KORPORATIVNO UPRAVLJANJE U SRBIJI

RedaktoriProf. dr Verica Babić

Prof. dr Blagoje Paunović

© 2018.Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

IzdavačEkonomski fakultet u Beogradu

Kamenička 6, Beogradtel. 3021-240, faks 3021-065

http://cid.ekof.bg.ac.rsmail: cid@ekof.bg.ac.rs

RecenzentiProf. dr Boško Živković

Prof. dr Petar Veselinović

Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Branislav Boričić

Dizajn koriceMaxNova Creativewww.maxnova.rs

Tehnička priprema i štampaČUGURA Print, Beograd

www.cugura.rs

Godina2018.

Tiraž100

ISBN: 978-86-103-1556-2

5

Sadržaj

• Predgovor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

• Verica Babić Formalne i neformalne institucije korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11

• Nebojša Janićijević/Miroslav Todorović/Ana Aleksić Mirić Korporativno upravljanje u JP u Srbiji: Kako unaprediti kvalitet, efikasnost rada i učinak nadzornih odbora . . . . . . . . . .31

• Jelena Nikolić/Slađana Savović Efekti strukture vlasništva na performanse akvizicija u tranzicionim ekonomijama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .41

• Vesna Stojanović-Aleksić/Aleksandra Bošković Društvena odgovornost institucija viokog obrazovanja: Primer Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57

• Dragana Radenković-Jocić/Vesna Sekulić Determinante stejkholderskog odbora direktora i njegov uticaj na društvenu odgovornost i poslovne performanse korporativnih preduzeća . . . . . . . . . . . . . . 69

• Violeta Domanović Sistemi upravljanja performansama kao mehanizmi kontrole poslovanja korporacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79

• Rajko Bukvić/Ljiljana Rajnović Treba li kompanijama upravljati u interesu akcionara? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93

• Goran Pavlović Uticaj socijalnog umrežavanja na korporativno upravljanje . . . . . . . . . . . . . . . 107

• Marija Radulović Efekti zaštite investitora na privlačenje stranog kapitala u zemljama u tranziciji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .119

• Marijana Simić Struktura upravnog odbora i finansijske performanse na primeru bankarskog sektora Republike Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129

7

Predgovor

U naučnoj monografiji „Korporativno upravljanje u Srbiji“ predstavljeni su radovi pre-zentirani na naučnoj konferenciji Naučnog društva ekonomista Srbije sa Srpskom akade-mijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u saradnji sa Ekonomskim fakultetom Univerziteta u Kragujevcu (kao domaćinom skupa), koja je održana 25. maja 2018. godine. Naučna konferencija je bila posvećena osnovnim istra-živačkim izazovima u oblasti korporativnog upravljanja, sa ciljem da se ukaže na po-trebu preispitivanja postojećih teorija, koncepta i modela i mogućnosti njihove primene u Republici Srbiji. Na osnovu prezentiranih istraživačkih rezultata i diskusije vođene tokom konferencije,autori su pripremili radove za publikovanje u naučnoj monografiji „Korporativno upravljanje u Srbiji”.

Tokom poslednje dve decenije, istraživanja u oblasti korporativnog upravljanja su ve-oma intenzivirana i obuhvataju:razvoj teorije korporativnog upravljanja; mehanizme korporativnog upravljanja;modele korporativnog upravljanja;povezanost korporativnog upravljanja, inovativnog ponašanja preduzeća i privrednog razvoja; principe i standarde korporativnog upravljanja. Sa promenama na svetskoj političkoj sceni, posebno se izdvo-jila jedna veoma aktuelna istraživačka oblast koja se odnosi na korporativno upravljanje u tranzicionim ekonomijama. Iskustva zemalja u tranziciji pokazuju da je put prelaska od starog na novi sistem mnogo komplikovaniji i da taj turbulentni tranzicioni tok ne može biti sproveden po jednostavnom receptu. Proces izgradnje tržišne ekonomije ne može biti sproveden po modelu razvijenih zemalja, jer su raspoloživo vreme i početni us-lovi sasvim drugačiji. Modifikacije postojećeg sistema su takođe neprimenljive, jer se u tranzicionim ekonomijama razvija jedan specifičan ekonomski sistem u kome paralelno egzistiraju recidivi starog i začeci novog sistema. Uz to, tranzicioni procesi se događaju u čitavom spektru ekonomskih, kulturnih i socijalnih različitosti koje determinišu po-tencijale promena pojedinih nacionalnih ekonomija. U takvom kontekstualnom okviru potrebno je pristupiti izučavanju problema korporativnog upravljanja u Srbiji kako bi se obezbedila postepena izgradnja sopstvenog modela korporativnog upravljanja. Kontrola nad poslovnim entitetima mora biti pored vlasnika i menadžera omogućena i ostalim internim i eksternim stejkholderima – zaposlenim, potrošačima, snabdevačima, finan-sijskim institucijama, lokalnoj zajednici, medijima, specijalnim interesnim grupama, a mera ostvarenih performansi korporacija mora biti odraz stepena u kome su zadovoljeni svi ovi interesi.

Monografija je strukturirana kroz deset radova kojima se prekrivaju najznačajnije oblasti korporativnog upravljanja u Srbiji, od institucionalnog okvira korporativnog upravljanja, preko posebnih područja korporativnog upravljanja povezanih sa javnim preduzećima, akvizicijama, društvenom odgovornošću, stejkholder pristupom u komponovanju up-ravnih odbora, upravljanjem poslovnim performansama, zaštitom interesa vlasnika, do uticaja umrežavanja, privlačenja stranog kapitala i problema korporativnog upravljanja u bankarskom sektoru.

U radu Verice Babić korišćenjem institucionalne perspektive analizira se uloga formal-nih i neformalnih institucija korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijama.

8

Ističe se problem spore evolucije neformalnih institucija, kao jedan od osnovnih uzroka neefikasne tranzicije. Promena institucionalnog okvira stvara konflikt i tenziju između već ustanovljenih grupa i novih grupa koje su zainteresovane za menjanje pravila igre. U radu je predstavljen novi teorijski okvir za izučavanje institucija korporativnog upravljan-ja, koji uvažava interakcije formalnih i neformalnih institucija i ukazuje na specifičnost njihovog ispoljavanja u tranzicionim ekonomijama. Polazne pretpostavke za njegovu izgradnju su: institucionalna perspektiva strategijskog menadžmenta zahteva uvažavanje formalnih i neformalnih institucija korporativnog upravljanja; neformalne institucije, shodno specifičnostima nasleđene nacionalne kulture, društveno-ekonomskog i regula-tornog okvira, imaju značajnu ulogu za funkcionisanje korporativnog upravljanja u tran-zicionim i nastajućim ekonomijama; u uslovima slabo razvijenih formalnih institucija korporativnog upravljanja, neformalne institucije imaju substitutivnu, konkurentsku, ili akomodirajuću ulogu; konceptualni okvir izgradnje efektivnih institucija korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijama mora se zasnivati na komplementarnosti for-malnih i neformalnih institucija i hibridnom modelu korporativnog upravljanja.

U koautorskom radu Nebojše Janićijevića, Miroslava Todorovića i Ane Aleksić Mirić razmatra se regulativa i praksa funkcionisanja nadzornih odbora u javnim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija. Na bazi rezultata istraživanja koje je obuhvatilo 15 ve-likih javnih preduzeća izložene su ocene o kompetentnosti i nezavisnosti članova nad-zornih odbora, kapacitetu za rad nadzornih odbora, delokrugu rada i komisija nadzornih odbora javnih preduzeća. Autori su zaključili da unapređenje korporativnog upravljanja javnim preduzećima zahteva efikasnije i moćnije nadzorne odbore. Važno je da ja-vna preduzeća imaju jake odbore koji mogu da deluju u interesu kompanija i efikasno nadgledaju menadžment bez preteranog političkog uplitanja. Profesionalan, odgovoran, konkurentan i obučen nadzorni odbor može pokrenuti velike promene u radu javnog preduzeća.

Sledeći koautorski rad Jelene Nikolić i Slađane Savović ukazuje na efekte strukture vlasništva na performanse akvizicija u tranzicionim ekonomijama. Polazeći od pregleda istraživanja koja se bave ispitivanjem uticaja stranog vlasništva na performanse kom-panija, izdvojeno je istraživačko pitanje o korelaciji između stranog vlasništva i perfor-mansi akvizicija, kao eksternog mehanizma korporativne kontrole. Uz respektovanje specifičnosti akvizicija u tranzicionim ekonomijama, u zavisnosti od toga da li je većinski vlasnik inostrana ili domaća firma izvršeno je poređenje performansi međunarodnih i domaćih akvizicija. S obzirom na sličan institucionalni kontekst, sistematizacijom iskustva tranzicionih ekonomija učinjene su odgovarajuće pouke za Srbiju.

U fokusu koautorskog rada Vesne Stojanović-Aleksić i Aleksandre Bošković je društveno odgovorno poslovanje koje obuhvata niz aktivnosti, koje prevazilaze granice poštovanja zakonskih prava različitih zainteresovanih strana i uključuje dodatne napore ka pružanju doprinosa internom i eksternom okruženju. Ukazuje se na značaj proučavanja društveno odgovornog ponašanja institucija visokog obrazovanja kojima se ostvaruju dodatni efek-ti sa stanovišta internog i eksternog okruženja. Autori ističu da je pored obrazovanja i naučno-istraživačkog rada, kao primarnih sfera delovanja institucija visokog obrazovan-ja, veoma bitno i njihovo angažovanje u društvu i lokalnoj zajednici, kroz rešavanje različitih društvenih pitanja i problema, pružanja doprinosa privrednom razvoju kroz komercijalizaciju istraživanja, promovisanja održivog razvoja, kroz zaštitu životne sred-

9

ine, racionalnu upotrebu resursa i stvaranje jednakih uslova za život budućih generacija.Kao najznačajnije prednosti društveno odgovornog poslovanja, za same organizacije navode se: jačanje brenda, unapređenje reputacije, privlačenje i zadržavanje studenata i drugih klijenata i partnera, unapređenje menadžmenta ljudskim resursima i zado-voljstva zaposlenih, unapređenje konkurentske prednosti, smanjenje različitih rizika u poslovanju.

U radu Dragane Radenković-Jocić i Vesne Sekulić ukazuje se na značaj primene stejk-holder pristupa u komponovanju upravnog odbora i uticaj tako komponovanog upravnog odbora na društvenu odgovornost i poslovne performanse korporativnih preduzeća. Autori ističu da je uticaj stejkholderskog odbora direktora na poslovne performanse i društvenu odgovornost važno posmatrati kroz strukturu i sastav odbora, posebno sa stanovišta učešća nezavisnih direktora, zatim žena, pripadnika manjina i predstavnika stejkholderskih grupa (osim akcionara).U kontekstu stejkholderskog pristupa korpora-tivnom upravljanju centralna premisa jeste da fokusiranje na stejkholdere pomaže korpo-rativnom preduzeću da stvara vrednost po više različitih osnova, što vrlo pozitivno utiče na korporativne performanse,najčešće merene finansijskim prinosima, koji su i dominant-no merilo stvorene vrednosti korporativnog preduzeća.

Rad Violete Domanović posvećen je izučavanju sistema upravljanja performansama kao mehanizmu kontrole poslovanja korporacija. Autor ukazuje da su sistemi kontrole samo segment sistema upravljanja performansama, a da Usklađena lista, može poslužiti kao model kontrole iz perspektive korporativnog upravljanja. Brojni su modeli upravljanja performansama koji prave balans između finansijskih i nefinansijskih merila, sa njiho-vom različitom konotacijom u odnosu na povezanost merila sa definisanom strategijom, kauzalnost izabranih merila, izgradnjom modela na više nivoa u korporaciji, orijentaci-jom na interesne grupe, prilagođenost modela organizacionim potrebama i procesima i jasno definisani model. U kontekstu korporativnog upravljanja, moguće je izgraditi tripartitinu Usklađenu listu kao model strategijske kontrole i to na korporativnom nivou, nivou odbora direktora i nivou izvšnih menadžera.

Koautorski rad Rajka Bukvića i Ljiljane Rajnović predstavlja pokušaj odgovora na pitan-je da li kompanijama treba upravljati u interesu akcionara. Autori ukazuju na istorijsku dimenziju načina kontrole korporacija, sa stanovišta nosilaca i svrhe kontrole. Smatraju da unapređenje korporativnog upravljanja mora da se zasniva i na dobrim iskustvima zemalja sa visokom koncentracijom vlasništva.

U radu Gorana Pavlovića predstavljen je uticaj socijalnog umrežavanja na korporativno upravljanje. Autor polazi od ključne pretpostavka teorije socijalnih mreža da će se sa porastom broja aktera, kontakata, poverenja i intenziteta komunikacije povećati i uku-pne koristi za kompaniju. Socijalno umrežavanje ostvaruje značajan pozitivan uticaj na interne i eksterne mehanizme korporativnog upravljanja. Istraživanje je pokazalo da postoji pozitivna veza između socijalne umreženosti, inovacija i broja aktivnosti u lancu vrednosti. Značaj umrežavanja ogleda se i u pristupu poslovnim savetima raznih ekspe-rata, porastu lojalnosti članova upravnog odbora, stvaranju dobrih odnosa sa poslovnim partnerima, porastu poverenja i smanjenju neetičkog ponašanja. Socijalno umrežavanje je posebno značajno u tranzicionim ekonomijama, budući da deluje kao supstitut neraz-vijenim mehanizama eksterne kontrole.

10

Rad Marije Radulović usmeren je na objašnjenje kako zaštita investitora utiče na privlačenje stranog kapitala u zemljama u tranziciji. Ispitani su efekti zaštite investitora na privlačenje stranog kapitala u zemljama u tranziciji u periodu 2008-2016. godine. Re-zultati panel regresione analize su pokazali da postoji statistički značajan uticaj zaštite investitora meren preko Globalnog indeksa konkurentnosti (GCI) na privlačenje stra-nog kapitala izraženog preko priliva stranih direktnih investicija (SDI) u zemljama u tranziciji. U istraživanju je delimično potvrđena hipoteza da postoji statistički značajan uticaj promene varijabli indeks objavljivanja podataka, stepen odgovornosti direktora i mogućnost da investitor podnese tužbu za neodgovorno ponašanje na promenu priliva stranih direktnih investicija (SDI) u zemljama u tranziciji.

U radu Marijane Simić analizira se uticaj strukture upravnog odbora na finansijske per-formanse na primeru bankarskog sektora Republike Srbije. Istraživanjem se ispituje uticaj veličine upravnog odbora i broja nezavisnih članova na finansijske performanse banaka, merene stopom prinosa na ukupnu poslovnu imovinu (ROA) i stopom prino-sa na sopstvenu imovinu (ROE). Autor ukazuje na specifičnosti bankarskog sektora u korporativnom upravljanju, kroz nedovoljnu transparentnost, asimetriju informacija, kompleksnost bankarskog poslovanja, visok racio duga, kao i probleme likvidnosti i solvetnosti. Kao rešenje utvrđenih problema predlaže se uspostavljanje sveobuhvatnog i pouzdanog sistema upravljanja rizicima, kao i razvoj dobrog korporativnog upravljanja. Primena internih mehanizama korporativnog upravljanja izdvaja se kao najznačajnija u bankarskom sektoru, posebno kroz efektivnost upravnih odbora, koja se postiže kroz prisustvo nezavisnih i kompetentnih članova upravnog odbora.

Monografija je namenjena naučnoj i stručnoj javnosti koja se interesuje za probleme korporativnog upravljanja. Rezultati naučnog istraživanja predstavljeni u Monografiji otvaraju brojna pitanja relevantna za razvoj korporativnog upravljanja u Srbiji. Nadamo se da su prezentirane analize i ocene, kao i sugestije dobra osnova za dalja istraživanja na ovom području. Doprinos Monografije se ogleda i u tome što ona sadrži, sem analitički utemeljenih ocena, i značajne preporuke istraživačima i zainteresovanim stejkholderima kako da se unapredi institucionalni okvir korporativnog upravljanja u Republici Srbiji.

Beograd, jul 2018. REDAKTORI Prof. dr Verica Babić

Prof. dr Blagoje Paunović

11

Formalne i neformalne institucije korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijamaProf. dr Verica Babić*

Apstrakt: Institucionalne promene tranzici-onih ekonomija zahtevaju promene normi i sistema vrednosti na kojima se baziraju eko-nomske aktivnosti, politički procesi, pravni i regulatorni okvir. Trenutak ukidanja starih formalnih institucija ne koincidira sa izgrad-njom novih, što stvara period pun neivesnosti. Političkim odlukama su promenjene formalne institucije, ali neformalna pravila, oličena u običajima, tradiciji i etičkim principima, dugo odolevaju novonastaloj politici, zbog čega, u zemljama tranzicije, neformalne institucije imaju veću ulogu u regulisanju ekonomskih promena. U radu se izučavaju institucije korporativ-nog upravljanja, koje determinišu način rada korporacija, način njihove kontrole, upravlja-nje rizicima i alociranje ostvarenih rezulta-ta. Osnovni cilj rada je da istraži međusobnu uslovljenost formalnih i neformalnih institucija korporativnog upravljanja u zemljama u tran-ziciji, korišćenjem Helmke-Levitsky tipologije neformalnih institucija. Izvedeni cilj se odnosi na formulisanje institucionalnog okvira korpo-rativnog upravljanja u tranzicionim ekonomi-jama, kojim bi se obuhvatila sva kompleksnost i višeznačnost problema korporativnog upra-vljanja.Istraživanje se zasniva na deskriptivnoj stu-diji, kojom se analiziraju sličnosti i razlike u izučavanju formalnih i neformalnih instituci-ja korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijama. Zatim se vrši analiza i sinteza u odnosu na odabrana problemska područja. Izdvojena su sledeća relevantna istraživačka područja: interakcije formalnih i neformal-nih institucija, uloga neformalnih institucija u tranzicionim ekonomijama, razvoj institu-cionalnog okvira korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijama. Osnovni dopri-nos rada je u predstavljanju novog teorijskog okvira za izučavanje institucija korporativnog upravljanja, koji uvažava interakcije formal-

nih i neformalnih institucija i ukazuje na spe-cifičnost njihovog ispoljavanja u tranzicionim ekonomijama. Dobijeni rezultati su polazište za dalja teorijska i empirijska istraživanja kako bi se unapredio proces korporativnog upravljanja.

Ključne reči: korporativno upravljanje, insti-tucionalna teorija, tranzicione ekonomije

Abstract: Institutional changes in transition economies require changes in the norms and values on which economic activities, political processes, legal and regulatory frameworks are based. The moment of the abolition of old formal institutions does not coincide with the construction of new ones, which creates a period of uncertainty. Political decisions have changed formal institutions, but infor-mal rules, embodied in customs, tradition and ethical principles, have long resisted the new policy, which is why in the countries of transi-tion, informal institutions play a greater role in regulating economic changes.The paper examines the corporate govern-ance institutions, which determine the way a corporation operates, the way of its control, risk management, and the allocation of results. The main goal of the paper is to investigate the interrelationship of formal and informal insti-tutions of corporate governance in transition countries, using the Helmke-Levitsky typolo-gy of informal institutions. The derivate goal relates to the formulation of an institutional framework for corporate governance in tran-sition economies, encompassing all the com-plexity and multifaceted issues of corporate governance.The research is based on a descriptive study, which analyzes similarities and differences in the study of formal and informal institutions of corporate governance in transition economies. Then, the analysis and synthesis are carried

* Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, e-mail: vbabic@kg.ac.rs

12

out in relation to the selected problem areas. The following relevant research areas have been identified: interactions of formal and informal institutions, the role of informal in-stitutions in transition economies, the develop-ment of the institutional framework of corpo-rate governance in transition economies. The basic contribution of the paper is to present a new theoretical framework for the study of

corporate governance institutions, which re-spects the interactions of formal and informal institutions and points to the specificity of their manifestation in transition economies. The ob-tained results are the starting point for further theoretical and empirical research in order to improve the process of corporate governance.

Keywords: corporate governance, institucio-nalna teorija, transitional economy

JEL klasifikacija: G340, L220, P2, M140

1. Uvod

Osnovni izazov za korporativno upravljanje je pronaći način da se maksimizira stva-ranje bogatstva tokom vremena, na način koji ne izaziva dodatne troškove za druge, ili društvo kao celinu. Upravo institucije korporativnog upravljanja mogu pogodovati ili ograničavati pohlepu privatnih ili javnih aktera. One se definišu kao organizacije i pra-vila kojima se utiče na kontrolu nad resursima firme, ilisistem putem koga se usmeravaju i kontrolišu kompanije.

Moguće je izdvojiti dva načina zaštite interesa investitora, ili dva institucionalna pri-stupa ovom problemu. Jedan je formalan i obuhvata legalne institucije korporativnog upravljanja, dok je drugi neformalan i obuhvata privatne institucije korporativnog upra-vljanja. Za uspostavljanje dobre formalne infrastrukture korporativnog upravljanja, va-žno je da postoji pravna regulativa koja obuhvata: tradicionalne mehanizme kao što su upravni odbor, zakon o korporacijama, zakon o bankrotstvu; regulativa kojom se obezbeđuje slobodna konkurencija; institucije tržišta rada i institucije tržišta kapitala. Ukoliko je formalni institucionalni okvir nerazvijen, onda neformalna pravila postaju značajnija. Istraživanja u tranzicionim ekonomijama naglašavaju povezanost korpora-tivnog upravljanja sa razvijenošću institucija. Institucije utiču na smanjivanje neizvesno-sti za različite aktere, jer definšu norme ponašanja i regulatorni okvir u kome se donose odluke. Istraživački napori su posebno intenzivirani u poslednjoj dekadi, što ukazuje na značaj institucionalne perspektive za dalje razvijanje oblasti strategijskog menadžmenta (Peng, Sun, Pinkham i Chen, 2009; Gedajlovici Carney, 2010; Zhou i Peng, 2010; Pac-hei Santos, 2010;Sun, Mellahii Liu, 2011;Smets, Morris iGreenwood, 2012; Babić, 2013, Agueilera, Judgei Terjesen, 2018).

Predmet istraživanja u radu su institucije korporativnog upravljanja, koje determinišu način rada korporacija, način njihove kontrole, upravljanje rizicima i alociranje ostvare-nih rezultata. Osnovni cilj rada je da istraži međusobnu uslovljenost formalnih i nefor-malnih institucija korporativnog upravljanja u zemljama u tranziciji, korišćenjem Helm-ke-Levitsky tipologije neformalnih institucija. Izvedeni cilj se odnosi na formulisanje okvira za ocenu efektivnosti institucija korporativnog upravljanja u tranzicionim ekono-mijama, kojim bi se obuhvatila sva kompleksnost i višeznačnost problema korporativnog upravljanja. U skladu sa definisanim predmetom i ciljevima istraživanja, otvorena se sledeća istraživačka pitanja: koje su karakteristike i interakcije formalnih i neformalnih institucija; kakva je uloga neformalnih institucija u tranzicionim ekonomijama; koje su

13

polazne pretpostavke za izgradnju institucionalnog okvira korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijama?

U radu je korišćena kvalitativna metodologija istraživanja,primenom komparativno--istorijskog metoda i sistemske analize, stukturalno-funkcionalne orijentacije. Istraži-vanje se zasniva na deskriptivnoj studiji, kojom se analiziraju sličnosti i razlike u izu-čavanju formalnih i neformalnih institucija korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijama. Na bazi komparativne analize, izvršeno je sumiranje najvažnijih zaklju-čaka o korporativnom upravljanju u tranzicionim ekonomijama u odnosu na odabrana problemska područja. Pored uvoda i zaključka, rad je strukturiran u tri dela. Prvo se ukazuje na interakciju formalnih i neformalnih institucija, koja se ispoljava kroz četiri tipa neformalnih institucija: komplementarne, akomodirajuće, konkurentske i supsti-tutivne. Zatim se analizira uloga neformalnih institucija korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijama, koje u uslovima slabo razvijenih formalnih institucija imaju substitutivnu, konkurentsku, ili akomodirajući ulogu. U četrvtom delu rada se na osno-vu prethodne analize, vrši sinteza i predlažu pretpostavke na kojima će se bazirati razvoj novog modela korporativnog upravljanja primeren institucionalnom kontekstu tranzicio-nih ekonomija. Doprinos rada je u predstavljanju jasnijeg teorijskog okvira za izučavanje institucija korporativnog upravljanja, koji uvažava interakcije formalnih i neformalnih institucija i ukazuje na specifičnost njihovog ispoljavanja u tranzicionim ekonomijama. Ističe se heterogenost tranzicionih ekonomija, postepenost u razvoju i primeni formalnih i neformalnih institucija, definisanje pojedinih faza i perioda za njihovu implementaciju. U prvoj fazi odnosi među ekonomskim akterima su neformalni i baziraju se na perso-nalizovanim transakcijama, da bi se sa razvojem formalnih institucija, postepeno, od relaciono baziranog prešlo na hibridni model korporativnog upravljanja.

2. Interakcije formalnih i neformalnih institucija

Institucionalno baziran pristup strategijskom menadžmentu posebno je postao aktuelan od kada su nastale velike društveno-ekonomske promene generisane uvođenjem novog političkog sistema u zemljama bivšeg socijalizma. On je pre toga bio razmatran u okviru komparativne analize različitih tipova kapitalizma, ali je dodatni podsticaj za korišće-nje institucionalnog okvira za objašnjavanje efektivnosti ekonomskih modela upravo u tome što su nastajuće ekonomije, a posebno tranzicione, bile suočene sa dilemom koji model primeniti, sa stanovišta formalnih institucija, i u kojoj meri uvažiti specifično-sti neformalnog institucionalnog konteksta, kako bi primena bila efektivna. Upravo su istraživanja u oblasti tranzicionih ekonomija pokazala da je neophodno strategijskom menadžmentu, pored industrijske i resursne dodati i institucionalnu perspektivu, kako bi mogli da se objasne strategijski izbori u uslovima institucionalnih promena(Peng, et al., 2009). Institucionalno bazirana perspektiva strategijskog menadžmenta doprinosi povezivanju makroekonomskog i mikroekonomskog pristupa. Njihov odvojen razvoj uslovio je stvaranje neprirodne granice izvan koje i jedna, i druga perspektiva onu dru-gu stavljaju u poziciju pozadine (background). Mikro perspektiva uzimajući institucije kao date, razvija analitički instrumentarij za donošenje strategijskih odluka na nivou preduzeća, dok makro perspektivarazvija pravila igre za različite interesne grupe i bavi se izučavanjem ekonomskih posledica, ostavljajući po strani proces donošenja odluka unutar preduzeća. Institucionalna perspektiva povezuje proces strategijskog odlučivanja na nivou preduzeća sa makro i mikro ekonomskim pitanjima (Peng, etal. 2009). Takođe,

14

institucionalna perspektiva strategijskog menadžmenta dodaje posebnu biheviorističku dimenziju strategijskim izborima (Babić, 2013).

Prema North-u (1990) institucije obuhvataju prihvaćena pravila ponašanja u jednom društvu i društvene strukture, koje kreiraju, uspostavljaju i osnažuju primenu ovih pra-vila. Institucije deluju podsticajno ili ograničavajuće na interakcije pojedinaca, kroz strukturiranje podsticajnih mehanizama i koordiniranje odnosa među ljudima, bilo u političkoj, društvenoj, ili ekonomskoj sferi. Razlikuju se formalne i neformalne institu-cije, koje deluju kao spojeni sudovi, zbog čega su, u nedostatku formalnih institucija, va-žnije neformalne institucije bazirane na personalnim relacijama (slika 1).Institucionalni okvir usmeren je ka ostvarivanju više ciljeva: (1) uspostavljanje jedinstvene kodifikacije ključnih elemenata, koji omogućava akumuliranje baze eksplicitnog znanja; (2) obezbe-đivanju analitičkog okvira za razvrstavanje institucija, praćenje njihovog rada i ostvare-nih rezultata; (3) uočavanje prednosti i nedostataka postojećih institucija, kao polaz za preduzimanje strategijskih izbora na nivou preduzeća, ili za formulisanje ekonomske politike na nivou države; i (4) identifikovanje institucionalnog gepa i potreba dogradnje, ili izgradnje nove institucionalne infrastrukture (Ahuja iYayavaram 2011).

Slika 1.Vrste institucija

Formalne institucije korporativnog upravljanja nastajale su postepeno, još od vremena industrijske revolucije i obuhvataju čitav skup zakona i regulative kojima se štite prava investitora u odnosu na arbitrarno ponašanje pojedinaca i države. Tako razvijene in-stitucije korporativnog upravljanja podstakle su razvoj tržišta i ekonomski razvoj. Na bazi sprovedenih istraživanja dokazano je da zemlje sa većim stepenom formalne zaštite investitora imaju i veći BDP per capita. Formalne institucije odnose se na zakone i re-gulativu kojima se definišu i uređuju tri relevantna područja korporativnog upravljanja. Prvo područje se odnosi na prevazilaženje informacionog gepa kroz odgovarajuće zako-ne kojima se definiše obaveza pravilnog finansijskog izveštavanja o poslovanju i načini provere te obaveze. Drugo područje obuhvata zakonsku regulativu kojom se precizira postupak stečaja i sankcionišu propusti u poslovanju. U treću grupu institucija svrsta-va se upravni odbor čija je uloga da obezbedi neophodan protok informacija između vlasnika i menadžera. Uobičajeno je da formalne institucije korporativnog upravljanja obuhvataju zakon o korporacijama (akcionarskim društvima), regulativu koja se odnosi na različite aspekte korporativnih finansija, zakone o stečaju, zakone o finansijskim in-stitucijama, zakon o radnim odnosima, zakone povezane sa obligacionim pravom, prava

15

svojine, sisteme kompenzacije i interne sisteme informisanja i kontrole, zakon o harti-jama od vrednosti, fiducijarnu odgovornost menadžera i direktora (članova upravnog i nadzornog odbora), zakone koji se odnose na proces preuzimanja i zakone koji obuhvata-ju glasačko pravo akcionara. Drugi, manje formalni institucinalni aranžmani uključuju običaje i praksu upravnih odbora, i interne sisteme merenja, kontrole i kompenzacije. Pored toga važnu ulogu imaju i institucije koje deluju kao podrška prethodno pomenutim formalnim institucijama, a koje obezbeđuju pravovremeno, tačno i pouzdano informisa-nje zainteresovanih aktera.

Efektivne institucije korporativnog upravljanja utiču na ostvarivanje sledećih koristi: (1) Poboljšavaju informacione tokove i time otklanjaju problem prikrivanja informacija (lemons problem). Problem nastaje zbog težnje da se prikriju informacije o lošim re-zultatima projekta ili o preraspodeli profita koja ne pogoduje investitorima. Investitori naknadno otkrivaju probleme i zbog toga zahtevaju veći profit ili odustaju od ulaganja. Ukoliko je protok informacija ka spoljašnjim akterima pravovremen i pouzdan, poveća-va se mogućnost pravilnog spoja između resursa i profitabilnih investicionih projekata. (2) Povećavaju odgovornost menadžera. U cilju efikasnog upošljavanja resursa investi-tori moraju imati sposobnost kontrole nad onima koji unutar preduzeća koriste resurse. Mehanizmi odgovornosti se pojačavaju kada vlasnici imaju jasno definisanu moć po ko-joj mogu da vrše kontrolu, ali i kada imaju dobar pristup informacijama. (3) Podjednak tretman dobrih investicionih projekata. Formalne institucije obezbeđuju maksimalnu verovatnoće da će se na pravi način spojiti investitori sa onima koji imaju ideje i znanje da uspešno realizuju projekte. (4) Zaštita manjinskih vlasnika. Time se sprečava pojava tuneling problema, koji je legalan način prisvajanja imovine i dobiti od manjinskih vla-snika, jer po pravilu uvek postoje određene pravne nedoumice i praznine u zaštiti prava manjinskih vlasnika (Johnson, La Porta, Lopez-de-Silanes i Shleifer, 2000). Obično se preko menadžera vrši preusmeravanje cash-flow-a i prisvajanje aktive, a u korist velikih vlasnika ili kontrolnih blokholdera ukoliko je firma u privatnom vlasništvu. Ukoliko je to državno vlasništvo, onda se tuneling odvija u korist samih menadžera. On ima pre svega negativan uticaj na manjinske vlasnike i vrši eksproprijaciju njihove imovine, mada postoji i negativan uticaj za društvo kao celinu. (5) Pravičan tretman svih učesnika sa stanovišta odgovornosti za preuzete obaveze. Odgovornost ne zavisi od jednog ili dva aktera, već se zasniva na institucionalizovanom okviru u kome su mehanizmi zaštite interesa investitora nezavisni od personalizovanih relacija.

Neformalne institucije se opisuju kao prihvatanje nepisanih pravila stvorenih posred-stvom društvenih mreža, kroz deljenje zajedničkog iskustva o načinu rešavanja nedo-stataka, ili neefektivnosti formalnih institucija. Odnose se na različite fenomene, od personalnih mreža, klijentelizma, korupcije, klanova, mafije, do građanskih inicijativa i tradicionalne kulture. Za potrebe ozbiljnije analize Helmke i Levitsky (2004) daju preci-zniju definiciju neformalnih institucija: društveno prihvatljiva pravila, obično nepisana, koja se kreiraju, prenose i nameću van zvanično kontrolisanih kanala. Postoji višera-zloga za nastanak neformalnih institucija. Prvi je da postoji nedostatak formalnih insti-tucija, drugi je neefektivnost formalnih institucija, treći je ostvarivanje ciljeva koji su društveno neprihvatljivi (na nacionalnom, ili međunarodnom nivou). One mogu delovati i pozitivno i negativno na formalne institucije (Estrin i Prevezer 2011). Mogu se izdvojiti dve uloge neformalnih institucija:

16

- Prva je povezana sa rešavanjem problema, odnosno podržavajućom ulogom, kroz proces društvene interakcije i koordinacije sa ciljem da se postojeće formalne insti-tucije učine efikasnijim.

- Druga uloga je negativna, jer se kroz neformalne institucije kreiraju problemi, poput korupcije i političkih klanova kojima se podrivaju tržišne, državne i demokratske institucije (Estrin i Prevezer 2011).

Helmke-Levitsky (2004) okvir ukazuje na interakciju formalnih i neformalnih institu-cija koja se posmatra kroz ispoljavanje dve dimenzije: stepen podudarnosti očekivanih rezultata (ishoda) i efektivnost formalnih institucija.Izdvajajuse četiri tipa neformalnih institucija: komplementarne, akomodirajuće, konkurentske i supstitutivne (slika 2).

Slika 2.Tipologija neformalnih institucija

REZULTATI (ISHODI)EFEKTIVNE FORMALNE

INSTITUCIJE

NEEFEKTIVNE FORMALNE

INSTITUCIJE

KONVERGENTNI KOMPLEMENTARNE SUPSTITUTIVNE

DIVERGENTNI AKOMODIRAJUĆE KONKURENTSKE

Izvor: Helmke, G. and Levitsky, S. (2004) Informal Institutions and Comparative Politics: A Research Agen-da Source: Perspectives on Politics, Vol. 2, No. 4, p. 728

Komplementarne neformalne institucije–deluju u uslovima efektivnih formalnih institu-cija i konvergentnih ciljeva, popunjavaju gep, koji nije pokriven za sve moguće situacije, ili pojedince i doprinose efikasnosti formalnih institucija.

Akomodirajuće neformalne institucije – nastaju u kombinaciji efektivnih formalnih in-stitucija i divergentnih ciljeva, zamenjuju njihov rad, ali im se ne suprotstavljaju direkt-no, kroz kršenje pravila, već nalaze način da soft prilazom ostvare alternativne ishode.Kreiraju ih akteri sa divergentnim očekivanjima u odnosu na formalna pravila, ali bez namere da ih menjaju, tako da posredno doprinose stabilnosti formalnih institucija.

Konkurentske neformalne institucije – koegzistiraju sa formalnim institucijama, koje su neefektivne, usled strukturalnih i proceduralnih nedostataka, ili malih kapaciteta prime-ne. Konkurentske neformalne institucije podstiču ostvarivanje divergentnih rezultata, uz kršenje formalnih pravila.

Substitutivne neformalne institucije - formiraju se u uslovima neefektivnosti formalnih institucija usled nedostatka autoriteta za primenu pravila. One imaju konvergentne oče-kivane ishode i svojim delovanjem kompenziraju neuspeh formalnih institucija (Helmke i Levitsky, 2004).

17

Postoje tri vrste neformalnih (privatnih) institucija korporativnog upravljanja: vlasnička struktura, poslovne grupacije i udruženja. Njihova uloga je da obezbede potrebne in-formacije, poštovanje ugovornih obaveza i kontrolu nad radom menadžera. Koncentra-cija vlasništva pruža mogućnost većinskim vlasnicima da dobiju potrebne informacije o poslovanju firme i da ostvare kontrolu nad radom menadžera. Međutim, u uslovima koncentracije vlasništva problemi korporativnog upravljanja mogu se pojaviti između ra-zličitih kategorija vlasnika, odnosno između većinskih i manjinskih vlasnika. Stvaranje poslovnih grupacija je pokušaj da se nadomeste nedostajuće institucije tržišta (interno tržište kapitala, interno tržište radne snage). Poslovna udruženja i neformalne mreže, kao dobrovoljna, dugoročna partnerstva između firmi i privatnih institucija, utiču na kvalitet informacionih tokova, proširivanje reputacije i efikasnije razrešavanje konflikta. Smatra se da su privatne institucije korporativnog upravljanja (vlasnička struktura, poslovne gru-pacije i udruženja) manje efikasne u odnosu na formalne ili legalne institucije. Ukoliko u ekonomiji jedne zemlje dominiraju neformalne (privatne) institucije korporativnog upra-vljanja, poput koncentrisanog vlasništva ili poslovnih grupa, onda se može dogoditi da potencijalno isplativi projekti ne budu finansirani, jer nisu dobro povezani sa trenutnim interesima većinskih vlasnika ili dominantnih kompanija u poslovnog grupaciji.

Propozicija 1: Institucionalna perspektiva strategijskog menadžmenta zahteva uvažava-nje formalnih i neformalnih institucija korporativnog upravljanja. Njihova interakcija zavisi od efektivnosti formalnih institucija i konvergentnosti očekivanih ishoda.

3. Uloga neformalnih institucija u tranzicionim ekonomijama

Pod tranzicijom institucija podrazumeva se „fundamentalna i sveobuhvatna promena formalnih i neformalnih pravila igre koja determiniše ponašanje organizacija kao uče-snika igre“ (Peng, 2003). Tranzicione ekonomije su podskup nastajućih tržišnih eko-nomija (emerging economies) i obuhvataju zemlje bivšeg socijalističkog bloka koje se kreću od zatvorene, ka otvorenoj ekonomiji. Početkom devedesetih godina dvadesetog veka, u trenutku raspada socijalističkih ekonomija Istočnog bloka, nije bio ponuđen novi model institucionalne ekonomije, već su istraživači u oblasti ekonomskih nauka suge-risali tranzicione i poslovne modele bazirane na saznanjima koje su imali iz instituci-onalnog okvira nastalog kroz više vekova razvoja kapitalizma (Babić, 2013). Trenutak ukidanja starih institucija nije koincidirao sa izgradnjom novih, što znači da je ostavljen jedan period za postepene promene pun neizvesnosti. Dramatična promena institucija putem šok terapije, stvorila je period tranzicije u kome su rezultati negativni, u literaturi nazvan „dolina suza“, period koji je analogan Šumpeterovom činu kreativne destrukcije za stare industrije (Peng, 2000).

Ekonomska nauka tranzicionih ekonomija nastajala je kroz pokušaje i greške brojnih te-oretičara i praktičara, gde su prvi bili zaokupljeni testiranjem teorija u novim uslovima, dok su drugi (podrazumevamo poslovnu i političku elitu) bili zaokupljeni ostvarivanjem rezultata u kratkom roku, kako bi opravdali svoje postojanje. Teorijski pristupi instituci-onalnim promenama su različiti, od sveobuhvatnog reformskog pristupa, do veoma spe-cifičnih modela za parcijalne institucionalne reforme (Hare 2000; Lichtenstein, 1996). Tranzicija institucija ka tržišno orijentisanom modelu može imati različite modalitete u zavisnosti od stepena diskontinuiteta u odnosu na prethodan model i stepena postepe-nosti (inkrementalnosti) promena. Jedan od razloga primene postepenog, ali parcijalnog

18

pristupa razvoju institucija, bio je u potrebi da se deluje urgentno na početku tranzici-je. Pored toga, odlaganje institucionalnih reformi uslovljeno je ideološkom zabludom o čarobnoj moći tržista, koje će samo po sebi doprineti izgradnji institucija. Takođe, po-stojala je i zabluda da će brza privatizacija, nezavisno od institucionalnog okvira dopri-neti stvaranju novog privatnog sektora. Pored aktivnog traženja novog rešenja, postoje i zagovornici „uvoza“ već dokazanih uspešnih modela u razvijenim ekonomijama.Reed (2002) je detaljno analizirao prednosti i nedostatke primene anglosaksonskog modela korporativnog upravljanja u zemljama tranzicije, ili nastajućim ekonomijama, sa stano-višta održivog razvoja. Rekonceptualizacija razvoja, od ekonomskog, ka sveukupnom socijalnom, kulturnom i političkom razvoju, ima značajne implikacije za razumevanje korporativnog upravljanja i odgovornosti korporacija prema održivom razvoju. U na-stajućim ekonomijama Reed (2002) je istraživao efekte primene jednog od dva moguća modela industrijalizacije: industrijalizacija putem substitucije uvoza i izvozno orijenti-sana industrijalizacija. U objašnjenju posledica primene oba modela autor je pošao od činjenice da su razvijene zemlje, istorijski gledano (UK, USA, Nemačka, Francuska, Japan) prolazile kroz fazu intervencionističke politike i da nema primera u istoriji da je neka zemlja doživela uspešan industrijiski razvoj koristeći tržišno vođeni model. Tek pošto su postale uspešne, te zemlje su uvele tržišno orijentisan model.Zaključak je da za zemlje u tranziciji nije moguće automatski prihvatiti anglosaksonski model jer je poslov-no okruženje potpuno drugačije. Prvo ne postoji razvijeno tržište, drugo, veza između korporativnog upravljanja i korporativnih finansija je drugačija, pre svega zbog različite uloge komercijalnih banaka i treće, anglosaksonski model ne respektuje sociološke i kulturološke razlike među zemljama.

U tranzicionim ekonomijama, mada su formalna pravila zamenjena preko noći, kao re-zultat političke i pravne odluke, neformalna pravila oličena u običajima, tradiciji i etičkim pravilima dugo odolevaju novonastaloj politici. Zbog toga se čini da neformalna ograni-čenja imaju veću ulogu u regulisanju ekonomskih promena u zemljama tranzicije i imaju značajan uticaj na ponašanje menadžera. Tranzicija institucija predstavlja raskrsnicu na kojoj duboko ukorenjena struktura starih institucija postepeno daje prostor razvoju no-vih, što vodi ka dvosmislenim, ali vremenom sve uočljivijim tačkama preseka.U okviru neformalnog institucionalnog okvira, nacionalna kultura je jedan od značajniji faktora koji determiniše potencijale za promenama. Sa stanovišta tranzicije institucija izdvajaju se četiri relevantne dimenzije nacionalne kulture (Yeager, 1999): radijus poverenja;etički sistem; način manifestacije autoriteta i sklonost ka radu, inovativnosti, stvaranju profita i štednje. Radijus poverenja je definisan rasponom u kome će pojedinci slediti pravila igre.Veliki radijus poverenja smanjuje transakcione troškove, jer postoji poverenje u akcije drugih i karakterističan je za zemlje sa efektivnim formalnim institucijama. U zemljama tranzicije radijus poverenja je sveden na okvire najužeg kruga prijatelja i porodice i utiče na povećanje transakcionih troškova.Etički sistemse odnosi na respektovanje zakona i spremnost pojedinaca da slede propisana pravila. Ukoliko je etički sistem jak, onda se smanjuju troškovi prinude, odnosno etički kod predupređuje ilegalno delovanje. Način manifestacije autoriteta ukazuje na stepen u kome se formalno pravo da se primeni moć zloupotrebljava ili ne. Korišćenje autoriteta pozicije može biti shvaćeno kao isključivo diskreciono pravo lidera, ili kao stečeno pravo i obaveza da se radi u skladu sa opštim interesom. Sklonost ka radu, inovativnosti, stvaranju profita i štednjepovezuje se sa ra-zličitim nacionalnim kulturama i religijama.U tranzicionim ekonomijama, na ove karak-teristike dodatno utiče nasleđe prethodnog društveno-političkog sistema kroz rezidualne socijalne vrednosti poput kolektivizma, egalitarizma i paternalizma.

19

Tabela 1.Institucionalni okvir tranzicionih ekonomijaPRE TRANZICIJE U TOKU TRANZICIJE

FORMALNE INSTITUCIJE

CENTRALNO PLANIRANJE

BIROKRATSKA KONTROLA

NERAZVIJENO TRŽIŠTE

NE POSTOJI ODGOVARAJUĆI PRAVNI OKVIR

NEMA STABILNE POLITIČKE STRUKTURE

NEMA TRŽIŠTA STRATEGIJSKIH FAKTORA

NEFORMALNE INSTITUCIJE

UMREŽAVANJE SA POLITIČKIM CENTRIMA MOĆI

PROMOVISANJE SOCIJALNIH VREDNOSTI

UMREŽAVANJE KROZ PERSONALIZOVANE TRANSAKCIJE

Izvor: Adaptirano prema Peng, M. (2000) Business Strategies in Transition Economics, Sage Publication, str. 47

Formalne institucije u socijalističkoj ekonomiji reprezentuju tri glavne karakteristike: nerazvijeno (ili delimično razvijeno) tržište, kontrola putem partijske direktive i meka budžetska kontrola. U procesu tranzicije ka tržišnoj ekonomiji potrebno je izvršiti pro-menu formalnog institucionalnog okvira usvajanjem niza zakona kojima se reguliše pra-vo svojine, privredne transakcije, bankrotstvo i stečaj firmi, bankarski sistem. Pored toga, potrebno je uticati na razvijanje tržišta strategijskih faktora, posebno finansijskog tržišta, kako bi se omogućio jednostavniji transfer vlasništva.

Neformalne institucije u socijalizmu podrazumevale su jaku spregu sa političkim cen-trima moći, kako bi se koristile privilegije političke elite, uz istovremeno promovisanje socijalnih vrednosti za radničku klasu. Na početku tranzicije, promena političkog siste-ma samo je promenila aktere, a ne i model delovanja neformalnih institucija. U procesu tranzicije menadžeri, iako retorički podržavaju promene, teže da nastave sa starom prak-som i koriste poslovne mreže sa visoko personalizovanim relacijama među članicama. Umrežavanje se odvija kroz ogoljene personalizovane transakcije, sa obrazloženjem da se uvode novi sistemi vrednosti, poput individualizma, inicijative, sklonosti riziku, a sve u cilju jačanja preduzetničke orijentacije (tabela 1). Transakcije između privatizovanih preduzeća ne odvijaju se putem tržišta, već putem neposrednih poslovnih aranžmana, povezanosti sa bankama i kroz kompleksnu strukturu uzajamnog vlasništva i međuza-visnosti. Ta mrežna poslovna struktura izrasla je kao prirodna posledica nasleđa socija-lizma, a uz to je stimulisana interesima postojeće nomenklature menadžera i pogoduje zatečenoj fazi razvoja regionalnog proizvodnog tržišta. U takvim uslovimaprimenjuje se relacioni pristup u korporativnom upravljanju, po modelu „prijateljskog kapitalizma“.Neformalne institucije imaju značajniju ulogu za funkcionisanje korporativnog upra-vljanja u tranzicionim i nastajućim ekonomijama i značajno se razlikuju shodno speci-fičnostima nasleđene nacionalne kulture, društveno-ekonomskog i regulatornog okvira.

20

Komparativne studije sistema korporativnog upravljanja u razvijenom zemljama (USA, Nemačkoj i Japanu) ukazale su na glavne uzroke razlika među njima: koncentracija i struktura vlasništva, stepen razvijenosti tržišta kapitala, nacionalna ekonomska istorija i politička tradicija, što je sve zajedno rezultiralo u prepoznatljivom nacionalnom iden-titetu korporativnog upravljanja. U istraživanju institucionalnog okvira korporativnog upravljanja u nastajućim i tranzicionim ekonomijama, Estrin i Prevezer (2011) ističu da je uloga neformalnih, podjednako važna kao i uloga formalnih institucija korporativnog upravljanja. Autori su fokusirani na BRIC zemlje i putem studija slučajeva objašnjava-ju interakcije formalnih i neformalnih institucija. Pri tome, koriste Helmke i Levitsky (2003) okvir za izučavanje formalnih i neformalnih institucija, po kome relacije između njih zavise od efektivnosti formalnih institucija i kompatibilnosti njihovih ishoda. Sa sta-novišta korporativnog upravljanja izdvajaju se dva važna aspekta: vlasnička struktura, svojinska prava i relacije između firmi i spoljašnjih investitora (Estrin i Prevezer,2011).

U Kini su neformalne institucije stvorene kroz umrežavanje predstavnika državnih i lokalnih vlasti i preduzetnikasa ciljem da se nadomeste nejasno definisanu vlasnička prava.Problem tunelinga ispoljava se na relaciji vlasnici - država,jer država ima pravo da uspostavi kontrolu nad privatnom svojinom. To je situacija u kojoj država ima veća prava od kapaciteta i sposobnosti da obezbedi poštovanje formalnih pravila. Zbog toga su prisutne neformalne institucije, kao supstitut formalnim, sa ciljem da zaštite svojin-ska prava. U literaturi se pominje umrežavanje sa državnim zvaničnicima, preuzimanje neuspešnih državnih preduzeća, doniranje sredstava lokalnim vlastima i dva specifič-na načina prikrivanja privatnog vlasništva, kroz registrovanje privatnih firmi kao da su društveno vlasništvo (red hat kompanije) i kroz registrovanje privatnih preduzeća kao dodatak državnim (hang-on preduzeća). Prisutna je i institucionalna inverzija, kada akteri neprimetno prisvajaju formalne institucije za zadovoljavanje njihovih ličnih in-teresa. Koriste se i druge strategije za obezbeđivanje legitimnosti privatnog vlasništva, poput izbora povoljnih geografskih lokacija u regionima gde je prihvatljivije privatno vlasništvo, preuzimanje devastiranih državnih preduzeća u siromašnim regionima, čime se dobija podrška i od centralne i regionalne vlasti, zatim, razvijanje dugoročnih po-slovno-političkih privatnih veza, zasnovanim na ličnim koristima, sklapanjem saveza sa inostranim kompanijama, poseta državnih zvaničnika. U nedostatku razvijenog fi-nansijskog tržišta, državni bankarski sektor ima glavnu ulogu u finasiranju kompanija, zbog čega privatni sektor često koristi finansiranje putem porodičnih mreža (Ahlstrom, Bruton i Yeh, 2008 i Tian, 2007; prema Estrin i Prevezer, 2011).

U Indiji, zbog nasleđa iz doba kolonijalizma, formalne institucije postoje, ali su neefek-tivne, zbog toga što se ne koriste mere prinude za njihovu implementaciju. Izraženo je negativno dejstvo neformalnih institucija preko velike arbitrarne korupcije, koju je te-ško kontrolisati u odnosu na otvorenu korupciju (Estrin i Prevezer, 2011). Najznačajnije neformalne institucije, koje su u interakciji sa formalnim institucijama korporativnog upravljanja su poslovne grupacije u kojima je visoka koncentracija vlasništva. One imaju ulogu supstitutivnog delovanja u interakciji sa neefektivnim formalnim institucijama. Služe da nadomeste nedostatak tržišnih institucija i omogućavaju jednostavniji pristup resursima. Istraživanja pokazuju da poslovne grupacije obezbeđuju bolju zaštitu vlasnič-kih prava, što posebno pogoduje stranim investitorima. Pored toga, važna njihova sup-stitutivna uloga u investiranju, jer kreiranjem internog tržišta kapitala mogu obezbede finansiranje projekata unutar grupacije.

21

U Rusiji su formalno prihvaćeni OECD principi korporativnog upravljanja i izvešta-vanje, što ne znači da su razvijene formalne institucije, jer se realnost bitno razlikuje od friziranih statističkih i finansijskih izveštaja. Glavne neformalne institucije su jake finansijsko-industrijske grupacije, sa koncentrisanim vlasništvom oligarha, čiji su cilje-vi nekompatibilni u odnosu na formalne institucije.Proces privatizacije se odigrao bez razvijanja pratećih formalnih institucija, tako da su se paralelno pojavile neformalne institucije komponovane od privilegovanih aktera. Formirani su recipročno lukrativni savezi između državne birokratije i poslovnih ljudi, oličeni kroz moćne finansijsko-in-dustrijske grupacije. Nedovoljna je zaštita vlasničkih prava, odnosno izražena je privat-na korist od kontrole (tunneling), i prema državi, i prema manjinskim vlasnicima, pri čemu senarušavanje vlasničkih prava odigrava u najgrubljem obliku. U savezu političkih predstavnika i poslovnog sveta ne poštuju se principi transparentnosti, odgovornosti i izveštavanja. Sličnost sa prethodno objašnjenim načinom delovanja neformalnih institu-cija korporativnog upravljanja u Kini je u tome što država u oba slučaja ima nejasna, loše kodifikovana pravila, netransparentna i podložna čestim promenama, ali je suštinska razlika u nekonfliktnim komplementarnim ciljevima formalnih i neformalnih institucija u Kini u odnosu na Rusiju. Moćne finansijsko-industrijske grupacije imaju divergentne ciljeve u odnosu na formalne institucije, zbog čega je interakciju među njima potrebno okarakterisati kao konkurentsku.

U Brazilu je interakcija formalnih i neformalnih institucija nešto drugačija, jer postoji paralelno delovanje neformalnih institucija kroz sivu ekonomiju. Zbog striktinih pravila korporativnog upravljanja i izražene birokratizacije, neformalne institucije nastaju kao posledica traženja načina da se zaobiđu pravila (Estrin i Prevezer, 2011). Interakcije formalnih i neformalnih institucija korporativnog upravljanja mogu se označiti kao ako-modirajuće, jer postoje efektivneformalne institucije, ali su očekivani rezultati u odnosu na neformalne institucije različiti. Siva ekonomija je kreirana od aktera sa namerom da se izbegnu rigidna pravila, a ne da se ona krše, ili menjaju.

Možemo zaključiti da je u praksi tranzicionih ekonomija razvoj novog institucionalnog okvira bio različit sa stanovišta interakcija formalnih i neformalnih institucija. Uprkos naporima da se svim zemljama prepišu isti recepti za formulisanje novog institucional-nog okvira, praksa ukazuje da je taj proces uslovljen specifičnostima pojedinih zemalja i da ga je nemoguće unificirati. Insistiranje na izdvajanju zajedničkih karakteristika, uz zanemarivanje varijacija koje postoje u praksi post komunističkih zemalja, posledica napora koji su međunarodne organizacije, agencije i eksperti zajednički uložili u promo-visanje ideje da je monetaristički model reformi primenljiv u svim tranzicionim ekono-mijama. Neuspeh reformi u pojedinim zemljama pripisivan je državnom rukovodstvu i njihovoj nesposobnosti da sprovedu propisanu politiku.

Propozicija 2: Neformalne institucije,shodno specifičnostima nasleđene nacionalne kul-ture,društveno-ekonomskog i regulatornog okvira, imaju značajnu ulogu za funkcioni-sanje korporativnog upravljanja u tranzicionim i nastajućim ekonomijama. U uslovima slabo razvijenih formalnih institucija korporativnog upravljanja, neformalne institucije imaju substitutivnu, konkurentsku, ili akomodirajući ulogu.

22

4. Institucionalni okvir korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijama

Kako je prethodna analiza pokazala, iskustva zemalja u tranziciji pokazuju da je put pre-laska od starog na novi sistem mnogo komplikovaniji i da taj turbulentni tranzicioni tok ne može biti sproveden po jednostavnom receptu. Proces izgradnje tržišne ekonomije ne može biti sproveden po modelu razvijenih zemalja, jer su raspoloživo vreme i početni uslovi sasvim drugačiji. Modifikacije postojećeg sistema su takođe neprimenljive, jer se u tranzicionim ekonomijama razvija jedan specifičan ekonomski sistem u kome paralel-no egzistiraju recidivi starog i začeci novog sistema. Uz to, tranzicioni procesi se doga-đaju u čitavom spektru ekonomskih, kulturnih i socioloških različitosti koje determinišu potencijale promena pojedinih nacionalnih ekonomija.

Dizajneri novog sistema korporativnog upravljanja treba da stvore odgovarajuće institu-cije, i to formiranjem institucionih entiteta, institucionalnih relacija i ekonomskih me-hanizama. Razvoj korporativnog upravljanja u tranzicionim i nastajućim ekonomijama, ne događa se u vakuumu, zbog čega se mora krenuti od postojećih ograničenja, koja su data nasleđenim institucionalnim okvirom. Cilj je da se pronađe načina za prevazila-ženje postojeće loše prakse i da se razvojem novog institucionalnog okvira obezbedi primena prakse dobrog korporativnog upravljanja. I više od toga, tranzicione i nastajuće ekonomije suočene su i sa potrebom da sve to urade u uslovima nove globalne ekono-mije.Transakcije između preduzeća u socijalističkim zemljama bile su administrativno nadgledane i koordinisane, tako da su menadžeri su težili da ostvare visok nivo interne kontrole putem horizontalne i vertikalne integracije. Posebno su bili zainteresovani da obezbede visok nivo sigurnosti u snabdevanju na bazi silazne integracije. Zbog toga su, kao substitut tržišne infrastrukture, u socijalizmu postojala velika diversifikovana poslovna udruženja ili biznis grupe koja su imala ulogu internog tržišta kapitala, realo-kacije resursa, kontrole transakcija i transfera znanja. U tako integrisanim strukturama bilo je lakše ostvariti i političku kontrolu nad ekonomijom.

Nova neoklasična škola smatra da korporacije treba da budu vođene u interesu vlasnika akcija. Ova teza je neodrživa za zemlje u tranziciji, jer prema dosadašnjoj praksi drža-va još uvek predstavlja dominantnog vlasnika u javnom sektoru koji ima najznačajniju ekonomsku poziciju (Kuznetsova i Kuznetsov, 2003). U nekim zemljama, masovna i insajderska privatizacija stvorile su usitnjene i disperzirane vlasnike, koji u nedostatku tržišta kapitala i uz jaku političku kontrolu upravnih odbora nemaju mogućnost da po-stanu aktivni vlasnici. Zaposleni su po pravilu informisani o poslovanju posredno preko menadžera, koji filtriraju informacije u skladu sa sopstvenim interesima. Kao rezultat toga moguće su razne vrste manipulacija, ubeđivanja i prinude u korist menadžerskih strategijskih izbora (Martin, 2002). Sve to vodi ka dominaciji menadžerske elite, bez realnog vlasništva nad akcijama, i do diskriminacije „spoljašnjih vlasnika“.

U takvim uslovima, da bi se razumeo problem strategijskog pozicioniranja, pored pozna-tih renti (efikasnosti, kvazi rente, monopolističke i rente inovativnosti), potrebno je uve-sti u razmatranje ulogu još jedne rente, koja se može nazvati kapitalizacija društvenog uticaja (influence rent), ili renta društvenog uticaja. To su ekstra profiti koji nastaju kao rezultat propisivanja ili menjanja pravila igre u poslovanju, sa ciljem da se zadovolje in-teresi jednog, ili grupe ekonomskih aktera. Polazna pretpostavka je da će se u interakciji

23

formalnih i neformalnih institucija, organizacija i društvenih struktura definisati pravila ponašanja u poslovnom svetu. Upravo pravovremeno uočavanje institucionalnog gepa može predstavljati mogući izvor rente za preduzeće. Zbog toga je važno razviti analitički okvir koji će omogućiti, kako bolje shvatanje načina kontrole i manipulacije institucija-ma, tako i prilagođavanje poslovne strategije datom institucionalnom okruženju. Postoji mogućnost da se ostvare ekstra profiti na bazi uticaja koji određene kompanije imaju nad institucijama koje definišu pravila (Ahuja i Yayavaram, 2011). Jedan način izvlačenja ove rente uticaja je kada su institucije nedovoljno razvijene, neefikasne i kao takve mogu biti izmanipulisane, dok drugi način nastaje kada intitucije uopšte ne postoje.

Razvoj novog institucionalnog okviramora sezasnivati na ispunjavanju osnovne svrhe korporativnog upravljanja, a to je obezbediti zaštitu interesa investitora, povećati kon-kurentnost i privući domaći i strani kapital.Razvojni potencijali jedne ekonomije zavise od procesa alokacije korporativnih neto dobitaka. Način alokacije neto dobitka je stvar strategijskog izbora korporacija i aktera koji opredeljuju proces strategijskog odlučivanja (O’Sullivan, 2000). Sistem korporativnog upravljanja u jednom društvu deo je šireg in-stitucionalnog okvira koji reguliše odnose između izvršioca (menadžera) koji imaju kon-trolu nad upotrebom organizacionih resursa i ostalih stejkholdera koji imaju sopstvene interese u poslovanju firme. Shvaćeno na taj način korporativno upravljanje predstavlja arenu u kojoj se balansiraju organizacione akcije i isprepletani interesi stejkholdera (Car-ney i Gedajlović, 2001). S obzirom na to da je osnovni smisao korporativnog upravljanja je da se obezbedi efikasna upotreba kapitala, u uslovima kada je uticaj vlasnika akcija mali, ili štetan, potrebno uključiti ostale stejkholdere. Kontrola nad korporacijama mora biti pored vlasnika i menadžera omogućena i ostalim internim i eksternim stejkhol-derima – zaposlenim, potrošačima, snabdevačima, finansijskim institucijama, lokalnoj zajednici, medijima, specijalnim interesnim grupama. Mera ostvarenih performansi korporacija mora biti odraz stepena u kome su zadovoljeni svi ovi interesi. Upravo je to osnovni izazov za istraživače koji insistiraju na prednostima stejkholder pristupa. Kako izmeriti i dokazati efikasnost upotrebe kapitala, ako kao kriterijum imamo zadovolja-vanje interesa tako heterogene grupe stejkholdera. Sukob interesa je najviše izražen sa stanovišta vremena u kome se očekuju efekti ulaganja. Taj konflikt kratkog i dugog roka je u osnovi i dva prepoznatljiva modela korporativnog upravljanja u razvijenim tržišnim ekonomijama - autsajderskog i insajderskog. Za zemlje u tranziciji konflikt je još izraže-niji, jer je jasno da radikalnost i sveobuhvatnost promena može imati efekte tek na dugi rok, a sa druge strane siromaštvo i socijalne tenzije zahtevaju rezultate na kratak rok (Babić, 2003).

Osnovni izazov je kako definisati konceptualnog okvira za komparativna istraživanja korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomijama koji će izbeći tradicionalnu po-delu na vlasnički-stejkholder model. U tome može biti koristan konceptualni okvir ra-zvijen od Aguilera, Judge, i Terjesen (2018), koji ukazuje na nacionalnu institucionalnu logiku, izvedenu iz političke ekonomije i ekonomske sociologije, diferenciranu na četiri „idealna“ tipa korporativnog upravljanja sa stanovišta kreiranja, održavanja i upotrebe resursa i moći u nacionalnom okviru. Autori smatraju da je moguće prevazići dihotomiju između vlasničkog i stejkholder modela, korišćenjem četiri modela koja nastaju kroz interakciju tri osnovna stuba nacionalne ekonomije: tržišta, države i društva.

24

U tabeli 2, prikazana su četiri tipa nacionalne ekonomije i dominantna logika korpora-tivnog upravljanja. U nacionalnim ekonomijama sa dominantnom ulogom tržišta, kor-porativno upravljanje se zasniva na interesima vlasnika, dajući prioritet ostvarivanju vrednosti za vlasnike. U zemljama koje su usvojile model garantovanja socijalnih prava, primarni cilj korporativnog upravljanja je da balansira interese brojnih stejkholderaupr-kos limita koji će biti nametnuti slobodnom delovanju tržišta. Model ekonomskog razvo-ja zahteva primenu relacionog modela korporativnog upravljanja koji favorizuje aktiv-nosti usmerene ka ekonomskom razvoju. Model je hibridnog karaktera, jer inkorporira vrednosti, norme i uverenja stejkholdera i vlasnika, i oslanja se na uspostavljanje dobrih odnosa sa drugim relevantnim akterima uz primenu fleksibilnih, multilateralnih normi. Četvrti tip nacionalne ekonomije je socijalistički, sa dominantnom logikom korporativ-nog upravljanja usmerenom ka jačanju državnog autoriteta, kroz neposredno vlasništvo ili posredne mehanizma kontrole korporacija (Aguilera et al., 2018).

Tabela 2.Interakcija tržišnih, državnih i društvenih institucija

Tipovi nacionalne ekonomije

Korporativno upravljanje

Dominantna uloga tržišta Korporativno upravljanje zasnovano na interesima vlasnika

Socijalna prava limitiraju delovanje tržišta

Stejkholder model korporativnog upravljanja

Model ekonomskog razvoja

Relacioni model korporativnog upravljanja, hibridni model

Socijalistički model Korporativno upravljanje kroz jačanje državnog autoritetaIzvor: Adaptirano prema Aguilera, R. V., William Q. Judge, W. Q., and Terjesen, S. A. (2018) Corporate Governance Deviance, Academy of Management Review, Vol. 43, No. 1, p. 90.

Ovde se postavlja pitanje koji tip nacionalne ekonomije treba razvijati u tranzicionim ekonomijama. Na bazi prethodno rečenog, jasno je da bi bilo poželjno primeniti mo-del ekonomskog razvoja i relacioni model korporativnog upravljanja. Hibridni model bi trebalo formirati u procesu prelaza od socijalističke, ka kapitalističkom razvojnom modelu, sa faznim pristupom, gde bi se u prvoj fazi odnosi među ekonomskim akteri-ma zasnivali na neformalnim institucijama. Sa jačanjem tržišnih institucija, preduzeća bi postepeno menjala načine donošenja strategijskih odluka od relaciono baziranog, ka regulativnom pristupu. Pretpostavlja se da će dug period inkrementalne evolucije do-vesti do druge faze i uspostavljanja novog institucionalnog okvira u kome će relacije između poslovnih entiteta, pre svega, biti regulisane putem formalnih institucija (Zhou i Peng, 2010). Novija istraživanja idu korak dalje i ukazuju na potrebu kontingentnog pristupa u objašnjavanju strategijskih izbora u uslovima institucionalnih promena, jer je heterogenost početnih pretpostavki institucionalnog okvira velika, brzina promena se razlikuje i nema istovetnih tranzicionih tokova (Zhou i Peng, 2010). Važno je istaći da se u uslovima finansijske i ekonomske krize, tranzicione ekonomije nalaze pred dodatnim paradoksom da istovremeno moraju razvijati institucije tržišne ekonomije i prihvatati regulatornu ulogu države (Babić, 2013).

25

Propozicija 3: Konceptualni okvir izgradnje efektivnih institucija korporativnog upra-vljanja u tranzicionim ekonomijama mora se zasnivati na komplementarnosti formalnih i neformalnih institucija i hibridnom modelu korporativnog upravljanja.

U tabelama 3 i 4, prikazane su osnovne istraživačke oblasti i pitanja na koja je potrebno odgovoriti u cilju izgradnje dobrih formalnih institucija korporativnog upravljanja (ta-bela 3) u tranzicionim ekonomijama i razvoju komplementarnih neformalnih institucija korporativnog upravljanja (tabela 4).

Tabela 3.Formalni institucionalniokvir tranzicionih ekonomija

PREDMET ISTRAŽIVANJA ISTRAŽIVAČKA PITANJA

FORMALNE INSTITUCIJE

Tržišne institucije

Proširiti klasičnu agencijsku teoriju uključivanjem P-P konflikta

Identifikovati vlasnike

Uloga nadzornih i upravnih odbora

Mogućnost primene stejk-holder, ili hibridnog modela

Društvena odgovornost i poslovna etika

Globalizacija korporativnog upravljanja

Kakav je stepen primene i kredibil-itet postojeće regulative?

Kako ostvariti nezavisnost u odnosu na državu i poslovne grupacije?

Većinski vlasnik, povezano vlasništvo, preuzimanje? Kako obez-bediti transparentnost?

Sastav, kompetencije, nominacija/izbor, nagrađivanje?

Ključni stejkolderi, njihovi ciljevi, uticaj na formalne institucije?

Kako korporativno upravljanje utiče na društvenu odgovornost?

Uticaj globalnih kompanija na politi-ku? Primena principa i pravila dobre prakse korporativnog upravljanja?

26

Tabela 4.Neformalni institucionalni okvir tranzicionih ekonomija

PREDMET ISTRAŽIVANJA ISTRAŽIVAČKA PITANJA

NEFORMALNE INSTITUCIJE

Vrste neformalnih insti-tucija prema ekonomskoj, kulturološkoj i socijalnoj različitosti

Tipovi interakcija formalnih i neformalnih institucija

Devijacije korporativnog upravljanja u odnosu na for-malne institucije

Sprega poslovne i političke elite

Uticaj društvenih mreža na korporativno upravljanje

Efekti drušvene odgovornosti

Komparacija prema razvijenosti, regionu i vrsti korporacija.

Koristi i troškovi neformalnih institucija?

Zašto se pojavljuje odstupanje? Da li pozitivno odstupanje znači preduzetničko ponašanje?

Identifikovati predstavnike, struk-turu i ciljeve elite? Kako odrediti rentu koja je proizvod kapital-izacije društvenog uticaja?

Relacije vlasnika, direktora, menadžera, političara i medija? Gustina mreže i ključna pozicija?

Merenje društvene koristi? Da li postoji zloupotreba ulaganja? Uloga medija?

5. Zaključna razmatranja

Institucionalna teorija se bavi procesima kroz koje su socijalno ponašanje i interakcije (među pojedincima, organizacijama i čak zemljama) determinisane društvenom struk-turom – kulturne vrednosti, socijalne, industrijske norme i rutine. Uloga institucional-nog okvira je da ustanovi stabilnu strukturu interakcija između pojedinaca, grupa i organizacija kako bi se redukovala neizvesnost u transakcijama i ostvarili pozitivni eko-nomski efekti. Institucionalna perspektiva u domenu strategijskog menadžmenta pove-zuje proces strategijskog odlučivanja na nivou preduzeća sa makro i mikro ekonomskim pitanjima. Tranzicija ka tržišno orijentisanim institucijama može se shvatiti kao kretanje od jednog primarnog tipa nacionalne ekonomije ka drugom, u kojoj promena instituci-onalnog okvira stvara konflikt i tenziju između novih grupa koje su zainteresovane za menjanje pravila igre i već ustanovljenih grupa, koje žele da zadrže nasleđene pozicije. Zbog toga je u tranzicionim ekonomijama važno obezbediti sadejstvo formalnih i ne-formalnih institucija. S obzirom na to da kompanije posluju u datom institucionalnom kontekstu, verovatnoća njihovog razvoja i opstanka povećava se ukoliko se ostvari siner-gijsko delovanje sa formalnim i neformalnim institucionalnim okvirom.

27

U uslovima velike neizvesnosti kakvi postoje u tranzicionim ekonomijama rizik se ne može raspodeliti tržišnim mehanizmima, već se obezbeđuje neformalnim institucijama, poput umrežavanjasa političkom elitom, kojom se ostvaruje novi vid rente nazvan kapi-talizacija društvenog uticaja.Može se zaključiti da primena institucionalne perspektive na problem strategijskog pozicioniranja, pored poznatih renti (efikasnosti, kvazi rente, monopolističke i rente inovativnosti) uvodi i renta društvenog uticaja. Zbog toga je va-žno razviti analitički okvir koji će omogućiti, kako bolje shvatanje načina kontrole i manipulacije institucijama, tako i prilagođavanje poslovne strategije datom institucio-nalnom okruženju. Jedan način izvlačenja rente uticaja nastaje kada su institucije ne-dovoljno razvijene, neefikasne i kao takve mogu biti izmanipulisane, dok drugi način nastaje kada institucije uopšte ne postoje. Renta društvenog uticaja je rezultat intenziv-nog umrežavanja sa predstavnicima vlasti, koji u kombinaciji sa drugim sposobnostima daje superiornije rezultate, ali istovremeno može imati i tamnu stranu, jer se na makro nivou stvara pogodan prostor za razvoj korupcije, a na mikro nivou se prednosti, usled promena političke elite, u momentu mogu preokrenuti u nedostatak i ugroziti opstanak kompanije.

U radu je predstavljen novi teorijski okvir za izučavanje institucija korporativnog upra-vljanja, koji uvažava interakcije formalnih i neformalnih institucija i ukazuje na spe-cifičnost njihovog ispoljavanja u tranzicionim ekonomijama. Polazne pretpostavke za njegovu izgradnju su sledeće:

Institucionalna perspektiva strategijskog menadžmenta zahteva uvažavanje formalnih i neformalnih institucija korporativnog upravljanja. Njihova interakcija zavisi od efektiv-nosti formalnih institucija i konvergentnosti očekivanih ishoda.

Neformalne institucije, shodno specifičnostima nasleđene nacionalne kulture, društve-no-ekonomskog i regulatornog okvira, imaju značajnu ulogu za funkcionisanje korpo-rativnog upravljanja u tranzicionim i nastajućim ekonomijama. U uslovima slabo ra-zvijenih formalnih institucija korporativnog upravljanja, neformalne institucije imaju substitutivnu, konkurentsku, ili akomodirajući ulogu.

Konceptualni okvir izgradnje efektivnih institucija korporativnog upravljanja u tranzi-cionim ekonomijama mora se zasnivati na komplementarnosti formalnih i neformalnih institucija i hibridnom modelu korporativnog upravljanja.

Dobijeni rezultati su polazište za dalja teorijska i empirijska istraživanja kako bi se unapredio proces korporativnog upravljanja. Osnovne istraživačke oblasti kod izgrad-nje dobrih formalnih institucija korporativnog upravljanja u tranzicionim ekonomija-ma odnose se na: proširivanje klasične agencijske teorije, uključivanjem P-P konflikta; identifikovanje vlasnika sa stanovišta koncentracije, tipa i unakrsnog vlasništva; ulogu nadzornih i upravnih odbora sa stanovišta kompozicije, kompetencija, nominacije i na-građivanja; mogućnost primene stejkholder, ili hibridnog modela korporativnog upra-vljanja; društvenu odgovornost i poslovnu etiku; uticaja globalizacije na korporativno upravljanje kroz uticaj globalnih kompanija na politiku i primena principa i pravila do-bre prakse korporativnog upravljanja.Razvoju komplementarnih neformalnih instituci-ja korporativnog upravljanja obuhvata sledeće istraživačke oblasti: vrste neformalnih institucija prema ekonomskoj, kulturološkoj i socijalnoj različitosti; tipove interakcija

28

formalnih i neformalnih institucija; devijacije korporativnog upravljanja u odnosu na formalne institucije; sprege poslovne i političke elite; uticaj društvenih mreža na korpo-rativno upravljanje i efekte drušvene odgovornosti.

Literatura:

Aguilera, R. V., William Q. Judge, W. Q.and Terjesen, S. A. (2018),“Corporate Gover-nance Deviance“, Academy of Management Review, Vol. 43, No. 1, Pp. 87–109.

Ahuja, G. and Yayavaram, S. (2011),“Explaining Influence rents: The Case for an Institu-tions-Based View of Strategy“, Organization Science, Vol. 22., No. 6. Pp. 1631-1652

Babić, V. (2003), „Korporativno upravljanje - ključni element reformi u zemljama tranzi-cije“,u Rosic, I. (red)Institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja Srbije, Ekonomski fakultet u Kragujevcu, str. 289-301.

Babić, V. (2013),“Strategijski izbori u uslovima institucionalnih promena“,u Babić, V i Đorđević, M. (red.), Karakteristike, koncepti i izazovi menadžmenta u savremenim uslovima poslovanja, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, ISBN: 978-86-6091-041-9, COBISS.SR-ID 513197916, str. 265-281.

Carney, M., and Gedajlovic, E. (2001),“Corporate Governance and Firm Capabilities: A Comparison of Managerial, Alliance, and Personal Capitalisms“, Asia Pacific Jour-nal of Management,18, Pp. 335-354.

Estrin, S. and Prevezer, M. (2011),“The role of informal institutions in corporate gover-nance: Brazil, Russia, India,and China compared“, Asia Pacific Journal of Manage-ment, Volume 28, Issue 1, Pp 41–67.

Gedajlovic, E. and Carney, M. (2010), „Markets, Hierarchies, and Families: Toward a Transaction Cost Theory of the Family Firm“, Entrepreneurship: Theory & Practi-ce, Vol.34 (6), Pp. 1145-1172.

Hare, P. (2000),“Institutional Change and Economic Performance in the Transition Eco-nomics“, Economic Survey of Europe, Issue 2, Pp. 77-99

Helmke, G. and Levitsky, S. (2004),“Informal Institutions and Comparative Politics: A Research Agenda Source“,Perspectives on Politics, Vol. 2, No. 4, Pp. 725-740

Kuznetsova, A. and Kuznetsov, O. (2003),“Corporate Governance: Does the Concept Work in Transition Countries?“. Journal of East European Management Studies. Vol. 8 (3): Pp. 244-262.

Lichtenstein, P. M. (1996),“A New-Institutionalist Story about the Transformation of Former Socialist Economies: A Recounting and an Assessment“, Journal of Econo-mic Issues, Vol XXX, No.1 Pp. 243-265.

Martin, R. (2002),“Politicized Managerial Capitalism: Enterprise Structures in Post-So-cialist Central and Eastern Europe“, Journal of Management Studies, Vol.39 (6), Pp. 823-839.

North, D. C. (1990),Institutions, Institutional Change and Economic Performance, Cam-bridge, MA: Harvard University Press

O’Sullivan, M. (2000),“The Innovative Entreprise and Corporate Governance“, Cam-bridge Journal of Economics. Vol. 24, Pp.393-416.

Reed, D. (2002),“Corporate Governance Reforms in Developing Countries“, Journal of Business Ethics.Vol. 37. Pp.223-247.

29

Pache, A. and Santos, F. (2010),“When Worlds Collide: The Internal of Organizational Responses to Conflict Institutional Demands“, Academy of Management Review, Vol. 35(3), Pp. 455-476

Peng, M. W. (2000),Business Strategies in Transition Economics, Sage Publication, ISNB 0-7619-1601-6 (pbk)

Peng, M. W. (2003),“Institutional Transition and Strategic Choices“, Academy of Mana-gement Review, Vol.28 (2), Pp. 275-296

Peng, M. W., Sun, L. S., Pinkham, B., and Chen, H. (2009),“The Institution-Based View as a Third Leg for a Strategy Tripod“, Academy of Management Perspectives, Vol. 23 (3), Pp. 63-81

Smets, M., Morris, T., andGreenwood, R. (2012),“From Practice to Field: A Multilevel Model of Practice-Driven Institutional Change“,Academy of Management Journal, Vol. 55 (4), Pp. 877-904.

Sun, P., Mellahi, K. and Liu, G. S. (2011),“Corporate Governance Failure and Contingent Political Resources in Transition Economies: A Longitudinal Case Study“,Asia Pa-cific Journal of Management, Vol. 28, Pp. 853-879

Yeager T.J. (1999),Institutions, Transition Economies, and Economic Development, Po-litical Economy of Global Interdependence, Westview Press.

Zhou, J.Q., and Peng, M.W. (2010),“Relational Exchanges versus Arm’s-length Transac-tions During Institutional Transitions“,Asia Pacific Journal of Management,Vol. 27, Pp. 355–370

31

Korporativno upravljanje u javnim preduzećima u Republici Srbiji: Kako unaprediti kvalitet, efikasnost rada i učinak nadzornih odbora*Corporate Governance in Public Enterprises in Serbia: How to Improve Quality, Efficiency and Performance of Supervisory Board

Prof. dr Nebojša Janićijević**Prof. dr Miroslav Todorović***Dr Ana Aleksić Mirić****

Apstrakt: U radu se razmatra regulativa i praksa funkcionisanja nadzornih odbora u jav-nim preduzećima čiji je osnivač Republika Sr-bija. U tu svrhu sprovedeno je istraživanje koje je obuhvatilo 15 velikih javnih preduzeća. Na bazi rezultata istraživanja izložene su ocene o kompetentnosti i nezavisnosti članova nadzor-nih odbora, kapacitetu za rad nadzornih odbo-ra, delokrugu rada i komisija nadzornih od-bora javnih preduzeća. Na bazi tih ocena date su i preporuke za unapređenje rada nadzornih odbora u javnim preduzećima.

Ključne reči: korporativno upravljanje, jav-na preduzeća, nadzorni odbor

Abstract: This paper discusses the regulation and practice of the functioning of superviso-ry boards in public enterprises founded by the Republic of Serbia. For this purpose, a survey was conducted covering 15 large public enter-prises. Based on the results of the research, assessments on the competence and independ-ence of the members of the supervisory boards, the capacity for the work of the supervisory boards, the scope of work and the committees of the supervisory boards of public enterprises are presented. On the basis of these estimates, recommendations for improving the work of supervisory boards in public enterprises were also given.

Key words: corporate governance, state owned enterprises, supervisory boards

JEL klasifikacija: M10, M19, G34

1. Uvod

Strukture korporativnog upravljanja se razlikuju u različitim zakonodavstvima i tipo-vima organizacija1. Ove razlike rezultat su drugačijih načina finansiranja organizacija, uloga finansijskog tržišta u njihovom finansiranju, kao i stepena koncentracije vlasni-

* Istraživanje je finansirano sredstvima Švajcarske fondacije za razvoj i saradnju u okviru projekta „PER-FORM: Performing and Responsive Social Sciences“. Naručilac projekta je bilo Ministarstvo za privredu i Sekretarijat za javne politike Republike Srbije a realizatori Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu i Fondacija za razvoj ekonomske nauke.

** Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, E-mail: nebojsaj@ekof.bg.ac.rs*** Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, E-mail: todorovic@ekof.bg.ac.rs**** Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, E-mail: anaa@ekof.bg.ac.rs1 Todorović, M. (2015), Poslovno i finansijsko restrukturiranje preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd

32

štva. Šire posmatrano, neslaganja u praksi korporativnog upravljanja rezultat su i ra-zlika u istorijskim okolnostima i modelima kapitalizma koji su prisutni u pojedinim zemljama2. Ako razmatranja ograničimo samo na kompanije, prisutna su dva osnovna modela korporativnog upravljanja: (1) autsajderski (outsider-based), anglosaksonski, an-gloamerički ili liberalni model i (2) insajderski (insider-based), kontinentalni (evropski) ili koordinirani model3.

U angloameričkom modelu korporativnog upravljanja, bord je jednodoman (one-tier bo-ard) i uključuje lica koji su u stalnom radnom odnosu u preduzeću, uobičajeno na top menadžment pozicijama, koja se označavaju kao direktori–insajderi ili izvršni direktori (executive directors) i lica koja nisu u radnom odnosu u preduzeću, koja se označavaju kao spoljni direktori ili direktori–autsajderi (outside directors), odnosno neizvršni di-rektori (non-executives directors). Jedan broj spoljnih direktora trebalo bi da budu lica koja nisu vlasnički ili na drugi način povezana sa korporacijom – tzv. nezavisni direktori (independent directors).

U najvećem broju zemalja kontinentalne Evrope bord je fundamentalno drugačiji od angloameričkog borda i sastoji se iz dva doma (two-tier board): nižeg, izvršnog tj. me-nadžment borda (executive board) i višeg, supervizorskog borda tj. nadzornog odbora (supervisory board). Izvršni odbor čine insajderi tj. izvršni menadžeri u korporaciji. Članove NO, pored predstavnika akcionara, čine i predstavnici zaposlenih i banaka. Mogućnost učešća menadžera u NO je najčešće zakonski isključena. NO koji se, dakle, sastoji isključivo od osoba koje ne zauzimaju pozicije izvršnih direktora, ima obavezu monitoringa izvršnog menadžment borda čiji je zadatak svakodnevno vođenje korpora-cije. To znači da je, za razliku od jednodomnog borda, prisutna jasna i formalna podela između onih koji vrše monitoring i onih koji su predmet monitoringa4.

Kada pogledamo praksu u Republici Srbiji, Zakon o javnim preduzećima iz 2016. godine definiše NO i direktora kao organe JP. NO JP čiji je osnivač RS ima pet članova, od kojih je jedan predsednik, i njih imenuje Vlada, na period od četiri godine, od kojih je jedan član NO iz reda zaposlenih, a jedan član mora biti nezavisan član NO. Za predsednika i člana NO imenuje se lice koje ispunjava sledeće uslove5: 1) da je punoletno i poslovno sposobno; 2) da ima stečeno visoko obrazovanje na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine, odnosno na osnovnim akademskim studijama u obimu od najma-nje 240 ESPB, master akademskim studijama, master strukovnim studijama, specijali-stičkim akademskim studijama ili specijalističkim strukovnim studijama; 3) da ima naj-manje pet godina radnog iskustva na poslovima za koje se zahteva visoko obrazovanje iz tačke 2 ovog člana; 4) da ima najmanje tri godine radnog iskustva na poslovima koji su povezani sa poslovima JP; 5) da poznaje oblast korporativnog upravljanja ili oblast finansija; 6) da nije osuđivano na kaznu zatvora od najmanje šest meseci i 7) da mu nisu izrečene mere bezbednosti u skladu sa zakonom kojim se uređuju krivična dela. Takođe, zakon naglašava da su predsednik i članovi NO dužni da se dodatno stručno usavrša-

2 Aivazian, V., Ge and Y., Qiu. J. (2005) „Can Corporatization Improve the Performance of State-Owned Enterprises even without Privatization?“, Journal of Corporate Finance, Vol. 11 (5), pp.791-808

3 Colley et al. (2003), Corporate Governance, Tata McGraw Hill, New Delhi.4 OECD (2004) Principles of Corporate Governance , http://www.oecd.org/corporate/ca/corporategover-

nanceprinciples/31557724.pdf5 Zakon o javnim preduzećima, 2016, Službeni glasnik RS, čl. 17

33

vaju u oblasti korporativnog upravljanja i da program za dodatno stručno usavršavanje utvrđuje Vlada.

U ovom radu razmatraćemo regulativu i praksu funkcionisanja nadzornih odbora u jav-nim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija. Analiza će obuhvatiti neka od najzna-čajnijih pitanja vezana za rad NO kao što su: kompetentnost i nezavisnost članova NO, kapacitet za rad NO, kompenzacije i razrešenje članova NO sa ciljem da pruži odgovor na pitanje kako unaprediti kvalitet rada, efikasnost i ukupni učinak NO kao tela korpo-rativnog upravljanja javnim preduzećima u RS.

2. Metodologija istraživanja

Istraživanje je sprovedeno: 1) kabinetskim metodom (desk research) i 2) prikupljanjem podataka na terenu (field research). Kabinetski metod istraživanja sastojao se u pri-kupljanju i analizi: 1) relevantne zakonske regulative kojom je regulisan rad svih JP u Republici Srbiji i 2) dokumenata iz odabranih JP koja je u uzorak izabralo Ministarstva provrede. Prikupljanje podataka na terenu bilo je ograničeno na preduzeća u uzorku i obuhvatilo je tehnike: 1) intervjua, 2) upitnika i 3) fokus-grupa. Intervjui su obavljeni u gotovo svim preduzećima iz uzorka i uključili su direktora JP i njegove bliske sarad-nike. Realizovane su tri fokus grupe i to sa rukovodiocima pravnog i sektora finansija i računivodstva kao i sa predstavnicima Komisije za internu reviziju JP. Upitnik u elek-tronskoj formi su popunjavali samo članovi NO. Podeljeno je 75 upitnika a dobijeno je 34 (response rate 45%).

Kod kabinetskog istraživanja, prikupljanje materijala i njihova inicijalna analiza u cilju pripreme terenskog istraživanja trajali su 30 dana – od 20. aprila do 20. maja 2016, a de-taljna analiza materijala je nastavljena u periodu od 20. jula do 17. avgusta 2016. godine. Prikupljanje podataka na terenu trajalo je 60 dana (od 20. maja do 20. jula 2016. godine) i obuhvatilo je tehnike intervjua, upitnika i fokus-grupa, a detaljna analiza prikupljenih podataka izvršena je u periodu od 20. jula do 17. avgusta 2016. godine.

Terenskim istraživanjem bilo je obuhvaćeno 15 JP čiji je osnivač Vlada Srbije, a po izbo-ru Ministarstva provrede. Uzorak su činili : 1.JP „Zavod za udžbenike“, 2.“Infrastruk-tura železnice Srbije“, a.d., 3.JP „Nuklearni objekti Srbije“, 4.JP „Pošta Srbije“, 5.JP „Putevi Srbije“, 6.JP „Skijališta Srbije“, 7.Javno predzeće za skloništa, 8.JP „Službeni glasnik“, 9.“Srbija Voz“ a.d., 10.“Srbija Kargo“ a.d., 11.JP „Srbijavode“, 12. JP“Srbija-gas“,13.JP „Srbijašume“, 14.JP“Stara planina“, 15.JP „Transnafta“.

3. Kvalitet nadzornih odbora i kako ga unaprediti?

Proces izbora članova NO uređen je Zakonom o javnim preduzećima. ZOJP je predvideo da predsednika i članove NO JP čiji je osnivač RS imenuje Vlada6. Međutim, postupak nominacija tih lica i procedura selekcije (izbora) potencijalnih kandidata ostali su izvan obuhvata Zakona, što je ostavilo prostora uticajima politike, kao i raznim drugim uticaji-ma koji nemaju veze sa poslovanjem JP i javnim interesom. Tako neregulisan i za javnost

6 Zakon o javnim preduzećima, 2016, Službeni glasnik RS

34

netransparentan proces izbora članova NO ne može garantovati da će za ove pozicije biti izabrani najkompetnentiji i nezavisni kandidati.

Kompetentnost podrazumeva da član NO ima dovoljno znanja i iskustva koji mu omo-gućuju, ne da operativno upravlja preduzećem (jer je to odgovornost menadžmenta), već da nadzire rad menadžera7. Predviđeno je da članovi NO poznaju oblast korporativnog upravljanja ili oblast finansija , ali postupak provere tog znanja nije predviđen8. Propisa-no je i da su članovi NO dužni da se dodatno stručno usavršavaju u oblasti korporativnog upravljanja, te da će Program za dodatno stručno usavršavanje utvrditi Vlada9. Rok za utvrđivanje Programa je već istekao. Zakonom nisu predviđene sankcije za članove NO koji se ne usavršavaju u oblasti korporativnog upravljanja.