METODOLOGIJA NAUČNOG RADA

OSNOVNE OPŠTE METODE SAZNANJA» Metoda modelovanja» Statistička metoda» Aksiomatska metoda» Heuristička metoda

OSNOVNE POSEBNE METODE SAZNANJA / POSTUPCI

METODE ANALIZE I SINTEZE• Dijalektička sinteza• Dijalektička analitičko – sintetička metoda

METODE GENERALIZACIJE I SPECIJALIZACIJE• Postupci apstrakcije i konkretizacije• Generalizacija, specijalizacija i klasifikacija

INDUKCIJA I DEDUKCIJA

INDUKCIJA• Potpuna• Nepotpuna• Kauzalna

DEDUKCIJA• Potpuna

DEFINICIJA I DOKAZI. DEFINICIJA

II. DOKAZIVANJE I OPOVRGAVANJE

OSTALI POSTUPCI

• Analiza sadržaja• Anketa• Intervju

PRIMENA METODA NAUČNOG RADA

NAUKA

Nerešeniproblemi

ISTRAŽIVANJA

Rezultati istraživanjaNova naučnainformacija

REŠEN PROBLEM

NOVIPROBLEM

GLAVNI STUPNJEVI PRIMENEMETODA NAUČNOG RADA

generiše

SUMA RASPOLOŽIVIHZNANJA

PROBLEMI

TEHNIKEPROVERAVANJA

POSTAVLJANJEHIPOTEZA

ZAPAŽANJA(EMOCIJE)

PROVERAVANJEPOSLEDICAHIPOTEZA

VREDNOVANJE(EVALUACIJA)

HIPOTEZA

NOVA SUMA RASPOLOŽIVIHZNANJA

NOVI PROBLEMI

GENERISANJE NOVIH ZNANJA

SUMA POSTOJEĆIHZNANJA

PROBLEMI

POSTAVLJANJE ZASNOVANIH I

PROVERENIH HIPOTEZA

RAZVIJANJE TEHNIKA ZAPROVERU PRETPOSTAVKI

TOK REŠAVANJA PROBLEMA

IZVOĐENJE LOGIČKIHZAKLJUČAKA NA OSNOVU

PRETPOSTAVKI

PROVERA TEHNIKA UPOGLEDU ZNAČAJNOSTI I

POUZDANOSTI

PROVERA ZAKLJUČAKA

OBJAŠNJENJE REZULTATA

VREDNOVANJE ISTINITOSTIPRETPOSTAVKI I POUZDANOSTI

TEHNIKA PROVERE

ODREĐIVANJE PODRUČJAVAŽNOSTI PRETPOSTAVKI I

TEHNIKA PROVERE

DEFINISANJE NOVIH PROBLEMAINDUKOVANIH ISTRAŽIVANJIMA

NAUKA

PROBLEM

ETAPE REŠAVANJA PROBLEMA - OD IDEJE DO NAUČNE INFORMACIJE

PROBLEM CILJ

HIPOTEZE

NAUČNI ZAKONI

NAUČNETEORIJE

DINAMIKA STATIKA

RAZVIJANJETEORIJE

STRUKTURA I SADRŽAJ

NAUČNOPREDVIĐANJE

REPRO-DUKCIJA

KR

EIR

AN

JE I

NF

OR

MA

CIJ

E

NAUČNOOBJAŠNJENJE

MERENJE EKSPERIMENTPOSMATRANJEN

AU

ČN

E I

DE

JE

REŠENIPROBLEM

NOVIPROBLEM

PR

OV

ER

AP

RIM

EN

A I

DE

JE

NAUČNAINFORMACIJA

VREDNOVANJE

IZVOĐENJEZAKLJUČAKA

IZBOR TEMA ZANAUČNI RAD

OSNOVNE FAZE NAUČNOG RADA - PRIMENE METODA NAUČNOG RADA

PRETRAŽIVANJELITERATURE

DEFINISANJEPROBLEMA

DEFINISANJE CILJAISTRAŽIVANJA

POSTAVLJANJEHIPOTEZA

DOKAZIVANJEHIPOTEZA

UTVRĐIVANJEREZULT. ISTRAŽIV.

A

VREDNOVANJERADA I REZULTATA

ISTRAŽIVANJA

KREIRANJE NAUČNE

INFORMACIJE

KRUTERIJUMI NAUČNOSTI

B C D FE Si

N A

U Č

N E

M

E T

O D

E

S3

S2

S4

S1

F

S5

Legenda:

A - opšti kriterijumB - sintaktički kriter.C - semantički kriter.D - krit.saznajne vred.E - ontološki kriterijumF - krit.doprin.nauciS - i specifične kombinac.

kriterijuma A - F

UOČAVANJE PROBLEMA, POVOD ISTRAŽIVANJA - IDEJAKod fundamentalnih istraživanja povod istraživanja je uvek uočen problem ili pojava koji se nameće kao rezultat velike zainteresovanosti istraživača, a koja predstavlja primarni motiv za istraživanje.Kod primenjenih istraživanja određeni problemi su uvek prisutni. Oni su najčešće u postojećoj tehnologiji rešeni na izvesnom nivou, nikada nisu rešeni do kraja, pa kod svakog sledećeg istraživanja, mogu da predstavljaju ponovo predmet istraživanjaSvako primenjeno istraživanje ima zadatak da reši jedan, ili više, unapred poznat i kroz zadatak definisani problem.Međutim, sposobnost uočavanja problema jeste osobina kojom raspolaže manji broj ljudi. Dobrim delom ova osobina može se razvijati kod čoveka upornim radom, usmerenim razmišljanjem i pažljivim posmatranjem. Problem se često uočava sa pokušajem razuma da shvati uočene činjenice i da ih poveže na neki način u jednu skladnu i logičku celinu. Rekli bismo da već u ovom momentu započinje istraživanje kroz misaone operacije, mada još uvek ne možemo da budemo sigurni da ćemo naići na problem koji će postati predmet istraživanja. Ni samo uočavanje problema nije dovoljno da istraživača pokrene na rad. Neophodno je da pri uočavanju problema naučnik-istraživač ima osećaj da problem može da reši, a s tim u vezi i podsvesno, intuitivno naslućivanje mogućeg pravca rešavanja

Slika. Izvori ideja istraživanja

• Tražiti povod istraživanja u „ponovljenom“ istraživanju, odnosno eksperimentu, znači učiniti pokušaj da se „nasilno“ i direktno ubacimo u kariku beskonačnog lanca istraživanja, jer je mali broj istraživanja koja ne mogu da budu osnova i povod za nova istraživanja. Postoji velika verovatnoća da ćemo uočiti mogućnost za proširivanje ili dalje grananje istraživanja, što samo po sebi može da predstavlja vredan doprinos. Svakako da sledeći važan izvor ideja, problema istraživanja, može da se obezbedi aktivnim uključivanjem u istraživanja koja su u toku. Na taj način najčešće dolazimo do grananja istraživanja, odnosno do dubljeg proučavanja određenih segmenata istraživačkog problema.

STUDIJA INFORMACIJAU sistematskom traganju za idejama najvažnije mesto zauzima studija raspoloživih informacija. Rešenje postavljenog naučno-istraživačkog problema, takođe, pretpostavlja da istraživač raspolaže dovoljnim brojem tačno određenih informacija.Stoga se studija informacija ne ograničava samo u fazi traganja za problemom istraživanja. Kada je problem istraživanja jasno sagledan i formulisan, neobično važno mesto ima dalje usmereno proučavanje informacija.Ovde spadaju naučne stručne publikacije, knjige, časopisi, katalozi, itd. Naravno, informacije potrebne za oformljenje jedne ideje ne nalaze se samo u literaturi koja je usko vezana za istraživanu oblast već se znatan broj nalazi van uže definisane oblasti, često i van uobičajenog spektra naučnih disciplina, koje su inače normalno prateće ili dopunske u odnosu na istraživanu oblast.Ako se radi o jednoj sasvim novoj oblasti istraživanja preporučujemo da istraživač pristupi po sledećem redosledu informisanja:

Proučavanje savremenih i poznatih enciklopedija, udžbenika ili monografija; Proučavanje jednog osnovnog dela u vezi problema istraživanja; Proučavanje bibliografije naznačene u prethodnom delu;• Proučavanje nekoliko vodećih naučno-stručnih časopisa iz oblasti postavljenog

zadatka odnosno uočenog problema istraživanja, pri kome se proučava i bibliografija pročitanih članaka. Ovde spada i obavezno proučavanje referativnih žurnala koji, kao što je poznato, u skraćenom obliku daju kratak sadržaj naučno-istraživačkih radova većine vodećih časopisa u svetu;

• Konstatovanje naznačenih članaka navedenih u literaturi iz prethodne faze informisanja;

• Kontaktiranje sa istraživačima i proizvođačima.

MOGUĆNOST SISTEMATIZACIJE INFORMACIJAUglavnom se sve informacije mogu odlagati po:

• autorima,• predmetima,• nazivima (časopisi obavezno).

Najšire rasprostranjen sistem klasifikacije jeste UDK - Univerzalna decimalna Klasifikacija, koja je razrađena i usvojena kao međunarodni standard).Osnove ovoga sistema dao je Melvil Djuij, koji je 1876. godine primenio svoj sistem u organizaciji biblioteke kojom je sam rukovodio. Taj sistem je prihvatio Internacionalni bibliogrfski institut u Brislu godine 1895. na osnovu ideje Melvil Djuija, sistem se dalje razrađuje i proširuje.Prema ovome sistemu celokupno ljudsko znanje klasificirano je u 10 glavnih grupa, koje su obeležene brojevima od 0 do 9. Prema Uputstvu za sprovođenje statističkog istraživanja o bibliotekama u 1974. godini, biblioteka predstavlja sređenu zbirku štampanog, pisanog i drugim sredstvima umnoženog materijala, namenjenog korišćenju u cilju informisanja, obrazovanja, istraživanja i rekreacije.Pod bibliotečkom građom podrazumeva se sva građa koju biblioteke skupljaju, sređuju, obrazuju i čuvaju

Klasifikacija biblioteka vrši se prema nameni, sadržaju i stepenu specijalizacije. Poznavanje klasifikacije biblioteka je važan faktor za opredeljenje korisnika koji treba da obezbedi određenu literaturu u što kraćem roku.Razlikujemo sledeće vrste biblioteka:

– Nacionalne biblioteke prikupljaju određuju, čuvaju i daju na korišćenje celokupnu bibliotečku građu sa područja jedne nacije (republike) ili države. Na osnovu zakona, nacionalne biblioteke primaju i čuvaju obavezan primerak štampanog materijala iz cele zemlje, pri čemu pod štampanim materijalom podrazumevamo sve vrste štampe izuzev mikrofilmova. Ove biblioteke obično izdaju nacionalne bibliografije, predstavljaju bibliografski informativni centar, održavaju čvrste

veze sa drugim bibliotekama, a poseduju i reprezentativni fond strane literature. – Biblioteke visokoškolskih ustanova

Ovde spadaju:– Univerzitetske biblioteke,– Biblioteke fakulteta i instituta u sastavu univerziteta,– Biblioteke viših škola.

Specijalizovane biblioteke• Pod specijalizovanim bibliotekama podrazumevaju se one biblioteke koje su u

sastavu naučno-istraživačkih ustanova izvan zajednice univerziteta, arhiva, privrednih organizacija, stručnih udruženja, muzeja, itd.

U pogledu namene, ove biblioteke se dele na:– Biblioteke pristupačne široj javnosti,– Biblioteke zatvorenog tipa, kod kojih su bibliotečki fond i usluge namenjene

osoblju ustanove, odnosno organizacije.Nespecijalizovane biblioteke

• Pod nespecijalizovanim bibliotekama podrazumevamo biblioteke opšteg karaktera koje su namenjene za opsluživanje određenih područja preuzimajući delimično ulogu univerzitetske ili nacionalne biblioteke.

Narodne biblioteke• Narodne biblioteke opslužuju korisnike određenog područja, opštine ili naselja.

Osnovna namena im je da podstiču opšte i stručno obrazovanje, odnosno da pružaju kulturnu razonodu stanovništva.

Osnovni instrument u radu biblioteke jesu katalozi. Postoje dve osnovne vrste kataloga:formalni i stvarni.Formalni katalozi najčešće se koriste kao:

• Autorski (imenski) katalog kod koga su listići sređeni po azbučnom redu prezimena autora ili po naslovima dela.

• Topografski katalog koji predstavlja interni bibliotečki, sređen po signaturama.• Stvarni katalozi najčešće se koriste kao:• Naučni katalog ili sistemski katalog predstavlja katalog po predmetima. Ovde se

polazi od glavnih pojmova koji se dalje sistematski rasčlanjavaju. Ovaj katalog je podesan za biblioteke sa raznim granama nauke. Sistematskim praćenjem literature iz svoje uže oblasti korisnik se upućuje na druge srodne grane ili granične discipline.

• A, B, C katalog po oblastima. U njemu se registruju po abecedi pojedine naučno-tehničke discipline. Nedostatak ovakvog načina sistematizovanja je u tome što se

dve sasvim srodne discipline, ili dve oblasti iste discipline, nalaze na dva različita mesta

Savremena biblioteka ne može da se zamisli bez primene računarske tehnologije. Osnovna prednost, što čini i kvalitetni skok u bibliotečkoj delatnosti jeste, praktično, trenutni pristup bazi podataka, odnosno traženom podatku. Pretraživanje može da se vrši, pored onih uobičajenih primarnih kriterijuma kao što su autor, naslov, predmet, itd., i po proizvoljnom kriterijumu, odnosno, po manje važnim, kao što su mesto izdanja, godina izdanja, pisac predgovora, ilustrator, izdanje, štamparija itd. Druga bitna mogućnost, softvera specijalizovanog za opsluživanje biblioteka je mogućnost ukrštanja pri pretraživanju.

• Postoji više osnovnih pravaca primene računarske tehnologije Formiranje baza podataka radi lakšeg pristupa informacionom potencijalu biblioteke dužnost je svake biblioteke. Ovakve baze poseduju sve biblioteke u kojima je primenjen EIBS (Elektronsko-Informacioni Bibliotečki Sistem).

• Biblioteke su najčešće opremljene umreženim hardverom, a nije redak slučaj korišćenja multimedijalnih potencijala računara u biblioteci, poslednjih godina doživljava ekspanziju.

• Primena OSK dehnologija dozvoljava da se u skladu sa zakonskim propisima vrši prebacivanje iz klasičnog oblika publikacije u računarski čitljiv oblik, što je posebno značajno kada se radi o retkim primercima bibliotečkog materijala koji zahtevaju poseban režim čuvanja i korišćenja.

• Internet, ponegde tumačen i kao negacija biblioteke je takođe ostavio dovoljno prostora za rad ove institucije.

HIPOTEZA, PRIMENA METODE INDUKCIJEMi ne možemo napraviti ni jedan korak napred u istraživanju dok ne počnemo s objašnjenjem koje je predloženo ili rešenje teškoće koja ga je izazvala. Takva probna objašnjenja sugerišu nam nešto što je u predmetu koji istražujemo ili naše ranije znanje. Kada su ta rešenja formulisana kao stavovi, nazivaju se hipotezama.Funkcija hipoteze je da usmeri naše istraživanje pravilnosti među činjenicama. Sugestije koje su formulisane hipotezama mogu biti rešenje problema. Utvrditi da li ona to jesu, zadatak je istraživanja. Ni jedna sugestija ne mora nužno da nas dovede do cilja.Hipoteza može da se definiše kao predhodna ideja o mogućim relacijama uočenih činjenica iz kojih se očekuje rešenje problema koji je izazvao istraživanjePod pojmom činjenica mi ovde podrazumevamo naučnu informaciju ili "naučnu činjenicu", koja predstavlja istinu o realnom, materijalnom svetu, svetu koji je vezan za prostor i vreme, dalje, koja je element jednog logičnog sistema u kome su sve sadržane činjenice međusobno povezane određenim relacijama.Pod pojmom radne teorije mi podrazumevamo sve zadovoljavajuće hipoteze koje mogu da budu polaz u istraživanju.Misaonim proveravanjem preliminarnih hipoteza mi utvrđujemo radnu teoriju. Pri tome, mi se koristimo dedukcijom ili tzv. deduktivnom argumentacijom, koja u ovoj fazi neće biti potrpuna ali koja treba da nam posluži da eliminišemo manje verovatne hipoteze i da se zadržimo na najverovatnijoj koja može da bude polaz za istraživanje. Misaono proveravanje hipoteza ustvari je proces razmišljanja koji se usmerava na zaključivanje po verovatnoći. Najvrednije su one hipoteze koje dozvoljavaju sistematsko dedukovanje

posledica. Hipoteza je utoliko vrednija ukoliko su dedukovane posledice primenjive u širem području i u različitim područjima. Mada unapred ne može da se kaže da li je hipoteza pravilno odabrana, ipak su poznati formalni uslovi koje zadovoljavajuća hipoteza treba da ispuni. Ti uslovi su sledeći :

1. Hipoteza mora da bude relevantna, tj. da sadrži relevantne činjenice kao i da predstavlja moguće rešenje problema koje istražujemo.

2. Hipoteza mora da bude proverljiva, tj, da može da verifikuje. Ovde razlikujemo dva slučaja. ili smo u stanju da verifikujemo hipotezu u celini ili u njenim implikacijama. Obično hipoteze od velike naučne vrednosti ne mogu se u celini i direktno potvrditi.

3. Hipoteza mora da bude što plodnija. Svaka hipoteza sadrži u sebi u sebi izvestan broj konsekvenci. Što je veći broj konsekvenci i pridikcija koje se mogu izvesti iz hipoteze, to je hipoteza plodnija.

4. Hipoteza mora da bude saglasna, tj. da se slaže sa drugim poznatim i prihvaćenim hipotezama. Hipoteza mora da poštuje naša osnovna fundamentalana znanja o datom problemu.

5. Hipoteza treba da bude jednostavna. Pojam "jednostavnosti" ne treba identifikovati sa pojmovima " poznatije" ili "manje poznato".

• U zavisnosti od naučne oblasti u kojoj se vrši istraživanje primenjuju se sledeće specifične metode istraživanja: Eksperimentalna metoda, statička metoda, aksiomatska metoda i metoda modeliranja.

• U okviru istraživanja i razvoja u tehničkim naukama kao i u većini drugih primenjenih nauka koriste još dve specijalne metode: empirijska (kao nepotpuna eksperimentalna) i matematička metoda .

Šta je eksperiment i motivi za vršenje eksperimentaEksperiment u osnovi predstavlja pokušaj i posmatranje. Ovde treba pokušaj shvatiti kao rad koji se obavlja sa jasno postavljenim ciljem. Eksperiment treba da nam omogući nam omogući da proverimo predpostavljene odnose izmeđuu pojava. Pri tome se izdvajaju nebitne pojave, zadržavaju se relevantne okolnosti, a proučavaju se posmatranjem ili registrovanjem unapred utvrđene veličine koje opisuju istraživanu pojavu. Kada koristimo termin eksperiment, mi ni u kom slučaju nismo isključili posmatranje, odnosno deskriptivnu metodu ili metodu posmatranja sa kojom je u nerazdvojnoj vezi analiza i klasifikacija. Prvi korak u proučavanju i istraživanju prirode učinjen je njenim posmatranjem, opisom i analizom pojava kao i pokušajem da se iste shvate. Sam pojam uopštavanja sadrži u sebi pojam formiranja klasa. Klasifikacija predstavlja sposobnost da se posmatranjem i analizom uoči zajedničko, što može da predstavlja kategoriju i da se svaka nova posmatranja pojava identifikuju sa već postojećim kategorijama.Eksperimentalna metoda oslanja se na iskustvo uz korišćenje klasične metode indukcije.Uprkos rastućim mogućnostima primene misaonih procesa u rešavanju problema u određenim fazama istraživanja neophodno je preći sa misaone ravni na praktičnu materijalnu ravan.Između zamisli i materijalnog ostvarenja postoji razlika, izvesno odstojanje. Eksperiment kao specijalni oblik prakse treba da utvrdi u čemu je i kolika je razlika između misaonog i stvarnog. Motivi za vršenje eksperimenata mogu da budu različiti, međutim, istraživači

imaju i svoje specifične motive; eksperimentom se često zadovoljava interesovanje istraživača o prirodi pojave.Eksperimentalne metode koriste se za:

– Otkrivanje uzročnih i funkcionalnih relacija;– Ocenjivanje i proveravanje hipoteza i teorija;– Uočavanje fenomena u ponašanju i ispitivanje uslova pod kojima se oni pojavljuju;– Ocenjivanje i proveravanje nove metode i tehnike (najčešće u tehničkom razvoju);– Demonstriranje postojanja određenih veza između pojava i elemenata sistema.

Razume se, prvi korak u eksperimentalnom istraživanju može da bude uspešno mehaničko shvatanje po kome jedan uzrok ima jednu posledicu. U takvim uprošćenim slučajevima eksperiment se sastoji u registrovanju vrednosti izlaznog vektora za poznate vrednosti, odnosno zakone promene, ulaznog vektora. U najvećem broju slučajeva i u različitim oblastima istraživanja koriste se takozvane test funkcije na ulazu u sistem.Sledeći koraci u istraživanju mogu da budu usmereni na upoznavanje funkcionisanja sistema Bitna pretpostavka naučnog saznanja jeste postojanje uzročno posledične veze između posmatranih pojava. Postojanje zakona kauzalnosti više puta su stavljani pod sumnju. Već smo u definiciji nauke rekli da je praksa jedini kriterijum istine.Formirali smo hipotezu predpostavljajući da smo dobro odabrali relevantne faktore. U našoj hipotezi ti faktori su samo verovatno relevantni. Eksperiment treba da nam posluži da utvrdimo da li su to stvarno relevantni faktori, tj. da eliminišemo irelevantne faktore, a zatim, između većeg broja uticajnih faktora, da odredimo za svaki stepen relevancije i konačno da odredimo relacije koje postoje između uzroka i posledica (efekta).Na osnovu napred rečenog može se zaključiti da eksperiment ima zadatak da eliminiše. Zadatak različitih, više ili manje razrađenih i primenljivih metoda eksperimentalnog istraživanja jeste upućivanje istraživača na moguće postupke eliminacije.Dijalektičko shvatanje ima u vidu da ne postoji samo jedan uzrok za jednu posledicu, odnosno da je veza znatno složenija i da može da bude više uzroka koij izazivaju istu pojavu posledicu ili istovremeno više pojava. Razume se, istraživač će uvek u eksperimentu polaziti od uprošćenih situacija, praveći pri tome samo prvi korak. S druge strane dijalektičko shvatanje polazi i od toga da postoje interakcije izmađu uzroka i posledice, naime, da posledica ima povratno dejstvo na uzrok.Eksperimentalna metoda primenjuje se danas vrlo široko u gotovo svim oblastima mauke. Za neke kao što su psihologija, pedagogija, nauka o društvu, doskora se smatralo da je jedino moguća primena metafizičke metode.U duhu napred navedene definicije, eksperiment je neophodan kada se nedostatak informacija ne može da otkloni čisto misaonim putem ili matematičkom simulacijom odnosno kada:

– potrebne informacije ne mogu da se dobiju na drugi način,– korišćeni postupak za obradu informacija nije pouzdan,– treba odrediti pouzdanost pojedinih misaonih rezultata,– raspoloživo teorijsko znanje treba prevazići i– kada je ekonomski neopravdan drugi način rada.

Pojednostavljen model eksperimentaNa slici je prikazan blok dijagram elementa nekog sistema koji obično nazivamo prenosni element ili samo element. Prikazani prenosni element vrši transformaciju ili pretvaranje ulazne veličine h u izlaznu veličinu y.

Slika. Transformacija ili pretvaranjeObjekat koji se podvrgava pretvaranju nazivamo operand, a sve dejstvujuće faktore koji vrše pretvaranje jednog objekta u drugi nazivamo operatori.U zavisnosti od procesa koji se odvija u sistemu razlikujemo sledeće vrste sistema:

– determinističke,– stohastički probabilističke i– stohastički neodređene.

Kod determinističkog sistema svakom stanju ulaza h iz ograničene oblasti A odgovara tačno određeno stanje izlaza iz ograničene oblasti V.Kod stohastičkoprobalističkog sistema svakom stanju ulaza h iz ograničene oblasti A može da odgovara bilo koje stanje izlaza u iz ograničene oblasti V.Kod stohastički neodređenog sistema jednom stanju ulaza h iz ograničene oblasti A odgovara bilo koje stanje izlaza iz ograničene oblasti V.Za nas su u prvom redu interesantni deterministički i probabilistički sistemi (i isto takvi procesi).

EMPIRIJSKA METODA I MERENJA Empirijska metoda

Metoda u kojoj pristupamo istraživanju bez postavljanja naučne hipoteze naziva se empirijska metoda. Ona predstavlja nepotpunu eksperimentalnu metodu.Proces razvoja tehničkih ostvarenja često prate u svim njegovim fazama veliki broj eksperimentalnih ispitivanja karaktera. Empirijska metoda se koristi i u drugim oblastima primenjenih nauka (medicina, privreda) obično kao uporedna eksperimentalna ispitivanja. Najčešće se radi o ispitivanjima sa ciljem da se utvrdi realnost projekta, da se isti poboljša ili da se utvrdi koji je proizvod bolji po nekoj određenoj karakteristici.

Eksperiment je specijalni oblik prakse. S obzirom na napred rečeno, postoji niz specifičnosti zbog kojih se vrši eksperiment. Kompletan eksperiment može da sadrži niz parcijalnih aktivnosti kao što su:

• čisto posmatranje,• merenje,• ispitivanje i upravljanje tehnološkim procesima u fazi razrade postupka upravljanja,• proizvodnju, sastavljanje i podešavanje,• baždarenje,• proračune, proučavanja ili drugi oblik čisto misaonih manipulacija.

U tim slučajevima mogu se tražiti odgovori na pitanja:• Da li je hipoteza istinita? U kojoj meri je verodostojna? ili• Pod kojim uslovima je hipoteza u važnosti? U tehničkom razvoju eksperiment ima

svojih specifičnosti, odnosi se na pojedine faze razvoja i pitanja leže gotovo uvek u činjenici da se projektom novog tehničkog ostvarenja ili novom strategijom uvek anticipira jedan deo.

Realizacija bilo kakvog tehničkog ostvarenja pretpostavlja merenje i optimizaciju. Na taj način povećava se uloga matematičke metode u tehničkim naukama. Merenje i matematizacija u tehničkim naukama su međusobno uslovljeni. Kao što smo rekli, merenja su sastavni deo svakog eksperimenta.„Preko merenja brojevi i formule ulaze u nauku i samo preko merenja moguće je da se odredi šta treba da se radi kako bi se reprodukovali određeni uslovi i da bi se dobio željeni rezultat“.Merenja nisu sama sebi cilj već sredstvo da se reše određeni zadaci u okviru istraživanja i/ili razvoja. Može da se radi o traganju za zakonom ili hipotezom, ili o proveravanju hipoteze, proveravanju modela ili se radi o čisto razvojnim zadacima kao što su proveravanje tehničkih projekata, uporednim ispitivanjima, praćenju i kontroli parametara tehničkih procesa ili o upravljanju procesima.Konačan rezultat merenja obavezno nosi u sebi i greške. Greške dolaze od raznih smetnji. Neke smetnje pri merenju mogu da se obuhvate i da se drže pod kontrolom ali uvek postoje i one smetnje koje su slučajnog karaktera i koje ne mogu da budu uzete u obzir niti da budu pod kontrolom. Zato je nesiguran svaki rezultat merenja. Iz tog razloga ne daje se apsolutna vrednost greške merenja već se greška iskazuje kao granica greške ili granica nesigurnosti ili se daje kao verovatna ili srednja greška.

Šema strukture postupka merenja

PRETRAŽIVANJE I PROUČAVANJE LITERATURE I DOKUMENTACIJE

• Plan rada na prikupljanju i proučavanju literature i dokumentacije• Upoznavanje sa najnovijim rezultatima u oblasti istraživanja• Potreba poznavanja starije literature (geneza znanja)• Proučavanje izvorne literature (neophodno znanje stranih jezika)• Izbegavati oslanjanje na prikaze, recenzije, anotacije i sl.• Literatura se proučava stalno tokom istraživanja• Proučavanje naučne dokumentacije (centri), literature (biblioteke)• Pretraživanje na internetu• Razvijanje tehnike čitanja i zabeležaka (planski, po redu)• Praviti obimne izvode• Referisanje (referenc liste)

PRIKUPLJANJE I SREĐIVANJE GRAĐE ZA ISTRAŽIVANJA• Pronalaženje dokumenata• Pregledi / katalozi: imenski, predmetni, stručni, naslovni, centralni• Kataloški listići / bibliografski podaci• Formiranje listića za knjige• Formiranje listića za članke (naučne i stručne radove) u časopisima, zbornicima

radova i drugim publikacijama• Korišćenje biblioteka• Korišćenje interneta• Razmena publikacija• Čitanje i kritika tekstova• Pisanje beležaka• Sređivanje građe sopstvenih istraživanja• Referisanje – sistematizovati, srediti, sortirati, alocirati

DEFINISANJE PROBLEMA ISTRAŽIVANJA

• Naučni problemi se ne mogu rešiti odmah i direktno postojećim znanjem i oni zahtevaju istraživanja

• Definisanje problema je iterativan proces (povratna sprega)• inicijalna definicija problema• definisanje cilja• postavljanje hipoteza• ponovno definisanje problema

• Problem se najbolje definiše / opiše na kraju rada / istraživanja (kada istraživač ima celovitu sliku problema)

• Naučni problem ima svoj okvir (šta jeste, a šta nije poznato za definisanje)• Problem nikad nije nezavisan• Problem je obično protivrečnost (npr. ako dva iskaza iste teorije o istom problemu

tvrde suprotno – to može biti problem)• Problem mora biti zasnovan na poznatom• Problemi često zahtevaju interdisciplinarna predznanja.

DEFINISANJE CILJEVA ISTRAŽIVANJA

• Ciljevi mogu biti definisani kvalitativno i/ili kvantitativno• Cilj se može dostići delimično ili u celosti• Što smo se više približili cilju, efikasnost je veća• Kako meriti efikasnost (u jednostavnim slučajevima se meri približavanje cilju)• Cilj treba da je što konkretniji• Može se definisati glavni cilj i podciljevi• Cilj mora biti precizno definisan

POSTAVLJANJE NAUČNIH HIPOTEZA• Predloženo rešenje naučnog problema koje ima izvesne izglede na uspeh• Mnoge činjenice nisu činjenice nego hipoteze koje treba proveriti / dokazati• Svi opšte usvojeni i prihvaćeni naučni zakoni su prošli fazu hipoteze, ali će neki

od njih biti oboreni primenom novih metoda istraživanja, na osnovu novih činjenica

• Ako je cilj rešenje problema i ako su oni formulisani kao stavovi – onda su to hipoteze

• Hipoteza treba da usmeri istraživanja• Sugestije formulisane hipotezama mogu biti rešenje problema• Hipoteza treba da je verovatna (ako je sigurna onda nema mogućnosti za

poboljšanja)• Hipoteza mora biti zasnovana na problemu i na teoriji, a time se mora odnositi i

na cilj istraživanja• Hipoteza mora nešto predviđati

DOKAZIVANJE ODRŽIVOSTI HIPOTEZA• Utvrđivanje da li su one rešenja, odnosno provera / dokazivanje održivosti

hipoteza je zadatak istraživača• Hipoteze se moraju postaviti / formulisati tako da omoguće dedukciju i da se

može zaključiti da li objašnjavaju činjenice ili ne• Hipoteza mora biti proveriva (eksperimentom ili posmatranjem)• Hipoteza se može zasnivati na hipotezi višeg reda ili na više hipoteza nižeg reda,

a zasnovanija je više što je više hipoteza na kojima se zasniva• Hipoteza ima posledice – to su dokazi održivosti ili neodrživosti• Na hipotezu se odnose kriterijumi naučnosti• Eksperiment ne daje novo saznanje, nego samo potvrđuje ili opovrgava hipoteze• Hipoteza daje novo saznanje• Ne postoji model bez hipoteze, koja je deo teorije

IZBOR METODOLOGIJE ISTRAŽIVANJA

• Za rešenje definisanog problema izabrati adekvatnu metodologiju• Metode istraživanja moraju biti poznate i priznate• Za rešavanje problema se može primeniti jedna ili više metoda• Preporučuje se primena uobičajenih metoda koje se koriste u određenoj nauci –

naravno mogu se „pozajmiti“ posebne metode iz drugih nauka• Metode podležu naučnim kriterijumima

PLANIRANJE I IZVOĐENJE EKSPERIMENATA• Najčešće u tehničkim i biološkim naukama• Postaviti prethodne eksperimente (da bi se utvrdio pravac istraživanja, faktori i

varijante itd.)• Cilj eksperimenta je provera hipoteze, odnosno stvaranje podloga za donošenje

zaključaka i utvrđivanje zakonitosti• Razraditi faktore koji utiču na eksperiment• Sačiniti model višefaktornog eksperimenta• Izvesti eksperiment na uzorku (izbor uzorka, slučajnost, stratifikacija, veličina –

obim uzorka, homogenost uzorka) utvrditi interakcije faktora (I, II, III reda), korelacije, regresije itd.

• Ponoviti eksperiment• Voditi beleške / protokole o eksperimentu• Srediti eksperimentalne podatke

UTVRĐIVANJE REZULTATA ISTRAŽIVANJA (OBRADA, PRIKAZIVANJE)Rezultate istraživanja (eksperimentom ili opažanjem) treba srediti, odnosno obraditi odgovarajućim matematičkim i drugim tehnikama i alatimaAdekvatno prikazati podatkePotvrditi ili opovrgnuti hipoteze, primenom različitih testovaFormulisati naučne činjeniceIzvesti dokazeFormulisati naučne zakonitosti

VREDNOVANJE REZULTATA ISTRAŽIVANJAVrednovati istinitost pretpostavki i pouzdanost tehnika testiranja – provera hipotezaOdrediti područja poverenja (granice) u kojima važe pretpostavke i tehnike provereVrednovati celokupan istraživački rad i rezultate (činjenice, zakonitosti, modele) primenom kriterijuma naučnostiDefinisati nove probleme koji indukuju istraživanja, tj. odrediti pravce daljih istraživanjaNASLOV RADA treba da bude kratak, sažet, jasan, informativan, da sadrži osnovne ključne reči koje upućuju na problem i cilj istraživanja. Preporučuje se da se naslov definiše posle završetka istraživanja. Obično sadrži do 20 reči.SAŽETAK / REZIME / IZVOD treba da prikaže najbitnije rezultate rada – kratko / telegrafski. Služi čitaocu da odluči da li da čita ili ne ceo rad. Obično sadrži 120-150 reči.LISTA KORIŠĆENIH OZNAKA / SIMBOLA Uputno je dati listu, odnosno pregled korišćenih oznaka / simbola i skraćenica – što čitaocu olakšava praćenje rada.UVOD prikazuje problem i cilj istraživanja. Treba da je kratak, sažet i logičan (u početku dati pregled poznatih saznanja, a zatim šta je još nepoznato i/ili neobjašnjeno).PROBLEM I CILJ istraživanja treba jasno definisati.

PISANJE NAUČNIH PUBLIKACIJAPri pisanju naučnih radova treba poštovati određena načela:struktura / sadržaj rada uobičajeno ima:

• naslov rada• sažetak / rezime / izvod• ključne reči• listu korišćenih oznaka i simbola• uvod• metodološki okvir istraživanja• prikaz rezultata istraživanja• tumačenje rezultata• zaključke• vrednovanje rezultata• citiranu i preporučenu literaturu• priloge / dodatke / ilustracije

METODOLOŠKI OKVIR ISTRAŽIVANJA ili METODIKA po pravilu obuhvata izbor adekvatnih metoda za rešavanje naučnog problema. Postoje tri grupe metoda:

• NORMATIVNE (pronalaženje, provera i procena odgovarajućih normi za bilo koju pojavu /fenomen

• EKSPERIMENTALNE – najčešće u prirodnim i tehničkim naukama• „ISTORIJSKE“ metode (hronologija, razvoj, uzrok, posledice)• PRIKAZ REZULTATA ISTRAŽIVANJA, po mogućnosti daje rezultate bez

komentara. Opis rezultata treba da je kratak i jasan / nedvosmislen.• TUMAČENJE / INTERPRETACIJA / OBJAŠNJENJE rezultata istraživanja

predstavlja razmatranje efekata i zavisnosti zajedno.

• Bitno je sopstvene rezultate povezati i uporediti sa rezultatima drugih autora.• ZAKLJUČCI – iz činjenica treba izvesti / kreirati novu naučnu informaciju, a ne

nabrajati činjenice već iznete u radu (rezultatima).• VREDNOVANJE REZULTATA – predstavlja ocenu naučne objektivnosti

rezultata, odnosno celog rada, što obuhvata primenu kriterijuma naučnosti u cilju utvrđivanja:

• korektnosti primenjenih metoda• tačnost dobijenih rezultata• ponovljivosti rezultata• Citirana i preporučena LITERATURA se obavezno navodi u naučnim radovima.

Citira se, po pravilu, u svim delovima rada, ali je najvažnije i najodgovornije u tumačenjima rezultata. Postoji više načina navođenja literature, odnosno bibliografije.

• PRILOZI, DODACI, ILUSTRACIJE se najčešće stavljaju na kraj rada. Služe čitaocu da dodatno shvati tekst, odnosno rezultate rada

• STRUČNI RADOVI• teško je razdvojiti naučni i stručni rad • stručni rad obrađuje već obrađen naučni problem• struktura / sadržaj može biti sličan • literatura ne mora biti citirana• rezultati ne moraju biti statistički obrađeni, štampaju se u stručnim časopisima• PREGLEDNI (REVIJALNI) RADOVI• autor mora da prikupi i prouči svu do tada poznatu relevantnu literaturu• autor mora da zna više stranih jezika i da je iskusan naučni radnik• ovi radovi su izuzetno korisni za početnike i mlađe naučne radnike• ovi radovi daju prikaz postignutih rezultata, počev od postavljanja problema,

teškoća i uspeha u pojedinim etapama istraživanja, osvrta na dobijene rezultate, do ukazivanja na pravce daljih istraživanja

• štampaju se u poznatim naučnim časopisima ili specijalnim godišnjacima (annual review i sl). obično ih pišu, po narudžbini, poznati naučnici.

• REFERATI / SAOPŠTENJA ZA NAUČNE SKUPOVE• pišu se po uzoru na naučne radove (za časopise)• ograničenog su obima (kao i vreme za njihovo izlaganje)• postoji više vrsta ovakvih radova:• uvodni• po pozivu• saopštenje• koreterat

• POSTER PREZENTACIJE– prikaz rada u obliku postera / panoa– prikazuje se tekst i/ili ilustracije (tabele, slike, grafikoni i sl.)– autor stoji pored panoa i odgovara na eventualna pitanja onih koji čitaju pano• PISANJE KNJIGA• MONOGRAFIJA

• obuhvata i osvetljava neki naučni problem sa više aspekata – rezultata sopstvenih istraživanja (uz upoznavanje istraživanja drugih autora)

• struktura / sadržaj nije propisan• obično se doktorske disertacije (prerađene) štampaju kao monografije• po pravilu se upoređuju sopstveni rezultati istraživanja sa rezultatima drugih

autora

– UDŽBENIK• učenicima / studentima za izučavanje određene naučne služi discipline ili dela

nauke• iznose se opšte prihvaćene koncepcije, metode i tehnike

• PRIRUČNIK– Postoje različite vrste:1. enciklopedije2. atlasi3. rečnici4. bibliografije5. priručnici (statistički, tehnički, mernih

jedinica i dr.)– obično su multidisciplinarni– svrha im je da se brzo nađu različite interesantne informacije– često su dopunska literatura uz udžbenik

PRAKTIKUM

» odnose se na pojedina uža specijalna područja istraživanja» obično je namenjen studentima» uobičajeno se iznose pojedine metode i tehnike sa tokom postupka izvođenja

eksperimenta i određivanje predviđenih parametara

PISANJE PRIKAZA KNJIGA, NAUČNOG RADA I DRUGIH PUBLIKACIJA

» cilj je da se naučna i stručna javnost upozna sa novim knjigama, naučnim radovima i drugim publikacijama

» prikazi su kratki pregledi (1-3 stranice» objavljuju se u naučnim i stručnim časopisima

PRIPREMA RUKOPISA ZA ŠTAMPU I IZDAVANJE

• priprema i obrada teksta (tekst procesori)• izbor tipa i veličine pisma• priprema grafičkih priloga (crteži, slike, dijagrami, tabele i dr.)• recenziranje teksta (po pravilu recenzije obezbeđuje izdavač)• lektorisanje i korektura teksta• štampanje teksta

RECENZIJA DELA I NAUČNA KRITIKA

• pored opštih zahteva, rad mora da zadovolji sve kriterijume naučnosti• treba da predstavlja doprinos naučnoj disciplini – novu naučnu informaciju• zadatak recenzije je da utvrdi gornje navode• neophodan je bar jedan recenzent• ako se napišu dve više ili manje oprečne recenzije, rad se upućuje trećem

recenzentu• recenzenti mora da budu iz iste naučne oblasti iz koje je recenzovani rad• recenzenti mogu da zahtevaju dorade i/ili izmene rada• recenzija može da bude negativna, odnosno da se rad ne prihvati za objavljivanje• recenzenti su obično anonimni za autore• dužnost recenzenata je da objektivno procene vrednost rada, pri čemu posebnu

pažnju obraćaju na cilj i metodiku• procenjuje se da se samo 1-5 radova prihvati bez ikakvih ispravki• odbija se i do 50% radova u pojedinim časopisima• naučni radnici često šalju radove istaknutim naučnicima na mišljenje, pre nego što

završe rukopis za objavljivanje• u svetu se neguje lep manir da se autor zahvali naučnicima koji su rukopis

pregledali RECENZIJA NAUČNOG RADA

• naučna kritika kod nas nije uobičajena• vidovi naučne kritike:– ocena vrednosti naučnih radova, knjiga i naučnih skupova objavljena u prikazima

u naučnim i stručnim publikacijama– posebni skupovi posvećeni objektivnoj diskusiji i razmatranju – kritici naučnih

rezultata i dela oko kojih postoji neslaganje• naučna kritika mora da bude tolerantna i dobronamerna• politike u nauci su veoma retke (bar kod nas)• naučnom kritikom se mogu baviti ličnosti koje su:• sa znatnim naučnim kredibilitetom• sa visokim moralnim vrednostima• snažne• hrabre• sa razvijenim osećajem odgovornosti

NAUČNO – ISTRAŽIVAČKI PROJEKTI

• za istraživanja su potrebni:• planovi i programi• kadrovi• oprema• finansije i dr.

odnosno, postoji potreba zasnivanja naučno – istraživačkih projekata

• naučno – istraživački projekat je zaokružena celina sa:• jedinstvenim naučnim problemom• zajedničkim ciljem• jedinstvenim metodološkim okvirom• projekat može imati delove kao što su podprojekti, teme i naučni zadaci, ali

rezultati delova moraju imati zajednički cilj• projekte realizuju timovi naučnih radnika• države preko svojih organa (ministarstva za nauku) ili tela / komisija utvrđuje

godišnje i/ili višegodišnje planove i programe naučnih istraživanja iz različitih naučnih oblasti

• naučne institucije (nezavisni naučni instituti, univerziteti i druge naučno-istraživačke institucije) konkurišu za realizaciju planova i programa naučnih istraživanja

• formiranje tzv. „makroprojekata“, koji su u svemu nekonzistentni, nema smisla, kao ni formiranje „sitnih“ istraživačkih zadataka

• realizacija projekta je važna za naručioca (finansijera), ali je još važnija za naučne radnike koji ga realizuju

• postoje istraživački projekti:• fundamentalnog• razvojnog• primenjenog

karaktera.

LJUDSKI FAKTOR U ISTRAŽIVANJU

Čovek - istraživač je najvažniji faktor u istraživanju. sasvim je tačno da jedna organizacija vredi onoliko koliko vredi njen rukovodilac i istraživači. S tim u vezi stoje problemi obrazovanja i formiranja a zatim odabiranje istraživača kao i problem rukovođenja istraživačima.Mi ćemo u ovom odeljku razmatrati neke aspekte ovog problema.

OSOBINE ISTRAŽIVAČA• Idealan skup osobina istraživača, kao i svakog čoveka, mogao bi da se razvrsta na

sledeći način: intelektualne sposobnosti istraživača, volja i moralni kvalitet istraživača, nivo stručnosti i fizička kondicija istraživača.

Intelektualne sposobnosti istraživača čine:• Sposobnosti u pogledu pažnje i pamćenja: radoznalost, sposobnost koncentracije i

sposobnost pamćenja- memorija.• Sposobnosti u pogledu povezivanja ideja: imaginacija.• Sposobnosti u pogledu rasuđivanja-mišljenja: Moć jasnog definisanja pojmova,

moć poimanja, moć mišljenja - upoređivanja, analiza i sinteza, indukcija i dedukcija.

• Individualne osobine uma: Retko koji čovek ima sve napred pobrojane osobine nadprosečno razvijene. To nije slučaj ni kod vrhunskih naučnika-istraživača. Stoga ćemo na ovom mestu više da se zadržimo na nekim izrazito istaknutim intelektualnim osobinama.

Sposobnosti u pogledu pažnje i pamćenja

• Najveću radoznalost pokazuju deca. Stoga se sa pravom kaže da je „radoznalost mladost duha“. Svakako da bez radoznalog duha nema istraživača. Lep primer radoznalosti dat je za Benjamina Franklina, naučnika i političara. „Jednog dana dok se šetao na konju sa prijateljima naišao je na vihor prašine. Ostali su prošli ravnodušno, dok je Franklin počeo da ga sledi na konju, jer je želeo da sazna kada se kreće, odakle dolazi i na osnovu toga postavio je hipoteze koje su bile od koristi za metereologiju“.

• Drugi primer radoznalosti vezan je za ime Luj Pastera: „Žetva je završena i ostala je samo strnjika. Pasterovu pažnju privukao je jedan deo njive zbog različite boje zemljišta. Vlasnik mu je objasnio da su prošle godine na tom mestu zakopali ovce otrovane glavicom. Paster, koji je uvek proučavao stvari izbliza, primetio je na površini zemlje mnoštvo uzvišenja koja grade mravi.

• Pamćenje predstavlja sposobnost kasnijeg prepoznavanja ili reprodukcije onoga što je bilo u našem ranijem iskustvu, odnosno u našoj praksi.

• Kao što je poznato, principi asocijacije (prema Aristotelu razlikujemo tri principa: asocijacija po dodiru, asocijacija po sličnosti i asocijacija po kontrastu) kao i povezivanju po smislu čine osnovu psihičkih procesa pri zapamćivanju i reprodukciji. Sa pamćenjem stoje u tesnoj vezi ostali psihički procesi čoveka kao što su: percepcija, mišljenje, imaginacija, volja, emocije. Stoga je dobra memorija neophodni preduslov istraživača.

Sposobnosti u povezivanju ideja• Imaginacija ili mašta predstavlja sposobnost preobražavanja predstava koje

odražavaju realnu stvarnost i stvaranje na toj osnovi novih predstava. Poznato je, i mnogo puta citirana misao Marksa: „Pauk vrši radove slične tkačima, a gradnjom svojega saća pčela podseća na ljudskog graditelja. Ali što unapred odvaja i najgoreg graditelja od najbolje pčele jeste da je on svoju gradnju izvodio u glavi pre nego što će je izraditi u vosku. Na završetku procesa rada izlazi rezultat kakav je na početku procesa već postojao u radnikovoj zamisli, dakle idealno“. Imaginacija (mašta, fantazija) potrebna je kako pesniku ili umetniku tako i naučniku. Samo shvatanje problema zahteva razvijenu inteligenciju. Savremena psihologija razlikuje prema stepenu usmerenosti reproduktivnu imaginaciju, stvaralačku imaginaciju i maštanje. Za istraživača je bitno da ima razvijenu stvaralačku imaginaciju koja se ogleda u samostalnom ocrtavanju kontura slika za koje stvaralac odabira potreban materijal. Velika memorija i sposobnost imaginacije predstavljaju neiscrpan izvor ideja.

• Dobrom imaginacijom istraživač približava često, na prvi pogled, međusobno vrlo udaljene ideje.

Sposobnosti rasuđivanja-mišljenja

• Ova sposobnost karakteriše se održavanjem opšteg u predmetima i pojavama realnog sveta i primena generalizacije na pojedinačne predmete i pojave. Ovde spadaju:

– Moć jasnog definisanja pojmova bez nepravilnog proširivanja ili sužavanja.

– Moć poimanja, kao sposobnost održavanja veza i odnosa predmeta ili pojava realnog sveta. Bitna osobina poimanja jeste dubina piomanja.

• Pod dubinom poimanja mi podrazumevamo shvatanje kako opštih, tako i specifičnih osobina predmeta, kao njihovih međusobnih odnosa. Naročito važno mesto zauzima poimanje-shvatanje uzroka koji uslovljavaju pojavu i promenu. Dakle, bitne odlike poimanja su razgovetnost shvatanja veza i odnosa, kao i obrazloženost ili svest o razlozima usled kojih poimanje smatramo da je pravilno.

• Moć mišljenja predstavlja sposobnost obavljanja misaonih „intelektualnih „ operacija, kao što su upoređivanje, analiza i sinteza, indukcija i dedukcija.

• Upoređivanje je utvrđivanje sličnosti i razlike između predmeta ili pojava realnog sveta.

• Analiza je misaono rasčlanjavanje nečega na delove ili misaono izdvajanje posebnih svojstava predmeta.

• Sinteza je suprotna analizi, predstavlja misaono sjedinjavanje pojedinih delova predmeta ili spajanje u mislima njihovih posebnih svojstava.

• Indukcija i dedukcija predstavljaju dve osnovne metode i vrste zaključivanja. Induktivno zaključivanje (indukcija) je prelaženje od posebnih slučajeva na opšti stav. Deduktivno zaključivanje (dedukcija) je izvođenje posebnog slučaja iz opšteg stava.

Individualne osobine uma• Iako se način mišljenja podvrgava određenim zakonitostima, sam proces mišljenja

razlikuje se kod raznih ljudi. Te individualne specifičnosti uma nazivamo individualne osobine uma.

– Širina uma ili široko polje svesti je sposobnost obuhvatanja vrlo širokog kruga pitanja. To je sposobnost da se stvaralački misli u različitim oblastima ljudskog znanja i prakse.

– Dubina uma predstavlja sposobnost da se pronikne u stvarnu suštinu problema.

– Samostalnost uma karakteriše samostalni prilaz u rešavanju problema, bez oslanjanja na gotova rešenja ili na tuđa mišljenja.

– Gipkost uma predstavlja sposobnost da se lako odbaci sve ono što se pokazalo nepravilnim i da se pri tome traže putevi za nova rešenja koja bi bila oslobođena prethodno uočenih nepravilnosti.

– Doslednost uma ili mišljenja znači strogu logičnost.

– Brzina mišljenja je važna osobina uma, ali, svakako, ne toliko za naučnika koliko za vojskovođu. U svakom slučaju treba razlikovati „površnost“ i „brzopletost“ od brzine mišljenja.

Volja i moralni kvaliteti istraživačaRad, strpljenje i istrajnost

• Bez rada, strpljenja i istrajnosti nema nauke, poezije i umetnosti.• Interesantno je da su najveći ljudski umovi za koje se smatra da su genijalni,

najmanje pripisivali svoj uspeh geniju, neki su smatrali da je genijalnost samo istaknuta forma ljudskog zdravog razuma, ali su gotovo svi videli svoj uspeh u vrlo strpljivom i istrajnom radu.

• Edison je rekao: Devedeset devet odsto znanja i jedan odsto inspiracije, to je genije.

• Bifon kaže: genije strpljenje.Entuzijazam

• Pored svih unapred navedenih osobina poziv naučnika zahteva i podrazumeva entuzijazam. Ne upuštajući se u neke bliže određenje pojma citiraćemo jednog autora, koji na vrlo slikovit način vrlo lepo opisuje ovu osobinu.

• „Poziv naučnika je neodoljiv zov. Uzalud mu se u krugu rođaka i prijatelja može narediti da ćuti. Taj glas je jači od svih zemaljskih glasova i ima dobro poznate osobine koje ne mogu da prevare iskusnog profesora. To je pre, i iznad svega, entuzijazam sa isključivošću koja ne toleriše, ili sasvim malo i sa odvratnošću toleriše sporedne poslove, to je kontinuitet misli, indiferentnost prema svakoj drugoj misli van ove koja je uvek prisutna i živa, to je velika radost koja se lako čita u očima i koja obuzima čoveka kada mu se govori o predmetu njegovih razmatranja, razmišljanja“.

Poštenje

• Retorika treba da služi za jasno i kompletno istraživanje a ne za ubeđivanje bez dovoljno dokaza.

• Pošten u prvom redu znači biti iskren prema sebi, a zatim i prema drugome. Uporna odbrana neodrživih stavova.

• Loš odnos prema radu kolege, izbegavanje priznavanja zasluga prethodniku jesu, ne retki izrazi nepoštenja u nauci.

• Naučnik ima za cilj da dođe do istine. Naučnik se iskreno raduje bez obzira da li je on lično došao do cilja - istine ili njegov kolega.

• Preduzimljivost je važna osobina istraživača. Daleko veći broj ljudi ima ideje od broja onih koji te ideje mogu da sprovedu.