Аралско језеро, некада четврто највеће језеро света на ивици је нестанка. Често називано Плаво море за само 50 година изгубило је око 90 одсто своје површине. Настало на простору који је некада био део Сарматског мора годинама је својом величином парирало многим правим морима. Средином прошлога века Арал је приобалском становништву доносио милионе рубаља прихода годишње. Развијени водени саобраћај, туризам и риболов само су неки од значаја језера чије је песковито дно заменила пуста, готово беживотна равница. Годинама светска јавност ћутала је о проблемима с којима се суочавало језеро, а Арал је тек недавном посетом Ки-Мун Бана поново дошао у жижу интересовања. Колико је стање алармантно говори прогноза да ће за десет година нестати и последњи остаци некадашњег воденог пространства које се простирало на преко 63.000 квадратних километара.

За оне који не знају, реците нам какво је језеро било некад и у чему се огледао његов значај?

Аралско језеро некада је било лучки центра СССР-а и Централне Азије. На многобројним доковима свакодневно су пристајали бродови који су преносили робу и намирнице за становнике непосредне околине језера. Још од XVII века, када је откривено, тада знано као Плаво море, језеро је било важно за развој индустрије овог дела Азије. Његов значај увидео је и Лев Семенович Берг, руски академик, који је у XIX веку обавио опсежна истраживања, картирања и мерења на простору Арала. Своја сазнања објавио је у монографији Аралско језеро, 1908. године, која је уједно била и његова магистарска теза, а због великог значаја комисија ју је прогласила докторатом. Почетком XIX века велико водено пространство обухватало је површину од 66.085 км², од чега су чак 2.345 км² заузимала острва. На дубинама које су ишле и до 68 метара живело је око 100 врста риба, где су се издвајале бодорка, каспијска кечига, далекоисточни кијуч, амур, мрена и др, затим 60 врста планктона и око 200 врста сисара. Интересанто је и то да је у језеру живело и око 50 врста зообентоса, тј. животиња причвршћених за дно. Флору је чинило око 430 врста биљака од којих је најзначајније било дрво саксуал. Бројна острва и обалска шикара била су дом за око 320 врста птица почетком XX века, да би тај број 1970. спао на само 168. Међу њима су и бројне заштићене и угрожене врсте попут - белоглаве патке, далматинског пеликана и малог вранца. Према садржају органске материје и условима развоја Аралско језеро се убрајало у олиготрофна - тј. одликовало се плавом бојом, великом провидношћу, високим садржајем кисеоника и малом количином хранљивих материја. Узимајући у обзир бројност врста и диверзитет, јасно је да живи свет Арала није био нарочито бујан, што је последица оштре климе и неприступачне подлоге. Ваздух изнад Арала лети се загревао и до +40 степени Целзијуса, а зими се температура спуштала на -40°С. Све то, ипак није негативно утицало на развој рибарства и појаву бројних рибарских насеља на самој обали језера, попут Нукуса, Аралска и Казалинска.

Језеро је некада било ишарано многобројним острвима, тачније чак 230, која су била распоређена у више архипелага. Многа од њих одликовала су се изузетном површином, чак и за језерске услове. Будући да му се дно налази испод нивоа мора а површина изнад, Аралско језеро је плитка криптодепресија. Најпознатије од свих било је острво Возрожденија (око 300 км²), а најинтересантније Куг-Арал (Кокарал). Оно је делило језеро на северно — Мало море и јужно — Велико море, и уједно је у зависности од доба године, тј. периодског колебања нивоа воде, постајало острво или полуострво. Површина му је

варирала, а у просеку је достизало око 260 км². Треба свакако поменути и највећа по пространству - Куз-Џептес и Меншиков.

У ком стању се језеро данас налази?

Данас језера готово и да нема, некадашње непрегледно водено пространство заменила је сурова, песковита равница, у којој нема знакова живота. Вода из притока Аму- и Сир-Дарје одводи се Каракумским, Ферганским и Амубухарским каналом према пољима памука, а све то за последицу има губитак од чак 7км3 воде годишње. Данас у језеро притиче само 1700 кубика, од некадашњих 4300. Осим за наводњавање реке су преусмерене и за потребе становништва и индустрије. Живи свет је у потпуности уништен, обала се повукла ка средишту басена, па су некадашње луке и приобални градови остали удаљени 50-100 километара од језера, као на пример Аралск и Казалинск. Не тако давно, врло јака и стабилна индустрија овог предела је, чини се, преко ноћи замрла. Простор од скоро 60.000 км² је пресахнуо, а песковито-глиновито тло остало је огољено. Све то је утицало на формирање другачије микроклиме – оштре континенталне, са још израженијим температурним амплитудама и мањком падавина. Басен језера претворен је у непрегледну пустињу, названу Аралкум, где су све учесталије пешчане олује, а њихов утицај на околину је изразит. Биљни и животињски свет је скоро сасвим ишчезао, од риба су остале само папалина и пеш, а број сисара сведен је на 32 врсте. Поред свих наведених проблема, у области око Аралског језера појавиле су се и заразне болести, попут тифуса и колере. Некада живописно водено пространство, за само 50-ак година постало је заслањена степско-пустињска природна катастрофа. У близини некадашњих лука виде се права гробља бродова, зарђалих и испуцалих на неумољивом сунцу и ужареном песку данашњег Аралкума. Данашња слика језера сигурно није предвиђана ни у најлошијим прогнозама, али она је постала сурова реалност овог дела Азије и целог света уопште...

Шта се догодило са једним од највећих језера света? Како се исушивање Арала одразило на приобалне градове и локално становништво?

Потреба становништва за развојем пољопривреде, и то посебно за узгојем памука, била је увод у катастрофу несхватљивих размера. Опадање дотока воде у језеро утицало је на његову запремину која се драстично смањивала последњих деценија XX века, а због тога је дошло и до повећања износа испаравања и пораста салинитета на чак 90 промила. Колико је то постао озбиљан проблем, најбоље описују панои истакнути на некадашњем приобаљу, којима становништво оплакује свој губитак: Арале, опрости нам, врати се. Већ 1990. године догодило се оно чега су се сви прибојавали, ниво језера је драстично опао и оно се преполовила на два дела - Мало на северу и Велико на југу. Некадашње острво Возрожденија, постало је полуострво 2001. године, а површина Јужног мора смањила се у периоду од 1990. до 2001, за око 40%. За то време и Северно море је изгубило око 10-15% некадашње површине. Јужно море је свој колапс наставило током 2003. године поделивши се на Источно и Западно. Салинитет је достигао 70-100 промила, а 2009 године Источно море је испарило, док се Западно одржава на 3300км² површине захваљујући водама Аму-Дарје. Град Нукус је данас удаљен око 240 километара од обала Аралског језера. Са пређашњих 66 хиљада Аралско језеро смањило се на невероватних 7 хиљада км²,

подељених у два басена. Некада четврто језеро света остало је без 90% своје површине од 1960-их година до данас, а тај тренд се и даље, нажалост наставља...

У рибарству је својевремено било запослено око 40.000 радника у градовима на Аралу. Повлачењем обале центри свих привредних збивања остале су усамљене оазе у песковитом загрљају. Као неми сведоци некадашњег воденог пространства стоје насукане олупине бродова међу заслањеним динама. Стандард становништва је драстично опао, број незапослених је нагло порастао, а бивша окосница развоја ове области потпуно је замрла. Све укупно, последице које су настале након катастрофе која је задесила Аралско језеро, тешко су сагледиве. Бројни светски званичници указали су на потребу да се језеро обнови и да му се врати некадашњи изглед.