Milorad Janković - Apisova Obaveštajka

8/17/2019 Milorad Janković - Apisova Obaveštajka

http://slidepdf.com/reader/full/milorad-jankovic-apisova-obavestajka 1/171



Sveska 96.

Milorad Janković

Apisova obaveštajka



DEO PRVI

IKroz širom otvorene prozore žute oronule zgrade u Kragujevcu - gde se ponapuštanju Beograda smestila srpska Vrhovna komanda - prodrla je slabasvetlost gasnih lampi. Topla i sparna septembarska noć nosila je sa sobomneizvesnost i stravu. Po neravnoj kaldrmi kragujevačkih ulica tandrkali su iškripali točkovi pretovarenih volovskih kola i širio se žamor premorenih,navrat-nanos odevenih izbeglica - žena, dece i oronulih staraca - koje nisuhteli da prime ni u treći poziv.

Izmršaveli konji upalih bokova s mukom su teglili bateriju Šnajderovih brzometnih topova; baterija se s mukom probijala niz zakrčenu ulicu i hitala prema ugroženom položaju. Isplakane oči žena su nemo, sa bljeskom nadeispraćale bronzirana oruđa, u čijim se karama ljubomorno krilo nekolikogranata. A tu negde, neki dežmekast i brkat komordžijski podnarednik kao danije osećao olovnu moru povlačenja na nove položaje, praskao je i sočno

psovao svoje vozare što su bili slepi kod očiju i dopustili da im oni, naizgled pogruženi, artiljerci pokradu u prolazu novu novcijatu ćebad - državnu spremu,

kako je podnarednik važno nazvao propisno uvaljanu u naftalin i čitkozavedenu u spisku gospodina intendanta tog i tog pešadijskog puka.

Dok se sve to događalo napolju, u jednoj sobi zgrade Vrhovne komande, zastolom prekrivenim topografskim kartama, dremao je stari general sede kose ikratke, zašiljene brade. Oslonjen, na dlanove, trgao bi s vremena na vremeramena, ukrašena pletenicama od potamnele srme. Taj starac u čijim se rukamanalazila sudbina Srbije, pritisnute austrougarskim armijama, izgledao je u tomtrenutku jadan i nemoćan.

U neko vreme, vrata su se nečujno odškrinula. Brkat, krepak podoficir drugopozivac ulazio je na prstima.

- Gospodine vojvodo, vaš lek...

Vojvoda Radomir Putnik, načelnik štaba Vrhovne komande umorno diže glavu i



sipljivo se zakašlja. Narednik mu prinese kašičicu i čašu vode.

- Vreme je da legnete, ponoć je prošla! Niste spavali ni sinoć, ni preksinoć,ni naksinoć...

Nežno, ali odlučno, podoficir podiže starca sa stolice i privede ga vojničkomkrevetu, zastrtom grubim ćebetom. Sem tog kreveta, stola, stolice, poljskogtelefona i karte Srbije na zidu, nije bilo drugog nameštaja u kabinetu čovelcaod čijeg je znanja i umešnosti zavisilo da li će do zuba naoružane hordeobesne soldateske preći Savu i Dunav ili ne.

- Kuvaj lcafu - šapnu vojvoda oslanjajući se o postelju.

- E, ne može! Tridesetak ste ih danas popili! Ih, šta je pikavaca!

Narednik istrese veliku limenu pepeljaru kroz prozor i kleknu da Putniku svučečizme. Išlo je teško - noge su vojvodi otekle jer danima nije skidao obuću.Podoficir obrisa rukavom koporana znoj sa čela i predahnu za časalc, pre negošto će započeti s napornim skidanjem druge čizme. Vojvoda je za to vremezamišljeno bludeo pogledom iza naočara kroz otvoren prozor u plavičastutamu.

Idu, idu... a kud će nesrećnici?

- Osilio se Švabo ka’ zver, pa kolje i veša narod gde poganomčizmom zagazi! - prihvati narednik vojvodinu misao.

Onda započe svlačenje i druge čizme, ali se uto iza vrata začu zveckanjemamuza i težak hod krupnog čovelca. U sobu je ulazio plećat pot pukovnik gustih crnih brkova. Putnik namah živnu, istrže nogu iz narednikove ruke i siđes kreveta.

- Stigao si. Apise! Sedi, golube, sedi... Daj lcafu...

Posilni izađe gunđajući nezadovoljno, jer ga je vojvodino zdravlje bacilo uveliku brigu. Potpukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, načelnik Obaveštajnogodeljenja Vrhovne komande, zapali vojvodinu i svoju cigaretu.

- Pa jesi li nešto saznao, Apise? - zapita nestrpljivo Putnik. - Tako se više ne



može, jer Austrijanci znaju mnoge naše planove. Njihovi špijuni, čini mi se,sede tu negde, pored nas, a mi smo nemoćni da im dohalcamo. Čudim se dasve to izmiče tvom pogledu?

Rekavši to, vojvoda se zagrcnu od kašlja i gadljivo ugasi nedopušenu cigaretu.Pušio je po stotinalc komada dnevno, pa su se svi čudili kako ga duvan neubije.

- Tragovi vode u Solun - primeti Apis. - Odavde se malo može otkriti.

- U Solun? Hajde, ne sprdaj se! Možda u Ameriku!

Starčeve oči su se nezadovoljno skupljale i širile. Da je šef lcontraobaveštajnei obaveštajne službe potpukovnik Apis bio strah i trepet za neprijateljskešpijune, bilo mu je dobro poznato, ali u svom radu je uvele polazio od realnihčinjenica. Sad, najednom, spominje Solun, dok špijuni vršljaju po Srbiji.

Apisa kao da je zabavljala vojvodina nedoumica. Pustio ga je da mu se blagonaruga, a onda ozbiljno reče:

- Stvari sa špijunažom su uvele zamršene. Uspeo sam da uhvatim kraj koncačitave mreže, razapete iz Soluna. Njihovi špijuni odavde krijumčare tamosvoje izveštaje i odande dolaze instrukcije za dalji rad.

Putnik nervozno odmahnu rukom:

- Pa neka je i tako, šta mi tu možemo? Njih treba onemogućiti ovde, kod nas.Vreme je vrlo dragoceno, ne smemo gubiti ni trenutka. Posle će sve bitikasno...

Apis se naže prema stolu, glas mu je prelazio u šapat:

- Preuzimam na sebe svu odgovornost, gospodine vojvodo. Znate li ko jekomandant Prve brandenburške divizije? Pukovnik Ulrih fon Osterode!

Načelnik štaba Vrhovne komande se iznenađeno trže:

-On!



- Da, on! Diviziji i njenom štabu je od strane Evidenc-biroadodeljen specijalan zadatak da se dočepa lično vas i celog našeg štaba.Uzgred, Osterode rukovodi i obaveštajnom službom u našoj neposrednoj

pozadini.

Bilo je razumljivo vojvodino iznenađenje. Pukovnik, baron fon Osterode jesmatran za jednog od najboljih obaveštajaca Evidenc-biroa, obaveštajnog

odeljenja austrougarskog Generalkvartirmajster štaba.1 Kao odličangeneralštabni oficir završio je specijalizaciju za špijunsko ratovanje protivSrbije i Crne Gore. Taj opasni špijun, kome Apis nije nikako mogao ući u trag,

putovao je, preodeven, pre izbijanja rata, punih pet godina, od 1909. do 1914, po Srbiji i Crnoj Gori, i organizovao niz špijunskih punktova.

Potpukovnik Dimitrijević izvuče iz džepa presavijenu hartiju i stavi je predPutnika. Bio je to poverljiv izveštaj jednog od srpskih obaveštajaca, ubačenihu Glavni štab Poćorekove Balkanske vojske. Putnik natače cviker i nagnu se

prema petrolejci.

- Hm, njegov plan! - progunđa vojvoda i nastavi da zainteresovano čita. -Dakle, tog gada su odredili da me uhvati i uništi čitav štab Vrhovne komande?

- Odlučio sam da ga izbrišem iz spiska živih - reče Apis kroz osmeh.

Putnik ga pogleda ispod naočara.

- I ja bih to voleo. Ali kako?

- Prepustite to meni, gospodine vojvodo.

Starac ga potapša po ramenu i namignu:

- A Solun, zaboravio si, to nam je najhitnije?

Narednik je uneo kafu i mašio se za flašicu s lekom.

- Ostavi sad to! - ljutnu se Putnik.

- Morate uzeti, ili kafu ne dam! - uzjoguni se podoficir.



Apis se smejao pokazujući ispod brkova jake, bele zube. ovelc koji jekomandovao čitavom vojskom poslušno se pokoravao jednom naredniku.

Brrr... prokleti lelcari, šta još neće izmisliti!

- Osterodea ću uništiti u njegovom gnezdu - reče Apis, pošto je podoficir izašao. - To će olakšati našu protivofanzivu.

Vojvoda uzdahnu:

- Ah protivofanzivu! Da nam je te proklete topovske municije, ne bi nam sešepurili po zemlji.

- Opet nam prave smetnje - reče Apis značajnim glasom. -Razmeštaju nam

najbolje ljude na nevažne položaje. I to u ovom kritičnom času. Ja ipak mislimda sav vetar otud duva.

Gledali su se netremice. Dobro su razumeli jedan drugog.

- Nešto mi govori da čovelc koji nas izdaje, možda i više njih, stoji u nekojvezi sa Živkovićem? - dodade Apis. - Posle onih nepobitnih dokaza koje smo

prikupili o njegovoj homoseksualnosti može se od njega svašta očekivati. Njihova imena ćemo sigurno saznati u Solunu. Hoflener je tamo organizovao

vrlo jak centar. On o Živkoviću vrlo mnogo zna. Čak su, dok je Hoflener biogeneralni konzul u Nišu, imali i jedan tajni sastanak.

- Svakako - nasmeši se Putnik. - Pričuvaj dobro onaj dokumenat što smo pribavili pod Jedrenom, bez njega nećeš ništa učiniti kada za to dođe vreme.

Apis se dotače sivomaslinastog mundira.

- Nosim ga uvele uz sebe, i danju i noću...

Obojica su malo poćutali. Apis se vrpoljio na stolici. Nije više mogao daodloži saopštenje jedne tragične vesti.

- Kapetan Košta Todorović - rekao je sasvim tiho - morao je da se ubije!

Radomir Putnik ga grčevito ščepa prstima za mišicu:



- ta mi to govoriš? Siromah momak! Kako se to desilo?

- Bili su dobro obavešteni o njegovom kretanju. Imao je jedvatoliko vremena da ispali sebi metak u glavu. Nažalost, nije mogao da uništi

svoj lični dnevnik i spisak naših agenata s kojima je bio povezan nanjihovoj teritoriji. Tim je žalosnije što većina njih nisu plaćenici većrodoljubi. Neke ćemo uspeti da obavestimo da se uklone na vreme, ali, dobar deo će pohvatati.

- Šteta, šteta... - uzdisao je Putnik. - Zna li majka za njegovu pogibiju?

- Još ne...

Vojvoda odgurnu šoljicu, punu taloga jake lcafe, i nastavi da razgleda sledećiizveštaj. Podvlačio je tekst plavom olovkom i upitno upravio oči u Apisa:

- Da se taj Taušanović ne šali? Nudi nam na prodaju strogo poverljivu austrijsku šifru?

- Ubacili su ga preko Dunava, iz Pančeva - objasni Apis. -Tamošnji špijunski centar ga je snabdeo tom šifrom da bi im slao podatke snaše teritorije. Ali on se uplašio i prijavio prvoj našoj komandi. Smatrao je daće prodajom šifre više zaraditi nego da po cenu glave prikuplja podatke.

Traži deset hiljada a srebru.

- Oho, taj ume da trguje! - nasmeja se Putnik. - Vredi li toliko ta stvar?

Apis klimnu glavom:

- Desetostruko više!

- Gle, gle, šta je ovo? - zabezeknu se vojvoda zadržavajući olovku

na jednom mestu. - Tajna stanica kojom se hvataju depeše naše bežične stanice! Na Drini?... Znaju i našu šifru. Hvataju sve depešeupućene bežičnim stanicama komandi naših armija? E, neka im je na čast kadasu uspeli da nam tu doskoče.

- Mi ćemo im još bolje doskočiti - reče mirno Apis. - Rukovalac te stanicee čovelc, musliman iz Bosne, koji nas je i obavestio o njenom zadatku i



postojanju. Ugovorili smo da ubuduće šaljemo lažne podatkeo koncentracijama i pokretima naših trupa.

- Onda moramo i dalje zadržati staru šifru? - upita zabrinuto Putnik. - Kako

ćemo slati stvarna naređenja komandama armija?- Moramo se odreći, za izvesno vreme, korišćenja bežičnih stanica u drugesvrhe. Pošto su nam, zbog sadašnje defanzivne odbrane, skraćeni unutrašnjikomunikacijski pravci, lakše je osloniti se na telefon i ordonanse.

- Ti zaista brzo misliš - oraspoloži se vojvoda. - A sada mi reci šta ćeš sonim Hoflenerom u Solunu?

Potpukovnik Apis ugasi opušalc, izvuče iz mundira fotografiju i pruži jePutniku.

- Ovo je ona žena koju smo pre dve godine ubacili u stan austrijskog vojnogizaslanika kapetana fon Helineka.

Putnik je posmatrao fotografiju s odstojanja, zatim šeretski namignu svomsagovorniku:

- Kakve krupne oči, to lice, zaista je divna! Tvoja slabost je da

suknje podmećeš na najvažnija mesta.

- One su često spretnije od muškaraca - branio se Apis. - Ne zaboravite,gospodine vojvodo, da nam je ona donela onaj podatak koji je odlučiokumanovsku bitku.

- Koliko joj je godina?

- Dvadeset i šest. Njen verenik kapetan Stojanović poginuo je kao komandir

čete prvog dana kumanovske bitke. Pored nemačkog, besprekorno govorifrancuski i italijanski. Studirala je u Minhenu, na slikarskoj akademiji. Izvesnovreme je provela, pre studija, u Parizu i Rimu, gde joj je otac bio činovnik prinašim poslanstvima. A rođena je u Atini, od majke Grkinje, pa joj je grčki, uneku ruku, maternji jezik. Znanje grčkog jezika je od posebne važnosti.

- Neobične li devojke - mrmljao je zadivljeno vojvoda nastavljajući



da razgleda fotografiju.

- Drska je i neustrašiva - primeti Apis. - Odlično rukuje oružjem.

Vojvoda mu vrati fotografiju, uz umoran osmeh:

- Šta mi sve napriča, momče! Kada misliš da je šalješ tamo?

- Ona je već krenula, sinoćnim vozom, gospodine vojvodo.

Načelnik štaba Vrhovne komande tromo ustade. Izgledao je smešno sa jednomnogom u čarapi, a drugom u mekoj čizmi sa prignječenom sarom. Uto jakozazvoni telefon Javljao se komandant prve armije žustri general Živojin Mišić.

- Ovako se više ne može, gospodine vojvodo - krčao je ljutit glas u slušalici.- Gde god krenemo, nailazimo na Austrijance! Hoće li jednom ta našaobaveštenja biti tačna?

- Živoj ine, voliš li slikarstvo? - upita ga Putnik namigujući Apisu.

- Gospodine vojvodo, vama je do šale?

- Ko to kaže? Znaj da voz putuje za Solun, možda će se odatle vratiti

s topovskom municijom i ko zna još čime?

- Ništa vas ne razumem! - ljutio se Mišić.

- Razumećeš uskoro, a sada ti najozbiljnije naređujem da prekineš korišćenje bežične stanice do daljeg naređenja.

- Razumem, gospodine vojvodo!

- Tako, voz putuje za Solun! Laku noć Živojine!

- Nije noć, već jutro, gospodine vojvodo! - javi se jetlci glas podoficira kojie ulazio u sobu.

Putnik se nasmeja i podiže ruke.



- Predajem se! Hajd’ svući i tu drugu čizmu.

Apis zvecnu mamuzama i iziđe iz sobe.

II

Točkovi ekspresa Beograd-Solun koji je polazio iz Niša, pošto su tih dana, početkom septembra 1914. godine, Austrijanci ugrozili Beograd, tandrkali sukroz sparnu noć. U kupeu prve klase sedela je, zavaljena na sedištu od crvenogsomota, crnomanjasta žena krupnih očiju i zadubljeno zurila u nevidljiv pejsaž.

Na suprotnom sedištu su sedela njena tri saputnika, gojazan, stariji muškarac u polucilindru, sa uvis svinutim brkovima „а la lcajzer Viljem", zatim njegova,supruga, koščata i mršava žena čiji je šešir bio krcat raznobojnim perjem imlad, plavokos čovelc u odelu konfekcijske izrade, sa sportskim kačketom naglavi. Sve troje su dremali njišući glave na naslonu sedišta.

Neosetno se razdanjivalo kada je prodoran pisak lokomotive najavio ulazak uskopsku železničku stanicu. Ekspres se probijao između tovarnih kompozicijaoko kojih su se vrzmali do zuba naoružani oficiri i vojnici. Bilo je očiglednoda te tovarne kompozicije stoje pod strogom prismotrom srpskih vojnih vlasti.

Uzvici prodavača novina koji su nudili jutarnje solunske listove nadjačavali sugraju putnika na peronu. Ljudi su se dozivali tragajući za mestima u kupeimavagona.

Čovelc u konfekcijskom odelu je sa izrazom ganutosti posmatrao teretnekompozicije.

- Bože moj, već je krajnje vreme! uzviknu on na francuskom. -Srbima pristiže municija!

- Vi ste, svakako, novinar, poštovani gospodine? - obrati mu se saputnik sa brkovima „а la lcajzer Viljem".

- Na službi monsieur,1 dopisnik „Journal de matin.“2 3



Pretvarajući se da razgleda jutarnje novine koje joj je prodavač doturio kroz prozor, krupnooka žena je pažljivo slušala njihov razgovor.

Šteta, nisam uspeo da stignem do Beograda - požali se putnik u polucilindru. -

Znate, imao sam izvesna potraživanja od tamošnjih trgovaca za limun i pomorandže. Pokušao sam da ih pronađem u Nišu, avaj, uzalud, tamo je čitavhaos, vlada se izgleda priprema za belcstvo u Solun.

- Jadni ljudi, teško je gledati toliku nejač, naprosto su preplavili drumove i beže kao bez glave - umeša se sa saučešćem u glasu trgovčeva supruga.

Trgovac zanjiha šiljate brkove i uzdahnu zabrinuto:

- Da, da, Austrijanci nezadrživo nadiru!

- Samo dokle? - usprotivi se podrugljivo novinar. - Naši junački saveznici biih brzo prebacili preko Save i Dunava i Drine, da su imali topovsku municiju.Ovako, pešadija, ma koliko bila hrabra, ostaje nemoćna pred austrijskom,artiljerijom. Jednostavno ih potiskuje uraganskom baražnom vatrom. Ja sam

bio na samom frontu, dragi moj gospodine, i video sam kako jedna srpska četazadržava po čitav puk Austrijanaca! Pričekajte samo dok ovi prvi transportinaše municije pristignu, ja jamčim da će Austrijanci bežati bez glave, poštodobiju teške batine kao što su ih dobili na Ceru.

Dok su nastavljali svoj razgovor o ratnim grozotama koje su počiniliaustrougarski vojnici na osvojenom delu Srbije, razmakla su se vrata i u kupee ušao nov putnik. Izvinjavao se na dobrom francuskom jeziku i spretnim

gipkim pokretima postavljao svoj mali kofer od krokodilske kože u mrežu za prtljag. Zatim je, stojeći, popravio prstima zalizanu kosu, namazanu uljem, i sčitavim nizom izveštačenih, skoro komičnih pokreta, zauzeo mesto kraj vrata,do novinara.

Mlada žena je ispod oka, preko ivice Solunskog „ L'opiniona"4 motrila pridošlicu. Na njegovom glatko izbrijanom licu, ukrašenom tankim brčićima,nazirao se trag istančane lukavosti. Oči su mu nemirno lutale po susednojkompoziciji teretnih vagona. Činilo se da ga ti vagom zabavljaju, kao što decuzabavlja nešto novo što dotle nisu videla.



Pošto se razgovor između ranijih sabesednika preneo na Solun, pridošlica seživo umeša:

- I ja putujem tamo, pa se koristim prilikom da gospodinu

žurnalisti preporučim hotel „Telegraf. Dosad sam radio u ovdašnjem hoteluRusija, ali morao sam da napustim mesto jer su počeli da proterujustrane državljane. U solunskom „Telegrafu" će mi biti mnogo bolje, mada seni ovde nisam mogao požaliti jer je posao dobro napredovao, zbog rata.

Trgovac se jedva primetno mrštio i značajno pogledao svoju ženu koja se premestila na sedište kraj njihove lepe saputnice. Po trgovčevom mišljenjusolunski „Telegraf nije spadao u hotele kojima bi se trebalo toliko hvalisati.Hajd’ da je rekao „Roma" ili „Olimpos".

- U redu, pogledaćemo vaš „Telegraf - složi se dopisnik „Žurnal d’ matena"da bi se otarasio calkelnerovog upornog navaljivanja.

Calkelner se pravdao:

- Oprostite ako sam bio dosadan, na osoblju je da preporuči svoju kuću usvakoj prilici. Da vam ne bih više dosađivao, samo potražite Cepelina i ja ćuse potruditi da budete ugošćeni kao kakav marokanski lcediv.

Novinar se smeškao. Razvijen instinkt njegove profesije omogućavao mu je dau calkelneru nazre zanimljivog, lukavog i opasnog čovelca. Ali trenutno ga jeviše zanimala njihova lepa saputnica. On je pre toga, još iz Niša, uporno

pokušavao da s njom zapodene duži razgovor, ali ga je ona odbijala kratkim,lakonskim odgovorima.

Pritisnut dosadom, veletrgovac iz Soluna je, hteo-ne hteo, započeo razgovor sCepelinom o ratu i svemu što je bilo vezano za rat. Iz pristojnosti, da bi ihrazumeli mlada žena i novinar razgovarali su na francuskom, ubacujući po neku

grčku reč.

Niko od njih nije slutio da Ana N., kako se zvala njihova lepa saputnica,odlično govori grčki jezik. Nju je Cepelin mnogo više zainteresovao negonovinar.



Već punih šest godina Ana N. se nalazila u kontraobaveštajnoj službi srpskogGlavnog generalštaba. Njena izuzetna inteligencija, visoko obrazovanje,

besprekorno znanje stranih jezika, osvedočeni patriotizam i vanredna lepotaodlučili su da joj Apis poveri najteže zadatke, koje je izvršavala s potpunim

uspehom i time pridobila njegovo neograničeno poverenje.Dve godine pre izbijanja prvog svetskog rata, avgusta 1912. godine, izvršilae, po Apisovoj želji, zadatak od neocenjive važnosti. Srbija je mobilisala

pripremajući se za rat s Turskom, ali je Austro-Ugarska u međuvremenuzapočela velike, preteče manevre prema srpskim granicama. Srpska vlada iGeneralštab su bili u nedoumici kakav će stav zauzeti njihov moćniseverozapadni sused u slučaju izbijanja rata između balkanskih saveznika iTurske. Jer Austro-Ugarska bi pre progutala samu sebe nego što bi dozvolila

teritorijalno proširenje svog malog suseda i njegovog bratskog saveznika CrneGore. Te dve državice bile su privlačan magnet za Jugoslovene podaustrougarskom vlašću i svaki njihov pobednički uspeh urodio bi teškim

posledicama za Dvojnu Monarhiju. Ali od rata s Turskom se nije mogloodstupiti, pa je na Ani N. ostalo da sazna prave namere Austro-Ugarske i njenostvarno držanje u eventualnom sukobu.

Kako je Apis i očekivao, kapetan Oto fon Helinek, austrougarski vojniizaslanik u Beogradu, hitno je pozvan na referisanje u Beč kod

načelnika carskog Glavnog generalštaba Konrada fon Hecendorfa. Dankasnije, na ulazu izaslanikovog stana pojavila se elegantna, lepa dama strogodišnjom devojčicom i malim koferom u ruci. Ana N. je predala kuvarici,koja joj je otvorila vrata, pismo vojnog izaslanika. Kuvarica je i suvišedobro poznavala Helinekov rukopis i potpis. Ana joj se predstavilakao kapetanova intimna prijateljica iz Beča gde su se, tobož, prethodnogutra našli na železničkoj stanici. Lažno pismo je preporučivalo Anu pažnji

sve posluge. Njen besprekorni bečki akcenat i devojčica koja je čavrljalana nemačkom razbijali su svaku sumnju. One će tu ostati do

izaslanikovog povratka iz Beča. Iste noći u jednoj od fiolca izaslanikovogradnog stola Ana je pronašla strogo uputstvo načelnika Glavnoggeneralštaba feldmaršala fon Hecendorfa kojim se fon Helinek obaveštava daAustrougarska neće napasti Srbiju u slučaju njenog rata s Turskom.Jednostavno zato što je fon Hecendorf bio uveren u neminovni poraz Srbije.Tada će na teritoriju poražene državice umarširati austrougarske trupe



pod izgovorom zaštite od Turske i zauvelc priključiti Srbiju DvojnojMonarhiji, čime bi, po fon Hecendorfovom mišljenju, bolno „jugoslovensko

pitanje" bilo »rešeno". Srpska Vrhovna komanda je odahnula s olakšanjem:sve njene snage mogle su biti bačene na jug, a granice prema Austro-

Ugarskoj biti zaštićene samo slabijim delovima. To je odlučilo turski porazna Kumanovu i kod Bitolja. Uzalud je posle toga fon Hecendorf besneo što mue Evidenc-biro dostavio lažne podatke o stvarnoj jačini srpske vojske, koje je

podmetnuo Apis.

Novi zadatak koji je dobila Ana N. bio je teži i opasniji od svih dotadašnjih,er je poslata u borbu protiv jednog od najiskusnijih obaveštajaca Evidenc-

biroa, generalštabnog potpukovnika Henriha fon Hoflenera, bivšegaustrougarskog generalnog konzula u Nišu. Hoflener je proveo oko osamnaest

godina, prerušen kao diplomatski činovnik, na službi u Srbiji i odlično je poznavao sve što se odnosilo na srpski narod, njegovu vojsku i državnuorganizaciju. Bežeći u Solun, ostavio je na teritoriji Srbije jaku špijunskumrežu kojom je nastavio da rukovodi iz neutralnog grada.

Pre nego što će je poslati na neizvestan put, Apis je predočio, Ani N. da jeHoflener vrlo iskusan obaveštajac koji se neće libiti da je likvidira po kratkom

postupku u slučaju da bude otkrivena. Ostavljao joj je da slobodno odbijezadatak od čijeg je uspeha zavisio dalji otpor srpske vojske. Ali ni sam Apis

nije dobro znao kakve je teškoće i opasnosti očekuju u Solunu.Šestogodišnje iskustvo njenog kontraobaveštajnog rada nagonilo ju je da u tomnaizgled beznačajnom Cepelinu, čije su je prodorne oči povremeno merile,nazre čovelca kome je njegovo javno zanimanje sporedna profesija. Osećala jeda Cepelinovi lukavi pogledi više ispituju njenu ličnost nego što se interesujuza njenu lepotu. Ili joj se možda sve to samo činilo. Shvatila je i da biodbijanje razgovora s njim štetilo uspehu njenog zadatka. Kako i zašto, to jošni sama nije znala.

- Gospođa je talcođe iz Soluna? - upita je iznenada Cepelin na grčkom.

Bio je to prepad, jer je calkelner unapred stavljao do znanja da je u njoj prepoznao Grkinju. Ona odmahnu glavom, na veliki novinarov jed i čuđenjetrgovca i njegove supruge, i pokazujući belinu svojih lepih zuba, odgovori nagrčkom:



- Iz Atine...

Trgovac je uvređeno podizao vrhove brkova i značajno pogledao svojukoščatu ženu. Ta ona s njima putuje još od Niša i nije našla za shodno

da progovori grčki, a sada ukazuje pažnju jednom beznačajnom kelneru.Ana je požurila da ispravi svoju grešku i postala je ljubaznija prema novinaru.Pošto je utvrdio da je jedno vreme živela u Parizu, dopisnik „Žurnal d’ matena" poče sa galskom duhovitošću da priča o Francuskoj i Francuzima.Cepelin je naglo ućutao, jer je konverzacija primala oblik razgovora kome onnije dorastao.

Voz je uz povremene piskove lokomotive nastavljao svoj put živopisnomdolinom Vardara iz Skoplja prema Solunu. Sunce je sve više palilo krovovevagona i u kupeu je postajalo nepodnošljivo toplo. Trgovac se žalio navrućinu, dok je njegova uvažena supruga dremala. Cepelin je izašao u hodnik idugo stajao kraj otvorenog prozora, prepuštajući novinaru da pretresa sa Anomsvoje uspomene iz Francuske.

Kada je ekspres počeo da ulazi u Đevđelijsku graničnu stanicu na kojoj susrpske vojne vlasti vršile strogu kontrolu putnika, Ani nije izmaklo da seCepelin uznemirio. Na mahove, pipao je u hodniku svoje rukave kao da

pokušava da ih produži.

Čim se ekspres zaustavio uz šištanje lokomotivine pare, na vratima njihovogkupea su se ukazala dva oficira srpske kontraobaveštajne službe, u civilu.Cepelin im je uslužno pokazivao svoj pasoš. Jedva su ga pogledali. Jedanoficir mu je strogo naredio:

- Molim vas, pođite za mnom...

Sav zbunjen, Cepelin je drhtavim rukama uzimao svoj kofer od krokodilske

kože. Drugi oficir je nastavljao sa pregledom pasoša. Trgovac i njegovasupruga su prezrivo slegli ramenima. Da su njih pitali, taj calkelner bi biouhapšen još u Skoplju. Ta zar nije čitava njegova pojava odavala prevejanogkrijumčara zlata, ili možda, još gore, opojnih droga.

Ana izađe u hodnik. Cepelina nisu smeli uhapsiti, jer se tako kidala nit koja je,



možda, vodila prema njenom cilju. Verovala je da su ga uhapsili potelegrafskom naređenju iz Skoplja čim su tako direktno došli u njihov kupe.Ona ga je morala osloboditi neprimetno i nečujno. Drugi oficir se vraćao izsusednog kupea. Ana mu dodirnu rukav i šapnu:

- Posle pobede, u osam kod „Takova"!

On zastade kraj susednog prozora, pretvarajući se da posmatra gužvu na peronu. Ana je lcrišom gledala iza sebe proveravajući da li ih neko posmatra inastavljala šapatom:

- Ma šta našli kod njega, pustite ga. Izvinite se da je posredi nesporazum.Pođite odmah tamo... On nam je vrlo dragocen za dalje...

Oficir se neopaženo udaljavao iz hodnika. Ana je kroz prozor kupila najnoviji primerak ,,L’opiniona“ i vratila se u kupe. Novinar i njegovi saputnici suraspravljali o Cepelinovom hapšenju:

- Nitkov, kako vas je samo uporno zvao u "Telegraf - gunđao je trgovac. - Panaravno, želeo je da vam poturi kakvu krijumčarenu stvar! Da. da, čim započnekakav rat, prestaje poštena trgovina i crna berza uzima maha. Oduvelc je tako

bilo, dragi moj gospodine. Verujte, Solun je u poslednje vreme postao stecištesvih mogućih probisveta, koji svojim krijumčarenjem nanose veliku štetunjegovoj uglednoj trgovini. A policija je prosto nemoćna da sa takvima izađena kraj...

Trgovac odjednom prestade. On i njegova supruga su zaprepašćeno buljili ukelnera koji je stajao na vratima kupea. Cepelin je bio raspoložen i govorljiv:

- Zamislite, draga gospodo i moje uvažene dame, u meni sugreškom prepoznali nekog drugog! Prosto su me ugnjavili svojim izvinjenjima!Čak mi nisu dozvolili da im otvorim kofer!

- Da, to se često događa - gunđao je nezadovoljno trgovac.

Ali tek što je Cepelin zauzeo svoje staro mesto, u kupe su banuli carinici i policijski agenti. Kelner im prvi uslužno rastvori svoj koferčić, natrpan vešom.Trgovac bi do maločas bio spreman da se kladi s dopisnikom „Žurnal d’



matena" da taj kofer od krokodilske kože ima duplo dno u kome se kriju opojnedroge ili tako nešto.

Na veliko iznenađenje ostalih putnika, carinici su učtivo zatražili da

pregledaju lcićeni šešir trgovčeve dostojanstvene supruge.- Molim vas, kakav je to odnos prema jednoj dami? - zgrozi se novinar, dok e trgovac bledeo.

Cepelin se podrugljivo smeškao, a Ana se zabavljala komičnom scenom.

- Izvolite poći s nama, gospođo - naređivao je policijski agent.

- Ja ću se za ovo žaliti lično gospodinu ministru unutrašnjih poslova -

protestovao je trgovac. - Pa to je skandal! Zar se tako postupa sa državljanimaedne prijateljske zemlje?

Koščata trgovkinja je uvređeno pućila tanke usne, dok je njen muž ljutito popravljao svoj redengot preteći i dalje, ovog puta da će se žaliti lično predsedniku srpske vlade zbog neučtivog postupka graničnih organa.

- Šta mislite, zašto su gospođu odveli na pregled? - cerekao se Cepelin zanjima. - Verujte, takva gospoda često iz Srbije krijumčare dragocenosti koje

trgovci preko njih prebacuju u inostranstvo.

Supruzi su se vratili sa licima upropašćenih ljudi. Trgovac je upraznoiskaljivao svoj bes:

- Nečuveno, to je divljačka pljačka! Zamislite, oduzeli su nam nakitu vrednosti sto dvadeset hiljada franaka! Sto dvadeset hiljada! O, bože moj, koće nam to sutra verovati! Ljudi su nam, kao čestitim građanima,ukazali poverenje da im to sklonimo do kraja rata, a oni nam oduzimaju! Ko

će nas opravdati?

Pa valjda su vam izručili priznanicu? - podseti ih calkelner zajedljivo.

Trgovčeva supruga šilcnu kroz nos:

- Vaš bezobrazluk prelazi sve granice, gospodine!



Novinar je jedva zadržavao smeh gledajući Anu kao da od nje traži potvrdu dae događaj s njihovim saputnicima ispao preko očekivanja zabavan. Ali to nije

bio samo poziv da zajednički podele vedrinu komične scene. On je u njenimočima tražio najmanju iskru simpatije prema njemu, jer je već bio beznadežno

zaljubljen u nju.

III

Jedne večeri, dok je Kragujevac nastavljao da živi u uzbuđenju grada u koji suse slivale izbeglice sa severa, na kapiji lepe, male vile, okružene bujnimvrtom, blizu knez-Miloševog lconaka, zazvonio je neki oficir. Gvozdena,rešetkasta vrata vrta polako su se odškrinula. Mesečina je osvetljavala

plavokosu ženu, odevenu u svileni penjoar. Oficir je umesto pozdrava ćutlce privuče sebi i žudno joj utisnu na usne dug poljubac. Zatim ; je zagrli okovitkog struka i pođe uz nju prema ulazu u kuću. Povremeno bi zastajali u sencidrveća i strasno se ljubili.

Na stočiću u malom holu vile porcelanska petrolejka sa šarenim abažurom bacala je slabu svetlost. Oficir na čijim su se ramenima blistale zlatnekapetanske epolete nemarno odloži šaplcu i opet privuče plavokosu ženu.Gledali su se zaljubljeno, samo što su iskre u muškarčevim očima svetlucale

mnogo plamenije.

On je dolazio u kuću udate žene, čiji je muž, talcođe oficir, provodio besanenoći na napornom radu u Vrhovnoj komandi. Ta mila plavokosa žena, poreklom

Nemica, s kojom se njen muž upoznao u Beču na desetak godina pre izbijanjarata, bacala je svojom pojavom u zanos sve mlađe i njena kuća je uvele bila

puna vatrenih obožavalaca dok su živeli u Beogradu, u Ulici kralja Milana.Muž, inače rezervni oficir prilično velikog čina - major, spadao je međunajuglednije beogradske industrijalce imao je i široko razgranate veze u Beču i

Budimpešti. Punih šesnaest godina stariji od svoje lepe žene, odrasle u jednojod uglednih bečkih buržoaskih porodica, svestrano obrazovane dame, on senije mešao u njen lični život. Zajedno sa vrhovnom komandom, u čijoj jeintendanturi industrijalac zauzimao važno mesto, prešli su u Kragujevac.

Kapetan Živan V., talcođe na službi u Vrhovnoj komandi, na jednom vrlovažnom i odgovornom mestu, spadao je u red onih vrednih, ambicioznih i



inteligentnih aktivnih oficira, kojima su njihove starešine proricale sjajnukarijeru. Prvi put je sreo Ernu, kako se zvala industrijalčeva supruga, po svom

povratku sa školovanja u Francuskoj. Ona je tada dominirala beogradskimsalonima i bacala u zanos sve svoje obožavaoce. Njeno belo čelo,

tamnozelene oči posute mrkim pegama, duboke i nedokučivo kao dubinekakvog gorskog jezera iz alpskih predela njene otadžbine, njena meka, plavakosa uvijena u raskošnu punđu, njeni otmeni i očaravajući pokreti, gipko teločiji su se raskošni obrisi uvele jasno nazirali ispod tesno pripijenih, dugihhaljina, sve je to u očima kapetana V. kao i drugih ljudi koji su s Ernomdolazili u dodir izazivalo najsladostrasnije želje.

Prvi, zatim drugi balkanski rat, u kojima je Živan V. dokazao svojimstarešinama visoke sposobnosti štabnog oficira, onemogućili su mu da viđa

Ernu. Ponovo su se sreli u Kragujevcu za vreme njenih večernjih izlazaka smužem u oficirski dom. Zbog rata i dramatične situacije u kojoj se nalazilazemlja, ona je po želji svog muža, da ne bi izazivala sablazan i revolt, živelatiho i povučeno u maloj, raskošno nameštenoj vili. Ali to joj nije smetalo dakapetanu V. pokaže pogledima, osmesima i drugim sitnim lukavstvima,svojstvenim ženama otmenih manira, kako ga izdvaja iz sredine ostalih oficira.

Konačno, popustila je njegovim polustidiljivim, polusmelim udvaranjima izakazala mu ove večeri sastanak u svojoj kući. Kada su se odškrinula vrata,

njemu se učinilo da su se otvorila jedna od onih zlatnih vrata kroz koja prolazelepi snovi da bi mu poklonili neslućene ljubavne radosti. On je bio spreman datu zanosnu i podatljivu damu obožava na kolenima.

- Hodite ovamo - reče ona izgovarajući srpske reći sa ljupkim stranimakcentom.

Držeći je za meku, toplu ruku, išao je za njom kao u polusnu. Izgledalo mu jeneverovatno da ga je ona za kojom je žudio više od dve godine, kojoj su se

bezuspešno udvarali toliki privlačni muškarci po Beogradu i Kragujevcu primila ove večeri sama, uzbuđena i očigledno spremna da mu se vatreno poda. Mada je već zašao u trideset i prvu godinu, on je dao sebi reč da se nećenikada oženiti još onog dana kada je prvi put ugledao Ernu na balu u

beogradskom oficirskom domu. Ta sve su devojke izgledale prema njoj kao bledi izdanci ženskog sveta. On je bio zaslepljen, opčinjen od tog lepog priviđenja koje je pripadalo jednom ružnom čovelcu samo zato jer mu je to



omogućavalo njegovo veliko bogatstvo.

Ona ga uvede u poluosvetljenu sobu punu mirisa. Svilene zavese sa šaramakoje su predstavljale cveće i prostirke divnih boja ukrašavale su mali salon,

neku vrstu budoara. Dok je on ispod bluze otpasao široki opasač sa pištoljem istavio ga na divan od zelene lcadife, prišla je ormanu, zastrtom biljurnimstaklom, uzela iz njega bocu likera i nekoliko tanjirića, slatkog od voća ikolača, postavila sve to na stočić i sela kraj njega na usku fotelju.

On je sedeo pored nje držeći je za ruku i zanosno i oduševljeno počeo đa jojgovori o svojoj ljubavi. Ona mu je stalno gledala u oči. On nije slutio da jesve to večeras igra, hladno proračunata, ali vesto odglumljena. Njena lepa

plava glava bila je obasjana svetlom porcelanske lampe i činila se

oš privlačnijom i tajanstvenijom.Posle treće ili četvrte čašice jakog apsenta. Živan je opet privuče sebi ljubećie požudno u vrat i oči. Ona se gipko izvijala kao mačka koja dopušta da je

miluju, ali ne i da je gnjave. Dodir njenog tela raspaljivao je u njemu oganj ion se sav rastapao u požudi žednoj uživanja.

Posle nekog vremena, Erna ga blago, ali odlučno odgurnu i šapnu pritvornim, pokajničkim glasom:

- Nismo ovo smeli činiti, siromah moj muž, kako sam nevaljala prema njemu.

Živan brzo kleknu na jedno lcoleno ispred nje i zasu joj ruke sumanutim poljupcima.

- Mi pripadamo jedno drugom...

Tek što je to izrekao, u holu, ispred vrata, začu se zveckanje mamuza. Ona gaodgurnu popravljajući brzo kosu.

- Gospode bože moj muž, vratio se!

Zaljubljeni kapetan je jedva imao vremena da se vrati na svoju stolicu.Kresnuo je upaljač i nervozno povukao dim iz cigarete, dok je Erna pošla daotvori vrata na kojima se čulo tiho kucanje. U salon je ušao visok, dežmenkast



major gustih, prosedih, potkresanih brkova. Kapetan ga zbunjeno pozdravilakim poklonom. Industrijalac mu pruži ruku uz srdačan, širok, ljubazan osmehkao dragom znancu čije ga prisustvo pod tako neobičnim okolnostima mnogone iznenađuje.

Erna se pretvarala da je uplašena. Po dogovoru između nje i muža, trebalo jeda se on vrati kući u trenutku kada Živan V. bude uveren da mu je pobedasigurna. Taj bračni par od velikog ugleda spadao je među oprobane špijuneHenriha Hoflenera. Zahvaljujući svom položaju u Vrhovnoj komandi,industrijalac Milan Z. je preko Hoflenera obaveštavao austrougarsku Vrhovnukomandu o snabdevanju srpskih trupa do poslednjeg elcsera i puščanog metka.Erna je, s druge strane, neupadljivo prikupljala sve što je mogla saznati unevezanom ćaskanju od žena oficira na položajima. Ali, Hoflener je zahtevao

uvid u same operativne planove srpske Vrhovne komande, a za to je bio potreban čovelc koji je do njih imao pristupa.

Svojim instinktom zavodnice i iskustvom dugogodišnje špijunke Eviđenc- biroa, Erna je u kapetanu Živanu prepoznala neiskusnog muškarca koji ćenajlakše podleći njenim čarima. Mada je bio na školovanju u Parizu, kapetanV. je, kao i svaki ambiciozan, prilježan oficir, gledao, za razliku od mnogihsvojih drugova, da što više vremena provede u učenju, a ne da se sa velikimdržavnim dnevnicama provodi po lcafe-šantanima. I dok su se drugi dičili

svojim pariškim ljubavnim pustolovinama, on je mogao da se pohvali briljantnim ocenama. Ali u dnu duše je zavideo onima koji su život shvatalimanje ozbiljno nego on. To nepoznavanje žena uticalo je da spoljne ženskedraži pobrka sa najvećim ženskim vrlinama.

- Neka nam devojka slcuva lcafu - reče major pošto je galantno poljubioruku svoje lepe žene.

Bacivši prema Živanu jedan od onih zavodničkih pogleda u kojima se krila

omča zamamnih obećanja, Erna ih ostavi same. Živan je premeštao noge utesno pripijenim čakširama, vrpoljio se na stolici poput lopova koga očekujerazgovor sa islednikom. Ali industrijalcu nije bilo ni na kraj pameti da učini inajmanju aluziju na njegovo prisustvo. Uostalom, Živanu je bilo poznato damajor Milan ne spada u red naročito ljubomornih muževa, kako se i sadavidelo iz čitavog njegovog držanja.



- Ta prokleta topovska municija nikako da stigne - reče Milan više za sebe. -Idite, molim vas, gurnuli su nas u sukob sa jednom carevinom, pa ih sadamnogo briga što mi krvarimo. Pa i da ta municija jednom stigne, biće svekasno. Zima se bliži, hrane nema, narod udario u bežaniju, a gospoda ministri,

kako čujem, već se spremaju da lcidnu iz Niša u Solun.Živan je ćutao. On nije delio mišljenje da je sve baš tako crno, ali je,osećajući se kao dužnik prema mužu, kome je naticao rogove, smatrao da trebaizbeći prepirku. U to uđe Erna noseći na posrebrenom poslužavniku lcafu.Živan joj uslužno priskoči, nagrađen zbog toga dražesnim osmehom.

Samo što su popili lcafu, vodeći nevezan razgovor za vreme kojeg je Ernaupućivala Živanu poglede pune mazne prisnosti, industrijalac

ustade. Izvinjavao se umorom i potrebom da rano ustane.- Ali molim vas, Erni je i ovako dosadno samoj - navaljivao je MilanZ. hrabreći Živana da ostane.

Uveren da ima posla sa jednim od onih zvekana koji prosto uživaju da im nekozabavlja mladu i lepu ženu, kapetan V. se nije mnogo nećlcao. Ostavili su ganeko vreme samog.

- Zaljubljen je do ušiju u mene - smešlcala se Erna pomažući mužuu spavaćoj sobi da se svuče.

- Vodi računa - opomenu je muž. - Izgleda mi jako odan i novac ga ni u komslučaju neće primamiti da radi za nas. Ali ako ga dovedeš do ludila...

- Prepusti to meni.

On je nežno poljubi u čelo, izmače se malo u stranu i zagleda je zadovoljno.

- Bude li sve išlo kako treba, s proleća ćeš možda već biti supruga banaSrbije.

Ona za trenutak zatvori oči. Zamišljala je sebe sa kneževskom dijademom naglavi i zvezdom visokog ordena na levoj strani svojih jakih, divno izvajanihgrudi. Više nije bilo sumnje da će Srbija biti osvojena i pretvorena u austrijsku



banovinu, na čije će čelo doći njen muž. Ona, kći bogatih buržuja koji nisuimali pristupa u aristokratske salone Beča, videla je već sebe među onimmalim brojem uglednih dama na carskom dvoru. Živan V. je most preko kogase može najbrže stići do svih tih počasti. Samo takva zamamna mogućnost,

pored njene odanosti Dvojnoj Monarhiji, a ne novac, mogli su učiniti od nje injenog muža Hoflenerove špijune.

Vratila se u salon, njišući se koketno u kukovima. Živan je gutao očima. Tažena je zaista odgovarala njegovoj najsmelijoj viziji i on je osećao silnu željuda opet padne pred njene noge i zaspe je poljupcima. Sav je ustreptao kada mue prišla i brzo sela na lcolena, obavila mu ruke oko vrata i ludo pritisnula

svoje užarene usne na njegove. Osećao je njene prkosne i polunage dojke nasvojim grudima, dok su njeni tanki prsti vršljali po njegovoj kosi.

- Ja sam tvoj rob, reci, skinuću zvezde s neba ako zaželiš!

Ona mu zatvori usta novim poljupcima. Bio je uveren da je konačno njegova.Podigao ju je na ruke i poneo prema divanu. Dopustila je da je razgoliti i daupije usne u mirisnu kožu njenog tela. Zubi su im se sudarali, a vatreni dahmešao. Omamljena snažnim muškim milovanjem, koje joj nije mogao pružitimuž, zamalo da se zaboravi. Nedostajao je trenutak pa da mu se sasvim

prepusti. Ali je razum ambiciozne žene brzo vrati u stvarnost. Sva zajapurena,

odgurnula ga je od sebe, uspravila se i krijući lice, briznula u tihi plač.On je uplašeno ustuknuo, ne znajući šta je to učinio da se tako ponaša. Nežnooj je ljubio kosu i preklinjao da se umiri. Naslonila je obraz na njegovo rame.

- Ah, kako te volim, volim te od onog trenutka kada sam te prvi put ugledala...

Živan je pomilova po licu:

- Zašto plačeš?

Ona pokaza glavom prema vratima:

- Tako je dobar. Prosto se stidim što smo zloupotrebilinjegovu dobrodušnost. Ne mogu da ti pripadnem kada je on pod istim



krovom. Molim te, ako me imalo voliš, idi sada...

Kada se našao napolju, zapalio je cigaretu i neko vreme šetao ulicom poredknez-Miloševog lconaka. Kao i svaki mlad čovelc, uveren da je konačno našao

svoju veliku ljubav, bio je ponosan sam na sebe i beskrajno srećan. Ospavanju nije bilo ni govora, umesto da ode u svoj stan na desnoj obaliLepenice, uputio se prema zgradi Vrhovne komande.



IV

U otmenoj kafani hotela „Olimpos Palas“, na glavnom solunskom Trgu La

Liberte1

, tiho je svirala muzika. Ukrućeni konobari su dostojanstvenim pokretima otvarali flaše sa šampanjcem, izvijali se na prstima između stolova iduboko se klanjali gostima koji su svaki čas nailazili. Ali nisu svi kelneri bilizauzeti samo svojim monotonim poslom. Bila su među njima dvojica koji suširoko otvorenih očiju i ušiju pratili sve što ih je interesovalo u kafani gde suse iskupljali srpski oficiri, izaslani u Solun za vojne nabavke svoje zaraćenezemlje ili koordinaciju sa raznim savezničkim misijama. Jedan od tih kelnera

bio je Cepelin. On je po dolasku u Solun promenio svoju odluku da se zaposliu hotelu „Telegraf, jer je šef austrougarske špijunske mreže potpukovnik

Henrih fon Hoflener smatrao da će u „Olimpos Palasu" biti korisniji.Cepelin je negde posle devet časova, na svoje veliko iznenađenje, ugledaokrupnooku lepoticu s kojom je putovao u istom kupeu od Skoplja do Soluna.Pojavila se u pratnji majora Markaucija, otmenog lepotana, jednog od brojnihobaveštajaca koje je Evidenc-biro poslao u Solun kao pojačanje fonHofleneru. To poznanstvo se nikako nije sviđalo Cepelinu. Njegov špijunskiinstinkt je u toj nežnoj i čarobnoj ženi nazirao opasnog protivnika koga se trebakloniti. A sada, ni manje ni više, ona se odjednom pojavljuje u „Olimpos

Palasu" u pratnji prvog Hoflenerovog pomoćnika. Kako se samo s njimupoznala? - pitao se Cepelin dok je elegantan par zauzimao mesta u jednoj odimprovizovanih loža, ispod velikog kristalnog ogledala sa pozlaćenim ramom.

Ana N. je kroz spuštene trepavice posmatrala Cepelina. Nije bila nikakvaslučajnost za nju što je taj Hoflenerov špijun dobio zaposlenje u ovomekskluzivnom hotelu. Ali pretvarala se da ga nije primetila. Major Markauci,Italijan poreklom, galantno joj je prihvatio svileni ogrtač i dodavao ga kelneru.Mada obaveštajac pre svega, on se ponosio svojim zavodničkim

sposobnostima i večeras je uživao što su oči svih gostiju bile uperene unjegovu damu.

Anino poznanstvo sa majorom Markaucijem nije bilo slučajno. Međuinstrukcijama koje je dobila u Kragujevcu od potpukovnika Apisa, nalazila se ita da se po svaku cenu zbliži sa Markaucijem. Italijanova slabost premalepšem polu mogla je da bude vrlo korisna stvar. Sa tačnim obaveštenjima gde



se Markauci sve kreće. Ani nije bilo teško da dođe u dodir s njim. Njenaizuzetna i uočljiva lepota je zapažana svuda i na svakom koraku. Pošto se, po

preporuci, zaposlila kao nastavnica crtanja u jednoj od mesnih, privatnihfrancuskih škola koje su Jevreji, kao najbrojnije solunsko stanovništvo,

izdržavali, krenula je u potragu za Markaucijem. Bila je dovoljna samo jedna predvečernja šetnja na promenadi pored morske obale Solunskog zaliva po daoj Markauci sam priđe.

Markauci je blistao od sreće i zadovoljstva što je upoznao tu divnu ženu. Bioe vrlo zaljubljive prirode, ali se još brže hladio posle svake lake pobede.

Međutim ova žena koja je govorila njegov maternji jezik sa ljupkim rimskimizgovorom toliko ga je od prvog njihovog susreta opila i očarala da je u njojmožda i nazirao najveću ljubav svog nemirnog i burnog života. Mada Italijan,

rođen na teritoriji koja je pripadala Austro-Ugarskoj, on je kao i svi oficiriDvojne Monarhije, pogotovu generalštabni, bio kosmopolita bez određeneideje i ikakvog osećaja patriotizma prema bilo kojoj zemlji - Italiji ili Austro-Ugarskoj. Nepokolebljiva odanost caru i pojam apstraktne oficirske časti bilisu ona motorna snaga koja ga je gonila da savesno obavlja svoju odgovornuslužbu.

Ogroman bokor orhideja, stavljen u kristalnu važnu na njihovom stolu, širio jeopojan miris. Anine oči su zavodnički blistale, kao šampanjac u

polunapunjenim čašama. Violine su tiho svirale staru italijansko-venecijansku pesmu „Razvijte uvojke, gospođo". Ta pesma je bila vrlo omiljena u Solunu ukome su se, još za vreme kasnog srednjeg velca, naselile mnoge uglednetrgovačke mletačke porodice, čiji su potomci uspešno konkurisali sadašnjimevrejskim trgovcima.

Melodija se završila finalnom kadencom i orkestar se rasturio zbog pauze;žamor glasova ispunio je lcafanu. Markauci je zaljubljeno blenuo u sitne maljekoje su se gubile po Aninom vratu i od prigušene svetlosti kristalnih lustera sa

mlečnim staklima dobijale svilastu sjajnost. Njegov vatreni temperamenat munije dao da se uzdrži. Diskretno se sagnuo i utisnuo vreo poljubac u mirišljavukožu njenog vrata.

Ana se uvređeno trže:

- Budete li to još jednom učinili, biću primorana da vas napustim.



Taj lepi pokret i ljupka pretnja su ga još više ošamutili i opili.

Molećivo ju je uhvatio za ruku:

- Verujte, osećam se pored vas kao nemiran dečalc.

Ona mu se ohrabrujuće nasmeši:

- Opraštam vam, ali naređujem da budete mirni. Gledaju nas.

Major podiže oči i spazi Cepelina. To ga je prosto razbesnelo. Taj plaćeninitkov, kome je stavljeno u dužnost da špijunira srpske oficire i oficirenjihovih saveznika, postao je toliko drzak da i njega, oficira Evidenc-biroastavlja pod prismotru. Nehotice, Markauci oseti veliko neprijateljstvo prema

toj ljigavoj njušci koja mu je kvarila večerašnje raspoloženje.

U to je prikupljeni orkestar počeo da svira tango. Parovi su ustajali i odlazilina igru. Duge ženske suknje su primamljivo šuštale. Setna melodija je još više

podsticala Markaucijevu privrženost ženi na kojoj su mu večeras svi muškarcizavideli. On se oholo šepurio njenom lepotom kao bogataš draguljem kojinilco drugi nije u slanju da ima.

Naslanjala mu je obraz na rame i raspaljivala ga dodirom svog obraza. Njega

su obuzimala snažna osećanja koja dotle nije poznavao. Dodir njenih jakih,divno zaobljenih butina koje je pri svakom pokretu igre isticaia njena pripijenahaljina oduzimao mu je dah.

Vratili su se za svoj sto. Cepelin ih je i dalje motrio ali iza zaklona jednezavese. Besan pogled majora Markaucija ga je zbunio. On je to počeo datumači sasvim pogrešno: možda i major, koji svakako više zna od njega, nazireu toj lepotici špijunku koju treba otkriti. Uostalom, Cepelin je bio čvrstouveren u to da ona i ne sluti da je Markauci obaveštajni oficir, već veruje da je

trgovac - izvoznik južnog voća, kako se zvanično predstavljao.

Markauci nije ni u snu sanjao kakvi se zaključci stvaraju u Cepelinovommozgu. Za njega je Ana bila čarobno stvorenje i ništa više. Na kraju krajeva.Evidenc-biro mu nije mogao zabraniti da u ovom Solunu, bučnom južnomgradu, izlije svoj italijanski temperamenat. Čak i kad bi mu podmetnuli neku



špijunku, kakva korist od toga za njene naredbodavce, kada je on i suvišeoprezan da bi govorio o ma čemu drugom, sem o svojim tobožnjim trgovačkim

poslovima. Istina, delovao je suviše otmeno za jednog trgovca, ali on je tajsvoj nedostatak ublažavao primedbama da je on samo sin bogatog oca, inače

svršeni arheolog koji je iz svog tobožnjeg rodnog grada Đenove pristao da odeu Grčku više iz ljubavi prema njenim starinama nego prema trgovini. Njegovoveliko obrazovanje i zaista velika kultura omogućavali su mu da uspešnoigra ulogu arheologa koga je otac učinio nabeđenim trgovcem.

Pošto se Ana iskreno interesovala za antičke, posebno za vizantijske starineSoluna, lako su pronašli temu koja ih je, na izgled, vezivala. Slušajući njeno

briljantno obrazlaganje umetničkih kvaliteta Rotunde sv. Đorđa, jednog odnajstarijih spomenika hrišćanske kulture, pretvorene u

Hortač džamiju, ili solunske Svete Sofije, slične carigradskoj, ali triput manje,talcođe pretvorene u džamiju istog imena, Markauci joj se još više divio. Jer kada je ženska lepota udružena sa blistavim umom i obrazovanjem, ona dobijavrednost dijamanta kome je virtuozno brušenje podiglo bljesak do krajnjemogućih granica.

Omamljen šampanjcem i njenom blizinom, Markauci joj u neko doba, neznajući ni sam otkud je samo smogao toliku drskost, predloži da svrate u

njegov stan na čašicu apsenta. Na njegovo veliko iznenađenje i jošveću radost, ona mirno reče:

- Ako vam je toliko stalo, učiniću vam po volji.

Jedva je savladao drhtavicu. Neka ona samo dođe, on je spreman da seopkladi da će s njim dočekati jutro u istoj postelji, Pomisao na takošto ispunjavala ga je nebeskim blaženstvom. Došlo mu je da sam sebičestita što je uspeo da očara i takvu jednu ženu. Iskoristio je trenutak

da neopaženo iziđu, kada su skoro svi gosti bili zauzeti igrom.Cepelin se nije pojavljivao trudeći se da ih izbegne. Izašli su u toplu, zvezdanunoć. Ulicama su svaki čas promicali čuveni, elegantni solunski fijakeri, uzmeko truckanje gibnjeva i sitan topot - konjskih kopita. Nije imala ništa protivda idu pešlce Držala ga je ispod ruke i nestašno mahala svojom svilenomtorbicom. On iznenada započe da joj govori o svojoj ljubavi. Činilo mu se da



kroz njenu ruku, koja je lako počivala na njegovoj dok su koračali, krv struji unjega i vraća mu prvu, dečačku mladost.

Ćutlce, zamišljeno je slušala njegove izlive, što je on tumačio njenim setnim

raspoloženjem. Dopustila mu je da je u jednoj od sporednih ulica privuče sebii žudno upije svoje usne u njene. Kao i svaka žena u obaveštajnoj službi, onae dobro znala da će doći i u takvu situaciju da ljudi koji su joj čak i odvratni

iskaljuju svoju požudu na njenim usnama. Čak, ako to bude u krajnjem slučajuzatrebalo, ona je bila spremna da i svoje telo izloži čovelcu koji joj jeodvratan. U slučaju Markaucija, prijatnog i privlačnog muškarca, bar nijemorala da oseća gađenje.

Na kraju horizonta se tamno plavio snežni Olimp, stanište bogova. Njih dvoje

su se sve više bližili Markaucijevoj vili, smeštenoj u Kalamariju, modernomdelu grada sa lepim građevinama i bujnim parkovima gde su živeli isključivostranci i bogataši. Za tobožnjeg sina jednog bogatog đenovljanskog uvoznika iizvoznika nije bilo ništa neobično da stanuje u ovom ekskluzivnom kvartu.

Prošli su kroz vrt, ispod krošnji čempresa i ušli u vilu. Markauci nije hteo da budi poslugu, već je sam palio električno svetio i uzdrhtalo je vodio Anu usalon. Činila mu se kao mazno mače. Poslušno je sela na divan i podavila nogeu dugoj suknji gledajući ga neodređenim izrazom koji je on tumačio strahom

što tako brzo podleže svim njegovim dotadašnjim zahtevima.- Za našu ljubav, Atenaida.

Nazvao ju je tim starim grčkim imenom pod kojim je došla u Solun i koje ječudesno pristajalo njenoj klasičnoj lepoti. Polako su pili liker iz čašica koje jeona napunila. On je sam želeo da ona to učini i još je zahtevao da prethodnoumoči u liker svoj prst. Tako joj je olakšao da mu u čašicu ubaci sitnu granuluakog sredstva za spavanje koje se trenutno rastvaralo.

Dozvolila mu je da joj ljubi razgolićena ramena i dojke, Markauci je savobamirao od strasti i luđački je stezao uz sebe polažući je na divan. Ona seslabo branila dok su joj njegovi prsti raskopčavali haljinu. Na tome se izavršilo. Klonuo je preko nje držeći je čvrsto u zagrljaju. Opreznose oslobodila njegovih ruku, smestila ga udobno, čak mu je skinula cipelei crni, elegantni sako i onda uzbuđeno krenula u potragu po vili.



Jedna vrata su vodila u spavaću, a druga u njegovu radnu sobu. Navukla jezavese i upalila Stonu lampu sa abažurom od zelenog stakla. Sve je to radilane skidajući rukavice da bi zaturila svaki trag. U fiokama se nije nalazilo ništaod onoga što joj je moglo trenutno koristiti. Pogled joj na kraju pade na

fasciklu koja je stajala na stolu u senci lampe.Sela je i počela da razgleda hartije. Ono što je prvo ugledala, bilo jezaprepašćujuće: bili su to detaljni planovi o grčkim utvrđenjima

prema bugarskoj granici. Pomislila je s gorčinom da kontraobaveštajnaslužba jedne Srbiji prijateljske zemlje naprosto spava kada je dozvolila danešto tako dođe u ruke majoru Markauciju. Pažnju joj je privukla ceduljicakoja je nosila jučerašnji datum. Neki advokat Nešet prekorevao jeMarkaucija da je slabo plaćen za isporuku podataka o grčkim utvrđenjima. Bio

e toliko drzak, da se čak nije potpisao lažnim imenom.Poslednja rečenica je učinila da Ana zadrhti. Taj njoj nepoznati solunskiadvokat, očigledno turskog po rekla, pretio je potpukovniku fon Hofleneru daće izdati imena važnih austrougarskih špijuna u Srbiji ako mu se ne bude

platilo po pravoj zasluzi.

Dugo je buljila u taj kratak francuski tekst pored koga je Markauci napisaocrvenom olovkom: „Vrlo ozbiljno! Odakle taj advokat može znati spisak

Hoflenerovuh špijuna u Srbiji? Zar je lukavi Hoflener toliko naivan da jednomod svojih špijuna saopštava, ni manje ni više, imena onih koji čine glavnekonce njegove špijunske mreže u Srbiji? Pa ipak advokatova pretnja iMarkaucijeva primedba crvenom olovkom su nepobitno potvrđivali da sedrski i beskrupulozni advokat nije šalio.

Grozničavo je ispisala najvažnije podatke o grčkim utvrđenjima. Ime togadvokata je i suviše dobro zapamtila. Njega je lako pronaći, ali to nije značiloda se on može nagnati da isporuči imena austrougarskih špijuna u Srbiji.

Austrijanci će se svakako potruditi da mu što bolje začepe usta novcem ili,možda, pretnjom. Takav se čovek, obično, vrlo oprezno čuva da uđe udvostruku špijunsku igru, koja je mač sa dve oštrice.

Vratila se u salon i legla na divan pored Markaucija. Samo ako je bude zatekaokraj sebe kada se probudi ujutru može učvrstiti njegovo poverenje. Drugo jojnije preostajalo.



V

Lepa vila bogate porodice Alatini na periferiji Soluna bila je čuvena po tomešto su u njoj mladoturski revolucionari zatočili zbačenog, krvavog sultanaAbdul Hamida. U neposrednoj blizini te vile nalazila se usamljena kućaokružena vrtom koja je kao neposrednog suseda imala samo jednu pekaru,vlasništvo nekog makedonskog pečalbara iz Tetova.

Pekara je imala malo mušterija, ali se njen vlasnik nije mnogo brinuo za to, jer mu je glavni zadatak bio nadzor usamljene kuće. Uostalom, zar bi neko u

brkatom čovelcu, odevenom u sukneno odelo, sa belom kapom i keceljom prepoznao agenta srpske špijunaže. Interesovanje za usamljenu kuću, čiji su prozori i danju i noću bili zastrveni spuštenim zavesama, dolazilo je otuda što

e u njoj stanovao šef austrougarske špijunaže za Balkan potpukovnik Henrihfon Hoflener...

Danju je malo ko ulazio u tu kuću ili izlazio iz nje, ali je zato noću, poput kućeduhova, ona primala mnoge tajanstvene posetioce. Ispod spuštenih ćepenaka

pekare mogla se lepo motriti ulica osvetljena plinskim fenjerima. Bilo je potrebno veliko pamćenje i kontrašpijunsko iskustvo da bi se u polumrakuupamtila lica tajanstvenih posetilaca.

Što su snage Poćorekovih armija na srpskom frontu vršile sve snažnijiofanzivni pritisak, broj noćnih posetilaca usamljene kuće se

povećavao. Posebno je upadala u oči vitka ženska prilika za koju se nije tačnoznalo da li je Hoflenerova ljubavnica ili samo špijun.

Veza između špijuna koji su dolazili iz Srbije i Hoflenera održavana je prekokelnera Cepelina. Špijuni bi obično dolazili u kobasičarsku radnju blizu hotela„Telegraf, pa bi kobasičar, talcođe austrougarski špijun, obaveštavaoCepelina, a kelner „Olimpos Palasa" bi ih noću vodio u usamljenu kuću blizuAlatinijeve vile. Dan posle Aninog doživljaja sa majorom Markaucijem,Cepelin je doveo Hofleneru jednog Srbina iz Leskovca, predratnog članaaustrougarske špijunaže u Srbiji, koji je doputovao u Solun tobož potrgovačkom poslu.

Hoflenerove izrazito plave oči netremice su prelazile čas po Cepelinu, čas po



Leskovčaninu.

- Veoma su pojačali kontrolu na granici - reče Leskovčanin kroz prezriv osmehkao da pokazuje da za njega ta kontrola nije naročiti problem. Izvukao je

tabakeru i iz gomilice cigareta, pružio jednu Hofleneru.- Operativni planovi srpske Vrhovne komande!

Šef špijunaže ga ščepa za rukav:

- Šališ se?

- Ne, gospodine. To je od gospođe Erne.

Potpukovnik je prineo cigaretu stonoj lampi. U njoj je bio, naizgled, samoduvan. Oprezno je razvio papir i iz duvana izvukao majušnu, presavijenuhartijicu. Razvio ju je drhtavim prstima i uzeo veliku lupu. Sitne, jedvavidljive tačkice, pretvorile su se u niz nerazumljivih brojki. Šifru je znaonapamet i lako je čitao. „Imamo svog čovelca u operativnom odeljenju - sledinov izveštaj. Psi (Srbi) nisu još dovoljno nahranjeni (nema municije). Tata(Putnik) želi da izvede decu (armije) do Valjeva, u uverenju da će im dotlestići ujakovi (saveznički) pokloni (municija i oprema). U špajzu su sve tegle

prazne (srpska Vrhovna komanda nema nikakvih rezervi u trupama). Između

tate (Putnika) i najmlađeg sina (generala Mišića, komandanta treće armije)izbila je pre neki dan svađa da li da se zadrže u Valjevu ili da se vrate nazad.Još ništa nije rešeno. Javićemo za nove događaje u porodici (srpskoj Vrhovnojkomandi).

Hoflener ih je za trenutak ostavio same. U susednoj sobi je nevidljivimmastilom ispisao kratku instrukciju za Ernu i njenog muža. Kad se vratio,Cepelin reče:

- Onaj Giljanac je spreman da pođe u Srbiju. Da ga pošljem s njim?

Pokazao je na ćutljivog Leskovčanina. Hoflener klimnu glavom.

Instrukcije za novog špijuna su već bile date Cepelinu. Ali lcelner je želeo da porazgovaraju u četiri oka. Šef špijunaže je očekivao izveštaj o Ani i majoru



Markauciju. Kada ga je Cepelin obavestio da je major proveo s njom noć usvojoj vili. Hoflener se primetno namrštio On je jedne večeri, za vremeMarkaucijeve šetnje po esplanadi sa Anom, video tu ženu i u njemu se pojavilazavist. Okoreli neženja i sladostrasnik, on je prema ženama i pored sve svoje

opreznosti bio uvele slab. Ljubomorna zavist, a ne obaveštajni razlozi,nagonila ga je da se za nju zainteresuje. Smišljao je na koji način da je preotme Markauciju. Njegova ljubavnica, kći jednog mesnog bogatog trgovca,koja je imala sestru bliznakinju, mada mu je ujedno bila odani špijun kao injena sestra, već mu je dosadila.

Pošto je završio o Ani i Markauciju, Cepelin dodade:

- Imamo novog gosta u hotelu ,,Roma“. Ispremetali smo njegove stvari. U

ednom koferu je bilo dosta šifrovanih hartija, ali nije bilo vremena da se prepišu. Uglavnom, doputovao je iz Srbije. Sinoć je otišao u srpski generalnikonzulat i ušao na sporedna vrata.

Hoflener ga pogleda razrogačeno:

- Što mi to odmah nisi kazao? Gledaj da se hartije što рге prepišu.

Njegov instinkt dugogodišnjeg obaveštajca je osetio da prava borba sasrpskom kontraobaveštajnom službom tek počinje. Taj novi gost u hotelu„Roma" je svakako izaslani šef kontrašpijunaže zemlje s kojom seAustrougarska rvala na život i smrt.

Tek što su Cepelin i Leskovčanin napustili njegovu kuću, pojavio se major Markauci. Izgledao je umorno, ali je i pored toga bio raspoložen.

- Pa čestitam - reče Hoflener skrivajući zavist u glasu. - Čujem da si s njom proveo noć.

Markauci sa osmehom prihvati ruku. Polovinu noći je zaista proveo kao u snu,ali se posle ničeg nije sećao. Jednostavno je zaspao kraj lepe žene, što mu sedotle nikada nije desilo. Ujutru više nije bio siguran da li mu je pripadala iline. Napustila ga je, dozvolivši mu na rastanku da joj otme svega jedan

poljubac i obećala mu da će se opet naći s njim kroz tri dana. On se stideo samsebe što se tako pokazao prema njoj. Tumačio je to svojom preteranom



žudnjom da mu pripadne; bilo je dobro poznato da u takvim slučajevimamuškarca izdaje snaga. Ali ni za živu glavu ne bi zajedljivom Hofleneru

priznao svoj poraz.

- Šta ćemo sa Nešetom? - upita Markauci paleći na velikom Stonom upaljačucigaretu. - Taj nitkov nam postaje opasan.

- Imam nov plan s njim - reče Hoflener. - Izgleda da je ovamo stigao šef srpske kontrašpijunaže. Mogli bismo mu poturiti Nešeta. Ta hulja je spremnana sve kada je u pitanju novac.

- Zanimljivo - reče Markauci više za sebe, jer je u tom trenutku opet misliona Anu. Zatim, kao da se nečeg prisetio, dodade razdraženo: Slušaj, narediCepelinu da ne zuri u mene kad god se pojavim s nekom damom. Kunem se daću ga izlupati!

- On nije kriv nesrećnik što mu je tvoja dama zapela za oči - nasmeja sekiselo Hoflener. - Čujem da je ceo „Olimpos" bio iznenađen njenom lepotom?

- Divna je! - reče Markauci odbijajući kolutove dima.

- Pazi, Cepelin je poznaje iz voza - opomenu ga šef, ali je u toj opomeni više bilo želje da ga nekako odvrati od nje nego da ga podseti na opreznost.

- Ona je Grkinja. Studirala je slikarstvo u Minhenu i prosto obožava sve štoe nemačko. Budi bez brige.

- Kada ćeš me upoznati s njom? - upita ga tobože nemarno Hoflener.

- Dođi prekosutra uveče u „Angleter". Ali potrudi se da nas na vreme ostavišsame. Naravno, nadam se da ćeš doći sa svojom bliznakinjom.

- Doći ću sam - reče Hoflener odlučno. - Dosadila mi je.

- Gle? Opominjem te da se pričuvaš te male ludice. Ljubomorne žene suuvele opasne.

Fon Hoflener se prezrivo nasmeja:



- Ta guska!

Posle su opet prešli na razgovor o Nešetu i njegovoj pretnji da će predatispisak špijuna srpskoj kontrašpijunaži.

VI

General-feldmaršal Liborijus fon Franlc, komandant pete austrougarske armije,u čiji saslav su ulazila dva kompletna korpusa, ćutlce je slušao prelcor komandanta grupe armije generalfeldzengmeistera Oslcara fon Poćoreka.

- Pre nedelju dana ste preuranili sa svojom izjavom štampi da ćemo zauzetiBeograd u roku tri dana. Međutim, kako vidim, vi još nemate izgleda ni daforsirate Savu.

Frank je ljutito gladio prosede, svinute brkove. Taj glupi Poćorek koji ga sadana sva usta grdi zaboravlja da je sam svemu kriv. Zar mu nije saopštio da je

prva srpska armija, koja se povukla preko Save iz Srema, dobila radidgram odsvoje Vrhovne komande da bez borbe napusti Beograd?

- Ekselenc, držao sam se vašeg radiograma...

Poćorek na to besno zakoluta očima.

- Mein lieber 1 general-feldmaršale, čini mi se da dobro znate da jetaj radiogram uhvatila naša tajna stanica na Drini. Ako je srpskakomanda lagala Komandu svoje Prve armije, onda sam vas i ja slagao!Međutim, sve to nije značilo da se treba hvalisati pred novinarima. Jer Srbi su,svakako, izmenili svoju odluku, pošto su jasno osetili da ih vi dovoljnone pritiskujete.

Komandant pete armije pocrveni kao lcuvani rak. Kako se god uzme, on jesvemu kriv! Već mu se smučilo od tih Poćorekovih špijunskih obaveštenja kojasu uvele ispadala pogrešna. Zato su korpusi i divizije njegove Pete armije već

petnaest dana cunjale tamo-amo kao po gustom mraku, nailazeći svuda naneprobojnu neprijateljsku odbranu.





Putnika!

- Sumnjam da se u našim štabovima nalaze njihovi špijuni - rečeFon Osterode odsečno. - Nijedna naša priprema ne ostaje u tajnosti.

Poćorek, odobravajući, klimnu glavom:

- Svakako. Već sam tražio od Vrhovne komande da se iz naših štabova povuku svi oficiri srpskog ili hrvatskog porekla i zamene odanim Nemcima. IČehe talcođe treba ukloniti.

- Ja sam već odabrao ljude za novu grupu - primeti Fon Osterode. -Mojiagenti će ih prihvatiti iza srpskih linija i neopaženo dovesti u Kragujevac.Zgrada njihove Vrhovne komande je čuvana svega od jednog voda. Ali neobećavam da će general Putnik biti uhvaćen živ.

- Živ ili mrtav, svejedno! - uzviknu Poćorek. - Sada nam je najvažnije da gauklonimo.

Prekide ih ponovni ulazak komandantovog ađutanta koji je

prijavljivao jednog od generalštabnih oficira. Suvonjav, crnoput oficir sa dvesrebrne potpukovničke zvezdice na pozlaćenom okovratniku, šef Obaveštajnog

odeljenja Balkanske vojske uzbuđeno je pokazivao tabak hartije.

- Užičlca vojska i odredi crnogorskih trupa upali su preko Drineod Višegrada i napreduju ka Vlasenici i Sarajevu, u pozadinu naših korpusa...

Fon Frank se opet podrugljivo smeškao. Poćorekova špijunaža ne vredi ni polalule duvana kada nije mogla da predvidi jednu takvu krupnu stvar.Zaboravljajući na sve drugo, komandant Balkanske vojske, kako se nazivalanjegova grupa armija, priskočio je telefonu, nervozno okrenuo ručicu i zatražio

vezu sa nadležnom komandom korpusa.

- Vi spavate, mein herr feldmarshalleutncmtl 6 Kako, niste znali da vam Srbii Crnogorci upadaju u pozadinu? Pa to je skandal. Znate li da dovodile u

pitanje ishod čitavog rata? Bacite odmah obe svoje divizije i proterajteih natrag, preko Drine.



Vratio se sav zadihan i podbočio lice dlanovima. Zatim se prenuo, poskočiokao oparen i uneo pukovniku Fon Osterodeu u lice:

- Putnika, razumete li, Putnika mi likvidirajte!

- Razumem, exzellenz\ - rekao je pribrano baron.

Fon Osterode se u sebi zgražavao nad tom Poćorekovom malodušnošću i čudiokako su mogli da generala, koji je jednom žestoko potučen, ostave i dalje na

položaju glavnog komandanta trupa koje su napadale Srbiju.

General fon Frank je i dalje ćutao. Mada ne mnogo sposobniji od Poćoreka, one osećao duboki prezir prema svom glavnokomandujućem koji se, umesto da

razložno procenjuje situaciju, neprestano povodio za svojim tobožnjim tačnimobaveštenjima i gurao svoje potčinjene armije iz neuspeha u neuspeh. Istina,Srbi su se posteneno povlačili, ali to povlačenje je iznuđeno uz teškeaustrougarske gubitke.

Poćorek pođe sa Fon Osterodeom do vrata svog kabineta.

- Za koliko mi obećavate, mein lieber Oberst ?

- Najviše dve nedelje, exzellenz.

Dajem vam toliko - reče Poćorek velikodušnim tonom.

Posle toga je bezvoljno seo za sto i počeo sa Fon Frankom da organizuje prelaz njegove Pete armije preko Save. Obećao mu je najsnažniju artiljerijsku podršku koja je dotle upotrebljena na srpskom frontu.

VII

Sav u grozničavom uzbuđenju, kapetan Živan je brzo, kao provalnik koji strepida ga ne uhvate na delu prepisivao najnoviji operativni plan srpske Vrhovnekomande. Podaci što su stajali razastrti pred njegovim očima bili su odepohalnog značaja za neprijatelja. Zbog velike zamorenosti trupa, znatnihgubitaka, nedostatka artiljerijske municije koju saveznici i pored štedrihobećanja nisu isporučili u dovoljnim količinama, srpske armije će se povući



sa položaja kod Uba i Valjeva, gde su nameravale da prime odsudnu bitku saAustrijancima. Povlačenje se ima izvršiti na nove položaje, iza Kolubare iLjiga, gde će doći do nove bitke.

Živanov put od eminentnog generalštapca do najcrnjeg izdajnika bio je vrlokratak. Ema ga je potpuno saplela u svoje omče, mnogo mu obećavala i nijemu se nikako dopuštala. To ga je još više raspaljivalo i činilo njegovu žarkužudnju bezgraničnom.

Uverena da ima posrnulog oficira potpuno u svojoj vlasti, Erna ga jeneprimetno i lukavo uveravala iz dana u dan da je Srbija kao nezavisna državanepovratno propala i da je samo razumna kapitulacija može spasti od žestokekazne pobedničkih carskih trupa. Zatim je neosetno prelazila na to da će

Srbija, kao autonomna zemlja u sastavu jedne velike evropske carevine kakvae bila Habzburška Monarhija, procvetati i doživeti neviđen prosperitet. Nakraju je upotrebila i svoj najjači adut: bude li joj nesebično pomagao, ona ćeostaviti ostarelog muža i udati se za njega. Nesumnjivo je da će ga Austrijanciza njegove vanredne zasluge učiniti svojim generalom. Biće to divna slika, onmlad general, a ona njegova supruga. Živeće u Beču, kretaće se u najvišemdruštvu... Zašto bi to bilo nemoguće kad i sada u carskoj vojsci ima Srbagenerala, pa čak i feldmaršala...

Ako je zaista voli, on će joj to dokazati kakvim krupnim poduhvatom. Tako je put ka izdaji bio pripremljen. Pristao je da bude špijun Evidenc-biroa, branećise pred svojom savešću da će time najbolje pomoći svom napaćenom narodu,koji su njegovi vlastodršci, potplaćeni francuskim i ruskim zlatom, kako mu jevatreno dokazivala Erna, gurnuli na rub propasti.

U to vreme je iz Soluna potpukovnik Hoflener, povezan direktno saaustrougarskom Vrhovnom komandom kojoj je dostavljao izveštajesvoje špijunske mreže u Srbiji, tražio od Erne i njenog muža da budu

što aktivniji. Ali Erna nije slutila čime će je ove večeri obradovati Živan.Kad se našao pred zgradom Vrhovne komande, grad je zavijao sumrak irominjala je sitna, hladna kiša. Brzim koracima, uputio se prema Erninomdomu. Kod mosta, naspram Vojnotehničkog zavoda, sudari se skoro lice u limesa gorostasnim, brkatim oficirom. Živan ga bolje zagleda i sav pretrnu... Bio jeto Apis. Potpukovnikove vedre oči su mu se prijateljski smešile.



- ivane, ti si, kanda, zaista zaljubljen! Gospođi Erni, a... kao i uvele... Lepažena, nema šta!

Mladi kapetan se s mukom savlađivao da ne promeni boju lica. Užasnuo se od

pomisli da Apis nešto sumnja. Ali brzo se umirio. Ko bi se još usudio dasumnja u jednog generalštabnog oficira, osvedočenog patriotu čiji je otac biounak u ranijim srpsko-turskim ratovima. Kad bi Apis znao šta se krije u džepu

njegove bluze, ispod šinjela...

Ipak, neočekivani susret sa Apisom i to u trenutku kad je nosio Erniobaveštenja koja su mogla začas upropastiti Srbiju, pokvario mu jesve raspoloženje. Zaustavio se ispod Miloševog lconaka i počeo da šeta tamo-amo po kiši. Ono drugo „ја“ počelo je da ga muči. Vrati se natrag, još

nije kasno, u svoj momački stan i spali ono što si prepisao. Onda mu predoči iskrsnu Ernin lik. Ne, zbog nje će počiniti i najveći zločin, pa šta bude.Ali doneo je čvrstu odluku da ove noći bude njegova. Sada joj neće

pomoći izgovori...

Ohrabren svojom odlučnošću da je još večeras, ima, ili joj u protivnom neće predati obaveštenje koje se nije moglo proceniti novcem, skoro drsko zazvoni. Ne gledajući devojku koja mu je otvorila, jedva se savlađivao da ne pretrčikratku stazu kroz vrt do ulaza u kuću.

Te večeri mu se Erna učini lepšom i zamamnijom no ikad pre toga. Ona izvučesvoje tople, meke ruke iz njegovih, upali dve sveće i metnu ih na sto. Svetlosttitravih plamenova je igrala po njenoj svilastoj kosi, a oči su joj se po običajuiskrile.

Živan je naglo privuče na ovlaženi šinjel i tražeći njene usne, procedi krozstisnute zube:

- Zbog tebe sam prodao otadžbinu, sebe, svu svoju prošlost... ja jeviše nemam, ja sam nitkov, kao i ti...

Ona duboko i divlje ustrepta. Osetila je po njegovom neočekivanom nastupuda je doneo nešto vrlo važno. Ali i pored svega toga ona je znala da ni u komslučaju ne bi mogla da mu pruži iskrenu ljubav. Ona nikoga nije volela pravomljubavlju.



- Mon cher ami,7 vi kanda zaboravljate na kavaljerski postupak prema jednoj dami - reče ona prekornim glasom, prelazeći na francuski.

On se zbunjeno trže i pusti je od sebe.

- Oprosti... isuviše te volim...

Počela je da mu raskopčava šinjel i to mu je godilo. Čak ga je sama ponela u predsoblje povijajući se pod njegovom težinom. Živan baci šaplcu na sto iotpasa sablju. Sada više nije mislio ni na šta drugo, sem na nju. Erna je bila

prisutna sa svojim parfemom kojim je bio natopljen vazduh salona, mirisomsvoje puti koji mu je dražio čula...

Čim je ušla, on skoči sa stolice i obujmi je oko struka. Ona malo okrenu glavu;njene plave oči skliznuše prema njemu nagore, umekšane i upitne. Izvijala segipko i mazno:

- Mili, želiš li da me večeras ugušiš?

- Poješću te... - šapnu on, doveden van sebe od strasti.

Erna rasklopi usne pored njegovih usta i obavi ruke oko njegovog vrata. Nikadnije osetio takvu milinu.

- Ti, nestašni dečače! Ponekad me uplašiš svojom grubošću.

Živan je uhvati za ruku, dok ga je ona posmatrala sa strogom ljupkošću.

- Čini mi se da malo misliš na našu budućnost?

On se ljutito trže, maši se slobodnom rukom za džep i izvuče presavijenelistove hartije.

- Pogledaj... To vredi jedne kraljevine! Koliko košta jedna država,šta misliš? Ali ja to ne procenjujem novcem, već tobom.

Trudila se da prikrije svoju nestrpljivu radoznalost i činila se nemarnom.

- Ako je to nekakvo obaveštenje, onda znaj da još nije bilo takvog koje bi



omogućilo da se brzo završi stvar.

- Možda ti misliš - osmehnu se on podrugljivo. - Inteligentna i obrazovanažena kao ti lako će moći da shvati šta tu ima.

Poslednje reći su toliko zagolicale njenu urođenu žensku radoznalost, da jemahinalno pružila ruku.

- Daj da pogledam...

On odmače hartije i zamaha glavom:

- Ne! Prvo ćeš biti moja, pa onda...

- Zaista si detinjast, Živane!

- Deca se ne igraju ovakvim stvarima, Erna - odbrusi on ozbiljno.

Ton njegovog glasa je svedočio da govori istinu. Najzad su počeli da se prepiru:

- Zašto me tako mučiš? Zar nećeš dozvoliti da to vidim?

- Neću!Ona se osmehivala nervozno, dok je izgledalo kao da razmišlja šta joj valjačiniti. Bila je daleko od toga da čuva svoju supružansku čast. ali od njeneuzdržljivosti je zavisilo da li će vladati po volji tim čovekom koji je gubioglavu zbog nje.

Naglo se odvojila od njega i umornim korakom pošla prema divanu. Živan je brzo sustiže.

- Erna?

Podigla je ruke i obuhvatila čelo kao da se brani od jake glavobolje.

Skupoceno kamenje je svetlucalo na njenim tankim prstima.



- Bože moj, kako si grub i nevaljao!

On kleče na jedno koleno pored nje i nasloni dlanove na njena bedra.

- Preklinjem te, mila, ne shvataj me pogrešno. Baš zato što te bezumnovolim, donosim ti neprocenjive podatke. Sama znaš da bi mi odrali kožu kad biim slučajno pao šaka. Na primer, Apisu... Taj prevejani lisac... Nikad nisinačisto s njim šta misli kad govori...

Slušala ga je na izgled nezainteresovano kako joj priča o svom nenadanomsusretu sa Apisom i strahu koji je pretrpeo. I to sve samo zbog nje. Erna poslenekog vremena podiže glavu. Jedva je prikrivala svoju zabrinutost.

- Mi se više ne smemo sastajati ovako otvoreno, da ceo Kragujevac budesvedolc tih naših sastanaka.

Uplašen da će ga odbiti od sebe, Živan sav ustrepta.

- Da se ne viđamo, šališ se draga?

Pomilovala ga je po obrazu, šapućući:

- Zar bih mogla bez tebe?

On dohvati njenu ruku i zahvalno je prinese usnama. Ljubio joj je ruke, doticaotelo, lice, kosu...

Ona se neko vreme prepuštala njegovim nežnim doticanjima, zatim se nagloizvi, ustade i dohvati sa stola hartije koje je tu ostavio. Razgledala ih je pri

plamenu sveća ne obazirući se da li mu to godi ili ne. Čim js preletela prveretke, obrazi joj buknuše rumenilom.

- Isuse i Marija! - promucala je jedva čujno.Kad se okrenula, on je stajao nepomičan pred njom.

- No, sad si videla...

Spustila je razvijene hartije niz bedro posmatrajući ga kroz poluzatvorene



kapke. Misli su joj munjevito prolazile glavom. Ako je htela uspeh, nije višesmela da njegovo nestrpljenje dovodi do krajnjih granica. Već kad se nađe samna ulici, postojala je bojazan da se iz straha, ili griže savesti, predomisli.

Njeno iskustvo zavodnice, bar kad se radilo o muškarcima takvog kova koji su

malo poznavali ženske ćudi, govorilo joj je da ipak treba popustiti. Ali samoove večeri i onda ga nanovo držati na pristojnom odstojanju.

Koraknula je prema njemu i unela mu se u lice tako blizu da ga je vrelinanjenog daha opekla po usnama.

- Oprosti, mili, tvoja žrtva svedoči da me zaista iskreno voliš. Moja čežnja zatobom nije manja, ali moj muž...

Nije joj dozvolio da završi, već je snažno zagrli. Iz njenog otpuštenog dlana suispadale hartije i rasipale se po ćilimu.



VIII

Tek u predvečerje sa zalaskom sunca Solun, lepotica Egejskog mora, počinjeda rasipa svoje draži. Kao da je malo mario što se u njegovim nedrima vodezakulisne intrige i nevidljive špijunske borbe, prastari grad nastavljao je daživi svojim hučnim i šarolikim mediteranskim životom. Naizgled veseo,zadovoljan i lakomislen, grad je živeo lažnim sjajem bogatstva koje prikrivanečuvenu bedu.

Nebo i more, varoš i obale Solunskog zaliva, sve je to nosilo one dugine bojekojih na drugom mestu nema, sem daleko odatle, u Napulju. Razliveno morezaliva ponegde se presijavalo kao suvo zlato, a negde blještalo kao starosrebro. Prilikom zalaska sunca dobijalo je plamenu bakarnu boju, dok su senad krovovima, ispod ljubičastog neba, razlivale tajanstvene magline, a opojanmiris širio od tamnozelenih krošnji kiparisa, palmi i cveća.

Tramvaji su zvonili... prolazili pokraj raskošnih palata i vila utonulih u bujne

vrtove - mimo vile Mori Plaiser i Mori Bonheur 1 i mimo carskih parkova.Kod „Olimpos Palasa", na Trgu slobode, iskrcavali su se i ukrcavali putnici...

Svuda kroz gvozdene, niske filarete videli su se vrtovi, jer je Solun odvajkada bio grad egzotičnog rastinja, a oko otvorenih prozora ekskluzivnih kafanaobletala su deca u ritama i molećivo pružala svoje prljave ručice. Pljuštao jesitan novac, deca su se grabila, grebla i čupala, a gospoda u belim letnjimsmokinzima su se izvrsno zabavljala takvom igrom.

Čamdžija, stari Jevrejin biblijske brade, u anteriji od ćitajke, nemo i poniznose klanjao Ani i njenom pratiocu fon Hofleneru, skoro unapređenom u čin

pukovnika. U belim cipelama, letnjem odelu i žirado šeširu, Hoflener je ličiona vedrog mladića. Za razliku od govorljivog i veselog Markaucija, on je ipak

bio uzdržan, sa večnim, malo podrugljivim osmehom na usnama. Taj vrloobrazovan i natprosečno inteligentan oficir Evidenc-biroa, besprekornouglađen, sa svim manirima jednog profesionalnog diplomate za kakvog se

predstavio Ani, imao je sve one

oje uživanje i Moja sreća.



osobine muškarca koji već pri prvom susretu ostavljaju jak utisak na žene.

Hoflener galantno pruži ruku Ani da je uvede u čamac, pomože joj da seudobno smesti na jastucima pod malim krovom od lcadife izbledele boje i

sede prema njoj. Ove večeri nije mislio ni na šta drugo, sem na čarobnu ženukoju je uspeo da preotme uobraženo Markauciju. Kao stari neženja, kome suukusi bili izoštreni, Hoflener je bio veliki probirač i iskusni poznavalac ženskelepote. Ali, mada to sebi nije hteo da prizna, prvi put je počeo da gubi glavu.Bilo je dovoljno da jednom vidi neobičnu Markaucijevu poznanicu, pa da muzastane dah od divljenja. Međutim nije izgubio hrabrost, već je upornonastojao da joj dokaže kakva je razlika između njega i Markaucija, na štetu

poslednjeg.

Ne krijući da joj se Hoflener dopada, Ana je uporno odbijala sve njegove predloge da jednom izađe negde s njim. Pretvarajući se da joj je lepi Italijan prirastao za srce, glatko je držala opasnog obaveštajca na odstojanju, ali su poslednje vesti iz Srbije ubrzale njenu promišljenu igru. Apis je javljao da suAustrijanci, po svemu sudeći, upoznati sa najnovijim planovima srpskeVrhovne komande i da je Hoflener na putu da primi važna obaveštenja. Treba

proveriti da li je to tačno, a ako je tako, Ana mora, kako zna i ume, da uveriAustrijance da su to lažna i podmetnuta obaveštenja.

Dok je sedela prema Hofleneru i obarala pogled pred njegovim sivo-plavimočima, razmišljala je kako doskočiti tom prepredenom čovelcu. Sve je stavilana jednu kartu: na Markaucijevu ljubomoru. Nije bilo nikakve sumnje da jemajor, tobožnji arheolog, ludo zaljubljen u nju i da se iz tih njegovih osećanjamože izvući velika korist. Kad je prethodne večeri zatražio sastanak s njom,

prenerazila ga je vešću da je obećala izlazak Hofleneru koji joj je ponudiovečernji izlet do Malog Kara-Buruna. Nije joj izmaklo da su Italiianove očiosvetnički zasvetlucale.

- Taj plavokosi Švaba, šta ste našli u njemu... - procedio je prezrivo, jedva prikrivajući svoj bes.

- Oh, on je tako mio čovek - rekla je mirno, čineći gest velike namiguše kojoje jedva stalo do onog s kim razgovara.

Markauci molećivo uhvati njen pogled i bojažljivo je uhvati za ruku. Osetila je



kako drhti.

Budite moja žena - reče on zadihano.

Ana odmahnu glavom gledajući ga prijatnim, nebeskim očima.

- Vaši bogati roditelji ne bi nikad dozvolili da se oženite jednom siromašnomnastavnicom crtanja.

- Ja vas volim i niko me u tome neće sprečiti! - uzviknu on vatreno.

- Dozvolite mi da o svemu razmislim...

- Ali gospodin fon Hoflener - podseti je Markauci. ustreptalim glasom.

- Nisam naučila da me muškarci prisvajaju, gospodine - reče Ana oporo. -Gospodin fon Hoflener je tako mio i prijatan čovelc...

Ostavila ga je utučenog, uverena da je zabeležila uspeh u velikoj igri. A kad senašla sa Hoflenerom ove večeri, potrudila se da mu tobož nemarno spomeneMarkaucijevu prosidbu. Šef špijuna je tu primedbu popratio ironičnimosmehom, koji je imao da pokaže i njegovu osvajačku samouverenost.

Čamac je uskoro dodirnuo tlo Malog Kara-Buruna. Na obali je sedeo čovelc podvijenih nogavica i gvozdenom čakijom vadio školjke iz mora. Ana se saže,uze jednu i s ljupkom kretnjom glave reče:

- Možda u njoj ima bisera?

Obaveštajac se toliko naže da je osetila njegov vreli dah na svomrazgolićenom vratu.

- Vi ste najlepši biser ovog mora. Atenaida.Povetarac koji je ćarlijao zalivom raznosio je pramenove njene kose ispodširokog šešira i igrao se svilenim trakama. U tom trenutku bila je tako zanosnolepa da zadivljeni Hoflener prihvati njenu ruku u dugoj, mrežastoj rukavici istade da je zasipa poljupcima. Čovelc je i dalje zavlačio čakiju u vodu neobraćajući pažnju na njih, jer je navikao da vidi stotine sličnih zaljubljenih



parova.

Uto naiđe veliki čamac pun mladeži. Klizio je duž obale, dok se sa njegaraznosila setna grčka ljubavna pesma, praćena zvucima gitara.

- Ovo su najdivniji časovi mog života! - šapnu Hoflener iskreno, pun unutrašnjeg strasnog nemira.

Pošli su lagano prema čađavoj lcafanici, okruženoj lovorom. Vetar se i daljeigrao trakama Aninog šešira dok je ona nestašno mahala suncobranom. Seli suza sto ispod lciparisa čije je lišće šumilo iznad njihovih glava. Ana je pila,,gazos“ kroz slamku, slušajući Hoflenera kako govori o sebi. Istinito semešalo sa izmišljenim jer se šef špijuna dobro čuva da u njenim očima ne budeništa drugo, već nonšalantni aristokrata i lcosmopolita, pravi bonvivan kome jerat odvratan i čije su simpatije, uprlcos tome čijem taboru pripada njegovacarevina, na strani Francuza. On je živeo u Parizu i Londonu, sklapao intimna

prijateljstva i sad mu je prosto neshvatljivo kako su ti ljudi prekonoć mogli da postanu njegovi neprijatelji. Što se tiče Srbije, trudio se da nijednom nespomene koliko je godina proveo u toj zemlji.

Kao što je on nastojao da Ana poveruje njegovim pričama, tako je i ona, samnogo manje nametljivosti, izmišljala svoj životni roman.

Unaokolo je sumrak sve više osvajao i na nebu su zažmirkale zvezde. Hoflener e držao Aninu ruku u svojoj ruci, gledao joj pravo u oči i tiho izjavljivao

ljubav. Ona se posle nekog vremena trže.

- Treba ići, zahladnelo je...

Vratili su se u svoj čamac i krenuli natrag, prema gradu. Na bregu se sucrvenile svetiljke stare varoši, raspoređene u obliku amfiteatra, a nova varošse širila dole, u prostranoj dolini pored zaliva. Kejom su promicali crno

lakirani fijakeri i topot konjskih kopita mešao se sa mekimudaranjem zakošenih, velikih i tankih gumenih točkova.

U bašti Bejaz-kule svirala je muzika, trotoarima su promicali otmeni parovi.Oficiri u društvu dama zveckali su sabljama... Pored grčkih, bilo je mnogo isrpskih... Ani se činilo da ih Hoflener meri mrsko i podrugljivo, kao da je hteo



reći da će uskoro prestati sa svojim nadmenim šepurenjem po Solunu.

Kad su seli za sto pred „Olimpos Palasom", priđe im Markauci. Bio je bled ivilica mu je primetno podrhtavala.

- No, kako vam se sviđa Kara-Burun, madam?

- O, bilo je lepo! - reče Ana i mazno pogleda Hoflenera.

Markauciju ne izmače taj pogled koji je on protumačio kao znak svog potpunog poraza.

- Otkud vi znate da smo bili na Kara-Burunu? - priseti se Hoflener merećinepoverljivo i svog saradnika.

- Pa, pogodio sam... zbuni se major. - Uostalom, gde se obično odlazi ušetnju? - dodade on odlučnije.

U to iskrsnu Cepelin, odeven kao i obično u svoj beli calkelnerski smoking.Duboko se klanjao držeći preko ruke salvetu, ali Ani nije izmaklo da je očimadao znak Hofleneru.

- Večeru a la-kart...

- Molim pokorno, vaša milosti...

Posle nekog vremena. Hoflener ih za trenutak ostavi same.

- Dokle ćete me tako mučiti, Atenaida? - upita Markauci prekorno.

Ona se lako hladila lepezom i ćutala gledajući nekud mimo njegove glave. Njegov brzi govor postajao je sve uporniji i umiljatiji Plameno ju je uveravao

u svoju ljubav i dokazivao joj da više ne može živeti bez nje. U međuvremenuse Hoflener zaustavio kraj velikih biljurnih ogledala i tobož uređivao kosu ikravatu. Cepelin naiđe sa bocom šampanjca na ledu. Pretvarao se da popravljasalvete i šaputao:

Leskovčanina su noćas kidnapovali... Nestao je bez traga... Plašim se da im je pao u ruke...



Hoflener se jedva primetno namršti, klimnu glavom i pođe natrag za svoj sto.Putem su ga morile misli jer se dolazak onog neznanca iz hotela „Roma" većosećao. Cepelin je uspeo da mu dostavi prepiše njegovih šifrovanih hartija, alie posle toga usledilo razočaranje: u njima se samo govorilo o trgovačkim

nabavkama za srpsku vojsku prema čemu je Hoflener ostajao ravnodušan. Toe posao za sitne špijune. Pa ipak, možda su te hartije namerno podmetnute...

Čim se susreo sa Aninim očima, Hoflener je opet zaboravljao na sve.Dođavola, valjda i on može živeti koji minut kao privatan čovelc. Markauci jeveć počeo da mu ide na živce sa svojim tvrdoglavim ulagivanjem oko nje.

- Čujem da ste zaprosili gospođicu Atenaidu? - reče Hoflener nemilosrdnoželeći da Markaucija učini smešnim.

- To je pravo svakog muškarca - umeša se Ana ljupko, nagrađena jednimMarkaucijevim zahvalnim pogledom.

Svojim grubim ophođenjem. Hoflener je davao na znanje svom saradniku da jesuvišan. Markauci se uskoro kiselo oprosti i napusti ih primetno utučen. Ali usebi je lcipteo od besa. Njegova plaha krv nije podnosila takva poniženjakojima ga je izložio Hoflener. Stezao je zube i opipavao prstima mali brovingu džepu. Zakletva caru, oficirska čast, sve je to izbledelo. Sad ga je nosilosamo jedno da još ove noći ubije Hoflenera, da mu se osveti... Posle, kadnjega ne bude, više neće imati rivala. Saveznici će ga dočekati oberučke,srećni što ih je oslobodio opasnog protivnika. Uostalom on je Italijan i njemunije mesto na austro-nemačkoj strani. Strast prema jednoj ženi budila jeu njemu učmalu nacionalnu svest.

Dugo je sedeo na klupi, zaklonjen senkama drveća i pušio cigaretu zacigaretom. Svaki trenutak mu je proticao kao večnost. Onda jezadrhtao ugledavši ih kako dolaze trotoarom. Ana se poigravala svojim

majušnim suncobranom, dok joj je Hoflener nešto tiho govorio. Sigurno jenagovara da pođu njemu u vilu, zaključi sa gorčinom major i još više učvrstisvoju odluku da ga jos noćas ubije.

Neprimetno ih je pratio, nastojeći da uguši šum svojih koraka. Pri svetlostielektričnih svetiljki, ulični čistači sa ukrašenim sandučićima lupali su četkamaispod njegovih nogu. Markauci je pritajena daha gledao kako Ana i njen



pratilac ulaze u otvoreni fijaker. On pozva drugi i naredi kočijašu da ihneprimetno prati. To nikom nije moglo upasti u oči jer je u jednom i drugom

pravcu promicalo na stotine takvih lakiranih kola, pogotovu duž morske obalegde su mnogi uživali u laganoj vožnji.

Ali umesto da skrene prema Alatinijevoj vili, kako je Markauci očekivao,Hoflenerov fijaker je krenuo prema staroj varoši. Tamo je stanovala Ana.Dakle vodi ga u svoj stan, zaključi Markauci gnevno. Još bolje, jer će mu utom kraju biti pogodnije da ga ubije.

Kola su se zaustavila u polumračnoj uličici, blizu crkve Ajija-Trijade.Markauci žurno isplati svoj fijaker pružajući zabezeknutom kočijašu novčanicuod pedeset drahmi, pa ne obazirući se na njegova zahvaljivanja, pođe brzim

koracima. Na majorovo čuđenje, Hoflenerov fijaker je čekao i dalje u senci zida susednekuće. Srce mu je tuklo kao da će iskočiti. Eto, Hoflener se saginje i ljubi Aninuruku, a zatim odlazi prema svojim kolima. Markauci je odahnuo sa olakšanjem.Više nije mislio na Hoflenera, već se prikradao duž ograda vrtova. Dok je Anatražila ključ od male gvozdene kapije u svojoj torbici, on neočekivano iskrsnu

pred njom.

- Vi! iznenadi se ona. ali u njenom glasu nije bilo ljutnje.

- Oprostite što sam vas pratio...

Mesečina joj je osvetljavala lice koje je odavalo lak prezir.

- Zar je dostojno jednog kavaljera da tako nešto čini?

- Molim vas, saslušajte me... zavapi on prigušeno.

Glas mu se gubio u tandrkanju fijakera koji se udaljavao iz ulice.

- Imao je sreću taj Švaba - nastavi Markauci. - Da ste ga primili večeras kodvas, bez predomišljanja bih ga ubio.

Ona podiže obrve.



- Oho, zaista? Smatrate li me kurtizanom, koja dovlači gospodu u svoj dom.Vi ste nepristojni, gospodine.

Glumila je ljutinu i okrenula se od njega. Markauci joj molećivo dodirnu ruku.

- Shvatite da vas volim - ludo, i zbog vas bih sve učinio.

- Sve? - podrugnu se ona.

On pokaza okrugao, crvenkast mesec.

- Skinuo bih i njega s neba!

Počela je da se smeje.

- Vrlo banalno! Drugi kažu zvezde, ali vi ste kao po malo realista, jer jemesec bliže zemlji, zar ne?

- Mučite me, ali ja se ne ljutim - šapnu on strasno, unoseći joj se u lice. - Neznam zbog čega sam vam odvratniji od gospodina fon Hoflenera?

Ona ga lako dodirnu prstima po licu.

- Naprotiv, vi ste vrlo mio čovelc, gospodine Markauci. Zar sam nekad reklanešto suprotno od toga?

- Ali, ali... zašto ste onda večeras išli s njim? - promuca on.

- Vi se ponašate kao dete - ljutnu se Ana. - Da li sam vam ikad obećala da ćusvoju ličnost staviti pod vašu kontrolu?

- Ma šta vi govorili, ja znam samo to da vas volim.

Ona je u međuvremenu okrenula ključ i odškrinula vratanca vrta.

No, uđite...

Drhteći od uzbuđenja Markauci je išao kao senka za njom. Kad su se našli u polumračnom hodniku, hteo je da je zagrli, ali ga ona blago odgurnu.



Budite pristojni, zar u mojoj kući.

Okrenula je prekidač i blago svetio lustera, ukrašenog staklenim perlamaraznih boja, obasja salon. Zatim je prišla vratima koja su vodila na balkon i

otvorila ih širom. Markauci je i dalje stajao na sredini sobe, usred starinskognameštaja. Motrio je kako pred ogledalom skida svoj šešir i popravlja kosu.Tek sad je primetio da su joj nozdrve tanke, nepomične i skoro providne.

Kad se obrnula prema njemu, na usnama joj je lebdeo čudan osmeh i gledalaga je pravo u oči svojim krupnim crnim očima.

- Gospodine Markauci, dobro znam ko ste vi, kao što znam ko je i FonHoflener. No, sedite...

Glas joj je metalno zvučao, pun opomene i pretnje. Kao opčinjen, on se polakospuštao na pokazanu stolicu držeći neprestano svoj panama-šešir u ruci. Anasede prema njemu i pruži mu sa stola srebrnu kutiju punu cigareta. On drhtavoizabra jednu, pripali je upaljačem i odbivši dim, pogleda je iščekujući.

- Vi me zaista volite? - dodade ona iznenada.

Njen pogled se neposredno i izazivački zaustavljao na njegovom licu kao daispituje promene koje su nastale.

- Ne znam kako da vas uverim u svoju ljubav? - promuca Markauci zbunjenviše no ikad.

Hteli ste da ubijete Hoflenera zbog mene? Zaista velika besmislica! To ne bi bio za mene nikakav dokaz vaših pravih osećanja. Jer čovelc koji iskreno voliženu ne vrši zbog nje zločine koji ničemu ne vode. Za mene bi mnogo višeznačilo da svoju energiju upotrebite u službi pravednije stvari...

On se iznenađeno trže.

- Nisam vas razumeo?

- Gospodine majore, budimo otvoreni... Znam da ste u službi Evidenc-biroa,a to me prilično čudi. - Jednom Italijanu nije tamo mesto.



- Ana, šta to govorite, kakav major... Evidenc-biro?

Ona iznenada ustade i zaustavi se neposredno pred njim. On ju je posmatraožarko i ustreptalo. Rešen da od te žene bude voljen, pun neuslišene ljubavne

gladi za njom, dospeo je do one užarene napregnutosti osećaja kad se gubirazum.

- Upamtite, mogu voleti samo čovelca koji je spreman na korisne žrtve.

Markauci dohvati njene ruke, ispuštajući šešir na pod, i zasu ih poljupcima.

- Samo recite, sve ću učiniti za vas, mila...

Pogledao je u nju brzo i ispitivački, pun ustreptale radoznalosti da što pre

sazna njenu cenu. Ana uze cigaretu iz kutije na stočiću i sačeka da joj Markauci pripali, zatim odbi dim svojim lepo skrojenim usnama i reče:

- Obaveštenje koje ćete mi sutra uveče doneti, vi ćete sami izabrati kakvo, potvrdiće vaše iskrene namere prema meni. Upamtite, interesuje me sve važnošto se odnosi na Srbiju.

- Samo to! - uzviknu on odahnuvši s olakšanjem, jer mu je mogla zatražiti imnogo više, za sve saveznike.

- Da, samo to... - potvrdi ona svojim dubokim altom, krijući podrugljivsmešalc,

Za nju je bilo dovoljno da on jednom prekrši svoju vernost Evidenc-birou, pada ga čvrsto ima u rukama. Ali zaljubljeni major je u tom trenutku najmanjemislio na posledice svojih obećanja. Još jednom joj je izljubio ruke i savsmućen, pošao pored nje da ga isprati.

IX

Potpukovnik Apis je zamišljeno čitao dešifrovani izveštaj iz Soluna. Dakle,kapetan Živan je postao najcrnji izdajnik jer je izneo Austrijancima čitav planodbrane na novoj liniji. Uhapsiti ga i izvesti pred prelci sud bilo binajjednostavnije, ali time se ne bi mogla izmeniti sadržina



predanih obaveštenja. Ana je u poslednjem trenutku uspela da sazna tusudbonosnu stvar i on joj je bio beskrajno zahvalan. Što se tiče Erne i njenogmuža, stvar je bila mnogo komplikovanija, jer su za njih radili i drugi špijunikoje nije lako otkriti.

Apis se zamišljeno zagleda kroz prozorsko okno, zamagljeno od novembarskesusnežice. Zatim kao da se nečeg seti, brzo izvuče iz džepa posrebreničasovnik. Prošlo je tri, a Živan obično odlazi kod Erne oko pet, to mu je već

palo u oči. Dohvatio je zvonce sa stola. Uđe podnarednik.

- Stojane, pozovi mi gospodina kapetana Živana...

Zavijajući se oblacima duvanskog dima, Apis je ispod oka posmatrao promenena Živanovom licu. Očigledno se primećivao nemir kao kod svih ljudi kojimasavest nije čista.

- Živane, pređimo odmah na stvar - reče Apis muklo, bez ikakvog uvoda -meni je odlično poznato da izdaješ otadžbinu. Ko bi to rekao, srpski oficir!Dao bih da mi se ruka odseče, kladeći se da se među nama takvi ne mogu naći.Ali, eto, nađe se po koji izrod...

Kao da ga je grom pogodio iz vedra neba, Živan nije mogao da dođe sebi.Počeo je da drhti i da muca nerazumljive reći. Apis mu naredi da sedne i

ponudi ga cigaretom. Rukama koje su se tresle kao u groznici jedva je uspeoda pripali.

- Mislim da ti ne treba naglašavati kakva te kazna očekuje - nastavi Apisneumoljivo. - Ali da imaš i sto života, pa da ti ih sve oduzmemo, strašno zlokoje si počinio ne bi se moglo ispraviti. Postoji samo jedan način...

- Recite, preklinjem vas - upade Živan bez daha, gledajući ga mutnim očima.

- Tvojoj drolji, koju si platio krvlju celog našeg naroda, moraš jošove večeri dokazati da je plan koji si onomad predao sav izmenjen,navodno što se očekuje iskrcavanje saveznika u Solunu. A noćas će bitiizrađena lažna varijanta koju ćeš odneti sutra. Pazi, odaš li se bilo čime, ilie navedeš da posumnja... Uostalom, to je tvoja stvar...



- Sve ću učiniti - promuca ivan drhtavo.

- Verujem - podsmehnu se Apis. - Kamo sreće da si sve učinio za zemljukoja te se odriče kao gnusnog izroda.

- Hoće li me pomilovati? - zapita bez daha izdajnik.

Šef kontraobaveštajne službe ga odmeri prezrivim pogledom.

- Ne znam, to neće zavisiti samo od mene. Sada je najvažnije popraviti zlo.

Živan slomljeno ustade, zvecnu mamuzama i iziđe. Glavom su mu se vrzmalesvakojake misli. Da se ubije nije imao snage. Hteo je da živi, pa makar

prezren i ispljuvan. Dolazilo mu je da ode i zadavi golim rukama ženu koja ga

e uvukla u zločin. Ali tada se seti Apisove opomene da od njegovog opreznogdržanja sve zavisi. Trebalo je da se dobro pribere pre nego što iziđe predErnu. Ta lukava i prevejana žena je spodoba u đavolskom obliku.

Pušio je u svojoj kancelariji jednu cigaretu za drugom i ispijao kafu za kafom. Na mahove mu se činilo da neće umeti da se pretvara pred njom kao da seništa nije desilo. Pa ipak, pri pomisli da će ga po staviti uza zid, donosio jeodluku da se čvrsto drži. Pokušavao je da zamisli kako to izgleda onom koji senađe ispred puščanih cevi voda za streljanje. Zašto ta sitna, naizgled

beznačajna olovna zrna oduzimaju čovelcu život? Na frontu je drukčije,neočekivano te udari, a ovde gledaš i čekaš. Udaraju u telo i onda nastajemrak, večni mrak. Kako to, zašto? Zatvarao je oči i trzao se. Čak i ako uspe da

podmetne Erni lažni plan za istinit, može sve biti kasno. Dovoljno je daAustrijanci preduzmu ofanzivu. S njim je onda stopostotno svršeno. U tomtrenutku je žarko želeo pobedu svojih, ali ne zato što će od toga imati koristinjegov narod, već što ga to može spasiti.

Oko šest časova se uputio Erni ulicama ispunjenim tišinom. Nigde se nisu

videli prolaznici, sem što je negde odjekivao po kaldrmi bat cokula vojne patrole. Pred ofanzivom koja se očekivala, sve što je u Kragujevcu bilosposobno za oružje poslato je na front. Ljudi su bez roptanja odlazili u mokre ihladne rovove, spremni da se bore do poslednjeg metka, a on je, eto,

počastvovan službom u toplim prostorijama Vrhovne komande, hteo sve da ihunapred žrtvuje neprijatelju. Nešto kao griža savesti i kajanje mučili su ga



celim putem do kuće njegove skupe ljubavnice - opasnog neprijateljskogšpijuna, maskiranog u otmenu damu.

Ove večeri ga Erna nije očekivala, ali je on, po Apisovom savetu, imao dobar

izgovor: navodnu promenu operativnog plana. U ulici pored Miloševoglconaka vladala je već gusta pomrčina, samo je čkiljavi gasni fenjer naobližnjem uglu bacao slabe svetlosne senke. Dve ljudske prilike koje su se utaj mah provlačile kroz kapiju na vrtu Eminog doma naterale su ga da se pritajiuz obližnji zid. Ko su ti ljudi, možda špijuni, prodane duše kao i on? Želja dase izvuče iz očajnog stanja u kome se našao, gonila ga je da nešto dobro učini.

Podigao je peševe šinjela i uspentrao se na nizak zid, a zatim nečujno skočiona blatnjavu zemlju vrta. Ako ga Erna bude pre vremena primetila, imao je lak

izgovor: pravdaće se ljubomorom. Pričekao je da neznanci uđu u kuću i kad jezapazio kako Erna pažljivo navlači zavese na osvetljen prozor, ušunjao se umračan hodnik. Hodao je na prstima bez zveketa, jer je skinuo mamuze i stavioih u džep. Sablju je grčevito pridržavao plašeći se da ne udari u pod ili o zid.

Iza vrata se vodio razgovor na nemačkom. Kao odličan znalac tog jezika,mogao je da razume i šapat.

- Uniforme srpskih oficira su već pripremljene ovde, gospodo. Najbolje jeda pođete pred zoru, kad njihov vojvoda obično završava rad i odlazi da

prilegne. Stražar na ulazu Komande se neće usuditi da vas zadrži... Podoficir koji je uz njega je jedino osiguranje, ali on nema pri sebi oružje. Sve mora biti

bez šuma i buke jer ste u protivnom izgubljeni.

- Ne brinite, noževi su nam oštri kao britve - čuo se mukli glas. -Preklaćemoih obojicu i mirno izići. Dok oni utvrde, bićemo na periferiji grada gde nasočekuje pouzdana veza.

- Onda, gospodo, na počinak, probudiću vas kad bude vreme, negde oko triizjutra.

- Her Oberst fon Osterode će biti zadovoljan - javi se glas drugog muškarca.

Živan požuri da se izvuče iz kuće. Nanovo se prebacio preko zida na ulicu itek onda zazvonio. Znao je da mu Erna neće odmah otvoriti, ali se pretvarao da



e nestrpljiv, pritiskujući dugme zvonca. Tek posle nekog vremena na popločanoj stazi se začuo lak ženski hod. Kad se Živan tiho odazva, onaodškrinu kapijicu ne krijući svoje iznenađenje.

- Ti, otkud večeras?- Imam da ti saopštim važne stvari - reče on uvlačeći se kroz otvor mada ganije pozvala unutra.

- Ne osećam se dobro - požali se ona. - Možeš li doći sutra?

- Sutra će, možda, biti kasno, radi se o onom planu...

Nemajući kud, povela ga je u kuću. Jedva je prikrivala, žaleći se na

glavobolju, koliko joj je neprijatan njegov večerašnji dolazak. On se napravida je uvređen i ona odmah poče da se uvija mazno. Pribrano, čudeći se samsvojoj staloženosti, pričao je da u Vrhovnoj komandi očekuju savezničkoiskrcavanje u Solunu i dopremanje trupa na sever Srbije, zbog čega se izosnove menja zamišljeni pan. Primetio je kako su joj oči zažagrile.

- Hoćemo li to novo imati? - upitala je sedajući mu u krilo.

- Nadam se, sutra uveče.

- Šališ se, mili?

- Zar sam se prethodnog puta šalio?

- Oprosti, znam da ćeš za mene sve učiniti.

Poljubila ga je u usta i iznela kolače sa likerom. On je žudno posmatrao njeneobline. Za trenutak kao da je zaboravljao svoj položaj. Bila je dovoljna njena

blizina, pa da ga sveg obuzme strast. Kad je počela da ga odbija, on je silovitozagrli i odnese na divan. Životinjski, kao da joj se sveti, uzimao je njeno telo.

Neko vreme su ležali jedno pored drugog iscrpljeni i malaksali. Negde pred ponoć on se odenu i ode, obećavajući joj novi plan. Ali umesto u svoj stan,uputio se u Vrhovnu komandu i potražio Apisa. Bio je zadovoljan što mu možeučiniti takvu uslugu. Sad, kad zahvaljujući njemu vojvoda Putnik izmiče



sigurnoj pogibiji od mučkih ubica, sigurno će mu podariti bedan život.

Apisu nije bilo ni na kraj pameti da pošalje svoje ljude u Ernin dom i pohvataOsterodeove agente. Erna i njen muž su mu još bili potrebni u zamršenoj

špijunskoj igri. Umesto toga, u zgradi su počele pripreme da ih dočekaju.Putnik je i dalje radio u svojoj sobi, ne sluteći šta se sve unaokolo zbiva ikakva mu je sudbina namenjena pred zoru.

Kako je bilo dogovoreno sa Ernom, dva nepoznata čovelca u oficirskojuniformi pojavila su se oko četiri časa izjutra pred ulazom Vrhovne komande.Brkati trećepozivac na straži ukočio se odajući im počast. Tobožnji srpskioficiri su se nemo zgledali. Prosto neverovatno da se ovde tako lako ulazi.Vrhovne komande drugih vojski pružaju sasvim drukčiju sliku. Ovo čak nije

ličilo ni na običnu vojnu ustanovu, već na neku provincijsku opštinu čuvanu od pandura. Srbi su zaista u teškom škripcu, kad su sve što je mlađe od pedesetgodina morali da pošalju na front, čak i posilne. A baš taj nedostatak ljudi u

pozadini za razna obezbeđenja omogućavao je da se austrougarski špijuni, kojisu svi odlično govorili srpski, uvlače i u Kragujevac.

Do detalja upoznati sa rasporedom zgrade Vrhovne komande koji su danima proučavali na maketi, dva špijuna Evidenc-biroa su se kretala dugim hodnikomkao da su se tu nalazili na dugogodišnjoj službi. Stariji vojnik na kojeg su

naišli, pribio se uz zid da ih propusti. Ogromna razlika koja je delila prostogredova od oficira sprečavala je da se taj vojnik, ili bilo koji drugi, usudi da ihzapita ko su i šta su.

Kada su došli do sredine hodnika, osvetljenog jednom jedinom svetiljkom, pogled im je pao na sivo obojena vrata. Dakle, odatle su polazila mudranaređenja koja su jednu vojsku deset puta slabiju od austrougarske, golu i

bosu, činili nepobedivom. Prosto neverovatno! Samo jedan udarac nožem i svikonci će biti presečeni...

Špijuni su nanovo izmenjali poglede i opipali kame u džepovima šinjela. Sade Putnik na svom bednom vojničkom krevetu, onako odeven u punoj

generalskoj uniformi. Drukčije nije moglo biti pošto se on držao svojih radnihnavika tačno kao sat. Preklaće ga kao od šale i njegovog posilnog ako se tu

bude zatekao i sve će biti u najlepšem redu. Nemačka tačnost i pedanterija ćese sad odlično pokazati dopunjene tuđom tačnošću.



Tek što je jedan od dvojice uhvatio za kvaku vrata, prenuo ih je krupan glas odkojeg im se sledila krv u žilama. I to na besprekornom nemačkom jeziku:

- Izvolite ovamo, poštovana gospođo, već vas očekujemo.

Okrenuli su se kao munjom ošinuti i ugledali na suprotnim vratimagorostasnog, brkatog oficira. Odmah su poznali Apisa, čije su im fotografije

bezbroj puta pokazivane.

- Gore ruke i da niste maknuli! - javio se još jedan preteći glas. S jedne idruge strane hodnika stajali su oficiri sa uperenim naganima -velikim ruskim

pištoljima, od čijih kuršuma nije bilo lelca.

- Pretresite im džepove - naredi Apis mirnim glasom.

Dok su ih ostali držali na oku, jedan od oficira ih je oslobodio pištolja inabrušenih noževa. Kad su ih uveli u Apisovu kancelariju, iskrsnu Putnikovnarednik.

- Gospodine potpukovniče, gospodin vojvoda se ljuti zbog galame u hodniku.Pita kakav je to vašar u ovo doba?

- Reci da su nam došla u posetu važna gospoda.

Narednik tek sada ugleda da okupljeni oficiri drže u spuštenim rukama pištolje. Sleže ramenima, po zdravi i ode.

X

Raskopčane košulje, sa cigaretom prilepljenom u uglu usana, Fon Hoflener jerazgledao telegrafski prispele izveštaje iz Srbije. Erna i njen muž su javljali

razne važne stvari, od kojih je bila najvažnija da Srbi neočekivano menjajusvoj ratni plan. To da su saveznici, Francuzi i Englezi, bacili oko na Solun kaonajpogodnije mesto odakle se najbrže može priteći u pomoć srpskoj vojsci,nije bilo ništa neobično, Hoflener je dobro znao koliko se njihovih

preodevenih oficira, poslatih da pripreme iskrcavanje, vrzma po Solunu. Aliiskrcavanje se nije moglo očekivati pre iduće, 1915. godine... Sada se to



menjalo, verovatno što su Srbi u velikom škripcu zbog nedostatka težegnaoružanja, hrane i municije, pa bogorade za neposrednu podršku u trupamadok se ne srede. Ta Erna i onaj njen šmokljan zaista zlata vrede, zaključiHoflener zadovoljno. Izveštaj je bio toliko važan, da ga nije smeo slati

telegrafskim putem za Beč. Zato mu je dolazio kao poručen čovelc kojeg mu je preporučio major Markauci.

Tek što je Hoflener završio sa čitanjem izveštaja, začu se kucanje i u sobu uđeMarkauci.

- Doveo sam onog tipa. Taj bi rođenu majku prevario za novac. Poreklom jeSrbin iz Gnjilana, ali je dugo živeo u Solunu kao bankarski činovnik.Proneverio je grdne pare i pošto nema kud, spas mu je u nama

- Uvedi ga...

Trenutak kasnije Markauci se pojavio sa sredovečnim čovekom otmenogizgleda i uglađenih manira.

- Dobro došli, izvolite - ponudi ga Hoflener na srpskom. - Ako budete pošteno radili za nas, garantujem vam da ćete otvoriti svoju ličnu banku.

Nepoznati se uslužno nakloni.

- Gospodine pukovniče, ja sam po ubeđenju kosmopolita i zato malo marimko protiv koga ratuje. Cenim samo ljude od vrednosti, bez obzira na njihovunarodnost. Moja je otadžbina ceo svet, a zavičaj svuda gde se osećam udobno.

- Poznajete li Srbiju?

- Kao svoj džep, gospodine. Putovao sam mnogo po njoj dok sam bio agentovdašnjih trgovačkih firmi. Imam tamo dosta poznanika među trgovcima i

uglednijom gospodom.

- Nama su potrebni neposredni podaci sa terena oko Valjeva,znači, neposredno sa fronta. Razgovarajte što više sa oficirima i vojnicima.U Valjevu ćete dobiti vezu sa određenom osobom kojoj treba predavatisve izveštaje. Sutra ujutru ćete krenuti na put sa izvesnom pošiljkom



pisanom nevidljivim mastilom. Na izgled, to će biti obična pisma adresovanana stvarno postojeće ličnosti.

- Bićete najlepše usluženi, gospodine pukovniče.

- Sviđate mi se - reče Hoflener ljubazno, opraštajući se s njim.

Markauci ga doprati do vrata i šapnu:

- Ana će vas čekati večeras u šest kod džamije Kusumije.

Kad je Markauci opet bio u sobi, fon Hoflener ga kratko osmotri kroz oblak plavičastog duvanskog dima, zatim otegnuto reče:

- Čudno nam nekako posao ide... Erna dobro radi, ali drugi podbacuju.Pohvatali su nam desetak agenata i napravili rupe u mreži. Ali taj Apis se varaako misli da će nam doskočiti. Kakav mu samo udarac pripremam! Znaš likoga sam uspeo da pridobijem za nas? Mustafu. Ličnog Pašićevog agenta!Preko njega ćemo proturiti lažna obaveštenja njihovoj vladi, a samim tim iVrhovnoj komandi. Za uzvrat ćemo dobijati neprocenjiva obaveštenja iz prveruke.

- To je onaj suvonjav, lcoščat? - zapita Markauci tobož nemarno.

Hoflener klimnu glavom.

Cepelin ga je vrbovao, a koga taj uhvati, znaj da vredi. Sad imam jedan drugi,sjajan plan: da Irenu podmetnemo njihovom šefu iz hotela „Roma". Ta sjajnadroljica je vrlo skupa i za njom su pogubili glave najbogatiji industrijalci.

Nećemo štedeti da joj odlično platimo. Takve žene su najpogodnije zašpijunažu, jer ne znaju za prava osećanja. Ali nameravam da sa ženamazapočnem široku ofanzivu... Veliki broj srpskih oficira koji se iskupljaju u

„Olimposu" može što-šta da izbrblja u naručju neke drolje. Naravno i tu trebaračunati na Cepelinovu snalažljivost oko nabavljanja prikladne robe.

- Jesi li nešto saznao o smernom pastoru u crnom redengotu koji dolazi uhotel „Roma?"

- Ili o džentlmenu sa belim kamašnama! - reče Hoflener uz osmeh. -A znaš li



šta je ustvari to jedno te isto lice koje dolazi srpskom šefu? Engleski pomorskioficir! To je poseban dokaz da je Ernino obaveštenje tačno. Iskrcavanje semože očekivati svakog dana, jer su anglo-francuski brodovi blokiraliDardanele da bi sprečili izlazak nemačkih bojnih krstaša ,,Gebena“ i

„Breslaua". Uskoro, kako sam saznao preko nemačke veze, možemo očekivati i pomoć turske službe koja će ovde započeti svoju delatnost.

I mi lično ćemo dobiti pojačanja... Iz Sofije će nam doći pomoćnik vojnogizaslanika i grupa oficira koji izvrsno vladaju francuskim i engleskim jezikom.Dobićemo i jednog kapetana korvete, tvog zemljaka, stručnjaka za mornaričke

poslove i uz njega još petoricu nižih vojnopomorskih oficira.

- Ko bi rekao da će u Solunu biti toliko zabavno - primeti Markauci koji nije

prestajao da misli na Anu ćelo to vreme. - Nažalost, saradnja sa nemačkomslužbom nikako da se uskladi.

- Ti prokleti, naduveni Prusi! - prasnu Hoflener, padajući najednom u ljutnju.- Nespretni su do zla boga i samo mi kvare poslove. U tajnoj službi se ništa nemože prelamati preko lcolena, već je potrebna gipkost. Potcenjuju srpskeobaveštajce, koji su za sada najopasniji ovde, jer saveznici nemaju svojemreže pa se oslanjaju isključivo na njih. Videćeš da će im Prusi jednom dobronasesti. Kad sam ih opomenuo da ,,Geben“ i „Breslau" mogu biti blokirani,

nasmejali su mi se u brk. Evo im sada!Markauci je ispod oka primećivao da Hoflener svaki čas pogleda svoj džepničasovnik, postavljen na stolu. Mada mu se Ana klela da prema Hofleneru negaji nikakve lične simpatije, ipak ga je nagrizao crv sumnje. Ponekad mu je

padalo na um da je to dobro promišljena igra koju je, možda, izmislioHoflener da bi proverio njegovu vernost. Od takvog prevejanog čovelca sesvašta moglo očekivati. Ali to nije umanjivalo njegovu strast koja se iz dana udan povećavala goneći ga da se povinuje Aninim zahtevima.

- Onog tobožnjeg pastora treba fizički ukloniti - reče iznenada Hoflener. - To prepuštam tebi... Namesti mu klopku jedne noći sa našim ljudima. Kamen onoge, pa u more... Tako ćemo bar privremeno preseći vezu koju su uspostaviliEnglezi sa srpskom službom.

- Takvih se stvari ne prihvatam - planu iznenada Markauci, pokajavši se



odmah za svoju nesmotrenost.

Hoflener ga odmeri oštro svojim sivim očima.

- Upamti, u tajnoj službi se ne radi samo u glaze rukavicama. Otrov, bodež...sva sredstva su dozvoljena da se postigne cilj. Ako se baš toliko gadiš,

poveriću to Zlatkovskom.

Zlatkovski, mlad i ambiciozan generalštabni oficir, o kome je Evidenc-biro uBeču imao izvrsno mišljenje, smatrajući ga briljantnim obaveštajcem, bio jeHoflenerov najbliži pomoćnik. Hoflener mu je neograničeno verovao, zarazliku od Markaucija, čija mu odanost monarhiji nije izgledala mnogo čvrsta.

Vođen instinktom iskusnog i oprobanog obaveštajca, Hoflener je svakoj stvari pristupao sa određenom rezervom. To se odnosilo i na njegove veze saženama. Mada ga je Ana magnetski privlačila, i u njemu se začela iskra sumnjeda mu je ta izuzetna žena podmetnuta. Zato je odlučio da bude vrlo oprezan ida budno prati njeno ponašanje preko svojih nebrojenih agenata u Solunu. One već znao da Markauci lcrišom dolazi u njen stan, ali nije bio načisto da li je

to obična ljubavna veza ili nešto drugo. Međutim, Ana je već bila obaveštena preko šefa srpske službe, za koga su radili agenti podmetnuti Hofleneru, da jenjena kuća pod prismotrom.

- Dakle, hoćeš li pastora? - upita Hoflener posle kratke stanke.

- U redu... - reče Markauci paleći novu cigaretu..

- Ja idem malo kod Prusa - reče Hoflener ustajući i nanovo pogleda časovnik. Za nekoliko minuta biće šest, a on je u osam imao sastanak sa Anom pred „Olimposom".



XI

Prema kapetanu Velimiru, šefu srpske kontrašpijunaže u Solunu, sedeo jeglatko izbrijani protestantski pastor, odeven u crni redengot.

- Nemačke podmornice u Egejskom moru znaju tačno u minut kad neki naš brod isplovi iz solunskog pristaništa. Gubici koje trpimo su prosto katastrofalni! Dok se ta opasnost ne otkloni, ne može biti ni govorao nekoj efikasnijoj pomoći vašoj vojsci preko ove luke. Koobaveštava podmornice i kako? To je nerazmrsiva tajna.

Velimir ga je slušao, smeškajući se. Zatim reče:

- Tajna je vrlo prosta! U samoj zgradi austrougarskog generalnog konzulata,koja se nalazi blizu obale zaliva, smeštena je radio-stanica velikog dometa,tipa Telefunken. Takve dve stanice nabavila je i naša Vrhovna komanda iz

Nemačke pred samo izbijanje rata pa su mi njihovi uređaji poznati. Nemci suizabrali konzulat svojih prijatelja jer je zgrada zaštićena od radoznalih

pogleda, a sa njene mansarde se može pratiti pokret svakog broda u luci ili primati tajni signali sa obale. Ali to nije sve... Mogu vam još nešto reći... Nemačke podmornice pristaju noću uz solunsku obalu i popunjavaju svojezalihe goriva i hrane, posebno torpeda i municije.

Englez se pridiže sa stolice.

- Šalite se! To mi sve liči na priče za decu!

- Na žalost, ispričao sam vam gorku istinu, gospodine poručniče bojnog broda. Žalim što vam moram nadometnuti svoj prelcor: da su naši saveznici bili malo budniji i više zainteresovani, to ih ne bi moglo sprečiti da iskrcajunekoliko svojih divizija sa teškom artiljerijom. Jer upamtite, ako mi

podlegnemo, Solun će postati glavna austro-nemačka baza iz koje ćete trpetiudarce kakve ne možete zamisliti.

- Treba još malo izdržati - hrabrio ga je tobožnji pastor. - Mi već uveliko prikupljamo brodove i trupe za iskrcavanje...



- Na Galipoljsko poluostrvo! - preseče ga Velimir. - Nemojte, molim vas, dame uveravate da je drukčije. Vama je stalo da izbacite Tursku iz borbe, azapostavljate front koji može biti odlučujući po sudbinu evropskog rata. Pitamvas šta će biti ako i Bugari udare na nas?

Njegov sagovornik odbi dim iz svoje prave lule i odmahnu rukom.

- Niste dobro obavešteni o ovoj stvari, jer Bugari jedva čekaju da stupe snama u savez. Tako ćemo na Balkanu uspostaviti jedinstveni front. Pridružićenam se i Rumunija... Turska će onda biti zbrisana. Prema tome, nema potrebeda je napadamo u Dardanelima, kako vi mislite.

- Žao mi je što vidim da se moramo osloniti sami na sebe. Ali makako stajale stvari po nas, mi ćemo sve učiniti da vam pomognemo. Želiteli nemačku šifru?

- Zar je to moguće? - zbuni se Englez. - Kad bismo to dobili, mogli bismo daotkrivamo položaj nemačkih podmornica! Posebno nas interesuje koje ličnosti,svakako za novac, pomažu njihovo potajno snabdevanje u luci.

- Učiniću sve što mogu. A sad nešto lično za vas... Hoflener, kome smetate,sprema se da vas likvidira. Moramo ih uveriti da ste likvidirani na taj načinšto ćete odmah napustiti Solun.

- Nemoguće! Od mene se mnogo očekuje.

- Nismo se razumeli... Skloniću vas na skrovito mesto, ali se nesmete pojavljivati za neko vreme bez obzira da li je vaša veština u

prerušavanju manje ili više uspešna.

Rekavši to, kapetan Velimir kucnu nekoliko puta o zid iza sebe. Trenutak kasnije uđe čovelc bezbojnog izgleda, odeven poluseljački, polugrađanski,

kakvih se moglo sresti na hiljade u Solunu među siromašnim pečalbarima.

Marko, to je gospodin koga ćeš još večeras skloniti u onu našu zakupljenu kuću blizu Alatinijeve vile. Vezu s njim ću održavati kako smo se dogovorili.

- Došla je ona „ličnost" - reče Marko dajući svom šefu neprimetan znak



očima. - Ostavio sam ga u salonu...

- Dobro... Onda svaku sreću, gospodine Džordž...

Oprostivši se sa tobožnjim pastorom koga je Marko vodio na sigurno mesto,Velimir pođe u salon. Otmeno odeven mlad čovelc sa besprekorno vezanomleptir-mašnom žurno ustade i predstavi se:

- Advokat Nešet...

Ponudivši ga cigaretom, Velimir se pretvarao:

- Čemu imam da zahvalim za čast vaše posete?

Posetiočeve šarenkaste oči su nemirno igrale po salonu. Krio je pogled kao isvi ljudi slabog karaktera.

Znate, ja bih mogao da učinim velike usluge vašoj zemlji - poče advokatzbunjeno. - Moj rođeni brat radi u austrijskom generalnom konzulatu kao

prevodilac za turski jezik... prevodi sa nemačkog i francuskog na turski...

- To znam... - preseče ga Velimir.

Advokat se još više zbuni, dok je šef srpske kontrašpijunaže neumoljivonastavljao:

- Poznato nam je i to da vi špijunirate u korist naših neprijatelja. Prematome, ko nas može uveriti da ste iskreni?

- Ja vam to mogu dokazati, gospodine! - reče živo Nešet. - Verujte, mene nerukovode nikakve simpatije prema Nemcima, a još manje Bugarima. Mada sam

poreklom Turčin, ja sam francuski đak, rođen i odrastao u Solunu, kome je do

sultana stalo koliko do lanjske kiše. Gledam samo svoje koristi i lične poslove. Kad bi gospodin bio ljubazan da mi ponudi dve stotine drahmimesečne potpore?... No ostavimo to za sad na stranu... Da bih vam dokazaokoliko vam mogu biti koristan, izneću vam samo jednu zanimljivu sitnicu, kao,na primer, da su oba sina starog Mustafe, ličnog poverenika gospodina Pašića,tajni austrijski špijuni -Velimir se jedva uzdrža da i dalje ostane hladan.



- Ta dvojica nam nisu tako važni. Sad govorimo o vama. gospodine Nešete...Što se tiče potpore koju tražite, o njoj ćemo porazmisliti. A sad porazmislite vio ovome: mi imamo nepobitnih dokaza da ste prodavali Bugarima obaveštenjao grčkim utvrđenjima i grčkoj vojsci. Ako bismo to, kojim slučajem pokazali,

na primer, gospodinu pukovniku Papanikoli, šefu solunske policije, stvar bi se po vas vrlo rđavo svršila, jer su tu Grci jako osetljivi, pa bi vas bez mnogorazmišljanja postavili uza zid...

Dok je govorio, njegov sagovornik je postajao sve bleđi i bleđi. Kao čovelc bez ikakvih određenih ideja i ideala, advokat Nešet je bio spreman da beskrupulozno proda svakome ko dobro plati sve što mu dopadnešaka; saradnja sa njegovim bratom je išla glatko i trgovina špijunskim

podacima je cvetala. A sad se sve najednom rušilo jer ga je ovaj opasan

čovelc ščepao u svoje ruke. Bilo je nerazumljivo kako je mogao da zna za tu prodaju planova grčkih utvrđenja.

- Nadam se da me nećete prijaviti Grcima? - zapita advokatdrhtavim glasom, hvatajući nesigurno novu cigaretu.

- Rekao sam da sve zavisi od vas... Budete li nam dostavljali izveštaje izaustrijskog konzulata, a vama će to biti lako, biće u redu.

Posetilac je neko vreme ćutao, žudno uvlačio dim cigarete kao da premišlja oneočekivanom položaju u kojem se našao. Onda se poverljivo naže premakapetanu.

- Hoflener vam priprema klopku sa jednom svojomzamamnom prijateljicom...

- Znam... - prekide ga Velimir klimajući glavom.

- Ali možda ne znate da ima sestru bliznakinju koja na nju liči kao jaje

ajetu?

- To ne...

- One se i jednako oblače, pa ih je na prvi pogled vrlo teško razlikovati -nastavi Nešet - Ova druga se zove Sofija i to je jedina razlika između njih dve.



Saopštio sam vam ovo, ukoliko bi vam moglo poslužiti.

- Obećavate da budete naš dobar saradnik - reče Velimir ustajući. -Pa ondaizvolite kod mene u četvrtak oko pet popodne, gospodine Nešete. Potrudite se

da mi dostavite detaljnije podatke o špijuniranju Mustafmih sinova. Svakodobro...

Nešet se ponizno klanjao sve do izlaza iz hotelskog salona. Dva časa kasnije,glatko izbrijan, u besprekornom tamnom, večernjem odelu, kapetan Velimir seobreo u „Olimposu". Jedva je seo za svoj stalni sto, a Cepelin se već vrzmaooko njega uz neprestano klanjanje.

Pošto mu je špijun preodeven u kelnera doneo piće, Velimir ugleda kako ususednu poluložu, uglasto uokvirenu velikim ogledalima, ulazi mlada žena

praćena od dostojanstvenog, sredovečnog čovelca u polucilindru i uskim prugastim pantalonama. Bio je to očigledno kakav mesni bogataš sa svojommetresom.

Dok je pridošlica lično punio kristalne čaše, njegova dama je pušila cigaretuna tanku muštiklu. Odavala je mladu ženu koja se dosađuje pored starogkavaljera i bludela je pogledom nekud u prazno. Velimir je ispod oka pažljivo

posmatrao to retlco čudo od lepote, čitav skup zamamnih draži i prefinjeneotmenosti. Zaboravljajući trenutno na Hoflenerove namere sa lepom Irenom,iskreno se divio njenom skladnom licu sa izvanrednom puti na kojoj se tu itamo naziralo rumenilo ružičastih tonova. Izraz njenog lica, sa melanholičnim ičulnim profilom, bio je uman, kao pomalo začuđen i zamišljen i privlačio jekao što slika kakvog starog slikara osvaja gledaoca. Njene sivozelene i sjajneoči blistale su i iskrile se na svetlosti ispod dugih, tamnih trepavica.

U njenim rečima kojima je retlco uzvraćala svom uslužnom i brbljivomobožavaocu, u njenim pogledima, osmesima i u svim pokretima njenog vrlo

vitkog tela, sapetog uskom haljinom, bilo je toliko neizveštačene, ljupkeotmenosti, da je Velimir, posmatrajući je kratko vreme, već uveliko bioosvojen.

Kafana se uskoro ispunila otmenim gostima i muzika je počela da svira.Velimiru nije izmaklo kako je u očima lepe neznanke jasno sevnulo kad su senjihovi pogledi susreli. Ona tada malo okrenu glavu, ali uskoro su joj oči opet



tražile njegove. Osmehnula mu se jedva primetno, kao žena koja je svesna dae očarala pažnju muškarca koji joj se dopadao.

Kad mu je Cepelin doneo novo piće. Velimir stade da se raspituje za neznanku.

Zadovoljan što je riba zagrizla mamac, kelner se pretvarao da je upola upućen.- To je jedna mlada dama za kojom luduje sav Solun. Kažu da jeako nepristupačna za gospodu sa manje od sto hiljada franaka

godišnjeg prihoda. Toliko vam mogu reći, uvaženi gospodine.

Velimir nije mogao da primeti kad je Cepelin u prolazu lako klimnuo glavom prema poluloži. Lepotica mu odgovori mahanjem muštikle u znak da su serazumeli i da je Velimir onaj koga treba uloviti u Hoflenerove mreže.

Vraćajući se sa svojim obaveštajcem, ona prođe skoro tik pored Velimirovogstola i kao slučajno ispusti svoju crnu lepezu.

- Ah, vi ste tako pažljivi, gospodine! - zahvaljivala je toplim, prijatnim glasom milujući Velimira pogledima.

Ta žena je zaista odgovarala njegovoj najsmelijoj viziji. On se učtivo nakloni,a ona mu se toplo nasmeši i pruži mu ruku na poljubac.

Grudi su joj se dizale od uzbuđenja, a mala ruka koju je držao podrhtavala je unjegovoj šaci.

- Mislim da gospodin Peponis neće imati ništa protiv da nam večeras pravitedruštvo - obrati se ona svom kavaljeru tonom kojem nije bilo pogovora.

Njen pratilac, jedan od poznatih solunskih bankara, bio je prisiljen da sekiselo osmehne uprkos svoje nelagodnosti.

- Da, biće nam vrlo milo, ako je to prijatno gospodinu, gospodinu...

- ...Petroviću - podseti ga Velimir na svoje lažno prezime kojim se maločas predstavio.

Sada su je obojica dopratila do polulože i zauzela mesta prema njoj. Cepelinse brzo stvorio kraj njih i počeo da toči šampanjac žmirkajući svojim duboko



usađenim očima u kojima je Irena čitala da je pošlo sve kako treba.

Pošto Velimir nije krio da se nalazi u diplomatskoj službi tobožnjeg sekretaraSrpskog generalnog konzulata, bankar odmah povede razgovor o ratu. Bio je

veliki frankofil i uporno je dokazivao raznim poređenjem da će Nemci injihovi saveznici na kraju izgubiti rat. Velimir ga je rasejano slušao povlađujući mu dok mu je pogled svaki čas tražio Irenine oči. Kad je muzikazasvirala valcer, on zamoli bankara za dopuštenje da pođe sa njegovomdamom, što mu ovaj odmah odobri, jer i ovako nije igrao.

Strasno zabačenih glava koje su se naginjale u taktu melodije, njih dvoje suleteli po glatkom parketu između parova među kojima su igrali i Ana i fonHoflener. Od lakih radosnih podrhtavanja i sladostrasnih koraka uvijala se oko

Ireninih gipkih bedara tkanina njene haljine. Opijena igrom i blizinom togmuškarca koji je počeo da deluje na nju sasvim je smetnula s uma da seupoznala s njim po Hoflenerovoj želji.

Posle igre izišla je u garderobu da popravi haljinu, a Velimir je pošao za njom.Posmatrali su se u ogledalu. On je gledao u nju zažagrenim očima i nežno sesmešio. Zatim se naže i paleći je toplim dahom po razgolićenom vratu, šapnu:

- Vi ste čaroban stvor!

Ona nije znala šta da odgovori i okrete glavu u stranu, kao da nije čula ono štooj je kazao. Nisu imali vremena da se vrate za sto, jer je muzika opet

zasvirala igru, ovog puta lagani argentinski tango. Dok su igrali, Velimir joj,stežući je oko struka i milujući ruku, reče:

- Hteo bih da vas vidim... nasamo.

Podigla je oči pune izazivačkog bljeska, a onda, prisećajući se svoje dužnosti,upita tonom fine ironije:

- Zaista? Zar vam je toliko stalo da se vidimo?

- Mnogo!

- Zaboravljate da sam zauzeta?



Njeno ga je odbijanje još više raspaljivalo i činilo je u njegovim očima još poželjnijom.

- Irena, čelcaću vas u šest na šetalištu ispred Bejazkule - šapnu on stežući joj

sad nežno ruku.Zbog toga dodira i njenog imena koje je prvi put izgovorio, njene oči opet

potražiše utočište iza očnih kapaka. Kad je ponovio svoj predlog, ona brzo podiže pogled: izraz njenog lica bio je skoro uplašen, a sjajne ženice joj seraširiše kad su joj se oči susrele sa njegovima. Učinilo mu se kao dae iznenadni strah, protkan neizvesnošću i sumnjom, sinuo u njenom pogledu.

- Možda sam vam neprijatan? - upita Velimir mada nije mislio tako.

- Oh, ne, ni najmanje... zbuni se ona;

Osmehivala se nervozno dok je izgledalo kao da razmišlja o njegovom predlogu. Kad je fon Hoflener zatražio od nje da obrlati jednogmuškarca, prihvatila je to kao nešto obično uzdajući se u svoje ženske draži iiskustvo vešte lcokete. Ali posle ovog kratkog vremena provedenog nasamo snjim, posle tih igara u kojima su dospeli tako blizu jedno uz drugo, počela jeda gubi glavu i da se zaljubljuje. Zato je dočekala sa strahom njegov

predlog da se nađu. Nije više bila sigurna da ćn vladati sobom i učiniti odtog muškarca poslušnu igračku, kako je njen poslodavac želeo.

Dok su se vraćali za sto, nisu progovorili nijednu reč, ali se po njenimzajapurenim obrazima jasno videlo da je uzbuđena. Nastojala je da

prikrije svoje pravo raspoloženje dimom cigarete, gledajući nekudneodređeno zamagljenim očima. Kad ih bankar za trenutak ostavi same,Velimir prihvati vrhove njenih prstiju, prinese ih ustima i ljubeći ih, ponovi:

- Makar vi i ne došli, ja ću sutra biti kod Bejaz-kule.

- Neću doći... - šapnu ona prkosno stegnuvši čvrsto svoje tamnorumene usne.

- Čelcaću vas!

Čim se njen bankar vratio, Velimir se oprosti od njih. Irena ga je ispratila



ednim dugim, setnim pogledom. Napolju, blizu „Ustavne lcafane", pred njimneočekivano iskrsnu ljudska prilika u kojoj je prepoznao jednog od svojihagenata, određenih da održavaju vezu sa Anom.

- Maločas, u „Olimposu, bili ste sa „onom osobom" - šapnu nepoznati u prolazu zadržavajući se jedva toliko da ga Velimir čuje.

Velimir zastade da zapali cigaretu, a onda potraži klupu u senci drvećaobližnjeg parka. Dakle, to je ona koja je kao amater pozvana da pomogne

profesionalcima. Zar je Hoflener toliko naivan kad veruje da će Irena odigratikrupnu ulogu u njegovim namerama.

XII

Smeđ mladić sa veselim plavim očima i nežnim ženskim osmehom sedeo je ufon Hoflenerovom kabinetu.

- Dakle, vi ste stavljeni na raspolaganje od vojnopomorske obaveštajneslužbe? - pitao je Hoflener. - Iz Trsta ste upućeni u Sofiju odakle ste stigliovamo po našem zahtevu. Ko je vaša dosadašnja veza?

- Poručnik fregate Červenka iz Vija de Verdeta u Rijeci. Od njega sam dobio

uputstva i tajno mastilo za izveštaje.

Hoflener je neko vreme ćutao, zatim reče:

Pomorskih oficira imamo dovoljno i zato bih vam poverio jedan zadatak kopnene prirode. Taj zadatak je vrlo opasan, ali ako ga izvršimo s uspehom,zadužićemo našu službu. Radi se o šefu srpske kontrašpijunaže koga trebaukloniti pre nego što on pomogne Francuzima da uspostave i svoju mrežu.

Major Saru iz Deuxieme bureaua1 tajno je stigao u Solun sa takvom namerom.To je Francuz rođen u Carigradu koji odlično zna grčki i turski jezik, a kaokomandant međunarodne žandarmerije u Makedoniji za vreme sultana AbdulHamida poznaje ove krajeve i Solun kao svoj džep. Kad se oslobodimosrpskog šefa, onda će i Saru doći na red.

- Ne znam kako ću to izvesti, gospodine pukovniče? - upita mladić smeteno,



er je svoj špijunski zadatak zamišljao mnogo lakšim i romantičnijim.

- Predstavljaćete se za studenta koji je prebegao ovamo jer nije želeo dasluži u austrougarskoj vojsci. Takvih ima mnogo po Solunu, odakle ih obično

upućuju kao dobrovoljce na srpski front. Naravno, vama se neće dogodilitakva ludost Vrzmaćete se po raznim kafanama, posebno po „Olimposu", isklapati poznanstva sa Srbima. Tu će vam, uzgred, biti pokazan čovelc kogamoramo uloviti i odvesti na sigurno mesto gde će ostati do kraja rata.

- Učiniću kako želite.

- Jedna lepa žena, koju smo mu podmetnuli, dovešće ga u kuću gde ćete vi saoš nekoliko naoružanih ljudi čekati na njega. Ostalo je vaše. Vodite računa dae to prepredeni lisac, koji je uvele naoružan i nepogrešiv strelac. Kad to

izvršite, dočepaćemo se Sarua koga naši ljudi već prate u „Imperijalu", gde sesmestio pod imenom turskog trgovca iz Carigrada. Naravno kad se nađete udruštvu blagoglagoljivih Srba sipaćete drvlje i kamenje na Austriju izdajućisebe za Jugoslovena iz Dubrovnika odakle, uostalom, i jeste rodom.

Pošto je objasnio još neke stvari, Hoflener se oprosti od njega i poče da pregleda prispele izveštaje. Trenutak kasnije uđe momak i prijavimu nemačkog pomorskog oficira na službi u Generalnom konzulatuViljemove Nemačke. Ušao je krupan čovelc sa monoklom na oku i kratkoošišanom, svetlom kosom.

- O, servus, Oto! - pozdravi ga Hoflener stežući mu srdačno vlažan dlan.

Ali Nemac nije izgledao mnogo raspoložen. Čim je izvukao svoju srebrnutabakeru i pripalio cigaretu, počeo je bez ikakvog uvoda, ljutitim glasom:

- Henriče, stvari sa našim podmornicama loše stoje. Utvrdili smoda neprijatelj zna za postojanje tajne radio-stanice u tvojoj zgradi i da

e njegovi ratni brodovi prisluškuju. Po svemu izgleda da raspolažu inašom šifrom. Za ovu nedelju dana potopili su nam četiri podmornice kojesu, umesto na trgovačke, naišle na njihove ratne brodove.

Hoflener ga je posmatrao začuđenog lica, zatim reče:



- Nemoguće! ifre se čuvaju u čeličnoj kasi i, sem nas nekolicine oficira,nilco ne zna šta se nalazi u sobi gore na mansardi. Stanicama inače rukuju vaširadiotelegrafisti koji nose ključeve sobe sa sobom.

Oto fon Kerner, kapetan bojnog broda nemačke carske mornarice, začkilji krozstaklo svog monokla.

- A zar se među tvojim oficirima ne nalazi neko ko može da je u vezi saneprijateljem.

- Ti si lud, Oto! - prasnu Hoflener, skoči sa stolice i poče dakorača unaokolo. - Po toj logici takav bi se mogao nalaziti i među vašimljudima.

- Naši su svi od reda čistokrvni Nemci, Henriče - reče sa prizvukom ponosau glasu mornarički kapetan koji je ujedno bio i šef nemačke špijunaže uSolunu. - Koliko samo raznih Italijana, Poljaka, Hrvata i šta ja znam svekakvih narodnosti služi u vašem oficirskom koru. - Ne može se reći da su međunjima svi odani našoj stvari.

To otvoreno ruganje šarenilu narodnonog sastava austrijske vojske i mornariceod strane oholog Prusa duboko je uvredilo fon Hoflenera. Njegov kolega sečak nije trudio da sakrije svoj prezir prema Austrijancima.

- Slušaj, Oto - reče Hoflener zastajući pred njim - pošto se na nas bacasumnja, ovako se ne može raditi. Obavestiću Beč i zatražiti da se vaša radio-stanica iznese iz naše zgrade.

- Ne, mi moramo i dalje sarađivati - reče Nemac glasom koji je zvučao kaonaredba. Svestan da iza njega stoji car Viljem, koji je naturao Beču sve što jehteo, Oto fon Kerner se postavljao prema svom kolegi kao stariji brat kogamlađa braća moraju slušati. - Dozvolićeš da moji ljudi stave pod prismotru

neke od tvojih saradnika u koje mi s pravom sumnjamo da nisu lojalni premanašoj zajedničkoj stvari.

- Tako što neću dozvoliti, Oto! - prasnu Hoflener, dok je u njemu rastao gnevzbog tolikog potcenjivanja njegovih sposobnosti i nedostatka vere u njegoveljude. On je do sad više puta pomogao nemačkoj tajnoj službi dokazujući joj



da raspolaže bolje organizovanom mrežom u balkanskim zemljama. Baš togdana primio je dragoceno obaveštenje da će srpska tajna služba ubaciti jednogsvog čovelca u nemačke redove s namerom da se dočepa važnih dokumenatakoji su se odnosili na buduću nemačko-bugarsku saradnju, jer su Srbi čvrsto

verovali, zasnivajući to na svojim obaveštajnim podacima iz Sofije, da ćeBugarska uskoro stupiti u rat na strani Centralnih sila. Rasrđen i uvređen ponašanjem svog nemačkog kolege, Hoflener je odlučio da ovo prećuti i da pusti Pruse neka se lcuvaju u sopstvenom sosu. Kad ih Srbi budu dobro povukli za nos, on će im se slatko nasmejati.

- Dobro, Henriče, neka bude kako ti želiš - reče fon Kerner ustajući -ali ja tiobećavam, ako dođem do nekih podataka, da ću ti ih smesta dostaviti.

- Biću ti zahvalan, dragi moj Oto - prihvati Austrijanac poluposprdno, poluozbijno.

Stegli su jedan drugom ruku i rastali se kao dva dobra prijatelja. Kao što je fonHoflener prećutao šta Srbi nameravaju da podmetnu Nemcima, tako je i fonKerner zadržao za sebe neka obaveštenja koja je u prvi mah bio spreman dasaopšti. Radilo se, naime, o tome da se nemačka tajna služba, posle događajasa nemačkim podmornicama, malo više zainteresovala za majora Markaucija injegovu lepu poznanicu - istu onu koja se kretala i u Hoflenerovom društvu.

Nemci su počeli da sumnjaju da je Ana u francuskoj ili engleskoj špijunskojslužbi i odlučili su da je budno motre.

XIII

Ujutro i. decembra 1914. godine, u Topolu je stigla kolona automobila, pokrivenih platnenim krovovima, i zaustavila se pred kućom u kojoj je bio smešten štab Treće srpske armije. Velika grupa francuskih, engleskih

i ruskih novinara, sa toplim kapama i kačketima, umotanim u kapute, uvedenae u prostranu sobu. Na nekoliko grubih, seoskih stolova bile su rasprostrtetopografske karte, a kroz niske, zamagljene prozore sobe nazirala su sešumadijska brda, pokrivena tankim naslagama snega. Okupljeni oko plehane

peći u kojoj je bubnjala vatra, novinari su trljali prozeble ruke, natezali drvene pljoske sa šljivovicom i nagađali zašto ih je potpukovnik Apis pozvao u štabTreće armije.



Nestrpljenje novinara je dostiglo vrhunac kad su se otvorila vrata i pojavioApis. Pošto su se srdačno pozdravili, šef Srpske obaveštajnei kontraobaveštajne službe poče da govori sa značajnim smeškom na usnama:

- Gospodo, nadam se da ćete svojim listovima poslati još večeras jednu vrlointeresantnu vest. Za sad vam ne mogu reći o čemu se radi, ali čućete...

Rekavši to, Apis iziđe u hodnik i ubrzo se vrati sa osmoricom ljudi odevenih uobična vojnička odela. Novinari su pažljivo motrili te ljude. Trojica od njih susvojim produhovljenim fizionomijama odavali oficire, a svi ostali, sem jednogsredovečnog seljaka, bili su vrlo mladi vojnici, skoro dečaci.

Na očigled novinara, Apis priđe jednom velikom sanduku, podiže mu poklopac i ćutlce stade da izvlači oružje: prvo je svakom od vojnika pružio pokratak karabin, zatim pištolj, onda po četiri kragujevačke bombe i na kraju pokratak vojnički nož.

- Čekajte, to nije sve... - opomenu ih Apis, maši se za džep bluze i izvučekartonsku kutijicu.

Pružio je svakom po staklenu ampulu.

- Čim stignete do određene linije, stavite ampule u usta. U slučaju potrebe

zagrizite jer nilco od vas ne srne pasti živ u ruke neprijatelju. Dejstvo jetrenutno! Izvadićete ih iz usta tek po uspešno izvršenom zadatku.

Plavokos novinar, onaj isti dopisnik „Žurnal d’ matena". koji je tri mesecaranije putovao sa Anom i kelnerom Cepelinom u istom kupeu solunskogekspresa, obrati se Apisu:

- Hoće li gospodin potpukovnik biti ljubazan da nam kaže šta se nalazi u timampulama.

- Cijankalijum! - reče Apis kratko i dodade: - Gospodo, objavićete svojeutiske o svemu čim izvršenje zadatka dozvoli. Napominjem vam da je to vrloopasan posao za koji su iz ćele vojske probrani dobrovoljci. Ako ga uspešnoobavimo, zadaćemo Austrijancima strašan udarac pred našu ofanzivu kojazapočinje prekosutra u zoru.



- Ofanzivu! - uzviknuli su novinari skoro u glas. ta im on to priča. Zar se triiscrpljene srpske armije ne povlače već petnaest dana pred snažnim pritiskomgrupe austrougarskih armija, koje su se već raširile na širokom frontu odUžičlce Požege do Beograda. Još koliko jutros, srpske trupe su napustile i

Beograd.- Moram zamolili gospodu da se bez izričitog odobrenja komandanta Armijene udaljuju iz štaba. Za vas su ovde pripremljene i postelje.

Novinari su zagrajali na svojim jezicima. Drukčije rečeno, Apis ih je stavljaou dvodnevni pritvor, a sigurno je da im neće biti dozvoljeno korišćenjemeđunarodne telegrafske veze sa Solunom i Sofijom, da svojim redakcijamanajave predstojeću srpsku ofanzivu.

Uzalud su pokušavali da iz Apisa iščupaju bar nešto od onoga čime je tolikozagolicao njihovu profesionalnu radoznalost. On je podizao ruke i odgovaraolakonski:

- Rekao sam, čućete... budite strpljivi do večeras, gospođo.

Nemajući kud, strani novinari su se pomirili sa sudbinom, verujući da ćenjihovo strpljenje biti nagrađeno. Za to vreme počela je da se odvijaoperacija, koja je trebala da dovede do uništenja jednog odnajsposobnijih austrougarskih obaveštajaca - šefa špijunaže Balkanske vojske,

pukovnika fon Osterodea.

Tri srpska oficira, jedan podoficir i četiri vojnika provlačili su se kroz ničijuzemlju prema položajima Petnaestog korpusa Šeste austrougarske armije

kojom je iz svog Štaba u Valjevu komandovao Feldzengmeister 2 Oslcar Poćorek - ujedno i komandant Balkanske vojske u koju je, pored Šeste,spadala i Peta armija feldmaršala fon Franka.

Pramenovi snega, koji je počeo da pada u sitnim pahuljicama, brazdali suvazduh kosim prugama. Po brdima i brežuljcima na kojima su zauzele položajetrupe Petnaestog korpusa, oko doline Kačera i Dragobulja nilco se nije

primećivao. Postajalo je sve tamnije jer se kratak zimski dan bližio svomkraju. Levo se uzdizala Dićlca glavica, a ispod nje, dokle oko seže, pružala sešuma koja je mestimično pokrivala zemlju gustim čestarom, a mestimično je



činila šumarke, između kojih su se širili pusti prostori, zgodni za podizanjerovova i zemunica.

Poručnik Radoslav, voda grupe, zastade dajući ostalima znak da se sakupe oko

njega.- Zemunica Štaba Prve divizije je pred nama, na stotinak metara, pored iviceonog proplanka. Pripremite se...

Stavili su ampule u usta i jedan po jedan stali da se provlače kroz šumu. Snegkoji je padao sve gušće išao im je na ruku jer je brzo pokrivao tragove. Kroznekoliko trenutaka naći će se lice u lice sa zloglasnim pukovnikom Ulrihom fonOsterodeom, koji je smatrao da mu nilco neće doskočiti.

Stražar jedne od dveju štajerskih brdskih brigada, sa krinom na zelenoj kapi,koračao je tamo-amo praveći oko sebe prtinu u snegu. Sa podignutom jakomšinjela, opuštenom puškom i rukama zaglibljenim u džepove, nije odavaovojnika koji se nada bilo kakvom prepadu. Kad mu je nečiji dlan zapušio usta,

pomislio je da se neko od njegovih drugova šali. Zatim je sevnuo nož istražarevo telo se sa jedva čujnim, tupim udarom stropoštalo na meki sneg.

Apisovim momcima je bilo neshvatljivo da je zemunica komandanta Prve brandenburške divizije - najbolje udarne divizije Šeste austrougarske armije,tako loše čuvana. Oprezno, nečujnim mačijim hodom, stigli su do ulaza. Kad suse svi iskupili, pojurili su za poručnikom Radoslavom unutra. Desetak minutakasnije obližnji stražari su primetili kako se iskradaju sumnjive ljudske

prilike.

- Halt! Halt! Halt!3

Niko se nije zaustavljao i puške su zapraštale. Uzbunjeni oficiri iz štabasusedne brdske brigade su istrčali iz svojih toplih zemunica u kojima su sedotle bezbrižno kartali uz lcafu i rakiju.

- Šta se dogodilo?

Nisu umeli ništa da im objasne, sem da su se te prilike iskrale iz zemunicekomandanta divizije. Da su bili njihovi svakako bi stali na poziv. Ispunjeni



zlim slutnjama, oficiri su potrčali u zemunicu pukovnika fon Osterodea.Petrolejski fenjer je čkiljio sa jednog stola i osvetljavao užasan prizor:

pukovnik, baron fon Osterode ležao je presamićen preko stola za karte. Obaađutanta i još nekoliko oficira ležali su preko kreveta, stolica ili na zemljanom

podu. Telefonista je još grčevito stezao slušalicu, dok mu se u širokorastvorenim očima čitao ledeni strah.

- Isuse i Marijo, recite mi, gospodo, da sanjam ružan san! -uzviknu pukovnik, komandant Sedme brdske brigade.

Ali to nije bio san, već strašna java. Uto je pored mrtvog fon Osterodeazazvonio telefon. Jedan od prispelih oficira gadljivo istrže slušalicu iz

ukočene ruke mrtvog telefoniste. Javljao se lično General-feldzengmeister 4

Oskar fon Poćorek.

Grom i pakao, kakva je to svinjarija? - praskao je u slušalici glas komandantaBalkanske vojske. - Zašto mi se ne dostavlja izveštaj o pripremama za napadkoji treba da počne kroz dva časa?... Halo, halo, jeste li vi to Osterode?... Gdee komandant kog đavola?

- Gospodine generale... vaša ekselencijo... on je, on je... - mucao je oficir, neznajući šta da odgovori.

Glas mu se izgubio u snažnoj eksploziji, za kojom je usledila druga, treća...

- Napad! - čuli su se prestrašeni uzvici na ulazu zemunice. - Srbi napadaju!...

Oficiri su jedan preko drugog pokuljali napolje, u jedva prozirnu zimsku noć.Vojnici su trčali na sve strane, mitraljezi su štektali, praštale su bombe, avazduh se potresao od eksplozija topovskih granata.

- Neprijatelj nadire na ćelom frontu korpusa! - izveštavali sutelefoni štabova, glavnokomandujućeg grupe armija, generala Poćoreka. -Pedeseta i Kombinovana divizija su pritisnute nadmoćnijim snagama i morajuse odmah povući!

Oskar fon Poćorek se hvatao za glavu, pretio i psovao. Činilo mu se da sanjaružan san jer su ga novi izveštaji obaveštavali da njegove divizije beže u



neredu i da to nije nikakav lokalni napad Srba, već njihovaofanziva grandioznih razmera u koju nilco pametan ne bi mogao

poverovati. Glavnokomandujući je posebno besneo protiv obaveštajne službekoja mu je dostavljala sasvim suprotne podatke o snazi i namerama Srba. Da

mu je bar Osterode živ?Za to vreme Apis je iskupio savezničke novinare i obavestio ih o načinu nakoji je likvidiran fon Osterode; zatim je dodao:

Kroz nekoliko dana bićete svedoci kako relca Kolubara postaje grob grupeaustrougarskih armija!



DEO DRUGI

IU salonu hotela Roma, gde je stanovao kapetan Velimir, sedeo je mladić saveselim plavim očima, tobožnji student i begunac iz austrougarske vojske,

poručnik korvete Srđan. Po planu koji je Fon Hoflener izmenio, trebalo je dase Srđan prvo upozna lično sa tobožnjim sekretarom srpskog konzulata - šefomsrpske kontrašpijunaže, da zadobije njegovo poverenje, pa tek onda da izvrši

prepad na njega i odvede ga na određeno mesto.

Pošto je poslao svoju vizitkartu kapetanu Velimiru s molbom za odgovor da limože s njim govoriti, Srđan je došao na zakazani sastanak u tri časa po podne.Ali prošlo je već celih pola časa od ugovorenog vremena, a kapetan Velimir senije pojavljivao. Konačno, na veliko olakšanje mladog pomorskog oficira, šef srpske kontrašpijunaže uđe u salon.

Velimir je namerno pustio mladića da ga čeka više od pola časa, omogućujućimu da to vreme provede u mučnom razmišljanju. Čim ugleda kapetana, Srđanskoči i poče da se predstavlja:

-Ja sam...

- Austrijski špijun i poručnik korvete! - preseče ga šef kontrašpijunaže ledenimglasom. - Izvolite sesti...

Srđan preblede; osećao je da mu se konfekcijsko odelo odjednom ovlažilo odznoja, ruke mu drhtale, a lcolena klecala. Sam je upao zveri u čeljusti i sad ganišta neće spasiti. Ko će sprečiti srpskog kontraobaveštajca da ga uhapsi i

prebaci u Srbiju, gde će ga svakako streljati.

Ne dozvoljavajući mladiću da se pribere, Velimir je neumoljivo nastavljao:

Veoma me interesuje kako može jedan Jugosloven i to Dalmatinac da vrši tako prljavu službu za korist Austro-Ugarske u vreme kad hiljade njegovihsunarodnika dolaze čak preko olceana, iz Amerike, da se bore u rovovima



pred Beogradom za slobodu svoje Dalmacije, i ne samo Dalmacije, već i zaslobodu svih potlačenih Jugoslovena? Da se bore za slobodu drevnog,slobodarskog Dubrovnika iz kojeg ste, koliko znam, rodom... Hoćete li pomoćidželatima svog naroda da mu što više krvi ispuste? Hoćete li pomoći prokletim

Švabama da svojim topovima pobiju što veći broj vaše braće u našoj uniformi,svrstan pod srpskim, hrvatskim i slovenačkim trobojnicama? No recite?

Mladić je drhtao kao prut, a u njegovim veselim očima su zablistale suze. Alisad više nije drhtao od straha, već od sramnog stida i gorkog kajanja. Usne sumu se jedva micale, reči zastajale u grlu i on nije mogao ništa da odgovori.

- No, molim, da čujem! - pitao je podrugljivo Velimir. - Možda biste mimogli reći kakve ste instrukcije dobili od Hoflenera ili majora Mar kaucija?

Markauci je namerno pomenut da bi se stekao utisak kako ga srpskakontrašpijunaža smatra za najopasnijeg protivnika posle fon Hoflenera.

- Sedite!

Pošto se sručio u ponuđenu fotelju, Srđan promuca:

- Ah, kad biste znali moj položaj, gospodine Petroviću!

- Sve mi je odlično poznato! Vi ste proletos završilivojnopomorsku akademiju. Onda ste se javili ministarstvu mornarice zaspecijalnu službu. Ovamo ste stigli preko Trsta i Sofije zar ne? Hoflener iMarkauci su vam poverili da me likvidirate.

- Sve je taćno, gospodine, - zastenja mladić. - Ali ja se nikad ne bih prihvatio te službe da nije moje majke koju izdržavam. Plata u inostranstvu

e četvorostruko veća...

- Posebno za špijune! - preseče ga nemilosrdno Velimir.

Tada mladić polcri lice dlanovima i brižnu u gorak plač. Kapetan ga je posmatrao sa saučešćem. Bilo mu je žao tog mladog čovelca u kome

e trenutna korist potisla ono što su stotine hiljada jugoslovenskih omladinacanosile u svom srcu.



Umirite se, nije sve tako strašno kako izgleda - reče Velimir dodirujući murame. - Pruža vam se prilika da sa sebe sperete ljagu i učinite mnogo za našuzajedničku stvar.

Srđan diže glavu. Lice mu se trzalo dok je isprekidano govorio:- Oh, kako bih bio srećan da sve ispravim! Ali kako? Ako ih izdam, Švabeće se osvetiti mojoj majci. Jednostavno će učiniti da presvisne od gladi imaltretiranja.

- To prepustite meni. O vašoj majci će se brinuti naši poverljivi ljudiu Dubrovniku i umeće da je štite ako ustreba. Ali najvažnije je davam Austrijanci i dalje veruju. Vi ćete svojim šefovima prikazati stvari kaoda sam ja zagrizao mamac i čak vas vrbovao za našu tajnu službu, sa nameromda vas pošaljem u Srbiju. Oni će se jako obradovati, uvereni da ćete imdostavljati izveštaje od neprocenjive vrednosti po carsku i kraljevsku vojsku.U Nišu ćete se javiti lično potpukovniku Apisu koji će umeti da vas upotrebi.

Naravno, Hoflener će dobijati izveštaje onakve kakve bi želeo da ima. Poštoće vam on dati vezu za njegove špijune u Srbiji, imamo šanse da otkrijemočitavu jednu mrežu...

Lice neuspešnog Hoflenerovog špijuna se odjedanput zaplamte i na njemu seukaza slobodna i vesela odlučnost. Lepe, plave oči su opet zasijale veselimsjajem.

- Kao da mi se težak kamen skinuo sa srca. Sada sam konačno našao sebe,er ću moći sve da ispravim. Bio bih srećan ako mi se pruži prilika da se

borim na frontu kao običan redov.

- Front na kojem se mi, obaveštajci, borimo, isto je tako važan i opasan -reče Velimir za sebe. - Uostalom, kad pobedimo, a mi ćemo pobediti jer je

pravda na našoj strani i kad naš plavi Jadran bude slobodan, vi ćete u novojugoslovenskoj mornarici, koja neće obilovati za prvo vreme stručnim

oficirima, naći svoje mesto.

Kad Srđan, sav uzbuđen, htede da mu poljubi ruku. Velimir je oštro povuče iodmahnu glavom.



- Potrudite se da tu poniznost koju su vam usaditi vaspitači u austrougarskojakademiji odbacite od sebe. U Srbiji ćete videti naše vojnike i oficire i uveritise koliko su to prostosrdačni ljudi. A sad ćemo zajedno otići u „Olimpos" danas vide zajedno, kako bi vam verovali da sam zagrizao udicu. Ne sumnjam da

će Hoflener, radostan što sam vam ponudio odlazak u Srbiju, potražiti nekogdrugog da me ukloni. Već sutra ujutru putovaćete za N i š...

Dok su sedeli u „Olimposu" i pili lcafu sa još dvojicom srpskih oficira uuniformi, s kojima je Velimir upoznao Srđana, Cepelin ih nije ispuštao iz vida.Desetak minuta kasnije kelner je nažvrljao ceduljicu za Fon Hoflenera, kojome obaveštavao šefa austrougarske špijunaže da se njegov špijun ubacio u

dobro društvo.

- Javite se u naš konzulat i recite neka vam odmah izdaju pasoš -reče Velimir ispraćajući čas kasnije mladića do vrata hotela. - Dovoljno jeda kažete da sam vas ja uputio. Sutra u osam budite kod mene.

Čim se Srđan udaljio, Velimir pogleda na svoj časovnik. Imao je još jedvatoliko vremena da ode na šetalište kod Bejaz-kule gde je trebalo da se nađe saIrenom. Bio je to njihov drugi sastanak na istom mestu, posle onog prvog kade obećala da neće doći, ali je ipak došla. Mada je znao da je ta žena opasna

špijunka. On je osećao da ona ima prema njemu jasno određenu naklonost koja

ne slabi brzo. Ona ga je zanimala ne samo zato što je bila lepa, sva sazdana odčulnih draži, već i zbog toga što se upuštao u uzbudljivu igru, kojoj se još nijemogao sagledati kraj.

Već je bilo mračno i na šetališta duž keja, između okrugle, nazupčene Bejaz-kule i morske obale palile su se električne svetiljke. Iz bašte oko starodrevnogsolunskog zdanja dopirali su zvuci muzike i čuo se prigušeni žamor šetača.Otmene dame u dugim suknjama, utegnute korsetima, šetale su sa svojimkavaljerima ili same po dve-tri u društvu.

Kad je raspoznao vitku Ireninu priliku kako mu se približava pored ograde bašte, Velimira obuze prijatno uzbuđenje. Prihvativši je za levu ruku, on jeistovremeno uze i za desnu, prinese obe njene ruke usnama i dugo ih takozadrža. Ona se osmehivala u polutami obližnje svetiljke koja joj je senčilalepo lice sa melanholičnim i čulnim profilom.



- Eto, bila sam slaba, pa sam opet došla - reče ona onim glasom kojim ga jeosvojila čim je prvi put progovorila.

Pošli su uporedo šetajući u krug oko bašte. Irena je njihala svoju srebrnu

torbicu i ćutlce slušala izlive njegovih laskavih reči. Prethodnog puta, kad suse sastali na ovom istom mestu, bila je toliko oprezna da ne prihvati njegov predlog da odu u privatan stan. Plašila se da taj čovelc deluje na nju jače negošto je mislila i da će, ako ne obuzda svoje simpatije prema njemu, sasvimizgubiti glavu.

Ove večeri je sa mora duvao svež solunski vetar briza i ona se nehotice požalida joj je hladno.

- Zašto ne bismo pošli k meni? - reče Velimir mereći je iskosa da bi utvrdioutisak svoje ponude.

- Ona se naglo okrenu, pogleda ga u oči i upita;

- Gde je to?

- Blizu vile Mori plaisir.1 Uzećemo fijaker.

Poćutala je kao da premišlja, a onda ga iznenadi novim, neočekivanim pitanjem:

- Šta ćemo tamo raditi? Zar nije lepše sedeti i slušati muziku ili plesati?

On zastade prema njoj i ponovo joj uze ruke.

Vi ste nemilosrdni, Irena. Mislim da za mene ne bi bilo većeg blaženstva odtog da budem nasamo s vama, da vas na miru posmatram, bez stotine svedoka,da uživam gledajući vas. Ta, već sam rekao da je vrlo prijatno kad vas čovek

gleda.

- Kiša! - reče ona podižući lice i ostavljajući ga bez odgovora.

Ali on to shvati kao pristajanje, priđe odrpanom dečalcu koji je prosio krajulaza Bejaz-kule, tutnu mu groš na dlan i reče da pozove fijaker sa obližnjeg



stajališta. Uskoro kraj njih zastade sjajna, crno lakirana kočija sa podignutimkožnim krovom.

U teskobi i polutami fijakera koji se meko ljuljao, sedeli su jedno uz drugo i

vozili se između nejasnih senki presecanih iznenadnim svetiljkama. Već jeuveliko dobovala kiša po krovu kola i duž trotoara se nejasno videla množinakišobrana koji su kao crne kornjače promicali ispred osvetljenih izloga.

Odjednom Velimir oseti da se ona odmače od njega kao da se tek sada prenulaiz nekog sna.

- Zaustavite... - doviknula je fijakeristi koji se osvrnu na svom visokomsedištu.

- Vozi dalje, kuda sam rekao - dobaci mu kapetan i kočijaš nastavisa vožnjom jer su za njega uvele bili preči oni koji su ga plaćali.

- Želite li da me silom odvedete k vama?

On joj pomilova ruku u rukavici.

- Irena, ušli ste sami u kola, ali ako nastojite, vratićemo se...

Uzbuđivale su je reći koje je njegov glas nežno izgovarao i zavodnički

čikao da se odluči. Kad je pokušala da izvuče ruku iz njegove, on je privi uzsebe i poče je ljubiti po ustima. Dodir njegovih ruku, žestina i žar trenutka, bilisu bolno slatki.

Pustite me... - molila je s čudnim drhtanjem u glasu. Da je mogla tog trenutkada pobegne od njega, učinila bi to jer je pretilo da se njihovo poznanstvo

pretvori po nju, a ne po njega, u kobnu ljubavnu vezu.

- Stigli smo, gospodine - prenu ih glas fijakeriste, koji je strpljivo čekao dase odvoje iz zagrljaja.

Velimir uze njenu srebrnu torbicu, podrža je malo na prstima kao da jeodmerava, jer mu se učinio da je teža nego što bi trebalo da bude, ali odmah

pomisli da je to možda od zlatne tabakere koju je već video kod Irene; zatim



oj pomože da siđe iz fijakera.

Kiša je jednako padala i dok su prolazili kroz vrt, Irena je naslanjala glavu nanjegova prsa, puštajući mu da je zakloni svojim raskopčanim kaputom. Ušli su

u malu, parternu vilu, zaklonjenu krošnjama palmi i kiparisa, koja je služilaVelimiru za tajne sastanke sa njegovim agentima.

Kad je skinula šešir i popravila kosu ispred ogledala, ona sede na divan, a onkleče na jedno lcoleno, izu joj cipele i stade da joj miluje dlanovima usku,lepo skrojenu nogu. Ona ga je posmatrala odozgo, ispod polusklopljenihkapaka i on primeti kako iznenadni strah, neizvesnost i sumnja blistaju unjenom pogledu.

- Molim vas, solju čaja - reče ona iznenada, zaplašena i uznemirena, ali privučena njemu magičnom snagom.

Ostavljajući je samu, u sobi osvetljenoj samo jednom lampom sa abažurom od plave svile, Velimir ode u kuhinju i pristavi čaj na primusu čiji je plavkasto-zelenkasti špiritusni plamen prijatno mirisao. Ali kad se vratio sa šoljom čaja,vide da je soba prazna. Pojurio je u vrt i zatekao Irenu kako po kiši nemoćnotrza kvaku zaključanih gvozdenih vratašca.

Još ćete dobiti zapaljenje pluća - izgrdi je on blago i uprkos njenom protivljenju, povede je silom u kuću. Sad je stajala pred njim mokra,sa kapima kiše na licu. Ne obazirući se na njene proteste, stade daoj raskopčava haljinu. Ona se otimala, ali je on čvrsto steže u naručju,

izljubi je po ustima i očima, slcide joj sasvim haljinu i donese joj ženskikućni ogrtač.

- Vi uvele tako što držite kod sebe - osmehnu se Irena pokazujući ogrtač, i onoseti u njenim rečima neku nejasnu ljubomoru.

Pila je svoj čaj sa zamišljenim izrazom lica i u tom trenutku mu se učinilepšom i zamamnijom nego obično. Zatim je prišla toaletnom ogledalu, skinulašnale iz kose i potok svilenih vlasi joj je potekao po ramenima. Velimir stadeiza nje, posmatrajući je u ogledalu. Primetio je kako joj je češalj podrhtavao uruci. Sporo je zabacivala kosu sa lica gledajući ga iza sebe sve dok je on nijeobgrlio oko struka i počeo strasno da joj ljubi usplamtele obraze.



Ruka mu se s kose koju joj je milovao spustila na njen meki vrat, pa na oblo iglatko rame gladeći njene uzdrhtale obline. Telo joj se treslo i treperilo, aljubavna jeza obuzimala je ćelo njeno biće. Ona ga je sve više grlila i sve više

pripijala telo uz njega - grčevito mu pritiskivala svoje zadihane polunage

grudi, tako da je pri svakom vatrenom poljupcu izgledalo da joj se usnerastapaju.

Velimir je u jedan mah podiže na ruke i odnese na divan. Milovao ju jezanosno i strasno - ljubio joj grudi, ramena, vrat, usta, ruke, noge... Želeo jeednim poljupcem da izljubi ćelo to lepo telo, koje se gotovo stapalo s

njegovim. On u tom času više nije mislio da je ta žena špijunka i da je onkontraobaveštajac koji je može dovesti pred vod za streljanje.

Malaksali od pustošne, telesne ljubavi, ležali su jedno pored drugog u polutami. Velimiru se činilo da ga obavija njena kosa mirišljava i lakakao svila. Ona je široko otvorenih očiju zurila u tavanicu razmišljajući onjemu. Dala mu se brže nego što je želela i umesto da ga učini svojom

poslušnom lutkom, ona ga je već volela do patnje. Nije joj bilo ni na kraj pameti da

Velimir dobro zna u čijoj je službi i kada se on u jedan mah podigao na lakat izagledao se u njeno lice, učini joj se da je posmatra sasvim drugim očima.

- Ti si zaista milo stvorenje - reče on kroz osmeh dodirujući joj nežno vrhom prsta liniju skladno skrojenog nosa. - Ko bi rekao da se u tebikrije Hoflenerova špijunka?

Trgla se kao munjom ošinuta i pre nego što je mogao da je spreči, skočila sadivana, dočepala torbicu sa stočića i onda se sa gnevnim izrazom lica okrenula

prema njemu. U ruci joj se sijao majušni, niklovani pištolj i on tek sada shvatikakva se opasna stvarčica krila umesto zlatne tabakere u srebrnoj torbici.

- Prevario si me, ali znaj da to nećeš preživeti! - uzviknula je glasomu kojem su zadrhtale suze razočarane žene. - Tačno je da sam bila Hoflenerovašpijunka sve do trenutka kad sam te srela... ostalo sam znaš...

On nije prestajao da se smeška, mada mu je postalo hladno oko srca jer bljesak njenih očiju nije obećavao nikakvo dobro. Mislio je da se uplašila da



e tu, u zabačenoj kući, gde ju je domamio ne ščepaju njegovi agenti i ne prebace u Srbiju, gde je neminovno čeka smrtna kazna. Ali u njoj su se burkalasasvim druga osećanja: ona ga je volela i za nju je bilo teže od svake kaznesaznanje da je sve glumio bez trunke osećanja prema njoj, namamljujući je

bezdušno u klopku.- Mala ludice, da sam mislio zlo, mogao sam i da prećutim ovo što sam tirekao i da te na miru uhapsim.

Govorio je iskreno, sa puno tople simpatije u glasu, ali ona je bila i suvišerezignirana i uzbuđena da bi to primetila i da bi mu verovala. Stezala jegrčevito pištolj, očigledno spremna, sudeći po izrazu njenog lica, da pritisneobarač. Videći da je sve suviše ozbiljno, Velimir poče da ustaje sa divana.

- Ne približavaj mi se, ili...

On je nije slušao, već pođe prema njoj. Ustuknula je natrag i podigla pištolj.Primetio je kakva se teška duševna borba odigrava u njoj. Nije bilo sumnje daće ga ubiti, a posle možda i sebe. Ona to odmah potvrdi svojom pretnjom:

- Bar ćemo u smrti biti zauvelc zajedno!

- Veruj mi da ti ja najmanje želim zla - pokuša on da je ubedi, dok je u isti

mah vrebao najpogodniji trenutak da joj otme smrtonosnu igračku.

Bio je svega dva-tri koraka od nje kad je pritisla obarač. Zaglušni pucanjispuni sobu. Velimir je jedva imao vremena da se malo nagne u stranu. Osetioe rezale bol u ramenu, ali ga to nije sprečilo da joj priskoči. Oteo joj je

pištolj i žestoko je ošamario. Ona se tad baci na njega sa ispruženim noktima,ali on ispusti oružje, steže joj ruke i stade da je umiruje.

- Shvati, ludo, da sam ti više nego prijatelj.

Otimala se kao razbesnela tigrica sve dok nije ugledala da mu je razdrljenakošulja natopljena velikim mrljama crvenkaste sveže krvi.

- Ranjen si? Bože!...

Pokorna i tiha, naslonila je glavu na njegove grudi i prigušeno zaplakala. On



oj je milovao uzdrhtalu ruku i nežno je tešio. Prenula se, primorala ga dasedne u obližnju fotelju, razderala mu košulju i ne prestajući da plače, počelada mu briše krv vatom natopljenom u kolonjskoj vodi.

- Nije strašno, samo me je okrznulo - reče Velimir paleći cigaretuna upaljaču koji je ona kresnula. - Moglo je biti i gore, zar ne?

Sa puno krivice i privrženosti u očima, sela je na pod kraj njegovih nogu, uzelamu ruku i zadržala je na svojim grudima.

- Osećaš li kako mi srce tuče? Za tebe, mili...

On se zavi oblakom duvanskog dima i zagleda negde u polumrak sobe. Godilomu je što je zadobio ljubav te izuzetne, lepe lcokete, a još više što mu se

pružala prilika da je iskoristi kao retlco oružje u borbi protiv austrougarskešpijunaže.

II

Ana se pripremala da izađe na sastanak sa Markaucijem koji je obećao da ćeoj predati jedno obaveštenje od ogromne važnosti po uspeh savezničke akcije

na Dardanelima. Da bi to dobila, morala jo ići u majorovu privatnu vilu. Znala

e da je Markaucijevo ljubavno nestrpljenje dovela do vrhunca i da je već postalo opasno dražiti ga neispunjenim obećanjima. Lomila se u sebi, pomišljajući sa bolom da svojim telom mora platiti podatke koji su mogli daubrzaju savezničku pobedu nad Turcima, što bi jako uticalo na držanjeBugarske i omogućilo da oslobođene savezničke trupe budu iskrcane u Solunu,kako su Srbi neprestano zahtevali.

I njen odnos sa Hoflenerom postao je vrlo delikatan, jer se šef austrijskešpijunaže nije nikako odricao svoje strasti prema njoj i činio je sve što je u

njegovoj zavodničkoj moći da je učini svojom ljubavnicom. Ani bi možda bilolakše da bude tolerantnija prema svojim obožavaocima da u sebi nije nosilaljubav prema čovelcu koji to nije, možda, ni osećao. Od svojih prvih tajnihsusreta sa kapetanom Velimirom ona je osetila jaku simpatiju prema svom šefu,koja se iz dana u dan sve više pretvarala u ljubav. One večeri, kod„Olimposa", gledajući ga kako sa zanosom igra valcer držeći u svom naručju



lepu Irenu, srce joj se steglo od ljubomore. Ona je ipak bila žena i to ženavrele krvi koja nije bila imuna ni na fizičke sklonosti, ni na ljubav. Pod

plaštom sposobne i na sve spremne obaveštajke skrivala se najljupkija slabostžene koja je htela da voli i da bude voljena. Mada se trudila da uguši u sebi

osećanja koja su joj smetala, nije imala snage da do kraja to učini.Dovezla se u Kalamariju fijakerom i ušla u onu istu vilu gde je prošle jeseni

prevarila Markaucija. Čim je ugleda, otmeni Italijan joj strasno izljubi ruke, ponudi je likerom i cigaretama, i sede prema njoj, a onda bez ikakvog uvodareče:

- Vi se vrlo svirepo igrate mojom šlepom ljubavlju prema vama.

Ona umesto odgovora pogleda oko sebe po sobi koju je osvajao mrak i upita:

- Zašlo ne upalite svetio?

Primetila je kako preko Markaucijevog maslinastog lica prelazi senlcanervoznog grča. On se očigledno lomio da joj nešto otvoreno kaže. Upalio jeednu sijalicu, a onda, sa stisnutim nozdrvama i pohlepnim sjajem u očima stao

da odmerava njene skladne oblike.

- Obaveštenje koje mislim da vam predam tiče se načina krijumčarenja

municije za turske topove teškog kalibra iz Nemačke i Austrije preko Rumunijei Bugarske. Onda o načinu kako se ratni materijal koji se iskrcava ovde, uSolunu, gubi u Bugarskoj i odatle odlazi za Tursku...

Rekavši to, Markauci iznenada zastade, očekujući utisak. Ali mada je takvoobaveštenje bilo od neobične važnosti za saveznike, Ana se pretvarala kao dae to malo interesuje.

- Zvali ste me samo zbog toga?

- Pogledajte! planu on uvređeno, izazvan njenom ravnodušnošću, dohvatineke hartije sa stola i tutnu joj u ruke. - Tu su i podaci o preodevenim turskimoficirima koji se potajno sastaju sa članovima stalne rumunske komisije uSolunu za prijem ratnog materijala. Onda o jednom vašem špijunu koji jeustvari špijun ovdašnjeg bugarskog konzula Njedkova...



- Dobro, kad je tako... - reče Ana mirno i htede da strpadragocena obaveštenja u svoju torbicu, ali joj Markauci zadrža rukuodlučnim gestom.

Gledali su se jedno vreme oči u oči. Posle kratkog tajca, major reče:- Mislim da ne sumnjate u to koliko vas volim. Atenaida. Žrtvujem se zbogvas! Ne budete li me večeras uslišili, neću vam dati ovo!

- Ucenjujete me? - osmehnu se Ana, dok se u njoj vodila teška borba. Zar jenjeno telo vredelo onoliko krvi koliko će još proliti municija za turske topovena Dardanelima. Svaki uspeh Turaka u borbi protiv saveznika, bio je ujedno iuspeh Nemačke i Austro-Ugarske, a od toga je zavisila i borba Srbije.

Markauci brzo primeti njeno kolebanje, kleknu na lcolena, uze joj ruku koja jemrtvo visila s ruba fotelje i utisnu na nju dug poljubac šapnuvši:

- Od vas zavisi da li ću postati najsrećniji čovelc na svetu!

- Možda i od nas, gospodine majore! - prenu ih nečija poruga na nemačkomeziku.

Kao munjom ošinut, Markauci skoči i upravi pogled u nepoznatog čovelca koji

e stajao skrštenih ruku na ulazu susedne sobe. Ana je talcođe, sva prestrašena,zurila u plećatog čovelca bikovskog vrata i kratko ošišane riđoplavkaste kose.

- Oto fon Kerner! - promuca Markauci bled kao smrt.

Nemac se podrugljivo nakloni držeći i dalje skrštene ruke.

- Na službi, gospodine! Oprostite, milostiva gospođo - obrati se šef nemačkešpijunaže Ani - što sam svojim prisustvom pokvario tako divnu idilu. Ali ja

neću biti svirep ni prema vama ni prema vašem lepom obožavaocu... Priredićuvam jedno zanimljivo putovanje podmornicom od Soluna do Kila...

- Prokleti Švabo! - opsova Markauci, priskoči jednom stočiću i htede daotvori fiolcu.

- Ostavite se oružja! - opomenu ga Nemac strogo. - Učinite li još pokret, vi



ste mrtvi!

Tek sad su Ana i Markauci videli da su u sobu ušla još dva snažna Nemca sauperenim parabelumima. Dok je Hoflenerov pomoćnik poslušno digao ruke,

Oto fon Kerner uze hrpicu poverljivih obaveštenja, zadovoljno ih zagleda,strpa u džep i reče:

- Imamo i suviše dokaza da ste izdajnik. Što se tiče ove čarobne dame, jošćemo ispitati s kim je sve u vezi.

Ana je ćutala dok se oholi Nemac podrugljivo smeškao. Glavom su joj prolazile svakojake misli. Proklinjala je svoju neopreznost saMarkaucijem, ali ne iz straha za svoju ličnu sudbinu, već zato što su Nemcinjenim hvatanjem uspeli da zadaju težak udarac ne samo srpskoj negoi savezničkoj stvari.

Kernerovi pomoćnici su se osorno izdirali na austrougarskog majora goneći gacevima pištolja da im otvara fiolce i ormane. Za to vreme Oto fon Kerner jeispitivao Anu postavljajući se prema njoj kao uglađen kavaljer kome nije ni nakraj pameti da to lepo stvorenje preda u ruke nemačkim dželatima.

- Vi ste vrlo mladi, gospođo, i ako nam pomognete daotkrijemo neprijateljske špijune u Bugarskoj i Austriji, zaklinjem vam sečašću nemačkog oficira da ćete biti ne samo oslobođeni, već i nagrađeni.

- Ja sam Srpkinja, gospodine, i to je sve što vam o sebi mogu reći. Mislim davam je to dovoljno. Radila sam za dobro svoje otadžbine, a ne za novac. Mojasmrt neće biti velika tragedija, kad se radi lično o meni. Nemam roditelja, ni

braće, ni sestara, ni verenika... ko će žaliti za mnom?

Šef nemačke kontrašpijunaže zaklima glavom sa puno saučešća.

- Meni bi prvom bilo vrlo žao da umrete. Ako pristanete da radite za nas, bićete srećni i zadovoljni?

Njene tanke usne se razvukoše u prezriv osmeh.

- Srećna? Vi tvrdite da ste čovelc od časti, a koliko znam, nemački oficiri



mnogo drže do toga. Mogu li da izdam svoj narod: onaj narod koji je svojim besprimernim junaštvom zadivio i prijatelje i neprijatelje, narod koji grca ukrvi i suzama zbog divljačkih zločina koje su vojnici jedne vojske nemačkogezika počinili na njegovom tlu? Ne, gospodine, o tome je besmisleno i

razgovarati! Ponosim se što pripadam tom narodu i moja žrtva će biti beznačajni delić prema stotinama hiljada onih koji su već pali za slobodu.

- Vreme antičkih heroina je prošlo, gospođo - primeti Fon Kerner palećicigaretu. - Plašim se da će vas oni, kojima vas budemo predali, podvrći vrioneprijatnim saslušanjima, koja mogu izobličiti vašu lepotu kojoj se ja iskrenodivim i klanjam. Na vama je da odlučite hoćete li putovati podmornicom zaKil ili ostati ovde, u sunčanom Solunu koji pruža toliko životnih radosti.

Ona umesto odgovora izvuče tabakeru iz torbice i kad joj Nemac uslužno pripali cigaretu, stade zamišljeno da puši. Uto su se vratili Fon Kernerovi pomoćnici sa Markaucijem i lupnuli petama.

- Sve smo pretražili, Herr Kapitan zur See.2 Ništa od naročitog interesa.

- Neka, ovo, što imamo dovoljno je - reče Fon Kerner mereći Markaucijakrvničkim pogledom. - No, povedite tu italijansku svinju.

- Prestanite da me vređate, vi švapska džukelo! - prasnu Markauci, ali gaistog časa jedan od njegovih čuvara udari pesnicom preko usta.

- Kuš, đubre izdajničko!

Grubo su ga gurnuli ne osvrćući se na krv koja mu je potekla iz usta i izveli izvile. Fon Kerner ponudi galantno Ani da pode. Napolju, iza ugla vrta, sjajio seu mraku dugačak mercedes niklovanog, uglastog hladnjaka, sa krovom naspuštanje. Motor je zabrektao i skladna, tamnosmeđe obojena kola krenula su

prema nemačkom Generalnom konzulatu. Markauci je za sve vreme snuždenoćutao, pomiren sa svojom sudbinom. Dokazi koji su pali Nemcima u ruke bilisu takve prirode da ga ništa nije moglo spasti od streljanja. Kad su stigli ukonzulat, Oto fon Kerner uze telefonsku slušalicu i zamoli Fon Hoflenera da gahitno poseti.



III

Solunska kafana „Drang nach Ostenul bila je neka vrsta nemačkog kluba, u

kome su se sastajali Nemci i njihovi prijatelji. Bila je to prava pravcatanemačka gostionica - delić Paterlanda,3 4 u kojoj se pilo minhensko pivo izvisokih porcelanskih kupa, jele debele kobasice, a uveče slušali pruskimarševi koje su svirali bleh-muzikanti u zelenim bavarskim šeširima i kratkim

pantalonama od jelenske kože.

Pošto su solunski Nemci dobro voditi računa da se u njihovu gostionicu neuvuče kakav saveznički špijun koji bi se mogao naslušati raznih vesti safrontova, u nju se moglo doći samo po strogoj preporuci. Ali jedne junslce

večeri 1915. godine to pravilo je slučajno prekršeno kad se na ulazu lcafaneukazao neobrijan nemački vojnik, odeven u pohabanu i zakrpljenu zelenkastuuniformu.

Kao rukom presečen, žagor gostiju se najednom utišao, bleh-muzika je prestalada svira i stotine pari očiju se netremice upravilo u odrpanog vojnika.

Nekoliko gostiju, koji su prvi došli sebi pritrčalo je došljaku.

- Mein Got,5 da li sam konačno među svojima? - zapitao je vojnik slabim

glasom, sa izrazitim bavarskim akcentom. - Ja sam zarobljenik... uspeo sam daovamo pobegnem iz Srbije...

Gosti su ga slušali zanemeli od čuđenja i divljenja, jer je to bio prvi slučaj dae neko uspeo da pobegne iz srpskog zarobljeništva. Počeli su da grle i ljube

Bavarca, zatim su ga uz gromko klicanje poneli na rukama kroz gostionicu i posadili za najbolji sto. Dok je muzika svirala pruski ,,prezentir-marš“, koji sesvirao na svim paradama nemačke vojske, gosti su se takmičili u izlivima

pažnje prema srećnom zarobljeniku.

Mnogim nemačkim patriotima su udarile suze na oči kad je vojnik počeo da priča kako su srpski varvari postupali sa zarobljenicima slavne kajzerovevojske. Pripadao je jednom od bavarskih pukova koji su iz savezničkesolidarnosti poslani da se bore na srpskom frontu rame uz rame saaustrougarskim vojnicima. Taj čestiti mladić se sa nostalgijom sećao svog



Minhena, odakle je bio rodom, ali videlo se da dobro poznaje i druge gradove Nemačke.

Dok je izgladneli halapljivo gutao kobasice sa senfom i ispijao nadušak

ogromnu kriglu piva, odlučeno je da se vojnik smesta odvede pravo u nemačkiGeneralni konzulat. Taj njegov put pretvorio se u pravo nacionalno slavlje.Prolaznici na solunskim ulicama su začuđeno gledali neobičnu povorku načijem je čelu stupala bleh-muzika iz kafane „Drang nach Oslen“; za muzikomsu stupali oni koji su nosili na svojim ramenima bivšeg zarobljenika, a ondastotine i stotine Nemaca koji su hrlili sa svih strana da se pridružeedinstvenom slavlju.

Pred ulazom u nemački konzulat muzika je opet zasvirala „prezentir-marš“. Tu

e zarobljenika lično dočekao generalni konzul, kratkovid i rasejan, dežmekastčovelc koji je više ličio na kakvog penzionisanog profesora botanike nego nadiplomatu.

- Dični predstavniče nepobedive kajzerove vojske, ponosni sine Velike Nemačke, mi se klanjamo tvom podvigu, koji jedino može da izvrši nemačkisoldat! - uzviknuo je generalni konzul ganutim glasom, zatim je zaplakao izagrlio vojnika.

Zaplakalo je mnogo drugih Nemaca, a muzika je zasvirala ,,Wacht amhein11.6

- Dole srpski zlikovci! - razdrao se u jedan mah nečiji razdražen patriotskiglas za kojim se povelo mnogo drugih uzbuđenih glasova.

Bivšeg zarobljenika konzul je uveo za ruku u zgradu gde ga je srdačno pozdravila gospođa generalnog konzula, mršava, dostojanstvena dama, a ondasu se lalceji bacili na vojnika, da ga obriju, okupaju i preobuku. Pošto trenutno

nije bilo drugih odela, navukli su mu jedno od konzulovih, a sam gospodingeneralni konzul mu je natakao na glavu svoj panama-šešir.

Magnezijum je bljeskao dok su dva fotografa snimala nezaboravni trenutak - bivšeg zarobljenika kako se grli sa generalnim konzulom. Odatle su hrpimice pošli u veliku trpezariju gde je Oto fon Kerner, odeven za ovu priliku navrat-nanos u svoju elegantnu mornaričku uniformu održao kratak pozdravni govor u



ime nemačke vojske i mornarice.

Zdravice u slavu kajzera Viljema i nemačke vojske pljuštale su kao kiša i tek negde pred ponoć bivši zarobljenik je dopraćen do svoje spavaće sobe od

celog osoblja konzulata, predvođen konzulom i gospođom konzulicom. Ujutrusu mu servirali pravi bavarski doručak u postelji, a onda, kad se odenuo, pozvali u kabinet kapetana bojnog broda, Fon Kernera.

Šef nemačke kontrašpijunaže i špijunaže je pronicljivo odmerio bivšegzarobljenika, ponudio ga da sedne i kad su zapalili cigarete, stupio njim unevezan razgovor.

Vojnik je sa mnogo bavarske blagoglagoljivosti pričao o sebi, o svojoj porodici, poznanicima i prijateljima, o puku, kameradima i starešinama. Nije bilo nikakve sumnje da je on ono za šta se izdaje i gospodin generalni konzul

e mogao da zadrži vojnika kod sebe sve dok se ne odluči na koji način će ga poslati u Nemačku, sa preporukom određenoj komandi da mu se odobridvomesečno odsustvo i predloži za odlikovanje.

Za Fon Kernera je posebno bilo važno obilje podataka koje mu je bivšizarobljenik pružio o prilikama u Srbiji, stanju i moralu srpske vojske i naroda.Prebegli vojnik mu je ispričao da su Srbi opijeni svojim pobedama nadaustrougarskim armijama i da čak nameravaju da se prebace preko Save iDunava i povedu borbu na austrijskoj teritoriji. Drugi izveštaji su potvrđivalivojnikove podatke, koji su za Nemce bili od prvorazredne važnosti, jer sukrajem leta nameravali da sa grupom svojih armija, uz podršku najtežeartiljerije kakva je dotle upotrebljavana samo na zapadnom i istočnom frontu,

podrže Austrijance u jednoj grandioznoj ofanzivi. Srbija se što pre moralaizbaciti iz borbe kako bi se sprečilo povezivanje srpskih armija sasaveznicima u slučaju njihovog iskrcavanja u Solunu.

Jednog jutra Fon Kerner je ponovo pozvao mladog vojnika u svoj kabinet iiznenada ga upitao:

- Da li bi pristao da putuješ u Nemačku podmornicom?

Vojnik je raširio oči i pogledao ga uplašeno.



- Herr Kapitan zur See, nisam nikada plovio morem!

- U podmornici je najbezbednije - požuri se da ga umiri kapetan bojnog broda. - Drugo, nama je potreban siguran čovelc koji će se brinuti za dvoje

zatvorenika. Mornari to ne mogu činiti jer je svakom od njih strogo propisanadužnost i kao u svakoj podmornici, ima ih taman toliko koliko ienajneophodnije.

- Moje je da slušam pokorno vaša naređenja, Herr Kapitan zur See -reče bivši zarobljenik, ispravljajući se, mada mu se po licu videlo da nije mnogosrećan što će putovati ispod morske površine.

- Onda ovako... - primeti Fon Kerner, mereći ga pažljivo. - Oni koje ćeščuvati su jedan muškarac i žena. U Kilu ćeš ih odvesti u mornaričku komandu i

predati ih kapetanu korvete Kanarisu.7 Ostalo je njegova briga. Od tebe setraži da zauvelc zaboraviš da si nekad sprovodio te ljude. Jesmo li serazumeli?

- Jawohl, Herr Kapitan zur See!

Lupnuo je petama, okrenuo se nalevo krug i izišao iz kabineta šefa nemačkešpijunaže. Kad se našao sam u hodniku, izvadio je kutiju dobrih bugarskih

cigareta - poklon gospodina generalnog konzula, zapalio i žudno povukao dim.Glavom su mu se kovitlale svakojake misli. Da će Nemci tako halapljivo progutati mamac koji im je podmetnula u njegovoj ličnosti srpskakontraobaveštajna služba, nije ni on sam verovao. Pre nego što će prihvatitiopasnu igru, kapetan Velimir mu je predočio šta ga očekuje ako ga Nemciotkriju. Ali do sad je išlo bolje nego što se moglo zamisliti. Tako je lepoglumio svoju ulogu prebeglog zarobljenika da se već i sam pomalo osećao

pravim Bavarcem.

Tobožnji Bavarac i bivši srpski zarobljenik bio je čistokrvni Srbin, rođen uBeogradu, Milenko Milojević. Davno pre izbijanja rata izučio je zanat u beogradskom biciklističkom klubu, u radionici dobroćudnog i po svemBeogradu poznatog čika Pere Selakovića. Onda se otisnuo, trbuhom za kruhom,u Nemačku gde je proveo punih deset godina na radu po raznim automobilskimfabrikama. Dugogodišnje bavljenje u Minhenu učinilo je da poprimi bavarskinaglasak i da dobro upozna običaje Bavaraca. Ali čim je saznao da je u Srbiji



objavljena opšta mobilizacija, napustio je unosno i dobro plaćeno mesto i požurio da se sa desetinama hiljada mladih ljudi svrsta pod svoju zastavu.Međutim nije bio te sreće da ga upute na front, jer je u Srbiji bilo isuviše maloonih koji su znali da šofiraju automobilima: odredili su ga za ličnog šofera

vojvode Radomira Putnika, Vojvoda se brinuo o njemu kao o rođenom sinu iteška srca je pristao da ga ustupi Apisu za delikatan zadatak u Solunu, koji jesamo Milenko mogao da izvrši.

Kad je Milenko izišao iz nemačkog konzulata na ulicu, tobož da se prošeta,napolju je već uveliko vladala zvezdana letnja noć. Pušeći, uputio se prema

hotelu „Апд/eterre"1 i zaustavio se ispred berbernice, koja se nalazila izmeđuhotela i „Ustavne lcafane". Pošto se uverio da ga nilco ne prati, ušao je u jarkoosvetljen salon. Crnomanjasti berberin kovrdžave kose i tankih, svinutih

brkova dočeka ga sa značajnim pogledom i klanjajući mu se, posadi ga nasvoju stolicu.

- Elefterijal 8 9 - šapnu Milenko na grčkom, dok mu je berberin nameštaočaršav za brijanje.

Berberin ponovi lozinku i stade da oštri brijač na kožnom lcaišu.

U četvrtak, pristanište Milcra, devet časova uveče, polazak podmornice... -

šaputao je Milenko naslanjajući glavu na stolicu.

Jedan čas kasnije kapetan Velimir je bio obavešten o vremenu pristajanjanemačke podmornice u pristaništu Mikra na poluostrvu Halkidiku.



IV

Kad se Erna onako lepa i elegantna iskrcala na solunskoj železničkoj stanicizajedno sa svojim mužem, nekoliko srpskih oficira, njihovih poznanika i

prijatelja, već ih je čekalo. Izljubili su joj ruke i smestili je u lakirani fijaker, azatim svi zajedno krenuli u hotel Imperijal, gde je za njih rezervisan apartman.

Dok se njen muž raspitivao o najnovijim nabavkama, zbog kojih je u imeIntendantskog odeljenja Vrhovne komande poslan u Solun, Erna jesa zavodničkim osmesima primala vatrena udvaranja mladog,gizdavog poručnika Časlava. Poručnik se nalazio na službi pri srpskoj vojnojmisiji u koju je određen na zauzimanje svog uticajnog oca, člana vlade. Prerata je studirao ekonomske nauke na visokoj komercijalnoj školi u Parizu, pae samo po sebi bilo logično da ga kao stručnjaka dodele nekoj misiji

u inostranstvu, umesto da ga pošalju na front.

Mada je kao svi oficiri na takvim dužnostima koje su zahtevale reprezentaciju primao velike prinadležnosti, poručnik Časlav bi brzo ostajao bez prebijene pare u džepu da nije bilo krupnog mita od strane raznih solunskih liferanata preko kojih su vršene nabavke iz francuskih fabrika. Naučen da živi na velikojnozi još u Parizu od zamašne državne stipendije, on se u Solunu ponašao kao

pravi bonvivan. Rado su ga pozivali u visoka društva jer je važio kao izvrstankozer i otmen kavaljer. Po salonima se šaputalo da će se uskoro oženiti vrlo

bogatom devojkom iz čuvene grčko-cincarske porodice Alatini i da će dobitimiraz dostojan jednog kneza.

Šef austrougarske špijunaže za Srbiju, Henrik fon Hoflener je odavno baciooko na Časlava i čekao je pogodan trenutak da ga ulovi u svoje mreže. Ernindolazak u Solun pružao mu je mogućnost da tu svoju zamisao što brže ostvari.Hoflener se, istina, nije nadao da će špijunski bračni par moći i lično da vidi

posle toliko vremena i njihov dolazak u Solun nije bio njegova zasluga. Jednogdana, pre nego što će Nemci uhapsiti Markaucija i Anu, dobio je tajnoobaveštenje o njihovom dolasku. Major Milan se obradovao kad su mu uVrhovnoj komandi saopštili da se pripremi za službeni put tamo gde su on iErna želeli da što pre dođu.

Od kad je Živan otkomandovan na front, Erna i njen muž su morali da se



oslanjaju na podatke koje su posrednim putem izvlačili slušajući razgovoreoficira ili ranjenika. Naime, ubrzo posle Kolubarske bitke, Erna je poHoflenerovoan savetu postala dobrovoljna bolničarka, što nije bilo ništaneobično, jer su se mnoge otmene gospođe prihvatile ovog posla, ali tek onda

kad su ih postidele ugledne Engleskinje, Francuskinje, Ruskinje i Švajcarkinjekoje se nisu libile da dođu u Srbiju i rade najprljavije poslove po vojnim bolnicama.

Svako koji je imao pažljivo otvorene uši mogao je čuti po bolnicama masudragocenih podataka - od stanja na frontu do rasporeda jedinica; pogotovu suse takvi podaci mogli lako prikupljati po oficirskim sobama, gde je Erna bilarado viđena kao jedna od bolničarki sa najviše šarma.

Pošto joj je muž putovao u Solun, upravnik bolnice nije imao ništa protiv dasvojoj vrednoj bolničarki odobri kratko odsustvo. Tako su se njih dvoje sadobreli u hotelu Imperijal. Apartman koji su im rezervisali sastojao se od velikesobe čiji su široki kreveti bili sa konopijerima i jednog salončića sa balkonomokrenutim prema moru.

- Nadam se da ćemo vas večeras videti u „Olimpos Palasu" - reče poručnik Časlav gutajući je očima, pošto joj je na oproštaju strasno poljubio ruku.

Susret sa Ernom ga je uzbudio i uneo nemir u njegov dotadašnji lagodan i bezbrižan život. Njena neodoljiva lepota imala je u sebi neke severnjačkesvežine kakva se nije mogla sresti u Solunu, prepunom vatrenih, crnookihlepotica.

Erna ga nagradi značajnim, blistavim osmehom i obeća mu da će svakako doćiu „Olimpos". Ona je i ovako morala tamo otići da bi nju i njenog muža

prepoznao kelner Cepelin, njihova jedina neposredna veza u gradu, obavestioHoflenera i preneo im gde će se tajno sastati da bi svom šefu predali najnovije

podatke i primili uputstva za dalji rad.Iste večeri pojavila se sa mužem u „Olimposu". Oko njihovog stola se odmahiskupila hrpa srpskih oficira koji su se takmičili u udvaranjima. Onako

plavokosa, puna neusiljenog šarma, vižljasta i gipka, podsećala je na kakvogvečernjeg leptira. Mnogo muških očiju iz susednih loža je pratilo svaki pokrette nordijski lepe žene kojoj je na čulnim usnama lebdeo vedar osmeh. Jedan od



onih koji su je pažljivo posmatrali bio je i kapetan Velimir.

- Lepa je, Veljo, zar ne? - primeti Irena odbijajući dim svoje cigarete namuštikli. On je pogleda iznenađeno; u očima joj je titrala senka. Osetio je u

tonu njenog glasa prizvuke ljubomore. Kako je on ćutao, ona dodade: - Sviđa tise... i tebe je šarmirala kao sve večeras.

On se prenu i pomilova je po ruci. Nije joj mogao reći zašto ga je ta ženainteresovala, mada je i sam bio iznenađen njenom velikom lepotom. Od Apisae primio obaveštenje da će Erna i njen muž doći u Solun i da im treba

pripremiti klopku koja će dokazati njihovu izdaju. Velimir nije znao kako onaizgleda, mada je još ranije slušao da je čuvena lepotica i vrlo otmena dama.Ali te večeri je sedeo kao na iglama ne zbog Erne, već zato što je trebalo da se

u devet časova odigra u pristaništu Mikra prepad koji je on organizovao i odčijeg je uspeha zavisio spas najbolje srpske obaveštajke.

Po dogovoru sa svojim ljudima, jedan od njih će se ove večeri pojaviti u„Olimposu", što će biti znak da je prepad uspeo. Ne bude li se nilco pojavio,znači da je sve propalo i da je nemačka podmornica isplovila sa svojimžrtvama.

Cepelin, koji je obigravao oko gostiju sa svojim večitim calkelnerskim, poniznim osmehom, shvatio je odmah da je plava dama ona kojuHoflener očekuje u Solunu. Njen opis i opis njenog muža podudarali su se iCepelin se pripremao da im došapne lozinku koja će im staviti do znanja dase mogu osloniti na njega u povezivanju sa Hoflenerom.

Poručnik Časlav je sedeo turoban u Erninom društvu i nije mnogo govorio jer ga je vređalo i ljutilo što ona tako olako deli zavodljive osmehe svim

prisutnim udvaračima. On kao da ništa više nije video, ništa više nije čuo,ništa više nije poznavao, sem tih lakih ženskih ruku koje su držale kristalnu

čašu šampanjca i dugu muštiklu, tih vatrenih usana, pohlepnih sjajnih zuba, punih grudi i celog tela koje se izvijalo pri svakom svom pokretu.

Kad je i na njega jednom došao red da igra sa Ernom, poručnik je zasuvatrenim udvaranjem i izjavi joj ljubav. U svom ludom nadanju, Časlave verovao da ta mlada žena koja se dosađuje uz matorog muža jedva čeka

da stelcne ljubavnika i da će je sa malo upornosti učiniti svojom ljubavnicom.



Erna je sa ljupkom veselošću primala izlive njegovih laskanja i neprikrivenih ponuda. Nju je taj mladi oficir zabavljao, ali ona nikad nije smetala s uma svojcilj i cenu po kojoj se davala. U kratkotrajnom razgovoru sa svojim mužem predolaska u „Olimpos" došla je do ubeđenja da je Časlav, kao član srpske vojne

misije, upućen u mnoge tajne stvari i da bi vredelo učiniti ga Hoflenerovimšpijunom. Šef austrougarske špijunaže je razvio silnu aktivnost da što višesazna o savezničkim namerama za iskrcavanje u Solunu, pa im je ministrov sindolazio kao poručen.

Uvučena u vrtlog trenutnih zahteva špijunaže, Erna nije mnogo žalila zaŽivanom, koji joj je jednog dana saopštio da odlazi na front. Tajnjegov premeštaj nije mogao izazvati nikakvu sumnju jer su svigeneralštabni oficiri povremeno upućivani na bojište; ali ona nije znala da je

Živan lišen čina i upućen u prve linije kao običan redov da tamo, ako ga sreća posluži, iskupi svoje teške grehove. I sada, ovde u Solunu, pojavljuje setaj razmaženi gospodičić Časlav koji predstavlja dragocenu lovinu.

- Niste mi odgovorili želite li da se sutra nađemo? - pitao je Časlav pratećiErnu do stola.

Ona mu nestašno pripreti prstom.

- Ćutite! Zaboravljate da sam udata žena?

Ali za stolom, uzimajući čašu šampanjca, htela je da i on pije s njom. Dok su pili, njene se oči iznenada zaustaviše na njegovim. Bio je to čudan pogled, pikantan kao i vino koje su pili; Časlav oseti kako mu je krv počela brže dastruji. Nije bilo sumnje da je u njenim očima bljesnulo obećanje i da ga onaizdvaja od ostalih muškaraca iz njihovog društva.

Pre nego što će započeti sa Časlavom neku ozbiljniju igru, Erna je htela da se posavetuje sa Hoflenerom; njen šef će joj, svakako, dati korisne savete iuputiti je podrobnije na podatke koje treba izvući od tog mladića koji je,zahvaljujući svom položaju, i suviše mnogo znao.

U neko doba noći Cepelin je iskoristio priliku da Ireninom mužu saopšti mestona kojem će se sastati sa fon Hoflenerom.



V

Dugačak mercedes-benc je u zakazano vreme stigao na pristanište Mikru izaustavio se kraj magacina pokrivenih mrakom. Farovi automobila su ugašeni iupaljene džepne svetiljke, a onda su četiri plećata Nemca povela Anu i majoraMarkaucija prema mestu gde ih je očekivala usidrena podmornica. Šofer Milenko je koračao za njima noseći torbu sa važnim dokumentima.

Na znak crvene i zelene svetlosti iz džepne lampe, u mraku, sa pučine bljesnulae druga svetlost - odgovor da prikrivena podmornica šalje svoj čamac. Dok je

stajala između svojih grubih čuvara, Apisova obaveštajka imala je vremena da poslednji put razmisli o onome što ju je snašlo. Sve njene nade da će joj njeni pomoći bile su izgubljene i ona je sada znala da putuje u sigurnu smrt.Markauci koji je stajao korak iza nje bio je talcođe uveren di je sve svršeno ida će ga Nemci streljati ili ga predati Austrijancima posle završene istrage, daga oni pogube.

Čovelc koji je bio najviše uzbuđen ove večeri - tobožnji Bavarac i ratnizarobljenik - šofer Milenko, stezao je u džepu svog kaputa mali

pištolj, dobijen na poklon od Ota fon Kernera. Još sedam-osam minuta i čamacsa podmornice će pristati uz obalu, a Velimirovi ljudi, koje jenestrpljivo iščekivao, nisu se pojavljivali. Pitao se uznemireno da ga nisu

pogrešno razumeli kad im je saopštio dan i čas dolaska podmornice, koju suna određenom mestu imali da sačekaju britanski torpiljeri. Ta greška će ihsve stajati života jer će zajedno sa nemačkim mornarima bitirazneseni dubinskim bombama savezničkih brodova.

Čamac sa nemačke podmornice, koji su gonili snažnim zaveslajima njenimornari, nalazio se nekoliko stotina metara od obale kad se iz pomrčine začuo

prigušen uzvik na nemačkom jeziku:

- Ruke u vis i da niste mrdnuli!

Preneraženi Nemci su se trudili da razaznaju ljudske prilike koje su im sa svihstrana prilazile i tek na novu, strožu opomenu, podigli su ruke, sem jednoga.Uveren da je mrak isto tako dobra zaštita i njima kao i onima koji su ihiznenadili, Nemac trže svoj parabelum i opali u majora Markaucija; kad se



major uhvatio za grudi i krkljajući počeo da pada, začu se nov pucanj: ovog puta je opalio šofer Milenko.

- Ne pucajte, dobio je on svoje! - doviknu Milenko u mrak na srpskom, začas

se stvori pored Ane i hvatajući je slobodnom rukom, povuče je u stranu.Svetlost džepnih svetiljki šarala je po licima trojice Nemaca koji su poslušnodržali podignute ruke, dok je kraj njihovih nogu ležalo telo njihovog druga,oborenog Milenkovim metkom: nešto malo dalje ležao je major Markauci itrzao se u samrtničkom ropcu.

Pucnji na obali pristaništa uplašili su mornare u čamcu sa podmornice,zaustavili su čamac i dogovarali se, mučeni nedoumicom, da li da se vrate ili

produže. Na kraju su odlučili da sačekaju nov signal. U isto vreme pucnji suuzbunili i obližnje grčke žandarme i već je kroz noć odjekivao prodoran zov

policijske pištaljke.

- Hvala bogu, stigli ste u pravi čas, Marko! - reče Milenko rukujući se sednim od Velimirovih ljudi, dok su ostali pretresali Nemce i oduzimali im

oružje.

- Požurimo u njihov automobil - reče Marko - jer svakog trenutka može stićigrčka policija, a onda ćemo se provesti zlo i mi i Švabe.

- Ne mrdajte s ovog mesta - opomenu Milenko na nemačkom Nemce koji suse kidali od besa.

- Ti si izdajica - dobaci mu jedan od njih jer i posle ovog što se dogodilo,nilco ih nije mogao razuveriti da Milenko nije pravi Bavarac. Nisu moglidrukčije da protumače njegovo držanje nego da je u Srbiji, kao zarobljenik,zavrbovan za neprijateljsku tajnu službu.

Spotičući se o neravno kamenje, Ana je morala da trči sa njima zajedno,ednako držana za ruku od Milenka koji je uz to nosio i torbu sa dokumentima.

Zadihani, sručili su se na sedišta mercedes-benca. Milenko je, upalio motor,dao gas i dugačka kola su jurnula osvetljavajući svojim farovima žandarmekoji su im trčali u susret.



Tek kad su ušli u Solun i stigli blizu hotela „Roma" napustili su mercedes.Marko je krenuo u „Olimpos" da izvesti Velimira o uspehu prepada na Nemce,a Milenko je odveo Anu u hotel. Ana je tek sada, u Velimirovom apartmanu,mogla na miru da porazmisli o svom hapšenju i svemu ostalom što se odigralo

oko toga. To joj je onemogućilo svaki dalji rad u Solunu i zato je morala da sevrati u Srbiju i da tamo od Apisa dobije nov zadatak.

Obavešten da je akcija uspela u prvom svom delu,1 Velimir pođe sa Irenom iz„Olimposa". Trebalo je da ona malo dalje uzme kola i ode u njegovu vilu prenjega; obećao joj je da će doći za njom negde oko ponoći, čim bude uredioneke svoje stvari.

Vladajući sobom, vrlo jednostavan, govorio joj je sa mirnoćom o nekom svom

sastanku u hotelu ,.Roma“. Ona ga je ćutlce slušala navlačeći rukavice, ali je usebi osećala neku nelagodnost i uznemirenost. I suviše ga je volela da ne biosećala ljubomoru.

Pored njih je lagano prolazio prazan fijaker. Velimir dade znak kočijašu kojizaslade. Ona sa zadrža još za jedan trenutak i upita, sa blagom gorčinom:

- Zaista je to noćas važno?

Njega je po malo ljutilo to sumnjičenje. On se zabavljao s tom lepom ženom,težio je da pogodi njene ukuse, ali nikad nije zaboravljao da je dvostrukašpijunka i da uvele treba biti na oprezu s njom. Posle Aninog hapšenja nastalae velika breša u obaveštajnoj mreži i Irena mu je došla kao poručena da uz

njenu pomoć veže kraj prekinutog konca. Ona mu je već donela dragocene podatke koji su bez sumnje biti tačni; pa ipak, ta ludo zaljubljena žena se brzomogla pretvoriti u ogorčenog neprijatelja bude li ma u čemu razočarana njim.

On je stisnu u zagrljaj i poljubi u očne kapke, uvede je u fijaker i uputi se ka

hotelu „Roma". Ana je sedela za stočićem u salonu i nešto pisala. Kad joj priđe, ona ga pogleda sa detinjom radošću i pruži mu ruku koju on poljubi.Gledajući je onako privlačnu, Velimir nehotice oseti žaljenje pri pomisli da ćese zauvelc rastati.

- Kako vidim, sve je dobro? - zapita on, držeći joj još jednako ruku na svomdlanu.



- Da, moglo je biti i gore - osmehnu se ona i porumene.

Svojom neusiljenom ljupkošću osvajala je čim je progovorila. Rumenilo kojese rasulo po malo maslinastim bojama njenog lica i činilo je divnom ubrzo

iščeze, dok su u njenim zenicama i dalje svetlucale fine sive boje.- Pismo za Apisa... - dodade ona pokazujući mu hartiju. - Molila bih da seoš sutra uputi za Srbiju.

- Žao mi je što odlazite - reče Velimir sedajući prema njoj. - Nemci su namvešto podmetnuli nogu, ali će ih to skupo koštati... Još noćas će potopiti

podmornicu. Nestrpljiv sam da saznam šta će Hoflener reći na mešanje Prusa unjegove poslove? Kud mislite na nov zadatak?

- Najverovatnije u Beč, preko Rumunije.

- Ali Evidenc-biro sad dobro zna za vas! - reče on sa strahom u glasu.

Ona se osmehnu usiljenim osmehom.

- Evidenc-biro je mnogo puta „dobro znao za mene", pa me njegovi ljudiipak nisu odmah prepoznavali. Naša služba je takva - kockanje sa životom.

Pogledaše se sa žaljenjem, jer je svako osećalo sažaljenje prema samom sebi.Putevi kojima su išli gonili su ih na različite strane i ko zna da li će se još ikadvideti. Posle nekog vremena Ana se uspravi sa bolnom ozbiljnošću.

- Oprostite mi, gospodine kapetane, ako se povučem u svoju sobu. Jako samumorna...

- O, svakako, svakako... - zbuni se Velimir. - Molim vas raspolažite celimapartmanom dokle vam bude potrebno.

On joj zatim poljubi ruku. Kad je pošla prema sobi. Ana zastade; oči joj sezamagliše. Velimir kao da nejasno oseti šta se događa u njoj. On je tu ženuželeo celim svojim bićem od dana kad ju je prvi put ugledao, ali njihov pozivnije dozvoljavao sentimentalnosti između dvoje obaveštajaca.

Ana ga još jednom pogleda i uđe u susednu sobu. Velimir zapali cigaretu, odbi



nekoliko dimova, pa se zamišljen uputi na ulicu.

VI

Sa zalepljenim opuškom u uglu usana, pukovnik fon Hoflener je pokazivaosvom najbližem saradniku, oberlajtnantu Zlatkovskom, solunsko-francuski list„L’ opinion"; na prvoj strani lista stajao je veliki uvodnik pod naslovom„Špijunisana špijunaža".

- Prokleti Prusi, sada im se ceo svet smeje - reče Fon Hoflener sa zlobnomnasladom u glasu. - Vidi samo ovu budalu, gospodina konzula, kako se grli iljubi sa tobožnjim prebeglim zarobljenikom. Oto fon Kerner je smatrao sebe zavelikog pametnjakovića, ali se sada, kad je dobio po nosu, uverio da Apis injegovo društvo nisu mačji kašalj...

- Učinio nam je uslugu, jer što smo se oslobodili onog izdajnika, Markaucija- primeti Zlatkovski, čitajući uvodnik preko pukovnikovih ramena. - Ko birekao da će Srbi biti toliko drski? Što se tiče one podmornice koju su potopiliengleski torpiljeri i poverljivih dokumenata koji su tako glupo utrapljenisrpskom špijunu u ruke, ta šupljoglava gospoda će imati da polažu račune.

- Molim te, slušaj ovo - reče Hoflener obraćajući se poručniku Zlatkovskomi stade na glas da čita pojedine delove uvodnika.

Drastičnim izrazima, sa mnogo podrugljivih rečenica, „Opinion" je ismejavao Nemce, počevši od njihovog dočeka tobožnjeg Bavarca u lcafani „Drang nachOsten", pa sve do slavlja u nemačkom Generalnom konzulatu. Na posebnomnišanu je bio nesrećni generalni konzul, a uz njega naimenovani šefovinemačke špijunaže.

- Ta, ovo je više nego poražavajuće! - uzviknu pukovnik približavajući se

kraju uvodnika. - Slušaj ovu bruku...

Tu Hoflener stade da čita pismo šofera Milenka upućeno na adresu nemačkoggeneralnog konzula:

„Nisam ja, gospodine švapski konzule, Nemac, za kakvog me je vaša



diplomatska naivnost držala, već Srbin umadinac, kome je veoma milo štovam je dokazao da i prosti srpski vojnici umeju da se tuku ne samo oružjem,već i smelošću i duhom. Hvala vam na svim darovima i počastima koji će miostati draža uspomena nego sva odličja koja ću još zadobiti na bojnom polju

tulcući - Švabe!"Hoflener posle toga odloži novine. Neko vreme je ćutao i pušio, dok su murazličite misli prolazile kroz glavu. Mada se kiselo smejao Nemcima, bilo mue hladno oko srca zbog saznanja da je srpska kontrašpijunaža uspela i njega

da izigra i da mu podmetne svog obaveštajca u ličnosti jedne lepe žene koja jei njega očarala. Ali tešio se mišlju da će preko Erne uvući u svoje mreženovog špijuna od velike vrednosti i da je podmetnuo Irenu svom protivniku -šefu srpske špijunaže.

Podaci, koje mu je dostavljala Irena oduševljavali su austrougarskog pukovnika; međutim, kako je sa Anom i Markaucijem bio žestoko opečen, on je postao nepoverljiv. Zato je smišljao nov plan kojim će isprobati Ireninuodanost.

- Sofija treba da je već tu - reče Hoflener pogledajući u svoj časovnik. - Devidi da li je stigla.

Zlatkovski iziđe i vrati se sa ženom za koju bi se svako zakleo da je Irena.Odevanje, držanje, čak i boja očiju, način držanja torbice, osmeh... sve je todo najmanjih sitnica bilo isto. Kad je došljakinja koketno sela, Hoflener reče:

- Vi ćete večeras umesto vaše sestre izaći na sastanak s njim. Mislim da stedovoljno upoznati sa njegovim navikama i ljubavnim odnosima između vašesestre i njega. Upamtite, najmanja greška vas može odati. Pošto su se njihdvoje veoma zbližili, nikakvog nećkanja... ponašajte se kao njegovaljubavnica. Verovatmo vam to neće biti neprijatno, jer je on jako privlačan

muškarac. Ali čuvajte svoj ponos i vodite dobro računa da od vas ne načinisvoju lutku. To mu nije uspelo sa Irenom, pa možda neće ni sa vama. Nažalost,mi nismo mogli sprečiti da on sazna da pored vaše sestre postoji njena

bliznakinja, slična kao jaje jajetu. Međutim, čik neka pogodi s kim je danas, as kim je sutra? Za nas je važno da nam saopštite da li je on potpuno u Ireninim,odnosno vašim rukama, ili nije...



- Biće sve po vašoj želji, gospodine - reče Sofija, dok joj jeZlatkovski pripaljivao cigaretu.

- Svi izveštaji, kao što smo ranije dogovorili, preko Cepelina. On će uvele

biti uz vas, da mu ih na zgodan način predate. Najpogodnije mesto je ženskitoalet „Olimposa" - šupljina u zidu iza ogledala... A sad jošednom razgledajte njegove fotografije koje smo krišom snimili za vreme šetnji

sa Irenom.

- Gde će za to vreme biti moja sestra?

- To je naša briga - preseče je pukovnik sa učtivom strogošću. -Onda doviđenja i želimo vam svaki uspeh.

- Lepa je kao đavo! - reče Zlatkovski gledajući za njom dok je izlazila.

- Ipak se njih dve prilično razlikuju - promrmlja Hoflener više za sebe. -Irena je mnogo inteligentnija, ali je ova zato pokvarenija i drskija.

- Šta ćemo sa Francuzima? - zapita poručnik. - Major Saru, iz Deuxieme bureaua, je već dobio izvestan broj agenata od Srba za svoju mrežu. Sad sespremaju Englezi i Rusi da se ovde ugnezde. Bez čvrste saradnje sa Nemcimanećemo sami moći da izađemo sa svima na kraj.

- Neka se Prusi kuvaju u svom sosu! - prasnu najednom Hoflener, pogođen uživac. - S tim debelim glavama više neću sarađivati, pa makar izgubili ovajrat...

- Znam, ali zaboravljaš da će nam Nemci pomoći u Srbiji - podsetiga Zlatkovski.

- Obaveštajne podatke će dostavljati samo naša služba i njihovim štabovima

- reče Hoflener odlučnim glasom. - Nego mene mori jedna druga briga... Gdee ona krupnooka lepotica nestala iz Soluna? Osećam da će se pojaviti na

nekom mestu u sasvim drugoj ulozi. Evidenc-biro već raspolaže njenimfotografijama i opisom, ali nevolja je u tome što se ona vešto prerušava. Čase plavuša, čas crnka, čas skromna nastavnica, čas grofica. Jednom se izdaje za

Italijanku, drugi put za Grkinju, treći put za Francuskinju, Bečlijku... ko će ti



znati za koga sve ne! A svaki jezik govori besprekorno. Zaluđuje ljude i dok seosveste, sve je kasno.

- Kao što je i tebe pomalo zaludela - podsmehnu mu se Zlatkovski.

- Priznajem da je tako - odgovori pukovnik, bludeći zamišljenim očima udim svoje cigarete. - Žao mi je što sam u tako divnoj ženi sreo špijunku. Većsam nameravao da joj ponudim brak, kad su je Prusi otkrili.

Zlatkovski je po ljutitom tonu Hoflenerovog glasa pogađao da je njegov šef besan na Nemce i zbog Ane. U poručniku se začela sumnja da je pukovnik čak ponešto znao o toj lepoj ženi, ali da je iz naklonosti prema njoj igrao dvostrukuigru. Možda je nameravao da joj baci u lice šta sve zna o njoj i da je tako

pridobije za sebe. Ali Nemci su mu sve pokvarili.

Poručnikove sumnje nisu bile bez osnova jer je Hoflener imao neke dokaze dae Ana srpska obaveštajka; on je na izvestan način voleo tu neobičnu ženu i

mada je Zlatkovskom pokazivao njene fotografije, nije mu bilo ni na kraj pameti da ih zaista uputi Evidenc-birou. Polazio je od toga da jedna špijunkaviše ili manje neće naneti Austro-Ugarskoj mnogo zla i da bi bila velika štetaizvesti takvu lepoticu pred vod za streljanje. Negde na dnu svoje dušeHoflener je krio svoju nameru da posle rata, koji se nikako nije mogao završitidrukčije sem austro-nemačkom pobedom, potraži Anu i učini je svojom ženom.

Dok su on i Zlatkovski pretresali svoje stvari, Velimir je sedeo u hotelu Romasa advokatom Nešetom. Po kapetanovoj želji, advokat se tobož slučajno našaotog jutra u nemačkom Generalnom konzulatu, gde je uživao veliko poverenjeFon Kernera.

- Gospoda konzulica je pala u nesvest - reče advokat kroz smeh - kad joj jemuž, sav smućem, pokazao uvodnik i fotografiju u »Opinionu". Njenouzbuđenje je razumljivo, jer mu sad ne gine penzionisanje i odlazak u starogvožđe. Što se tiče gospodina kapetana bojnog broda, za njega je dovoljanudarac događaj u Mikri i potapanje njihove podmornice.

- Ima li još nečeg važnog kod Švaba?

- Premestili su bežične stanice iz austrougarskog u nemački konzulat.



- To im neće mnogo pomoći - podrugnu se Velimir i pošto je primio pismeniizveštaj, oprostio se od Nešeta. Nekoliko minuta kasnije u sobu uđe čovelcguste, crne brade, sa tamnim naočarima i žirado šeširom na glavi.

- Gle, major Saru! - uzviknu Velimir na francuskom. - Ko bi vas poznao?- Donosim vam novost.... - reče član Deuxieme bureaua, odlažući štap irukavice. - Putovaćete u Bukurešt da bi našem vojnom izaslaniku, kapetanuPišonu, pomogli u organizovanju mreže koja će priključiti podatke o transportutopovske municije kroz Rumuniju i Bugarsku za Tursku. Vaši su se odazvalimolbi Vrhovnog štaba savezničkih ekspedicionih snaga da nam u tome

pomognete. Sve troškove preuzimamo na sebe... Kad se vratite, čekamo novu pomoć za proširenje ovdašnje mreže. Gospođa Baržeton i Risteleber će uskoro

doputovati u Solun i javiti se vama.- Nažalost, mogu putovati tek za dvadesetak dana, jer ovde pratim dvekrupne zverke koje konačno treba uloviti - reče Velimir.

- Toliko vas možemo pričekati - primeti Saru. - Verujte da nam se mnogožuri, jer će Bugarska uskoro napasti Tursku i pomoći našoj floti da se probijekroz Dardanele i uđe u Carigrad.

- Velike li gluposti! - uzviknu kapetan sa učtivim prezirom. - Ja ću vašemVrhovnom štabu ekspedicionih snaga dostaviti nepobitne dokaze da će, čimzapočne udružena ofanziva austrougarskih i nemačkih armija preko Save iDunava, Bugari udariti na nas sa boka. Obveznici se već tajno, po grupama

pozivaju u svoje komande.

Major Saru se nezadovoljno namršti i reče:

- Mada cenim verodostojnost vaših obaveštenja, mislim da ste u pogleduBugarske nedovoljno informisani. Spreman sam da se s vama kladim u hiljadu

franaka da će Bugari, najkasnije za tri meseca, ratovati s nama rame uz rame protiv Turaka i Nemaca.

Velimir mu steže dlan.

- Koliko bih želeo da dobijete opkladu, dragi majore. Nažalost, vi ćete je



sigurno izgubiti. Ali ostavimo to za sad na stranu i govorimo o

Bukureštu... Moja je namera da sa svojim saradnicima putujem pod grčkim pasošima i čisto grčkim imenima. Izdavaču se za grčkog trgovca-

liferanta. Moji grčki prijatelji koji su nam potajno naklonjeni omogućiće mitakvu maskaradu. Grčki jezik sam odlično savladao, pa neće bitinikakvih problema u pogledu eventualne sumnje bugarskih ili rumunskih vlasti.

- Imam još jedan predlog za vas... - reče major Saru. krešući upaljač. -NašVrhovni štab ekspedicionih snaga hteo bi da baci u vazduh tri mosta na reciMarici, kod Jedrena. Tako bi se za izvesno vreme ukočilo snabdevanje Turakatopovskom municijom. Stavili bismo vam na raspolaganje potreban brojfrancuskih podoficira - specijalista za diverzije...

- Dovoljna su samo dvojica - preseče ga kapetan. - Više njih bi upalo u oči.

Saru klimnu glavom i produži:

- Ta dva čovelca, preodevena u civile, otvorila bi ovde jedan biroza kupovinu namirnica i drugih potreba za naše trupe na Mudrosu. U blizini će

biti ukotvljen torpiljer do koga će oni dolaziti čamcem i odatle dostavljatiradiom vaša obaveštenja za ekspedicione snage.

- Imam svog čovelca u upravi orjentalnih železnica - primeti Velimir... On ćemi dostaviti planove ovih železničkih mostova na Marici i podatke o jačinistraža koje štite objekte. Što se tiče mojih ljudi, tražiću samo dobrovoljce.

- Spremni smo da svakog nagradimo sa po dvadeset hiljada franaka u zlatu -reče Saru gaseći opušalc cigareta.

- Za takvu akciju se ne mogu osloniti na plaćenike, već na patriote koji susvesni da rizikuju život za opšte dobro savezničke stvari. Plaćenici bi se brzo

uplašili i u poslednjem trenutku ostavili nas na cedilu. U blizini Jedrena senalaze kamenolomi, kuda ću poslati svoje ljude da se zaposle kao radnici

pečalbari. Izabraću sve same Makedonce, koji inače poznaju te krajeve.

- Ali otkud znate da u blizini Jedrena postoje kamenolomi? -zabezeknu seSaru.



- Rekao sam vam da su moja obaveštenja uvele tačna kad se radio Bugarskoj ili Turskoj. Sad je najvažnije nabaviti jak eksploziv.

- Dobićete melenit, stavljen u drvenu kutiju, zatim zaletovan limom, pa opet

u drvenu kutiju. Ovo za slučaj da bi se prilikom iskrcavanja ljudi iz čamca, uslučaju da budu primećeni, mogao spustiti plovkom u more i kasnije bioizvađen. Tridesetak kutija će biti sasvim dovoljno za tri mosta. Do obale gdeće čekati čamac, doneće ga torpiljer... naravno, noću... A sad još jedna stvar...Štab naših ekspedicionih snaga ne raspolaže topografskim kartama Soluna iužne Makedonije koje su nam potrebne u slučaju eventualnog iskrcavanja...

- Ipak ćete iskrcati? - zadrhta Velimir, skoči i uhvati majora za ruku. -Krajnje je vreme, krajnje je vreme!

Francuz se neodređeno osmehnu, pripali novu cigaretu i odgovori:

- Kao što znate, našima ne ide baš najbolje na Dardanelima. Radi ohrabrenjaGrčke, odlučeno je da se jedan deo naših snaga islcrca u Solunu, ali to neznači da Dardanelska ekspedicija neće biti nastavljena, jer je na Dardanelimaključ rešenja jugoistočnog fronta.

- Žao mi je što su naši saveznici u zabludi - uzdahnu Velimir. - Ako se ovdeiskrcaju neznatne snage, to je samo polovično rešenje. No svejedno, bolje istanego ništa. Plašim se samo toga da će Srbija i Crna Gora podleći podudarcima austro- nemačkih armija i da će tek tada naši prijatelji uvideti svojukobnu grešku. Prepustićete nam da se goloruki tučemo sa do zuba naoružanim

Nemcima, koji vas, Engleze i Ruse, potiskuju na svim frontovima! Dajte namoružja i hranu, drugo ne tražimo, pa ćete videti da Nemci nisu nepobedivi.

- Delim vaša saosećanja, prijatelju, ali od nas, sitnih točkića u ratnoj mašini,ne zavisi mnogo. To odlučuju političari, a na vojnicima je da slušaju i da činesve što je u njihovoj moći da se zamisli ostvare. Od vas tražimo, u slučajuiskrcavanja, pomoć u razbijanju ovdašnjih špijunskih mreža.

Kapetan odmahnu rukom.

- Imam spisak austrougarskih, nemačkih, turskih i bugarskih agenata i ako bude potrebno, možemo ih pohapsiti za ciglo jednu noć.



- Biće mi vrlo drago - reče Saru, ustajući. - Našem Deuxieme bureau, koji ćeovde biti organizovan, biće potrebna masa podataka. Očekujem vaše skoro

putovanje do lepog Bukurešta.

Stisli su jedan drugom ruke, a onda je major natakao svoj žirado i crnenaočari.

VII

U šarenoj sobi hotela Imperijal čiji je balkon, preko mirte i tamarisa u vrtu,dominirao morskim žalom, sedeli su Erna i poručnik Časlav. Opaljena suncem,sa širokim slamnim šeširom koji je pri svetlosti sijalica iz zelenkastih kuglilustera bacao na njeno lice prozračnu senku, ona je izgledala zamamnije negoobično.

Dok je Erna sedela u ispletenoj stolici kraj širom otvorenih vrata balkona, adrhtavi mir solunske letnje večeri ispunjavao nebo, zemlju i vodu, Časlav joje uzdrhtalo ljubio ruke. Malo strpljiv po prirodi, on je jednako tražio dokaze

njene naklonosti prema sebi. Prošlo je već blizu tri nedelje kako su skorosvaki dan i svake večeri bili zajedno, a ona ga je neprestano izazivala imamila, mnogo obećavala i dozvoljavala mu da čezne za njom kao što žedan u

pustinji žudi za gutljajem hladne vode.

- Vi ste jako mili, mori cher ami - reče ona na francuskom - ali ja sam vamednom već pomenula da ću biti vaša tek kad se uverim da ste mi zaista odani.

- Za vas bih dao život! - šapnu on sa iskrenom strašću.

- Ne budite banalni - osmehnu se ona.

On je umesto odgovora naglo zagrli i poljubi joj požudna, primamljiva usta,

ispunjen osećanjem da ga celog prožima prijatna jeza. Ona mu je uzvraćala da bi ga trenutak kasnije odgurnula od sebe sa proračunatom namerom velikenamiguše.

- Hoćete li me večeras pratiti do čovelca koji vam može biti od koristi? -upita ona tobož nemarno, ali sa prizvukom izazivanja u glasu.



Ministrov sin joj pomilova ruku i klimnu glavom. Ona mu je pre neki dannatuknula da može lako zaraditi na desetine hiljada zlatnih franaka bude li

pristao da izvesnom čovelcu pruža neka obaveštenja. Neuvijeno mu je stavilado znanja da su joj dragi samo oni kavaljeri koji joj mogu pružiti skupocene

poklone u nakitu i čak mu je obećala da će napustiti muža i ostati s njim uSolunu prihvati li ta sredstva od kojih mogu živeti na visokoj nozi.

- Ja već imam nešto za njega - reče Časlav s tajanstvenim izrazom lica, mašise za džep svog letnjeg sakoa i izvuče presavijenu hartiju. -Poklon za vas!Procenite koliko vredi?

- Oh, dragi, moram vas poljubiti za ovo! - uzviknu ona prijatno iznenađena iodvi pruženu hartiju.

Na njoj su bili čitko ispisani podaci o poslednjim potrebama srpske vojske umuniciji, topovima i opremi.

- Hoće li to isporučiti?

- Teško do kraja godine - odgovori poručnik. - Pravdaju sehitnijim potrebama za Dardanele i ostavljaju nas na cedilu. Ako nasnapadnu, Nemci će nas razneti svojom artiljerijom. Vidim da su nas našivajni saveznici unapred žrtvovati svojim interesima.

- Nemci su kulturni ljudi - primeti ona utešno. - Za Srbiju će biti prava blagodat da je stave pod svoje okrilje.

On sleže ramenima i uze je u naručje.

- Sasvim mi je svejedno pod kim će biti ta seljačka zemlja. Jasam obrazovan čovelc i kosmopolita po ubeđenju, i za mene će se svudanaći mesta. Ko je jednom osetio ukus pariškog života, tome je život

u Beogradu, učmaloj palanci, prijatan isto toliko, koliko i u sibirskom Irkucku.

- Vi ste pametan mladić - reče Erna uvijajući se mazno. - Molimvas, telefonirajte portiru da dođe fijaker kojim ćemo se tamo odvesti.

Kad su se spremali da pođu, neočekivano iskrsnu major Z. On poljubi Erni



ruku i srdačno pozdravi aslava.

- Mogao bi i ti s nama, dragi - pozva Erna mazno muža, bacajući mu značajan pogled.

Te večeri ih je očekivao pukovnik fon Hoflener u svojoj privatnoj kući,nadajući se da će mu dovesti i novozavrbovanog špijuna. Njih troje je ušlo uzakupljeni fijaker i krenulo prema vili Alatini. U dnu kola, koristećise pomrčinom, Časlav je neprestano milovao Erninu ruku, savispunjen slasnom nadom da će ove noći ta opojna žena konačno biti njegova.

Fijaker je uskoro stao da promiče pored ograda vrtova, dugačkom avenijom nakojoj je topao južni vetar tresao grane drvoreda. Sve obasjano mesečinom,usred ogromnog vrta se uzdizalo veličanstveno zdanje vile Alatini, a ubrzo, nazavoju avenije, ukaza se i Hoflenerova usamljena kuća.

- Zaista lepa noć - reče major izlazeći prvi iz kola.

Stajali su neko vreme njih troje slušajući kako se u daljini gubi topot konjanjihovog fijakera. Negde, u žbunju vrtova, zrikali su zrikavci, a onda opet sveutihnu.

Hvatajući Ernu pod ruku, Časlav je koračao uz njih; potpuno je zaboravio

zašto su došli u ovaj kraj i sad ga je prosto jedilo što im njen muž smeta. Da jemogao, najradije bi krenuo sa Ernom prema obližnjoj obali Solunskog zaliva itu, u tami polumračnog keja, ljubio je do besvesti.

Opreznost je nalagala da izađu iz kola nešto dalje od Hoflenerove kuće koja senalazila u susednoj ulici, koja je pod pravim uglom sekla aveniju. Ovde je bilomnogo mračnije, jer su bujne krošnje činile svod zaklanjajući mesečinu.

Tek što je major hteo da priđe vratima Hoflenerovog vrta, neka tamna prilika

preseče mu put. - Šta ti hoćeš, bitango? - upita ga industrijalac prigušeno nafrancuskom i maši se za džep, uveren da je to neko od čuvenih solunskihsecikesa, koji nisu prezali da noću napadaju usamljene prolaznike.

- Budi miran - opomenu ga strogo glas nepoznatog i istog časa mu steže rukui prisloni pištolj uz bedro.



U isti mah su druga trojica prišla Erni i aslavu.

- Ja sam major srpske vojske! - zapreti mu Ernin muž, još uveren da ima posla sa secikesom.

- Ti si izdajničko đubre, a ne major - odbrusi mu nepoznati i vešto muzaklopi grivnu lisica na debelom zaglavku ruke.

- Ko ste vi? - bunio se Časlav osećajući kako ga probija ledeni znoj.

Kad mu jedan od njih nešto šapnu na uvo, poručnik prestade da se otima, a pomisao da mu se u džepu nalaze važna obaveštenja ispuni ga užasom. Svanjegova dotadašnja strast prema Erni naglo je splasnula i sad ga je nosila samomisao kako će iz svega ovoga da se iščupa. Bilo mu je dobro poznato da jeApis malo mario za ministarske sinove i da ni sam predsednik vlade Pašićneće moći da ga izvuče iz klopke u koju je upao.

- Madam, opominjemo vas, bez skandala, inače ćemo vam vezati ruke izapušiti usta - zapreti onaj koji je hapsio Ernu.

- Ovo je nesporazum, gospodo - stade da ih uverava major Z. dok su gavodili prema fijakeru sa spuštenim krovom, koji je iskrsao odnekud iza ugla.

Bilo je ukupno tri fijakera i svakog su smestili odvojeno motreći budno da seneko od uhapšenih ne oslobodi dokumenata koje su nosili Hofleneru. Pola časakasnije uveli su ih u Velimirovu usamljenu vilu.

Velimir ih je posmatrao sa neodređenim izrazom lica, onda letimično pređeočima po spisima koje su im oduzeli i hladno reče:

- Počinili ste tešku izdaju, majore i vi gospođo. Mi znamo da to traje duževreme i nadamo se da ćemo to i dokazati nadležnom prelcom sudu.

Major Z. kome se donekle vratila hrabrost reče drsko:

- Mislim da niko ne može zabraniti jednom srpskom višem oficiru da uz sebenosi važna dokumenta?

- Ne pretvarajte se - prasnu Velimir, razbešnjen njegovim bezobrazlukom. -



Imamo i suviše dokaza da vas postave uza zid kao izdajnika.

Za to vreme Erna je ćutke njihala svoju ispražnjenu torbicu od lakovane kože, puna zebnje i nespokojstva. Bila je mnogo inteligentnija od svog muža i

shvatala je da je svaka prepirka sa ovim kontraobaveštajcima uzaludna. Alinagon za samoodržanjem i urođena koketerija žene iz visokog društva gonili sue da upotrebi svoju privlačnost kojoj je malo muškaraca odolelo. Možda će

taj šef kontrašpijunaže zažmuriti i pustiti je da pobegne ako mu se ponudi.Verovala je da će je on izdvojiti od ostalih, kako se i dogodilo.

- Zatvorite ih u podrum i dobro čuvajte - naredi Velimir, a onda se svojimsvetlim i prodornim očima zagleda u Ernu. - Izvolite sesti, gospođo.

Ona se osmehnu i sede; Velimir je i dalje stajao držeći ruke iza leđa i gledaonadole u nju, zatim upita:

- Ne mogu da shvatim da je jedna tako lepa i otmena dama počinila takoteške zločine? Jeste li svesni, gospođo, da je vaša prepiska sa Hofleneromstajala života hiljade naših vojnika? Vi ste, istina, Bečlijka i možda u sebinosite drukčije ubeđenje od naših, ali to vam nije opravdanje da tako

bezobzirno izdajete zemlju koja je postala vaša druga otadžbina.

- Moj muž me je uvukao u sve ovo - reče ona drhtavim glasom, sračunatimda izazove sažaljenje, izvuče maramicu iz torbice i zaplaka.

- Voleo bih da vam to opravdanje pomogne pred prekim sudom, ali na žalost,raspolažemo nepobitnim činjenicama da ste vi njega podstakli na špijunažu ukorist Austro-Ugarske, a ne on vas. Naravno, nema ni govora da se jedan oficir može pravdati takvom besmislicom, jer on nije dete, već zreo čovelc.

- Hoće li nas zaista streljati? - upita Erna iznenada dižući oči, koje su punesuza izgledale blistavije i lepše.

On je ćutao ne znajući šta da joj odgovori. Ma koliko se trudio, nije mogao danađe pogodnu reč utehe. Dok je posmatrao tako lepu, pred oči mu izađezamišljena slika njenog streljanja. Kako je sve to čudno? Jedan plotun i tadivna, zlatna kosa truliće u hladnom grobu. Zašto je sve to tako, zašto se ljudi ižene koje nikakva nužda i glad ne goni upuštaju u najcrnju izdaju. Zar su toliko



neosetljivi i iskvareni da ne mogu videti na čijoj je strani pravda i da se nilco,nikad, neće diviti onome radi čega su izgubili svoje živote.

- Znam, streljaće nas! - ponovi ona i histerično se rasplaka. Mucala je kroz

plač kako će sve učiniti što se od nje bude zahtevalo, kako je na sve gotova, daće im otkriti niz neprijateljskih špijuna o kojima oni i ne sanjaju, samo neka je poštede.

Dopuštajući joj da se isplače, Velimir je hodao po sobi gledajući pored njenekud u stranu. Onda naglo okrenu glavu prema njoj kao da je nešto zaboravioi uhvati je kako setno gleda za njim.

- Mogu vam samo jedno obećati... - reče on sa prizvukom učtivosti u glasu -...da ćete do Niša, kuda vas upućujemo sa mužem, biti najpristojnije tretirani.Savetujem vam da ništa ne krijete pred vojnim islednicima i to će vam se,možda, uzeti kao olakšavajuću okolnost.

- Nema olakšavajuće okolnosti pred prekim ratnim sudom - reče ona više zasebe i pogleda ga gnevna i očajna. Verovala je da su otkriveni zahvaljujućinekom glupom potezu njenog muža i žestoko se lcajala što ga je uvukla da radis njom.

Ona izbrisa suze maramicom i podižući se iz naslonjače, kao da je razumela daće sve biti uzaludno, puna tihe malaksalosti, priđe obližnjem ogledalu i stadeda popravlja svoj široki slamni šešir sa istinskom brižljivošću.

On je posmatrao iskosa njen čulni, zanimljivi profil dok je ona ravnodušna irasejana puderisala nos. Kad se naglo okrenula prema njemu, Velimiru se učinida u toj njenoj lepoti ima mnogo samosvesti i sigurnosti koje su uveliko uticaleda joj se dive muškarci.

- Izvolite u svoju sobu - ponudi je on pokazujući joj susedna vrata -Biće mi

neprijatno ako nešto pokušate, jer će moji ljudi paziti na vas. Do viđenja...

Ema dođe do vrata i tu zastade, uspravljene, blede glave. Gledajući je, on unjenim očima pročita strah koji je osećala od onog što će doći. Htela je neštoda mu kaže, ali oseti grč u grlu, naglo uđe, zatvori za sobom vrata i baci seničice na postelju. Velimir je neko vreme slušao njeno prigušeno jecanje, zatim



upali Stonu lampu i stade da razgleda zaplenjene spise.



VIII

Kad su Velimir i francuski vojni izaslanik kapetan Pišon ušli u ložu bukureštanske opere, čuli su se prvi akordi uvertire iz „Rigoleta". Dekoltovanežene u ložama i muškarci, kako oni u sjajnim uniformama, tako i oni ufrakovima, još su prigušeno žamorili. Pri poslednjim akordima uvertire, dok jelupnula dirigentova palica, otvori se susedna, dotle prazna loža. Uđe lepoticakrupnih, crnih očiju, u pratnji kavaljera sa zvezdom nekog ordena na fraku.

Nepoznata je nepomično slušala muziku, dok su njene crne oči gledale nekudne tražeći nikoga, a njena tanka ruka, gola do iznad lakta, naslonjena nasomotsku ogradu lože, stezala se i otvarala nesvesno, po taktu uvertire ičupkala pozorišnu listu.

Velimir se nehotice zagleda u to lice, tanak vrat okićen bisernom ogrlicom,visoko začešljanu frizuru i lepa, naga ramena. Zadrhtao je kad je u njoj

prepoznao Anu. Otkud ona u Bukureštu, usred tog napomađenog, obesnogaristokratskog sveta, čiji su nakiti predstavljali čitavo malo bogatstvo?

- Poznajete tu damu? - zapita on tiho Pišona dok se zavesa polako dizala.

- Sav Bukurešt ludi za njom i među njene vatrene obožavaoce

možete ubrojati i mene. Njen kavaljer je knez Jonesku, veliki germanofil,skoro otvoreni agent Berlina i Beča. Ona ima vodeću ulogu uovdašnjem mondenskom društvu i rado je viđena na samom dvoru, gde ju jeuveo knez. Nemački vojni izaslanik je stalni gost u njenoj raskošnoj kućina obali Dambovice. Tu se iskuplja sve ono što nemački misli u Bukureštu.

- Hm, zanimljivo...

- Mislim da je to ovejana nemačka špijunka - primeti Francuz obraćajući

pažnju na pozornicu. - Vredelo bi joj se približiti na neki način... više zbognjene lepote nego čega drugog.

Posle prvog čina, knez Jonesku doprati svoju damu u foaje gde ih odmahokružiše muškarci. Velimir i Pišon su posmatrali iz prikrajka kako onaneusiljeno sa zavodljivom ljupkošću, prima otvorena udvaranja. Zaklanjala je



oči lepezom kao da motri ljude oko sebe. U jedan mah njen pogled skrenu iskliznu po Velimirovom licu; nije bilo sumnje da ga je primetila. Za nekolikotrenutaka gledali su se u rumenkastoj svetlosti kristalnih lustera. Osmehnula sekrajičkom usana, dok su joj se oči zaiskrile i postale još sjajnije.

- Grom i pakao, vi ste srećan čovelc! - šapnu francuski kapetan. -Kako vas jesamo pogledala!

- Učinilo vam se - reče Velimir.

Ali Pišon je ostajao pri svome; u njemu su se najednom probudila sva čulastarog obaveštajca i on je već video mogućnost da tobožnju neprijateljevušpijunku uhvate u svoje mreže.

- Zašto joj ne biste poslali svoju vizitkartu - predloži Francuz. - To vam ježena koja se može uloviti velikim novcem. Makar nas stajala milion franaka uzlatu, mi ćemo vam ići na ruku. Postane li naš, dvostruki špijun, korist će bitiogromna.

- Pa, pokušaću - reče šef srpske kontrašpijunaže neodređeno. Njega je u tomčasu zanimalo nešto sasvim drugo: da preko Ane uđe u

probrano germanofilsko društvo.

Obrijte brkove i nilco neće znati da ste onaj koji je večeras sa mnom bio uoperi - predloži mu Pišon. - Pošto odlično vladate italijanskim, a i služili steneko vreme u Rimu, dobro bi bilo kad biste se izdavali za kakvog italijanskogkonta - bonvivana, kakvih, pravih i lažnih, ima na stotine ovde u Bukureštu. Mićemo vam izraditi savršene falsifikate pasoša koje ćemo dobiti od naših ljudiovde.

- Hm, zanimljiva ideja...

- Vozićete se luksuznim kočijama, plaćati sve široke ruke -oduševljavao sevojni izaslanik dok su se, na drugi zvuk zvonceta, vraćali u svoju ložu. - To ćevam pomoći da upoznate i koju od dama čiji muževi mnogo znaju. Kao, na

primer, gospođu Filipesku...

- Gospođu Filipesku?



- Da, nju... To vam je grande maitresse de la Cour...

- Šta vam je to?

- Takvu titulu ovde nose dame koje igraju vodeću ulogu udvorskom ceremonijalu i u mondenskom društvu. Kad budete videli tučarobnicu, shvatićete da nam je naš dragi gospod bog stvorio neštoizuzetno. Prefinjena je do krajnosti, ali ume da bude svirepa. Već jenekolicina njenih odbačenih ljubavnika izvršilo samoubistvo. Ako joj se nekosviđa, biće njen, jer njena lakomost ne zna za granice. No brzo ih se zasićuje...

- Kako mogu uspeti kod takve žene?

Pišon ga odmeri pažljivo i reče za dovoljan.

- Vrlo ste privlačan muškarac i ako se još okrunite titulomkakvog romantičnog konta koji razočaran luta po svetu, uspeh vam je siguran.U prvi mah se morate pretvarati da je i ne primećujete. To će pogoditinjenu sujetu, jer je navikla da joj se svi dive.

- Ali ja imam najviše tri meseca na raspolaganju.

- Sasvim dovoljno da saznamo mnoge tajne Berlina i Beča. I

upamtite, ubuduće se nećemo poznavati.

- Tražiću odobrenje od svojih - šapnu Velimir dok se dizala zavesa za drugičin.

On je slušao operu, ali pogled mu se nije odvajao od Anine lože.

IX

Kad zasja prvo bledo svetio avgustovske zore, neko dvaput zakuca na vratimaErnine ćelije u niskoj tvrđavi.

- Odmah ću - odazva se ona prigušenim glasom i stade da se oblači drhtećicelim telom.



Konačno je kucnulo jutro Erninog pogubljenja. Njenu molbu za pomilovanjeodbili su i ona više nije imala iluzija. Popravila je poslednji put kosu i izašla.

Napolju je padala sitna, hladna kiša i dan nije bio ni nalik na letnji. Brkatinarednik trećepozivac ogrnu joj ramena kratkom, čojanom pelerinem. Učinio je

to skoro nežno i u bistrim, tvrdokornim očima starog vojnika se ogledalaiskrena žalost što će ta lepa i mlada žena kroz koji trenutak ležati izrešetana pored tvrđavskog bedema.

Katolički sveštenik, koji je dotle stajao po strani, smerno uvučenih ruku uširoke rukave svoje braonkaste abe, priđe Erni i stade da joj govori nešto štoona nije razumela. Bila je rezignirana i rastresena, lutala je pogledom okosebe. Svuda unaokolo su se uzdizali bedemi i bastioni zidani opekom,

potamnelom od kiše i izglodanom zubom vremena, a samo gore, iznad njene

glave, prostirao se komad tmurnog, kišnog neba.- Kakvo rđavo vreme! - ote joj se uzdah. Zaljuljala se i sigurno bi pala da jenije pridržao stari narednik.

- Uzmite, okrepiće vas...

Prenula se i ugledala čašicu rakije koju joj je pružao zatvorski lelcar, mlad ivitak đak-narednik. Mladić je ćelo vreme netremice posmatrao njenu nežnu,otmenu glavu i plavkastosvetlu kosu razdeljenu u sredini, priljubljenu uz lice i

podignutu na potiljak. Bila je to brižljivo odnegovana glava madone.

Pođimo, gospođo... - reče trećepozivac.

- Neka, sama ću... - reče ona taho, odbijajući njegov blag pokušaj da je povede.

Koračala je kao u snu preko neravnih opeka, mokrih od kiše, kojima je bilo popločano tvrđavsko dvorište. Za njom su išli sveštenik i mladi lelcar. Ovog

utra, suočena oči u oči sa neumoljivom smrću, prvi put se iskreno i gorkolcajala za svoj špijunski rad. Da nije toga bilo, sada bi uživala slasti života.Posle stupanja Italije u rat na strani saveznika, nepuna tri meseca ranije,trebalo je da njen muž bude dodeljen stalnoj srpskoj vojnoj misiji u Rimu;očekivalo ga je i unapređenje u čin potpukovnika. Sve je to bilo izgubljeno,zajedno sa njihovim životima, zahvaljujući nestvarnim ambicijama koje joj



nisu davale mira. Kako su raskošni rimski saloni i sunčano podneblje Italijenešto daleko i nedokučivo. Oko nje je sada samo siva tvrđava, čiji zidovizaudaraju na plesan.

Zastala je i uplašeno kriknula kad je pogledala u stranu. Vod vojnika u punojratnoj spremi stajao je oslonjen na puške. Ispod širokih šajkača nazirala su setvrda, suncem i burama išibana vojnička lica. To nisu bili trećepozivci, već,očigledno, vojnici iz nekog puka sa fronta. Kao da su njima odredili da kaznešpijunku zbog koje su mnogi njihovi drugovi platili životom. Nasuprot vojnikaokupila se grupica oficira, među kojima se jasno isticala krupna Apisovafigura.

- Budite hrabri, dete moje, jer je milost Svevišnjeg velika - reče sveštenik

prinoseći joj lcrst.Ona stade da se moli tiho, klečeći pred sveštenikom; zatim, kad se umirila, joše dugo klečala nepomična, pognute glave. Najzad se diže i jedva čujno reče:

- Molim da pažljivo gađaju...

Uto joj priđe podoficir, stade mirno uz nju sa puškom na kojoj se ljeskao bajonet k nozi i na nečiji znak, povede je do praznine između dva bastiona.Bleda kao smrt, bez kapi krvi u licu, Erna je zamućenih očiju posmatralanejasne senlce ispred sebe, jedva shvatajući da su to vojnici koji se

postrojavaju za streljanje.

Mirno je dozvolila da joj svežu ruke pozadi, za kolac, ali kad joj mlad potporučnik ponudi crnu povesku za oči, ona odlučno odmahnu glavom i bolnose osmehnu.

- Više nije ništa strašno...

Kako je taj potporučnik bio bled. Njegov smućeni pogled se zadržavao nanjenom pobledelom licu. Hoće li on ikad zaboraviti da su njegovi vojnici ubiliednu nežnu, plavokosu lepoticu. U drugoj prilici takav bi joj mladić ushićeno

ljubio ruku. Ona je bila stvorena da joj se muškarci dive i da je obožavaju, asad će čitav taj skup zamamnih draži, Ovaploćen u njoj, nestati u nedokučivommraku večnosti.



Erna u tom trenutku nije mislila ni na koga, sem na sebe; ponajmanje je mislilana muža, za kojeg nije znala da će ga tek posle nje streljati -zajedno sa

poručnikom Časlavom.

Da je bar na nekom od tih grubih vojničkih lica primetila izraz samilosti premanjoj. Ali ne, oni su je očigledno mrzeli i jedva čekaju da potegnu obaračesvojih brzometki. Ona nije znala ili možda nije htela da zna kakve su zločine izverstva počinili austrougarski vojnici nad milima i dragima tih naizgledokorelih, bezosećajnih ratnika. Ona nije videla decu izbodenu bajonetima inedogledne redove telegrafskih stubova u ravnoj Mačvi, okićene telima

povešanih srpskih žena čije su se bele marame stravično vijorile na vetru.

Tada potporučnik diže sablju s koje su se cedile kapi kiše, a vojnici čvršće

pritegoše kundake uz obraze. Prasak i Erninim telom prođe drhtaj. Zlatokosaglava klonu na jed nu stranu i tako osta viseći. Ogrtač je bio umrljan krvlju i prorešetan mecima. Đak-narednik, lelcar, uzrujano se naže nad presamićenimtelom i kad se uveri da je Erna mrtva zbunjeno priđe oficirima.

- Neka dovedu onu dvojicu - reče Apis, paleći cigaretu.

Žurilo mu se da što pre izvrši presudu prelcog suda, jer je znao koliko su Pašići drugi ministri zapeli da Erninom mužu i poručniku Časlavu izdejstvuju

pomilovanje prikazujući ih žrtvama zablude.

Dva-tri minuta kasnije čuo se bat potkovanih cokula; između četiri vojnikastupala su dva oficira u sivim bluzama sa kojih su bile strgnute epolete. Major Z. se trudio da sačuva kakvo-takvo dostojanstvo, pun nade da će ga njegoviuticajni prijatelji, među njima regentov ljubimac, pukovnik Živković spastismrti u poslednjem času. Ali kad ugleda zgrčeno žensko telo u podnožju koca,major stade kao ukopan i baci prestrašen pogled na Apisa i njegovo društvo.

- Erna, Erna... - mucale su njegove pobelele usne. - Šta su ti učinili? Zveri,divljaci!

Časlav se tresao uz majora kao u groznici i jedva je shvatao da su Ernu zaistastreljali. Njegove iskolačene oči su buljile u pogubljenu lepoticu, dok mu je

pred očima titrala slika one letnje večeri na balkonu solunskog hotela„Imperijal". Umesto onog gipkog tela i zamamnog osmeha ispod širokog



slamnog šešira, sada je u barici mutne vode ležala gomila praha, prekrivenaokrvavljenom pelerinom.

U jedan mah, major stade da se otima iz ruku vojnika i tek kad ga njihov

podoficir surovo udari kundakom u leđa, umiri se i dopusti da ga dovedu domesta za streljanje. Stao je uz Časlava raskrečenih nogu, između neprobojnogzida postrojenog voda i tvrđavskih bedema. Kad im bradati pravoslavnisveštenik ponudi lcrst i pozva ih da se polcaju, Časlav skrušeno stade damrmlja molitvu, a major se izdera svešteniku u lice:

- Hulim na tvog boga i poričem ga! Hulim i...

- Ne dalje, sotono! - zaprepasti se sveštenik i pobeže nekud u stranu, sipajućisebi u bradu razna prokletstva.

Poveske za oči su oba osuđenika primila i ni jedan ni drugi nisu više smogli danešto kažu oficiru koji ih je pripremao za smrt. Vojnici su ih tupo posmatrali,ali tu i tamo poneko od njih bi lcrišom bacio pogled na streljanu ženu; videlose da im je to teško padalo, ma kakva ona bila po rečima njihovih starešina.Što se tiče ove dvojice muškaraca, nije ih morila ni najmanja sentimentalnost,er su osuđeni bili do slcora zakleti oficiri koji su, umesto da prednjače

primerom ljubavi prema otadžbini, pošli putem njenog izdavanja neprijatelju.

Potporučnikova sablja se po drugi put podigla i plotun je zatresao vazduhispunjen kišom. Snaga naleta bila je tako jaka, da je dvojicu osuđenika kojinisu bili vezani za lcočeve ponela unatrag. Izvalivši se na bok, major Z. teško

pade na lice, a Časlav nešto u stranu. Iz majorove donje usne curio je tanak mlaz krvi, jer se od bola ugrizao za usnu. Unaokolo su se barice vode bojilecrveno.

Lelcar ih je netremice posmatrao. Poručnikovo lice je bilo zgrčeno i nije imaloizraz smrtne smirenosti kao kod majora. Bilo je mokro od kiše, a glavazabačena unazad. U zgrčenoj šaci Časlavu se lelujao rukovet trave, kao da je u

poslednjem trenutku hteo da se zadrži.

Dok su vojnici stupali ukorak odlazeći prema prednjem delu tvrđave kiša jenaglo prestala i ubrzo su prvi zraci letnjeg sunca obasjali mokro žbunje,

bedeme i tri mrtva tela. Crveni potočići krvi su se sušili i polako sahnuli. Uto



pred Apisa i članove komisije dotrča zadihani podnarednik.

- Gospodine potpukovniče, stigao je izaslanik njegovog visočanstva regenta, pukovnik Živković! Sa pomilovanjem za sve streljane!

Tek što je to saopštio, pod visokim svodom kapije tvrđavskog dvorišta iskrsnukonjanik - gizdavo i brižljivo odeven vrlo krupan konjički pukovnik na leponegovanom vrancu. Za njim je jahao ne manje gizdav ađutant,

Sav sijajući na suncu od pozlate svoje elegantne uniforme, što je bilo neobičnovideti u teškim ratnim uslovima, pukovnik Petar Živković žurno sjaha i ljutitodobaci uzde seizu. Prilazio je oficirima pazeći da ne uprlja vrhove lakovanihčizama u baricama.

- Ha, streljali ste ih, u materinu! - izdra se pukovnik gledajući uApisa nakostrešenih brkova.

Apis hladno odmeri ljubimca regenta Aleksandra, koji je, zahvaljujući milostisvog zaštitnika, postao najmlađi pukovnik u istoriji srpske vojske.

- Učinili smo ono što nam je bila dužnost, Pero - reče Apis odvraćajući muizazivačkim očima. - Ako misliš da smo nešto pogrešili, daćemo ti presude

prelcog suda, u kojima jasno, crno na belo, stoje dokazi da su te hulje zaslužile

ne jednu već deset smrti.

Živković mu se na to još više približi, naže se i procedi kroz stisnute

zube?

- Navikao si da ubijaš, kao dželat! Ali znaj, nećeš još dugo...

Za časak su se posmatrali, puni divlje mržnje. Onda mu Apis odbrusi:

- Ne plaši mečlcu rešetom, Pero. Bolje bi bilo da malo porazmisliš o sebi,kao, na primer, o onome pod Jedrenom.

Pukovnik poblede i zbuni se za časak. Ma koliko mrzeo tog ovejanogkontraobaveštajca, on ga se i plašio kao i sam regent Aleksandar. Aluzija naŽivkovićeve bahanalije pod Jedrenom sa dva mlada đaka-narednika, o čemu je



Apis imao neoborive dokaze bila je dovoljna da ljubimca razoruža.

- U redu, obavestiću njegovo visočanstvo o izvršenoj presudi.

- Molim, izvolite - reče Apis smeškajući se podrugljivo.

- Pošto su se suvo pozdravili, Živković vinu svoju telesinu u sedlo i odjahasa svojim ađutantom. Putem se kidao od nemoćnog gneva što ga Apis ima urukama zbog njegove sramotne naklonosti prema mladim ljudima. Ne bude li u

pogodnom času smrsio konce tom prepredenom vođi crnorukaca, njemu iAleksandru se zlo piše.

Uzjahavši konje, oficiri su na čelu sa Apisom otkasali za pukovnikom.Tvrđavsko dvorište je skoro sasvim opustelo. Nekoliko trećepozivacae sporim pokretima smeštalo tela streljanih u mrtvačke sanduke

od nebojadisanih čamovih dasaka.

X

Muzička dvorana palate Filipesku blistala je u sjaju lustera svojim belocrvenkastim ukrasima od mramora i teškom pozlatom. Sve što su luksuz imoda vremena mogli da izmisle, našlo je svoje mesto u starom bojarskom

domu.

Dok su zvanice prigušeno žamorile, a lakeji u crvenim pozlaćenim livrejama idugačkim belim čarapama raznosili šampanjac i slatkiše, domaćica je stajala

pored nekog generala. Lupkajući ovlaš po mišici ozbiljnog starca, pričala mye jednu od onih poverljivih anegdota sa dvora. Ali nešto kasnije njenu pažnju

privuče ulazak nepoznatog gosta koga je dovodio jedan od njenih prijatelja.

Gospođa Filipesku nije volela da viđa nova lica u svojoj kući, sem onih koje

e sama upoznala i pozvala... Kad joj prijatelj priđe i, ljubeći joj ruku, zamoliza oproštaj što joj dovodi novog gosta, ona se primetno namršti. Međutim, čime čula da je nepoznati lconte da Laurano, o kome se uveliko pričalo po

prestonici, njeno držanje se odmah izmeni.

- Oh, šarmirali ste sav Bukurešt, gospodine grofe! - reče ona na francuskom i



pogleda ga prvi put ne neljubazno.

Tobožnji lconte, kome je frak besprekorno stajao, posmatrao je sa neskrivenimdivljenjem domaćicu o kojoj mu je kapetan Pišon toliko napričao. Gospođa

Filipesku je sa zadovoljstvom primetila utisak koji je izazvala. U njenimkrupnim tamnozelenim očima se opažao izraz prezrivog ponosa; ali u živomrazgovoru sa Velimirom, ženice su joj se brzo uvećale i raširile kao u mačke;

pogled joj je postajao vatren i bilo je teško izdržati njegovo čarobno dejstvo.

- Uverićete se, grofe, da naš Bukurešt ni najmanje ne zaostaje za Parizom iliRimom - reče gospođa Filipesku vodeći Velimira ispod ruke da ga predstaviužem krugu svojih poznanika.

On na to izreče puno laskavih reći na račun bukureštanskog visokog društva,što njegova sagovornica proguta sa velikim zadovoljstvom. Njegov razgovor,začinjen duhovitim humorom i oštrim dosetkama, povodio se za pokretimanjegovog tela kojim je naučio da vlada i gospođa Filipesku nađe da je kavaljer kakav se samo može poželeti.

Prolazili su kroz dvoranu, praćeni pogledima muškaraca i žena.

Posmatrajući zvanice ispod oka, Velimir je video mnogo nemačkih iaustrougarskih uniformi. Očigledno su se Nemci i Austrijanci osećali kao kodkuće u domu čiji je jedan član, još mnogo godina ranije, kao predsednik

bukureštanske opštine, stekao žalosnu slavu ubijajući u dvoboju novinaraŽorža Lahovarija, protivnika vezivanja Rumunije za Berlin i Beč.

U jednom uglu stajali su knez Jonesku i Ana, a kraj njih nemački vojniizaslanik - oficir sa monoklom na oku, pletenim gajtanima, s belim

lcrstom najvišeg pruskog ordena „Роиг le Merite" 1 oko vrata i sa dvagvozdena lcrsta na grudima.

Domaćica je nastavljala da se raspituje o Rimu i da pretresa sa Velimiromuspomene na svoj predratni boravak - uzvraćajući mu pohvalama italijanskojaristokratiji. Ali, ubrzo gospođa Filipesku otvoreno ispolji svoje negodovanješto je Italija ušla u rat na strani saveznika.

Iznenađuje me nedostatak dalekovidosti kod italijanskih državnika -reče mu



ona s blagim prekorom dobro vaspitane dame. - Nemačka je nepobediva inilco je neće sprečiti da zavlada ne samo Evropom već i Azijom. Gde će onda

biti mesto Italije?

On stavi ruku na srce.- Mogu vam iskreno reći, madam, da me je oduvelc impresionirala nemačkasnaga. Nažalost, ja sam bez ikakvog uticaja na politiku svoje zemlje.

Njoj se svide njegov odgovor i ona ga za nagradu pogleda prijatnim, nebeskimočima. Ona mu posle toga, s onim oštroumnim i ispitivačkim duhom, kojim seodlikuju besposlene žene, koje moraju nečim ispuniti dan, stade pričati o

bukureštanskim prilikama, o raspoloženju u prestonici i o izgledu da Rumunijastupi u rat na strani Nemačke i Austrougarske.

Mada ga je razgovor jako zanimao. Velimir se trudio da mu na licu budeispisana ona učtiva dosada kojom jedan svetski čovelc sluša damu samo raditoga što je ona lepa i duhovita, a ne zato što mu se sviđa predmet o kojemsluša.

Iza zida malog, ljupkog salona gde su sedeli i pili lcafu sa likerom čula semuzika i šušanj haljina. Gosti su već igrali i gospođa Filipesku pozva svognovog poznanika da uđu u dvoranu. Igrački parovi su klizeći promicali porednjih i Velimir ugleda Anu u naručju nemačkog vojnog izaslanika. Nemac jeočevidno bio jako zaljubljen u svoju damu, jer se njegove užagrene oči nisuodvajale od njenog lica.

- Veoma je lepa - reče Velimir. - Ima zanimljivu, antičku glavu.

- Ah, mislite na groficu Hunjadi - reče ona uz tanak smešak s nešto prezira. -Grofica je iz osiromašene porodice, ali mora se priznati da njena lepota

predstavlja bogatstvo. Knez Jonesku je ludo zaljubljen u nju i samo od nje

zavisi da li će mu postati žena. Međutim, mori cher ami, čini mi se da nju višezabavlja položaj kneževe prijateljice.

Velimir se načini da ne primećuje zlobu u rečima gospođe Filipesku. Videlo seda domaćica ne trpi u svojoj blizini nijednu ženu koja je takmac njenoj lepoti.Mada ga je ovamo doveo čisto obaveštajni zadatak, gospođa Filipesku ga je



dražila i uzbuđivala od časa kad se sreo s njom. Svojom ohološću ga jeizazivala na otpor i dražila je u njemu sve - sve što je u njemu bilo prigušeno,skriveno i opako. Sad je osećao želju da tu hladnu i oholu ženu ponizi, da je

baci pred svoje noge i da je vidi kako u suzama puzi pred njim.

U njemu se sve napelo. Opsednut mišlju da je osvoji i učini svojim poslušnimoruđem, od tog trenutka je gledao njeno golo telo kroz tesno pripijenu večernjuhaljinu. Dok su igrali lagani argentinski tango, čija ih je odsečna melodija časrazdvajala, čas pripajala jedno uz drugo, činio je smele, gotovo neuljudne

pokrete. Njoj kao da se to nije svidelo, jer ga je u jedan mah prodorno pogledala visoko izvijajući obrve iznad svojih zelenih očiju.

Posmatrao ju je pažljivo kao lovac koji motri divljač, ali ona mu je uzvraćala

pogled za gvozdenom neustrašivošću, što ga je još više dražilo. Hteo je da je poseduje, da tu oholu ženu oseti u grču pohote, samo što se ovog puta kodnjega nije radilo o požudi ili strasti, već samo o pohlepi da kao muškaracsavlada tu njenu oholost.

Vratili su se posle igre u mali salon. Gospođa Filipesku je želela sladoled,čašu šampanjca... htela je da i on pije s njom. Dok su pili, njene zelene oći seiznenada zaustaviše na njegovim. Bio je to čudan pogled, smeo i pikantan kao ivino koje su pili.

- Ah, tako mi je prijalo! - reče ona spuštajući kristalnu čašu na stočić. -Možete mi nasuti još jednu. Večeras sam dobro raspoložena.

Kucnuli su čaše i ona opet zadrža pogled na njegovim očima. Opazivši da jezaokupljen ispitivanjem njenog gipkog stasa, skladno savijenog na dnunaslonjače, ona se osmehnu krajičkom usana i upita:

- Nalazite li da su Rimljanke lepše i koketnije od nas Bukureštanki?

On je nehotice uze za ruku i gledajući je strasno, odgovori:

- U svetu ima isto toliko najlepših žena koliko i najlepših knjiga. Svaka lepažena je roman za sebe.

Ona izvi obrve i reče sa prijatnom podrugljivošću:



- Ima i dosadnih romana, uvezanih u divne korice sa zlatotiskom. Zar ne?Spoljašnjost nekad vara.

Umesto odgovora, Velimir donese njenu toplu i namirisanu ruku do svojih

usana i utisnu na nju dug poljubac. Ona zadrža ruku, ali se onda trže i rečeozbiljnim glasom:

- Vi brzo napredujete u prijateljstvu, gospodine grofe! Ali ja vam opraštam,er znam da su Italijani veoma neposredni u trenutnim izlivima.

- Volim vas od prvog trenutka kad smo se sreli - šapnu on gledajućie vatrenim očima.

Ona mu stavi dlan na usta.

- Ćutite ili ću se zaista naljutiti na vas.

Ustala je naglo i okrenula mu bledo i oholo lice. Sa puno dostojanstva i gracije pružila mu je ruku i on je povede u dvoranu.

XI

Ana je u svom raskošno nameštenom bukureštanskom stanu grozničavosređivala podatke koje će dostaviti Apisu; bili su to podaci kakve dotle srpskakontraobaveštajna služba i nijedna saveznička tajna služba, nije imala u svojimrukama. Od toga je zavisila sudbina Srbije koja je uskoro, pored Austro-Mađara, imala da se nađe oči u oči sa još dva snažna protivnika: Nemcima iBugarima.

Trgla se na zvuk zvonceta, žurno sklonila hartije i mirno sačekala služavku.Gizdava devojka sa belom čipkanom keceljom predade joj na posrebrenom

poslužavniku nečiju vizitkartu. Jedva je uspela da prikrije radostan osmeh kade pročitala ime tobožnjeg italijanskog konta. Preko kneza Joneskua, kome je

zvanično bio predstavljen, Velimir se upoznao sa tobožnjom groficom Hunjadi;ona ga je pred celim društvom pozvala da je poseti u sredu pre podne, što jeizazvalo ljubomoru gospođe Filipesku koja se jedva savlađivala da ne pokažesvoje negodovanje.



- Kakvo zadovoljstvo da vas ponovo vidim, ma contesse - reče Velimir nafrancuskom, pred devojkom, ljubeći Ani ruku.

- Morala sam vas što pre videti - šapnu ona na srpskom, kad je služavka

izišla. - Nemačka služba sumnja u vas da ste špijun. Njemu nešto zastade u grlu. Da li su on i Pišon bili toliko neoprezni kad susmislili njegovu ulogu. Nije se plašio za sebe, već za planove kojee nameravao da ostvari pre nego što se bude vratio u Solun. Obuzelo gae neko njemu dotle nepoznato osećanje strepnje i straha. Osećao se potpuno

slomljen kao čovelc koji je prvi put, i pored svih pažljivih proračuna, promašio cilj.

Dok je sedao u fotelju sa primetnim neraspoloženjem na licu, Ana ga je krišom posmatrala. Već je suviše volela tog čovelca da bi mogla olako podneti predsvojim očima njegov flert sa drugom ženom i to zavodnicom kakva je bilagospođa Filipesku. Smatrajući da je njoj mnogo lakše da dolazi doobaveštajnih podataka od velike vrednosti, nije videla svrhu da se i on bavi uBukureštu. Nemcima je Velimir ponajmanje bio sumnjiv kao špijun savezničkihsila i čak su računali da će tog bonvivana, kome sigurno novac nije bio naodmet, zavrbovati da radi za njih u Italiji. Ali zar se moglo preći preko onogšto je tvrdila jedna oprobana kontraobaveštajka?

Sav obuzet onim što mu je Ana rekla, Velimir je ćutke odbijao duvanskedimove. Činio se sam sebi smešan u očima te žene koju je u svoje vremespasao sigurne smrti i koja je sada, kako je pogrešno mislio, želela da mu

pomogne. Uostalom, ona je to činila, svakako, ne samo zbog toga što su se kao patrioti borili za dobro svoje zemlje, već i zbog naklonosti koju mu jeotvoreno pokazivala.

- Nekad precenjujemo sebe - reče on sa gorčinom u glasu,

gledajući zamišljeno nekud u ugao njenog budoara. - Pored toga zabranjeno mie da dignem u vazduh mostove na Marici, jer saveznici tvrdoglavo očekuju daće Bugari, ipak, preći na našu stranu. Plašim se da ljudi koje sam poslao tamozbog odugovlačenja ne klonu duhom. Još će ih Bugari pohvatati.

Ona se na to diže sa stolice na kojoj je sedela prema njemu, izvuče neke spisei reče jednostavno:



- Nažalost, naši dragi saveznici će lupati glave o zid kad čuju ovo... pre tridana, 74. avgusta. bugarski potpukovnik Gančev, lični opunomoćenik

predsednika vlade Radoslavova i šefa Generalštaba generala Želcova, potpisao je u nemačkoj Vrhovnoj komandi dva ugovora: jedan o vojnom

savezu između Bugarske, Nemačke i Austrougarske, a drugi, poseban, izmeđuBugarske i Nemačke. Po tim ugovorima, Bugarska se obavezala da najdalje uroku od mesec dana udari na nas sa dve armije. Za ovo će kao nagradu dobitidve stotine miliona zlatnih franaka pomoći i Makedoniju sa delovima JužneSrbije.

Kad je završila, Velimir poblede i poskoči.

- Šalite se? Otkud vam ti podaci? I kako ste tako brzo došli do sadržine tih

veoma tajnih ugovora?- Pričekajte, to još nije sve... - reče Ana uzimajući iz zlatne kutije na stolucigaretu. - Neka nam bog pomogne u onome što nam se sprema!

On ju je posmatrao široko otvorenih očiju, sav ispunjen divljenjem prema tojnežnoj ženi, koja je, možda, žrtvujući svoju čast i svoje žensko dostojanstvo,

postigla više nego sve savezničke obaveštajne službe uzete zajedno. U tomtrenutku zaboravio je na sve ono što su on i Pišon nameravali da učine.

- Slušajte ovo... - nastavi ona sa izrazom lica koji je najednom postao tvrd ihladno ozbiljan. - Nemci već prebacuju svoje trupe sa ruskog fronta dole

prema Dunavu. U času napada na nas, nemačko-austro-bugarske trupe kojimaće komandovati jedan od najboljih nemačkih komandanata -feldmaršal FonMekenzen, iznosiće... tri nemačka armijska korpusa, tri austrougarska armijskakorpusa - svaki korpus dvostruko brojniji i jači od jedne naše armije i... dve

bugarske armije. Tim nemačkim i austrijskim korpusima, koji će napasti sazapada i severa, biće pridodata najteža artiljerija na šinama koja se već

transportuje sa ruskog fronta. Među njima su i četiri baterije, i po dva oruđa odčetiri stotine i dvadeset milimetara, koje će tući Beograd i Smederevo...

- Pa to su najteže nemačke haubice, „debele berte"! - uzviknuVelimir zaprepašćeno i oseti da mu drhti ruka u kojoj je držao cigaretu.

Nemci nam, zaista, ukazuju veliku čast kad protiv nas dovlače četiri odosam baterija ,,berti“ kojima uopšte raspolažu!



- to se tiče ovih baterija ,,berti“ koje Nemci šalju protiv nas, biću,ako želite, tačnija... to su one koje su upotrebljene protiv ruskih

tvrđava Kovno1 i Novogeorgijevsk.2 3 One dolaze sa nemačkim korpusimakoje izvlače na ruskom frontu.

- Nerazumljivo mi je da Nemci koncentrišu tolike snage protiv nas? upitaVelimir u nedoumici.

Ana pripali novu cigaretu i odgovori:

- Žuri im se da nas što pre zbrišu sa karte, jer žele da otvore direktnu vezuBerlin-Beč-Beograd-Niš-Sofija, koja će ih vezati sa Turskom i omogućiti imda šalju pojačanje.

Čim je to rekla, Velimir ustade, uze joj obe ruke i prinese ih usnama. Osetila jekako podrhtava. U očima su mu blistale suze, šaputao je potreseno:

- Ako se neko posle ovog strašnog rata, iz kojeg ćemo, ma šta bilo, izići kao pobednici, bude setio da podigne spomenik onom našem malom, odrpanom pešalcu, ispod, njegovih nogu bi trebalo zlatnim slovima ispisati vaše ime.Znate li vi šta znače ovi podaci kojima raspolažete za našu Vrhovnu komandu!

Ona klimnu glavom gledajući ga zaljubljeno. Ali on uporno nastavi;

- Ne, vi, ipak, ne znate mnogo o strategiji... To će omogućiti da naše trupeodmah zauzmu najpovoljnije položaje i da spreče katastrofu. Mi ćemo upasti uBugarsku pre nego što oni izvrše mobilizaciju i koncentraciju svojih trupa nanašoj istočnoj granici.

- Tu grešite - dočeka ga Ana. - Podaci kojima raspolažem u ugovorimaizmeđu Bugara, Nemaca i Austro-Mađara su takvi da nam saveznici neće

poverovati, misliće da smo ih izmislili zbog svoje koristi. Zato moramo do poslednjeg trenutka mirno čekati na bugarski napad i tek tada dokazatiFrancuzima i Englezima da smo bili u pravu. Oni nam, možda, neće verovati nito da Nemci izvlače sa ruskog fronta tri armijska korpusa i „debele berte".Kad saveznici misle da se iskrcaju U Solunu?

On je dotle nije slušao, utišan samo nežnošću njenoga glasa i kod



poslednjeg pitanja se trže.

- Neće se iskrcati pre oktobra.

- Tada će sve biti kasno - reče ona sa gorkim umorom. - Našima ostaje da se pouzdaju samo u sebe.

Velimir na to ustade, poče da hoda po budoaru i najednom se zaustavi isprednje.

- Ma šta se dogodilo, vaši podaci će omogućiti da dostojnodočekamo neprijatelja i da mu pružimo otpor kakav on ne očekuje. Poštomislim da se uskoro vratim u Solun, gde se već, svakako, povećava aktivnosti bugarske špijunaže koja će se tesno povezati sa nemačkom i austrougarskom,računam na vas: pokušajte da mi preko Apisa dostavite imena glavnih

bugarskih špijuna. Rumuni sigurno imaju takve podatke jer je njihova tajnaslužba vrlo spretna, pogotovu kad se radi o Bugarskoj.

- To mi neće zadati velike teškoće - osmehnu se Ana takvim osmehom, danehotice izazva ljubomoru u njemu.

Pred očima mu iznenada iskrsnu slika iz opere i sa prijema kod gospođeFilipesku; nije bilo nikakve sumnje, taj njen nadmoćni osmeh je potvrđivao da

e ljubavnica kneza Joneskua. Taj otmeni aristokrata je očigledno bio smrtnozaljubljen u nju i ona se spretno koristila njegovim osećanjima. I da li samonjegovim?... U ovom trenutku Velimir nije mislio kako je Ani bilo teško kad jesaznala za njegovu ljubavnu vezu sa Irenom. Ona ga je volela pre nego što jeon to naslutio ali mirila se s tim da obaveštajci ne mogu imati svoj lični život.Sada je prekršila to pravilo, pokušavajući sitnim ženskim lukavstvom da gaodvoji od žene, koja je bila nešto sasvim drugo u odnosu na malu Grkinju; bilae ljubomorna na gospođu Filipesku jer je osećala da je to izuzetna žena, kakve

muškarci retlco sreću u svom životu.

- Moram vas videti negde na skrovitom mestu - reče Velimir poluglasno,uzimajući šešir i rukavice.

Očekivao je da će odmah pristati, ali ona je ćutala, bleda i zamišljena. On jojna to priđe i uze je za ruku. Osetio je kako joj ruka podrhtava u njegovoj šaci.



U divnim očima su se zaiskrile suze.

- Nemojte, biće mi teže posle toga...

- Zašto.

Iznenada ju je uzeo u naručje i privukao sebi. Dah im se mešao. Ana jeotvorila sklopljene oči i pogledala ga izgubljeno. Zatim je ponovo sklopila očii okrenula glavu. On joj nežno okrete lice prema sebi.

- Niste mi odgovorili jer vam nije stalo do mene. Činite da budem ljubomoran? Možda je i tako... Vi žene ne možete biti ljubomorne naisti način kao i čovelc, niti osetiti ono što muškarcima zadaje najviše pitanje...

- Nepravedni ste prema meni - reče ona tiho. - Ja vas volim, volim više negošto mislite. Ako je do ljubomore, pre bih ja imala razloga da budemljubomorna.

To nehotično priznanje ga utrže i osvesti. Čelo mu se naboralo, a oči prodornoupile u nju.

- Vama je, čini mi se, veoma stalo da što pre odem iz Bukurešta?

Ona mu umesto odgovora grčevito steže mišice. Gledajući je onako

tužnu i privlačnu, Velimir je osećao pravo mučenje pri pomisli da će se,možda, zauvelc rastati. Puna tihe malaksalosti, naslanjala je lice nanjegovo rame. Na mah on oseti duboko sažaljenje prema toj mudroj i očajnojženi u kojoj je, činilo mu se, otkrio tragove svih naslada i patnji.

Poljubio joj je ruku i, ne čekajući da mu nešto kaže, napustio njen budoar. Onae još dugo stajala na istom mestu, zatim se bacila na divan i gorko zaplakala.

XII

Suncem okupan kej solunskog pristaništa bio je preplavljen gomilamauzbuđenih ljudi i žena koji su tog oktobarskog dana 1915. godine posmatraliiskrcavanje prvih kontingenata francuskih i britanskih trupa. Savezničke



muzike su neumorno svirale marševe, dok je razdragano mnoštvo radosnoklicalo vojnicima u prolazu; solunski građani su se radovali, jer je dolazak saveznika bio dokaz da u njihov grad neće ući nemačke i austrougarske trupe.Ali na keju nije bilo ni jednog jedinog zvaničnog predstavnika grčkog kralja

Konstantina koji je, za razliku od svog naroda, i dušom i telom bio naklonjen Nemcima.

Među okupljenom svetinom, poklopljen svojim žirado šeširom, sa večnozalepljenom cigaretom u uglu usana, stajao je i pukovnik Henrih fon Hoflener.

Njegovi agenti, raštrkani svuda po pristaništu, neumorno su brojali čete i bataljone, artiljerijska oruđa, automobile i kamione... brojani su i ogromnidrveni sanduci, koje su istovarivale dizalice sa transportnih brodova, okokojih su kao psi čuvari krstarili torpiljeri i lake krstarice; u tim sanducima su

se nalazili rasklopljeni avioni.Jedan čas kasnije, pukovnik fon Hoflener sedeo je u svom generalnomkonzulatu, okružen tucetom oficira Evidenc-biroa.

- Prusi su uvele debele glave - besneo je pukovnik - prelazeći očima po potčinjenima - zar ih nismo na vreme opomenuli da će se saveznici iskrcatiovde? Naše i nemačke trupe uveliko forsiraju Dunav uz podršku najtežeartiljerije, ali se Srbi đavolski žilavo brane. Bugari im još nisu objavili rat i

saveznici će imati vremena da prebace nekoliko divizija železnicom doSkoplja...

Tek što je to izgovorio, uđe kapetan Fon Gurkevič i predade mu neki telegram.Hoflener ga prelete očima, a onda radosno uzviknu:

- Gospodo, Srbi su u klopci! Jutros su dve bugarske armije prešlena nekoliko mesta granicu sa Srbijom i Makedonijom. Savezniciizgleda spavaju! Uostalom njihov general Šaraj je potpuno nesposoban vojnik,

čiju vrednost osporavaju ne samo Englezi nego i mnogi Francuski oficiri.Znate li šta je taj vajni general izjavio jednom svom prijatelju neutralcu kade ovaj polazio za Sofiju, a Šaraj ovamo za Solun... ’Doviđenja u Sofiji, gde

ću svakako, stići... kao zarobljenik! Drugo, on je šlep kod očiju jer ne raspolaže svojom obaveštajnom službom. Ali... - tu Hoflener malo zastade iopet pogleda svoje saradnike - ...mi ne smemo zaboraviti dasrpska obaveštajna služba raspolaže odlično organizovanom mrežom i



velikim brojem agenata i da će Francuzi i Englezi dobiti od nje svaku pomoćza stvaranje svoje tajne službe. S druge strane, niz naših odličnih agenatae uhvaćen zahvaljujući kapetanu Velimiru koji je jedno vreme neznano

kuda iščezao iz Soluna...

Pukovnikovo izlaganje prekide zvonjava telefona. Javljao se kapetan bojnog broda Oto fon Kerner.

- Moram te smesta videti, Henriče...

- Izvoli, Oto, čekam te - odgovori Hoflener mirno.

- Dolazim za desetak minuta...

Spuštajući slušalicu, pukovnik se obrati svojim ljudima:

- Gde smo ono stali? Aha... kod šefa srpske špijunaže... On mora biti likvidiran, razumete li. Sofija će nam pomoći da ga uhvatimo uklopku. Taman smo bili s njom nešto započeli, a on je nestao. Sad je opet tu!

Posle toga Hoflener stade da sluša izlaganja svojih oficira koji su predlagalinačin ubacivanja špijuna u saveznički invazioni štab.

- Na Grke se ne možemo osloniti - primeti kapetan fon Gurkevič - jer su onisvi od reda venizelosisti. Njihova srca kucaju za Srbe i zato jesrpska obaveštajna služba tako efikasna. Onaj lisac, pukovnik Papanikola, komandant okružne bezbednosti, otvoreno im pomaže u hapšenjunaših istaknutih agenata. Naša vlada je zbog toga protestovala kod samogkralja i tražila da se svi kompromitovani simpatizeri Srba uklone sa

položaja. Nadam se da će to biti rešeno, pogotovu sada, jer je za novog predsednika vlade postavljen naš prijatelj, Konstantinov čovelc Skulidis. Alito ne znači da se možemo uspavati...

- Bugarska služba nam je obećala najtešnju saradnju - primeti Hoflener. -Kad sve sredimo, vajni saveznici će se uplesti u naše mreže kao pilad ukučine.

U to sluga prijavi Ota Kernera.



- No, gospodo, videćemo se večeras u šest - otpusti pukovnik svoje ljude.

Čim uđe i pozdravi se sa Hoflenerom, šef nemačke špijunaže baci pred njegana sto nekoliko fotografija.

Poznaješ li ovu ženu?

Hoflener se zagleda i klimnu glavom.

- Čini mi se da je to ona dražesna lepotica, koja ti se izmigoljila iz ruku,Oto?

Razdražen ironijom u glasu svog kolege, Nemac planu:

- Izmigoljila? Na koga sam ja stavio šapu taj neće daleko izmaći. Znaš li gdese nalazi?

- Otkud bih znao? - upita Hoflener nemarno paleći ko zna koju po reducigaretu.

Fon Kerner ga pogleda sa likovanjem u očima i reče otegnuto:

- U Bukureštu! Tamo se dobro ugnezdila kao tobožnja grofica Hunjadi i

uspela da se uvuče u naše krugove.

- Naše?

Hoflener ga je začuđeno merio; zatim reče:

- Koliko stoji u mojim podacima, izvesna grofica Hunjadi, metresa knezaJoneskua, je rado viđen gost u stanu vašeg vojnog izaslanika.

- Hm, ti ipak znaš za nju, Henriče? - reče Fon Kerner gušeći se od ljutine. -Što me nisi obavestio?

- Nije moje da se brinem koja će žena spavati sa vašim vojnim izaslanicimau ovoj ili onoj evropskoj prestonici. Ali budimo iskreni, nisam slutio da je toona ista za koju ste vi ovde utvrdili da je srpska špijunka.



- Mi utvrdili da je špijunka? - zgrozi se Nemac drskim licemerjem svogkolege. - Zaboravio si da su ona i major Markauci bili vrlo bliski prijatelji.

Austrijanac podrugljivo podiže obrve.

- Teško je nekad biti vrač-pogađač. Ja nisam mogao zabraniti Markauciju dase zabavlja sa lepim ženama, jer im nije pisalo na čelu da su špijunke. Kao što,na primer, ni jednom „Bavarcu", koga ste vi sjajno ugostili, nije pisalo na čeluda je srpski agent.

- Dobro, Henriče, ostavimo se zajedanja - reče Fon Kerner, dirnut u živac podsećanjem na neslavnu pustolovinu sa tobožnjim Bavarcem. - Ta žena jevrlo opasna špijunka, možda najopasniji špijun koga saveznici uopšte imaju.

Naša služba je budno prati i uskoro ćemo je imati u rukama. Obavešten sam dae juče krenula za Sofiju sa knezom Joneskuom, koji tamo odlazi u

diplomatskoj misiji. Očigledno je kakve su njene namere, jer je sigurno znalada će Bugarska ući u rat na našoj strani. Čim im pošaljemo podatke, Bugari ćee uhapsiti i predati nama.

Na Hoflenerovom licu se ukaza jedva primetno bledilo, ali je to Fon Kerner protumačio kao zavist što su Nemci uspeli da joj uđu u trag; požurio je dauspokoji Hoflenera:

- Ta đavolska lepotica je isto toliko zla nanela vama koliko i nama. Prematome, nije važno ko će je prvi dočepati. A sad još jedna prijatna vest...Maločas sam dobio telegram sa podmornice U-15 da je na otvorenom moru,ispred Solunskog zaliva, potopila veliki brod sa oko dve hiljade francuskihvojnika.

- Čestitam na uspehu - reče pukovnik rasejano stežući mu ruku.

Ali dok je drmao Nemčevu šaku, Hoflenera su morile sasvim druge misli; za

trenutak se obradovao kad je saznao da se iza lepe grofice Hunjadi krije Ana.Bio je spreman da otputuje u Bukurešt da joj otvoreno predoči da zna da jeneprijateljeva špijunka i da je milom ili silom priveže za sebe. Vest da jeotputovala za Sofiju i da će je Nemci uhvatiti pogodila ga je kao grom iz vedraneba. Sada ga je morila grozničava misao kako da je spasi. Jedva je shvatioono što mu Oto fon Kerner govori:



- Naša nova šifra se pokazala kao nerešiva... Obaveštenja koja dostavljamoiz tornja tvog konzulata o kretanju savezničkih brodova nisu nijednom

provaljena i podmornice sa uspehom dejstvuju...

- Da, da Oto... sjajno ide... Nemac mu prijateljski položi ruku na rame i zagleda mu se u lice.

- Izvini, možda te je povredilo ono s Markaucijem. Ali neka ti bude uteha dataj izdajnik nije bio čovelc naše krvi, već Italijan.

- To je prošlost - reče Hoflener više za sebe. - U onim uslovima je bila prava šala raditi. Sad smo usred neprijateljskog osinjaka. Verujem daće saveznici zatražiti da nas proteraju i zato se treba pripremiti za prelazak u ilegalu. Ja ću i dalje ostati u Solunu.

- Za to se ne brinem, jer ćemo i mi naći tajna skloništa - odgovoriFon Kerner. - Saveznici će još dugo morati da lupaju glavu dok uspeju daovde uspostave lcakvu-talcvu tajnu službu.

Na tu primedbu, Hoflener najednom živnu. Pružala mu se prilika da Nemcimadokaže koliko su u zabludi.

- Oficiri francuske i britanske službe koji su još pre iskrcavanja stigli ovde,već su stupili u vezu sa šefom srpske špijunaže. Srbi će im staviti veliki brojsvojih agenata na raspolaganje i preneti svoja iskustva. Major Saru jenajagilniji od njih i ovejani obaveštajac koji je postavio prvetemelje Deuxieme bureaua u Solunu.

- Turska i bugarska služba će raditi u savezu sa nama i ja se nadam da ćemoih sve nadmudriti.

- Videćemo... - primeti Hoflener neodređenim glasom. - Što se mene tiče,računaj na svaku pomoć, Oto.

Srdačno su se oprostili. Kad je Nemac izašao, pukovnik uze Aninu fotografiju istade pažljivo da je posmatra. Prenulo ga je jedva čujno otvaranje vrata.Ulazio je advokat Nešet sa svojim večnim ljubaznim osmehom. Hoflener brzo



ugura fotografiju pod spise i ponudi advokata da sedne.



XIII

Hladna kiša je udara o prozorska okna dok su kapetan Velimir i major Sarurazgledali spiskove neprijateljskih agenata koje je trebalo pohapsiti. Bilo je tokrajem novembra 1915. godine, kada su srpske trupe, potiskivane austro-nemačkim i bugarskim armijama, napustile poslednju stopu svoje zemlje izapočele tragično povlačenje preko albanskih zasneženih planina prema moru.

- Sve je to lepo - uzdahnu Saru - ali mi tu ništa ne možemo učiniti.

- Kako ništa? - zaprepasti se Velimir.

- Generalu Šaraju je naređeno da se sila ne primenjuje ni prema kome jer bi

to, navodno, povredilo grčku neutralnost.

- Ali nemačke podmornice su uvele tačno obaveštene o kretanju brodova, ami se, zasad, ne možemo dočepati njihove nove šifre. Shvataju li oni da gradvrvi od neprijateljskih špijuna i da je svaki pokret savezničkih jedinica

pažljivo praćen. Konzulati Centralnih sila se moraju zatvoriti i posestitrupama. Onda ćemo njihove špijune hvatati kao miševe.

- Moramo čekati na bolje dane - reče šef Deuxieme bureaua, ustajući -

Doviđenja, dragi prijatelju.

Maskiran kao i uvele, Saru iščeze iz usamljene vile. Velimir pogleda na sat;trebalo je da uskoro dođe Irena, od koje je očekivao važne podatke. Ali moraoe da bude oprezan s njom. Još pre njegovog odlaska za Bukurešt primetio je

da se njegova lepa prijateljica u nečemu izmenila. Kao da je najednom postalaizveštačena, a i u njihov ljubavni odnos nije unosila onu raniju toplinu. Posle

povratka iz Rumunije, duboko razočaran Aninim odnosom prema njemu,čeznuo je za Ireninim zagrljajima. I našao ju je skoro istu kao što je i ostavio:

izveštačenu i čudnu, što je u njemu budilo nepoverenje.

Ono što je posebno budilo sumnju kod Velimira prema njegovoj ljubavnici idvostrukom špijunu, bilo je njeno izvrdavanje sa nemačkom šifrom. Tajnaradio-stanica u Austrougarskom generalnom konzulatu je neumorno slala

podatke neprijateljskim podmornicama - saveznički brodovi su tonuli sa



stotinama i hiljadama vojnika invazionih trupa, a vreme napada nikako nijemoglo da se utvrdi.

Prosto mu je bilo neshvatljivo da je ona njemu ropski odana žena,

koja mu je ranije donosila vanredne podatke, zatajila. Šef srpskekontrašpijunaže je morao imati tu šifru po svaku cenu ne samozbog savezničkih vojnika već i zbog srpskih trupa, koje su morale da stignuna albansku obalu da odatle budu prebačene na Krf i posle u Solun.Užasavao se od pomisli da će mnogi od tih srpskih vojnika, koji suučinili besprimerne podvige, da bi posle toga bili bačeni u strašnoiskušenje neviđenog povlačenja, naći smrt na dnu Jadranskog ili Egejskogmora. A šifru nije mogao da mu nabavi nilco sem Irene.

Lanac Hoflenerove špijunske mreže se protezao od albanskih obala prekogrčkih ostrva i o svakom brodu su stizali, iscrpni podaci, tako dasu podmornice, opomenute i spremne, halapljivo čekale svoje žrtve. Nije

bilo sumnje da će se i o svakom brodu sa srpskim trupamasaznati blagovremeno i da će radio-stanica sa tornja Austrougarskoggeneralnog konzulata poslati u eter najtačnije podatke o kursu plovidbe.

Na jedva čujni zvuk zvonceta on skoro potrča u hodnik i otvori ulazna vrata.Tobožnja Irena, u stvari njena sestra bliznakinja Sofija, uđe unoseći svežinukišne večeri i zagrli svog ljubavnika.

- Oh, mili tako sam te se zaželela!

Taj glas se ipak u nečemu, po svojim nijansama, razlikovao od Ireninog.

- Šifru, jesi li donela? - upita Velimir grozničavo i odmah se pokaja što je tonaglo zatražio.

Tada mu je prvi put palo na um da mu je Hoflener, možda, podmetnuo sestru bliznakinju, za čije je postojanje znao. Ali kako i zašto? Hoflener bi to učiniosamo u slučaju da ga je Irena obavestila o svojoj dvostrukoj ulozi. MeđutimVelimir bi dao glavu da ga ta žena, čiju je ljubav primao kao najiskreniju, nijeobmanula. Kako utvrditi da je to druga sestra? Verovatno joj je Irena donajmanjih detalja pričala o njihovom odnosu, što se vešto moglo iskoristiti. Pa



ipak, možda ne sve.

- Ukrala bih za tebe sve šifre sveta, mili - reče ona patetično ostavljajućisvoj kišobran, koji se jedva nešto nakvasio, jer je došla fijakerom.

On je odmeri iskosa. Govorila je kao glumica koja je svoju ulogu naučilanapamet. Zar bi Irena upotrebila ovakvo banalno opravdanje?

- No, skini pelerinu...

Uveo ju je u sobu i kad se zavalila na divan, pripali joj cigaretu. Pogled mu je počivao na srebrnoj torbici. Kako se toga nije setio?

- Nećeš me ponuditi likerom, mili?

- Oprosti, odmah ću...

Dok joj je pružao liker, on reče tobož nemarno:

- Sećaš li se one večeri kad si prvi put došla ovamo, isto je ovako padalakiša? Nisam slutio šta se tada krilo u tvojoj torbici.

Ona brzo podiže od i pogleda ga u nedoumici, zadržavajući kristalnu čašu na

usnama.

- Krilo? Oh, već sam zaboravila! Žene uvele nose stotinu sitnica...

Jedva se savladao da mu lice ostane mirno. Zaboravila? Zar se može

zaboraviti događaj sa malim pištoljem? Ta, tada se radilo o njegovom i njenomživotu ili smrti!

- Ne sećaš se pištolja? - upita on upravljajući stroge oči u nju. - De, molimte, ispričaj mi pošto smo se tako zbližili.

Nije mu izmaklo kako joj se boja lica naglo promenila. U njemu je raslarazdražljivost, dok su njoj misli tekle munjevitom brzinom. Proklinjala jesestru što joj je izostavila taj toliko važan detalj iz njihovog odnosa, o čemunije imala pojma.



- Aha, da, sad se sećam... - promuca ona zbunjeno, krijući pogled nekud prema torbici.

- No, reci, čega se sećaš? - zapita Velimir nemilosrdno.

- Ti si zaista strašan - ljutnu se Sofija, pogledavši ga začas uplašeno. -Nisamdošla da razgovaramo pištoljima.

Tek što je to rekla, on je iznenada ščepa za ruku.

- Pusti me! - jeknu ona kriveći lice cd bola.

- Lažljivice! - izdra se on, - Misliš li da nisam upoznat s tim da Irena imasestru bliznakinju. Hajde ispričaj kako te je Hoflener uputio ovamo. Pazi, sve

znam! Meni ništa ne smeta da te zadavim i bacim na pustu ulicu... U našem poslu nema sentimentalnosti ni za koga - bio on lep ili ružan.

Drhtala je kao prut, dok joj je Velimir i dalje stezao ruku.

- Prvo me pusti, pa ću onda govoriti...

Kad se oslobodila stiska, ona brižnu u plač krijući lice u maramicu. On je seo prema njoj, zapalio cigaretu i odbijajući dimove, čekao da se isplače. U neko

vreme podigla je glavu i rekla isprekidano:

- Pukovnik je sumnjao da sa Irenom možda ne ide kako treba. U svakomslučaju hteo je da proveri njen rad.

- I ti si ga obavestila da sam tražio šifru? - ciknu on podižući se sa stolice.

Uverena da će je udariti, Sofija se izmače u stranu. Onako preplašenaizgledala je bedno i dostojna sažaljenja, ali Velimir je znao da će ga

svaka sentimentalnost skupo koštati. Ščepao ju je prstima za gušu i besno zapretio:

- Govori... Jesi li mu rekla da sam tražio šifru?

- Je... sam... - zakrklja ona gušeći se.



On je na to pusti. uo je širenje svojih vena i kucanje srca. Stajao je kaoukočen ispred nje, zgrčene na divanu, ne znajući šta da čini sam sa sobom i sanjom. Vredi li ubiti tu bednicu i ukaljati ruke zločinom? U krajnjem slučaju bioe sam kriv što je postao toliko neoprezan i što se prepustio ljubavnim

uživanjima. Kao i uvele, takve stvari su se svetile obaveštajcu i ona je bila u pravu što svom srcu nije puštala na volju. Kako sad uzvratiti udarac koji mu jezadao lukavi Hoflener?

- Pričaj mi sve po redu - dreknu on, sedajući ponovo u fotelju.

Osećao je kako ga obuzima tihi mir, a disanje mu je postalo

ednomernije i dublje. U njemu se opet vraćao prekaljeni obaveštajac, koji jesamo za trenutak izgubio kontrolu nad sobom. Zahvaćen novom mišlju kako da

popravi posledice Hoflenerovog podmetanja, trudio se da bude strpljiv. Poštoe Sofija i dalje sedela zgrčena i uplašena, on joj priđe i pomilova je po kosi.

- Hajde ne plaši se... budeš li mi pomogla, neće ti se ništa desiti. Kunem se...

Njegova neočekivana nežnost nije ostala bez posledica; ona se slomljeno pridiže, očiju punih suza, nasloni glavu na njegovu ruku i stade da jeca. Morao

e da sačeka njene izlive i da je opet zaspe nežnostima.

- Tebe će noćas napasti - reče ona jedva čujno.

- Kad? Ko?

- Njegovi ljudi. Posle ponoći, kad ti zaspiš, ja bih im otključaia vrata...

- Hm, tako!

Motreći jednako na nju da mu ne pobegne, on uze slušalicu i zatraži vezu sa

Srpskim generalnim konzulatom.

- Marko, jesi ii ti?

- Da, gospodine Petroviću.

- Uzmi još petoricu sa sobom i dovedi ih pola časa kasnije ovamo. Ponesite



oružje...

- Doći ćemo...

On se posle toga vrati Sofiji i reče blago:

- Eto vidiš, već sam tvoj dužnik, jer si mi spasila život. To tiHoflener sigurno neće oprostili. A sad mi lepo ispričaj o Ireni...

Zatražila je da se umije i uredi. Još nije završila sa svojim uređivanjem ukupatilu, a na vratima odjeknu jaka zvonjava. Jedan za drugim, ulazilisu njegovi ljudi.

- Biće neke gužve, a, gospodine kapetane? - zapita Marko, otirući kapi kiše

sa lica.

- Pruža nam se prilika da upecamo dvojicu-trojicu Hoflenerovih poverenika- objasni im Velimir. - Idite u krajnju sobu i tamo čekajte sve dok vas ne

pozovem. Za to vreme možete igrati karte, ali da mi niste galamili.

Nestali su nečujno hodajući na prstima, ne znajući da će još dugo potrajati dok se susretnu oči u oči sa Hoflenerovim ljudima. Uto se vratila i Sofija, neštoosvežena, ali sa očima još podbulim od plača.

- Tvoju sestru sam pomalo voleo - dočeka je on tihim glasom. - Žao mi je štonisi kao ona i u duši, a ne samo po spoljnom izgledu.

Taj prelcor je dirnu u živac. Ona još nije bila svesna da je stupajući u ljubavnuvezu s tim čovekom po Hoflenerovoj želji počela da prema njemu oseća jakunaklonost; to nije bila ljubav kao u Irene, ali kad je već jednom stupila naklizavo tle odnosa s čovekom koji je uzimao za drugu, ona se strasno

predavala varljivoj iluziji raznih doživljaja kakve dotle nije poznavala.

Dok je Velimir govorio, ona je okrenula lice nagore, ali oči su joj bilesklopljene kao da pokušava da slepo pređe preko svega što ju jeiznenada snašlo. Neočekivano, ona otvori oči i sva bleda ustade sa divana.

- Nju si voleo?



Glas joj je zadrhtao od zavisti i mržnje prema sestri, a pobledelo lice joj sečudno belasalo u žutoj svetlosti abažurne lampe. Činilo se da će kidisati naVelimira, koji je mirno sedeo i pažljivo posmatrao. Ona se nagnu prema njemui dodade sa pakosnim likovanjem;

- Ti me možeš ubiti, ali Hoflener dobro zna da sam kod tebe. Ne zaboravi dae Irena u njegovim rukama, zatvorena u vili. Želiš li da se on na njoj osveti?

U Velimiru opet iskrsnu jarost. Zgrabio ju je za ruku i bacio natrag na divan.

- Ne precenjuj sebe... Zaloga za koju ću dobiti tvoju sestru nisi ti...

To novo priznanje da mu je njena sestra prirasla za srce sasvim je dotuče.Ponestalo joj je snage da se s njim raspravlja; klonula i iznemogla, okrenula seu stranu i pokrivajući dlanom oči, dugo je tako ostala. U sobi je zavladalaotelovljena tišina i kucanje porcelanskog časovnika ispred ogledala najednome dobilo neobične razmere.

Velimir pozva Marka da im slcuva kafu na špiritusnom primusu u kuhinji, azatim poče oprezno da uverava Sofiju kako je za nju najbolje da mu ispričakakve mu je sve podatke podmetnuo Hoflener. Ona je skrušeno počela daodgovara zastajući s vremena na vreme kao da se odlučuje da li da mu to iliovo kaže. Njeno muklo, otegnuto pričanje prekide zvonjava telefona. Javljaose advokat Nešet po ugovorenoj lozinci, negde iz grada.

- Moram vas smesta videti jer se radi o životu jedne vaše prijateljice.

- Dobro, dođite, već znate gde...

Advokatov nagoveštaj ga je uznemirio: bio je uveren da se radi o Ireni, kojamu je bila jedina prijateljica u Solunu. Očekujući Nešeta s

prikrivenim nestrpljenjem, pušio je cigaretu za cigaretom i nastavljao svoj

mučni razgovor sa Sofijom. Ona je već primetila njegovu očiglednu nervozui rasejanost s kojom joj se obraćao.

Nešet uskoro upade sav zaduvan i zatraži da se povuku u drugu sobu. Tamoizvuče is svog portmonea žensku fotografiju. - Uhvatili su je Nemci... u Sofiji...



Otkud to znate i odakle vam njena fotografija? - upita Velimir mereći ganepoverljivim očima. - Opominjem vas da se ne igrate dvostrukog špijuna nanašu štetu.

- Prvo me saslušajte - reče advokat uvređenim glasom. - Hofleneru nijenimalo prijatno što su je Nemci ščepali...

- Jer su se pokazali bolji majstori od njega - preseče ga kapetan podrugljivo.

- Ne, nije to... On tu ženu voli, ili je bar do ušiju zaljubljen u nju. Saznao jeda su joj Prusi ušli u trag i uputio joj opomenu...

- Kako, opomenu?

- Lepo, preko mene! Putovao sam u Sofiju tobož trgovačkim poslom... jedvasam uspeo da joj se nekako nasamo približim kad je izlazila fijakerom u šetnju.Hladno je saslušala i ostavila me bez odgovora. Tek što sam jutros doputovaoi otišao da se ispavam, zove me Hoflener. Bio je uzbuđen preko svake mere.Psovao je i grdio Nemce ne može biti gore, jer mu je Oto fon Kremer malo pretoga pokazao telegram da je njihova kontraobaveštajna služba u Sofiji„konačno ščepala tu krupnu divljač".

- Nemoguće... - šapnu Velimir, osećajući kako mu krv nestaje iz obraza.

Zatim reče glasno: Zašto vas nije poslušala?

- Možda nije imala vremena da se izvuče, jer su joj Nemci bili za petama.

Neko vreme su se ćutlce gledali. Velimiru se činilo da mu je srce otežalo kaokamen. Irena. Sofija, Hoflener... sve je to začas iščezlo iz njegove glave i

postalo beznačajno. Sad ga je morila samo jedna misao: kako spasiti Anu?Ljubav prema njoj mešala se sa osećanjem dužnosti da je ta žena zaslužilasvako požrtvovanje za svoj spas, pa makar palo stotinu glava. Otadžbina joj je

neizmerno dugovala i nilco se nije smeo oglušiti o njenu dalju sudbinu.

- Moram u Sofiju - reče on tiho gledajući nekud mimo Nešeta.

Tamo nećete mnogo učiniti - odazva se advokat. - Bolje bi bilo nešto

pokušati u Nišu.



- Nišu? Ne razumem?

- Orijent-ekspires iz Carigrada ide preko Sofije i Niša, zar ne?

- Dobro, pa?

- Nemci će je preko Beograda i Budimpešte sprovesti za Berlin. Kada će to biti nije teško saznati. Teškoća je jedino u tome kako se prebaciti u okupiranuSrbiju. Voz se zadržava na niškoj stanici oko jedan čas, jer se tu sadaukrcavaju i iskrcavaju Nemci i Bugari. Ako se organizuje prepad...

- Nemoguće je doći u Niš kad svaki solunski voz strogo kontrolišu bugarsketrupe.

Nešet se osmehnu.

- Nabaviću vam pasoše za vas i još dvojicu-trojicu. Možete proćikao austrougarski državljani, kojih ima tušta i trna u Solunu; ništa vamneće smetati ako govorite i srpski. Možete se izdavati za vaše Bosance,kakvih ovde ima na pečalbi. Moj brat će sve urediti; žigovi su mu uvele priruci.

- Sigurno?

- Najsigurnije!

Velimir mu na to steže ruku.

- To vam nikada neću zaboraviti. Samo da je spasimo...

- Gospodine Petroviću, ja sam vam jednom pomenuo da ništa ne činim iz

ideala, jer ih nemam. Nadam se da mi vaši mogu izraziti zahvalnost sa pet-šesthiljada zlatnih franaka.

Dobićete i dvadeset! Njena vrednost se ne može proceniti novcem.

- Moliću se alahu da je sačuva od svakog zla. Kako mi se čini, još ću zaistaotvoriti svoju banku!



Kad su izlazili, advokat ponovo natuče svoj crni šešir duboko na oči Ali taopreznost je bila izlišna, jer se Sofija nije nalazila u salonu. Velimir se namahuzbudi.

- Marko, MilenkoL.Ljudi su prestravljeno dotrčali sa pištoljima u rukama, uvereni da je kucnuočas obračuna. Možda tog čovelca u crnom šeširu treba ščepati? Marko ga ječak uhvatio za mišicu, dok je Nemet začuđeno buljio u njega. Umesto da imobjasni, Velimir pređe dlanom preko čela i odmahnu rukom.

- Dođavola, ona više nije važna! Ni Irena... Idite vi svi kući i dobrose ispavajte. Hoflener se neće usuditi da mi nekog šalje kad čuje od Sofijeda ste ovde...

XIV

Ana je sedela u kupeu prve klase naspram dva nemačka tajna agenta bikovskogizgleda, dok se Orijent-ekspres približavao Nišu. Mada je znala kakav jestrašan završetak očekuje, na njenom mirnom, lepom licu se nisu mogli

primetiti tragovi očajanja, samo su joj obrazi bili preko mere bledi. Na takošto ona je bila spremna još od onog dana kad je pred Apisom položila zakletvuuprkos njegovih predočavanja da je služba obaveštajke najopasniji poziv koji

postoji. Jednom je već prežalila sebe u Solunu i kratko vreme koje joj je preostalo posle toga da popravi upotrebila je da neprijatelju zada nove udarce.

Pogled joj je lutao kroz prozor pregrejanog kupea i ona je sa oštrim bolom posmatrala okupatorske vojnike na straži kod železničkih mostova i okostanica. U dva-tri maha ekspres se mimoišao sa kompozicijama furgona

prepunih ljudi i žena; nije trebalo mnogo domišljanja da se shvati da su tointernirci koje odvode u logore. Sanjala je o onom danu posle pobede, adoživela je da poslednji put vidi svoju otadžbinu sputanu lancima najcrnjegropstva koje je dotle istorija poznavala. Sve to nije ubilo u njoj onu čvrstu ivatrenu veru da će doći dan slobode, ali u duši joj je bilo teško što to nećedočekati.

Od onog dana kada su nemački agenti upali u luksuzni apartman sofiijskog



hotela gde je smestio knez Jonesku i grubo je uhapsili baš u trenutku kad je pakovala svoje stvari - hitajući da se skloni u rumunsko poslanstvo - živela jekao u letargiji; na sva pitanja u nemačkom poslanstvu, koja su joj uporno

postavljali, odgovarala je još upornijim ćutanjem. To ih je razbesnelo do krvi i

nisu se libili da joj predoče kako će u Berlinu imati dovoljno vremena da iznje iščupaju sva priznanja koja žele. Ispraćajući je na stanicu u zatvorenomautomobilu, preporučili su joj da dugo putovanje do Berlina upotrebi za

prisećanje imena svih srpskih i savezničkih agenata koji su s njom stajali uvezi bilo gde.

Kad je ekspres uleteo sa prodornim zviždukom u nišlcu železničku stanicu,napolju je uveliko vladala kišna noć. Stanični peron, osvetljen zamagljenimsijalicama, bio je prepun vojske; vojnici u zelenkastim, plavkastim i

uniformama zemljane boje vrzmali su se, gurali i žagorili. Na suprotnomkoloseku je stajao teretni voz u koji se ukrcavala neka nemačka jedinica.Duboki šlemovi tevtonskog oblika davali su licima Nemaca neljudski, odbojanizraz.

Neki kicoški odeveni austrougarski oficir ispraćao je otmenu damu podkišobranom. Ušli su u prazan kupe do onog u kojem je sedela Ana i veselo

brbljali o Beču. Njoj se učini glas tog oficira dobro poznat; bio jeto nekadašnji generalštabni kapetan, sada pukovnik Oto fon Helinek,

bivši austrougarski vojni izaslanik u Beogradu za vreme balkanskihratova. Upoznala se s njim po Apisovom nalogu, što joj je omogućilo da posle- za vreme njegovog izbivanja u Beču - upadne u njegov stan. Zar jeFon Helinek, zabavljen svojom, očigledno nekom bečkom prijateljicom kojae došla za njim čak u Niš, mogao da nasluti da ga samo tanka drvena pregrada

deli od žene kojoj se nekad strasno divio i koja mu se izmigoljila iz ruku kade bio siguran u svoju ljubavnu pobedu.

Dok je jedan od Aninih pratilaca skoknuo da nešto kupi na peronu, drugi je,

pretvarajući se da čita neki ilustrovani časopis, budno motrio na svaki njen pokret. Prenuo se tek kada je na vratima ugledao dva austrougarska podoficira.Jedan od njih se predstavi agentu koji ih je začuđeno posmatrao, pogleda svojnotes i reče Anino ime.

- Naređeno je da nam gospođu ovde predate.



- Nisam vas razumeo, majn Feldvebel ? — zapita agent.

Jedan od njih, vitak, sa crnim brkovima, ponovi mu svoj zahtev. Boja togglasa! Ana tek tada podiže oči i njen pogled se susrete sa

Velimirovim pogledom. Trebalo joj je mnogo da se savlada. Ali oči su joj preklinjuće opominjale da što pre odu, jer čine besmislenu ludost koja će i njihstajati života.

Umesto odgovora, Nemac ispravi svoju telesinu i izdra se tobožnjimAustrijancima u lice:

- Marš napolje!

Tog istog časa Velimir mu gurnu pištolj u rebra i primora ga da sedne.

- Da nisi pisnuo! Mi smo sebe odavno prežalili. Marko, pođi s njom...

Marko dohvati sleđenu Anu za ruku i povuče je napolje. Tek kad se

uverio da su izmakli do mesta iza stanice, gde ih je čekao najmljeni fijaker,Velimir se diže sa sedišta, držeći jednako pištolj. Nemac učini pokret da i onustane, ali ga snažan udarac drške po glavi baci natrag. Drugi agent ga je našaoonesvešćenog u polumračnom kupeu i shvativši da je Ana nestala, istrčao u

hodnik.

Na njegovu dreku i dozivanje, sa perona su pojurili žandarmi. Agent im jeisprekidano objašnjavao da su nepoznati ljudi oteli od njihopasnu neprijateljsku špijunku. Istrčao je i Fon Helinek iz susednog kupea.Kad ugleda fotografiju koju je Nemac pokazivao žandarmima, pukovnik mu je

naglo istrže i zablenu se u nju.

- Mein Gottl...

- Molim vas, Herr Oberst... - preklinjao je agent, pokušavajući da mu otrgnefotografiju. Bože, streljaće nas zbog ovoga!

- Pođimo u komandanturu - predloži mu brkati žandarmerijski cuksfirer.



Nemac je bio očajan zbog birokratske krutosti glupavih Austrijanaca kojinikako nisu mogli da shvate da je svaki minut dragocen. Uto je došao i drugiagent, pa su obojica krenula sa austrougarskim žandarmima, dok se pukovnik Fon Helinek vratio sav uzbuđen u kupe svoje dame.

Desetak minuta kasnije, ekspres je uz zvižduk i pištanje pare krenuo kaBudimpešti.

XV

Mećava je postajala sve jača i jača, a po opustelim niskim ulicama padao jesuv i sitan sneg. U gradu, blokiranom od okupatorskih vojnika, kao da je svezamrlo. Ta i tamo promicale su patrole, odredi žandarma i tajni policijski

agenti u civilu. Obruč oko ljudi koje je trebalo uhvatiti po svaku cenu se sveviše i više stezao.

U kućici na zasneženim padinama Gorice, iznad gradskog groblja, užarena plehana peć širila je prijatnu toplotu. Velimir je sedeo na starom, pohabanomotomanu, a Ana je ležala kraj njega sklopljenih očiju. Položio joj je glavu naastuk i udobno namestio noge; belo lice bilo joj je okruženo crnom,

raspuštenom kosom. Ležeći tako, izgledala je sitna, tanka, i lomna poput deteta.

Bili su srećni iako su dobro znali da su progonjene zveri, prema kojima seneće imati milosti kad ih uhvate; okupatorske vlasti su raspolagale njihovim isuviše tačnim ličnim opisima. Stotine pohapšenih ljudi i žena, prebijanih imučenih, u koje se sumnjalo da su gonjenima ukazali pomoć ili znali gde sekriju, bili su zaloga da će im se uhvatiti trag; četvoro gonjenih, tri muškarca iedna žena, nisu ni u kojem slučaju mogli izaći iz Niša.

- Osećam da ovo neće dugo trajati... bilo bi suviše lepo - šaputala je Ana priljubljujući se uz njega i ne otvarajući oči.

On se naže i lagano je poljubi u obraz.

- Bićemo večno zajedno! Ako ne drugačije, bar u smrti.

Ona podiže lice nagore i pogleda ga kroz polusklopljene kapke.



- Htela sam da ti živiš... zbog mene... da nekog bude, koga sam volela, kojiće mi položiti kiticu cveća na grob.

- Nemoj o tome...

Zatvorio joj je nežnim poljupcem usta. Onda je dugo gledao u nju. Njena uska,lepo skrojena glava ležala je sada na njegovim kolenima, zabačena malounazad, a u očima su joj se iskrile suze. Velimir stade da je miluje po kosi.

- Možda ćemo uspeti da se prebacimo u Toplicu? Košta Vojinović, koji

dobro zna gde sam, sve će učiniti da nas izvuče odavde.1 Nema sumnje da seMarko sa svojim vodičem već probio do njega.

Ana na to široko rastvori oči i gorko se osmehnu.- Znam da je čista iluzija ono o čemu govoriš. Ni ptica se ne može provući ugrad. Video si jutros kroz prozor, kad je ćela kolona promakla putem uzgroblje, pored vinograda. Poseli su sve moguće prolaze... Da si me poslušao,mogao si se izvući sa Markom. Jadni Milenko... ko zna nisu li ga već otkrili umanastiru Svetog Panteleja?

- Ma šta se dogodilo, neću požaliti, jer sam s tobom.

- Čekaj, zaboravila sam da ti slcuvam čaj...

Učinila je pokret da ustane, ali je Velimir snažno stisnu u zagrljaj. Grčevito suse milovali, kao da su osećali da je to oproštaj. Živeli su u grozničavoj radostii zaboravljali na svet oko sebe, na svu tragediju njihovog života. Upoznali suedno drugo tek u tih nekoliko nedelja koje su zajedno proveli u ovoj

usamljenoj, prijatnoj kućici. Nekad je vrlo malo potrebno da se bude i suvišesrećan, ali oni su taj majušni komadić sreće, stečen u časovima najteže agonijesvog naroda, plaćali neprocenjivom vrednošću - svojim sudbinama.

Osećajući kako se izvlači iz njegovih ruku, Velimir se trže. Ali ona se ljupkootimala, uporno želeći da mu pripremi čaj. Pušio je ležeći i posmatrao kako

posluje sa onim blagim umorom na licu, koji žene imaju posle milovanja. Svremena na vreme prilazila mu je, ljubila ga u usta i vraćala se rasklimatanomstolu na kojem se crnio komad ječmenog hleba uz komadić sira. Kako je sve to



bilo daleko od luksuznih bukureštanskih i solunskih salona!

Hteo je da uzme emajliranu šolju, ali ona je nije ispuštala iz ruke, već mu jekašičicom, kao malom detetu, sipala gutljaj po gutljaj čaja u usta. Kao da se

plašila da će se sve to vrlo brzo završiti i da će na ovaj način nekako produžitivreme.

- Zima!... - reče ona zamišljeno, pogledajući na prozor iza čijih zamagljenihstakala su kovitlale snežne pahuljice. - Sneg mi je donosio najlepše snove...Sećam se, bilo mi je petnaest godina kad nas je tata jednom, pred samu novugodinu, vodio na zakupljenim četvoroprežnim saonicama u Topčider. Ispred iiza nas je jurilo na desetine drugih dižući svojim saonicama oblake snežne

prašine. Mnogi su se utrkivali... Od vremena do vremena naše saonice bi

truknule o go, zaleđen čagalj s kojege vetar smeo sneg. To je bilo uzbudljivo, jer mi se činilo da ćemo se

prevrnuti... Bila sam devojčica u kojoj se polako budila žena i maštala sam utim trenucima, gledajući kako pokraj nas munjevito promiču zagrljeni parovi,da ću i ja jednom imati svog dragana s kojim ću tako juriti po snežnim

belinama...

- Mala moja, nesrećna jadnice! - šapnu Velimir, ljubeći joj ruku.

Ana prisloni svoj obraz uz njegovo lice i dodade jedva čujno:

- Sneg je, i onaj o kojem sam maštala tu je... samo saonica nema!

Osetio je kako ga peku njene vrele suze. Plakala je tiho, upijajući se u njegakao da je htela da u svemu budu jedno.

- Biće i saonica... i svega...

Ona se naglo odmaknu i zagleda mu se u oči, zatim odmahnu glavom.

- Nikad mi nećemo videti Beograd... Topčider... zasnežene jelkena Kalemegdanu... Znam to... Možeš li zamisliti onaj dan kad naše prorešetane,trobojne zastave budu prošle njegovim ulicama... Tog dana će biti mnogosunca... ne znam zašto, ali biće sunca... i cveća... hrizantema... njih najviše



volim... bele, ljubičaste hrizanteme će prekriti ulice... i mnogo ruku će se pružati na zagrljaj... Hoće li se tada neko setiti i nas?... Htela bih na, svomgrobu bele hrizanteme... No nilco neće znati gde počivam... Ipak, to će biti usvojoj, a ne u tuđoj zemlji... A ti?...

On joj obrisa maramicom suzu sa obraza.

- U životu ili smrti, svejedno, bićemo ovako kao sad.

Grčevito ga je zagrlila oko vrata i počela da ga ljubi.

- Poslušaj me, možda još nije kasno? Sam se možeš nekako provući i probitiuz Gabrovačku reku gore, do planine... Na Seličevici su guste šume, sam si mito rekao... Bolje idi... Kasnije ćeš mi pomoći...

- Ne, nećemo se rastajati...

Otvorila je oči i pogledala ga izgubljeno. Oživljene bolom i čistoćom njenihosećanja, oči joj zasijaše kroz suze lepše nego ikada. Velimir je privinu uza se,umirujući je kao da je stvarno onakvo dete kakvim je izgledala u tom trenutku imilujući joj kosu prstima.

- Naši su uspeli da se probiju do mora - razmišljala je poluglasno - Ti bi im

sada tamo dole u Solunu bio mnogo potreban...

On se umirujuće osmehnu.

- Zaboravljaš da će Apis lično rukovoditi službom? S njim će

razni Hofleneri i Fon Kerneri loše proći, jer će uhvatiti bika za rogove.1

Ta njegova primedba kao da je podseti na nešto. Odmakla se i povukla ruku.

- Plašim se za njega... Osećam da i on neće dugo živeti. Oni koji ga mrze iznaše su sredine... U Bukureštu sam saznala kako se Aleksandar izrazio predednim neutralnim diplomatom da su „Apis i njegova banda" jedina prepreka

za separatni mir sa Austrijancima i Nemcima. „Kad tu rak-ranu uklonimo, sveće biti dobro".



Velimir dohvati cigaretu sa stolice kraj otomana i paleći je, promrmlja:

- Mogu da ga mrze i ništa više... Bolje da Aleksandar i njegovi lalceji vežuezik za zube.

Ana mu uze cigaretu, povuče dim, vrati mu je u usta i reče zabrinuto:

Solun nije isto što i otadžbina. ,,Oni“ će se tamo osloniti na savezničke trupe iukloniti koga god žele.

- Znače stari vuk da im pokaže zube... Ostavimo se toga i mislimo o sebi...

Ležali su zagrljeni; Ana je uskoro zaspala naslanjajući glavu na njegove grudi.Velimir je nastojao da se ne pomakne da je ne bi probudio. Odjednom ona

oseti da se on odmače od nje. Pridigao se na lakat i napeto osluškivao.

- Ništa... samo ti spavaj...

Ali i njeno izvežbano uvo je uhvatilo uznemiravajuće šumove. Vetar je donosio prigušene ljudske glasove.

Neko dolazi? - upita ona, uspravljajući se pored njega.

On oprezno priđe prozoru i poče da posmatra. Kroz zavesu uskovitlanihsnežnih pahuljica nazirale su se nejasne prilike. Išli su ka kući sa strane, odvinograda i odozdo, od pruge. Ana je stajala iza Velimira i nadnosila mu senad rame.

- Vojnici! - šapnu on. - Pogledaj, nekoga vode ispred sebe, ili bolje... tajvodi njih... Posrče... udaraju ga kundacima.

- Prokazao nas je... - zadrhta ona, stežući mu mišicu.

- Ko zna koliko su ga mučili? Prepoznajem ga, to je onaj što je Milenkaodveo u manastir... Milenka su sigurno već uhvatili...

Rekavši to, Velimir je blago odvoji od sebe. Ali ona ga snažno zagrli, pelcućiga vrelim dahom po licu. Gledala ga je molećivo, široko rastvorenih očiju.



- elim da umrem od tvoje ruke... Nemoj dozvoliti da me mrcvare... Mogla bih sama... no uči ni ti, preklinjem te!

- Ostaviću dva metka za nas - reče on kratko, izvi se iz njenih ruku i

Soluna 1917. godine. Rehabilitovan je kao nevin 1953. u Beogradu.

stade grozničavo da pregleda i puni dva pištolja; zatim joj pruži jedan. Tek štoe to učinio, spolja se začu poziv:

- Predajte se, obećavamo vam život!

Umesto odgovora, Velimir udari pištoljem staklo i proturi cev kroz otvor. Nadesetinu koračaji stajao je oficir raskrečenih nogu, u šinjelu sa krznenim oko

vratnikom. Dva vojnika su držala pod miške klonulog čovelca bez kape,raščupane kose; jasno se videla krv na njegovoj bradi.

Odjeknuo je pucanj. Oficir se povede malo napred, pa nazad i pade licem usneg. Neko u taj čas poče vikati izdajući naređenja, dok su se dvojica zajednosa nepoznatim civilom bacila na tlo.

- Neka nijedan ne ode u prazno... - reče Velimir, gledajući u Anu koja jestajala s druge strane prozora. - Bombu ću sačuvati za one što navale

na vrata... Imamo šezdeset metaka.

Dve-tri prilike su počele pognuto da prilaze palom oficiru. Pokušali su da gauhvate za noge i odvuku.

-Sad!

Pucnji iz oba pištolja su se slili skoro u jedan i još dvojica su se zacrnela nasnegu. Glas koji je izdavao naređenja postao je još bešnji.

- Mitraljez, mitraljez!...

Vazduh se zatresao od brzog, uzastopnog praska i po vratima kućice kao da jezadobovao grad. Pripijeni uza zid, Ana i Velimir su jasno mogli videti kako jekiša olovnih zrna raznela iver je po podu.



- Ukazuju nam veliku čast - reče on muklo, naže se i ponovo opali. Ovog putametak je odleteo u prazno, jer su se napadači zaklonili iza retlcog drveća imalih neravnina na padini brega.

Trenutak kasnije osetio je topli dodir njene ruke.- Čemu ovo? Završimo što pre... Posle neće biti vremena.

- Ne još... neka nas se gadovi sećaju...

Ona ga poljubi u obraz i zauze svoje mesto. On je napeto zurio tražeći cilj. Utaj mah su se podizali vojnici zajedno sa onim koji im je pokazao put dokućice. Činilo se da u njemu jedva ima života, jer je podsećao na komadvelike krpe.

- Nesrećnik, oni će ga i ovako zverski ubiti - reče Velimir više za sebe i potrže obarač.

- Olakšao si im savest - osmehnu se Ana. - Bar mogu reći da za njegovu smrtnisu krivi.

Mitraljez je ponovo zapucao u vrata, dok su pojedinačni pucnji pušaka biliupravljeni na prozor. Staklo se rasprsnulo u sitne komadiće i na Aninom licu

se ukaza krupna tačkica krvi. Velimir izvadi maramicu i obrisa tanak, vijugav potočić što joj se slivao niz obraz.

- Hoću da mi budeš lepa i u smrti!

Nejasne prilike su svaki čas pretrčavale po zasneženoj padini. Okupatorskivojnici su lako mogli baciti bombe na krov i brzo završiti sa jednimmuškarcem i krhkom ženom, ali očigledno su želeli da ih uhvate žive.

- Jako im je stalo do nas... misle da bi ko zna šta saznali ako nas dočepaju.

- Hajde... - navaljivala je Ana ponovo. - Još će nas zaista uhvati ti. -Bar toučini sa mnom... lakše ćeš kad ostaneš sam... Bojim se da nam neće ostavitivremena za oproštaj.

On umesto odgovora opali nekoliko puta, a zatim se okrete njoj. Bio je bled,



bez kapi krvi u licu. Ugledala je kako su mu u očima zablistale suze.

- Mili, mili moj!

Stajao je nepomično, dok ga je ona sumanuto stezala, prislanjajući usplamteliobraz uz njegovo pobledelo lice. Ruka u kojoj je stezao nemački parabelumnemoćno se otpustila. Ana mu polako podiže tu ruku i prisloni cev njegovog

pištolja na svoju slepoočnicu.

- Preklinjem te!...

Velimir se trže.

- Da te unakazim? Ne!

Žudno je utisnuo svoje usne u njene i dok mu je ona grozničavo uzvraćala poljubac, prislonio pištolj na njene grudi. Ona za časalc predahnu:

- Zbogom, zauvelc!

On je celiva u čelo, pređe prstima po njenoj raspuštenoj kosi, poigra se začasalc svilastim vlasima i grleći je slobodnom rukom oko vrata, napipaobarač. Zanela se malo u stranu i klonula na njegovoj ruci. Na usnama joj je i

dalje lebdeo osmeh pun bolne radosti.

Dugo nije mogao da odvoji pogled sa njenog lica, onda je podiže na ruke,donese do otomana i pažljivo položi. Popravljao joj je čuperak kose i milovao

po nepomičnom još toplom čelu. Tada mu pade na um da je želela belehrizanteme i oštar bol ga prostreli celim telom. Pao je na lcolena kraj posteljei sumanuto počeo da joj ljubi ruke. Prenuo ga je snažan tresalc. Kad seokrenuo, ugledao je izvaljena vrata i vojnike sa uperenim puškama, na kojimasu se mutno bljeskali bajoneti.

- Nazad, gadovi!

Ščepao je bombu, udario je o pod i pre nego što su mogli da se uklone, bacioka vratima. Eksplozija je zatresla vazduh, da bi se zatim sve utišalo. Povodećise. Velimir priđe otomanu, prisloni pištolj o slepoočnicu



i opali. Usamljeni pucanj u kućici bio je znak da vojnici pohrle preko poginulih unutra. Tu su se zanemelo zagledali u dva nepomičnatela; presamićen uz postelju, sa kolenom na zemlji, muškarac je jednomrukom grlio mrtvu ženu.

KRAJ



notes

1 Glavnog generalštaba.

2 Gospodine.

3 Jutrarnje novine.

4 Mnenja.

1 Trg Slobode

2 Dragi moj.

3 Dakle.

4 Razumem.

5 Dragi moj pukovniče.

6 Gospodine podmaršale!

7 Dragi prijatelju.

1 Drugog biroa.

2 Maršal.

3 Stoj!

4 General-maršal

drugi deo

1 Moje uživanje.

2 Gospodine kapetane bojnog broda.



3 Prodor prema Istoku.

4 Otadžbine

5 Bože moj.

6 Stražu na Rajni.

7 Za vreme drugog svetskog rata poznati šef Hitlerove vojne obaveštajneslužbe - Abvera.

8 Engleska.

9 Sloboda.

1 U drugi deo je spadalo potapanje nemačke podmornice.

1 Za zasluge.

2 Kaunas.

3 Modlin.1 Igra reci, jer je »Apis« ime mitološkog bika; drugovi su još u Vojnojakademiji dali taj nadimak Dragoljubu Dimitrijeviću Apisu zbog njegoveneobične fizičke snage. Apis je rođen u Beogradu 1876. godine u siromašnojzanatlijskoj porodici. Lažno optužen na montiranom Solunskom procesu,osuđen na smrt i streljan.

1 Košta Vojinović, rezervni oficir srpske vojske, koji je prilikom povlačenja1915. zaostao kao ranjenik u Kosovskoj Mitrovici, pripremio je i podigaonarodni ustanak u Toplici. Opkoljen od Bugara, u topličkom selu Grgure, 1917.godine, poslednjim metkom je izvršio samoubistvo.



Садржај

DEO PRVI 3

IV 26VIII 46XI 66DEO DRUGI 83IV 102VIII 124

XIII 148

Documents

Milorad Janković - Apisova Obaveštajka