mađioničar

S poljskog prevela Biserka Rajčić

Magdalena Paris

MAĐIONIČAR

♦

Naslov originala Magdalena Parys:

MAGIK

Copyright © Magdalena Parys, 2014

IzdavačHeliks

Za izdavačaBrankica Stojanović

UrednikBojan Stojanović

LektorVesna Đukić

ŠtampaArtprint Media, Novi Sad

Tipografija Janson Text

Prvo izdanje

ISBN: 978-86-6024-016-5

Smederevo, 2018.

www.heliks.rs

The European Commission support for the production of this publication does not constitute an endorsement of the contents which reflects the views only of the authors, and the Commission cannot be held responsi ble for any use which may be made of the information contained therein.

Copyright © 2018. za srpsko izdanje, Heliks

RODITELJIMA

Ich bin ein BerlinerDžon Kenedi

Činjenice

Godine 2010. u nemačkom Zavodu za pitanja materijala Štazijauništeno je blizu 6 km akata (20 miliona stranica). Procenjeno je da je u vreme Gvozdene zaveseoko 4500 ljudi iz Istočnog bloka pokušavaloda pobegne na Zapad preko bugarske granice.Oko 100 ljudi je izgubilo život.

Preludijum

11

Udarali su ga kundacima, šutirali u stomak i po licu. Video sam njegove otvorene oči, ali već čudno zamagljene, i

povraćao sam. Znao sam da će odmah prići meni. Nisam ose-ćao strah, nego neobičnu pospanost u očekivanju poslednjeg udarca. Još jedan krvnik se okretao, izgaženo lišće je inten-zivnije mirisalo, video sam velike čizme koje smeraju u mom pravcu. Nisu bile daleko, možda dva metra. Šutnule su me u lice. U ustima sam osetio slatkoću. Ranjena noga prestala je da boli. Istina je, novi bol potiskuje stari.

– Vidi, ova strvina bljuje – povikaše nada mnom čizme crnom kundaku, koji je čudno udarao ukrućeno telo Boševskog.

Kundak se približio meni.– Da li si izvadio papire? – upita.– Nisam!– Onda ih izvadi, jer će se uprljati!– Gadi mi se, ubljuvan je!Kundak se zanjihao i posle je udarao samo u pomrčinu.Ponovo taj san, za vreme koga je pripovedao nekom o

smrti.

12 m agda lena par is

Frank Derbah je seo na krevet. Osvrnuo se. Iz sivila su se pojavile nepoznate konture i bezlični predmeti. Ustao je. Namestio je krevet. Voleo je red. Pružao mu je sigurnost, nešto što mu je uvek nedostajalo. Poravnao je neposlušnu ivicu pokrivača i s gađenjem je pomislio kako je u tom kre-vetu, naizgled čistom, pre njega spavalo mnogo ljudi.

Upalio je baterijsku lampicu i prišao omanjem prozoru.Rano jutro, možda je šest sati, a možda još uvek nije. U

sivom dvorištu začulo se mjaukanje mačka i tresak metalnog poklopca kante za đubre. Hotelska kuvarica ubacivala je vreće pune otpadaka. Dan, kakvih je mnogo u svakom gradu.

Neko je zakucao na vrata. Frank Derbah nije rekao izvo-lite, nije ni zadrhtao, možda se samo začudio što se neko koga je očekivao pojavljuje već sada.

– Ti si? – upitao je tiho kroz vrata.– A ko bi bio? – odgovori nestrpljiv ženski glas.Otvorio je vrata i pustio ju je unutra.Posmatrao je pažljivo kako sigurnim korakom prilazi pro-

zoru u tuđoj sobi, spušta roletnu, seda na jedinu fotelju i kaže:

– Slušam.– To će biti poduhvat tvog života.– Videćemo – reče bez osmeha žena.

Poglavlje I

15

Uopšte se smatralo da je grad veoma zdrav. Malo mikroba je tu uspevalo da preživi.

Teri Pračet Tri veštice

Gerhard je isključio mobilni. Frank Derbah je telefoni-rao već treći put, bio je veoma iznerviran, hteo je da se

smesta sretnu. Gerhard mu je obećao da će doći kod njega u hotel čim završi svoje poslove.

– Ne, nije bolje u hotelu.– Zbog čega nije?– Jer nije.– Pio si?– Nisam.Na kraju su se dogovorili da se nađu u lokalu blizu hotela

u kome je odseo Gerhard.– Sigurno ćeš doći? – navaljivao je Derbah.– Hoću – rekao je Gerhard malčice iznerviran

požurivanjem.– Čekam te. – Frank Derbah je prekinuo vezu.

Taksi se lagano pomerao u prepodnevnoj koloni. Ger-hard je bacao poglede na sive, široke ulice. Sofija ga je pod-sećala na Varšavu iz devedesetih godina. Najpre lepi hoteli, zatim banke, na kraju apoteke, ostalo iza toga. Svojevremeno.

16 m agda lena par is

Nakon izvesnog vremena sedeo je na tvrdoj stolici u birou i čekao dok činovnica ne našminka usta, obavi par telefonskih razgovora, i konačno pogleda u njega. Prostorija je bila čeka-onica, a ujedno i biro za pružanje usluga strankama.

Činovnica je bila simpatična, ali je brzo shvatio da mu pruža samo konvencionalne, beznačajne odgovore. Na kraju joj je bez uvijanja rekao šta ga zanima.

– Poljak, inženjer iz Vroclava, Pjotr Boševski. Nestao u Bugarskoj, 1980. Niko ne zna šta se s njim dogodilo. Otpu-tovao je na... – pokolebao se, koju reč da upotrebi: holiday ili vacation – na godišnji odmor sa ženom i nije se vratio.

– Po svoj prilici to treba tražiti u poljskim arhivima. – Činovnica je slegla ramenima.

– Ja mislim da treba ovde. Znam da treba ovde – ispra-vio je sebe.

– Toliko ljudi je izginulo – uzdahnula je. – Nemaca, Bugara, takođe Poljaka.

– Zbog čega smatrate da je taj Poljak nestao kod nas? – Obrisala je naočare i pogedala u Gerharda umornim, krat-kovidim očima.

Gerhard joj je pokazao fotografiju.– Šta je to? Otkud vam to? – Posmatrala ju je s

nepoverenjem.Da li je računala da će dati prezime, adresu, profesiju?Burhard Zajdel, stari čovek, koji mu je dao tu fotografiju

i preveo tekst na nemački, već godinama je vodio privatni arhiv, sakupljao dokumente, fotografije, snimke i stavljao ih na raspolaganje zainteresovanima. Godine 1985. dvojica nje-govih sinova poginula su pri pokušaju bekstva preko bugar-ske granice u slobodu. Krivci nikad nisu nađeni, ocu nije iskazano saučešće.

m a đioničar 17

Danas Zajdelov arhiv ne predstavlja tajnu. Svi koji su hteli to da znaju, mogli su bez po muke da doznaju da u Laj-pcigu živi čovek koji je sakupio više materijala o neobjašnji-vim pogibijama na bugarskoj granici od svih ministarstava i arhiva zajedno.

Mogao je da kaže otkud mu fotografija.Mogao je, ali nije hteo.Zajdel je rekao da je fotografija načinjena na konkretnom

mestu na bugarsko-grčkoj granici, gde je nađen leš Poljaka, verovatno Pjotra Boševskog. Nažalost, prezime na poleđini bilo je nečitko. Jedino je bilo čitljivo slovo „B“, a šta se nala-zilo dalje, nije se znalo, možda „a“, možda „b“, možda „c“. Zajdel je kazao da se radi o prezimenu Boševski. Na pole-đini se nalazio i broj, čije značenje su otkrili posle nekoliko meseci zahvaljujući Frankovoj pomoći.

– Imate li još tih fotografija?Ispod očnih kapaka posmatrale su ga pažljivo plave oči, a

neposlušne svetle kovrdže okruživale su bucmasto lice. Sve to činilo mu se zabavno.

– Nemam – slagao ju je.Pogledala je poleđinu fotografije i pogladila je, jednom,

dvaput. Triput.– Znate li šta je to? – Pokazala mu je požutelo mesto na

kome su se videle nekakve cifre i razmazan tekst napisan ćiri-licom. Postavila mu je više pitanja nego on njoj dotle.

– Nemam pojma – ponovo je slagao.Činovnica ga je dugo posmatrala. Htela je još nešto da

pita, ali kada je čula da se otvaraju vrata, ispravila je leđa i popravila naočare na nosu.

Visoka žena koja je stajala na vratima najpre je pogledala Gerharda, a potom koleginicu. Bilo je nečeg u njoj od rimske

18 m agda lena par is

skulpture. Imala je lepe oči. Iskreno je zažalio što ne razgo-vara s njom. Nasmešio se. Uzvratila mu je smešak i prišla pisaćem stolu.

– Ekaterina Konešova. – Pružila mu je ruku. – Doputo-vali ste kod nas iz Nemačke? – Pogledala je koleginicu. – Uspevaš li?

– Da, da. Sve je u redu. Razgovaramo. – Činovničine ruke brzo su prekrile fotografiju, što je Gerhard opazio.

– Pomislila sam da ti je potrebna pomoć – obratila joj se Ekaterina Konešova i rukom dozvala čoveka u uniformi koji je već stajao na vratima.

Crnokosa se nasmešila, Gerhardu je klimnula glavom u znak pozdrava i izašla. Činovnica takođe. Uniformisani se približio, promrmljao neko prezime, čin i pružio Gerhardu ruku.

– O čemu je ovde reč? – rekao je na engleskom i upro pogled u fotografiju, nakon čega je posegnuo za dokumen-tima koji su ležali pred Gerhardom na pisaćem stolu i počeo da ih pregleda.

Pažljivo je saslušao priču koju je Gerhard ispričao po drugi put toga dana. Ovoga puta išlo mu je znatno bolje, jer nije zaboravio da pomene da je reč o inženjeru koji je nestao, kao i da je u pitanju holiday...

Oficir se namrštio.– Ovde ništa nećete naći – obratio mu se na besprekor-

nom nemačkom. – Osim toga, potrebna je saglasnost žrtvi-nih srodnika, mora biti overena kod notara, prevedena na bugarski i ponovo overena. Tako nalaže naš zakon. – Raši-rio je ruke.

– Imam izjave.– Ali nisu overene u Bugarskoj. Osim toga...

m a đioničar 19

– Gde mogu da ih overim? – prekinuo ga je Gerhard.– Ovako. – Vojno lice je selo na pisaći sto za kojim je bio

Gerhard. – Biću prema vama iskren. Čak i ako mi donesete brdo uverenja, moći ćete da zavirite jedva u dve fascikle. To je sve što imamo. Odmah vam kažem da tamo nećete naći dokumente koje tražite.

– Pa, gde da ih nađem?– Tamo gde ni vi ni ja nemamo pristup. U arhivima Mini-

starstva odbrane, u tajnim dokumentima vojnih službi.Gerhard se tobož začudio.– Usput, kako vam je palo na pamet da je ovo baš Bošev-

ski? – upita uniformisani, posmatrajući Gerharda sa izuzet-nom pažnjom.

– Otkud znate da postoje nekakvi tajni dokumenti koji se upravo odnose na Boševskog? – uzvrati pitanjem Gerhard.

– Većina informacija koje se odnose na ubijene tokom bek-stva nalazi se tamo. Mi ovde nemamo ništa. – Uniformisani se nasmejao, pokazujući iznenađujuće bele zube. – U našem arhivu nema nikakvih podataka o tom čoveku – ponovio je podvukavši to napadno.

– Zanimljivo – primeti Gerhard. – Znači, potvrđujete da je žrtva na fotografiji osoba ubijena tokom bekstva?

– Pretpostavljam, nagađam, ne znam. Uostalom, sami ste o tome govorili.

– Ni o čemu takvom nisam govorio...– Dakle, dopuštate li da zadržimo fotografiju da bismo

to isključili ili potvrdili? – I, završivši s pitanjima, ustade i pruži Gerhardu ruku. – Javićemo vam se pismeno. Žao mi je. Nepotrebno ste se mučili da dolazite kod nas.

– Voleo bih da sačuvam tu fotografiju – odgovori Gerhard.

20 m agda lena par is

– Molim vas, imajte u mene poverenje – oficir stiša glas.Posle ove neobične izjave Gerhard htede još nešto da kaže,

međutim, oficir se okrete od njega i krenu ka izlazu. Na vra-tima se zaustavi i ponovo priđe Gerhardu, s ravnodušnim izrazom lica i kao uzgred upita:

– Otkud vam ova fotografija?– Našao sam je – reče Gerhard.

Gerhard je ležao u hotelskom krevetu i osećao je blage simptome srčane bolesti. Nije ih olako otpisao, već mu je prvi put posle više godina palo na pamet da bi trebalo više da brine o sebi. Trenutak ranije upitao se da li je poneo tablete. Poneo ih je, uvek ih je nosio, sve kao i uvek. Pa ipak, ubrzano kucanje srca i simptomi povišenog pritiska su ga uznemirili. Trudio se da diše mirno i misli na prijatne stvari. Četvrt sata kasnije ipak je ustao i iz torbice izvadio tabletu, koju je veoma retko uzimao, samo u izuzetnim situacijama. Poslednji put ju je uzeo pre nedelju dana. Onoga dana kada je Kriština izašla iz kuće bez reči.

Tableta je delovala veoma brzo. Sam nije znao kada je zaspao. Probudio se kroz jedan sat, oznojen, uznemiren.

Gerhard, po obrazovanju fotograf i politikolog, po profe-siji foto-reporter, nikada nije omalovažavao predosećanja, sve one negativne i pozitivne signale koji se pojavljuju nezavisno od toga da li je želeo ili nije da postupi po datoj naredbi. Ako mu je intuicija govorila „ne“, u poslednjem trenutku uspevao je da se povuče iz projekta i niko i ništa nisu bili u stanju da ga navedu da promeni odluku. Na kraju, često je odustajao od teških zadataka, a s vremenom je postao specijalista za tekuće i neupadljive stvari.

m a đioničar 21

Najverovatnije su zbog toga njegove izložbe rado otva-rali predsednici i ambasadori koji su više marili za umetnost udaljenu od politike i mračnih stranica istorije. Po svoj pri-lici, zbog toga su ih Dagmara i Kriština smatrale dosadnim. Dagmara glasno i otvoreno, a Kriština, misleći za njih da su dosadne, ništa nije govorila. Dagmara mu je čak zamerala da je fotograf koji na zanimljiv način priča ni o čemu.

Dagmara je odviše mlada, odviše... Zapravo, kakva je Dagmara? Dagmara je kao i njena majka Kriša, idealistki-nja. Uzdahnuo je. Otrgao se u mislima od Krištine.

Otišla je, nema je.Sada neće misliti o tome.Nije ga razumela.Ni sam sebe nije razumeo.Zbog čega je tu doputovao? Već mesec dana ni on ni Zajdel

više nisu sumnjali u to da je Boševski poginuo na bugarskoj granici. Nakon poslednjeg susreta, kome je prisustvovao i Frank, Gerhard je odlučio da to lično proveri. Mada se sve činilo jasno. Umrlica, izveštaj obdukcije, fotografije. Doku-ment na bugarskom na više stranica. Izdat je u Sofiji, ima isti broj koji se video na poleđini fotografije, one iste što im je nabavio Frank, koju je Gerhard tog jutra pokazivao u birou, i koju je zadržao oficir. Gerhardu nije bila potrebna potvrda da je na toj fotografiji Boševski – mada ju je danas u birou dobio. Na sreću, kod kuće je imao još dve fotografije. Neve-rovatno je kako se u ovoj zemlji rešavaju pitanja. Zajdel je u vezi sa svim bio u pravu kada je upozoravao.

Onda, zbog čega je tu doputovao?Tek sada je priznao pred samim sobom da je, krećući na

put, imao dva cilja: da proveri da li je Frank Derbah govorio istinu i da odloži razgovor s Dagmarom.

22 m agda lena par is

Sada više nije imalo šta da se radi. Mora da piše Dagmari. Jer, dužan je to Krištini. Nije dužan da nju opterećuje razgo-vorom s ćerkom. Izvukao je iz džepa telefon. Stavio je nao-čare. Ponovo je telefonirao Frank Derbah. Kakav bandogla-vac. Očigledno mu je do toga veoma stalo.

Izvadio je omanji notes. Počeo je da piše, precrtao je napi-sano i ponovo počeo. Udahnuo je vazduh kao uoči starta trke na duge staze, nakon čega je napisao štampanim slovima: OBAVESTITI DAGMARU. Precrtao je, pocepao papir i pokušao još jednom:

Draga Dagušu!

Sve ove godine nisam imao hrabrosti da Ti kažem da sam pozna-vao Tvoga oca pre nego što sam upoznao Tvoju mamu. Nikada se nije pružila prava prilika za to. Mnogo puta sam pokušavao da Ti o svemu tome ispričam, ali se uvek događalo nešto u inat tome. Po svoj prilici strah. Bojao sam se da to priznam. Svaki trenutak činio mi se neodgovarajući. Kako je vreme prolazilo, bivalo je sve teže.

Neizrecivo mi je neprijatno što o tome saznaješ posle mnogo godina, uz to preko pisma, međutim, u ovom trenutku ne mogu čak ni da telefoniram. Veruj mi, veoma bih voleo da Ti o svemu tome ispričam lično. Ne znam kako će se stvari dalje odvijati i kada ćemo se videti. Ali ne nerviraj se. Kad se vratim, objasniću ti sve.

Sećaš li se da sam u poslednje vreme snimao film o pozorištu za decu. Osnivač tog pozorištanca je Burhard Zajdel, stari čovek, koji je pola života posvetio lutkama, a kada je otišao u penziju, počeo je da se bavi kompletiranjem svojevrsnog arhiva. Mene nisu inte-resovale lutke već kompletiranje pomenutog arhiva. Sprijateljio sam se s njim, te je film o lutkama nastajao pola godine, jer smo neprestano pričali o nečem drugom. Ispričao mi je priču o svojim

m a đioničar 23

sinovima, koji su ubijeni prilikom pokušaja bekstva preko bugar-sko–grčke granice. Nikada nije saznao prave okolnosti smrti svojih sinova, mada je sa ženom putovao u Bugarsku više puta, čineći sve što se može, izlažući se opasnostima pred režimom i mnogo riziku-jući. Tokom više godina oformio je veliki arhiv s dokumentima o događajima na bugarsko–grčkoj i bugarsko–turskoj granici. Poka-zivao mi je sve to. U njegovim materijalima naišao sam na trag o Tvom ocu. U svom konačnom rezultatu, nazovimo to privatnim istraživanjem, došao sam do potresnih informacija.

Jednu neopozivost mogu da potvrdim već sad: raspleo sam tajnu nestanka Tvoga oca. Znam da je u pitanju mnogo šokantnih infor-macija odjednom, međutim, moraš to saznati.

Dagušu, teško mi je o tome da pišem. Tvoj otac, muž Tvoje mame, moj prijatelj, podmuklo je namamljen na granicu i tamo ubijen.

Nesumnjivo da je to bilo najužasnije pismo koje je ikada napisao.

Ispod očnih kapaka golicale su ga suze nemoći i stida. Stida zbog prikrivanja istine toliko godina.

Istina je da nije mogao telefonirati Dagmari, ali je takođe istina da to ne bi učinio čak i ako bi mogao, jer nije imao snage za to. Snagu mu je oduzeo razgovor s Krištinom. Odva-žio se, rekao joj da je poznavao njenog prvog muža pre nego što ju je upoznao, da…

Rekao je Krištini gotovo sve.Na šta je računao posle toliko godina?Na razumevanje.Posmatrajući kasnije Krištinina pogrbljena leđa dok je

lagano izlazila iz sobe, shvatio je da je u životu učinio dve strašne greške. Prvu – kada nije rekao istinu i drugu sada,

24 m agda lena par is

kada ju je konačno rekao. Kao da je nekakav tektonski pore-mećaj ondašnjeg Gerharda prebacio na mesto današnjeg, zlobno menjajući mišljenje, vreme i njega starog u mladog, mladog u starog. Ispao je glupak. Premda, glupak zvuči bolje nego kukavica.

Vreme je da se stvar okonča.Časak je razmišljao koje reči da upotrebi da bi umirio

Dagmaru, međutim, ništa mu nije padalo na pamet. Pogle-dao je na sat. Već je prošlo dva. Zakasniće na sastanak s Fran-kom Derbahom.

Frank je živeo i radio u Berlinu. U poslednje vreme je uzeo dug, neplaćeni odmor i od pre nedelju dana boravio je u Sofiji. Napominjao je čak kako namerava da prestane da radi, jer je sve što je smatrao da treba uraditi, uradio. Takav je u potpunosti bio Frank, radio je dvadeset godina u Zavodu za pitanja materijala Štazija, smatrajući da je sve već završio. Uvek je imao mnogo poslova za završavanje. Gerhard ga je poznavao dugo i često je imao utisak da Frank ima još neko-liko drugih života i nekoliko drugih otelovljenja, međutim, sada nije želeo o tome da razmišlja. U životu Franka Der-baha sada se moralo događati nešto veoma važno, jer je čak prestao da pije. Obavio je vlastitu istragu, kako je to nazvao, i usput je naleteo na materijale koji, kako je tvrdio, mogu poslužiti i Gerhardu, međutim, Gerhardu nije bilo potrebno više ništa. Sve je imao. Nameravao je da se sretne s Frankom uglavnom zbog toga što ga je na to nagovarao Zajdel, koga je cenio i poštovao.

Zajdel je smatrao Gerhardov odlazak u Sofiju besmislenim, zbog čega se trudio da ga navede da od njega odustane.

– Ne razumem zašto uopšte putujete tamo – čudio se. – Ali ako ste već tako odlučili, nađite se tamo s našim Frankom.

m a đioničar 25

Verovatno je otkrio nešto neobično. – Nasmešio se i za tren razmišljao o odgovarajućem izboru reči. – Pominjao je da bi hteo nešto da vam pokaže, pojma nemam šta je opet smislio.

Gerhard ga je s interesovanjem pogledao.– Da, da, znam šta o njemu mislite – nastavio je Zajdel,

premda Gerhard od izvesnog vremena uopšte nije razmišljao o Franku onako kako je pretpostavljao njegov sagovornik. – On je ludak i kao svaki ludak nestrpljiv je, i sami znate kako stvar stoji s ludacima. Uvek postoji onaj jedan posto sumnje da nisu ludi.

Stari, dobri Zajdel bio je strpljiv čovek, bezuslovno je vero-vao u ljude, čak i u glupake i fanatike, a zapravo takvim bezo-pasnim fanatikom smatrao je Franka. Osećao je prema njemu posebno srdačnu blagost, mada su ga Frankove teorije zavere povremeno izbacivale iz ravnoteže. Zajdel je smatrao da nema loših ljudi. Gerhard mu se iskreno divio zbog te nadljudske uviđavnosti, zbog tog beskrajnog razumevanja svih i svega. Iznad ulaza u njegov arhiv, nešto više od dvadeset godina sta-jao je citat koji je Zajdel sam dao da se ureže u drvo:

Humanizam ne znači govoriti:uradio sam ono što nijedna životinja ne bi uradila,to znači govoriti:odbacili smo ono što je u nama želela životinja,i želimo da pronađemo svuda čoveka,tamo gde smo pronašli onošto ga uništava.

Andre Malro

– Što manje mržnje, toliko više zdravlja, gospodine Ger-harde – govorio je. A već sledećeg trenutka, zamišljeno je

26 m agda lena par is

dodavao: – To ne znači da smrt bliskih ne boli. Isto boli, samo malo plemenitije. – Na njegovom licu pojavljivalo se nešto poput smeška. Gerhard nije bio u stanju čak ni da se reda radi nasmeši.

Zatvorio je vrata.Bila su tanka, čuo je kako zvoni telefon, verovatno neko s

recepcije. Stalno bi da mu pospremaju sobu. Iako je kasnio, odlučio je da krene okolnim putem. Prošao je preko omanje pijace, na kojoj se trgovalo začinima i neobičnim voćem koje pre toga nigde nije video. Odlučio je da se tu još danas vrati s foto-aparatom. Prešao je preko ulice i ne žureći približio se omanjoj kafani na uglu. I pored izduvnih gasova osetio je proleće, prvi put ove godine; bilo je veoma toplo.

Od lokala ga je razdvajalo najviše dvesta metara, kada je iznenada na vratima ugledao nekakav metež. U prvom tre-nutku pomislio je da je to nemoguće, međutim, vid ga nije varao. Dvojica muškaraca, držeći Franka ispod ruku, vukla su ga direktno ka autu koji je bio parkiran na trotoaru. Frank se otimao i vikao, nogama jedva dodirujući zemlju. Za čas je nestao u autu koji je smesta odleteo. Sve skupa nije trajalo ni deset sekundi.

Sijalo je sunce, na ulici je bilo bučno, gužva, ljudi su izletali iz radnji, žurili su obavljajući svoje poslove. Činilo se kao da niko ništa nije video ni čuo. Samo je Gerhard još dugo ostao zagle-dan u mesto na kome je malopre stajao crni BMV. Pojma nije imao šta da radi. Na putu do hotela razmatrao je sve moguć-nosti. Telefonirati policiji? Javiti se ambasadi? Šta da radi?

Kada je ušao u hotel, na recepciji su ga smesta obavestili da mu je neko ostavio pošiljku. Gerhard je još uvek bio odviše

m a đioničar 27

obuzet mislima o onome što se malopre dogodilo i u prvom trenutku nije razumeo o čemu se radi.

– Šta je to? – upitao je, usmeravajući pogled prema viso-kom Bugarinu.

– Pošiljka za vas – ponovio je recepcioner, poklonivši Ger-hardu profesionalni osmeh.

– Od koga je?– Teško vam mogu reći. Neko je doneo, rekavši da je za

vas.– Ko?– Neki mladić – odgovorio je mirno recepcioner i napra-

vio neodređen pokret rukom.Gerhard se osvrnuo po hotelskom holu. Osim starijeg

bračnog para nije video nikog drugog. Oslonio se o pult, pogledao recepcionera pravo u oči.

– Ne očekujem nikakvu pošiljku.Mladi čovek je izdržao njegov pogled. Bio je to plećat, ogro-

man Bugarin blagog pogleda. Radio je u hotelu već dve godine i nameravao je da daleko dogura. Rukovodstvo mu je već treći put zaredom uručivalo plaketu „radnik meseca“, nažalost, pri-znanje nije bilo povezano ni s kakvom finansijskom nagradom. Međutim, to nije smetalo ni u čemu „radniku meseca“ Rado-stinu Petrovu, koji je slavio svaki dan svoga rada, ni za trenutak ne sanjajući ni o jednom drugom. Dete seljaka sa stenovitih planina nije razmišljalo ni o kakvim budalaštinama kada mu se sreća osmehivala. Svoju budućnost Radostin je povezivao s radom u hotelu; pre nekoliko godina završio je hotelijersku školu, što je porodicu koštalo čitav imetak, a pre nedelju dana vratio se sa školovanja u Dubaiju, koje je organizovao reno-mirani hotelski lanac. Njegov život pratio je božanski plan, prema tome, šta je više mogao da poželi.

28 m agda lena par is

Smirujuće se nasmešio gostu i upitao:– Razumem. Želite li da se pozabavimo time?Gerhard ga je pogledao odsutno.– Ne, ne. Zahvaljujem. Kada je pošiljka stigla?– Pre sat vremena. Telefonirali smo vam nekoliko puta.– Molim vas, promenite datum moje povratne karte za

danas.– Svakako. Smesta ćemo to srediti.– Najbolje za prvi let – dodao je Gerhard, uznemiren činje-

nicom da mu glas drhti.– Učinićemo sve što je u našoj moći.

Samo što je prekoračio prag sobe, recepcioner ga je oba-vestio telefonom da mu je veoma žao, jer za današnji let nema više nijednog slobodnog mesta. Može sutra, što je ranije moguće. Da li vam to odgovara? Da li izmeniti datum karte? Gerhard je odgovorio da nema potrebe, jer za taj let već ima kupljenu kartu. Zahvalio je i spustio slušalicu.

Hodao je po sobi kao tigar u kavezu i gledao u sivu kovertu.

Sedao je.Ponovo ustajao.Ponovo hodao. Posle sat vremena otvorio ju je. Smesta

je prepoznao Frankov rukopis i brzo zgnječio list hartije. Na časak je razmišljao da li da telefonira Zajdelu ili, bolje, prijatelju, policijskom činovniku visokog ranga u Berlinu, predviđajući njihove reakcije. Prijatelj mu tu ništa ne može pomoći, a Zajdel će se nepotrebno iznervirati.

Legao je na krevet i čekao. Vreme je prolazilo. Ništa sumnjivo nije se događalo. Iz džepa je izvukao izgužvan list papira, poravnao ga i još jednom pročitao:

m a đioničar 29

Niko ne zna da ti ovo šaljem. Prate me. Ne dolazi na sastanak. Ostalo pročitaj tek kada uradiš fotografije s ovog filma i složiš ih prema instrukcijama.

U koverti su se stvarno nalazili negativi, kraj njih posve sigurno uputstva na listu papira, mali beli koverat i malčice požutela fascikla. Šesto čulo mu je govorilo da ga je sustiglo ono pred čim je bežao čitavog života. Beskrajni strah vrebao je iz svakog ćoška, da s njim odmeri snage.

Taksi ga je odvezao u tržni centar. U velikoj prodavnici, u kojoj je dominirala crvena, koja u celom svetu izgleda isto, kupio je mobilni s karticom i fotografski papir. U drogeriji je kupio sredstvo za čišćenje, makazice, kanap i gumene ruka-vice. Sprat niže u apoteci je začuđenoj apotekarki napisao na parčetu hartije: Na2S2O3.

Izbečila je oči.– Koliko želite toga? – upitala je na engleskom.– Tri kilograma – našalio se.Na kraju je kupio dve salate u plastičnim činijama. Jednu

je pojeo, drugu bacio. U hotelu je oprao činije od salate i smesta se prihvatio posla. U jednu je sipao rastvor natrijum-tiosulfata, u drugu vodu.

Pritvorio je vrata kupatila i ugasio svetlo. Nekoliko sati oduzelo mu je razvijanje i fiksiranje fotografija, a kasnije nji-hovo sušenje na kanapu. Sve skupa pedeset fotografija. Neja-sne, umrljane. Precizno ih je razgledao, osećajući sve veću mrzovolju.

Šta bi to trebalo da bude?Pristupio je poslednjoj fazi: čuvajući redosled prema

brojevima koje mu je Frank naveo u uputstvu, poređao je

30 m agda lena par is

fotografije u pet vertikalnih stubaca veoma blizu jedne do drugih. Posle sat vremena boleli su ga vrat i oči.

Fotografije su se još uvek sušile.Gledao je, gledao i ništa.Nekakve konture likova. I šta s tim?Pomislio je da je to zbog polumraka u sobi. Ustao je i upa-

lio lampicu. Na fotografije je pala svetla pruga. U početku nije video ništa posebno, tek kada se udaljio i razgledao foto-grafije s raznih strana, od slike mu se sledila krv u žilama. Otvorio je kovertu, pročitao nekoliko kratkih rečenica i od utisaka je pokleknuo.

Otvorio je prozor.Vreva milionskog grada povećavala je haos u njegovoj

glavi. Osećao se kao brodolomnik na pučini koji plovi na kladi, ne pamteći kako se našao na njoj.

Jednim energičnim pokretom otvorio je bar. Pio je nadu-šak, kao iskusan pijanac, mada to nikada nije bio. Nije mu bilo nimalo bolje. Brzim korakom obišao je sobu uzduž i popreko. Jedva je stigao do kupatila. Još uvek je bilo ispu-njeno oštrim mirisom sode.

Ispovraćao se.Tek nakon dužeg vremena stavio je glavu ispod hladnog

mlaza vode, još uvek imajući sliku koju je malo pre složio zatvorenih očiju. Visoki muškarac s revolverom u ruci, u civilu, okružen vojnicima. Pokraj njegovih stopala – izmasa-krirano telo. Gerhard uopšte nije posumnjao da je to leš. Kva-litet fotografije nije bio najbolji – isticalo se, kao da je bilo u centru ekspozicije, lice muškarca koji u ruci drži revolver.

Lakonska informacija u koverti glasila je:

m a đioničar 31

Siguran sam da prepoznaješ osobu na fotografiji. To je Kri-stijan Šlangenberger. Ima na savesti mnoge ljude. Odgovoran je za smrt Boševskog i drugih opozicionara iz Istočne Evrope. Sada otvori fasciklu…

Gerhard je mnogo puta video Šlangenbergera na izbornim plakatima i u televizijskim emisijama. Po svoj prilici nije bilo nikoga u Nemačkoj ko ga nije znao. Kristijan Šlangenberger je godinama pripadao političkoj eliti ujedinjene Nemačke.

Gerhard je seo na klozetsku šolju. Peškirom je obrisao ćelavu glavu i bespomoćno se osvrnuo unaokolo.

I šta sada? Poslednji put tako se osećao 1968. godine. Tada je mimo svoje volje učestvovao u studentskim nemirima. Izbegavao je haos, probleme i skupove. Mada je, ipak, bio fotograf. Ondašnji Gerhard je mladi Gerhard, sveže pečen foto-reporter Špringera, antistudentskog fronta, antišezde-setosmaš, antisve što narušava sveti mir. Nažalost, tada su bile demonstracije, a demonstracije nije mogao da zaobiđe. Nije se ni osvrnuo a već ga je raspalio palicom mrkokošuljaš u tamnoj jakni. Rasečena obrva, pocepan džemper, premda je isključivo branio svoj foto-aparat. Niko mu neće uništavati foto-aparat! Iluzije su brzo sjebane, kako je govorio njegov prijatelj – student, kasnije neprijatelj, pa opet kolega – raspr-šile su se u plavoj daljini, za izbor je ostalo: usmeriti foto-apa-rat na prebijane studente ili mrkokošuljaše ili odmah pored, na studenta u lokvi krvi i na brojna lica njegovih krvnika, koji ga okružuju u tesno zbijenom kordonu. Zbog čega? Niko nije znao. Tada se prvi put prepustio svom profesionalnom instinktu, nije mislio, jednostavno je radio ono što je uvek hteo da radi. Sledećeg dana u celoj zemlji mogle su se videti fotografije s tih događanja, u Špringerovim novinama, pri

32 m agda lena par is

kraju, u poslednjim stupcima, a ne na naslovnoj strani. Onaj student je preživeo, ali je poginuo drugi. Duga i složena je to priča, novo poglavlje Nemačke. Za samog Gerharda, delo foto-reportera ostalo bi bez većeg značenja da nije činjenice da je upravo on načinio ONU sjajnu fotografiju. Mnogo godina kasnije Špigel je stavio Gerharda, foto-reportera, na listu Najhrabriji ’68. godine. Gerhard je poznavao i hrabrije, ali je poklon od sudbine primio. „Lisac“ – kako su nazivali Gerharda – „fotograf lisac“, „krijumčar uličnih činjenica“.

– Jebi se – sumirao je to prijatelj student, danas policajac na visokom položaju, dosad bez nagrada, koji je od vremena zbivanja ’68. godine blago ćopao na desnu nogu.

Kasnije je Gerhard uradio toliko fotografija, užasno se naradio, ali odlikovanje od šestog po redu predsednika Save-zne Republike Nemačke, Riharda Karla Frajhera fon Vajc-zekera, primiće za onu fotografiju i hrabrost iz ’68. godine. Gerhard je, istina, stajao mirno, ozbiljan, dok mu je pred-sednik kačio odlikovanje, ali kada se danas toga seti, na licu mu se pojavi senka. Kao da do kraja nije bio uveren da ga je zaslužio.

Gerhard, lisac i junak, nakon jednog sata odlučio je da uradi ono što najbolje ume. Iz torbe je izvadio foto-aparat i počeo da pravi precizne kopije svih delova mozaika.

Završivši, uzeo je fasciklu sa izbledelim natpisom „Bošev-ski“ i počeo da čita. Obojica, on i Zajdel, već su čuli mnogo šta od Franka, ali nisu odviše verovali u ono što im je govorio.

– Bože sveti! – rekao je glasno, kada je završio. Za časak, razmišljao je da li da izmeni pismo Dagmari ili da napiše novo prijatelju iz policije, ili da napiše oba. Međutim, vreme je hitalo. Čitav sat mu je trebao da kompletira materijal i odgo-varajuće ga obezbedi. Seo je za pisaći sto i pogledao na sat.