za skoro isto tako malo ljudi stvaraš svoju muziku, zbog koje će te slaviti u nekom drugom veku.”

„Mislim da nisi potpuno u pravu, Martine. Naše doba je neizmerno siromašno, a provalija između umetnosti i života, kao između velikog i malog, uvek je ista. Sokrat, čije si mi biće tako božanstveno opisao, bio je u najsjajnijem vremenu Atine verovatno tako usamljen u duši kao što nijedna današnja veličina to nije. Ko ideale besmrtne lepote nosi u duši, toga ne zadovoljava ni vreme ni život. Seti se Mikelanđela, čija je veličina u doba neuporedivog vrhunca ostala u bezgraničnoj usamljenosti.”

„Zahvaljujem ti, Elizabeta! Ako slučajno moje ime bude ostalo drugom vremenu, sigurno će ga pratiti moja prijateljica i moja muza, a naša prisno vezana slava biće ovenčana oreolom bajkovite i raskošne ljubavi.”

Lepa žena podiže pogled ka pesniku i upita ga: „Reci mi, šta više voliš na meni, moju lepotu ili moju umetnost?”

„Da li bez tvoje umetnosti tvoja lepota može da ostane ista? Ipak, ako želiš da ih rastaviš, ovako ti odgovaram: volim tvoju lepotu strašću zaljubljenog, onom žestinom koja sve snage trenutka okuplja u sebi, ali koja ipak, kao i sve strasti, mora da bude plen godina. Tvoju umetnost volim isto kao i moju sopstvenu, urođenom ljubavlju dostojnom poštovanja, bez koje ne bih mogao da živim. Ali ponavljam, to se ne može odvojiti. Tvoja lepota je upravo u sopstvenoj i obmanjujućoj formi tvoje umetnosti. Na tvom čelu se vidi da su ti misli čiste i devičanske, u tvojim očima se vidi da su naviknute da ispod spuštenih kapaka ugledaju viziju, a na tvojim rukama se vidi da su sposobne da izazovu najblaže treperenje žica i u najtananijim nijansama.”

Leto je već bilo poodmaklo. Među velikim listovima, smokve su se bojile u mrko, a

toplih kišnih dana je bilo sve više. Preko Vicnava i Rigi tekla je bujica turista. Jezero je blistalo u vrelim satima, a boje su se prelivale kao da ulje pliva na njegovoj površini. Godišnje doba se bližilo veličanstvenim danima izobilja, kada se uživanje već meša s blagom tugom zbog bliskog kraja. Kasne večeri na jezeru odisale su mlakom nekom lepotom i ovenčale udaljene bregove somotnim mirisnim plavetnilom, koje može da proizvede samo avgust, tako sazreo i nenametljiv.

To je Bilo vreme u kome je Martin bio neprekidno i obilno inspirisan. Za njegova svakako potpuno stasala, definisana, raskošna i pažljiva čula ovo je bilo vreme kratkog i blagog užitka. Oči su mu se kupale u dubokim, zasićenim i bujnim postojećim bojama, a celim bićem se prepustio laganom, slatkom umoru od jezerskog vazduha zasićenog suncem. U tim danima je njegov odnos s Elizabetom bio još nežniji, lepši i mirniji, i dok njena mladost ovakvu tihu, blagu i prefinjenu formu ljubavi nije razumela, u njenom zrelom telu je rasla želja za neizmernim uživanjem. Počela je iznenadnim milovanjem da iznenađuje svog prijatelja. Tražila ga je kroz mala izazivanja, mamila stavom i odećom, a

30

Anna&zdls

njena muzika je umesto stroge klasične forme sada često odavala blagu čežnju ili izazivala vragolaste podsticaje na zavođenje. Činilo se da Martin uopšte ne primećuje taj preobražaj njenog skoro okrutnog, strogog bića, ali je ipak često podigao njenim čarima.

Elizabetu je razjedala nezajažljivost koju sebi nije mogla da objasni. Kasno probuđena i lagano podsticana putenost buktala je kao dugo potiskivana vatra u njenoj krvi; često je s tako žestokom snagom saletala voljenog da ga je to skoro plašilo. Spokojni časovi čitanja plemenitih klasičnih dela postajali su sve kraći i izgubili su onaj blagi mir, razgovori su lutali uprkos Martinovom ponovnom usmeravanju, uvek ograničeni kao plamenom opčinjeni leptir oko uske oblasti ljubavnog zadovoljstva. Nekoliko puta su pri vođenju takvih razgovora oboje u isto vreme odbacivali veo otmene konverzacije i iznenada ućutali pred nekom bestidnom reči. Tada bi žena prsnula u smeh, dok bi je pesnik užasnut gledao sa osećanjem bola, kao neko ko na velelepnoj kući ugleda prve znake propadanja. Jasno je osećao da je taj divni vrhunac njegove ljubavi prekoračen. Nekada taj raskalašni smeh nije prihvatao lepo, već kao prostački, ali ga je njena pomahnitala strasnost zanela, i on se polusvesno prepustio mutnim talasima strasti, da tu zapenušanu ljubav iskusi do poslednjeg krika požude i očaja.

7 Skoro svakodnevno su se nad brdima spuštale žestoke nepogode. Jezero je bilo tako

toplo da kupanje u njemu nije donosilo osveženje. Nedelje u Victznau su Elizabetu promenile. Vitka forma njenih čarobnih udova

postala je punija, zrelija i uzbudljivija, vrat tamniji, a grudi isturenije. Neobična vatra vidno se širila providnim žilicama preko cele kože, od čega joj je boja od hladnobele postala zlatnobela i prozračna, a kraljevski stas raskošan, bujan i požudan. Velike produhovljene oči su postale tople, sanjalačke, vične ljubavi, i blistale su novim, vlažnim i malo prikrivenim sjajem. Crte lica i nežni, tanki obrazi postali su prirodniji i sladi, skloni grehu već kroz promenjeni izraz i pojavu plavičastih podočnjaka. Celo lice, a posebno vatrena požudna usta, izgledali su kao zapaljeni bahovskim pijanstvom.

Elizabeta je u svoju dotadašnju moć nad pesnikom bila sigurna. Nije ni pomišljala na mogućnost da se bliži kraj i naslađivala se opijena neprestanim zanosom svoje lepote i uspeha. Neumorno, kao da mora sav gubitak vremena u prethodnim godinama da nadoknadi, crpela je uz smeh i drhteći od uzbuđernja sva zadovoljstva svakom porom, i opet bila još više žedna strasnih poljubaca, snažnih zagrljaja i pohotnih igara. Dok je pesnik patio zbog opadanja energije i sposobnosti za naslađivanje, dotle je ona, podsticana neizrecivom potrebom, ispunjavala svoju fantaziju snovima o uživanju bez granica.

Jednog dana zamolila je pesnika da joj pročita ljubavnu bajku. Dugo se nećkao i ipak pristao. Čitao je jedne sparne večeri, dok je na potpuno oblačnom nebu neprekidno sevalo. Vodena para, miris cveća i umorno grgotanje vode u zalivu ispunili su vazduh.

Čitao je, a slika zamka ljubavi im se ponovo ukazala: crveni zamak, u kome se ječanje nezasite ljubavne požude vrelo i očajnički probija kroz večnu vatru i gde žrtva iscrpljujući ljubavne čarolije guši svoju ubilačku požudu na vlažnom skerletnocrvenom jastuku.

Ko može da kaže šta se prilikom čitanja događalo u pesnikovoj duši? Dok je čitao, priljubljen uz njega drhtao je i dahtao vreli ženski stvor, čije su tamne užarene oči s

31

Anna&zdls

njegovih usana čitale vrele bestidne reči požude. A kada je stigao do kraja, njoj se oteo krik zapaljenog iscrpljenog tela, koje je grozničavo drhtalo u strasti moćne poezije. S bolom u glavi i divljim sjajem u očima, i on je nju stisnuo uz sebe, a u crnoj, sparnoj avgustovskoj noći, s otegnutim jecanjem vetra i isprekidanim grgotanjem vode mešalo se roptavo dahtanje oba bića, iznad čijih tela se nesagledivo uzburkana strast obrušavala kao mutni talasi nekog krvavo obojenog mora.

Od te večeri, tonula je ljubav žene neutoljivo rasplamsale strasti kao i od ideala ozarenog pesnika brzo i sve dublje u divlju i prostu požudu. Vreme uživanja je prošlo, umesto njega i dalje je buktala osramoćena strast, mutnim nesrećnim divljim drhtajima.

A onda se u Elizabeti začelo osećanje kajanja i očaja posle zanosnog sladostrašća. One čarolijom umetnosti obasjane večeri muzike odavno su bile završene. Umesto toga, često i dugo svirala je Šopena. Znala je da Martin u osnovi voli tu muziku, dok se on iz straha prema njenom uticaju držao po strani. Ipak je groznica te divlje, podsticajne, zlosrećno genijalne muzike koja oduzima dah danima remetila spokoj kuće. Martin, koji je tu rafiniranu, samotnu umetnost i njen tužni učinak razumeo u njenoj potpunoj lepoti, patio je neizmerno, ali ipak nije mogao da odoli njenoj čaroliji. Ti devičanski besni taktovi, kombinacije raspleta, pune smisla, nestalne i bogate tonovima, one na sve strane neumorne disonante koje dodiruju i najtananiji nerv, grozničava slabašna ljuljuškanja, bezimeni setni taktovi, bili su i jedina muzika koja je u drhtavom i sparnom vazduhu crvenog zamka ljubavi još bila moguća.

Jedanput, pošto je odsvirala jedan Berliozov vilinski nežan, prozračan, a ipak tajnovito uzbudljiv komad, Elizabeta je iznenada prsnula u žestok smeh, a sledećeg trenutka je bolno i potresno jecala. Bled, pesnik je stajao pored nje ugašenih očiju i gledao kako ista nevolja koja mu je stezala grlo muči u dugim trzajima i skrhanu ženu pored njega.

Kada se Elizabeta ponovo ispravila, obrisala je lice maramicom, uhvatila pesnika pod ruku i izašla s njim u baštu.

„Blesava muzika”, izletelo joj je. „Mislim da sam stvarno plakala.” Uplela je ruže u kosu, precvetale, žute ruže mesečarke, čiji su se listići odvajali i padali preko njene kose i ramena na nabore haljine. Uzela je punu šaku ruža i bacila ih na pesnika. Tako su pod tremom sedeli žena i muškarac, a sto i pod su bili prekriveni uvelim ružinim laticama, čiji je miris već bio opor.

„Zapara je”, rekao je pesnik. „Stvarno”, nasmejala se glasno. Martin je otišao i doneo svetiljku, voće i vino. „Ne može se spavati”, rekao je. „Ostaćemo ovde u bašti.” „Dobro, proslavićemo jednu letnju noć! To je ono divno lirsko veče kakvo ti voliš.” „Da, Elizabeta. A sutra ili prekosutra, ili nekolio dana kasnije, stiže jesen.” „To kažeš tako tragično.” „Smatraš li i ti tako? I jeste tužno kada ruže venu.” Elizabeta se nasmejala. „Ah, jadne

ruže! Izrašće druge.” „I ti ćeš naći drugog ljubavnika.” „Martine!” „Izvini, Elizabeta. Nisam hteo to da kažem.” „Nisam sigurna.”

32

Anna&zdls

„Stvarno nisam hteo, veruj mi! O, Elizabeta, kad bih mogao da razgovaram s tobom kao na početku leta!”

„Ovo je ipak bilo divno leto.” „Da, baš divno leto.” Martin je prigušio uzdah i promenio ton. „Šopen je genijalan. Šta ti misliš?” „Među pesnicima postoji jedan ravan njemu.” „Na koga misliš?” „Na tebe i tvoju ljubavnu bajku. Ti umeš tako nadareno, tako dobro kao i Šopen da

dotakneš najosetljiviji nerv.” „Da li je to pohvala?” „Naravno. Ali čekaj samo, vi erotičari i melanholičari, vi me ne možete tako lako

preobratiti! Ubuduće ću praviti muziku u kojoj će Don Žuan ličiti na zavedenu seosku devojku.”

„Čekam na to.” „Tako i treba, dragi moj. Pre dva meseca sam čvrsto verovala da sam potpuna

sotona, a sada uviđam da sam bila puko jagnje. Snežnobelo jagnje, s plavom ogrlicom i zvoncem na njoj.”

„Izuzetno komično! A sada?” „Sada se sve okrenulo. Tada je muzika bila moj gospod bog, a ja njena smerna

služavka. Sada sam ja gospod bog, a moja umetnost treba da igra... Ali ovo treba da bude noćna svečanost?! Mi sedimo kao dva čuvara leša.”

„Čijeg leša?” „Glupost! Priđi da stavim glavu u tvoje krilo i daj mi da popijem vino. Treba nešto i

da otpevamo.” Kao što su u bašti po lejama ležali požuteli listići ruža, tako se gasila i venula ljubav

pesnika i umetnice. Došle su večeri kada su se vraćali posle odvojenih, samotnih šetnji, satima s prikrivenom gorčinom sedeli jedan nasuprot drugom, Elizabeta ravnodušna i nezadovoljna, a pesnik ogorčen i povređen do dubine svoje malaksale i oskrnavljene duše.

„Ti bi u stvari mogao da napišeš priču o ovom veselom letu”, rekla je ona jednoga dana.

„Ako si vešt, to će biti knjiga koju će ljudi gutati. Dozvoljavam ti da upotrebiš moje ime, to će delovati. O, bože, čovek ipak želi da jednom postane slavan, a život je kratak. Tada će ljudi na mene pokazivati i jedan drugom o meni pričati: to je čuvena ljubavnica tog i tog pesnika, koju je golu kitio vencima crvene potočarke. A o njenom vratu ispevao pesmu. Čitavih mesec dana ju je svojim rukama svlačio i oblačio.”

„Možda ću to i učiniti. Već sam dovoljno nisko pao za tako nešto, a i ti takođe.” „Da baš tako! Inače, uskoro ću održati koncert u Baden-Badenu. Zvali su me ovih

dana. Ideš li sa mnom?” „Nipošto! Kada je koncert?” „Kroz osam dana.” ,,I ti ćeš stvarno tamo da ideš?” „Danas sam potvrdila. Istina, ove dane ću morati da upotrebim za vežbanje. Jedan

dan do tamo, drugog dana sviram, a trećeg se vraćam, Preko Lucerna - Bazela...”

33

Anna&zdls

Martin je znao da se neće vratiti. Dan pred njen odlazak ponovo ga je svladala demonska lepota njenog tela, ljubio ju je i grlio. Još jedanput se razbuktala nekadašnja vatra zanosa u njegovom izmučenom srcu, pa je kroz uživanje u njenom veličanstvenom telu zaboravio na sve patnje. A onda je otputovala.

U novinama je čitao o koncertu: „Oba predstavljanja poznate umetnice zadivila su sve poznavaoce muzike. Počevši od neverovatno briljantne tehnike, kojom nas je ova pijanstkinja već ranije oduševljavala, dogodio se potpuno iznenađujući obrt u programu i izvođenju. Dama je svirala drugi Šopenov nokturno i jednu improvizaciju, a prikazala je u oba komada jedan potpuno izmenjen pravac. Umesto skoro oporog klasicizma, imali smo živo uzburkan i zavodljiv nastup. Čestitamo i želimo sreću velikoj umetnici na početku nove, blistave epohe njenog umeća.”

Tako je svet pozdarvio beg velike umetnice od njenih ideala. Martin je čekao četiri, pet dana. Elizabeta se nije vratila. Šestog i sedmog dana se

pesnik zatvorio u radnu sobu. U stalnoj borbi s nadirućim slikama svoje obolele mašte i silnom potrebom za jecanjem, provodio je unutra sate, satirući se i očajavajući. Srce puno čemera primoravao je starim okrutnim mislima na red i tražio je rešenje i priključak na buduće vreme. S mukom je uspevao da odagna osećaj gađenja.

Nije nalazio ništa u svom životu, na svom telu i u svojim mislima što bi mu izgledalo neoskrnavljeno, neokaljano i dostojno, a ukupna atmosfera mu je izgledala nečista od dahtanja i znoja izopačenog ljubavnog užitka.

Ipak je došao dan od koga je mesecima strepeo. Jedina žena, dragulj njegovih najnežnijih snova, oduzeta mu je, a plemeniti, prozračni, otmeni izgled i šarm gracije ukradeni. Njena, a takođe i njegova sopstvena umetnost uprljane su i ponižene. Nikada više neće moći da, uživajući u njenoj muzici, sanja san o idealu lepote, i nikada neće više moći da uživa u svojim stihovima i opornoj, ćutljivoj, ponosom beskrajno oplemenjenoj umetnosti.

Još mučniji su mu izgledali budući susreti s Elizabetom. Mesecima će prolaziti jedno pored drugog, uvek s bledim, izveštačenim osmehom. Ponovo će se sresti i s bezgraničnom tugom i gorčinom podsetiti na prošlost. U neko doba će podleći telesnoj čari prizvanoj sećanjem, i još jednom tu celu igru dostojnu žaljenja odigrati do ponovnog očaja i opet će se razići još poniženiji, još ogorčeniji i zatrovaniji nego prvi put.

Kada je Martin posle dana provedenih u očajnoj borbi ponovo napustio sobu, prestravio je slugu koji ga je dočekao. I on sam se uplašio kada je ugledao svoj lik u ogledalu, lice skrhanog i od demona obeleženog čoveka.

Sada je bio siguran u svoju odluku. Njegov obožavalac i obrazovani istoričar, u čijoj je kući i bašti Često viđao Elizabetu, primio je tih dana pismo od njega. „Pet mojih velikih i potpisanih pesama”, naznačeno je u pismu, „skoro sve u pojedinačnim ispravljenim primercima, kao što znate, podeljene su u rukopisu. Učinićete mi veliku uslugu ako uspete da ih pribavite. Prepustiće ih pre vama nego meni. Imena i adrese onih koji ih poseduju naći ćete u priloženoj listi. Tražite, ukoliko je moguće, sve da ih dobijete, a priložite i svoje primerke: od ogromne je važnosti da ih imam sve na broju.”

Naučnik se drage volje prihvatio ovog posla. Pretpostavio je da Martin jednostavno želi da ih preda izdavaču da bi ih javno objavio. Danima su Martinu isporučivani pojedini primerci, gizdavo ukrašeni perom koje je za tu priliku napravio, do sitnice isto ispisane sveske od posebnog papira, pričvršćene širokom crnom trakom, i sve njegovim parafom označene. Konačno, nedostajale su još tri sveske; dve od njih su vlasnici odlučno odbili da predaju, a treća je izgleda bila nepovratno izgubljena. Veliki broj rukopisa je bio

34

Anna&zdls

priložen u elegantnim kožnim ili somotskim mapama. Mali skup ukrašenih svezaka ležao je rasprostrt pred pesnikom. To je bilo njegovo životno delo, dane i noći svojih najboljih godina je njima posvetio, da tim besprekorno lepim stihovima podari briljantnu osnovu i visprenu povezanost. Poštovaoci su ih godinama čuvali u skupocenim omotima i u prigodnim prilikama čitali pažljivim, fino obrazovanim uživaocima.

Strogog lica i čvrsto stisnutih usana, pesnik je razgledao i prebrojavao rukopise. Nije otvorio nijednu svesku, jer je dugo procenjivane, često ispitivane, bezbroj puta pročitane i nanovo prerađivane stihove skoro sve sačuvao u svom pamćenju.

Kada je primio i poslednji, Martin je sve zajedno uvezao. Uveče, kod prvog sumraka, doneo je težak paket na čamac i izvezao se na tamnu vodu. Na sredini jezera se zaustavio i čitav sat malo pognut i nepomičan sedeo, s desnom rukom položenom na beli svežanj koji je sadržao njegov životni rad. Neizdrživo oštar bol mu je u ovom mračnom i nemom času razdirao dušu.

A onda se polako uspravio, podigao svežanj na ivicu nagnutog čamca, još jednom prešao preko njega milujući ga rukom, i spustio ga lagano i tiho u vodu. Uz mali vrtlog i tiho grgotanje, nad svežnjem se površina vode ponovo zatvorila.

Dan posle toga, u svoj primerak Ariosta, koga je jednog posebno srećnog jutra čitao s Elizabetom, položio je crvenu traku i nekoliko ružinih latica i to dragoceno izdanje poslao umetnici na poklon.

Istoričar je primio zagonetnu kartu: „Zahvaljujem vam se na trudu! Pri pogledu na mnoštvo listova, ponovo dobijam snažne, stare bolove umetnika - ars longa vita brevis. Ukoliko umrem pre vas, zaveštavam vam moju biblioteku, pod uslovom da moja Aldinenova zbirka radova zauvek ostane sa mnom.”

Martin je otputovao za Grindenvald i bez traga nestao u planinama. (1900/01)

35

Anna&zdls

KAVALJER NA LEDU

Tada mi je svet izgledao sasvim drugačiji. Imao sam dvanaest i po godina i još uvek sam bio obuzet šarenilom i bogatstvom sveta, dečačkim uživanjima i zanosom. Ali, prvi put se u mojoj duši bojažljivo pojavilo požudno, daleko plavetnilo blage, iskrene mladosti. Bila je to duga i žestoka zima i naša divna reka u Švarcvaldu je nedeljama bila okovana ledom. Nisam mogao da zaboravim taj čudnovati, prekrasan osećaj uzbuđenja kada sam prvog jutra te ljute zime stupio na reku. Led je bio tako proziran da se kao kroz neku tanku staklenu ploču videla zelena voda, peščano dno s kamenjem, fantastično izuvijane vodene biljke, a na časak i tamna leđa jedne ribe.

Pola dana sam s drugovima tumarao unaokolo po ledu, hladnih obraza i poplavelih ruku, sa srcem koje je ubrzano lupalo od ritmičkih pokreta na klizaljkama, pun čudesnog bezbrižnog potpunog užitka dečačkog doba. Takmičili smo se u trčanju, skoku udalj i uvis, skrivali se, igrali šuge, a oni od nas koji su imali staromodne klizaljke od kosti, kanapom pričvršćene za čizme, nisu bili i najlošiji trkači. Ali jedan među nama, fabrikantov sin, imao je par „halifaks” klizaljki, koje su se pričvršćivale bez vrpce ili kaiša, i za tren su se mogle navući ili skinuti. Reč „halifaks” je od tada godinama stajala na mojoj božićnoj ceduljici želja, ali bezuspešno; a kada sam, dvanaest godina kasnije, hteo da kupim par lepih i dobrih klizaljki i u radnji zatražio „halifaks”, tada je, na moju žalost, jedan san, deo dečije iluzije, izgubljen, kada mi je kroz smeh rečeno da je „halifaks” zastareo sistem i da već dugo ne spada u najbolje.

Najradije sam trčao sam, često sve do sumraka. Zujao sam tamo-amo, učio da u najbržem trku na svakom proizvoljno odabranom mestu prikočim, ili da pravim okrete u punoj brzini, da balansiram i širim ruke imitirajući avion. Mnogi od mojih drugova su provodili vreme na ledu, klizajući s devojčicama i udvarajući se. Za mene devojčice nisu postojale. Dok su im se drugi viteški stavljali na raspolaganje, čežnjivo i bojažljivo kružili oko njih, ili su se smelo i veselo vozili u paru, ja sam potpuno sam uživao u slobodi. Prema „šetačima devojčica” osećao sam sažaljenje ili podsmeh. Prema ispovestima nekih od njih, zaključio sam da su im ljubavni uspesi prilično neuverljivi.

Tu negde, na izmaku zime, doprla mi je do ušiju đačka novost da je grmalj sa severa nekoliko puta, prilikom skidanja klizaljki, poljubio Emu Majer. Od ove vesti mi je iznenada pojurila krv u glavu. Poljubio! Svakako da je ovo bilo već nešto drugačije od dosadnih razgovora, bojažljivog stiska ruke, što su inače šetači devojčica doživljavali kao najveće uživanje. Poljubiti! To je bila reč iz nekog stranog, zatvorenog, bojažljivo naslućivanog sveta, reč koja je imala slatkasti ukus zabranjenog voća i nešto tajanstveno, poetično, neimenovano, što pripada onoj slatkoj tmini, zavodljivo primamljivom području, od svih nas prećutkivanom, ali na tajanstven način poznatom i delimično obelodanjenom iz priča 6 ljubavnim avanturama devojačkih heroja izbačenih iz škole. „Grmalj sa severa” je bio četrnaestogodišnjak, a bogzna kako dospeo među nas, učenik iz Hamburga koga sam veoma uvažavao i zbog čije slave, koja se pročula i van škole, često nisam mogao da spavam. A Ema Majer je bila neprevazideno najlepša devojčica u školi, plavokosa, živahna, ponosna, i istih godina kao i ja.

Od tog dana, planovi i brige su se kovitlali u mom umu. Poljubiti neku devojčicu prevazilazilo je sve moje dotadašnje ideale, ne samo zbog mene već i zato što je to bez sumnje i školskim pravilima bilo strogo zabranjeno. Brzo mi je postalo jasno da za budući ljubavni događaj može da posluži jedino klizalište. Kao prvo, pokušavao sam da

36

Anna&zdls

svoju spoljašnost doteram kao za prijem na dvoru. Posvetio sam vreme i brigu frizuri, do sitnice sam brinuo o čistoći odeće, navukao sam krznenu kapu šeretski do pola čela i izmolio sam od sestre crvenoružičasti svileni šal. U isto vreme sam počeo učtivo da pozdravljam one devojčice koje dolaze u obzir, i verovao sam da primećujem da je ovo neočekivano iskazivanje poštovanja prihvaćeno, doduše sa zaprepašćenjem, ali ne i bez dopadanja.

Mnogo teži mi je bio taj prvi kontakt, jer u svom životu još nikada nisam „prišao” nekoj devojčici. Vrebao sam ponašanje mojih prijatelja prilikom takvih susreta. Poneki su činili samo naklon i pružali ruku, drugi su nerazumljivo mrmljali, a ostali su se uglavnom služili elegantnom frazom: „Da li biste mi učinili čast?” Ovaj obrazac mi je vrlo imponovao, uvežbavao sam ga i kod kuće u mojoj sobi i klanjao sam se ispred peći, izgovarajući svečane reči.

Dan za težak prvi korak je došao. Još juče sam imao spreman plan za osvajanje, ali sam se kukavički vratio kući ne usudivši se da bilo šta pokušam. A danas sam odlučio da bezuslovno uradim to čega sam se veoma plašio, ali i željno iščekivao. Uz lupanje srca i gušeći se kao kakav prestupnik otišao sam na klizalište i verujem da su mi ruke drhtale dok sam vezivao klizaljke. A onda sam se u velikom luku sjurio u masu i potrudio se da svom licu obezbedim uobičajenu sigurnost i ležernost. Dva puta sam klizao duž celog dugačkog klizališta u žurnom tempu, a oštar vazduh i žestoki pokreti su mi veoma prijali. Iznenada, tačno ispod mosta, svom silinom sam utrčao u nekoga i unezveren pao u stranu. A na ledu je sedela lepa Ema, usnica stisnutih od bola, i gledala me s mnogo prekora. Preda mnom se okretao svet.

„Pa pomozi mi da ustanem”, rekla je svojoj prijateljici. Tada sam, krvavocrven u licu, skinuo kapu, spustio se na kolena i pomogao joj da ustane.

Stajali smo jedno prema drugom zaprepašćeni, zbunjeni, i niko nije izustio ni reč. Ova blizina, bunda, lice i kosa lepe devojčice su me ošamutili. Uzaludno samo se primoravao na neko izvinjenje, držeći još uvek kapu u stisnutoj pesnici. I iznenada, gledajući kao kroz maglu, mehanički sam učinio duboki naklon i promucao: „Da li biste mi učinili čast?”

Nije odgovorila, ali je moje ruke prihvatila svojim tananim prstima, čiju sam toplinu osetio i kroz rukavice, i povela me odatle. Osećao sam se lagodno kao u nekom čudnovatom snu. Osećaji sreće, stida, topline, veselja i smetenosti oduzimali su mi dah. Punih četvrt sata klizali smo zajedno. Onda je na jednom odmorištu nežno oslobodila svoje male ruke, rekla: „Mnogo vam hvala”, i otišla, a ja sam dosta kasnije skinuo svoju krznenu kapu i još dugo ostao da stojim na istom mestu. Tek kasnije sam primetio da za sve ono vreme nismo progovorili ni jednu jedinu reč.

Led se otopio i ovakav poduhvat više nisam mogao da ponovim. To je bila moja prva ljubavna avantura. Ali prošlo je još mnogo godina pre nego što mi se ostvario san da položim svoje usne na jedne rumene, devojačke.

37

Anna&zdls

DVA POLJUPCA

Pjerova priča:

Te večeri smo više puta pričali o poljupcima i raspravljali koji način ljubljenja može najviše da usreći. Odgovor na to je stvar za mlade; mi stari ljudi nismo više za pokušaje i probe, i o toj važnoj stvari možemo samo da se pozovemo na mutna sećanja. Iz mog skromnog sećanja, želim da vam ispričam priču o dva poljupca, od kojih mi je svaki bio najslađi i najgori u životu.

Kada sam imao između šesnaest i sedamnaest godina, moj otac je još uvek posedovao letnjikovac na bolonjskoj strani Apenina, u kome sam proveo najveći deo dečačkih godina, pre svega vreme između dečačkog i mladalačkog doba, koje mi se danas čini - mogli vi to da razumete ili ne - kao najlepše u celom životu. Odavno bih tu kuću posetio ili kupio kad odem u penziju, da nije putem nesrećnog nasleđa pripala jednom mom rođaku s kojim se od detinjstva nisam podnosio, a on uostalom i ima glavnu ulogu u mojoj priči.

To je bilo lepo, ne suviše vrelo leto, i moj otac, ja i naš rođak, koji je pozvan u goste, stanovali smo u malom letnjikovcu. U to doba, moja majka odavno već nije bila živa. Otac je bio još u dobrim godinama, plemenit čovek koji je nama mladima u jahanju i lovu, mačevanju i igrama u artibus vivendi et amandi služio kao uzor. Još uvek se lako kretao, skoro kao mladić, bio je lep, snažno građen i kroz neko vreme je trebalo da se oženi po drugi put.

Rođak se zvao Alvis, tada je imao dvadeset tri godine i, moram priznati, bio je veoma lep mladi čovek. Ne samo što je bio vitak i dobro građen, imao lepe dugačke uvojke, sveže lice s rumenim obrazima, već se kretao elegantno i uglađeno, bio veoma sposoban za ćaskanje, lepo pevao i izvrsno igrao, i već tada je uživao zavidan glas ljubimca dama u našoj okolini. Postojao je dobar razlog zbog koga jedan drugog nismo podnosili. Prema meni se ophodio nadmeno ili nepodnošljivo ironično i, pošto je moj razum bio iznad mojih godina, vređao me je taj potcenjivački način ophođenja. S druge strane, ja sam, kao pažljivi posmatrač, otkrio nekoliko njegovih spletki i tajni, što, naravno, njemu nije bilo drago. Nekoliko puta je pokušao da me pridobije licemerno prijateljskim pristupom, ali ja na to nisam naseo. Da sam bio nešto stariji i mudriji, mogao sam ga pridobiti s više ljubaznosti i, kada se pruži prilika, uhvatiti u zamku - uspešne i uobražene je tako lako prevariti. Doduše, bio sam dovoljno odrastao da ga mrzim, ali još uvek detinjast da znam i za neko drugo oružje osim ljutnje i inata, i umesto da mu vraćam njegove umilno otrovne strelice, svojom nemoćnom srdžbom sam ih još dublje zabadao u sopstveno meso. Moj otac, kome naša međusobna odbojnost, naravno, nije bila nepoznata, zadirkivao nas je zbog toga. Njemu je lepi i elegantni Alvis bio veoma drag i moj neprijateljski odnos ga nije sprečavao da ga srdačno poziva u goste.

I tako smo zajedno provodili leto. Naš letnjikovac je ležao na brdu, a pogled se pružao preko brežuljaka s vinogradima skroz do daleke ravnice. Sagradio ga je, koliko ja znam, u vreme vladavine Albicija, neki prognani Firentinac. Naokolo se nalazila lepa bašta koju je moj otac ogradio novim zidom, a njegov grb je na svečanom ulazu bio urezan u kamen, dok je na kućnim vratima još uvek visio grb prethodnog vlasnika, urađen od sipkavog kamena i skoro neprepoznatljiv. Nešto dalje u brdima, nalazilo se veoma lepo lovište; tamo sam išao ili jahao svakoga dana i lutao unaokolo sam ili s mojim ocem, koji me je podučavao lovu sa sokolovima.

38

Anna&zdls

Kao što rekoh, tada sam bio skoro momčić, tek na sredini tog kratkog posebnog doba između izgubljene veselosti deteta i još neostvarene zrelosti mladića, kao kretanje ulicom po vrelom danu između dva zatvorena parka, razdragan bez razloga, tužan bez razloga. Naravno, pisao sam veliki broj pesmica od tri stiha, ali nikada nisam bio zaljubljen u nešto drugo osim u poetske slike, iako sam mislio da ću umreti od žudnje za pravom ljubavi. I tako sam u stalnoj groznici lutao naokolo, voleo samoću i bio neizmerno tužan. Moju patnju je povećavalo to što sam morao brižljivo da krijem ovo stanje. Tačno sam znao da me moj otac, a pogotovo omraženi Alvis, ne bi poštedeli podsmeha. Svoje lepe stihove sam takođe brižno krio, kao kakva tvrdica dukate, a kada mi se škrinja učinila nesigurnom, odneo sam kutijicu s papirima u šumu i zakopao je. Svakog da.na sam proveravao da li je još tamo.

Prilikom jednog takvog obilaska blaga, ugledao sam sasvim slučajno svog rođaka kako stoji na ivici šume. Odmah sam krenuo drugim pravcem dok me još nije ugledao, ali sam ga ipak držao na oku, jer sam navikao da ga, i iz radoznalosti i iz neprijateljstva, stalno posmatram. Posle nekog vremena, ugledao sam kako iz polja dolazi mlada služavka iz našeg domaćinstva i približava se Alvisu. On ju je rukom obuhvatio oko struka, privukao sebi i s njom nestao u šumi.

Tada me je obuzela nekakva groznica, a u isto vreme se rasplamsala zavist prema starijem rođaku, koga sam video da bere voće koje je za mene bilo još suviše visoko. Za vreme večere gledao sam ga oštro u oči, jer sam verovao da se u njegovim očima ili na usnama mora primetiti da je ljubio i ljubav okusio. Ali on je izgledao kao i uvek i bio kao i obično vedar i pričljiv. Od tada ni na služavki ni na Alvisu nisam mogao da otkrijem neki znak požude, što me je u isto vreme i bolelo i prijalo mi. U to vreme - a radilo se o sredini leta -do oca je stigla vest da smo dobili susede. Bogati gospodin iz Bolonje i njegova lepa i mlada supruga, koje je Alvis već dugo poznavao, uselili su se u letnjikovac koji je bio nepunih pola sata udaljen od našeg, a ležao je nešto dublje u brdima. Taj gospodin je poznavao mog oca, a ja sam verovao da je on čak dalji rođak moje pokojne majke, koja je bila poreklom iz porodice Pepoli; ali to nisam tačno znao. Njegova kuća u Bolonji nalazila se u blizini Španskog koledža. Letnjikovac je bio svojina njegove supruge. I ona i on, kao i njihovo troje dece, od kojih tada nijedno nije bilo rođeno, mrtvi su, a osim mene, od svih tadašnjih na okupu, još je samo moj rođak Alvis živ i samo smo mi postali starci, ali to naravno nije bilo dovoljno da postanemo i prisniji.

Već jednog od sledećih dana, dok smo jahali, sreli smo gospodina iz Bolonje. Pozdravili smo ga, a moj otac ga je zamolio da nas sa svojom suprugom što pre poseti. Činilo mi se da gospodin nije ništa stariji od mog oca; ali ova dva čoveka nisu mogla da se porede: moj otac je bio visok, plemenitog izgleda, a ovaj nizak i bezobličan. Prema ocu se ponašao vrlo ljubazno, nekoliko reči uputio i meni, i obećao da će nas sledećih dana svakako posetiti, pri čemu ga je moj otac odmah najprijateljskije pozvao na obed. Sused se zahvalio, pa smo se rastali uz mnogo komplimenata i veoma zadovoljni.

Dan pre posete, otac je naručio dobar obed i nepoznatoj dami u čast venac od cveća na stolu. Veoma radosni i uzbuđeni očekivali smo naše goste, a kada su stigli, otac im je pošao u susret sve do ulaznih vrata i lično pomogao dami da siđe s konja. Radosno smo seli oko stola i za vreme obeda sam se Alvisu divio više nego mom ocu. Znao je da gostima, a pre svega dami, ispriča toliko šaljivih, laskavih i zabavnih stvari, da smeh i razgovor nisu ni za trenutak prestajali. Tim povodom sam sebi zadao da naučim i ovu veoma vrednu veštinu.

Ali pre svega sam se bavio izgledom plemenite mlade dame. Bila je izuzetno lepa, visoka i vitka, ukusno obučena, a pokreti su joj bili prirodni i ljupki. Tačno se sećam da je

39

Anna&zdls

na levoj ruci imala tri zlatna prstena s velikim kamenovima, a oko vrata trostruki lančič s pločom firentinske izrade. Kako se obed bližio kraju, a ja dovoljno osmotrio damu da sam već bio smrtno u nju zaljubljen, po prvi put sam uistinu osetio tu slatku i razarajuću vatru o kojoj sam tako mnogo sanjao i pisao pesme.

Po završetku obeda svi smo se neko vreme odmarali. Posle toga smo se okupili u bašti, seli u hladovinu i zabavljali se različitim temama, pri čemu sam ja izgovorio jednu latinsku odu i zato bio pohvaljen. Uveče smo obedovali u lođi, a kada je počelo da postaje tamnije, gosti su se spremili za povratak. Odmah sam se ponudio da ih ispratim, ali je Alvis već doveo svog konja. Oprostili smo se, tri konja su lagano krenula, a ja sam ih pratio pogledom.

Te večeri i te noći prvi put sam imao mogućnost da iskusim nešto od prave prirode ljubavi. Celoga dana sam bio veoma srećan pri pogledu na lepu damu, a tako tužan i neutešan kada je napustila našu kuću. S bolom i zavidan, čuo sam posle nekog vremena da se rođak vratio, zaključao kapiju i ušao u svoju sobu. Cele noći nisam mogao da zaspim; ležao sam budan, uznemiren i uzdišući. Do najmanje sitnice sam se sećao daminog izgleda, njenih očiju, kose i usana, njenih ruku i prstiju, svake reči koju je izgovorila. Šaputao sam njeno ime, Izabela, više od stotinu puta, nežno i tužno, a bilo je pravo čudo što sledećih dana niko nije primetio moj unezvereni izgled. Čitavog dana nisam ništa drugo radio osim što sam smišljao lukavstvo i tražio način da ponovo vidim lepu damu i po mogućstvu zadobijem njeno prijateljstvo. Naravno da sam sebe uzalud mučio, jer nisam imao iskustva i nisam znao da svaka ljubav, pa i ona najsrećnija, neizostavno počinje porazom. Jednoga dana sam odlučio da tajno odem do njihovog letnjikovca. To nije bilo uopšte teško, jer se nalazio u blizini šume. Na ivici šume sam proveo više sati, obazrivo i vrebajući, ali nisam ništa drugo video osim jednog lenjog ugojenog pauna, raspevane služavke i kruženja belih golubova. I tako sam svakog božijeg dana odlazio tamo, a samo dva ili tri puta sam imao zadovoljstvo da ugledam Izabelu u šetnji po bašti ili kako stoji na prozoru. Postepeno sam postao sve odvažniji i dolazio čak do ispred bašte, čija su vrata skoro uvek bila otvorena i opkoljena visokim grmljem. U njemu sakriven, imao sam pregled na baštenske staze i bio u blizini malog paviljona, u kome se Izabela pre podne često zadržavala. Pola dana sam tako provodio, ne osećajući glad ili umor, i drhtao svaki put nanovo od radosti i straha kada bih ugledao lepu damu.

Jednoga dana sam u šumi sreo gospodina iz Bolonje i još radosniji sam otrčao do mog skrovišta, jer sam znao da on sada nije u kući. Iz tog razloga odvažio sam se da još dublje nego obično zađem u baštu i smestio sam se u lovorovo grmlje, odmah do paviljona. Iznutra su se čuli nekakvi zvuci, pa sam zaključio da je Izabela već tamo. Učinilo mi se da čujem i njen glas, doduše tako tiho, da u to nisam bio siguran. Strpljivo sam čekao da joj ugledam lice, u mojoj s mnogo muke postavljenoj zasedi, u stalnom strahu da će se njen suprug svakoga časa vratiti i slučajno me otkriti. Prozor od paviljona, okrenut meni, imao je, na moju veliku žalost i bes, navučene plave svilene zavese, tako da unutra nisam mogao da vidim ništa. Malo me je umirivalo to što na ovom mestu iz vile nisu mogli da me primete. Posle jednog sata čekanja učinilo mi se da se plava zavesa pomiče, kao da neko stoji iza nje i pokušava kroz razmak da potajno osmatra unutrašnjost bašte. Čekao sam dobro sakriven i veoma uzbuđen šta će da se dogodi, jer sam bio samo tri koraka udaljen od prozora. Znoj mi se slivao s čela, a srce mi je lupalo tako jako da sam se plašio da to može neko da čuje.

Ono što se tada dogodilo pogodilo me je gore nego da je neko zabio strelu u moje neiskusno srce. Jednim žestokim pokretom, zavesa je odletela na stranu, i brzinom munje, ali sasvim tiho, jedan čovek je iskočio kroz prozor. Još se nisam oporavio od

40

Anna&zdls

neopisive zaprepašćenosti, a već mi se dogodila nova; već sledećeg trenutka sam u tom drskom čoveku prepoznao mog neprijatelja i rođaka. Kao udaren munjom, izgubio sam razum. Drhtao sam od besa i ljubomore i bio vrlo blizu da iskočim iz skrovišta i nasrnem na njega.

Alvis se uspravio, nasmejao i obazrivo osvrnuo oko sebe. Nešto iza toga se pojavila Izabela, koja je paviljon napustila spreda, kroz vrata, i oko ugla se uputila ka njemu. Smejala se i prošaputala tiho i umilno: „Idi sada, Alvise, idi! Adio!”

On joj je prišao, zagrlio je i pritisnuo svoje usne na njene. Poljubili su se jedan jedini put, ali tako dugo, požudno i vatreno da je moje srce u tom minutu napravilo hiljadu otkucaja. Nikada nisam iz ove blizine video takvu usplamtelu strast, koju sam doduše poznavao samo iz stihova i priča, a pogled na moju damu, čije su usne žedno i žudno upijale usne mog rođaka, doveo me je do ivice razuma.

Taj poljubac, moja gospodo, bio je u isto vreme najslađi i najgorči od svih koje sam ja lično dao ili primio, uz izuzetak koji ću vam odmah ispričati.

Još istoga dana, dok mi je duša drhtala kao ranjena ptica, pozvani smo da sutradan budemo gosti gospodina iz Bolonje. Ja nisam hteo da idem, ali mi je otac naredio. Proveo sam još jednu noć bez sna i u mukama. Popeli smo se na konje i komotno dojahali do njih, pa kroz kapiju i baštu, koju sam toliko puta tajno posećivao. Dok sam ja bio pun strepnje i muke, Alvis je pored paviljona i lovorovog grmlja prošao sa osmehom, što me je dovelo do besa.

Doduše, za stolom se i ovoga puta moje oči nisu odvajale od lepe Izabele, ali svaki pogled mi je nanosio paklene muke, jer je preko puta nje sedeo mrski Alvis i lepu damu nisam mogao da gledam, a da potpuno jasno ne vidim i scenu od juče. Pa ipak, neprestano sam gledao u njene dražesne usne. Sto je bio prepun jela i vina, razgovor se vodio živahno i vedro; ali meni nije prijao nijedan zalogaj, i u razonodi nisam učestvovao ni jednom jedinom rečju.

To popodne mi se, za razliku od svih ostalih koja su bila tako vesela, činilo dugo i rđavo kao služba pokore.

Za vreme večere, sluga je javio da u dvorištu stoji glasnik koji želi da razgovara s domaćinom. Ovaj se izvinio, obećao da se uskoro vraća, i otišao. Moj otac je nadalje održavao razgovor. Kako sam verovao, on je prozreo Izabelu i Alvisa i činilo mu je zadovoljstvo da ih zadirkuje aluzijama i neobičnim pitanjima. Između ostalog, šaljivo je upitao damu: „Recite mi, gospođo, kojem od nas trojice biste najradije poklonili poljubac?”

Lepa dama se glasno nasmejala i žustro odgovorila: „Najradije ovom divnom dečkiću!” Onda je ustala sa stolice, privukla me sebi i poljubila me - ali to nije bio onaj jučerašnji dugačak i vatren poljubac, već površan i hladan.

I verujem da je to bio poljubac koji je meni doneo više radosti i patnje nego bilo koji drugi, jer sam ga dobio od voljene žene.

(1902)

41

Anna&zdls

HANS AMŠTAJN

U redu, mladići, ne mučite me. Ispričaću vam nešto iz mojih studentskih godina, o lepoj Salome i mom dragom Hansu Amštajnu. Moram da vas zamolim da ostanete mirni i ne smete u sve da verujete, ipak se radi o studentskom ljubakanju. Ali nije ni za ismevanje. I donesite mi još jednu čašu vina! Ne, čašu belog. Da zatvorite prozor? Nikako, poštovani, neka samo grmi, to se slaže s mojom pričom. Nevreme, gromovi, sparna noć, to je pravi štimung. Vi, moderna gospoda, morate da vidite da smo mi, iz moga doba, takođe mnogo toga doživeli, dobrog i lošeg, kako se već dešavalo, i toga nije bilo tako malo. Imate li i vi dovoljno pića?

Vrlo rano sam ostao bez oba roditelja i skoro sve raspuste provodio sam kod ujaka Ota, tamo gore u njegovom kamenom švarcvaldskom gnezdu, jedući voće, pričajući o razbojnicima, pecajući pastrmke, učestvujući u svemu tome kao zahvalan nećak i propisno uživajući. Dolazio sam u leto, u jesen, i za Božić, s malim rancem i praznom torbom, jeo sam kao ala, tovio se, postajao crven u licu i svaki put se pomalo zaljubljivao u dražesne rođake. I svaki put potpuno zaboravljao na Školu. Pušio sam s ujakom za opkladu njegove italijanske cigare, išao s njim na pecanje, čitao mu njegove kriminalne romane i odlazio s njim neki put na pivo. To nije bilo loše i činilo mi se dostojno hvale i ljudski, iako je plavokosa rođaka ponekad upućivala poglede molećive ili pune prebacivanja; a bila je baš blage prirode i bez smisla za svađu.

Poslednjeg letnjeg raspusta pre početka studija bio sam ponovo kod ujaka, razmetljiv, ohol, ponosit i kao iz trave iždžigljao, baš kako maturant i mora da izgleda. Jednoga dana je stigao novi šumski nadzornik. Bio je to dobar, tih čovek, ne mlad, ne sasvim zdrav, koji je ovde pronašao svoje poslednje utočište.

Odmah se videlo da neće mnogo pričati o sebi. Sa sobom je doneo veoma lepo pokućstvo, jer je bio bogat; osim toga, i čudesnog psa, dugorepo gizdavo konjče, sve skupa ljupka pratnja, jednu divnu pušku i najmoderniju englesku opremu za pecanje, sve to vrlo odgovarajuće čisto i veoma vredno. Sve to je bilo i lepo i prijatno. Ali ono što je još doveo sa sobom bila je usvojena ćerka. Zvala se Salome i ona je, dakako, zasenila sve ostalo. Sam bog zna kako je to divlje dete došlo baš do tog ozbiljnog i mirnog čoveka. Bila je potpuno egzotična biljka, poreklom, preko nekog udaljenog rođaka, negde iz Brazila ili iz Ognjene zemlje, lepa, čudnovatog izgleda i neobičnih manira. Naravno, želite da znate kako je izgledala. To nije tako jednostavno opisati - izgledala je pre svega neobično i egzotično. Prilično visoka, dvadesetih godina, besprekorne građe, tako da od glave do pete sve izgleda zdravo i jedro. Naročito su joj vrat, ramena, mišice i ruke bili jaki, popunjeni, a pri tom pokretljivi i otmeni. Kosa bujna, gusta, dugačka, nekako tamnoplava, oko čela pomalo kovrdžava, a pozadi skupljena u veliku punđu probodenu iglom. O licu neću mnogo da vam kažem, bilo je možda isuviše zaobljeno, a usta možda malo veća, ali se pogled uvek zadržavao na njenim očima. One su bile prevelike, zlatnobraon i malo buljave. Kad je, kao i obično, ukočeno gledala pred sebe i osmehivala se širom otvorenih očiju, izgledala je kao slika. Ali ono što je zbunjivalo bio je njen pogled. Gledala je tako bezbrižno, čas ispitivački, čas nezainteresovano, bez ijednog znaka ustručavanja ili devojačkog stida. Ali nikako besramno, više kao neka lepa životinja, bez licemerja i tajni.

42

Anna&zdls

A tako se i ponašala. Šta joj se dopada ili ne sviđa nije sakrivala; ako joj je neki razgovor bio dosadan, tvrdoglavo je ćutala i razgledala unaokolo ili nekoga gledala s tolikom dosadom da bi se taj postideo.

Posledice su jasne. Žene su zaključile da je nemoguća, a muškarci su se raspalili. Da sam se odmah u nju zaljubio, podrazumeva se eo ipso. Zaljubio se takođe i šumarev pomoćnik, apotekar, mlađi učenici, zamenik upravnika, sinovi bogatog trgovca drvetom, fabrikant i doktor. Lepa Salome se ovde kretala potpuno slobodno, išla sama u šetnje, odlazila u brojne posete i u svojoj kitnjastoj kočiji provezla se kroz čitavu oblast uzduž i popreko, a pošto joj zbližavanje nije padalo teško, u veoma kratkom vremenu je sakupila lep broj ljubavnih izjava.

Jednom je došla da nas poseti. Ujak i njegova ćerka nisu bili kod kuće, pa smo seli na baštensku klupu. Divlje trešnje su već bile crvene, bobičasto voće zrelo, i Salome je udobno zavukla ruku u ribizle iza sebe. Usput smo i razgovarali, i otišli tako daleko da sam joj vatrenocrvenog lica izjavio da sam se u nju mahnito zaljubio.

„O, to je veoma lepo”, odgovorila je. „Vi mi se baš dopadate.” „Poznajete li starijeg Gribela?” „Karla? Da, dobro ga poznajem. To je takođe drag mladi čovek i ima tako lepe oči. I

on je zaljubljen u mene.” „Da li vam je on to rekao?” „Svakako, prekjuče. Baš je bilo smešno.” Smejala se glasno, i pri tome zabacila glavu unazad tako da sam na njenom

okruglom i belom vratu video kako se pomeraju žile. Hteo sam da joj dodirnem ruke, ali se nisam usudio već sam joj samo upitno ispružio svoje. Položila mi je par ogrozda u šaku, rekla adieu i otišla. Postepeno sam uvideo kako ona sa svim obožavaocima igra svoju igru i koristi nas da se lepo zabavlja, pa sam od tada svoju zaljubljenost podnosio kao groznicu ili morsku bolest koju delim s mnogo ostalih, a nadam se da će jednom prestati i da ću ostati u životu. Pa ipak sam provodio mučne noći i dane... Ima li još vina?

Hvala. I tako su se odvijale stvari ne samo tog leta već tokom čitave godine. Tu i tamo je poneki od zaljubljenih odustajao, doduše ne rado, ali su se s vremena na vreme pojavljivali i neki novi, a pri tome je Salome ostajala nepromenjena, čas nestašna, čas mirna, pa onda podrugljiva, i izgledalo je da je istinski zadovoljna i da se divno zabavlja. I ja sam se navikao da se svakog raspusta ponovo vratim u stanje silne zaljubljenosti, kao da dobijam sopstvenu groznicu, koju moram da izdržim. Jedan sapatnik mi je rekao u poverenju da smo magarci što joj se udvaramo, jer je ona neskriveno ispoljavala želju da svi muškarci budu u nju zaljubljeni, i zato je ono malo istrajnih s najvećim oprezom izbegavala.

Između ostalog, u Tibingenu sam pristupio studentskom udruženju, pa sam u piću,

tučama i skitnji proveo dva vesela semestra. U to doba je Hans Amštajn postao moj prisni prijatelj. Bili smo istih godina, obojica oduševljeni udruženjem studenata, a manje studijama medicine, voleli smo da slušamo muziku i postepeno postali nerazdvojni, uprkos povremenom trvenju.

Već za Božić Hans je, kao i ja, postao ujakov gost. I on je takođe već odavno izgubio roditelje. Uprkos mom sigurnom očekivanju, njega nije privukla lepa Salome već ga je zainteresovala moja plavokosa rođaka. Znao je način da se prikaže u prijatnom svetlu. Bio je vaspitan i lep mladić, dobro je svirao, i nije bio brbljivac. S velikim zadovoljstvom

43

Anna&zdls

sam primećivao kako se brine o mojoj rođaki i kako ona rado popušta i sprema se da prestane s nestašnom borbom, a ja sam, kao i pre, trčao tamo gde sam se nadao da ću sresti Salome.

Za Uskrs smo ponovo došli, i dok sam se ja držao ujaka i pecanja, moj prijatelj je brzo napredovao kod moje rođake. Ovoga puta je Salome često svraćala kod nas, pokušavala i uspevala da me zaludi i posmatrala igru između Hansa i Berte veoma pažljivo i s prividnom naklonošću. Šetali smo po šumi, pecali, tražili anemone, i dok je Salome meni potpuno pomutila glavu, ono drugo dvoje nikako nije ispuštala iz vida: posmatrala ih je nadmoćno i podrugljivo, a meni iznosila primedbe o nepoštovanju ljubavi i bračne sreće. Jednom sam je zgrabio za ruku i brzo poljubio. To ju je razbesnelo i želela je da se osveti.

„Zbog ovoga ću vas ujesti za prst. Dajte mi ga!” Ispružio sam prst i osetio njene velike, pravilne zube u mesu. „Treba li da ugrizem još jače?” Klimnuo sam potvrdno. Krv mi je potekla po ruci, a ona ju je, smejući se, pustila.

Grozno me je bolelo, a rana se još dugo videla. Kad smo se vratili u Tibingen, Hans mi je poverio da se dogovorio s Bertom i da se

na leto nada veridbi. Tog semestra sam im omogućio da razmene par pisama, i u avgustu smo ponovo obojica odseli kod mog ujaka. S ujakom Hans o tome još nije razgovarao, ali se činilo da je on celu stvar već namirisao i nije bilo straha da će praviti teškoće.

A onda je jednog dana Salome ponovo svratila kod nas, oštro pogledala sve unaokolo i došla do đavolske zamisli da napakosti blaženoj Berti. Bilo je ružno kako je laskala bezazlenom Amštajnu, primoravala ga da bude u njenoj blizini i terala ga da se zaljubi na silu. On je veoma hrabro prešao preko toga i bilo je čudo da mu takvi pogledi, to umiljavanje i sigurne namere nisu potpalili strast. Ostao je čvrst i već je odredio nedelju kao dan kada će iznenaditi ujaka i objaviti veridbu. Plavokosa rođaka je već stidljivo blistala srećom neveste, onoliko koliko je to bilo moguće.

Hans i ja smo spavali jedan do drugog u prizemlju, u dva sobička s niskim prozorima, kroz koje se lako ujutru moglo iskočiti u baštu.

Jednog popodneva je lepa Salome ponovo satima bila kod nas; Berta je pospremala po kući, tako da je ona imala potpuno na raspolaganju mog prijatelja, a mene je na drzak ali ipak osobito lukav način dovela skoro do pucanja, te sam na kraju izleteo i glupo je ostavio samu s njim. Kada sam se uveče vratio, ona više nije bila tu, ali je moj jadni prijatelj imao naborano čelo, mutne oči i govorio je o bolu u glavi.

„Da, boli te glava”, pomislio sam i odveo ga na stranu. „Šta je s tobom?”, upitao sam ga ozbiljno. „Moram da znam.” „Ništa, to je zbog vrućine”, procedio je. Prečuo sam tu laž i upitao ga direktno da li mu je šumareva ćerka zavrtela mozak. „Glupost, ostavi me”, rekao je i udaljio se od mene, a izgledao je užasno jadno.

Otprilike sam znao kako se oseća i bilo mi ga je veoma žao; njegovo lice se iskrivilo, opustilo, a cela pojava mu je bila puna jada, razdražena i bolesna. I ja sam od Salominog koketiranja nosio rane i bolove i rado sam hteo tu bolesnu zaljubljenost da iščupam iz duše skupa s njenim krvavim korenjem. Moje uvažavanje Salome je odavno nestalo, svaku služavku sam više poštovao od nje, ali to nije pomoglo, uvukla mi se pod kožu, bila je isuviše lepa, isuviše izazovna da bih mogao da oslobodim misli.

44

Anna&zdls

Oh, napolju ponovo grmi. Tada je bilo jedno slično veče, vrelo i olujno, a nas dvojica smo sedeli sami pod tremom, ispijali vino i ništa nismo govorili.

Bio sam veoma žedan i neraspoložen i ispijao sam hladno belo vino, čašu za čašom. Hans je bio žalostan, tužno i zabrinuto je zurio u vino, sasušeno lišće žbunja je širilo jak miris, a topao i žestok vetar ga je bučno drmusao. Bilo je devet, pa deset sati, a razgovor nismo počinjali. Čučali smo tu sa istim izrazima lica, punim briga, zahvatali vino iz velikog staklenog bokala, a kada je u bašti postalo mračno, tiho smo se rastali, on ka kućnim vratima, a ja kroz prozor u moj sobičak. Unutra je bilo vrelo. Seo sam samo u košulji na stolicu, zapalio lulu i uzrujan i melanholičan bludeo u daljinu. Trebalo je da bude mesečine, ali je nebo bilo prekriveno oblacima, a u daljini su dve munje zasvetlele jedna za drugom.

Ulazi tako sparan vazduh - šta pomaže lepota opisa? Moram sada ipak da se vratim na priču.

Ispušio sam lulu i legao u krevet, glave prepune neprijatnih misli. Odjednom sam začuo nekakav šum na prozoru. Jedna prilika je stajala ispred i pažljivo gledala u unutrašnjost sobe. Ni sam ne znam zašto sam ostao mirno da ležim i zašto ništa nisam rekao. Prilika je nestala, otišla tri koraka dalje, do prozora Hansovog sobička. Razmakla je zavesu, koja je malo zašuštala. A onda ponovo tišina.

Začulo se tiho: „Hanse Amštajne!” A meni se podigla kosa na glavi kada sam prepoznao Salomin glas. Više nisam mogao da se pomerim, samo sam kao lovac napeto osluškivao. Bože moj, bože moj, šta će se dogoditi! A onda ponovo glas: „Hanse Amštajne!” Tiše, oštrije i prodornije. Niz Čelo mi se slivao znoj.

U sobičku mog prijatelja se čulo tiho šuštanje. On je ustao, obukao se na brzinu i došao do prozora. Šaputalo se žestoko i vatreno, ali neverovatno tiho. Gospode bože, gospode bože! Bolelo me je celo telo, hteo sam da ustanem ili da urlam, ali nastavio sam mirno da ležim i bio zaprepašćen. Žeđ i gorak ukus u ustima posle popijenog vina skoro su me oborili.

Začuo sam još tihih šumova, a odmah iza toga ugledao u bašti Hansa Amštajna pored devojke. Razdvojeni u početku, a onda stisnuti jedno uz drugo, tiho i preplašeno kao da su istim konopcem vezani. I tako stisnuti, da skoro nisu mogli noge da pomeraju, krenuli su polako kroz baštu, pored trema i bunara, kroz kapiju, u pravcu šume. Gledao sam ih naprežući oči, a dva puta mi je pomoglo sevanje munje... Zar vi niste žedni? Popijte nešto! Da, to je ta priča. Ali slušajte dalje. Ona ga je pridobila, izvukla noću iz kreveta, i ja sam znao da više nikada neće od nje otići i da će ga zarobiti slatkim recima i drskim ljubavnim milovanjem, ali takođe sam znao da je Hans čovek od morala mnogo više od mene i da tamo u šumi nijedan poljubac ne prima ili ne daje a da nije svestan da time vara Bertu. Odmah sam pomislio i na to da imam ozbiljnu obavezu da se ujutru molim za njega. Pri svemu tome, nekako mi je prijalo da znam da je moja obožavana s drugim muškarcem u šumi. Skočio sam iz kreveta, popio gutljaj vode i ležao na hladnom podu čitav sat, sve dok se moj prijatelj nije tiho vratio i ušao kroz prozor. Sve dok nisam zaspao, čuo sam njegovo teško disanje i hodanje tamo-amo po sobičku.

Ujutru sam se probudio rano, pre pet sati, obukao se i otišao do Hansovog prozora. Spavao je dubokim snom na izgužvanom krevetu, oznojenog čela i jadnog izgleda. Otišao sam na livadu i u miru posmatrao gizdavu šumsku kućicu, livade, voćnjake, oranice, šumu. Glava mi je bučala više nego posle povratka iz krčme i za to kratko vreme dok sam hodao bez cilja ono što se dogodilo nestalo je kao da ničeg nije bilo.

45

Anna&zdls

Kada sam se vratio u baštu, moj prijatelj je stajao na prozoru svog sobička, ali se povukao čim me je ugledao. Taj kukavički gest, dokaz griže savesti, neopisivo me je zaboleo. Međutim, sažaljevanje nije moglo da pomogne. Ušao sam u njegovu sobu. Kada se okrenuo prema meni, iznenadio sam se. Lice mu je bilo sivo i preplašeno i s mukom se održavao na nogama, kao predugo jahano kljuse.

„Šta je sa tobom, Hanse?”, upitao sam ga. „Ma ništa. Nisam dobro spavao. Ubija me ova vrućina.” Izbegavao je da me gleda u oči, pa sam ponovo osetio onaj isti strašni bol od

malopre, kada je pobegao s prozora. Seo sam na okvir prozora i gledao ga. „Hanse”, rekao sam, „znam ko je bio kod tebe. Šta to Salome započinje s tobom?” Pogledao me je bespomoćno i bolno kao ranjena divljač. „Biće u redu”, rekao je. „Sve će biti u redu. Pusti to, samo pusti, i tako ništa ne

pomaže.” „Ne”, morao sam da mu kažem, „dužan si da mi odgovoriš. Ne želim da pričam o

Berti i njenom ocu, u čijoj kući smo gosti. To nije glavna stvar. Ali šta će biti s nama, s tobom, sa mnom i sa Salome? Hoćeš li i sledeću noć provesti s njom u šumi?”

Zaječao je. „Ne znam. Ne mogu ni reč da ti kažem. Kasnije, kasnije.” Nisam više zapitkivao. Ušao sam u kuću, popio kafu i rekao da Hans još uvek spava. Uzeo sam svoje štapove i nameravao da pecam u hladovini klisure. Ali nesvesno sam se našao pred šumarevom kućom. Skrenuo sam s puta u lešnikov šumarak i čekao a da uopšte nisam osećao vrelinu i vlagu jutra. Malo sam odspavao, a razbudili su me topot konjskih kopita i razgovor. Lepa Salome se vozila svojim malim kolima sa šumarevim pomoćnikom kroz šumu, nosila je pribor za pecanje i korpu za ribe i smejala se kao kad u rano jutro cvrkuće ševa. Mladi šumar je iznad nje držao raširen suncobran dok je ona kočijašila, i takođe se, mada malo smeteno, smejao. Bila je lagano obučena, u svetloj odeći, s ogromnim tankim slamnatim šeširom, i izgledala je tako sveža, vesela i uredna, kao dete prvog dana škole. Pomislio sam na Hansa i njegovo sivo mrtvačko lice. Bio sam pometen i zaprepašćen i mnogo više bih voleo da sam je video neraspoloženu. Kola su se čilim kaskanjem konja spustila niz dolinu i nestala s vidika.

Možda bi bilo bolje da sam se vratio kući i proverio kako je Hans. Ali ja sam krenuo za kolima, dole ka klisuri. Verovao sam da to činim iz saosećanja s prijateljem i potrebe za hladovinom i tišinom šume, ali je verovatnije da me je više privukla lepa i posebna žena. Nešto dalje, bliže potoku, mimoišao sam se s njenim malim kolima koje je pomoćnik šumara polako vozio nazad, i znao sam da ću je naći na potoku. Tada sam osetio veliku zaparu iako sam dugo bio u senci šume, usporio sam korak i počeo da brišem znoj s lica. Kada sam stigao do potoka, još nisam ugledao devojku, zastao sam da se odmorim i zagnjurio glavu u brzu i hladnu vodu sve dok nisam počeo da drhtim. Tada sam obazrivo krenuo preko kamenja uz potok. Voda je svuda penušala i hučala, a ja sam se klizao na vlažnom kamenju, jer sam gledao daleko unapred ne bih li ugledao Salome.

A onda se iza jedne poveće stene obrasle mahovinom ona odjednom pojavila, iznenađena, s podignutom haljinom i do kolena golim nogama. Zastao sam kao ukopan i izgubio dah od zadovoljstva što je tako lepu, jedru i samu vidim pred sobom. Jedna noga joj je bila u vodi i nestala u peni, a drugom belom i lepo oblikovanom stajala je na mahovini.

„Dobro jutro, gospođice.”

46

Anna&zdls

Klimnula je glavom umesto pozdrava, a ja sam prišao sasvim blizu, odmotao uzice sa štapa i počeo da pecam. Nisam mogao da govorim, do pecanja mi nije bilo stalo, bio sam potpuno iznuren i potpuno prazne glave. I zato što sam pomislio da Salome pravi grimase i da se zabavlja na moj račun, sklonio sam štap za pecanje i seo na stenu obraslu mahovinom. Posmatrao sam je iz hladovine kako posluje i gaca po vodi. Nije potrajalo dugo, a ona je prestala da se trudi, poprskala me vodom i upitala: „Mogu li i ja da dođem?”

Počela je da navlači čarape i cipele, i kada je završila s jednom nogom, upitala me je: „Zašto mi niste pomogli?”

„To mi se čini nepristojnim”, odgovorio sam. Naivno me je upitala: „Zašto?” Ali na to nisam znao odgovor. Za mene je ovo bilo

posebno, ali ne i prijatno vreme. Koliko god mi se devojka više sviđala i postajala sve prisnija, utoliko sam više morao da mislim na mog prijatelja Hansa Amštajna i Bertu, i osećao sam da u meni raste neki gnev protiv Salome, koja se sa svima nama igra i koja zbog svoje zabave nas troje čini nesrećnim. Učinilo mi se da je sada vreme da se izborim protiv svoje žalosne zaljubljenosti i da završim s ovom igrarijom.

Upitao sam je: „Smem li da vas otpratim do kuće?” „Ja ostajem još ovde”, odgovorila je. „Zar vi nećete?” „Ne, odlazim.” „O, zar hoćete da me ostavite potpuno samu? Bilo bi tako prijatno još malo ovako

sedeti i ćaskati. Vi često čavrljate tako veselo.” Ustao sam. „Gospođice Salome, to je veoma ljubazno od vas, ali sada moram da idem.

Vi raspolažete sa dovoljno ljudi kojima možete da se igrate.” Zvonko se nasmejala: „Pa onda zbogom!” Uzviknula je raspoloženo, a ja sam se

udaljio kao prebijen. Od te devojke se nije mogla izvući nijedna ozbiljna reč. Usput mi je pala na um pomisao da prihvatim sve kako je nekada bilo, da se vratim i iskoristim ovo vreme. Ali njen način da sebe takoreći omalovažava bio je takav da sam se sttdeo da to iskoristim. I kako bih onda mogao da razgovaram s Hansom?

Kada sam stigao kući, Hans me je očekivao i odmah me je odvukao u svoj sobičak. To što mi je ispričao bilo je prilično jasno i razumljivo, ali me je ipak poremetilo. On je toliko bio opsednut Salomom da o sirotoj Berti uopšte nije bilo pomena. Pa ipak je shvatio da više ne može da bude gost u kući i najavio je za popodne svoj odlazak. To je bilo jasno i shvatljivo, protiv toga nisam mogao ništa da kažem; samo sam mu iznudio obećanje da će pre puta ozbiljno razgovarati s Bertom. A onda je sledila glavna stvar. Budući da je Hans po prirodi osećao odvratnost prema nejasnim i dvosmislenim odnosima, želeo je u isto vreme da ima Salome samo za sebe, ali mu je za to bila potrebna njena reč ili reč njenog hranitelja, inače bi bez toga teško dobio dozvolu da poseti našu kuću.

Uzalud sam mu savetovao da pričeka. Bio je bolesno uzbuđen i tek kasnije je doprlo do mene da iza toga verovatno stoji njegovo osetljivo shvatanje časti, koje mora da opravda pred sobom i pred ljudima.

Uložio sam sav trud da ga urazumim. Iako sam i ja bio zaljubljen u Salome, tvrdio sam da je loša osoba, nagoveštavao sam mu da njena strast za njim nije istinska, da je to samo njena sujeta i da se možda svemu tome sada smeje.

Bilo je uzaludno, uopšte nije slušao. Onda me je preklinjući zamolio da s njim odem do šumskog nadzornika. Već je obukao redengot. Bilo mi je dovoljno teško što je trebalo

47

Anna&zdls

da mu pomognem da dođe do devojke u koju sam toliko semestara, doduše beznadežno, bio zaljubljen.

To nije bila laka odluka. Ali konačno sam popustio jer je Hans bio u neobičnom i plahovitom raspoloženju, kao da ga je obuzeo demon koga ne može da obuzda.

Obukao sam svoj crni kaput i krenuo s Hansom Amštajnom ka kući šumskog nadzornika. Put je za obojicu bio mučenje. Bilo je pakleno vrelo negde oko podneva i ja u zakopčanom svečanom kaputu nisam dolazio do vazduha. Moj zadatak je bio da pre svega držim po strani šumara i omogućim Hansu razgovor sa Salomom.

Služavka nas je uvela u lepu primaću sobu; nadzornik i njegova ćerka su istovremeno ušli i uskoro sam se ja s njim odvojio u susednu prostoriju da mi pokaže nekoliko lovačkih pušaka. Ono dvoje je ostalo u primaćoj sobi.

Šumski nadzornik je na svoj fini i mirni način bio prijateljski raspoložen prema meni, a ja sam svaku pušku razgledao detaljno koliko je to bilo moguće. Pri tome se nisam silno zabavljao, jer sam stalno osluškivao, a događanja u susednoj sobi nisu mogla da me umire.

U početku je to bio poluglasan razgovor, koji se uskoro pretvorio u šaputanje, i to je trajalo neko vreme. Zatim su se pojedini uzvici glasno čuli, a onda se iznenada, posle čega sam par minuta s paničnim strahom osluškivao i igrao komediju, veoma razgovetno čuo uzbuđeni glas Hansa Amštajna, preglasan, skoro urlajući, ali čuo ga je i šumski nadzornik.

„Šta se događa?”, povikao je i naglo otvorio vrata. Salome je ustala i mirnim glasom rekla: „Gospodin Amštajn me je počastvovao jednim predlogom, tata. Mislim da ću morati da ga odbijem...”

Hans je bio van sebe. „Zar te nije stid!”, vikao je ljutito. „Prvo si me skoro na silu odvojila od druge, a

sada...” Šumski nadzornik ga je prekinuo. Vrlo hladno i malo nadmeno, zamolio ga je da

objasni pređašnju scenu. Posle dužeg ćutanja, s naporom prigušujući od besa i uzbuđenja drhtavi glas, Hans je počeo da objašnjava, zbunio se, zastajao. Pomislio sam da moram da se umešam, i verovatno sam time celu stvar na kraju pokvario.

Zamolio sam šumskog nadzornika za kratak razgovor i ispričao mu sve što sam znao. Nisam prećutao nijedan od malih poljubaca kojima je Salome pridobila mog prijatelja. Nisam prećutao ni onu noć. Stari gospodin nije izustio ni reč, pažljivo je slušao, zatvorio oči, a na licu mu se videla tuga.

Posle pet minuta smo ponovo bili u primaćoj sobi, gde smo zatekli samo Hansa. „Čuo sam čudnovate stvari”, rekao je nadzornik izveštačeno čvrstog glasa. „Čini se

da vam je moja ćerka nešto učinila, ali zaboravili ste da je Salome još dete.” „Dete”, rekao je Hans. „Dete.” „Ja ću razgovarati s devojkom i očekujem vas sutra u isto vreme za dalja

objašnjenja.” Krutim pokretom nas je otpustio i mi smo tiho i obeshrabreno krenuli ka kući. Iznenada smo bili primorani da požurimo. Počela je snažna oluja i uprkos svim brigama koje smo nosili u duši trčali smo kao divlji psi da bismo spasli svoju svečanu odeću.

Za vreme ručka, moj ujak je bio izrazito dobro raspoložen; a nas troje mladih nismo imali volju ni za jelom ni za pričom. Berta je za sada samo naslućivala da se Hans nekako

48

Anna&zdls

otuđio i zagledala je tužno i sa strahom čas mene, čas Amštajna, a taj pogled nam se uvlačio u samu srž.

Posle jela smo sa cigarama u ruci izašli na drveni trem i slušali grmljavinu. Počela je da pada kiša, usijana zemlja je zagušljivo isparavala, livade i bašte je ispunila magla, a vazduh je postao vlažan i ispunjen mirisom trave. Nisam želeo da razgovaram s Hansom, osećao sam neki bes i gorčinu prema njemu i kad god bih ga pogledao, pojavila bi mi se ponovo slika od juče, kako on i Salome nemi i čvrsto stisnuti jedno uz drugo napuštaju baštu. Veoma sam sebi prebacivao zato što sam šumaru odao tajnu noćne avanture i iskusio sam koliko može da se žali za ženom koje si se odrekao i nikada više ne možeš da je imaš. A onda su se vrata trema odjednom orvorila i neka visoka, tamna i pokisla prilika je stupila na trem. Tek kada je skinula dugački mantil, prepoznao sam lepu Salome i pre nego što je izgovorila ijednu reč progurao sam se pored nje kroz vrata i odmah ih zatvorio. U dnevnoj sobi je s ručnim radom sedela zabrinuta Berta. Tog trenutka mi je saosećanje s napuštenom devojkom nadvladalo sve ostale misli.

„Berta, na tremu je Salome, s Hansom Amštajnom”, rekao sam joj. Ustala je, odložila u stranu ručni rad i potpuno prebledela. Video sam kako drhti i

pomislio da će joj istog trenutka provaliti suze. Ali ugrizla se za usne i ostala nepomična. „Moram tamo da odem”, rekla je iznenada i otišla. Gledao sam za njom kako se

ukočeno i pravo drži, kako otvara vrata trema i zatvara ih za sobom. Neko vreme sam gledao u ta vrata i pokušao da pretpostavim šta se sada tamo napolju dešava. Ali ja tu nisam imao šta da tražim. Spustio sam se do svog sobička, pušio i osluškivao kišu. Ponovo sam pokušao da zamislim šta se događa između ono troje, ali ovoga puta mi je uglavnom bilo žao samo Berte.

Kiša je odavno prestala da pada, a topla zemlja je skoro svuda bila ponovo suva. Popeo sam se do dnevne sobe i zatekao Bertu kako posluje oko stola.

„Da li je Salome otišla?”, upitao sam „Odavno. A gde si ti bio?” „Spavao sam. Gde je Hans?” „Izašao je.” „Šta ste vas troje uradili?” „Ah, ostavi me!” Ne, nisam je ostavio na miru; morala je da mi ispriča. Učinila je to tiho i mirno,

gledajući me čvrsto i odlučno. Ta blaga devojka je bila hrabrija nego što sam verovao, možda hrabrija od nas dvojice.

Kada je Berta izašla na trem, Hans je klečao pred nadmenom Salome. Berta je s mukom ostala mirna. Primorala je Amštajna da ustane i da joj sve kaže. Ispričao joj je sve, a Salome je stajala pored njih, slušala, i ponekad se smejala. Kada je završio, svi su dugo ćutali, sve dok Salome nije uzela svoj mantil i htela da ode. Tada je Berta rekla: „Ti ostaješ ovde!” A onda se obratila Hansu: „Ona te je zarobila i sada mora i da te ima; a između mene i tebe je sve završeno!”

Šta je Salome tačno na to odgovorila, ne mogu tačno da kažem. Ali to mora da je bilo nešto zlo - „Ona nema srce u telu”, nastavila je Berta. - Kada je krenula ka vratima, niko je nije zaustavljao, i bez pratnje je sišla niz stepenice. Hans je moju jadnu rođaku molio za oproštaj. Još danas će otići, može da ga zaboravi, nije bio vredan nje i tome slično. I otišao je.

49

Anna&zdls

Kada mi je Berta to ispričala, želeo sam da joj kažem nešto utešno. Ali pre nego što sam uspeo ijednu reč da izustim, bacila se preko stola, strašno zajecala i zadrhtala. Nije želela ni dodir ni reči, i ja sam mogao samo da stojim pored nje i da čekam da ponovo dođe sebi.

„Idi, idi, molim te!”, rekla je konačno i ja sam otišao. Iako se Hans nije vratio do večere, a ni preko noći ga nije bilo, nisam bio mnogo

iznenađen. Verovatno je otputovao. Doduše njegov mali kofer je još uvek bio tu, ali to već može kasnije da mu se pošalje. Njegov beg nije bio tako otmen, ali nipošto neshvatljiv. Neugodno je bilo samo to što sam sada ja bio obavezan da ovaj žalosni događaj objasnim ujaku. Počelo je snažno nevreme, pa sam se veoma rano povukao u svoj sobičak.

Sledećeg jutra probudio me je razgovor i buka pred kućom. Zazvonila su zvona na vratima. Nije bilo još ni pet sati. Uskočio sam u pantalone i izašao napolje.

Na par omorikinih grana ležao je Hans Amštajn u svom sivom vunenom kaputu. Doneli su ga čuvar šume i trojica drvodelja. Naravno, tu je bilo još posmatrača.

Dalje? Ne, dobri moji. Priča je gotova. U današnje vreme, samoubistva studenata nisu više retkost, ali tada su se poštovali i život i smrt, a o mom Hansu se još dugo pričalo. Ni ja takođe lakoumnoj Salome do dana današnjeg nisam oprostio.

Ona se dobrim delom zbog toga pokajala. Tada to nije primila tako teško, ali i za nju je došlo vreme da život mora ozbiljnije da shvati. Ni ona nije išla mirno svojim putem, niti je doživela starost. Ali to bi bila još jedna priča, i ne za danas. Hoćemo li da otvorimo još jednu flašu?

(1903)

50

Anna&zdls

RADIONICA ZA OBRADU MERMERA

To je bilo tako velelepno leto da je čovek mogao ne danima već nedeljama da računa s lepim vremenom, a još je bio juni i upravo se unosilo seno.

Za neke ljude nije postojalo ništa lepše od takvog leta, gde se i u najvlažnijem ritu osuši trska i kada vrelina dopire do kostiju. Takvi ljudi, čim dođe njihovo vreme, upijaju mnogo toplote i u tome uživaju. I najčešće su u nemarnosti svog bitisanja toliko lenjo zadovoljni kako se retko drugim ljudima dešava. Takvoj vrsti ljudi pripadam i ja; zato mi je svakog početka leta bilo tako silno dobro, istina s pojedinim prekidima, o kojima ću kasnije da pričam.

To je bio možda najraskošniji juni koji sam doživeo, a i bilo je vreme da takav jedan dođe. Mala bašta pred kućom mog oca u ulici Dorf neobuzdano je mirisala i cvetala, a georgine, sakrivene iza polomljene ograde, stajale su masivne i visoke i razvile su debele i okrugle pupoljke, iz kojih su izvirivali žuti, crveni i ljubičasti listići. Žuti šeboj je ushićeno plamteo i mirisao tako raskalašno i čežnjivo kao da je znao da se bliži vreme kada će precvetati i kada će morati da ustupi mesto rezedi, koja je rasla odmah pored njega. Mirno i zamišljeno stajao je „lepi čovek” pričvršćen za debele staklene šipke, tanka i sanjiva perunika, radosni svetlocrveni žbun podivljale ruže. Nije se video više nijedan pedalj zemlje, kao da je cela bašta veliki, šareni, veseli buket, smešten u uzanu vazu, po čijem se obodu dragoljub i ruže skoro guše, a u sredini se razmetljivo razbuktao „petrov cvet” sa svojim velikim zavodljivim cvetovima i širi se drsko i moćno.

Posebno mi se sviđalo što ova lepota ne dodiruje ni moje rođake ni ostale seljake. Bašta im donosi tek malo zadovoljstva početkom jeseni i onda kada u lejama ostanu poslednje pozne ruže, smilje i lepa kata. Sada u polju imaju pune ruke posla od ranog jutra, pa uveče padaju u krevet umorni i teški kao olovni vojnici. Pa ipak, svake jeseni i proleća bašte se ponovo brižno i revnosno uređuju, iako ne donose nikakav prinos niti iko obraća pažnju na njihovu raskoš.

Već dve nedelje nad zemljom stoji plavo vrelo nebo, ujutru čisto i nasmejano, a popodne uvek opkoljeno niskim balonima oblaka koji lagano rastu. Preko noći su bliže ili dalje prolazile oluje, ali svakoga jutra - dok je grmljavina još tutnjala u ušima - pojavljivalo se blistavo visoko sunčano plavetnilo i ponovo je sve bilo prožimano svetlom i vrelinom. I tada sam na svoj način započinjao letnji život, radosno i bez žurbe: kratke šetnje po usijanim, žednim i ispucalim stazama, kroz topla žuta visoka polja klasja, iz kojih su se smešili mak i različak, grahorica, bele rade i ladolež, a zatim duga, satima duga odmaranja u visokoj travi na ivici šume, a iznad mene treperenje zlatnih buba, pesma pčela, bez vetra, mirno granje, a onda predveče ugodno tromo vraćanje kući, kroz sunčanu prašinu i crvenkastozlatne njive, kroz vazduh pun vreline i umora i čežnjivo mukanje krava. A na kraju dugi, mlaki, strastveni časovi do ponoći, pod javorom i lipom, uz belo vino, zadovoljno opušteno ćaskanje do duboko u toplu noć, dok u daljini ne počne grmljavina i uz zastrašujuće hučanje jezivog vetra prve kapi polako i razbludno padnu iz vazduha, teško i meko, u debelu prašinu.

„Ne, ne znam nešto tako lenjo kao što si ti!”, govorio je moj dobri rođak i bespomoćno odmahivao glavom. „Samo da ti ne otpadnu ruke!”

51

Anna&zdls

„Ništa ne brini”, umirivao sam ga. A radovalo me je kako je on bio umoran, znojav i ukočen. Znao sam da sam u pravu. Iza mene su ležali jedan ispit i dugi niz gorkih meseci tokom kojih sam se dosta teško odricao svoje dnevne udobnosti i žrtvovao je.

Rođak Kilijan nije bio čovek koji bi mi uskratio zadovoljstvo. Moju učenost je duboko poštovao. Ona me je u njegovim očima odavala borama na licu, koje sam u njegovom prisustvu često nabirao.

Bilo mi je lepo kao nikada do tada. Mirno i polako tumarao sam poljima, livadama, kroz kukuruze, preko sena i visokih đubrišta, ležao nepokretno kao zmija na prijatnoj toploti i uživao u tim mirnim časovima.

A tek ti letnji zvuci, zvuci od kojih se osećaš srećno i setno, a koji su mi bili tako dragi: to neprekidno oglašavanje zrikavaca koje traje do ponoći, od koga se potpuno izgubiš kao kad ugledaš more - taj puni šum talasanja klasja - lstrajna daleka i tiha grmljavina - a uveče zujanje komaraca i dovikivanje u daljini, topao vetar i iznenadni plahoviti pljusak.

Kako u tim kratkim, gordim nedeljama sve plahovito cveta i diše, intenzivnije živi i miriše, žudno i prisnije plamti! kako prebogati miris lipe ispunjava celu dolinu i kako pored umornog sazrelog klasja lakomo živi i razmeće se raznobojno cveće, kako sve duplo više blista i grozničavo žuri, sve dok nad njim ne zazuji srp!

Imao sam dvadeset četiri godine i bio zadovoljan svetom i samim sobom, a život sam koristio kao ugodnu umetnost ljubavi, u kojoj je prevagu imala njegova estetska strana. Zaljubljivanje je došlo i prošlo bez mog uticaja, po starinskim i uobičajenim pravilima. Tada to niko nije smeo da mi kaže. U nužnim nedoumicama i kolebanjima pridržavao sam se potvrđene životne filozofije, koju sam stekao posle više težih iskustava. Osim toga, položio sam ispit, imao sasvim pristojan džeparac u džepu i dva meseca raspusta pred sobom.

Verovatno u svačijem životu postoji takvo doba; nadaleko od tebe se pruža prav put, nema prepreka, nema oblaka na nebu, nikakve barice na putu. I onda se tako divno Ljuljuškaš u oblacima i veruješ da sve više prepoznaješ da ne postoji sreća i slučaj već da sve to stvarno zaslužuješ i da si ga stekao, jednostavno si stvoren za to. Onda se raduješ i potpuno prepustiš tom saznanju, jer te preplavi sreća i srećan si kao princ iz bajke, baš kao što je srećan vrabac na đubrištu; ali to nikada ne traje dugo.

Od dva divna meseca raspusta, prvih nekoliko dana su mi prosto proleteli. Ugodno i bez napora, kao raspoloženi mudrac, krstario sam dolinom tamo-amo, s cigarom u ustima, kopčom na šeširu, pola kilograma višanja i dobrom knjižicom u džepu. Razmenjivao sam mudre reči s vlasnicima poseda, prijateljski razgovarao tu i tamo s ljudima u polju, prisustvovao svim malim i velikim proslavama, okupljanjima i gozbama, bio pozivan na krštenja i večernja ispijanja piva, zgodnom prilikom u kasno popodne gucnuo čašicu sa župnikom, odlazio s fabričkim radnicima i zakupcima na pecanje, krstario potpuno srećan, pucao od zadovoljstva kada bi se neki odrastao, iskusan čovek prema meni ophodio kao prema sebi ravnom, bez aluzija na moju mladost. Jer stvarno, ja sam samo spolja izgledao tako smešno mlad. Pre izvesnog vremena sam otkrio da sam odrastao i postao čovek, s mirnim uživanjem radovao se svakog časa svojoj zrelosti i rado koristio frazu da je život konj, okretan i snažan, a jahač mora s njim da postupa odvažno, ali i oprezno.

A tu je ležala zemlja u svojoj letnjoj lepoti, polja kukuruza su žutela, u vazduhu se još osećao miris sena, a lišće je još imalo svetlu i punu boju. Deca su nosila hleb i voćno vino u polje, seljaci su bili užurbani i radosni, a uveče su mlade devojke šetale u parovima

52

Anna&zdls

sokacima, bez razloga se iznenadno kikotale, i bez ikakvog dogovora iznenada započinjale svoje setne pesme. Na vrhuncu mog stasavanja u zrelog čoveka na to sam prijateljski gledao, od sveg srca se radovao takvom raspoloženju dece, devojaka i seljaka, i verovao da sve to potpuno razumem.

U hladnoj šumovitoj klisuri nabujalog potoka, gde je na svakih stotinu koraka mogla da se okreće vodenica, ležala je upadljiva i čista radionica za obradu mermera: šupe, prostorija s mašinskom testerom, kuća za stanovanje i bašta, sve jednostavno, kvalitetno i prijatnog izgleda, skoro sve novo. Tu su blokovi mermera polako i besprekorno isecani u ploče i kolutove, ispirani i glačani; bio je to spokojan i doteran pogon, koji svakom posmatraču pričinjava zadovoljstvo. Čudnovato, ali bilo je prijatno i podnošljivo videti, usred uzanog i vijugavog klanca, između jela i bukvi, uzanih tragova livada, dvorište radionice prepuno velikih mermernih blokova, belih, plavosivih i prošaranih raznim bojama, s gotovim pločama različitih veličina, mermernim otpacima i blistavom mermernom prašinom. Prvi put sam ovo dvorište posetio iz puke radoznalosti i tada sam poneo sa sobom mali komad belog mermera izglačanog samo s jedne strane; imao sam ga godinama, a koristio sam ga kao pritiskivač hartije na pisaćem stolu.

Vlasnik radionice za obradu mermera zvao se Lampart. Rano je ostao udovac i delom zbog svog usamljeničkog života, a delom i zbog neobičnog zanimanja, s okolinom i ljudima u njoj nije imao kontakta, pa je imao i poseban tretman. Važio je za veoma imućnog, ali to niko nije tačno znao, jer u daljoj okolini niko nije imao sličnu radionicu, pa ni znanja o tom poslu i zaradi. Odatle je poticala njegova posebnost, iako je on nije isticao. Bio je tu i bilo je nužno s gospodinom Lampartom se ophoditi drugačije nego s drugim ljudima. Ko je došao k njemu bio je dobrodošao i nailazio je na prijateljski prijem, ali da brusača mermera neko ponovo poseti nije se nikada dogodilo. Pojavljivao se ponekad - događalo se retko - kod zajedničkih seoskih svečanosti, za vreme lova ili prilikom neke porudžbine, i uvek su se prema njemu ophodili veoma učtivo. Posle prvog pozdrava, uklanjali su se s puta, jer je on to tako mirno činio i gledao ih tako ravnodušno i ozbiljno u lice kao kakav isposnik koji je upravo stigao iz šume u koju će se uskoro vratiti.

Pitali su ga kako idu poslovi. „Hvala, radi se”, odgovorio bi, ali nikada nije uzvratio pitanjem. Pitali su da li mu je poslednja poplava ili suša naškodila. „Hvala, ništa posebno”, odgovorio bi, ali ne bi nastavio: ,,A vama?”

Osim takve spoljašnjosti, bio je čovek koji je imao ili još uvek ima mnogo problema, ali koji je naviknut da ih ni sa kim ne deli.

Tog leta sam stekao naviku da vrlo često svraćam kod majstora za mermer. Često sam u prolazu ulazio u dvorište i u hladni i tamni šlajferaj, samo na petnaest minuta. I gledao kako se čelične trake u ritmu kreću gore-dole, zrnca peska škripe i otpadaju, a ćutljivi ljudi u radionici ih pljuskaju vodom. Posmatrao sam par točkova i kaiševa, seo na kameni blok, okretao nogom tamo-amo drvenu rolnu na podu i slušao kako se zrnca i komadići mermera ispod nje drobe, osluškivao vodu, izvadio cigaretu, malo uživao u tom miru i svežini i otišao dalje. Gospodina Lamparta nisam skoro nijednom sreo. Kada sam želeo do njega, a želeo sam to često, odlazio sam u malu, uvek tihu i sanjivu kuću, brisao čizme na ulazu i pri tome se uvek nakašljavao, dok ne siđe ili gospodin ili njegova ćerka, otvore mi vrata dnevne sobe i prinesu mi stolicu i čašu vina.

Tada bih seo za veliki sto, srknuo iz čaše, malo vrteo prstima dok ne otpočne razgovor, koji su započinjali ili gospodin ili njegova ćerka, a oboje su retko bili prisutni u isto vreme i meni se činilo da za ove ljude u ovoj kući ne postoji nijedna tema za razgovor. Posle dobrih pola sata, kada se razgovor bližio kraju i pored sve moje

53

Anna&zdls

obazrivosti, vinska čaša bi mi bila prazna. Drugom nisam bio nuđen, da zamolim nisam želeo, a da sedim ispred prazne bilo mi je mučno, pa sam ustajao, pružao ruku i stavljao šešir na glavu.

Što se ćerke tiče, u početku nisam ništa osobito primećivao, osim da tako čudnovato liči na oca. Bila je visoka, uspravna i tamnokosa kao i on, imala je crne oči bez sjaja, njegov mali i oštro izvijen nos i lepa pravilna usta. I hodala je kao on, onoliko koliko žena može da ima hod muškarca, i imala isti prijatan i ozbiljan glas. Stezala je ruku i opraštala se kao i otac, čekala je, isto kao i on, da čovek nešto kaže, a na učtiva pitanja odgovarala je ozbiljno, kratko i pomalo začuđeno.

Imala je lepotu koja se u alemanskim graničnim oblastima često sreće, a koja se u svojoj suštini zasniva i prikazuje na srazmerno raspoređenoj snazi i građi, ali nerazdvojnoj od krupnog i visokog stasa i smeđe boje lica. U početku sam se prema njoj ophodio kao prema prijatnoj sagovornici, a onda je sigurnost i zrelost lepe devojke počela sve više da me privlači. Tako je počela moja zaljubljenost, koja je uskoro prerasla u vatrenu strast kakvu ja do tada nisam poznavao. To je uskoro postalo potpuno primetno, jer sam od odmerenog ponašanja devojke i mirne, sveže atmosfere cele kuće, kad god sam tamo bio osećao blagu oduzetost i pitomost.

Kad god sam sedeo s njom ili njenim ocem, sva moja vatra se istog trenutka pretvarala u plašljivi plamičak, koji sam brižljivo sakrivao. Sobu nisam posmatrao kao pozornicu na kojoj se mladi zaljubljeni vitez s uspehom baca na kolena, već više kao mesto umerenosti i odanosti, gde deluju miroljubive sile i gde će se značajan deo života tek doživeti i trpeti. Uprkos svemu, iza mirne spoljašnjosti devojke osećao sam tragove mladalačke svežine i uzbuđenja, koji su se doduše retko ispoljavali, a i tada samo nekim brzim gestom ili iznenadno blistavim pogledom kada se vodio življi razgovor.

Često sam razmišljao o tome kakvo je stvarno biće lepe i ozbiljne devojke. Mogla je u osnovi da bude strasna ili melaholična, ili stvarno ravnodušna prema svemu. U svakom slučaju, to što se od nje dobijalo gledajući je, nije bila njena prava priroda. Nad njom, za koju se činilo da porpuno samostalno i slobodno rasuđuje, njen otac je imao apsolutnu moć, i ja sam osećao da njena istinska priroda nije potisnuta samo roditeljskim uticajem i ljubavlju već i drugim metodama prisile. Kada su oboje bili pored mene, što se zaista vrlo retko događalo, verovao sam da i mene obuzima taj neželjeni despotski uticaj i imao sam nejasan osećaj da su nekada vodili žilavu i smrtonosnu borbu. A kada bi mi padalo na um da se sada možda borba vodi zbog mene, srce bi počelo jače da mi lupa, a lagani užas nisam mogao da savladam.

Moje prijateljstvo s gospodinom Lampartom nije napredovalo, ali se uspešno i prijateljski razvijao moj odnos s Gustavom Bekerom, upravnikom imanja Ripaher. Ubrzo, posle višesatnih razgovora, ispili smo piće i pobratimili se, a ja sam na to bio veoma ponosan uprkos sumnjičavosti mojih rođaka. Beker je bio obrazovan čovek, star otprilike trideset dve godine, veoma vešt i lukav tip. Nisam smatrao uvredom to što je on moje umne rečenice slušao uglavnom s ironičnim osmehom, jer sam video da isti osmeh upućuje i mnogo starijim i cenjenijim ljudima. To je sebi mogao da dozvoli, jer on nije bio samo samostalni upravitelj i možda budući kupac najvećeg imanja u okolini već je i svojim unutrašnjim vrednostima bio nadmoćniji od većine ljudi u okruženju. Odavali su mu priznanje kao veoma visprenom čoveku, ali ga nisu mnogo voleli. Po tome sam zaključio da on oseća da ga ljudi izbegavaju i zato se tako mnogo bavi mnome.

Doduše, često me je dovodio u nedoumicu. Moja načela o životu i ljudima primao je često bez komentara, samo sa izrazito ružnim kliberenjem, što mi je bilo sumnjivo, a ponekad je svaku filozofiju direktno proglašavao smešnom.

54

Anna&zdls

Jedne večeri sam sedeo s Gustavom Bekerom u bašti kod Orla i ispijao pivo. Sedeli smo za stolom nasuprot livadi, neometani i potpuno sami. Bilo je to suvo, vrelo veče, kada je sve prepuno zlatne prašine i kada miris lipe skoro opija, a svetlost nestaje, ali je još ima.

„Poznaješ li onog obradivača mermera tamo preko potoka?”, upitao sam svog prijatelja.

Punio je lulu i samo klimnuo glavom. „Pa reci mi, onda, kakav je to čovek?” Beker se nasmejao i gurnuo kamiš lule u džep na prsluku. „To je razborit čovek”, rekao je konačno. „Zato i ne priča tako mnogo. A zašto te on

zanima?” „Ništa, tek onako. Ostavlja poseban utisak.” „Pametni ljudi uvek ostavljaju poseban utisak; nema ih tako mnogo.” ,,I ništa više? Znaš li još nešto o njemu?” „Ima veoma lepu curicu.” „Da. Ne mislim na to. Zašto nikada ne dođe među ljude?” ,,A šta će on tamo?” „Ah, opet isto. Mislim, možda je doživeo nešto posebno ili tako nešto.” „Aha, nešto romantično? Mlin u tihoj uvali? Mermer? Ćutljivi pustinjak? Izgubljena

ljubavna sreća?” „Kako to znaš?” „On je prefrigan, čovek pravi novac.” A onda je morao da ode. Imao je posla. Platio je svoje pivo i krenuo direktno preko

pokvašene livade i, čak i izvesno vreme nakon što je nestao iza prvog brežuljka, još uvek se za njim vio dugački trag dima iz lule, jer se kretao u susret vetru. U štalama su site krave počele da muču, na seoskoj ulici su već počeli večernji izlasci, i dok sam malo razgledao oko sebe, brda su već postala plavocrna, a nebo nije više bilo crveno već zelenoplavo i činilo se da će u svakom trenutku da se pojave i zvezde.

Kratak razgovor s upraviteljem zadao je mom ponosu mislioca udarac, a pošto je bilo tako lepo veče, iznenada sam se setio svoje ljubavi prema Lampardovoj ćerki i osetio strast s kojom se ne bi smelo igrati. Popio sam još nekoliko piva i kada su se stvarno pojavile zvezde, a iz uličice se začula narodna pesma koja u srce dira, ostavio sam svoju mudrost i svoj šešir da leže na klupi, odšetao lagano do tamnog polja i u hodu pustio suze da teku koliko god hoće.

Dok su mi suze lile, gledao sam pred sebe u letnju noć: moćni niz obrađene zemlje, nabrekle na horizontu kao ogroman mekani talas na nebu, sa strane diše i spava u daljinu ispružena šuma, iza mene leži selo skoro nestalo s vidika, sa slabim svetiljčicama i malo tihih udaljenih zvukova. Nebo, obrađena polja, šuma i selo, zajedno s različitim mirisom livada, pojedinačnom pesmom cvrčaka koja se još uvek čula, sve se to prepliće jedno preko drugog i blago me osvaja i razgovara sa mnom kao da stvara neku lepu, radosnu i setnu melodiju. Samo su zvezde počivale, jasne i nepokretne, u polutamnim visinama.

Bojažljiva ali ipak plamteća želja i jedna čežnja borile su se u meni; nisam znao da li je to težnja ka novom, nepoznatom uživanju i bolu ili priželjkivanje povratka u detinjstvo, da se još jednom oslonim na očevu baštensku ogradu, čujem glasove mrtvih roditelja i lajanje našeg psa, i da se tiho isplačem.

55

Anna&zdls

Protiv svoje volje ušao sam u šumu i probijao se kroz sasušeno granje i tešku tamu, dok iznenada ispred mene nije postalo svetio i prostrano, a onda sam dugo stajao između visokih jela nad uzanim potokom i gledao dole na Lampardov posed s bledom gomilom mermera i tamnom, uzanom radionicom. Sve dok, stideći se, nisam prečicom preko polja krenuo kući.

Već sledećeg dana, Gustav Beker je bio upoznat s mojom tajnom. „Mani se objašnjenja”, rekao je. „Ti si jednostavno zacopan u Lampardovu. Ali to nije

nikakva nesreća. Ti si u godinama kada će ti se slične stvari bez sumnje još često događati.”

Moj ponos se ponovo snažno usprotivio. „Ne, dragi moj”, rekao sam, „ti si me potcenio. S dečačkim ljubavisanjem sam

završio. O svemu sam dobro razmislio i nalazim da ne mogu bolje da se oženim.” „Oženiti?”, smejao se Beker. „Mladiću, pa ti si sladak.” To me je stvarno naljutilo, ali ga nisam napustio već sam se potrudio da mu ispričam

sva svoja razmišljanja i dalje planove u toj stvari. „Ti zaboravljaš na glavnu stvar”, rekao je on ozbiljno i važno. „Lampardovi nisu za

tebe, to su ljudi većeg kalibra. Zaljubiti se može svako kad god mu je volja, ali oženiti se smeš samo onom s kojom kasnije možeš da izađeš na kraj i da pratiš tempo.”

Kada sam se namrštio i poželeo da ga odlučno prekinem, iznenada se ponovo nasmejao i rekao: „Pa onda pohitaj, sine moj, i želim ti mnogo sreće!”

Od tada sam satima pričao s njim o tome. Retko je mogao da se odvoji od letnjih radova, pa smo razgovore često vodili usput na polju, u štali i ambaru. I što sam više pričao o tome, cela stvar mi je postajala jasnija i određenija.

Jedino kada bih sedeo u radionici za mermer osećao sam se potišteno i ponovo zapažao da sam još uvek daleko od cilja. Devojka je i dalje imala miran i prijateljski pristup, uz dodatak zrelosti, što mi se veoma sviđalo, ali od čega sam ipak zazirao. Ponekad mi se činilo da sam joj veoma drag i da me potajno voli. Umela je tako zaneseno i ispitivački da me gleda, kao nekoga kome se čovek raduje. Sasvim ozbiljno je prihvatala moja razmišljanja, ali mi se činilo da iza toga ipak stoji neosporno drugačije mišljenje.

Jednom mi je rekla: „Za žene, ili makar za mene, život je sasvim drugačiji. Mi moramo mnogo toga da radimo i da istrpimo što muškarci ne moraju. Mi nismo tako slobodne...”

Ja sam govorio o tome da svako raspolaže svojom sudbinom i da mora da stvori život koji će biti njegovo delo i samo njemu pripadati.

„Muškarac to možda i može”, razmišljala je ona, „to ne znam. Ali kod nas je drugačije. I mi možemo nešto uraditi od sopstvenog života, ali je to ovde više traganje za racionalnim nego pružanje sopstvenih koraka.”

Kada sam joj se ponovo usprotivio i održao jednu prikladnu i mudru besedu, obuzela ju je vatra i skoro jarosno mi je odgovorila:

„Držite se svog uverenja, a meni ostavite moje! Potražiti najlepše u životu kada postoji izbor, nije velika veština. Ali ko može da bira? Ako danas ili sutra padnete pod točkove kola i izgubite ruke i noge, šta možete da uradite s vašim kulama u vazduhu? Bićete srećni ako uspete da izađete na kraj i s onim što je od vas preostalo.”

Nikada nije ispoljila toliko živosti. A onda se umirila, čudno se nasmejala i nije me zadržavala kada sam ustao i oprostio se za taj dan. Njene reči su mi često obuzimale

56

Anna&zdls

misli i uglavnom su mi prolazile kroz glavu u nezgodnim trenucima. Imao sam na umu da o tome razgovaram sa svojim prijateljem; ali, kada bih ugledao Bekerove hladne oči i drhtave usne spremne na ismevanje, prošla bi me volja. Uglavnom se svaki put događalo tako da sam, što su moji razgovori s gospođicom Lampard bili intimniji i neobičniji, manje o njima razgovarao s Bekerom. Izgledalo je da mu ova stvar nije više važna. U najboljem slučaju upitao bi s vremena na vreme da li i dalje redovno odlazim u radionicu mermera, malo me zadirkivao i ponovo bio dobar prema meni koliko je to njemu bilo moguće.

Jednom sam ga, na moje veliko iznenađenje, zatekao u Lampardovom boravištu. Kada sam ušao, sedeo je u dnevnoj sobi s gospodinom i uobičajenom čašom vina pred sobom. Pošto ju je ispraznio, osetio sam neku vrstu zadovoljstva kada sam video da ni njemu neće biti ponuđena druga. Uskoro je završio s posetom, Lampard je imao posla, a ćerka mu nije bila tu, pa sam krenuo i ja.

„Šta te dovodi ovamo?”, upitao sam ga kada smo bili na drumu. „Izgleda da Lamparda poznaješ veoma dobro.”

„Da, izgleda tako.” „Imate zajedničke poslove?” „Poslove oko novca, da. Jagnješce danas nije prisutno? Tvoja poseta je bila veoma

kratka.” „Ostavi se toga.” Ja sam s devojkom ostvario poverljiv prijateljski odnos, u kome ona nije znala o

mojoj stalno rastućoj ljubavi, i sada je protiv svih mojih očekivanja iznenada postala drugo biće, što mi je u početku oduzelo svaku nadu. U stvari nije bila plašljiva, ali je izgledalo da traži put do onog ranijeg, drugačijeg odnosa, i trudila se da naše razgovore svede na spoljne i uopštene stvari, a da započeti srdačan odnos sa mnom ne prepusti daljem napredovanju.

Mozgao sam o tome, lutao po šumi, dolazio do hiljadu glupih pretpostavki, postajao još nesigurniji u svom odnosu prema njoj i upao u čemernu brigu i sumnju da je sve to podsmevanje mojoj ukupnoj filozofiji sreće. Utom je prošla i polovina mog raspusta, pa sam počeo da brojim uzaludno potrošene dane i za svakim protraćenim gledao sam sa zavišću i očajanjem kao da je svaki od njih bio beskrajno važan i nepovratan.

U međuvremenu je došao dan u kome sam bez daha i zaprepašćen poverovao da sam sve dobio i da u jednom trenutku stojim pred otvorenim vratima vrta sreće. Prolazio sam pored radionice i u baštici između visokih dalija ugledao Helenu. Ušao sam, pozdravio je i pomogao joj da jedan polegli bokor priveže za pritku. Tu sam proveo najviše četvrt sata. Moj dolazak ju je iznenadio, bila je zbunjena i plašljivija nego obično, a u njenom zaziranju je bilo nečega što sam verovao da mogu da pročitam kao otvorenu knjigu. Ona me voli; to osećanje me je duboko potreslo. Iznenada sam postao siguran i srećan; gledao sam tu visoku, veličanstvenu devojku nežno, skoro bolećivo, hteo da je poštedim pometenosti i činio se kao da to ne primećujem; sam sam sebi izgledao kao junak kada sam joj posle kraćeg vremena pružio ruku i otišao bez osvrtanja. Ona me voli, primao sam svim čulima, a od sutra će sve krenuti na dobro.

Ponovo je osvanuo divan dan. Od briga i uzbuđenja sam neko vreme skoro izgubio osećaj za lepotu leta i lutao unaokolo ne gledajući oko sebe. A sada je šuma ponovo podrhtavala od sunčevih zraka, potok je bio crn, smeđ i srebrn, a horizont svetao i gizdav, dok su se na poljskim stazama smešile crvene i plave suknje seljanki. Bio sam

57

Anna&zdls

tako pobožno radostan da ne bih mogao ni leptira da oteram. Na gornjoj ivici šume, posle napornog uspinjanja, legao sam na tlo.

Bilo je dobro da sam tog dana svim čulima uživao, sanjario i pevušio. Čak sam uveče u bašti kod Orla popio pola litra najboljeg starog crnog vina.

Kada sam dan posle toga došao do radionice, osetio sam ponovo onaj stari hladni stav. Pogled na dnevnu sobu, nameštaj i mirnu - ozbiljnu Helenu pretvorio je u prah moju sigurnost i pobedničko osećanje; sedeo sam tu kao što siromašni putnik sedi na stepenicama, i kasnije otišao kao pokisao pas, razočaran i prepun jada. Ništa se nije dogodilo. Helena se čak prijateljski držala. Ali od onog jučerašnjeg ponašanja više nije bilo ni traga.

Od tog dana je za mene započela gorka stvarnost. Razjedala me je žudnja kao glad proždrljivca, izgubio sam san i duševni mir. Svet mi se preokrenuo, povukao sam se u sebe i tišinu i ništa drugo nisam čuo osim tihih i jasnih krika moje strasti. Sanjao sam kako mi ta visoka, lepa, ozbiljna devojka prilazi i naslanja glavu na moje grudi; pružao sam ruke u prazno, uplakan i proklinjući, i prikradao se i danju i noću radionici mermera, u koju se nisam više usuđivao da uđem.

Nije pomoglo ni to što me je Valter uveravao bez sukobljavanja i sarkastičnih pridika. Nije pomoglo ni to što sam satima po brutalnoj vrelini trčao poljem ili ležao u hladnom potoku sve dok zubi ne bi počeli da mi cvokoću. Nije vredelo ni što sam u subotu uveče učestvovao u seoskoj tuči i zaradio modrice po ćelom telu.

A vreme je isticalo kao voda. Još četrnaest dana raspusta! Još dvanaest dana! Još deset! Dva puta sam za to vreme otišao do radionice. Prvi put sam sreo samo oca, otišao s njim do strugare i nemo posmatrao kako se pričvršćuje novi blok mermera. Gospodin Lampard je otišao u stovarište preko puta da nešto donese i pošto se nije odmah vratio, istrčao sam napolje i imao na umu da se više nikada ne vratim.

Ipak, posle dva dana sam bio opet tu. Helena me je primila kao i uvek, a ja nisam mogao da skrenem pogled s nje. U svom nemirnom i nepostojanom raspoloženju nepromišljeno sam petljao i izbacivao gomilu viceva, izreka i anegdota, što je nju vidno ljutilo.

„Zašto ste danas takvi?”, konačno me je upitala i gledala me tako umilno i otvoreno da je srce počelo jače da mi lupa.

,,A kakav sam to?”, upitao sam, a đavo je hteo da sam pri tome pokušao i da se nasmejem.

Taj neuspeli smeh joj se nije dopao, slegla je ramenima i izgledala tužna. U momentu mi se učinilo da sam joj ipak drag, da želi da izađe u susret mojim željama i da je samo zato ucveljena. Samo jedan minut sam teško disao i ćutao, a onda se ponovo javio đavo, vratio sam se u prethodno budalasto raspoloženje i nastavio s blebetanjem od koga je i mene svaka reč bolela, a devojku veoma ljutila. Ali bio sam dovoljno mlad i glup da u boli i svojoj besmislenoj budalaštini uživam kao kakav glumac i da dečačkim prkosom pukotinu između mene i nje značajno povećam, umesto da sam se ugrizao za jezik ili zamolio Helenu za oproštaj.

U žurbi sam iskapio vino, zakašljao se i napustio sobu i kuću bedniji nego ikad. Od mog raspusta je preostalo još osam dana.

To je bilo tako lepo leto, koje je počelo tako obećavajuće i veselo. Sve moje uživanje je prošlo - šta još mogu da uradim s preostalih osam dana? Odlučio sam da već sutradan otputujem.

58

Anna&zdls

Ali pre toga sam morao još jednom da odem u njenu kuću. Da odem još jednom, da vidim njenu moćnu plemenitu lepotu i da joj kažem: „Ja sam te voleo, zašto si se igrala sa mnom?”

Prvo sam otišao na Bekerovo gazdinstvo, jer sam ga odnedavno skoro zanemario. Stajao je u svojoj velikoj, skoro praznoj sobi, za smešno malim pultom, i pisao pisma.

„Želim da ti kažem, zbogom”, rekao sam. „Verovatno ću već sutra otputovati. Znaš, sada me ponovo čeka naporan rad.”

Na moje čuđenje, nije pravio viceve od toga. Lupio me je po ramenu, nasmejao se skoro sažaljivo i rekao: „Znači tako. Da, idi onda uz božiju pomoć, mladiću!”

Kada sam bio skoro kod vrata, pozvao me je natrag u sobu i rekao: „Slušaj, žao mi je. Ali da od toga s devojkom ništa neće biti, znao sam odmah. I ovako i onako si sve tvoje mudre izreke raskrčmio - drži se dobro, ostani u sedlu iako ti u glavi sve bruji.”

To je bilo u podne. Po podne sam sedeo na mahovini na obronku, gledajući niz potok na radionicu, ali i

na Lampardovu kuću. Ostavio sam sebi vreme da se oprostim, sanjarim i razmislim, naročito o onome što mi je Beker rekao. S bolom sam gledao u klanac i par krovova koji su dole ležali; potok je blistao, a s belog druma vetar je raznosio prašinu: zaključio sam da će proći mnogo vremena pre nego što se ovde vratim, a ljudi, potok i radionica će produžiti svojim neprekidnim tokom. Možda će Helena da odbaci rezignaciju i mirenje sa sudbinom i svojim unutrašnjim željama, možda će snažno zgrabiti sreću ili tugu i time se zadovoljiti? Možda, ko zna, možda će se moj sopstveni put još jednom probiti iz klanca i zamršenih dolina i dovesti me u neku čistu, daleku zemlju mira. Ko zna?

U to nisam poverovao. Prvi put me je obuhvatila prava strast i znao sam da u meni ne postoji moć dovoljno jaka i plemenita da je pobedi.

Palo mi je na um da je bolje da otputujem ne razgovarajući još jednom s Helenom. Tako je bilo najbolje. Klimnuo sam glavom njenoj kući i vrtu, odlučio da je više ne vidim i tako opraštajući se do večeri ležao na uzvišenju.

Kao u snu krenuo sam dalje, uz šumu, često se spoticao po vrletima i povratio se iz oduzetosti u strašnom šoku tek kada sam pod nogama osetio parčad mermera i ugledao ulazna vrata radionice, koju nisam hteo ni da vidim niti da dodirnem. Ali bilo je kasno.

Ne znajući kako sam ovde dospeo, ušao sam i sedeo za stolom u polumraku. Helena, nasuprot mene, leđima okrenuta prozoru, ćutala je i gledala ispred sebe. Učinilo mi se da veoma dugo tako sedim i da satima ćutim. Trgnuo sam se od straha, a onda postao svestan da sam ovde poslednji put.

„Pa”, rekao sam, „ovde sam samo da vam kažem zbogom. Moj raspust je prošao.” „Ah?” I ponovo se sve umirilo. Čuli su se radnici kako posluju u šupama, putem su polako

prolazila natovarena kola, osluškivao sam ih dok se nisu izgubila iza krivine. Želeo sam da ih slušam još dugo, dugo. Ustao sam sa stolice i hteo da odem.

Prišao sam prozoru. I ona je ustala i gledala me. Pogled joj je bio čvrst i ozbiljan i dugo ga nije skrenula s mene. „Zar se ne sećate”, upitao sam, „onda u vrtu?”

„Da, sećam se.” „Helena, tada sam mislio da me volite. A sada moram da idem.” Uzela je moju ispruženu ruku i povukla me ka prozoru.

59

Anna&zdls

„Dopustite da vas još jednom pogledam”, rekla je i podigla mi lice uvis. Približila se i gledala me neobično svečano i hladno kao kamen. Lice joj je bilo tako blizu moga da nisam mogao ništa drugo nego da pritisnem usne na njene. Zatvorila je oči, uzvratila mi poljubac, a ja sam je obgrlio, snažno privukao uz sebe i tiho upitao: „Dušo moja, zašto tek danas?”

„Ne govori ništa!”, rekla je. „Idi sada i vrati se kroz jedan sat. Moram u radionicu, da se pobrinem za ljude. Otac danas nije tu.”

Otišao sam i koračao dolinom kroz nepoznatu i čudnovatu okolinu, kao u snu slušao žuborenje potoka i mislio na potpuno odvojene, nebitne stvari - na male smešne ili spokojne scene iz doba mog detinjstva i slične priče, koje su nejasno nastajale iz oblaka i nestajale pre nego što bi ih potpuno prepoznao. U hodu sam i pevao neku običnu uličnu pesmicu. Tako sam lutao po tom nepoznatom prostoru dok me ne obuze čudnovato slatka toplina i velika, snažna Helenina prilika zauze moje misli. Tada sam došao sebi; daleko dole u dolini počinjao je sumrak i ja sam žurno i veselo krenuo nazad.

Čekala me je, ušao sam u sobu, a onda smo seli na ivicu stola, držali se za ruke i nismo izgovorili ni reč. Bilo je prijatno toplo i mračno, jedan prozor je bio otvoren, a u visini nad šumom u brdu kao tanka traka svetlucao je bledunjavi oblak, ispresecan crnim vrhovima jela. Milovali smo jedno drugom prste, a kod svakog laganog stiska kroz mene su prolazili žmarci od sreće.

„Helena!” „Da?” ,,Oh, dušo!” Naši prsti su se dodirivali dok se nisu umirili, upleteni. Posmatrao sam bledo nebo, a

kada sam se osvrnuo, primetio sam da i ona tamo gleda i onda sam u mraku ugledao slabašno svetio iz njenih očiju i dve velike nepokretne suze kako joj blistaju na kapcima. Polako sam ih ljubio i čudio se kako su tako hladne i slane. Tada me je privukla, ljubila dugo i snažno, a onda ustala!

„Vreme je. Sada moraš da ideš.” Kada smo bili kod vrata, poljubila me je još jednom naglo i strasno, drhtala tako da

je i mene tresla i onda jedva čujnim glasom, gušeći se rekla: „Idi, idi! Čuješ li, idi sada!” A kada sam napolju zastao, dodala je: „Zbogom, ne dolazi

više, ne dolazi nikada više! Zbogom!” Pre nego što sam nešto uspeo da kažem, zatvorila je vrata. Osetio sam zebnju i

hladnoću oko srca, ali je prevagnuo osećaj ogromne sreće, pa sam na putu do kuće lepršao kao na krilima, skinuo odeću i samo u košulji sedeo na prozoru.

Jednu takvu noć bih želeo ponovo da doživim. Blagi vetrić me je milovao kao majčina ruka; pred visoko postavljenim prozorom šaputala su ohola, velika, okrugla stabla kestenova, lagani miris polja provlačio se kroz noć, a u daljini je sevalo, zlatno i drhtavo, kao da plovi preko teškog neba. Tiha udaljena grmljavina se povremeno oglašavala, slabašna i čudnovatih tonova, kao da se daleko u šumi i brdu trza u snu i muca umorne sanjive reči. Sve to sam gledao kao kralj iz svog visokog i srećnog zamka, i kao da sve pripada meni i da postoji samo zato da mi pričini veliko zadovoljstvo i ulepša mesto za odmor. Moje biće je odahnulo u zanosu i izgubilo se kao strujanje ljubavnih stihova, neiscrpno, u noćnu daljinu, iznad usnule zemlje, dodirujući tamo svetle oblake. To nije ništa kada se kaže rečima, ali leži i dalje sačuvano u meni i mogao sam, kada bi za to postojali izrazi, da opišem svaki drhtaj mračne tavanske prostorije, svaku u tami

60

Anna&zdls

zalutalu neravninu na tlu, svaki šum vrhova drveća, svaki trag udaljene munje i tajni ritam grmljavine.

Ali ne, ja to ne mogu da opišem. Ono najlepše i najprisnije i najvrednije se ne može reći. Ali bih voleo da mi se ta noć ponovo vrati.

Pošto se od Bekera nisam valjano oprostio, odlučio sam da sledećeg jutra odem do njega. Umesto toga, lunjao sam unaokolo po selu, a onda napisao Heleni jedno dugačko pismo. Najavio sam joj dolazak za uveče i ponudio veliki broj predloga. Izneo sam joj tačno i ozbiljno moje stanje i poglede jedan za drugim i upitao sam je da li smatra pametnim da odmah razgovaram s njenim ocem ili želi da s time još pričekamo dok ne pronađem pristojno nameštenje i time osiguram našu budućnost. Uveče sam otišao do nje. Otac joj ni ovoga puta nije bio kod kuće; nekoliko dana je već bio kod svojih dobavljača, koji su to od njega zahtevali.

Poljubio sam moju lepu draganu, ušao s njom u sobu i upitao je za pismo. Da, primila ga je. A šta o tome misli? Gutala je i gledala me molećivo, a kada sam insistirao, pokrila mi je rukom usta, poljubila me u čelo i zaječala tako tužno da nisam znao kako da joj pomognem. Na moja nežna pitanja samo je odmahivala glavom, a onda se i pored ogromnog bola nasmejala čudno, blago i milo, obavila ruke oko mene i opet smo sedeli kao i juče, ćuteći i gledajući u daljinu. Čvrsto se privila uz mene, stavila mi glavu na grudi, a ja sam joj bez ikakvih misli lagano ljubio kosu, čelo, obraze i potiljak, dok mi se nije zavrtelo u glavi. Ustao sam.

„Dakle, treba li sutra da razgovaram s tvojim ocem ili ne?” „Ne”, rekla je, „molim te, ne.” „Ali zašto? Plašiš se?” Odmahnula je glavom. „Pa zašto onda?” „Pusti to, pusti to! Ne pričaj o tome. Imamo još četvrt sata.” Sedeli smo zagrljeni i mirni, i dok je privijena uz mene kod svakog milovanja

zaustavljala dah i podrhtavala, njena potištenost i seta je prešla i na mene. Hteo sam da se odbranim i govorio sam joj da veruje u mene i našu sreću. .

„Da, da”, klimala je potvrdno glavom, „ali ne pričaj o tome! Mi smo sada srećni.” Poljubila me više puta snažno, vatreno, a onda malaksalo i umorno pala na moje

ruke. Kada sam morao da krenem, dok me je na vratima milovala po kosi, jedva čujnim glasom je rekla: „Zbogom, zlato moje. Nemoj sutra da dođeš, nemoj nikada više da dođeš, molim te! Zar ne vidiš da me to čini nesrećnom?”

S mukom i bolom u srcu sam se vratio kući i razmišljao do pola noći zašto ne veruje i ne želi da bude srećna? Setio sam se onoga što mi je pre nekoliko nedelja rekla: „Mi žene nismo tako slobodne kao vi; čovek mora da nauči da podnosi to što mu je sudbina dodelila.” Ali šta je to njoj sudbina dodelila?

To sam morao u svakom slučaju da saznam i zato sam joj pre podne poslao pisamce i čekao je uveče kad je radionica prestala s radom, a svi radnici otišli kućama, iza šupe kod mermernih blokova. Stigla je sa zakašnjenjem i oklevajući.

„Zašto si došao? Ovo mora da se prekine. Otac je unutra.” „Ne”, odgovorio sam. „Sada moraš da mi kažeš sve što ti leži na srcu, od početka do

kraja, pre toga ne odlazim odavde.” Helena me je gledala mirno i pobledela kao kamene ploče ispred kojih smo stajali.

61

Anna&zdls

„Ne muči me”, šaputala je s naporom, „ne mogu da ti kažem, ne želim. Mogu samo da ti kažem - otputuj, još danas ili sutra, zaboravi sve. Ja ne mogu da ti pripadnem.”

Izgledalo je da joj je hladno ove mlake julske večeri, toliko je drhtala. Teško da sam ikada osetio sličnu patnju kao tog trenutka. Ali bez objašnjenja nisam mogao da odem.

„Sada mi ispričaj sve”, ponovio sam. „Moram da znam.” Gledala me je tako da me je sve bolelo. Ali nisam mogao ništa drugo.

„Govori”, rekao sam skoro ljutito, „inače ću ovog trenutka otići preko do tvog oca.” Nevoljno se uspravila i tako bleda i tužna u rani sumrak izgledala veličanstveno

lepo. Govorila je bez strasti, ali glasnije nego pre. „Pa evo. Ja nisam slobodna i ti ne možeš da me imaš, jedan drugi je već tu. Da li ti je

to dovoljno?” „Ne”, rekao sam, „to nije dovoljno. Da li ti je taj drugi drag? Draži nego ja?” „Ah!”, plaho je uzviknula. „Ne, ne, ja ga ne volim. Ali njemu sam obećana i to ne može

da se promeni.” „Zašto da ne? Ako ti ne mariš za njega!” „Tada te još nisam poznavala. Sviđao mi se; nisam ga volela, ali je bio pravi

muškarac, a ja nijednog drugog nisam upoznala. Tada sam dala svoj pristanak i sada je to tako i tako mora i ostati.”

„Ne mora, Helena. Tako nešto se može opozvati.” „Da, naravno. Ali ne radi se o njemu, već o mom ocu. Njega ne smem da izneverim.” „Ja ću razgovarati s njim.” ,,Oh, ti dete ne razumeš ništa?” Gledao sam je. Skoro da se smejala. „Ja sam prodata, moj otac me je uz moj pristanak prodao, za novac. Na zimu je

venčanje.” Okrenula se, udaljila nekoliko koraka i ponovo se vratila. Onda je rekla: „Zlato moje, budi hrabar! Više ne smeš da dođeš, ne smeš više.” ,,I samo zbog novca?” Morao sam da upitam. Slegla je ramenima. „Moj otac ne može nikako da odustane, ima čvrstu obavezu kao i ja. Ti ga ne

poznaješ! Ako ga izneverim, dogodiće se nesreća. Zato budi razuman i hrabar.” A onda je iznenada provalilo iz nje: „Razumi me i ne ubijaj me! Za sada se još držim.

Ali ako me još jednom dodirneš - to neću moći da podnesem. Ne mogu više ni da te poljubim, jer ćemo svi biti

izgubljeni.” U jednom trenutku sve je postalo mirno, tako mirno da su se u kući preko puta čuli

koraci njenog oca. „Ne mogu danas da odlučim”, bio je moj odgovor. „Još uvek ne želiš da mi kažeš - ko

je on?” „Taj drugi? Ne, bolje je da to ne znaš. Oh, od sada ne dolazi više meni za ljubav!” Ušla je kuću, a ja sam gledao za njom. Želeo sam da odem, ali sam to zaboravio, i

sedeo sam na belom hladnom kamenu, osluškivao šum vode i njeno proricanje. Činilo mi se kao da ovde ispred mene prolazi moj život, Helenin, i druge bezbrojne sudbine, uz klanac u mrak, ravnodušno i bez reči kao voda. Kao voda...

62

Anna&zdls

Dockan i mrtav umoran stigao sam kući, zaspao, probudio se ujutru i odlučio da pakujem kofer, ponovo na to zaboravio, i posle doručka tumarao po šumi. Nisam mogao da zadržim nijednu misao, nadolazile su kao mehurići iz mirne vode, raspršivale se i iza njih nije ostajalo ništa.

Znači sve je gotovo, pomislio bih s vremena na vreme, ali to nije bila slika i predstava o tome; to je bila samo jedna reč, i ja bih samo uzdahnuo, klimnuo glavom, ali pametniji nego pre nisam postao.

Tek u toku popodneva u meni su se razbudili ljubav i ponos, koji su pretili da nadvladaju. I ovo stanje nije bilo čvrsta osnova za jasne i dobre misli i umesto da me primoraju da izvesno razumno vreme sačekam, odložio sam put i u blizini radionice motrio u zasedi sve dok nisam video gospodina Lamparda kako napušra kuću, preko polja izlazi na put prema selu i nestaje u daljini.

Onda sam prešao do kuće. Kada sam ušao u kuću, Helena je vrisnula i pogledala me vrlo povređena. „Zašto?”, zaječala je. „Zašto ponovo?” Bio sam bespomoćan i posramljen i nikada se

nisam osećao tako jadno kao tada. Jedva sam pustio vrata i lagano krenuo ka njoj, a ona me je gledala preplašeno i žalosno.

„Oprosti mi, Helena”, izustio sam najzad. Odmahivala je glavom, gledala u pod i podigla pogled, ali je stalno ponavljala: „Zašto? Zašto?” Njeno lice i držanje je postalo starije, zrelije i moćnije, pa sam sam sebi pored nje izgledao kao dečkić.

,,E pa onda”, rekla je konačno i pokušala da se nasmeši. „Reci mi još nešto”, zamolio sam je, jedva dolazeći do daha, ,,a onda mogu da odem.” Lice joj se zgrčilo, verovao sam da će da zaplače. Ali ona se neočekivano nasmejala, a

ja ne mogu da opišem s koliko nežnosti i bola je krenula ka meni i kroz šapat mi rekla: „Hajde uđi, šta si se tu ukočio!” Napravio sam jedan korak i uzeo je u naručje. Stajali smo čvrsto zagrljeni i dok se u meni zadovoljstvo mešalo sa zebnjom, užasom i jecajima, ona je izgledala vedro, milovala me kao dete, iz milošte me zvala čudesnim imenima, grizla me za ruku i bila veoma domišljata u ljubavnim ludorijama. U meni se borio duboki osećaj straha protiv pokrenute strasti, nisam pronalazio reči i Helenu sam držao čvrsto uz sebe dok me je ona raskalašno, s osmehom, milovala i zadirkivala.

„Budi malo vedriji, ti santo leda”, govorila je i vukla me za brkove. Plašljivo sam upitao: „Veruješ li sada da će ipak sve biti dobro? Iako ne možeš da mi

pripadneš.” Uhvatila mi je glavu obema rukama, unela mi se u lice i rekla: „Da, ipak će sve biti

dobro.” „Onda smem da ostanem ovde i da sutra opet dođem i razgovaram s tvojim ocem?” „Da, blesavi dečko, ti smeš sve. Smeš čak da dođeš i u redengotu ako ga imaš. Sutra

je ionako nedelja.” „Naravno da ga imam”, nasmejao sam se i odjednom posrao radostan kao dete, pa

sam je privukao i nekoliko puta odigrao valcerske okrete po sobi. Onda smo seli na ugaoni sto, popeo sam je na krilo, čelo je prislonila na moj obraz, a ja sam se igrao njenom dugom i teškom kosom sve dok nije poskočila, povukla se unazad, ponovo skupila kosu, pripretila mi prstom i rekla: „Svakog trenutka otac može da dođe. Ponašamo se kao deca.”

63

Anna&zdls

Dobio sam jedan poljubac, i još jedan, a iz buketa na prozorskom simsu jednu rezedu za šešir. Bilo je več veče, i to subotnje veče, kod Orla sam naišao na šaroliko društvo, popio pola litra vina, bacio par kugli s njima i na vreme otišao kući. Izvadio sam redengot iz ormana, okačio ga na naslon stolice i posmatrao ga s uživanjem. Izgledao je veoma lepo, kao nov, svojevremeno kupljen za izlazak na ispit i od tada skoro nikada nenošen. Crna blistava čoja je u meni probudila snažne svečane i plemenite misli. Umesto da odem u krevet, seo sam i razmišljao šta sutra treba da kažem Heleninom ocu. Tačno i jasno sam predstavio sebi kako ću izaći pred njega, smerno ali dostojanstveno, pretpostavio njegove primedbe, moje odgovore, takođe njegove i moje misli i ponašanje. Govorio sam zato glasno, kao učeni propovednik, i pri tome činio odgovarajuće pokrete i kada sam već ležao u krevetu i bio blizu toga da zaspim, izgovarao sam pojedine rečenice iz pretpostavljenog sutrašnjeg razgovora.

A onda je došlo nedeljno jutro. Ostao sam da ležim u krevetu i da još jednom u miru razmislim, sve dok se nisu čula crkvena zvona. Dok je trajala služba, oblačio sam svoje svečano odelo tako podrobno i precizno kao onda za ispit, obrijao se, popio jutarnju čašu mleka, a srce je počelo jako da mi lupa. Uznemiren, čekao sam da se završi bogosluženje i krenuo pre nego što su završne reči utihnule, polako, ozbiljnog držanja, izbegavajući prašnjava mesta na putu, kroz već vrelo i sparno pre podne, preko livade, do potoka, prema mom cilju. Uprkos opreznosti, malo sam se oznojio u svečanom odelu s visokom kragnom.

Kada sam stigao do radionice, na moje iznenađenje i nelagodnost, na putu i u dvorištu ljudi iz sela stajali su u grupama kao da nešto čekaju i tiho razgovarali kao na nekoj javnoj prodaji.

Ipak nisam želeo nikoga da pitam šta se događa, prošao sam pored njih ka ulazu u kuću, začuđen i stegnutog srca kao u nekom čudnovatom, nespokojnom snu. U hodniku sam zatekao prijatelja Bekera, koga sam kratko i zbunjeno pozdravio. Bilo mi je neprijatno što sam ga tu zatekao, jer je on sigurno verovao da sam odavno otputovao. Ipak, izgleda da o tome nije ni razmišljao. Izgledao je napet, umoran i bled.

„Tako, i ti si došao?”, rekao je klimnuvši glavom i prilično zajedljivim glasom. „Bojim se, dragi moj, da si ti danas ovde nepotreban.”

„Da li je gospodin Lampard ovde?”, uzvratio sam mu pitanjem. „Naravno, a gde bi trebalo da bude?” ,,A gospođica?” Očima mi je pokazao na sobna vrata. „Tu, unutra?” Beker mi je klimnuo glavom. Hteo sam da pokucam, ali su se vrata otvorila i neko je

izašao. A onda sam ugledao veći broj posetilaca kako stoje unaokolo, a deo nameštaja je bio drugačije razmešten.

Tada sam se prepao. „Bekeru, šta se ovde događa? Šta traže ovde svi ovi ljudi? A ti, zašto si ti ovde?” Beker se okrenuo i ispitivački me gledao. „Ti o ovome ne znaš ništa?”, upitao me je izmenjenim glasom. ,,A šta to? Ne.” Postavio se ispred mene i uneo mi se u lice. „Onda se vrati kući, mladiću”, rekao mi je tiho, skoro nežno, i stavio mi ruku na

rame. Steglo me je u grlu, činilo mi se da ću se ugušiti, a nedefinisani strah mi je obuzeo celo telo. Beker me je još jednom pogledao čudnovato i ispitivački. Tiho me je upitao:

64

Anna&zdls

„Jesi li juče razgovarao s devojkom?” Kada sam pocrveneo, zakašljao se na silu, ali je to zvučalo kao stenjanje.

„Šta je s Helenom? Gde je ona?”, povikao sam prestravljen. Beker je koračao gore-dole i kao da je zaboravio na mene. Naslonio sam se na

stepenišni stub i osećao se pritešnjen nekim tuđim, stranim, beskrvnim pojavama. Onda je Beker prošao pored mene, rekao mi: „Dođi!” i popeo se uz stepenice. Seo je na jedan stepenik, mene povukao pored sebe i bezobzirno izgužvao moju svečanu odeću. U jednom trenutku je u celoj kući zavladala mrtvačka tišina, a onda je Beker počeo da priča.

„Stegni srce i stisni zube, mali. Helena Lampard je mrtva, jutros smo je našli kod donjeg slapa, izvukli smo je iz potoka, ispod pokretnog dela brane. Budi miran, ne govori ništa! I drži se! Nisi ti jedini koji se ne oseća dobro. Saberi se sada i budi muškarac. Ona leži tamo u sobi i izgleda dovoljno dobro, ali kada smo je odande izvukli, bilo je grozno, užasno je bilo...” Zastao je i zatresao glavom.

„Ćuti, ne govori ništa! Kasnije ćemo imati dovoljno vremena za razgovor. Ovo mene više pogađa nego tebe. - Ili ne, ostavimo to; sutra ću ti sve objasniti.”

„Ne”, zamolio sam ga. „Bekeru, reci mi! Moram sve da znam.” „Pa dobro. Za komentare i ostalo stojim ti u svako vreme na raspolaganju. Sada

mogu samo da ti kažem da sam imao najbolje namere kad sam ti dopustio da dolaziš ovamo. Ali nikad se ne zna. Pa eto, Helena je bila moja verenica. Još ne zvanično, ali ipak...”

U trenutku sam pomislio da moram da ustanem i da ga svom snagom tresnem u lice. Izgleda da je on to primetio.

„Ne čini to!”, rekao je i mirno me gledao. „Kao što sam obećao, objašnjenja u neko drugo vreme.”

Sedeli smo ćuteći. Kao utvara proletela mi je kroz glavu cela priča između Helene, Bekera i mene, veoma jasno i brzo. Zašto to nisam ranije saznao, zašto nisam to sam otkrio? Koliko mogućnosti bi tada postojalo! Samo jedna reč, jedna slutnja i ja bih mirno otišao svojim putem, a ona ne bi tamo ležala.

Moj gnev se stišao. Bio sam potpuno siguran da Beker naslućuje istinu i shvatio sam koliki teret leži na njemu, jer je tako sigurno dopustio moje mešanje u njihov odnos i zbog toga veliki deo krivice leži na njegovoj duši. Morao sam da postavim još jedno pitanje.

„Ti, Bekeru - da li si je voleo? Ali zaista voleo?” Hteo je nešto da mi kaže, ali ga je izdao glas. Samo je klimnuo glavom, i drugi put, i

treći. Kada sam ga video pognute glave i čuo kako tom žilavom i čvrstom čoveku otkazuje glas, kako na njegovom neispavanom licu mišići jasno i izražajno podrhtavaju, tek tada sam osetio strašnu nesreću. Kada sam posle dužeg vremena pogledao kroz osušene suze, on je stajao ispred mene, ispružene ruke. Prihvatio sam je i stisnuo, a on je krenuo ispred mene nadole, strmim stepenicama, a zatim tiho otvorio vrata dnevne sobe, u kojoj je ležala Helena i u koju sam ja tog jutra s dubokim užasom poslednji put ušao.

(1903)

65

Anna&zdls

UČENIK LATINSKOG

U sredini stešnjenog starog gradića leži fantastično velika kuća, s mnogo malih prozora, trošnih stepenica koje vode na sprat, upola dostojanstvene, a upola smešne. Istog takvog raspoloženja bio je i mladi Karl Bauer, šesnaestogodišnji učenik koji je svako jutro i podne tamo odlazio sa svojom vrećom za knjige. Tu je uživao u latinskom jeziku, lepom, jasnom i punom vrlina, i u staronemačkim pesnicima, a mučio se s teškim grčkim i algebrom, koja mu ni u trećoj godini nije bila draga kao ni u prvoj, i radovao se nekolicini sedobradih učitelja, a imao problema s nekoliko mladih.

Nedaleko od školske zgrade nalazila se prastara prodavnica, u koju je preko tamnih i vlažnih stepenica kroz uvek otvorena vrata ulazio i izlazio svet, a u mrklom mračnom hodniku mirisalo na špiritus, petrolej i sir. Karl se dobro snalazio u mraku, jer je skroz gore u istoj kući imao svoju sobu, a tamo je odlazio na hranu i spavanje kod majke vlasnika radnje. Tako turobno je bilo dole, a tako svetio i otvoreno tamo gore; tamo je imao sunce, svetlost i pogled preko pola grada; skoro sve krovove je raspoznavao, a pojedinima je čak i imena davao.

Od svih raznovrsnih lepih stvari kojih je u radnji bilo mnogo, mali broj je uzanim stepenicama dolazio gore, a do Karla Bauera dospevalo je još manje, jer je sto za obedovanje stare gospođe Kusterer uvek bio oskudno postavljen i nikad , ga nije zasitio. Ako to zanemarimo, ona i on su imali potpuno prijateljske odnose, a svoju sobu je posedovao kao knez svoj zamak. Niko mu nije smetao, mogao je da se bavi čime god je hteo, i bavio se svim i svačim. Dve senice u kavezu bile su samo deo toga, ali on je na neki način opremio i stolarsku radionicu, u peći je topio i lio olovo i cink, hvatao slepiće i guštere i čuvao ih u kutiji - oni su posle kraćeg vremena stalno izlazili kroz uvek nove rupe u žičanoj ogradi. Osim toga, imao je i violinu, i kada ništa nije čitao ili se bavio stolarijom, savesno je gudio u bilo koje vreme dana ili noći.

Tako je mladi čovek uživao u svakom danu i nije dozvoljavao da mu vreme sporo prolazi, naročito zato što mu nisu nedostajale knjige, koje je pozajmljivao kad god bi neku video. Čitao je mnogo, ali mu, naravno, nisu sve bile podjednako drage već je prednost davao bajkama, pričama, tragedijama i stihovima.

Sve to, iako je bilo veoma lepo, nije moglo da ga zasiti. Zato je, kada bi glad postala moćna i nepodnošljiva, tiho kao lasica silazio crnim uzanim stepenicama do kamenog hodnika, koji je osvetljavala samo slabašna svetlost iz radnje. Tamo se događalo, i to neretko, da na visoko poređanim praznim kutijama leže ostaci ukusnog sira, ili da pored vrata stoji polupuno burence haringi, a u dobrom danu ili kada Karl pod izgovorom da je voljan da pomogne hrabro uđe u radnju, u njegovim džepovima našla bi se puna šaka suvih šljiva, krušaka ili nečeg sličnog.

Te raznovrsne navike, uposlenost i sklonosti iz ljubavi su pored svemoćne škole bile sasvim dovoljne da ispune njegovo vreme i misli. Ali Karl Bauer time još nije bio potpuno zadovoljan. Delom po ugledu na pojedine školske drugove, delom kao rezultat mnogobrojne lepe literature, ali i zaslugom potreba sopstvenog srca, stupio je u jednom trenutku po prvi put u divni tajanstveni svet ljubavi prema ženama. Iako je tačno znao da njegova težnja za pridobijanjem nema realnu podlogu i ne može da se ostvari, nije odustao i svoje obožavanje je posvetio najlepšoj devojci u gradu, koja je poticala iz bogate kuće i već u raskoši svoje odeće daleko prevazišla sve ostale devojke. Karl je svakodnevno prolazio pored njene kuće i kada bi je sreo, napravio bi dubok

66

Anna&zdls

naklon šeširom, kakav ni pred rektorom nije izvodio. Time je prilično bio obuzet sve dok zahvaljujući nepredviđenom slučaju njegovo postojanje nije dobilo potpuno drugačiji izgled i otvorilo mu novu mogućnost u životu.

Jedne večeri pred kraj jeseni, posle šolje tanke bele kafe koja nije mogla da ga zasiti, glad ga je kidala. Skliznuo je nečujno niz stepenice i pretraživao po hodniku, gde je posle kraćeg traganja ugledao zemljani tanjir, a na njemu dve kruške zimnjače, krasne veličine i boje, naslonjene na kotur holandskog sira oivičenog crvenom trakom.

I tako gladan, lako je mogao da nasluti da je ova kolekcija namenjena stolu domaćina i da ju je posluga samo na trenutak stavila na stranu; ali ushićenom iznenadnom lepotom, bliža mu je bila pomisao da je to povoljna sudbinska prilika, te je primio dar s osećanjem zahvalnosti i strpao ga u džepove.

Pre nego što je uspeo da nestane, kroz podrumska vrata je u mekim papučama, tiho i sa svećom u ruci, ušla služavka Babet i otkrila prestravljenog prestupnika. Mladi lopov je još uvek držao sir u ruci, stojeći nepomičan, pogleda uprtog u pod, potpuno van sebe, i propadao u provaliju od stida. Oboje su stajali osvetljeni svećom, a život je odvažnom mladiću do tada poklanjao mnogo bolnih trenuraka, ali sasvim sigurno nikada ovako mučan.

„Ne, tako nešto!”, rekla je konačno Babet, gledajući u slomljenog prestupnika kao da se dogodilo ubistvo. Ovaj nije govorio ništa. „Zar takva stvar!”, nasravljala je Babet. „Znaš li ti da je to krađa?”

,,Oh, ne.” „Gospode bože, kako si došao do toga?” „To je ovde stajalo, Babet, i ja sam mislio...” „Šta si ti mislio?” „Pa pošto sam bio tako mnogo gladan...” Kod ovog odgovora Babet je širom otvorila oči i pogledala sirotana s beskrajnim

razumevanjem, zaprepašćeno i sažaljivo. „Ti si gladan? Pa zar ne dobijaš ništa da jedeš tamo gore?” „Malo, Babet, vrlo malo.” „Biće dobro, biće dobro. Zadrži to što imaš u džepovima, zadrži i sir, samo zadrži,

ima ga još dosta u kući. Ali sada brzo izađi, inače može još neko da dođe.” Prilično začuđen, Karl se vratio u svoju sobu i posle kraćeg premišljanja pojeo prvo

holandski sir, a zatim kruške. Onda je osetio olakšanje, duboko uzdahnuo, i zbog toga odsvirao na violini psalm zahvalnosti. Još ga nije priveo kraju kada se začulo tiho kucanje, a kada je otvorio, pred vratima je stajala Babet i pružala mu ogroman, puterom bogato namazan komad hleba.

To ga je veoma obradovalo, ali je hteo da ga dostojanstveno odbije, što Babet nije dozvolila, pa je rado popustio.

„Veoma lepo sviraš na violini”, rekla je zadivljeno, „ja te često slušam. A što se tiče jela, već ću ti nešto nabaviti. Svako veče mogu nešto dobro da ti donesem, ali to ne treba niko da zna. Zašto da ti ne bude bolje kada tvoj otac stvarno dosta plaća za tvoju ishranu?”

Još jednom je mladić pokušao bojažljivo i zahvalno da odbije, ali ona to nije htela ni da čuje, i on se zadovoljno povukao.

67

Anna&zdls

Na kraju su dogovorili da Karl u danu kada je veoma gladan na stepenicama odsvira pesmu Zlatno večernje sunce. Tada će ona doći i doneti mu jelo. Ako svira nešto drugo ili ne svira ništa, znači da nema preku potrebu. Skrušeno i zahvalno stavio je ruku u njenu široku desnicu i jakim stiskom su potvrdili dogovor.

Od tog časa, gimnazijalac je osetio lagodnost i sa uživanjem prihvatio brigu ove dobronamerne žene. Često se sećao godina provedenih kod kuće, jer ga je Babet pazila i mazila potpuno isto kao majka, a bila je i sličnih godina kao ona. Imala je oko četrdeset i u osnovi bila gvozdene, krute i energične prirode; ali prilika ju je naterala da krade za njega, a to što je tako neočekivano u mladiću našla zahvalnog prijatelja, štićenika i ptičicu za hranjenje doprinelo je da sve više iz njene dremljive osnove i očvrsle ali dobre duše na svetio dana skoro bojažljivo izađe sklonost ka popuštanju i nesebičnom dobročinstvu.

Ova promena je išla u prilog Karlu Baueru i brzo ga je razmazila, pa je prihvatao sve što mu se nudi kao da na to ima pravo. Došlo je do toga da je već posle nekoliko dana sramni prvi susret kod podrumskih vrata potpuno zaboravio i svake večeri je stepenicama odjekivala pesma Zlatno večernje sunce. Kao da se ništa nije dogodilo.

Uprkos svoj zahvalnosti, možda Karlovo sećanje na Babet ne bi ostalo tako postojano da se njeno dobročinstvo trajno ograničilo samo na poklone u hrani. Mladić je bio gladan, ali u isto vreme i sanjar, a dobar odnos prema mladom čoveku se sirom i šunkama, voćem i vinom iz podruma ne može na duže održati.

Babet nije samo u kući Kustererovih bila veoma cenjena i preko potrebna, već je u celom komšiluku uživala glas besprekorne čestitosti. Tamo gde je ona bila prisutna uvek je bilo pristojno, mudro i veselo. To su znale sve komšinice i veoma blagonaklono su gledale kada bi se njihova posluga, posebno ona mlada, našla u njenom društvu. Onaj koga bi ona preporučila i ko je uživao u srdačnom odnosu s njom imao je bolje preporuke nego iz servisa za poslugu ili udruženja mladih žena.

Petkom uveče i nedeljom po podne Babet je retko bila sama, već uvek okružena vencem mladih sluškinja, kojima je pomagala da provedu slobodno vreme i nalazila im se pri ruci savetima svih vrsta. U tom prilikama su se igrale igre, pevale pesme, postavljala šaljiva pitanja i zagonetke, a ako je neka imala verenika ili brata, mogla je slobodno i da ga dovede. Uistinu, to se rede događalo, i verenici bi ubrzo napuštali ovakvo društvo, jer mlade kalfe i sluge s Babet nisu bili u tako prijateljskim odnosima kao devojke. Raspusne ljubavne priče nije trpela; kada bi neka od njenih štićenica naginjala ka tome i posle ozbiljne opomene se ne bi popravila, bila bi isključena iz društva.

U to živahno društvo mladih devojaka je učenik latinskog pozvan kao gost. I možda je tamo naučio više nego u gimnaziji. Veče kada se prvi put pojavio u društvu nije nikada zaboravio. Bilo je to u zadnjem dvorištvu, devojke su sedele na stepeništu i praznim kutijama, bilo je tamno, a gore je četvrtasti isečak večernjeg neba svetleo blagim plavim svetlom. Babet je sedela na burencetu ispred ulaza u podrum i Karl je sramežljivo stao pored nje, naslonjen na stub kraj vrata, nije ništa govorio i pažljivo je kroz tminu zagledao lica devojaka. Odmah je malo plašljivo pomislio na to šta će njegovi drugovi u školi reći za ovaj večernji skup kada ih o tome bude izvestio.

Ah, ta devojačka lica! Skoro sve ih je već poznavao iz viđenja, ali sada su ru, okupljene u polutami, potpuno drugačije, izgledale veoma zagonetno. Već je znao skoro sva imena, likove, a o mnogima i njihove životne priče. I to kakve priče! Koliko sudbina, dostojanstva, snage i ljupkosti u nekoliko malih života sluškinja.

68

Anna&zdls

Tu je bila Ana iz Zelenog drveta; ona je kao veoma mlada u svojoj prvoj službi nešto ukrala i bila mesec dana u zatvoru. Ali sada je godinama bila verna i ozbiljna i važila je za pravo blago. Imala je velike smeđe oči i čvrsta usta, sedela je ćuteći i posmatrala mladića hladno i radoznalo. Njen dragi, koji ju je tada kod te policijske priče izneverio, oženio se u međuvremenu, ali ubrzo i obudoveo. Ponovo je pokušao da joj se približi, ali je ona ostala čvrsta i odgovorila da ne želi ništa više o njemu da zna, iako ga je potajno volela isto kao i pre.

Margareta iz bačvarske radnje je bila uvek vesela, hučna i bučna, i kao da je imala sunce u riđoj kovrdžavoj kosi. Neprekidno je bila u čistoj odeći i uvek je imala nešto lepo i vedro na sebi, neku plavu traku, par cverova, a novac uopšte nije trošila već je svaki pfenig slala svom očuhu, koji bi to propio i nikada joj ni hvala nije rekao. Ona je kasnije imala težak život, nesrećno se udala i doživela više nevolja i muka, ali i tada je bila lepršava i slatka kao pre, čista, nosila nakit i smejala se, doduše ređe, ali zato mnogo lepše.

I tako su skoro sve imale malo radosti i novca, ali mnogo prijateljskog ophođenja, uz mnogo posla, briga i bola, pa ipak su se probile i ostale tu, s malim izuzecima, hrabre i neuništive ratnice. I kako su se samo smejale u tih par slobodnih sati i znale da sebe obraduju bez ičeg posebnog, jednim vicem, jednom pesmom, punom šakom oraha i ostacima crvene trake. Kako su samo drhtale od uzbuđenja kada neka ispriča svirepu priču o stradanju i kako su tužne pesme zajedno pevušile, uzdisale i jecale, s krupnim suzama u tim dobrim očima.

Nekoliko njih bile su neprijatne i svađalice, uvek spremne na zanovetanje i ogovaranje, ali su kada je to bilo potrebno dobijale svoje od Babet preko gubice. I one su nosile svoj teret i nije im bilo lako. Naročito je bila nesrećna Greta iz Biskupije. Teško je podnosila život u velikoj vrlini, čak joj ni udruženje mladih žena nije bilo dovoljno pobožno i dovoljno strogo, a na svaku grublju reč koja bi joj bila upućena, duboko bi uzdahnula i tiho rekla: „Pravednici moraju mnogo da pate.” Trpela je iz godine u godinu, ali je uspevala da ostane tu, a kada bi se njena čarapa puna ušparanih talira prepunila, uznemirila bi se i počela da plače. Dva puta je mogla da se uda za neke majstore, ali oba puta je odustala; jedan je bio vetropir, a drugi je i sam bio tako pravičan i ponosan da bi morala da se odrekne uzdisanja.

Sedele su u uglovima tamnog dvorišta, jedna drugoj pričale zgode i čekale šta će dobro i veselo da im donese to veče. Njihove priče i ponašanje se učenom mladiću u početku nisu učinili naročito pametni i dopadljivi, ali uskoro je njegova zbunjenost popustila, oslobodio se, postalo mu je ugodno, pa je na devojke šćućurene u mraku gledao kao na neobičnu, posebno lepu sliku.

„Da, ovo vam je gospodin učenik latinskog”, rekla je Babet i odmah je htela da ispriča priču o njegovoj žalosnoj patnji i gladovanju, ali ju je on preklinjući povukao za rukav i ona ga je dobroćudno poštedela.

„Mora da strašno mnogo učite?”, upitala je rida Margareta iz bačvarske radnje i odmah nastavila dalje: ,,A šta želite posle da studirate?”

„Pa, to još nije sasvim sigurno. Možda za doktora.” To je probudilo interesovanje i sve su ga pažljivo pogledale.

„Ali pre toga morate da pustite brkove”, dobacila je Lena iz apoteke, a onda su se smejale, neke tihim kikotom, neke naglas, zadirkivale ga stotinama šala i teško da bi bez Babetine pomoći to ubrzo prestalo. Na kraju su zatražile da im ispriča neku priču. Iako je tako mnogo čitao, ništa mu drugo nije palo na pamet osim bajke koja će ih prestrašiti,

69

Anna&zdls

kako je on mislio; ali nije čestito ni započeo, a one su počele da se smeju i dovikuju: „Tu znamo već odavno.” Greta iz Biskupije je dodala podsmešljivo: „To je samo za decu.” Kada je to čuo, postideo se, a Babet je umesto njega obećala: „Sledećeg puta ispričaće nam nešto drugo, on ima toliko mnogo knjiga kod kuće!” To ga je umirilo, pa je odlučio da sledeći put zablista.

U međuvremenu je nebo izgubilo i poslednji plavi tračak svetlosti, a na neprozirnom crnilu se pojavila prva zvezda.

„A sada morate kući”, opomenula ih je Babet, a one su ustale, protresle i ispravile kike i kecelje, pozdravile jedna drugu i neke krenule kroz zadnja mala dvorišna vrata, a druge kroz hodnik do ulaznih vrata.

I Karl Bauer je poželeo laku noć, popeo se do svoje sobe, zadovoljan, ali nejasnih osećanja. Iako je bio duboko u mladićkoj oholosti i ludosti učenika, ipak je primetio da njegove nove poznanice vode neki drugi život i da su skoro sve te devojke vezane nekim čvršćim vezama, žilavo, za miran svakodnevni život, a da u sebi nose snagu i znaju stvari koje su njemu bile strane. Međutim, on u tome nije video opasnost, a večernja okupljanja posluge su bivala sve ređa, jer se već duboko ušlo u zimu i svi su se trudili da iskoriste svaki lep dan pre nego što ih uhvati prvi sneg. Pa ipak, Karl je našao priliku da ispriča svoje priče. To su bile priče o Zundelfrideru i Zundelhajmeru, od pripovedača Hobela, koje je on našao u svojoj riznici i time privukao veliku pažnju slušalaca. Pouku je na kraju preskočio, ali ju je Babet izvlačila po sopstvenoj potrebi i mogućnostima. Devojke su, osim Grete, hvalile zasluge pripovedača, naizmenično ponavljale glavni događaj i usrdno ga molile da i sledeća priča bude tako vredna. On im je to obećao, ali već sledećeg dana je bilo tako hladno da okupljanje u dvorištu više nije bilo moguće, a onda, kako se bližio Božić, on se okrenuo drugim mislima i radostima.

Svake večeri je na kutiji za duvan za svog oca urezivao jedan stih na latinskom. Stih nije trebalo da sadrži neko klasično dostojanstvo, a kako je bez toga latinski stih neodrživ, na kraju je urezao samo: „Nazdravlje”, velikim izuvijanim ukrasnim slovima na poklopcu, izglačao kutiju kamenom plovućcem i premazao je voskom. Tek tada je potpuno zadovoljan otputovao na raspust.

Januar je bio hladan i vedar i Karl je, kad god je imao slobodnog vremena, odlazio na

klizalište. Tako je jednoga dana i zaboravio svoju malo umišljenu ljubav prema lepoj gradskoj devojci. Njegovi drugovi su je obasipali stotinama malih kavaljerskih usluga, a on je primetio da se ona sa svima ophodi hladno, zajedljivo, uglađeno i s koketiranjem. Jednom se odvažio i pozvao je na vožnju, ne crveneći i ne zamuckujući, ali ipak s jakim lupanjem srca. Položila je svoju malu levu ruku u mekim kožnim rukavicama na njegovu od mraza crvenu desnu, klizala s njim unaokolo i nije prikrivala podsmeh njegovim bespomoćnim pokušajima da započne otmenu konverzaciju. Na kraju ga je napustila uz naklon glave i kratko „hvala”. Odmah zatim je čuo kako razgovara s prijateljicama, od kojih su ga mnoge podsmešljivo gledale i tako vidno i zlobno se smejale, kako samo mogu lepe i razmažene devojke.

To mu je bilo previše, pa je odlučio da se odrekne dotadašnje ionako ne prave zanesenosti, i već je sebi načinio zadovoljstvo od toga da se ubuduće tom derištu, kako ju je sada nazivao, ne javlja ni na klizalištu, a ni na ulici.

Svoju radost što se oslobodio tih nedostojnih okova i dosadne učtivosti pokušao je da izrazi i da je po mogućstvu poveća time što je često u večernjim časovima s nekim obesnim drugovima kretao u avanture. Šegačili su se sa žandarmom, kucali na osvetljene

70

Anna&zdls

prozore u prizemlju, povlačili konopce zvona, zaglavljivali drvca u električne prekidače, dražili vezane pse, prepadali devojčice i žene u zabačenim uličicama predgrađa zviždanjem, praskavim bombicama i malim zapaljivim spravama.

Karl Bauer se u tim poduhvatima u zimskim tamnim večerima duže vreme osećao veoma, veoma dobro; radosna razuzdanost i u isto vreme groznica doživljaja od koje se steže grlo činila ga je divljim i odvažnim i izazivala osobite otkucaje srca koje nikada ranije nije upoznao, a u kojima je opijeno uživao. Docnije je kod kuće i dalje svirao violinu ili čitao uzbudljive knjige, a pri tome je sebi izgledao kao istrošeni razbojnik koji se vratio kući, obrisao sablju, obesio je na zid i spokojno zapalio borovu luč.

Kako su se sva ta događanja u sumrak uglavnom svodila na iste putanje i zabave i nikada se ništa od tajno očekivane prave avanture nije dogodilo, na njegovu veliku žalost zadovoljstvo je počelo da mu opada, i on se od razuzdanih drugova razočarano sve više udaljavao. I upravo te večeri kada je poslednji put učestvovao i samo sa pola srca bio prisutan, ipak se nešto dogodilo.

Četvorica dečaka su trčkarala ulicama tamo-amo, igrala se malim štapovima za šetnju i smišljala sramna dela. Jedan je imao limene naočare na nosu, a sva četvorica su nosili šešire i kape, raskalašno, lagano zabačene na potiljak. Posle nekog vremena, žurno ih je pretekla sluškinja s velikom korpom na ruci. Iz korpe je visila dugačka crna traka i svojim već zaprljanim krajem dodirivala pločnik.

Bez ikakvog razmišljanja, Karl Bauer je bezobrazno podigao traku. Držao ju je čvrsto. Dok se devojka bezazleno udaljavala, traka se izvlačila iz korpe, postajala sve duža, a dečaci su prsnuli u radostan smeh. Devojka se okrenula i prišla im brzo kao munja, lepa, mlada i plavokosa, opalila Karlu šamar, brzo pokupila traku i u žurbi otišla. Mladići su zbijali šale s kažnjenim i ismevali ga, a on se ućutao i na sledećoj raskrsnici se oprostio od njih.

Osećao se čudno. Lice devojke koje je samo na trenutak video u polutamnoj ulici bilo mu je lepo i drago, a udarac od njene ruke, koga se doduše stideo, pružio mu je više zadovoljstva nego bola. Ali kada bi pomislio na to da se s jednim dragim bićem ponašao tako dečački budalasto, da je ljuta na njega i da ga smatra za nedotupavu ludu, obuzeo bi ga stid i kajanje.

Stigao je do kuće, a uz strme stepenice ovoga puta nije zviždukao već se peo lagano i potišteno. Oko pola sata je sedeo u mraku hladne sobice, čela oslonjenog na prozorsko staklo. A onda je uzeo violinu i svirao zvonke i nežne melodije iz svog detinjstva, koje je već četiri-pet godina neprekidno pevao ili svirao. Mislio je na svoju sestru i baštu kod kuće, na kestenovo drvo i crvene cvetove dragoljuba na verandi, i na svoju majku. Umoran i pometen legao je u krevet, ali nije mogao odmah da zaspi, pa se avanturisti i uličnom heroju dogodilo da sasvim tiho i tužno počne da plače i da nastavi da proliva suze sve dok nije zadremao.

Karl je kod svojih dotadašnjih drugova u večernjem krstarenju došao na glas kukavice i dezertera, jer se više nikad nije pojavio u tom društvu. Umesto toga, čitao je Don Karlosa, pesme Emanuela Gaj besa i Halika fon Birnačkog, počeo da vodi dnevnik i više nije protivurečio mudrim savetima dobre Babet.

Međutim, ona je usled ovakvog ponašanja stekla utisak da s mladićem nešto nije u redu, i pošto je preuzela brigu o njemu, pojavila se pred vratima sobe da se lično uveri. Nije došla praznih ruku već je donela veliki komad lionske kobasice i zahtevala da je Karl pojede odmah, pred njenim očima.

„Ali, Babet”, branio se on, „sada baš i nisam gladan.”

71

Anna&zdls

Ona je smatrala da mladi mogu da jedu bilo kada i nije popuštala dok njena volja nije bila ispunjena. Nekom prilikom je čula da su gimnazijalci preopterećeni i nije imala pojma koliko se njen štićenik drži daleko od svakog naprezanja. U opadanju njegovog raspoloženja za hranu ona je videla početak nekakve bolesti, savetovala ga ozbiljno po svojoj savesti, raspitivala se o pojedinostima njegovog zdravstvenog stanja i na kraju mu ponudila narodno preventivno sredstvo za pročišćavanje. Karl je morao da se nasmeje, ali joj je objasnio da nešto manji apetit ima samo zbog lošeg raspoloženja i zlovolje. To je odmah shvatila.

„Odavno te nismo čuli da zviždućeš”, rekla je živahno, ,,a niko ti nije umro. Reci mi, da se ti nisi možda zaljubio?”

Malo crvenila na licu nije mogao da izbegne, ali je odbio tu sumnju s negodovanjem i zaključkom da mu ne fali ništa, da je malo rastrojen i da mu je dosadno.

„Pa, onda ću ti odmah predložiti nešto”, uzviknula je radosno Babet. „Sutra se udaje mala Lisa s donjeg ćoška. Ona je dovoljno dugo bila verena s jednim radnikom. Svi misle da je mogla da nade i bolju priliku, ali ovaj čovek nije loš, a samo novac baš ne može da te usreći. A na venčanje moraš da dođeš, i svi će se obradovati kada te vide i kada pokažeš da nisi uobražen. Doći će Ana iz Zelenog drveta, Greta iz Biskupije, ja i još malo ljudi. Biće to mala, mirna svadba, u kući, bez velike gozbe, plesa i sličnog. Ali i bez toga se može lepo provesti.”

„Ali ja nisam pozvan”, rekao je Karl u nedoumici, jer mu se čitava stvar baš i nije dopala. Ali Babet se samo nasmejala.

„Ah, koješta, za to ću se već pobrinuti, a radi se samo o sat-dva uveče. A sada mi je, dragi moj, palo nešto na pamet. Ponesi i violinu. Zašto da ne? To će biti fina zabava i na tome će ti biti zahvalni.” Nije prošlo mnogo vremena, a mladi gospodin je pristao.

Sledećeg dana svratio je uveče po Babet: nosila je potpuno očuvanu raskošnu haljinu iz mladih dana, koja je bila prilično uzana, i bila je potpuno uzrujana, crvena, i radovala se svečanosti. Nije dozvolila da se Karl presvuče već mu je rekla da samo promeni kragnu, a čizme mu je očetkala na nogama uprkos svečanoj odeći. Onda su zajedno krenuli do siromašne kuće u predgrađu, gde je mladi par iznajmio sobičak pored kuhinje i ostave. Karl je nosio violinu.

Išli su polako i oprezno, jer je prethodnog bila jugovina, a oni su želeli da uđu čistih čizama. Babet je nosila čudovišno veliki i težak kišobran pod rukom, a svoju crvenobraon suknju držala podignutu obema rukama, što se Karlu nije dopalo, čak se pomalo i stideo da ga s njom vide.

U vrlo skromnoj, belo sveže okrečenoj prostoriji, oko čisto prekrivenog stola od jelovog drveta sedelo je sedam-osam ljudi, pored bračnog para, dva mladoženjina druga i dve mladine rođake ili prijateljice. Posluženo je svinjsko pečenje sa salatom, na stolu je stajao i kolač, a pored stola, na podu, dva velika pivska bokala. Kada su Babet i Karl stigli, svi su ustali, domaćin se dva puta sramežljivo naklonio, a sretna mlada se primila pozdravljanja i upoznavanja i svako od gostiju im je pružio ruku.

„Uzmite kolače”, rekla je domaćica, a čovek je ćuteći stavio dve nove čaše i usuo pivo.

Dok se nisu upalile lampe, prilikom pozdravljanja Karl nije nikoga poznao osim Grete iz Biskupije. Na Babetin znak, novac uvijen u papir, koji mu je za tu priliku unapred dala, Karl je predao domaćici, poželevši im sreću. Onda mu je doneta stolica, pa je seo ispred svoje čaše piva.

72

Anna&zdls

U tom momentu je užasnut pored sebe ugledao mladu sluškinju koja mu je nedavno prilepila šamar. Izgledalo je da ga ona ne prepoznaje. U svakom slučaju, gledala ga je nezainteresovano, a kada je domaćin nazdravio, prijateljski je prema njemu pružila čašu. Ovo ga je malo umirilo i Karl se odvažio da je otvorenije pogleda. Poslednjih dana je veoma često mislio na to lice koje je tada samo na trenutak ugledao i od tada ga nikada više nije video. I čudio se kako sasvim drugačije izgleda. Bila je blaža i nežnija, nešto tanja i lakša od slike koju je nosio u sebi. Ali nije bila manje lepa već još zanosnija, i činilo mu se da nije starija od njega.

Dok su ostali, posebno Babet i Ana, živahno ćaskali, Karl nije govorio ništa, sasvim mirno je sedeo, čašu piva vrteo u ruci, a mladu plavušu nije ispuštao iz vida. Na pomisao koliko žarko želi da poljubi njena usta skoro se užasnuo, jer mu se činilo da je to, što je duže gleda, utoliko više teško, drsko i nemoguće.

Sedeo je obeshrabren, ćutljiv i neraspoložen. U tom momentu ga je pozvala Babet da uzme violinu i odsvira nešto. Malo se branio i prenemagao, dohvatio kutiju, malo naštimovao žice, i počeo da svira jednu popularnu pesmu, koju je celo društvo odmah počelo da peva.

Led je bio probijen i za stolom je postalo bučno i veselo. Doneta je potpuno nova lampa, pre toga napunjena uljem i upaljena, pesma za pesmom je odjekivala u sobičku, donet je i novi bokal piva, a kada je Karl zasvirao muziku za ples, istog momenta su tri para počela da se okreću po slobodnom delu uzane sobe.

Oko devet sati su se gosti razišli. Plavuša je dobar deo puta išla u istom pravcu kao Babet i Karl, i on se ohrabrio da s devojkom započne razgovor.

„Kod koga ste u službi?”, upitao je snebivajući se. „Kod trgovca Kolderera, u ulici nedaleko odavde, na uglu.” „Ah, tako.” „Da.” „Naravno, tako...” Onda je nastala pauza. Reskirao je i počeo još jednom. „Jeste li već dugo ovde?” „Oko pola godine.” „Ja sam vas već jednom video.” „Ja vas nisam.” „Jedne večeri, u ulici Bril, zar ne?” „Ne znam za to. Čovek ne može na ulici svakog pažljivo da zagleda.” Odahnuo je srećan što ga nije prepoznala kao počinioca onog nedela, a već je bio

spreman da je zamoli za oproštaj. Stigli su do ugla njene ulice i zastali da se oproste. Pružila je Babeti ruku a Karlu

rekla: „Pa zbogom, gospodine studente. I hvala vam lepo!” „Na čemu?” „Na divnoj muzici. Laku vam noć želim.” Karl je pružio ruku baš kada se okretala i ona ga je za trenutak ovlaš dodirnula

svojom. Onda je otišla. Kada je malo zatim na stepeništu Babet poželeo laku noć, upitala ga je: „Onda, da li

je bilo lepo ili ne?”

73

Anna&zdls

„Bilo je lepo, prelepo, naravno”, rekao je srećan i radovalo ga je što je tako mračno, jer je osetio da je potpuno crven u licu.

Dani su prolazili. Bilo je sve toplije i vedrije, u najzabačenijem jarku i uglu dvorišta topili su se stari sivi komadi leda, a u svetlim popodnevima se u vazduhu nazirao dolazak ranog proleća.

Babetin dvorišni kružok je ponovo otvoren i ona je ponovo sedela, koliko je to vreme dopuštalo, ispred ulaza u podrum, s prijateljicama i štićenicama. Karl se od toga držao po strani i zaljubljen je lebdeo u oblacima. Životinjice u svom sobičku je oslobodio, urezivanje i stolarija ga nisu više zanimali. Nabavio je par gvozdenih tegova, velikih i teških, i vežbao s njima, kada violina nije mogla da pomogne, do potpune iznemoglosti.

Tri ili četiri puta je lepu plavokosu sluškinju sreo na ulici i svaki put je dostojanstveno i pristojno pozdravio. Ali s njom nije vodio nikakav razgovor i nije nalazio način da ga započne.

Desilo se to jednog nedeljnog popodneva, prve nedelje u martu. Dok je izlazio iz kuće, čuo je žamor sluškinja okupljenih u malom dvorištu i iznenada ga je obuzela radoznalost. Približio se vratima i kroz prorez pogledao unutra. Ugledao je Gretu i uvek veselu Margaretu kako sede, a iza njih svetloplavu glavu koja se tog momenta podigla. Karl je prepoznao svoju devojku, plavokosu Tinu; hteo je da pukne od radosti, pa je prvo uzdahnuo; povratio se pre nego što je otvorio vrata i krenuo ka okupljenima.

„Mi smo već pomislili da je gospodin možda postao suviše gord”, dobacila je Margareta smejući se i prva mu pružila ruku. Babet mu je pripretila prstom, a u isto vreme mu je napravila mesto i pozvala ga da sedne. Devojke su nastavile započete razgovore. Karl je brzo koliko je to bilo moguće napustio svoje mesto, koračao neko vreme uokolo i zaustavio se pored Tine.

„Vi ste takođe tu?”, upitao je tiho. „Naravno, a zašto da ne? Ja sam se uvek nadala da ćete i vi jedanput doći, ali izgleda

da ste morali sve vreme da učite.” „Nije baš tako loše s učenjem, to se može izdržati. Da sam samo znao da ste vi ovde,

sigurno bih stalno dolazio.” „Ah, to je veliki kompliment!” „Ali to je prava istina, sasvim sigurno. Znate, tamo na svadbi je bilo veoma lepo.” „Da, veoma prijatno.” „Zato što ste vi bili tamo, samo zato.” „Nemojte govoriti takve stvari, vi se samo šalite.” „Ne, ne. Ali se nemojte ljutiti na mene.” „Zašto bi se ljutila?” „Uplašio sam se da vas više nikada neću videti.” „Tako, pa šta onda?” „Onda - onda ne znam šta sam hteo da uradim. Možda bih skočio u vodu.” ,,Oh, bilo bi šteta za vašu kožu, mogla bi da se nakvasi.” „Vi biste se, naravno, tome samo smejali.” „Naravno da ne. Ali vi pričate o stvarima koje stvaraju metež u glavi. Pripazite,

mogla bih odjednom i da vam poverujem.” „To slobodno možete da učinite, ne pomišljam ništa drugo.”

74

Anna&zdls

Onda ga je opori Gretin glas nadjačao. Govorila je piskavo i plačljivo, dugačku strašnu priču o zlom gospodaru koji je svoju sluškinju nemilosrdno iskorišćavao i ponižavao, a kada se razbolela, jednostavno je otpustio. Skoro da i nije završila priču, a čitav hor ostalih je ljutito galamio sve dok ih Babet nije pozvala na red. U žaru rasprave, devojka do nje je Tinu obuhvatila oko struka i Karl je zaključio da za neko vreme mora da se odrekne nastavka razgovora udvoje.

Do novog razgovora nije došlo. Čekao je i dalje, sve dok Babet nije dala znak za razlaz. Bilo je već mračno i postalo je hladno. Kratko se oprostio i hitro ih napustio.

Kada se posle četvrt sata Tina u blizini svoje kuće oprostila s drugaricom i ostatak puta hodala potpuno sama, ispred nje se iza javorovog drveta pojavio učenik latinskog i pozdravio je sramežljivo i učtivo.

„To ste vi, šta hoćete?” Onda je primetila da je mladić potpuno uplašen i bled, te ga je pogledala blažim

pogledom i s više obzira. „Šta je to s vama?” Toliko je zamuckivao da je vrlo malo toga bilo jasno. Na kraju je ipak razumela šta

misli, a razumela je da on to i ozbiljno misli, osetila je da je potpuno u njenim rukama i sažalila se na njega, ne ponoseći se i ne radujući se tom trijumfu.

„Ne budite budalasti”, blago je rekla. Ali kada mu je u glasu čula da se guši u suzama, nastavila je: „Razgovaraćemo neki drugi put, sada moram kući. Ne smete toliko da se uzbuđujete, zar ne? Zato doviđenja.”

Oprostila se pokretom glave, a on je krenuo polako, sasvim polako, dok je sumrak prelazio u tamu i naginjao ka noći. Koračao je duž ulica, preko trgova, pored kuća, zidova, bašta i blago šumećih česmi do polja ispred grada, a onda nazad do grada, prošao je ispod lukova opštinske zgrade i preko pijace, ali sve je bilo izmenjeno i pretvoreno u nepoznatu zemlju bajki. Zaljubio se i to rekao devojci, ona je to blagonaklono primila i rekla mu: „Doviđenja!”

Još dugo je bez cilja hodao unaokolo, postalo je hladno, pa je ruke stavio u džepove od pantalona, a kada je skrenuo u svoju ulicu prepoznao je to mesto, probudio se iz sna i počeo je, ne obazirući se na kasne sate, glasno da zviždi. Orilo se i odjekivalo ulicama kroz noć, a zvuci su se izgubili tek pred hladnim ulazom u kuću udovice Kusterer.

Tina je mnogo razmišljala o tome šta će od svega ispasti, u svakom slučaju mnogo više od zaljubljenog, koji od groznice očekivanja i slatkog uzbuđenja nije ni stigao da razmišlja. Što je duže razmatrala događaj i razmišljala o njemu, devojka je imala sve manje zamerki za slatkog mladića; i njoj je bio nov i dragocen osećaj da se jedan fini, obrazovani, a pri tom neiskvareni mladić u nju zaljubio. Pri tome ni na jedan trenutak nije pomislila na ljubavni odnos koji bi joj samo pričinjavao teškoće, a možda i štetio, a u svakom slučaju nije vodio ka nekom pouzdanom cilju. Ali bilo joj je mrsko da sirotom dečku nanese bol okrutnim ili nikakvim odgovorom. Najradije bi ga polusestrinski a polumajčinski dobroćudno i šaljivo ukorila. Devojke su u tim godinama zrelije i sigurnije od dečaka; a pogotovu je jedna sluškinja koja sama zarađuje svoj hleb daleko nadmoćnija u stvarima životne mudrosti od učenika ili studenta, naročito ako je on zaljubljen i prepušten njenom slobodnom nahođenju.

Misli i odluke zbunjene devojke su se dva dana neprekidno menjale. Koliko god da je često dolazila do zaključka da je strogo i jasno odbijanje ispravna stvar, toliko često mu se i odupirala u srcu, znajući da, iako u mladića doduše nije zaljubljena, ipak mu je samilosno, dobroćudno naklonjena.

75

Anna&zdls

Na kraju je uradila ono što većina ljudi u njenoj situaciji radi: suprotstavljala je rešenja jedno drugom toliko puta da su se u neku ruku istrošila, pa onda ponovo, zajedno postavljala iste nedoumice kao i na početku. A kada je došlo vreme za delovanje, nije uradila ništa, niti rekla ijednu reč o prethodno smišljenom i odlučenom, već se potpuno prepustila trenutku, baš kao i Karl Bauer.

Sreli su se treće večeri, kada je on prilično kasno šetao u blizini njene kuće, a ona nekud krenula poslom. Smerno ju je pozdravio i izgledao prilično obeshrabren. Stajali su jedno pored drugog i nisu znali šta treba da kažu. Tina se uplašila da će je neko videti i hitro ušla u tamnu senku otvorenih kolskih vrata, a Karl bojažljivo za njom. U štali pored njih konj je udarao kopitama, a u susednom dvorištu ili bašti isprobavao je svoje početničke zahvate neki neiskusan diletant na flauti.

„Kakvo je to sviranje!”, rekla je Tina tiho i usiljeno se nasmejala. „Tina!” „Da, šta želite?” „Ah, Tina...” Bojažljivi mladić nije znao kakvu presudu da očekuje, ali mu se činilo da plavušina

ljutnja nije nepromenjiva. „Ti si tako mila”, rekao je tiho i odmah se uplašio što ju je bez pitanja oslovio sa ti. Malo je oklevala s odgovorom. On je uzeo njenu ruku dok mu se mutilo u glavi, a to

je učinio tako sramežljivo i držao je bez straha ali molećivo, da joj je bilo nemoguće da ga za učinjeno delo prekori; naprotiv, nasmejala se i sirotog ljubavnika levom rukom lagano pomilovala po kosi.

„Nisi ljuta na mene?”, upitao je zapanjen i blažen. „Ne, momče”, nasmejala se Tina prijateljski, „ali sada moram da idem, kod kuće

čekaju na mene. Moram još kobasice da donesem.” „Smem li s tobom?” „Ne, šta zamišljaš! Idi ispred, idi kući, ne želim da nas neko vidi zajedno.” „Dobro, onda laku noć, Tina.” „Idi sada! Laku noć.” Hteo je da postavi mnoga pitanja i ponude, ali sada nije ni pomišljao na to već je

otišao srećan, laganim mirnim korakom kao da je popločana gradska ulica meki travnjak, i poluzatvorenih očiju, kao da izlazi iz nekog zaslepljujućeg, svetlog mesta. Skoro da nije ni razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu, držao je njenu ruku, a ona ga je pomilovala po kosi. To mu se činilo više nego dovoljno, i posle mnogo godina, kad god bi pomislio na ovo veče, osećao je sreću i blagorodan mir bi mu kao svetlucanje ispunio dušu.

Kada je Tina kasnije razmišljala o ovom događaju, nije mogla nikako da razume kako je do toga došlo. Sreću koju je Karl doživeo te večeri i njegovu zahvalnost za to nije zaboravila, kao ni njegovu dečačku posramljenost, i konačno, u tom događanju nije našla nikakvu veliku nedaću. Pametna devojka je ipak znala da je od sada odgovorna za zanesenog mladića i obavezala se da ga blago i koliko je to moguće bez posledica izvuče iz ove paukove mreže. Jer prva zaljubljenost čoveka, iako je sveta i dragocena, ipak je samo ispomoć i stranputica, što je ona, ne pre dugog vremena, i sama bolno iskusila.

Sledeći susret se dogodio u nedelju, kod Babet. Gimnazijalac je prijateljski pozdravio Tinu. Otpozdravila mu je sa svog mesta i jednom ili dva puta se osmehnula, više puta

76

Anna&zdls

započela razgovor i radila sve ono što je činila i ranije. Ali za njega je svaki osmeh bio neprocenjiv poklon, a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i žestinom.

Nekoliko dana kasnije je Tina konačno rešila da s mladićem otvoreno razgovara. Bilo je popodne posle škole i Karl je ponovo vrebao u okolini njene kuće, što se njoj nije dopadalo. Povela ga je kroz malu baštu u spremište za drva iza kuće, gde je mirisalo na paljevinu i bukovinu. Postavila se ispred njega, pre svega mu zabranila da je prati i uhodi, i stavila mu jasno do znanja šta jednom zaljubljenom mladiću njegovog soja pripada.

„Viđaćeš me svaki put kod Babet i odande svaki put kad to želiš možeš da me ispratiš, ali ne do kuće već samo dotle dok je s nama i neko drugi. Sam ne smeš sa mnom da ideš i ukoliko ne budeš pazio na ostale i budeš neoprezan, neće se dobro završiti. Ljudi sve opažaju, i kada negde vide dim, odmah viču: 'Vatra!'“

„Ali ja sam tvoj momak”, podsetio ju je Karl nekako plačljivo. Ona se nasmejala. „Moj momak! Šta je opet s tobom! Reci to Babet ili tvom ocu kod kuće, ili učitelju. Ti

si mi veoma drag i ne želim da budem nepravedna, ali pre nego što budeš momak, moraš da budeš sopstveni gospodar, da jedeš svoj hleb, a do toga si još veoma daleko. Jednostavno, ti si zaljubljen školarac i kada ti ne bih mislila dobro, ne bih o tome s tobom nikada pričala.

Ali nije potrebno da zbog toga razbijaš glavu, to neće ništa poboljšati stvar.” „Šta onda da radim? Zar ti se ne dopadam?” „O, mali moj! Stvar nije u tome. Treba samo da budeš razuman i da ne zahtevaš

stvari koje u tvojim godinama još ne možeš da imaš. Ostaćemo dobri prijatelji i čekati, vreme će reširi sve kako treba.”

„To je tvoje mišljenje? Ali hteo bih još nešto da ti kažem...” „Šta to?” „Gledaj - u stvari...” „Govori već!” „Možda bi mogla da mi daš jedan poljubac.” Posmatrala je njegovo naglo pocrvenelo, nesigurno upitno lice, njegova dečačka

slatka ustašca i u jednom trenutku je bila veoma blizu da mu ispuni želju. A odmah zatim izgrdila je samu sebe i strogo odmahnula plavokosom glavom.

„Poljubac? A zbog čega?” „Onako. Nemoj da se ljutiš.” „Ne ljutim se. Ali ti ne smeš da budeš drzak. Kasnije ćemo o tome da pričamo. Skoro

da me ne poznaješ, a već hoćeš poljupce. Sa takvim stvarima se ne treba igrati. Sada se ponašaj kako valja, u nedelju se ponovo vidimo, a mogao bi da poneseš i svoju violinu, zar ne?”

„Da, rado.” Pustila ga je da ode i gledala za njim, kako se zamišljen i malo neraspoložen udaljava. Smatrala je da je on valjan momak, kome ne sme ništa nažao da učini.

Iako je Tinina opomena bila za njega gorka pilula, pridržavao se toga i nije se zato osećao loše. Doduše, o pravoj ljubavi je imao donekle drugačiju predstavu i u početku je bio prilično razočaran, ali je uskoro otkrio staru istinu: veća je sreća u davanju nego u primanju i lepše je i srećniji si kad voliš nego kada si voljen. To što svoju ljubav nije skrivao, niti je morao da je se stidi, nego ju je priznao iako nije bio nagrađen za to, dalo

77

Anna&zdls

mu je osećaj zadovoljstva i slobode i izdiglo ga iz uskog kruga njegovog beznačajnog bitisanja, u viši svet velikih osećanja i ideala.

Od tada je na okupljanjima služavki svaki put odsvirao ponešto. „Ovo je samo za tebe, Tina”, rekao je kasnije, „jer ti ništa drugo ne mogu dati ili

učiniti tebi za ljubav.” Proleće se naglo približilo i odjednom je bilo tu, sa zlatnim zvezdastim cvetovima na

nežnozelenim livadama, duboko plavim, toplim planinskim vetrom s udaljenih šumovitih bregova, s finim velom mladog lišća na granama i povratkom ptica selica. Domaćice su iznele saksije sa zumbulima i muškatlama na zeleno obojene police za cveće pred prozorima. Muškarci su provodili popodneva u košuljama dugih rukama, ispred kućnih vrata, a uveče su mogli da se kuglaju napolju. Mladi ljudi su bili uznemireni, zaneseni i zaljubljeni.

Jedne nedelje koja je meko plava i nasmejana izronila iz zelene rečne doline, Tina je pošla da prošeta s drugaricom. Htele su da posete sat hoda udaljeni Emanuelov zamak, ruševinu u šumi. Kada su odmah na izlazu iz grada došle do kafanske bašte iz koje se čula vesela muzika a na okruglom travnatom placu se igrao valcer, odolele su iskušenju i prošle, ali polako i oklevajući. Ulica je iza kafane pravila luk i kada su na krivini još jednom osetile slatke zvuke već udaljene muzike, koračale su još sporije i konačno se uopšte nisu kretale već su se naslonile na ogradu livade na obodu puta i osluškivale. Kada su konačno odlučile da krenu, radosna i čežnjiva muzika ih je savladala i povukla nazad.

„Stari Emanuelov zamak nam neće pobeći”, rekla je prijateljica i time utešila obe, pa su crvene u licu i oborenog pogleda ušle u baštu, u kojoj se kroz isprepletane grane, smolu i kestenove pupoljke nebo modrije smejalo. Bilo je to krasno popodne i kada se Tina uveče vraćala kući, nije bila sama već ju je učtivo pratio snažan i lep čovek.

Ovoga puta je Tina naišla na pravog. On je bio tesarski pomoćnik koji će uskoro postati majstor, a i na ženidbu nije želeo dugo da čeka. Pričao je s malo zapinjanja nagoveštavajući ljubav, a jasno i tečno o svom imovnom stanju i svojim nadanjima. Pokazalo se da je na nepoznat način Tinu već nekoliko puta video, da mu je vrlo poželjna i da mu to nije samo prolazno životno zadovoljstvo. Cele nedelje su se svakodnevno viđali i svakog dana joj je bivao sve miliji, a istovremeno su razgovarali o svemu važnom. Odmah su dogovorili sve neophodno, složili se, i od tada su i pred sobom i pred svojim poznanicima smatrani za verenike.

Posle prvih uzbuđenja kao iz sna, kod Tine je nastupila mirna, skoro praznična veselost, od koje je neko vreme na sve zaboravila, pa i na sirotog školarca Karla Bauera, koji je sve to vreme na nju uzaludno čekao.

Kada se ponovo setila zanemarenog mladića, bilo joj ga je veoma žao, i u prvom momentu je pomislila da mu još neko vreme ne saopšti novost. A onda joj se učinilo da to nije dobra ideja i da ne bi smela to da radi, i što je više o tome razmišljala, sve je teže dolazila do rešenja. Strahovala je da odmah sasvim otvoreno razgovara s nepripremljenim mladićem, a ipak je shvatila da je to jedini ispravan način, i sada je tek uvidela koliko je opasna bila njena dobronamerna igra s njim. U svakom slučaju, morala je nešto da uradi pre nego što on o njenoj vezi sazna od drugih. Nije želela da ima loše mišljenje o njoj. Osećala je, a da toga nije ni bila potpuno svesna, da je mladiću pružila mogućnost da okusi i nasluti šta je ljubav, a da bi mu spoznaja prevare sigurno naškodila i otrovala doživljeno. Nije nikada pomislila da će ova događanja s njim toliko da je obuzmu.

78

Anna&zdls

Na kraju je bez odluke otišla do Babet, koja, uistinu, za ljubavne odnose nije mogla da bude najpozvaniji sudija. Znala je da je učenik latinskog Babeti veoma drag i da brine o njegovoj sudbini, i zato je više volela da bude prekorena nego da zaljubljenog mladića ostavi samog i nezaštićenog.

Prekor nije izostao. Pošto je celu priču veoma pažljivo i ćuteći saslušala, Babet udari ljutito nogom u pod i s ozbiljnim negodovanjem se obruši na devojku.

„Nemoj da ulepšavaš”, žestoko je povikala. „Ti si ga jednostavno vukla za nos, a bezbožno zadovoljstvo doživljavala si s onim seljakom.”

„Ovde grdnja ne pomaže mnogo, Babet. Treba da znaš - da mi je bilo samo do zabave, ne bih došla kod tebe i sve ti priznala. Ovo mi nije bilo lako.”

„Tako? A sada, šta sada predlažeš? Ko treba da pokusa ovu čorbu, a? Možda ja? A ipak se sve svalilo na jadnog dečaka.”

„Da, veoma mi je žao. Ali saslušaj me. Mislim da sada razgovaram s njim i da mu lično sve objasnim, ne štedeći sebe. Htela sam da ti o tome sve znaš i da ga kasnije držiš na oku u slučaju da bude isuviše nesrećan. Ako hoćeš.”

,,A šta drugo mogu? Ludo dete, možda ćeš od toga nešto naučiti. Sujeta i želja da se izigrava Gospod bog! To nanosi mnogo štete!”

Rezultat razgovora bio je to da stara služavka još istoga dana omogući u dvorištu sastanak ovo dvoje, ne obaveštavajući Karla o čemu će se razgovarati. Predveče je komadić neba iznad malog dvorišta sijao bledim zlatnim sjajem. U uglu vrata je bilo mračno i niko nije mogao da vidi dvoje mladih.

„Karle, moram nešto da ti kažem”, počela je devojka. „Danas moramo jedno drugom da kažemo zbogom. Sve ima svoj kraj.”

„Ali kako... zašto?” „Zato što sada imam verenika...” „Verenika...” „Smiri se i prvo me saslušaj. Gledaj, ti si mi veoma drag i ja nisam želela da te

napustim bez objašnjenja. Odmah sam ti rekla da na mene ne smeš da gledaš kao na svoju devojku, zar ne?”

Karl je ćutao. „Zar ne?” „Da, tako je.” „Sada moramo ovo da okončamo i ne smeš to tragično da primiš. Ulice su pune

devojaka, ja nisam jedina, a nisam ni prava za tebe, jer ti studiraš, kasnije ćeš postati gospodin, a možda i doktor.”

„Ne, Tina, nemoj tako da govoriš!” „To je baš tako i nikako drugačije. I još nešto hoću da ti kažem: kada se čovek prvi

put zaljubi, to nikada nije ono pravo. Mlad čovek još uvek ne zna šta tačno želi, od toga nikada ništa ne bude, kasnije se na to gleda drugačije i uvidi se da nije bilo ono pravo.”

Karl je želeo nešto da odgovori, hteo je da kaže mnogo toga protiv, ali od tuge nije mogao da izusti ni reč.

„Hteo si nešto da kažeš?”, upitala ga je Tina. „Eh, ti uopšte ne znaš...” „Šta, Karle?”

79

Anna&zdls

„Ah, ništa. O Tina, šta sada da radim?” „Ne radi ništa, samo ostani miran. Neće dugo potrajati, a posle ćeš se radovati što se

ovako završilo.” „Ti to kažeš, ti to samo kažeš...” „Ja samo kažem šta je ispravno, i videćeš da sam potpuno u pravu iako sada u to ne

možeš da veruješ. Žao mi je, stvarno mi je žao.” „Stvarno, Tina, nemam šta da kažem, potpuno si u pravu... Ali da sve to tako

iznenada čujem, sve to...” Nije izdržao dalje, a ona je položila ruke na njegova drhtava ramena i tiho čekala da

prestane da plače. „Slušaj me”, rekla je nakon toga odlučno, „sada mi moraš obećati da ćeš biti hrabar i

razuman.” „Ne želim da budem razuman. Želim da budem mrtav, radije mrtav nego tako...” „Karle, ne pravi takvu pometnju! Gledaj, jednom, ranije, želeo si da dobiješ poljubac

od mene... sećaš li se?” „Da, znam.” „Pa sada, ako ćeš da se razumno ponašaš - gledaj, ne želim da kasnije o meni rđavo

misliš; veoma bih volela da se rastanemo na lep način. Ako ćeš se razumno ponašati, dobićeš danas poljubac od mene. Želiš li to?”

Samo je klimnuo glavom i bespomoćno je pogledao. Prišla mu je sasvim blizu i poljubila ga, mirno, bez požude; bio je to nevino dat i nevino primljen poljubac. Uhvatila ga je za ruke, blago ih stisnula, otišla brzo kroz vrata u hodnik i nestala.

Karl Bauer je čuo njene korake kako lupkaju i odjekuju u hodniku; čuo je kako napušta kuću i izlazi na ulicu. Čuo je, ali je mislio na drugu stvar.

Setio se zimske večeri kada mu je na ulici mlada plavokosa sluškinja zalepila šamar, setio se večeri u rano proleće kada ga je u senci ulaznih vrata devojačka ruka pomilovala po kosi, svet mu je bio čaroban, a ulice grada su postale lepe i spokojne. Setio se svih melodija koje je svirao, i venčanja u predgrađu, piva i kolača. Pivo i kolači, učinilo mu se da je to u stvari bio smešan skup, ali više nije mogao da razmišlja, jer je izgubio svoju draganu, bio prevaren i napušten. Istina, poljubila ga je - poljubac... oh, Tina!

Umoran, seo je na jednu od mnogo praznih kutija koje su u dvorištu ležale unaokolo. Malo četvrtasto parče neba iznad njega je postalo crveno, onda srebrno, a zatim se ugasilo i dugo ostalo mrtvo i crno; posle nekog vremena obasjao ga je mesec, a Karl Bauer je još uvek sedeo na praznoj kutiji i njegova skraćena senka je ležala crna i izvitoperena pred njim na neravnom kamenom pločniku.

Seme koje je mladi kalfa posejao u zemlju ljubavi bilo je dovoljno da Karlu život bez

utehe i ženske ljubavi izgleda tužan i bezvredan. Preživljavao je prazne i setne dane, odnosio se prema događajima i svakodnevnom životu ravnodušno kao neko ko tu više ne pripada. Njegov učitelj grčkog je uzalud upućivao opomene, koje nisu koristile nepažljivom sanjaru; ni divni zalogaji verne Babet ga nisu uzdrmali, niti su njene dobronamerne primedbe i saved imali ikakvog dejstva.

Bila je potrebna oštra, vanredna opomena rektora i sramotna zatvorska kazna da onoga koji je zastranio ponovo vrate radu i razumu. Uvideo je da je budalasto i mučno upravo sada, pred poslednjom školskom godinom, ostati neaktivan, pa je počeo sve duže

80

Anna&zdls

večeri ranog proleća da koristi za učenje, tako da se sve pušilo. To je bio početak isceljenja.

Ponekad je ipak odlazio u ulicu u kojoj je Tina stanovala i nije razumeo zašto je nijednom nije sreo. Za to je postojao dobar razlog. Devojka je ubrzo posle njihovog poslednjeg razgovora otputovala s verenikom u svoj zavičaj da završi poslove oko devojačke spreme. On je verovao da je ona tu, da ga izbegava, a nije hteo da se raspituje, ponajmanje kod Babet. Posle tako promašenih izlazaka vraćao se kući s pritajenim besom ili tugom, besno se hvatao violine ili dugo gledao kroz mali prozor na mnogobrojne krovove.

Bilo mu je sve bolje, a velike zasluge za to su pripadale Babet. Kada bi primetila da ima loš dan, popela bi se uveče do njegovog sobička i pokucala na vrata. Sela bi, iako to njemu baš nije bilo po volji, govorila da zna razlog njegove tuge i tešila bi ga. Nisu razgovarali o Tini, pričala mu je šaljive anegdote, donosila pola flaše šire ili vina i molila ga da odsvira neku pesmu ili da joj pročita neki stih. Tako su večeri prolazile prijatno, a kasnije, kad Babet ode, Karl je bio miran i mogao je da spava bez košmarnih snova. A stara sluškinja mu je svaki put zahvaljivala za lepo provedeno veče. Njegova vesela narav je pobedivala tugu, a nije znao da se Tina često u pismima raspituje kod Babet za njega. Postao je nešto muževniji i zreliji, nadoknadio propušteno u školi i vodio prilično sličan život kao godinu dana ranije, samo što više nije skupljao guštere i ptičice. Iz razgovora učenika završnog razreda koji su bili pred poslednjim ispitom prodirale su mu u uho primamljive reči o divoti akademskog života, osetio je da je tom raju prišao blizu i s nestrpljenjem je očekivao letnji odmor. Tek tada je doznao od Babet da je Tina odavno napustila grad, pa iako ga je rana još peckala i blago gorela, ipak je bila zalečena i skoro zatvorena.

Iako se dalje nije ništa događalo, Karl je zgode svoje prve ljubavi zadržao u sećanju kao nešto lepo i blagodatno i sigurno ih neće nikada zaboraviti. Međutim, ipak je došlo do naknadnih događanja, koja će moći još manje da zaboravi. Osam dana pre početka letnjeg raspusta, njegova radost zbog toga je nadjačala i potisnula sećanje na ljubavnu tugu. Već je počeo da se pakuje i pali stare školske sveske. Planirane šetnje po šumi, kupanja u reci i vožnja čamcem, borovnice i jabuke i neobavezna tumaranja toliko su ga radovali da je bio raspoložen kako već odavno nije. Veoma srećan, koračao je vrelom ulicom, a na Tinu već više dana nije uopšte mislio.

Zbog toga se i zaprepastio kada je, vraćajući se s časova gimnastike, na putu do kuće neočekivano ugledao Tinu. Stao je, zbunjeno joj pružio ruku, i s naporom je pozdravio. Uprkos sopstvenoj pometenosti, brzo je primetio da je tužna i unezverena.

„Kako si, Tina?”, upitao je snebivajući se, i nije znao da li treba da je oslovi sa „vi” ili „ti”.

„Nisam dobro”, odgovorila je. „Hoćeš li da pođeš deo puta sa mnom?” Okrenuo se i s njom koračao nazad niz ulicu. Morao je da se seti kako je ranije

odbijala da budu zajedno viđeni. Istina, razmišljao je, ona je sada verena i tek da nešto kaže, upitao je nešto o vereniku. Tina se trgla i tako jadno zaridala da je i njega zabolelo.

„Znači da ti još ništa ne znaš?”, rekla je tiho. „On leži u bolnici i ne zna se da li će preživeti. Pao je s građevine i od juče ne dolazi svesti.”

Ćuteći su išli dalje. Karl je uzalud razmišljao o rečima utehe i osećao se kao u nekom obespokojavajućem snu. Išao je ulicom pored nje i morao s njom da pati i saoseća.

„Kuda sada ideš?”, upitao je kada ćutanje više nije moglo da se podnese.

81

Anna&zdls

„Ponovo kod njega. U podne me nisu primili, jer se nisam osećala dobro.” Ispratio ju je do velike, mirne bolnice, koja se smestila između visokog drveća i žive

ograde. Ušao je tiho, s lakom jezom, preko širokih stepenica, kroz očišćen hodnik prepun bolničkih mirisa, koji su ga plašili i pritiskali.

Onda je Tina ušla sama kroz vrata s brojem. Mirno je čekao u hodniku; to je bio njegov prvi boravak u jednom ovakvom zdanju i pomisao na mnoge strahote i patnje koje se kriju iza ovih svetlosivo ofarbanih vrata oduzela mu je spokoj i spopao ga je užas. Nije smeo da se pomeri sve dok Tina nije izašla.

„Malo mu je bolje, kažu, i možda će se u roku dana probuditi. Pa onda, zbogom Karle, ja ću ostati unutra. Hvala ti.”

Tiho je ponovo ušla i zatvorila vrata, dok je Karl ispred njih po stoti put rasejano čitao cifru sedamnaest. Neobično uzbuđen napustio je neprijatnu kuću. Prethodna veselost je potpuno nestala, ali ono što se sada u njemu začinjalo nije bio nekadašnji ljubavni bol, bio je opkoljen i obavijen mnogo širim i većim osećajem i doživljajem. Shvatio je da je njegova sada već odbačena patnja sasvim mala i smešna pored nesreće koja se dogodila i veoma ga iznenadila. Iznenada je shvatio da njegov mali skroman udes nije ništa posebno, nikakav nemilosrdni izuzetak, već da pored takvih koje se mogu smatrati srećnim, postoje i one neizbežne sudbine.

Ali tek je trebalo da nauči još više, još bolje i važnije. U sledećim danima u bolnici stalno sretao s Tinom. Bolesniku je bilo bolje, pa je ponekad smeo i da ga vidi, i tako je Karl još jednom doživeo nešto potpuno novo.

Naučio je da i neumoljiva sudbina nije vrhunac niti konačna, već da slabašna, preplašena, duboka ljudska duša to može da savlada i potisne. Još se nije znalo da li će za unesrećenog moći da se učini nešto više od održavanja bespomoćnog, jadnog daljeg življenja, dugotrajnog bolovanja i oduzetosti. Ali i pored svih strahovanja i briga, Karl je primetio kako se to dvoje sirotih raduju bogatstvu svoje ljubavi, gledao je izmorenu i od briga istrošenu devojku kako oko sebe širi svetlost i radost, gledao je u bledo lice skrhanog čoveka, koje se uprkos bolovima ozarilo radosnim sjajem nežne zahvalnosti.

Ostao je tu, iako je raspust odavno počeo, sve dok ga Tina nije primorala da otputuje.

U hodniku bolnice ispred bolesničke sobe oprostio se od nje, drugačije i mnogo lepše nego onda u dvorištu udovičine radnje. Samo ju je držao za ruku i zahvalio se bez reči, a ona ga je pozdravila sa suzama u očima. Poželeo joj je svako dobro, a sebi nije mogao ništa bolje da zaželi nego da i on jednom može na tako posvećen način da doživi ljubav i život kao sirota devojka i njen verenik.

(1905)

82

Anna&zdls

JUL

Letnjikovac Erlenhof nalazio se nedaleko od šume i brda, na visokoj zaravni.

Pred kućom se nalazio veliki prostor prekriven šljunkom, u koji se ulivao lokalni put. Tu su se mogla zaustaviti kola kada dođu posetioci. Inače je četvorougaoni plac ležao uvek prazan i spokojan i zbog toga izgledao još veći nego što je bio. Naročito leti, kad ga ispuni zaslepljujuća svetlost sunca i vreli drhtavi vazduh, čovek i ne pomišlja da može da pređe preko njega.

Šljunak i ulica razdvajali su kuću od bašte. „Bašta”, to je najmanje što se može reći, jer to je više bio umereno veliki park, ne tako širok, ali dubok, s velelepnim brestovima, javorima i platanima, krivudavim stazama za šetnju, mladom borovom šumicom i mnogo klupa za odmor. Između svega toga prostirale su se osunčane svetle livadice, neke prazne, neke s lejama cveća ili okićene ukrasnim šibljem, a u tom vedrom, toplom travnatom prostoru stajala su, sama i neobična, dva izdvojena velika drveta.

Jedno je bilo žalosna vrba. Oko njenog stabla se nalazila klupa od letvi, a svuda unaokolo su visile dugačke, kao svila nežne umorne grančice, tako duboko i gusto jedna uz drugu da se iznutra činilo kao da je šator ili zamak, u kome je, uprkos večnoj senci i prigušenom svetlu, neprekidno pritiskala teška vrelina.

Drugo drvo, odvojeno od vrbe, omeđeno livadom, bilo je moćna mrkocrvena bukva. Izdaleka je izgledala tamno-braon, skoro crna. Kada se priđe bliže ili se stane ispod nje i pažljivije zagleda, sve lišće koje se zbog sunca tiskalo iz grana, gorelo je tihom purpurnom vatrom, koja je prigušeno i svečano svetlela kao crkveni prozori. Stara bukva je bila najpoznatija i najčudnija lepotica velike bašte i mogla je odasvud da se vidi. Stajala je sama i tamna u sredini svetlog travnjaka i bila dovoljno visoka da se iz bilo kog dela parka vidi njena okrugla, čvrsta i lepo oblikovana krošnja u sredini plavog neba, i koliko god da je plavetnilo bilo svetlije i sjajnije, toliko je tamnija i svečanija bila njena kruna. Od vremenskih prilika i doba dana zavisio je njen spoljni izgled. Često je izgledalo da zna kako je lepa i da ne stoji bez razloga ponosna i sama daleko od ostalog drveća. Razmetala se i hladno preko svih gledala ka nebu. Takođe je često izgledalo da je potpuno svesna da je jedina od svoje vrste u bašti i da nema sestara. Onda je upućivala pogled ostalom udaljenom drveću i bila puna čežnje. Ujutru je bila najlepša, ali i uveče, dok je sunce još crveno, a onda se iznenada gotovo ugasi, pa izgleda da na njenom mestu noć dolazi jedan sat ranije nego svuda unaokolo. Naročito je u kišnim danima izgledala čudnovato i turobno. Dok je ostalo drveće disalo, širilo se, radosno blistalo svetlozelenom bojom, ona je stajala kao mrtva, usamljena, crna od vrha krošnje do korena. Iako nije drhtala, bilo je očigledno da se smrzava, da je zlovoljna i postiđena i ostavljena nevremenu na milost i nemilost.

Park je nekada bio uređen kao pravo umetničko delo, a onda su došla vremena u kojima su ljudima mukotrpna nega, održavanje i orezivanje dojadili i više se niko nije trudio oko sadnica, pa je drveće je bilo prepušteno samo sebi. Sklopilo je međusobna prijateljstva, zaboravilo svoje uloge po umetničkim pravilima, u nuždi se setilo svog šumskog zavičaja, oslanjalo se jedno na drugo, zagrlilo se i međusobno se podupiralo. Puteve prave kao strela prekrilo je gomilom lišća, isprepletalo ih čvrstim korenjem i pretvorilo u hranljivo zemljište, izukrštalo vrhove, razvijalo se i gledalo kako pod njegovom zaštitom rastu mladice koje svojim glatkim stablima i svetlijom bojom lišća popunjavaju praznine i osvajaju neobrađeno tle.

83

Anna&zdls

Kada su kasnije ponovo došli ljudi i poželeli da nekadašnju baštu koriste za odmor i zadovoljstvo, ona je već postala mala šuma. Počelo je skromno. Doduše, stari put između redova platana je obnovljen, a inače su se zadovoljavali da prokrče uzane krivudave staze kroz gustiš, prorede divlje rastinje, posade travu i na zgodnim mestima postave klupe za odmor. Onda su ljudi čiji su dedovi posadili platane pravo kao po koncu, podsecali i oblikovali ih po svom nahođenju, sada dolazili u posetu sa svojom decom i radovali se zato što je posle duge zapuštenosti od aleja postala šuma u kojoj su se sunce i vetrovi odmarali, ptice pevale, a ljudi predavali svojim mislima, snovima i zadovoljstvu.

Paul Abdereg je ležao u polusenci između drveća i livade i držao crveno-belu knjigu u ruci. Malo je čitao, malo gledao preko trave u lelujavo plavetnilo. Upravo je stao kod dela kada Fritjof plovi morem, voljeni Fritjof, pljačkaš hramova prognan iz zavičaja, koji s besom i tugom u grudima stoji na krmi i jedri negostoljubivim morem; oluja i talasi prete brodu sa zmajevom glavom na pramcu, a gorčina i bol za zavičajem pritiskaju snažnog krmanoša.

Livadu je pritiskala toplota, prodorno i oštro su pevali cvrčci, a u unutrašnjosti šumice mekše i slade su se oglašavale ptice. Bilo je prekrasno na ovom povučenom mestu na kome se prepliću mirisi, zvuci i sunčeva svetlost, žmirkati u vrelo nebo ili osluškivati iza sebe tamno drveće, ili se zatvorenih očiju protegnuti i kroz celo telo osetiti dobro zdravlje i raspoloženje. Ali Fritjof plovi morem, a sutra dolaze posetioci, pa ako Paul ne pročita knjigu još danas, verovatno je neće uopšte dovršiti, kao i prošle jeseni. I tada je ležao ovde i počeo da čita sagu o Fritjofu, a onda su stigli gosti, i s čitanjem je bilo završeno. Knjiga je ostala tu, a on je otišao u grad, u školu, i između Homera i Tacita stalno razmišljao o započetoj knjizi i šta će u zamku da se dogodi s prstenom i kipom.

Čitao je s novim žarom, a iznad njega slabašni vetar se provlačio kroz krošnje brestova, ptičice su pevale, leteli su zavodljivi leptiri, bubice i pčele. Kada je pročitao do kraja, sklopio knjigu i ustao, livada je bila u senci, a na svetlocrvenom nebu se navlačilo veče. Jedna umorna pčela mu se spustila na rukav i dopustila da je nosi. Cvrčci su još uvek pevali. Paul se brzo kretao kroz žbunje stazom između platana, preko ulice, do tihog otvorenog prostora pred kućom. Izgledao je veoma lepo, vitko i snažno sa svojih šesnaest godina, mirnih i zamišljenih očiju još uvek ispunjenih sudbinom nordijskog junaka.

Letnja prostorija za obedovanje nalazila se iza kuće. To je u stvari bila sala odvojena od bašte staklenim zidom i tako prostrana da je izgledala kao poseban deo kuće. Ovde je u stvari ranije bila bašta koju su nazivali Na jezeru iako je umesto jezera postojala samo mala, nešto duža bara između leja, zidova, stazica i voćnjaka. Stepenice koje su iz sale vodile na otvoreno bile su oivičene palmama i oleanderom, a inače Na jezeru nije izgledala gospodstveno već udobno, seljački prosto.

„E pa, sutra dolaze gosti”, rekao je otac. „Nadam se da te to raduje, Paule?” „Da, naravno.” „Ne raduješ se od srca? Ali, mladiću moj, tu ne može ništa da se uradi. Za nas par

ljudi kuća i bašta su prevelike, a ova divota bi trebalo da bude svima pristupačna. Letnjikovac i park postoje zato da se ljudi provode u njemu i što ih je više, utoliko bolje. Između ostalog, došao si s nedopuštenim zakašnjenjem. Supe više nema.”

Onda se obratio kućnom nastavniku. „Poštovani, ne viđamo vas u bašti. Uvek sam mislio da vi sanjarite o životu u

prirodi.”

84

Anna&zdls

Gospodin Homburger je nabrao čelo. „Verovatno ste u pravu. Ali ja želim da vreme raspusta, koliko god je to moguće,

posvetim svojim privatnim studijama.” „To veoma poštujem, gospodine Homburgere. Kada jednom dostignete svetsku

slavu, ispod vašeg prozora ću ugraditi tablu. Sa sigurnošću se nadam da ću to doživeti.” Učitelj je iskrivio lice. Bio je vrlo nervozan. „Vi precenjujete moje ambicije”, rekao je ledeno. „Meni je porpuno svejedno da li će

moje ime jednom biti poznato ili ne. A što se table tiče...” „O, budite bez brige, dragi gospodine. Vi ste nesumnjivo skromni. Paule, molim te,

uzmi mustru.” Tetka je stigla taman na vreme da spase „kandidata za ploču”. Ona je poznavala ovaj

način vođenja otmenih razgovora koji su domaćinu pričinjavali veliko zadovoljstvo i plašila ih se. Kada im je ponudila vino, razgovor je skrenuo u drugom pravcu.

Uglavnom su razgovarali o očekivanim gostima. Paul to nije slušao. Jeo je na silu i ponovo razmišljao o tome kako to da mladi učitelj i pored sede kose njegovog oca uvek izgleda stariji od njega.

Ispred prozora i staklenog zida, bašta, šuma, bara i nebo počeli su da se menjaju pred prvim dodirom nadolazeće noći. Grmlje je postalo crno i zajedno se povijalo u tamnim talasima, drveće, čiji su vrhovi prelazili iznad linije dalekih brda, protezalo se u nepoznatim, po danu nikad neviđenim oblicima, tamno i s nemom žestinom u vedro nebo. Naborana, plodna zemlja izgubila je svoju prijateljsku raznovrsnu i zabavnu suštinu i sve više postajala velika, čvrsto skupljena masa. Udaljene planine su se uzdizale uvis neustrašivo i odlučno, a ravnica je ležala crna i raširena i još uvek dopuštala da je prožima jako nadimanje tla. Pred prozorom se umorna dnevna svetlost još borila sa slabašnim sjajem lampe.

Paul je stajao u otvorenom krilu vrata, gledajući unaokolo nezainteresovano i bez misli. U stvari, nije mislio na to što vidi. Primetio je da pada noć, ali nije mogao da oseti koliko je lepa. Bio je isuviše mlad i ispunjen životnom snagom da bi to osetio i posmatrao i u tome našao zadovoljstvo. To o čemu je on razmišljao bila je noć na severnom moru. Na plaži između crnog drveća buktao je zapaljeni hram, a varnice i dim su se protezali u nebo, more se razbijalo o stene i sijalo crvenim svetlom, a u tmini je žurno isplovljavao jedan vikinški brod.

„Mladiću”, obratio mu se otac, „kakvu si danas knjižurinu imao u bašti?” „O, Fritjofa!” „Tako, mladi ljudi to još uvek čitaju? Gospodine Homburgere, šta vi mislite o tome?

Kako stoje danas stvari sa starim Šveđaninom? Uživa li još uvek ugled?” „Mislite na Esajasa Tegnera?” „Da baš na Esajasa. Pa onda?” „On je mrtav, gospodine Abdereže, potpuno mrtav.” „To vam verujem. Taj čovek nije živeo ni u moje vreme, mislim onda kada sam ga

čitao. Hteo sam da pitam da li je još u modi.” „Žao mi je, o modi i modernom ja nisam obavešten. Što se tiče naučno-estetske

vrednosti...” „Da baš sam na to i mislio. Pa šta kaže nauka...?”

85

Anna&zdls

„Istorija literature je tog Tegnera zabeležila samo kao ime. On je bio, kako ste vi ispravno rekli, moda. Time je sve rečeno. Ono pravo i dobro nikada nije bilo u modi, ali ono živi. A Tegner je, kako sam već rekao, mrtav. On za nas više ne postoji. Nama se čini nestvaran, sladunjav, izveštačen...”

Paul se ljutite okrenuo. „Ali to nije u redu, gospodine Homburgere!” „Smem li da vas upitam, a zašto ne?” „Zato što je on dobar pisac! Da, jednostavno dobar.” „Tako? Ali to ipak nije razlog za uzrujavanje.” „Ali vi ste rekli da je sladunjav i da nema nikakvu vrednost. A on je stvarno dobar.” „Mislite? Ako je vaše znanje o tome šta je lepo čvrsto kao stena, trebalo bi vam

pripremiti učiteljsku stolicu. Ali kao što vidite, Paule - ovoga puta vaša ocena se ne slaže s estetikom. Ovoga puta je upravo obrnuta od mišljenja o Tukididu. Za njega nauka tvrdi da je izvrstan, a vi nalazite da je užasan. Ali Fritjof...”

„Ah, ovo nema nikakve veze s naukom.” „Ne postoji ništa, apsolutno ništa na svetu, s čime nauka nije u vezi. Gospodine

Abdereže, dozvoljavate li da se povučem?” „Zar već?” „Imao bih nešto da pišem.” „Šteta, tako smo lepo krenuli s razgovorom. Ali - sloboda iznad svega. Pa onda, laku

noć!” Gospodin Homburger je učtivo napustio sobu i nečujno se izgubio u hodniku. „Paule, sviđa ti se stari avanturista?”, smeškao se domaćin. „Nemoj dozvoliti bilo

kome učenjaku da ti pokvari zadovoljstvo. Nije te valjda ovo oneraspoložilo?” „Ah, nije to ništa. Ali znaš, nadao sam se da gospodin Homburger neće doći s nama u

letnjikovac. Obećao si da za vreme raspusta ne moram da bubam.” „Pa ako sam tako rekao, tako će i biti, i tome se možeš radovati. Ali gospodin učitelj

ipak ne ujeda.” „Zašto je morao da pođe sa mnom?” „Pa vidi, mladiću, gde bi onda trebalo da bude? Ovde, gde je kod kuće, ne oseća se

posebno lepo. Ali i ja hoću da imam svoja zadovoljstva! Družiti se s obaveštenim i učenim ljudima je dobitak, zapamti to. I ne želim se tako rado lišiti našeg gospodina Homburgera.”

„Ah, tata, kod tebe se nikada ne zna šta je šala, a šta istina!” „Uči se da razlikuješ, sine moj, biće ti potrebno. Ali sada bismo mogli malo da

sviramo, zar ne?” Paul je odmah radosno povukao oca u susednu sobu. Nije se događalo često da otac

bez moljakanja svira s njim. I to nije bilo čudno, bio je majstor na klaviru, a mladić je mogao da se poredi s njim iako je malo falširao.

Tetka Greta je ostajala pozadi, sama. Otac i sin su pripadali muzičarima koji ne vole da imaju slušaoce oko sebe, draži su im bili oni nevidljivi, za koje su znali da sede tu negde blizu i slušaju. To je znala i tetka. A kako i ne bi znala? Kako je i mogao da joj bude nepoznat i najmanji i najblaži pokret ove dvojice, o kojima se godinama s ljubavlju brinula i koje je znala od detinjstva?

86

Anna&zdls

Sedela je nepomična u stolici od trske i slušala. To što je slušala bila je uvertira pisana za četiri ruke, koju su često svirali, a čije ime nije mogla da navede; muziku je volela da sluša, ali je vrlo malo od toga razumela. Znala je da će je kasnije, kada završe, stari ili dečak upitati: „Tetka, kako se zvao ovaj komad?” Ona bi odgovorila: „Od Mocarta”, ili: „Iz Karmen”; i pri tome se nasmejala.

Slušala je zavaljena u stolicu i smejala se. Šteta što to niko nije mogao da vidi, jer njen smeh je bio prava umetnost. Tu se nije radilo samo o usnama ili očima; celo lice, čelo i obrazi su blistali iz duše i odavali ljubav i razumevanje.

Smejala se i slušala. Bila je to divna muzika i veoma joj se sviđala. Ipak, nije samo slušala uvertiru, iako je pokušavala da je prati. Najpre je pokušala da odgonetne ko sedi desno, a ko levo. Paul je sedeo levo, to je uskoro otkrila. Ne zbog toga što je zapinjao nego zato što su gornji tonovi zvučali tako lagano i slobodno i pevajući dopirali iz sobe, a tako jedan učenik ne bi mogao da svira. Tetka je mogla da stvori potpunu sliku. Njih dvojica sede za klavirom. Na raskošnim delovima vidi oca s nežnim osmehom. Na takvim mestima Paul se otvorenih usta i s vatrom u očima naglo ispravlja. Kod posebno veselih preokreta otac motri da li se Paul smeje. Onda ponekad napravi grimasu ili načini raskalašan pokret ramenom, pa mladom čoveku nije lako da ostane pribran.

Što je uvertira odmicala dalje, utoliko ih je gospođica jasnije videla pred sobom i toliko prisnije je postajalo njeno od muzike uzbuđeno lice. S plahom muzikom, dobar deo života, iskustva i ljubavi prolazio je ispred nje.

Bila je noć, već su jedno drugom rekli „lepo spavaj” i svako je bio u svojoj sobi. Tu i

tamo bi se još otvorila ili zatvorila neka vrata ili prozor. A onda se sve umirilo. Ono što se na selu podrazumeva je tišina noći, što je za građane uvek čudo. Ko iz

grada dođe na kakvo seosko imanje ili u seosku kuću i prve večeri stoji na prozoru ili leži u krevetu, doživljava ovu tišinu kao kućnu čaroliju i luku spokoja, kao da je bliži istini i isceljenju i oseća dah večnosti.

Ali to nije potpuna tišina. Ona je prepuna zvukova, ali to su tamni prigušeni, tajanstveni zvuci noći, dok se u gradu noćna buka nažalost veoma malo razlikuje od dnevne. Ovde se čuje pesma žaba, šuštanje drveća, pljuskanje potoka, let noćne ptice ili slepog miša. A kada ponekad prođu odocnele taljige ili nasrne dvorišni pas, to je željeni pozdrav životu, koji će maestralno široki vazdušni prostor prigušiti i progutati.

Kod učitelja je još gorelo svetio, a on je uznemiren i umoran šetao tamo-amo po sobi. Cele večeri, pa skoro do ponoći, je čitao. Mladi gospodin Homburger nije bio ono što je izgledalo ili kako bi on voleo da izgleda. Nije bio mislilac. Nije posedovao glavu naučnika. Imao je izvesnog dara i bio je mlad, ali u njegovom biću nije postojalo dovoljno realnosti, nego samo ideali.

Trenutno je bio obuzet knjigama u kojima su čudno prilagodljivi mladići uobrazili da od radova različitih pisaca mogu da izgrade novu kulturu.

Zato je Homburgovo čelo bilo namršteno, oči umorne kao da je premeravao ogromna rastojanja, a koraci razdraženi i neravnomerni. Osećao je da su svuda oko njega postavljeni dosadni zidovi svakidašnjice, a želeo je da se drži proroka i donosioca novog zadovoljstva. Lepota i duh će prožimati njegov svet i svaki korak u tom svetu zasuće poezija i mudrost.

Pred njegovim prozorom je ležalo i čekalo zvezdano nebo, lelujavi oblaci, sanjivi park, teško disala uspavana polja i sva lepota noći. Svi su ga čekali da priđe prozoru i da

87

Anna&zdls

ih pogleda. Čekali su da mu zaleče srce puno čežnje i bola, da mu oči isperu svežinom i oslobode vezana krila njegove duše. Ali on je legao u krevet, povukao lampu bliže sebi i ostao da leži.

Paul Abdereg nije ostavio upaljeno svetio, ali nije ni spavao, već je sedeo u okviru prozora i gledao u pravcu mirnih krošnji drveća. Junaka Fritjofa je zaboravio. Nije mislio ni na šta određeno, samo je uživao u kasnom satu, a osećaj sreće mu nije dopuštao da spava. Kako su u crnilu lepo smeštene zvezde! I kako je samo otac danas svirao! Kako je divno i bajkovito bašta izgledala u mraku!

Letnja noć je umilno obgrlila dečaka i čvrsto se pripila uz njega, došla je u tišini i hladila u njemu ono što je još buktalo i bilo vrelo. Nežno je oduzimala ono suvišno od njegove mladosti, dok mu se oči nisu smirile, a san postao dubok, a onda ga je sa smeškom pogledala kao dobra majka. On više nije znao gde je, ležao je i slatko spavao na ležaju.

Sada je i učiteljev prozor bio u tami. Ako bi neko noćno tumaralo ovuda prošlo, videlo bi da kuća, plac ispred nje, park i bašta spavaju u mrtvoj tišini, javila bi mu se seta za zavičajem i ovaj potpuni mir bi mu probudio zavist. Ako bi to bio neki siromašni prosjak, bez krova nad glavom, mogao je bez brige da ude u otvoreni park, da potraži najdužu klupu i upotrebi je kao ležaj.

Ujutru se, protivno svom običaju, učitelj prvi probudio. Vedar i raspoložen zbog toga nije bio. Od dugog čitanja pri svetlosti lampe dobio je glavobolju, a kada je konačno ugasio lampu, u krevetu mu je bilo pretopio i neudobno, pa je ustao neispavan, naježen i bez sjaja u očima. Jasno je osećao da je neophodna nova renesansa, ali u ovom trenutku nije bio raspoložen za nastavak studija već je osećao preku potrebu za svežim vazduhom. Tiho je napustio kuću i lagano krenuo preko polja.

Svuda unaokolo, seljaci se već bavili svojim poslovima i površno zagledali u prolaznika, a kako se njemu ponekad činilo, i podsmevali mu se. To ga je vredalo i požurio je da se dočepa šume, gde ga je zapljusnula hladna i blaga polutama. Oko pola sata je preko volje tumarao tamo-amo. A onda se osetio usamljeno i procenio da je vreme da se popije kafa.

Okrenuo se i prošao preko od sunca već zagrejanog polja i pored neumornih seljaka, putem ka kući.

Ispred ulaza u kuću odjednom mu se nije dopalo što tako naglo i nestrpljivo žuri na doručak. Okrenuo se, savladao se i odlučio da prethodno odmerenim koracima još jednom prođe stazama kroz park, a ne da se bez daha pojavi za kuhinjskim stolom. Veštački podešenim nemarnim geganjem kretao se kroz aleju platana i želeo da na uglu kod brestova okrene, kada se iznenađen prepao od onoga što je ugledao.

Na zadnjoj klupi, zaklonjenoj od pogleda zovinim žbunom, ležao je ispružen neki čovek. Ležao je na stomaku, s licem oslonjenim na ruke i laktove. Šokiran, gospodin Homburger je bio sklon pomisli na neko grozno delo, međutim urazumilo ga je čvrsto i duboko disanje čoveka na klupi i shvatio je da stoji pred usnulim. Čovek je bio u poderanoj odeći, a kada je učitelj uskoro razaznao da ima posla s veoma mladim i slabašnim dečakom, ohrabrio se i obuzeo ga je bes. Savladala ga je nadmoć i muški ponos kada je posle kraćeg oklevanja odlučio da priđe i razbudi dečaka.

„Ustanite, čoveče! Šta radite ovde?” Mladi šegrt je ustao preplašen, zanoseći se i sa strahom, ne shvatajući situaciju.

Video je pred sobom čoveka u redengotu; neko vreme je razmišljao šta bi to trebalo da

88

Anna&zdls

znači, dok se nije prisetio da je prošle noći ušao u otvorenu baštu i prenoćio. Hteo je u svitanje da ode, ali je prespavao.

„Zar ne možete da odgovorite, šta tražite ovde?” „Samo sam prespavao”, odgovorio je uzdahnuvši i potpuno se uspravio. Kad je

ustao, njegova slabašna građa je došla do izražaja, kao i skoro dečije lice. Mogao je da ima najviše osamnaest godina.

„Pođite za mnom”, reče učitelj i povede zbunjenog stranca preko puta do kuće, gde su odmah na vratima sreli gospodina Abderega.

„Dobro jutro, gospodine Homburgere, ustali ste tako rano! Kakvo to čudno društvo dovodite?”

„Ovaj momak je vaš park upotrebio kao prenoćište. Ja sam o tome morao da vas izvestim.”

Domaćin je odmah shvatio. Smeškao se. „Zahvaljujem vam, dragi gospodine. Otvoreno govoreći, ja do sada nisam primetio

da imate tako meko srce. Ali u pravu ste, jasno je, siromašak mora da dobije makar kafu. A možda biste mogli da kažete gospođici da mu napravi doručak? Ili, čekajte, odvešćemo ga odmah u kuhinju. Pođite sa mnom, maleni, uvek nešto preostane.”

Za vreme dok su pili kafu za stolom, jedan od osnivača nove kulture obavio se veličanstvenim oblakom ozbiljnosti i ćutanja, što je starog gospodina veoma radovalo. Zadirkivanja nije bilo, jer su svi bili obuzeti mislima o gostima koje su tog dana očekivali.

Tetka je brižna i nasmejana skakutala iz jedne sobe u drugu, posluga je potpuno učestvovala u ovom uzbuđenju ili blagonaklono gledala na to, a oko podne domaćin i Paul su ušli u kola i odvezli se do najbliže železničke stanice.

Paul se plašio da će zbog gostiju morati da prekine svoj uobičajeni život za vreme raspusta, ali će zato pokušati da upozna pridošlice sa svojim običajima, da posmatra njihovo ponašanje i da im se nekako priključi. Tako je u skoro prepunim kolima mirno i pažljivo posmatrao troje stranaca, prvo živahnog i pričljivog profesora, a onda bojažljivo i obe devojke.

Profesor mu se svideo već zato što je znao da je on očev pobratim. Smatrao je da je strog i staromodan, ali ne suviše, a u svakom slučaju veoma, veoma pametan. Mnogo teže je bilo sporazumeti se s devojkama. Prva je bila jednostavno mlada devojka, devojčurak, istih godina kao i on. Od toga da li je prkosna ili dobrodušna zavisiće rat ili mir među njima. U osnovi su sve mlade devojke tih godina iste i sa svima je teško razgovarati i izaći na kraj. Sviđalo mu se da je makar bila tiha i da nije odmah istresla pun džak pitanja. Druga je bila veća zagonetka. Zaista nije računao s tim da ima dvadeset tri ili četiri godine, a pripadala je damama one vrste koje su mu se doduše veoma dopadale, ali koje je izdaleka posmatrao, jer se bližeg kontakta plašio i on ga je zbunjivao. Znao je i da je svojstvenost ovakve prirodne lepote nerazdvojiva od elegantnog držanja i odevanja, ali je smatrao da su njeni pokreti i njena frizura uglavnom usiljeni. Naslućivao je izvesnu količinu nadmoćnog poznavanja stvari koje su za njega još uvek bile velika zagonetka.

Kada je malo bolje razmislio o tome, zaključio je da mrzi svu tu felu. Sve one izgledaju lepo, ali i sve imaju istu skrušenost, ljupkost i sigurnost u ponašanju, iste nadmene zahteve i istu potcenjivačku snishodljivost prema mladićima njegovih godina. Kada su se osmehivale ili smejale, što one često čine, to je izgledalo nepodnošljivo zamaskirano i lažno. Zbog toga su devojčurci ipak bili podnošljiviji.

89

Anna&zdls

Osim oba muškarca, u razgovoru je učestvovala još samo starija i elegantnija gospođica Tusnelda. Mlada plavokosa Berta je ćutala isto tako nedruželjubivo i postojano kao Paul preko puta koga je sedela. Nosila je veliki, blago izvijen, neobojen slamnat šešir s plavim trakama i bledoplavu tanku letnju haljinu s nevezanim kaišem i tananim belim porubom. Izgledala je kao da se potpuno zadubila u pogled na sunčana polja i vrele travnate livade.

Međutim, često bi brzo pogledom okrznula Paula. Volela je što ponovo dolazi u Erlenhof, samo kad ovaj mladić ne bi bio tu. Izgledao je vrlo uredno i vispreno, ali pametni su uglavnom neprijatni. Po svoj prilici će podmuklo da se služi stranim rečima, da snishodljivo postavlja pitanja, na primer o imenu nekog poljskog cveta, a kada ona to ne bude znala, besramno će se smejati. To je već iskusila od svoja dva rođaka, od kojih je jedan studirao, a drugi bio gimnazijalac. Gimnazijalac je bio gori, jedanput dečački drzak, a onda oper nepodnošljivo podsmešljivo kavaljerski uglađen, što je nju veoma plašilo.

Najmanje što je Berta iz toga naučila i odlučila da se toga drži u svakom slučaju bilo je da ne sme da plače ni pod kakvim okolnostim. Ne sme da plače i ne sme da pokazuje bes, inače će biti savladana. A to nije želela ni po koju cenu. Tešilo ju je što će i tetka da bude tu i, u svakom slučaju, ako to bude neophodno, može da joj se obrati za zaštitu.

„Paule, jesi li ti nem?”, obratio mu se iznenada gospodin Abdereg. „Ne, tata. Zašto?” „Zato što si zaboravio da nisi sam u kolima. Mogao bi ljubazno Berti nešto da

pokažeš.” Paul je nečujno uzdahnuo. Pa evo, počinje. „Pogledajte, gospođice Berta, tamo iza je naša kuća.” „Ali, deco, nećete se valjda jedno drugom obraćati sa vi!” „Ne znam, tata - ali mislim da hoćemo.” „Pa onda nastavite. Ali to je potpuno nepotrebno.” Berta je pocrvenela i jedva da je gledala u Paula. Razgovor među njima je prestao i

oboje su se radovali što stariji to ne primećuju. Postalo im je neprijatno i s olakšanjem su odahnuli kada su kola sa iznenadnim praskom skrenula na šljunak i uputila se ka kućnim vratima.

„Dozvolite, gospođice”, rekao je Paul i pomogao Berti da izađe iz kola. Time se oslobodio prve brige oko nje. Na vratima je već stajala tetka i činilo se da se cela kuća smeje. Uvela ih je unutra i primila gostoljubivo, radosno i srdačno, pozdravljala i stiskala ruke jednima i drugima, a onda svima još jedanput. Gosti su odvedeni do svojih soba i zamoljeni da se vrlo brzo i vrlo gladni pojave za stolom. Na belom stolu stajala su dva velika buketa, čiji su se mirisi mešali s mirisom hrane. Gospodin Abdereg je tranžirao pečenje, tetka je budnim očima doterivala tanjire i činije. Profesor, dobro raspoložen, svečan i u redengdotu sedeo je na počasnom mestu, upućivao blage poglede tetki i ometao užurbanog domaćina bezbrojnim pitanjima i vicevima. Gospođica Tusnelda je ljupko i s osmehom pomagala dodajući tanjire i usput primetila da njen sused za stolom, učitelj, veoma malo jede, a još manje priča. Prisustvo staromodnog profesora i dve mlade dame ga je skamenilo i stalno se plašio za svoje dostojanstvo; bio je spreman za svakakve napade i uvrede i unapred se trudio da se odbrani ledenim pogledom i teškim ćutanjem.

Berta je sedela pored tetke i osećala se sigurnom. Paul se potpuno posvetio jelu, nije se uplitao u razgovore, a to mu je više prijalo nego sve drugo.

90

Anna&zdls

Pred kraj obeda, posle žustre borbe sa svojim prijateljem, domaćin je preuzeo glavnu reč i nije dozvolio da mu je oduzmu. Pobeđeni profesor je konačno počeo da jede. Gospodin Homburger je najzad primetio da niko ne planira napad na njega, ali je kasno uvideo da je njegovo ćutanje nepristojno i verovao je da mu se podsmevaju. Spustio je glavu tako nisko da mu se naborala brada, izvio obrve nagore i počeo u glavi da kotrlja probleme.

Pošto je učitelj izneverio, gospođica Tusnelda je započela ljupko ćaskanje s Bertom, u kome je učestvovala i tetka.

Paul se u međuvremenu zasitio i odložio viljušku i nož. Podigao je glavu i pogled mu je slučajno pao na profesora, koji se našao u komičnoj situaciji: upravo je među zubima imao velelepan komad, a viljušku još nije sklonio kada ga je jedna jaka reč u priči gospodina Abderega primorala na pažnju. U trenutku je zaboravio da skloni viljušku, pa je otvorenih usta i razgoračenih očiju posmatrao svog prijatelja. Kod Paula je ovo izazvalo smeh kome nije mogao da se odupre, ali je s velikom mukom uspeo da izbaci samo prigušeni kikot.

Gospodin Abdereg je usred bujice reči imao samo toliko vremena da mu uputi jedan ljutiti pogled. Učitelj je uspeo da se smeje u sebi, ali je morao da se ugrize za usne. Berta se bez ustezanja naglas smejala. Radovalo ju je što se Paulu dogodio taj mangupluk. To je značilo da nije od onih besprekornih.

„Šta vas je tako obradovalo?”, upitala je gospođica Tusnelda. ,,U stvari baš ništa.” ,,A tebe, Berta?” „Ni mene ništa. Smejem se s njim.” „Smem li da vas poslužim?”, prigušenim glasom je upitao gospodin Homburger.

„Hvala, ne.” „Ali možete mene”, veselo je dobacila tetka i odložila nepopijenu čašu vina. Sto je pospremljen i doneseni su kafa, konjak i cigarete. Gospođica Tusnelda je upitala Paula da li puši. „Ne”, odgovorio je, „uopšte mi ne prija.” A onda je posle kraće pauze ozbiljno nastavio: „A nije mi ni dopušteno.” Kada je to rekao, gospođica Tusnelda mu se šeretski nasmejala i pri tome malo

nagnula glavu u stranu. U tom trenutku je dečaku izgledala vrlo šarmantna i pokajao se zbog ružnih misli u kolima. Mogla je da bude i vrlo prijatna osoba. Veče je bilo tako toplo i prijatno da je i u jedanaest sati moglo da se sedi u bašti uz treperenje sveća u staklenim kuglama. Niko nije razmišljao o tome da su gosti umorni od puta i da možda žele da odu ranije u krevet. Topao, malo sparan vazduh lelujao se neravnomerno i pospano tamo-amo, nebo je bilo jasno, prepuno zvezda i blistavo vlažno, a duboku tamu oko brda presecalo je zlatno drhtavo sevanje. Grmlje je mirisalo sladunjavo i teško, a beli jasmin je svetlucao iz tame, nesigurnim bledim sjajem.

„Dakle, vi verujete u to da reforma naše kulture ne može da dođe iz samoosvešćivanja naroda već samo od jednog ili nekoliko genijalnih pojedinaca?”

Profesor je tonom u svom pitanju iskazao izvesnu dozu predusretljivosti. „Da, mislim tako”, uzvratio je učitelj nekako kruto i započeo jednu dužu besedu, koju

osim profesora niko nije slušao.

91

Anna&zdls

Gospodin Abdereg se šalio s malom Bertom, kojoj je tetka pružala pomoć. On je uživao zavaljen u stolici i pio belo vino s kiselom vodom.

„Vi ste, znači, čitali i Ekeharda,” upitao je Paul gospođicu Tusneldu. Ona je sedela u veoma niskoj stolici na rasklapanje, glave zabačene unazad, i upravo

gledala u zvezdano nebo. „Naravno”, odgovorila je, ,,a vama u stvari ne bih preporučila takve knjige.” „Tako, a zbog čega?” „Zato što vi još ne možete sve da razumete.” „Mislite?” „Naravno.” „Tamo ima delova koje možda razumem bolje od vas.” „Stvarno? A koje to delove?” „Latinski.” „Mora da se šalite!” Paul je bio vrlo živahan. Popio je te večeri malo vina i smatrao da je divno

razgovarati u ovakvoj blagoj i tamnoj noći i radoznalo se pitao da li će iz mirnog držanja elegantne dame uspeti da izmami žestoko protivljenje ili glasniji smeh. Ali ona ga nije gledala. Ležala je nepokretno, lica okrenutog nagore; jedna ruka joj se oslanjala na stolicu, a druga visila do zemlje. Njen beli vrat i belo lice slabašno su svetlucali pod crnim krošnjama drveća.

„Šta vam se najviše dopalo kod Ekeharda?, upitala ga je, ali opet nije gledala u njega. „Zanos gospodina Spaca.”

„Ah?” „Ne, kako je prognana stara šumska žena.” „Tako?” „Možda mi se ipak najviše sviđa kako Praksedis beži iz zatvora. To je divno.” „Da, divno je. Šta je bilo dalje?” „Posle je razbacao pepeo.” „Ah, da, sad znam.” „Ali sada vi morate reći meni šta vam se najviše svidelo.” ,,U Ekehardu?” „Da, naravno.” „Isti deo. Tamo gde je Praksedis pomogla kaluđeru da pobegne i kako ga je poljubila,

nasmešila se i vratila se u zamak.” „Da - da”, polako je izgovorio Paul, ali poljupca nije mogao da se seti. Profesorov razgovor s učiteljem se završio. Gospodin Abdereg je uzeo cigaru, a

Berta je radoznalo posmatrala kako njen dugački vrh okreće nad plamenom sveće. Devojčica je desnom rukom zagrlila tetku pored koje je sedela i širom otvorenih očiju slušala neverovatne doživljaje o kojima joj je stari gospodin pričao. Radilo se o pustolovinama na putovanju, tačnije, radilo se o Nepalu.

„Da li se to stvarno dogodilo?”, odlučila je u jednom trenutku da upita. Gospodin Abdereg se nasmejao.

92

Anna&zdls

„To zavisi od vas, mala gospođice, istina u nekoj priči je uvek ono u šta slušalac veruje.”

„Ma ne?! Moraću da upitam oca.” „Uradite tako.” Tetka je pomilovala Bertinu ruku, kojom joj je ova obgrlila struk. „To je samo šala, dete.” Ona je slušala ćaskanja, rasterivala vinske mušice sa čaše svog brata i svakom ko bi

je pogledao uzvraćala ljubazno pogled. Uživala je u starom gospodinu, Berti, živahnom brbljivom Paulu, uživala je u lepoj Tusneldi koja zbog društva napolju gleda u noćno plavetnilo, u učitelju koji se naslađuje pametnim razgovorima. Bila je dovoljno mlada da ne zaboravi kako mladost u ovakvoj letnjoj noći u bašti može da bude topla i srećna. Koliko još iskušenja čeka ove lepe mlade i pametne stare. I učitelja. Kako su svakom tako važni sopstveni životi, misli i želje. I kako samo lepo izgleda gospođica Tusnelda! Prava lepotica.

Dobrodušna dama je mazila Bertinu desnu ruku, smeškala se srdačno nešto osamljenom učitelju i s vremena na vreme iza stolice domaćina opipavala da li njegova vinska flaša još stoji u hladnom ledu.

„Pričajte mi nešto o vašoj školi!”, rekla je Tusnelda Paulu. „Eh, škola! Pa sada je raspust.” „Znači li to da ne idete rado u gimnaziju?” ,,A da li znate nekoga ko to rado čini?” „Ali ipak želite da studirate?” „To da. Želim.” ,,A šta bi vam bilo draže?” „Draže? Ha, ha - više bi voleo da postanem gusar.” „Gusar?” „Naravno, gusar, pirat.” „Onda ne biste morali toliko da učite.” „Ne bi ni bilo potrebno. Umeo bih da ubijem vreme.” „Verujete u to?” „Sasvim sigurno. Ja bih...” „Pa, šta biste?” „Ja bih - ah, to ne može da se kaže.” „Pa onda nemojte ništa reći.” Postalo mu je dosadno. Došao je do Berte. Otac je bio nezamislivo zabavan. Jedino je

on govorio, svi su slušali i smejali se. Gospođica Tusnelda je ustala i u lepršavoj, laganoj engleskoj haljini polako prišla

stolu. „Hoću da vam poželim laku noć.” Onda su svi skočili, pogledah na sat i nisu mogli da veruju da je stvarno ponoć. Kratkom stazom do kuće Paul je išao pored Berte, koja mu se odjednom mnogo

svidela, pogotovo zbog toga što se očevim vicevima tako od srca smejala. Ispao je magarac što se ljutio zbog ove posete. Bilo bi lepo da je večeras s njom ćaskao.

93

Anna&zdls

Osećao se kao kavaljer i počeo da žali što se celo veče bavio onom drugom. A ona je baš izveštačena. Berta mu je bila mnogo draža i veoma je žalio što se večeras nije držao nje. Pokušao je to da joj objasni. Ona se kikotala.

,,Oh, vaš otac je tako zabavan! Bio je tako privlačan.” Predložio joj je da sutra prošetaju do Ajhelberga. Nije daleko, a veoma je lepo. Počeo

je da opisuje, pričao o stazama, o pogledu odozgo i baš je pao u vatru. Upravo tada, kada je najvatrenije govorio, pored njih je prošla gospođica Tusnelda. Okrenuli su se i pogledali je. Činila se mirna i malo radoznala, ali on je to shvatio kao podsmevanje i iznenada je zanemeo. Berta ga je iznenađeno pogledala; izgledao je neraspoložen, a nije znala zašto.

Tada su već bili u kući. Berta mu je pružila ruku. Poželeo joj je laku noć. Ona ga je pozdravila i otišla.

Tusnelda je ušla unutra i nije mu poželela laku noć. Gledao je za njom kako se s lampom u ruci penje uz stepenice, i bio je ljut. Ležao je budan u krevetu i osećao tananu vatru tople noći. Zapara je popustila. Svetlost munje je neprestano drhtala na zidovima. Ponekad mu se činilo da negde u daljini čuje tihu grmljavinu. Pospani vetar je dolazio i odlazio s dugim pauzama i nije mogao ni vrhove drveća da zanjiše.

Polusanjiv, dečak je razmišljao o protekloj večeri i osećao da je danas bilo drugačije nego inače. Činilo mu se da odrasta i da je u toj ulozi danas imao više sreće nego kod ranijih pokušaja. S gospođicom je potpuno slobodno razgovarao, a posle toga i s Bertom.

Mučilo ga je da li ga Tusnelda ozbiljno shvata. Možda se ipak samo poigravala s njim. A to o Praksedisinom poljupcu moraće sutra da pročita. Da li to stvarno nije razumeo, ili je samo zaboravio?

Nije mogao da odluči da li je gospođica Tusnelda zaista lepa, stvarno lepa. Činilo mu se da je tako, ali ipak nije bio siguran. Kada je pri slabom svetlu upola sedela a upola ležala u stolici, vitka i mirna s rukom na zemlji, svidela mu se. Kako je opušteno gledala ka nebu, zadovoljna i umorna, i taj beli tanki vrat - u svetloj, dugačkoj haljini, kao da je upravo izašla iz neke slike.

Istina, Berta mu je nesumnjivo bila draža. Možda je bila malo suviše naivna, ali blaga i slatka, s njom je moglo da se razgovara bez podozrevanja, bila je prijatna i vesela. Da se otpočetka potrudio oko nje, umesto sada u poslednjem trenutku, mogli su najverovatnije da postanu dobri prijatelji. Uopšte, sada mu je bilo žao što gosti ostaju samo dva dana.

Ali zašto su ih ostali tako gledali kada se na povratku u kuću smejao s Bertom? Ponovo ih je video kako prolaze pored njih, okreću glavu ka njima i gledaju ih. Imao je potpuno jasnu predstavu o svemu, ali nije mogao da pređe preko toga - njihovi pogledi su bili podsmešljivi, bez ikakve sumnje. Zašto? Zbog onog sa Ekehardom? Ili što se smejao s Bertom?

Ljutnja zbog toga pratila ga je i u snu. Ujutru je celo nebo bilo prekriveno oblacima, ali nije padala kiša. Svuda je mirisalo na seno i na toplu prašinu.

„Šteta”, požalila se Berta kada je sišla iz svoje sobe, „danas se ne može ići u šetnju.” „Ah, neće celog dana biti ovako”, tešio ju je gospodin Abdereg. „Ti ionako nisi pristalica šetnji”, dodala je gospođica Tusnelda. „Ali kada smo već ovde tako kratko!” „Imamo kuglanu na otvorenom”, predložio je Paul, „u bašti. Imamo i kriket. Ali

kriket je dosadan.”

94

Anna&zdls

„Meni se kriket baš sviđa”, rekla je gospođica Tusnelda. „Pa onda možemo da igramo.” „Fino, samo malo kasnije. Prvo ćemo popiti kafu.” Posle doručka, mladi su otišli u baštu; učitelj im se pridružio. Zaključili su da je za

kriket trava suviše visoka i odlučili su se za drugu igru. Paul je hitro doneo kegle i postavio ih.

„Ko želi da počne?” „Uvek onaj ko pita.” „Onda dobro. Ko će igrati sa mnom?” Paul i Tusnelda su bili ekipa. Igrao je veoma dobro i očekivao je pohvalu od nje ili

makar neko zadirkivanje. Ona to uopšte nije primećivala i nikakav značaj nije pridavala igri. Kada bi joj Paul dodao kuglu, nepažljivo bi je bacila i nikada nije brojala oborene kegle. Umesto toga, razgovarala je s učiteljem o Turgenjevu. Gospodin Homburger se danas ponašao vrlo učtivo. Izgledalo je da je samo Berta zainteresovana za igru. Stalno je pomagala kod postavljanja kegli i dopuštala da joj Paul pokazuje kako da najbolje nacilja.

„Kralja iz sredine!”, vikao je Paul. „Gospođice, onda sigurno pobeđujemo. To donosi dvanaest.”

Ona je samo klimnula glavom. „U stvari, Turgenjev i nije pravi Rus”, rekao je učitelj i zaboravio da je on na redu da

odigra. Paul se razgnevio. „Gospodine Homburgere, sada vi igrate!” „Ja?” „Da, vi, a svi ostali vas čekamo.” Berta je primetila njegovo neraspoloženje, uznemirila se i nije pogodila više ništa. „Mogli bismo sada da prekinemo.” Niko se nije protivio. Gospođica Tusnelda se lagano udaljila, a učitelj ju je pratio.

Paul je zlovoljno oborio nogom preostale kegle. „Zar nećemo još da igramo?”, bojažljivo je upitala Berta. „Udvoje nije tako zanimljivo. Pospremiću ovo.” Smerno mu je pomagala. Kada su sve kegle bile u kutijama, potražio je pogledom

gospođicu Tusneldu. Nestala je negde u parku, naravno, on je za nju bio samo glupav dečak.

,,I šta sad?” „Mogli biste malo da mi pokažete park?” Tako je brzo koračao stazama da je Berta ostajala bez daha i skoro morala da trči da

bi ga stigla. Pokazao joj je šumicu, aleju platana, crvene bukve i livadu. Dok se pomalo stideo što je tako grub i škrt na rečima, u isto vreme se i iznenadio što se više uopšte ne ustručava pred Bertom. Ponašao se kao da je ona dve godine mlađa od njega. A ona je bila blaga, mirna, bojažljiva, nije progovarala ni reč i pogledala ga je tek ponekad, kao da mu se zbog nečega izvinjava.

Kod žalosne vrbe sreli su drugo dvoje. Učitelj je i dalje pričao, gospođica se ućutala i izgledala neraspoložena. Paul je iznenada postao govorljiviji. Skrenuo im je pažnju na staro drvo, razgrnuo viseće grane i pokazao im klupu postavljenu oko stabla.

„Sešćemo ovde”, naredila je gospođica Tusnelda.

95

Anna&zdls

Seli su na klupu jedan do drugog. Bilo je vrlo toplo i puno isparenja, a zelena polutama je bila meka, sparna i uspavljujući Paul je sedeo desno od Tusnelde.

„Kako je ovde mirno!”, započeo je gospodin Homburger. Gospođica je samo klimnula glavom.

,,I tako je vrelo”, rekla je nešto kasnije. „Neko vreme nećemo ništa govoriti.” I tako su sve četvoro sedeli i ćutali. Pored Paula, na klupi je ležala šaka gospođice

Tusnelde, dugačka, uzana šaka dame, s vitkim prstima i divnim negovanim noktima koji su blago svetlucali. Izlazila je iz širokog svetlosivog rukava; tako bela kao i deo ruke koji se video iznad članka, malo izvijena, ležala je mirno kao da se umorila.

Svi su i dalje ćutali. Paul je razmišljao o prethodnoj večeri. Ta ista dugačka, mirna ruka je spokojno visila, a čitava prilika je bez pokreta upola ležala, a upola sedela. To je njoj priličilo, njenoj figuri, odeći, njenom prijatnom mekom ne baš opuštenom glasu, priličilo je i njenom licu s mirnim očima da tako pametno, negovano i opušteno izgleda.

Gospodin Homburger je pogledao na sat. „Izvinite, moje dame, ja sada moram na posao. Vi ostajete ovde, Paule?” Poklonio se i otišao. Ostali su ćuteći sedeli. Paul je svoju levu ruku polako,

nespokojno i obazrivo kao neki prestupnik približavao ruci gospođice, a onda je ostavio da leži sasvim uz njenu. Nije znao zašto to radi. To se događalo protiv njegove volje, a pri tome mu je bilo tako vrelo i toliko je strepeo da mu je čelo bilo potpuno vlažno.

„Ni ja ne volim da igram kriket”, javila je tiho Berta, kao iz nekog sna. Posle učiteljevog odlaska, između Paula i nje ostao je prazan prostor i ona je stalno razmišljala da li da se približi ili ne. Što god je duže odugovlačila, postajalo je sve teže da to uradi, a da se ne bi osećala potpuno sama, počela je da priča.

„To stvarno nije zabavna igra”, nastavila je posle duže pauze, nesigurnim glasom. Niko joj nije odgovorio.

Opet je sve bilo tiho. Paul je verovao da se čuju otkucaji njegovog srca. Nešto ga je teralo da ustane i da kaže nešto zabavno ili glupavo ili jednostavno da pobegne. Ali ostao je da sedi, ostavio ruku na istom mestu i činilo mu se da mu polako nestaje vazduha i da će se ugušiti. Ali bilo mu je i prijatno, na jedan tužan i mučan način prijatno.

Gospođica Tusnelda je svojim mirnim i nekako umornim pogledom gledala u Paulovo lice. Primetila je da on netremice posmatra svoju levu ruku, koja je ležala tik uz njenu desnu.

Pomerila je malo ruku, položila je čvrsto na Paulovu i ostavila tako da leži. Ruka joj je bila meka, ali snažna i topla. Paul se prepao kao iznenađeni lopov i počeo da drhti, ali ruku nije povukao. Skoro da nije mogao da diše, srce mu je jako lupalo, a celo telo mu je gorelo i smrzavalo se u isto vreme. Polako je postao potpuno beo i gledao u gospođicu ponizno i s puno straha.

„Vi ste preplašeni?”, nasmejala se tiho. ,,A ja sam poverovala da ste zaspali.” Nije mogao ništa da izusti. Ona je sklonila svoju ruku, a njegova je ostala na klupi i

još uvek osećala njen dodir. Želeo je da je pomeri, ali bio je tako iznuren i pometen da nije mogao da razmišlja niti da odlučuje, nije mogao ništa da radi, apsolutno ništa.

Odjednom, iznenadili su ih preplašeni zvuci grcanja, koje su čuli iza sebe. Paul se odmah povratio i ustao duboko uzdahnuvši. Ustala je i Tusnelda.

Duboko povijena, Berta je sedela na svom mestu i jecala. „Izađite”, rekla je Tusnelda Paulu. „Mi ćemo doći za vama.”

96

Anna&zdls

A kada je Paul izašao, dodala je: „Dobila je glavobolju. Dođi, Berta. Ovde je isuviše vrelo, ova zapara guši. Dođi, saberi se. Idemo kući.”

Berta nije odgovarala. Njen mršavi vrat je počivao na svetloplavom rukavu lagane haljinice, iz koga je visila tanka, koščata ruka sa širokim člankom. Plakala je mirno i tiho jecala, a posle nekog vremena je pocrvenela, začuđeno doterala haljinu, zabacila kosu unazad i polako i mehanički počela da se smeje.

Paul nije mogao da se smiri. Zašto je Tusnelda stavila svoju ruku preko njegove? Da li je to bila samo šala? Zna li ona kako to neobično boli? Koliko god bi se puta iznova na to podsetio, uvek bi imao isti osećaj; gušenje, grč mnogih nerava i krvnih sudova, pritisak i lako lelujanje u glavi, vatra u grlu, neravnomerna utrnulost, čudnovato talasanje u srcu, kao da mu je puls prekinut. Ali bilo je tako prijatno, a tako je bolelo.

Prošao je pored kuće do ribnjaka i šetao tamo-amo po voćnjaku. Omorina se pojačavala. Nebo se potpuno prekrile oblacima i spremala se nepogoda. Nije bilo vetra, samo tu i tamo u granju neko stidljivo drhtanje, od koga bi se i žućkasta kao ogledalo ravna površina ribnjaka na trenutak naborala i zadrhtala.

Mali stari čamac koji je ležao privezan na travnatoj obali zapao je mladiću za oko. Ušao je u njega i seo na jedinu preostalu klupu za veslanje. Ali nije odvezao čamac, jer vesla već odavno nisu bila tu. Spustio je ruku u vodu; bila je neprijatno mlaka.

Neprimetno, obuzela ga je bezrazložna tuga koja mu je bila potpuno strana. Kao da je bio u nekom nespokojnom snu, u kome ne može da se pomeri iako to želi. Bledunjavo svetio, tamno oblačno nebo, mlako jezero s koga se dizala para i stari mahovinom prekriven čamac bez vesala izgledali su mu neveselo, jadno i žalosno, povezani nitima neutešnosti, što je i on, bez nekog objašnjivog razloga, osećao.

Iz kuće je čuo muziku klavira, nejasnu i tihu. Znači da su ostali u kući i da im otac svira. Uskoro je prepoznao komad, bila je to Grigova muzika, Per Gint. Poželeo je da i on ude, ali ostao je da sedi i gledao preko trome vode i kroz umorne, nepokretne grane voća u oblačno nebo. Nikako nije mogao kao inače da se raduje nadolazećem nevremenu, iako uskoro sigurno mora da se sruči prvo pravo ne vreme ovoga leta.

Onda je muzika prestala i neko vreme se sve utišalo dok se nisu ponovo zaljuljali tonovi nežne, bojažljive i neobične muzike. A zatim i pesma. Ženski glas. Pesma je Paulu bila nepoznata, nikada je nije čuo, takvog nečeg nije mogao da se seti. Ali prepoznao je glas, nešto prigušen i malo umoran. Bila je to Tusnelda. Njeno pevanje verovatno nije bilo ništa posebno, ali je pogodilo i uzrujalo dečaka, gušeći ga i mučeći ga isto kao i dodir njene ruke. Slušao je nepomičan, i dok je tako napregnut sedeo, prve mlake i teške kapi kiše su pale u ribnjak. Padale su mu na ruke i lice, a on ih nije primećivao. Osećao je samo da se nešto potiskujuće, kipuće oko njega ili u njemu samom skuplja, nadima i traži izlaz. U isto vreme pao mu je na pamet deo iz Ekerharda i u tom momentu ga je iznenadilo i preplašilo sigurno saznanje. Znao je da je zaljubljen u Tusneldu. Takođe je znao da je ona odrasla dama, a on školarac, i da će sutra otputovati.

Pesma je odavno prestala, oglasilo se zvono koje poziva na obed i Paul se laganim korakom uputio ka kući. Pred vratima je obrisao kišne kapi s ruku, zagladio rukom kosu unazad i udahnuo duboko kao da se nalazi pred teškim zadatkom.

„Ah, pa ipak već pada”, požalila se Berta, „znači nema ništa od onoga?” ,,A od čega?”, upitao je Paul, ne dižući pogled s tanjira. „Pa mi smo se... vi ste obećali da danas prošetamo do brda,” „Ah to. Ne, po ovakvom vremenu to je stvarno nemoguće.”

97

Anna&zdls

Želeo je da je pogleda i upita kako se oseća, ali se i radovao što to nije učinio. Onaj mučan trenutak kada je plakala ispod vrbe potpuno je zaboravio. Taj iznenadni izliv nemoći je ionako malo uticao na njega i samo je potvrdio njegovo verovanje da je ona još uvek prava devojčica. Umesto da na nju obrati pažnju, neprestano je gledao preko stola, u gospođicu Tusneldu.

Ona je s učiteljem koji se stideo svoje jučerašnje šašave uloge vodila živahan razgovor o sportu. Gospodin Homburger je ru postupao kao i mnogi drugi ljudi; govorio je o stvarima u koje se uopšte nije razumeo, dopadljivije i s više lakoće nego kada priča o onima koje su mu mnogo bliže i važnije. Glavnu reč je vodila dama, a on se zadovoljavao pitanjima, pokretima glavom, potvrđivanjem i rečenicama s puno naglašenih pauza. Pomalo koketan način ćaskanja mlade dame oslobodio ga je njegovog uobičajenog načina govora koji je bio kitnjast, čak mu je uspelo i da se nasmeje kada je prosuo malo vina i da sve prihvati s lake i smešne strane. Njegova lukavo uvijena molba da gospođici posle obeda pročita jedan deo iz svoje omiljene knjige bila je ljupko odbijena.

„Tebe, dete, više ne boli glava?”, upitala je tetka Greta. ,,O ne, nimalo”, odgovorila je Berta poluglasno, ali i dalje je vrlo jadno izgledala. „O, vi deco!”, naglas je razmišljala tetka, kojoj nije promakla ni Paulova uzrujanost i

nesigurnost. Nešto je naslućivala, ali je odlučila da ovo dvoje ljudi ne uznemirava bez neizbežne potrebe, ali i da obrati punu pažnju kako bi mogla da spreči neugodnosti. Ovo je Paulu bio prvi put, u to je bila sigurna. Još neko vreme i on će da preraste njenu brigu, a njegovi putevi će biti skriveni njenom pogledu! O, deco!

Napolju je postalo mračnije. Počela je kiša i padala neravnomerno pod udarcima vetra. Oluja je još oklevala i grmelo je negde daleko.

„Plašite li se nepogode?”, upitao je gospodin Homburger svoju damu. „Naprotiv, ne znam ništa lepše. Otići ćemo do paviljona u bašti i posmatrati. Hoćeš li

sa mnom, Berta?” „Ako to želiš, vrlo rado.” ,,A vi gospodine učitelju?” „Divno, baš se radujem. Ove godine je ovo prva oluja, zar ne?” Odmah posle obeda, ispod otvorenog kišobrana otišli su do najbližeg paviljona.

Berta je ponela knjigu sa sobom. „Hoćeš li im se i ti pridružiti, Paule?”, ohrabrivala ga je tetka.

„Hvala ne, morao bih da vežbam.” U haosu osećanja koja su ga mučila otišao je u sobu u kojoj je bio klavir. Još nije ni počeo da svira, a nije znao ni šta bi počeo, a u sobu je ušao otac.

„Mladiću, zar ne bi mogao da se premestiš u neku drugu sobu? Lepo je od tebe što želiš da vežbaš, ali sve u svoje vreme, mi stariji bismo kod ovakve omorine pokušali malo da odspavamo. Doviđenja, dečko!”

Dečak je izašao kroz trpezariju, preko hodnika i stigao do ulaza. Upravo je uspeo da ugleda ostale kako ulaze u paviljon. Kada je iza sebe začuo tihe tetkine korake, brzo je izašao iz kuće i žurno se udaljio, pognute glave i s rukama u džepovima. Grmljavina je učestala, a prva svetlost munje drhtavo je cepala natmureno crnilo. Prkosno je trpeo kišu koja mu je natapala odeću. Još uvek ne okrepljujući, lelujavi vazduh ga je ugrejao, pa je obe ruke podigao u susret teškim kapima kiše. Ostali su zadovoljno sedeli jedan pored drugog u paviljonu, smejali se, brbljali, a na njega niko nije ni pomislio. Nešto ga je vuklo tamo ka njima, ali njegov ponos je prevagnuo; nije hteo da pođe s njima, pa sada neće ni

98

Anna&zdls

trčati za njima. Tusnelda ga uopšte nije pozvala. Bertu i gospodina Homburga jeste, ali njega ne. Zašto njega nije pozvala?

Potpuno mokar, ne pazeći kuda vodi staza, stigao je do baštenske kućice. Munje su sada skoro bez pauze krstarile nebom uzduž i popreko u fantastičnim vratolomnim linijama, a kiša je šumila još jače. Ispod drvenih stepenica baštenske šupe nešto je krenulo i odatle se uz prigušeno režanje pojavio veliki pas. Kada je prepoznao Paula, prišao mu je, radosno se umiljavajući. U iznenadnoj provali nežnosti, Paul ga je obgrlio oko vrata, privukao nazad u tamniji ugao stepeništa, pričao mu i mazio ga tako šćućuren, ni sam više ne znajući koliko dugo.

U paviljonu je gospodin Homburger pomerio gvozdeni baštenski sto do zadnjeg zida, na kome su bili nacrtani motivi italijanske morske obale. Vesele boje sa slike, plava, bela i roze, nisu se uklapale u kišno sivilo i uprkos omorini izgledalo je kao da se smrzavaju.

„Imate loše vreme za posetu Erlenhofu”, rekao je gospodin Homburger. „Zašto? Mislim da je nevreme veličanstveno.” „I vi takođe, gospođice Berta?” „O, da, meni se veoma dopada.” Bio je besan što je mala pošla s njima. Upravo sada, kada je počeo da se s lepom

Tusneldom bolje sporazumeva. ,,A sutra ćete stvarno otputovati?” „Zašto to kažete tako tragično?” „To me rastužuje.” „Odista?” „Ali, milostiva gospođice...” Kiša je dobovala po tankom krovu i navirala u žestokim talasima iz cevi za odvod. „Znate, gospodine, vi imate kao učenika jednog veoma dragog mladića. Mora da vam

pričinjava zadovoljstvo podučavati nekog takvog.” „Mislite li to ozbiljno?” „Naravno. On je divan mladić - zar ne, Berta?” ,,O, ja ne znam, skoro da ga i ne

viđam.” „Zar ti se ne dopada?” „Da, sviđa mi se. O, da.” „Šta predstavlja u stvari ova slika na zidu, gospodine Homburger? Izgleda kao

rivijera.” Paul je posle dva sata, potpuno mokar i mrtav umoran, ušao u kuću, okupao se

hladnom vodom i presvukao se. Čekao je da se ono troje vrate u kuću, a kada su stigli i kada je u hodniku čuo Tusneldin glas, oduzeo se od straha i dobio lupanje srca. A onda je odmah uradio nešto za šta malopre nije verovao da ima hrabrosti.

Kada se gospođica popela stepenicama, sačekao je na vrhu, izašao pred nju i predao joj buket ruža. Bile su to divlje ruže puzavice, koje je isekao napolju po kiši.

„Da li je to za mene?”, upitala je Tusnelda. „Da, za vas.” „Čime sam ja to zaslužila? Ja sam se već uplašila da me ne podnosite.”

99

Anna&zdls

,,Oh, vi se samo šalite.” „Zasigurno ne, dragi Paule. Zahvaljujem vam na divnom cveću. Divlje ruže, zar ne?” „Ruže puzavice.” „Kasnije ću se jednom od njih zakititi.” A onda je otišla u svoju sobu. Uveče su ovoga puta ostali u sali. Već je osvežilo, a napolju je još kapalo sa ispranih i

blistavih grana. Imali su u planu malo muziciranja, ali je profesor više voleo da provede par sati u razgovoru s Abderegom. Svi su se udobno smestili u velikoj prosroriji, gospoda su pušila, a mladi su pred sobom imali bokale s limunadom.

Tetka je s Bertom razgledala album i pričala joj stare događaje. Tusnelda je bila raspoložena i mnogo se smejala. Učitelja je prilično uznemirio dugačak razgovor bez rezultata koji su vodili u paviljonu, ponovo je bio nervozan i trzao mišiće na licu. To što ona sada tako s dečačićem Paulom koketira smatrao je neukusnim i tražio je podesnu formu da joj to kaže.

Paul je bio najživahniji od svih. To što je Tusnelda nosila njegovu ružu za pojasom i što mu je rekla „dragi Paul” opilo ga je kao vino. Šalio se, pričao pričice, goreli su mu obrazi i nije skidao pogled s dame koja mu je graciozno dozvolila da joj se udvara. Pri tome je iz dubine svoje duše bez prestanka slušao: „Ona odlazi sutra! Ona odlazi sutra!” I što je glas bio jači i bolniji, to se čežnjivije i grčevitije hvatao za ovaj divni trenutak i toliko mu se radovao. Gospodin Abdereg, koji je u trenutku čuo priče preko stola, uz smeh je dobacio: „Paule, rano si počeo.”

To ga nije pomelo. Za trenutak ga je obuzela čudna želja da izađe napolje, osloni glavu na okvir od vrata i da jeca. Ali ne, ne!

Za to vreme Berta je s tetkom prešla na „ti” i bila zahvalna na njenoj zaštiti. Pritiskalo ju je to što Paul samo nju ne primećuje. što joj čitav dan nije uputio ni jednu jedinu reč, pa se umorna i nesrećna prepustila divnim nežnostima tetka Grete.

Oba stara gospodina su hrabrili jedan drugog u oživljavanju uspomena i nisu primetili da se u mladiću pored njih kovitlaju i bore žestoke strasti.

Gospodinu Homburgeru je bilo sve teže. Da je tu i tamo u razgovor pomalo ubacivao orrovne strelice skoro da i nije primećeno, i što je više u njemu rasla gorčina i što se više protivio, utoliko mu je manje polazilo za rukom da pronađe odgovarajuće reči. Paulovo ponašanje je smatrao detinjastim, a gospođicino reagovanje na to neoprostivim. Najradije bi im poželeo laku noć i napustio ih. Ali to bi izgledalo kao priznanje da je ispucao svoju municiju i da je nesposoban za borbu. Radije će ostati tu i prkositi. I ma koliko mu je njeno večerašnje vragolasto, igri naklonjeno biće bilo neprijatno, ipak nije mogao da skine pogled s njenih mekih pokreta i malo zarumenjenog lica.

Tusnelda ga je posmatrala i uopšte se nije trudila da sakrije zadovoljstvo koje je osećala zbog Paulove usplamtele strasti, pogotovo kada je primetila da to učitelja ljuti. A ovaj, koji ni u kom pogledu nije bio čovek obdaren snagom, polako je osetio da se njegova srdžba pretvara u rezignaciju, kojom su svi njegovi ljubavni pokušaji završeni. O, bio je dovoljno umešan da se čak i u razočaranju, bolu i usamljenosti može potpuno, skrivenim zanosom naslađivati. Iako drhtavih usana, ipak je uživao; iako neshvaćen i prezren, bio je ipak junak na sceni, bio je žrtva neme tragedije, s osmehom i nožem u srcu.

Razišli su se veoma kasno. Kada je Paul ušao u svoju hladnu spavaću sobu, kroz

otvoreni prozor je ugledao spokojno nebo, prekriveno nepokretnim mlečnobelim

100

Anna&zdls

paperjastim oblacima; kroz njihovu tanku koprenu probijala se mesečeva svetlost, uzbudljiva i jaka, i hiljadu puta se ogledala u mokrom lišću drveća u parku. Daleko iznad brda, nedaleko od tamnog horizonta, svetleo je kao neko ostrvo uzani i dugački komadić čistog neba, vlažan i blag, a u njemu jedna jedina bleda zvezda.

Dečak je još dugo stajao na prozoru, ali nije video ništa osim belih oblaka, a u sebi je osećao svež, ohlađen vazduh, potmule tonove hučanja udaljene oluje, i udisao blagi vazduh nekog drugog sveta. Pognut, gledao je kroz prozor, ali nije video ništa, kao da je zaslepljen, a pred njim se prostirala neizvesna i moćna zemlja života i strasti, drhtava od vrelih oluja i zasenčena tamnim sparnim oblacima.

Tetka je poslednja otišla na spavanje. Pažljivo je proverila vrata i prostorije, pregledala svetiljke, provirila u mračnu kuhinju i tek onda se popela stepenicama u svoju sobu, upalila sveću i sela u staromodnu fotelju. Znala je kako stoji stvar s dečakom i u sebi se radovala što gosti sutra odlaze. Iako je sve teklo u najboljem redu, znala je da će joj dečakova duša izmaći i bilo joj je potpuno jasno da će biti sve veća zagonetka, i sa zebnjom je posmatrala njegove prve dečačke ljubavne korake, od kojih je ona u svoje vreme samo malo i skoro samo gorčinu osetila. Onda je pomislila na Bertu, uzdahnula, malo se nasmejala, a onda dugo u fioci tražila nekakav oproštajni poklon za devojčicu. A onda se odjednom zaprepastila kada je videla koliko je kasno.

Nad uspavanom kućom i tamnim vrtom mirno su stajali mlečnobeli, tanki, prozirni oblaci, nebesko ostrvce na horizontu naraslo je u dugačko, čisto, tamno i jasno polje, gizdavo nakićeno blistavim zvezdama, a preko najdaljih brda izvukla se blaga, tanka srebrna linija, koja ih je odvajala od neba. U bašti je osveženo drveće disalo duboko i odmaralo se. Na stazi u parku mešala se tanka nestvarna senka oblaka s crnom okruglom senkom crvene bukve. Blagi vazduh, još uvek pun vlage, lagano je isparavao put potpuno jasnog neba. Male vodene lokve su na placu sa šljunkom i na kolskom putu bleskale zlatnom bojom ili se presijavale nežnoplavo. Uz škripanje, kola su stigla pred kuću. Učitelj se više puta duboko poklonio, tetka se srdačno pozdravljala i svima stisla još jednom ruku, služavke su u pozadini iz hodnika posmatrale odlazak.

Paul je u kolima sedeo preko puta Tusnelde i pravio se raspoložen. Hvalio je lepo vreme, veličao dragocene izlete u planine i usisavao požudno svaku reč i svaki osmeh lepe gospođice. Rano tog jutra se s grižom savesti odšunjao do bašte i u brižno odgajanoj omiljenoj leji svog oca ubrao dražesnu poluotvorenu ružu mesečarku. Umotao ju je u svileni papir, sakrio u unutrašnji džep na grudima i stalno se plašio da je ne prignječi. Takođe je strahovao od mogućnosti da mu otac to sazna.

Mala Berta je bila potpuno mirna i držala je pred licem grančicu procvetalog jasmina, koju joj je tetka dala na polasku. U suštini se potpuno radovala odlasku.

„Želite li da vam jednom pošaljem pisamce?”, upitala je veselo Tusnelda. „O, da, nemojte zaboraviti. To će bin divno.” A onda je nastavio: ,,A onda ga i vi morate potpisati, gospođice Berta.” Bila je malo iznenađena, ali je potvrdila. ,,U redu, nadam se da ćemo se toga setiti”, rekla je Tusnelda. „Ja ću te podsetiti”, kazala je Berta. Utom su već stigli na železničku stanicu. Voz je trebalo da stigne tek kroz četvrt sata.

Tih četvrt sata Paul je osećao kao neprocenjivi milosni dar. Ali sve se čudno odvijalo; otkada su izašli iz kola i šetali tamo-amo po stanici, više nije mogao da izusti ni reč, niti da kaže išta veselo. Iznenada je bio potišten, skučenih misli, često je pogledao na sat i

101

Anna&zdls

osluškivao da li voz već dolazi. U poslednjem trenutku je izvukao ružu iz džepa i na stepenicama vagona gurnuo je gospođici u ruku. Veselo ga je pozdravila i ušla u vagon. Voz je krenuo i otišao i sve se završilo.

Naježio se od pomisli na vožnju do kuće zajedno sa ocem i, kada je ovaj već ušao u kola, Paul je zastao i rekao: „Meni bi u stvari pričinjavalo zadovoljstvo da se pešice vratim kući.”

„Imaš neki teret na duši, dečkiću?” „O, ne, oče, izaći ću ja s time na kraj.” Gospodin Abdereg je veselo mahnuo i odvezao se. „Treba samo to da proguta”, mrmljao je za sebe, „ubiti ga neće.” Posle više godina,

sada se prvi put setio svoje prve ljubavne avanture i začudio se kako sve tako tačno pamti. A sada je već došao red na njegovog dečaka. Ali dopalo mu se što je dečko ukrao ružu. Video ga je. Kod kuće je na trenutak zastao u dnevnoj sobi, pred ormanom s knjigama. Izvukao je knjigu Jadi mladoga Vertera i stavio je u džep, a onda je odmah ponovo izvadio, malo prelistavao, počeo da zviždi neku pesmicu i vratio knjižicu na mesto.

Za to vreme, Paul je koračao vrelim kolskim putem ka kući i trudio se da sliku lepe Tusnelde uvek ima pred sobom. Tek kada se vreo i malaksao dokopao parka, širom je otvorio oči i razmišljao o tome šta bi sada trebalo da radi. Odjednom mu je sevnulo i sećanje ga je neodoljivo odvuklo do žalosne vrbe. Sa žarkom željom, žestoko uzbuđen, potražio je drvo, uvukao se kroz zavesu od grana, seo na isto mesto na klupi gde je juče sedeo pored Tusnelde i gde je stavila svoju ruku na njegovu. Zatvorio je oči, ruku stavio na klupu i osetio još jedanput unutrašnju buru koja ga je juče ščepala, opila i kinjila. Plamenovi su palacali oko njega, more je šumilo, a vrele bujice su podrhtavale na šuštećim, purpurnim krilima, i odlazile dalje.

Paul nije sedeo dugo na klupi kad su se začuli koraci i neko se provukao. Zbunjeno je pogledao, otrgnut od svojih snova, a pred njim se stvorio gospodin Homburger. „Ah, vi ste tu, Paule? Već dugo?”

„Ne, bio sam na železničkoj stanici i peške sam se vratio.” „I sada tako melanholični sedite ovde.” „Ne, nisam turoban.” „Dobro onda. Ja sam vas doduše gledao i mnogo življeg.” Paul nije ništa odgovorio. „Trudili ste se mnogo oko dama.” „Tako vam se čini?” „Posebno oko jedne. Ja bih pre pomislio da ćete prednost dati mladoj gospođici.” „Tom devojčurku? Hram.” „Tačno, tom devojčurku.” Učitelj se neprijatno iskezio i bez ijedne izgovorene reči okrenuo se i otišao

sredinom livade. U podne je za vreme obeda bilo veoma tiho. „Izgleda da smo svi pomalo umorni”, kroz smeh je izgovorio gospodin Abdereg, ,,i ti,

Paule, takođe. A vi, gospodine Homburgere? Međutim, to je bila prijatna promena, zar ne?”

„Naravno, gospodine Abdereže.”

102

Anna&zdls

,,S gospođicama ste se veoma dobro zabavljali? Vi ste u to dobro upućeni.” „O tome bi mogao Paul da vas izvesti. Ja sam nažalost imao to zadovoljstvo samo na

trenutak.” „Šta ti na ovo kažeš, Paule?” „Ja? A o kome vi to govorite?” „O gospođici Tusneldi, ako nemaš ništa protiv. A nekako mi se činiš rasejan...” „Ah, što bi se mladić toliko mnogo bavio damama”, dobacila je tetka. Ponovo je postalo vrelo. Prostor ispred kuće isijavao je toplotu, a na ulici su se i

poslednje kapi kiše osušile. Na svojoj sunčanoj livadi stajala je stara crvena bukva, prelivena toplim vazduhom, a na jednoj njenoj debeloj grani sedeo je

Paul Abdereg, naslonjen na stablo, potpuno prekriven crvenkastom tamnom senkom lišća. To je bilo staro omiljeno dečakovo mesto, gde je bio siguran od svakog iznenađenja. Tu, na bukovoj grani, u jesen tri godine ranije tajno je čitao Razbojnika, tu je prvi put popušio pola cigare i tu je nekada napisao podrugljivu pesmicu o svom ranijem kućnom učitelju, koja je strašno naljutila njegovu tetku. Razmišljao je o toj i drugim ludorijama s nekakvim nadmoćnim, popustljivim osećanjem, kao da se to dogodilo pre mnogo, mnogo vremena. Detinjarije, detinjarije!

Duboko je uzdahnuo, uspravio se, oprezno je sišao, izvadio džepni nožić i počeo da urezuje na stablu. Hteo je da ureže srce, a u njemu slovo T, i odlučio je da to uradi lepo i precizno, pa makar mu za to trebalo više dana.

Još iste večeri je otišao u baštu da naoštri nož. Sam je okretao brusni točak. Na povratku je neko vreme sedeo u starom čamcu, lupkao rukom po vodi i pokušavao da se prised melodije pesme koju je juče odavde slušao. Nebo je već bilo dopola prekriveno oblacima i izgledalo je da će preko noći ponovo biti oluje.

(1905)

103

Anna&zdls

PRONALAZAČ

Moj prijatelj Konstantin Silbernagel je bio u dobrim odnosima sa svim gospođicama u komšiluku, ali devojku nije imao. Kada bi ugledao neku koja stoji ili nekud ide, poslužio bi se ljubaznim pozdravom, nekom šalom, prijateljskim i poverljivim zadirkivanjima, one bi zastale, gledale za njim i uživale; mogao je da ima svaku od njih. Ali on to nije hteo. Kad god bi u radionici bilo priče o devojkama ili ljubavnim događajima, on bi samo slegnuo ramenima, a kada bi ga neko od nas drugara upitao za mišljenje, smeškao se i odgovarao:

„Samo napred, samo napred, vi žutokljunci. Doživeću da se svi redom oženite.” „A zašto da ne”, dobacivali bi poneki, „zar je ženidba takva nesreća?” „Možeš da probaš. Ali ja ne. Ja ne!” Često smo mu se zbog toga smejali, naročito zato što nije bio ženomrzac. Devojku

stvarno nije imao, ali protiv prolaznog, kratkog ašikovanja, laganog zagrljaja ili na brzinu ukradenog poljupca Silbernagel nije imao ništa. Pretpostavljali smo da on negde daleko ima neku devojku i da će ipak biti prvi koji će se oženiti. Zarađivao je dobro i mogao je da postane majstor kad god poželi, a takođe se zuckalo da ima debelu ušteđevinu. Sve u svemu, Konstantin je bio čovek koji se svima dopadao. Nikada nije dopuštao da primetimo koliko je veštiji i koliko više razume od nas; ako neko zatraži savet, on rado pomogne i prihvati se posla. Inače, bio je kao dete, rado i brzo počne da se smeje, lako ga je bilo ganuti, lako ga je bilo oneraspoložiti, ali je bio bezazlen i ja nikada nisam video da je nekog učenika udario ili se nepravedno izvikao.

Tada sam još verovao da u mašinskoj radionici mogu da uradim pravu stvar, pa sam se sve više vezivao za Silbernagela, jer je u obdarenosti i iskustvu daleko prevazilazio ostale drugove. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati ga kako radi, tako lako, zadovoljno i bez greške. Sve mu je išlo od ruke. Uvek je radio fine poslove kod kojih ne može da se spava i dremucka, gde mora da se obrati sva pažnja, i nikada nije pokvario nijedan komad. Veliko zadovoljstvo mu je pričinjavalo montiranje novih mašina; nove konstrukcije koje do tada nije nikada radio sklapao je i pokretao kao u dečijoj igri, a pri tome je izgledao tako plemenito i posebno da sam tada prvi put shvatio pravo značenje izreke da duh vlada materijom i da je volja jača od mrtve mase.

Postepeno sam otkrio da se moj drug Konstantin ne zadovoljava samo postojećim zanatskim poslovima. Primetio sam da on ponekad vikendom jednostavno nestane, nigde ga nema, i uskoro sam otkrio da se tada nalazi u svom iznajmljenom sobičku, sedi i crta. U početku sam mislio da ne želi da mu zarđaju veštine iz večernje škole, ali sam jednom otišao kod njega i slučajno video da radi na rešavanju nekakve konstrukcije, a kada sam dalje o tome zapitkivao, izvukao sam od njega da radi na jednom pronalasku. Od kada sam to saznao, imali smo prisan prijateljski odnos, i posle kraćeg vremena znao sam za sve njegove tajne. Do tada je konstruisao dve mašine, od kojih je jedna bila još na papiru, a od druge je već napravljen model. Bilo mi je zadovoljstvo gledati njegove crteže, izvedene besprekorno, čisto i precizno.

Moje večernje druženje s Konstantinom pretrpelo je prekid kada sam u jesen upoznao France Brodbek i s njom započeo vezu. Tada sam počeo ponovo mnogo da pišem, što sam posle škole latinskog zanemario, a slatka, lakomislena devojka koštala me je vrše nego što je možda vredela, mada sam iz te veze izašao i s jednim plavim okom.

104

Anna&zdls

Jedne večeri, posle dužeg odsustva, došao sam ponovo u Konstantinovu sobu na mansardi i pozdravio ga sa „pomozi bože”. Gledao me je zamišljeno, a onda me tako temeljno ribao zbog događaja s devojkom da sam skoro hteo da ga napustim. Ali ipak sam ostao tu, jer su u njegovom ljutitom govoru bile činjenice koje su mojoj mladićkoj sujeti veoma laskale.

„Ti si isuviše dobar za tu ženu”, rekao je, „i uopšte, isuviše vredan za vezu sa ženama. Ukoliko to ne shvatiš, nećeš postati veliki mehaničar. Ali ima u tebi nešto što tek treba da izađe na videlo, ukoliko ti to pre toga ne upropastiš svojim ljubavnim doživljajima.”

Onda sam ga upitao zašto je u stvari toliko gnevan na priče o ljubavi, na ženidbu. Gledao me je neko vreme ozbiljno, a onda počeo:

„Mogu odmah da ti kažem. To baš i nije za priču, to je samo jedno iskustvo ili epizoda, svejedno kako se zove. Ali ti ćeš razumeti ako pažljivo slušaš. Naime, jednom sam bio sasvim blizu ženidbe, i od tada mi je svega toga dosta. Može da se oženi ko god hoće, ali ja ne. Ja ne! Razumeš?

„U gradu Kamštatu sam proveo dve godine. Radio sam u livnici, u jednom sređenom pogonu, gde je moglo mnogo da se nauči. Kratko pre toga konstruisao sam mašinicu za obradu drveta, izradu čepova i sličnog, veoma elegantnu, ali ne naročito praktičnu. Zahtevala je mnogo snage, tako da sam ipak celu spravu rasturio. Onda sam poželeo da još nešto valjano naučim i to sam i radio, a posle par meseci sam počeo ponovo; odlučih - malu veš-mašinu ću uraditi dobro! Stanovao sam kod ložačeve udovice, na maloj mansardi, i tu bih svake večeri sedeo, crtao i računao. To je bio divan period. Dragi bože, šta čovek inače ima od života nego da nešto stvori u svojoj glavi i podari svetu?

,,U istoj kući je stanovala i švalja. Zvala se Lena Kolderfinger, imala je lepu figuru, nije bila baš visoka, ali je bila skladno građena i prijatna. Naravno, brzo smo se upoznali, i kako je to u prirodi mladih bića da se osećaju prijatno u društvu devojaka, osmehivao sam joj se, ponekad joj rekao nešto zabavno, smejali smo se zajedno i uskoro smo postali dobri poznanici i imali prijatan odnos. Pošto je bila pristojna devojka i nije ništa nepristojno dozvoljavala, još čvršće smo se vezali jedno za drugo. Petkom uveče smo odlazili u šetnje, nedeljom u selo, u gostionicu ili na ples. Jednom, kod kišnog vremena, došla je u moj sobičak; pokazao sam joj skice veš-mašine i sve joj objasnio, jer ona naravno o tome nije imala pojma. Usred živog objašnjavanja i pokazivanja odjednom sam primetio da ona od dosade zeva, da uopšte ne gleda u moje crteže već ispod stola u svoje čizme. Odmah sam prekinuo, skupio crteže i strpao ih u fioku, a da ona to uopšte nije primetila već je odmah počela sa zadirkivanjem i poljupcima.

„Kasnije sam razmišljao: a zašto bi se devojka bavila mojim crtežima ako ništa od toga ne razume, zar ne? Zaključio sam da previše zahtevam. Tako je to prošlo bez posledica, sve je bilo u najboljem redu. Ona me je volela i nije dugo potrajalo, a počeli smo da pričamo o venčanju. Moji izgledi nisu bili tako loši, mogao sam uskoro da postanem nadzornik, Lena je imala pristojan miraz i još plus par stotina ušteđenih maraka. I kada smo to jedno drugom rekli i sve ozbiljnije mislili o venčanju, ona je postajala sve nežnija, a ja nisam imao ništa drugo u glavi osim zaljubljenosti.

„Naravno, moju spravu nisam ni u crtežu završio, jer sam sve vreme provodio s Lenom, a glava mi je bila ispunjena samo stvarima u vezi sa ženidbom. Bilo je stvarno lepo i ja sam baš bio srećan, kako i pristoji jednom mladoženji. Tražio sam da mi se pošalju isprave iz mesta rođenja, i konačno, čekali smo samo moje unapređenje na poslu; na šta nije trebalo još dugo čekati, možda samo četiri ili šest nedelja.

105

Anna&zdls

„Do tada je sve bilo u najboljem redu. Sve do otvaranja izložbe. O, svete zvezdane tajne. Bila je to izložba zanatstva, prilično mala i otvorena u nedelju. Od fabrike sam dobio jednu ulaznicu, a drugu, za Lenu, sam dokupio. Dobili smo popust. Bio je to veliki rusvaj, možeš samo da zamisliš. Muzika, predstave, galama, puno ljudi, Leni sam kupio suncobran od nekog svilenog materijala u svim mogućim bojama i tako smo šetali unaokolo i bili veoma zadovoljni. Napolju je svirao vojni orkestar iz Ludvigsburga, vreme je bilo divno i sve je bilo puno. Kasnije sam čuo da su napravili gubitak, ali u to nisam mogao da poverujem. Išli smo svuda, zagledali svaku stvarčicu, a Lena je svaki put negde zastajala, ali i ja. A onda smo došli do mašina. Kako sam ih ugledao, palo mi je na pamet da se već mnogo nedelja nisam ni setio moje veš-mašine. Odjednom me je tako strašno zabolelo da sam istoga trenutka poželeo da otrčim do kuće. Ne može se opisati koliko me je ovo onespokojilo.

'Dođi, pusti te dosadne mašine', rekla je Lena i pokušala da me odvuče. „I dok me je tako vukla za ruku, shvatio sam da treba da se stidim, jer me ona

odvlači od svega što mi je ranije bilo važno i drago. Kao u snu, ali potpuno jasno sam primetio: ili ćeš se oženiti i propasti, ili ćeš se ponovo baviti svojom veš-mašinom. Tada sam rekao Leni da želim još neko vreme da ostanem u hali s mašinama. Ona je gunđala i onda sama otišla dalje.

„Da, tako je to bilo. Uveče sam pomamno radio na svojim crtežima, u ponedeljak ujutru dao otkaz u fabrici, a četrnaest dana iza toga sam već bio veoma daleko. I sada radim na mašinama, jednu već imam u glavi, a ovu ću sigurno patentirati, tako sigurno kao što se zovem Silbernagel.”

(1905)

106

Anna&zdls

PRVA AVANTURA

Čudno kako se neki doživljaj otuđi, postane dalek i izmakne iz sećanja! Čitave godine, sa hiljade sećanja, mogu da se izgube. Gledao sam kako deca idu u školu i nisam pomislio na svoje đačko doba, gledao sam gimnazijalce i skoro da nisam bio siguran da sam i ja to jednom bio. Posmatrao sam konstruktore mašina u njihovim radionicama, nestalno mnoštvo u kancelarijama, a potpuno sam zaboravio da sam i ja nekada činio isto, nosio plavu bluzu i kaput s uglačanim podlakticama. U knjižarama sam nailazio na čudnovate knjižice pesama osamnaestogodišnjaka, izdate od izdavača Pirsona iz Drezdena, i nikada nisam pomislio na to da sam nekada i ja pisao slične stihove i od tih istih lovaca na pisce bio prevaren.

Sve dok se jednom u šetnji, u vozu ili noćnim satima bez sna, celokupan zaboravljeni deo života ne pojavi, bleštavo osvetljen i kao na pozornici, sa svim pojedinostima, sitnicama, sa svim imenima i mestima, zvukovima i mirisima. To se meni dogodilo prethodne noći. U sećanje mi se vratio doživljaj za koji sam svojevremeno bio siguran da ga neću nikada zaboraviti, a na koji godinama nisam ni pomislio. Baš kao što čovek zagubi neku knjigu ili džepni nožić, primeti da ih nema, a onda na njih zaboravi, sve dok ih jednog dana ne ugleda u nekoj fioci među ostalim sitnicama i dok ponovo ne postanu njegove.

Imao sam osamnaest godina i to je bio kraj mog šegrtovanja u mašinskoj radionici.

Shvatio sam da u ovoj struci neću daleko napredovati i odlučio da ponovo promenim zanimanje. Dok sam tražio priliku da o tome obavestim oca, ostao sam još u pogonu i radio delimično nerado, a delimično radosno, kao neko ko je već dao otkaz i zna da su mu svi putevi otvoreni.

Tada smo imali i jednog volontera u radionici, čiji se ugled sastojao u tome što je bio rođak bogate dame iz susednog gradića. Dama je bila mlada udovica fabrikama, stanovala je u maloj vili, imala elegantna kola i konja za jahanje, važila za nadmenu i ekscentričnu, zato što nije sedela u kafeima već je umesto toga jahala, pecala, gajila lale i držala bernandinca. O njoj se govorilo iz zavisti, sa zlobom i ogorčenjem, posebno zato što se znalo da je u Minhenu i Štutgartu, gde je inače često odlazila, bila vrlo društvena.

Od kada je njen sestrić ili rođak počeo da volontira kod nas, tri puta je dolazila u radionicu, pozdravila ga i razgledala naše mašine. Svaki put je izgledala raskošno i ostavljala dubok utisak na mene kada je u prefinjenoj toaleti, radoznalih očiju i sa zanimljivim pitanjima prolazila kroz garavu radionicu, visoka svetlokosa žena, s licem tako svežim i naivnim kao da je neka devojčica. Stajali smo unaokolo u svojim od ulja zamazanim bluzama, crnih ruku i lica, i imali osećaj da nas je posetila princeza. A posle posete smo svaki put primećivali da to baš i ne odgovara našem socijaldemokratskom stavu.

Jednoga dana, u pauzi za užinu prišao mi je volonter i rekao: „Hoćeš li u nedelju sa mnom kod moje tetke? Pozvala te je.”

„Pozvala me? Ne izvodi sa mnom glupe šale ili ću ti zabiti nos u valov sa vodom.” Ali to je bila istina. Pozvala me je da dođem u nedelju uveče. Vozom u deset se možemo vratiti kući, a ukoliko se duže zadržimo, vratiće nas kolima.

Imati kontakt s vlasnicom luksuznih kola, gazdaricom koja ima poslužitelja, dve sluškinje, kočijaša i baštovana, bilo je po mom tadašnjem pogledu na svet jednostavno

107

Anna&zdls

bezbožno, ali to mi je palo na pamet tek kada sam već pristao na posetu i zapitao se da li je moje žuto nedeljno odelo dovoljno dobro.

Do subote sam bio veoma napet i radostan. A onda me je uhvatio strah. Šta treba tamo da kažem, kako da se ponašam, kako s njom da razgovaram? Moje odelo, na koje sam bio tako ponosan, odjednom je postalo izgužvano i flekavo, a kragna iskrzana po ivicama. Osim toga, šešir mi je bio star i izlizan, a ni s moja tri najvrednija komada - par šnala na plitkim cipelama, polusvilena crvena kravata i cvikeri s niklovanim okvirom - nisam bio zadovoljan.

U nedelju uveče sam s volonterom pošao peške do Setlingena, bolestan od uzbuđenja i zbunjenosti. Ugledali smo vilu i zastali pred rešetkama, ispred borova i čempresa, dok se zvuk zvona na vratima mešao s lavežom pasa. Sluga nas je pustio unutra ne izgovorivši ni reč, ophodio se s nama potcenjivački i uopšte se nije potrudio da me zaštiti od ogromnog bernandinca koji je skakao na mene. Sa strahom sam gledao u svoje ruke, koje mesecima nisu bile tako brižljivo oprane. Prethodne večeri sam ih pola sata prao petrolejom i mekim sapunom.

Sama nas je primila u salonu, obučena u jednostavnu, svetloplavu haljinu. Pružila je obojici ruku, zamolila nas da zauzmemo mesta, večera će odmah biti spremna.

„Vi ste kratkovidi?”, upitala me je. „Da, nešto malo...” „Naočare vam ne stoje nimalo lepo, znate li to?” Odmah sam ih sklopio, stavio u džep

i napravio prkosno lice. ,,A 'soci' ste, takođe?”, pitala je dalje. „Mislite socijaldemokrata? Da, naravno.” ,,A zašto, pobogu?”

„Iz ubeđenja.” „Ah, tako. Ali kravata je veoma lepa. A sada ćemo jesti. Valjda ste došli gladni?” U susednoj sobi su bila postavljena tri pribora. Sa izuzetkom tri vrste čaša, suprotno

mojim očekivanjima, nije bilo ničega što bi moglo da me dovede u nepriliku. Supa od mozga, pečenica, povrće, salata i kolač su bile jasne stvari, znao sam kako se jedu a da ne zapadnem u teškoće. Vino je domaćica sama sipala. Za vreme obeda, razgovarala je skoro isključivo s volonterom. A od dobrog jela, uz vino koje mi je prijalo, osećao sam se ugodno i odvažno.

Posle večere, vinske čaše su nam donete u salon, a kada mi je ponuđena cigara i na moje zaprepašćenje upaljena crvenom i zlatnom svećom, moje zadovoljstvo je preraslo u uživanje. Odvažio sam se da gledam u damu. A ona je bila tako prefinjena i lepa da sam se osetio ponosno prenet na prostranstva plemenitog sveta o kome sam imao čežnjivo nesigurnu predstavu iz romana i feljtona.

Započeli smo živahan razgovor, a ja sam se osmelio da kažem da njenu primedbu o socijaldemokratu! i crvenoj kravati primam kao šalu.

„Potpuno ste u pravu”, rekla je uz osmeh, „samo vi ostanite kod svojih ubeđenja. Ali kravatu biste morali malo niže da vežete. Izgledate tako...”

Stala je pred mene, sagla se, dohvatila moju kravatu obema rukama i povlačila je levo-desno. Pri tome sam sa silnim zaprepašćenjem osetio kako provlači dva prsta između dugmadi na mojoj košulji i lagano mi dodiruje grudi. Pošto sam je užasnuto pogledao, još jednom me je lagano pritisla s oba prsta i pri tome me nepomično gledala u oči.

108

Anna&zdls

O, gromovi i oluje, pomislio sam, a srce je počelo besomučno da mi lupa dok se ona malo izmakla i nastavila da mi doteruje kravatu. Onda me je ponovo pogledala, ozbiljno i značajno, i par puta lagano klimnula glavom.

„Možeš iz zadnje sobe da doneseš kutiju s igrama”, rekla je svom sestriću, koji je listao novine. „Budi tako dobar.”

On je otišao, a ona mi je prišla široko otvorenih očiju. ,,Oh, ti!”, rekla je tiho i meko. „Ti si mi tako mio.” Onda se približila mom licu, a usne su nam se spojile, nemo i vrelo, pa ponovo, i još

jednom. Zagrlio sam je i privukao sebi, tu veliku lepu damu, tako snažno da je verovatno zabolelo. Ali ona je još jednom potražila moja usta i dok me je ljubila, oči su joj bile vlažne i devičanski svetlucale.

Volonter se vratio s igrama, seli smo i sve troje bacali kockice. Ona je bila razgovorljiva, šalila se pri svakom bacanju, a ja nisam mogao da izustim nijednu reč i imao sam muke s disanjem. Ponekad bi spustila ruku ispod stola i igrala se mojom, ili bi je položila na moje koleno.

Oko deset sati, volonter je izjavio da je vreme da nas dvojica krenemo kući. „Zar i vi već idete?”, upitala me je smešeći se. Nisam imao iskustva u ljubavnim stvarima, pa sam promucao: „Da, vreme je da

krenemo.” I ustao. „Pa, kada je tako...”, dodala je, a volonter je ustao i krenuo. Pratio sam ga ka vratima,

ali upravo kada sam bio na pragu, ona me je povukla za ruku i privila se uz mene. U hodu mi je šaputala: „Budi razuman, budi razuman!” Ni to nisam shvatio.

Oprostili smo se, a onda smo nas dvojica trčali do stanice. Kupili smo karte i volonter je ušao u voz. Ali meni sada nije bilo potrebno društvo. Popeo sam se samo na prvu stepenicu i, kada je voz zazviždao, iskočio sam i ostao na stanici. Bila je već tamna noć.

Ošamućen i neraspoložen išao sam putem ka njenoj kući, do bašte, ograde, kao neki provalnik. Ta otmena dama me voli. Preda mnom se otvorio raj, a kada sam u džepu slučajno napipao naočare, izvadio sam ih i bacio u šanac pored puta.

Sledeće nedelje, volonter je ponovo pozvan na ručak, ali ne i ja. Ona više nikada nije posetila našu radionicu.

Još tri dobra meseca iza toga, često sam odlazio u Setlingen, nedeljom ili kasno uveče, osluškivao na ogradi, obilazio oko bašte, čuo bernandince kako laju, gledao jele i čemprese kako se povijaju na vetru, viđao svetio u sobama i pomišljao: možda će me jednom ugledati; ona me voli. Jednom sam iza kuće začuo muziku klavira, nežnu i lelujavu. Naslonio sam se na zid i zaplakao.

Nikada više me poslužitelj nije uveo unutra ni štitio od nasrtljivih bernandinaca i nikada više njena ruka nije dodirnula moju, niti njene usne pritisle moje. Samo u snu mi se to dešavalo još nekoliko puta, samo u snu. U kasnu jesen napustio sam radionicu, zauvek odbacio plavu bluzu i otišao daleko, u jedan drugi grad.

(1905)

109

Anna&zdls

ŽRTVA LJUBAVI

Tri godine sam radio kao pomoćnik u knjižari. U početku sam primao osamdeset maraka mesečno, onda devedeset, zatim devedeset pet, i bio sam srećan i ponosan što sam zarađujem svoj hleb i ne moram nikoga da molim za pfenig. Moja ambicija je bila da napredujem do antikvarnice. Tu se može među starim knjigama živeti kao bibliotekar, datirati prve štampane knjige i bakrorezi, a u dobrim antikvarnicama je bilo poslova koji su plaćani čak i dvesta pedeset, pa i više maraka. U stvari, do toga mi je put bio dugačak, trebalo je još raditi i raditi.

Među mojim kolegama je bilo veoma čudnih osobenjaka. Često mi se činilo da je knjižara azil za sve vrste ljudi koji su ispali iz koloseka. Paroh koji je prestao da veruje, propali večiti studenti, doktori filozofije bez nameštenja, urednici koji su postali neupotrebljivi, oficiri otpušteni iz službe, svi su oni stajali pored mene za prijemnim pultom. Neki su imali ženu i decu, kretali se unaokolo neutešni u iznošenoj odeći, drugi su živeli skoro udobno, a većina je u prvoj trećini meseca pirovala, a ostatak vremena se zadovoljavala pivom, sirom i razmetljivim razgovorima. Ali svi su iz svog blistavog doba zadržali lepe manire, vodili učene razgovore i bili ubeđeni da su samo zahvaljujući nečuvenom baksuzluku dopali na ovako skromno mesto.

Posebni ljudi, kao što sam rekao. Ali čoveka kao što je Kolumban Hus nisam još nikada video. Jednoga dana je kao prosjak došao u pisarnicu. Slučajno je mesto nižeg pisara bilo slobodno i on ga je sa zahvalnošću prihvatio i zadržao duže od godinu dana. U suštini, nije radio niti govorio ništa neobično i, spolja gledano, nije živeo ništa drugačije od ostalih sirotih nameštenika. Ali na njemu se videlo da nije uvek tako živeo. Mogao je imati nešto iznad pedeset i bio je visokog stasa kao kakav vojnik. Pokreti su mu bili otmeni i otvoreni, a imao je pogled, tada sam tako mislio, kakav mora da ima pesnik.

Dogodilo se da je Hus otišao sa mnom u gostionicu, jer je osetio da mu se u potaji divim i da sam ga zavoleo. Onda je promišljeno govorio o životu i dozvolio da platim i njegov račun. Jedne večeri u julu ispričao mi je ovo što sledi. Bio mi je rođendan i otišli smo na skromnu večeru, pili smo vino, a onda smo u toploj noći šetali alejom pored reke. Ispod poslednje lipe nalazila se gvozdena klupa, on je na nju seo, a ja sam se ispružio na travi. I tada je počeo da priča.

„Vi ste mladi jazavac i još ne znate ništa o životu na ovom svetu. A ja sam matora volina, inače vam ne bih ispričao ovo što ću sada reći. Ako ste pristojan čovek, zadržite ovo za sebe i ne brbljajte unaokolo o tome. Ali kako god hoćete.

„Kada me pogledate, vidite malog pisara s kvrgavim prstima i uflekanim pantalonama. Ako biste hteli da me ubijete, ne bih imao ništa protiv. U meni je manje-više sve već ubijeno. A ako vam kažem da je moj život bio olujni vetar i plamen, smejaćete se. Ali možda se i nećete smejati, mladi jazavče, ako vam stari čovek ispriča, u ovoj letnjoj noći, jednu bajku.

„Vi ste već bili zaljubljeni, zar ne? Nekoliko puta već, da li je tako? Da, da. Ali ipak još ne znate šta je ljubav. Ne znate, ja vam kažem. Možda ste nekad plakali cele noći? I celog meseca loše spavali? Možda ste pisali pesme i nekad o samoubistvu razmišljali? Da, to već znam. Ali to nije ljubav. Ljubav je nešto drugo.

„loš do pre deset godina sam bio veoma poštovan čovek i pripadao najboljem društvu. Bio sam činovnik uprave i rezervni oficir, imućan i nezavisan, držao jahaćeg konja, slugu, stanovao udobno i živeo zadovoljno. Loža u pozorištu, letnja putovanja,

110

Anna&zdls

mala umetnička zbirka, jahaći sport i jedrenje, vesele momačke večeri s belim i crvenim bordoom i doručak uz šampanjac i šeri. Godinama sam na to bio naviknut, ali sam se tih stvari lako lišio. Šta u stvari znače jelo i piće, jahanje i vožnja, zar ne? Nešto malo filozofije i sve postaje izlišno i smešno. Društvo i dobar glas i ljudi koji pred tobom skidaju šešir, sve to postaje nebitno ako je opredeljenje dobrodošlo.

„Hteli smo da pričamo o ljubavi? Pa šta je to ljubav? Umreti za voljenu ženu, do toga u ovo vreme dolazi retko. To je, doduše, bilo nešto najlepše. - Ne prekidajte me! Ja ne govorim o ljubavi udvoje, o poljupcima, spavanju jedno uz drugo i venčavanju. Govorim o ljubavi koja je postala jedini životni osećaj. Ona ostaje usamljena, iako je, kako se već kaže, uzvraćena. Sastoji se u tome da sve želje i sva sposobnost jednog čoveka svom žestinom streme ka jednom jedinom cilju i da je on radi sladostrašća spreman na svakakvu žrtvu. Taj način ispoljavanja ljubavi ne može biti srećan, ona će gored, patiti i uništiti se, ona je plamen koji ne može umreti pre nego što i poslednje ikako dostupno drvo bude istrošenoj

„O ženi koju sam voleo ne morate ništa da znate. Možda je bila čudesno lepa, a možda samo slatka. Možda genije, možda uopšte ne. Zašto je to važno, dragi bože! Bila je bezdan u koji sam hteo da upadnem, bila je božija ruka koja je jednog dana zahvatila moj ništavni život. Od toga dana taj beznačajni život je postao plemenit i dostojanstven, shvatate li, nije više bio život čoveka od položaja, već život Boga i deteta, pomahnitao i nepromišljen, goreo je i plamteo.

„Od tada, sve što mi je pre toga bilo važno postalo je ništavno i dosadno. Zanemarivao sam stvari koje nikada zanemario ne bih, služio sam se lukavstvom i preduzimao putovanja samo da za trenutak vidim osmeh te žene. Za nju sam bio spreman da uradim sve što ju je u tom trenutku veselilo, za nju sam bio radostan i ozbiljan, razgovorljiv i tih, korektan i luckast, bogat i siromašan. Kada je primetila kako stoje stvari sa mnom, stavljala me je na bezbrojne probe. Pričinjavalo mi je zadovoljstvo da je služim, mogla je da izmišlja nemoguće, da poželi nezamislivo, a sve sam kao kakvu sitnicu ispunjavao. Qnda je shvatila da je volim više od bilo kog drugog čoveka i tada su nastala spokojna vremena u kojima me je razumela i prihvatila moju ljubav. Viđali smo se hiljadama puta, putovali smo zajedno, radili nemoguće, i oboje želeli da promenimo svet.

„Tada sam postao srećan, ona me je volela. I neko vreme sam stvarno bio srećan, možda. Moja namera nije bila da samo osvojim srce te žene. Ali, pošto sam neko vreme uživao u potpunoj sreći, više nisam morao da prinosim nikakvu žrtvu, pošto sam bez truda od nje dobijao osmeh, poljubac ili ljubavnu noć, počeo sam polako da bivam uznemiren. Nisam uopšte znao šta mi nedostaje, dosegao sam više nego što su moje najsmelije misli ikada priželjkivale. Ali bio sam nespokojan. Kao što rekoh, moja namera nije bila da je osvojim. Što se to dogodilo, bila je samo slučajnost. Moja sudbina je bila da patim zbog ljubavi. A kada sam počeo da osvajam ljubavnicu, da te patnje lečim i hladim, u meni je nastao neki nemir. Neko vreme sam uspevao da to odbijem od sebe, a onda, iznenada me je ponovo obuzelo. Uzeo sam odsustvo i krenuo na veliki put. Moj imetak je već tada bio značajno okrnjen, ali ko mari za to? Putovao sam, i posle godinu dana sam se vratio. Bilo je to čudnovato putovanje. Tek sto sam krenuo, ponovo je počela da gori pređašnja vatra. Što sam se više udaljavao i što sam duže bio odsutan, toliko bolnije se vraćala i obuzimala me žestoka strast, radovala me, putovao sam dalje, uporno, čitavu godinu, sve dok vatra nije postala nepodnošljiva i primorala me da se vratim u blizinu moje voljene.

111

Anna&zdls

„Opet sam bio kod kuće i našao sam je brižnu i teško bolesnu. Ništa čudno, ona mi se predala, usrećila me, a ja sam je napustio! Ponovo je imala ljubavnika, ali sam video da ga ne voli. Prihvatila ga je samo da bi se meni osvetila.

„Nisam mogao da joj kažem ili napišem šta se dogodilo, da je napustim i da se ponovo vratim. A da li sam i sam to znao? Tako sam počeo ponovo da je pridobijam i da se borim za nju. Ponovo sam tražio načine. Opet sam išao na daleke puteve, propuštao važne stvari i davao velike svote da bih čuo jednu reč od nje i da bih je video kako se smeje. Prekinula je s ljubavnikom, ali je uskoro našla drugoga, jer meni više nije verovala. Ipak, s vremena na vreme bi me umilno pogledala. Ponekad sedeći s društvom za stolom ili u pozorištu, naglo bi se okrenula i pogledala me blago i upitno.

„Uvek je mislila da sam veoma, veoma bogat. To verovanje sam ja u njoj probudio i održavao ga samo da bih mogao opet nešto da učinim za nju, što nekom siromašnom ne bi dozvolila. Ranije sam joj činio poklone, ali s time je bilo završeno, morao sam da pronalazim nove puteve da je obrađujem i prinesem joj žrtvu. Priređivao sam joj koncerte u kojima su muzičari koje je veoma cenila svirali i pevali njene omiljene arije. Kupovao sam ulaznice za lože da bih mogao da joj ponudim karte za premijere. Opet se navikla da brigu o hiljadu stvari prepusti meni.

„Bio sam u neprestanom vrtlogu, obavljajući poslove za nju. Moj imetak je bio potrošen i počeo sam s pozajmicama i finansijskim mahinacijama. Prodao sam svoje slike, stari porcelan, svog jahaćeg konja, za te pare kupio automobil da joj stoji na raspolaganju.

„Sve je otišlo tako daleko da sam osetio skori kraj. Dok sam se nadao da ću ponovo da je pridobijem, iscrpeo sam svoje poslednje izvore. Ali nisam hteo da prestanem. Još uvek sam imao svoju službu, uticaj, moj ugledan položaj. Ali, čemu to, kada njoj ne može da posluži? Došlo je do toga da sam počeo da lažem, da sam proneverio novac, prestao sam da se plašim sudskog izvršitelja, jer sam strahovao od najgoreg. I to nije bilo uzalud. Ostavila je i drugog ljubavnika i sada sam znao, ili ih neće imati više, ili ću ja biti s njom.

„Da, primila me je. To je u stvari značilo da putuje u Švajcarsku, a meni je dozvoljeno da je pratim. Sledećeg jutra, zahtevao sam odsustvo, a umesto odgovora sledilo je moje hapšenje. Falsifikovanje dokumenata, pronevera državnog novca. Nemojte ništa reći, nije potrebno. Već znam. Ali da li vi znate da su plamen i strast bili ljubavna nagrada za to što sam bio osramoćen i kažnjen i izgubio i poslednju košulju s leđa. Razumete li to vi, mladi, zaljubljeni čoveče?

„Ispričao sam vam bajku, mladi čoveče. Čovek koji je to doživeo nisam ja. Ja sam siromašni pisar, koji je dopustio da ga ponudite flašom vina. Sada moram da krenem kući. Ne, ostanite još tu, idem sam. Ostanite!”

(1906)

112

Anna&zdls

LJUBAV

Moj prijatelj, gospodin Tomas Hepfner, od svih ljudi koje poznajem ima najviše iskustva u ljubavi. Ili je bar imao najviše žena, savladao je veštinu udvaranja i može da se pohvali mnogim osvajanjima. Kada mi priča o njima, osećam se kao đak. Ali ponekad pomislim da nije razumeo pravu suštinu ljubavi. Ne verujem da je često provodio besane noći plačući zbog žene koju voli. I mada je tačno da nije ni imao razloga za to, što mu rado priznajem, uprkos svojim uspesima, on nije zadovoljan čovek. Često sam ga viđao pomalo melanholičnog, a njegov ceo nastup je bio nekako rezigniran, miran, što nije izgledalo samo kao zasićenost.

Slažem se, to su samo naslućivanja, možda pogrešna. O psihologiji se mogu napisati knjige, ali ne i analizirati ljudi; uostalom, ja nisam psiholog. U svakom slučaju, ponekad mi se čini da se moj prijatelj Tomas vesto igra ljubavi samo zato što nije sposoban za ljubav, koja nije igra, i da je melanholičan upravo zato što zna za taj svoj nedostatak i zbog njega pati. To su samo naslućivanja, možda pogrešna.

Ono što mi je nedavno ispričao o gospođi Foster izgledalo mi je čudno iako nije bilo reči o pravom iskustvu, a još manje o avanturi, već se radilo samo o raspoloženju, o jednoj lirskoj anegdoti.

Hepfnera sam sreo dok je izlazio iz Plave zvezde i nagovorio ga da sa mnom popije bocu vina. Da bih ga motivisao da poruči neko bolje vino, tražio sam bocu običnog „moda”, koji inače ne pijem. On je bezvoljno odmah ponovo pozvao kelnera.

„Nećemo 'mozel', sačekajte!” Poručio je jednu poznatiju berbu. Ja sam se složio i uz bocu dobrog vina počeli smo

da ćaskamo. Pažljivo sam navodio razgovor na gospođu Foster, lepu mladu ženu od nešto preko trideset godina, koja je nedavno stigla u naš grad i za koju se pričalo da je imala mnogo ljubavnika.

Njen muž je bio beznačajan. Nedavno sam saznao da je moj prijatelj posećuje. „Dakle, gospođa Foster”, konačno je popustio, „kad te već toliko interesuje. Šta da ti

kažem? S njom nisam imao ništa.” „Baš ništa?” „Pa dobro, ništa što bih mogao da ti pričam. Za to treba biti pesnik.” Nasmejao sam se. „Obično ne ceniš mnogo pesnike.” „A zašto bih? Pesnici su, pre svega, osobe kojima se ništa ne dešava. Vidi, u mom

životu dogodilo se hiljadu stvari koje su zaslužile da se o njima piše. Uvek sam mislio da je šteta što se ovako nešto nikada ne dogodi nekom pesniku, onda se ne bi zaboravilo. Stalno dižete buku zbog običnih stvari, od svake gluposti napravite priču...”

„A gospođa Foster? Da li je to priča?” „Ne. Tek jedna skica, jedna pesma, jedno raspoloženje” ,,E pa dobro, slušam te.” „Dakle, ta žena me je zainteresovala. Zbog onoga što se priča o njoj, shvataš. Koliko

sam ja izdaleka primetio, imala je bogatu prošlost. Imao sam utisak da je volela i poznavala sve vrste muškaraca i da nikoga nije mogla dugo da podnese. A uz to je i lepa.”

„Šta nazivaš lepim?”

113

Anna&zdls

„Vrlo jednostavno, nema ničeg suvišnog, ničeg nepotrebnog. Njeno telo je uvežbano, kontrolisano, podređeno njenoj volji. U njemu nema ničeg nedisciplinovanog, ničega izdajničkog, ničeg tromog. Ne mogu da zamislim situaciju iz koje ne bi znalo da izvuče i najmanje moguće lepo. Upravo to me je privuklo, jer je za mene bezazlenost obično dosadna. Ja tražim lepotu svesnu sebe, vaspitanje, kulturu. Dobro, dosta teorije!”

„Dobro.” „Dakle, upoznali smo se, i ja sam je posetio nekoliko puta. Tada nije imala

ljubavnika, to je bilo primetno. Muž joj je figurica od poredana. Počeo sam da joj se približavam. Nekoliko pogleda preko stola, jedna reč provučena u nazdravljanju čašom vina, jedan malo duži poljubac u ruku. Ona je sve prihvatala i čekala. Zatim sam je posetio u vreme kada sam znao da je sama i ona me je primila.

„Seo sam preko puta nje i odmah shvatio da uobičajeni metodi ne prolaze. Zato sam spustio karte na sto i jednostavno joj rekao da sam zaljubljen u nju i da joj stojim na raspolaganju. Onda se vodio otprilike ovakav razgovor:

'Pričajmo o nečem interesantnijem.' 'Ništa me ne interesuje više od vas, gospođo. Došao sam da vam to kažem. Ako vam

dosađujem, otići ću.' 'Pa dobro, šta onda želite od mene?' 'Ljubav, milostiva gospođo!' 'Ljubav! Ja vas jedva poznajem i ne volim vas.' 'Videćete da se ne šalim. Nudim vam sve ono što jesam i što mogu da učinim, a mogu

da učinim mnogo, ako je za vas.' 'Da, to svi kažu. Nema ničeg novog u vašim izjavama ljubavi. Šta to vi možete da

učinite što bi mene zapanjilo? Da zaista volite, učinili biste to mnogo ranije.' 'Šta, na primer?' To bi trebalo vi da znate. Mogli ste da gladujete osam dana, ili da se ubijete, ili bar da

pišete poeziju.' 'Ja nisam pesnik.' 'Zašto niste? Onaj ko voli onako kako jedino treba voleti postaje pesnik i junak zbog

jednog osmeha, zbog jednog pokreta, zbog jedne reči one koju voli. Ako njegove pesme i nisu lepe, bar su vrele i pune ljubavi...'

'Imate pravo, milostiva gospođo. Ja nisam ni pesnik ni junak i nemam nameru da se ubijem. Ako bih to i učinio, bilo bi to samo zato što moja ljubav nije tako snažna ni vatrena kakvu vi želite. Ali zato ja imam jednu jedinu malu prednost u odnosu na tog idealnog ljubavnika: ja vas razumem.'

'Šta razumete?' 'Da želite isto što i ja. Vi ne želite ljubavnika, vi želite da volite, bezumno i bez

ostatka. A niste za to sposobni.' 'Tako mislite?' 'Verujem u to. Vi tražite ljubav, kao što je i ja tražim. Zar nije tako?' 'Možda.' 'Zbog toga ja nisam za vas i više vam neću dosađivati. Ali možda biste mogli, pre

nego što odem, da mi kažete da li ste bar jednom upoznali pravu ljubav?' 'Jednom, možda. Kad je već tako, mogu i da vam ispričam. Bilo je to pre tri godine.

Prvi put sam imala osećaj da sam zaista voljena.' 'Mogu li da vas zamolim da nastavite?'

114

Anna&zdls

'Ako želite. Jedan čovek je došao, upoznao me i zavoleo. Kad je video da ne volim muža i da imam ljubavnika, predložio mi je da se razvedem. To nije bilo moguće i od tada je taj čovek počeo da se brine o meni, da bdi nada mnom, da me čuva; postao mi je dobar prijatelj i savetodavac. I kada sam zbog njega napustila ljubavnika i rekla da sam spremna da ga prihvatim, on me je odbio i otišao. Više se nije vratio. Taj čovek me je zaista voleo; niko drugi osim njega.' 'Razumem.'

'Dakle, vi odlazite? Možda smo jedno drugom suviše rekli.' 'Zbogom. Bolje je da više ne dolazim.'“ Moj prijatelj je zaćutao. Malo kasnije je ponovo pozvao kelnera, platio račun i izašao.

Iz njegove priče sam zaključio da nije sposoban za pravu ljubav. On mi je to sam potvrdio. Ipak, ne treba verovati ljudima kada govore o svojim manama. Ima onih koji sebe smatraju savršenima samo zato što od sebe ne očekuju mnogo. Moj prijatelj nije takav i možda je baš zbog svog ideala prave ljubavi postao takav kakav je. Ali moguće je i da se taj pametan čovek samo poigrao sa mnom i da je razgovor s gospođom Foster njegova izmišljotina. Jer, on je skriveni pesnik iako se pretvara da ne podnosi pesnike.

To su samo nagađanja, možda pogrešna. (1906)

115

Anna&zdls

PISMO JEDNOG MLADIĆA

Poštovana milostiva gospođo! Zamolili ste me da Vam ponekad napišem pismo. Mislili ste da je za mladog čoveka s

literarnim darom dragoceno da sme da piše pisma lepoj i slavnoj dami. Bili ste u pravu, jeste dragoceno.

A osim toga, takođe ste primetili da mnogo bolje pišem nego što govorim. Pa evo, pišem Vam. Ovo je za mene jedina mogućnost da Vam pričinim malo zadovoljstvo, i to radim veoma rado. Jer ja Vas volim, milostiva gospođo. Dozvolite mi da budem opširan. To je neophodno, inače ćete me pogrešno razumeti, a možda je i opravdano, jer ovo pismo upućeno Vama će biti i jedino. Ovo je dovoljno kao uvod.

Kada sam imao šesnaest godina, primetio sam s čudnovatom i možda prerano sazrelom setom da su mi radosti dečaštva strane i da sam ih izgubio. Posmatrao sam mlađeg brata kako pravi kanale u pesku, baca koplje, hvata leptire, i zavideo mu na zadovoljstvima koja pri tom doživljava, a kojih se moje strasno i duboko unutrašnje biće još dobro seća. Izgubila su se, a ja nisam znao kada i zašto, a na njihovom mestu, kako u zadovoljstvima starijih još nisam stvarno mogao da učestvujem, našli su se nezadovoljstvo i čežnja.

Plahovito i revnosno, ali ne i istrajno, bavio sam se čas istorijom čas prirodnim naukama, jedne cele nedelje, svakodnevno, do kasno u noć radio na botaničkim preparatima, a onda četrnaest dana ništa drugo nego samo čitao Getea. Osećao sam se usamljeno i u svakom pogledu, a protiv moje volje, otrgnut od života. Tu provaliju između mene i života pokušao sam da premostim učenjem, znanjem i spoznajom. Po prvi put sam doživeo našu baštu kao deo grada i doline, dolinu kao isečak u planinama, a planine kao jasno ograničeni deo Zemljine površine.

Po prvi put sam razmišljao o zvezdama kao o nebeskim telima, o oblicima planina kao nužnom produku Zemljine snage, i po prvi put sam shvatio poreklo oblaka kao deo stvaranja Zemlje. Izričito i imenom da nazovem to što mi se dešavalo još nisam mogao, ali to je bilo u meni i živelo je.

Ukratko, od tog časa sam počeo da razmišljam. Prepoznao sam svoj život kao nešto uslovljeno i ograničeno, a time sam u sebi probudio onu želju za koju deca još ne znaju, želju da moj život, koliko je to moguće, bude valjan i plemenit. Verovatno svi mladi ljudi doživljavaju približno isto, ali ja o tome govorim kao o potpuno individualnom iskustvu, što za mene u stvari i jeste.

Nezadovoljan i čežnjom za nedokučivim rastrzan, živeo sam nekoliko meseci, vredno ali nepostojano, plamteći, a ipak za toplinom žudeći.

Međutim, priroda je bila pametnija od mene i razrešila bolnu zagonetku mog stanja. Jednoga dana sam se zaljubio i nenadano opet uspostavio sve odnose sa životom, jače i raznovrsnije nego pre.

Od tada sam provodio značajne i dragocene sate i dane, ali nikad više onakve nedelje i mesece, tako tople i ispunjene neprekidnim strujanjem osećanja. O svojoj prvoj ljubavi Vam neću pričati, ne radi se o tome, spoljašnje okolnosti su isto tako mogle i drugačije da budu. Ali život koji sam tada živeo želeo bih da malo pokušam da objasnim, iako znam da mi to baš neće poći za rukom. Grozničavom traganju je došao kraj. Iznenada sam se našao u sredini životvornog sveta i bio kroz hiljade korenovih vlakana spojen sa zemljom i ljudima. Moja čula su se promenila, postala su oštrija i živahnija.

116

Anna&zdls

Posebno oči. Na sve sam gledao drugačije nego ranije. Sve mi je bilo svetlije i raznobojnije, posmatrao sam kao umetnik i radovao se bistrom pogledu.

Bašta moga oca je blistala u letnjoj raskoši. Unaokolo je procvetalo šipražje, a drveće s gustim letnjim listovima protezalo se ka nebu, bršljan je puzao uz visoke zaštitne zidove, a preko puta je mirovala planina s crvenkastim padinama i plavocrnom jelovom šumom. Ja sam stajao, gledao i bio potresen što je sve, svako za sebe, tako čudesno lepo, živo, raznobojno i blistavo. Pojedini cvetovi su se ljuljuškali na svojim stabljikama tako nežno i blistali iz svojih raznobojnih čašica tako mirno, prefinjeno i prisno, da sam ih voleo i uživao u njima kao u pesmi nekog pesnika. Mnogi šumovi koji me ranije nisu doticali, sada su mi govorili i obuzimali me: glas vetra u jelama i travi, cvrčanje cvrčaka na livadi, grmljavina nevremena u daljini, žuborenje rečice i poj mnogobrojnih ptica. Uveče sam gledao i osluškivao rojeve mušica na zlatnom kasnom suncu i slušao žabe u bari. Hiljade ništavnih stvari su mi odjednom postale drage i važne, pogađale su me i bile doživljaj. Na primer, kada bih ujutru, da prekratim vreme, zalio nekoliko leja u bašti, a zemlja i korenje tako zahvalno i žudno popili vodu. Ili kada sam na bleštavom podnevnom suncu ugledao plavog leptira kako se opijen zanosi. Gledao sam otvaranje mlade ruže. Ili sam uveče iz čamca spuštao ruku u vodu i osećao meko i mlako provlačenje vode kroz prste. Za vreme dok me je mučila patnja bespomoćne prve ljubavi i dok su me muka koja nije bila razumljiva, svakodnevna čežnja i razočaranje uzbuđivali, bio sam uprkos potištenosti, u dubini duše srećan. Voleo sam sve što je bilo oko mene i što mi je govorilo da na svetu nema ničeg mrtvog i praznog. Nikada više se to u meni nije izgubilo, ali takođe se nikada više nije tako jako i tako istrajno pojavljivalo. Da to još jednom doživim, prisvojim i zadržim, to je sada moja predstava o sreći.

Želite li da čujete dalje? Od tog vremena do ovoga dana, ja sam u stvari uvek bio zaljubljen. Pre svega mi se čini, koliko sam upoznat, da ništa nije tako plemenito, strasno i zanosno kao ljubav prema ženi. Nisam uopšte imao nikakav odnos sa ženom ili devojkom, takođe nisam svesno voleo neku poimence, ali je ljubav uvek okupirala moje misli, i moje duboko poštovanje lepote bilo je u stvari postojano obožavanje žena.

Neću Vam ispričati ljubavnu priču. Jednom sam imao draganu, čitav jedan mesec, požnjeo sam povremeno i poneki poljubac i pogled, samo upola želeći jednu ljubavnu noć, ali kada sam stvarno voleo, bio sam uvek nesrećan. I ako se tačno sećam, to je bila patnja ljubavi bez nade, strah i malodušnost, a besane noći su bile daleko lepše od malih srećnih trenutaka i konačnog ishoda.

Znate li, milostiva gospođo, da sam veoma zaljubljen u Vas? Poznajem Vas skoro godinu dana iako sam samo četiri puta bio u Vašoj kući. Kada sam Vas prvi put ugledao, nosili ste svetlosivu bluzu i firentinski broš u obliku krina. Jednom sam Vas video na železničkoj stanici kako ulazite u brzi voz za Pariz. Kupili ste kartu do Strazbura. Ali tada me još niste poznavali.

A onda sam s prijateljem posetio Vašu kuću i odmah sam se zaljubio. Vi ste to primetili tek prilikom moje treće posete, one večeri uz Šubertovu muziku. Čini mi se da je bio Šubert. Prvo ste se šalili zbog moje ozbiljnosti, a onda zbog mog lirskog izražavanja, ali prilikom opraštanja ste bili blagonakloni, uz malo majčinskih osećanja. A poslednji put, kada ste mi dali svoju letnju adresu, dozvolili ste mi da vam pišem. I posle dužeg premišljanja, to sam danas učinio.

Kako da završim pismo? Rekao sam Vam da će ovo prvo pismo biti i moje poslednje. Primite ovu moju ispovest, iako je možda smešna, kao jedino što mogu da Vam pružim i čime jedino mogu da Vam pokažem da Vas veoma cenim i volim. Budući da mislim na

117

Anna&zdls

Vas i da otvoreno priznajem da sam ulogu zaljubljenog odigrao veoma loše, ipak osećam nešto od onog čudesnog, koje sam Vam opisao.

Već je noć, cvrčci još cvrče pod mojim prozorom u vlažnom žbunju bašte, i sve je ponovo kao u svakom bajkovitom letu. Mislim da možda sve to smem ponovo da imam i da još jednom doživim ako ostanem veran ovim osećanjima u kojima Vam i pišem ovo pismo. Želim da se odreknem toga što većinu mladih zaljubljenih ljudi prati, a što sam lično više nego dovoljno upoznao - poluozbiljnih, poluveštačkih igara pogledima i pokretima. Malog iskorišćavanja raspoloženja i okolnosti, doticanja nogu ispod stola i zloupotrebe poljupca u ruku.

Mislim da mi ne uspeva da se baš tačno izrazim. Ali me uprkos tome verovatno razumete. Ako ste takvi kakvu Vas ja sebi rado predstavljam, možete se mom konfuznom pismu od srca nasmejati, ali me pri tome nećete manje ceniti. Moguće da ću se i sam jednom tome smejati: danas to ne mogu i ne želim.

Uz iskreno obožavanje, Vaš odani B. (1906)

118

Anna&zdls

KAZANOVIN PREOBRAĆAJ

I

U Štutgartu, gde ga je privukao svetski glas luksuznog života na dvoru Karla Eugena, pustolov Đakomo Kazanova nije dobro prošao. Doduše, odmah je kao i u svakom drugom gradu sreo čitav niz starih poznanika, između ostalih Venecijanku Gardelu, tadašnju Hercogovu favoritkinju, i par dana je u društvu igrača, igračica, muzičara i pozorišnih dama s kojima se sprijateljio proveo lagodno i u raspoloženju. Činilo mu se da je kod pripadnika austrijskog poslanstva, na dvoru, pa čak i kod samog Hercoga, osigurao dobar prijem. Ali, još se ni zagrejao nije, a jedne večeri je nepromišljeno otišao s nekoliko oficira u kupleraj, gde su se igrale karte i pilo ugarsko vino, a zadovoljstvo se završilo time što je Kazanova prokockao četiri hiljade austrijskih zlatnika u markama; dragoceni satovi i prstenje su takođe otišli, tako da je žalosnog raspoloženja i ojađen, otišao kući. Na ovo se nadovezao i jedan nesrećni proces. Otišlo je tako daleko da se avanturista osetio u opasnosti da izgubi celokupnu imovinu i da ga primoraju da bude vojnik u Hercegovom puku. Smatrao je da je došlo vreme da nestane. On, koga je bekstvo iz venecijanskih tamnica učinilo slavnim, pobegao je lukavo i iz štutgartskog zatvora i čak spasao i svoj prtljag i preko Tibingena se sklonio na sigurno u Firstenbergu.

Konačio je u gostionicama. Hladnokrvnost je već tokom puta povratio, jer zla sudbina bi ga uvek snažno otreznila. Izgubio je novac, reputacija mu je bila ugrožena, izgubio je slepu veru u boginju sreće, nije znao gde bi otputovao i pripremao se da noć provede na ulici. Izgledalo je tragično.

Pa ipak taj okretan čovek nije ostavljao utisak sudbinom pogođenog. U gostionici je svojom odećom i nastupom odgovarao putniku koji mora biti prvoklasno ugošćen. Imao je dragim kamenjem ukrašen zlatni sat, ušmrkivao je čas iz zlatne čas iz srebrne burmutice, svuda se videlo prvoklasno rublje, gizdave svilene čarape, holandske igle, a vrednost njegove odeće, dragog kamenja, igala i nakita bi neki poznavalac u Štutgartu procenio na najmanje sto hiljada franaka. Nemački nije govorio, ali je zato njegov pariški francuski bio besprekoran, a njegovo ponašanje je odavalo bogatog, razmaženog, ali blagonaklonog putnika iz zadovoljstva. Prilično je zahtevao, a štedeo i kod plaćanja računa i kod napojnica.

Stigao je uveče posle mučnog putovanja. Dok se prao i puderisao, po njegovoj narudžbini spremljena mu je večera i flaša vina iz rajnske oblasti, koja mu je pomogla da ostatak dana brže prođe i da bude prijatniji. Iza toga je rano otišao u sobu i čvrsto spavao do jutra. I tek tada je namislio da svoje poslove dovede u red.

Posle doručka, dok se oblačio, pozvonio je da mu se donese mastilo, pribor za pisanje i papir. Uskoro se pojavila lepa devojka, dobro vaspitana, i postavila poručeno na sto. Kazanova se uljudno zahvalio, prvo na italijanskom, a onda na francuskom jeziku, i ispostavilo se da slatka devojka ovaj drugi jezik razume.

„Vi ne možete biti sobarica”, rekao je ozbiljno, ali prijateljski, „vi ste sigurno ćerka vlasnika hotela.”

„Pogodili ste, moj gospodine.” „Jesam li? Zavidim vašem ocu, lepa gospođice. On je veoma srećan čovek.”

119

Anna&zdls

„Zašto to mislite?” „Bez sumnje. On može svakog jutra i večeri da poljubi najlepšu i najvoljeniju ćerku.” „Ah, poštovani gospodine, on to uopšte ne radi.” „Pa, on čini nepravdu i to je za žaljenje. Ja bih na njegovom mestu znao da poštujem

takvu sreću.” „Vi hoćete samo da me zbunite.” „Ali, dete! Izgledam li vam kao Don Žuan? Mogao bih odavno da vam budem otac.” Pri tome ju je uhvatio za ruke i nastavio: „Očinski poljubiti jedno ovakvo čelo, mora

da uzbudi i usreći.” Blago ju je poljubio u čelo. „Dopustite to čoveku koji je i sam otac. Uostalom, moram da se divim vašim

rukama.” „Mojim rukama?” „Ljubio sam ruke princeza koje pored vaših ne bi smele da se pokazuju. Tako mi

časti!” Onda joj je poljubio desnu ruku. Poljubio je isprva lagano i s puno pažnje njen dlan,

onda je okrenuo i ljubio mesto gde se oseća puls, a zatim je ljubio svaki prst pojedinačno. Pocrvenela devojka se smejala, povukla se uz jedan malo podsmešljiv kniks i

napustila sobu. Kazanova je s osmehom seo za sto. Uzeo je papir i lagano i elegantno ispisao:

Firstenberg, 6. april 1760. Onda je razmišljao. Sklonio je papir u stranu, izvadio iz džepa elegantan nožić i neko vreme se bavio svojim noktima na ruci.

Iza toga je veoma brzo i glatko, s vrlo malo pauza, napisao pismo. Obratio se onim oficirima u Štutgartu zbog kojih je zapao u tešku nevolju. Optužio ih je da su mu u tokajac usuli neku tečnost koja ga je ošamutila, da su ga tada varali u igri, a da su ga devojčure pokrale. Završio je odlučnim izazivanjem na dvoboj. U roku od tri dana treba da se nadu u Firstenbergu, a on očekuje u prijatnoj nadi da će ih svu trojicu ustreliti u dvoboju i time uvećati svoj ugled u Evropi. Ovo pismo je prepisao u tri primerka i adresirao svako pojedinačno na Štutgart. Dok se bavio time, neko je zakucao na vrata. Lepa gostioničareva ćerka je ponovo ušla. Zamolila je za izvinjenje što smeta, ali je prethodno zaboravila da unese kutijicu za pesak.

„O kako je dobro što ste došli!”, uzviknuo je Kazanova i ustao sa stolice. ,,I ja sam prethodno nešto zaboravio i sada želim to da ispravim.”

„Stvarno? Šta bi to bilo?” „To je jedan prilog vašoj lepoti koji sam propustio, nisam vam poljubio usta. Ali ću

biti srećan što to sada mogu da nadoknadim.” Pre nego što je devojka uspela da se pomeri, uhvatio ju je oko struka i privukao. Ona

je vrisnula i pružila otpor, ali je to učinila prilično mlako, tako da je iskusni ljubavnik bio siguran u pobedu. S milim osmehom poljubio joj je usta, i ljubio je iznova. Seo je ponovo u stolicu, držao je na kolenima i izgovarao hiljade nežnih i nestašnih reči, koje su mu u svako vreme na tri jezika stajale na raspolaganju. Još par poljubaca, ljubavnih šala, tihog smeha i onda je plavuša pomislila da je vreme da se povuče.

„Nemojte me izdati, dragi moj, doviđenja!” Izašla je. Kazanova je zviždukao neku venecijansku melodiju, malo pospremio po

stolu i nastavio s poslom. Zatvorio je sva tri pisma i predao ih gostioničaru da ih pošalje

120

Anna&zdls

brzom poštom. U isto vreme bacio je pogled u kuhinju, gde su mnogobrojni lonci visili nad vatrom! Gostioničar ga je pratio.

„Šta se danas dobro sprema?” „Mlade pastrmke, milostivi gospodine.” „Pečene?” „Naravno, pečene.” „Koje ulje upotrebljavate za to?” „Nema ulja, gospodine barone. Mi pečemo na puteru.” „Ah, tako. A gde je puter?” Doneo ga je, Kazanova je pomirisao i odobrio. „Pobrinite

se da svakodnevno imate potpuno svež puter dok sam ja ovde. Naravno na moj račun!” „Ne brinite za to.” „Imate biser od ćerke, gospodine gostioničaru. Zdrava, lepa i smerna. I ja sam takođe

otac i imam izoštreno oko.” „Imam ih dve, gospodine barone.” „Kako, dve kćeri? I obe odrasle?” „Naravno. Ona koja vas je uslužila je starija. Mladu ćete videti za vreme obeda.” „Ne sumnjam da se njenim vaspitanjem ne ponosite ništa manje. Kod mladih

devojaka najviše cenim smernost i čednost. Samo onaj koji takođe ima porodicu može da zna koliko to mnogo znači i kako brižno mladi moraju da se čuvaju.”

Vreme pre ručka Kazanova je posvetio svojoj toaleti. Obrijao se sam, jer sluga pri begu iz Štutgarta nije mogao da ga prati. Natapkao se puderom, promenio kaput, zamenio pantofne laganim lepim cipelama sa šnalom u obliku krina, izrađenom u Parizu. Kako još nije bilo vreme za ručak, izvukao je iz svoje torbe svežanj ispisanog papira i s olovkom u ruci počeo odmah da ga proučava.

Bile su to tabele brojeva i računi verovatnoće. Kazanova je u Parizu teško poremećene kraljeve finansije doveo u red organizovanjem kraljevske lutrije i pri tome zaradio veliko bogatstvo. Jedan od njegovih stotinu planova za budućnost bio je da usavrši i uvede svoj sistem na dvorove kojima je novac bio nužno potreban, kao što su berlinski i peterburški. Brzo i sigurno je preleteo pogledom preko redova brojeva, podvlačeći ih prstom, a pred očima su mu već proletali milioni.

Kod obeda su posluživale obe sestre. Jelo je bilo prvoklasno, a vino dobro, i za vreme ručka Kazanova je pronašao samo jednog gosta s kojim je vredelo razgovarati. Bio je to skromno obučen čovek na pola studija, još mlad duhom, koji je prilično dobro govorio italijanski. Tvrdio je da će obaviti studijsko putovanje kroz Evropu i za to vreme raditi na kritici najnovije Volterove knjige.

„Nadam se da ćete mi poslati vaše delo čim bude štampano, zar ne? A ja imam čast da vam se revanširam svojim radom iz časova dokolice.”

„To će meni biti čast. Smem li da znam naslov?” „Molim. Radi se o italijanskom prevodu Odiseje, na kome radim već duže vreme.” A onda je ćaskao tečno, s razumevanjem i s puno duha o vlasništvu, metrici, poetici

njegovog maternjeg jezika, o rimama i ritmu, o Homeru i Ariostu, božanstvenom Ariostu, čijih je deset pesama znao napamet.

121

Anna&zdls

I pored toga je ugrabio priliku da lepuškastim sestricama ponešto prijateljski kaže. A kada su odlazili od stola, približio se mladoj i upitao je da li se razume i u friziranje. Kada je potvrdila, zamolio je da ga sutra ujutru usluzi.

,,O, i ja to mogu veoma dobro da uradim”, dobacila je starija. „Stvarno? Pa onda ćete se menjati.” A mladoj: „Onda sutra posle doručka. Zar ne?” Popodne je napisao više pisama, posebno se obratio plesačici Bineti u Štutgartu,

koja mu je pomagala pri bekstvu, i zamolio je da se pobrine za njegovog slugu. Sluga se zvao Leduk, izdavao se za Španca i nije bio naročito vredan, ali je bio od velikog poverenja i Kazanovi je bilo veoma stalo do njega, više nego što bi čovek od njegove lakomislenosti mogao da očekuje.

Sledeće pismo je napisao svom holandskom bankaru, a jedno nekoj bivšoj ljubavi u London. Razmišljao je šta dalje da preduzme. Kao prvo, mora da sačeka ona tri oficira, a i da stigne vest od njegovog sluge. Pri pomisli na predstojeći dvoboj pištoljima uozbiljio se i odlučio da svoj testament još jednom prepravi. Ukoliko se sve bude dobro odvijalo, razmišljao je da otputuje u Beč, za koji je već imao nekoliko preporuka.

Posle šetnje je večerao, zatim se povukao u sobu, čitao i ostao budan, jer je u jedanaest očekivao posetu starije gostioničareve ćerke.

Topao južni vetar duvao je oko kuće i donosio kratke pljuskove. Nastupajuće dane je provodio kao i one prošle, jedino što su mu sada dve devojke češće pravile društvo. Pored čitanja knjiga i korespondencije trudio se da uživa u ljubavi i neprestanu pretnju od iznenađenja i ljubomore između dve plavojke smotreno predupredi. Ravnomerno im je naizmenično raspoređivao časove dana i noći, nije zaboravio ni na svoj testament, a svoje lepe pištolje i pribor uz njih je održavao spremnim. Tri izazvana oficira se nisu pojavila. Niti su došli, niti su šta napisali, ni trećeg ni sledećeg dana. Kazanova, koga je prvi bes već napustio, u suštini i nije imao ništa protiv toga. Manje miran je bio u vezi sa slugom Ledukom, koji je ostao u Štutgartu. Odlučio je da sačeka još jedan dan. U međuvremenu su ga zaljubljene devojke obeštetile za njegove lekcije iz umetnosti ljubavi tako što su beskrajno vrednog učitelja naučile malo nemački.

Četvrtog dana, Kazanovino strpljenje je bilo pri kraju. A onda se, prilično rano ujutru, u trku na zadihanom konju, ceo uprskan blatom pojavio Leduk. Radostan i umiren, gospodar mu je poželeo dobrodošlicu, a Leduk je pre nego što se pozabavio hlebom, šunkom i vinom, počeo užurbano da ga izveštava.

„Pre svega, gospodine”, počeo je, „poručite konje i krenimo još danas preko švajcarske granice. Doduše, oficiri neće doći na dvoboj s vama, ali zasigurno znam da će ovde uskoro vrveti od špijuna, žandara i plaćenih ubojica, ukoliko i dalje ostanete. I sam Hercog je negodovao protiv vas i uskratio vam svoju zaštitu. Zato, požurite!”

Za opraštanje mu je ostalo malo vremena. Platio je račun, starijoj sestri je za sećanje poklonio češalj od kornjačevine, a mladoj se svečano obavezao da će se vratiti u najskorije vreme, popakovao je kofere i nepuna tri sata po Ledukovom dolasku već je sedeo u poštanskim kolima. Mahalo se maramicama, dovikivale reči opraštanja i obećavanja, a onda je zaprega brzih kola okrenula u dvorištu, izašla na ulicu i otkotrljala se mokrim drumom.

II

122

Anna&zdls

Nije bilo prijatno, tako navrat-nanos, bez priprema, pobeći u neku potpuno nepoznatu zemlju. Ucveljeni Leduk ga je izvestio da su njegova divna kola, kupljena pre nekoliko meseci, zaplenjena u Štutgartu. Ipak je kod Šafhauzena bio ponovo dobro raspoložen, a kada su prešli granicu i stigli do Rajne, mirno je primio vest da posebna vožnja poštanskim kolima ne može da se naruči.

Za put do Ciriha je poručio konje za iznajmljivanje i dok su ih opremali, mogao je u potpunom miru da obeduje.

Pri tome nije prenebregao svoje svetsko iskustvo u putovanju, da se na brzu ruku donekle upozna o načinu života i okolnostima u stranoj zemlji. Veoma mu se dopalo što gostioničar za kafanskim stolom predsedava, a njegov sin, iako je bio u rangu kapetana u carskoj vojsci, ne stidi se da stoji na usluzi iza njegove stolice i menja mu tanjir. Svetskom tumaralu koje brzo živi i koje mnogo polaže na prvi utisak, učinilo se da je stigao u zemlju lepih manira, gde se neiskvareni ljudi raduju jednostavnom ali udobnom životu. Ovde se osećao zbrinut od besa i tiranije Štutgarta i nanjušio je, posle dugog boravka na dvoru u službi kneževa, požudan dah slobode.

Tačno na vreme stigla su naručena kola, njih dvojica su ušli i krenuli u susret svetlom, zelenom večernjem sjaju, ka Cirihu.

Leduk je duže vreme gledao u svog zamišljenog gazdu, posle jela duboko zavaljenog u sedište, očekujući da će izvoleti kakav razgovor, a onda je zaspao. Kazanova na njega nije obraćao pažnju.

Delom zbog rastanka s devojkama, delom zbog dobrog jela i novih utisaka, bio je potpuno pogođen događajima. Odmarajući se od mnogih napetih slučajeva proteklih nedelja, osetio je uz blagu malaksalost da više nije tako mlad. Doduše, još uvek nije imao osećaj da zvezda njegovog blistavog nomadskog života počinje da pada, pa se odao razmišljanju koje čoveka bez domovine uvek pre obuzme nego druge ljude, razmišljanju o neminovnom približavanju starosti i smrti. On je svoj život bez ograničenja poverio nestalnoj boginji sreće i ona mu je povlađivala i razmazila ga, priuštila mu je više nego hiljadama njegovih suparnika. Ali on je tačno znao da Fortuna voli mlade, a mladost je prolazna i neponovljiva. Više u nju nije bio siguran i pitao se da li ga je možda već napustila.

U stvari, on nije imao više od trideset i pet godina, ali je proživeo deset puta više. Ne samo da je voleo stotine žena, već je ležao i u tamnicama, probdeo je mnoge mučne besane noći, dane i nedelje proživeo u putujućim kolima, osetio strah, bio ugrožen i praćen. Bavio se opasnim, satirućim poslovima, provodio iscrpljujuće noći za kartaškim stolovima mnogih gradova, imovinu dobijao, gubio i ponovo vraćao. Imao je prijatelje i neprijatelje slične sebi, odvažne, bez zavičaja, lovce na sreću koji su lutali svetom i kojima je pomogao u opasnostima i bolestima, tamnici i užasu. U pedeset gradova i tri države imao je prijatelje i žene kojima je pomagao, ali da li će hteti toga da se sete kada jednom, star, bolestan i s molbom, dođe kod njih?

„Spavaš li, Leduče?” Sluga se trgao. „Šta izvoljevate?” „Za jedan sat smo u Cirihu.” „Može biti.” „Poznaješ li Cirih?”

123

Anna&zdls

„Ništa bolje nego oca, a njega nisam nikada video. Biće da je grad kao i ostali. Samo što su ljudi pretežno plavokosi, kako sam ja načuo.”

„Meni je dosta plavokosih.” „Nije valjda. Od Firstenberga? Nisu vam valjda nešto nažao učinile?” „Samo su me frizirale, Leduče.” „Frizirale?” „Frizirale. I podučavale me nemačkom i ništa više.” „To je bilo nedovoljno?” „Bez viceva! Starim.” „Već danas.” „Budi razuman. I tebi je doduše već vreme.” „Da ostarim, ne. Da postanem razuman da, ako je to uz vas moguće.” „Leduče, ti si svinja.” „S vašim dopuštenjem, to nije tačno. Srodnici ne jedu jedan drugog, a nemam ništa

protiv šunke, ona u Firstenbergu je bila presoljena.” Ovakav razgovor nije bio ono što je Kazanova želeo. Ali ga nije izgrdio, za tako nešto

je bio isuviše umoran i dobro raspoložen. Prećutao je i odmahnuo rukom, osmehujući se. Bio je pospan, nije mogao da sabere misli. I dok je lagano padao u dremež, potekla su mu sećanja na prvu mladost. Sanjao je u svetlim i jasnim bojama i osećanjima o Grkinji koju je kao kicoš, mlad kao rosa, upoznao u brodu za Ankonu, i o svom prvom fantastičnom doživljaju u Konstantinopolju i na Krfu.

Za to vreme su se kola kotrljala preko kaldrme, što je probudilo spavača, a odmah zatim preko mosta ispod koga je tekla tamna reka u kojoj su se ogledala crvenkasta svetla. Stigli su u Cirih, pred gostionicu Kod mača.

Kazanova se za tili čas rasanio. Izašao je iz kola, a gostoljubivi gostioničar ga je dočekao.

„Evo me u Cirihu”, rekao je više za sebe. Iako je još juče imao u vidu putovanje za Beč, i uopšte nije imao pojma šta radi u Cirihu, radosno se osvrtao, ušao za gostioničarem u kuću i zatražio udobnu sobu s predvorjem na prvom spratu.

Posle večere se vratio ranijim razmišljanjima. Koliko god se osećao zbrinuto i ugodno, toliko teško su mu se vraćale i pritiskale ga misli o mukama od kojih je upravo pobegao. Treba li svojevoljno da se ponovo izloži takvim opasnostima? Treba li, pošto ga je olujno more, ne njegovom zaslugom, izbacilo na mirnu peščanu obalu, da se bez preke potrebe još jednom prepusti talasima?

Ako je tačno obračunao, vrednost njegove imovine u novcu, kreditnim pismima i pokretnom imetku iznosila je otprilike sto hiljada talira. To je omogućavalo čoveku bez porodice da zauvek osigura miran i udoban život.

S takvim mislima legao je u krevet i u dugom i nesmetanom snu doživeo čitav niz spokojnih i srećnih snova. Sebe je video kao vlasnika lepog letnjikovca, koji živi slobodno i veselo, daleko od dvora, društva i intriga, i video je brojne slike prepune seoskih ljupkosti i svežine.

Snovi su bili tako lepi i prepuni čistih osećaja sreće da se Kazanova ujutru probudio skoro bolno razočaran. Odlučio je da prihvati ovaj poslednji znak svoje dobre boginje sreće i da snove pretvori u stvarnost. Bilo da Živi ovde, u ovoj oblasti, bilo da se vrati u Italiju, Francusku ili Holandiju, u svakom slučaju je želeo da se već od danas odrekne

124

Anna&zdls

avantura, jurnjave za srećom, spoljašnjeg sjaja i što god je pre moguće započne miran, bezbrižan i nezavistan život.

Odmah posle doručka, naredio je Leduku da pripazi na sobu, a on je sam, pešice, napustio hotel. Već dugo neispunjena potreba vukla je Kazanovu u prirodu do livada i šume. Uskoro je ostavio grad za sobom i bez žurbe šetao pored jezera. Blagi, nežni prolećni vazduh drhtao je i ljuljao se preko sivozelene površine, prvi žuti cvetići su ozareno blistali, a sa strane je živica nabrekla od crvenih listića i pupoljaka. Na vlažnom plavom nebu plovile su bele meke grudve svetlih oblaka, a u daljini, iznad mat sive i plavičaste jelove gore uzdizao se beli, svečani, izreckan polukrug Alpa.

Pojedini čamci na vesla i teretni brodići s velikim trouglastim jedrima prolazili su blago ustalasanom površinom jezera, a duž obale se protezao lep, blistav put, kroz sela s pretežno drvenim kućama. Ljudi u kolima i seljaci susretali su se sa šetačima i uglavnom ih prijateljski pozdravljali. Sve mu se to veoma dopalo i pojačalo njegovu vrlu nameru. Na kraju mirne seoske ulice uplakanom dečkiću poklonio je srebrni novčić, a u jednoj gostionici, gde je posle skoro tri sata šetnje seo da se odmori i nešto prezalogaji, ljubazno je ponudio gostioničaru da šmrkne iz njegove burmutice.

Kazanova nije imao pojma u kom kraju se nalazi, a ime potpuno nepoznatog sela nije mu ništa značilo. Osećao se prijatno na vazduhu zasićenom suncem, odmorio se dovoljno od napora prošlih dana, njegovo uvek zaljubljeno srce je bilo privremeno mirno i trenutno slobodno, tako da ništa bolje nije znao u ovom trenutku nego da bezbrižno, iz zadovoljstva, luta kroz ovu tuđu i lepu zemlju. Uvek je iznova sretao grupe seljaka i to što se izgubio nije ga plašilo. Sada je uživao siguran u svoje odluke, sećajući se svog skitalačkog života kao neke predstave, što ga je dirnulo i razveselilo, ne smetajući mu u sadašnjem prijatnom miru. Živeo je opasno i često raskalašno, to je priznao sam sebi, ali kada bi se na sve zajedno osvrnuo, bila je to bez sumnje slatka, raznolika, neskučena i isplativa igra, u kojoj je nalazio zadovoljstvo.

Kretao se uzanom dolinom između visokih brda i počeo pomalo da oseća umor. Ugledao je veliku, velelepnu crkvu, koja se naslanjala na dugačku građevinu. Iznenađen, primetio je da to mora da je manastir i obradovao se pretpostavci da se nalazi u katoličkom okruženju.

Gologlav je ušao u crkvu i s uvećanim čuđenjem posmatrao mermer, zlato i ostale vredne predmete. Upravo je držana poslednja misa, koju je on predano saslušao. Radoznalo je zavirio u crkvenu riznicu i ugledao nekoliko benediktinskih monaha. Starešinu koji je bio tu prepoznao je po krstu na grudima, a ovaj mu se osmehnuo, pozdravio stranca i uljudno ga upitao da li želi da obiđe zdanje.

Kazanova je rado prihvatio poziv i starešina ga je poveo lično, uz pratnju dva monaha, i pokazivao mu dragocenosti i svetinje, pričao o istoriji i crkvenim legendama. Kazanova je bio radoznao ali diskretan, i na kraju je zbunjeno upitao gde se u stvari nalazi, kako se zove ovo mesto i manastir.

„Odakle ste se spustili ovde?”, konačno ga je upitao starešina. „Ni od kuda, prečasni. Došao sam peške iz Ciriha i odmah nabasao na crkvu.”

Starešina, koga je oduševila pobožna revnost hodočasnika, pozvao ga je za sto, što je ovaj rado prihvatio. Pošto ga je starešina smatrao putnikom grešnikom i pokajnikom koji je na put krenuo da ovde nađe oprost i utehu, Kazanova nije hteo više da se raspituje gde se zapravo nalazi. Uostalom, s duhovnikom je, pošto mu nemački nije bio dobar, razgovarao na latinskom.

125

Anna&zdls

„Ovo je za našu braću u vreme posta”, nastavio je starešina. „Pri tome sam ja dobio privilegiju od svetog oca Benedikta XIV da svakodnevno, uz tri gosta, mogu na stolu da imam i meso. Hoćete li da odmah iskoristimo ovu privilegiju ili ćete postiti?”

„Nemam nameru, poštovani oče, da zloupotrebim papinu dozvolu niti vaš ljubazni poziv. Bilo bi to arogantno s moje strane.”

„Onda, idemo da jedemo!” U trpezariji starešine je stvarno ispod stakla bilo papino pismo, na stolu su ležala

dva pribora za jelo, a poslužitelj u livreji je odmah doneo i treći. „Ješćemo utroje, vi, ja i moj šef kancelarije. On upravo stiže.” „Vi imate šefa kancelarije?” „Da. Kao starešina Marijinih isposnika ja sam knez Rimskog carstva i kao takav

imam pripadajuće obaveze.” Konačno, Kazanova je znao gde je zašao i radovao se što je svetski poznati manastir

upoznao pod tako posebnim okolnostima i potpuno nenadano. „Vi ste stranac?”, upitao je starešina. „Venecijanac, ali duže vreme na putu.” Nikako nije bilo potrebe da kaže da je

proteran. ,,I putujete dalje kroz Švajcarsku? Onda ću vam rado dati nekoliko saveta.” „Primiču ih sa zahvalnošću. Ali pre nego što otputujem dalje, želja mi je da mi

dozvolite jedan poverljivi razgovor. Želeo bih da se ispovedim i da me posavetujete o nečemu što mi leži na duši.” „Kasnije ću vam stajati na raspolaganju. Božija je volja da vam otvori srce, a tada

ćete imati i mir u duši. Ljudski su putevi raznovrsni, ali je mali broj njih toliko skrenuo s puta da ne može da mu se pomogne. Istinsko pokajanje je prvi zahtev preobraćaja, naravno ukoliko je istinito, bogougodna skrušenost se ne ostvaruje u grehu nego nastaje u milosrđu.”

Nastavio je i dalje da priča, dok se Kazanova služio jelom i pićem. Kada je starešina zaćutao, on je uzeo reč.

„Izvinite na radoznalosti, visokopoštovani, ali kako ste uspeli da u ovo doba godine imate tako izvrsnu divljač?”

„Zar ne? Ali za to ja imam recept. Sva ova divljač i ptice su ulovljeni pre šest meseci.” „Da li je to moguće?” „Imam uređaj u kome bez vazduha ovakve stvari mogu dugo da stoje.” „Zavidim vam na tome.” „Molim, ali zar ne želite da uzmete malo lososa?” „Naravno, kad mi ga lično preporučujete.” „To je pravo posno jelo!” Gost se nasmejao i uzeo parče lososa.

III Posle obeda su se šef kancelarije, tih čovek, i starešina prihvatili da gostu pokažu

manastir. Kazanovi se sve veoma dopalo. Shvatio je da su ljudi u manastiru iz potrebe za

126

Anna&zdls

mirom izabrali ovakav život i da su potpuno zadovoljni. Već je počeo da razmišlja o tome da je možda na kraju krajeva i za njega ovo najbolji put za spokoj tela i duše.

Jedino mu se biblioteka nije dopala. „Ovde vidim veliki broj knjiga, ali izgleda da je najnovija stara najmanje sto godina, i

sve su same biblije, psalmi, egzegeze, dogmatske i knjige o legendama. Sve je to bez sumnje vredno...”

„Pretpostavljam da je tako”, nasmejao se starešina. „Ali vaši monasi bi trebalo da poseduju i neke druge knjige, o istoriji, fizici, lepoj

umetnosti, putovanjima i slično.” ,,A čemu? Naša braća su bogobojažljivi, jednostavni ljudi. Oni obavljaju svoje

svakodnevne obaveze, zadovoljni su time.” „To su krupne reči. Ali tamo je okačena, upravo je gledam, slika, portret kneza od

Kelna.” „Ona na kojoj je u biskupskoj odeći, naravno.” „Lice mu baš nije najbolje pogođeno, ja imam jednu njegovu bolju sliku. Pogledajte!” Iz unutrašnjeg džepa je izvukao jednu lepu kutijicu, u čiji je poklopac bio utisnut

minijaturni portret. Predstavljao je kneza kao dostojanstvenika s ordenom. „Divna je. Otkud vam?” „Lično od kneza.” „Zaista?” „Imam tu čast da budem njegov prijatelj.” Sa zadovoljstvom je primetio kako pažnja starešine raste i vratio kutijicu u džep. „Vaši monasi su bogobojažljivi i zadovoljni, kako vi kažete. To bi nekoga možda

moglo da podstakne da vam se priključi.” „To je upravo život u božijoj službi.” „Naravno, i daleko od nepogoda spoljnog sveta.” „Da, tako je.” Zamišljen, pratio je starešinu i posle nekog vremena ga zamolio da se ispovedi, da bi

primio oprost i da bi sutra mogao da se pričesti. Starešina ga je odveo u malo odeljenje, seo, a Kazanova je hteo da klekne, što ovaj

nije dozvolio. „Uzmite stolicu i pričajte mi o svojim gresima.” „To će duže potrajati.” „Molim vas, samo počnite, a ja ću vas pažljivo slušati.” Time dobri čovek nije mnogo obećao. Kazanovina ispovest, koliko god je bila sažeta i

brzo ispričana, trajala je puna tri sata. Duhovnik je u početku nekoliko puta odmahivao glavom ili uzdisao, jer s ovakvim nizom grehova još niko do sada nije izašao pred njega, i uložio je neverovatan trud da pojedinačne grehe tako na brzinu proceni, doda drugima i zadrži ih u pamćenju. Vrlo brzo je odustao od toga i samo zapanjeno slušao tečno kazivanje Venecijanca, koji je bez prinude, sasvim otvoreno, na skoro umetnički način ispričao sav svoj život. Ponekad bi se nasmejao starešina, ponekad ispovedilac, bez ikakvog uzdržavanja. Njegova ispovest se protezala kroz strane zemlje i gradove, ratove i putovanja morem, kroz carstva, opasnosti, skakao je s dirljivih prizora na sumanute, s bezazlenih na skandalozne, pričao je ne kao kakav roman, ali ne ni kao ispovest grešnika,

127

Anna&zdls

već nepristrasno, ponekad veselo, s puno duha, ali uvek se sama od sebe podrazumevala sigurnost onoga koji doživljeno priča, ne štedi se i može mnogo da podnese i nema potrebu ništa ni da umanji ni da doda.

Nikada se starešina nije. lepše zabavio. Posebno kajanje u tonu grešnika nije osetio, ali se uskoro prisetio da ovde sedi kao otac ispovednik, a ne kao posmatrač uzbudljivog pozorišnog komada.

„Ja sam vam dosta dugo dosađivao”, zaključio je konačno Kazanova, „moguće je da sam nešto i zaboravio, ali jedan događaj više ili manje ne menja stvar. Vi ste se umorili, presvetli?”

„Apsolutno ne. Nisam propustio ni jednu jedinu reč.” „Smem li sada da očekujem oproštaj?” Još potpuno obuzet pređašnjom ispovešću, starešina je izgovarao svete reči kojima

su Kazanovi oprošteni gresi i proglasio ga dostojnim sakramenta. Ponuđena mu je soba da može vreme do sutradan ujutru da provede u miru, kao

pobožan hrišćanin. Ostatak dana je proveo u razmišljanju da li treba da se zamonaši. Koliko god da je bio čovek od raspoloženja i brz kad treba da kaže „da” ili „ne”, ipak je poznavao sebe isuviše dobro i posedovao mnogo proračunate mudrosti da bi prebrzo sebi vezao ruke i odrekao se prava na odlučivanje o svom životu.

Razmatrao je svoje pristupanje monasima u svim pojedinostima i stvarao plan kako bi izbegao kajanje i razočaranje. Nekoliko puta ga je preispitivao, okretao i posmatrao sa svih strana, dok mu se nije pojavio u prihvatljivom obliku, a onda ga je brižljivo preneo na papir.

Pismeno se izjasnio da je spreman da kao iskušenik pristupi manastiru Marije Isposnice. Da bi ostavio sebi vremena za samoispitivanje i eventualno povlačenje, zamolio je za desetogodišnje iskušenje. Ako mu se dopusti ovako neobično dug period, on će položiti kapital od deset hiljada franaka, koji bi posle njegove smrti ili izlaska iz reda trebalo da pripadnu manastiru. Dalje je zamolio da o svom trošku pribavi knjige iz svih oblasti i da mu budu pri ruci u njegovoj ćeliji; knjige, takođe, posle njegove smrti treba da pripadnu manastiru.

Posle molitve zahvalnosti za svoj preobraćaj, legao je u krevet i spavao čvrsto i dobro kao neko kome je savest čista kao sneg i lagana kao leptir. Sutradan ujutru se u crkvi pričestio.

Starešina ga je pozvao na čokoladu. Kazanova je iskoristio ovu priliku da mu preda napisano i da ga zamoli za povoljan odgovor.

Ovaj je to odmah pročitao, čestitao gostu na odluci i obećao da će posle obeda odgovoriti.

„Smatrate li moju ponudu suviše sebičnom?” „Oh ne, gospodine, mislim da ćemo se složiti. Mene lično će vaš pristup našem redu

radovati. Ali ipak vašu molbu moram da iznesem pred manastir.” „To je više nego pošteno. Smem li da vas zamolim da podržite moju molbu?” „Sa zadovoljstvom. Onda doviđenja, do ručka!” Svetski putnik je još jednom obišao manastir, zagledao monahe, ispitivao pojedine

ćelije i našao da mu je sve potaman. Radostan i raspoložen obilazio je unutrašnjost zdanja. Susretao se s hodočasnicima, strancima u iznajmljenim kolima, odslušao još jednom misu i spustio talir u kutiju za milostinju.

128

Anna&zdls

Za vreme ručka, koji mu se posebno svideo zbog izvrsnog vina, upitao je kako stoji s njegovim poslom.

„Budite bez brige”, odgovorio je starešina, „iako vam u ovom trenutku ne mogu dati konačan odgovor. Savet zahteva još neko vreme za razmišljanje.”

„Mislite li da ću biti primljen?” „Bez ikakve dvojbe.” „Šta treba da radim u međuvremenu?” „Što god želite. Idite nazad u Cirih i tamo očekujte naš odgovor, koji ću vam ja lično

doneti. Od danas za četrnaest dana svakako moram poslom u grad, onda ću vas potražiti i vi ćete verovatno odmah nazad, zajedno sa mnom. Da li vam to odgovara?”

„Izvrsno. Od danas za četrnaest dana. Stanujem Kod mača. Tamo se izvrsno jede. Hoćete li tamo biti moj gost na ručku?”

„Vrlo rado.” „Ali kako da se vratim u Cirih? Ima li negde kakvih kočija?” „Posle ručka će vas odvesti mojom putničkom kočijom.” „Vi ste predobri.” „Ostavite to! Već je izdata naredba. Gledajte radije da se još malo ugojite. Možda još

malo parče telećeg pečenja?” Tek što je ručak završen, stigla je kočija. Pre nego je ušao u kola, starešina mu je

predao dva presavijena pisma za dva veoma uticajna čoveka u Cirihu. Kazanova se srdačno oprostio od gostoprimljivog domaćina i sa osećajem zahvalnosti krenuo udobnom kočijom kroz lepe predele uz jezero, prema Cirihu.

Kada je stigao pred gostionicu, sačekao ga je sluga Leduk s neprikrivenim keženjem. „Zašto se smeješ?” „Samo se radujem što ste već u ovom nepoznatom gradu pronašli priliku da se

zabavite.” „Glupost. Idi do gostioničara i reci mu da ovde ostajem četrnaest dana i da želim da

za to vreme imam na raspolaganju dobru kočiju i iznajmljenog slugu. Gostioničar je lično došao i preporučio slugu za čiju čestitost garantuje. Pobrinuo se

i za otvorenu kočiju, jer drugih nije bilo. Narednih dana je Kazanova lično odneo pisma gospodi Oreli i Pestaloci. Oni nisu bili

kod kuće, ali su ga obojica posetila po podne u hotelu i pozvala ga sutra i prekosutra na ručak, a uveče na koncert. Pristao je i našli su se u zakazano vreme.

Koncert, za koji je ulaznicu platio jedan talir, nije mu se svideo. Posebno je bio nezadovoljan izdvojenim okupljanjem muškaraca od žena u za to određenim delovima sale. Njegovo izoštreno oko je već otkrilo među damama veći broj lepotica i nije razumeo zašto mu običaj zabranjuje da im se udvara. Posle koncerta je predstavljen ženama i ćerkama gospode, i primetio je kao posebno lepu i živahnu gospođicu Pestaloci. Ipak je odbacio svako, čak i površno udvaranje.

Iako mu takvo ponašanje nije nimalo lako palo, laskalo mu je sujeti. Svojim novim prijateljima je u pismu starešine predstavljen kao preobraćenik i pridruženi pokajnik i primetio je da se prema njemu odnose s posebnim uvažavanjem, iako je uglavnom opštio s protestantima. Ova pažnja mu je delom nadoknadila zadovoljstvo koga je na prvom nastupu morao da se odrekne.

129

Anna&zdls

Ovaj nastup mu je bio tako uspešan da je skoro i na ulici bio pozdravljan s dubokim poštovanjem. Taj dobar glas isposništva i svetosti obuzeo je ovog čudnovatog čoveka, o kome su glasine bile promenljive kao i njegov život.

Pa ipak nije mogao da se liši toga da, pre nego što se povuče iz svetovnog života, napiše Hercogu od Virtemberga jedno drsko začinjeno pismo. Za to nije niko znao. Niko nije znao i da ponekad, pod zaštitom noći, posećuje kuću u kojoj ne stanuju monasi i gde se ne pevaju psalmi.

IV Pre podne je smerni Kazanova uzimao časove nemačkog jezika. S ulice je pokupio

nekog ubogog siromaha iz Đenove. Zvao se Đustinijani. On je svakodnevno provodio jutarnje sate kod Kazanove, podučavao ga nemačkom i za to dobijao šest franaka honorara. Taj posrnuli čovek, zahvaljujući kome je njegov bogati učenik saznao adresu one kuće, zabavljao je svog dobrotvora uglavnom time što je na svakojake načine grdio i hulio monahe i manastirski život. Nije znao da se njegov učenik i sam sprema da postane benediktinski monah, inače bi bez sumnje bio mnogo obazriviji. Kazanova mu to ipak nije uzimao za zlo. Denovljanin je do pre nekog vremena pripadao redu kapucinskih monaha, a onda je odbacio mantiju. Naš čudni preobraćenik je čak našao i neko zadovoljstvo u tome kako taj siromašni čova izražava svoj neprijateljski stav.

„Ali i među monasima mora da ima dobrih ljudi”, pokušao je Kazanova jednom. „Nemojte to ni da pomislite, ne postoje, ni jedan jedini. Svi su bez izuzetka dangube i

debele lenčuge.” Učenik je to slušao, osmehivao se i smejao se momentu kada ga taj klevetnik bude

video u monaškoj odori. Tu i tamo je vreme, kod tako mirnog načina života, počelo da mu se čini dužim i

brojao je dane do ugovorenog susreta sa starešinom. Kasnije, kada bude sedeo u manastirskom spokoju i kada se u tišini bude bavio proučavanjem, dosada i nemir će ga napustiti. Planirao je da radi na prevodu Homera, na jednoj veseloj predstavi i istoriji Venecije. Iz najozbiljnijih namera prema tim stvarima, spremao se da kupi značajnu količinu papira za pisanje.

I tako je provodio vreme, doduše usporeno i neveselo, ali prolazilo je, i ujutro 23. aprila primetio je uzdahnuvši da ovo treba da bude poslednji dan čekanja, a sledećeg dana će pred sobom imati starešinu. Pripremao se i još jednom ispitivao sve kako svetovne tako i duhovne potrebe, spreman da popakuje svoje stvari, i radovao se što se konačno nalazi tako blizu novom, spokojnom načinu života. Nije sumnjao u prijem među Marijine iskušenike, a u slučaju potrebe bio je spreman da duplira obećani kapital. Šta u tom slučaju uošte znači deset hiljada franaka?

Oko šest sati uveče, kada se sumrak već uvukao u sobu, otvorio je prozor i posmatrao. S tog mesta je mogao da vidi prilaz hotelu i most.

Jedna kočija je upravo stigla i stala pred gostionicom. Kazanova je znatiželjno posmatrao. Sluga je priskočio i otvorio vrata. Izašla je u mantil uvijena starija gospođa, zatim još jedna, a iza nje i treća, pravog plemićkog držanja, ozbiljna i malo mrgodna dama.

130

Anna&zdls

„Ova je mogla i na nekom drugom mestu da izađe iz kočije”, razmišljao je Kazanova na prozoru.

A onda je izašla i četvrta dama, jedna visoka lepa figura u kostimu kakav su tada mnoge nosile i koji su nazivali „amazonska haljina”. Na crnoj kosi nosila je koketnu plavu svilenu kapu sa srebrnom kićankom.

Da bolje vidi, Kazanova se izvio unapred. Uspelo mu je da joj vidi lice, mlado lepo lice brinete, sa crnim očima ispod ponositih gustih obrva. Slučajno je podigla pogled da osmotri kuću, ugledala ga je na prozoru i osetila njegov pogled usmeren ka njoj, posmatrala ga je s pažnjom jedan trenutak - samo tren.

A onda je s ostalima ušla u kuću. Kazanova je požurio do predsoblja, kroz čija staklena vrata je mogao da vidi hodnik. Njih četiri su upravo dolazile, a kao poslednja, lepotica u pratnji gostioničara prošla je pored njegovih vrata, nagore, uz stepenice. Crnokosa je primetila da je fiksira isti čovek koga je ugledala na prozoru, prigušeno je kriknula, ali je brzo došla sebi i kikoćući se požurila s ostalima.

Kazanova je goreo. Godinama već nije imao priliku ništa slično da vidi. „Amazonko, moja amazonko!”, pevušio je i razbacao sve u koferu da bi se što pre i

što lepše obukao. Jer danas mora dole u trpezariji da obeduje s novopridošlicama! Do sada mu je bilo servirano u sobi da bi sačuvao svoj prezir prema spoljnom svetu. Žurno je obukao somotske pantalone, nove bele svilene čarape, zlatom izvezeni prsluk, svečani kaput, i stavio nove manžetne. A onda je pozvonio kelneru.

„Šta zapovedate?” „Želim da obedujem dole u trpezariji.” „Postaviću za vas.” „Imate nove goste?” „Četiri dame.” „Odakle?” „Iz Soloturna.” „Da li se tamo govori francuski?” „Ne svi. Ali ga dame poznaju.” „Dobro. Čekajte, još nešto. Da li i dame obeduju dole?” „Žalim. One su naručile večeru u sobi.” „Ah, do trista đavola! Kada ćete im servirati?” „Kroz pola sata.” „Hvala. Možete da idete.” „Pa, da li želite da jedete u trpezariji ili...?” „Pobogu, ne. Neću uopšte da jedem. Idite.” Ljutito je šetao tamo-amo po sobi. Morao bi još večeras nešto da preduzme. Ko zna,

možda crnokosa već sutra produži dalje. A osim toga, sutra stiže i starešina. A on želi da postane monah. Kakva glupost! Kakva glupost!

Ali retko se dešavalo da taj životni umetnik ne pronađe put, nadu, sredstvo, izlaz, sasvim malu mogućnost. Bes ga je držao samo minut. Onda je razmišljao. Posle nekog vremena je ponovo pozvonio kelneru.

„Izvolite, šta želite?”

131

Anna&zdls

„Daću vam priliku da zaradite zlatnik.” „Stojim vam na raspolaganju, gospodine barone.” „Dobro, dajte mi vašu zelenu kecelju.” „Sa zadovoljstvom.” „I prepustite meni da poslužim dame.” „Rado. Molim vas, razgovarajte s Ledukom, pošto ja moram dole da serviram,

zamolio sam ga da preuzme posluženje na spratu.” „Odmah mi ga pošaljite ovamo. Ostaju li dame duže?” „Sutra ujutru odlaze do isposnice. One su katolikinje. Kad smo kod toga, najmlađa

me je pitala ko ste vi.” „Pitala je? Pitala je ko sam? I šta ste joj rekli?” „Samo da ste Italijan, ništa više...” „Dobro. A sada nestanite!” Kelner je otišao, a odmah zatim se pojavio Leduk, slatko se smejući. „Čemu se smeješ, ovco?” „Vama i kelneru.” „Slušaj me dobro. Odmah prestani da se cerekaš inače nikada više nećeš videti ni

novčić od mene. Pomozi mi sada da namestim kecelju. Kasnije donesi poslužavnike gore, a ja ću ih preuzeti ispred daminih vrata. Kreći.”

Nije čekao dugo. S keceljom omotanom preko zlatom izvezenog prsluka ušao je u njihovu sobu.

„Dozvoljavate li, moje dame?” Amazonka ga je prepoznala i gledala ga zapanjeno. Servirao je besprekorno i nalazio

mogućnost da je dobro zagleda i posebno uslužuje. Kada je ustrojenog petla umetnički tranžirao, upitala ga je s osmehom: „Izvrsno uslužujete. Služite li ovde već dugo?”

„Ljubazno od vas što se o tome raspitujete. Ovde sam tek tri nedelje.” Dok je posluživao, primetila je, doduše unazad povučene, ali još uvek vidljive

manžetne. Zaključila je da mora da je prava čipka, dodirnula mu je ruku i osetila finu čipku. On je bio sav blažen.

„Ostavi se toga!”, podviknula je prekorno stara dama, a crnokosa je pocrvenela. Kazanova se jedva uzdržavao.

Posle obeda je ostao u sobi koliko god je uspeo da nađe neki izgovor. Ostale, tri starije, povukle su se u spavaću sobu, a lepotica je ostala, ponovo sela za sto i počela da piše.

Kazanova je konačno sve pospremio i nevoljno je morao da ode. Ipak, na vratima je oklevao.

„Šta još čekate?”, upitala ga je amazonka. „Milostiva gospođo, još uvek imate čizme na nogama i teško ćete s njima u krevet.” „Ah, tako, vi želite da ih skinete? Nemojte se toliko truditi oko mene!” „Ali to je moj posao, milostiva gospođo.” Kleknuo je na pod, povukao joj noge, primetno ih raširio, a onda lagano i brižljivo

odvezivao uzice. „Dobro je, dovoljno, dovoljno! Hvala.”

132

Anna&zdls

„Ja se vama mnogo više zahvaljujem.” „Sutra uveče ćemo se ponovo videti, gospodine konobaru.” „Opet ćete obedovati ovde?” „Sigurno. Pre mraka ćemo se vratiti nazad iz isposnice.” „Hvala vam, milostiva gospođo.” „Pa onda, laku noć, konobaru.” „Laku noć, gospođo. Želite li da vrata na stepeništu zatvorim ili ostavim otvorena?” „Ja ću ih sama zaključati.” Izašao je, a napolju ga je čekao Leduk sa čudnom grimasom na licu. „I, šta je?” „Veličanstveno ste odigrali svoju ulogu. Dame će vam sutra dati dukat kao

napojnicu. Ako ga ne predate meni, odaću im celu priču.” „Dobićeš ga već danas, gnusobo!” Sledećeg jutra, pravovremeno, s uglancanim čizmama, potrudio se da je ponovo vidi.

Nije uspeo. Dvoumio se da li da krene za njima do isposnice. U tom je dotrčao iznajmljeni sluga i

doneo vest. Gospodin starešina je u Cirihu i čast mu je da u dvanaest sati s gospodinom Kazanovom ruča u njegovoj sobi.

Blagi bože, starešina! Na njega Kazanova uopšte više nije ni pomislio. Poručio je vrlo luksuzan obed, pri čemu je lično u kuhinji dao nekoliko uputstava. A onda je legao u krevet, jer se tog jutr rano probudio i osećao umor, i odspavao dva sata.

U podne je starešina stigao. Izmenjali su pozdrave i dobre želje i obojica seli za sto. Starešina je bio oduševljen veličanstvenim izborom jela i kod tako divnog posluženja je potpuno zaboravio na svoje poslove. Konačno se prisetio. „Izvinite”, rekao je iznenada, „što vas tako nepristojno dugo držim u neizvesnosti! Ne znam kako sam to mogao tako dugo da zaboravim.”

„Ah, molim vas.” „Posle svega što sam u Cirihu čuo o vama, a iz razumljivih razloga sam se malo

raspitao, vi ste stvarno potpuno dostojni našeg bratstva. Ja vam želim dobrodošlicu, dragi gospodine, od srca dobrodošli. Na vašim vratima možete napisati: Invent portum. Spes et fortuna valete!”

„Na nemačkom: 'Zbogom, boginjo sreće. Ja sam u utočištu.' Ovo je Euripidov stih i stvarno je veoma lep, iako u mom slučaju baš i ne odgovara.”

„Ne odgovara?” „Ovaj stih, veoma poštovani, ne odnosi se na mene, jer ja neću poći s vama u

manastir! Ja sam juče svoju odluku promenio.” „Da li je moguće?” „Izgleda da je tako. Molim vas da mi to ne uzmete za zlo i da u prijateljstvu

ispraznimo ovu čašu šampanjca.” „Pa onda, u vaše zdravlje! Verujem da se zbog ove odluke nećete nikada pokajati!

Svetovni život takođe ima svoje prednosti.” „Da, ima ih.” Ljubazni starešina se posle nekog vremena oprostio i s pratnjom napustio hotel.

Kazanova je napisao pismo za Pariz, dajući uputstva svom bankaru, a zatim je zahtevao da mu se uveče dostavi račun i za ujutru poručio kočiju koja će ga voziti do Soloturna.

133

Anna&zdls

IGRA SENKI

Široka čeona strana zamka bila je sagrađena od svetlog kamena i gledala je velikim prozorima na Rajnu i na rit, a onda dalje na jasnu, od vode malo maglovitu oblast, trsku i vrbe, a daleko na horizontu plavičasta šumovita brda stvarala su blagi lelujavi luk, iznad koga su plovili oblaci, a zbog svetlosti iz zamka i zgrada na imanju su se samo za vreme toplog južnog vetra mogli videti kako mali i beli svetlucaju u daljini. Čeona strana zamka se ogledala u vodi koja je tromo protkala, gizdavo i zadovoljno kao mlada žena, njegovo ukrasno šiblje je do vode spuštalo svetlozelene grane, a duž zida su se ljuljuškale belo obojene gondole za zabavu. Ova vedra strana zamka nije bila nastanjena, sobe su posle nestanka baronice ostale prazne, sve osim najmanje; u njoj je, kao i pre, stanovao pesnik Floribert. Gospodarica je obeščastila svog muža i njegov zamak i od njihove vesele i brojne svite nije ostalo ništa osim belih gondola i ćutljivog pesnika.

Gospodar zamka je, posle nesreće koja ga je zadesila, stanovao u zadnjem delu zdanja. Tu je na uzano dvorište bacao tamnu senku toranj još iz vremena Rimljana, zidovi su bili tamni i vlažni, prozori uzani i niski, a odmah uz osenčeno dvorište priljubio se tamni park s brojnim starim stablima javora, topola i bukvi.

Pesnik je živeo neometan, u samoći, na sunčanoj strani. Jeo je u kuhinji i barona često danima nije viđao.

„Mi živimo u tom zamku kao senke”, rekao je jednom prilikom svom mladom prijatelju, koji ga je posetio i u negostoljubivim prostorijama mrtve kuće izdržao samo jedan dan. Floribert je svojevremeno za baroničino društvo izmišljao i sastavljao galantne stihove i posle gašenja kuće kao veselog domaćinstva tu i dalje bez pitanja ostao, jer se njegova prilagodljiva duša više plašila gradskih uličica i borbe za parče hleba nego usamljenosti ovog tužnog zamka. Već dugo više ne piše stihove. Kada pri zapadnom vetru pogleda preko reke i zelene bare u daleki krug plavičastih planina koje dodiruju oblake i kada uveče u starom parku osluškuje njihanje drveća, razmišlja često o poeziji, ali o onoj koja ne sadrži reči i nikada ne može da bude napisana. Jedna takva pesma se zove „Božiji dan” i peva o toplom južnom vetru, a jednoj je naziv „Uteha duše”, a odnosi se na razmišljanje o šarenilu boja prolećnih livada. Floribert ove pesme nije mogao da izgovara ili peva jer su bile bez reči, ali on ih je ponekad sanjao i osećao, naročito uveče. Ostatak vremena je provodio u selu, gde se igrao s plavokosim mališanima ili zasmejavao mlade devojčurke, devojčice, kada bi pred njima skidao šešir kao pred pravim damama. Njegovi najsrećniji dani bi bili oni kada bi sreo gospođu Agnesu, lepu gospođu Agnesu, čuvenu gospođu Agnesu sa uzanim devojačkim licem. Pozdravio bi je i duboko se naklonio, a lepa gospođa bi otpozdravila i nasmejala se, pogledala ga u smetene oči i otišla dalje kao zrak sunca.

Gospođa Agnesa je stanovala u kući koja se stisla uz podivljali park, a ranije je bila boravište baronovih konjanika. Njen otac je bio šumar i kuću je za neke posebne usluge dobio od barona na poklon. Udala se veoma mlada i kao mlada udovica se vratila kući, a posle očeve smrti je u usamljenoj kući stanovala sa služavkom i šlepom tetkom.

Gospođa Agnesa je nosila jednostavne ali lepe i uvek nove haljine toplih boja, lice joj izgledalo mladalačko, a njena tamnosmeđa kosa je u debelim kikama bila omotana oko glave. Baron je u nju bio zaljubljen pre nego što ga je žena osramotila, a voleo ju je i sada. Sastajali su se ujutru u šumi, a uveče su plovili čamcem niz reku, do kolibice od trske u močvari. Tamo je ona svoje nasmejano devojačko lice naslanjala na njegovu prerano

134

Anna&zdls

osedelu bradu i svojim nežnim prstima poigravala se s njegovom grubom i čvrstom lovačkom rukom.

Gospođa Agnesa je svakog petka odlazila u crkvu, molila se i davala milostinju. Odlazila je u selo kod sirotih i starih žena, poklanjala cipele, češljala im unučice, pomagala kod šivenja i iza nje bi u njihovim kolibama ostao blagi sjaj mlade svetice. Gospođu Agnesu su želeli svi muškarci, i ko joj se dopadao i ko bi došao u pravo vreme, tome bi uz poljubac u ruku bio dopušten i poljubac u usta, a ko bi imao sreće i bio dovoljno odrastao, moglo bi mu se dogoditi da noću uđe kroz njen prozor.

To su svi znali, i baron, a ipak je ta lepa žena išla svojim putem s osmehom na licu, nevinog pogleda kao devojčica na koju ne utiču želje muškaraca. Ponekad bi se pojavio neki novi ljubavnik, ponašao se prema njoj oprezno kao prema neprocenjivoj lepotici, uživao pun ponosa zbog osvojenog srca i čudio se kako mu ljudi ne zavide i osmehuju mu se. Kuća joj je ležala na ivici tamnog parka, obrasla ružama puzavicama, usamljena kao u šumskoj bajci, a ona je u njoj stanovala, izlazila i vraćala se u nju sveža i umilna kao ruža u letnje jutro, blistavog dečijeg lica, s teškim upletenim kikama oko glave. Stare siromašne žene su je blagosiljale i ljubile joj ruke, muškarci su je s dubokim naklonom pozdravljali i smeškali se iza nje, deca su joj trčala u susret, tražila milostinju i puštala da ih pomiluje po obrazima.

„Zašto si takva?”, ponekad bi je upitao baron i preteći je gledao svojim tamnim očima.

„Polažeš li ti kakva prava nada mnom?”, pitala ga je ona začuđeno i uplitala tamnosmeđu kosu. Najviše ju je voleo Floribert, pesnik. Njemu bi srce počelo brže da kuca kada bi je video. Kada bi čuo nešto loše o njoj, snuždio bi se, odmahivao glavom i ne bi verovao. Kada su deca pričala o njoj, blistao bi i slušao kao pesmu. U njegovim maštarijama najlepše je bilo snevanje o Agnesi. Tada je pozivao u pomoć sve što je voleo i što mu se činilo lepim, zapadni vetar, plavi horizont, blistave prolećne livade, svu žudnju i duboka osećanja svog uzaludnog dečačkog života smestio bi u tu sliku. Jedne večeri ranog leta, posle dugog mirovanja, u mrtvom zamku se pojavilo malo života. U dvorištu je zasvirao rog, ušla je kočija i zakloparala po kamenoj stazi. Brat gospodara zamka je došao u posetu sam, u pratnji svog lakeja. Bio je to visok čovek sa špicastom bradom i oštrim vojničkim očima. Plivao je u širokoj Rajni, pucao iz zabave na srebrne galebove, često jahao do susednog grada i vraćao se pijan, šegačio se s dobroćudnim pesnikom i svakih par dana galamio i svađao se s bratom. Prebacivao mu je za hiljadu stvari, predlagao preseljenje i dogradnju, preporučivao promene i poboljšanja, hteo je da sve dotera, jer on je zahvaljujući ženidbi postao bogat, a gospodar zamka je živeo u siromaštvu, uglavnom nesrećan i pun muka.

Njegova poseta zamku bila je greška i on se već prve nedelje pokajao. Ipak je ostao tu i nije ni pominjao odlazak, što je njegovom bratu bilo žao. Video je gospođu Agnesu i počeo da je progoni.

Nije potrajalo dugo, a sluškinja lepe žene je donela haljinu koju joj je poklonio baronov brat. Posle kraćeg vremena, pored zida parka sluškinji je lakej baronovog brata predao cveće i pismo za gospođu. Samo par dana posle toga, baronov brat i gospođa Agnesa su se u letnje podne sreli u šumskoj kućici i on joj je poljubio ruku, pa mala usta i beli vrat. Ali kada bi se sreli u selu, on bi je pozdravio skidanjem šešira i dubokim naklonom, a ona bi zahvalila kao devojka od sedamnaest godina.

Opet nije prošlo mnogo vremena, a baronov brat je na reci ugledao čamac, veslača i ženu u svetloj odeći. Bio je radoznao, ali zbog sumraka nije sa sigurnošću mogao da

135

Anna&zdls

prepozna osobe u čamcu. To što nije znao tada, saznao je posle nekoliko dana, i nije mu bilo drago. Ona koja mu je u šumskoj kućici ležala na srcu i razbuktala vatru svojim poljupcima, ona je uveče s njegovim bratom preko tamne Rajne nestala među trskama.

Baronov brat je postao mračan i snivao mučne snove. On gospođu Agnesu nije voleo kao nešto zabavno i lako dostupno već kao retko i dragoceno otkriće. Pri svakom poljupcu bio je od sreće i čuđenja uplašen što tako mnogo nežne čistoće podleže njegovom udvaranju. Zato joj je davao mnogo više nego ostalim ženama, mislio je na svoju mladost i tu ženu sa zahvalnošću, s obzirom i nežnošću grlio nju koja je noću mračnim stazama išla s njegovim bratom.

Nedotaknut ničim od onoga što se događalo i neopterećen tajnom koja je teško pritiskala zamak, pesnik Floribert je spokojno proživljavao svoje mirne dane. Nije ga radovalo što se gost ponekad okomi na njega i zadirkuje ga, ali na slične stvari je već ranije navikao. Izbegavao je gosta, provodio ceo dan u selu ili pecao na Rajni, a u toplo mirišljavo veče puštao mašti na volju. Jednoga jutra je primetio da su na zidu zamka procvetale prve ruže mesečarke. Tri prethodna leta je prvence ove retke ruže stavljao pred njena vrata i radovao se što i četvrti put može da joj uruči smeran i bezimen pozdrav.

U podne istoga dana, baronov brat se sastao s lepom Agnesom u bukovoj šumi. Nije pitao gde je bila u kasnim večernjim satima juče i prekjuče. Posmatrao je sa skoro divljim obožavanjem njene mirne bezazlene oči, a pre nego što je otišao, rekao joj je: „Večeras, kada padne mrak, doći ću kod tebe. Ostavi otvoren prozor.”

„Ne danas”, rekla je blago, „ne danas.” „Ali ja hoću danas.” „Neki drugi put, da? Danas ne, ne mogu.” „Doći ću večeras, danas uveče, ili nikada više. Učini kako god hoćeš.” Ona se okrenula i otišla. Uveče je baronov brat ležao na obali i vrebao sve dok nije pao mrak. Nije se pojavio

nijedan čamac. Onda je otišao do kuće svoje ljubavnice, sakrio se u šipražju i preko kolena položio pušku.

Bilo je mirno i toplo, jasmin je širio jak miris, a iza oblačića koji su tumarali nebo se punilo zvezdama. Jedna ptica je pevala u parku, jedna jedina ptica.

Kada je skoro postalo mračno, neko je tihim koracima, prikradajući se, išao ka kući. Šešir je navukao duboko na čelo, iako zbog mraka to nije bilo potrebno. U desnoj ruci je držao buket belih ruža koje su slabašno svetlucale. Čovek u busiji je zategao oroz.

Došljak s buketom u ruci je oprezno gledao u kuću u kojoj nigde nije bilo svetla. Onda je došao do vrata, sagnuo se i poljubio gvozdenu ručku brave.

U tom momentu je blesnulo u žbunju; začuo se prasak, koji se tiho izgubio u parku. Čovek s buketom ruža je pao na kolena, prevrnuo se unazad na šljunak i uz blage drhtaje ostao da leži.

Čovek s puškom je dugo ostao u zaklonu; niko nije dotrčao, a u kući je sve bilo mirno. Onda je polako prišao i nagnuo se nad pogođenim, kome je šešir pao s glave. Ostao je bez daha kada je začuđen prepoznao pesnika Floriberta.

„Zar i on!”, zaječao je i otišao. Ruže mesečarke su ležale rasute po šljunku, neke od njih i u krvi pogođenog. U selu su zvona označavala jedan sat po ponoći. Na nebo su se navukli gušći beli oblaci, nasuprot kojih je čudovišna kula zamka izgledala kao džin koji

136

Anna&zdls

stojeći spava. Rajna je blago pevušila i polagano tekla, a u unutrašnjosti crnog parka usamljena ptica je pevala još dugo posle ponoći.

(1906)

137

Anna&zdls

SLIKAR BRAM

Među obožavaocima lepe pevačice Lize bio je i Rajnhard Bram, poznati slikar, u svakom slučaju i najčudniji.

Kada je upoznao Lizu imao je četrdeset i četiri godine i već više od deset je vodio usamljenički život, potpuno odvojen od sveta. Posle nekoliko godina besciljnog tumaranja i nespokojnog traženja zadovoljstva, zapao je u asketsku samotinju i u borbi za svoju umetnost svaki odnos sa svakodnevnim životom činio mu se uzaludnim. U grozničavom radu zaboravljao je na društvo i razgovore, preskakao obede, zanemario je svoju spoljašnjost i uskoro je bio skoro potpuno zaboravljenu međuvremenu je očajnički slikao. Nije slikao skoro ništa drugo do časove sumraka, nestajanje oblika, borbu kontura s poništavajućom tamom.

Slikao je jedva vidljive rečne mostove na kojima se upravo pale prvi fenjeri. Slikao je topolu koja nestaje u večernjem mraku i samo još svojim vrhom stoji na mutnom, mrklom nebu. I, konačno, naslikao je ulicu u predgrađu pred nastupajuću jesenju noć, jednu izvanredno jednostavnu sliku o strašnoj moći tame. S njom je postao poznat, od tada je važio za majstora, ali se činilo da to njega mnogo ne dotiče.

Ponovo su ljudi počeli da ga posećuju, a kako nije bio neuljudan, polako je i postepeno ušao u malo ali odabrano društvo, u kome je on uglavnom ćuteći učestvovao. Njegov atelje nije nikome bio dostupan. Tako je nekoliko nedelja ranije sreo Lizu, i već malo stariji usamljenik se u čudnovatu lepoticu zaljubio sa zakasnelom strašću. Ona je imala oko dvadeset i pet godina, bila je vitka i besprekorne keltske lepote.

Pevačica je bila hladna, ohola i razmažena, ali je ipak osetila osobitost ove ljubavi i znala je to da ceni. Čovek na glasu, koji važi za nedostupnog i skoro apatičnog, bio je u nju zaljubljen.

Upitala ga je da li sme da pogleda njegov atelje. On ju je primio u prostoriju gde deset godina osim njega i sluge niko drugi nije ušao. Skice, crteži, slike koje nikome nije pokazivao, redali su se pred njenim pametnim, naročitim i ponosnim licem.

„Da li vam se sviđa nešto od ovoga?”, pitao je Bram. ,,Oh, sve.” „Vi to razumete? Mislim, možete da shvatite o čemu se ovde radi? Konačno, to su

samo slike, ali s njima sam se toliko mnogo namučio...” „Slike su čudesno lepe.” „Možda samo par slika. Pri tome je pola života potrošeno na njih, pa ih je zapravo

malo. Polovina života! Ali svejedno...” „Možete biti ponosni, gospodine Brame.” „Ponosan? To je krupna reč. Biti zadovoljan je već dovoljno. Ali čovek nije nikada

zadovoljan. Umetnost nikada ne zadovoljava. Ali, kao što sam već pitao, sviđa li vam se nešto od ovoga? Naime, ja želim da vam poklonim nešto.”

„Ali molim vas? Ja ne mogu...” „Gospođice Liza, sve ove slike sam naslikao samo za sebe. Nije bilo nikoga koga sam

njima hteo da obrađujem. A sada ste tu vi, upravo vama bih hteo da pričinim malu radost, prijateljski pozdrav - razumete li - jedan umetnik drugom. Zar stvarno to ne smem? To bi bilo šteta.” Začuđena, pristala je, a još istog dana on joj je poslao sliku topole, njegovu omiljenu.

138

Anna&zdls

Od tada se viđao s njom. Posećivao ju je tu i tamo i ponekad bi je zamolio da mu nešto otpeva. Jednom je došao i u navali strasti postao malo nametljiv. Ona je odglumila negodovanje, a on je zbog toga postao skrušen i tužan i skoro u suzama je molio za izvinjenje; ona je od tada dominirala i mučila ga ćudljivim prohtevima lepotice koja ima stotine obožavalaca. A od tada je i on znao da ona koju voli nije slična njemu, nije jednostavna i dobra priroda kao on, nije prava i nesalomiva umetnička duša kao on, već žena prepuna rđave sujete, lakrdijašica. Ali, voleo ju je, i sa svakom manom koju je na njoj opažao, njegov bol je bio jači, ali je jačala i njegova ljubav. Počeo je da je izbegava, ali samo da bi je sačuvao, i odnosio se prema njoj s neveštim ali dirljivim obzirom i blagošću. A ona ga je ostavljala da čeka. Dok ga je u ličnim odnosima držala podalje od sebe i mučila, pred drugima se prema njemu ponašala kao prema blagonaklonom obožavaocu, a on nije znao da li to radi iz sujete ili je u pitanju priznavanje naklonosti. Dešavalo se da ga iznenada pred nekim društvom oslovi sa „dragi Brame”, uzme ga za ruku i bude sasvim prisna. On se lomio između zahvalnosti i nepoverenja. Nekoliko puta se veoma umilno ophodila i kod kuće pevala za njega. A on bi joj tada ljubio ruke i zahvaljivao sa suzama u očima. Trajalo je tako par nedelja. A onda je Bramu bilo dosta. Ta nedostojna uloga dekora mu se smučila. Od neraspoloženja nije mogao da slika, a strast i uzbuđenje su mu oduzimali san. Jedne jesenje večeri spakovao je pribor za slikanje i garderobu i sledećeg jutra otputovao. U selu u gornjoj Rajni smestio se u gostionici. Preko dana je pešačio pored Rajne i okolnih brda, a uveče je sedeo za kafanskim stolom uz čašu vina i pušio jednu cigaru za drugom.

I posle deset dana nije još započeo sa slikanjem. Onda je prisilio sebe i zategao platno. Dve-tri započete skice je bacio. Nije išlo. Jedinstvena asketska predanost poslu, napeto, samotno vrebanje linija koje nestaju, nestajanja svetlosti, gašenje formi, sve isposničko odricanje mnogih godina zarad umetnosti, sada je bilo uzdrmano, prekinuto, a možda i izgubljeno. Sada je postojalo nešto drugo što ga je zaokupilo, nešto o čemu je sanjao, nešto za čim je žudeo. Ima ljudi koji mogu sebe da podele, čije su sposobnosti i život mnogostrani, ali on je imao samo jednu dušu, jednu ljubav, jednu snagu.

Pevačica je slučajno bila sama kod kuće kada su najavili Rajnharda Brama.

Iznenadila se kada je ušao i pružio joj ruku. Izgledao je star i zapušten, a kada ju je pogledao svojim paćeničkim, plamtećim pogledom, shvatila je da je opasno igrati se s tim čovekom.

„Vratili ste se, gospodine Brame?” „Da, došao sam da razgovaram s vama, gospođice Liza, hteo sam rado to da

izbegnem, ali ne preostaje ništa drugo. Moram da vas zamolim da me saslušate.” „Pa ako već insistirate. Premda...” „Hvala. Vi znate da vas ja volim. Ranije sam vam već rekao da bez vas više ne mogu

da živim. Sada znam da je to i tačno. U međuvremenu sam pokušao da živim bez vas. Okrenuo sam se poslu. Deset godina pre nego što sam vas upoznao ja sam slikao, ništa drugo nisam radio, samo slikao. Hteo bih to ponovo da radim, da živim u miru i da slikam, bez misli, bez želja, samo da slikam. I to mi nije uspelo.”

„Nije vam uspelo?” „Ne. Izbačen sam iz ravnoteže, razumete li? Ranije, slikanje mi je bilo sve, moj nemir

i moja ljubav, moja žudnja i moje zadovoljstvo. Činilo mi se da mi je život lep i dovoljno bogat kada mi je uspelo da naslikam par slika na način koji nikome drugom nije uspeo. Zato sam bio zadovoljan životom. Sada su moji zahtevi drugačiji. Sada ne želim ništa

139

Anna&zdls

drugo osim vas i ne postoji ništa što za vas ne bih rado učinio. Zato sam i došao još jednom, Liza. Ako želite da budete moji, to malo dosadašnjih slika će mi biti dovoljno. Zato mi odgovorite! Ovako kako je sada, ne može ostati. Ja se molim u sebi da me vi želite. Ako ne možete da se udate, onda bez braka. To ostaje na vama.”

„Znači, bračna ponuda!” „Ako tako hoćete, da. Ja nisam tako mlad, ali do sada nisam nikoga voleo. To što

imam da dam od topline, brige i odanosti, pripada samo vama. Ja sam bogat.” „O...” „Izvinite. Mislio sam, ja ne moram da živim od slikanja. Liza, zar me stvarno ne

razumete? Zar ne vidite da moj život leži u vašim rukama? Recite mi makar jednu reč.” Nastupila je neprijatna tišina. Ona se nije dvoumila, nije ga gledala, smatrala ga je za

upola bolesnog. Konačno je progovorila sa puno obzira i prijateljski. Ali on ju je razumeo već kod prve reči. Pretvarala se da ju je veoma iznenadio, koliko je važno njegovo pitanje za njen ceo život, govorila mu je kao neobuzdanom dečaku kome žarku želju ne odbijaju jednom grubom reči. On se smejao.

„Vi ste tako dobronamerni”, rekao je, „zar ne, vi se plašite za mene, ali se pomalo plašite i mene?”

Zbunjeno ga je gledala. Nastavio je. „Zahvaljujem vam, gospođice Liza. Niste želeli da me direktno odbijete, ali ja sam

već razumeo. Hvala vam lepo i ostajte zbogom!« Htela je da ga zadrži. „Ne”, rekao je, „samo me pustite! Ne odlazim da bih se otrovao. Stvarno ne.

Zbogom:” Pružila mu je ruku. Držao ju je čvrsto, privukao je usnama, bez saginjanja, ostao

nepomičan na trenutak, a onda se okrenuo i otišao. U hodniku je služavki dao napojnicu. Za Brama je nastalo teško vreme. Tačno je znao da ga samo rad može vratiti u život,

ali je očajavao jer nije verovao da će ikada ponovo vratiti one samozaboravljene lepe godine.

Ponovo je otišao u isto selo u gornjoj Rajni, krstario okolinom, posmatrao od jesenje magle nestvarno obrisane linije obale, grupe drveća kao buduće slike, odsedeo bi mirno par sati i pokušao da istisne ono što je hteo. Društvo nije imao, sa svojim čudnim pustinjačkim navikama nije ni znao šta bi s njim počeo.

Jedne večeri, kada je u svojim neutešnim sumornim mislima popio uobičajenu flašu vina, plašio se ranog odlaska u krevet i bez mnogo razmišljanja naručio je drugu flašu. Teških udova, prilično pijan, legao je u krevet, spavao kao top, probudio se sutradan iznuren i bezvoljan, s osećajem na koji nije navikao i zbog koga je proveo ceo dan u sanjarenju.

Dva dana kasnije, kada mu je stara ucveljenost postala nesnosna, isprobao je isto sredstvo, a onda nekoliko puta ponovo. Jednoga dana je uprkos vlagi i hladnoći postavio platno. Uradio je niz skica. Iz Minhena i Karlsruea su počeli da stižu veliki paketi, drvene ploče, boje. U sledećih šest nedelja je u blizini obale reke sagradio primitivni atelje. I nešto iza Božića bila je gotova velika slika, „Drvo jove u magli”, koja i danas važi kao jedan od najboljih slikarevih radova.

Posle tog uzburkanog, dragocenog i grozničavog perioda rada, nastao je jedan iznenadni preokret. Danima je tumarao unaokolo, uz sneg i besne vetrove, i konačno bi

140

Anna&zdls

se u bilo kojoj seoskoj krčmi umirio, čašćavao, i pijan odlazio u krevet. Dešavalo se da danima, pokriven sa par prekrivača, leži u ateljeu, haotičnih misli, prepun jada i muka. Ali u proleće je ponovo slikao.

Tako je provodio godinu za godinom. Često mu je uspevalo i da bude dokon i da radi. A onda se ponovo dogodila nesreća. Potpuno pijan, jedne hladne martovske noći pao je napolju, teško se prehladio i rđavo negovan umro potpuno sam. Skoro da je bio već pokopan kada je na osnovu natpisa u novinama doputovao rođak da ga poslednji put vidi. Među slikama koje su ostale iza njega nalazio se čudnovat autoportret iz njegovih poslednjih dana. Jedna temeljno i realno proučena glava, ružno zapuštenih crta ostarelog pijanca, malo iskeženo lice s nerešivo tužnim pogledom. Iz nepoznatog razloga, Bram je preko završene slike, sigurno ne bez bolne lične ironije, četkicom povukao dve unakrsne, debele crvene linije.

(1906)

141

Anna&zdls

CHAGRIN D'AMOUR

Pre mnogo godina, ispred Kanvolea, glavnog grada države Valoa, bili su postavljeni mnogobrojni raskošni šatori. Svakoga dana iznova su se održavale viteške borbe, a nagrada je bila kraljica Hercelojda, mlada Kastisova udovica, lepa ćerka gral-kralja Frimutela. Među učesnicima turnira su se mogla primetiti mnoga značajna gospoda, kralj Pendragon od Engleske, norveški Lot, kralj od Aragona, hercog od Brabanta, čuveni grofovi, vitezovi i junaci kao Morholt i Rivalen; u drugom spevu Volframa Parsifala su svi odreda nabrojani. Jedni su se borili željni slave, drugi zbog lepih plavih očiju mlade kraljice, ali većina je želela njenu bogatu i plodonosnu zemlju, njene gradove i stanovnike.

Pored visoke gospode i poznatih junaka, tu se našla čitava rulja bezimenih vitezova, od avanturista, razbojnika do ubogih sirotana. Neki od njih nisu imali čak ni sopstveni šator, logorovali su tu i tamo, često na otvorenom polju, prekriveni ogrtačima. Konje su puštali da pasu po okolnim livadama, pozvani ili nepozvani pili i jeli za tuđim trpezama, a svaki od njih se nadao sreći ili slučaju, ukoliko su uopšte i želeli da učestvuju na turniru. Njihove šanse su u osnovi bile vrlo male, jer su imali rđave konje; a na lošem kljusetu i najodvažniji na turniru može veoma malo da učini.

Mnogi nisu ni pomišljali da se bore, već su samo želeli da prisustvuju i po mogućstvu učestvuju u opštoj zabavi ili da iz nje izvuku korist. A događale su se baš prave dobre stvari. Svakoga dana je bilo gozbi i proslava, čas u zamku kod kraljice, čas kod moćne i bogate gospode u šatorskim logorima, i većina siromašnih vitezova se radovala što su se turnirske borbe toliko otegle. Izlazilo se u šetnju na konjima, ćaskalo se, pilo i igralo, posmatrao se turnir, lečili su se povređeni konji, odlazilo se na raskošne prijeme kod značajnih ljudi, nije propuštano ništa i uživalo se u veselim danima.

Među siromašnim i nepoznatim vitezovima bio je i jedan po imenu Marsel, pastorak beznačajnog barona s juga, lep, malo izgladneo mladi pustolov, skromno opremljen, sa slabašnom starom kobilom koja se zvala Melisa. On je kao i svi ostali došao ovde da zadovolji svoju radoznalost, oproba sreću i kod tog silnog sveta se malo razonodi i provede s gostima. Među njemu sličnima, a i kod nekih viđenijih vitezova, Marsel je stekao dobar glas, ali ne kao vitez već kao pevač i izvođač, jer je umeo da peva i njegove romanse su bile veoma lepe za izvođenje uz lautu. On se veoma lepo osećao u ovoj gunguli koja mu se činila kao kakav godišnji vašar i nije želeo ništa drugo već da to veselo okupljanje gospode sa svim zadovoljstvima koja ga prate, potraje što duže. A onda je zamoljen da pod pokroviteljstvom Hercoga od Brabanta, jedne večeri prisustvuje obedu koji kraljica želi da organizuje za istaknute vitezove. Marsel je otišao u glavni grad i ušao u zamak. Sala je prekrasno blistala, a u zdelama i peharima se nudilo divno osveženje. Ali to sirotog mladića ove večeri nije moglo da obraduje. On je ugledao kraljicu Hercelojdu, čuo njen jasni, treperavi glas i opijao se njenim slatkim izgledom. Srce mu je ubrzano kucalo od ljubavi prema toj plemenitoj ženi, koja je izgledala tako blago i bila smerna kao devojka, a ipak bila toliko nedostižna za njega.

Bio je spreman da se za nju bori odmah, s bilo kojim vitezom. Na raspolaganju mu je bilo da okuša sreću na turniru. Ni njegov konj a ni oružje nisu bili baš u najboljem stanju, a ni sebe nije baš smeo da nazove velikim junakom. Doduše, nije imao strah i svakog trenutka bi od srca svoj život stavio na kocku u borbi za uvaženu kraljicu. Ali svoju snagu nikako nije mogao da uporedi s Morholtovom ili snagom kralja Lota, čak ni s Rivalenom i ostalim junacima; toga je bio svestan. Ipak, jedne probe nije želeo da se odrekne. Hranio

142

Anna&zdls

je Melisu hlebom i prvoklasnim senom koje je morao da isprosi, brinuo se i o sebi tako što je redovno jeo i spavao i veoma brižno čistio i doterivao svoju neuglednu opremu. Posle nekoliko dana je poranio i prijavio se za turnir. Dobio je za protivnika španskog viteza, pojurili su jedan na drugog s dugačkim kopljima u ruci i Marsel je oboren zajedno s konjem. Tekla mu je krv iz usta, bolelo ga je čitavo telo, ali se bez ičije pomoći uspravio, poveo svog konja koji je drhtao od straha, oprao se na ivici nekog potoka i tu proveo ostatak dana, sam i ponižen.

Uveče, kada se vratio u šatorski logor, a tu i tamo su već gorele baklje, pozvao ga je Hercog od Brabanta. „Danas si oprobao sreću s oružjem”, rekao je dobronamerno. „Sledeći put, kada ponovo osetiš potrebu za tim, uzmi jednog mog konja, dragi moj, i ako pobediš, zadrži ga! Ali da se sada pozabavimo lepim stvarima, otpevaj nam jednu pesmu!” Malom vitezu nije bilo do pevanja i radovanja. Ipak, zbog obećanog konja je popustio. Ušao je u Hercogov šator, popio pehar crvenog vina i uzeo lautu u ruke. Otpevao je jednu pa još jednu pesmu, drugovi i gospoda su ga hvalili i nazdravljali mu.

„Bog te blagoslovio, pevaču!”, govorio je zadovoljni Hercog. „Ostavi da drugi lome koplja i pođi sa mnom na moj dvor, tamo ćeš proživeti lepe dane.”

„Veoma ste ljubazni”, rekao je Marsel tiho, „ali obećali ste mi dobrog konja i pre nego što o drugome razmislim, hteo bi još jednom da se borim. Šta mi znače bezbrižni dani i lepe pesme kada se ostali vitezovi bore za slavu i ljubav!”

Neko se nasmejao: „Želite li da osvojite kraljicu, Marsele?” A on je nastavio: ,,I ja želim to što želite i vi ostali, iako sam ja samo siromašni vitez. I

ako ne mogu da je dobijem, mogu za nju da se borim, mogu za nju da krvarim i podnesem poraz i bol. Slade mi je da umrem za nju nego da bez borbe u miru živim. I ako me neko zbog toga ismeva, za njega je moj mač naoštren.”

Hercog je zahtevao mir i uskoro je svako otišao na svoje mesto za spavanje. Pevača, koji je takođe pošao, Hercog je pokretom ruke pozvao nazad. Gledao ga je u oči i dobronamerno mu rekao: „U tebi je mlada, vrela krv, dečko. Želiš li da prođeš kroz opasnosti, krv i bol samo zbog lika iz sna? Ti ne možeš postati kralj od Valoa i ne možeš imati kraljicu Hercelojdu, to dobro znaš. Šta ti znači da dva ili tri slabašna viteza oboriš s konja? Moraš takođe i kraljeve, Rivalena, mene i ostale junake oboriti da bi došao do cilja! Zato ti kažem: Ako hoćeš da se boriš, počni od mene, i ako me ne pobediš, pusti svoje slike i snove da nestanu i pođi sa mnom onako kako sam ti ponudio.”

Marsel je pocrveneo, ali je bez razmišljanja rekao: „Zahvaljujem gospodinu Hercogu, ali sutra ću jahati protiv vas.” Izašao je i pogledao svoju kobilu. Ona je radosno frktala, jela mu hleb iz ruke i stavila mu glavu na rame.

„Znam, Melisa”, rekao je tiho i pomilovao je po glavi, „ti me voliš, Melisa, konjče moje.”

Rano ujutru sledećeg dana odjahao je u grad i kod jednog građanina zamenio Melisu za novi šlem i čizme. Kada je odlazio, konjče je istezalo glavu na dugom vratu i gledalo za njim, a on je išao dalje i nije se osvrnuo. Hercogov sluga mu je doveo crvenog pastuva, mladu i snažnu životinju, a sat kasnije pojavio se i sam Hercog, spreman za dvoboj. Došlo je mnogo ljudi da posmatra plemića. U prvom prolazu niko nije imao prevagu, jer je Hercog od Brabanta poštedeo mladića. A onda se naljutio na budalastog dečaka i navalio tako besno da je Marsel pao unazad, ostao da visi na uzengijama, a crveni ždrebac ga je odvukao s bojišta.

Dok je avanturista u ranama i otocima ležao pokriven i dobro negovan u Hercogovom šatoru, gradom i logorom se pronosio glas o dolasku Gašmureta, svetski

143

Anna&zdls

poznatog junaka. Nastupao je svečano i raskošno, njegovo ime je blistalo kao zvezda, značajni vitezovi su mrštili čela, siromašni i nepoznati su ga dočekivali s ovacijama, a lepa Hercelojda ga je gledala crvena u licu. Dan iza toga, Gašmuret je bez žurbe dojahao do bojnog polja, počeo sa izazivanjima i čarkama i izbacivao iz sedla jednog viteza za drugim. Govorilo se samo o njemu, on je bio pobednik, njemu pripada kraljičina ruka i zemlja. I bolesni Marsel je slušao priče koje su ispunjavale logor. Čuo je da je izgubio Hercelojdu, slušao je o Gašmuretovoj slavi i nagradi, ćuteći se okrenuo ka zidu šatora i poželeo da je mrtav. Ali čuo je još toga. Posetio ga je Hercog, poklonio mu novu odeću i takođe pričao o pobedniku. Marsel je zaključio da je kraljica Hercelojda crvena od ljubavi prema Gašmuretu. A o samom Gašmuretu je čuo da nije samo vitez kraljice Anflise od Francuske, već da je u zemlji mnogobožaca ostavio crnačku kneginju, svoju suprugu. Kada je Hercog otišao, Marsel je s mukom ustao, obukao se, i uprkos bolovima krenuo u grad, da vidi Gašmureta. I video ga je. Bio je to jedan silan, tamni ratnik, gorostasan, moćnog tela. Njemu je izgledao kao dželat. Uspelo mu je da se uvuče u dvor i da se neprimetno pomeša s gostima. A onda je ugledao kraljicu, prefinjenu, devičanski blistavu ženu, kako plamti od sreće i stida i svoje usne nudi tom strancu i junaku. Negde na kraju svečanog obeda, ugledao ga je.njegov zaštitnik Hercog i pozvao ga sebi.

„Dozvolite”, rekao je Hercog kraljici, „da vam predstavim ovog mladog viteza. Zove se Marsel i on je pevač čije nam je umeće tako često pričinjavalo veliko uživanje. Ako želite, mogao bi da nas obraduje jednom pesmom.”

Kraljica je pozdravila Hercoga, a takođe prijateljski i mladića, i naredila da se donese lauta. Mladi vitez je pobledeo, duboko se poklonio i bojažljivo uzeo lautu koju su mu doneli. Brzo je prešao prstima par puta preko struna, netremice gledao u kraljicu i počeo da peva pesmu koju je odavno spevao u svom zavičaju. Kao refren, posle svakog stiha je provlačio dve jednostavne strofe, koje su zvučale tužno, a dolazile su iz njegovog ranjenog srca. I te dve strofe, koje su se te večeri u zamku prvi put čule, uskoro su postale svetski poznate i često pevane. One su ovako glasile:

Plasir d'amour ne dure qu'un moment, Chagrin d'amour dure toute la vie.1 Kada je otpevao pesmu, Marsel je napustio zamak, s čijih ga je prozora pratila

svetlost sveća. Nije krenuo nazad ka šatorima već na suprotnu stranu, iz grada u noć, oprostio se od viteških borbi i nastavio da živi bez domovine, kao pevač uz lautu.

Svečanosti više nema, šatori su istruleli, Hercog od Brabanta, junak Gašmuret i lepa kraljica su već nekoliko stotina godina mrtvi, niko više ne zna za turnir u Kanvoleu i za lepu Hercelojdu. Unazad stotinu godina ništa od toga nije ostalo, osim imena, pesme i stihova mladog viteza, koji nam danas zvuče strano i prastaro. A pesma se još i danas peva.

(1907)

1 francuski: „Sreća u ljubavi traje samo trenutak, a ljubavni jad celoga života”, print, prev.

144

Anna&zdls

JEDNE LETNJE VEČERI

Naslonjen na otvoren prozor, posmatrao sam vodu kako teče u susret noći i daljinama, nezaustavljivo kao i moji dani, u pravilnom ritmu i monotono; svaki od njih je mogao da bude čudesno lep i nezaboravan, ali oni su odlazili ne ostavljajući za sobom ništa vredno pamćenja.

Tako su prolazile nedelje, a ja nisam znao kako ni kada će se nešto promeniti. Imao sam dvadeset tri godine i poput većine mojih vršnjaka provodio dan u kancelariji, na dosadnom poslu od koga sam zarađivao dovoljno novca da bih mogao da iznajmim mali stan na mansardi, da se prehranim i kupim ono najnužnije od odeće. Ali večeri, noći i prve jutarnje sate, kao i nedelje, provodio sam zatvoren u svojoj sobi, čitajući ono malo knjiga koje sam imao. Ponekad sam crtao i razmišljao o jednom izumu za koji sam verovao da je ostvarljiv, ali koji je propadao pet, deset ili dvadeset puta...

Te lepe letnje večeri razmišljao sam da li da prihvatim poziv svog direktora Gelbkea, koji je priređivao sedeljku u svojoj bašti. Nisam želeo društvo drugih ljudi: morao bih s njima da razgovaram, da ih slušam i odgovaram na pitanja; bio sam suviše umoran i bezvoljan za tako nešto. Opet bih bio prinuđen da lažem, da se pretvaram da sam zadovoljan i da je sve u redu. S druge strane, ohrabrivalo me je i privlačilo to što sam znao da će biti dobrog jela i pića, tamo u toj senovitoj bašti punoj cveća i mirisnog grmlja, s tihim baštenskim stazama ispod starih krošnji koje se provlače kroz ukrasno šiblje. Direktor Gelbke, ako ne računam dvojicu ili trojicu mojih saputnika na poslu, bio je jedini čovek koga sam poznavao u tom gradu. Svojevremeno mu je moj otac učinio nekakvu uslugu, ili je to možda bio moj deda, i na nagovor moje majke otišao sam da ga posetim dve godine ranije. Sada me, eto, taj ljubazni gospodin s vremena na vreme poziva u svoju kuću, ne izlažući me, međutim, društveno neprihvatljivim situacijama, kojima ja, sa svojim obrazovanjem i odećom, nisam dorastao.

Pomisao na svež i čist vazduh u direktorovoj bašti učinila je da mi moja tesna i zagušljiva soba postane nepodnošljiva i ja odlučih da pođem. Obukao sam najbolji sako, očistio kragnu gumicom za brisanje, očetkao pantalone i čizme i po svom običaju zaključao vrata za sobom, iako lopovi ne bi imali šta da iznesu iz moje kuće. Pomalo umoran, kao i uvek tih dana, sišao sam uskom ulicom nad kojom se već spuštao sumrak, prešao most na kome je još uvek bilo živo i ušao u tihe ulice najotmenijeg dela grada. Direktorova kuća je bila na kraju grada, u lepoj zgradi poluseoskog stila, skromnoj i starinskoj, pored koje je bila bašta opasana zidom. Kao i svaki put, s nostalgijom sam gledao tu nisku i prostranu kuću, kapiju obavljenu ružama puzavicama i velike prozore sa širokim simsom; blago sam povukao ručicu za zvono, prošao pored sluškinje i ušao u polumračno predsoblje, uznemiren i zbunjen, kao i uvek kada je trebalo da se sretnem s nepoznatim ljudima. Do poslednjeg trenutka sam gajio nadu da ću zateći gospodina Gelbkea samo sa ženom ili decom, ali iz bašte su dopirali nepoznati glasovi. Malo zabrinut, prošao sam kroz mali hodnik koji je vodio na baštensku stazu, slabo osvetljenu s nekoliko japanskih svetiljki.

Domaćica mi je došla u susret, pružila mi ruku i povela me pored visokog šiblja prema rondeli u kojoj su bila dva stola, za kojima su, uz svetlost lampi, sedeli gosti. Direktor me je pozdravio uobičajeno srdačno i prijateljski, neki od kućnih prijatelja klimnuše glavom, ostali ustadoše i rekoše svoja imena; promrmljao sam nešto nalik na pozdrav i uputio se damama koje su blistale pri svetlosti lampe u svojim svetlim haljinama i koje me za trenutak osmotriše. Ponuđena mi je stolica u dnu stola, s one

145

Anna&zdls

kraće strane, između jedne starije gospođice i jedne vitke mlade devojke. Dame su ljuštile pomorandže, a preda mnom je bio hleb namazan buterom, pršuta i čaša vina. Ona starija gospođica me je neko vreme gledala, a onda me upitala da li sam filolog i da li me je već negde srela. Rekao sam da nije i da sam komercijalista, u stvari, tehničar. Hteo sam da joj pomognem da stvori neku sliku o meni, o tome kakav sam ja tip čoveka, ali pošto je ona odmah skrenula pogled i nije se potrudila da me sasluša, zaćutao sam i počeo da jedem ukusnu hranu. Niko me nije uznemiravao i ja sam se tome posvetio dobrih četvrt sata, jer nisam često imao prilike da uživam u tako bogatoj i ukusnoj večeri. Posle sam polako ispijao čašu dobrog belog vina, nemajući više šta da radim i čekajući da se nešto dogodi.

Tada se mlada gospođica s moje desne strane, s kojom još nisam bio progovorio ni reč, iznenada okrete prema meni i pruži mi svojom gipkom rukom polovinu oljuštene pomorandže. Dok sam joj zahvaljivao i uzimao voće, pomislio sam kako je izabrala simpatičan način da priđe nepoznatoj osobi, jednom tako jednostavnom i lepom ponudom. Tek tada sam pažljivo pogledao svoju susetku i video vitku devojku, ljupku i visoku, možda kao ja ili malo višu od mene; delovala je krhko i imala uzano i lepo lice finih crta. Tako mi je bar izgledala u tom trenutku, jer sam kasnije zapazio da je uprkos vitkim i gipkim udovima snažna, spretna i sigurna.

Čim bi ustala i počela da se kreće, gubio se utisak o njenoj krhkosti kojoj treba zaštita, jer su njen način hoda i držanje odavali smirenu, gordu i samostalnu osobu.

S uživanjem sam pojeo pola pomorandže i potrudio se da kažem devojci nekoliko ljubaznih reči i da joj se predstavim kao neko ko je vredan pažnje. Iznenada sam posumnjao da me je posmatrala sve vreme dok sam ćutke jeo i da misli ili da sam neotesanko koji nikoga ne primećuje dok jede ili da sam mrtav gladan: ovo poslednje za mene bi bilo bolnije, jer je bilo beznadežno istinito. U tom slučaju, dragoceni dar bi izgubio svoje jednostavno značenje i postao šala, a možda i podsmeh. Izgledalo je ipak da su moje sumnje bez osnova. Gospođica se ponašala otvoreno i neusiljeno, slušala me sa simpatijama i uopšte nije izgledalo da me smatra nevaspitanom izelicom.

Ali, razgovor mi nije išao od ruke. Mada sam imao mnogo više životnog iskustva od većine mojih kolega, u komunikaciji sa spoljnim svetom mnogo sam zaostajao za njima. Srdačna konverzacija s jednom mladom gospođicom rafiniranog ponašanja bila je za mene vrlo rizičan poduhvat. Posle nekog vremena sam primetio da je lepa devojka svesna moje inferiornosti iako mi to nije stavljala do znanja. Pojurila mi je krv u glavu, ali to mi nije pomoglo da savladam svoju nespretnost i zbunjenost; naprotiv, još više sam bio zbunjen time što je u meni, uprkos ohrabrujućem početku, nažalost preovladalo stanje obeshrabrenosti i besa. Kada se ona nešto kasnije uključila u razgovor za drugim stolom, nisam ni pokušao da je zadržim. Sedeo sam tako sam, ćutljiv i zamišljen, dok je ona ćaskala, zabavljajući se sa ostalima. Neko me je ponudio cigarama, uzeo sam jednu i popušio, zatvoren u sebe i neveseo u toj plavoj večeri. Malo kasnije mnogi su ustali da prošetaju baštenskim stazama, ćaskajući među sobom; ustao sam polako i ja, ali sam ostao po strani sa svojom cigarom, iza jednog drveta gde me niko nije uznemiravao i odakle sam mogao izdaleka da posmatram kako se ostali zabavljaju.

Bio sam ljut i prebacivao sam sebi zbog onako budalastog i jogunastog ponašanja, ali nisam uspevao da se savladam. Pošto niko nije obraćao pažnju na mene, a ja nisam znao kako da se mirno vratim u društvo, ostao sam možda i čitavih pola sata nepotrebno sakriven i izašao tek kada sam čuo da me domaćin zove. Direktor me pozva za svoj sto; neodređeno sam odgovarao na njegova dobronamerna pitanja o mom životu i poslu i polako se ponovo uključio u razgovor ostalih. Nisam ostao pošteđen male kazne zbog

146

Anna&zdls

svog nerazumnog bekstva. Vitka devojka je sada sedela preko puta mene i, kako sam mogao na miru da je posmatram, učinila mi se još privlačnijom; kajući se zbog onog povlačenja, pokušao sam nekoliko puta da započnem razgovor. Ali sad je ona glumila oholost i pretvarala se da ne čuje moje slabašne pokušaje. U jednom trenutku sam uhvatio njen pogled i pomislio sam da je prezriv i ljutit, ali bio je samo hladan i ravnodušan.

Ponovo sam osetio atmosferu svakidašnjice, sivu i ružnu, punu jada, skepse i praznine. Gledao sam blago osvetljene baštenske staze i lepe tamne krošnje, stolove prekrivene belim stolnjacima i lampe na njima, cveće, posude s voćem, kruške i pomorandže, lepo odevenu gospodu, žene i devojke u ljupkim bluzama svetlih boja; video sam bele ženske ruke kako se igraju sa cvećem, osećao sam miris voća i plavičasti dim dobrih cigara, slušao sam uglađene i prijatne ljude kako zadovoljno i živahno razgovaraju - i sve to mi je izgledalo beskrajno tuđe, kao da mi ne pripada i kao da je za mene nedostižno, čak i zabranjenoj Bio sam uljez, gost koji je došao iz jednog manje vrednog i jadnog sveta i koga su trpeli iz učtivosti ili iz sažaljenja. Bio sam anoniman, siromašan mali službenik, koji je neko vreme možda gajio nadu da će postići nešto više, da će steći pravo na bogatiji i slobodniji život, a onda ponovo utonuo u svoje beznađe.

Tako se lepo letnje veće u veselom društvu pretvorilo u teskobu bez utehe, koju sam ja podgrevao glupo mučeći sebe umesto da uživam u tako prijatnom ambijentu. U jedanaest, kada su otišli prvi gosti, kratko sam se oprostio i pošao kući najkraćim putem. Već duže vreme sam bio toliko bezvoljan i drernljiv da sam i na poslu morao protiv toga da se borim, ali u slobodno vreme sam se potpuno prepuštao i tonuo u apatijuj

Nekoliko dana je prošlo u uobičajenom ritmu. Nestala je svest o tome da je moje jadno stanje samo privremeno; ravnodušno, pasivno i bez žaljenja sam gledao kako iza mene ostaju sati i dani, a svaki tren je bio izgubljeni delić moje mladosti i mog života. Kretao sam se kao automat, ustajao na vreme, odlazio u kancelariju, mehanički obavljao to što se od mene tražilo, kupovao hleb i jedno jaje za ručak, vraćao se na posao, a uveče posmatrao svet s prozora mansarde i tako bih često zaspao. Na veče u direktorovoj bašti više nisam mislio. Dani su prolazili jedan za drugim, ne ostavljajući ništa za pamćenje, i ako bih se ponekad, noću u snovima, vratio u prošlost, bila su to samo daleka sećanja na detinjstvo, koja su mi izgledala kao eho jedne zaboravljene, bajkovite praegzistencije.

Konačno, usred jednog vrelog podneva, sudbina se ponovo setila mene. Jedan Italijan odeven u belo vozio je ulicom kolica s ručnim zvonom i prodavao sladoled. Vraćao sam se s posla i prvi put u tih nekoliko meseci nisam odoleo iskušenju. Zaboravio sam na pravila stroge štednje, izvadio novčić i Italijan mi napuni kartonsku posudu ružičastim voćnim sladoledom, koji sam pojeo još na stepenicama. Ovo osveženje mi je bilo dragoceno: sećam se kako sam oblaporno lizao vlažni karton. Kod kuće sam pojeo komad hleba kao i obično, odremao malo i vratio se na posao. Onda mi je pozlilo i uskoro su počeli strašni bolovi u stomaku; sklupčao sam se uz ivicu stola i krišom ih trpeo nekoliko sati. Čim sam završio s poslom, otrčao sam kod lekara. Pošto sam imao zdravstveno osiguranje, uputili su me na jednog drugog doktora, ali je on bio na odmoru, pa sam morao da potražim njegovog zamenika. Ovaj je bio kod kuće; bio je mlad i prijatan i prema meni se ophodio kao prema sebi ravnom. Pošto sam prilično detaljno opisao simptome i odgovorio na njegova pitanja o mom stanju i načinu života, savetovao mi je da idem u bolnicu, gde ću imati bolju negu nego u mojoj jadnoj sobici. Nisam uspevao da sakrijem koliko me boli i on me upita sa osmehom: „Niste nikada bili bolesni?” Tačno, nisam bio bolestan od svoje desete ili jedanaeste godine. Onda je on skoro ljutite dodao: „Ubićete se takvim načinom života. S tom ishranom, odavno biste se

147

Anna&zdls

razboleli da niste tako jaki. Neka vam ovo bude lekcija.” Naravno, mislio sam da je ovom čoveku s naočarima i zlatnim satom lako da to kaže, ali sam bar saznao da su za moje jadno stanje u poslednje vreme postojali stvarni razlozi i to mi je na neki način poslužilo kao moralno opravdanje. Ali jaki bolovi mi nisu ostavljali vremena za razmišljanje i utehu. Uzeo sam nalaz od lekara, zahvalio mu se, obavestio koga je trebalo i otišao u bolnicu. Poslednjim snagama sam povukao ručicu zvona i morao sam da sednem na stepenice bolnice da se ne bih srušio.

Primili su me dosta neljubazno; ipak, videvši u kakvom sam stanju, okupali su me u mlakoj vodi i stavili u postelju, gde sam ubrzo izgubio svest i utonuo u tamu u kojoj sam zaboravio na bol. Tri dana sam imao osećaj da ću umreti i stalno sam se čudio što smrt dolazi tako teško i sporo, uz tolike muke. Svaki sat mi je izgledao beskrajno dug i, kada su prošla tri dana, činilo mi se da je prošlo nekoliko nedelja. Na kraju sam uspeo da odspavam nekoliko sati i kada sam se probudio, ponovo sam dobio osećaj za vreme i bio svestan svog stanja. Shvatio sam da sam vrlo slab, jer mi je svaki pokret predstavljao napor: otvaranje i zatvaranje očiju je iziskivalo veliki trud. Kada je bolničarka došla da me obiđe, obratio sam joj se verujući da govorim glasno kao i obično, a ona je morala da se sagne i još uvek me nije razumela.

Pomirio sam se s tim da neću skoro ustati, i neko vreme, koje mi se činilo beskonačnim, prepustio sam se zavisnosti od drugih, kao dete. Prošlo je dosta vremena dok nisam počeo polako da se oporavljam, ali je i najmanji zalogaj hrane, čak i kašičica bolničke supe, i dalje izazivao bolove i smetnje.

Na moje veliko čuđenje, u tom neobičnom periodu nisam bio ni tužan ni gnevan. Sve jasnije sam uviđao koliko je bilo besmisleno što sam kukavički pustio da me život nosi tih poslednjih meseci. Sa strahom sam pomišljao na to šta je sa mnom moglo da bude i veoma me je radovalo što sam ponovo postao svestan sebe. Kao da sam dugo bio u dubokom snu i probudio se da ponovo vratim život u svoj pogled i svoje misli. Onda mi se dogodilo nešto neobično: od svih nebuloznih utisaka i iskustava iz tog turobnog i mutnog perioda, neki za koje sam verovao da su zaboravljeni opet su mi se vratili, neverovatno živi i jarkih boja. Među tim slikama u kojima sam sada uživao sam sa sobom u bolničkoj sobi, isticala se slika vitke devojke koja je sedela pored mene u bašti direktora Gelbkea i ponudila mi pomorandžu. Nisam joj znao ime, ali u najlucidnijim trenucima uspevao sam da rekonstruišem celu sliku: njenu figuru i lice finih crta, način na koji se kretala, glas i reči koje je izgovorila, s neverovatnom preciznošću kao da je u pitanju stari poznanik. Tako sam sklopio sliku nežne lepote, pred kojom sam osećao onu toplinu i prijatnost kakvu oseća dete u blizini majke. Činilo mi se da sam je već video i upoznao u nekim prošlim vremenima i njena ljupka pojava postala je neka vrsta stalnog pratioca u svim mojim sećanjima, čak i onim iz najranijeg detinjstva, prkoseći zakonima vremena i otporna na protivurečnosti. Posmatrao sam uvek s novim zadovoljstvom ovu ljupku figuru koja mi je neočekivano postala tako bliska i draga; s lakoćom i zahvalnošću sam primio njeno ćutljivo prisustvo u svoj unutrašnji svet. Isto kao što prihvatamo cvetove trešnje u proleće i miris pokošene trave u leto, bez čuđenja i bez uzbuđenja, ali s dubokim zadovoljstvom.

Ovaj odnos s mojom lepom slikom iz snova, iskren i bez ikakvih interesa, trajao je samo dok sam potpuno nemoćan bio isključen iz života. Čim sam se oporavio i mogao ponešto da pojedem i da se okrenem u krevetu a da ne osetim nesvesticu, njen lik se udaljio od mene i sada je nekadašnju simpatiju lišenu strasti zamenila žudnja. Sve češće sam osećao živu, neobuzdanu želju da izgovorim njeno ime, da ga nežno šapućem i tiho pevušim, i to što nisam znao kako se zove, za mene je bilo pravo mučenje.

148

Anna&zdls

(1907)

149

Anna&zdls

ŠEGRTOVANJE HANSA DIRLAMA

I

Trgovac kožom Evald Dirlam, za koga se odavno nije smelo reći da je običan štavilac kože, imao je sina Hansa, od koga je očekivao mnogo i koga je poslao u gimnaziju u Štutgart. Međutim, robustan i živahan mladić je tamo provodio godine, ali nije sticao znanje i poštovanje. Ponavljao je svaki razred i vodio ugodan život, posećujući pozorišta i pivnice. Napunio je konačno osamnaest godina i postao krasan momak, dok su njegovi drugovi iz klupe još uvek bili golobradi i nezreli dečaci. Hans nije uspeo da održi korak ni poslednje školske godine i nastavio je da svoje želje i ambicije zadovoljava živeći lagodnim životom; njegovom ocu su savetovali da ispiše iz škole neodgovornog đaka koji je uništavao sebe i imao loš uticaj na druge. Tako se jednog lepog dana početkom proleća Hans vratio u Gerberzau u pratnji ojađenog oca i sada se postavilo pitanje šta da se radi s tim neuspešnim mladićem. Više nisu mogli da ga pošalju u vojsku, kako je predložio porodični savet, za to je ovog proleća bilo kasno.

A onda je mladi Hans, na veliko iznenađenje svojih roditelja, rekao da želi da uči zanat u mehaničarskoj radionici, jer namerava da postane inženjer. Zaista je mislio ozbiljno, ali tu negde je ležala i skrivena nada da će ga poslati u veliki grad, gde su najveće fabrike i gde će, pored zanata, imati i dosta prijatnih mogućnosti da provede vreme i pronađe zabavu. Ali, preračunao se, pogrešno je procenio situaciju. Pošto je još jednom konsultovao porodični savet, otac ga je obavestio da je spreman da udovolji njegovoj želji, ali da smatra da ovaj treba da ostane u mestu gde možda nisu najbolje radionice ni najbolji uslovi za učenje, ali zato nema mnogo iskušenja. To baš i nije bilo sasvim tačno, kako će se kasnije videti, ali je tu odluku sigurno doneo u najboljoj nameri, tako da je Hans Dirlam morao da počne novi život u rodnom kraju, pod nadzorom svog oca. Majstor Hager je pristao da ga primi, pa je živahni momak, pomalo zbunjen, svakoga dana u plavom radničkom kombinezonu kakav nose svi mehaničari iz Mincgase odlazio do donjeg ostrvca na posao. To mu je u početku bilo mučno, jer je navikao da se pred svojim meštanima pojavljuje lepo odeven. Ali ubrzo se navikao da radnu odeću prima kao šalu, kao prerušavanje. Sam posao je za njega bio prijatna promena posle svih onih godina koje je proveo u školi, grejući klupu bez ikakvih rezultata; štaviše, svideo mu se i u početku je bio samo radoznao, a zatim ambiciozan: želeo je da nešto nauči i na kraju je počeo da uživa u njemu.

Hagerova radionica je bila na samoj obali reke, pored jedne velike fabrike, čije su mašine, instalacije i popravke bili glavni posao i izvor zarade mladog majstora Hagera. Radionica je bila mala i zastarela: do pre nekoliko godina Hagerov otac, vredni zanatlija bez ikakve škole, vodio je poslove i zarađivao velike pare. Njegov sin, koji je preuzeo poslove i radionicu, imao je planove za proširenje i modernizaciju, ali, kao pravi sin strogog zanatlije starog kova, počeo je od malih stvari; iako je rado govorio o pogonima na paru, o motorima i mašinskim halama, i dalje je radio ručno, na stari način i, osim jednog engleskog struga, nije nabavio nijednu novu mašinu. Imao je dva pomoćnika i jednog šegrta i još samo jedno slobodno mesto za radnim pultom i jednu neiskorišćenu stegu za novog volontera. U maloj prostoriji je bilo mesta samo za njih petoricu.

150

Anna&zdls

Šegrt - da počnemo odozdo - bio je jedan plašljivi i dobroćudan momčić od četrnaest godina, čije je prisustvo novi volonter jedva primetio. Jedan od majstorskih pomoćnika zvao se Johan Šembek; bio je mršav, crne kose, štedljiv i ambiciozan tip. Drugi, Niklas Trefc, lep, snažno građen muškarac od dvadeset osam godina, bio je školski drug mladog majstora i oslovljavao ga sa ti. Prijateljski, kao da ne može biti drugačije, Niklas je vodio posao zajedno s gazdom; nije bio samo jak i naočite pojave, već je bio sposoban i vredan mehaničar koji je očigledno imao dara za majstora. Mladi Hager, koji se pred radnicima uvek pojavljivao zabrinut i obuzet poslom, bio je vrlo zadovoljan; on je i s Hansom imao svoju računicu, budući da mu je stari Dirlam dobro platio za šegrtovanje svog sina.

To su bili ljudi kojima je Hans Dirlam postao drug na poslu, ili su bar njemu tako izgledali. U početku je bio više okupiran svojim novim poslom nego novim ljudima. Naučio je da kuje listove za testere, da rukuje tocilom i stegom, da razlikuje metale, da upali kovačku vatru i barata čekićem, a napravio je i prve grube poteze turpijom. Polomio je burgiju i dleto, mučio se turpijajući loše gvožđe, bio je prljav od čađi, opiljaka i mašinskog ulja, udario se po prstu čekićem i uštinula ga je stega, a sve to je bilo praćeno podrugljivim ćutanjem kolega, koji su uživali gledajući odraslog bogataškog sina u mukama šegrta početnika. Ali Hans je ostao miran, pažljivo je posmatrao šta rade ostali i na pauzi zapitkivao gazdu, isprobavao je sve, trudio se i ubrzo je bio u stanju da bez greške uradi najjednostavnije poslove, na veliko iznenađenje gospodina Hagera koji je malo verovao u sposobnosti svog volontera.

„Mislio sam da hoćete malo da se igrate mehaničara”, rekao mu je jednom prilikom s poštovanjem. „Ali ako ovako nastavite, biće od vas nešto.”

Hansu, kome su za vreme školovanja pohvale i prekori bili prazno naklapanje, sada je prijalo ovo priznanje kao što izgladnelom prija dobar zalogaj. Kada su i radnici polako počeli da ga prihvataju i prestali da u njega gledaju kao u klovna, postao je zadovoljniji i nekako slobodniji, pa je i na svoju okolinu gledao drugačije, s više simpatija i interesovanja.

Najviše mu se dopadao Niklas Trefc, najstariji pomoćnik, jedan mirni plavokosi džin inteligentnih tamnoplavih očiju. Prošlo je međutim dosta vremena pre nego što je ovaj stekao poverenje u novajliju. U početku je bio ćutljiv i prilično nepoverljiv prema tom tatinom sinu. Mnogo pristupačnije je delovao drugi pomoćnik, Johan Šembek. Povremeno je od Hansa uzimao ponuđenu cigaretu ili čašu piva, pomagao mu u poslu i potrudio se da stekne Hansove simpatije, ne dovodeći u pitanje svoj autoritet starijeg radnika.

Jednom ga je Hans pozvao da zajedno uveče izađu. Šembek je ljubazno prihvatio i zakazao mu sastanak za osam uveče u maloj gostionici na srednjem mostu. Sedeli su i pili vino dok je kroz otvorene prozore do njih dopirale žuborenje reke, a posle drugog litra crvenog vina, kalfa se raspričao. Uz blago vino pušio je dobru cigaru i polako, prigušenim glasom, uvodio Hansa u tajne radionice i kuće Hager. Sažaljevao je gazdu što zazire od Niklasa Trefca. A ovaj je bio osion i nasilan i u jednoj svađi je bukvalno pretukao Hagera, koji je u to vreme još uvek radio za svog oca. Bio je doduše dobar radnik kad je hteo da radi, ali je maltretirao sve u radionici i ponašao se kao gazda iako ništa nije bilo njegovo.

„Sigurno ima veliku platu”, rekao je Hans. Šembek se nasmejao i udario se po kolenu. „Ne”, rekao je i namignuo, „ima samo

jednu marku više od mene. A za to postoji dobar razlog. Poznajete li Mariju Testolim?” „To su oni Italijani iz ostrvskog kvarta?”

151

Anna&zdls

„Da, to je ona žgadija. Marija i Trefc su u vezi već duže vreme, razumete. Ona radi u tkačnici pored nas. Ne verujem da je baš zaljubljena u njega. Niklas jeste od onih visokih i krupnih kakve sve devojke vole, ali njoj nije mnogo stalo do ljubavi.”

„Ali kakve to veze ima s platom?” ,,S platom? Naravno da ima. Niklas bi mogao da nađe bolji posao, ali neće da ode

zbog nje. Majstor ovo koristi, pa mu ne povećava platu, a Niklas ne daje otkaz jer neće da se odvoji od Marije. U Gerberzau nema mnogo prilika za mehaničare, i ja ostajem ovde još samo ovu godinu, ali Niklas ne namerava da ode.” Hans je dobio još neke, manje zanimljive informacije. Šembek je mnogo znao o porodici mlade gospođe Hager, o mirazu koji je donela i njenom ocu koji nije hteo da isplati ostatak, o bračnoj svađi do koje je zbog toga došlo. Hans je sve strpljivo saslušao dok mu se nije učinilo da je vreme da ustane i pođe kući. Ostavio je Šembeka da sedi uz preostalo vino i otišao.

Na putu kući, te blage majske večeri, razmišljao je o onome što je upravo saznao o Niklasu Trefcu i uopšte ga nije smatrao budalom zato što, kako reče Šembek, zanemaruje karijeru zbog ljubavi. Naprotiv, izgledalo mu je da je momak potpuno u pravu. Nije poverovao u sve što mu je crnokosi pomoćnik rekao, ali u priču o devojci jeste, jer mu se svidela i odgovarala je njegovim maštarijama. Više nije bio preokupiran samo novim poslom kao prvih nedelja, i tih mirnih prolećnih večeri mučila ga je pritajena čežnja da doživi ljubavnu avanturu. Dok je kao učenik stekao nešto iskustva na tom polju, koje je uistinu bilo sasvim bezazleno, sada kada je nosio radnički kombinezon i našao se među nižim slojevima društva, izgledalo mu je primamljivo i dovodilo ga je u iskušenje da bi i u ljubavi mogao da se ponaša kao oni, tako jednostavno. Ali stvari se nisu odvijale onako kako je želeo. Gradskim devojkama, koje je upoznao preko svoje sestre, mogao je da priđe samo na igrankama ili na velikom balu, uvek pod nadzorom njihovih strogih majki. A u krugu zanatlija i radnika Hans još uvek nije bio prihvaćen kao jedan od njihovih.

Pokušavao je da se seti Marije Testolini, ali mu nije polazilo za rukom. Testolini su bili jedna komplikovana porodična zajednica, stanovali su zajedno s ostalim italijanskim porodicama u neuglednom siromašnom kvartu, u bednoj kućici negde na ostrvu. Hans se sećao da je tamo uvek bilo puno dece, koja su za Novu godinu i u sličnim prilikama dolazila u kuću njegovog oca da traže milostinju. Jedno od te zapuštene dece svakako je bila i Marija, i on ju je zamišljao kao tamnokosu vitku krupnooku Italijanku, pomalo raščupanu i u ne naročito čistoj odeći. Ali među mladim radnicama koje su svakodnevno prolazile pored radionice i od kojih su mu se neke učinile prilično zgodne, nije nalazio takvu Mariju Testolini.

I zaista, ona je izgledala sasvim drugačije. Nisu prošle ni dve nedelje, a Hans je dobio neočekivanu priliku da je upozna.

Jedna od pomoćnih prostorija radionice, potpuno oronula sa strane koja je gledala prema reci, bila je i polumračna baraka koja je služila kao skladište za raznorazne stvari. Jednog toplog junskog popodneva Hans je baš tamo radio. Trebalo je da izbroji nekoliko stotina okruglih sipki i nije imao ništa protiv da tu u hladovini provede pola sata i više, daleko od vrele radionice. Složio je šipke prema debljini prečnika i počeo da ih broji, zapisujući povremeno zbir kredom na tamnom drvenom zidu. I dok je poluglasno brojao: devedeset tri, devedeset četiri, začuo je dubok, prigušen glas, u kome je treperio smeh: „Devedeset pet - sto - hiljadu.”

Zapanjen i ljutit, Hans se naglo okrenuo i video visoku plavokosu devojku kako mu maše i smeje se, naslonjena na niski prozor bez stakla.

„Šta je bilo?”, upitao je glupavo Hans.

152

Anna&zdls

„Ništa, lepo vreme”, uzviknu ona. „Ti si sigurno taj novi volonter?” „Jesam. A ko ste vi?” „Persiraš mi? Jesmo li uvek tako fini?”' „O, ako dozvolite, reći ću i ja vama ti.” Devojka ude, pogleda oko sebe, ovlaži kažiprst i obrisa brojeve napisane kredom. „Stani!”, povika on. „Šta to radiš?” „Zar ne možeš da zapamtiš?” „A zašto bih ako imam kredu? Sad moram sve ponovo da brojim.” „Tužno. Hoćeš da ti pomognem?” „Da, vrlo rado.” „Verujem ti, ali imam druga posla.” „Ne bih rekao, a što to?” „A tako? Sad postaješ grub. Zar ne možeš da budeš malo ljubazniji?” „Mogu, ako mi pokažeš kako se to radi.” Nasmešila se, prišla mu i provukla punačku i toplu ruku kroz njegovu kosu,

pomilovala mu lice i gledala ga u oči ne prestajući da se smeši. Nikada mu se nije dogodilo nešto slično: bio je ošamućen, osećao je da se guši.

„Ti si zgodan i drag momak”, rekla je. Želeo je da kaže: „I ti, takođe”, ali je bio toliko uzbuđen da nije mogao da izusti ni reč.

Uzeo je njenu ruku i stegao je. „Ej, ne tako jako!”, uskliknula je tiho. „Zaboleli su me prsti.” „Izvini”, uspeo je da promuca Hans. Za trenutak je položila glavu i gustu plavu kosu

na njegovo rame i digla pogled prema njemu, nežno i zavodnički. Ponovo se nasmejala onim toplim, dubokim glasom, ljubazno mu mahnula i otrčala. Kada je Hans izašao na vrata i pogledao za njom, ona je već bila nestala.

Još dugo je ostao među svojim šipkama. U početku je osećao nelagodnost, bio je toliko zbunjen, vreo i uzbuđen da nije uspevao ni o čemu da misli, gledao je ukočeno pred sebe i teško disao. Ali to ga je brzo prošlo, a onda ga je obuzela omamljujuća, neobuzdana radost. Avantura je na pomolu! Jedna lepa devojka je došla kod njega, bila je ljubazna prema njemu, rekla je da joj se sviđa! A on nije znao kako da se ponaša, nije joj ništa rekao, nije znao ni njeno ime, nije je ni poljubio! Ta misao ga je mučila i zbog toga je bio ljut celog dana. Ali u sebi je zaključio, besan i blažen u isto vreme, da će sledeći put sve popraviti i da neće biti tako nespretan.

Više nije mislio na Italijanke koje je viđao. Neprekidno je mislio na „sledeći put”. Sledećih dana je koristio svaku priliku da na trenutak izađe iz radionice i pogleda okolo. Ali plavuša se nije pojavljivala. Tek predveče je s jednom od svojih drugarica nehajno i nezainteresovano ušla u radionicu; donela je malu čeličnu šinu, jedan deo s tkačke mašine, i zamolila da se isturpija. Pretvarala se da ne poznaje i ne vidi Hansa, malo se našalila sa gazdom i prišla Niklasu Trefcu, koji je počeo s turpijanjem. Njih dvoje su tiho razgovarali, a onda je ona svima rekla zbogom i tek kada je bila na vratima, okrenula se i pogledala Hansa kratkim, toplim pogledom. Nabrala je čelo i spustila kapke, kao da je htela da kaže da nije zaboravila njihovu tajnu i neka je i on dobro čuva. A onda je otišla.

U to je pored Hansa prošao Johan Šembek, podrugljivo iskrivio lice i šapnuo: „To je bila Marija Testolini.”

153

Anna&zdls

„Ona mala?”, upita Hans. „Ne, ona visoka, plava.” Hans je prionuo na posao i počeo besomučno da turpija. Oko njega je sve škripalo i

od njegovog turpijanja se tresao ceo sto. To je dakle njegova avantura! Ko je tu prevaren, prvi pomoćnik ili on? I šta sada da radi? Nije mogao ni da pretpostavi da jedna ljubavna priča može tako da se zapetlja već na početku. Čitavo veče i do duboko u noć nije mogao da misli ni o čemu drugom. Najpre je pomislio da treba da odustane. Ali već dvadeset četiri sata upućivao je svoje ljubavne misli lepoj devojci i želja da je ljubi i da ga ona miluje postala je silovita. Prvi put su ga tako milovale ruke žene i mamile njene usne. Razum i savest su popustili pred mladalačkom željom. Kako bilo da bilo, Marija ga je volela i on je želeo da joj uzvrati ljubav.

I dalje se osećao nelagodno. Kada je sledeći put sreo Mariju ispod stepenica tkačnice, odmah je upitao: „Slušaj u kakvom ste odnosu ti i Niklas? Je li on zaista tvoj momak?”

„Jeste”, odgovorila je ona smejući se. „Je l' to sve što si hteo da me pitaš?” „Jeste, ali ako voliš njega, ne možeš voleti i mene.” „Zašto da ne? Niklas i ja smo već dugo zajedno i to će tako i ostati. Ali ti mi se

dopadaš jer si mio i drag dečko. Niklas je strog i grub, razumeš, a tebe želim da ljubim i mazim, mali moj dečko. Imaš nešto protiv?”

Ne, nije imao ništa protiv. Mirno i veoma nežno je prislonio usne na njena rascvetana usta, a ona se, videći koliko je neiskusan, nasmejala, poštedela ga podsmeha i time mu postala još draža.

II Kao prvi pomoćnik i blizak prijatelj, Niklas Trefc je do tada bio u dobrim odnosima s

mladim majstorom, štaviše, uvek je imao poslednju reč u kući i u radionici. U poslednje vreme izgledalo je da je nešto poremetilo taj odnos i, kako se približavalo leto, Hager je postajao sve oštriji u odnosima s pomoćnikom. S vremena na vreme bi mu stavljao do znanja ko je gazda, nije više tražio njegove savete i u svakoj prilici mu je pokazivao da ne želi da nastavi nekadašnje prijateljstvo.

Trefca, koji se osećao nadmoćno, nije vredalo takvo gazdino ponašanje. U početku je bio iznenađen tom hladnoćom, ali je verovao da je gazda samo neuobičajeno hirovit. Primao je to mirno i s osmehom. Ali, kako je Hager postajao sve netrpeljiviji i ćudljiviji, Trefc je počeo da ga posmatra i ubrzo je poverovao da je otkrio razlog takvog ponašanja.

Video je da između majstora i njegove žene nije sve u najboljem redu. Nije bilo otvorenih sukoba, za to je njegova žena bila isuviše pametna, ali su bračni drugovi izbegavali jedno drugo; ona nije dolazila više u radionicu, a njen suprug je uveče retko bio kod kuće. Bilo da je do nesporazuma došlo zato što tast nije hteo da im da više novca, kao što je mislio Johan Šembek, ili je u pitanju bilo nešto sasvim lično, atmosfera u kući je bila neprijatna; žena je često bila ljutita ili uplakana, a i muža kao da su mučile neprijatne misli.

Niklas je bio uveren da su nesuglasice u kući uzrok svemu, nije pokazivao da ga to pogađa i nije uzvraćao grubosti. Ono što ga je potajno mučilo i ljutilo bio je podmukao način na koji je njegov kolega koristio ovu situaciju. Videvši da Trefc pada u nemilost, Šembek se zaista trudio da zadobije gazdine simpatije i bio je veoma uslužan i vredan.

154

Anna&zdls

Hager je prihvatio igru i razmetljivo podržavao ovu servilnost, i to je najviše pogađalo njegovog dojučerašnjeg prijatelja.

U tom preiodu, Hans Dirlam je odlučno stao uz Niklasa. S jedne strane, Niklas mu je imponovao snagom i muževnošću, a prema licemernom Šembeku je bio sumnjičaviji i odbojniji; osim toga, imao je osećaj da se na taj način iskupljuje za nepriznatu krivicu. Iako njegov odnos s Marijom Testolini nije otišao dalje od kratkih poljubaca i milovanja, Hans je znao da je krenuo zabranjenim putem i savest mu nije bila čista. Utoliko je odlučnije prekinuo naklapanja s Johanom i stao na Niklasovu stranu, jer mu se divio isto koliko ga je i žalio. Nije prošlo mnogo vremena, a ovaj je to primetio. Do tada skoro da nije obraćao pažnju na novajliju, smatrajući ga razmaženim tatinim sinom. Sada je počeo blagonaklono da ga gleda i s vremena na vreme bi mu uputio koju reč i dozvoljavao da za vreme pauze Hans sedne pored njega.

Konačno, jedne večeri ga je pozvao da zajedno izađu: „Danas je moj rođendan”, rekao je, „moram bar flašu vina s nekim da popijem. U gazdu kao da je ušao neki đavo, a Šembek me ne zanima, on je nitkov! Ako želite, Dirlame, pođite danas sa mnom. Možemo da se vidimo posle večere u glavnoj ulici. Hoćete li?”

Hans je bio vrlo zadovoljan i obećao je da će doći. Bio je početak jula i veče je bilo toplo. Hans je na brzinu večerao kod kuće, umio se i

požurio do glavne ulice, gde ga je Trefc već čekao. Ovaj je bio u svom svečanom odelu i kada je video Hansa u plavom kombinezonu,

upitao ga je s dobroćudnim prekorom u glasu. „Kako, pa vi ste još uvek u radnom odelu?” Hans se izvinio i rekao da je veoma žurio, a Niklas se nasmejao: „Nije bitno. To je

zato što ste volonter i zabavlja vas da nosite taj prljavi kombinezon jer znate da nećete još dugo. Ali mi ih rado skidamo u slobodno vreme.”

Spustili su se zajedno mračnom Ulicom kestenova, koja je vodila van grada. Na kraju drvoreda, ispred njih iznenada iskrsnu visoka ženska figura i baci se pomoćniku oko vrata. Bila je to Marija. Trefc ne izusti ni reč u znak pozdrava, samo je mirno povede sa sobom i Hans nije shvatio da li je on nju pozvao ili je sama odlučila da im se pridruži. Srce mu je lupalo od straha.

„Ovo je mladi gospodin Dirlam”, reče Niklas. „Ah, da,” uzviknu Marija smejući se, „volonter. Idete i vi s nama?” „Da, Niklas me je pozvao.” „Lepo od njega. A lepo i od vas što ste došli. Jedan tako fini mladi gospodin!” „Gluposti!”, uzviknu Niklas. „Dirlam je moj kolega s posla. Proslavićemo zajedno

rođendan.” Stigli su u gostionicu Kod tri gavrana, u malu baštu uz samu reku. Unutra su sedeli

kočijaši, glasno pričali i igrali karte, a napolju nije bilo nikoga. Trefc je s prozora pozvao gostioničara da im donese svetiljku. Zatim je seo za jedan sto od neobrađenih dasaka. Marija je sela pored njega, a Hans preko puta. Gostioničar je stigao s lampom koja je slabo gorda i okačio je na gvozdenu žicu iznad stola.

Trefc je naručio litar najboljeg vina, hleb, sir i cigare. „Kako je ovde ružno”, rekla je devojka razočarano. „Zašto ne uđemo unutra? Ovde

nema nikoga.” „Dovoljno je što smo mi ovde”, odgovorio je Niklas nestrpljivo.

155

Anna&zdls

Sipao je vino u debele bačvaste čaše, gurnuo sir i hleb pred Mariju, ponudio Hansa cigarama i sam zapalio jednu. Nazdravili su, a onda je Trefc, kao da devojka ne postoji, počeo s Hansom da priča o tehničkim stvarima. Nagnuo se prema njemu, laktom oslonjen na sto, dok se Marija zavalila u svoju stolicu, prekrstila ruke na grudima i iz tame neopaženo gledala u Hansa, vedro i spokojno. Ovome baš nije bilo najprijatnije i, da bi prikrio zbunjenost, krio se iza gustog oblaka dima. Nije zamišljao da će njih troje sedeti za istim stolom. Bio je zadovoljan što pred njim nisu razmenjivali nežnosti i s mnogo žara se upustio u razgovor s Niklasom.

Iznad njih su bledi noćni oblaci klizili zvezdanim nebom. Iz gostionice su povremeno dopirali delovi razgovora i smeh, a pored njih je blago šumeći proticala tamna reka. Marija je sedela nepomično u polumraku, nije se uplitala u razgovor dvojice muškaraca i nije skidala pogled s Hansa. On ga je osećao i kad nije gledao u nju, bio je čas zavodnički, čas podrugljiv ili hladan i procenjivački.

Prošao je tako možda i čitav sat i razgovor je polako zamirao, postajao sve tromiji, a onda je za trenutak sasvim utihnuo. Niko nije progovarao ni reč. Onda se Marija naglo uspravila. Trefc je hteo da joj sipa vino, ali ona je povukla čašu i hladno rekla: „Nije potrebno, Niklase.”

„Šta je bilo?” „Rođendan ti je, a tvoja devojka sedi ovde i samo što nije zaspala. Nijednu reč, ni

poljubac, ništa osim čaše vina i komada hleba! Da mi je momak od kamena, bilo bi mi lepše.”

„Ma, hajde”, nasmeja se Niklas nevoljno. „Da, hajde! Naravno da ću otići. Na kraju, ima i drugih koji još uvek obraćaju pažnju

na mene.” Niklas se trže: „Šta kažeš?” „Kažem ono što je istina.” „A, tako! Ako je istina, onda je reci do kraja. Hoću odmah da znam, ko je taj koji te

gleda?” „Eh, pa ima ih više.” „Hoću da znam ime. Ti pripadaš meni i onaj ko ti se približi ništarija je i imaće posla

sa mnom.” „Kako god hoćeš. Ali ako ja pripadam tebi, onda i ti moraš da pripadaš meni, a ne da

budeš tako nepristojan. Nismo u braku.” „Nismo, nažalost, Marija, i ja tu ništa ne mogu, znaš i sama.” „Dobro, ali onda se potrudi da budeš ljubazniji. Bog zna šta se s tobom dešava u

poslednje vreme!” „Imam neprilike, sve same neprilike. Ali popijmo sada još jednu čašu i budimo

veseli, inače će Dirlam pomisliti da se uvek ovako raspravljamo. Hej, gostioničaru! Donesi još jednu bocu!”

Hans se uplašio, ali je shvatio da se svađa smirila i rado je prihvatio da popije poslednju čašu u miru i veselju.

,,E, pa živeli!”, uskliknu Niklas, nazdravljajući oboma i isprazni svoju čašu u jednom dugom gutljaju. Onda se kratko nasmeja i reče izmenjenim tonom: „U redu je, sve je u redu. Ali pazite šta vam kažem: onog dana kad moja devojka ode s drugim, dogodiće se nesreća.”

156

Anna&zdls

„Blesane”, uzviknu Marija tihim glasom, „šta ti pada na pamet?” „Samo kažem”, mirno odgovori Niklas. Udobno se zavalio i delovao je zadovoljno.

Otkopčao je prsluk i počeo da peva: „Imao bravar jednog kalfu...” Hans mu se žurno pridružio, ali je odlučio da više neće imati nikakve veze s

Marijom. Bio je preplašen. U povratku, devojka se zaustavila pod donjim mostom. „Ja idem kući”, rekla je. „Ideš li sa mnom?” „Naravno”, odgovorio je Niklas i pružio ruku Hansu. Ovaj mu je poželeo laku noć i nastavio dalje sam, odahnuvši s olakšanjem. Te večeri,

strah ga je potpuno savladao. Neprestano je zamišljao šta bi mu se dogodilo da ga je Niklas iznenadio s Marijom. Ta užasavajuća pomisao uticala je na njegovu odluku, posle čega mu je bilo lakše da se podvrgne moralnom preispitivanju i da sebe vidi u lošem svetlu. Već sledeće nedelje je bio ubeđen da je od avanture s Marijom odustao zbog svoje plemenite duše i prijateljstva prema Niklasu. Sada je bilo važno da izbegava devojku. Posle nekoliko dana, neočekivano ju je sreo samu i požurio da joj kaže da se više neće viđati. Izgledalo je da se Marija rastužila, a i Hansu je bilo žao kad mu se ona bacila u naručje i pokušala poljupcima da ga ubedi da promeni odluku. Nije joj uzvratio, naprotiv, oslobodio se njenog zagrljaja, trudeći se da ostane miran. Ali ona ga nije pustila da ode sve dok Hans, veoma uznemiren, nije zapretio da će reći Niklasu. Tada je vrisnula:

„Ne, ne čini to. To bi značilo moju smrt.” „Znači li to da ga ti još uvek voliš?”, upitao je s gorčinom Hans. „Ma kakvi!”, uzdahnula je ona. „Blesavko, znaš da tebe mnogo više volim. Ali Niklas

bi me ubio, on je takav. Obećaj da mu ništa nećeš reći!” „U redu, ali ti moraš da mi obećaš da ćeš me ostaviti na miru.” „Već si me se zasitio?” „Oh, prestani! Ali ne mogu da te ljubim iza njegovih leđa; ne mogu, moraš da

razumeš. Hajde, obećaj mi.” Marija mu je pružila ruku, a on nije smeo da je pogleda u oči. Otišao je bez reči.

Pratila ga je pogledom vrteći glavom, s nežnošću ali i malo ljutite „Kakav pajac”, pomislila je.

Za Hansa su ponovo nastali teški dani. Njegova potreba za ljubavlju, koju je Marija probudila i koja je samo u retkim trenucima nalazila smirenje, ponovo je prolazila isti vreli put nezadovoljstva i dirljive čežnje i samo naporan rad mu je pomogao da izdrži. S jačanjem letnjih žega, mnogo više se umarao. U radionici je bila nepodnošljiva sparina, one teže poslove radili su goli do pojasa, a težak miris ulja mešao se s oštrim zadahom znoja. Uveče se Hans kupao, ponekad zajedno s Niklasom, u hladnoj reci u gornjem delu grada, a kasnije odlazio u krevet iscrpljen od umora i ujutru su jedva uspevali da ga probude na vreme.

I za sve ostale, sa izuzetkom možda Johana Šembeka, život u radionici tih dana bio je mučan. Šegrt je dobijao grdnje i šamare, majstor je bio stalno razdražljiv i naprasit, a Trefc je s mukom podnosio njegovu nervozu. Malo-pomalo počeo je i sam da se žesti. Ostavio je da neko vreme stvari idu svojim tokom, a kada je njegovom strpljenju došao kraj, zaustavio je posle ručka majstora u dvorištu.

„Šta hoćeš?”, upitao je neljubazno Hager.

157

Anna&zdls

„Hoću da konačno razgovaram s tobom. Ti znaš zašto. Ja svoj posao radim kako mi kažeš, je li tako ili nije?”

„Da, tako je.” „Lepo. A ti se prema meni odnosiš kao da sam šegrt. Mora da postoji neki razlog što

ti odjednom nisam više po volji. Uvek smo se dobro slagali, zar ne?” „Gospode, šta hoćeš da ti kažem? Takav sam kakav sam, ne mogu sad da se menjam.

Imaš i ti tvoje mušice.” „Svakako, Hagere, ali ne na poslu, u tome je razlika. Samo da znaš da zbog toga trpe

tvoji poslovi.” „To su moje stvari, ne tvoje.” „Ako je tako, onda te žalim. Neću više ništa da kažem. Možda će se stvari promeniti

same od sebe.” Otišao je i na kapiji sreo Šembeka, koji je izgleda slušao razgovor i tiho se smeškao.

Dobio je želju da udari tog tipa, ali se uzdržao i prošao pored njega bez reči. Sada je bio siguran da se između njega i Hagera isprečilo nešto više od obične

zlovolje i odlučio je da otkrije šta. Bilo bi naravno bolje da još istog dana da otkaz nego da i dalje radi u tim uslovima, ali on nije mogao i nije želeo da napusti Gerberzau zbog Marije. Izgledalo je da majstoru uopšte nije stalo da ga zadrži, iako bi njegovim odlaskom trpeo posao.

Nervozan i tužan, sačekao je da otkuca jedan sat i ušao u radionicu. To popodne trebalo je da uradi sitnu popravku u fabrici tekstila preko puta. To se

često dešavalo, jer je vlasnik fabrike, uz Hagerovu pomoć, pokušavao da održi u pogonu stare i prepravljene mašine. Nekada je te prepravke i štelovanja gotovo uvek radio Niklas Trefc, ali u poslednje vreme išao je uglavnom majstor lično, a ako mu je bila potrebna pomoć, vodio je sa sobom Hansa ili Šembeka. Niklas se nije protivio, ali je to shvatio kao znak nepoverenja i bio je povređen. U tim prilikama uvek je sretao i Mariju, koja je radila baš u toj hali. Sada nije mogao da se pojavi, bilo bi očigledno da je došao zbog nje.

I ovoga puta majstor je otišao u fabriku sa Šembekom, a Niklasa je zadužio da nadgleda posao u radionici. Prošao je jedan sat, a onda se Šembek vratio s nekim alatkama.

„Na kojoj mašini radite?”, upitao je Hans, koga su interesovali ti pokušaji. „Na trećoj, pored prozora u ćošku”, reče Šembek gledajući prema Niklasu. „Morao

sam sve sam da radim, pošto se majstor tako lepo zapričao.” Niklas je načuljio uši, jer je na toj mašini radila Marija. Nije želeo da se upušta u

razgovor s njim, ali pitanje mu je izletelo protiv njegove volje: „S kim? S Marijom?” „Pogodio si”, nasmejao se Šembek. „Baš joj se udvara. Nije ni čudo kad je tako

zgodna.” Trefc mu nije odgovorio. Nije želeo da čuje Marijino ime iz tih usta i tim tonom.

Energično je nastavio da turpija, odlagao turpiju, merio mikrometrom, pa je izgledalo da se sav usredsredio na posao. Ali je i glavi imao nešto drugo. Mučila ga je gadna sumnja i, ma koliko se trudio da je odagna, sve što se dešavalo samo je potvrđivalo njegove sumnje. Majstor se udvarao Mariji, zbog toga već neko vreme odlazi sam u fabriku i ne želi da on ide s njim. Zato se prema njemu ponašao onako grubo i netrpeljivo. Bio je ljubomoran i hteo je da ga natera da napusti posao i da ode.

158

Anna&zdls

Ali on nije želeo da ode, sada manje nego ikad. Uveče je otišao kod Marije. Nije bila kod kuće. Čekao je do deset sati, sedeći na ogradi sa ženama i mladima koji su tamo ubijali

vreme. Kada je Marija stigla, Niklas se popeo s njom. „Čekao si me?”, upitala ga je na stepenicama. Nije odgovorio. Pratio ju je bez reči do njene sobe i zaključao vrata za sobom. Marija se okrenula i upitala: „Šta je, opet si loše volje? Šta sad nije u redu?” On je gledao u nju. „Gde si bila?” „Napolju, šetala s Linom i Kristinom.” „Ah, tako.” „A ti?” „Čekao sam dole. Moram s tobom da razgovaram.” „Opet! Onda pričaj.” „Radi se o mom majstoru. Mislim da je bacio oko na tebe.” „Onaj Hager? Gospode bože, pusti sad to.” „Neću da pustim. Hoću da znam šta se dešava. Sad samo on dolazi kod vas kad ima

posla i danas je proveo celo popodne s tobom. Reci mi, šta se dešava?” „Baš ništa. Priča sa mnom, ne možeš valjda da mu zabraniš. Kad bi od tebe zavisilo,

držao bi me pod staklenim zvonom.” „Slušaj, ja se ne šalim. Hoću da znam šta ti kaže kad priča s tobom.” Uzdahnula je s dosadom i sela na krevet. „Ostavi sad Hagera!”, nestrpljivo je uzviknula. „Šta očekuješ da ti kažem? Pomalo je

zaljubljen u mene i udvara mi se.” „Zašto ga nisi ošamarila?” „Gospode bože, a zašto ga nisam odmah izbacila kroz prozor! Pustim ga da priča i

podsmevam mu se iza leđa. Danas je rekao da hoće da mi pokloni broš...” „Šta? To je rekao? A šta si mu ti odgovorila?” „Da meni ne treba nikakav broš i da se vrati kući svojoj ženi. A sada dosta. Kakva je

to ljubomora! Ni sam u to ozbiljno ne veruješ.” „Da, da. Onda laku noć, moram da idem kući.” Nije dopustio da ga zadrži. Nije mogao da se smiri, mada nije sumnjao u devojku.

Nije bio siguran, ali je naslućivao da mu je Marija verna, između ostalog i zato što ga se plašila. Dok je bio tu, mogao je da bude miran. Ali kad bi nekim slučajem morao da otputuje? Marija je sujetna, voli da joj laskaju, a i rano je počela da vodi ljubav. Hager je bio majstor i imao je novca. Mogao je da joj ponudi broš iako je bio tvrdica.

Niklas je možda čitav sat hodao uskim ulicama; prozori su jedan po jedan ostajali u mraku, na kraju je svetlelo samo u gostionicama. Pokušao je sebe da ubedi da se u suštini ništa strašno nije dogodilo. Ali je strahovao od budućnosti, od sutrašnjice i svakog narednog dana u kome će morati da stoji pored majstora i razgovara s njim znajući da ovaj želi Mariju. Šta će od toga ispasti?

Umoran i zabrinut, ušao je u jednu gostionicu, naručio pivo i sa svakom popijenom čašom osećao okrepljenje i olakšanje. Pio je retko, uglavnom kad je bio ljut ili neobično veseo, i možda je prošla cela godina otkako se poslednji put napio. Sad se skoro

159

Anna&zdls

nesvesno prepustio pivu i kad je izašao iz gostionice bio je veoma pijan. Ali uspeo je da sačuva kontrolu nad sobom i ne ode u Hagerovu kuću. Znao je za jednu livadu ispod glavnog puta, koja je prethodnog dana bila pokošena. Otišao je tamo, bacio se na gomilu sena i odmah zaspao.

III Sledećeg jutra, kad je Niklas stigao u radionicu, bled i umoran ali tačan, majstor je

već bio tamo sa Šembekom. Trefc je otišao na svoje mesto i odmah krenuo s poslom. Majstor mu je dobacio:

„Dakle, konačno si stigao?” „Došao sam tačno na vreme, kao i uvek”, odgovori Niklas, koji je s mukom glumio

ravnodušnost, „tamo je sat.” „Gde si bi cele noći?” „Ne tiče te se.” „Tiče me se, i te kako. Ti stanuješ kod mene i ja hoću red u svojoj kući.” Niklas se glasno nasmeja. Bilo mu je svejedno šta će se dogoditi. Bilo mu je dosta

Hagera i njegovih glupih zahteva, bio je sit svega. „Zašto se smeješ?”, upitao je majstor ljutito. „Uvek se smejem kad Čujem nešto smešno, Hagere.” „Ništa nije smešno. Pazi šta govoriš.” „Možda ipak jeste. Znaš, gospodine majstore, lepo si to rekao o redu: 'Hoću red u

svojoj kući!' Lepo si to rekao. Samo što je meni smešno kad neko priča o redu, a sam ne zna šta je red.”

„Šta si rekao? Šta ja ne znam?” „Da napraviš red u svojoj kući. Ovde se svađaš i besniš zbog gluposti. Ali kako stoje

stvari s tvojom ženom, na primer?” „Ćuti! Pseto! Stvarno si pseto.” Hager mu se približio u jednom skoku i preteći stao ispred svog pomoćnika. Ali

Trefc, koji je bio tri puta jači od njega, pogleda ga bez imalo gneva. „Smiri se!”, reče polako. „Kad razgovaraš, moraš da budeš pristojan. Prvo, nisi me

pustio da završim. Naravno da me se ne tiče tvoja žena, iako je žalim...” „Umukni ili...” „Kasnije, kad budem završio. Dakle, tvoja žena me stvarno ne zanima niti me zanima

to što kao pohotljivi jarac trčiš za radnicama. Ali Marija me zanima, to znaš dobro. I ako je samo dodirneš, loše ćeš proći, u to budi siguran... Eto, rekao sam šta sam imao da kažem.”

Majstor je pobledeo od uzbuđenja, ali nije se usudio da nasrne na Niklasa. Uto su stigli Hans, Dirlam i Šegrt i zaustavili se na vratima iznenađeni vikom i

ljutitim recima koje su poletele od ranog jutra. Majstor je mislio da je bolje izbeći skandal. Borio se sa sobom i suzbijao gnev sve dok nije uspeo da ponovo kontroliše glas koji je podrhtavao.

160

Anna&zdls

Onda je glasno i mirno rekao: „A sada, dosta. Ti možeš da ideš sledeće nedelje, već imam u vidu novog pomoćnika. Na posao, narode, napred!”

Niklas je samo klimnuo glavom, ali nije ništa odgovorio. Pažljivo je pritegao na strug čeličnu osovinu, isprobao ga, ponovo ga odšrafio i otišao da brusi. I ostali su prionuli na posao i celo jutro u radionici nije izmenjano ni deset reči. Tek na pauzi je Hans otišao do Niklasa i tiho ga upitao da li stvarno namerava da ide.

„Razume se”, kratko odgovori Niklas i okrete se. U podne se nije pojavio za stolom, zaspao je na jednoj vreći u magacinu. Ali je vest o

njegovom otpuštanju, zahvaljujući Šembeku, u podne stigla u fabriku tekstila i Marija je za nju saznala isto popodne od jedne prijateljice.

„Znaš da Niklas odlazi? Dobio je otkaz.” „Trefc? Ne!” „Da, Šembek je crven u licu i svima priča. Šteta za njega, zar ne?” „Jeste, u pravu si. Hager je jedna usijana glava. Znaš da već neko vreme pokušava sa

mnom?” „Ja bih mu pljunula u lice. Sa oženjenima se ne treba petljati, od toga imaš samo

nevolje, i posle toga te niko neće.” „To me ne brine. Mogla sam do sada deset puta da se udam, čak i za jednog

nadzornika. Samo da sam htela!” Što se majstora tiče, još nije odlučila, on je za sada bio siguran. Ali je htela da ima

mladog Dirlama čim Trefc otputuje. Dirlam je bio tako zgodan i mlad, i tako lepih manira. To što mu je otac bio bogat, Mariju nije zanimalo. Uvek je mogla da dobije novac od Hagera ih na drugi način. Ali volonter joj se dopadao, bio je lep i snažan, iako još skoro dečak. Niklasa joj je bilo žao i pribojavala se ovih dana pre njegovog odlaska. Volela ga je, bio je stasit i lep, ali je imao čudna raspoloženja i nepotrebne brige; i dalje je sanjao o braku i u poslednje vreme je postao tako ljubomoran da njegov odlazak nije doživljavala kao veliki gubitak.

Uveče ga je sačekala pred Hagerovom kućom. Izašao je odmah posle večere, pozdravila ga je i uhvatila pod ruku. U laganoj šetnji izašli su iz grada.

„Stvarno su te otpustili?”, upitala je, jer on to nije pomenuo. „A, već i ti znaš.” „Da. Šta misliš da radiš?” „Idem u Eslingen, tamo su mi nudili posao. A ako od toga ništa ne bude, idem dalje.”

,,A na mene ne misliš?” „I previše. Ne znam kako ću to podneti. Stalno mislim da bi trebalo da podeš sa

mnom.” „Da, bilo bi lepo kad bi bilo moguće.” „Zašto nije moguće?” „Ali budi ozbiljan! Ne misliš valjda da sa ženom lutaš okolo kao skitnica.” „To ne, ali kad budem dobio mesto.” „Da kad ga budeš dobio. U tome je stvar. Kad polaziš?” „U nedelju.” „Onda odmah piši i javi im da dolaziš. A kad se smestiš i vidiš da je sve u redu,

javićeš mi, pa ćemo videti za dalje.”

161

Anna&zdls

„Kada to sredim, moraš odmah da dođeš.” „Ne, prvo moraš da vidiš da li je posao dobar i da li možeš da ostaneš. A posle bi

trebalo i meni da nađeš posao, zar ne? Onda ću doći da te utešim. Moramo samo biti strpljivi.”

„Da, kao što kaže ona pesma: 'Šta preostaje mladom čoveku? Strpljenje, strpljenje, strpljenje!' Neka ga đavo nosi! Ali u pravu si, istina je.”

Marija je uspela da ga umiri: nije štedela lepe reči. Naravno da nije ni pomišljala da ide s njim, ni sada ni bilo kada, ali trebalo mu je dati nade, jer bi dani do njegovog polaska bili nepodnošljivi. Iako je već digla ruke od njega i bila ubeđena da će u Eslingenu, ili gde već bio, brzo zaboraviti na nju i naći neku drugu, bliski rastanak raskravio je njeno nemirno srce i učinio da prema njemu bude toplija i nežnija nego ikad. Na kraju je Trefc bio skoro zadovoljan.

Ali to stanje potrajalo je samo dok je Marija bila s njim. Čim je došao kući i seo na ivicu kreveta, njegovo samopouzdanje je nestalo. Opet su ga mučile nemirne misli i nepoverenje. Odjednom je shvatio da je vest o njegovom otkazu nije čak ni rastužila. Primila je to olako i nije ni pokušala da ga ubedi da ostane. On svakako ne bi ostao, ali ona je trebala da ga zamoli. Više mu ni njeni planovi za budućnost nisu delovali ubedljivo.

Hteo je odmah da pošalje pismo u Eslingen. Ali glava mu je bila prazna i bio je nesrećan; umor ga je tako naglo savladao da samo što nije zaspao odeven. Ustao je bezvoljno, svukao odeću i legao. No nije imao mirnu noć. Vrelina koja je danima pritiskala usku dolinu rasla je iz sata u sat; čuo je udaljenu grmljavinu s one strane brda, na nebu bi svaki čas blesnula munja, ali nije bilo ni oluje ni pljuska da donesu malo svežine.

Ujutru je Niklas bio umoran, neraspoložen, ali bistrog uma. Skoro da više nije bio ni ljut. Sa žaljenjem je svuda oko sebe gledao majstore, pomoćnike, šegrte, radnike i radnice, koji su spokojni odlazili na posao i uveče se vraćali, pritiskala ga je tuga i nostalgija, izgledalo je da se i svaki pas raduje što ima pravo na svoj zavičaj i svoju kuću. A on je, protiv svoje volje i bez ikakvog razloga, morao da ostavi posao koji je voleo i svoj mali grad, i da na drugom mestu traži ono što je dugo i bez ikakvih problema imao.

Taj snažni čovek je iznenada omekšao. Ćutljivo i savesno radio je svoj posao. Ljubazno je pozdravio majstora, čak i Šembeka, a kada je Hager prolazio pored njega, gledao ga je gotovo molećivo i svakog trenutka bio spreman da poveruje da je gazdi žao i da će povući otkaz kada vidi kako je krotak. Ali Hager je izbegavao njegov pogled i ponašao se kao da ga već nema, kao da više ne pripada ni kući ni radionici. Samo je Hans Dirlam bio uz njega i stavio mu do znanja čitavom jednom igrom gestova i mimike da ne haje ni za majstora ni za Šembeka i da se uopšte ne slaže s njima. No nije to bilo ono što je Niklasu bilo od pomoći.

Tužan i zabrinut, otišao je te večeri kod Marije, ali ni ona nije umela da ga uteši. Bilo je, istina, mnogo zagrljaja i lepih reči, ali je i ona o njegovom odlasku govorila ravnodušnim tonom, kao o nečemu što je već sasvim izvesno i neizbežno; kada je ponovo počeo da govori o onome što ga je mučilo i planovima za budućnost koje je još juče sama pravila, ona ga je pratila, ali je izgledalo da baš i ne misli ozbiljno i da je deo toga već zaboravila. Niklas je želeo da ostane kod nje te noći, ali se predomislio i otišao.

Snužden, lutao je gradom bez cilja. Pogled na kućicu na periferiji u kojoj je odrastao kod tuđih ljudi, bio je siroče, i u kojoj je sada stanovala druga porodica, podseti ga na školske i šegrtske dane i na neke lepe trenutke, ali mu se učiniše beskrajno daleki i

162

Anna&zdls

ganuli su ga samo zato što su bili tek sećanje na nešto što je izgubio, što mu je postalo tuđe. Na kraju mu se smučilo to neuobičajeno prepuštanje osećanjima. Zapalio je cigaretu i, trudeći se da izgleda vedro, ušao je u jednu gostionicu s baštom, gde su ga odmah prepoznali i pozvali neki radnici iz fabrike tekstila.

„Ej, ti!”, povikao je jedan koji je već bio pripit. „Valjda ćeš se pozdraviti s nama i platiti jedno piće?”

Niklas se nasmeja i pridruži se maloj grupi. Obeća svakom po dva piva i zauzvrat svi mu rekoše da im je žao što odlazi, on, tako simpatičan i omiljen, zašto ipak ne razmisli? Pretvarao se da je otkaz bio njegova ideja i hvalio se nekim dobrim mestima koja je imao u izgledu. Otpevana je i jedna pesma, svi su nazdravili, galamili i smejali se, i Niklas se prepustio bučnom, veštačkom veselju, koje mu nije priličilo i koga se u suštini stideo. Ali bar jednom je hteo da bude društven, pa je ušao u gostionicu i kupio tuce cigara za svoje drugare.

Vraćajući se u baštu, čuo je da neko pominje njegovo ime. Bili su pripiti, udarali su rukama o sto i neobuzdano se smejali. Niklas je shvatio da govore o njemu, sakrio se iza drveta i slušao. Čim je čuo kako se raskalašno smeju, njegovo raspoloženje je iščezlo. Ostao je u senci, gorak i napet, osluškujući.

„Nema sumnje da je budala”, tvrdio je jedan od mirnijih, „ali možda je još gluplji Hager. Trefc će se barem osloboditi Italijanke.”

„Slabo ga poznaješ”, reče drugi. „Zalepio se za nju kao pijavica. Koliko je tupav, možda i ne zna šta se događa. Probaćemo posle da ga malo zagolicamo.”

„Ali, pripazi se! Niklas ume da bude neprijatan.” „Možeš misliti! Rekao sam ti da taj ništa ne shvata. Sinoć je izašao s njom i čim je

otišao kući, stigao je Hager i ona je otišla s njim. Ona ide sa svima. Voleo bih da znam s kim je večeras.”

„Zalepila se i za Dirlama, onog malog volontera. Izgleda da joj je važno da svi budu mehaničari.”

„Ili da imaju para. Ali tu priču o malom Dirlamu nisam znao. Ti si ih video?” „Nego šta. Jednom u prostoriji s vrećama i drugi put na stepenicama.Tako su se

ljubili da su me podilazili žmarci. Momak je rano počeo, baš kao i ona.” Niklasu je bilo dosta. Naravno da je želeo da upadne među njih i da im svašta kaže.

Ali nije to uradio i bez reči se udaljio. Ni Hans Dirlam nije dobro spavao tih noći. Ljubavne misli, neprijatna atmosfera u

radionici i neizdržljiva vrućina mučili su ga toliko da je ujutru često kasnio na posao. Sledećeg dana, pošto je na brzinu popio kafu i sjurio se niz stepenice, s čuđenjem

ugleda Niklasa kako mu dolazi u susret. „Zdravo”, rekao je, „šta ima novo?” „Posao u pilani van grada, moraćeš da pođeš sa mnom.” Hans se začudio, nešto zbog neobične ponude, nešto zbog toga što mu se Trefc

obratio sa ti. Video je da je ovaj poneo sa sobom čekić i malu kutiju s alatom. Hans uze kutiju od njega, pa zajedno krenuše putem uz reku i izađoše iz grada. Prošli su pored bašti, pa pored livada. Jutro je bilo oblačno i toplo; na uzvišici je izgledalo da duva zapadni vetar, ali u dolini je sve bilo mirno.

163

Anna&zdls

Niklas je bio zamišljen i delovao nekako smušeno, kao posle pijanstva. Hans je pokušao da razgovara, ali nije dobijao odgovor. Vrlo mu je bilo žao Niklasa, ali nije se više usudio da bilo šta kaže.

Na pola puta do pilane, gde je vijugava reka opasavala jedno malo poluostrvo zasađeno mladim brestovima, Niklas iznenada stade. Sišao je do brestova, legao je na travu i dao znak Hansu da mu se pridruži. Ovaj ga rado posluša i obojica se ispružiše jedan pored drugog, bez reči.

Na kraju je Dirlam utonuo u san. Niklas ga je posmatrao i kada je video da je zaspao, nadneo se nad njegovo lice i pažljivo i dugo ga posmatrao. Uzdahnuo je i promrmljao nešto za sebe.

Najzad skoči na noge i šutnu spavača. Ošamućen i zbunjen, Hans ustade klateći se. „Šta je bilo?”, upita nesigurno. „Dugo sam spavao?” Niklas je gledao u njega kao da ga prvi put vidi, a pogled mu je bio čudno izmenjen.

Upita: „Jesi li budan?” Hans bojažljivo potvrdi. „Onda, pazi sada! Tu pored mene je čekić. Vidiš li ga?” „Da.” „Znaš zašto sam ga poneo sa sobom?” Hans ga pogleda u oči i neizrecivo se uplaši. Najgore slutnje se obistinjuju. Hteo je da

pobegne, ali ga Trefc zaustavi jednim čvrstim pokretom. „Nećeš pobeći. Moraš da me slušaš. Dakle, čekić sam poneo jer - ovaj... čekić...” Hans najednom shvati i užasnuto vrisnu. Niklas zavrte glavom. „Nema potrebe da vičeš. Hoćeš li da me saslušaš?” „Hoću.” „Ti znaš o čemu govorim. E, pa dobro, čekićem sam hteo da te udarim u glavu. Budi

miran i slušaj! Ali nisam bio u stanju. Ne mogu. A ne bi bilo ni pošteno, u snu! Ali sad si budan i čekić sam stavio tamo. Evo šta ćemo: borićemo se, i ti si jak. Borićemo se i onaj ko obori ovog drugog može da uzme čekić i da ga udari. Ti ili ja, jedan od nas dvojice mora da padne.”

Ali Hans zavrte glavom. Strah od smrti je prošao, osećao je samo gorku tugu i skoro neizdržljivo sažaljenje.

„Čekajte”, reče tiho. „Prvo hoću da razgovaramo. Možemo da sednemo za trenutak, zar ne?”

Niklas odluči da ga sasluša. Osećao je da Hans ima nešto da mu kaže i da nije sve onako kako je čuo i zamišljao.

„To je zbog Marije?”, poče Hans i Trefc potvrdi. Onda mu je Hans sve ispričao. Ništa nije prećutao i nije pokušavao da se opravda, međutim, nije štedeo ni devojku, jer je naslutio da je važno da ga odvoji od nje. Pričao je o onoj večeri kada su slavili Niklasov rođendan i o svom poslednjem sastanku s Marijom.

Kada je zaćutao, Niklas mu pruži ruku i reče: „Znam da nisi lagao. Hoćemo li sada da se vratimo u radionicu?” „Ne”, reče Hans, „ja ću se vratiti, ali vi ne. Treba odmah da otputujete, to će biti

najbolje.” „Tako je. Ali treba mi radna knjižica i preporuka od majstora.”

164

Anna&zdls

„Za to ću se ja pobrinuti. Dođite kod mene večeras, sve ću vam doneti. Vi možete dotle da se spakujete, zar ne?”

Niklas razmisli malo. „Ne”, reče najzad, „to ne bi bilo pravo. Idem u radionicu i tražiću od Hagera da me pusti da već danas odem. Hvala ti što hoćeš da mi pomogneš, ali bolje je da to sam uradim.”

Vratili su se zajedno. Prošlo je više od pola prepodneva i Hager ih je dočekao žestokim prekorima, ali ga je Niklas zamolio da poslednji put mirno i prijateljski porazgovaraju i izveo ga napolje. Ubrzo su se vratili, svaki na svoj posao. Ali Niklas se to popodne nije pojavio i majstor je sledeće nedelje zaposlio novog pomoćnika.

(1907)

165

Anna&zdls

MLADOST JE LEPA

Letnja idila

Čak se i teča Mateus, doduše na svoj način, radovao što me ponovo vidi. Kada neki mladi čovek godinama boravi u tuđini, jednoga dana se vrati, a pri tome i sasvim pristojno izgleda, tada se i najoprezniji rođaci osmehuju i radosno mu protresaju ruku.

Mali smeđi kofer u kome sam držao svoj imetak bio je potpuno nov, s dobrom bravom i blistavim kaiševima. U njega sam smestio dva čista odela, dovoljno veša, par novih čizama, knjigu i fotografije, dve divne lule i džepni pištolj. Osim toga, nosio sam kutiju s violinom i ranac prepun sitnica, dva šešira, jedan štap, kišobran, lagani mantil, par gumenih cipela, sve novo i kvalitetno, a preko toga u unutrašnjem džepu sam nosio ušivene dve stotine ušteđenih maraka i pismo u kome mi je najesen obećano dobro mesto u inostranstvu. Tako opremljen, vratio sam se posle dugog lutanja u domovinu koju sam napustio kao stidljivo dete koje je svima zadavalo brige.

Oprezno i polako, u velikim zavijucima oko brda, spuštao se voz, a sa svakom okukom su kuće, uličice, rečica i bašte grada koji se prostirao u dolini, bile sve bliže i jasnije. Uskoro sam mogao da razlikujem krovove i da tražim one poznate, uskoro sam mogao da brojim prozore i prepoznajem rodina gnezda i dok su mi iz doline navirala sećanja na detinjstvo i dečaštvo, istopili su se moj razuzdani osećaj povratka kući i moja želja da impresioniram tamošnje ljude, i ustupili mesto toploj zahvalnosti. Nostalgija, koja me je s protokom godina napustila, u poslednjih četvrt sata me je moćno pritisla i svaki žbun na peronu i svaka prepoznata baštenska aleja bili su mi čudesno skupoceni, i molio sam ih za izvinjenje što sam ih tako dugo zaboravio i mogao bez njih.

Dok je voz prolazio pored naše bašte, na gornjem prozoru stare kuće stajao je neko i mahao velikom maramom; mora da je to bio moj otac. Na verandi je stajala majka i sluškinja s maramicom, iz najvišeg odžaka se protezao lagani plavičasti dim u topao vazduh prema gradiću. Sve to ponovo pripada meni, čekalo je na mene i pozdravlja me dobrodošlicom.

Na stanici je stari brkati otpravnik sa istim uzbuđenjem trčao tamo-amo i odvraćao ljude od šina, a među masom sam ugledao sestru i mlađeg brata kako me s mnogo iščekivanja traže pogledom. Brat je za moje stvari dovukao ručna kolica, koja su tokom svih dečačkih godina bila naš ponos. Na njih smo natovarili moj kofer i ruksak, Fric ih je vukao, a sestra i ja smo išli iza njega. Prekorevala me je što sam toliko skratio kosu, smatrala je da mi brkovi stoje veoma dobro i da je moj novi kofer vrlo lep. Smejali smo se, zagledali jedno drugom u oči, s vremena na vreme se držali za ruke, mahali Fricu, koji je ispred nas vukao kolica i često se osvrtao. On je bio visok kao ja, ali je postao širi od mene. Dok je tako išao ispred nas, iznenada sam se setio da sam ga, dok smo bili dečaci, posle svađe više puta izudarao, setio sam se i njegovih uvređenih i tužnih očiju i osetio nešto od tog istog bolnog kajanja koje sam i onda osećao kada bi me prošao bes. Sada je Fric krupan i odrastao i već mu se pojavljuje prva plava brada na licu.

Prošli smo alejom od trešanja i oskoruša, pa gornjim putem pored nove prodavnice i mnogih starih, nepromenjenih kuća. A onda smo stigli do mosta, gde se kao i uvek nalazila očeva kuća s otvorenim prozorima kroz koje se čulo kreštanje našeg papagaja, i

166

Anna&zdls

srce mi je od uspomena i sreće počelo da kuca kao ludo. Ušao sam kroz hladovinu i tamu ulaznih vrata, pa kroz veliki kameni hodnik, ustrčao uz stepenice i ugledao oca kako mi dolazi u susret. Poljubio me je, smejao se i lupkao me po ramenu, a onda me je bez reči uhvatio za ruku i odveo do gornjih vrata u hodniku, gde je stajala moja majka i zagrlila me.

Utom je dotrčala i sluškinja Kristina i pružila mi ruku, a u dnevnoj sobi, gde se nalazila pripremljena kafa, pozdravio sam papagaja Polija. Prepoznao me je odmah i iz kaveza se spustio na moj prst i savio svoju lepu sivu glavicu da bih ga češkao. U sobi su bile nove tapete, a sve drugo je ostalo isto, od slike babe i dede i staklenog ormara, do staromodnog u lila obojenog zidnog sata; šoljice su stajale na prekrivenom stolu, a u mojoj je bio buketić rezeda, koji sam gurnuo u rupicu na reveru.

Preko puta mene je sedela majka, gledala me i dodala mi mlečni hlepčić; opomenula me je da ne govorim dok jedem, a postavljala je jedno pitanje za drugim, na koje sam morao da odgovaram. Otac je ćuteći slušao i gladio svoju već osedelu bradu, i ispitivački i prijateljski me zagledao kroz stakla naočara. I dok sam ih bez preterane skromnosti izveštavao o svojim doživljajima, delima i rezultatima, sa zadovoljstvom sam osetio da za sve dobro što mi se dešava moram njima da zahvalim.

Tog prvog dana nisam želeo ništa drugo da vidim osim stare očeve kuće, za sve ostalo bilo je sutra ili kasnije sasvim dovoljno vremena. Posle kafe smo obišli sve sobe, kuhinju, hodnike i ostave, i skoro sve je bilo isto kao nekada, a i kada bih otkrio ponešto novo, ostalima bi to bilo staro i raspravljali bismo da li je to bilo tako i u moje vreme.

U maloj bašti koja je ležala između zidova obraslih bršljanom, na padini brega, obasjavalo je popodnevno sunce čiste staze i oluke za kišu, poluprazno bure za vodu i veličanstvene raznobojne leje; sve se osmehivalo. Seli smo na verandu u udobne stolice, gde je kroz veliko providno lišće žbunja prolazilo prodorno sunčevo svetio, prigušeno i toplo. Nekoliko pčela je jako zujalo i činilo se kao da su izgubile put.

Otac je gologlav čitao Očenaš povodom mog povratka kući, a mi smo stajali mirni, držeći se za ruke. Iako me je taj neobični čin malo kosnuo, radosno sam slušao te stare svete reči i sa zahvalnošću sa ostalima izgovorio amin.

Onda je otac otišao u radnu sobu, brat i sestra su izašli, sve je bilo mirno i za stolom smo sedeli samo majka i ja. To je bio trenutak kome sam se dugo radovao i od koga sam strahovao. Iako je moj povratak bio radostan i dobrodošao, moj život poslednjih godina nije bio nimalo lak i idiličan.

Majka me je gledala svojim lepim i toplim očima, zadržala pogled na mome licu i možda razmišljala o tome šta treba da kaže i šta treba da pita. Ostao sam miran, prepletenih prstiju, spreman za ispit koji doduše neće proći potpuno neslavno, ali ću se u pojedinostima baš postideti.

Gledala me je neko vreme mirno u oči, a onda je u svoje nežne male ruke uzela moju. „Moliš li se ponekad?”, pitala je tiho. „U poslednje vreme više ne”, morao sam da joj kažem, a ona me je pogledala malo

uznemireno. „Navići ćeš se ponovo”, rekla je. A ja sam odgovorio: „Možda.” Opet smo ćutali neko vreme, a onda je upitala: „Ali ipak, postaćeš častan čovek, zar

ne?” Mogao sam potvrdno da odgovorim, ali me je ona, umesto da nastavi s brižnim

pitanjima, mazila po ruci, klimala glavom na način koji je značio da ima u mene

167

Anna&zdls

poverenja i bez ispovedanja. A onda je pitala o mojoj odeći i vešu o kojima sam poslednje dve godine sam brinuo i nisam ih slao kući na pranje i krpljenje.

„Sutra ćemo sve da pregledamo”, rekla je kad sam je o tome izvestio i time je ceo ispit doveden do kraja.

Malo iza toga, sestra me je uvukla u kuću. U sobi za „razvedravanje” sela je za klavir, donela note iz onog doba, koje nisam

dugo slušao niti pevao, ali ni zaboravio. Pevali smo Šubertove i Šumanove pesme, a onda i Sliherove, nemačke i strane narodne pesme, sve dok nije došlo vreme za večeru. Sestra je postavljala sto dok sam se ja zabavljao s papagajem, koga smo tretirali kao čoveka. On je ponešto govorio, imitirao naše glasove i smeh i odnosio se prema svakome od nas pojedinačno s tačno određenim stepenom prisnosti. Najprivrženiji je bio mom ocu, koji mu je sve dopuštao, sledeći po rangu je bio moj brat, onda majka, a kao poslednja, sestra, u koju nije imao poverenja.

Poli je bio jedina životinja u našoj kući, pripadao nam je već dvadeset godina i tretiran je kao dete. Voleo je razgovore, smeh i muziku, ali ne iz neposredne okoline. Kada bi bio sam i u susednoj sobi čuo živ razgovor, pažljivo je osluškivao, razgovarao i smejao se na svoj dobrodušan ironičan način. Ponekada, kada je potpuno neopažen i sam sedeo na ljuljašci u kavezu, kada bi sve utihnulo a toplo sunce osvetljavalo sobu, počeo bi dubokim prijatnim tonovima da slavi život i zahvaljuje Bogu zvukovima sličnim flauti; glasovi su bili svečani, topli i intimni kao samozaboravno pevanje deteta koje se samo igra.

Posle večere, proveo sam pola sata zalivajući baštu, i kada sam mokar i prljav ušao u kuću, čuo sam u hodniku polupoznat ženski glas. Brzo sam oprao ruke i ušao, a u sobi je u ljubičastoj haljini i sa širokim slamnatim šeširom na glavi sedela krupna, lepa devojka. Kada je ustala, pogledala me i ispružila ruku, prepoznao sam Helenu Kurc, prijateljicu moje sestre, u koju sam ranije bio zaljubljen.

„Još uvek me prepoznajete?”, upitao sam zadovoljno. „Lote mi je rekla da ste došli kući”, odgovorila mi je prijateljski. Ali više bi me

radovalo da je jednostavno odgovorila sa „da”. Porasla je, bila je visoka i lepa, a ja nisam znao šta još da kažem, pa sam otišao do prozora kod cveća, a ona je nastavila razgovor s majkom i Lote.

Moje oči su gledale na ulicu, moji prsti su se igrali listovima geranijuma, ali moje misli nisu bile prisutne. Gledao sam sebe u plavo hladno zimsko veče, kako vozim klizaljke na zaleđenoj rečici i provlačim se između visokog šiblja i iz daljine u opreznim polukrugovima pratim žensku priliku koja još ne zna dobro da kliza i dopušta da joj prijateljica pomaže.

Njen glas je sada postao puniji i dublji nego ranije, zvučao mi je blisko, ali skoro i strano; ona je postala mlada dama, a ja sam se sebi činio kao da još uvek imam petnaest godina. Kada je odlazila, ponovo sam joj pružio ruku, naklonio se duboko, ali preterano i ironično, i rekao: „Laku noć, gospođice Kurc.”

„Je li ona ponovo kod kuće?”, upitao sam iza toga. „Šta bi to trebalo da znači?”, odgovorila mi je Lote, a ja nisam više želeo o tome da

pričam. Tačno u deset sati kuća je zatvorena i roditelji su pošli u krevet. Otac mi je poželeo

laku noć, stavio ruku na rame i tiho rekao: „Dobro je što si ponovo kod kuće. Raduješ li se i ti?”

168

Anna&zdls

Svi su otišli u svoje sobe. I služavka je poželela laku noć. Čulo se još otvaranje i zatvaranje ponekih vrata, a onda je kuća utonula u duboku noćnu tišinu.

Ja sam pre toga doneo bokalčić piva i držao ga na hladnom. Sada sam ga stavio na sto u svojoj sobi, a kako je u dnevnoj sobi bilo zabranjeno pušenje, napunio sam lulu duvanom i zapalio je. Oba prozora moje sobe gledala su na mračno, mirno dvorište, iz koga su široke stepenice vodile gore do bašte. Tamo iza, gledao sam u jele koje su dodirivale crno nebo, a iznad njih su svetlucale zvezde. Bio sam budan duže od jednog sata, gledao sam noćne leptiriće kako obleću oko moje lampe i lagano duvao dim iz lule kroz otvoreni prozor. U dugim tihim povorkama preda mnom su prolazile bezbrojne slike moga vremena u domovini i doba dečaštva, duge tihe povorke koje su se dizale, sijale i ponovo nestajale kao talasi na morskoj površini.

Ujutru sam obukao najbolje odelo, da bih se dopao rodnom gradu i mnogobrojnim poznanicima i da bih im pružio očigledan dokaz da mi ide dobro i da se nisam vratio kao puki sirotan. Iznad naše uzane doline nebo je bilo sunčano i blistavoplavo, bele ulice su bile pomalo prašnjave, pred poštom u blizini stajala su poštanska kola iz Valdorfa, a po sokacima su se deca igrala klikerima i krpenim loptama.

Moj prvi izlazak je bio preko starog kamenog mosta, najstarije građevine u gradiću. Ušao sam u malu gotsku kapelu na mostu, kraj koje sam ranije prošao hiljadu puta, naslonio se na ogradu i gledao u zeleni tok brze rečice niz i uz vodu. Dopadljiva stara vodenica na čijem je bočnom zidu bio nacrtan beli točak nestala je, a na njenom mestu se nalazila velika građevina od opeke. Od ostalog se ništa nije promenilo i kao i ranije po vodi i obali su tumarale nebrojene guske i patke.

S one strane mosta susreo sam se s prvim prolaznikom, mojim školskim drugom koji je postao mašinista. Nosio je narandžastožutu kecelju i gledao me sumnjičavo i ispitivački, ali me nije prepoznao. Zadovoljno sam ga pozdravio i polako se odgegao dalje, dok je on gledao za mnom i još uvek razmišljao. Na prozoru njegove radionice pozdravio sam kazandžiju s njegovom raskošnom bradom i odmah pogledao ka strugaru, koji je pustio svoju mašinu da prede i ponudio mi malo burmuta. Stigao sam do trga, gde se nalazio veliki izvor i prijatna gradska većnica. Tu je bila i knjižara i, mada me je stari gospodin pre mnogo godina izneo na loš glas zato što sam kod njega naručio Hajneova dela, ipak sam ušao unutra i kupio olovku i jednu razglednicu. Odatle nije bila daleko školska zgrada, u prolazu sam razgledao stare udžerice, a na ulaznoj kapiji sam osetio poznati uznemirujući školski miris i uzdahnuvši žurno se udaljio ka crkvi i parohovoj kući.

Dok sam obišao još neke ulice i obrijao se kod berberina, već je bilo deset sati i vreme da posetim teču Mateusa. Kroz krasno dvorište uputio sam se ka njegovoj lepoj kući, otresao u hodniku prašinu s pantalona i pokucao na vrata. Zatekao sam tetku i obe njene ćerke kako šiju, a teča je već bio na poslu. Sve je u toj kući odisalo čistim staromodnim vrednim duhom, pomalo krutim i suviše orijentisanim ka praktičnom, ali vedrim i pouzdanim. Ne može se iskazati šta se sve tamo stalno čistilo, premeštalo, pralo, šilo, prelo i štrikalo, a ćerke su još nalazile vremena da se bave muzikom. Obe su svirale klavir i pevale, doduše dela novih kompozitora nisu znale, ali su im Hendl, Bah, Hajdn i Mocart bili veoma bliski.

Tetka je skočila i pošla mi u susret, ćerke su odložile vez i pružile mi ruke. Na moje iznenađenje, ophodile su se sa mnom kao s počasnim gostom i uvele me u najbolju sobu. Tetka Berta nije dozvolila nikakav izgovor i stavila je pred mene čašu vina i pecivo, a onda je sela preko puta mene u jednu velelepnu stolicu. Ćerke su ostale tamo gde sam ih zatekao i nastavile s radom.

169

Anna&zdls

Juče sam bio pošteđen ispovedanja pred mojom dobrom majkom, ali to je bio samo jedan deo onoga što me je još čekalo. Nisam želeo da tokom pripovedanja išta ulepšavam. Tetka je pokazala živahan interes za crkve i propovedaonice svih gradova u kojima sam živeo. Pošto smo dobrom voljom prevazišli nekoliko malih neprijatnosti, zajednički smo ožalili odlazak jednog slavnog prelata, koga sam ja mogao, da je bio u životu, da slušam u Štutgartu.

Onda je došao red da se priča o mojoj sudbini, doživljajima i izgledima, i zaključili smo da smo imali sreće i da sam na dobrom putu.

„Ko bi na to pomislio pre šest godina!”, razmišljala je naglas. „Zar sam onda bio toliko loš?”, morao sam da je upitam. „Ne baš tako, ne to. Ali su tvoji roditelji tada imali mnogo briga.” Hteo sam da kažem ,,i ja takođe”, ali u osnovi, bila je u pravu i nisam želeo da

ondašnju raspravu ponovo podgrevam. „To je već prošlo”, samo sam odgovorio i ozbiljno klimnuo glavom. „Probao si sva moguća zanimanja.” „Istina je, tetka. I nijedno mi se nije dopalo. Ali i u ovom u kome sam sada, neću

zauvek ostati.” „Ali ne! Govoriš li to ozbiljno? Sada kada imaš tako dobro nameštenje? Skoro dvesta

maraka mesečno, to je izvrsno za jednog mladog čoveka.” „Ko zna koliko dugo će to trajati, tetka.” „Ko to kaže! Trajaće ako se stvarno potrudiš.” „Pa, nadajmo se. Ali sada moram tamo gore, da posetim tetka Lidiju, a posle toga i

teču u kancelariji. Onda, doviđenja, tetka Berta.” „Dobro, zbogom. Baš si me obradovao. Svrati još neki put!” „Naravno, rado.” U dnevnoj sobi sam se pozdravio s obe devojke, a kod izlaznih vrata još jednom s

tetkom. Sišao sam svetlim, širokim stepenicama i, ako sam do tada imao utisak da udišem starinski vazduh, sada sam išao ka jednom još starijem.

Gore u kući, u dvema sobicama stanovala je osamdesetogodišnja dedina sestra, koja me je dočekala s finoćom i elegancijom prošlih vremena. Tu su se nalazili portreti pradedova, prekrivači i torbice izvezeni staklenim perlama, preko njih buketi cveća, pejzaži, ovalni ramovi sa slikama i miris sandalovog drveta i nežnog parfema. Tetka Lidija je nosila violet tamnu haljinu veoma jednostavnog kroja i osim kratkovidosti i laganog podrhtavanja glave, bila je iznenađujuće sveža i mladolika. Smestila me je na uzani divan i nije počela da priča o starim vremenima već se raspitivala o mom životu i idejama i sve pratila s pažnjom i interesovanjem. Bila je tako stara, a kod nje je tako malo mirisalo i osećalo se na pretke. Još do pre dve godine je često putovala i imala je o današnjem svetu, iako ga nije sasvim odobravala, jasnu i nezlonamernu predstavu, koju je držala uvek svezu i dopunjavala je. Pri tome je posedovala veštinu ljubazne konverzacije - kada se kod nje sedi, razgovor teče bez pauze i uvek je nekako prijatan.

Kada sam odlazio, poljubila me je i oprostila se sa mnom blagosiljajućim pokretom koji kod nje nisam nikada primetio.

Teču Mateusa sam našao u njegovoj kancelariji nagnutog nad novinama i katalozima. Olakšao mi je odluku da ne prihvatim ponuđenu stolicu i da što pre odem.

„Tako, opet si kod kuće?”, rekao je.

170

Anna&zdls

„Da, dugo me nije bilo.” „I sada ti dobro ide, priča se?” „Veoma dobro, hvala.” „Morao bi da pozdraviš moju suprugu.” „Već sam bio kod nje.” „Veoma lepo. Pa, onda je sve u redu.” Ponovo je zaronio glavu u knjige, pružio mi ruku i pošto je približno pogodio pravac,

brzo sam je prihvatio i zadovoljno izašao. Gradske posete su bile obavljene, krenuo sam kući na ručak, gde je u moju čast

spreman pirinač i teleće pečenje. Posle jela, moj brat Fric me je pozvao u svoj sobičak, gde je mola stara zbirka leptira pod staklom stajala okačena o zid. I sestra je htela da proćaska s nama, provukla je glavu kroz oškrinuta vrata, ali je Fric važno odmahnuo rukom i rekao: „Ne može, mi imamo jednu tajnu.”

Gledao me je ispitivački i kada je na mom licu otkrio zadovoljavajući stepen napetosti, izvukao je ispod kreveta kutiju prekrivenu plehom i pritisnutu popriličnim komadima kamenja.

„Pogodi šta je unutra”, rekao je tiho i raspoloženo. Prisećao sam se naših ranijih zadovoljstava i poduhvata i uzviknuo: „Gušteri.”

„Ne.” „Belouška?” „Nije.” „Gusenice?” „Ne, ništa živo.” „Ništa živo? Zašto je kutija onda tako dobro zatvorena?” „Postoje i opasnije stvari od gusenica.” „Opasnije? Aha, barut?” Umesto odgovora, skinuo je poklopac i ja sam ugledao u kutiji značajan arsenal

paketića baruta, različitih zrna, ćumura, upaljača fitilja, komada sumpora, kutijica sa šalitrom i gvozdenim opiljcima.

„Pa, šta kažeš?” Bio sam siguran da otac više ne bi mogao da spava kada bi znao da je u dečakovoj

sobi kutija s ovakvim sadržajem. Ali Fric je toliko blistao od uzbuđenja i radovao se iznenađenju da sam svoje mišljenje obazrivo nagoveštavao i kod njegovog moljakanja se potpuno umirio. Moralno sam i ja već postao saučesnik, ali sam se vatrometu radovao kao učenik raspustu.

„Hoćeš li da učestvuješ sa mnom?” „Hoću. Uveče ćemo ovo izneti odavde i napraviti vatromet u bašti, zar ne?” „Naravno. Nedavno sam napolju na utrini napravio bombu od četvrt kilograma

baruta. Pukla je kao da je zemljotres. Ali sada više nemam novca, a trebaju nam raznorazne stvarčice.”

„Ja ću dati jedan talir.” „Odlično! Imaćemo rakete i velike žabe.” „Ali obazrivo, u redu?”

171

Anna&zdls

„Obazrivo! Meni se još nikada ništa nije dogodilo.” To je bila aluzija na nesrećan događaj koji sam kao četrnaestogodišnjak doživeo

prilikom vatrometa i koji me je za dlaku mogao koštati života. Pokazao mi je zalihe i skrivene komade, uputio me u svoje novije pokušaje i

pronalaske, probudio u meni radoznalost za ostalo, što će mi kasnije otkriti, ali će ga privremeno držati u tajnosti.

U tome je prošla njegova pauza i morao je da se vrati na posao. Tek što sam nakon njegovog odlaska sklonio tajanstvenu kutiju ispod kreveta, ušla je Lote i pozvala me u šetnju s ocem.

„Šta misliš o Fricu?”, pitao je otac. „Odrastao je, zar ne?” „Da, jeste.” ,,I prilično je ozbiljan, zar ne? Počinje da se izvlači iz detinjarija. Sada imam stvarno

odraslu decu.” Samo tako izgleda, pomislio sam i malo se postideo. Popodne je bilo veličanstveno u

kukuruznom polju, plamteo je mak i smejale se bele rade, a mi smo lagano šetali i razgovarali o lepim i prijatnim stvarima. Poznate staze, šumarci i voćnjaci pozdravljali su me i mahali mi, a prošla vremena su mi se prikazivala tako ozareno i ljupko kao da je tada sve bilo dobro i potaman.

„Sada moram nešto da te pitam”, počela je Lote. „Mislila sam da na par nedelja pozovem svoju prijateljicu u goste.”

„Tako, a odakle je ona?” „Iz Ulma. Starija je dve godine od mene. Šta misliš? Sada kada si tu, naravno da je to

najvažnije, pa mi reci ako bi ti njena poseta smetala.” „A kakva ti je ta prijateljica?” „Završila je ispit za učiteljicu.” „Ma nemoj!” „Stvarno. Ona je vrlo prijatna i ne pravi se da je učena glava, stvarno ne. Uostalom, i

nije postala učiteljica.” „A zašto ne?” „Moraćeš sam da je pitaš.” „Pa onda, da li dolazi?” „To zavisi od tebe. Ako želiš da budemo sami, doći će neki drugi put. Zato te i pitam.” „Moram s dugmadi da odigram hoću-neću.” „E onda odmah reci da.” „Dobro, da.” „Fino, već danas ću joj pisati.” „Pozdravi je i s moje strane.” „To je baš i neće obradovati.” „A kako se zove?” „Ana Amberg.” „Amberg je lepo. Ana je sveto ime, ali malo dosadno, pogotovo ako ne može da se

skrati.” „Da li je Anastasija lepše?”

172

Anna&zdls

„Da, i od toga može da se napravi Stasi ili Stasel.” U međuvremenu smo stigli na poslednju uzvišicu, koja je od jednog odmorišta ka

drugom izgledala prilično blizu, ali se odužila. Sada smo s jedne stene, preko čudno skraćenih polja s kojih smo se popeli, ugledali kako u dubokoj uskoj dolini leži grad. Iza nas, dokle god dopire pogled, prostirala se talasasta crna borova šuma, tu i tamo prekinuta uzanom livadom ili pšeničnim poljem koje je u plavičastom crnilu svetlelo svom žestinom.

„Nigde nije tako lepo kao ovde”, rekao sam zamišljeno. „To ti je zavičaj, dete. I lep je, to je istina.” „Da li je tvoj zavičaj lepši, tata?” „Ne, ali tamo gde si bio, dete, sve je lepše i svetije. Zar nikada nisi osetio nostalgiju?” „Da, tu i tamo.” U blizini se nalazilo mesto u šumi gde sam kao dečkić lovio crvendaće. A nešto dalje

morale su da stoje ruševine kamene kule koju smo mi deca nekada sagradili. Ali otac se umorio, pa smo posle kraće pauze počeli da se spuštamo drugim putem.

Rado sam hteo da doznam još nešto o Heleni Kurc, ali se nisam usudio da bilo šta počnem, da me ne bi otkrili. U besposlenom miru kod kuće, s radosnim izgledima na više besposlenih nedelja odmora, moja mladalačka narav je počela da čezne i pravi ljubavne planove za koje je bila potrebna samo povoljna polazna tačka. Ali to mi je upravo nedostajalo. Što god sam se više u sebi bavio slikom lepe devojke, to sam manje hladnokrvno mogao da se raspitujem o njoj i njenim prilikama.

U laganoj šetnji ka kući, na obodu livada smo skupljali cveće i pravili velike bukete, što je bila veština koju dugo nisam upražnjavao. U našoj kući je majka stvorila naviku da u sobama ne držimo samo cveće u saksijama, već su i na svim stolovima i komodama uvek stajali buketi svežeg cveća. Mnogobrojne jednostavne vaze, staklene posude i bokale sakupljala je godinama i niko od nas se iz šetnje nije vraćao bez cveća, paprati ili procvetale grančice.

A meni se činilo da godinama nisam video poljsko cveće. Jer ono izgleda sasvim drugačije kad se posmatra očima slikara kao ostrvo boje u zelenoj zemlji nego kad se klečeći vidi i bira najlepši cvet za branje. Otkrio sam male skrivene biljke čiji su me cvetovi podsećali na dane školskih izleta, i druge, koje su se mojoj majci posebno sviđale ili ih je nazivala posebnim imenima koja je sama izmišljala. Bilo ih je još mnogo, i sa svakim od njih mi se vraćao delić sećanja i iz svake plave ili žute čašice radosno me je posmatralo moje detinjstvo, neobično milo i pravo u oči. U takozvanoj sali u našoj kući, stajale su mnoge visoke kutije od borovog drveta u kojima je u neredu ležalo blago od knjiga još iz dedinog doba, nabacano i na neki način zanemareno. Tu sam kao dečak među požutelim knjigama pronašao i pročitao Robinsona i Gulivera u reljefnim koricama, a osim toga stare priče o moreplovcima i istraživačima, a kasnije i mnoge knjige lepe književnosti kao što su Čuvar pobede, jedna priča iz manastira, Novi Amadis, Reporterove patnje i Osijana, onda mnogo knjiga od Žan Pola, Stilinga, Valtera Skota, Platena, Balzaka i Viktora Igoa, kao i malo Lavatersovo izdanje fiziognomije, mnogobrojne ljupke godišnjake, džepne knjige i narodne kalendare, stare ilustrovane bakroreze od Hodovika i kasnije od Ludviga Rihtera, kao i švajcarske ilustracije u duborezu od Distelija.

Uveče, kad nismo muzicirali, ili kad se sa Fricom nisam bavio pripremanjem baruta, iz kutije s blagom sam uzimao bilo koju knjigu i puštao dimove iz lule u požutele stranice

173

Anna&zdls

o kojima su moji preci uzbuđeno pričali, uzdišući i razmišljajući. Jednu knjigu, Titana od Žan Pola, moj brat je upotrebio za potrebe vatrometa. Kada sam prve dve knjige pročitao i potražio treću, priznao je, ali je dodao da je ionako već bila oštećena.

Uopšte, večeri smo provodili veoma lepo i zabavno. Pevali smo, Lote je svirala na klaviru, Fric na violini, mama nam je pričala priče iz njenog detinjstva, Poli je zviždukao u kavezu i pripremao se za spavanje. Otac je mirovao kraj prozora ili lepio slike u slikovnicu za male nećake.

Uopšte mi nije smetalo kada je jedne večeri svratila Helena Kurc. Ponovo sam je gledao iznenađeno, kako je postala lepa i potpuna. Kada je stigla, još su gorele sveće na klaviru, pa je otpevala sa mnom jednu pesmu za dva glasa. Ja sam pevao potpuno tiho da bih čuo svaki ton njenog dubokog glasa. Stajao sam iza nje i kroz njenu smeđu kosu sam video zlatne plamičke sveća i ramena koja se pri pevanju lagano pokreću i pomislio kako bi bilo divno pomilovati je po kosi.

Neopravdano sam imao osećaj da sam s njom odranije bio povezan kroz određena sećanja, zato što sam još u vreme prve pričesti bio u nju zaljubljen, pa je njeno ravnodušno prijateljstvo za mene bilo razočaranje. A nisam znao da je taj odnos postojao samo s moje strane i da je za nju bio potpuno nepoznat.

Kasnije, kada je krenula kući, uzeo sam šešir i krenuo s njom do staklenih vrata. „Laku noć”, rekla je, ali ja nisam prihvatio njenu ruku već sam rekao: „Želeo bih da

vas otpratim do kuće.” Nasmejala se. ,,Oh, to nije potrebno, hvala lepo. To ovde nije u modi.” „Tako?”, rekao sam i propustio je ispred sebe. Ali tada je moja sestra uzela slamni

šešir s plavom trakom i doviknula: „Idem i ja s vama.” Sve troje smo sišli niz stepenice. Usrdno sam otvorio teška dvorišna vrata, izašli smo

u mlaki sumrak i lagano krenuli kroz grad, preko mosta i gradskog trga, oko zgrade uprave do kuće Heleninih roditelja. Devojke su brbljale kao dva čvorka, a ja sam se radovao što sam prisutan i što sam deo te deteline s tri lista. Povremeno bih usporio i činilo se kao da posmatram kakvo je vreme, zaostajao par koraka da bih mogao da vidim kako ona ponosno i uspravno drži glavu na svetlom vratu i kako korača snažnim, ujednačenim i kratkim koracima.

Pred njenom kućom, pružila nam je ruku i ušla. Pre nego što je zatvorila vrata, u tamnom hodniku sam video odblesak njenog šešira.

„Ona je baš lepa devojka, zar ne? I veoma je mila”, rekla je Lote. ,,U pravu si. A kako stoji s tvojom prijateljicom, dolazi li uskoro?” „Tek juče sam joj pisala.” „Ah tako. Hoćemo li istim putem kući?” „Mogli bismo da idemo i pored bašta?” Išli smo uzanim stepenicama pored baštenskih ograda. Već je bilo mračno, trebalo je

biti oprezan, mnoge stepenice su propale, a trule daščice ograda su ležale po stazi. Već smo bili blizu naše bašte i videla se svetlost lampe u dnevnoj sobi. A onda smo čuli šaputavo: „Pst! Pst!” Sestra se uplašila. Pojavio se Fric, koji se tu

prikrio i očekivao nas. „Ostanite tu i pazite!”, doviknuo je. Sumporovim drvcetom je upalio fitilj i prišao

nam.

174

Anna&zdls

„Ponovo vatromet?”, dobacila je Lote. „Neće biti nikakve pucnjave”, sigurno je obećao Fric. „Gledajte samo pažljivo, ovo je

moj pronalazak.” Čekali smo da izgori fitilj. Tada je počelo nešto da pucketa i da izleću nevoljne,

slabašne varnice, kao kod mokrog baruta. Fric je goreo od zadovoljstva. „Sada će da počne, evo odmah, prvo bela vatra, onda prasak, zatim crveni plamen, a

onda divna plava vatra.” Međutim, nije se dogodilo to što je zamislio. Posle pojedinačnog sevanja i praskanja,

sva ta divotarija odlete s jednim snažnim prigušenim praskom kao beli oblak, u vazduh. Lote se smejala, a Fric se rastužio. Dok sam ga tešio, debeli oblaci barutnog dima su

svečano i polako plovili preko tamne bašte. „Plava vatra se ipak malo videla”, započeo je Fric, a ja sam to potvrdio. A onda mi je

skoro uz plač izložio čitavu konstrukciju njegove veličanstvene vatre i kako je to sve trebalo da izgleda.

„Uradićemo to ponovo”, rekao sam. „Sutra?” „Ne, Fric. Sledeće nedelje.” Mogao sam da pristanem i za sutradan. Ali glava mi je bila puna misli o Heleni Kurc i

upustio sam se u lude maštarije da sutra lako može nešto lepo da se dogodi, možda da nas uveče opet poseti ili da ču joj se odjednom dopasti. Ukratko, sada sam se bavio stvarima koje su mi bile važnije i uzbudljivije nego svi vatrometi sveta.

Ušli smo kroz baštu u kuću i u dnevnoj sobi zatekli roditelje kako igraju „dame”. Sve je bilo jednostavno, sve se podrazumevalo i drugačije nije moglo biti. Ali je ipak bilo drugačije, kako mi se čini danas, kada sam beskrajno daleko. Jer danas onog zavičaja više nema. Stara kuća, bašta i veranda, sobice, nameštaj i slike, papagaj u njegovom velikom kavezu, onaj dragi stari grad i cela dolina su mi postali strani i ne pripadaju mi više. Majka i otac su umrli, mesto rođenja je ostalo samo u sećanju i tugovanju za njim; mene tamo više ne vodi nijedan put.

Oko jedanaest sati uveče, dok sam sedeo nad debelom knjigom Žan Pola, moja mala uljana lampa je počela da se gasi. Trzala se, ispuštala slabašne plašljive zvuke, plamen je postao crven, a onda čađav, i kada sam je pogledao i odvrnuo fitilj, primetio sam da više nema ulja. Bilo mije žao zanimljivog romana koji sam čitao, ali nije išlo da u mračnoj kući tumaram unaokolo i tražim ulje.

Dunuo sam u lampu koja se dimila i zlovoljan legao u krevet. Napolju se podigao topli vetar i blago duvao kroz jele i jorgovan. U žbunju u dvorištu pevao je cvrčak. Nisam mogao da zaspim i ponovo sam mislio na Helenu. Činilo mi se potpuno beznadežno od te nežne i drage devojke dobiti nešto drugo osim da je čežnjivo gledam, što me je u isto vreme bolelo i pričinjavalo mi zadovoljstvo. Obuzela me je vrelina i patnja kada sam zamislio njeno lice, zvuk njenog dubokog glasa i njen hod, sigurni i energični ritam koraka od one večeri kada smo išli ulicama i preko gradskog trga.

Ustao sam iz kreveta, bilo je isuviše vruće, a ja uznemiren da bih mogao da spavam. Došao sam do prozora i gledao. Između isprepletanih dremljivih oblaka plovio je bled okrnjen mesec i cvrčak je još cvrčao u dvorištu. Najradije bih još neko vreme proveo napolju, ali kućna vrata su se kod nas zatvarala u deset sati, i kada bi se nešto dogodilo da bi posle tog vremena morala da budu otvorena i upotrebljena, to je u našoj kući uvek

175

Anna&zdls

bilo neobičan, avanturistički i neprijatan događaj. A ja čak nisam ni znao gde se ključ nalazi.

Setio sam se prethodnih godina, kada sam kao poluodrastao momak život u roditeljskoj kući doživljavao kao ropstvo i noću se nečiste savesti ali avanturistički raspoložen potajno iskradao iz kuće da bih u jednoj staroj krčmi popio flašu piva. Pri tome sam koristio zadnja vrata, iza bašte, koja su se zatvarala samo rezom, onda bih preskočio ogradu i uzanim stepenicama pored susedne bašte izašao na ulicu.

Navukao sam pantalone, uzeo cipele u ruku i bos se odšunjao iz kuće, prešao preko baštenske ograde i lagano šetao kroz uspavani grad dolinom duž reke koja je prigušeno šumela i igrala se sa drhtavim odsjajem meseca.

Biti noću napolju, pod nemim nebom, pored reke koja mirno protiče, uvek je vrlo tajanstveno i dodiruje najdublja osećanja u duši. Tada smo bliži onom iskonskom, osećamo srodstvo sa životinjama i rastinjem, i kao da se sećamo praistorijskog života kad se još nisu gradili kuće i gradovi, kada je čovek bez stalnog mesta boravka mogao šumu, reku, planinu, vuka i jastreba da smatra sebi ravnim, mogao je kao prijatelja ili smrtnog neprijatelja da ih voli ili da ih mrzi. Noć odbacuje i uobičajeni osećaj zajedničkog života; jer kada više nema svetlosti i kada se ne čuju ljudski glasovi, oseća se probuđena usamljenost i odvojenost i prepuštenost samom sebi. Onaj strašan ljudski osećaj da ne može izmaći samoći, da živi sam i da sam iskusi i podnosi bol, strah i smrt, tiho odjekuje u svakoj misli, zdravima i mladima kao senka i opomena, a slabima i starima kao jeza.

Nešto malo od toga sam i ja osećao, ali je barem zaćutala moja zlovolja i razbudile su se prijatne misli. Bolelo me je kada bih pomislio da lepa i dostojna žudnje Helena verovatno nikada neće s istim osećanjem pomisliti na mene kao što ja mislim na nju; ali znao sam da neću propasti zbog bola neuzvraćene ljubavi i imao sam neodređeno predosećanje o tome da tajanstveni život skriva mračnije ponore i ozbiljnije sudbine od patnji jednog mladića na odmoru.

Ipak, moja krv je ostala vrela i donosila mi je, protiv moje volje, iz mlakog vetra ruke koje miluju smeđu kosu, tako da ova kasna šetnja nije doprinela niti da se umorim niti da postanem pospan. Spustio sam se preko izbledele livade do reke, skinuo odeću i skočio u hladnu vodu, a moćna rečna struja me je odmah primorala da pružim snažan otpor. Čitavih četvrt sata sam plivao uz reku, a sveža voda je odagnala potištenost i setu, i kada sam rashlađen, pomalo umoran i mokar, navukao odeću, povratak kući je bio lak i prijatan. Posle uzbuđenja koje su doneli prvi dani, postepeno sam ulazio u mirnu svakodnevicu rodne kuće. Tamo, napolju, kretao sam se od grada do grada, među mnogobrojnim ljudima, između poslova i snova, između studija i noćnih terevenki, neko vreme živeo od hleba i mleka, a zatim od knjiga i cigareta, svaki mesec mi je bio drugačiji. A ovde je sve bilo kao pre deset i kao pre dvadeset godina, ovde su dani i nedelje prolazili vedro, mirno i u istom ritmu. I ja, koji sam postao stranac, naviknut na nestalne i raznovrsne doživljaje, ponovo sam se u sve uklopio kao da nisam nikada ni otišao, interesovao sam se za ljude i stvari koje sam potpuno zaboravio i nisam opazio ništa što bi mi bilo strano.

Časovi i dani su mi tekli lagano i bez traga, kao letnji oblaci, svaki je bio slika prepuna boja, svaki je izazivao različita osećanja. Zalivao sam baštu, pevao s Lote, pucao s Fricom, ćaskao s majkom o nepoznatim gradovima a s ocem o novim svetskim događanjima, čitao sam Getea i Jakobsena.

176

Anna&zdls

Tada mi se činilo da je glavna stvar Helena Kurc i moja zadivljenost njome. Ali i to je bilo kao i sve ostalo. Satima sam bio uzbuđen, a onda bih satima bio ravnodušan, postojan je bio samo moj osećaj života koji je odisao radošću, osećaj plivača koji pliva po mirnoj vodi, bez žurbe, bez cilja, bez napora i briga. U šumi su kreštale kreje, dozrevale borovnice, u bašti su cvetale ruže i dragoljubi, a ja sam učestvovao u tome, smatrao sam svet veličanstvenim i čudesnim, kao što i jeste, i pitao sam se kako će biti kada jednom budem pravi muškarac, star i mudar.

Jednog popodneva do grada je doplovio veliki splav, ja sam skočio na njega, seo na gomilu trupaca i plovio par sati niz reku pored sela i imanja i ispod mostova, a iznad mene je podrhtavao topao vazduh i kovitlali se teški oblaci uz laku grmljavinu; ispod mene je udarala, šumela i penušala sveza i hladna voda. Zamišljao sam kako bi bilo da je Helena sa mnom, da sedimo s rukom u ruci, pokazujemo jedno drugom lepote sveta, odavde pa sve do Holandije.

Kada sam daleko dole u dolini napuštao splav, nisam skočio dovoljno i upao sam do grudi u vodu. Ali, u povratku kući, nakvašena odeća se na meni osušila. Kada sam konačno posle dugog hodanja umoran i prašnjav stigao do grada, kod prvih kuća sam sreo Helenu Kurc u crvenoj bluzi. Skinuo sam šešir, ona mi je uzvratila pozdrav, a ja sam odmah počeo da maštam. Te večeri mi se ponovo činilo da je sve beznadežno, a sebi sam ličio na nekoga ko sastavlja budalaste planove i zuri u zvezde. Pre spavanja sam pušio moju divnu lulu na čijoj su glavi bila nacrtana dva srndaća, a onda do jedanaest sati čitao Vilhelma Majstera.

Sledeće večeri smo se oko pola devet Fric i ja peli uz kamenito brdo. Imali smo težak paket koji smo nosili na smenu, a u njemu se nalazilo tuce teških žabica, šest raketa i tri velike eksplozivne sprave, uz mnogobrojnu sitnu opremu.

Bilo je mlako, a plavičasto nebo je bilo okićeno finim, tiho plovećim oblačićima, koji su prelazili preko crkvenog tornja i vrhova brda i prilično sakrivali svetlost prvih zvezda. S vrha brda gde smo najpre seli da se odmorimo gledao sam kako naša uska rečna dolina sija na bledom večernjem svetlu. Dok sam pogledom prelazio preko grada do sledećeg sela, mosta i vodenice i uske žbunjem stisnute reke, moje večernje raspoloženje su opet obuzele misli na lepu devojku i najradije bih sam sanjario i čekao da se pojavi mesec. Ali to nije bilo moguće, moj brat je već sve raspakovao i iza mojih leđa me iznenadio praskom dve žabice, koje je spojio kanapom i uvezao na šipku.

Malo sam se naljutio. Ali Fric se od srca grohotom smejao i bio tako zadovoljan da sam mu odmah oprostio i smejao se zajedno s njim. Brzo smo jedan za drugim zapalili tri posebno snažne eksplozivne naprave i osluškivali gromoglasnu pucnjavu kako se proteže uz i niz dolinu, višestruko i dugo odjekuje i gubi se negde u daljini. Onda su na red došle žabice, pa lepršavi rojevi, onda veliki vatreni točak, a za kraj smo ispaljivali polako, jednu za drugom, naše divne rakete u crno noćno nebo.

„Prava raketa je u stvari skoro kao božja služba”, rekao je moj brat, koji se u poslednje vreme rado slikovito izražavao, „ili kao kad neko peva umilnu pesmu, zar ne? To je tako svečano.”

Poslednje žabice smo bacili na povratku kući, među opasne dvorišne pse koji su prestravljeno zavijali, a zatim još čitavih četvrt sata ljutito lajali. Opušteno i crnih prstiju vratili smo se kući kao dva momka posle vesele lumperajke. Roditeljima smo se hvalili lepom večernjom šetnjom, pogledom na dolinu i zvezdanim nebom.

Jednoga jutra, dok sam na prozoru hodnika pušio lulu, dotrčala je Lote vičući: „U jedanaest sati stiže moja prijateljica.”

177

Anna&zdls

„Ona Ana Amberg?” „Naravno, hoćemo li je dočekati?” „Možemo.” Dolazak očekivanog gosta koga se do sada uopšte i nisam setio, nije me posebno

obradovao. Ali nije bilo druge, pre jedanaest krenuo sam sa sestrom na stanicu. Došli smo dosta rano i šetkali tamo-amo po peronu.

„Možda se vozi drugom klasom” rekla je Lote. Pogledao sam je ne verujući joj. „Može biti. Ona je iz imućne kuće, ali ako je jednostavno...” Zaprepastio sam se. Zamislio sam razmaženu damu s pozamašnim prtljagom koja

izlazi iz druge klase i koja udobnu očevu kuću i mene samog ne smatra dovoljno pristojnim.

„Ako se doveze drugom klasom, neka radije nastavi da se vozi dalje.” Lote je bila ljuta, želela je da me ukori, ali je u tom stigao voz i ona je brzo potrčala

napred. Pošao sam za njom bez žurbe i ugledao njenu prijateljicu kako izlazi iz vagona treće klase, opremljena sivim svilenim kišobranom, velikom maramom i skromnim ručnim koferom.

„Ana, ovo je moj brat.” Rekao sam „pomozi Bože” i uprkos trećoj klasi nisam znao šta da mislim o njoj. Uzeo

sam joj kofer iz ruke; bio je veoma lak, ali nisam ga nosio sam već sam pozvao nosača i predao mu ga. Koračao sam između dve gospođice ka gradu i čudio se koliko toga jedna drugoj imaju da ispričaju. Ali gospođica Amber mi se dopala. Doduše, malo sam se razočarao, jer nije bila posebno lepa, ali je zato imala nečeg prijatnog u licu i glasu što budi blagorodnost i poverenje.

Posmatrao sam majku koja ih je čekala pred staklenim vratima. Ona je umela dobro da oceni ljudska lica i koga bi posle prvih ispitivačkih pogleda prihvatila s osmehom dobrodošlice, taj je kod nje mogao da računa na dobar prijem. Video sam kako je gospođicu Amber gledala u oči, klimnula je glavom, pružila joj obe ruke i bez reči je prihvatila kao domaću i od poverenja. Tako je nestala moja nepoverljivost prema stranom biću, gošća je prihvatila ponuđene ruke i prijateljstvo, srdačno i bez mnogo uobičajenih fraza, i od prvog trenutka je postala domaća.

U svojoj mladoj pameti i poznavanju života, istog dana sam sa sigurnošću zaključio da prijatna mlada dama poseduje bezazlenu prirodnu vedrinu pa, iako bez životnog iskustva, može da postane veoma dragoceni drugar.

Devojaka s kojima se moglo drugarski ophoditi i pričati o životu i literaturi, u mom dotadašnjem okruženju je bilo veoma malo. Prijateljice moje sestre su mi do tada uvek bile ili predmet zaljubljenosti ili sam prema njima bio ravnodušan. Tako da mi je bilo novo i drago da joj se bez ustručavanja obraćam i da s njom kao sa sebi ravnim pričam o raznim stvarima. Ali, uprkos jednoličnosti njenog glasa, govoru i načinu razmišljanja, osećao sam ženstvenost koja me je toplo i umilno dodirivala.

Pored toga, malo postiđen primetio sam kako Ana mirno, prikladno i bez uzbuđenja deli naš zajednički život i nalazi svoje mesto u takvom načinu življenja. Jer, svi moji prijatelji koji su već ovde bili gosti za vreme raspusta, prilično su se ustručavali i sa sobom su donosili mnogo neobičnih navika; i ja sam uvek u prvim danima posle povratka kući bio bučniji i zahtevniji više nego što je to bilo potrebno.

178

Anna&zdls

Ponekad sam bio iznenađen kako je Ana malo pažnje zahtevala od mene; u razgovoru sam mogao da budem skoro neuljudan, a ona se ne bi uvredila, dok sam i u najvatrenijem razgovoru s Helenom Kurc upotrebljavao samo obazrive reči pune poštovanja.

Tih dana je Helena više puta dolazila kod nas i činilo se da joj se prijateljica moje sestre dopada. Jednom smo svi zajedno bili pozvani u baštu kod teče Mateusa. Služeni su kafa i kolači, a iza toga vino od ogrozda, igrali smo bezopasne dečje igre ili raspoloženo i pristojno tumarali po bašti, čija je brižljiva čistoća sama po sebi tražila uljudno ponašanje.

Posebno mi je bilo prijatno da Anu i Helenu posmatram zajedno i da razgovaram s obe u isto vreme. S Helenom Kurc, koja je ponovo čudesno lepo izgledala, mogao sam da pričam samo o površnim stvarima, i to sam radio jednim odmerenim tonom, dok sam s Anom i o najinteresantnijem ćaskao bez uzbuđenja i ustezanja. I dok sam joj zbog toga bio zahvalan i osećao se sigurnim, ipak sam stalno gledao prema lepotici čiji me je izgled usrećivao, ali i uvek ostavljao nezasićenim.

Moj brat Fric se mučno dosađivao. Kada je pojeo dovoljno kolača, predložio je nekoliko grubih igara, od kojih su neke bile zabranjene, a neke brzo napuštene. U jednom momentu me je pozvao na stranu i gorko mi se požalio na popodnevni provod. Kada sam slegnuo ramenima, prepao me je priznanjem da ima barut u džepovima i da mu je namera da ga pri uobičajeno dugom opraštanju devojaka, upali. Tek uz najusrdnije molbe sam ga odgovorio od te zamisli. Iza toga je otišao u najudaljeniji kutak bašte i zavukao se pod žbunje ogrozda. Odao sam društvu njegove namere i nakon toga se s ostalima smejao njegovoj dečačkoj zlovolji, iako sam ga dobro razumeo i bilo mi ga je žao.

S obe rođake je bilo lako izaći na kraj. Nisu bile razmažene. Teča se povukao odmah posle kafe. Tetka Berta se uglavnom držala Lote, a ja sam ispunio svoju obavezu, vodeći s njom kratak razgovor o pripremi bobičastog voća za zimu. Tako sam ostao u blizini obe devojke i u pauzi razgovora se bavio razmišljanjem o tome zašto se s devojkom u koju si zaljubljen mnogo teže razgovara nego s nekom drugom. Veoma sam želeo da Heleni dam bilo kakav znak blagonaklonosti, ali ništa mi nije padalo na pamet. Konačno sam od mnoštva ruža ubrao dve i jednu dao Heleni, a drugu Ani.

To je bio poslednji bezbrižni dan moga raspusta. Sledećeg dana sam u gradu od jednog uzgrednog poznanika čuo da Helena odlazi u tu i tu kuću i da će uskoro doći do veridbe. On je to ispričao uzgred, između ostalih novosti, a ja sam se čuvao da se ne odam. Iako je to bilo samo govorkanje i mada sam od Helene i tako malo očekivao, sada sam se uverio da je za mene izgubljena. Unezveren sam se vratio kući i uleteo u sobu.

Po svoj prilici, moja prilagodljiva mladost ne bi mogla dugo da tuguje. Ipak me je više dana bilo nemoguće oraspoložiti, lutao sam potpuno sam šumskim stazama, rastrojen i tužan tumarao po kući i maštao, a uveče zatvarao prozore u sobi i svirao violinu.

„Nešto nije u redu, mladiću moj?”, upitao me je otac i položio mi ruku na rame. „Loše sam spavao”, odgovorio sam i nisam slagao. Više ništa nije izvukao od mene.

Tada mi je rekao nešto što mi je kasnije često padalo na pamet. „Neprospavana noć”, rekao je, „uvek je neprijatna stvar. Ali je podnošljiva ako čovek

razmišlja o dobru. Kada legne i ne zaspi, naljuti se i razmišlja o mučnim stvarima. Ali uz malo volje može se razmišljati i o lepom.”

179

Anna&zdls

„Može li?”, upitao sam ga. „Onda sam ja poslednjih godina bez ikakve sumnje upotrebljavao svoju slobodnu volju.”

„Da, može biti”, odgovorio mi je otac energično. Čas kada sam posle više ćutljivih i gorkih dana prvi put zaboravio sebe i svoju

patnju, živeo s drugima i bio srećan, još uvek mi je jasno u sećanju. Sedeli smo uz popodnevnu katu u dnevnoj sobi; nedostajao nam je Fric. Ostali su bili čili i razgovorljivi, a ja nisam otvarao usta niti učestvovao u tome iako sam potajno već osećao potrebu za razgovorom i druženjem. Kako to ide kod mladih ljudi, svoj bol sam ogradio zidom ćutanja i branio ga prkosom, a ostali su me po dobrom običaju naše kuće ostavljali na miru i poštovali moje neraspoloženje. Ja sam smatrao da još nije vreme da porušim zidove, i dalje sam ozbiljno igrao onu ulogu koja je neophodna, iako mi je postala već dosadna, a i stideo sam se tako kratkotrajnog mučenja.

A onda je naše mirno ispijanje kafe prekinulo treštanje trube, odvažno i agresivno duvanje, red gromoglasnih drskih zvukova, koji nas je u trenutku sve podigao sa stolica.

„Nešto gori!”, uzviknula je užasnuto moja sestra. „To je vrlo komičan signal za požar!” „Pa onda je to razmeštanje vojnika po kućama.” Uto smo se svi već nagnuli kroz prozore. Na ulici, upravo pred našom kućom,

ugledali smo buljuk dece, a u sredini jednu veliku belu bedeviju i na njoj u vatrenocrveno obučenog svirača, čiji su se truba i odeća razmetljivo caklili na suncu. Dok je duvao u trubu, čudnovati čovek je gledao gore ka svim prozorima i pri tome otkrivao svoje tamno lice s ogromnom ugarskom bradom. I dalje je fanatično duvao, svirajući signale za uzbunu i čitav niz veselih melodija, sve dok svi prozori u susedstvu nisu bili popunjeni radoznalcima. Onda je odložio instrument, pogladio bradu, levu ruku stavio na bok, desnom zauzdavao nemirnog konja i počeo da priča. Na proputovanju i samo ovoga dana, njegova svetski poznata trupa će se zadržati u ovom gradiću, odazivajući se mnogobrojnim i usrdnim molbama, večeras će prikazati gala predstavu s dresiranim konjima, ekvilibristikom i velikim pantomimičarem. Odrasli ulaz plaćaju dvadeset pfeniga, a deca polovinu te sume. Tek što smo sve čuli i primetili, konjanik je zgrabio svoju blistavu trubu i odjahao praćen istim buljukom dece i prašinom.

To smešno i radosno uzbuđenje koje je konjanik sa svojom najavom probudio u nama dobro mi je došlo, te sam ga u istom trenutku prihvatio da prekinem svoje turobno čutanje i budem radostan među radosnima. Odmah sam pozvao obe devojke na večernju predstavu. Otac je posle malo opiranja odobrio, i nas troje smo se odmah spustili do Brila, da ovaj spektakl pogledamo i spolja. Zatekli smo dva čoveka zaposlena oko postavljanja okrugle arene koju su ogradili debelim konopcem. Zatim su započeli izgradnju tribina, a za to vreme, pored njih je na stepenicama zelene prikolice sedela strašno debela stara žena i štrikala. Slatka bela pudlica joj je ležala kraj nogu. Dok smo to posmatrali, crveni konjanik se vratio iz grada, vezao belca za kola, svukao svoju bleštavu odeću i u košulji prišao da pomogne kolegama.

„Siroti momci”, reče Ana. Međutim, ja sam odbio njeno sažaljenje, bio sam na strani umetnika i hvalio njihovu druželjubivost i lutalački život. „Najradije bih”, objasnio sam, „i sam išao s njima, penjao se na visoko uže i posle predstave išao unaokolo s tanjirom, skupljajući novac.”

„To bih volela da vidim”, raspoloženo se nasmejala ona.

180

Anna&zdls

Umesto tanjira uzeo sam šešir, imitirao pokrete skupljača priloga i pokorno molio za dodatak za klovna. Zavukla je ruku u džep, nekoliko trenutaka neodlučno tražila i ubacila mi novčić u šešir, a ja sam ga uzeo, zahvalio se i stavio ga u džep prsluka.

Talas potiskivanog veselja me je preplavio i opio, svakog dana sam bio neobuzdan kao dete, pri čemu je možda bila u igri i spoznaja sopstvene promene.

Uveče smo na predstavu poveli i Frica, koji je usput, uzbuđen i veseo, palio Žabice. U Brilu se masa ljudi kretala u mraku, deca su stajala iščekujući širom otvorenih očiju, mirna i blažena, nevaljala su zadirkivali svakoga i vrzmali se ljudima oko nogu, gledaoci koji nisu kupili kartu smeštali su se na okolno drveće kestenova, a policijski službenik je imao šlem na glavi. Oko arene su bili oformljeni redovi za sedenje, unutra u krugu se nalazila vešalica sa četiri kraka i na svakom je visila kanta s uljem. Upalili su ih, svetina se približavala, redovi za sedenje su se lagano popunjavali, a iznad mnogobrojnih glava titralo je crveno i čađavo svetio uljanih buktinja.

Našli smo mesto na jednoj dasci za sedenje. Oglasio se vergl, u areni se pojavio upravnik s malim crnim konjem. Stigao je i klovn i započeo razgovor s upravnikom, prekidan brojnim šamarima, što je naišlo na opšte odobravanje. Odvijalo se tako da klovn postavi neko bezobrazno pitanje, a upravnik mu uz šamar odgovori: „Smatraš li da sam ja kamila?”

A onda će klovn: „Ne, gospodine upravniče. Ja znam tačno u čemu je razlika između vas i kamile.”

„Je li? A u čemu je razlika?” „Gospodine upravniče, kamila može da radi osam dana i da ne pije vodu. A vi možete

osam dana da pijete, a da pri tome ne radite ništa.” Novi šamar, novi aplauz. I tako se to nastavilo. I dok sam se naivnosti viceva i

prostodušnosti zahvalnih slušalaca s podsmevanjem čudio, i sam sam se pri tome smejao.

Konjić je skakutao, sedeo na klupi, brojao do dvanaest i pravio se mrtav. Onda je došla pudlica, skakala kroz obruč, igrala na dve noge i marširala kao vojnik. Između toga, uvek, klovn. Onda je nastupala koza, jedna prelepa životinja koja je balansirala na stolici.

Konačno su upitali klovna zna li išta drugo da radi osim da se vrzma unaokolo i da priča viceve. Brzo je odbacio svoju klovnovsku odeću, ostao u crvenom trikou i uspuzao se uz visoko postavljeno uže. Bio je to zgodan momak, koji je svoju tačku dobro izvodio. I bez toga, bilo je lepo gledati sjajem plamena obasjanu crvenu priliku kako lebdi visoko gore na tamnoplavom noćnom nebu.

Vreme za predstavu je isteklo, a pantomimičari se nisu ni pojavili. I mi smo ostali duže od uobičajenog vremena, pa smo istog časa krenuli kući.

Za vreme predstave smo se neprekidno živo zabavljali. Ja sam sedeo pored Ane Amberg, pa iako ništa drugo nismo razgovarali nego samo ono prigodno, dogodilo se da mi je već sada pri povratku kući malo nedostajala njena topla blizina.

Dugo nisam mogao da zaspim, pa sam o tome razmišljao. Vrlo neprijatno i sramotno je bilo moje saznanje o izdajstvu. Kako sam tako brzo mogao da se odreknem lepe Helene Kurc? Ipak sam upotrebio malo sofistike te večeri i ušao u sledeći dan prečišćen, u dobrom stanju i resio sve prividne protivurečnosti na zadovoljavajući način.

Još iste noći sam upalio svetio, u džepu od prsluka potražio novčić koji mi je Ana u šali poklonila i nežno ga posmatrao. Na njemu je bila utisnuta 1877. godina, bio je star koliko i ja. Uvio sam ga u beli papir, napisao početna slova A. A., dodao današnji datum i

181

Anna&zdls

spakovao ga u unutrašnju pregradu kese za novac, kao srećni pfenig. Polovina mog raspusta je odavno prošla, a kod raspusta je prva polovina uvek duža. Sunce je posle nekoliko dana žestokog nevremena postalo nekako starije i zamišljenije. A ja sam ipak, kao da ne postoji ništa važnije na ovom svetu, zaljubljen, s lepršavom zastavom krmanio kroz jedva primetno skraćene dane, svaki natovaren nadom, i obesno gledao svaki od njih kako dolazi, svetli i odlazi, ne želeći da ih zadržim i ne žaleći za njima.

U toj neobuzdanosti razdraganosti bilo je pre svega te neobjašnjive mladalačke bezbrižnosti, ali jednim malim delom je bilo i krivice moje majke. Jer, iako o tome nije izgovorila nijednu reč, primećivalo se da joj se moje prijateljstvo s Anom ne sviđa. Druženje s razboritom i lepo vaspitanom devojkom mi je pričinjavalo zadovoljstvo, i činilo mi se da će dublji i bliži odnos s Anom naići na odobravanje moje majke. Nisam ni o čemu brinuo, niti sam išta iz potaje radio, jer sam se stvarno odnosio prema Ani kao prema voljenoj sestri.

U stvari, iako to nije bila moja konačna želja, ovaj nepromenjeni drugarski odnos je posle nekog vremena postao skoro bolan za mene, jer sam iz čiste i ograđene bašte prijateljstva zašao u daleku, slobodnu zemlju ljubavi, a nisam znao način kako da neprimećen privučem svoju bezazlenu prijateljicu. Ali, odatle je u poslednjim danima mog odmora nastalo jedno divno, slobodno lebdeće stanje između zadovoljstva i zahteva za više, koje mi je ostalo u sećanju kao velika sreća.

Tako smo u našoj srećnoj kući provodili lepe letnje dane. U međuvremenu sam s majkom ponovo uspostavio onaj stari odnos iz dečjih dana i bez predrasuda joj pričao o svom životu, ispovedao prošlost i raspravljao o kasnijim planovima. Sećam se kako smo jedno prepodne sedeli na tremu i namotavali pamučni konac. Ja sam objašnjavao kakav je moj odnos prema Bogu i veri i na kraju zaključio da bih ponovo postao vernik ukoliko bi se pojavio neko kome bi uspelo da me ubedi u to.

Majka se tada nasmejala, gledala me i rekla mi posle kraćeg razmišljanja: „Verovatno niko neće doći da ti to dokaže. Ali postepeno ćeš sam iskusiti da se bez vere ne može živeti. Znanje ne vredi mnogo. Svakoga dana se događa da neko za koga misliš da ga dobro poznaješ učini nešto što ti ukazuje da to s poznavanjem i pouzdanim znanjem nema veze. Ljudima je ipak potrebno poverenje i sigurnost. Ali je uvek bolje obratiti se Spasitelju, nego otići kod nekog profesora ili Bizmarka ili nekog takvog.”

„Zašto?”, upitao sam je. „O Spasitelju se ne zna baš mnogo.” „O, zna se sasvim dovoljno. A zatim, u proteklom vremenu tek tu i tamo je bilo

pojedinih ljudi koji su umrli bez straha i puni samopouzdanja. Priča se o Sokratu i nekoliko drugih; ali nije ih mnogo. Čak ih ima veoma malo, i ako su umrli mirno i spokojno, to nije bilo zbog njihove pameti već zato što su im bili čisti srca i savest. Dobro, tih par ljudi, svako za sebe, mogu da budu u pravu. Ali ko je od nas kao oni? Nasuprot ovom malom broju, na drugoj strani vidiš hiljade i hiljade siromašnih i običnih ljudi, koji uprkos tome mogu spokojno i mirno da umru, jer veruju u Svevišnjeg. Tvoj deda je četrnaest meseci ležao u bolovima i patnji, i pre nego što je umro nije se žalio i jadikovao već je bol i smrt radosno prihvatio, jer je u Svevišnjem našao utehu.”

Na kraju je dodala: „Znam dobro da te ne mogu ubediti. Vera ne dolazi kao moć rasuđivanja, isto kao ni ljubav. Već ćeš iskusiti da razumevanje nije uvek dovoljno, i kada budeš toliko daleko, u nevolji ćeš se mašiti za ono što ti izgleda kao uteha. Možda ćeš se onda setiti ovoga o čemu danas govorim.”

Pomagao sam ocu oko bašte i često sam mu iz šetnje donosio džakčić sa šumskom zemljom za njegovo saksijsko cveće. Sa Fricom sam eksperimentisao oko spravica za

182

Anna&zdls

vatromet i pri tome izgoreo prste. S Lote i Anom sam provodio po pola dana u šumi i pomagao kod branja bobica i traganja za cvećem, čitao knjige i otkrivao nove staze za šetnju.

Divni letnji dani su prolazili jedan za drugim. Navikao sam da uvek budem blizu Ane i kada bih pomislio da će tome uskoro doći kraj, teški oblaci bi se navukli na moje plavo nebo raspusta.

I kako je sve što je lepo i dragoceno vremenski ograničeno i ima svoju zakonitost, tako je projurio dan za danom i čitavo leto. Uskoro je počelo da se priča o mom skorom odlasku. Majka je još jednom pregledala moj veš i odeću, zakrpila još ponešto i na dan kada sam pakovao stvari poklonila mi dva para dobrih vunenih čarapa koje je sama isplela, a ni jedno ni drugo nismo znali da je to poslednji poklon koji sam od nje primio.

Ipak, iznenada je došao taj poslednji dan, od koga sam dugo strepeo, svetloplavi dan kasnoga leta, s ljupkim lepršavim špicastim oblačićima i blagim jugoistočnim vetrom koji se u bašti igrao s još uvek brojnim cvetovima ruža, a onda u podne, prepunjen mirisima, postajao umoran i padao u san. Kako sam odlučio da iskoristim ceo taj poslednji dan i tek kasno uveče otputujem, mi mladi smo se dogovorili da popodne provedemo na izletu. Tako sam celog jutra bio roditeljima na raspolaganju, pa sam sedeo između njih na sofi u očevoj radnoj sobi. Otac mi je pripremio nekoliko oproštajnih darova, koje mi je predao u veselom i šaljivom tonu, kako bi sakrio svoje uzbuđenje. Bila je to mala staromodna kesica za novac s par talira, pera za pisanje u torbici i jedna lepo uvezana sveščica, koju je sam opremio i u kojoj je pravilnim latinskim svojim preciznim rukopisom ispisao tuce životnih poruka. Savetovao me je da štedim talire, ali da ne škrtarim, da perima često pišem kući i kada čujem neku dobru izreku da je pridružim onim mudrostima u sveščići koje je on u svom životu pronalazio i koristio.

Više od dva sata smo proveli zajedno, a roditelji su mi pričali pojedinosti iz mog detinjstva, iz njihovog života i života njihovih roditelja, i sve mi je to bilo novo i važno. Mnogo toga sam zaboravio, jer su moje misli u međuvremenu skrenule ponovo ka Ani, pa je moguće da sam nešto ozbiljno i važno samo upola čuo i obraćao pažnju. Ali ostalo mi je jako sećanje na to jutro u radnoj sobi i zadržao sam duboku zahvalnost i poštovanje za oba moja roditelja, koje i danas vidim u čistom i blaženom svetlu koje u mojim očima nijedno drugo ljudsko biće ne okružuje.

Tada mi je rastanak, koji je trebalo da se dogodi kasno popodne, bio još daleko. Odmah posle ručka sam se s obe devojke uputio preko brda do divne klisure u šumi,

jednog krševitog bočnog dela naše reke. Moja potištenost je uticala i na njih, pa su u početku bile ćutljive i zamišljene. Tek

gore, gde se između stabala borova videla uska krivudava dolina i zeleno pošumljeni obronci, usklikom sam se otrgnuo iz tog stanja. Devojke su se nasmejale i odmah započele pesmu koja se peva na izletima; bila je to pesma „O, daleke doline, o, visine”, stara, omiljena pesma naše majke i dok sam pevao s njima setio sam se mnogih šumskih izleta iz dečačkih dana i prošlih ferija. O tome i o majci smo odmah kao po dogovoru počeli da pričamo čim smo završili sa zadnjim stihom. O tim vremenima smo pričali sa zahvalnošću i ponosom, jer smo imali prekrasnu mladost i dom. S rukom u ruci sam išao s Lote, dok nam se s osmehom na licu nije pridružila i Ana. Ceo put nizbrdo nas troje smo klatili rukama i izvodili jednu vrstu plesa koji nam je pričinjavao radost.

Popeli smo se na strmi pešački put usečen u stranu jednog mračnog rečnog klanca iz koga se još iz daljine čuo potok koji je grgotao preko šljunka i stena. Nešto dalje gore uz potok, nalazila se letnja gostionica, u koju sam obe devojke pozvao na kafu, sladoled i

183

Anna&zdls

kolače. Nizbrdo, pored potoka, morali smo ići jedno iza drugog, a ja sam koračao iza Ane, posmatrao je i tražio mogućnost da s njom razgovaram nasamo.

Konačno sam se setio lukavstva. Bili smo nadomak cilja, na travnatoj obali prepunoj karanfila. Zamolio sam Lote da ode ispred nas do gostionice, poruči kafu i naloži da nam se pripremi i sto u bašti, a Ana i ja ćemo napraviti veliki buket od poljskog cveća, koje je na ovom mestu bilo lepo i šareno. Predlog joj se dopao i otišla je prema gostionici. Ana je sela na mahovinom obraslu stenu i počela da bere paprat.

„Pa eto, ovo je moj poslednji dan”, započeo sam razgovor. „Da, baš šteta. Ali sigurno ćete ponovo doći kući, zar ne?” „Ko zna? U svakom slučaju, sledeće godine ne, ali kada budem ponovo došao, ništa

neće biti isto kao sada.” „A zašto ne?” „Zato što ste sada vi ovde!” „Ali to je nemoguće. Vi se niste vratili kući zbog mene.” „Zato što vas još nisam poznavao, gospođice Ana.” „Naravno. Ali vi mi uopšte ne pomažete! Dodajte mi par karanfila odande.” Pribrano sam nastavio dalje. „Kasnije ću vam ubrati koliko god želite. U ovom trenutku mi je nešto drugo važnije.

Vidite, čekao sam celoga dana da budem s vama nasamo par minuta. I zato, pošto danas moram da otputujem, kao što znate, ukratko, želim nešto da vas pitam, Ana...”

Gledala me je, bila je ozbiljna i delovala je zabrinuto. „Sačekajte!”, prekinula me je. „Ja verujem, u stvari znam šta želite da mi kažete. Ali

od srca vas molim, nemojte to reći!” „Ne?” „Ne, Hermane. Ja vam sada ne mogu ispričati zašto to ne sme da se dogodi, ali vi

zaslužujete da znate. Pitajte kasnije svoju sestru, ona zna sve. Sada nemamo vremena za tužnu priču, a ovo jeste tužna priča, danas nam ne treba seta. Napravimo sada naš buket, pre nego što se Lote vrati. Ostaćemo dobri prijatelji i radovati se jedno drugom. Hoćete li?”

„Hteo bih, kada bih mogao.” „Pa onda, saslušajte me. Meni se događa isto što i vama; ja nekoga volim, ali ga ne

mogu dobiti. I kada je već tako, sva prijateljstva, sve dobro i veselo što možemo dobiti, moramo duplo više čuvati, zar ne? Zato vam kažem, treba da ostanemo dobri prijatelji i da ovog poslednjeg dana jedno drugom pokažemo radosna lica. Hoćemo li?”

Tiho sam potvrdio i jedno drugom smo pružili ruke. Potok je razdragano hučao i prskao nas sićušnim kapljicama, buket nam je postao veliki i šaren i nije potrajalo dugo a začuli smo pesmu i dozivanje moje sestre. Kada je stigla do nas, klekao sam na ivicu potoka kao da želim da pijem i zaronio čelo i oči u brzu i hladnu vodu. Tek onda sam uzeo buket i sve troje smo krenuli ka gostionici.

Ispod javorovog drveta je bio postavljen sto za nas, gostioničarka nam je poželela dobrodošlicu i donela sladoled, kafu i biskvite, a na sopstveno čuđenje, ja sam mogao da odgovaram, razgovaram i jedem kao da je sve u najboljem redu. Bio sam skoro veseo, ispričao priču i smejao se kada je nešto bilo smešno.

Ne mogu Ani zaboraviti kako mi je tog dana tako jednostavno, milo i utešno pomogla da prevaziđem poniženje i tugu. Ne dozvolivši da se primeti da se između mene

184

Anna&zdls

i nje nešto događalo, postupala je sa mnom prijateljski, što mi je pomoglo da sačuvam svoj ugled i primoravalo me da njenu stariju i dublju patnju i način na koji ju je vedro nosila veoma poštujem.

Kada smo zašli u usku šumsku dolinu, ona je bila prepuna ranih večernjih senki. Na vrhu do koga smo se brzo popeli ponovo nas je dočekalo sunce na zalasku i čitav sat smo koračali pod njegovim toplim svetlom dok ga s druge strane, kad smo silazili ka gradu, nismo izgubili iz vida. Posmatrao sam kako lepo, veliko i okruglo stoji između crnih vrhova jela i pomislio da ću ga sutra ujutru, daleko odavde, na nekom drugom mestu, ponovo ugledati.

Uveče, pošto sam se oprostio od svih u kući, Lote i Ana su pošle sa mnom na železničku stanicu i mahale mi kada je voz pošao, sve dok se nije izgubio u mračnoj noći.

Stajao sam na prozoru vagona i gledao ulične svetiljke i svetla na prozorima grada. U blizini naše bašte pojavila se snažna, krvavocrvena svetlost. Tu je stajao moj brat Fric i u svakoj ruci držao po jednu bengalsku baklju, a u momentu kada sam mahao i prolazio pored njega, ispalio je uvis raketu. Nagnut kroz prozor gledao sam je kako se uzdiže, zaustavlja, opisuje blagi luk i nestaje kao kiša crvenih iskrica.

(1907)

185

Anna&zdls

TAEDIUM VITAE

Prvo veče

Početak je decembra. Zima još ne uzmiče, besne oluje, a već danima pada retka, plaha kiša, koja se ponekad, kada sama sebi dosadi, na nekoliko sati pretvori u mokar sneg. Ulice su neprohodne, a dan traje samo šest sati.

Moja kuća stoji usamljena na otvorenom polju, opkoljena bučnim zapadnim vetrom, tamom i zapljuskivanjem kiše, baštom mrkog izgleda po kojoj ona kaplje i s koje curi, i poplavljenim poljskim stazama koje više nikud ne vode. Niko ne dolazi, niko ne odlazi, svet je negde daleko odavde, potonuo, sve je baš onako kako sam odavno i često priželjkivao - samoća, potpuni mir, bez ljudi, bez životinja, samo ja sam u radnoj sobi u kojoj kamin jadikuje zbog oluje, a prozorska okna zapljuskuje kiša.

Dani su prolazili ovako: ustajao sam kasno, pio mleko, pobrinuo se za peć. Onda sam odlazio u radnu sobu, među tri hiljade knjiga, od kojih sam dve čitao naizmenično. Prva je Tajna nauka od gospođe Blavacki, jedno jezivo delo. Druga je neki Balzakov roman. Ponekad bih ustajao da iz fioke uzmem par cigara i da dva puta jedem. Tajna nauka je debela knjiga, nikako da dođe kraj, ispratiće me i u grob. Balzak je tanji, svakoga dana se smanjivao, iako uz njega nisam provodio mnogo vremena.

Kada bi me zabolele oči, zavalio bih se u fotelju i posmatrao kako oskudno dnevno svetio zamire i nestaje sa zida prepunog knjiga. Ili bih stao pred taj zid i posmatrao knjige otpozadi. To su moji prijatelji, samo su mi one preostale, one će me nadživeti; iako je moje interesovanje za njih počelo da opada, morao sam ih se držati, jer nisam imao ništa drugo. Gledao sam u te neme, prinudno verne preostale prijatelje i mislio o njihovim pričama. Tu je jedna veličanstvena filozofska grčka knjiga, štampana u Lajdenu. Nisam mogao da je čitam, već odavno ne znam više grčki. Kupio sam je u Veneciji zato što je bila jeftina i što je antikvar bio potpuno ubeđen da ja tečno čitam na grčkom. Tako sam je, zbog te zabune, i kupio, vukao je unaokolo po svetu u koferima ili kutijama, brižljivo je zapakivao i raspakivao sve do sada, kada je konačno pronašla svoje mesto i svoj mir.

Tako su prolazili dani, a večeri sam provodio uz svetlost lampe, knjige i cigare sve do deset sati. Onda sam odlazio u hladnu spavaću sobu, ležao u krevetu, a nisam znao zašto to radim kad tako malo spavam. Gledao sam okvir prozora, beli umivaonik, belu sliku iznad kreveta po kojoj pliva noćno bledilo, slušao vetar kako udara po krovu i trese prozore, osluškivao ječanje drveća, kišu koja je šibala kao bičem, svoje disanje i tihe otkucaje srca. Otvorio bih oči, a onda ih ponovo zatvorio; pokušavao bih da mislim na svoje knjige, ali mi nije uspevalo. Umesto toga, razmišljao sam o prošlim noćima, o deset, dvadeset proteklih noći u kojima sam isto tako ležao, kada su bledi prozori isto nemoćno svetlucali, a tihi otkucaji moga srca odbrojavali blede, bezoblične časove. Tako su prolazile noći.

Bile su besmislene, isto koliko i dani. Ali tekle su, to im je bila namena. Dolaziće i prolaziće dok ne dobiju kakav smisao ili dok ne stignu do kraja, kad udarci mog srca više ne budu mogli da se broje. Onda dolazi kovčeg, grob, možda jednog svetloplavog

186

Anna&zdls

septembarskog dana, možda uz vetar i sneg, možda u divnom junu, kad cvetaju jorgovani.

Pa ipak, nisu svi moji sati bili takvi. Jedan, ili polovina jednog od stotinu istih je ipak bila drugačija. Tada mi je iznenada padalo na pamet ono o čemu sam uvek želeo dalje da razmišljam, a što su mi knjige, vetar, kiša i blede noći uvek sakrivali i uskraćivali. I tada bih ponovo razmišljao: zašto je to tako? Zašto me je Bog napustio? Zašto mi je mladost izbrisana? Zašto sam tako mrtav?

I to su bili moji lepi dani. Tada bi popustila magla koja pritiska, trpljenje i ravnodušnost bi umakli, i ja bih probuđen gledao u odvratnu pustoš i mogao bih ponovo da osećam. Osećam kako me usamljenost okružuje kao ledeno jezero, osećam sramotu i ludost ovog života, osećam kako bol zbog izgubljene mladosti besno plamti u meni. Boli, stvarno, ali bar osećam bol, osećam stid, osećam muku, bar živim, mislim, svestan sam.

Zašto me je Bog napustio? Gde mi je mladost? To ne znam i neću saznati. Ali to su ipak pitanja, to je protivljenje, to nije više mrtvilo.

A umesto odgovora, koje, uostalom, i ne očekujem, nalazim nova pitanja. Na primer: Koliko vremena je prošlo? Kada si bio mlad poslednji put?

Razmišljam i sleđeno sećanje počinje polako da se otapa, da se pokreće, da otvara svoje sanjive oči i otkriva jasne slike, koje nisu bile izgubljene, samo su spavale dubokim, mrtvim snom.

U početku mi se činilo da su slike neizmerno stare, najmanje deset godina. Otupeli osećaj za vreme čini nas sve primetno opreznijim, ima ulogu zaboravljenog merila, utvrđuje istinu i meri. Iskusio sam da su sve te slike mnogo bliže među sobom nego što sam verovao, da i uspavana svest o sebi otvara s ponosom svoje oči i potvrđuje, smelo potvrđuje i najneverovatnije stvari. Ide od slike do slike i kaže: „Da, to sam bio ja”, i tako svaka slika napušta svoje stanje hladnog posmatrača i postaje deo života, deo mog života. Svest o identitetu je zanosan osećaj, ispunjava nas i zadovoljstvom i nemirom. Čovek je poseduje, ali može da živi i bez nje, i često je tako, ali ne i uvek. Ona je veličanstvena jer uništava vreme; i opaka, jer negira napredak.

Probuđena čula mi funkcionišu i konstatuju da sam jedne večeri bio u punoj mladosti i da se to dogodilo pre samo godinu dana. To iskustvo je bilo beznačajno, suviše malo da bi senka u kojoj živim već deset godina pripadala njemu. Ali to je bio doživljaj, i pošto sam nedeljama, možda i mesecima, bio lišen ikakvog iskustva, ovo mi se činilo fantastičnim, doživljavam ga kao mali raj i pridajem mu mnogo veći značaj nego što je neophodno. Ali pričinjava mi zadovoljstvo i beskrajno sam mu zahvalan. Osećam se dobro. Redovi knjiga na polici, radna soba, peć, kiša, spavaća soba, usamljenost, sve se rasplinjuje, topi, odlazi u ništavilo. Čitav sat pokrećem oslobođene udove.

Bilo je to pre godinu dana, krajem novembra; vreme je bilo slično kao sada, samo je bilo radosnije i imalo je nekog smisla. Kiša je mnogo padala, ali melodično i lepo, i ja nisam želeo da je slušam za pisaćim stolom, već sam u kaputu i cipelama s gumenim donom izašao napolje da posmatram grad. Poput kiše, ni moj korak, moji pokreti i moje disanje nisu bili mehanički, već lagani, slobodni i ispunjeni smislom. Ni dani više nisu izgledali kao da su mrtvi rođeni, proticali su određenim ritmom, s dizanjem i spuštanjem glasa, a noći su bile smešno kratke i okrepljujuće, pauze za odmor između dva dana, merene jedino časovnicima. Divno je tako provoditi noći, proživeti spokojno trećinu života, umesto ležati i brojati minute od kojih nijedan nema nikakvu vrednost.

To se dešavalo u Minhenu. Doputovao sam zbog posla koji sam kasnije pismom otkazao jer sam sreo mnogo prijatelja, čuo i video toliko toga što mi je pričinjavalo

187

Anna&zdls

zadovoljstvo, da mi zbilja nije bilo do toga da mislim na poslove. Jedne večeri sedeo sam u lepoj, čudesno osvetljenoj sali i slušao sitnog Francuza širokih ramena, zvao se Lamon, kako svira dela Betovena. Svetio je blistalo, a lepe haljine dama su radosno svetlucale. Nad visokom salom leteli su veliki beli anđeli, najavljujući strašni sud i blagovesti, prosipajući veselje i dobro raspoloženje iz rogova izobilja, jecajući i pokrivajući lice prozirnim rukama.

Jednog jutra bio sam s prijateljima u Engleskom vrtu, posle jedne pijanke, pevao i pio u čuvenom kafeu Aumajster. Čitavo jedno popodne proveo sam okružen slikama - portretima, pošumljenim livadama i morskim obalama - od kojih su mnoge delovale tako uzvišeno i oplemenjujuće, odišući rajskom atmosferom jedne nove, savršene kreacije. Uveče sam razgledao bleštave izloge, koji su za ljude sa sela beskrajno privlačni i opasni; gledao sam izložene fotografije i knjige, vaze pune neobičnog cveća, skupe cigare u srebrnom papiru i fine stvari od kože, neupadljive elegancije. Gledao sam odsjaj električnih svetiljki na mokrim ulicama i vrhove starih zvonika kako nestaju u zamagljenom sutonu.

Uz sve to, vreme je prolazilo brzo i lako, kao kada se ispija Čaša pića od koje svaki gutljaj u svakom trenutku pruža zadovoljstvo. Bilo je veče, već sam bio spakovao kofere i trebalo je sutradan da otputujem. Nije mi bilo žao. Radosno sam iščekivao da još jednom putujem vozom kroz sela, šume i planine pokrivene snegom i da se vratim kući.

Te večeri sam bio pozvan u jednu lepu novu kuću u otmenoj ulici Švabinger, gde sam uživao sam u zanimljivim razgovorima i ukusnim jelima. Bilo je prisutno i nekoliko žena, ali sam u odnosu s njima uvek bio stidljiv i trapav i zato sam radije ostajao u muškom društvu. Pili smo belo vino iz tankih kupastih staklenih čaša i pušili dobre cigare otresajući pepeo u srebrne posude s pozlaćenim dnom. Razgovarali smo o gradu i zemlji, o lovu i pozorištu, o kulturi i sličnim stvarima. Govorili smo glasno, gizdavim jezikom, vatreno i ironično, ozbiljno i duhovito, gledali jedan drugog u oči, trudeći se da budemo pametni i zabavni.

Tek kasnije, kada se veče približilo kraju i muškarci se posvetili razgovoru o politici, u koju se ne razumem, osmotrio sam prisutne dame. Bile su u društvu nekih mladih slikara i vajara, puke sirotinje, ali veoma elegantno odevenih, tako da prema njima nisam mogao da osetim sažaljenje već samo poštovanje i uvažavanje. Prijateljski su me prihvatili i kao gosta iz provincije ljubazno me ohrabrivali, tako da se moja stidljivost postepeno povukla, pa sam mogao s njima lepo bratski da razgovaram. Istovremeno sam bacao radoznale poglede prema mladim damama.

Otkrio sam među njima jednu veoma mladu devojku, mogla je imati devetnaest godina, svetloplave kose, dečije očešljane, i plavih očiju, uskog devojačkog lica. Nosila je svetlu haljinu opšivenu plavim paspulom i sedela je zadovoljna u svojoj fotelji, prateći šta se oko nje dešava. Nisam je još dobro ni video a već me je osvojila; ispunila mi je srce svojom elegantnom pojavom i nekom skrivenom nevinom lepotom, mogao sam da čujem melodiju svakog njenog pokreta. Tiha, uzbudljiva radost ubrzala je otkucaje mog srca; hteo sam da joj kažem nešto, ali se nisam setio ničeg valjanog. I ona je malo govorila, samo se smešila, odobravala i skoro pevušila kratke odgovore laganim, ljupkim i treperavim glasom. Čipkaste manžetne pokrivale su jednu lepu ruku nežnih dečijih prstiju. Nehajno je klatila nogom u elegantnoj čizmi od smeđe kože, čiji su oblik i veličina, kao i njene ruke, bili u prijatnom skladu s ćelom njenom figurom.

„Ah, ti!”, gledao sam je i razmišljao. „Ti dete, ti lepa ptičice! Raduje me što mogu da te gledam u ovom prolećnom danu.”

188

Anna&zdls

Bilo je i drugih žena, koje su bile blistavije i pune obećanja u svojoj zreloj raskoši, inteligentnije i pronicljive, ali nijedna nije imala onaj miris i nijedna nije u sebi nosila onu umilnu muziku. Pričale su i smejale se i prosto ratovale izazovnim pogledima. I sa mnom su se ljubazno šalile i uključivale me u razgovor, ali ja sam odgovarao kao u snu, srce mi je bilo kod plavokose; zatvorio sam duboko u sebi njenu sliku i nisam želeo da je izgubim.

Nisam ni primetio da je već kasno. Najednom su svi ustali, nekako uznemireno, i počeli da se opraštaju. Požurih da učinim to isto, i dok smo oblačili kapute, čuh kako jedan od slikara kaže lepoj plavuši: „Mogu li da vas ispratim?”

„Da, ali to vam uopšte nije usput, ja mogu da uzmem i kočiju.” Tada sam ja prišao i brzo rekao: „Dopustite da ja pođem s vama, idemo istim

putem.” Nasmešila se: „Dobro, mnogo vam hvala.” Slikar se ljubazno pozdravio, začuđeno me

pogledao i otišao. Koračao sam pored tog lepog bića kroz noćne ulice. Na jednom uglu stajao je

zakasneli fijaker i umorno nas posmatrao u svetlosti svojih fenjera. „Zar nije bolje da uzmem kočiju?”, rekla je ona. „Trebaće nam pola sata pešice.” Zamolio sam je da to ne čini, a ona me iznenada upita: „Ali kako znate gde stanujem?”

„Ah, nije važno. Uostalom, ne znam.” „Ali zar niste rekli da idete istim putem?” „Naravno da idem. Ionako sam imao nameru da prošetam pola sata.” Pogledali smo u nebo, bilo je svetio i puno zvezda, a kroz mirne dugačke ulice duvao

je svež, hladan vetar. U početku sam se osećao nelagodno, nisam znao o čemu da razgovaram s njom. Ona

je hodala pored mene tako slobodna i opuštena, sa uživanjem i duboko udišući svež noćni vazduh; tek s vremena na vreme bi ponešto rekla i upitala, a ja sam davao precizne odgovore. Postepeno sam se oslobodio napetosti i u ritmu naših koraka tekao je sasvim običan razgovor, ali se ja više ne sećam nijedne reći.

Ali tačno se sećam boje njenog glasa; bio je čist, blag kao pesma neke ptice i topao. Smejala se opušteno i zvonko. Njen korak, usklađen s mojim, kao da me je nosio, nisam nikad hodao tako lako i zadovoljno, a pored nas je promicao uspavani grad sa svojim palatama, kapijama, vrtovima i spomenicima, tih i tajnovit.

Sreli smo jednog loše odevenog starca koji se jedva držao na nogama. Hteo je da nas zaobiđe, ali mu nismo dozvolili; napravili smo mu mesto, odmičući se svako na svoju stranu. Začuđen, okrenuo se da nas pogleda.

„Samo gledaj!”, doviknuo sam mu, a devojka se veselo nasmejala. S visokih crkvenih tornjeva otkucavali su sati, a ti razdragani zvuči preletali su grad,

odzvanjali nošeni hladnim zimskim vetrom i u daljini se slivali u jedan odjek. Trgom je prošla kočija, ali točkovi su bili nečujni jer su bili od gume.

Pored mene je koračalo, vedro i čilo, to lepo biće. Draž njenog bića bila je svuda oko mene, moje srce kucalo je u istom ritmu s njenim, moje oči videle su što i njene. Ona me nije poznavala i ja nisam znao njeno ime, ali oboje smo bili bezbrižni i mladi, bili smo združeni kao dve zvezde i kao dva oblaka, dvoje koji idu istim putem, udišu isti vazduh i osećaju se savršeno dobro i bez reči. Ponovo sam imao devetnaest godina i moje srce je bilo nepovređeno.

189

Anna&zdls

Činilo mi se da treba da nastavimo tu šetnju bez cilja, beskonačno. Izgledalo mi je da hodamo jedno uz drugo čitavu večnost i da to nikada neće da se završi. Vreme se zaustavilo iako su satovi otkucavali.

Ali ona neočekivano stade, nasmeši se, pruži mi ruku i nestade u jednoj kapiji.

Drugo veće Celog dana sam čitao. Bolele su me oči, a nisam znao zašto ih u stvari naprežem.

Ipak, na neki način sam morao da utrošim vreme. Ponovo je veče i kada sam pročitao to što sam juče napisao, pojavilo se ponovo ono prošlo vreme, bledunjavo i udaljeno, ali ipak prepoznatljivo. Video sam dane i nedelje, događaje i želje, zamišljene i doživljene, već povezane i u potpuno smislenom redu jedan iza drugog poredane, jedan stvarni život s kontinuitetom i ritmom, interesom i ciljem i sa čudnovatim opravdanjem i podrazumevanjem uobičajenog, zdravog života, što mi se od tada tako potpuno izgubilo.

Dan posle te lepe večernje šetnje s nepoznatom devojkom, otputovao sam kući. Sedeo sam skoro sasvim sam u vagonu, prijala mi je brza vožnja i pogled na Alpe u daljini, koje sam jedno vreme mogao jasno i blistavo da vidim. U Kemptenu sam pojeo kobasicu u bifeu i ćaskao s kondukterom koga sam častio cigarom. Nešto kasnije vreme se pomutilo i Bodensko jezero je postalo sivo, veliko kao more nad kojim se spustila magla i počeo da pada lagani sneg.

Kod kuće, u istoj sobi u kojoj i sad sedim, zapalio sam vatru u peći i žurno počeo s poslom. Stigla su pisma i paketi knjiga kojima je trebalo da se pozabavim. Jednom nedel]no silazio sam u grad preko puta, obavljao kupovinu, popio čašu vina i odigrao partiju bilijara.

Ali, malo-pomalo, primetih da ona živost, zadovoljstvo i radost s kojom sam donedavno lutao Minhenom polako nestaju i odlivaju se kroz malu glupu pukotinu i da zapadam u manje euforično i učmalo stanje. U početku sam mislio da je u pitanju prolazna slabost, pa sam otišao u grad i posetio parno kupatilo, što mi, naravno, nije pomoglo. Uskoro sam shvatio da moj problem nije ni u kostima ni u krvi, a onda sam počeo, protiv svoje volje, ili bar ne želeći to, svakog dana da mislim na Minhen s nekom vrstom jogunaste želje, kao da sam u tom prijatnom gradu izgubio nešto što je za mene bilo veoma značajno. I potpuno postupno to nešto je počelo da se oblikuje u mojoj svesti kao privlačna, vitka figura devetnaestogodišnje devojke. Postadoh svestan da njena slika i ona zajednička večernja šetnja, tako neobično vesela, nisu u meni ostale kao mirno sećanje; postale su deo mene koji je počeo da me muči i boli.

Približilo se proleće i moja osećanja su sazrela, rasplamsala se; nisam uspevao da ih potisnem. Sada sam znao da pre nego što počnem da mislim na bilo šta drugo, moram ponovo da vidim nežnu devojku. Ako sve bude išlo kako treba, ne treba da me plaši pomisao da kažem zbogom svom mirnom životu i da svoju bezazlenu sudbinu usmerim prema vrtlogu. Iako sam do tada nameravao da sam idem svojim putem, više kao posmatrač nego učesnik, izgledalo je da će jedna ozbiljnija potreba zahtevati drugačije.

Savesno sam razmislio o svemu neophodnom i zaključio da sam imao pravo, a i mogućnosti, da zatražim ruku jedne devojke, ako do toga treba da dođe. Imao sam nešto više od trideset godina, bio sam zdrav i dobrog izgleda i dovoljno imućan da jednoj ne suviše razmaženoj ženi pružim sve što je potrebno. Krajem marta vratio sam se, dakle, u Minhen, i ovoga puta imao sam o mnogo čemu da razmišljam putujući vozom. Odlučio

190

Anna&zdls

sam da prvo bolje upoznam devojku, jer nije bilo potpuno nemoguće da moja želja za njom nije tako vatrena, da nije sudbinska. Možda će biti dovoljno samo da je ponovo vidim, možda ću utoliti svoju žeđ i povratiti ravnotežu.

Naravno, to je bila budalasta pretpostavka neiskusnog muškarca. Sećam se dobro s koliko sam uživanja i lukavstva kovao velike planove, dok je moje srce već bilo ustreptalo zbog blizine Minhena i plavokose devojke.

Čim sam zakoračio na poznatu kaldrmu, osetio sam onu prijatnost koja mi je nedeljama nedostajala. Ono što sam video nije bilo oslobođeno čežnje i prikrivenog nemira, a ispunjavalo me je zadovoljstvom kao i prošli put. Radovao sam se svemu što sam video, sve je imalo neobičan sjaj: poznate ulice, crkveni tornjevi, ljudi u tramvaju i njihov dijalekt, visoke zgrade i ćutljivi spomenici. Davao sam napojnicu svakom kondukteru, dopustio sam da me zavedu lepi izlozi i kupio jedan elegantan kišobran; čak sam i u prodavnici cigareta kupio neku bolju vrstu, što je i odgovaralo mom položaju i imovnom stanju. I zaista, na svežem martovskom vazduhu osećao sam se vrlo aktivno i preduzimljivo.

Dva dana sam se diskretno i na miru raspitivao o devojci i sve što sam saznao bilo je otprilike ono što sam očekivao. Bila je dete bez roditelja, iz dobre ali siromašne kuće, i pohađala je školu za primenjene umetnosti. Bila je dalja rođaka mog poznanika iz ulice Leopold, u čijoj kući sam je prvi put video one večeri.

Tamo sam je ponovo sreo. I te večeri su se kod njega okupili prijatelji, video sam skoro ista lica kao prošli put, neki od njih su me prepoznali i ljubazno se rukovali sa mnom, ali ja sam se ipak osećao nelagodno i bio prilično uznemiren, sve dok se konačno nije pojavila i ona. Opet sam bio spokojan i zadovoljan, a kada mi je dala znak da me je prepoznala, u meni je odmah oživelo sećanje na ono zimsko veče. Uspeo sam da povratim samopouzdanje i da s njom razgovaram, da je gledam u oči kao da od onda nije prošlo vreme i kao da oko nas duva isti zimski vetar. Ipak, nismo imali mnogo da kažemo jedno drugom; pitala me je samo kako sam i da li sam proveo u selu sve ovo vreme. Kada je i to bilo rečeno, za trenutak je zaćutala, pogledala me smešeći se i okrenula se svojim prijateljima, dok sam ja ostao da je posmatram izdaleka i sa uživanjem: učinilo mi se da se malo promenila, ali nisam znao kako ni u kom smislu; tek kasnije, kada se udaljila i ja osetio kako se u meni bore dve slike o njoj koje sam mogao da uporedim, otkrio sam da je bila drugačije očešljana i da su joj obrazi postali nešto puniji. Mirno sam je posmatrao i pri tome osetio istu radost i ushićenje pri pomisli da postoji nešto tako lepo i tako mlado u duši i što mi je bilo dopušteno da sretnem ovo proleće u ljudskom liku i gledam u te blistave oči.

Za večerom i kasnije, ispijajući „mozel”, učestvovao sam u razgovoru koji su vodili muškarci i, mada se pričalo o različitim stvarima nego kod moje prethodne posete, izgledalo mi je da je to samo nastavak konverzacije koju su vodili one večeri i s izvesnim zadovoljstvom sam primetio da su ti živahni i razmaženi građani, uprkos svim divotama i novotarijama koje su ih okruživale, bili zatvoreni u krugu u kome se kretao njihov duh i život, u obruču koji je čak i ovde, u velikom gradu, bio neprobojan i relativno tesan. Iako sam se u toj sredini osećao prijatno, primećivao sam da me moje dugo odsustvo nije lišilo ničega, kao da su sva ta gospoda sedela za stolom od one večeri i vodila iste razgovore. Bio sam svakako nepravedan, ali to je bilo zato što moja pažnja i učešće ovoga puta nisu bili usredsređeni na razgovor.

Čim sam dobio priliku, preselio sam se u drugu prostoriju, gde su ćaskale dame i mlađi svet. Nije mi promaklo da su mladi umetnici bili privučeni lepotom mlade gospođice; jedni su se prema njoj ophodili drugarski, a drugi s poštovanjem. Samo se

191

Anna&zdls

jedan među njima, portretista Cindl, držao hladno i pravio društvo zrelijim damama, gledajući s blagim prezirom na naše oduševljenje. Razgovarao je ležerno, više slušajući nego govoreći, s jednom lepom gospođom tamnih očiju za koju se pričalo da je veoma opasna žena i da je imala, i još uvek ima, mnogo ljubavnih avantura.

Sve sam to uzgred zapažao, ne razmišljajući. Devojka je potpuno okupirala moju pažnju iako nisam učestvovao u razgovoru. Osećao sam kao da živi i kreće se utkana u divnu muziku, skrivena draž njenog unutrašnjeg bića obuzela me je tako prisno, slatko i snažno kao miris nekog cveta. To je bio izuzetno prijatan osećaj i naslućivao sam, bez senke sumnje, da to što sam je video ne može da me umiri i zadovolji i da će moja žalost, ako budem ponovo odvojen od nje, postati još mučnija. Činilo mi se da ću, ako uspem da je ugrabim i zadržim za sebe, u toj ljupkoj osobi naći svoju sreću i cvetno proleće svog života, koje inače više nikada neće doći. Bilo je to više od puti, potrebe da je ljubim i s njom provedem jednu noć ljubavi, kakvu je ponekad u meni zakratko budila neka lepa žena, i koja me isto tako kratko mučila. Bilo je to mnogo više od vere da mi se u tom lepom biću nudi sreća, da su naše duše bliske i srodne i da bi moja sreća trebalo da bude i njena.

Zato sam odlučio da ostanem u njenoj blizini i da joj u pravom trenutku kažem to što sam želeo.

Treće veče Ovo mora da bude ispričano, pa zato nastavljam dalje. U Minhenu sam živeo veoma lepo. Moj stan se nalazio nedaleko od Engleskog parka,

koji sam posećivao svakog jutra. Često sam odlazio u galerije slika i kada bih ugledao nešto posebno lepo, bilo je to uvek kao susret spoljnog sveta sa blaženom slikom koju sam u sebi čuvao.

Jedne večeri sam ušao u malu antikvarnicu da kupim nešto za čitanje. Preturao sam po prašnjavim policama i pronašao lepo, gizdavo opremljeno izdanje Herodota. Zbog te knjige sam i stupio u razgovor s knjižarom koji me je usluživao. Bio je to upadljivo prijateljski raspoložen, miran i učtiv čovek, uzdržanog ali diskretno prosvetljenog lica, a u ćelom njegovom biću je ležala blaga, mirna dobrota koju čovek odmah oseti i koju na njegovom licu može da pročita. Ispostavilo se da je veoma upućen i kako mi je bio od pomoći, više puta sam dolazio da nešto kupim ili da proćaskam s njim petnaestak minuta. Iako mi nije ispričao ništa o svom životu, stekao sam utisak da je u pitanju čovek koji je mrak i oluju života zaboravio ili preboleo i da sada vodi potpuno miran i zadovoljan život.

Dan sam provodio kod prijatelja ili na skupovima, a uveče sam, pre spavanja, uvek ostajao još par sati u svom iznajmljenom stanu, uvijen u vuneno ćebe, čitao Herodota ili dozvolio da mi misli odlutaju ka lepoj devojci o kojoj sam znao samo da se zove Marija.

Kada sam je sledeći put sreo, uspeo sam da s njom provedem malo više vremena; ćaskali smo otvoreno i saznao sam mnogo o njenom životu. Dopustila mi je da je otpratim do kuće i činilo mi se da sanjam kad smo ponovo pošli istim putem, onim istim tihim ulicama. Rekoh joj da sam se često u mislima vraćao na onu šetnju i da sam želeo da se ponovi. Nasmejala se zadovoljno i još me ponešto zapitkivala. Na kraju, pošto sam već počeo da joj se poveravam, pogledah je i rekoh: „Došao sam u Minhen samo zbog vas, gospođice Marija.”

192

Anna&zdls

Odmah sam se uplašio da je to suviše smelo i osetih se nelagodno. Ali, ona ništa nije odgovorila, samo me je radoznalo i mirno posmatrala. Posle nekog vremena je rekla: „Sledećeg četvrtka jedan moj kolega sa studija priređuje zabavu u svom ateljeu. Hoćete li da pođete sa mnom? - Dobro, onda dođite po mene u osam.”

Bili smo pred njenom kapijom. Zahvalio sam joj se i oprostio se od nje. Znači, Marija me poziva na zabavu. Bio sam ushićen. Ne očekujući ništa posebno od

te zabave, zanosio sam se slatkim mislima o tome kako da joj zahvalim na pozivu. Razmišljao sam i odlučio da joj u četvrtak odnesem lep buket cveća.

Sledeća tri dana, koliko je još trebalo da čekam, nisam uspevao da pronađem mir i vedrinu koji su me ispunjavali u poslednje vreme. Pošto sam joj rekao da sam došao samo zbog nje, izgubio sam opuštenost i mir. U stvari, to je bila neka vrsta priznanja i sada sam bio prinuđen da mislim o tome kako ona zna šta ja osećam i kako možda i razmišlja šta da mi odgovori. Proveo sam te dane uglavnom praveći izlete van grada u velike parkove Nimfenburga i Šlajshajma, ili u šume u dolini Izara.

U četvrtak, kada je palo veče, obukao sam se, kupio veliki buket crvenih ruža i fijakerom otišao po Mariju. Odmah je sišla, ja sam joj pomogao da se popne u kola i predao joj cveće, ali ona je bila uzbuđena i konfuzna: to sam odmah primetio iako sam i sam bio zbunjen. Ostavio sam je na miru; dopadalo mi se da je gledam tako devičanski uzbuđenu i obuzetu grozničavom radošću pred odlazak na zabavu. Prolazeći u otvorenim kolima kroz grad, malo-pomalo i mene je obuzela ista radost; činilo mi se da takvim ponašanjem Marija priznaje da smo na neki način prijatelji i istomišljenici. Za mene je bila velika čast što ću te večeri biti njen pratilac i brinuti o njoj, znajući da ima mnogo prijatelja koji to priželjkuju.

Kočija se zaustavila pred jednom velikom i neuglednom kućom za iznajmljivanje. Prošli smo kroz predvorje i s dvorišne strane popeli se beskonačnim stepenicama do poslednjeg sprata, gde nas je već u hodniku zapljusnuo talas svetlosti i mnoštvo glasova. Ostavili smo kapute u susednoj sobici, u kojoj su jedan gvozdeni krevet i nekoliko kovčega već bili prekriveni mantilima i šeširima, i ušli u atelje, jarko osvetljen i pun sveta. Troje ili četvoro sam znao iz viđenja, ali su mi svi ostali, pa i sam domaćin, bili nepoznati.

Marija me je predstavila domaćinu i rekla: „Ovo je moj prijatelj. Nemaš ništa protiv, zar ne?”

Bio sam pomalo zbunjen, jer sam verovao da me je ranije najavila. Ali slikar mi ravnodušno pruži ruku i reče ne zbunivši se: „Sve je u redu.”

U ateljeu je atmosfera bila vrlo opuštena i zabavna. Svako je sedeo tamo gde je našao mesto, bez obzira da li je tu nekog poznavao ili ne. Svako je uzimao hladno posluženje koga je bilo tu i tamo i pio vino i pivo; dok su jedni tek ulazili ili jeli, drugi su već palili cigaru, čiji se dim gubio prema visokoj tavanici.

Pošto niko nije obraćao pažnju na nas, doneo sam za Mariju i sebe malo hrane, koju smo na miru pojeli za niskim stolom za crtanje, zajedno s jednim velikim momkom s crvenom bradom, koga nismo poznavali, ali koji je bio vrlo živahan i simpatičan. Povremeno bi neko od zakasnelih gostiju koji su ostali bez mesta za stolom zgrabio sendvič s pršutom preko naših ramena, a kada je hrane nestalo, mnogi su se žalili da su gladni. Onda su dvoje od gostiju skupili pare od svojih drugova i otišli da nešto kupe.

Domaćin je potpuno mirno posmatrao ovaj veseli žamor, šetajući sa sendvičem i čašom vina u ruci i ćaskajući usput s gostima. Nisam bio skandalizovan ovolikom neformalnošću, ali potajno sam patio videći da se Marija oseća sasvim prirodno u ovom

193

Anna&zdls

ambijentu. Znao sam da su mladi umetnici njene kolege i na neki način osobe vredne poštovanja, i da nemam nikakvo pravo da poželim nešto drugo. Ipak, malo me je zabolelo i bio sam pomalo razočaran videći kako zadovoljno prihvata ovo ne baš otmeno društvo. Posle kraćeg obeda ostao sam sam, jer je Marija ustala da pozdravi svoje prijatelje.

Prvoj dvojici me je predstavila i pokušala da me uključi u razgovor, ali ja se očigledno nisam snašao. Onda se pridružila ostalim poznanicima, jednoj pa drugoj grupi, i pošto nije izgledalo da joj nedostajem, povukao sam se u jedan ćošak, naslonio se na zid i na miru posmatrao veselo društvo. Nisam očekivao da Marija ostane uz mene čitavo veče, bio sam zadovoljan da je gledam, da mogu ponekad da joj kažem koju reč i da je na kraju opet otpratim do kuće. Ipak, kako je vreme odmicalo, sve mi je manje bilo prijatno; gosti su bili sve veseliji, a ja sam se sve više osećao beskorisno i otuđeno u svom ćošku, gde bi mi se tek poneko u prolazu obratio.

Među gostima sam ponovo primetio portretistu Cindla i lepu ženu tamnih očiju za koju mi je rečeno da je opasna i na lošem glasu. Izgledalo je da je u tom krugu svi poznaju; većina ju je posmatrala s osmehom koji je otkrivao bliskost, ali i s divljenjem, jer je bila izuzetno lepa. I Cindl je bio lep čovek: visok i snažan, prodornih crnih očiju, ponosnog i nadmoćnog držanja, delovao je kao čovek navikao da mu ugađaju i siguran u svoju privlačnost. Posmatrao sam ga pažljivo jer me je priroda takvih ljudi interesovala na jedan čudnovat način, s dozom humora pomešanom s nešto zavisti. Pokušao je da se podsmehne domaćinu zbog lošeg posluženja.

„Nemaš čak ni dovoljno stolica”, dobacio je prezrivo, ali domaćina to nije uznemirilo. Slegnuo je ramenima i rekao: „Kada ja počnem da pravim portrete, moja kuća će postati vrlo otmena.” Onda se Cindl okomio na čaše: „Vino ne može da se pije iz bačvica? Zar ti niko nije rekao da su za vino potrebne fine staklene čaše?” Domaćin mu je spremno replicirao: „Ti se možda razumeš u čaše, ali o vinu ne znaš ništa. Više cenim dobro vino nego dobru čašu.”

Lepa gospođa je slušala smešeći se i njeno lice je bilo zadovoljno i blaženo, svakako ne zbog ovih dosetki. Video sam pod stolom kako uvlači ruku u Cindlov levi rukav, dok se njegovo stopalo nehajno poigravalo njenim. On je delovao pre ljubazno nego nežno, ali ona se tako neprijatnom žestinom bacila na njega da više nisam mogao da je gledam.

Cindl se uskoro oslobodio njenog zagrljaja i ustao. Sada je atelje bio pun dima, jer su i žene i devojke pušile cigarete. Razgovaralo se glasno i još glasnije smejalo, svi su se neprestano šetkali, sedeli na stolicama, škrinjama, na kutijama za boje ili na podu. Neko je svirao na pikolu, a usred te buke jedan mladić, malo pripit, odrecitovao je ozbiljnu pesmu pred grupom ljudi koja se valjala od smeha.

Posmatrao sam Cindla koji je išao gore-dole odmerenim korakom i ostao savršeno miran i priseban. Ponovo sam pogledom pratio Mariju: sedela je na divanu s još dve devojke i razgovarala s dvojicom mladića koji su pored njih stajali s čašama vina u ruci. Kako je zabava odmicala, postajao sam sve potišteniji i tužniji. Izgledalo mi je da sam s mojom devojkom iz bajke dospeo na neko grešno mesto i čekao sam da mi da znak da želi da pođemo.

Sada je Cindl stajao sa strane i zapalio cigaru. Posmatrao je i ostale, ali je gledao i prema divanu. Marija je podigla pogled, to mi nije promaklo, i nekoliko trenutaka gledala ga pravo u oči. Cindl se nasmešio, a ona ga je i dalje čvrsto i napeto gledala; video sam kako joj namiguje i upitno podiže glavu, na šta je ona samo klimnula u znak pristanka.

194

Anna&zdls

Osetio sam potištenost i crnilo. Nisam bio siguran, mogla je to da bude šala, slučajnost, jedan nevoljni gest. Ali ta pomisao me nije utešila. Dobro sam video da među njima postoji nešto, iako do tada nisu progovorili nijednu reč i skoro upadljivo su izbegavali jedno drugo.

U tom trenutku, od moje sreće i moje detinjaste nade nije ostalo ni traga, nije ostala ni prava i iskrena tuga - koju bih rado podneo - već samo stid i razočaranje, gađenje i mučnina. Da sam Mariju video s verenikom ili srećno zaljubljenu, zavideo bih mu, ali bih se radovao. Ali Cindl je bio običan zavodnik i ženskaroš, čija se noga samo pola sata ranije igrala nogom one žene s tamnim očima.

Nekako sam se ipak pribrao. Mogao sam i da se prevarim, morao sam da joj dam priliku da razbije moje opake sumnje.

Otišao sam do nje i snuždeno pogledao u njeno drago, sveže lice. Upitao sam: „Kasno je, gospođice Marija, hoćete li da vas otpratim kući?”

Prvi put sam je video zbunjenu, izveštačenu. Njeno lice izgubi svoju božansku auru i njen glas postade pritvoran i neiskren. Nasmeja se i glasno reče: „Ah, oprostite, potpuno sam zaboravila. Doći će neko po mene. Vi već idete?”

„Da, ja idem. Zbogom, gospođice Marija.” Nisam se pozdravio ni sa kim i niko me nije zadržavao. Sišao sam polako niz sve one

stepenice, prošao kroz dvorište i drugu zgradu. Pitao sam se šta da radim. Odlučih da se vratim nazad i da se sakrijem u dvorištu iza prazne kočije. Dugo sam čekao, skoro čitav sat. Onda je stigao Cindl, bacio opušak cigare, zakopčao kaput, izašao iz kapije, ali ubrzo se vratio i zastao pred ulazom.

Prošlo je pet, deset minuta, i za sve to vreme želeo sam da mu priđem, da ga oslovim, da mu kažem da je pas i da ga zgrabim za vrat. Ali nisam to uradio, ostao sam u svom skrovištu i čekao. Ponovo sam čuo korake na stepenicama i ugledao Mariju kako izlazi iz kapije. Pogledala je levo i desno, pošla prema izlazu i ćutke uzela slikara pod ruku. Brzo su se udaljili... Nešto je bilo izgubljeno, nešto što je jednom postojalo, izvestan miris, draž nevinosti, i ne znam da li će moći da se vrati. A ja sam gledao za njima i vratio se kući.

Kod kuće, legao sam u krevet, ali nisam mogao da se smirim. Ustao sam i otišao u Engleski park. Do pola noći sam šetao po parku, a onda se ponovo vratio u sobu i čvrsto zaspao.

U toku noći sam odlučio da odmah otputujem. Međutim, probudio sam se kasno i imao još jedan dan na raspolaganju. Spakovao sam se i platio, pismom se oprostio s prijateljima, jeo u gradu i seo u kafe-restoran. Imao sam dosta vremena, pa sam razmišljao kako da provedem popodne. Odjednom, počeo sam da se osećam bedno. Već godinama nisam bio u toliko strašnom i nedostojnom stanju da sam se plašio vremena i bio u neprilici kako da ga ubijem. Šetnja, gledanje slika, slušanje muzike, izlet, partija bilijara, čitanje, ništa me nije privlačilo, sve mi je bilo glupo, plitko, besmisleno. I kada sam na ulici gledao oko sebe, video sam kuće, drveće, ljude, konje, pse, kočije, sve beskrajno dosadno, bez draži i neosetljivo.

Dok sam ispijao kafu i razmišljao kako da mi prođe vreme, palo mi je na um da se ubijem. Bio sam radostan što sam pronašao rešenje i stvarno sam mislio na tu neminovnost. Ali moje misli su bile nepostojane i nisu duže od minuta mogle ovo da zadrže u sebi. Tako rastrojen, upalio sam cigaretu, a onda je odmah odbacio, naručio sam drugu, pa i treću šolju kafe, listao jedan časopis i konačno odlutao dalje. Ponovo sam podsetio sebe da sam odlučio da otputujem i da to moram sutra da uradim. Misli su mi

195

Anna&zdls

se iznenada okrenule zavičaju i u trenutku sam, umesto odvratne patnje, osetio pravu i čistu tugu. Setio sam se kako je u zavičaju lepo, kako zelena i plava brda blago izranjaju iz mora, kako vetar huji među topolama, a galebovi lete slobodno i sa uživanjem. Onda mi se učinilo da samo moram da izađem iz ovog prokletog grada i da se vratim u zavičaj i da ću time uništiti opaku čaroliju i ponovo videti svet u punom sjaju, moći da ga razumem i da ga volim.

U tumaranju i razmišljanju zalutao sam u ulicama starog dela grada i nisam tačno znao gde sam dok nisam opazio antikvarnicu. U izlogu je bio izložen bakrorez, lik jednog naučnika iz sedamnaestog veka, a oko njega su stajale stare knjige u povezima od kože, drveta i pergamenta. To je u mojoj izmučenoj glavi probudilo nove površne nizove pretpostavki, u kojima sam marljivo tražio utehu i zaborav. Bile su to prijatne, malo trome predstave o studijama i monaškom životu, o jednom tihom, rezigniranom i nešto prašnjavom kutku sreće, pri lampi za čitanje i policama s knjigama. Da još neko vreme zadržim tu prolaznu utehu, ušao sam u radnju, gde mi je odmah prišao onaj prijateljski raspoložen knjižar. Poveo me je spiralnim stepenicama na gornji sprat, gde je nekoliko velikih prostorija do tavanice bilo napunjeno knjigama. Naučnici i pisci raznih doba posmatrali su me tužno kroz slepe oči knjiga, a ćutljivi antikvar je stajao po strani, čekao i zadovoljno gledao.

A onda sam došao na pomisao da od ovog mirnog čoveka zatražim utehu. Gledao sam u njegovo dobro i otvoreno lice i rekao: „Molim vas, preporučite mi nešto za čitanje. Vi verovatno znate gde može da se nađe nešto utešno i isceliteljsko.”

„Bolesni ste?”, upitao je tiho. „Da, malo”, odgovorio sam. „Da li je to opaka bolest?” „Ne znam. To je taedium vitae.” Njegovo jednostavno lice je postalo veoma ozbiljno.

Rekao je dostojanstveno i uverljivo: „Znam dobro rešenje za vas.” Kada sam ga upitno pogledao, počeo je da priča o zajednici teozofa kojoj je pripadao.

Mnogo toga mi je bilo nepoznato, ali nisam bio sposoban da ga pažljivo saslušam. Do mene je dopirao samo blagi, dobronamerni, srdačan glas, rečenice o karmi, ponovnom rođenju, a kada je završio i pri tome zbunjeno zaćutao, nisam znao šta da mu odgovorim. Konačno sam ga upitao da li može da me uputi na knjigu u kojoj bih celu tu stvar mogao da proučim. Odmah mi je pružio mali katalog sa spiskom teozofskih knjiga.

„Koju bi trebalo da pročitam?”, nesigurno sam upitao. „Osnovna knjiga o ovom učenju je od madam Blavacki”, odgovorio je odlučno. „Dajte mi je!”

Opet se zbunio. „Nemam je ovde, morao bih da je naručim. U stvari... ona se sastoji iz dve debele knjige i potrebno je strpljenje da bi se pročitala. Nažalost, vrlo je skupa, košta preko pedeset maraka. Želite li možda da je iznajmite?”

„Ne, hvala, poručite je za mene!” Napisao sam mu svoju adresu i zamolio ga da mi knjigu pošalje pouzećem, oprostio

sam se od njega i otišao. Već tada sam znao da Tajna nauka ne može da mi pomogne. Hteo sam samo da

pričinim antikvaru malu radost. A zašto i da ne odsedim par meseci sa knjigom Blavacke u ruci?

Takode, predosećam i da moja druga nadanja neće biti održiva. Naslućujem i da će u mom zavičaju sve stvari biti sive i bez sjaja i da će to biti tako gde god da odem.

Ovo saznanje me nije razočaralo. Izgubljeno je nešto čega je ranije bilo na svetu, izvestan bezazleni miris i draž, i ja ne znam da li će to ikada više moći da se vrati.

(1908)

196

Anna&zdls

VERIDBA

U Jelenovoj ulici postojala je skromna prodavnica pozamanterije, koja je kao i njeni susedi stajala nedodirnuta promenama novog doba i bila veoma dobro posećena. Tamo se svakoj mušteriji, iako već dvadeset godina redovno dolazi, na rastanku govorilo: „Učinite mi čast i dođite ponovo”, a sada tu i tamo svraćaju tek dve-tri starije mušterije zbog svojih potreba za trakama, gajtanima i vrpcama i zahtevaju da se meri na lakat i u toj meri i dobijaju.

Posluživala je neudata gazdina ćerka i jedna zaposlena prodavačica, dok je vlasnik, uvek zaposlen, bio od jutra do mraka u radnji, ali nije progovarao ni jednu jedinu reč. Mogao je da ima oko sedamdeset godina, bio je veoma niskog rasta, imao ružičaste obraze, kratku sedu bradu i bio potpuno ćelav, ali je uvek nosio okruglu krutu kapu sa izvezenim cvetićima i ukrasnim vrpcama. Zvao se Andreas Ongelt i pripadao je pravim, starim, cenjenim stanovnicima grada.

Ćutljivi prodavac nikada nije izgledao naročito, već deset godina je bio potpuno isti i činilo se da je isto toliko malo ostario koliko je tada izgledao mlađi. Ali ipak, i Andreas Ongelt je nekada bio dečak i mladić, i kada neko upita starije ljude za njega, doznače da su ga nekad zvali „mali Ongelt” i da je protiv svoje volje bio na izvesnom glasu. Jednom, pre trideset i pet godina, doživeo je čak i jednu „zgodu”, koja je svima bila poznata iako niko više neće da priča o njoj. Bila je to zgoda o njegovoj veridbi.

Mladi Andreas je već u školi imao odvratnost prema svim razgovorima i druženju, svuda se osećao suvišnim, smetao je svaki njegov korak i bio je dovoljno plašljiv i smeran da je svakome popuštao i sklanjao se s puta, a prema drugarima osećao strah pomešan s divljenjem.

Nikada ga nisu viđali na ulici ili na igralištu, tek ponekad na reci na kupanju, a zimi bi se skupio i pognuo glavu čim bi u ruci nekog dečaka ugledao sneg. Ali zato se kod kuće zadovoljno i nežno igrao preostalim lutkama njegove starije sestre i zamišljenom prodavnicom u kojoj je merio brašno, so i pesak, pakovao ih u male kese, a onda ih praznio i prepakivao, pa opet merio. Rado je pomagao majci u kućnim poslovima, išao u kupovinu umesto nje ili u baštici sklanjao puževe sa salate.

Školski drugovi su ga često zadirkivali i ismevali, ali kako se on nikada nije ljutio niti im to uzimao za zlo, sve u svemu imao je lagodan i zadovoljan život. Prijateljstvo i nežnost koje nije dobijao od sebi sličnih niti je smeo da takvima pruži, upućivao je svojim lutkama. Oca je izgubio veoma rano, bio je pozno dete, majka je želela da bude drugačiji, ali mu je dozvoljavala da se igra lutkama i volela ga zbog njegove poslušne privrženosti.

Ovako žalosne prilike su trajale sve dok mali Andreas nije završio školu i obuku u Dirlamovoj radnji. U to vreme, negde oko svoje sedamnaeste godine, počela je njegova duša željna nežnosti da se kreće drugačijim putevima.

Nizak rastom i još uvek sramežljivi mladić, počeo je da sve većim očima posmatra devojke i stvorio u svom srcu oltar ljubavi čiji je plamen utoliko više buktao koliko je tužnije prolazio u svojoj zaljubljenosti.

Za upoznavanje i posmatranje devojaka svih uzrasta pružila mu se divna prilika. Mladi Andreas je po završetku šegrtovanja počeo da radi u prodavnici pozamanterije svoje tetke, čiju je radnju trebalo kasnije da preuzme. Tu su dolazila deca, učenice, mlade gospođice, neudate i starije gospođe, služavke i žene, iz dana u dan preturale po trakama

197

Anna&zdls

i platnu, birale ukrase i mustre, hvalile i žalile se, cenkale se, tražile savet koji nisu uvažavale, kupovale i kupljeno zamenjivale. Mladić se ponašao učtivo i bojažljivo, peo se i silazio s merdevina, otvarao fioke, pokazivao i ponovo pakovao, beležio narudžbine, davao informacije o cenama i svakih osam dana se zaljubljivao u jednu od svojih mušterija. Crven u licu hvalio je vrpce i vunu, drhtao je dok je ispisivao račune, lupalo mu je srce dok je pridržavao vrata i izgovarao rečenicu o časti i ponovnoj poseti kada bi neka mlada lepa dama dostojanstveno izlazila iz radnje. Da bi izgledao lepo, dopadljivo i prijatno, ponašao se odmereno i brižljivo. Svetloplavu kosu je pedantno doterivao svakog jutra, odeću i veš je držao vrlo čisto i s nestrpljenjem posmatrao postepeno pojavljivanje brčića. Naučio je da se elegantno nakloni mušterijama, naučio je da se prilikom pokazivanja robe levom rukom osloni o tezgu i da stoji samo na jednoj nozi i doveo do majstorstva smeškanje, koje se kretalo od diskretnog smejuljenja do srdačno srećnog blistanja. Osim toga, stalno je bio u potrazi za novim, lepim frazama, koje su se uglavnom sastojale od formalnih rečenica koje je smatrao dragocenim. Dok je ranije kod kuće bio nespretan i plašljiv u razgovoru i pre toga samo retko mogao da sastavi rečenicu s podmetom i prirokom, pronašao je pomoć u posebnom bogatstvu reči i navikao se na to da se odricanjem od smisla i razumljivosti osposobi za poseban način razgovora.

Ako bi neko rekao: „Danas je divno vreme”, mladi Andreas bi odgovorio: „Naravno - onda, onda, s vašim dopuštenjem, razume se...” Ako bi neka mušterija upitala da li je laneno platno izdržljivo, odgovorio bi: „O, molim vas, da, bez sumnje, takoreći potpuno pouzdano.” Ako se neko raspitivao o njegovom zdravlju, uzvraćao je: „Hvala najpokornije - dakako, izvrsno - vrlo ljubazno.” Posebno je smatrao važnim i bio ponosan na izraze kao „pored svega toga”, ali nikako „naprotiv”. Pri tome mu je celo telo, od nakrivljene glave do ukočenih prstiju, bilo potpuno predusretljivo, uglađeno i izražajno. Najizražajniji je bio njegov nesrazmerno dugačak vrat, tanak i prepun žila, sa zaprepašćujuće velikom i pokretljivom Adamovom jabučicom.

Priroda ne deli svoje darove bez ikakvog smisla, pa ako je upadljiv i veliki Andreasov vrat bio u nesrazmeri s njegovim govornim mogućnostima, utoliko je više to vlasništvo označavalo jednog strasnog pevača. Andreas je veoma voleo pesmu. Ni najdopadljiviji komplimenti, ni najfiniji trgovački pokreti, ni izgovaranje čuvenih reči „ako tako želite” i „neka bude tako”, nisu mogli unutrašnjost njegove duše da raskrave tako kao pevanje. Ovaj talenat je u školskom dobu ostao prikriven, jer plašljivom i nedruželjubivom Andreasu nije odgovaralo da u svom tajnom zadovoljstvu i umetnosti uživa na nekom drugom mestu osim tamo gde je siguran i skriven.

Uveče, posle obeda, pre nego što bi otišao na spavanje, provodio je vreme u svojoj sobi, pevao svoje pesme u mraku i naslađivao se lirskim zanosom. Glas mu je bio prilično visoki tenor i to što nije kroz školu dobio, pokušao je da nadoknadi temperamentom. Oči su mu se kupale u slabom sjaju spoljne svetlosti, svoju razboritu glavu bi zabacio unazad, a jabučica bi mu u zavisnosti od tonova šetala gore-dole. Njegova omiljena pesma je bila „Kad se lastavice kući vrate”, a kod stiha „rastanak, ah rastanak tako boli” dugo je protezao tonove drhtavim glasom, a poneki put bi mu se pojavile i suze u očima.

Na poslu je napredovao brzim koracima. Postojao je plan da ga posle nekog vremena pošalju u neki veći grad. Međutim, uskoro se pokazao nezamenjivim u tetkinoj radnji, pa ova više nije želela da ga pusti, i kako je radnju kasnije trebalo da nasledi, njegov napredak je za sva vremena bio osiguran. Drugačije je bilo sa čežnjom u njegovom srcu. Za sve devojke njegovog uzrasta, a posebno za one lepe, uprkos njegovim pogledima i naklonima, bio je samo komična figura. Bio je u sve njih zaljubljen i uzeo bi

198

Anna&zdls

svaku koja bi mu dala kakav znak. Ali, iako je neprestano izgovarao učtive fraze, doterivao odeću, okružio se vrednim stvarima, nikakav znak ni od koje nije dobio.

Postojao je jedan izuzetak, ali ga on nije primećivao. Gospođica Paula Kirher se uvek milo ophodila prema njemu i činilo se da ga uzima za ozbiljno. Istinu govoreći, nije bila ni tako mlada ni lepa, nekoliko godina je bila starija od njega i prilično neupadljiva. A inače, jedna vredna i poštovana devojka iz imućne zanatlijske porodice. Kada bi je Andreas pozdravio na ulici, prijatno i ozbiljno bi mu zahvalila, a kada bi došla u radnju, bila bi prijateljski raspoložena, jednostavna i skromna. Lako je bilo poslužiti je, a njegove savete je prihvatala kao dragocene. Zbog toga ju je rado posluživao i imao poverenja u nju, ali je bio potpuno ravnodušan prema njoj, jer je pripadala onom malom broju slobodnih devojaka o kojima, osim u radnji, uopšte nije razmišljao.

Svoja nadanja je polagao čas u lepe nove cipele, čas u divnu maramu oko vrata, da ne pomenemo brkove koji su postepeno rasli i koje je on negovao kao oči u glavi. Konačno je od putujućeg trgovca kupio i zlatan prsten s ugrađenim velikim opalom. Tada je imao dvadeset i šest godina.

Ali, kada je napunio tridesetu a ka bračnoj luci plovio još uvek samo u dalekoj čežnji, majka i tetka su smatrale za preko potrebno da nešto preduzmu. Tetka, koja je već zašla u duboke godine, započela je prva s predlogom. Želi još za života da mu prepusti posao, ali samo na dan njegovog venčanja sa čestitom ćerkom štavioca kože. To je i za majku bio signal za napad. Posle dobrog razmišljanja, došla je do zaključka da njen sin mora da postane član nekog udruženja, da bude više s ljudima i da nauči da se ophodi sa ženama. Kako je znala za njegovu ljubav prema pevanju, pomislila je da ga tako upeca i predložila mu da se prijavi za članstvo u pevačko društvo.

Uprkos zaziranju od društva, Andreas se složio s ovim predlogom. Ali, odlučio je da pristupi crkvenom pevačkom društvu, jer mu se njihova ozbiljnija muzika više dopadala. Pravi razlog tome je bio da je crkvenom horu pripadala i Margret Dirlam. Ona je bila ćerka ranijeg Andreasovog upravnika dok je šegrtovao, jedna veoma lepa i vesela devojka od dvadesetak godina. Andreas je odskora bio u nju zaljubljen, jer već duže vreme za njega nije bilo neudatih lepih devojaka njegovog doba.

Protiv crkvenog hora majka nije mogla da pronađe ubedljiv razlog. Doduše, ovo udruženje nije imalo ni polovinu tako veselih večeri i svečanosti kao pevačko društvo, ali je članstvo u crkvenom horu bilo jeftinije, devojke su bile iz dobrih kuća, Andreas će ih sretati na probama i izvođenjima i to je za sada bilo dovoljno. I tako je bez oklevanja s gospodinom sinom otišla u upravu do sedog školskog učitelja, koji ih je prijateljski primio.

„Tako, gospodine Ongelte”, rekao je, „vi želite da pevate s nama?” „Da, naravno, molim...” „Da li ste ranije već pevali?” „O da, takoreći sasvim pouzdano.” „Dobro, napravićemo probu. Otpevajte bilo koju pesmu koju znate napamet.” Andreas je pocrveneo kao dečkić i želeo je sve da napusti. Ali učitelj je insistirao i

konačno se skoro naljutio, tako da je Andreas ipak savladao tremu, rezignirano pogledao u majku koja je mirno sedela i pripremio se za svoju omiljenu pesmu. Otpevao je prvi stih bez zastajanja.

Dirigent je dao znak da je dovoljno. Ponovo je postao srdačan i rekao da uopšteno govoreći veoma lepo peva i primećuje se da mu „Njena ljubav” ide veoma dobro, ali da

199

Anna&zdls

možda ipak više odgovara svetovnoj muzici, te da bi trebalo da proba kod pevačkog društva. Andreas je već hteo da zbunjeno promuca nekakav odgovor, ali se onda majka zauzela za njega. Ona misli da on veoma lepo peva i da je sada samo malo pometen, a njoj bi bilo veoma drago kada bi ga primili, jer pevačko društvo je nešto sasvim drugo i nije tako prikladno kao crkveni hor i ona svake godine daruje crkvu i ukratko ako bi gospodin učitelj bio tako dobar da ga primi na neko vreme na probu, onda će se već videti šta posle toga. Stari čovek je još dva puta dobronamerno pokušao da objasni da crkveni hor nije za zabavu, da je podijum gde su hor i orgulje potpuno popunjen, ali nagovori majke su na kraju pobedili. Stari dirigent nije mogao da shvati kako čovek od trideset godina dolazi da se priključi crkvenom horu i dovodi majku kao pratioca. Iako je ovaj dodatak njegovom horu bio neobičan, ipak ga je ta stvar potajno veselila. Pozvao je Andreasa na sledeću probu i oboje ispratio sa osmehom.

U sredu uveče, tačno u zakazano vreme, mladi Ongelt je bio u školskoj prostoriji, gde je trebalo da se održi proba. Uvežbavali su jedan koral za uskršnje svečanosti. Pristigli pevači i pevačice pozdravili su veoma prijateljski novog člana, držali se raspoloženo i vedro, tako da se Ongelt blaženo osećao.

Bila je prisutna i Margret Dirlam, koja ga je takođe pozdravila i prijateljski se nasmešila. Ipak, ponekad bi iza sebe čuo prigušeni smeh, ali na to je već navikao i nije ga bilo briga. Ono što ga je iznenadilo bilo je skromno ponašanje Kirherove, koja je takođe bila prisutna i ubrzo je primetio da je i cenjena pevačica. Ona se inače prema njemu uvek prijateljski ponašala, a sada je bila neobično hladna i izgledalo je kao da negoduje što se on tu nalazi. Ali koga briga za Kirherovu?

Prilikom pevanja, Andreas je svuda oprezno držao. U školi je veoma malo naučio o čitanju nota, tako da je pojedine taktove pevao tiše od ostalih i sve u svemu bio je nesiguran u svoje umeće, strahovao i sumnjao da neće uspeti. Njegova smetenost je nasmejala i ganula dirigenta, ohrabrivao ga je i na rastanku mu je čak rekao: ,,S vremenom će biti sve bolje ako ostanete s nama.” Cele večeri je Andreas imao zadovoljstvo da bude u blizini Margret i da je posmatra bez straha. Razmišljao je kako se kod javnih nastupa, pre i posle božije službe, tenori nalaze odmah iza devojaka. Uživao je u tome što će tokom uskršnjih svečanosti i svih budućih nastupa biti tako blizu gospođice Dirlam da će moći bez straha da je posmatra. A onda je bolno zaključio da onako sitan i mali rastom, među ostalim pevačima neće moći da je vidi. S dosta muke i mnogo zamuckivanja objasnio je kolegi pevaču svoj žalosni budući položaj, naravno ne navodeći pravi razlog svoje brige. Kolega se nasmejao i umirio ga, obećavši da će se pobrinuti da mu nađe pogodno mesto.

Na kraju probe su se svi veoma brzo razišli, skoro ne pozdravivši jedan drugog. Neka od gospode su pratila dame do kuća, neki su u grupi otišli u gostionicu na čašu piva. Andreas je ostao sam i tužan da stoji ispred mračne školske zgrade, potišteno gledajući u druge, a posebno u Margret. Na licu mu se videlo da je razočaran, ali je uto pored njega prošla Kirherova. I kada je on skinuo šešir, rekla mu je: „Idete li kući? Pošto nam je isti put, mogli bismo da idemo zajedno.” Zahvalan, pošao je pored nje kroz vlažne i hladne ulice ka svojoj kući, a osim pozdrava „laku noć” nisu izgovorili više nijednu reč.

Sledećeg dana je Margret Dirlam došla u radnju i on ju je posluživao. Dodirivao je štofove kao da su od skupe svile, baratao metrom kao da je gudalo, uložio je osećanja i uglađenost u sve što je radio i potajno se nadao da će ona reći neku reč o onome juče, o horu ili probi. I naravno, ona je to i učinila. Tačno na izlazu, kod vrata, upitala je: „Bilo mi je potpuno nepoznato da vi i pevate, gospodine Ongelte. Pevate li već dugo?” A on je uz

200

Anna&zdls

strahovito lupanje srca izbacio iz sebe: „Da - upravo tako - s vašim dopuštenjem”, a ona je, skoro neprimetno klimnuvši glavom, nestala u ulici.

„Vidi, vidi!”, razmišljao je i već počeo da plete buduće snove, i tada je prvi put u svom životu pomešao poluvunene gajtane s onima od čiste vune.

Bližio se Uskrs, a pošto je crkveni hor trebalo da peva i na Veliki petak i na Svetu nedelju, probe su se održavale nekoliko puta nedeljno. Ongelt je dolazio uvek tačno na vreme, svim silama se trudio da nešto ne pokvari, i svi su ga blagonaklono prihvatili. Činilo se da samo Kirherova nije njime potpuno zadovoljna i da joj nije drag, iako je konačno ona bila jedina dama u koju je imao potpuno poverenje. Takođe se pomirio s tim da redovno ide s njom kući, jer nikada nije imao hrabrosti da svoju pratnju ponudi lepoj Margret. Tako se to odvijalo s Paulom. Prvi put na tom putu do kuće nisu prozborili ni reč. Sledeći put ga je gospođica Kirher upitala zašto je tako težak na recima, da se možda ne plaši nje.

„Ne”, promucao je užasnut, „to ne - upravo tako - sasvim pouzdano ne - suprotno.” Ona se tiho nasmejala i upitala dalje: „A kako stoji stvar s pevanjem? Da li vas to

raduje?” „U stvari, da - vrlo - naravno.” Ona je odmahnula glavom i tiho mu rekla: ,,S vama čovek stvarno ne može da

razgovara, gospodine Ongelte. Vi izbegavate svaki odgovor.” Gledao ju je, bespomoćno i nemo. „Ja vam želim dobro”, nastavila je ona. „Zar ne

verujete u to?” On je žustro klimnuo glavom. „Pa onda! Zar ne možete ništa drugo da kažete osim

'naravno, ako tako želite, s vašim dopuštenjem' i slične gluposti?” „Da, upravo, mogu, premda - u stvari.” „Da, premda, u stvari. Recite mi, da li uveče s vašom majkom i tetkom razgovarate

na nemačkom ili ne? Pa onda radite to i sa mnom i sa ostalim ljudima. Onda se može voditi jedan razuman razgovor. Želite li to?”

„Pa da, želim - naravno.” „Dobro, to je pametno od vas. Sada mogu s vama da razgovaram. U stvari, imam

nešto da vam kažem.” I onda je razgovarala s njim na način na koji on nije bio navikao. Pitala ga je šta traži

u crkvenom pevačkom društvu kada ipak ne ume da peva, i gde su svi mlađi od njega. I zar nije primetio da ponekada prave šale na njegov račun. Ali, što god ga je više sadržaj njene priče obeshrabrivao, utoliko je dublje osećao blagonaklonost i dobronameran način njenog kazivanja. Nekako plačljivo se kolebao između hladnog odbijanja i prijatne zahvalnosti. Uto su stigli i do Pauline kuće. Pružila mu je ruku i ozbiljno rekla:

„Laku noć, gospodine Ongelte, i ne zamerite mi. Sledeći put ćemo o tome dalje razgovarati, zar ne?”

Pometen je otišao kući, i mada ga je bolelo kada bi pomislio na njeno otkriće, bilo mu je novo i utešno da neko tako prijateljski, ozbiljno i dobronamerno razgovara s njim.

Već na povratku kući sa sledeće probe, uspelo mu je da prilično tečno razgovara, otprilike kao kod kuće s majkom i tetkom, a taj uspeh ga je ohrabrio i povratio mu samopouzdanje. Sledeće večeri je već otišao tako daleko da je pokušao da prizna, bio je čak napola odlučan da Dirlamovu nazove imenom, jer je sebi dopustio i nemoguće uz pomoć Paulinog poverenja i pomoći. Ali ona nije dozvolila da do toga dođe. Iznenada je

201

Anna&zdls

prekinula njegovo priznanje i rekla: „Vi želite da se oženite, zar ne? To je i najpametnije što možete da uradite. Godine za ženidbu već imate.”

„Da, godina imam dovoljno”, rekao je tužno. Ali ona se samo nasmejala i spokojno otišla kući. Sledećeg puta je počeo ponovo da priča o istoj stvari. Paula je odgovorila da on mora da zna koga hoće, a sigurno je samo da uloga koju ima u pevačkom društvu ne može da mu pomogne, jer mlade devojke kod svojih udvarača sve lakše podnose od podsmeha.

Duševni nemir koji je osećao posle ovih reči izbrisalo je uzbuđenje i pripreme povodom Velikog petka, kada je Ongelt trebalo prvi put da se pojavi u horu, na bini pored orgulja. Tog jutra se posebno brižljivo obukao i s izglancanim cilindrom se pravovremeno pojavio u crkvi. Potražio je kolegu koji je obećao da će mu pomoći prilikom nastupa. I stvarno, ovaj nije zaboravio na obećanje, mahnuo je orguljašu, a ovaj je smeškajući se doneo malu kutiju na koju Andreas treba da stane i s koje može sve da vidi i bude viđen, te da uživa sve prednosti kao i najviši od tenora. Međutim stajanje na kutiji je bilo mučno i opasno, morao je strogo da pazi na ravnotežu, pojavile su se i kapi znoja od pomisli da bi mogao da padne i da se polomljenih nogu sruči na ogradu ispred koje su stajale devojke. Ali, zbog toga je imao zadovoljstvo da lepu Margret Dirlam gleda iz neposredne blizine u potiljak. Kada su pevanje i celokupna božija služba bili završeni, osećao se veoma iscrpljeno i duboko je uzdahnuo kada su se vrata na crkvi otvorila i počela da zvone zvona.

Sledećeg dana Paula mu je prebacila da ne bi trebalo da se ponosi kutijom na kojoj stoji i da ga to čini smešnim. Obećao joj je da se više neće stideti svog kratkog tela, ali da ipak želi sutra, na Uskrs, da poslednji put upotrebi kutiju, mada samo zato da ne bi razočarao kolegu koji mu je ponudio. Ona se nije usudila da mu kaže da bi trebao da zna da mu je kolega ponudio kutiju samo da bi se našalio na njegov račun. Posmatrala ga je i odmahivala glavom, i bila toliko besna zbog njegove gluposti koliko i dirnuta njegovom bezazlenošću.

Za Uskrs je crkveni hor bio svečaniji nego obično. Pevale su se teže pesme, a Ongelt je odvažno balansirao na svojoj kutiji. Negde pred završetak korala sa užasom je primetio da se kutija na kojoj stoji klati pod njegovim nogama i da više nije čvrsta. Nije mogao ništa da učini nego da se ne pometa i po mogućstvu izbegne pad preko ograde. I to mu je uspelo; umesto skandala i nesreće, dogodilo se samo to da se tenor Ongelt uz tiho krckanje polako smanjio i lica ispunjenog strahom potonuo unazad i nestao s vidika. Dirigenta, crkveni hor i lepi potiljak plavokose Margret je jedno za drugim gubio iz vida, ali se ipak zdrav i čitav našao na podu. U crkvi je osim pevačke braće koja se cerila, ovaj događaj primetio još samo mali broj školskih dečaka koji su najbliže sedeli. Preko svetog mesta njegovog poniženja slavio je i likovao umetnički uskršnji koral.

Dok je narod napuštao crkvu, hor je još ostao na bini i ćaskao, jer sutra, kao i svake godine na uskršnji ponedeljak, organizovao se svečani izlet udruženja. Od tog izleta je Ongelt od samog početka očekivao veoma mnogo. Čak je skupio hrabrost i upitao gospođicu Dirlam da li će i ona da im se pridruži, a to je izustio bez mnogo ustezanja.

„Da i ja ću ići na izlet”, mirno je odgovorila lepa devojka, a onda nastavila: „A inače, zar vas pad od malopre nije zaboleo?” A onda iz nje provali do tada prigušivani smeh.

Nije sačekala odgovor već se okrenula i otišla. U istom trenutku, Paula ga je pogledala saosećajnim i ozbiljnim pogledom, koji je Ongeltovu zabunu još više povećao. Njegova površno probuđena hrabrost se brzo preokrenula i da nije razgovarao sa

202

Anna&zdls

svojom mamom i da ona nije rekla da mora da ide s drugima, on bi se najradije odrekao izleta, udruženja i pre svega svojih nadanja.

Uskršnji ponedeljak je bio vedar i sunčan, i u dva sata su se svi članovi hora s nekoliko gostiju i rođaka okupili iznad grada u Aleji ariša. Ongelt je sa sobom doveo majku. Prošle večeri joj je priznao da je zaljubljen u Margret i da ne gaji mnogo nade, ali da u majčinsku pomoć na popodnevnom izletu ipak može da ima poverenja. Ona je želela sve najbolje za svoga sina, ali ipak joj se činilo da je Margret isuviše mlada i isuviše lepa za njega. Mada, mogla je da proba; najvažnije je da Andreas uskoro dobije ženu, makar samo zbog radnje.

Pošli su, ali bez pesme, jer je šumski put vodio strmo uzbrdo i bio težak. Gospođa Ongelt je uprkos prisutnima našla dovoljno daha da ozbiljno svom sinu preporuči pravila ponašanja za dolazeće sate i nakon toga počela energičan razgovor s gospođom Dirlam. Margretina majka je čula čitav niz prijatnih i zanimljivih stvari, a kako joj je put uzbrdo pričinjavao teškoću, imala je samo toliko viška vazduha da odgovori na najneophodnije. Gospođa Ongelt je započela s divnim vremenom, prešla na dostojanstvo crkvene muzike, hvalila krepki izgled gospođe Dirlam i izrazila ushićenje Margretinom prolećnom haljinom. Zadržala se na temi mode i na kraju dala izveštaj o iznenađujućem napretku radnje s pozamanterijom do koga je došlo u poslednje vreme. Gospođi Dirlam nije preostalo ništa drugo nego da pomene i pohvali mladog Ongelta, kako ima puno ukusa i pokazuje trgovačke sposobnosti, što je njen muž još pre nekoliko godina primetio i priznao, dok je Andreas kod njega šegrtovao. Na ovakvo laskanje, očarana majka je odgovorila jednim kratkim uzdahom. Istina, Andreas je vredan i daleko će dogurati i ta divna radnja je skoro njegovo vlasništvo, ali jedina nevolja je njegova zaziranje od žena i devojaka. Njemu ne nedostaje želja i sposobnost za brak, nego poverenje i hrabrost za taj poduhvat.

Gospođa Dirlam je počela da teši brižnu majku, pa iako je bila daleko od pomisli na svoju ćerku, sa sigurnošću je tvrdila da veza s Andreasom svakoj neudatoj devojci u gradu može da bude samo dobrodošla. Ove reči su gospođi Ongelt pale kao melem na ranu.

U to vreme, Margret i ostali mladi ljudi u društvu su požurili napred, i tom malom krugu najmlađih i najveselijih se priključio i Andreas, iako je imao muku da ih dostigne svojim kratkim nogama.

Ponovo su se svi bez izuzetka ponašali prijateljski prema njemu, ali za šavljivdžije je ovaj mali plašljivac sa zaljubljenim očima bio lak zalogaj. I lepa Margret je učestvovala u tome i svog obožavaoca uvlačila tu i tamo u tobož ozbiljne razgovore, tako da je on od sreće, uzbuđenja i progutanih delova rečenica bio potpuno zapaljen.

Ali zadovoljstvo nije trajalo dugo. Postepeno je jadničak ipak uvideo da mu se podsmevaju iza leđa, pa iako je na to već navikao, to ga je porazilo i ponovo je izgubio svaku nadu. Pa ipak je i dalje pokušavao da to što manje primećuje. Razuzdanost mladih ljudi je rasla iz minuta u minut, i on se s naporom smejao, utoliko više ukoliko je jasnije prepoznavao da su sve šale upućene njemu. Zadirkivanje je završio najbezobrazniji od mladića, jedan kao drvo visoki apotekarski pomoćnik, i to jednom veoma grubom šalom.

Upravo su prolazili pored jednog divnog starog hrasta i apotekar je pokušao da dohvati rukama najnižu granu visokog drveta. Više puta je pokušavao i skakao uvis, ali mu nije uspevalo, pa su posmatrači počeli da ga ismevaju. A onda se dosetio kako da jednom šalom ponovo povrati poštovanje, a da drugoga dovede u položaj za ismevanje. Odjednom je zgrabio malog Ongelta oko struka, podigao ga uvis i primorao ga da se

203

Anna&zdls

uhvati i drži za granu. Iznenađeni Andreas je negodovao i sigurno ne bi na to pristao da nije u tom lebdećem položaju imao strah da će pasti. Zato se čvrsto uhvatio i zakačio, a kada je apotekarski pomoćnik to primetio, pustio ga je, pa je Ongelt visio bespomoćno na grani, izložen smehu mladih, koprcajući se i ispuštajući ljutite krike.

„Spustite me!”, žestoko je vikao, „odmah me spustite!” Glas mu je onemoćao, osećao se potpuno uništenim i osramoćenim za sva vremena.

Apotekar je zahtevao da se otkupi, a drugi su to burno pozdravili. „Morate se otkupiti”, dobacivala je i Margret Dirlam. Tu nije mogao da se odupre. „Da, da”, povikao je, „ali brzo, molim vas!” Njegov mučitelj je ukratko objasnio da je gospodin Ongelt već tri nedelje član

pevačkog društva, a niko ga nije čuo kako peva. Te visine i opasnog položaja neće se osloboditi pre nego što ovom skupu ne otpeva neku pesmu.

Još to nije ni izgovorio do kraja, a Andreas je već počeo da peva, jer je snaga počela da ga napušta. Upola jecajući započeo je: „Sećaš li se onih sati”, i još nije završio ni prvu strofu, a morao je da se pusti, i s krikom je pao na zemlju. Svi su bili užasnuti, i da je slomio nogu, svi bi se sigurno pokajali iz dna duše. Ali, on je ustao, doduše veoma bled, ali zdrav i čitav, zgrabio je šešir koji je ležao pored njega u mahovini, brižno ga stavio na glavu i otišao ćuteći - nazad, istim putem kojim su i došli. Na prvom sledećem zavijutku seo je u stranu staze i pokušavao da se povrati.

Tu ga je pronašao apotekar, koji je zbog griže savesti pošao za njim. Molio ga je za izvinjenje, ali nije dobio odgovor.

„Stvarno mi je veoma žao”, pokušao je molećivo još jednom, „stvarno nisam imao zle namere. Molim vas, oprostite mi i dođite ponovo s nama.”

„Sve je u redu”, rekao je Ongelt i odmahnuo rukom, a apotekar je otišao nezadovoljan.

Nešto kasnije, pristigao je drugi deo društva, sa starijim ljudima, među kojima su i obe majke lagano napredovale. Ongelt je prišao svojoj majci i rekao joj:

„Hoću kući.” „Kući? Ali zašto? Šta se dogodilo?” „Ništa. Ali ne vredi se truditi, sada to sigurno znam.” „Tako? Jesi li dobio korpu?” „Ne, ali ipak znam...” Prekinula ga je i povela sa sobom. „Sad, bez ludorija! Pođi sa mnom i biće sve u redu. Kad budemo pili kafu, sedi pored

Margret, pripazi na to.” Snuždeno je odmahivao glavom, ali je poslušao i pošao s njom. Paula je pokušala da

s njim započne razgovor, ali je odmah odustala, jer je on ćutke i ukočeno gledao ispred sebe i imao tako razdražen i ogorčen izraz na licu kakav do tada niko na njemu nije video.

Oko pola sata kasnije, društvo je stiglo na krajnji cilj izleta, malo šumsko selo čija je gostionica bila poznata po dobroj kafi, a u čijoj blizini su se nalazili ostaci zamka vitezova pljačkaša. U bašti gostionice, mladi koji su već odavno došli, već su započeli živahne igre. Izneli su iz gostionice stolove i spojili ih jedan do drugog, postavili stolice i klupe, prekrili čistim stolnjacima i postavili tacne sa šoljama, krčage, tanjire, i poručili pecivo i kolače. Gospođi Ongelt je uspelo da smesti sina do Margret. Ali on nije uvideo svoju prednost

204

Anna&zdls

već je neutešno, smrknuto gledao pred sebe, ne razmišljajući mešao ohlađenu kafu i tvrdoglavo ćutao uprkos svim pogledima koje mu je slala majka.

Posle druge šolje kafe, predvodnik družine je predložio da odu do zidina staroga grada i da se tamo zabavljaju. Uz veliku graju, mladići i devojke su poskakali sa stolica. Ustala je i Margret Dirlam i obeshrabrenom Ongeltu predala svoju lepu tašnicu ukrašenu perlama, rekavši:

„Molim vas, čuvajte je dobro, gospodine Ongelte, mi idemo da se zabavljamo.” On je potvrdno klimnuo glavom i uzeo tašnicu. To što se svirepo samo po sebi

podrazumevalo da će on ostati među starijima a ne učestvovati u igri, više ga nije čudilo. Čudilo ga je kako to nije uspeo odmah, na početku, da primeti, to čudnovato iskazivanje prijateljstva na probama, pa taj događaj s kutijom na kojoj je stajao i sve ostalo.

Kada su mladi otišli, a ostali i dalje ispijali kafu i raspredali razgovore, Ongelt se neprimećen iskrao sa svog mesta i otišao iza bašte preko polja ka šumi. Lepa tašnica koju je još držao u ruci radosno je svetlucala na suncu. Zastao je pred panjem skoro odsečenog drveta. Izvukao je maramicu, prekrio njome još svetio i vlažno drvo i seo na nju. Spustio je glavu među ruke i bavio se svojim tužnim mislima, a kada mu je pogled pao na šarenu tašnicu, a u isto vreme jedan dašak vetra doneo radosne zvuke i dovikivanja skupine kod ruševina, spustio je svoju otežalu glavu još niže i počeo bez glasa da plače kao dete.

Čitav sat je ostao tako sedeći. Oči su mu bile ponovo suve, uzrujanost ga je napustila, ali bedno stanje u kome se nalazio i beznadežnost njegovih stremljenja postali su mu još jasniji nego pre toga. A onda je u blizini začuo lagano koračanje i šuštanje haljine i pre nego što je ustao s panja, pred njim je stajala Paula Kirher.

„Potpuno sami?”, upitala ga je malo šaljivo. A kada nije odgovorio, pogledala ga je bolje, iznenada se uozbiljila i upitala ga ženski nežno: „Nije vam dobro? Da li vam se dogodila neka nesreća?”

„Ne”, tiho je odgovorio Ongelt i nastavio bez upotreba fraza, „samo sam primetio da ja ne pristajem uz ljude. I da sam ispao glupi avgust.”

„E pa, neće biti da je toliko loše...” „Da, da, upravo tako. Ja sam bio njihov glupi avgust, a posebno devojkama. Samo

zato što sam bio dobrodušan i s poštenim namerama. Imali ste pravo, nije trebalo da dođem u crkveni hor.”

„Ali možete da istupite i onda će sve biti dobro.” „Mogu da istupim, i to ću odmah i učiniti. Ali time se ništa neće popraviti.” „A zašto da ne?” „Zato što sam postao predmet ismevanja. I zato što niko više neće hteti...” Skoro da je počeo da jeca. Ona ga prijateljski upita: „... I zato što niko više neće...?” Drhtavim glasom, Andreas je nastavio: „Zato što više nijedna devojka neće na mene

da obrati pažnju niti da me uzme za ozbiljno...” „Gospodine Ongelte”, rekla je Paula polako, „zar niste sada nepravični? Ili mislite da

ne obraćam pažnju na vas i da vas ne shvatam ozbiljno?” „Da, potpuno je tačno. Siguran sam da me vi cenite, ali ne radi se samo o tome.” „Nego šta je onda u pitanju?”

205

Anna&zdls

„Oh, bože, ne bi trebalo o ovome da pričam. Ali ja sam potpuno pometen. Kada pomislim da su svi drugi bolji od mene, a i ja sam čovek, zar ne? Mene - mene niko - za mene niko neće hteti da se uda.”

Napravili su dužu pauzu, a onda je Paula ponovo započela: „Jeste li već neku pitali da li vas želi ili ne?” „Pitao! Ne, to ne. A i zašto bih? Ja unapred znam da nijedna neće.” „Pa vi onda zahtevate da neka devojka dođe i kaže vam: 'Ah, gospodine Ongelte,

izvinite, ali ja tako strašno želim da se oženite sa mnom!' Da, na tako nešto ćete stvarno dugo čekati.”

„Ja sam toga potpuno svestan”, mucao je Andreas. „Ali vi već znate na šta mislim, gospođice Paula. Kada bih znao da neka ima lepo mišljenje o meni i da može malo da me voli, onda...”

„A onda ćete možda biti toliko milostivi i namignuli joj ili je dozvati prstom! Dragi bože, vi ste...vi ste...”

Paula je to rekla i otrčala, ali ne sa osmehom na licu, već sa suzama u očima. Ongelt to nije mogao da vidi, ali je primetio nešto posebno u njenom glasu i načinu na koji ga je napustila, i zato je potrčao za njom. Kada ju je sustigao, nisu pronašli odgovarajuće reči, samo su se iznenada zagrlili i poljubili. I to je bila veridba maloga Ongelta.

Kada se sa svojom verenicom sramežjivo ali odvažno, s rukom u ruci vratio u baštu gostionice, sve je bilo spremno za povratak i samo su čekali na njih dvoje. U opštem metežu, zaprepašćenju i čestitanju, lepa Margret je prišla Ongeltu i upitala:

„Lepo, ali gde ste ostavili moju tašnicu?” Mladoženja je zbunjeno nešto odgovorio i požurio u šumu, a Paula ga je pratila u

stopu. Na mestu gde je dugo sedeo i plakao, među tamnim lišćem, ležala je svetlucava torbica, a mlada je rekla: „Baš je dobro što smo ponovo ovde. Tu je i tvoja maramica.”

(1908)

206

Anna&zdls

VERISBUHEL

Havang je malo selo, za koje niko nije čuo dok nedavno nije izgrađena velika parna ciglana. Njena zasluga je i u tome što je lokalna pruga od Bitroflingena do Kempflishajma konačno produžena do Havanga. Kako sam ranije imao naročitu naklonost prema tom malom mestu koje je ležalo na kraju nepoznate lokalne pruge, jednoga dana sam došao, iznajmio od seljaka sobu i odlučio da tu i ostanem. Hteo sam da napišem knjigu, a to sam mogao da uradim samo u miru i neometan, za vreme boravka na takvom mestu, a početni rukopis knjige još uvek čuvam kao uspomenu na mlade dane.

Naravno, uskoro se pokazalo da ni Havang nije mesto na kome ću moći da završim svoje delo. Inače, okolina mi se svidela, i pošto se nikada nisam radovao pakovanju, preseljenju i rastancima, za početak sam ostao tu gde jesam i odlučio da u Havangu postanem stariji za jedno lepo leto. Provodio sam dosta vremena na ivici šume, posmatrao seljake na junskim poslovima, potajno pecao u potoku u dolini, posmatrao pogon ciglane, a uveče umornim domaćinima pričao o svojim putovanjima i planovima, dok se nisu zasitili i prestali da me slušaju.

A onda je nastupio period dosađivanja. Probudio bih se u sedam sati, lutao po selu i dugo premišljao kojim putem da krenem. Nekad sam išao u šumu uzbrdo, nekada levo niz dolinu pored ciglane, drugi put uz dolinu do potoka na pecanje, a poneki put bih okrenuo na kraju sela, vratio se kući, seo u voćnjak i posmatrao kako u krošnjama dozrevaju male zelene jabuke i slušao kako u kupusu zuje pčele i bumbari. Odlazio sam i do železničke stanice, oko tri metra dugačkog zdanja od talasastog lima, gledao dolazak i odlazak jedinog voza na dan, neko bi izašao, ili niko ne bi izašao, kako bi se već pogodilo, ali upravo ovde na železničkoj stanici sam uglavnom postajao svestan dosade. Nekada sam započinjao razgovor sa šefom stanice, obaveštavao se o putnoj tarifi i udaljenosti svake stanice u kilometrima i konačno ga upitao da li za ovaj voz postoje i pretplatne karte. Šef stanice mi je dao precizna obaveštenja. Postoje karte odavde do Bitroflingena, koje važe za dvadeset i četiri vožnje i koštaju toliko i toliko. Kako mi je šef izračunao, popust u odnosu na običnu kartu je bio značajan i svako ko ovde stanuje a ponekad mora da obavi poslove u Bitroflingenu, imao je takvu kartu. Ne znam tačno kako je do toga došlo, možda zato što sam ljubaznog šefa stanice tako dugo zadržao u razgovoru, ali osetio sam obavezu da i ja kupim takvu kartu. I tako sam mogao svakog dana po volji da se odvezem do Bitroflingena, samo naravno ne i tog dana, jer je voz već otišao.

Sledećeg podneva sam na železničkoj stanici čekao na dolazak voza s prijatnim sećajem da ću nešto uraditi i da imam cilj pred sobom. Osim mene nije bilo drugih putnika, ali su bila zakačena dva vagona puna cigala. Moj vagon se prilično zagrejao od podnevnog sunca i uz tutnjavu smo krenuli. Odmah mi je prišao kondukter i izbušio prvu rupu u mojoj žutoj pretplatnoj karti, a kako sam bio stalni putnik, stupio je sa mnom u razgovor da mi do Kempflishajma lakše prođe vreme. Tu smo se malo zadržali i primili dva putnika. Jedan je odmah zaspao u uglu. Drugi, koga sam procenio kao trgovca stokom, odmah je zaokupio konduktera, tako da je ovaj sa starijim stalnim putnikom stupio u tako žustar razgovor da više nije bilo nade da će na mene obraćati pažnju, pa sam se posvetio gledanju kroz prozor.

Tu sam naučio ponešto novo. Imena stanica do Bitroflingena, kojih i nije tako malo, mogao bih i sada napamet da nabrojim. Železničke stanice su uglavnom bile sagrađene od talasastog lima, ali postojale su i tri kamene, a posebno stanica Verisbuhel, o kojoj će biti još reči. Vagon se postepeno napunio, ali do mene niko nije seo, jer sam im bio stran,

207

Anna&zdls

tako da sam nastavio da gledam polja, šume i naselja. U svakoj stanici je postojala i gostionica, a na svakoj je stajao isti natpis, Železnička kafana. Na svakoj stanici je stajao šef sa crvenom kapom, a iza malog prašnjavog prozorskog okna se mogao videti telegrafski aparat, jedan mesingani točkić s veoma uzanom papirnom trakom preko njega.

Video sam još mnogo toga na tom putu, ali ne mogu sve da opišem. Nešto od toga sam već zaboravio, nešto se još veoma labavo drži i s vremenom se razleće kao prah i nestaje. Ali nešto nisam i nikada neću zaboraviti. To je železnička stanica Verisbuhel.

Ova stanica se izdvaja već time što je bila građena od kamena i nije bila prizemna kao ostale, već je imala i sprat sa četiri prozora. Ispod je stajao šef i glancao tajanstveni mali mesingani točak, pored vrata je visilo poštansko sanduče, a ispod njega, na podu je sedeo dečkić sa belim vučjakom. To sam sve obuhvatio jednim brzim pogledom, a onda sam pogledao nagore, gde su se smešila četiri prozora. Bilo je uživanje gledati ih. Na svakom simsu je stajalo šest zelenih saksija, a iz njih je izbijalo i protezalo se nadole bezbroj divljih karanfila, u svim bojama, ali najviše belih i crvenih. Čak se činilo da se kroz teški i prašnjavi vazduh stanice probija njihov opojni miris.

To je bilo najlepše što sam video na ćelom putu. Posle nekoliko stanica zahvatila me je izvesna nelagodnost i mora koja me je veoma podsećala na čamotinju koju sam ostavio u Havangu, tako da sam se mučno osećao kod pomisli da imam još dvadeset i tri karte za vožnju. Pri pogledu na naočitu stanicu i prozore okićene karanfilima ponovo su mi radost i životno raspoloženje ispunili dušu, zgrabio sam blagonaklone maštarije i nisam dozvoljavao da se izgube.

I kako jedna radost retko dolazi sama, pored čudesnih karanfila pojavilo se još nešto čarobnije. Iako je potrajalo dok ga nisam otkrio, u ovoj prelepoj stanici smo se srećom zadržali čitavih četvrt sata, i dok sam skoro bio primoran da gledam u raskošno cveće, iznenada mi je pažnju privuklo nešto još lepše. Naime, na trećem prozoru, u tamnoj sobi, povijena nad cvećem stajala je lepa devojka crne kose, belih obraza, pažljivo i radoznalo gledala je dole, prema nama. Razmišljao sam da ta lepa devojka možda tako stoji i posmatra svaki voz, dosađuje se i traži nova lica i neku kratku iskru spolja da bi se kasnije, ceo dugi i miran dan, toga sećala i o nečemu mogla da razmišlja. Dopala mi se i bilo mi je žao, iako o njoj ništa nisam znao i nekako sam uživao u tome kako nas iza svoje viseće baštice posmatra.

Kad me je ugledala, ja sam svoj pogled skromno spustio, ali sam se posle malo usudio da ponovo pogledam, a ona je još uvek tamo stajala nepomično i netremice me gledala, tako da sam se ja prvi pomerio i skrenuo pogled. A onda je voz čilo i žurno krenuo dalje, a ja se mirno zavalio u klupicu i razmišljao samo o lepim stvarima. Taj dan, vožnja i pretplata su me ponovo radovali. Prisećao sam se, da li joj je kosa baš crna ili možda ipak samo smeđa, razmišljao šta sada može da radi, možda zaliva cveće ili pravi buket i stavlja na svoj stočič na kome drži pribor za šivenje i lične stvari, neku knjigu, par fotografija, kutiju s iglama za pletenje od slonove kosti i neko kučence ili lavića od mermera.

Prolazile su stanice, a ja nisam primećivao kako voz brzo ide. Na kraju smo stigli u Bitroflingen i svi smo morali da izađemo. Imao sam tri sata da razgledam grad, popijem pivo i utvrdim da je crkvena riznica s bakrorezima zatvorena, a da crkvenjak nije kod kuće. Ne mari ništa, ionako ću uskoro ponovo doći. Pivo sam popio u gostionici pod okruglom krošnjom kestena i, da ne propustim vreme za povratak, vratio sam se na stanicu i kroz prozorče gledao službenika kako telegrafije. Šef stanice mi je nekoliko puta upućivao nevoljne poglede, ljutilo ga je što gledam kroz prozor, a pošto sam i dalje tu

208

Anna&zdls

stajao, otvorio je prozor i upitao me je: „Želite li nešto? Hoćete li kartu? Voz polazi tek kroz pola sata!”

Skinuo sam šešir i rekao mu: „Ne, hvala. Ja sam abonent.” Tada je postao uljudniji i trpeo je da i dalje stojim kraj prozora dok je on beležio po uzanoj papirnoj traci. Vreme je isteklo i mogli smo da uđemo u voz. Bilo je već predveče kada smo krenuli, ali su junski dani duži i kada smo stali u Verisbuhel, sunce se još držalo na nebu i zlatnim sjajem bleštalo u prozore železničke stanice i šareni sprat s karanfilima. Ovoga puta sam odmah, bez gubljenja vremena, pogledom potražio devojku, ali nje nije bilo, pa mi se sva ova blistavost učinila suvišna i rasipnička. Ali upravo kada se napred ponovo začulo brektanje i šištanje, a kondukter zbog približavanja vikenda s većom žurbom zatvarao vrata, na trećem prozoru se pojavila krupna i lepa tamnokosa devojka i s osmehom na licu gledala dole prema vozu koji je ispuštao paru. Postojeći plamičak radosti u meni se pretvorio u vatru. Ovoga puta mi se učinilo da joj kosa nije potpuno crna, već da ima prikriven neki svetli, skoro zlatni odsjaj, ili je to možda bio samo privid zbog večernjeg sunca.

Zadovoljan svojim putovanjem i načinom na koji sam proveo pola dana, stigao sam u Havang, gde sam ponovo bio jedini putnik. Šef stanice me je pozdravio na veseo kolegijalan način, kao da sam pretplatnom kartom postao mnogo bliži železničkoj organizaciji. Kod kuće, u mojoj sobici, izgledalo mi je sve neutešno, kao da sam bio dugo odsutan, i pre nego što sam zaspao, odlučio sam da sledećeg dana ponovo otputujem u Bitroflingen. Onda će verovatno crkvena riznica sa istorijskim umetničkim delima biti otvorena, pivo će mi ispod senke kestena ponovo izvrsno prijati, tamnošnji železnički službenik će u meni prepoznati stalnog gosta, ponašaće se prijateljski i možda će mi pokazati kako radi telegraf, što me već dugo interesuje. Možda će u Veribuhelu crnokosa gospođica ponovo stajati iza karanfila, ali u svakom slučaju karan fili će biti tu, a na neki način me vožnja više ne košta ništa.

Ipak, sledećeg dana sam ostao u Havangu. Palo mi je na um da ona gospođica može na kraju da zaključi da ja zbog nje ponovo dolazim, mogla bi se uvrediti ili me pogrešno shvatiti, tako da nisam otputovao, već sam posetio ciglanu, a popodne s knjižicom u ruci ležao u senu sve dok me glad nije poterala u selo.

Sledećeg jutra sam ocenio da treba da putujem. Ukoliko se lepoj devojci ne bude dopalo što me vidi, mogu se povući s prozora i krišom je posmatrati. Takođe sam želeo da konačno pogledam starine Bitroflingena i uopšte da iskoristim priliku da s pretplatnom kartom dobro upoznam ovu oblast i uradim nekoliko ispitivanja i studija. Zato sam mirne savesti krenuo na put, video spavača, trgovca stokom i još nekoliko putnika od prekjuče kako ponovo ulaze u voz, po- služio sam konduktera cigarom i osećao sam se u vozu kao da sam ovde rođen i da tu pripadam. Nešto pred Verisbuhelom počeo sam da vrebam i ubrzo sam ugledao kako izranja kamena zgrada, poštansko sanduče i prozori sa cvećem, od čega sam u srcu stvorio zamišljeno sklonište. Još se nisam pomerio sa sedišta, a na svom starom mestu se pojavila devojka i gledala u voz. Prvo je pogledala u mali kupe prednjeg vagona, koji je bio prazan, a onda u naše prozore. I onda me je stvarno otkrila, pogledala me u lice, a meni se učinilo da joj se pojavio sasvim mali osmeh, što nisam nikako mogao da pripišem sebi, ali sam to proslavio u tišini i slobodno kao jedan lep i radostan događaj. Bila je malo više uvučena u unutrašnjost sobe, tako da nisam mogao da je vidim, a kosa joj je ovoga puta izgledala potpuno crna, kao i oči na svetlom, bledom licu. U odlasku sam još uvek gledao u nju, a ona je i dalje stajala na prozoru. Gledao sam sve dok nije postala potpuno mala i nejasna.

209

Anna&zdls

Palo mi je na um da se tako razdragano i srdačno osmehuje baš meni, ali to je više bila igra moje mašte nego prava istina.

Nisam znao kako se zove, a nisam se usudio da ikoga pitam. Za vreme vožnje sam se zabavljao time da joj izmislim neko lepo ime. Za početak mi se ime Hedviga učinilo pravo i najlepše, ali sam ubrzo odustao jer je više odgovaralo i bilo mnogo lepše, Gertruda. I tako je ona za mene bila Gertruda i kada bih se osvrnuo na događaj od prekjuče, na današnje osmehivanje i ime koje sam joj dao, o nepoznatoj devojci sam stvorio pravu, dobru sliku.

U Bitroflingenu sam u crkvenoj riznici video izrezbarene naslonjače, isklesane nadgrobne ploče prošlih vladara i duhovnika, ali nisam dugo izdržao unutra, već sam se ponovo vratio na stanicu, gde je naša lokomotiva podmazivana i punjena vodom. Šef stanice mi je srdačno otpozdravio i čak me je upitao da li sam doputovao iz Verisbuhela. Kada sam mu odgovorio da dolazim iz Havanga, pohvalno se izrazio o gradnji ciglane i izrazio pretpostavku da sam u njoj zaposlen. Ostavio sam ga u takvom uverenju, jer mi je koristilo da izgleda kao da se po stoti put vozim vozom i da stvarno na ovoj lokalnoj pruzi i okolini imam šta da tražim.

Kada smo stigli u Verisbuhel, večernje sunce je zlatnim sjajem obasjavalo polja i crvene krovove, dečak je opet bio tu, ali ovog puta bez psa. Gore u prozoru je već čekala devojka. Jedan zrak sunca joj se upleo u kosu i obasjavao lice, tako da sam veoma jasno mogao da je vidim. Procenio sam da ima oko dvadeset godina. Kada je voz krenuo, na njenim jarkocrvenim usnama zablistao je srdačan osmeh i pri tome me je gledala u oči, tako da mi je srce zadrhtalo od sreće. Ovoga puta to nije bila samo igra moje mašte. Prepoznala me je, razmišljao sam, i ništa mi ne prebacuje. Bilo mi je prijatno u duši što sam samo smeo da pretpostavim da možda misli na mene kao što ja mislim na nju, i da razmišlja o nepoznatom mladom čoveku.

I tako sam bio zaljubljen, doduše ne prvi put, a ovo stanje mi se posebno sviđalo. Dosada je potpuno nestala i stideo sam se samoga sebe što sam u tako lepom kraju još do pre kratkog vremena bio gluv i lenj za okolinu. Ujutru se iza blistave ravnice tako dostojanstveno i spokojno raširila šuma, kako ni najslavniji pesnik ne bi mogao da je opiše, a u daljini iznad nje su se videle mirne i zamišljene planine. Pogled i misli su mi neprestano bili nečim zaokupljeni, pa mi je dan prošao tako lako i brzo, kao nikome u selu. Svuda se osećala božija stvaralačka ruka, sve je blistalo od svetlosti i životnog zanosa.

Ipak, ta raskoš mi nije bila dovoljna, i već posle dva dana sam ponovo bio u vozu. Da, ponovo je stajala na prozoru i ako sam bio u pravu, očekivala me je i radovala se što me ponovo vidi. Mirno i prijateljski me je gledala svojim crnim očima na takav način da sam se naježio kao da me je poljubila. Tek što sam to pomislio, a već me je probola želja i u srcu sam odlučio da pre ili kasnije od tog divnog bića dobijem poljubac, što mi je izgledalo blaženo i ne previše smelo. Da me poljubi neka lepa i dostojanstvena žena je već odavno kao čarobni san ležalo na mojoj duši, ali se nikad nije ostvarilo. Sada mi se činilo da je sve moguće, da se stvari odvijaju tako da ovo može da postane prava i divna avantura. Naravno, mogao sam joj odmah otpozdraviti klimanjem glave ili joj potajno mahnuti, ali mi se to ipak činilo isuviše neodmereno, pa sam odlučio da sačekam do povratka, a do tada da razmislim o sledećem potezu.

Za vreme vožnje do Bitroflingena, boravka u njemu i povratka, imao sam dovoljno vremena za razmišljanje i na kraju sam doneo odluku da je danas ipak nekakvim znakom ili mahanjem pozdravim. Ako mi odgovori, to će biti divno i videću šta dalje da

210

Anna&zdls

preduzmem, a ako ne, to me neće mnogo rastužiti. Mogu još neku godinu da provedem nepoljubljen.

Uspeo sam svoju odluku da sprovedem u delo. Skoro da je nisam stvarno ni ugledao, a već sam klimnuo glavom Gertrudi i mahnuo joj rukom u znak pozdrava. Sve to sam uradio veoma oprezno i nejasno, ali to njoj nije promaklo, pa je na moju veliku radost odgovorila dva puta klimnuvši glavom i širokim osmehom.

Najradije bih odmah izašao iz voza i kroz vrata uz stepenice doleteo do nje. Još jednom sam je upitno pogledao u lice, a ona je ponovo pokazala svoj blistavi osmeh kao praznični i veseli barjak. Tako je moju dušu ispunilo saznanje kao srdačno jutarnje svetio da joj se stvarno sviđam i da moje obožavanje rado podnosi i bio sam spreman da na njenu želju legnem i pod točkove. U tome je voz ponovo krenuo, mirno i bez pokreta sam se oprostio i u prekrasno veče putovao kući kroz preobraženi predeo. To su bili divni sati, neki od najlepših za koje znam. Osmehivali su se u svom zlatnom prividu, zagrevali moje mlado srce i mojim mislima podarili ružičasta krila da bih lak i blažen odleteo u mladalački raj.

Nestali su a da to nisam opazio, prošli su pre nego što sam to želeo, kao i svaka sreća.

Avantura me je zapalila i posle tihog osećanja sreće i ispunjenosti sledilo je pravljenje planova za narasle želje, a istovremeno i strah i klonulost, jer u ljubavnim stvarima nisam imao nikakvog iskustva. Dva dana sam proveo u jalovom razmišljanju. Želeo sam da se odvezem do Verisbuhela, tamo izađem iz voza i na bilo koji način se s njom sretnem. Bez suviše smelih nadanja, ipak sam očekivao da će me lepa devojka ljubazno primiti i da će me poljubiti. A onda sam počeo da razmišljam šta će se dogoditi kada budem stajao na stanici, kako da dođem do nje, šta da joj kažem, možda će joj otac i majka biti prisutni. Sve se to kao breg isprečilo preda mnom i celu stvar činilo nemogućom. Ponovo sam postao potpuno nesiguran. Pa dobro, jeste mi ljubazno klimnula glavom i nasmejala se, ali šta bi to trebalo da znači? Na kraju, to isto je više puta potpuno bezazleno učinila mnogobrojnim putnicima na proputovanju i sada kada ja dođem i zahtevam više, na šta će to ličiti? Ona ne zna ništa o meni, još manje ja znam o njoj. Da li je onda odgovorna za moje drske snove? Ah, ona mi je dala ono što rado daje, srdačan pozdrav i odblesak svog umilnog bića, a ja sada želim tamo da odem i da postavljam zahteve.

Trećeg dana nisam pronašao bolje rešenje nego da opet otputujem. Tada uvek mogu da izađem u Verisbuhelu ili da produžim dalje, već u zavisnosti od okolnosti. Uznemiren, otišao sam na železničku stanicu i čekao voz. Kondukter me je prisno pozdravio i napravio novu rupicu u mojoj pretplatnoj karti, trgovac stokom je takođe došao i pred prozorom su prolazile potpuno poznate slike, od kojih su mi se neke činile donosiocima sreće a neke sudbonosnim.

Put do Verisbuhela mi je ovoga puta trajao veoma dugo. Srce mi se steglo, htelo je da stane kada sam ugledao Gertrudu kako stoji na stanici odevena u crnu haljinu, s velikom torbom u ruci, a pored nje, šefa stanice i dečaka i malu mršavu ženu koja je mogla da joj bude majka. Majka i ćerka su bile u odeći za put, a devojčine oči su bile crvene od suza koje su se još videle na obrazima.

Poljubila je šefa stanice u sedu bradu i s majkom ušla u voz. Ušle su u moj vagon i sele odmah blizu mene. Nisam se usudio da je pogledam, dok je odmahivala kada je voz krenuo. A onda sam je osmotrio i video da je doista čudesno lepa. Imala je tamnosmeđi kosu, a oči su joj bile iste boje. Posle oproštajnih suza, ponovo se osmehivala istim

211

Anna&zdls

svetlocrvenim usnama kojima se i meni onda osmehivala. Sedela je i pričala s majkom; mene nije pogledala ili se činilo da me i ne poznaje. Čuo sam nešto od njihovog razgovora, stvarno su bile majka i ćerka. Onda su govorile o nekom Robertu, a onda o njenom mužu, i ja sam postepeno shvatio da je ona udata, a da su kod upravnika bile u gostima.

U Bitrolfingenu je s majkom ušla u čekaonicu, i to u čekaonicu druge klase, iako je putovala trećom. Palo mi je na um kako često sam se ljutio zbog toga što putnike treće klase vidim da sede u čekaonici druge. Istina, bila je ćerka železničkog službenika.

Kada sam posle toga sledeći put prošao istim putem, nosio sam svoj kofer sa sobom i putovao dalje u neki drugi kraj. Pretplatnu kartu sam poklonio domaćinu kod koga sam stanovao. I došla su neka druga vremena, mnogo toga sam zaboravio, ali ne i imena stanica i balkon s karanfilima. I dalje sam ostao nepoljubljen, iako se to u međuvremenu promenilo, ali lepu Gertrudu i moju šašavu putnu fantaziju nisam želeo da potpuno izbrišem iz duše, već sam ih ostavio da skrivene žive unutra i još i danas u ponekim satima vidim, ih kao stvarnu mladalačku ljubav i stvarnu mladalačku sreću.

(1909)

212

Anna&zdls

LEP SAN

Kada je gimnazijalac Martin Haberland u sedamnaestoj godini umro od zapaljenja pluća, svi su sa žaljenjem govorili o njemu i njegovom velikom talentu i smatrali da baš nije imao sreće što je umro pre nego što je s takvim talentom postigao uspeh i zaradio kakvu dobit i gotov novac. Zaista, smrt zgodnog nadarenog mladića je i mene rastužila i pomislio sam sa izvesnim žaljenjem da na svetu sigurno postoji mnogo talenata kad priroda može tako jednostavno da ih se odrekne. Ali prirodi je svejedno šta mi o njoj mislimo, a što se talentovanih tiče, činjenica je da umetnici više nemaju publiku, već samo kolege.

Međutim, smrt tog mladog čoveka ne mogu baš u tom smislu da žalim, jer je njemu lično naneta šteta i okrutno mu je oduzeto sve što je najbolje i najlepše što mu je bilo predodređeno.

Ko srećno i zdravo napuni sedamnaest godina i ima dobre roditelje, taj je bez sumnje u mnogim slučajevima proživeo lepši deo života, iako mu se život tako rano završio i zbog nedoživljenog velikog bola i sjajnih doživljaja kao i divljeg života nije postao deo Betovenove simfonije nego samo mala Hajdnova kamerna muzika. A to se za mnoge druge ljudske živote ne bi moglo reći.

U Haberlandovom slučaju, potpuno sam siguran. Taj mladi čovek je stvarno doživeo najlepše što je mogao da doživi, srknuo je nekoliko taktova muzike s nekog drugog sveta, tako da je njegova smrt bila neminovna, jer život posle toga ne može ništa drugo da pruži osim nekoliko pogrešnih tonova. To što je učenik svoju sreću doživeo sam i u snu, nije nikakva slabost, jer većina ljudi doživljava svoje snove mnogo snažnije nego sam život.

Drugoga dana njegove bolesti, tri dana pre smrti, kada je groznica već počela da ga trese, gimnazijalac je snevao sledeći san:

Otac mu je stavio ruku na rame i rekao: „Ja dobro razumem da od nas ne možeš da naučiš više ništa. Moraš da postaneš veliki i dobar čovek i da zaslužiš posebnu sreću, a to u porodičnom gnezdu ne može da se nađe. Slušaj me pažljivo: prvo se moraš popeti na breg spoznaje. Onda moraš da učiniš određena dela, pa tek onda treba da pronađeš ljubav i da budeš srećan.”

Dok je otac izgovarao poslednje reći, činilo se da mu je brada postala duža, a oči krupnije, i u jednom trenutku je izgledao kao neki ostareli kralj. Poljubio je sina u čelo i pustio ga da ode. Sin je izašao lepim uzanim stepenicama, kao iz kakve palate, i dok je koračao ulicom i upravo napuštao grad, presrela ga je majka i rekla mu: „Martine, zar ćeš otići a da mi ne kažeš zbogom?” Gledao ju je zaprepašćeno, stideo se da joj kaže da je mislio da je već dugo mrtva, jer sada je vidi pred sobom živu, a bila je mlađa i lepša nego što mu je bila u sećanju. Izgledala je skoro kao devojka, tako da je pocrveneo kada ga je poljubila i nije se usudio da joj uzvrati poljubac. Gledala ga je u oči blistavim, modrim pogledom koji ga je kao svetlost obasjao i mahnula mu kada je potpuno pometen žurno otišao.

Ne začudivši se, pred gradom je umesto druma i doline s alejom jasenova ugledao morsku luku i veliki staromodni brod s tamnim jedrima koja su se uzdizala do zlatnoga neba, kao na njegovoj omiljenoj slici od Kloda Lorena i tu se on odmah ukrcao na brod spoznaje.

213

Anna&zdls

Brod i zlatno nebo su neprimetno nestali s vidika, a posle nekog vremena se učenik Haberland kao probuđen našao kako pešači drumom, veoma daleko od kuće, a onda se penje uzbrdo, gde u daljini svetluca večernje crvenilo i činilo mu se da koliko god dugo hoda nije ništa bliži vrhu. Na sreću, pored njega je koračao i profesor Sajdler, koji mu je očinski rekao: „Ovde nema drugačije konstruisanog prostora osim ablativus absolutus, samo pomoću njega doći ćete iznenada in medias res.” Martin je odmah poslušao, jer je znao da apsolutni ablativ obuhvata njega samoga i sav svet i temeljno se obračunava sa svakom vrstom prošlosti, da bi sve postalo svetio i puno sadašnjosti i budućnosti. Tako se iznenada našao na brdu, a pored njega i profesor Sajdler, koji mu se odjednom obratio sa ti, a i poverio mu da je on u stvari njegov otac, i dok je to govorio, postajao je sve sličniji ocu, a ljubav prema ocu i ljubav prema znanju su postale jedno, i obe sve jače i lepše. Dok je sedeo i razmišljao, obuzet suštim predosećanjem i divljenjem, otac mu je rekao: „Tako, a sada pogledaj oko sebe!”

Sve unaokolo je bilo neizmerno jasno, i sve na svetu je bilo u najboljem redu i ozareno suncem; on je potpuno shvatio zašto mu je majka umrla i zašto je ipak živa, shvatio je suštinu, zašto su ljudi različiti po izgledu, potrebama i govoru, tako različiti, a u svom biću ipak najbliža braća; razumeo je i muku i nepravdu i mržnju kao veoma neophodne i od Boga željene ili primorane i da su sada postale lepe i svetle i govore o redu i radosti sveta. I pre nego što mu je postalo potpuno jasno da je bio na brdu spoznaje i da je postao mudar, osetio je potrebu da se osposobi za kakav posao, a kako je poslednje dve godine razmišljao o raznoraznim zanimanjima i ni za jedno nije mogao da se odluči, sada je tačno znao i čvrsto odlučio da postane neimar, to je želeo od srca i bez i najmanje sumnje.

Odmah se oko njega stvorilo belo i sivo kamenje, drvna grada i razne mašine, a pored njih je stajalo mnogo ljudi koji nisu znali šta da rade; a on ih je upućivao rukama, objašnjavao i naređivao, razgledao planove i bilo je potrebno samo da mahne rukom ili da pokaže i ljudi su već trčali i bili srećni što rade jedan razumljiv posao, donose kamenje, guraju kolica, pobadaju šipke, dletom obrađuju blokove i u svakoj ruci i u svakom oku se osećala volja majstora. Kuća je izrasla u palatu s ukrasima na vratima i predvorjima, dvorištima i lučnim prozorima, bila je to potpuna, sama po sebi razumljiva, jednostavna i radosna lepota, koja je propovedala da je potrebno izgraditi još nekoliko takvih građevina pa da nepravda, nesreća, nezadovoljstvo i zlovolja nestanu s ovoga sveta.

S potpunim završetkom građevine, Martin je postao sanjiv i više ni na šta nije obraćao pažnju, čuo je nekakvu muziku i slavlje koje buči u njemu i s posebnim zadovoljstvom se predao dubokoj i lepoj sustalosti. Iz toga se njegova samosvest izvukla tek tada kada se pred njim ponovo pojavila majka i uzela ga za ruku. Znao je da će ga sada odvesti u zemlju ljubavi, bio je miran i pun iščekivanja i zaboravio sve što je na putu već doživeo i radio; samo mu je s brda spoznaje i s njegove palate sijala svetlost i temeljno pročišćena savest.

Majka se smejala, držala ga za ruku i povela uzbrdo u predeo gde je vladalo veče. Imala je haljinu plave boje koja je nestala dok su koračali, i to što je nekada bila njena plava haljina sada je postalo plavetnilo neke duboke i daleke doline, a on više nije mogao da razazna da li je majka stvarno bila s njim ili ne. Obuzela ga je tuga, seo je na livadu i počeo da plače, a bol nije osećao, i to je bilo slično onome kada je bio pospan i kada ga je savladao umor. Sav u suzama, osećao je da sada treba da sretne ono najslađe što čovek može da doživi i kad je razmislio o tome, znao je dobro da je to ljubav, ali nije mogao to

214

Anna&zdls

sebi da predstavi i završio je s osećanjem da je ljubav kao smrt, ona je ispunjenje i suton, ono posle čega nema ničega.

Još nije ni završio s mislima, a već je sve postalo drugačije. Dole u plavoj dolini iz daljine se čula divna muzika, a preko livade je prolazila gospođica Fosler, ćerka predsednika gradske opštine, i on je odjednom znao da je u nju zaljubljen. Bila je ista u licu kao i uvek, ali je nosila potpuno jednostavnu otmenu haljinu kao neka Grkinja i tek što je stigla, pala je noć i osim ogromnog neba prepunog zvezda, više se ništa drugo nije videlo.

Devojka je stala pred Martina i nasmejala se. „Tako, stigao si?”, rekla je ljubazno, kao da ga je očekivala.

„Da”, odgovorio je Martin, „majka mi je pokazala put. Sada sam obavio sve poslove, završio sam i veliku kuću koju sam morao da sagradim. U njoj moraš ti da stanuješ.”

Ona se nasmejala, ali zamišljeno, pomalo tužno, skoro majčinski, kao odrasla osoba. „Šta sada treba da uradim?”, upitao je Martin i stavio ruke devojci na ramena. Ona

mu se približila i gledala ga u oči iz neposredne blizine, što ga je malo prestravilo, i sada nije postojalo ništa drugo osim njenih mirnih krupnih očiju, a iznad njih, u zlatnoj magli, bezbroj zvezda. Srce ga je zabolelo i počelo užurbano da kuca.

Lepa devojka je pritisla svoje usne na Martinove i uto se njegovo biće istopilo, a sva volja ga napustila, a gore u plavoj pomrčini zvezde su počele tiho da se oglašavaju. Osećao je da je doživeo sve što jedan čovek može da doživi, da je okusio ljubav, smrt i slast života, svet oko njega se pokretao i zvučao kao da je u najboljem redu, nije sklanjao usne s devojčinih, ništa više nije želeo niti tražio od sveta, osetio je da je sebe, nju i sve ostalo doveo u red, zatvorio je oči i poleteo uz blagu vrtoglavicu, zvučnim, odvajkada unapred određenim putem, na kome ga više nije očekivalo nikakvo znanje, nikakvi poslovi niti vremenska ograničenja.

(1912)

215

Anna&zdls

NEVESTA

Sinjora Ričoti, koja je pre kratkog vremena stigla sa ćerkom Margeritom u banju Valdšteterhof, pripadala je onim plavokosim, nežnim, nešto nemarnim Italijankama koje se često sreću u oblasti Venecije i Lombardije. Nosila je mnogo lepog prstenja na punačkim prstićima, a njen veoma karakteristični hod, koji se neko vreme mogao smatrati razbludnim ljuljuškanjem, prelazilo je sve više u onaj tip kretanja koji se karakterne kao geganje. Elegantna i očigledno u prošlosti navikla na počasti, imala je reprezentativnu figuru, nosila je prikladnu odeću, ponekada uveče pevala uz klavir školovanim, malo sladunjavim glasom, pri čemu je punačkim rukama s ručnim zglobovima jako izvijenim u stranu, držala note. Dolazila je iz Padove, gde je njen pokojni muž bio poznati poslovni čovek i političar. Kod njega je živela u atmosferi rascvetale boemštine i iznad svojih mogućnosti, što je posle njegove smrti s očajničkom hrabrošću i nastavila.

I pored svega toga, ona nam uopšte ne bi bila zanimljiva da sa sobom nije povela svoju mladu ćerku, Margeritu, devojčurka koji je imao problema s malokrvnošću i apetitom. Bilo je to zanosno, vitko, mirno i bledo stvorenje s tamnoplavom gustom kosom, i kada bi u svojoj jednostavnoj beloj ili bledoplavoj letnjoj odeći šetala po bašti ili hodala ulicama, svako bi je pogledao blagonaklono i sa simpatijama. Ovo je bila prva godina da je gospođa Ričoti povela devojku sa sobom u svet - u Padovi je živela prilično povučeno - a dobro joj je stajala i iskra rezigniranosti, zato što je primetila da je pred ljudima u hotelu bila u senci svoje ćerke. Gospođa Ričoti je do sada bila dobra majka, iako ne bez pretenzija za sopstvenu sudbinu i budućnost; ali sada je odbacila ta skrivena nadanja i počela da ulepšava svoje dete onako kako to rade dobre majke, skidajući s vrata nakit sa sopstvenog venčanja i kiteći za to doraslu ćerku.

U početku, smatrala je da muškarcima koji su se interesovali za vitku, plavokosu devojku iz Padove ništa ne nedostaje. Ali stražarila je i okružila se zidom poštovanja i čvrstih zahteva, koji su odbili mnoge avanturiste. Njenoj ćerki je bio potreban muškarac kod koga bi joj bilo dobro, i pošto je lepota bila njen jedini miraz, valjalo je biti duplo na oprezu.

Posle kraćeg vremena, u banji se pojavio budući heroj ove priče i sve se odvijalo brže i jednostavnije nego što je zabrinuta majka mogla da zamisli. Jedan mladi Nemac se na prvi pogled zaljubio u Margeritu i svoje namere izneo onako odlučno kako to čine ljudi koji nemaju mnogo vremena i ne znaju da okolišaju. Gospodin Štatenfos je u stvari imao vrlo malo vremena. Bio je upravnik jedne plantaže čaja na Cejlonu i provodio je odmor u Evropi. Kroz dva meseca imao je da se vrati na Cejlon, a Evropu ponovo može da poseti najranije kroz dve ili tri godine.

Taj mršavi, preplanuli mladi čovek odlučnog nastupa nije se naročito svideo gospođi Ričoti, ali se dopao lepoj Margenti, kojoj se od prvoga sata uporno udvarao. On uopšte nije loše izgledao, nastupao je bezbrižno, gospodski, na način koji su Evropejci i u tropima gajili, i imao je dvadeset i šest godina. To što je dolazio s Cejlona, te čudesne zemlje, bio je samo jedan romantičan dodatak, a njegova prekookeanska osetljivost donosila mu je veliku nadmočnost nad prošekom ovdašnjeg svakodnevnog života. Oblačio se kao Englez; od smokinga do odeće za tenis, od fraka do opreme za planinarenje, sve stvari su bile prvoklasnog kvaliteta, a iako je bio momak, nosio je sa sobom iznenađujuće mnogo velikih kofera i videlo se da je u svakom pogledu navikao na prvoklasan život. Poslovima i zadovoljstvima se posvećivao s mirnom predanošću, radio

216

Anna&zdls

je temeljno i dobro to što se moralo uraditi, ali se činilo da nigde nije prisutna strast, ni kod planinarenja, ni kod veslanja, tenisa, niti kod vista, već je izgledalo da je tu samo neko vreme, kao gost u prolazu, negde iz dalekog, neverovatnog sveta gde ima palmi i krokodila, gde ljudi njegovog kova žive u belim čistim letnjikovcima i gde ih mnogobrojne i vredne sluge hlade velikim lepezama i poslužuju ledenim napicima. Jedino je u odnosima s Margeritom napuštao svoju uzdržanost i egzotičnu smotrenost i razgovarao s njom vatrenom mešavinom nemačkog, italijanskog, francuskog i engleskog, bavio se damama Ričoti od jutra do večeri, čitao im novine, nosio ležaljke za plažu i uopšte se nije trudio da svoje obožavanje Margerite sakrije od drugih ljudi, tako da su uskoro svi radoznalo posmatrali njegov trud oko lepe Italijanke. Neki su ovu romansu posmatrali i sa sportskim interesovanjem, tako da su ovom zgodom sklapali i opklade.

Sve ovo se nije sviđalo majci Ričoti i bilo je dana kada se ona durila kao uvređeno veličanstvo, dok je Margerita izgledala uplakano, a gospodin Štatenfos namrgođenog izraza lica pio viski s ledom na verandi. Međutim, uskoro su se devojka i on složili da ih više ništa neće rastaviti, pa kada je gospođa Ričoti jednog sparnog jutra ćerki ljutito iznela svoj stav da njen prisan odnos s mladim odgajivačem čaja nanosi štetu njenom dobrom glasu i da za nju čovek bez velikog imetka uopšte ne dolazi u obzir, očajna Margerita se zaključala u svoju sobu i ispila flašicu nekakve mutne vode za koju je mislila da je otrovna, čime je samo pokvarila svoj i onako slab apetit, a lice joj je postalo za nijansu bleđe.

Tog dana je Margerita uporno, satima patila na divanu, dok je njena mama na iznajmljenom čamcu na vesla isto tako dugo razgovarala s gospodinom Štatenfosom, a posle toga, istog dana objavljena je veridba, i već sledećeg dana je energični prekomorac doručkovao za stolom s obe dame. Margerita je bila srećna, a njena majka je nasuprot tome smatrala ovu veridbu doduše neophodnom, ali po svoj prilici i prolaznom nevoljom. „Na kraju krajeva”, razmišljala je, „kod kuće o ovome niko ništa ne zna, i ako se ubuduće pruži neka bolja prilika, mladoženja je veoma daleko, na Cejlonu, i nema potrebe da bude pitan.” Tako je ona zahtevala da Štatenfos ne odlaže svoj povratak i pretila je odlaskom i prekidom kada je verenik izrazio želju da se venčaju još toga leta i da svoju mladu ženu odmah povede sa sobom u Indiju.

Morao se povinovati, ali je bio veoma besan, jer od dana objave veridbe dame Ričoti kao da su srasle jedna uz drugu, pa je morao da se služi raznoraznim lukavstvima da bi makar minut bio nasamo sa svojom verenicom. U Lucernu joj je kupio najlepše svadbene poklone, ali su ga uskoro telegramom pozvali u Englesku zbog poslova, tako da je svoju lepu verenicu ponovo video tek kad ga je u pratnji majke sačekala na železničkoj stanici u Ženevi, da bi proveli još jedno veče zajedno, a već sledećeg jutra su ga ispratile do pristaništa.

„Vraćam se najdalje kroz tri godine, i onda ćemo se venčati”, vikao je s brodskih stepenica, koje su posle njega bile uklonjene. Onda je zasvirao brodski orkestar i parobrod je polako isplovio iz pristaništa.

Dve dame su mirno otputovale nazad u Padovu i nastavile uobičajeni život. Gospođa Ričoti se nije predavala: „Sledeće godine”, razmišljala je, „sve će izgledati drugačije, ponovo ću pronaći neko fino banjsko lečilište i tada će se bez sumnje ukazati nove i sjajnije prilike.” U međuvremenu je verenik iz daleka često pisao dugačka pisma i Margerita je bila srećna. Potpuno se oporavila od napetosti u kojoj je provela nemirno leto, primetno je „procvetala”, a o malokrvnosti i lošem apetitu više nije bilo govora. Njeno srce je bilo osvojeno, sudbina izvesna i zadovoljna lagodnim i mirnim životom

217

Anna&zdls

snevala je prijatne snove, pomalo učila engleski jezik i oformila lep album s divnim slikama palmi, građevina i slonova, koje joj je slao mladoženja.

Narednog leta nisu putovale u inostranstvo, već su izabrale da provedu nekoliko nedelja boravka u skromnom letovalištu u brdima, i majka je počela postepeno da pravi planove o srećnoj budućnosti svoje nepokolebljive ćerke. Iz Indije su s vremena na vreme stizale pošiljke s finim muslinima, lepim čipkama, kutijama od čekinja bodljikavog praseta, figuricama od slonovače; one su to pokazivale poznanicima i uskoro napunile pola sobe, a kada su primile vest da Štatenfos leži bolestan i da ga zbog oporavka moraju transportovati u planine, majka i ćerka su se zajedno molile za ozdravljenje dragoga u daljini, što se srećom i ispunilo.

Za obe dame, ovo mirno zadovoljstvo je bilo neobično stanje. Gospođa nije više boemski živela, malo je ostarila, ali se toliko ugojila da joj je i pevanje teško padalo. Više nije bilo razloga da se prikazuje privid imućnosti, manje se trošilo na garderobu, bez preke potrebe se nije izlazilo iz kuće, više se nije štedelo za skupocena putovanja, ali se zato više činilo za svakodnevna zadovoljstva.

Pri tome se otkrilo, a da učesnice to nisu posebno primetile, koliko je Margerita ćerka svoje majke. Posle ispijanja one mutne vode i rastanka u Ženevi, više nije imala nikakvih muka, raskrupnjala se i kako joj razvoj nisu ometali ni duševni poremećaji ni telesni napori - tenis je takođe davno ostavila - s njenog bledog ljupkog lica su se izgubili ne samo potištenost ili oduševljenje već joj se i vitak stas promenio i sve više razvio u mirnu jedrinu, što ranije niko ne bi mogao da poveruje. Još uvek se činilo da je ono što kod majke izgleda smešno i preterano kod mlade dame još uvek krepko i mladalački ublaženo, ali nije bilo sumnje, naginjala je gojaznosti i bilo je lako shvatiti da će se pretvoriti u pozamašnu, ogromnu damu.

Prošle su tri godine i očajni mladoženja je napisao da mu je te godine nemoguće da dobije godišnji odmor, ali da su zato njegova primanja povećana, pa zato predlaže, ako mu i sledeće godine ne bude moguće da poseti Evropu, da onda njegova draga devojka dođe kod njega i useli se kao gospodarica u divan letnjikovac koji upravo gradi.

Prebolele su razočaranje i prihvatile predlog. Gospođa Ričoti nije mogla sebi da prikrije da je njena ćerka izgubila nešto od telesnih draži i da bi bilo besmisleno prigovorima dovesti u opasnost njenu sigurnu budućnost.

Dovde mi je ova priča kasnije ispričana; a ostatku sam slučajno lično prisustvovao kao svedok.

Jednoga dana, u Ženevi sam se ukrcao na brod Severnonemačke kompanije, koji je plovio za istočnu Aziju. Među malobrojnim putnicima prve klase nalazila se i mlada Italijanka, koja se sa mnom u Ženevi ukrcala na brod i koja je kao nevesta putovala u Kolombo. Vrlo slabo je govorila engleski, a kako je na brodu bilo još nevesta koje su putovale u Penang, Šangaj i Manilu, te mlade i odvažne devojke su obrazovale prijatnu i omiljenu grupu, u kojoj su svi bezbrižno uživali. Pre nego što smo prošli Suecki kanal, mi mladi ljudi smo se sprijateljili i družili i često proveravali svoje znanje italijanskog jezika s krupnom devojkom iz Padove, koju smo zvali Kolos.

Nažalost, iza Rta Guardafui more se uzburkalo i ona je dobila morsku bolest. Ta devojka koju smo smatrali komičnom igrom prirode, danima je očajna i nemoćna ležala u ležaljci na palubi, a mi svi smo se iz milosrđa odnosili prema njoj s puno obzira, iako ponekad nismo uspevali da potisnemo poneki osmeh zbog njene zaprepašćujuće težine. Donosili smo joj čaj i supu, obraćali joj se na italijanskom, što bi je poneki put nasmejalo, i svakog jutra i podneva nosili smo je u stolici od trske na mirnije i senovitije mesto na

218

Anna&zdls

palubi. Nešto pre Kolomba donekle se oporavila, ali i tada je ležala ravnodušno i malaksalo, s dečijim izrazom patnje i nemoći na debelom i dobroćudnom licu.

Dok smo se približavali Cejlonu, svi smo pomogli da spakujemo Kolosove kofere. Stajali smo na sredini palube spremni za izlazak i posle četrnaest dana plovidbe ceo brod je obuzeo divlji nemir kojim smo očekivali prvu značajnu luku.

Svi su se uželeli kopna, raspakivali su tropske šlemove i suncobrane, držali u rukama turističke mape i vodiče, dvogledima razgledali obližnja ostrva i potpuno zaboravili na ljude s kojima su se pre kratkog vremena srdačno oprostili, iako su oni još bili tu. Niko nije mislio ni na šta drugo osim kako izaći na kopno, što je brže moguće izaći na kopno, što je značilo vratiti se kući i poslu posle dugog putovanja, radoznalo uledati prvu tropsku obalu, prvu palmu kokosa i tamnopute urođenike, a takođe i napustiti brod koji je u tom trenutku postao potpuno nezanimljiv, i na čvrstom kopnu u nekom komfornom hotelu popiti viski. Svi su bili užurbani i zaposleni zaključavanjem svojih kabina, plaćanjem računa u salonima, raspitivanjem o pošti koja je upravo stigla na brod, razmenjivanjem važnih vesti iz sveta i politike.

U sredini te sebične gungule ležala je na svom mestu debela Italijanka, primetno nezainteresovana, još uvek bolesnog izgleda, onemoćala od posne hrane, upalih obraza i pospanih očiju. S vremena na vreme, kako bi ga gužva nanela, prišao bi joj još neko od onih s kojima se odavno oprostila, još neko bi joj pružio ruku i poželeo dobrodošlicu. A onda je snažno zagrmela muzika, drugi oficir je započeo komande oko pokretnih silaznih stepenica, pojavio se kapetan, čudno stran i drugačiji u civilnom odelu s krutim šeširom. Ukrcao se u čamac poslovnog zastupnika, kao i manji broj gostiju kojima je data prednost, dok su se ostali gurali za njima prema motornim i čamcima na vesla koji su bili ponuđeni za prevoz do obale.

U tom trenutku, s kopna je stigao se gospodin u belom tropskom odelu s srebrnom dugmadi.

Izgledao je veoma privlačno, preplanulo mlado lice ispod tropskog šlema odavalo je mirnu čvrstinu i samostalnost koja se tako često sreće kod ljudi preko mora. Čovek je u ruci držao ogroman buket raskošnog indijskog cveća. Kretao se kroz gomilu korakom čoveka koji se snalazi na brodu, uzbuđeno, i tražeći pogledom. Kada je prošao pored mene, istog trenutka sam bez ikakve sumnje znao da je to Kolosov mladoženja. Koračao je žurno, napred i nazad, dva puta je prošao pored svoje neveste, ulazio u salon za pušenje, vraćao se zadihan nazad, pozivao rukovodioca prtljaga i konačno naleteo na glavnog stjuarda.Video sam ga kako daje napojnicu i vatreno mu šapatom objašnjava, a stjuard se smeje, raspoloženo klima glavom i pokazuje na ležaljku gde naša Italijanka leži ispružena s još uvek poluotvorenim očima. Stranac joj se približio, zagledao tu ležeću priliku, ponovo otišao do stjuarda, koji je ponovo potvrdno klimao glavom, opet se vratio do ležaljke, i još jednom s bliskog odstojanja ispitivački zagledao debelu devojku. A onda je stegao zube, polako se okrenuo i neodlučno se udaljio.

Ušao je u salon za pušenje, koji je upravo trebalo da se zatvori. Stjuardu u salonu je dao napojnicu, zatražio veliku čašu viskija, seo i brzo je ispio, odsutan i zamišljen. Stjuard ga je ljubazno zamolio da izađe i zaključao salon.

Stranac je, bled i potpuno poremećenog izraza na licu koračao po prednjoj palubi, gde je duvački orkestar pakovao svoje instrumente. Došao je do ograde i lagano pustio svoj veliki buket cveća da padne u prljavu vodu, a onda se nagnuo i pljunuo za njim.

A onda je doneo konačnu odluku. Laganim korakom je ponovo prešao preko palube i došao do mesta gde je prvi put ugledao Italijanku. Ova je u međuvremenu ustala i

219

Anna&zdls

umorno i pomalo plašljivo gledala u njega. Približio joj se, skinuo šlem s glave i pružio Kolosu ruku.

Ona ga je jecajući obgrila oko vrata i neko vreme ga tako zadržala, dok je on, napet i turoban, preko njenih širokih ramena ukočeno gledao prema ostrvima. Onda je došao do ograde i nekome dole vičući besno izdao čitavu bujicu naređenja na grlenom singaleskom jeziku, ćuteći uzeo nevestu za ruku i poveo je stepenicama naniže ka čamcu.

Kako im sada ide, ne znam. Ali da je venčanje obavljeno doznao sam pri povratku, u konzulatu u Kolombu.

(1913)

220

Anna&zdls

ODELJAK ZA NEPUŠAČE

U starijim vagonima železnice Gotard, za koju se ne može reći da je uzor udobnosti, postojalo je jedno divno rešenje, koje mi se uvek sviđalo i za koje sam smatrao da može da služi za ugled. Naime, odeljci za pušače i nepušače nisu odvojeni drvenim već staklenim pregradama, i kada putnik odluči da se na jedno četvrt sata odvoji od svoje supruge i popuši cigaretu, može nju, a i ona njega, tom prilikom da posmatra ili da mu mahne kroz staklenu pregradu.

U jednom takvom vagonu vozio sam se s mojim prijateljem Otmarom prema jugu i obojica smo bili uzbuđeni zbog predstojećeg blaženstva na raspustu i radosnih zebnji koje pripadaju mladosti kada prođemo kroz poznati tunel i počnemo da se spuštamo ka Italiji. Snežne vode su tekle niz strme obronke, zapenjena voda je iskrila među gvozdenim šipkama ograde mosta, naš voz je ispunio tunel i klance dimom, a ako bi se čovek nagnuo kroz prozor i pogledao nagore, mogao je visoko, visoko gore preko sivih stena, snežnih i tihih, da vidi usku traku neba.

Moj prijatelj je sedeo leđima okrenut srednjem zidu vagona, a ja sam sedeo preko puta njega i mogao sam kroz staklenu pregradu da motrim na nepušače. Pušili smo dobre, dugačke cigare iz Brisaga i naizmenično pili iz jedne flaše odlično vino iz Ivorna, koje danas može da se kupi samo u Gešenu. Nikada do tada se nisam kroz Tesin vozio nadole. Bilo je lepo vreme, bili smo na raspustu i imali dovoljno novca, i nismo imali nikakvih drugih namera osim želje za provodom, zajedno ili svako za sebe, već u zavisnosti od raspoloženja i okolnosti.

Tesin nas je zasenio blistavim crvenkastim stenama, belim selima u visokim brdima i plavetnilom u pozadini. Upravo smo prošli kroz dugačak tunel i po kotrljanju točkova voza osećalo se da se spuštamo niz planinu. Jedan drugom smo pokazivali divne vodopade i potočiće, jasno vidljive vrhove planina, crkvene tornjeve, seljačke kuće s divnim raskošnim cvećem veselih boja i italijanske nazive gostionica, što nam je sve pričalo o jugu.

Ali, kroz staklo sam pažljivo zagledao i šta se događa među nepušačima. Preko puta, blizu mene, sedelo je malo društvo, verovatno sa severa Nemačke: jedan veoma mlad par i nešto stariji zabavan gospodin, prijatelj ili rođak ili samo saputnik s kojim su se upoznali. Mladić, za koga nisam znao da li je oženjen devojkom ili su samo u srodstvu, pokazivao je očiglednu kontrolu i potpunu ozbiljnost kako u razgovoru koji ja nisam mogao da čujem, tako i prema predelu kroz koji smo putovali, i ja sam ga uskoro ocenio kao mladog energičnog činovnika, kome, ukoliko se sme poverovati njegovom zatvorenom izrazu lica, nemačka država može da zahvali na sadašnjem procvatu. Prijatelj, rođak ili saputnik koji je sedeo s njima izgledao je kao bezbrižan i čestit čovek i koliko je njegovom susedu nedostajalo humora, kod ovoga ga je imalo na pretek. Bilo je zanimljivo posmatrati te dve osobe, jednu pored druge, i porediti ih: zadovoljni rođak predstavlja osmeh rastanka jednog prohujalog vremena i vrste ljudi punih blagonaklonosti i ugodnog raspoloženja, a onaj drugi novu, dolazeću vrstu hladne, svesne energije, dobro vaspitanu i bezdušno usmerenu na određeni cilj.

Da, bilo je zanimljivo i sve više sam se time bavio. Međutim, moj radoznali pogled se sve češće zadržavao na licu mlade žene ili devojke, koja mi se činila skoro savršene lepote. Na jednom devičanskom, potpuno mladom, glatkom licu, blistala su lepa, svetlocrvena, malo dečija usta, a iza dugih, crnih trepavica nalazile su se tamnoplave, velike oči. Tamne obrve i kosa su se jako isticali na nežnoj, čisto beloj koži. Bila je bez

221

Anna&zdls

sumnje veoma lepo i prikladno obučena, a glavu je povezala tankim belim putnim šalom, da bi zaštitila kosu od prašine.

Uvek sam iznova osećao zadovoljstvo kada bih bez skrivanja na trenutak pogledao to dražesne devojčino lice i postepeno s njom postajao prisniji. Činilo se da je primetila moje divljenje i da pristaje na to, u svakom slučaju nije se trudila da izbegne moj pogled, što je vrlo lako mogla da učini da se malo dublje zavalila na sedištu ili jednostavno zamenila mesto sa svojim pratiocem. Ovaj, koji je možda bio njen muž, tek s vremena na vreme mi je bio na vidiku i kada bih se između ostalog u mislima i njime pozabavio, činio sam to nemilosrdno i kritički. Možda je bio pametan i vredan, da, ali sve u svemu bio je to jedan beživotni uobraženko koji nikako nije zasluživao onakvu ženu.

Pre nego što smo stigli u Belinzonu, moj prijatelj Otmar je primetio da odgovaram nepovezano i da moje oči ne videći prate njegov prst kojim mi ukazuje na prelepu okolinu. I još pre nego što je izrekao svoju sumnju, ustao je i upitnim pogledom pogledao kroz staklenu pregradu, a kada je otkrio lepu devojku, seo je na naslon klupe i isto tako revnosno gledao u nju. Nismo ništa govorili, ali Otmarovo lice je bilo smrknuto kao da sam ga u nečemu izdao. Tek kod Lugana me je upitao: „Otkada je u stvari ono društvo u našem vagonu?”

„Čini mi se od Fluelena”, odgovorio sam i to je donekle bilo tačno, jer se od tada prisustva ovoga društva u vagonu dobro sećam. I dalje smo ćutali, a Otmar je gledao unazad. Bilo mu je vrlo neudobno, sedeo je iskrivljenog vrata, ali lepoticu nije ispuštao iz vida.

„Hoćeš li putovati skroz do Milana?”, upitao je posle duže pauze. „Ne znam. Svejedno mi je.” Što smo duže ćutali i što smo se više divili lepotici preko puta, tim smo više mislili

da je u stvari naporno putovati s bilo kim. Želeli smo da svako ima slobodu bez ograničenja i bilo je dogovoreno da svako od nas, ne obazirući se na onog drugog, ispunjava svoje prohteve i vlada se po svom raspoloženju; ali se sada činilo da je ipak prisutan neki način prinude i ograničenja. Obojica bismo voleli da smo sami, da bacimo svoje dugačke cigare kroz prozor, potkrešemo brkove i na neko vreme se zbog čistijeg vazduha premestimo u deo za nepušače. Ali to nismo učinili i nijedan nije onome drugom priuštio priznanje i svaki se ljutio na onog drugog što sedi tu i smeta. Na kraju je postalo neugodno i, da bih povratio spokoj, ponovo sam zapalio ugašenu cigaru i rekao s odglumljenom dosadom: „Znaš, ja ću izaći u Komu. Ova dugačka vožnja me izluđuje.”

On se prijateljski nasmejao. „Zar ti se tako čini? Ja sam potpuno čio, samo mi 'ivorn' malo smeta, uvek ista priča s

tim zapadnošvajcarskim vinom: pitko je kao voda, a pri tome udara u glavu. Ali ne ustručavaj se! U Milanu ćemo se sigurno ponovo sastati.”

„Da, naravno. Divno je ponovo doći u Milano i uveče posetiti Skalu, i ponovo čuti veselu Verdijevu muziku.”

Odjednom smo počeli ponovo da ćaskamo i Otmar je izgledao veoma raspoložen, tako da sam se zbog svoje odluke skoro pokajao i potajno pomislio da ipak izađem u Komu, ali i da odmah uđem u drugi vagon i nastavim vožnju. To se ne tiče nikoga, i uopšte...

Ostavili smo za sobom Lugano i granicu i ušli u Komo; ta stara selendra se lenjo ispružila na večernjem suncu, a s okolnih brda su se kezile besmislene reklamne table. Pružio sam Otmaru ruku i uzeo svoj ranac.

222

Anna&zdls

Posle prelaska granice sedeli smo u italijanskom vagonu, staklene pregrade više nije bilo, a s njima je nestala i severnonemačka lepotica, ali smo znali da je ostala u vozu. Kada sam izašao iz voza i u nedoumici se saplitao o šine, iznenada sam ugledao rođaka, lepoticu i sudskog pisara, kako natovareni prtljagom izlaze iz voza i na lošem italijanskom dozivaju nosača. Odmah sam im ponudio pomoć, stigao je nosač, ušli su u fijaker i krenuli ka gradiću. Bio sam siguran da ću ih ponovo sresti jer sam čuo ime hotela u kome će odsesti.

U tom je i voz zazviždao i krenuo iz stanice, okrenuo sam se i mahnuo prijatelju, ali njega više nije bilo na prozoru. Raspoložen, otišao sam u Komo, iznajmio sobu, okupao se i na gradskom trgu naručio vermut. Nisam imao u vidu neku veliku avanturu, ali sam poželeo da ono troje večeras ponovo vidim. Ono dvoje mladih su stvarno bili bračni par, koliko sam to mogao da primetim na stanici, i moje interesovanje za suprugu budućeg državnog tužioca je od tada bilo čisto estetske prirode. Bila je lepa, začuđujuće lepa.

Posle večere, lepo obučen, sveže obrijan, s karanfilom u reveru i prvoklasnom italijanskom cigaretom u ustima, bez žurbe sam se uputio ka hotelu.

Sala za ručavanje je bila prazna, svi gosti su sedeli ili šetali u parku iza hotela, gde su još uvek stajali razapeti belo-crveni suncobrani. Na maloj terasi na jezeru stajali su dečaci s priborom za pecanje, za pojedinim stolovima se ispijala kafa. Lepotica, suprug i rođak su šetali po parku, ona je očigledno prvi put bila na jugu, pa je začuđeno, kao devojčurak, dodirivala kožnate listove.

Na moje zaprepašćenje, iza njih je bezbrižno i raspoloženo koračao moj prijatelj Otmar. Povukao sam se nazad i potražio portira, koji mi je potvrdio da Otmar stanuje u hotelu. Mora da je potajno, posle mene, i on izašao iz voza. Bio sam prevaren.

Cela stvar mi je sada izgledala više smešna nego bolna; moja opčinjenost je time nestala. Od mlade žene na svadbenom putovanju se ne može ništa očekivati. Prepustiću teren Otmaru, a ja ću se povući pre nego što me primeti. Spolja, kroz ogradu sam ga ponovo ugledao baš kada je prolazio pored stranaca i blistavim očima gledao u ženu. Još jednom sam na trenutak ugledao i njeno lice, ali moje zaljubljenosti je nestalo, a te divne crte lica kao da su izgubile nešto od svoje raskoši, pa su mi izgledale nekako prazne i neubedljive.

Kada sam sledećeg jutra ušao u voz za Milano, Otmar je takođe bio tu. Ušao je iza mene, bezbrižno kao da je sve u najboljem redu.

„Dobro jutro”, mirno je rekao. „Dobro jutro”, odgovorio sam mu. „Jesi li video? Večeras se u Skali izvodi Aida.” „Da, već znam, divno!” „Inače”, započeo sam ponovo razgovor, „ona lepa pisareva žena ima nečeg lutkastog

u sebi. Ja sam se na kraju razočarao. Ona u stvari i nije lepa. Samo je lepuškasta.” Otmar je potvrdno klimao glavom. „On nije pisar”, rekao je. „Trgovac je i rezervni poručnik. Da. U pravu si. Ta žena je

karikatura. Bio sam zaprepašćen kada sam to iznenada otkrio. Zar nisi primetio, ima veliku manu za jedno tako lepo lice. Nisi? Ta osoba ima isuviše mala usta. To je odvratno, na to obično bez greške reagujem.”

„A pokušava pomalo i da koketira”, nastavio sam. „Koketira? I te kako! Mogu ti reći da je od njih troje veseli rođak jedini prijatan. Znaš,

juče je nisam baš jednostavno prepustio malom majmunu. On će se još čuditi. Ali možda će biti srećan s njom. Možda nikad neće primetiti.” ,,A šta to?”

223

Anna&zdls

„Da je ona samo zamka! Ništa drugo nego lepuškasta maska, fino lakirana, a iza toga ne postoji ništa, baš ništa.”

„Ja baš ne mislim da je šupljoglava.” „Ne misliš? Pa onda izađi ponovo i vrati se u Komo, oni ostaju tamo osam dana. Ja

sam nažalost razgovarao s njom. Pa onda, o tome nećemo više pričati! Dobro je što smo došli u Italiju! Čovek ponovo nauči da lepotu posmatra kao nešto što je samo po sebi razumljivo.”

To je stvarno bilo dobro i dva sata kasnije špartali smo ulicama Milana, natenane i zadovoljni i sa uživanjem i bez ikakve ljubomore posmatrali žene ovog blagoslovenog grada kako kao kraljice prolaze pored nas.

(1913)

224

Anna&zdls

OLUJA

Bilo je to sredinom devedesetih godina: ja sam onda radio kao volonter u jednoj maloj fabrici u svom rodnom gradu, koji sam još iste godine zauvek napustio. Imao sam otprilike osamnaest godina, i nisam imao pojma o tome koliko je moja mladost lepa, iako sam u njoj svakog dana uživao i osećao je oko sebe kao ptica vazduh. Starije ljude, koji nekih proteklih godina ne mogu da se sete, treba samo da podsetim da je te godine o kojoj pričam našu okolinu zadesila oluja, ili buran vihor, kakav u našem kraju ni pre ni posle toga nije viđen. To je bilo te godine. Ja sam dva ili tri dana pre toga čeličnim dletom povredio levu šaku. Bila je to velika rana, ruka mi je otekla, morao sam da je previjem i nisam smeo da idem u radionicu.

Sećam se da je tokom celog onog poznog leta našu uzanu dolinu pritiskivala nezapamćena omorina i da su se ponekad danima smenjivala nevremena. Prirodom je vladao neki vreli nemir, koji se mene doduše samo ograničeno i nesvesno doticao, ali koji mi je ipak ostao u sećanju. Uveče, na primer, kad sam išao na pecanje, zaticao sam ribe neobično uzbuđene zbog zapare u vazduhu; komešale su se u neredu, često su iskakale iz mlake vode i slepo navaljivale na udicu. Onda je najzad postalo malo svežije i mirnije, nepogode su rede nailazile, a rano ujutru je već pomalo mirisalo na jesen.

Jednog jutra sam izašao iz kuće i pošao da potražim malo zabave, sa knjigama i sa komadom hleba u džepu. Kako sam navikao u dečačkim danima, prvo sam otišao iza kuće u baštu, koja je još ležala u senci. Jele, koje je moj otac zasadio i kojih sam se sećao dok su još bile sasvim mlade i tanke, bile su sad visoke i snažnih stabala. Pod njima su ležale gomile svetlosmeđih iglica i već godinama ovde nije raslo ništa sem zelenike. A pored njih, u jednoj dugačkoj, uzanoj ivičnoj leji bokorilo se cveće koje je negovala moja majka, blistavo, raskošno i veselo, i svake nedelje smo ga brali u velikim buketima. Tu je rasla i jedna biljka sa ružičastim grozdovima sitnih cvetova, koja se zvala „plamteća ljubav”, a na jednoj nežnoj stabljici su u tankim peteljkama visili mnogi srcoliki crveni i beli cvetovi, koje su nazivali ženskim srcima, dok se drugi jedan žbun zvao „smrdljiva gordost”. U blizini su rasli visoki strukovi hrizantema koje, međutim, još nisu imale cvetove, a između njih je puzala po tlu debela čuvarkuća s mekim bodljama, kao i veseli prkos, i ta dugačka uzana leja bila je naš miljenik i naš vrt snova, jer je tu jedno uz drugo stajalo toliko različitog neobičnog cveća, koje je za nas bilo zanimljivo i draže od svih ruža u dvema kružnim lejama. Kad bi je obasjalo sunce ili kad bi zablistalo po zidu obraslom bršljanom, svaka stabljika bi stekla poseban izgled i lepotu, gladiole bi se raskošno šepurile jarkim bojama, dragoljub bi stajao siv i kao opčinjen, zagnjuren u svoj bolni miris, lišće „lisičjeg repa” opustilo bi se pokorno sparušeno, dok bi se kandilka propela na prste i zazvonila svojim četvorostrukim letnjim zvončićima. Oko zaštitnica i po plavom floksu zujali su rojevi pčela, a preko gustog bršljana živahno su trčkarali tamo-amo mali smeđi pauci; nad šebojem su u vazduhu treperili i ćudljivo vrludali oni hitri leptiri debelih trupova i staklastih krila koje zovu vešticama ili golubićima.

Praznično raspoložen, išao sam od cveta do cveta, udisao ovde-onde sladak miris nekog cveta ili pažljivo prstom rastvorio koju cvetnu čašicu, da pogledam unutra i da posmatram tajanstvene blede ponore i spokojan poredak žilica i tučkova, svilastih vlakanaca i kristalnih žlebova. U međuvremenu sam bacao pogled na oblačno jutarnje nebo na kome su se neobično komešali i mrsili duguljasti pramenovi izmaglice i vunasti pahuljasti oblačci. Činilo mi se da će danas sigurno opet biti nepogode, pa sam odlučio da po podne nekoliko časova pecam. Revnosno sam okrenuo nekoliko teških kamenova koji

225

Anna&zdls

su ivičili stazu, nadajući se da ću naći gliste, ali odande jedino izmileše gomile pepeljastih, suvih bubica, koje se odmah mudro razbežaše na sve strane.

Razmišljao sam šta da preduzmem i ništa mi tog trenutka nije palo na pamet. Prethodne godine, kad sam poslednji put imao raspust, još uvek sam bio dečak. Sve čime sam se tada najradije bavio: da leskovim lukom gađam u metu, da puštam zmajeve i da barutom dižem u vazduh mišje rupe po njivama - sve to više nije imalo ondašnju privlačnost ni čar, kao da se jedan deo moje duše umorio pa se više ne odaziva glasovima koji su joj nekada bili dragi i donosili joj radost.

Začuđen i pritisnut lakom potištenošću, osvrnuo sam se po dobro poznatom poprištu svojih dečjih radosti. Mala bašta, cvećem ukrašena terasa i vlažno neosunčano dvorište sa pločnikom zelenim od mahovine posmatrali su me izmenjenim licem, pa je čak i cveće izgubilo nešto od svoje neiscrpne draži. U uglu bašte je, neugledno i sa dosadom, stajalo staro bure za vodu ispod cevi sa slavinom; tu sam jedanput, na bes svoga oca, po pola dana puštao vodu da teče i okreće moje vodenične točkove, gradio na stazi nasipe i kanale i priređivao ogromne poplave. Trošno bure za vodu bilo mi je draga i omiljena igračka kojom sam prekraćivao vreme, i kad ga sada gledam, u meni čak zatreperi pozni odjek onog detinjeg blaženstva, samo što mu je ukus tužan i što bure nije više izvor, ni reka, ni Nijagara.

Zamišljen, preskočio sam preko plota, jedan plavi ladolež mi je okrznuo lice i ja sam ga ubrao i stavio među usne. Odlučio sam da prošetam i da sa brda pogledam naš grad. Eto, i šetnja je spadala u one tek delimično vesele poduhvate kakvi mi ranije nikad ne bi pali na pamet. Dečaci se ne šetaju. Oni idu u šumu kao razbojnici, kao vitezovi ili Indijanci, idu na reku kao splavari i ribari ili graditelji vodenica, trče na livade da love leptire i guštere. I tako mi se ta moja šetnja učinila kao dostojanstven i pomalo dosadan postupak odraslog čoveka koji ne zna tačno šta da počne sa sobom.

Moj plavi ladolež upravo je svenuo, pa sam ga bacio i sad sam grickao jednu grančicu šimšira koju sam odlomio, a bila je gorka i ljutkasta. Kraj železničkog nasipa, gde je rasla visoka žutilovka, jedan zeleni gušter mi pobeže ispred nogu, i tad se dečaštvo ipak ponovo probudi u meni pa potrčah, stadoh se šunjati i vrebati, i ne smirih se sve dok se plašljiva životinjica, topla od sunca, ne nađe u mojoj ruci. Gledao sam joj u svetlucave male oči nalik na drago kamenje, i sa nekadašnjim lovačkim blaženstvom osećao kako se vitko i snažno telo i čvrste noge brane i odupiru o moje prste. Ali onda mi je uživanje u tome prošlo pa više nisam znao šta da radim sa uhvaćenom životinjom. Nije bila nimalo zanimljiva, u tome se više nije nalazila nikakva sreća. Sagnuo sam se i otvorio šaku, gušter je za trenutak začuđeno zastao, bokova ustreptalih od burnog disanja, pa onda hitro iščeznuo u travi. Jedan voz naiđe po sjajnim šinama i projuri pored mene, ja ga otpratili pogledom i za trenutak sasvim jasno osetih da ovde ne mogu više naći nikakvo istinsko uživanje, pa strasno poželeh da ovim vozom otputujem u svet.

Osvrnuo sam se da vidim da li je čuvar pruge u blizini, pa kad ništa ne primetih i ne čuh, brzo pretrčah preko koloseka i na drugoj strani se počeh verati uz visoku crvenu stenu od peščara na kojoj su se još ovde-onde videle pocrnele rupe od eksplozija, koje su poticale iz vremena kada se gradila pruga. Znao sam kuda treba da se provučem da bih stigao do gore i čvrsto sam se pridržavao za žilave, već precvetale stabljike žutilovke. Osunčano crveno kamenje zračilo je suvom jarom, vreli pesak mi je prilikom veranja sipio u rukave, a kad bih digao pogled, video bih nad okomitom liticom toplo blistavo nebo, začudo blisko i čvrsto. I najednom sam se našao gore, odupreo se o ivicu stene, privukao kolena, prihvatio se za jedan tanušan, trnovit bagremčić i našao se na zabitom proplanku obraslom travom, koji se strmo propinjao naviše.

226

Anna&zdls

Ranije sam voleo da boravim na ovom tihom i divljem malom mestu, ispod koga su, duboko dole, prolazili vozovi. Osim žilave, podivljale trave, koju je bilo nemoguće kositi, rasli su ovde maleno ružino grmlje tananog trnja i nekoliko zakržljalih bagremčića čije je seme nekada ovamo naneo vetar i kroz čije je tanko, providno lišće sijalo sunce. Na ovom travnatom ostrvu, koje je i s gornje strane bilo odsečeno crvenim vencem stena, boravio sam nekada kao Robinzon. To usamljeno parče nije pripadalo nikome osim onome ko bi imao hrabrosti i pustolovnog raspoloženja da ga osvoji verući se uz strminu. Tu sam kao dvanaestogodišnjak dletom urezao svoje ime u stenu, tu sam nekad čitao Kozu od Tanenburga i sročio jednu detinjastu dramu u kojoj se govorilo o hrabrom poglavici nekog indijanskog plemena koje se nalazilo pred propašću.

Bledi, beličasti pramenovi suncem spržene trave visili su po strmom obronku, pregrejano lišće žutilovke snažno je i gorko mirisalo pod nepomičnom jarom. Ispružio sam se po sasušenom tlu, gledajući tanano bagremovo lišće kako se, gotovo neprijatno pravilno i ljupko raspoređeno i prosvetljeno jarkim suncem, mirno ocrtava prema tamnoplavom nebu, i razmišljao sam. Činilo mi se da je ovo pogodan čas da razmotrim svoj život i svoju budućnost.

Ali nisam bio kadar da otkrijem nešto novo. Video sam jedino neobično siromaštvo koje mi je pretilo sa svih strana, neprijatno bledilo i propadanje isprobanih radosti i dragih zamisli. Za ono što sam protiv volje morao ostaviti, za sve izgubljeno dečačko blaženstvo, za sve to mi moj poziv nije pružao nadoknadu, nisam ga mnogo voleo, a nisam mu ni dugo ostao veran. To je za mene bio samo put u svet gde ću, bez sumnje, negde moći da nađem nova zadovoljstva. Kakva li bi ona mogla biti?

Može se videti svet i zaraditi novac, neće biti potrebno pitati oca i majku pre nego što se nešto učini i preduzme, može se nedeljom ići na kuglanje i piti pivo. Ali dobro sam znao da su sve to sporedne stvari i da ni u kom slučaju ne predstavljaju smisao novog života koji me očekuje. Pravi smisao se nalazi drugde, dublje, lepši je i tajanstveniji, osećao sam da je u vezi sa devojkama i ljubavlju. Tu se mora kriti neko dublje uživanje i zadovoljenje, inače bi žrtvovanje dečačkih radosti ostalo bez smisla.

Znao sam, naravno, da postoji ljubav; video sam mnoge ljubavne parove i čitao ljubavne pesme koje su čudesno opijale. A i sam sam se već nekoliko puta zaljubljivao i u snovima osećao ponešto od one slasti zbog koje muškarac rizikuje svoj život i koja je smisao njegovog delanja i stremljenja. Imao sam školske drugove koji su već sada išli s devojkama i imao sam u radionici kolege koji su bez ustručavanja umeli da pričaju o nedeljnim igrankama i o prozorima sobičaka kroz koje su se noću uvlačili. Ali za mene je ljubav još bila zatvoreni vrt, pred čijim sam vratnicama čekao s bojažljivom čežnjom.

Tek poslednje nedelje, neposredno pred onu nezgodu sa dletom, dostigao me je prvi jasan poziv, i odonda sam se nalazio u ovom nemirnom zamišljenom stanju čoveka koji se oprašta, od onda mi se moj dotadašnji život pretvorio u prošlost i postao jasan smisao budućnosti. Naš drugi šegrt me je jedne večeri pozvao sa sobom i, dok smo se vraćali kući, ispričao mi je da zna jednu lepu curu za mene, koja još nije imala momka i ne želi nikog drugog do mene, a isplela mi je jedan svilen novčanik koji želi da mi pokloni. Njeno ime nije hteo da kaže, jer ja ću, kako je rekao, već i sam moći da pogodim. Kad sam ja počeo da navaljujem i zapitkujem i kad sam najzad s nipodaštavanjem odbio njegove reči, on zastade - nalazili smo se baš nad rekom, na Vodeničkom mostu - i tiho reče: „Ona upravo ide iza nas.” Ja se zbunjeno osvrnuh, upola se nadajući a upola strepeći da sve to ipak ne bude samo neka glupa šala. I gle, iza nas se penjala uza stepenice mosta jedna mlada devojka iz predionice pamuka, Berta Fegtlin, koju sam poznavao još sa časova

227

Anna&zdls

veronauke. Zastala je, pogledala me i osmehnula se, a onda se polako zarumenela, dok joj se celo lice nije zažarilo. Brzo sam se udaljio i krenuo kući.

Otada mi se dvaput obratila, jednom u predionici, gde smo imali nešto da uradimo, a jednom uveče dok sam išao kući, ali samo me je pozdravila i onda upitala: „Već si završio posao?” To je značilo da je bila voljna da zapodene razgovor; ja sam, međutim, samo klimnuo glavom, potvrdno odgovorio i zbunjeno otišao.

U mislima sam se sad uporno bavio tom zgodom i nisam mogao da se snađem. Vrlo često sam s dubokom čežnjom sanjao o tome da volim neku lepu devojku. I eto, našla se jedna, lepuškasta i plavokosa i nešto viša od mene, koja je želela da je poljubim i da je držim u naručju. Bila je visokog rasta i snažna, lice joj je bilo prijatno, belo i rumeno, na vratu su joj poigravali lepršavi pramenovi kose, a pogled joj je bio prepun iščekivanja i ljubavi. Ali ja nikad nisam mislio na nju, nikad nisam u nju bio zaljubljen, nikad je nisam nežno sanjao niti sam ikada, drhteći i s licem zagnjurenim u jastuk, šaputao njeno ime. Da sam hteo, mogao sam je milovati i prisvojiti, ali mi nije bilo moguće da je poštujem niti da pred njom klečim i molim je. Pa, šta će od toga ispasti? Šta da činim?

Nezadovoljan, ustadoh sa trave. Ah, proživljavao sam teške dane. Što Bog ne da da se moja godina u fabrici već sutra svrši, pa da otputujem nekud daleko odavde, da počnem iz početka i da sve ovo zaboravim!

Željan da makar nešto učinim i da osetim kako sam živ, odlučio sam da se popnem na vrh brda, ma koliko to odavde bilo teško. Onde gore se čovek nalazi visoko nad gradićem i vidik se pruža nadaleko. Pojurio sam uz obronak do gornje stene, počeo da se penjem opirući se i nekako se izvukao do visokog proplanka, gde se negostoljubivo brdo završavalo u žbunju i rasutom stenju. Oznojen i zadihan prispeo sam gore, i onde, pod slabim povetarcem na osunčanoj uzvišici, počeo mirnije da dišem. Divlje ruže su se još jedva držale o rašljikama, precvetavajući, a umorne izbledele latice su im otpadale kad bih u prolazu koju okrznuo. Sitne zelene kupine su rasle posvuda, a bobice im je sa osunčane strane tek počeo da obuzima prvi slabi nagoveštaj metalnosmeđe boje. Čičkovi leptiri su mirno leteli kroz tihu vrelinu i pronosili boje po vazduhu, po hajdučkoj travi, na čudnom i nemom okupu se nalazilo bezbroj buba poprskanih crvenim i crnim tačkicama, koje su kao automati micale dugačkim, mršavim nožicama. S neba je već odavno nestao i najmanji oblačak, sve se kupalo u čistom plavetnilu, oštro presecano crnim vrhovima jela sa obližnjih šumovitih brda.

Na najvišoj steni, gde smo u jesen kao đaci uvek palili vatre, zastao sam i osvrnuo se. Duboko dole, u dolini koja je bila do pola u senci, video sam reku kako blista i kako zapenjena voda iskri pred vodeničnim točkom, video sam, pritešnjen u dubini naš stari grad i njegove mrke krovove, iznad kojih se mirno i okomito peo u vazduh plavičasti podnevni dim sa ognjišta. Tamo se nalazio dom mog oca i stari most, tamo se nalazila radionica odakle je jedva dopirao crvenkasti odsev vatre sa vignja, a dalje nizvodno bila je predionica, na čijem je javnom krovu rasla trava i iza čijih je svetlih okana i Berta Fegtlin, zajedno s mnogim drugim, radila svoj posao. Ah, opet ona! Nisam želeo da mislim na nju.

Zavičajni grad, koji sam dobro poznavao, osmehivao mi se prisno kao i uvek, a s njim i sve bašte, igrališta i skroviti kutovi, zlatne brojke na crkvenom satu veselo su se caklile pod suncem, a u svežoj tmini senovitog vodeničkog kanala jasno su se ogledali kuće i drveće. Jedino sam se ja promenio, i samo je do mene bila krivica što se između mene i te slike razapela neka avetinjska koprena otuđenosti. Moj život se nije više bezbedno zadovoljavao tim malenim krugom zidova, reke i šume; on je, istina, još bio snažnim nitima vezan za ta mesta, ali nije više bio ukorenjen i zaustavljen, nego je u

228

Anna&zdls

talasima čežnje svuda zapljuskivao uzane granice i stremio ka daljini. Dok sam, obuzet nekom neobičnom tugom, gledao u dubinu, u duši mi svečano iskrsnuše sve moje skrivene životne nade, reči mog oca i reči voljenih pesnika zajedno s mojim sopstvenim tajnim zavetima, i činilo mi se da je ozbiljno, ali prekrasno što ću postati čovek i svesno držati u rukama vlastitu sudbinu. I ta misao kao da odmah obasja one sumnje koje su me morile zbog Berte Fegtlin. Neka je ona i lepuškasta, neka me i voli, to nije moja stvar; ne smem dozvoliti da mi sreća tako dolazi na poklon iz devojačkih ruku, pripremljena i stečena bez napora.

Podne je već bilo blizu. Uživanje u veranju beše me prošlo, pa sam zamišljeno sišao u grad pešačkom stazom, ispod malog železničkog mosta, gde sam ranijih godina svakog leta u gustim koprivama hvatao tamne maljave gusenice paunovca, pa pored grobljanskog zida, pred čijim je vratnicama jedan mahovinom obrasli orah bacao debelu senku. Kapija je bila otvorena i ja iznutra začuh žuborenje česme. U neposrednoj blizini nalazilo se gradsko igralište i mesto gde se o svetkovini proleća i o proslavi bitke kod Sedana jelo i pilo, govorilo i igralo. Sad je to mesto ležalo tiho i zaboravljeno pod senkom prastarih, moćnih kestenova, kroz koje su jarki sunčevi zraci padali na crvenkasti pesak.

Ovde dole, na osunčanoj ulici uz reku, nemilosrdno je pekla podnevna žega, tu su, duž reke a naspram jarko ofarbanih kuća, rasli tanušni jasenovi i javorovi, proređena lišća i već zažuteli od poznog leta. Po navici, pošao sam pored vode, trudeći se da ugledam neku ribu. U kristalnoj prozirnoj reci se, dugačka i lelujava, tamo-amo povijala gusta dlakava vodena trava, a ovde-onde, po tamnim obraslim mestima koja su mi bila dobro poznata, videla se usamljena poneka krupna riba, lenja i nepomična, okrenuta prema matici, dok bi iznad nje ponekad preletelo malo tamno jato belih riba. Bilo je dobro što ovog jutra nisam otišao na pecanje, ali vazduh i voda i način na koji se jedna tamna stara mrena odmarala u prozirnoj vodi između dva velika okrugla kamena, sve mi je to obećavalo da ću danas po podne verovatno moći nešto da ulovim. Zapamtio sam to i pošao dalje, duboko odahnuvši kad sam sa bleštave ulice ušao kroz glavna vrata u predsoblje naše kuće, gde je bilo sveže kao u podrumu.

„Čini mi se da će danas opet oluja”, reče za ručkom moj otac, koji je imao prefinjen osećaj za vreme. Primetio sam da na nebu nema ni oblačka i da se ne oseća ni dašak zapadnog vetra, ali se on osmehnuo i rekao: „Zar ne osećaš napetost u vazduhu? Ali, videćemo.”

Svakako, bilo je prilično sparno, a kanal kojim je oticala prljava voda mirisao je snažno kao u proleće kad počne da duva južni vetar. Od veranja i od udahnute žege polako me je počeo hvatati umor, pa sedoh na verandu, licem prema bašti. Ne naročito pažljivo i često prekidan lakim dremežom, čitao sam povest generala Gordona, kartumskog junaka, a sad se i meni sve više činilo da uskoro mora naići nepogoda. Nebo se i dalje kupalo u najčistijem plavetnilu, ali vazduh je postajao sve teži, kao da je sunce, koje je još uvek jasno sijalo u visini, zastrto prožarenim slojevima oblaka. U dva sata vratio sam se u kuću i počeo da spremam pribor za pecanje. Dok sam pregledao kanape i udice, unapred sam počeo osećati prisno uzbuđenje koje pruža lov i bio sam u duši zahvalan što mi je ostalo bar ovo jedno, duboko, strasno zadovoljstvo.

Čudnovato sparna, pritisnuta tišina onoga popodneva ostala mi je zauvek u sećanju. Odneo sam koficu za ribe niz reku do donjeg mostića koji je već dopola bio prekriven senkom visokih kuća. Iz obližnje predionice čulo se jednolično, uspavljujuće zujanje mašina, nalik na pčelinji let, a od gornje vodenice svakog minuta bi zazvrjalo neprijatno i neravnomerno škripanje kružne testere. Inače je bilo sasvim tiho, zanatlije su se povukle u hladovinu radionice, i na ulici nije bilo ni žive duše. Na vodeničnoj adi, neki goli švrća

229

Anna&zdls

je gacao između vlažnog kamenja. Pred kolarevom radionicom stajale su sirove daske prislonjene uza zid i pod suncem ispuštale izvanredno snažan miris na suvotu, koji je dopirao do mene i razgovetno se preplitao s mirisom vode koji se pomalo osećao na ribu.

I ribe su primetile ovo neobično vreme i ponašale su se ćudljivo. Nekoliko crvenperki je prvih petnaest minuta stalno navaljivalo na udicu, a jedna mi je, teška i krupna, prekinula kanap baš kada sam hteo da je uhvatim u šake. Odmah potom u ribe ude neki nemir, crvenperke se zavukoše duboko u mulj i ne osvrćući se više na mamac, a pri površini se ukazaše rojevi ovogodišnjeg ribljeg mlada, koji su u sve novim jatima jurili uz reku kao da beže od nečega. Sve je ukazivalo na to da predstoji promena vremena, ali vazduh je bio miran i proziran kao staklo, a na nebu nije bilo ni oblačka.

Učinilo mi se da je svakako neka loša otpadna voda oterala ribe, pa pošto nisam bio voljan da popustim, setio sam se jednog novog mesta za pecanje i krenuo prema predioničkom kanalu. Tek što sam tamo kraj šupe našao zgodno mesto i razastro svoje stvari, a na jednom stepenišnom prozoru fabričke zgrade pojavi se Berta, pogleda ovamo i mahnu mi. Napravio sam se da je ne vidim i nagao se na svoju pecaljku.

Voda koja je tekla ozidanim kanalom bila je tamna, video sam kako se u njoj talasavo ogledaju treptavi obrisi moje prilike u sedećem položaju, s glavom među stopalima. Devojka koja je još stajala gore na prozoru, pozvala me je, ali ja sam nepomično zurio u vodu i nisam okretao glavu.

Od pecanja nije bilo nikakve vajde; i ovde su ribe žurno tumarale okolo kao da ih gone neki hitni poslovi. Zamoren olovnom toplotom, ostao sam da sedim na niskom zidu, ništa više ne očekujući od ovoga dana i želeći da je već veče. Iza mene se u dvoranama predionice čulo večito zujanje mašina, voda u kanalu je tiho šumeći pljuskala vlažne zidove obrasle mahovinom. Bio sam obuzet nekom pospanom ravnodušnošću i ostao sam da sedim samo zato što sam bio odviše trom da smotam kanap.

Iz tog lenjeg dremeža prenuo sam se posle oko četvrt sata, najednom obuzet osećanjem brige i duboke nelagodnosti. Neki nemirni pramen vetra zbijeno se i protiv volje vrteo oko sebe, vazduh je bio gust i imao otužan ukus, nekoliko lasta je uplašeno letelo nad samom vodom. Zavrte mi se u glavi, pa pomislih da me je možda uhvatila sunčanica; voda kao da je snažnije mirisala i neko neprijatno osećanje, kao da dolazi iz stomaka, poče da mi obuzima glavu i da mi nateruje znoj na čelo. Izvukoh kanap da bih osvežio šake vodenim kapljicama i počeh da skupljam svoj pribor.

Kad sam ustao, video sam kako se ispred predionice prašina kovitla u malim razigranim oblačcima, pa onda iznenada polete uvis i skupi se u jedan jedini oblak; visoko gore u nemirnom vazduhu ptice su bežale kao sumanute, a odmah potom sam video kako je nad dolinom nizvodno vazduh pobeleo kao od neke guste vejavice. Najednom zahladne, vetar se na prepad sruči na mene, istrže mi kanap iz ruke, ponese mi kapu i stade me udarati u lice kao pesnicama.

Beli vazduh, koji je još od maločas stajao nad dalekim krovovima, najednom me okruži, hladan i nanoseći bol, voda u kanalu zaprška uvis kao pod brzim udarcima vodeničkog točka, kanap potonu i nestade, i oko mene, hučno i rušilački, zatopta i zaurla neki beli haos, udarci mi stadoše pogađati glavu i ruke, zemlja zaprška po meni, pesak i parčad drveta uskovitlaše se po vazduhu.

Sve je to bilo nerazumljivo za mene; jedino sam osećao da se zbiva nešto strašno i da mi preti opasnost. Jednim skokom sam se našao pred šupom i uleteo u nju slep od iznenađenja i straha. Uhvatih se za jedan gvozdeni nosač pa nekoliko časaka prestajah ošamućen i bez daha, obuzet vrtoglavicom i životinjskim strahom, dok malo-pomalo ne

230

Anna&zdls

počeh da shvatam. Bila je to neka paklena oluja kakvu nikada nisam video niti smatrao mogućom, a u visini se razlegalo čas bojažljivo čas divlje hujanje, na ravan krov nada mnom i na zemlju pred ulazom počeo je u gustim gomilama da pada beo i krupan grad, debela zrna leđa stadoše ulaziti i kotrljati se sve do mojih nogu. Huka grada i vetra bila je strahovita, kanal se mahnito penušao dok su mu se nemirni talasi propinjali i survavali niz zidove.

Video sam u istom minutu kako kroz vazduh lete daske, šindra s krova i granje, kako padaju kamenje i parčad maltera, i kako ih smesta zasipa i prekriva gustiš ledenih zrna; čuo sam nešro nalik na brzo čekićanje od koga su se crepovi lomili i stropoštavali, staklo prskalo, oluci se rušili.

U tom trenutku, pojavio se neko u lepršavoj haljini, trčeći iz fabrike preko dvorišta pokrivenog ledom, nagnut prema oluji. Ta prilika se borila i teturala, približavajući mi se, iskrsavajući iz strašnog potopskog komešanja. Ušla je u šupu, potrčala prema meni, i pred samim mojim očima, bolno se osmehujući, zatreperilo je jedno smireno, strano a poznato lice s krupnim očima punim ljubavi, tihe tople usne potražiše moje i stadoše me ljubiti dugo, bez daha, nezasito, ruke se obaviše oko mog vrata, a plava vlažna kosa se pripi uz moje obraze, i dok je svud okolo gradobitna bura potresala svet, mene još jače i strasnije obuhvati nema bura ljubavi, puna strepnje.

Sedeli smo na gomili dasaka, ne govoreći, zagrljeni; ja sam bojažljivo i začuđeno milovao Bertinu kosu i pripijao usne uz njena snažna, krupna usta, njena toplina me je slatko i bolno obuzimala. Sklopio sam oči, a ona mi je privila glavu na svoje uzburkane grudi, u svoje krilo, i blago mi i bojažljivo milovala lice i kosu.

Kad sam otvorio oči, prenuvši se od blage nesvestice, ugledao sam nad sobom njeno ozbiljno, snažno lice kako zrači setnom lepotom, a njene oči su me zaneseno posmatrale. Sa njenog svetlog čela je, polazeći od zamršene kose, tekla uzana pruga svetlocrvene krvi preko celog lica, pa sve do vrata.

„Šta je? Šta se desilo?”, uzviknuo sam uplašeno. Ona mi se još više unese u lice i slabo se osmehnu. „Čini mi se da je došao smak sveta”, rekla je tiho, a tutnjanje i huka nepogode

zaglušiše njene reči. „Teče ti krv”, rekoh. „To je od grada. Ništa opasno! Plašiš li se?” „Ne. A ti?” „Ja se ne plašim. Ali, slušaj, sad će se ceo grad srušiti. Reci, zar me nimalo ne voliš?” Ćutao sam i opčinjeno gledao u njene krupne, jasne oči pune tužne ljubavi, i dok sam

je gledao i dok su joj usne otežalo i neutolivo počivale na mojima, video sam i tanušan mlaz svetlocrvene krvi koji je tekao niz belu, svežu kožu. Iako su mi čula bila ošamućena od opijenosti, moje srce je težilo da pobegne i očajno se opiralo da bude oteto ovako na prepad i protiv moje volje. Uspravih se i ona u mom pogledu pročita da je sažaljevam.

Izmakla se i pogledala me kao da se ljuti, a kad joj ja, popustivši navali saučešća i zabrinutosti, pružih ruku, ona je ščepa obema šakama, zagnjuri lice u nju, klonu na kolena i poče da plače, a preko moje uzdrhtale ruke potekoše njene tople suze. Zbunjeno sam oborio pogled ka njoj: glava joj je, tresući se od jecanja, ležala na mojoj šaci, a na ramenu su joj nemirno i meko poigravali pramenovi kose. Oh, da je to neka druga, prođe mi žestoko kroz glavu, neka koju bih zaista voleo i kojoj bih mogao predati svoju dušu, kako bih onda rado uronio zaljubljenim prstima u tu slatku kosu, kako bih ljubio ovaj

231

Anna&zdls

beli vrat. Ali krv mi se beše smirila, i pekao me je i mučio stid što tu pred mojim nogama kleči devojka kojoj nisam bio voljan da predam svoju mladost i svoju gordost.

Sve što sam doživeo kao celu začaranu godinu i što mi i danas još, sa stotinom malih poriva i pokreta, živi u sećanju kao neki veliki vremenski razmak, sve to je u stvarnosti trajalo svega nekoliko minuta. Svetlost iznenada provali, komadići plavoga neba vlažno zasijaše s nevinom pomirljivošću, i najednom, kao da je nožem odrezano, tutnjanje oluje se prekide i okruži nas čudna, neverovatna tišina.

Kao iz neke fantastične pećine iz snova, izađoh iz šupe u dan koji se vratio, čudeći se što sam još živ. Pusto dvorište je gadno izgledalo, zemlja je bila razrovana kao da su je izgazili konji, svuda su ležale gomile krupnog ledenog zrnevlja, moj pribor za pecanje je nestao, a ni kofice za ribe nije više bilo. U fabrici je sve zamorilo od ljudi, kroz bezbroj razbijenih okana video sam komešanje po dvoranama, a u tom trenutku su i na sva vrata nagrnuli radnici. Tle je bilo zasuto srčom i izlomljenim crepovima, jedan dugačak limeni oluk se otrgao i koso ulubljeno visio do pola zgrade.

Tog trenutka zaboravih sve što je tek bilo prošlo i obuze me jedino divlja i plašljiva radoznalost da vidim šta se to u stvari desilo i koliko je zla nanela nepogoda. Svi oni razbijeni prozori i crepovi sa fabrike u prvi mah su izgledali strašno i neutešno, ali na kraju krajeva sve to ipak nije bilo toliko užasno i nije bilo sasvim u skladu sa strahovitim utiskom koji je oluja ostavila na mene. Odahnuo sam sa olakšanjem, a i donekle čudno razočaran i otrežnjen: kuće su stajale kao i pre, i sa obe strane doline još su se dizali bregovi. Ne, svet nije propao.

Međutim, kad sam izašao iz fabričkog dvorišta, prešao preko mosta i ušao u prvu ulicu, nesreća je ipak počela dobijati gori izgled. Uličica je bila pokrivena srčom i slomljenim prozorskim kapcima, dimnjaci su se porušili i povukli za sobom čitave delove krovova, pred svim kapijama su stajali ljudi, preneraženi i jadikujući, baš kao što sam viđao na slikama opsednutih i opljačkanih gradova. Nanosi kamenja i granja zakrčavali su put, svi prozori su zjapili zasuti krhotinama i rbinama, baštenske ograde su ležale na tlu ili su lupkarajući visile preko zidova. Roditelji su tražili izgubljenu decu, pričalo se kako je grad poubijao ljude na njivama. Pokazivali su komade grada velike kao talire i još veće.

Još sam bio suviše uzrujan da bih pošao kući i pogledao štetu u sopstvenom domu i bašti, a nije mi padalo na pamet da bi me moji mogli tražiti, jer mi se ništa nije desilo. Rešio sam da još malo prošetam van grada, umesto da se saplićem o ove olupine, i primamljivo mi se javi u svesti moje omiljeno mesto, stara poljana kraj groblja na kojoj su se održavale svečanosti i pod čijim sam drvećem slavio sve velike svetkovine svojih dečačkih godina. Začuđeno sam se setio da sam pre jedva četiri ili pet sati prošao onuda, vraćajući se kući sa stenja; činilo mi se da je otada prošlo ko zna koliko vremena.

I tako sam krenuo natrag niz ulicu, pa preko donjeg mosta; uz put sam kroz jednu baštu između kuća video naš crkveni toranj od crvenog peščara kako stoji neokrnjen, a i gimnastički dom je bio gotovo neoštećen. Malo dalje je usamljena stajala jedna stara gostionica, čiji sam krov još izdaleka prepoznao. Stajala je kao i obično, ali je izgledala čudno promenjena, i ja nisam odmah shvatio zašto. Tek kad sam se napregao da se tačno setim, došlo mi je do svesti da su pred gostionicom uvek rasle dve visoke topole. Tih topola više nije bilo. Jedan odvajkada prisan prizor bio je razoren, jedno drago mesto oskrnavljeno.

U meni tad iskrsnu gadna slutnja da je propalo i mnogo više, nešto još plemenitije. Najednom sam, stegnuta grla od tog otkrića, osetio koliko volim zavičaj, koliko moje srce

232

Anna&zdls

i moje blagostanje zavise od svih tih krovova i tornjeva, mostova i uličica, od drveća, bašta i šuma. Obuzet novim uzbuđenjem i zabrinutošću, pošao sam brže i najzad se našao preko, pred prostorom na kome su se održavale svečanosti.

Tu sam zastao i video kako mesto mojih najdražih uspomena leži neizrecivo opustošeno i potpuno upropašćeno. Stari kestenovi, pod čijom smo senkom slavili i čija je stabla jedva moglo da obuhvati nas troje ili četvoro đaka, ležali su polomljeni, naprsli, iščupani zajedno s korenjem i povaljeni, tako da su u zemlji zjapile jame velike kao kuća. Ni jedan jedini nije više stajao na svom mestu i to je izgledalo kao neko strahovito razbojište; a i lipe i javori behu popadali, drvo uz drvo. Ceo prostrani šumarak pretvorio se u ogromnu gomilu polomljenog granja, prosutih stabala, korenja i busenova zemlje, poneka snažna debla su još stajala, ali bez krošnje, prelomljena i zavinuta, pokazujući tisuće belih, golih ocepaka.

Bilo je nemoguće krenuti dalje: i livada i put bili su u visini kuće zakrčeni spletom stabala i ostataka drveća, a onde gde sam od najranijih dečačkih dana znao samo guste svete senke i visoka krošnjata svetilišta - onde je iznad pustoši zurilo prazno nebo.

Činilo mi se da sam i sam sa svim tajnim korenima iščupan i izbljuvan na neumoljivu svetlost dana. Danima sam tumarao okolo i nisam više našao nijednu šumsku stazu, nijedan prisni kut pod hladovinom oraha, nijedan hrast po kome sam se verao kao dečak, oko grada su nadaleko i naširoko ležale samo krhotine, jame, čitavi delovi šuma oboreni, pokošeni poput trave, leševi drveća sa golim korenjem optužujići okrenutim prema suncu. Između mene i moga detinjstva otvorila se neka provalija, i moj zavičaj nije više bio onaj stari. Ljupkost i nerazumnost minulih godina spadoše sa mene, i ja ubrzo potom napustih grad, da postanem čovek i da se uhvatim u koštac sa životom čije su me prve senke okrznule onih dana.

(1913)

233

Anna&zdls

PIKTOROV PREOBRAŽAJ

Tek što je stupio u raj, Piktor je zastao pred jednim drvetom koje je istovremeno bilo i čovek i žena. Pozdravio ga je sa dubokim poštovanjem i upitao: „Da li si ti drvo života?” Ali kada je umesto drveta htela da mu odgovori zmija, okrenuo se i nastavio dalje. Sav se pretvorio u oko i sve mu se veoma dopadalo. Sasvim jasno je primetio da se nalazi u zavičaju i na izvoru života.

I ponovo je ugledao drvo, koje je istovremeno bilo i Sunce i Mesec. Opet je upitao: „Jesi li ti drvo života?” Sunce mu je klimnulo glavom i nasmejalo se, Mesec je klimnuo glavom i osmehnuo

se. Najčarobnije cveće, raznovrsnih boja i svetlosti, posmatralo ga je mnogobrojnim

očima i licima. Neko ga je pozdravljalo i smejalo se, neko ga je pozdravljalo i smeškalo se, drugo ga nije pozdravilo i nije se nasmejalo; ćutalo je zaneseno, povučeno u sebe, opijeno sopstvenim mirisom. Neki cvetovi su pevali ljubičastu pesmu, drugi su pevušili tamnoplavu uspavanku, neki su imali velike plave oči, a drugi su ga podsećali na prvu ljubav. Jedno cveće je mirisalo na baštu iz detinjstva i njegov slatki miris je bio umilan kao glas njegove majke, a jedno drugo mu se osmehivalo i pružalo mu svoj dugački savijeni crveni jezik.

Liznuo ga je, imao je jak i divlji ukus, ukus smole i meda, ali i ukus poljupca žene. Među svim tim cvećem, stajao je Piktor prepun čežnje i radosne zebnje. Srce mu je

udaralo teško, udaralo jako kao da je zvono i čežnjivo gorelo za nepoznatim u čudesnom predosećanju svoje želje.

Piktor je video i pticu kako sedi u travi i blešti od boja, izgledalo je da lepa ptica poseduje sve boje koje postoje. Upitao je lepu šarenu pticu: „O ptico, gde se nalazi sreća?”

„Sreća”, govorila je lepa ptica i smejala se svojim zlatnim kljunom, „sreća je, o prijatelju, svuda, na planini i u dolini, u cveću i kristalu.”

Posle ovih reči, priča radosno protrese svoja pera, istegnu vrat, zamahnu repom, zatrepta očima, nasmeja se još jednom i osta da leži nepokretna, u travi se sve umiri, ali gledaj: ptica je sada postala veliki šareni cvet, pera listovi, a kandže korenje. U blistavom sjaju boja, usred plesa, postala je biljka. Piktor je ovo zadivljeno gledao.

Odmah za tim pokrenula je ptica-cvet svoje listove i prašnike, nestalo je korenja, lagano je zadrhtala, lagano se izvijala nagore i postala je blistavi leptir koji je lebdeo i ljuljuškao se, bez težine i bez svetla, ozarenog lica. Piktor je širom otvorio oči.

Taj novi leptir, taj radosni ptica-cvet-leptirić ozarenog obojenog lica, leteo je ukrug oko zadivljenog Piktora, svetlucao na suncu, nežno kao pahuljica se spustio na zemlju i ostao da leži pored Piktorovih nogu, malo podrhtavao blistavim krilima, a uskoro se preobratio u obojeni kristal sa čijih ivica je sijalo crveno svetio. Čudesno lepo je svetleo iz trave i bilja, sjajno kao svečana zvona, taj plemeniti kamen. Ali činilo se da ga zavičaj zove, unutrašnjost zemlje; brzo se smanjivao i pretio da se zarije u nju.

Savladan nadmoćnom željom, Piktor je posegao za kamenom koji je nestajao, i privio ga uz sebe. Drhtao je i gledao njegov magični sjaj i činilo mu se da mu slutnju blaženstva isijava direktno u srce.

234

Anna&zdls

Iznenada, jedna zmija, uvijena oko grane jednog izumrlog drveta, prošištala mu je direktno u uvo: „Kamen može da te pretvori u šta god želiš. Brzo mu reci želju pre nego što bude kasno.”

Piktor se zaprepastio i uplašio da će propustiti sreću. Brzo je izrekao želju i pretvorio se u drvo. Odavno je želeo da bude drvo, jer ono mu se činilo potpuno spokojno, snažno i plemenito.

I Piktor je postao drvo. Rastao je sa korenjem u zemlji, istezao se u visinu, iz njegovog tela su izbijale grane i lišće. Bio je veoma zadovoljan. Usisavao je svojim tananim žednim žilicama snagu iz dubine hladne zemlje i prenosio je preko lišća u visoko plavetnilo. U njegovoj kori su boravile bubice, pod njegovim nogama su ležali zec i jež, a grane su bile prepune ptica.

Drvo Piktor je bilo srećno i nije brojalo godine koje su prolazile. Prošlo je mnogo, godina pre nego što je primetilo da njegova sreća nije potpuna. Postepeno je učio da drvo - očima gleda. Konačno je progledao i postao tužan.

Naime, primetilo je da se oko njega u raju skoro sva bića često preobražavaju, kao da sve plovi u čarobnoj reci preobraženja. Videlo je kako drvo postaje dragi kamen ili odleće kao blistava cvrkutava ptica. Gledalo je kako pored njega drveće iznenada jednostavno nestaje: jedno je videlo kako ističe kao izvor, drugo je postalo krokodil, a jedno je radosno i mirno, potpuno zadovoljno, počelo da pliva kao riba i da u novom obliku traži novu igru. Slonovi su zamenjivali svoje odore sa stenama, žirafe svoje obličje sa cvećem.

A ono samo, drvo Piktor, ostajalo je uvek isto, više nije moglo da se preobrazi. Otkada je to saznalo, sreća je lagano iščezavala; počelo je da stari, postajalo sve umornije, izgledalo ozbiljnije i zabrinutije, baš kao što se i primećuje kod mnogo starog drveća. Ali i kod konja, kod ptica, kod ljudu i kod svih bića, svakodnevno se može primetiti: ako ne poseduju dar za preobražaj, s vremenom zapadaju u setu i učmalost i njihova lepota biva izgubljena.

Jednog dana u tom delu raja se našla mlada devojka u plavoj haljini. Prolazila je ispod drveća, pevala i igrala i do sada nije nikada razmišljala da sebi poželi dar za preobražaj.

Poneki pametni majmun bi se nasmejao, poneki žbun bi je pomilovao svojim izdankom, poneko drvo bi joj dobacilo cvet, orah ili jabuku, ali ona na to nije obraćala pažnju.

Kada je drvo Piktor ugledalo devojku, obuzela ga je ogromna čežnja, potreba za srećom kakvu do tada još nije osetilo, a istovremeno ga je zaokupilo duboko razmišljanje, jer mu se činilo da mu vlastita krv dovikuje: „Seti se. Seti se u ovom času celog svog života, nadi smisao inače će biri prekasno i sreća ti više nikada neće doći.” Podsetilo se na svoj dolazak, na godine koje je provelo kao ljudsko biće, na postupke po dolasku u raj i posebno na trenutak pre nego što je postalo drvo, taj čudesni trenutak kada je imalo u rukama čarobni kamen. Tada, kada nije svaki preobražaj bio moguć, život je u njemu plamteo kao nikada do tada. Mislilo je na pticu koja se tada smejala, na drvo koje je bilo i Sunce i Mesec; obuzela ga je slutnja da je tada nešto propustio, nešto zaboravio i da zmijin savet nije bio dobar.

Devojka je čula šuštanje lišća drveta Piktora, pogledala je nagore i osetila sa iznenadnim bolom u srcu da se u najskrivenijoj unutrašnjosti njenog bića nešto budi, neke nove misli, nove žudnje, novi snovi. Privučena nepoznatom snagom, sela je ispod drveta. Činilo joj se usamljeno, usamljeno i tužno; a pri tome lepo, uzbudljivo i plemenito

235

Anna&zdls

u svojoj ucveljenosti, a pesma njegove tiho šumeće krošnje zvučala je omamljujuće. Naslonila se na veliko hrapavo stablo, osetila njegove drhtaje, i iste te drhtaje osetila u svom srcu; na nebu njene duše pojavili su se oblaci, a iz očiju su polako padale teške suze. Šta sve to znači? Zašto se mora toliko patiti? Zašto srce želi da raznese grudi i da se pretopi u njega, u tog lepog usamljenika?

Drvo je nečujno drhtalo do korenja i svom silom skupljalo životnu snagu u žarkoj želji da se sjedini sa devojkom. Ah, zašto je dozvolio da ga zmija prevari i da sebe zauvek odredi kao drvo? Kako je samo bio slep i nepromišljen! Je li moguće da toliko ništa nije znao, da li mu je tako strana bila tajna života? Ne, verovatno je nekada nejasno osećao i predosećao - ah, i sa tugom i dubokim razumevanjem mislio sada o drvetu koje se sastojalo od žene i muškarca.

Preletela je ptica, crvena i zelena ptica, lepa i slobodna ptica, preletela je u luku. Devojka je videla pticu, videla je i da joj je nešto ispalo iz kljuna, svetlelo je crveno kao krv, crveno kao oganj, palo je među zeleno bilje, bleštalo med biljem duboko prisno, njegova crvena svetlost je glasno mamila, devojka se sagla i podigla „crveno”. Bio je to kristal, mrkocrveni alem-kamen, a gde je on, tu tame ne može biti.

Kratko je devojka držala kamen u svojoj beloj ruci i već joj se ostvarila želja kojom je ispunila svoje srce. Lepotica se odmakla, spustila se na zemlju i sjedinila sa drvetom, iz njegovog debla je pokrenula svoje jake i mlade grane i brzo rasla, nagore, ka njemu.

I sada je sve bilo dobro, svet je ponovo bio savršen i tek sada je pronađen raj. Piktor više nije bio staro ucveljeno drvo, sada je glasno pevao Piktoria, Viktoria.

Bio je preobražen. Kako je ovoga puta doživeo pravi, večiti preobražaj, i kako je od jedne polovine postao celina, od tog časa je mogao da se preobražava koliko ga je volja. Reka postanka stalno je tekla njegovom krvi, čarobna reka preobraćanja, svakoga sata je imao udela u izboru stvaranja.

Bio je srndać, bio je riba, bio je čovek i zmija, oblak i ptica. Ali u svakom obličiju je bio potpun, bio je par, imao je Mesec i Sunce, muškarca i ženu u sebi, proticao je kao reka blizanac kroz zemlje i stajao kao dvostruka zvezda na nebu.

(1922)

236

Anna&zdls

ŠTA JE PESNIK VIDEO JEDNE VEČERI

U smiraj jednog žarkog julskog dana, negde na jugu, u plavetnilu letnjih isparenja činilo se da plešu ružičasti vrhovi planina, na poljima su od zapare ključali zreli plodovi, uspravan i ohol razmetao se kukuruz svojim velikim klipovima, pšenica je na većini polja već bila požnjevena, a na gustu brašnjavu prašinu na glavnom putu sa polja i iz bašta spustio se sladak miris mnogobrojnih cvetova. U gustom zelenilu zemlja je vraćala dnevnu vrelinu. Seoski krovovi su isijavali toplotu zlatnim sjajem u početak sumraka.

Užarenim putem, ljubavni par je hodao iz jednog sela u drugo, koračali su sporo i bez cilja, odlažući rastanak, čas razdvojeni, s rukom u ruci, čas zagrljeni, rame uz rame. Bezbrižno i skoro lebdeći, blistali su u laganoj letnjoj odeći, u belim cipelama, gologlavi, prepušteni ljubavi i laganoj večernjoj groznici. Devojčino lice je bilo belo, kao i vrat, muškarac je bio preplanuo od sunca, oboje su bili vitki i uspravni, oboje lepi, i oboje su u ovom trenutku osećali kao da ih pokreće i vodi samo jedno srce, a bili su tako različiti i daleki. Bio je to čas kada bi prijateljstvo da se pretvori u ljubav, kada jedna igra hoće da postane sudbina. Oboje su se smešili, oboje su bili ozbiljni, skoro tužni.

U ovo vreme nikoga nije bilo na putu između dva sela, seljaci su odavno završili radove na polju. U blizini jedne seoske kuće koja je blistala između drveća kao da se još naziralo sunce, zaljubljeni se zaustaviše i zagrliše. Čovek je nežno poveo devojku ka ivici puta, ka jednom niskom zidu, na koji su seli da bi ostali još malo jedno uz drugo, da ne bi ušli u selo među ljude, da bi odložili taj poslednji komad zajedničkog puta. Nepokretno i ćuteći sedeli su ispod jedne loze, među karanfilima; kroz prašinu i mirise do njih su dopirali žamor iz sela, igra dece, poziv neke majke, muški smeh, čak i jedan stari klavir, udaljen i bojažljiv. Sedeli su bez reči, naslonjeni jedno na drugo, zajedno su osećali krošnju koja je tamnela iznad njihovih glava, mirise koji su lutali oko njih i topli vazduh koji je podrhtavao u prvoj slutnji rose i svežine.

Devojka je bila mlada, veoma mlada, lepa, vitka i otmena, gipkog vrata koji se izvijao iz lagane haljine; ruke su joj bile duge i graciozne, a šake nežne i bele. Volela je svog prijatelja, verovala je da ga mnogo voli. Znala je puno o njemu i dobro ga je poznavala, bili su prijatelji dugo vreme. Često bi se za trenutak setili svoje lepote i svog pola i ljubili se kratko, kao u igri, nežno se držeći za ruke. On je bio njen prijatelj, ali i njen savetodavac i čovek od poverenja, bio je stariji i mudriji i samo bi povremeno nad. njihovim prijateljstvom zaiskrilo nešto kao slabašna munja na nebu njihovog prijateljstva, podsećajući ih da među njima ne postoji samo poverenje i drugarstvo nego i sujeta, želja za osvajanjem, blago slatko neprijateljstvo i uzajamna seksualna privlačnost. Sada je sve to sazrelo, buknuo je novi plamen.

I muškarac je bio lep, ali nije imao njenu mladost i svežinu. Bio je dosta stariji od nje, iskusio je ljubav i sudbinu, doživeo je brodolom i ponovnu plovidbu otvorenim morem.

Na njegovom tamnom mršavom licu bili su ispisani ozbiljnost i samopouzdanje, a sudbina mu je borama obeležila čelo i obraze. Ali te večeri je njegov pogled bio nežan i posvećen. Njegova ruka igrala se devojčinom rukom, lagano i blago je milovala njene mišice i potiljak, preko ramena i grudi, kratkim i titravo nežnim dodirima. I dok su mu u tihom sumraku njena usta dolazila u susret sa skrivenim iščekivanjem i dok se nežnost pretvarala u gladnu strast, on se sećao da su i mnoge druge ovako zaljubljene koračale uz njega u letnje veče i da su na drugim rukama, na drugoj kosi, oko drugih ramena i bokova njegovi prsti prešli iste nežne staze, znao je da u ovome ima veliko iskustvo i da je veoma vešt, da ponavlja već doživljena iskustva, znao je da to što oseća u ovom

237

Anna&zdls

trenutku nije bilo ono što je osećala devojka; bilo je lepo i nežno, ali više nije bilo novo ni nepoznato, nije bilo prvo doživljeno i neprikosnoveno.

Mogu da okusim i ovo piće, razmišljao je, i ono je slatko, i ono je čudesno, možda umem bolje da volim ovaj mladi cvet, mnogo lepše, više znalački i nežnije od nekog mladića i nego što sam i sam mogao pre deset ili petnaest godina. Mogu da je povedem preko praga prvog iskustva s više nežnosti, znanja i radosti, mogu da uživam u ovom blistavom, plemenitom vinu s više otmenosti i zahvalnosti nego bilo koji mladić. Ali neću moći da sakrijem da posle opijenosti dolazi zasićenje i posle prvog zanosa neću moći da glumim ljubavnika kakvog ona sanja, večno opijenog. Gledaću je kako drhti i plače, biću hladan i potajno nestrpljiv. Bojaću se trenutka, već se bojim trenutka kad će otvoriti oči i shvatiti da je čarolija prošla, da njeno lice nije više cvet, i tada će se naglo izobličiti u užasu svog izgubljenog devičanstva.

Ćutali su, sedeći na zidu okruženi procvetalim raslinjem, priljubljeni jedno uz drugo, osećajući na trenutke slatku jezu i želju da se ponovo zagrle. Izgovarali su tek poneku reč, detinjasto tepajući; ljubavi - zlato - devojčice - da li me voliš?

Tada je iz kuće čiji je odsjaj u tami krošnje počeo da bledi izašla jedna devojčica od možda deset godina, bosa, vitkih preplanulih nogu, u tamnoj haljinici i tamne duge kose oko bledog lica. Stidljivo i neodlučno im se približila, kao da se igra, s konopcem za preskakanje u ruci, dok su mala stopala nečujno prelazila put. Usporavajući korak, opet kao da se igra, išla je pravo ka zaljubljenom paru. Kad je stigla do njih, izgledalo je da nije voljna da produži, da je nešto privlači da ostane baš na tom mestu, kao što „lepa kata” privlači noćnog leptira. Tiho je otpevala svoj pozdrav: „Dobro veče.” Sa zida je devojka veselo otpozdravila, a muškarac ljubazno doviknuo: „Ćao, draga moja.”

Devojčica je prošla polako, nevoljno i neodlučno, a nakon pedesetak koraka je stala, okrenula se i vratila, ponovo prošla pored zaljubljenog para, pogledala stidljivo prema njima i, smešeći se, nestala u bašti svoje kuće.

„Kako je ljupka!”, rekao je muškarac. Prošlo je neko vreme, sumrak je lagano prelazio u polumrak i devojčica je ponovo

izašla iz baštenske kapije. Zaustavila se za trenutak, krišom osmotrila put, zid, lišće loze i zaljubljeni par. Onda je potrčala uzbrdo hitrim bosim nogama, prošla pored para i opet se trčeći vratila, stigla do baštenske kapije, zaustavila se za trenutak i još jednom, dva puta, tri puta, ponovila svoju usamljenu trku.

Zaljubljeni su je ćutke posmatrali kako trči gore-dole, kako joj kratka tamna suknja leprša oko vitkih nogu. Osećali su da je ova trka namenjena njima, da iz njih izbija čarolija i da je devojčica u svom detinjem snu naslutila ljubav i nemu opijenost čula.

Sada se trka pretvorila u ples. Devojčica se približavala njišući se i menjajući korak. Usamljena mala figura igrala je te večeri na beloj stazi. Njen ples je bio zakletva, taj detinji ples je bio pesma i molitva za budućnost i za ljubav. Ozbiljna i posvećena igri priložila je svoju Žrtvu, približavajući se i udaljavajući se lagano, da bi se na kraju ponovo izgubila u tami vrta.

„Mi smo je opčinili”, rekla je zaljubljena devojka. Osetila je ljubav.” Njen prijatelj je ćutao. Razmišljao je: u bezazlenom zanosu svoje igre ta devojčica je

možda uživala u lepoti potpunije nego što će joj ikada biti omogućeno da doživi; možda smo i nas dvoje već osetili najlepši deo i najintimnije dubine naše ljubavi, a ono što tek treba da dođe samo je bezukusni talog.

Ustao je i pomogao svojoj prijateljici da siđe sa zida.

238

Anna&zdls

„Treba da kreneš”, rekao je, „već je kasno. Otpratiću te do raskrsnice.” Hodali su zagrljeni do raskrsnice. Na rastanku su se strasno ljubili, nisu mogli da se

odvoje, polazili su i vraćali se, ponovo se grlili i opet se ljubili, ali im ti poljupci nisu donosili radost nego samo sve jaču žeđ. Devojka se udaljavala hitrim korakom, njen prijatelj ju je dugo pratio pogledom. I u tom trenutku prošlost se pojavila pred njim, suočio se sa onim što je već proživeo: neki drugi rastanci i večernji poljupci, druge usne i druga imena. Obuzela ga je tuga i lagano je krenuo nazad. Iznad drveća su se već pojavile zvezde.

Te noći u kojoj nije zaspao, dugo je razmišljao: Uzaludno je ponavljati proživljeno. Mogao bih da volim još mnogo žena, možda još

mnogo godina; moje oči bi bile sjajne, moje ruke nežne i moj poljubac uzvraćen. Ali posle toga se treba rastati. Danas bi se rastanak dogodio mojom voljom, sutra ću to učiniti poražen i očajan. I odricanje koje je danas pobeda biće samo sramota. Zato moram da se odreknem odmah i odmah da se oprostim.

Danas sam mnogo naučio, ali ima još mnogo toga da učim. Moram da učim od one devojčice koja nas je raznežila svojom igrom. Kada je jedne večeri videla zaljubljeni par, u njoj se probudila ljubav. Jedan talas koji je stigao pre vremena, jedan uzdrhtali i radosni predosećaj zadovoljstva razlio se njenim venama i ona je počela da igra jer još uvek ne zna da voli. Ja moram da naučim da igram, da žudnju za zadovoljstvom pretočim u muziku, čulnost u molitvu. Tada ću moći zauvek da volim, neću morati uzaludno da ponavljam ono što sam već proživeo. To je put kojim želim da idem.

(1924)

239

Anna&zdls

Volker Mihels

ŽIVI SAMO ONAJ KOJI VOLI

Ljubavne priče Hermana Hesea

Petina svih priča Hermana Hesea su ljubavne, a skoro desetinu ukupne njegove lirike sačinjavaju ljubavne pesme. Ono što je karakteristično za ove priče jeste da su sve nastale u prvoj polovini piščevog života i često predstavljaju autobiografske uspomene i okolnosti.

„Heseove prikaze”, pisao je Valter Ratenau 1904. godine, „prožima ton istinskih osećanja i misli, poznatije i veštije obnovljenih i oplemenjenih.” Ovo zapažanje je bila recenzija knjige koju je budući ministar spoljnih poslova Vajmarske Republike napisao tokom svog života, a koja se odnosi na Heseov prvi roman, Peter Kamencind, i može se na poseban način preneti i na njegove ljubavne priče. Jer, kako je sve pozitivno u životu, a posebno poimanje ljubavi, do neprepoznavanja zloupotrebljeno, tako moramo ovde, kao i svuda gde naša osećanja, njihove padove i uspon na autentičan način želimo da ponovo pronađemo, prepustiti reč umetniku koji će vođenje sadržaja regenerisati kroz prikazivanje, opisivanje iz prve ruke, a pri tome će prividni poznavaoci na neki način reći da to još nikada nije rečeno i time njegovu prvobitnu snagu i dostojanstvo ponovo učiniti verodostojnim.

Za pisca kao što je Herman Hese, kome mašta i mogućnost doživljavanja nisu bili ništa drugo do uobličavanje ljubavi, spektar toga šta sve može da znači ljubav je naravno mnogo veći od onoga šta se obično pod tim podrazumeva. Njegov celokupni rad nastao je iz takvih impulsa: njegovi romani, priče, pesme, razmatranja, liste sećanja, takođe i hiljade književnih rasprava, odgovori na pisma čitalaca, ali i njegovi akvareli, koje je kao izjave ljubavi prikazao u Tesinu, svojoj domovini po izboru, i još konkretnije: njegovo višedecenijsko staranje o emigrantima, kolegama izbeglicama, kako za vreme, tako i nakon oba svetska rata.

„Život ima smisao jedino kroz ljubav”, napisao je 1956. jednoj čitateljki, ,,a to znači: ukoliko je veća naša sposobnost da pružamo ljubav, toliko više smisla će imati naš život.”

Pored ovog socijalnog načina ispoljavanja ljubavi, postoji i onaj lični i partnerski, čiji su uspeh ili stradanje po pravilu vrlo usko povezani s nečim drugim. Što su lični odnosi ispunjeniji, to se manje mora kompenzovati i sublimirati na neki drugi način. Ipak, ostvarenje želja i sreća po pravilu ostaju u domenu samodovoljnosti i nemi, dok su neuspeh i nesreća skloni objavljivanju. Svetska literatura je prepuna prikaza propalih ljubavnih odnosa, dok su opisi onoga što doprinosi našoj sreći previše oskudni.

Ni Heseove ljubavne priče nisu izuzetak. Još ranije mu je bilo poznato iskustvo iz Tortija Kregera Tomasa Mana, da je onaj koji voli slab i osuđen na patnju. Posebno se time bave pripovedanja koja potiču iz prvih petnaest godina njegovog bavljenja pisanjem, a takođe i romani nastali u tom periodu, kao Peter Kamencind, Ispod točka,

240

Anna&zdls

Gertruda i Rosbalde, dok se radovi iz druge polovine njegovog života, Klingsornovo poslednje leto, Sidarta, Stepski vuk, Narcis i Zlatousti, zadovoljavaju drugim temama. Samo u Heseovom starijem delu, Igra staklenih perli, ljubav među polovima više ne igra nikakvu ulogu.

U jednoj svojoj ranijoj priči, Hese kaže: „U ljubavi svako počinje, makar bio i najsrećniji, nužno s porazom.” Iskustva prve ljubavi Hese nije nikada napuštao i uvek ih se vrlo nadahnuto držao. Prototip toga je Učenik latinskog, Karl Bauer, koji posle susreta s plavokosom Tinom iznenada napušta svoju „bandu”, obeshrabren se povlači, „zaljubljen je lebdeo u oblacima”, počinje ponovo da svira dugo zanemarivanu violinu, razmetljiva obest odjednom se gasi, a jedan devojački osmeh mu je „neprocenjiv poklon, a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i žestinom”.

U ovom slučaju draž opisa nije žalostan kraj nego način na koji je pripovedač uspeo živo da predoči izloženost ljubavnika i uskomešanu nestabilnost njihovog odnosa, pri čemu je sve što je ranije izgledalo u snošljivoj ravnoteži odjednom dospelo u polje uticaja druge osobe, ne znajući da li će sopstveno zračenje da održi odmeravanje snaga i da li deluje privlačno ili odbojno.

Kako zaljubljeni u mnogima od ovih priča izbegavaju sve koketno i nametljivo ne bi li sprečili svoju uzbuđenost i pometenost, pokazuju neobičnu sklonost da svoje simpatije drugačije ispoljavaju nego onako kako ih osećaju i zbog toga se izlažu opasnosti da ih njihovi voljeni ne primete. Jer razgovor s devojkom u koju su zaljubljeni pada im mnogo teže nego razgovor s bilo kim drugim.

Da tako otvoreno mišljenje o spoljašnjoj i unutrašnjoj lepoti ponekada može da prevari - nada da ono bolje Ja i naklonost prema sebi sada mora da odgovori onom boljem Ja ljubavnice, pripada Heseovim najrealnijim lekcijama mladim ljudima koji ni od čega ne bivaju pošteđeni (kao što je Hans Amštajn). Pa ipak, kao i uvek, izlivi strasti pometenog dovode do raskida ili ponovnog ispitivanja, ubrzavaju i naginju ka kolebanju i izgovorima. Ljubav podstiče unutrašnje odrastanje i završava se pod uticajem različitih okolnosti, ali nikada sa razočaravajučim iskustvima: „Nije sreća biti voljen... ali voleti, to jeste sreća. Za njega kao umetnika s karakterističnom doslednošću: „Kreativan čovek mora da bude sposoban 'ljubav držati slobodnu koliko god je to moguće, umeti pokloniti je u svako doba'.”

U pričama kao što je Taedium vitae, Hese je tako neposredno predstavio čaroliju zaljubljenosti: „Nisam je još dobro ni video, a već me je osvojila, ispunila mi je srce svojom elegantnom pojavom i nekom skrivenom nevinom lepotom, mogao sam da čujem melodiju svakog njenog pokreta... bilo je i drugih žena koje su bile blistavije i pune obećanja u svojoj zreloj raskoši, inteligentnije i pronicljivije, ali nijedna nije imala onaj miris i nijedna nije u sebi nosila onu umilnu muziku.” Nezaboravno je u ovom opisivanju kako se uverljivo izrazio, na koji način je pre toga potpuno ravnodušan čovek, kada se našao u magnetnom polju naklonosti, odjednom postao sposoban da se raduje i da pati.

U priči Jul Hese to opisuje upravo fiziološkom preciznošću, a na to nas upućuje: „Imao je osećaj da mu polako nestaje vazduha i da će se uskoro ugušiti. Ali bilo je prijatno, na jedan tužan i mučan način, prijatno... Skoro da nije mogao da diše, srce mu je jako lupalo, a celo telo mu je gorelo i smrzavalo se u isto vreme... Gušenje, grč mnogih nerava i krvnih sudova, pritisak i lako lelujanje u glavi, vatra u grlu, neravnomerna utrnulost, čudnovato talasanje u srcu kao da mu je puls prekinut. Ali bilo je tako prijatno, a tako bolelo.”

241

Anna&zdls

U priči Učenik latinskog dolazi do bojažljivog dodirivanja, ali čije posledice nisu kratkotrajne: „Otišao je srećan, laganim, mirnim korakom kao da je popločana gradska ulica meki travnjak i s poluzatvorenim očima kao da izlazi iz nekog zaslepljujućeg svetlog mesta. Skoro da nije ni razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu, držao je njenu ruku, a ona ga je pomilovala po kosi. To mu se činilo više nego dovoljno i posle mnogo godina, kad god bi pomislio na ovo veče, osećao je sreću i blagorodni mir bi mu kao svetlucanje ispunio dušu.”

U većini ovih priča, pripovedač ili mladi čovek o kome se priča ima od dvanaest do dvadeset i četiri godine. Polovina priča se događa u poslednjoj deceniji devetnaestog veka, u južnonemačkom alemanskom miljeu maloga grada čija svakidašnjica i aroma takođe oslikavaju tadašnje običaje i naravi. Ono što je provincijsko gnezdo Ilije bilo za Marsela Prusta, ili šta su metropole kao Dablin i Prag značile Džemsu Džojsu i Francu Kafki, to je za Hermana Hesea bio švapski ljubljeni gradić Kalv, čijih se tadašnjih tri hiljade stanovnika hranilo preradom sukna i drveta i koji je, zbog svog položaja na reci Nagold, imao mnogo vodenica i štavionica kože.

To penušavo stanje zaljubljenosti, to teskobno napredovanje u jedan potpuno drugačiji, pa ipak priželjkivani svet željenog partnera, ta silna žudnja za blizinom, ne može se životvornije predstaviti. Ispunjene koje nam daje seksualna sloboda ostaje bezlično u poređenju s onim što se kod ljubavnog sastanka dešava. Napetost, osećanu sreću, pojačanje svih čulnih utisaka pre spajanja polova, sve to jedva da može da nadmaši opojnost ispunjenja. Ne fizička nego psihička dimenzija je ona koja izaziva meru potrošene energije pripovedača. To čini Heseove opise manje ljubavnim, a više pričama o zaljubljenosti. Posebno dubok osećaj ostavljaju one priče koje prenose sopstvene doživljaje. Njima, na primer, pripadaju Kavaljer na ledu, Prva avantura, Jedne letnje večeri, Šegrtovanje Hansa Dirlama, Mladost je lepa, Taedium vitae, Verisbuhel, Odeljak za nepušače, Oluja i Šta je pesnik video jedne večeri, ali i do sada nepoznata ljubavna priča, koja se nalazi i u ovoj knjizi, Pesnik, Knjiga čežnje, koja počinje autobiografskim događanjima, a onda se pretvara u bajkoviti san želja koji ne želi da izbriše stvarnost. Kako je ova priča u kontekstu njegovih radova u mladosti tek nedavno obelodanjena i još uvek neistražena, njoj će se na ovom mestu obratiti više pažnje nego ostalima.

Hese je imao 23 godine kada je počeo da je piše i poslao ju je kao svoj prvi rukopis u Berlin, marta 1902. godine, poznatoj izdavačkoj kući S. Fišera, godinu dana pre Vetera Kamencinda, ali je nije ponudio izdavaču direktno već ondašnjim naprednim novinama „Novi nemački osvrt”, čiji ga je tadašnji urednik Oskar Bi ipak odbio. Za razliku od drugih ranijih rukopisa, nastalih pre njegovog prvog romana koji je doživeo uspeh, Petera Kamencinda, ovu priču Hese kasnije nije nikada objavio. On tu opisuje iskustva koja je doživeo posle preseljenja iz Tibingena u Bazel, gde je od 1899. do 1903. nastavio školovanje za izdavača i knjižara.

Kratko po dolasku u graničnu metropolu na Rajni, tada star dvadeset i dve godine, ostvario je kontakt s gradskim arhivarom i istoričarem dr Rudolfom Vakernagelom (1855-1925) i njegovom ženom, gospođom Betli (1859-1931), u čijoj je gostoljubivoj kući i na seoskom imanju Venkenhof uvek mogao da očekuje razumevanje i podršku i gde je provodio mnoga nedeljna popodneva. Tu je Hese na kućnom koncertu ponovo video Elizabetu Laroš (1876-1965), koja je svirala Betovenovu Krojcerovu sonatu. Ona je bila ćerka paroha s kojim su njegovi roditelji prijateljevali i koju je prvi put video na porodičnom izletu kada je imao šest godina. U međuvremenu je izrasla u dvadesettrogodišnju „vitku botičelijevsku lepoticu”, u koju se odmah zaljubio. Ipak,

242

Anna&zdls

naklonost bojažljivog mladog pesnika morala je da ostane neuzvraćena, jer je pijanistkinja u to vreme pripadala violinisti dr Karlu Kristofu

Bernuliju. To je biografska pozadina prve dve ljubavne priče iz ove knjige, čija srodnost teme i sadržaja sve do pojedinačnih formulacija, ne može da se previdi.

Što realnost autoru nije dopuštala, ostvario je maštom u Knjizi čežnje. To je učinio na tako fantastično neobuzdan način da je shvatljivo zašto to nije nikad objavljeno. Ipak je ovaj mali roman za kulturna strujanja krajem veka i za razvoj Heseovih pričanja dokument vredan pomena, što jasnije pokazuje njegova prva knjižica, Jedan sat posle ponoči (1899), gde je samostalno prihvatio novu estetiku koja se pojavila u Engleskoj kao struja suprotna puritanizmu. On sam, koji potiče iz protestantske parohijske kuće i koji je odrastao u okruženju zabrana čulnosti i švapskog bogopoštovanja, hteo je time njemu srodne po duševnim osobinama da uputi na žestok reformski pokret.

U saglasnosti s idealima renesanse i kasne romantike, pesnik Martin je pokušao da ostvari san u kome će pomiriti duhovno u umetnosti s telesnom lepotom i sakralnu estetiku sa svetovnom veštinom vođenja ljubavi. Banalna realnost je pri tome zamagljena ili harmonizovana. Tako se čini da violinski virtuoz, istorijski Elizabetin pratilac kod izvođenja Krojcerove sonate, nije nesavladivi konkurent, jer čim je pokušao da se približi fiktivnoj Elizabeti, bio je pod pritiskom dvoboja primoran da se drži podalje od pesnikove ljubljene. Time je bio otvoren put za predviđeni odnos u kome „sve blista umetnički ostvarenom srećom”, gde je zanos povezan i očekuje i elementarne čulne radosti.

Pesnik Martin nije puki siromašak kao njegov autor, koji kao pomoćnik knjižara mora da izlazi na kraj s platom od 110 franaka mesečno, već imućan mladi esteta koji ima poslugu, sličan Hugu von Hofmanstalu, autoru Tiajanove smrti. To je bio najbolji način da se osvoji mlada kultivisana pijanistkinja, utoliko više što je s njim delila nadmenu pripadnost eliti i osećala „i snažno gnušanje prema uobičajenom načinu života”, za koji su oboje smatrali da je siv i dosadan. Čak i na tako ekskluzivnom mestu okupljanja kakav je hotel Švajcerhofu Lucernu primećuje se averzija prema svemu od stila, ali bez duhovnosti, i čemu pijanistkinja i pesnik pripadaju „kao dve rajske price u kokošinjcu”.

Da bi izbegao tu gomilu „novca i otupelih čula”, Martin je za sebe i Elizabetu iznajmio bungalov na obali jezera kod Vicnaua. Iako je Elizabeta u početku bila hladna, a pesnik stidljiv, ubrzo se pokazalo da povučenost i prepreke ne isključuju strast nego da se, naprotiv, emocije utoliko više produbljuju ukoliko se više skrivaju. Kada je led razbijen, srećno su u usamljenom bungalovu provodili fantastične letnje nedelje. Živeli su životom iz sna, kome su se njihova čula radovala, on joj je čitao izabrane i sopstvene stihove, a ona je improvizovala na klaviru. Ostvarili su svoj ideal da erotiku i duhovni let u visine spoje najprisnijim vezama sa savršenstvom svoje umetnosti, a moto toga je bio „čulno mora duhovno, a duhovno čulno postati”.

S letnjom vrelinom rasla je i grozničavost ovoga odnosa, sve dok u jesen nije počela sve više da se gubi, dok se nije potpuno ugasila. Jer vrlo brzo je u Elizabeti, koja je bila erotski probuđena, došlo do značajne prekretnice. Seksualnost je u ovoj promeni prevagnula, balans prema produktivnoj kreativnosti se potpuno gubio. „Nekada je muzika bila moj Gospod Bog, a ja njegova smerna sluškinja. Sada sam ja Gospod Bog, a moja muzika će igrati preda mnom”, rekla je razočaranom pesniku. Kada je kratko iza toga saznao da je iznenada prihvatila poziv da održi koncert i pozvala ga da prisustvuje, i kada je tražila da doživljeno tokom zajednički provedenog leta iznese u javnost, napiše, publikuje i unovči, doživeo je to kao izdaju njihovih ideala. Novine su naprotiv

243

Anna&zdls

oduševljeno pozdravile Elizabetin iznenadni povratak ekstrovernom predstavljanju i njen nastup su komentarisali: „Oba predstavljanja poznate umetnice zadivila su sve poznavaoce muzike. Počevši od neverovatno briljantne tehnike, kojom nas je ova pijanistkinja već ranije oduševila, dogodio se potpuno iznenađujući obrt u programu i izvođenju. Dama je svirala drugi Šopenov nokturno i jednu improvizaciju, a prikazala je u oba komada jedan potpuno izmenjen pravac. Umesto skoro oporog klasicizma, imali smo živo uzburkan i zavodljiv nastup. Čestitamo i želimo sreću velikoj umetnici na početku nove, blistave epohe njenog umeća...” Zadovoljna što je osvojila publiku, Elizabeta se nije vratila Martinu. A on, smrvljen propašću njihovih zajedničkih ambicija, uništio je svoje rukopise i bez traga nestao u planini.

Pesnik Martin je odbio da objavi priču o doživljenom s Elizabetom, ali to je dvadesetčetvorogodišnji Hese uradio u svojoj kasnije dopuštenoj Knjizi čežnje. To se slagalo na iznenađujući način s takođe tek posmrtno nađenim pismima Elizabeti, koja nikada nisu objavljena, a koja su pokazivala kako je mnogostrana ljubav prema Elizabeti Laroš ušla u njegovo rano delo, čiji trag može da se sledi i u knjigama Herman Laušer (1900) i Peter Kamencind (1903), pa sve do tri obrade muzičkog romana Gertruda (1906-1909). Godine 1907, iako već duže vreme oženjen, ovako zvuči Hese u jednoj od svojih poslednjih pesama, posvećenoj Elizabeti.

Prošle su godine, iako su bile dobrodošle bile su to godine bez tebe. Uživao sam u časovima ljubeći usne brojnih žena, ali samo kad ih nisam poredio s tvojima. Taj blaženi ljubavni vrt, gorčina čekanja, za kojim moj život tako strasno žudi leži preda mnom zatvorenih vrata ah, sve reči ljubavi si okrutnim pogledom zabranjivala. Ali možda će se ipak desiti da mi se kao prolećni vetrovi u tom obličju mladost približi. Priča karakteristično govori o njegovom odnosu prema drugom polu, kao i o

njegovoj bojazni od konflikta između kreativnosti i partnerske predanosti. Skoro ništa od toga što je u Knjizi čežnje opisano mladi spisatelj nije stvarno

doživeo, ali to ipak deluje veoma vitalno i uverljivo. Stvarna Elizabeta Laroš (1876-1965) je u ovom kontekstu bila potpuno nepoznata. Tek se 1927. godine, u Heseovoj biografiji koju je napisao Hugo Bal, saznaje nešto o njenom identitetu u Peteru Kamencindu. Ona je ovo smatrala indiskrecijom, ali ga nije mogla optužiti, jer je Hugo Bal umro neposredno posle objavljivanja knjige. Zbog afere sa oženjenim violinistom C. C. Bernulijem, Elizabetu je krajem 1901. godine njena majka poslala u jedan engleski pansion, da tamo predaje muziku. Time ju je odvojila od violiniste, ali je i sklonila iz vidokruga mladog Hesea. Elizabeta se nije nikada udala, a posle povratka iz Engleske radila je pedeset

244

Anna&zdls

godina kao pedagog plesa i koreograf u Minhenu, Florencu i Bazelu. Kasnije su se ona i Hese tri puta slučajno susreli, on je već bio oženjen, i stupili u kratak prijatni dijalog, koji je nastavljan sporadičnom korespondencijom. U svojim još neobjavljenim sećanjima, koje je u svojoj 87. godini diktirala godinu dana nakon Heseove smrti, zabeleženo je o njenom ranijem boravku u Bazelu: „Postojala je onda jedna gostoljubiva kuća u Bazelu, koje danas više nema, kuća dr Rudolfa Vakernagela, arhivara - nije bilo ogovaranja, niti površnih razgovora, ali se mnogo muziciralo. Mnogo pažnje i razumevanja se ukazivalo mladim talentima, ohrabrivani su da čitaju ili sviraju svoja dela... To je bilo u ono vreme, kada sam se ponovo srela s Hermanom Heseom, o čemu se u porodici Vakernagel već dosta govorilo. Ali meni su tada glava i misli bili još uvek na nekom drugom mestu, tako da nisam bila zainteresovana za bazelska upoznavanja.”

Dok je Elizabeta zapisivala svoja sećanja u martu 1963. godine, u isto vreme je sastavila i Pismo mrtvom prijatelju, a kratko iza toga i dve setne pesme. U njenom pismu stoji: „Ono što me je primoralo da pišem je jedna sasvim mala vaša slika, koja je izašla pre nekog vremena u jednom ilustrovanom časopisu i koju sam isekla zato što mi se od svih vaših slika koje posedujem na ovoj najviše dopao vaš izraz lica, jer verujem da bih, da sam taj izraz videla nekada, kada smo - bili mladi, mogla da odgovorim na vašu naklonost.” Okolnostima u kojima je tada odbila njegove težnje možemo da zahvalimo na velikom broju njegovih ranih radova. Konačno, to što je pesnik u Knjizi čežnje primetio, u stvarnosti se i ispunilo: „Ako slučajno moje ime bude ostalo drugom vremenu, sigurno će ga pratiti moja prijateljica i moja muza, a naša prisno vezana slava biće ovenčana oreolom bajkovite i raskošne ljubavi.”

Dok je erotska ljubavna igra u Knjizi čežnje samo plod mašte dvadesettrogodišnjaka,

dve decenije kasnije Hese u indijskoj legendi Sidarta opisuje opšta pravila ljubavne igre. Sidarta je preko Hetere Kamal uveden u umetnost telesnog davanja. „Mnogo su ga

naučila njena crvena umešna usta. Mnogo ga je naučila njena tanana gipka ruka. Njega, koji je u ljubavi bio još dečkić i zbog toga bio sklon da nasumice i nezajažljivo utone u čulna zadovoljstva kao u bezdan, naučila je osnovnom, da se zadovoljstvo ne može primiti ukoliko se i ne daje i da svaki pokret, svako milovanje, svaki dodir i pogled, i najmanja tačka na telu ima svoju tajnu, koja će poznavaocu, ukoliko je probudi, pričiniti veliko zadovoljstvo. Naučila ga je i da oni koji se vole, posle ljubavne vatre nikako ne smeju da se rastave a da jedno drugom ne izraze divljenje, i da nema pobednika i pobeđenog, tako da se nijedno ne oseti prezasićeno ili napušteno, da nema osećaj da je zloupotrebilo ili bilo zloupotrebljeno.”

U Heseovim pričama susrećemo različite okolnosti i razvojne stupnje ljubavi. Većina od njih obuhvata stvarne događaje (kako je Zigfrid Grajner prikazao u svojoj dokumentaciji o Mladosti Hermana Hesea) kao i sopstvene doživljaje koji pod lako prozirnom maskom pokazuju s jedne strane poseban slučaj autora, ali istovremeno, kao i uvek kod Hesea, principijelno istu mustru doživljaja i ponašanja koje mnogi prepoznaju. One prikazuju mučnu nestrpljivost i naklonost zaljubljenih da sanjaju o otmici i junačkim delima, koja su utoliko smelija ukoliko udvaranje ima manje izgleda na uspeh. Opisuju idealističku spremnost na preuzimanje svakog rizika u cilju ostavljanja utiska na ljubljenu i dokazivanja ozbiljnosti i odlučnosti, kao Peter Kamencind, koji svojoj devojci s najvišeg vrha planine, izlažući se životnoj opasnosti, donosi gorsku ružu, ili kao muzičar Kun u romanu Gertruda, koji, da bi zadovoljio Lidijin prohtev, izlaže sebe vratolomnom testu hrabrosti, od koga celoga života oseća posledice. Ostale priče ukazuju na mladalačke potrebe za sanjarenjem, ,,u svom srcu postaviti oltar na kome će plamen

245

Anna&zdls

utoliko više plamteti ukoliko se zaljubljenost tragičnije razvija”, na težnju da se čistota njegove sklonosti „smeškajući se sa bodežom u srcu” shvati kao prilika za mučeništvo i stavljanje ljubljene u čistom obožavanju na pijedestal dok pre ili kasnije ne raspozna svoju neprijatnu, komičnu ulogu. Ali pojavljuju se i suprotnosti, kao u Oluji, gde se mladić protivi „da mu sreća dolazi gotova, stečena bez napora, na poklon od devojke u koju nije stvarno zaljubljen i kojoj ne može predati svoju mladost i ponos”.

Neke priče (kao O dva poljupca, Žrtva ljubavi, Šegrtovanje Hansa Dirlama) opisuju pakao ljubomore i anarhičnu komponentu potčinjenosti na koju ga voljena primorava, a time i gubljenje kontrole nad sobom, „da napusti svoj zanat i da počini svako dobro ili zlo delo”. Prodana ljubav (Radionica mermera), ljubav iz sažaljenja ili strast bez naklonosti (Oluja), koketiranje s ljubavlju iz taštine ili sadističke razonode (Hans Amštajn), sledeće su varijante na ovu temu. Ali u pričama koje ne sadrže biografske elemente, susrećemo se i s tipom Don Žuana, galantnog virtuoza osećanja. To je u priči Kazanovin preobraćaj, gde je jedna epizoda iz memoara ovog prepredenog praktičara u umetnosti zavođenja bogata dosetkama, ali ispričana s tačnim podacima. Mnogo od toga je po nahođenju izmišljeno, kao na primer flert s gostioničarevim ćerkama u Firstenbergu, i zabavnije je od originala, jer s jednim za Hesea sasvim neobičnim bestežinskim stanjem nailazimo na čoveka rutiniranog u ljubavnoj igri, „kome u ljubavi koja nije više igra nešto fali”, i na slučajno ironičan način okarakterisanu životnu radost crkvenog velikodostojnika iz manastira, koji ni u kom slučaju ne uživa samo u lososu i danima posta.

Slične varijacije istorijske građe su romantične priče i legende, kao Igra senki i Chagrin d'Amour, trubadurska priča o nadmetanju oko Hercelojde, buduće majke viteza Svetog grala Parsivala, i nastanku francuske narodne pesme Plaisir d'amour, koju je sedamdesetih godina prošlog veka ponovo otkrila folklorna pevačica Džoan Baez. To što od herojskog nadmetanja oko lepe kraljice Hercelojde posle stotina godina nije ostalo ništa osim pesme tugovanke razočaranog pevača ljubavnih pesama Marsela, moglo je za poetu kakav je bio Hese da bude utešan motiv zbog srodnih duševnih osobina.

Postoji i još nekoliko ljubavnih konstelacija, kao što je tragikomična sudbina smetenog trgovca mešovitom robom, Ongelta u priči Veridba, kome se tek posle gorkih poniženja otvore oči za ono što mu se nalazi u neposrednoj blizini: naklonost jedne neupadljive devojke, čija mu je praktična životna razboritost više koristila nego neskromne želje njegovih snova.

Poseban način na koji dva prijatelja prikrivaju jedan od drugog svoju slabost prema lepoj putnici iz odeljka za nepušače, odnosi se na jedan raniji autentičan događaj, koji je Hese početkom aprila 1913. godine doživeo s kompozitorom Otmarom Šoekom i više puta potvrdio svoj iskaz kako je lako i često mogao da se zaljubi a da dotična žena o tome ne zna ništa.

Jedan drugačiji doživljaj na putovanju pruža nam priča Nevesta, ona pokazuje razočaranje koje jednoj usplamteloj strasti posle dugog razdvajanja može da se dogodi. Njen tragikomičan kraj je Hese 23. 11. 1911, na povratku s putovanja kroz Indoneziju u luci u Kolombu lično doživeo. Među mnogobrojnim ljubavnim pričama prepunim nežnih osećanja, ova drastično oslikana burleska nije svakidašnji događaj i zato nije obuhvaćena nijednom njegovom zbirkom.

Bračni odnosi nisu tema njegovih ljubavnih priča. Poznavaoce njegove biografije nimalo ne čudi što se toga odrekao, jer sam Hese se zakletve „dok nas smrt ne rastavi” u sva svoja tri braka, sasvim odrekao. Nijedan od tri braka, koji su za njega predstavljali teško „prilagođavanje na građanski način života”, nije zasnovan na njegovu inicijativu. Svaki put su žene bile te koje su ga na to naterale i umetnika u njemu pomoću ljubavi

246

Anna&zdls

pokušale da privežu i ograniče. Ovo je bio rezime u pismu sinu Brunu, novembra 1929. godine: „Za umetnika, i uopšte za ljude nadarene maštom, brak je gotovo uvek razočaranje. U najboljem slučaju, on je lagan i podnošljiv, čovek se oseća zadovoljno, ali mu pri tome bez mnogo bola umire jedan deo duše i životne snage i nakon toga postajemo siromašniji, dok posle doživljenog pravog velikog bola postajemo bogatiji.”

Takav produktivan bol je pisac, naročito u godinama svoga prvog braka, potpuno oformio. Takvo posmatranje je preneto u Taedium vitae, priču koja se odvija u švapskom umetničkom okruženju, gde je Hese često kao saradnik i pisac gostovao u časopisima „Simplicismus” i „Mart”, od 1907. do 1912. godine. „Zašto si tako mrtav? Koliko vremena je prošlo od kada si poslednji put bio mlad?”, pita se tridesetogodišnji pripovedač, koga je pritiskala predvidljiva rutina njegove građanske egzistencije kao oca porodice. Tek mu susret s minhenskom učenicom umetničkog zanatstva vraća osećaj „imati ponovo devetnaest godina i biti neokrnjen”, stajati na sopstvenim nogama i nadu da svojim životom ponovo možeš upravljati sredinom reke.

„Suprugu”, pisao je Hese već 1904. godine, neposredno pred svoje prvo venčanje, „pripadaju talenti koje ja nemam. Čovek je ipak sputan, iako samo moralno.” Ta moralna prinuda je tema njegovog romana Rosalda, jedine knjige u kojoj se pisac bavio brakom da bi raščistio s tim, „da li umetnik, koji život ne proživljava samo instinktivno, već pre svega želi njegovo objektivno posmatranje i predstavljanje, da li je kao takav uopšte podoban za brak”. Ništa nije Hesea u njegovom prvom, dvadesetogodišnjem braku toliko plašilo kao flegmatična obamrlost i otupelost čula. Iz tog razloga želi Hari Haler u Stepskom vuku „da radije u sebi oseti kako gori pravi đavolski bol, nego pogodnu sobnu temperaturu.” Ali njegov glavni problem je bio njegova potpuna nesposobnost da se emocionalno i životnim navikama veže za drugoga, bilo za ženu, bilo za prijatelja i pretpostavljene.

„Moj spoljašnji način života”, pisao je Hese 1922. godine Olgi Diner, „služi jednoj jedinoj svrsi, a to je da mi bezuslovno omogući slobodu za rad. Zato sam usamljen, nepoželjan i plaćam mnogim spoljašnim žrtvovanjima... Ono što mi je kod razmišljanja i u umetnosti prednost, često mi u životu, a posebno u odnosima sa ženama, pričinjava teškoću: moju ljubav ne mogu da fiksiram, ne mogu samo jednog ili jednu da volim, već moram da volim život i ljubav uopšte.” Suprotno običnom građaninu, njemu nije uspelo da svoju ljubav „neguje i obogati”. Cilj njegovog nastojanja nije žena, već njena pokretačka snaga i najvitalnije produktivno sredstvo. „Sklon sam”, pisao je u svom dnevniku jula 1933, „da se divim svakoj sposobnosti za jaku ljubav, kao što sam se ženama koje su me volele uvek s nečistom savešću divio, jer mi se uvek činilo da je njihova sposobnost za predanost nešto jako i lepo, što meni nedostaje i što ne mogu da oponašam.” On smatra da skoro svaka kreativna priroda često biva vatreni ljubavnik, ali retko dobar supružnik. Jer umetnik pre svega živi za svoju umetnost. Ne samo da ne može da pokloni više ljubavi od nekog drugog, već daruje mnogo manje, jer rad na njegovoj umetnosti zahteva veći deo te ljubavi. Ovaj konflikt je obrađen u njegovom romanu Narcis i Zlatousti, što je autoru donelo bezbroj pisama, delom negodujućih, a delom lišenih razumevanja. U aprilu 1931. Hese piše Kristofu Šrempeu: ,,I ja imam prema ženama jedan naivno-čulni odnos kao Zlatousti, i živeću bez izbora kao i Zlatousti ako me ne obuzda neko urođeno ili vaspitanjem nametnuto poštovanje žena i stečena plašljivost. Čulno zadovoljstvo za (vajara) Zlatoustog nije put ka duševnom prisvajanju i posedovanju ili nekakvom odnosu u kome se čovek i žena uzdižu u veoma vredan persoralitet, već ono doživljava sublimaciju ljubavi tek u umetnosti, tek na zaobilaznom putu, tek kroz dopunu. To moram sebi da priznam. Ne želim da živim život zbog samog

247

Anna&zdls

života, ne želim da volim ženu samo zato da bih voleo, meni su potrebni zaobilazni putevi, preko umetnosti, meni je potrebno usamljeno, uvrnuto zadovoljstvo umetnika da bih bio zadovoljan životom i da bih ga mogao podneti. To je život pun mana, ni u kom slučaju ne može poslužiti kao primer, niti mu se može pridati značaj, toga sam potpuno svestan, ali to je moj način... Kada se Zlatousti... uvek nanovo okreće ženama, za mene je to kao kada pčela uvek i iznova leti do cveta, uvek privučena istim porivima, pokupi kapljicu polena, svoj odnos sa cvećem nikada ne produbljuje niti oduhovi, zato u košnici brzo zaboravlja na cveće i pravi svoj med... Tako Zlatousti ne služi ženi, ne služi duševnosti svoje ljubavi, već pije kod žene kao da je to za njega najdelotvorniji prirodni izbor, pije kapi doživljaja, kapi zadovoljstva i muke, od čega, kad dođe vreme, pravi svoja dela, svoj med.”

Čulna zadovoljstva i patnje su sadržaj Heseovih ljubavnih priča, i to što je njegovim ženama i njemu samom pri tome promaklo u stabilizovanju života, čitaoci širom sveta na jasan način dobijaju kao nagradu. Jer, ono što čini umetnika nije zadovoljstvo nasladom i neskromno uživanje u iskustvima, već njihovo prikazivanje.

Jedino delo u kome su potpuno ravnomerno zastupljena oba pola je lirska bajka Piktorov preobražaj i nije slučajno što se ona ne odigrava u stvarnom životu kao sve ostale priče, već je radnja smeštena u raj, gde se priziva na željeni san, viziju s utopijskim elementima. Napisana (i pesnikovom rukom na očaravajući način ilustrovana), ova bajka je poslužila kao ljubavna izjava Ruti Venger (1897-1994), ćerki spisateljice Lize Venger (1858-1941) i švajcarskog industrijalca Tea Vengera (1868-1928), na čije nagovaranje se posle dužeg otpora, 1924. godine po drugi put oženio. Njoj, kao i svakoj od tri svoje životne saputnice, pesnik je posvetio jednu takvu bajku: svojoj prvoj ženi Mii, priču Iris (1918), trećoj supruzi,

Ninon, veseli autoportret Ptica (1932), ali prava ljubavna priča je bajka Piktorov preobražaj, nastala 1922.

Neposredno posle preseljenja u Švajcarsku, 1919, pesnik je upoznao tada dvadesettrogodišnju pevačicu Rut, prilikom jednog izleta u Tesiner, selo u brdu Karoni (ovaj susret je opisan u glavi „Karenodan”, priče Klingorsovo poslednje leto) i zaljubio se na prvi pogled. Tako spontano potekla zaljubljenost, koliko je poznato iz svedočanstava o njegovom životu, nije se javila ni kod susreta s prvom ženom Miom, niti kasnije, kod susreta s Ninon Dolbin. Tako da se korespondencija između Hesea i Rut Venger odvijala u nekim potpuno drugačijim tonovima od onih ranije upućivanih Mii i Ninon. To su dirljive poslanice čoveka koji je uzbuđen („moći voleti, kakvo izbavljenje”), čoveka u temeljnoj promeni i prelazu ka novim metamorfozama koje se kao jasan prelom ocrtavaju u Heseovim delima nastalim 1919. godine.

Kao što ptica u bajci Piktorov preobražaj uzima uvek nova obličja i po slobodnoj volji se pretvara u cvet, leptira ili kristal, tako se menja i Piktor, zahvaljujući svojoj ljubljenoj. Ona ga je izvukla iz ćorsokaka u koji je po savetu zmije sam sebe uvukao. Samo zajedno s voljenom, uspelo mu je da se oslobodi izolacije i zaostajanja i da ponovo pronađe „čarobnu reku preobražaja”, dok se konačno nije pronašao u ravnoteži „kao potpun, kao par” i mogao da doživi „mesec i sunce, čoveka i ženu”, da kao „blizanac reka teče preko zemlje i da kao dvostruka zvezda stoji na nebu”. Uzvraćena ljubav žene u koju se na prvi pogled zaljubio omogućila je to čudo. Da će se to pokazati kao želja snova, kao čežnjivi pogled i nedostižni raj, o tome Hese u svom uskoro nastalom posmatranju Šta je pesnik video jedne večeri nije imao iluzija, jer na duže vreme nije mogao ljubavnici koja ga je sve više ograničavala „da sakrije da posle opijenosti dolazi sitost”, „da ne može bez pauze da izigrava zaljubljenog, kako je to ona sanjala, nekoga ko se nikada ne otrezni”.

248

Anna&zdls

Desetogodišnja devojčica koja je opazila zaljubljeni par i privučena čarolijom njihove privrženosti nehotice počinje da pleše, podseća pripovedača na njegovu opredeljenost: „I ja moram da naučim da igram, da žudnju za zadovoljstvom pretočim u muziku, a čulnost u molitvu. Tada ću moći zauvek da volim i neću morati uzaludno da ponavljam ono što sam već proživeo.”

Prateći ovakvo opredeljenje, Hese će u svojim sledećim delima, a vrlo brzo zatim i u životu, kao stepski vuk pokušavati ovakve plesne korake sve dok nije, posle pedesete godine života, u svojoj trećoj ženi Ninon ipak pronašao saputnicu koja je bila osetljiva na probleme, jaka i dovoljno nesebična da ga na njegovom putu, na kome je on bio orijentisan ka ljubavnim delima i ljubavi prema drugim ljudima duže od trideset godina, do kraja prati. Njoj je uspelo da mu omogući jednu formu zajedništva u kojoj se usaglasila s njegovim ličnim zadatkom, jer je vrlo brzo razumela da je za Hesea početak svake umetnosti ljubav i, kako on sam kaže, „vrednost i obim svake umetnosti, pre svega će biti i određena je umetnikovom sposobnošću da voli”, to je poklon koji obuhvata sve što je vredno ljubavi.

„Svi odgovori svode se na isto: život ima smisao jedino kroz ljubav. To znači: što više volimo i što smo više sposobni za predavanje time je smisaoniji naš život. S verovanjem u to 'što Sidarta naziva ljubav' može se živeti.”

Herman Hese Očigledno je da je ljubav opsesivno osečanje koj presudno uticalo na čitavo delo

kultnog pisca mnogih generacija, nobelovca i autora velikih romana svetske književnosti; Igra dinduvama, Sidarta I Stepski vuk... U ovoj knjizi, antologijskom i najobimnijem izboru ljubavnih priča Hermana Hesea, otkrivamo sasvim novo lice pisca koji je otvorio mnoge tamne lagume ljudske duše ali i otkrio nova obasjanja. Ove priče su upravo posledica takvog putovanja; do ljubavi i natrag, putovanja koje vodi kroz samo središte duše.

249