w w w. d e r e t a . r s

BibliotekaTREND

UrednikAleksandar Šurbatović

Naslov originalaТЕКСТ

Дмитрий Глуховский

DMITRY GLUKHOVSKY IN SOCIAL MEDIA:

Dmitry Glukhovsky on Instagram: @glukhovskyDmitry Glukhovsky on Twitter: @glukhovsky

Dmitry Glukhovsky on Facebook: @glukhovskybooks

Copyright © Dmitry Glukhovsky Agreement by www.nibbe-literary-agency.com

Copyright © ovog izdanja Dereta

Dmitrij Gluhovski

TEKSTPrevod s ruskog

Bojana Stanković

Beograd2019.

DERETA

1.

Pro zor je otkri vao pogled na zamu će ne jele, belu buku novem bar ske meća ve; tele graf ski stu bo vi pro mi ca li su kao okvi ri kadra u crno -be-lom fil mu. Kroz pro zor se otkri vao pogled na Rusi ju, koja je od samog Soli kam ska cela bila baš takva: jel ke, sneg, stu bo vi, zatim pro pla nak sa sumor nim brv na ra ma, zatim žele znič ka sta ni ca sa sili kat nim uble de-lim jed no sprat ni ca ma i pono vo oko milion jel ki gusto i nepro hod no pobo de nih duž puta, kao oba vi je nih bodlja ma, zbog kojih je nemo gu će pro bi ti se. Ali u bes ko nač no sti i usa mlje no sti te Rusi je iza pro zor skog okna, koju je stvo ri la pri ro da, i jeste bila sva nje na moć, veli či na i lepo ta. Pre le po, ma sra nje!

„I šta ćeš ura di ti?”„Žive ću. A šta bi ti ura dio?”„Ubio bih ga.”„Pa eto. A ja sam mu opro stio. Sada želim da poži vim. Mogu li dobi ti

tele fon još samo na sekund? Maj ka se neš to ne javlja.”

* * *

Jaro slav skom žele znič kom sta ni com šiba la je sve ži na i miris palje vi ne dizel-loko mo ti ve. Nakon uki sle pare vago na, nakon dima i miri sa gvož-đa dobo ša, zasla đe nog smra dom mokra će, ovde je vazdu ha bilo veo ma mno go: pre vi še kise o ni ka, i odmah je, poput čifi ra1, uda rao u gla vu.

1 Čifir – vrsta jakog ruskog čaja. (Sve napo me ne u tek stu su redak cij ske.)

D m i t r i j G l u h o v s k i6

Moskve je tako đe bilo pre vi še, posle hod ni ka sači nje nih od jela put-ni ci ma se širom otva ra la kao kosmos. Zamo ta ni lju di ska ka li su pre ko rova na peron, isto va ra li pla ve kari ra ne kine ske naj lon tor be, pri čvrš će-ne selo tej pom, uzi ma li ih obe ma ruka ma i ubr za no po pero ni ma nesta-ja li s vidi ka, kao juriš ni avi o ni na pole ta nje po aero drom skim tra ka ma. Vidik je bio zadi mljen, a lju di ma pri sti glim iz dima uka zi va li su se dvor-ci, zam ko vi i više sprat ni ce.

Ilja nije žurio više od dru gih, nije veslao, puš tao je da ga buji ca nosi. Nju šio je moskov sko nebo, pri vi ka vao se na pro stran stvo odvik nu tim oči ma, čudio se ćut ke. Bilo je živo kao u detinj stvu. Mut na novem bar ska Moskva pro ba da la je oči.

Da je sti gao u Moskvu – sti gao je, ali još uvek nije zai sta dospeo u nju. Žele znič ka sta ni ca je još uvek bila teri to ri ja okru žne, uso lje ne i zamaš-će ne Rusi je. Kao amba sa da Ban gla de ša, koja je, u sva kom smi slu, teri to-ri ja drža ve Ban gla deš.

Na kra ju plat for me bila je kon tro la. Navik nut, Ilja ju je izda le ka posma trao pre ko tuđih gla va. Siva uni for ma, uhra nje ne njuš ke, une zve-re ne i bistre oči. Izoš tre ne. Jedan, dva, tri. Čak je i slu žbe ni pas na lan cu: plju nu ti gazda. Raz u me se, nije ovde zbog toga, već, po svoj pri li ci, da nanju ši nar ko ti ke, eks plo ziv. Ali može da nanju ši i strah.

Ilja je počeo da gle da upra zno, da ne bi gle dao u nji ho ve bistre oči, da ga ne pri vu ku sebi. Nije raz miš ljao ni o čemu kako ne bi miri sao ni na šta.

„Momak!”Posluš no se ska me nio. Kako su ga pre po zna li? Po nijan si kože? Po

pogr blje nim leđi ma? Po pognu toj gla vi? Kako pas pre po zna zver?„Pri đi te. Doku men ta.”Dao je lič nu kar tu. Ovaj je izli sta do pri ja ve, pod vik nuv ši:„Oda kle se vra ća te?”Da li da laže ili da kaže isti nu? Ma neće pro ve ra va ti. Puto vao je...

Puto vao je neku da. Na odmor. Kod babe. Na slu žbe ni put. Kako će ga pro ve ri ti?

„Slu žio sam. Kaznu.”„Uve re nje o oslo bo đe nju.”Odmah mu se obra ća dru gim tonom. Zapo ved nič kim.

Te k s t 7

Uzeo mu je potvr du. Poruč nik se okre nuo s njom, pro mrm ljao u voki-to-ki, saslu šao šta su mu pro mr mlja li kao odgo vor; Ilja je sta jao ćut ke, nije se ras pra vljao. Bio je čist. Od pozi va do pozi va: oslo bo đen je i uslov ne.

„Jesu li te pre va spi ta li, Ilja Ljvo vi ču?”, poruč nik se konač no okre-nuo ka nje mu, ali uve re nje nije vra ćao, iz nekog raz lo ga ga je pre sa vi jao napo la.

Moskva se uda lja va la iza nje go vih leđa, sku plja la se, nebo ju je pri-ti ska lo i pome ra lo; žagor lju di i buka auto mo bi la su zamr li. Poruč nik je svo jom sto ma či nom, svo jim gru di ma sa obe lež ji ma, svo jom facom, zakla njao čita vu Moskvu. Ilja kao da je znao: niš ta mu neće ura di ti. Jed-no stav no tre ba da ga pusti, da mu dopu sti da ose ti vlast. I popu sti će ga, a on će tada pusti ti Ilju. Zbog toga je tu, zbog toga je stu pio u slu žbu.

„Upra vo tako, gospon načel ni če.”„Nasta vljaš put ka mestu borav ka?”„U Lob nju.”„Adre sa s pri ja ve?”„Depov ska, broj šest.”Poruč nik je pro ve rio poda tak u lič noj kar ti, zgu žvav ši bez potre be

usput ne stra ni ce. Bio je, naj ve ro vat ni je, Ilji nih godi na, ali su epo le te čini le da izgle da sta ri je. Iako je Ilji, a ne nje mu, posled njih sedam godi-na pro šlo tako kao da je za sva ku godi nu pro te klo po tri.

„Ideš kući. Hm, pamet no”, izu sti. „Dve sta dva de set osam”, pro či tao je. „Tač ka jedan. Šta je to? Tač ka jedan. Pod se ti me.”

„Pri pre ma. I dilo va nje. Ja sam samo pri pre mao za pro da ju, gospon načel ni če.”

Ilja je gle dao u tač ku ispod nje go vog pod valj ka – posto ji poseb na tač ka u koju tre ba gle da ti slu žbe ni ka za vre me raz go vo ra. Ne u oči i ne u pod.

Đubre je kupo va lo vre me, svi đa lo mu se što može da savi ja vre me kao žicu.

Tada pas odjed nom zala ja na pre mo re nog Tadži ka, koji je, kao i svi, imao kari ra nu tor bu.

„U redu. Ne zabo ra vi da se poja viš na evi den ci ji.” Poruč nik baci Ilji nje go vo uve re nje. „I ne trguj više.”

Ilja je klim nuo gla vom, oti šao u stra nu, sta vio har ti ju u unu traš nji topli džep, gde se i sam skla njao neko vre me dok je tra ja lo ispi ti va nje. Poruč nik se već zani mao Tadži kom, Tadžik je bio per spek tiv ni ji.

D m i t r i j G l u h o v s k i8

Reše ta nje je proš lo.Kon tu zo va ni svet se pola ko vra ćao, počeo da raz go va ra.Ali sada, što se više pri bli ža vao Moskvi, Ilja je svu da u njoj video

samo ono što izda le ka, iz voza nije mogao da vidi: pan du re. Na pla tou železničke sta ni ce, na ula zu u metro, u pavi ljo ni ma i na sta ni ca ma. U čopo ri ma, svi sa oči ma vuč ja ka. Možda nije bila stvar u Moskvi, već u Ilji.

* * *

Odve li su ga u leto, pusti li pred sam kraj jese ni. I Moskva u koju su ga pusti li nije liči la na onu iz koje su ga odve li.

Moskva je sada bila kao golo novem bar sko drvo, vla žna, tam na; rani-je je čita va bila obra sla sve tle ćim zna ci ma, kio sci ma u koji ma se pro da-va lo sve i svaš ta, a sada je posta la suro va, otre sla je sa sebe razno boj nost, raz go li ti la se do gra ni ta.

A Ilja ju je rani je obo ža vao, kada se pre tva ra la u zbi je nu buč nu tržni-cu – čini lo mu se da na toj tržni ci može sebi da kupi bilo kakvu buduć-nost. Tada je puto vao u Moskvu iz svo je Lob nje vozom – na uni ver zi tet, u klu bo ve, na kon cer te – i sva ki put je umiš ljao da je Mosko vlja nin. Bilo je potreb no samo da zavr ši fakul tet, nađe posao u cen tru i iznaj mi stan s pri ja te lji ma. U Moskvi je zemlja bila čarob na, nađu bre na hor mo ni-ma rasta: ako posa diš u nju svo je želje, nik nu će i dobro pla ćen posao i popu lar ni dru go vi i naj lep še devoj ke. Moskva je sama po sebi bila pija na i sve je časti la svo jim pijan stvom. U njoj je sve bilo mogu će. I nikom ne bi naš ko dio kada bi otki nuo svoj koma dić sre će od nje nog nabu ja log slat kog testa.

A sada kao da ju je sanjao, a sanjao ju je često, tamo na robi ji. Posta-la je stro ža i ugla đe ni ja, ozbilj ni ja, zva nič ni ja, i zbog toga je delo va la kao mamur luk pone delj kom. Pozna vao ju je i nije; ose ćao se u njoj kao tuđin, turi sta. Turi sta iz Soli kam ska, i pri tom iz proš lo sti.

Krat ko je sta jao na pla tou tri pero na: među osta lim otu pe lim lici ma iz dru gih gra do va on, kao neko ko je došao s robi je, nije bio poseb no upa dljiv. Mogao je da udah ne i zažmu ri nakrat ko.

Zažmu rio je na tre nu tak i kre nuo.Kora čao je po Moskvi opre zno, kako se od pre vi še širo kih zama ha i

pre vi še sigur nih kora ka ne bi ispo sta vi lo da je ona samo san i kako se ne bi raz ve ja la; kako se ne bi pre nuo i našao u masnoj sivoj zatvor skoj ćeli ji,

Te k s t 9

u zimlji voj zaguš lji vo sti, među leža je vi ma i lju di ma u sle poj uli ci živo ta, u smra du čara pa i več nom stra hu od greš ke.

Ali Moskva je bila traj na. Bila je stvar na i več na.Oslo bo di li su ga. Stvar no su ga oslo bo di li.Ilja je od goto vo posled njih para kupio kar tu za metro i kre nuo pod

zemlju. U susret su mu se pokret nim ste pe ni ca ma iz moskov skih neda-ra izvla či li lju di i tu im je bilo mogu će pogle da ti lica. Lju di su za sedam godi na poče li lepo da se obla če, čak i Tadži ci. Gle da li su odluč no napred i uvis, mno gi su se peli ste pe ni ca ma, nisu mogli da se str pe pola minu ta: gore su neo d lo žni poslo vi. Mosko vlja ni veo ma žure da žive, setio se Ilja. A robi ja uči zasto ju.

Od svih koje je susreo – a tamo su bili i star ci u lju bav nom zagr lja ju, i pop na tele fo nu, i pan ker koji je istra ja vao godi na ma – Ilja je zapi njao samo za žene. Toli ko se ovih godi na odvi kao od njih. Tako je zabo ra vio koli ko one ne liče na muš kar ce, koli ko su div ni je od njih!

I ako bi odjed nom jed na od njih odgo vo ri la Ilji na nje gov pogled, on se grče vi to hva tao za taj mamac, koji ga je čupao i vukao uzvod no, za sobom, na povr ši nu.

Zatim bi se neka namrš ti la, nečuj no frk nu la i Ilja bi odmah poto nuo, ste gao se: pa one u nje mu mogu da pre po zna ju biv šeg zatvo re ni ka. To mu je pisa lo na čelu siv ka stim slo vi ma, seči vom ure za no na žutoj koži. Jak na mu sto ji kao rad na ode ća. Žene ose ća ju opa snost u muš kar cu, ose ća ju glad i bez na đe – kao neke živo ti nje, nika da ne gre še.

Dalje ih je Ilja gle dao kri šom, potaj no, sti dlji vo, kako ga više niko ne bi raz ot krio. Gle dao je kri šom i u sva koj je tra žio slič nost s Verom. Pro-sto se tako ispo sta vi lo.

Odlu čio je da ni u kom slu ča ju ne zove Veru.Sve joj opro sti ti i ne zva ti je. Taj raz go vor mu niš ta ne bi doneo, čak i

kada bi ona pri sta la da raz go va ra. Samo da bi joj čuo glas? Zaš to. On je sam sa sobom već toli ko puta govo rio u nje no ime: i pita nja – i odgo vo-re. Nago va ra nja, pre ko re. Zamiš lje na Vera uvek je izmi ca la.

Pra va Vera mu je sve obja sni la jed nim pozi vom, već dru ge godi ne. Izvi ni la se, poka ja la se koli ko je mogla. Rekla da ne želi da laže. Da je sre la čove ka. Da ima pra vo da bude sreć na. Pono vi la je to kao da se Ilja s njom ras pra vljao. A on se s njom među lju di ma nije mogao ras pra vlja ti.

Nije ga pose ti la nije dan put.

D m i t r i j G l u h o v s k i10

Zbog toga se on ras pra vljao s nestvar nom Verom još pet godi na. Ali ni nestvar noj Veri nije mogao da pro me ni miš lje nje.

U vago nu metroa mogao je bez boja zni da raz gle da lju de, čak i one koji su sede li tač no naspram nje ga. U vago nu niko me nije bio potre ban: svi su uto nu li u svo je tele fo ne. Naš min ka ne tet ke laki ra nim nok ti ma, koso o ki gastar baj te ri žulje vi ma, ško lar ci svo jim prsti ći ma nalik na šibi-ce – svi su gre ba li neš to po ekra ni ma, svi unu tar tog sta klen ce ta ima-ju dru gi stvar ni ji i zani mlji vi ji život. Rani je su smart fo ne ima li samo moder ni ji, mla di. A dok je Ilja izdr ža vao kaznu, napra vi li su inter net i za ino ver ce, neka kav i za star ce, i za žuto kljun ce.

Kod njih u kući ci bio je samo jedan tele fon. Ne Iljin, narav no. Ilja je bio pri nu đen da otku pi sebi sekun de pozi va i minu te na Vkon tak-te ciga re ta ma iz mami nih pošilj ki. Novac odu zi ma ju odmah, a ciga re te samo pre po lo ve kada oti ma ju paket: cari na. I veza je bila sku pa. Tako su i sekund mami nog gla sa i minut na Veri nom pro fi lu zna či li ponov-nu osku di cu. Iako Vera tamo goto vo uopšte i nije posta vlja la foto gra fi-je, samo lin ko ve za neka kve kli po ve, za testo ve lič no sti, za besmi sle ne glu po sti. Možda je shva ti la da je Ilja iz zatvo ra posma tra i nije žele la da je vidi. A Ilja je pone kad izdva jao poma lo vre me na kako bi pogle dao Suku2. Kako je. Kako mu je u živo tu. Kako zva nja rastu. Kako letu je u Taj lan du. Kako je u Evro pi. Koji „infi ni ti” je kupio. Kakve devoj ke grli.

Sukin život bio je gla mu ro zan. Ilji se grčio sto mak kada je raz gle dao nje go ve foto gra fi je; zaba da le su mu se u srce poput noža. Nije mogao da gle da, ali ni da ne gle da: čove ka koji živi ume sto nje ga.

A za osta tak sve ta Ilji je već nedo sta ja lo konek ci je. U zatvo ru nije bilo mogu će upa sti u dugo ve, tamo je čitav život bio samo na crtu.

Dobro, navi kao je bez tele fo na. Iako je do robi je samo o nje mu i maš-tao, zatra žio ga je od maj ke za rođen dan, na fak su ga je vadio na klu pu čim bi sti gao na dvo čas kako bi se devoj čur ci divi li dija go na li ekra na.

A to nije sve na šta je tamo morao da se navik ne.Iza šao je na Save lov skoj.Pono vo pan du ri. Svu da pan du ri.Kroz Tre ći prsten spo ro se okre ta lo milion auto mo bi la, faro vi su sve-

tle li i danju, prljavš ti na pod toč ko vi ma mogla se meri ti u vazdu hu, lju di su nica li iz pod zem nog pro la za, Moskva se kome ša la i disa la. Živa. Ilja je

2 Сука (rus.) – kuč ka, kuja.

Te k s t 11

želeo da je dodi ru je, da dodi ru je sve redom, da pomi lu je. Sedam godi na je želeo da je dodir ne, Moskvu.

„Mene do Lob nje.”Vozo vi su se mno go izme ni li.Pam tio ih je upr lja ne, zele ne, sa izgre ba nim sta kli ma, sa iscr ta nim

stra na ma, sa drve nim zajed nič kim klu pa ma, pod sav od lju sa ka sun co-kre ta, pro li ve no pivo koje pola ko ispa ra va i širi miris. A sada: beli novi vozo vi sa žutim polu ga ma na boč nim stra na ma, tapa ci ra na sediš ta: sva-kom svo je. Put ni ci su pri stoj no sede li. Beli vozo vi su ih ople me ni li.

„Hoćeš sa mnom da gle da mo Nav ku3? Šou na ledu”, govo ri la je jed na izmo re na tet ka dru goj. „Ja sam ono mad bila, spek takl.”

„Možda bih i mogla. Nav ka je odjed nom sa onim tipom sa brko vi ma, zar ne? Neki Puti nov sekre tar. Fin muš ka rac”, odgo vo ri la je ova, u pede-se tim, namal te ri sa na pre ko iznu re nog lica. „Impo zan tan.”

„Da”, odmah nu la je prva. „Mogla je i nekog boljeg da nađe. Znaš ko se meni dopa da? Lavrov. Lavrov je dobar. Ja bih s Lavro vom lič no. On je i odluč ni ji od tvog sa brko vi ma.”

Ilja je slu šao i niš ta nije raz u meo. Voz se vukao. Pra zna cre va su krča-la, želu dac se grčio. Bilo mu je žao da dâ novac za piroš ku s mesom na sta ni ci: cene na kio sku bile su moskov ske, a novac za pre voz koji su mu dali bio je soli kam ski. Zaš to da tro ši na piroš ku s mesom kada će usko ro jesti mamin vruć šči?

Veo ma se zaže leo tog šči ja. Od tri dana. S pavla kom. Da nadro bi u nje ga suvog hle ba, kao u detinj stvu, kao što je deda poka zi vao. Da napra vi čor bu ljak. Poto pi kori ce u supu, ali da ne odmek nu skroz, već da osta nu poma lo hrska ve, udah ne miris šči ja i, ope kav ši se, gur ne kaši-ku u usta.

Kre nu la mu je voda na usta.A maj ka će sede ti boč no od nje ga za nji ho vim sto lom od pola metra

i pla ka će, naj ve ro vat ni je. Toli ko dugo se nisu vide li.Prve četi ri godi ne puto va la je kod nje ga sva kih šest mese ci: koli ko

god je mogla, odva ja la je od svo je pla te, tro ši la na put do Soli kam ska, na hote le za susre te. Zatim je Ilja savla dao pri ti sak i kao da se navi kao na zatvor, pa je počeo da je odgo va ra od tih puto va nja. Poče li su da komu-ni ci ra ju tele fo nom, iako je maj ka stal no poku ša va la da dođe.

3 Tatja na Nav ka (rođ. 1975) – ruska kli za či ca, svet ska i olim pij ska šam pi on ka u kate-go ri ji ple snih paro va.

D m i t r i j G l u h o v s k i12

A posled njih godi nu dana raz go vo ri su se često zavr ša va li nje nim suza ma. Iako se nije ima lo za čim pla ka ti, kada više niš ta nije osta lo, u pore đe nju sa ote tim. A šta joj može reći kada su u bli zi ni ili stra žar ili, još gore, lopov, od koga je Ilja svo ju mamu na minut otku pio? Tako je, čim ona zapla če, Ilja odmah davao sig nal za pre ki da nje. Dru ga či je nije bilo mogu će. Raz u me li ona to?

Dobro, neka se danas ispla če. Danas može. Sve se zavr ši lo.

* * *

Sta ni ca „Lob nja.”Na jed nom kolo se ku se zau sta vio voz, dru gi je bio zaklo njen teret nim

vozom: cister na ma s naft nim pro iz vo di ma, pre kri ve nim injem. Na inju je prstom bilo napi sa no „Krim je naš”, „Oba ma šonja”, „14/88”, „Vita lik + Daša”, „Maя радзiмa – Miнск” i još neš to. Ilja je čitao meha nič ki dok je kora čao pre ma pre la zu. Krim se desio dok je Ilja bio na robi ji i neka ko ga je sve to zaobišlo. Robi ja ši su bili rav no duš ni pre ma Kri mu, nisu ih uzru ja va la osva ja nja stra žar ske drža ve. Robi ja ši su po opre de lje nju opo-zi ci ja. Zato na robi ji i nema ju pra vo da gla sa ju na izbo ri ma.

Odlu čio je da od sta ni ce do kuće ide peš ke. Bilo je neo p hod no da prvi put kroz sve pro đe peš ke. Želeo je. A i biće brže nego da čeka mini bus.

U Lob nji je vre me bilo dru ga či je. Moskva se davi la u vru ći ni, zagre ja-na palje vi nom auto mo bi la. U Lob nji je vazduh bio pro zrač ni ji, hlad ni ji; ovde je s neba sipi la hlad na so, šiba la je obra ze. Tro to a ri se nisu oto pi li, ume sto asfal ta svu da je bio uta ba ni sneg. Auto mo bi li pre kri ve ni sne gom mesi li su toč ko vi ma mrku sme su. Mon ta žne zgra de sta ja le su obo di ma okre nu tim spo lja, raz ru še ne vetrom, nesreć ne. Lju di su bili ozbilj ni ji. Naš min ka ne ble de žene odluč no su žuri le neku da dok su im noge u hula hop ka ma zeble.

Vozom od Moskve za pola sata, a čini lo se kao da je sti gao u Soli-kamsk.

Moskva je osta ri la za sedam godi na, a Lob nja kao da se nima lo nije pro me ni la: ista ona kao i kad su odvo di li Ilju. Ista ona kao i u nje go vom detinj stvu. I Ilja se u Lob nji ose ćao kao svoj na svo me.

Od Lenji no ve je skre nuo ka Čeho vlje voj. S jed ne stra ne idu ći ka Lenji no voj, a sa dru ge ka Pro miš lje noj, lju di su jur ca li kroz tri uli ce:

Te k s t 13

Čeho vlje vu, Maja kov skog i Nekra so vlje vu. U Čeho vlje voj se nala zi la maj či na ško la, Osma. Maj či na – i nje go va, Ilji na.

Ona ga je, narav no, upisala kod sebe, iako je pored kuće, u dvo riš tu, bila dru ga ško la, Četvr ta. Tamo bi bilo lak še ići, bli že: do Osme tre ba pola sata deč jim kora ci ma. Ali mami ca ga je uze la u svo je okri lje. Do sed mog raz re da su zajed no išli do ško le. Tada su devoj či ce poče le da mu se sme ju, a Ilja da beži iz kuće deset minu ta pre maj ke kako bi doka zao da je odra stao i neza vi san. Tada je počeo i sa ciga re ta ma.

Ilja se zau sta vio nasu prot škol skog ula za. Žuto-bela mon ta žna dvo-sprat ni ca; pro zo ri iz tri dela, kao kada deca crta ju kuću – ško la kao i sve osta le u zemlji. Izgle da da je nisu reno vi ra li posled njih dva de set godi na, čuva li su je za Ilju u izvor nom sta nju. Kako bi mu bilo lak še da se seti.

Dubo ko je udah nuo. Pogle dao je u pro zo re: na prvom spra tu su trča li mali ša ni. Pro du že ni bora vak. Osta lo im je još tri dana.

Maj ka je već otiš la iz ško le.Mogao ju je baš ovde sre sti, kod ogra de, da je voz rani je sti gao. I išli bi

zajed no kući, po sne gu, uobi ča je nim putem – dru mom, pre ko pre la za.Ali zajed no s njom izaš le bi i dru ge uči te lji ce. Koor di na tor nasta ve,

dosa da. Pre po zna li bi Ilju, narav no, upr kos žuć ka stoj koži i obri ja noj gla vi. Toli ko godi na su mu utu vlji va li u gla vu svo ja slo va i cifre... Sigur-no bi ga pre po zna li.

I šta onda? Kako bi maj ka svo jim kole ga ma obja sni la nje go vo robi ja-nje? Kako joj je on sam obja snio? Mora la je da pove ru je: ne može vero-va ti u to da joj je sin nar ko man i diler dro ge. A svim ovim tet ka ma iz ško le... One nema ju potre be da mu veru ju. U lice će mu kli ma ti gla vom i uzdi sa ti, a iza leđa? Da li je osra mo tio maj ku pred svi ma? Da li bi se oni pozdra vi li s njim? A Ilja s nji ma?

Gur nuo je ruke u dže po ve, namr go dio se, požu rio dalje. U suš ti ni da ga ne bi vide li. Sreš će mo se kasni je sa svi ma nji ma kada smi sli mo šta ćemo im reći i kako ćemo se pona ša ti. Sreš će mo se pre ili kasni je. Mali je grad Lob nja.

Iz Pro miš lje ne, duž ruskih beton skih ogra da, izbio je na Bukin ski put i kre nuo po ivi ci upr kos sne gu, kat kad pro kli za va ju ći. Lutao je kroz Moskov sku finan sij sko-prav nu aka de mi ju, Vera je tu stu di ra la.

Zastao je još jedan put kod zgra de sa bro jem dva de set sedam.Veri na.

D m i t r i j G l u h o v s k i14

Siva pet na e sto sprat ni ca sa žutim zasta klje nim lođa ma: tako lju di zovu bal ko ne kada se tru de da od živo ta ugra be još par kva drat nih meta-ra. Ilja je izbro jao šesti sprat. Zani mlji vo, da li je Vera još uvek tamo? Ili je otiš la u Moskvu, što je i pla ni ra la? Sada ima dva de set i sedam godi na, kao i Ilja. Teš ko da još uvek živi s rodi te lji ma.

Tu su bile još tri takve troš ne mon ta žne pet na e sto sprat ni ce kao Veri-na, sta ja le su poput samot nja ka na kra ju masi va. Na njih se, niže, osla-nja la mala crve na zgra da od cigle, koja je izgle da la kao da je izgra đe na bez gra đe vin ske dozvo le: pot pu no je neu me sno da pozo riš te bude ovde. Iznad prvog spra ta nala zi la su se ogrom na slo va, iz nekog raz lo ga napi-sa na got skim sti lom – KAMER NA SCE NA. Ilja ih je osmo trio. Kri vo se osmeh nuo novom smi slu sta rog nazi va.

Pozo riš te je odu vek tu štr ča lo i odu vek se tako zva lo, otkad Ilja zna za sebe, otkad je dola zio do te kuće da ispra ća i doče ku je Veru. Reper to ar: Baal, Muš ka rac je došao kod žene, Pet veče ri. Usko ro će novo go diš nje jel ke.

Naje žio se. Među tim mon ta žnim ukra si ma od cigle obu zi ma la ga je nje go va izble de la proš lost u punom sja ju. Sećao se jasni je nego što je želeo.

U dese tom raz re du, u apri lu, pozvao je Veru ovde. Na Nevo lje zbog pame ti. Rodi te lji su je pusti li. Tokom čita ve pred sta ve milo vao ju je po kole nu, slu šao je kako ispre ki da no diše. Slu šao i tre pe rio. Srce mu je sna žno lupa lo. Glum ci su nečuj no neš to mrmlja li.

A Vera je sklo ni la nje gov dlan, a kao isku plje nje, spo ji la je prste s nje-go vim. Ima la je sla dak par fem, s neka kvim jakim zači nom.

Kasni je je saznao: ta jači na u sla du nja vom kok te lu bila je ona sama, Vera, njen mošus. Koči ju, daj te mi koči ju!

A zatim ju je glu pa vo polju bio u ula zu. Ose ća lo se na mač ke i par no gre ja nje: kom for. Poka za lo se da je ukus nje nog jezi ka isti kao i nje gov. Polju bac nima lo nije ličio na knjiš ki. Lomi lo ga je ispod sto ma ka, bilo ga je sra mo ta zbog toga, i nije imao sna ge da se zau sta vi. Vera je šapu ta la. Kada je njen otac vik nuo sa sed mog spra ta u ste pe niš ni pro stor, Ilja je klju čem nažvr ljao baš na tom mestu: „Vera + Ilja”. To pri zna nje, vero-vat no, nije nesta lo do sada. Pro la zi ona pored nje ga sva ki dan – i nije je bri ga.

A posle ras pu sta, kada su svi već veo ma pood ra sli, pozva la ga je kod sebe u goste. Rodi te lji nisu bili tu. Haj de da malo radi mo zadat ke. Kauč

Te k s t 15

je pru gast, uleg nut. Mošus. Ispa da da nije par fem. Bilo je sve tlo i zbog sve tla veo ma nespret no. Na podu je sta ja lo pola dvo li tar ske fla še fan te. Naiz me nič no su, ozno jeni i pra zni, pili gaziranu pomo ran džu i gle da li jed no dru go, ne zna ju ći kako će dalje žive ti.

A onda. Dalje su ipak neka ko žive li još tri godi ne. Jed nom dav no, žive li su.

Ilja je zački ljio ka nje nom bal ko nu, ka pro zo ri ma: je li to pro ma kla silu e ta? Bilo je nepro zrač no. Ma nema tamo Vere, sigur no. Otiš la je u Moskvu. Pra zan bal kon bez pro zo ra. Mut no sta klo, a iza nje ga bicikl, tegle sa zim ni com, oče ve udi ce.

Zako ra čio je pre ko pre la za, kre nuo dalje po sne žnom i zamra če nom Bukin skom putu, muče ći se da u sebi osli ka leto i let nje šet nje s Verom po ovoj istoj sta zi. Nije mu se crta lo. Ume sto toga, name tlji vo, kao dim ciga re te koji ne može da se raz ve je rukom, visi la mu je pred oči ma sli ka iz Raja. One noći. Podi jum. Suka. Sve što se dogo di lo. Visi la je i izje da la oči dimom, do suza. Da li je tada ura dio sve isprav no? Da. Da? A ona kasni je? Ipak – da?

Dobro. Sada je sve goto vo. Usko ro će se zabo ra vi ti sedam godi na. Žive će obi čan život.

S leve stra ne je osta vio lob njan ski par kić: četi ri klu pe koje su for mi-ra le kva drat u pod nož ju gigant ske osno ve ban de re i neda le ko od njih sku plje ne bre ze, kržlja ve i osa ka će ne zbog viso kog napo na u kom ši lu ku. Bez obzi ra na lede nu so, na klu pa ma su dežu ra le mami ce s koli ci ma, hra ni le bebe vazdu hom.

Skre nuo je na Bata rej nu.Pro šao je pored spo me ni ka same bate ri je koja je Lob nju bra ni la za

vre me rata: posto lje sa sta rim pro tiv a vi on skim topom, utvr đe nim neka-ko u ogrom ni rov oblo žen gra ni tom. Po unu traš njim zido vi ma rova nala zi le su se tabli ce s pre zi me ni ma palih juna ka. Tuda vodi jedan uzak pro laz sa uli ce i niš ta se ne vidi osim unu traš njo sti rova. Obič no je tu pušio sa Ser jo gom posle ško le, a pored su se klo ša ri tro va li vot kom s nečit kim eti ke ta ma. Ilja i Ser jo ga čita li su pre zi me na na tabli ca ma i tra-ži li: ko nađe smeš ni je, taj je pobe dio. Klo ša ri su teš ko pri ča li o živo tu u svom para lel nom uni ver zu mu. Ilja je pam tio reči. Zatim su išli kod Ser jo ge da se uži ve u plej stejšn, dok se mator ci ne vra te. Nakon toga je sam šetao napo lju dok se dim ne pro ve tri. Ako bi ga maj ka uhva ti la sa duva nom, nadr ljao bi.

D m i t r i j G l u h o v s k i16

Od Bata re jne je pre tr čao uli cu i eto, već je poče tak Depov ske. Ste glo ga je.

Dvo riš te se sasto ji iz mon ta žnih zgra da: mrka cigla, beli pro zo ri. Iskri vlje na vrteš ka je pre kri ve na. Gole peto sprat ne bre ze.

Već se nazi ra la i zgra da, Ilja je čak pro na šao i svoj, čeo ni, pro zor. Vidi li ga maj ka sada? Ma sigur no trči da ga vidi dok se jelo gre je. Mah nuo joj je.

Pro šao je pored gara ža.Sme tliš te je iscr ta no liko vi ma „Soju zmulj tfilj ma”: Lavić, Kor nja ča,

Vini Pu, Pra slin. Izble de li, ljuš te se i sme ju. Iznad gara ža zateg nu ta je bodlji ka va žica: tamo iza je teri to ri ja žele znič kog depoa, po kom je i nazva na uli ca. Sta ri ca mrvi hleb pro mr zlim golu bo vi ma sa sme tliš ta i vas pi ta va ih bes plat nim hle bom. Nepo zna ta devoj ka istr ča va u pli ša noj kuć noj halji ni da izne se sme će. Pri me ti la je Ilju: tre ba lo je da se sret nu kod kon tej ne ra. Okre nu la se dalje od gre ha i sa svo jim kesa ma otple sa la kroz hlad no ću dalje na sme tliš te. Ilja je samo ugu rao ruke dublje u dže-po ve.

Ulaz.Podi gao je prst pre ma dug ma di na inter fo nu. Zavr te lo mu se u gla vi.

Ista dugmad kao i pre sedam godi na. Vra ta su tako đe bila ista. Prst je pak bio sasvim dru ga či ji. A ulaz iznu tra, da li je tako đe onaj isti? I stan. I mama.

Pri ti snuo je: nula, jedan, jedan. Zvo ni. Zapiš ta lo je. I srce je poče lo da bub nja. Nije mislio da će bri nu ti. Zaš to bi?

Toli ko dugo je zamiš ljao ovaj dan. Toli ko dugo je raz miš ljao o nje mu. Kada je tre ba lo da istr pi na robi ji, raz miš ljao je o ovom ula zu, o ovom inter fo nu. O povrat ku. Bilo je stva ri koje je tre ba lo pro gu ta ti da bi se vra tio. Da bi pono vo postao nor ma lan.

Zavr ši ti ško lo va nje. Maj ka je pre ko tele fo na govo ri la: ne smeš im dozvo li ti da te osa ka te. Odu ze li su ti toli ke godi ne, ali si i dalje još mlad. Sve ćemo sre di ti. Jed nom si uspeo da se upi šeš na MGU4 bez mita, neka-ko smo uspe li, možeš se i vra ti ti. Ne moraš Filo loš ki fakul tet, ne MGU, već bilo šta dru go. Talen to van si, bistrog uma, samo mu ne dopu sti da okoš ta, zakr žlja. Nemoj dozvo li ti sebi da podi vljaš. Imaš zaš tit ni sloj. On će sve da odbi ja, svu gadost. Šta god da ti se desi, u zatvo ru, ne pro puš taj

4 МГУ (Москов ский госу дар ственный уни вер си тет) – Moskov ski držav ni uni ver-zi tet.

Te k s t 17

to unu tra. Neka bude kao da to tamo nisi ti. Kao da je to ulo ga koju tre ba da odi graš. A pra vi ti si u unu traš njem dže pu, sakrio se i sediš. Ko boga te molim, samo nemoj da izi gra vaš juna ka. Radi šta ti je reče no. Ili će te slo mi ti, Ilju ša. Slo mi ti ili čak ubi ti. Sistem ne možeš pobe di ti, ali zato možeš da budeš nepri me tan, i on će zabo ra vi ti na tebe. Tre ba se str pe ti, pre tr pe ti. Vra ti ćeš se i sve ćemo već sre di ti. Ako nas suse di budu popre-ko gle da li, pre se li će mo se u tvo ju volje nu Moskvu. Tamo niko niko ga ne pozna je, tamo lju di ma pam će nje tra je jedan dan. I devoj ku ćeš već naći, dobro, nju, Ver ku, i nju tre ba raz u me ti. Samo se vra ti živ i zdrav. Možeš i da crtaš, ma dobro, idi već jed nom! Dva de set sedam godi na – to je tek poče tak!

Inter fon je ćutao.Haj de još jedan put. Nula. Jedan. Jedan. Možda je otiš la do pro dav ni-

ce? Nema više pavla ke ili hle ba. Ilja se zbu nje no osvr nuo: nije imao ključ od sta na. Bez maj ke nije mogao da uđe.

Trg nuo je lede nu kva ku.Odma kao se neko li ko kora ka una zad. Našao je svoj pro zor na dru-

gom spra tu. Pro zor čić je otvo ren, poput crne pro va li je – kuhi nja se pro-ve tra va, a na osta lim pro zo ri ma se odra ža va nebo poput teč nog cemen-ta. Zguš nja va se. Nije li vre me da se upa li sve tlo? Eno kod kom ši ja već gori.

„Mama! Maa a ma aa!”Ipak je izaš la, šta li? I koli ko će sada sta ja ti ovde? Ili je bolje da obi đe

sve obli žnje pro dav ni ce? Nema hle ba – dođa vo la! Mogla ga je sače ka ti, on bi sam trk nuo. Dva dana puta, gla va ga svr bi, sto mak se usu kao, a pri tom ga je još i pote ra lo dok je išao od sta ni ce.

„Mama! Ma-ma!!! Jesi li kod kuće?!”Pro zo ri su bili olov ni.Odje dan put je posta lo straš no.Nula, dva na est.„Ko je?”, čulo se pro mu klo.Hva la bogu.„Tet ka Iro! Ja sam! Ilja! Gor ju nov! Da! Maj ka neš to ne otva ra! Vra tio

sam se! Pusti li su me! Odle žao sam! Hoće te li otvo ri ti?”Kom ši ni ca ga je prvo osmo tri la kroz špi jun ku. Ilja je namer no stao

ispod sija li ce kako bi ga tet ka Ira pre po zna la kroz pro ši re ne prste na ste godo ve.

D m i t r i j G l u h o v s k i18

Bra va je zaš kri pa la. Izaš la je na hod nik: pan ta lo ne, oši ša na kosa, pod-bu lo lice, tan ka ciga re ta. Žele znič ki knji go vo đa.

„Ilja. Iljuš ka. Šta su ti to ura di li?”„A mama, zna te li gde je ona? Ne mogu da je dozo vem i sad eto...”Tet ka Ira je kre snu la upa ljač. Kre snu la je još jedan put. Upa li obra zi.

Pogle da la je odvod za sme će izme đu spra to va – pored Ilju ši nih oči ju.„Pre kju če je ona... Pozli lo joj je zbog srca. Pušiš?”„Pušim. A ja je zovem... U bol ni cu su je odve zli, jel’ tako? U koju? A

tele fon nije pone la sa sobom?”Tet ka Ira mu je izva di la tan ku belu ciga re tu sa zlat nim obo dom.„Hit na je rekla da je infarkt. Jak.”Uvu kla je dim ciga re te uz puc ke ta nje. Zapa li la je jed nu dru gom.„Onda je...”, Ilja je odmah nuo gla vom. Zafa li lo mu je vazdu ha za

puše nje. „Onda je? Na rea ni ma ci ji? Zbog toga?”„I tamo su je... U suš ti ni su se tru di li. Ali kasno su sti gli. Prem da ima

dosta da se pre đe.”Poću ta la je. Nije žele la da kaže naglas, žele la je da Ilja sve sam shva ti.„Tek smo... Pa raz go va rao sam s njom pre kju če... Kada sam izla zio...

Zvao sam je... Kaže... Taman na ručak...”„Eto, na ručak. A ja sam joj kuca la, mislim, oko pet... U mesa ru sam

išla. Misli la sam možda neš to da joj uzmem. Ali... Vra ta otklju ča na, ona sedi na podu, u ode ći. Odmah reko’ hit nu da pozo vem!”

„Više je nema? Tet ka Iro!”Ilja se naslo nio na zid.„Kažem ja nji ma: zaš to vam je toliko trebalo!” Kom ši ni ca je povi si-

la glas. „Još kad smo vas zva li! A oni – bio je dru gi poziv, tako đe hitan, kako da se podvo ji mo? Mag net na bura, svi star ci su u komi. A kažem ja nji ma: kakve veze ima ju star ci ovde? Sti di te se! Ženi je tek šezde set! Ma nema ni šezde set!”

„A gde? Kuda su je odve zli?”„Tu u našu. Grad sku. Hoćeš ići? Pa tre ba lo bi je pre u ze ti. O sahra ni

raz mi sli ti. To je napo ran posao, sahra na, ti ne znaš, ali ja kad sam sahra-nji va la sta ri ju sestru, ne možeš da zami sliš. Daj ovi ma, daj oni ma, svi ma daj!”

„Ići ću. Ne sada. Ja... Kasni je.”„Pa da, ti si s puta! Hoćeš da svra tiš? Jesi li gla dan?”„A kako da uđem u kuću?”

Te k s t 19

„E kako... Otvo re no je. Ko zna gde su kod nje klju če vi. Hoćeš da svra-tiš?”

„Ne.”Ilja se okre nuo ka svo jim vra ti ma. Osluš nuo je šta ima tamo. Tet ka

Ira nije raz miš lja la da se vra ti u svoj stan, zani ma lo ju je ovo. A Ilja još uvek nije mogao da uhva ti kva ku.

„Pre kju če sam raz go va rao s njom.”„Tako ti je to, znaš, tako biva. Čovek živi – i odjed nom nesta ne. Ona

se na srce često žali la. Ali table ti cu pod jezik, posi saš, gle daš i popu sti te. Ma ko je danas zdrav! Ja i sama, sve kao nije niš ta, a čim je pro me na vre me na, gla va poč ne da mi se tre se.”

„Oti ći ću kasni je. Hva la… za hit nu.”Ilja je gur nuo vra ta. Ušao u stan. Upa lio sve tlo u pred so blju. Ras kop-

čao jak nu. Oka čio na zaka čalj ku. Zatvo rio vra ta. Gur nuo noge u papu če. Papu če su čeka le. Odsta jao je. Tre ba lo je da ide dalje.

„Mama?”, pro ša pu tao je. „Mama.”Zako ra čio je i našao se u nje noj spa va ćoj sobi. Poste lji na izgu žva na,

dušek skli znuo u stra nu. Ura mlje na Ilji na foto gra fi ja obo re na, Ilja leži pole đuš ke. Sme je se, pono san, bubu lji čav, veseo. Upi sao se na Filo loš ki fakul tet. Svi su govo ri li „šta ako se ne upi še, neće ga pri mi ti”, ali s takvim završ nim ispi tom nisu sme li da ga odbi ju. Maj ka je sve sre di la.

Fio ka u komo di izvu če na. Tamo gde je njen sef. Zavi rio je – nov ca nema. Sve su ispra zni li.

Oti šao je u svo ju sobu.Pra zno je. Tamo nema mame, nema Ilje.Knji ge na poli ca ma ne sto je isprav nim redo sle dom, fan ta sti ka je

pome ša na s kla si kom, kao da su tra ži li šte ko ve i u knji ga ma. A na sto-lu je nje gov sta ri crtež, ilu stra ci je u olov ci, crta ne pre ma Kaf i. Pre ma „Pre o bra ža ju”. I olov ka leži odmah pored. Tu je pre one noći sedeo i crtao. Pre nego što su ga odve li. Sedam godi na je taj list tu pre le žao, pa i sve, sem knji ga, saču va no je, kao da je Ilja jed no stav no na fakul te tu.

Osta lo mu je da pogle da u kuhi nju. Ako je u kuhi nji nema, onda je zai sta nema nig de.

U kuhi nji je bilo hlad no. Zave sa se podi za la zbog pro ma je. Baja ta vek na na izra nja va noj cvet noj muše mi, nož koji se kori sti za sve, osu še-na „lju bi telj ska” sa belom maš ću, nabo ra ni kolu ti ći kožu re koba si ce. Na beži vot noj rin gli ogrom na emaj li ra na šer pa.

D m i t r i j G l u h o v s k i20

Ilja je podi gao poklo pac.Šči. Puna šer pa šči ja.U toa le tu je sta jao u mra ku. Ispr va nije mogao. Zatim je kre nuo mlaz

i nje mu se uči ni lo da lije krv. Ne sukr vi ca koja se javlja kada bubre-zi obo le, već crna, ven ska krv, gusta i osla blje na. Nije mu biva lo bolje. Pogle dao je u ve-ce šolju – ne, nema niče ga. Ruke je sapu nao dva put. Zatim se umio hlad nom vodom.

Sipao je kutla čom ohla đen šči koji je maj ka sku va la, takav, nije ga pod gre jao. Izmr vio je nožem sasu še ni okra jak, dodao u čor bu ljak.

Uklju čio je tele vi zor. Puš ta li su Kame di.„Koja je lozin ka? Pro baj ’Šoj gu’5!”„O! Odgo va ra!”„Pa narav no! Šoj gu svu da odgo va ra!”Sala se kiko ta la belim zubi ma. Sme ja le su se lepe mla de žene. Sme ja-

li su se pre pla nu li nego va ni muš kar ci. Ilja se trgao. Niš ta nije raz u meo. Nije raz u meo nijed nu šalu.

Str pao je u usta kaši ku hlad ne čor be. Pro gu tao je u jed nom zalo ga ju. Još jed nu. U zalo ga ju. Još. Još. Još. Za mamu.

Tre ba lo je kupi ti vot ku. Vot ku, eto šta.

5 Šoj gu – pre zi me tuvan skog pore kla.

2.

Ko god da je pokrao stan – kom ši je, lopo vi ili dok to ri iz hit ne – nisu zna li za sve maj či ne šte ko ve. Pro naš li su novac u komo di, u bubu lji ča voj foto gra fi ji tako đe, ali ispod lami na ta iza kre ve ta nisu čak ni tra ži li. Tamo je bilo čita vih pet hilja da u jed noj nov ča ni ci. Daćeš mi novac, mama?

Ilja je pažlji vo raz gle dao nov ča ni cu. Za koli ko dugo mu je ona dovolj-na? Dok je ležao, rublja se pre po lo vi la. Metro je bio dva de set pet, a sada je pola rublje. Nema smi sla da šte di novac: sva ka ko ga vre me odno si kao zrna peska kroz prste. Ma i ne posto ji nika kav sutraš nji dan radi kog bi ga vre de lo čuva ti. Život se uvek pre ki da u sadaš njo sti.

Klju če va nig de nije bilo. Možda su kod mame u dže pu.Čud no je to što nije bilo mogu će zaklju ča ti kuću. Tako kao da i nije

kuća.Iskam čio je od kom ši ni ce ključ od ula za, dovu kao se do „Mag ne ta”

pre ko pu ta, zgra bio fla šu, zatim joj je dodao i dru gu. Zri ka vi kasir je tri puta pro puš tao kroz ske ner nje go vu novu nov ča ni cu, pre vi še je odu da-ra la od Ilje, ali sum nju nije iska zao naglas. Novac je bio pra vi, uči telj ski.

Fla še su zvo ni le u kesi kao oni čarob ni zvon či ći sa ama pro kle te troj ke, oka če ni da bi raz ve se lja va li. Ilja je kora čao kroz Moskov sku ka Depov skoj, prvi put je nosio vot ku otvo re no: nije bilo potre be da je kri je ni od koga, nije imao koga da laže.

D m i t r i j G l u h o v s k i22

Pože leo je da slu čaj no sret ne Ser jo gu. Da ne bude daća, već da nazdra-ve za susret. Da mogu da se kuca ju dok piju. Ali dobre slu čaj no sti su dopa da le dru gi ma. Možda je i Ser jo ga oti šao – iz Moskov ske u Moskvu?

Popeo se do svog sta na. Bilo je otvo re no.Seo je za sto. Nije počeo da pije iz fla še, već je nasuo u praš nja vu

čaši cu iz bifea. Podi gao ju je. Ispio. Ope kao se. Masno ćom iz koba si ce je zale čio ope ko ti nu. Odmah je sunuo još jed nu. Još. Potreb no je. Neo p-hod no. Tre znom se smrt čini nepojm lji vom.

Posled nji raz go vor bio je kra tak. Goto vo je, mama. Iza šao sam. Putu-jem. O, hva la bogu, Ilju ša, čekam te. Hva la bogu.

Kako se to moglo desi ti? Zaš to nije sti gao? Zaš to je tako požu ri la? Samo dva dana ras ce pa. Ona sad neće moći da se ispla če, a on da je pre ko re va zbog suviš nih suza. Neće moći da ga ispi tu je o zatvor skom živo tu, a on da joj pre ćut ku je. Neće moći da mu crta ljud sku buduć nost, a on da se umor no mrš ti.

Umr la je.Umr la. Tre ba lo je da se pri vik ne na to.Uzeo je fla šu, pre me stio se u deč ju sobu, kako je maj ka zva la nje go vu

sobu. Pre ko re vao ju je zbog toga, obe ća va la je da će pre sta ti, ali je zabo-ra vlja la.

Stan je imao pede set kva dra ta, sasvim pri stoj no. Za dvo je taman, jed-nom je pre vi še pro stra no. Pod je od lami na ta, na zido vi ma tape te, smeđ nameš taj, kuhi nja od šest meta ra, kupa ti lo u plo či ca ma, kom fo ran toa let oble pljen nejed na kim plo či ca ma. Lođa.

Nje gov pro zor je gle dao na depo. Na nje go ve han ga re, na napuš te ne vago ne i male loko mo ti ve koje su pod se ća le na igrač ke. U detinj stvu je to bila nje go va lič na, Ilji na žele znič ka pru ga. Poklon ni od koga. Naj lep ši pogled u gra du. Mogao se posma tra ti sati ma.

U depo su odne kud vodi le zar đa le šine i tu su se zavr ša va le: tu je bio sle pi kolo sek. Ali Ilja je obi ta vao u tom sle pom kolo se ku, tako da je nje-go va per spek ti va bila izvr nu ta nao pa ko. Depo je za nje ga pred sta vljao pola znu tač ku, poče tak puta koji je pre ko žele znič kih pra go va vodio ka hori zon tu.

I eto – sti gao je u vago nu žele znič kom pru gom na dru gu stra nu Rusi-je. Odslu žio je sedam godi na u odra zu Moskve u ogle da lu. Vra tio se kući: ipak je sle pi kolo sek. Posled nja sta ni ca.

Kuc nuo se sa depo om.

Te k s t 23

Neza in te re so va no je pre li stao svo je sta re knji ži ce; rani je je mislio da se u nji ma nala zi isti na o živo tu odra slog čove ka, ali se isti na poka za la nepri stoj nom. Pio je sa Stru gac kim, pio je s Pla to no vom, pio je s Jese-nji nom.

Maj ka je pre da va la knji žev nost i ruski.Ilja je pre ko ra čio u nje nu sobu. Klek nuo je pored mami nog kre ve ta.

Polo žio je lice na njen jastuk. Uzdah nuo je. Dobro, niko ne vidi. Kada niko ne vidi, nije sra mo ta.

Ose ća lo se na kise lo. Na samo ću, tvr do gla vost, sta rost koja se pri bli-ža va. Mami na sud bi na je ovde pro ki sla. Rodi la je Ilju u tri de set i dru goj, igrom slu ča ja. Čak mu nije izmiš lja la ni pri če o ocu, koli ko god da je on na njih alu di rao; ne i ne, nema ju ga svi. Tako da je on bio muš ka rac u kući.

Rani je se jed no stav no moglo naba sa ti na taj čelik u njoj: kao da jedeš soč nu šnic lu i odjed nom, neo če ki va no, zagri zeš svom sili nom viljuš ku, sve zve zde pre bro jiš. U uči o ni ci ga je zva la samo po pre zi me nu. Gor ju-nov, pred tablu. Tri, Gor ju nov. Sedi. Sra mo ta.

Na sudu je sva bila od čeli ka. Kada su pro mr mlja li pre su du, bila je od čeli ka. I na počet ku roka. A nakon toga je poče la da se mrvi – pre ka li li su je.

Muš ka rac u kući.A da li je ima la dru ge muš kar ce? Jed no je sigur no: kod sebe nije

dovo di la niko ga. Na nje go va pita nja odgo va ra la je odseč no. Isme va la alu zi je. Ali i ona je živ čovek, kako joj je bez lju ba vi? Zar sve ide nje mu? U Ilju nije mogla da sta ne sva maj či na lju bav, ali nije mogao da se izvu-če. I za tu lju bav je od nje ga mno go tra ži la.

Potru dio se da se seti da li je maj ka bila lepa. A ume sto toga je shva-tio da ne može jasno da se seti nje nog lica. Upla šio se toga. Potra žio je u komo di i pro na šao album sa sli ka ma.

I baš u tom tre nut ku ga je oblio hla dan znoj.U tom tre nut ku ju je video. U tom tre nut ku je shva tio da je više nika-

da neće vide ti. Pote gao je iz fla še.Počeo je da lista. Novih foto gra fi ja nije bilo. Sve sli ke u albu mu bile

su zajed nič ke: Ilja s njom u ško li, Ilja s njom u Kok te be lju, Ilja s njom u viken di ci kod dru ga ri ce. Kada su odve li Ilju, ona je pre sta la i da se sli ka. Nastu pi le su godi ne koje je bilo bolje ne foto gra fi sa ti.

Celi vao je sli ku.

D m i t r i j G l u h o v s k i24

Na kra ju albu ma bio je samo Ilja. Sa dru go vi ma sa fakul te ta, zatim s Verom. Negde je pro naš la nje go ve sli ke s Verom. One koje je uspeo da izra di. Zato što su mu tele fon sa svim neiz ra đe nim foto gra fi ja ma odu-ze li i pri lo ži li pred me tu. A šta je tamo moglo da se pri lo ži? Vera gola, usnu la? Ser jo ga i Sanj ka na kro vu više sprat ni ce, na nje noj naj vr to gla vi-joj ivi ci? Pija ni avgu stov ski skej ting na VDNH6?

A zbog čega?!Zbog čega tako postu pa ju s njim?! Šta je to ura dio da se tako opho de

pre ma nje mu?!Pre su du je pro gu tao, robi ju je pro gu tao, Veri nu pre va ru je pro gu tao,

mar lji vo je crtao ruko vod stvu stra že zid ne novi ne. Ali nije mogao da pro gu ta baš sve. Nije mogao da se okre ne od sve ga. A možda je to bilo neo p hod no? Neo p hod no da, kako je maj ka rekla, do kra ja sedi u tom jebe nom dže pi ću? Sti gao bi pola godi ne rani je!

Vot ka je izgu bi la ukus. Čudom se pre tvo ri la u vodu. I vazduh je bio gor či.

Ilja je sedeo, gle dao kuć ni tele fon. Soba se topi la od toplo te. Vera ga je vese lo gle da la iz mami nog albu ma; izgle da da joj je mama opro sti la. Nije odstra nji va la Veru iz nje go vog živo ta.

Uzeo je slu ša li cu pro sto da osluš ne čuje li se zvuč ni sig nal. Čuo se.Cvi leo je, ogla ša vao se.Tri bro ja je znao napa met. Mamin. Verin. Ser jo gin.Čak ih nije pam tio umom. Palac je sam otple sao žigu po dug ma di,

Ilji je pre o sta lo samo da ga posma tra. Pri bli žio je hlad nu slu ša li cu uhu. Želeo je da je otrg ne dok nije kasno, ali je sra sla uz nje ga. Srce mu je sna žno lupa lo.

Kao da nije Ser jo ga sedeo na ivi ci kro va, nego Ilja. Mla tio je noga ma i nagi njao se napred da bolje osmo tri pro va li ju.

„Halo.”Ona. Izgu bio je vlast nad sobom.„Halo, ko je to?”Obri sa la je nje gov kuć ni broj tele fo na. Ili je, možda, izgu bi la tele fon

sa svim kon tak ti ma. Izgu bi la ili izbri sa la? Sada je sve zavi si lo od toga.„Vera?”„Ko je to?”

6 ВДНХ (Выстав ка дости же ний народ но го хозяйства) – Izlo žba dostig nu ća na-rod ne pri vre de.

Te k s t 25

„Vera. Ja sam, Ilja.”„Koji Ilja?”„Tvoj Ilja. Odno sno... Gor ju nov. Oslo bo di li su me. Tač ni je... Odslu-

žio sam. Iza šao sam, Vera.”„Jesi li ti pijan? Gospo de, šest uve če je.”„Pa šta! Vera... Da. Jesi li u Moskvi? Jesi li otiš la?”„Zar je to bit no? Da. Zaš to pitaš? Ti... Zai sta si iza šao?”Nije isti na kada kažu da čovek od vot ke oglu vi: on oglu pi, da, upor no

mu ote ža va da raz miš lja, da vodi raz go vor, da se čuva sago vor ni ka. Ali sluh mu od nje posta ne bolji. I sebe bolje čuje, i dru gog čove ka – koli ko god da on kri je svo ja ose ća nja iza reči. Vot ka je rend gen.

U Veri nom gla su mogao se čuti strah. Strah i neza do volj stvo. Pita la ga je: zai sta si iza šao? I žele la je da joj Ilja kaže: šalim se.

„Zai sta.”„I šta hoćeš od mene?”„Pa... Mislio sam da se nađe mo... Da se vidi mo? Da li bismo mogli?”„Ne. Ilja, ne. Ne, izvi ni.”„Vera... Sače kaj... Vera! Ali ti raz u meš... Sedam godi na sam tamo...

Sedam. Ti ovde, a ja tamo, raz u meš li?”„Imam svoj život, Ilja. Svoj. Još odav no.”„Jasno da imaš svoj. Ti imaš. A ja sam bio na robi ji. I evo, vra tio sam se.”Saslu ša la je to i niš ta nije ima la da doda. Samo je ćuta la. Čak kao da

nije ni disa la.„On... Jel’ ti dobar on? Jel’ sja jan? Da?”Vera nije odgo va ra la, ali nije ni spuš ta la slu ša li cu. Mogla je da spu sti

slu ša li cu, mogla je pre ki nu ti vezu Ilji s nje go vim pija nim mrmlja njem, ali mu je iz nekog raz lo ga odgo va ra la. Možda je shva ta la da mu dugu je ovaj raz go vor. S kama tom koja se nago mi la la posled njih sedam godi na. A možda je dava la Ilji kar tu u suprot nom sme ru.

„Slu šaj!”, na kra ju je odluč no rekla. „Ti si bio na robi ji, a ja ovde, da. Samo nemoj na mene sve da sva lju ješ, jel’ jasno? I nije potreb no da me pri ti skaš... Nisam tra ži la od tebe onda. U klu bu. Sam si se uva lio.”

„Bila si mi devoj ka! Šta sam dru go mogao da ura dim?! Šta sam ja, jad nik?”

„Ne urlaj na mene. On mi tada niš ta ne bi ura dio. Šta je mogao? Oko-lo su bili dru gi lju di. Ali ti, nije tre ba lo da se mešaš. I niš ta se ne bi desi-lo...”

D m i t r i j G l u h o v s k i26

„Da se mešam?! Zar se ne sećaš kako si tada...”„I šta. I šta! Tre ba lo je da misliš. Bila sam devoj ču rak.”„A ja, šta sam ja bio?!”„Ilja. Pijan si. Naspa vaj se. To je veo ma sta ra pri ča. Ja se već tri godi ne

viđam sa dru gim muš kar cem. Uda jem se.”Pro tre sao je teš kom gla vom. Pola ko je izra ču nao, obri sao je čelo;

usne su se iskri vi le u stra nu, uvis.„Tri? Zna či ne za onog zbog kog si me osta vi la.?”„A šta, tre ba lo je da te čekam svih tvo jih sedam godi na?! Zaš to?! Zato

što si se taj jedan jedi ni put ume šao zbog mene? To se deša va samo na fil mu, shva taš li?! A ja imam pra vi život! On je jedan, shva taš li?! Naj bo-lje godi ne!”

„Naj bo lje?”„Neću ti pola ga ti raču ne! Nemam name ru!”Ilja je pro gu tao plju vač ku. Ne, nije želeo da raz go vor ode u ovom

sme ru. Nije želeo ni za šta da je kri vi, dav no je odlu čio da joj opraš ta. Odlu čio je pre neko li ko godi na. Tre ba lo je dru ga či je... Kako?

„Vera... Veroč ka. Ja ne... Ja i ne kažem niš ta.”„Ne, kažeš!” Vika la je, a vot ka je otkri va la nje ne suze. „Kažeš!”„Ja sam samo... Gle dao sam naše sli ke. Mno go mi nedo sta ješ. Može-

mo li... Jed no stav no da se vidi mo? Došao bih u cen tar. U Moskvu.”„Ne.”„Molim te?”„Ne. Trud na sam, Ilja. Ima ću dete. To je to.”Izgu bio se. Napra vio je pau zu: iska pio je fla šu. Disao je neko vre me.

Pogle dao je Veri ne pege, nje nu uple te nu riđu kosu, sve tle oči. Ima će dete. Koje će liči ti na tamo nekog moskov skog komer ci ja li stu. Nije ni važno na koga. Trud no ća je za nje ga pre su da.

„A meni je maj ka umr la.”Vera je disa la neko vre me. Ilja je sna žno sti snuo slu ša li cu i slu šao.„Molim? Tama ra Pavlov na? Straš no... Ja... Pri mi moje sau češ će.”„Da. Da. Saslu šaj me... Može mo da ode mo samo na kafu? U bilo koji

’Kofi ha us’, gde ti odgo va ra, bli zu posla ili...”„Dobro, Ilja. Ne mogu više da raz go va ram. Haj de.”„Sta ni!”Ali slu ša li ca je već oglu ve la.„Vera!”

Te k s t 27

Okre nuo je broj još jed nom. Zvo ni lo je u bes kraj, a zatim je žen ski glas mono to no saopštio da kori snik nije dostu pan. Okre nuo je još jed-nom. Uza lud. Pono vo. Ne. Pono vo. Čemu se nadao? Da će se peti put javi ti? Ili dese ti?

Veru je bole lo uvo.„Dro ljo!”Ilja je sti snuo pesnicu i nespret no se uda rio u uho.Zaš to joj je to rekao? Za maj či nu smrt?Odzva nja lo je. Bole lo je, ali zbog vot ke nedo volj no. Uda rio se još

jedan put.

* * *

„Kako je proš lo?”„Polo žio sam! Polo žio sam tu jebe nu sin tak su! I ruski kao stra ni!

Ruski s peti com, stra nim špi ju ni ma bih komot no mogao da držim časo-ve, možda na leto nađem poslić! A sin tak su sa četvor kom, ali već su zva-li Mala ho va, pita ju: gde vam je onaj izu zet ni dečak kome nije pro klju čao mozak od sin tak se savre me nog ruskog? Ne veru ješ, Vera? To je to! Sada sam slo bo dan čovek! Rok je zavr šen! Ajmo u grad veče ras?”

„A šta ima?”„Mom ci idu u ’Raj’. Naši sa godi ne.”„Kakav raj?”„Ludi lo! U ’Crve nom okto bru’, gde je rani je bila fabri ka čoko la de.

Dovo ze tamo nekog Šve đa ni na super mo der nog, a nasred klu ba, pazi sad, bazen, u kome se pro vo di olim pij ska repre zen ta ci ja Rusi je u sin hro-nom pli va nju. Isti na žen ska, ali olim pij ska! Stra va, a? Ide mo?”

„A hoće li nas pusti ti? Tamo je obez be đe nje na ula zu i sve redom.”„Ma jesi li se pogle da la u ogle da lo, takvoj ti i tre ba obez be đe nje.

Bićeš tamo zve zda veče ri, ima Šve đa ni na da zase niš kao od šale! Moli će ti se, pada će pred tobom niči ce! A ja ću se sakri ti pod tvo ju suk nju i isto ću se neka ko uvu ći.”

„Zapra vo sam misli la da obu čem minić”, Vera se na kra ju zaki ko ta la.„A, jel’?... Šte ta. Pod minić se već ne mogu zavu ći. Ali ću sigur no pro-

ba ti! Sre ća pra ti hra bre! Ma jok, ne pani či, mom ci će nam sre di ti ulaz, ima ću plus jedan.”

D m i t r i j G l u h o v s k i28

Na sta ni ci su kupi li „klin sko”, nazdra vlja li zele nim sta klom i sme ja li se sami sebi. Posma tra li su pla vi ča sto veče i čeka li da se iz dubi na sta ni ce Dmi trov ska ja poja vi voz. Pod sve tilj ka ma su lepr ša li lep ti ri, pove ta rac sa žele zni ce milo vao im je obra ze poput hlad ne ruke, ose ća lo se na mazut i dim šina koje su pro la zi le pored, teret ni vago ni su se tru di li da se lupom svo jih toč ko va uskla de sa bitom Kaste, koju su Vera i on slu ša li na jed ne slu ša li ce, i bilo je dobro što Vera nije mogla da se pome ri od Ilje dalje nego što joj je to kabl dopuš tao.

Bilo je pre ko potreb no baš to veče otpu to va ti u Moskvu posled njim večer njim vozom koji se ose ćao na pivo, pre pu nim istih takvih kla be ra iz oko li ne koji raz me nju ju pogle de sa stran ci ma sa opštim pred o se ća-njem uži va nja.

Bilo je pre ko potreb no pri uš ti ti to sebi nakon jun skog roka, kada je već bilo nemo gu će misli ti, kada je memo ri ja zatr pa na i nema više pro-sto ra za pam će nje, kada se od kre de javi ast ma, od pro fe sor skog zuja nja, koje je iz posled njih klu pa dale ko kao zuja nje muši ca – migre na, a na ula zu kod pro fe so ra-dže la ta – tre mor. Ose ti ti to da je pakao kroz koji je pro šao – iza nje ga, a ispred je već pra vo leto, let nja avan tu ra, let nje puto va nje, let nja lju bav, naj du ži ras pust, kao u ško li. Bilo je potreb no zaro ni ti u gomi lu koja ple še, u pijan stvo, napi ti se rado sti do muč ni ne i doruč ko va ti u sedam uju tru, sa gla vom punom buke i zvo nja ve, u neka-kvom „Kofi ha u su” i vri skom šapu ta ti jed no dru gom banal na shva ta nja i pija na otkro ve nja.

Raš ču pa ni bar do vi peva li su u fal šu bala de i neja sne šan so ne za umaš-će ne nov ča ni ce od deset ruba lja, nad ja ča va ju ći buku vago na. Tuber ku-lo zni su pro da va li lumi ni scent ne šta pi će, cigan ke su tra ži le milo sti nju, a Vera i Ilja su se lju bi li. Kupi li su šta pi će, mače va li se, a nakon toga su pri čvr sti li naru kvi ce i zaka či li se nji ma. Voz se sve brže uvla čio u noć nu Moskvu, kao u crnu rupu, i iz samog nje nog cen tra, iz klu ba „Raj”, iz srca deša va nja, upr kos svim zako ni ma fizi ke, dopi ra li su sna žni baso vi muzi ke koja se poja ča va la, od kojih je bri de lo telo, a srce pada lo u gro-zni cu.

To je bilo potreb no i Ilji i Veri.On je bio na Filo loš kom fakul te tu, a ona – formalno, na Moskov skoj

finan sij sko-prav noj aka de mi ji, ali geo graf ski – u Lob nji, u Pro miš lje noj uli ci. On je stu di rao kako bi postao zane se njak, a ona – prag ma ti čar.

Te k s t 29

Njoj su pri pa le osno ve knji go vod stva i finan sij ske pisme no sti, a nje mu evrop ska knji žev nost dva de se tog veka.

Ilji ne kole gi ni ce bile su šesna e sto go diš nja ki nje izmo re ne lju bav nim jadi ma, ras tvo re ni cve to vi muho lov ke, Mosko vljan ke-huli gan ke. One su i upi sa le jezik i knji žev nost samo kako bi od svi le nog kon ca knji žev no-sti i roman sko-ger man skih uzdi sa ja istka le sre brn ka stu pau či nu žen ske čari. I ret ki deča ci sa godi ne za njih samo su muši ce, uza lud raz ma že ni: ova ško la je okrut ni ja i stvar ni ja.

Veri ni škol ski dru go vi bili su pod ši ša ni pod mo skov ski jedri deča ci sa šiš ka ma, kao kod veli kih šna u ce ra, i s pse ćim navi ka ma, budu ći činov-ni ci-koo pe ra to ri. S takvi ma se uvek zna kako će teći raz go vor: sve nji-ho ve repli ke su una pred pozna te, nema ni potre be da se raz go vor zapo-či nje. I čitav roman je una pred poznat, i ženid ba, i pen zi ja.

Nje mu Moskva, njoj tuga.A ako škol sku lju bav, onu iz deč je sobe, kre neš da pre sa đu ješ iz sak-

si je u kasni ji život odra slog, korov će je ugu ši ti.Vera je, narav no, bila lju bo mor na na Moskvu, ali on je s Moskvom

nije pre va rio. U dva de se toj je sadaš njost zai sta sadaš njost, bez pro jek-to va nja buduć no sti ili pre tre sa nja proš lo sti. Ali kada je zamiš ljao sebe odra slim u Moskvi, Vera je bila negde pored, a osta lo nije bilo bit no. Više od toga se ne sme oče ki va ti od klin ca, niti bi ima lo smi sla. A devoj-ci je ova kva krat ko vi dost nepojm lji va.

Mom ci sa godi ne pred lo ži li su Ilji da njih tro ji ca iznaj me stan uda-ljen jed nu auto bu sku sta ni cu od fakul te ta. To bi zna či lo da će se sada s Verom viđa ti samo viken di ma.

Zato mu je bilo važno da se nađe u tom vozu koji ih je sada obo je vozio u istom sme ru. A da li su slu ša li ce koje su deli li i zaka če ne sve tlu-ca ve naru kvi ce mogle da zadr že zajed no dvo je lju di koje je sila vase lje ne vukla raz li či tim orbi ta ma? To je nepo zna to.

Voz se peo baš na Save lov sku.Let nja Moskva danju je mikro ta la sna. Vrzma se spo ro u bli zi ni Tre-

ćeg, Sado vog, Kolj ce ve lini je metroa, kuva te nevi dlji vim zra ci ma kroz obla ke, kroz praš nja vi vazduh, kroz sto meta ra riđe gli ne. Sve vre me si u leplji vom zno ju. Kiša spe re nje nu utro bu, sle pi i zgu žva pra ši nu sa uli ca, od sne ga od topo la ume si prlja vu vatu i izno va pari.

Ali kada zra če nje pre sta ne, kada se pro di še, kada se raz re di vazduh, zađe sun ce – Moskva posta je naj bo lji grad na pla ne ti.

D m i t r i j G l u h o v s k i30

Te veče ri nad Moskvom su se nad vi li obla ci i malo je ras hla di li. Veri-na sve tla koža, koja nije mogla da pocr ni, naje ži la se. Ilja je ski nuo širo-ku košu lju i sakrio u nju svo ju Veru. Išli su od metroa ka čoko lad nom polu o str vu „Okto bar”, i kada ih je tesna jed no sprat na Poljan ka izve la na pro stran stvo, pože le li su da zažmu re. Kremlj je zasle plju ju će sijao, osve-tljen odo zdo, i nije bilo nijed ne zgra de na keju koja se nije tru di la da ga pra ti. Obla ci su napu ni li bate ri ju zemlji nom stru jom i sija li flu o re scent-no. Moskva je sama po sebi zve zda, te joj osta le nisu potreb ne.

Pri la zi „Okto bru” bili su zatvo re ni. Auto mo bi li su se tiska li i gura li se u jedi nu sao bra ćaj nu cev na polu o str vu. Oni koji su žuri li izla zi li su iz auta. Vese la masa je zau zi ma la blat nja ve mosto ve, okru ži va la klu bo ve, išla na nastup. U redo vi ma su nim fe te u mini ći ma cup ka le u mestu, a nji ho vi paže vi su se šepu ri li. Koš ni ca klu ba uzbu đe no je bru ja la, toči la svoj med. Oni neis ku sni puto va li su ova mo iz svih kra je va gra da, iz nje-go vih naj u da lje nijih pred gra đa, s nadom da će se tu konač no reši ti svo je nevi no sti, koja im je dozlo gr di la.

Oproš taj s njom poči njao je malim poni že njem na ula zu.Duga čak red dopi rao je do obez be đe nja, koje je moglo zado volj no

da posma tra golo no ge devoj ke, navod no sti dlji vo, ali i uvre dlji vo da ih gle da pra vo u lice, zuri kroz njih, poput evnu ha. Deča ci ma su pilji li u oči, pri mo ra va li ih da se str pe i smeš ka ju: navod no je to pro ve ra uljud-no sti, pro sta ci nam ne tre ba ju u klu bu. Mogli su, pre gle dav ši sve do gole kože, izja vi ti: ne može te da uđe te. A mogli su se, pri mo rav ši te da se str-piš, moliš, slu šaš „ua!” iz reda, smi lo va ti i nemar no odmah nu ti gla vom: može, ajde. Pri jat no veče. I dobro, trpe li su. Naj bit ni je da su ih pusti li, a poni že nje se onda brzo zagla di. I ne samo to, rado va li su se što su proš li, kao polo že nom ispi tu: poš te no su zaslu ži li akci ju.

Ilja je mislio da će ga kole ge uve sti unu tra, ali ga oni nisu sače ka li, napi sa li su SMS: naći ćemo se unu tra.

Vera je bila ner vo zna.Izvu kao je iz dže pa dva izdu va na balo na. Rekao je Veri: sada ćemo

zapo če ti važnu tra di ci ju, koju ćemo oba ve zno čuva ti čitav život. Sve ča no je ski nuo s nje ne ruke, a zatim i sa svo je, flu o re scent nu naru kvi cu. Izrav-nao ih je, pro tu rio unu tar balo na, nadu vao, zave zao i dobio sve tilj ke.

Priš li su ogra di, dole je tekla reka.„Polju bi me.”

Te k s t 31

Uze li su balo ne i spu sti li ih u vodu. Zapli va li su jedan pored dru gog, laga no u paru, po tam noj sve tlu ca voj reci, a unu tar zele nog i crve nog bili su svi ci. Bilo je lepo. Vera i Ilja su ih pra ti li pogle dom.

„Zajed no pli va ju”, rekla je Vera.„Sle de će godi ne ćemo ih puš ta ti na isti ovaj dan!”, obja vio je Ilja. „Ma

dobro, za vikend.”Uzeo ju je za ruku.Iza vra ta klu ba sli vao se bas i kada su se kri la širom otva ra la, raz li vao

se smeh sto pljen s muzi kom. Čini lo se da su unu tra toči li i pro da va li sre-ću. Žele li su da se napi ja ju sre će sve dok ne izgu be svest.

Sta ja li su u redu.Kažu da paro ve na ula zu ne bira ju, oni manje tro še, oni nema ju

potre be da napi ju jed no dru go. Tre ba lo je da se pre tva ra ju da su sami kako se puto va nje od sat i po iz Lob nje ne bi poka za lo uza lud nim. Ali Ilja nije mogao da izda Veru i pusti nje nu ruku. Zapra vo... Tač ni je, nije mogao da joj kaže zaš to bi tre ba lo tako i zbog čega.

Dugi minu ti su pro la zi li dok su cup ka li kod samog ula za. Dru ga ri nisu uzi ma li tele fo ne. Vero vat no je unu tra bilo veo ma buč no.

„Zaš to se sme je te, mla di ću?”, pitao ga je čovek iz obez be đe nja.„Rok je gotov!”, rekao je Ilja.I „arhan đel”, koji je i sam neka da bio čovek, setio se toga i pustio ih

obo je u „Raj”. U obla ke slat kog dima, u muzi ku koja dobu je po uši ma, u bla žen stvo.

Tu su se naš li i s kole ga ma, vese lim, iskre nim. Tap ša li su ga po rame-nu, ple sa li su u kru gu. Ima li su u ruka ma po kok tel, nudi li su Veru svo-jim slam ka ma. Vera je uzi ma la, sme ja la se.

„Hoćeš da popi ješ neš to?”, pitao ju je Ilja. „Neko pivo ili...”„Nema potre be!”, sti dlji vo je odmah nu la Vera.Ali je ipak oti šao do šan ka. Odlu čio je da sebi ne uzme niš ta, može

se u toa le tu napi ti vode na sla vi ni, kao i obič no. Na šan ku se sne bi vao, ispi ti vao cene i na kra ju se odlu čio za đus-vot ku: pri sto jan kva li tet za pri stoj nu cenu. Neke devoj ke su mu maha le sa dru gog kra ja šan ka i on je, samo na tre nu tak, zaža lio što je zalju bljen.

Vera ga je čeka la, obra do va la se đus-vot ki, smeš no se mrš ti la na vot-ku, ponu di la druš tvo, Ilju tako đe, ples je postao življi. Posle četr de se tak minu ta konač no ih je pro šao grč. Bilo je tako dobro oglu ve ti!

D m i t r i j G l u h o v s k i32

Ilja je uži vao posma tra ju ći: Vera je pusti la kosu, ispod pri pi je ne maji-ce nije nosi la brust hal ter, ume sto mini-suknje obu kla je crne helan ke, ispa lo je još nevi ni je, ali i poroč ni je. Ipak je ovde izgle da la bolje od goto-vo svih osta lih.

Olim pij ska repre zen ta ci ja je ušla u bazen, izvo di la akro ba ci je uz bito-ve, s mno go sprat nih VIP loža nepo zna ti bogo vi lagod no su posma tra li savr še ne buti ne, oko njih su se kome ša li kono ba ri i dodvo ra va li im se, smrt ni ci su se trlja li jed ni o dru ge na podi ju mu, ras plam sa va li vatru. Zapa lje ni su se lju bi li po ćoš ko vi ma, neki su s vre me na na vre me uzdi-sa li u zaklju ča nim kabi na ma. Svi su pri ča li, niko nije slu šao. Klub je bio neš to sasvim suprot no od zemalj skog živo ta, možda i sam raj, što da ne? Edem sa zele nim pro plan ci ma, belim odo ra ma i har fom nije raj, više je poput bur žuj skog doma sta ra ca. Dva de se to go diš nja ci ma bi bilo dosad-no da odu tamo nakon smr ti.

Stro bo skop je pro ra dio, sec kao je tele vi zij ski kadar real no sti na iscep-ka ne jed no boj ne sli ke film skog žur na la. Zbog toga nisu odmah pove ro-va li u ono što je usle di lo. U gomi li su se poja vi li lju di u fan tom ka ma, u pan ci ri ma, ali i to je mogao biti deo šoua, pa tu su već bili ras ple-sa ni patulj ci s pri ka če nim falu si ma, olim pij ski ponos zemlje u plit kom bazen či ću, bodi-art na debe lju ca ma – zaš to ne bi sada bio i masken bal?

Zatim su se spe ci jal ci pro bi li na binu kod di-dže ja i isklju či li zvuk.„Nar ko-kon tro la! Niko da nije mrdnuo!”Otu pe li stro bo skop se još malo mučio dok ga nisu išču pa li iz utič ni ce

i uklju či li sve tlo. To je bilo kao da su ih sve ski nu li gole pred topov skim cevi ma. Toga su se već upla ši li. Raziš li su se s podi ju ma, sli li se ka izla zi-ma, ali su ih i tamo sače ki va li. Lože su već bile puste.

„Smi ri te se svi! Osta ni te tu gde ste!”Crni su poput češ lja poče li da se kre ću kroz salu, bira ju ći i odvla če ći

neku da one naj o čaj ni je koji su još uvek ple sa li pod nemim zvuč ni ci ma. Ilja je uhva tio Veru, povu kao je poda lje od zuba ca češ lja koji se pri bli-ža vao.

„Stoj! Kuda?!”Vera je vri snu la. Zasta la je.„O, gle, ova je dobra!”Čovek ju je zgra bio za zglob. Kovr džav, mlad, izbri jan. U civi lu; zato

je Ilja povu kao Veru k sebi. Ali je ovaj imao bul do žer ski sti sak.„Šta ’oćeš?!”

Dmitrij Gluhovski TEKST

Za izdavača Dijana Dereta

Lektura Aleksandra Šašović

Korektura Dijana Stojanović

Likovno­grafička oprema Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978-86-6457-243-9

Tiraž 1000 primeraka

Beograd 2019.

Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

821.161.1-31

ГЛУХОВСКИЙ, Дмитрий Алексеевич, 1979– Tekst / Dmitrij Gluhovski ; prevod s ruskog Bojana Stanković. – 1. Deretino izdanje. – Beograd : Dereta, 2019 (Beograd : Dereta). – 285 str. ; 24 cm. – (Biblioteka Trend)

Prevod dela: Текст / Дмитрий Глуховский. – Tiraž 1.000. – Napomene uz tekst.

ISBN 978-86-6457-243-9COBISS.SR-ID 276130316

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град