Postkomunizam i Demokratske Promene

1

POSTKOMUNIZAM I DEMOKRATSKE PROMENEDEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA DRAVE I POLITIKOG SISTEMA

Drugi godinji skup politikologa Jugoslavije Priredili: Vuina Vasovi Vukain Pavlovi 9. 11. novembar 2001. Donji Milanovac

Izdavai: Jugoslovensko udruenje za politike nauke Fakultet politikih nauka, Beograd Za izdavae: Prof. dr Vukain Pavlovi Prof. dr Mijat Damjanovi Recenzent: Prof. dr Ratko Boovi tampa: igoja tampa, Studentski trg 13 e-mail: [email protected] Tira: 500 ISBN 86-84031-00-8

2

Priredili Vuina Vasovi Vukain Pavlovi

POSTKOMUNIZAM I DEMOKRATSKE PROMENEDEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA DRAVE I POLITIKOG SISTEMA

Jugoslovensko udruenje za politike nauke Fakultet politikih nauka, Beograd Beograd, 2002.3

tampanje ove knjige pomogli su: Graanske inicijative Freedom House

4

SADR@AJ

NAPOMENA UREDNIKA ............................................................................ 9 OTVARANJE SKUPA Vukain Pavlovi} DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA DR@AVE I POLITI^KOG SISTEMA ...................................................................................................... 13 Dragoljub Mi}unovi} DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA INSTITUCIJA ........................... 19 I DEO OPTE STANJE I PERSPEKTIVE DEMOKRATSKIH PROMENA Vu~ina Vasovi} NOVA RASKR]A POSTKOMUNISTI^KE DEMOKRATIJE ............... 29 Zagorka Golubovi} KARAKTER DRUTVENIH PROMENA U SRBIJI 2001 ....................... 72 Miroslav Pe~ujli} TRKA IZMEU DEMOKRATSKE I AUTORITARNE GLOBALIZACIJE ........................................................................................ 80 Vukain Pavlovi} KONSOLIDACIJA DEMOKRATIJE I CIVILNOG DRUTVA .............. 101 Milan Podunavac TEMELJI BAZI^NOG KONSENSUSA ................................................... 126 êdomir ûpi} SMISAO PROMENA ................................................................................. 136 Jovica Trkulja SEDAM FRAGMENATA O DOS-OVSKOJ DEMOKRATIJI ................. 144 Lino Veljak INTERDISCIPLINARNO KOMPARATIVNO PROUÂVANJE TRANZICIJE K DEMOKRACIJI .............................................................. 151

5

II DEO VLADAVINA PRAVA I DEMOKRATIJA Vojislav Stanov~i} POLITI^KA NAUKA, VLADAVINA PRAVA I USLOVI RAZVITKA DEMOKRATIJE .................................................................... 161 Radmila Vasi} VLADAVINA PRAVA I STANJE LJUDSKIH PRAVA ............................ 212 III DEO INSTITUCIJE I DEMOKRATSKA TRANZICIJA Ilija Vuja~i} IZGRADNJA DEMOKRATSKIH INSTITUCIJA .................................... 229 Miodrag Radojevi} PARLAMENTARIZAM U SRBIJI ............................................................ 238 IV DEO DINAMIKA POLITI^KOG @IVOTA U TRANZICIJI Zoran Stojiljkovi} ZATO JE SRBIJI POTREBAN EFEKTIVAN SOCIJALNI DIJALOG . 263 Boko Kova~evi} PREVIDI OKO VOJVODINE ................................................................... 271 Duko Radosavljevi} AUTONOMIJA VOJVODINE IZAZOVI I PERSPEKTIVE ................ 277 Slavia Orlovi} PROMENE U SPEKTRU POLITI^KIH STRANAKA ............................ 284 V DEO NACIJE, NACIONALNE MANJINE I DEMOKRATIJA Sinia Tatalovi} ETNI^KE MANJINE KAO PROBLEM NACIONALNE I MEUNARODNE SIGURNOSTI ............................................................ 297 Alpar Loonc NACIONALNI IDENTITET I DEMOKRATIJA ...................................... 319 Goran Bai} BILATERALNI UGOVORI I ZATITA NACIONALNIH MANJINA ... 335

6

or|e Pavi}evi} NACIONALIZAM I LIBERALIZAM: OPRAVDANJE ZA TOLERANCIJU .......................................................................................... 355 VI DEO TOLERANCIJA, KULTURA I MEDIJI Smilja Tartalja ODGOVORNOST I TOLERANCIJA ........................................................ 375 Branimir Stojkovi} KULTURA I DEMOKRATIJA Problemski pristup ............................. 388 Dobrivoje Stanojevi} NOVINARSKA RETORIKA S DRUGE STRANE TAPISERIJE ILI KAKO DO NOVINARSKE SAMOSTALNOSTI? (Teze o morfologiji novinskih vrsta) .......................................................... 394 VII DEO EKONOMIJA U TRANZICIJI: PRIVATIZACIJA Ljubomir Madàr IZMEU POLITI^KIH PREPREKA I EKONOMSKIH OGRANIÊNJA Osvrt na novija iskustva u vezi sa privatizacijom ................................ 409 Branko Vasiljevi} POLITEKONOMSKA DIMENZIJA PRIVATIZACIJE ............................ 427 VIII DEO CIVILNO DRUTVO I DEMOKRATIJA Duan Torbica TRE]I SEKTOR GRAANSKOG DRUTVA ........................................ 437 Mirjana Kristovi} SMISAO I ZNAÂJ KRITI^KE SAMOREFLEKSIJE ........................... 447 Ljubomir or|evi} KORUPCIJA I POLITI^KI @IVOT1 ......................................................... 459 Jovan @ivkovi} JAVNI I RELIGIJSKI PLAN ...................................................................... 466

7

IX DEO MEUNARODNI ODNOSI I DEMOKRATIJA Tanja Mi~evi} SAVREMENI ODNOSI SR JUGOSLAVIJE I EVROPSKE UNIJE ........ 477 X DEO CIVILNA KONTROLA VOJSKE Slobodan Todori} MODELI CIVILNE KONTROLE VOJSKE ............................................. 495 Miroslav Mladenovi} CIVILNA KONTROLA I DEPOLITIZACIJA VOJSKE U SAVREMENIM POLITI^KIM SISTEMIMA ........................................... 507 SPISAK AUTORA ..................................................................................... 523

8

NAPOMENA UREDNIKAKnjiga pod naslovom Postkomunizam i demokratske promene predstavlja zbornik radova pripremljenih za nauni skup Demokratska rekonstrukcija drave i politikog sistema, koji je odran u okviru Sabora politikologa 9 11. novembra 2001. u Donjem Milanovcu. Osnovni cilj Skupa bio je da okupi jedan iri krug naunih i javnih poslenika koji bi izloili svoja gledanja i u meusobnom dijalogu razmenili miljenja o kljunim i goruim pitanjima demokratskog preureenja drave i politikog sistema u postkomunistikim zemljama posebno u Jugoslaviji. Iako nije mogao da izrazi svo ono bogatstvo tema, organizaciju rada, intenzitet interesovanja oko 250 uesnika koji su prezentirali svoje radove ili vodili ive i inetersantne diskusije na plenarnim sesijama, radionicama ili sekcijama, kao ni onu izuzetno podsticajnu intelektualnu atmosferu koja je vladala na Saboru odnosno Skupu, zbornik Postkomunizam i demokratske promene sadri najvei deo relevantnih ideja i pitanja koja su okupirala panju ne samo uesnika Sabora (Skupa) ve i nae ire intelektualne i graanske javnosti. Na osnovu veoma tolerantne atmosfere na skupu, prezentiranih ideja i dijaloga koji su voeni, moglo bi se rei da je naa intelektualna zajednica, a u sklopu toga i zajednica politikologa, uprkos brojnim ograniavajuim okolnostima, uspela da, u odreenoj meri, sauva stvaralake potencijale i stvori uslove za bri razvoj i hvatanje koraka sa dostignuima savremene kritike politike i demokratske misli. Organizator ali to, prvenstveno iz finansijskih razloga, nije u stanju da predstavi javnosti u pisanom vidu sve one interesantne i znaajne ideje, zapaanja i poruke koje su se mogle uti na dvodnevnim raspravama Skupa. 9

Koristimo ovu priliku da se zahvalimo svim uesnicima Skupa posebno autorima priloga koji su uvrteni u ovaj zbornik. Organizator Skupa je uveren da prilozi sakupljeni u knjizi pod naslovom Postkomunizam i demokratske promene reflektuju dobrim delom i na kritiki nain kljune teme i probleme savremenog procesa politike i demokratske transformacije u postkomunistikim zemljama, posebno u Jugoslaviji. Takoe verujemo da e neke poruke ovoga zbornika biti izvestan doprinos razvoju demokratske politike kulture i svesti i da e one dospeti ako ne do srca, a ono do uiju politike elite od ije aktivnosti i sposobnosti uveliko zavisi karakter i tempo budueg demokratskog razvoja. 2002 Urednici

10

OTV ARANJE SKUPA

11

12

Vukain Pavlovi}*

DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA DR@A I VE POLITI^KOG SISTEMAUvodna re~ na otvaranju Drugog godinjeg skupa politikologa Jugoslavije, 9. novembra 2001. godinePotovani gospodine predsednie Vea graana Savezne skuptine, potovane koleginice i kolege, dragi prijatelji! Izraavam veliko zadovoljstvo to ste se odazvali naem pozivu da uestvujete na Drugom jugoslovenskom susretu (saboru) politikologa. Organizator skupa pod nazivom DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA DRAVE I POLITIKOG SISTEMA je Jugoslovensko udruenje za politike nauke, u saradnji sa Fakultetom politikih nauka Univerziteta u Beogradu. Posebno mi je drago to su, ovoga puta, sa nama i nae kolege iz Slovenije, Hrvatske, i Makedonije. Mi smo i do sada dobro meusobno saraivali, sretali se na raznim skupovima i meunarodnim konferencijama, uestvovali u mnogim zajednikim projektima, ali prvi put imamo nae drage kolege na zvaninom skupu naeg Udruenja. U ime nae dosadanje dobre kooperacije, kao i u ime jo plodnije budue saradnje najsrdanije ih pozdravljam. Koristim priliku da kaem da smo mi jedno od retkih naunih i strunih udruenja koje, tokom Miloevievog reima, nije suspendovano iz meunarodnih naunih, strunih i profesionalnih organizacija. Nae lanstvo u Meunarodnoj asocijaciji za politike nauke (Internati* Predsednik Jugoslovenskog udruenja za politike nauke.

13

onal Political Science Association IPSA), je kontinuirano, zahvaljujui, izmeu ostalog, i naoj principijelnoj politici tokom procesa dezintegracije druge Jugoslavije. Mi smo se energino usprotivili ideji da se nae udruenje izbaci iz IPSA-e, jer smo bili jedan od njenih najranije pridruenih lanova osnivaa. Istovremeno, meutim, nismo dovodili u pitanje pravo udruenja za politike nauke iz novonastalih drava na prostoru druge Jugoslavije, da se ulane u tu najiru i najznaajniju meunarodnu asocijaciju za politike nauke. Nastojali smo da u dopisima i usmenim nastupima na sednicama Izvrnog komiteta IPSA-e damo uravnoteenu i objektivnu analizu dogaanja na jugoslovenskim prostorima, kao to smo, sa druge strane, iskazali i realizovali spremnost da na linoj osnovi saraujemo sa svim kolegama iz bivih jugoslovenskih republika, pod uslovom koji smo i sebi postavili: da se nismo ogreili o etiku poziva i da nismo upali u otrovne zamke nacionalistikih euforija, raspirivanje meuetnike mrnje i bratoubilakih ratova. Iz programa ste mogli da vidite i da zakljuite da na naem skupu uestvuju ne samo politikolozi, ve i kolege iz drugih oblasti drutvenih nauka iz filozofije, sociologije, prava, ekonomije, psihologije. Ta injenica je dvostruka potvrda: prvo, nae elje da ne ostanemo izolovani u polju politikih nauka, sa jedne strane; i drugo, sve veeg uvaavanja koje nae politike nauke stiu u porodici drutvenih nauka, sa druge strane. Povezivanje razliitih oblasti drutvenih nauka i premoavanje jaza koji ponekad deli mnoge nae naune discipline, predstavlja danas teorijsko-metodoloki imperativ i nasunu potrebu. Mogu jo jednom sa ponosom da istaknem, da nae udruenje, u proteklim tekim godinama, nikada nije palo u ruke nacionalista i da je zbog toga irom otvaralo vrata svim demokratski orjentisanim intelektualcima. Drago mi je da su se oni i ovoga puta, kao uostalom i na prologodinjemm susretu, odazvali naem pozivu, i da su ovde prisutni u znatnom broju. Posebno me, kao i uvek, naravno, raduje susret sa naim nekadanjim studentima. Na Fakultetu politikih nauka do sada je diplomiralo oko sedam hiljada studenata. To je ogromna struna i drutvena snaga. Fakultet kao obrazovna ustanova vredi pre svega onoliko koliko vrede njegovi diplomirani studenti. U tom pogledu mi moemo da budemo i vie nego zadovoljni. Nai diplomirani studenti su uspeli svojim radom i kvalitetom da se izbore za visok ugled u mnogim oblastima drutve14

nog rada, od analitikih poslova u politici, uspenih karijera u diplomatiji, preko mukotrpnog posla u oblasti socijalnog rada, do poznatih novinara i afirmisanih zvezda na medijskom nebu. Neki od njih su ovde u dvostrukoj ulozi: kao diplomirani politikolozi i kao dopisnici svojih medijskih kua. Naravno, biemo im zahvalni ako raspravama i idejama koje e se uti na ovom skupu budu dali prostora u medijima za koje rade. To je put da te ideje dou do graana i do onih koji su na politikim funkcijama. Kao to veina od vas zna, ovaj skup je bio zakazan za proteklo leto, ali smo ga zbog besparice odloili. Bilo je planirano da se odri na Paliu. Tamo se pokazalo da je to neto skuplje nego to smo mi mogli da podnesemo. I sada smo, u stvari, to moram da priznam, u poslednjem trenutku reili pitanje finansijske podrke za odravanje ovog skupa. Koristim priliku, da ne bih kasnije zaboravio, da se najsrdanije zahvalim naim sponzorima. To je, pre svega, Friedrich Ebert Stiftung, zatim civilni projekat Partnerstvo za demokratske promene i, preko njega, Centar za solidarnost amerikih sindikata, kao i jedna od naih najboljih i najpoznatijih nevladinih organizacija, Graanske inicijative. Mnogi od vas su ovde uestvovali i na prologodinjem, prvom saboru politikologa. Kao to se dobro seaju oni koji su bili, bilo je jako vrue, i bukvalno i metaforiki U sali u potkrovlju bilo je i preko 40 stepeni, ali bilo je vrue i na drugi, politiki nain. Taj skup je odran pod neverovatnim politikim pritiscima, pretnjama i pokuajima da se sprei njegovo odravanje. Nije ni udo to je osnovna tema skupa bila Politike nauke i demokratija u kriznim vremenima. Uprkos takvoj situaciji ovde se okupilo vie od sto pedeset uesnika. Posebno elim da istaknem da je optimistika atmosfera koja je vladala tim skupom, i to u vreme kad se jo nije znalo hoe li se demokratska opozicija u Srbiji ujediniti ili ne, i kakvi su izgledi za promenu Miloevievog reima, odudarala od opte drutvene atmosfere apatije i beznaa. Sa skupa smo otili u mnogo boljem raspoloenju nego kada smo na njega dolazili. Nakon trodnevnih bogatih i argumentovanih rasprava bili smo ubeeni u neumitnost demokratskih promena. Svima nama koji smo radili na pripremama i organizaciji, taj skup je dao dodatni podstrek za bavljenje tekim organizacionim i administrativnim poslovima u okviru udruenja. 15

Takoe, malo ko od vas je znao, da su meu nama, u to vreme, u sali bile i nae kolege sa visokih vojnih akademskih institucija. Oni su i sada ovde sa nama i moram da priznam da je njima tada trebalo mnogo vie hrabrosti (obzirom na hijerarhiju koja vlada u vojsci) da se odlue da pod takvim okolnostima budu ovde. elim jo jednom da im odam priznanje za graansku hrabrost, kao vanu vrlinu bez koje nema promene autoritarnih reima. Kao to se zna, politike nauke na ovim prostorima su relativno kasno ili, moemo rei apsolutno kasno ule u akademsko polje, tek poetkom 60-ih godina, istina, mnogo pre nego u tadanjim socijalistikim zemljama. Dakle, i Beograd, i Zagreb, i Ljubljana, neto kasnije i Sarajevo, bili su u drugoj Jugoslaviji gradovi, mesta gde su formirani fakulteti za politike nauke. Od tada do danas bilo je mnogo oscilacija, mnogo uspona i padova u razvoju nae politike teorije i politike misli uopte. Posebno drastian pad smo doiveli krajem 90-ih godina kada je naa glavna institucionalna uporina taka Fakultet politikih nauka u Beogradu poput Univerziteta u celini, potpao pod najdirektniju politiku i ideoloku kontrolu branog para koji je tada bio na vlasti. Udruenje se tada pokazalo kao jedina oaza koju smo uspeli da sauvamo. I ne samo to: mi smo uspevali da organizujemo i mnoge (ne ba mnoge, ali onoliko koliko smo mogli) i meunarodne konferencije, da pokrenemo meunarodne projekte, da organizujemo meunarodne letnje kole... Neke od tih stvari smo morali, na alost, da realizujemo van Srbije, pre svega u Crnoj Gori zbog tekoa oko dobijanja viza i svega drugog. Tada, tih godina, smo se i kao Udruenje okrenuli i studentima. Naih diplomiranih studenata ima puno i bilo ih je puno u nevladinom sektoru i u svim onim punktovima koje su sakupljale energiju za promene. I, ako mogu tako da kaem, postoji jedna dobra stvar u tekim vremenima, a to je iskustvo iz koga onaj ko hoe moe mnogo da naui. Kao to ste iz Programa videli, generalna tema ovogodinjeg skupa je Demokratska rekonstrukcija drave i politikog sistema. elimo da razgovaramo o svim otvorenim pitanjima drutvenih, politikih i, neizbeno, ustavnih promena. Vreme je da se dosadanji rezultati promena sumiraju, da se razmotre tekoe i prepreke na koje kao drutvo, drava i politika zajednica nailazimo i da se razmotre strateki pravci daljih demokratskih promena. 16

Drugi godinji skup politikologa Jugoslavije se odrava, dakle, nakon jedne godine zapoetih promena, a na pragu godine u kojoj e po mom i ne samo mom miljenju biti donete mnoge kljune odluke, kako u pogledu odnosa izmeu Srbije i Crne Gore i opstanka i karaktera federacije, tako i u pogledu neumitnih ustavnih promena i na saveznom i na republikom nivou. Neposredno pred nama je i glasanje na Kosovu, to je, mislim, jedina ansa da se opstane u tom dugotrajnom i bolnom procesu reavanja kosovskog pitanja koje e, svakako, morati da se reava u trouglu: Srbija i Jugoslavija na jednoj strani, albanska zajednica na drugoj, i meunarodna zajednica koja e, po svoj prilici, imati odluujuu ulogu, na treoj strani. Ali, uee na tim izborima je jedina ansa da nealbansko stanovnitvo na Kosovu, Srbija i Jugoslavija, ostanu u tom procesu. Takoe su, ne ekajui budue promene, zapoeti i ozbiljni pregovori o povratku autonomije Vojvodine. No, ja ne elim da ovde koristim priliku da ulazim u sve teme. Imamo stvarno mnogo tema i nastojali smo da, predloenim posebnim sesijama, omoguimo skoro svim ili veini uesnika da imaju aktivno uee na ovom skupu. Ono to elim da kaem, pre nego to dam re kolegi Miunoviu, je da sam mu stvarno zahvalan. To sam malo pre i direktno rekao. Dirnut sam injenicom da je, nakon tekog puta i noanjeg povratka iz Sarajeva, naao vremena da doe i da nam se pridrui i otvori ovaj skup. Rei u jo neto to ne mislim samo ja, mislim da to miljenje dele danas i mnogi ljudi u Srbiji. Nesumnjivo je prof. Miunovi danas jedna od najistaknutijh figura nae demokratske politike scene i jedna od dozvolite mi da kaem to najsvetlijih taaka na toj sceni. Dakle, prvi predsednik Demokratske stranke koju moemo nazvati strankom maticom, jer se iz nje rodilo mnogo drugih demokratskih opozicionih stranaka; ovek koji je, kad je obnovljen politiki pluralizam u Srbiji, u tadanjem Parlamentu drao dobre lekcije ne samo iz govornitva nego i iz politike kulture; ovek koji je izuzetno mnogo doprineo ujedinjavanju nae razjedinjene demokratske opozicije. Njegovo iskustvo i politika mudrost mislim da daju nadu da e se takav njegov uticaj i dalje ispoljiti na ublaavanju neproduktivnih tenzija (jer, ima naravno i produktivnih tenzija unutar vladajueg bloka DOS-a); da e svojim optimizmom za demokratsku opciju, koji je zadravao i u najteim da17

nima demokratske opozicije, iriti i vriti plodotvorni uticaj na sve politike aktere u naem drutvu. Hou da vam kaem i to da prof. Miunovi, u onim tekim vremenima, nije zaboravljao ni svoju pedagoku aktivnost za obrazovanje za demokratiju. Ja sam imao i sreu i zadovoljstvo da sam od poetka uestvovao u jednom njegovom projektu u okviru kole za civilno drutvo Politea. I, da ne bih samo hvalio prof. Miunovia, moram da kaem da je jedna od zamerki to je digao ruke od aha (kao i svi politiari, ne voli da gubi). Dozvolite mi da na kraju kaem i podsetim one koji znaju, a saoptim onima koji su moda propustili tu priliku: ove godine se pojavila njegova knjiga Filozofija minima, u okviru renomirane edicije Libertas, nae izuzetno dobre i plodne izdavake kue Filip Vinji. Dakle, re ima prof. Miunovi.

18

Dragoljub Mi}unovi}*

DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA INSTITUCIJAPozdravna re~ na otvaranju skupaTema koju sam dobio u pozivu za uee na ovom skupu jeste neto to mene direktno provocira i jako zanima. Doao sam, pre svega, da ujem ta drugi o tome misle, jer je to danas najaktuelnije pitanje. Sam u probati da, u nekoliko taaka, kaem kako ja to vidim i gde se nalaze najvei problemi. Mi imamo jednu specifinu situaciju, koja ipak nije tako retka (moda je, ak, bila uvek prisutna, ali je sada veoma izraena), a to je konflikt izmeu legalnosti i legitimnosti. Taj sukob je uvek prisutan u istoriji, to vrlo dobro znamo. Ali ovde imamo i jednu specifinu situraciju u kojoj postoji jedan sumnjivi legalitet i dosta neodreena legitimnost. Sumnjivi legalitet proistie iz Ustava koji je doneo jednopartijski parlament i koji je posle prepravljan, kren ve prema volji vladajue garniture. Utoliko je okvir legalnosti vrlo problematian. Na drugoj strani, imamo legitimnost koja uvek ima tekoa da se jasnije iskae i potvrdi. Dok je legalitet dosta lako kontrolisati (to je kao neka vrsta Kantovih analitikih sudova: dedukcijom krenete kroz pravne norme i vidite da li su u skladu ili ne), sa legitimnou je tee jer se ona bazira, sa jedne strane, na nekim vrednostima (kao to je pravda, u ovom sluaju) i, drugo, na jednom pretpostavljanom konsenzusu da je ona prihvatljiva. I tu postoji uvek velika neravnotea i, rekao bih, borba kroz istoriju: kada koji princip vlada? Dobar primer za to je proces u Nirnbergu nemakim* Predsednik Vea graana Savezne skuptine Jugoslavije.

19

pravnicima koji su korektno sudili, ali prema zakonima hitlerovske Nemake. Pa ipak, bili su osueni, jer su presude bile protiv nekih optih, legitimnih normi, bile su protiv ovenosti. Sada i mi imamo jedan slian problem. Sa tog stanovita, kada mi sada pogledamo i na Ustav i nae pravno ustrojstvo, moemo mirno rei: Ono to ini, na primer, crnogorska Vlada to je nelegalno! Ne potuje savezne propise, ne potuje Ustav, itd. A isto tako se oni pozivaju na to da je ono to je uinjeno u Parlamentu, kada je menjan Ustav, takoe bilo nelegano. Tu, nesumnjivo, postoji jedno vrzino kolo nelegalnosti, u kome jedinu snagu ima fakticitet. To je faktiko stanje moi: da neko ima mo da ne potuje norme. I, ako krenete nekim pravnim normama protiv toga, upliete se opet u to kolo legalnosti; ako renete pozivanjem na neku legitimaciju, to onda znai i upotrebu nekih drugih momenata, to opet nije dopustivo. Imate tako jednu potpunu ne-pravnu situaciju i, za jednu zemlju koja eli da bude zasnovana na pravu, to je vrlo kompromitujue. To sam naveo samo kao primer, moe se o tome govoriti i na drugi nain. Kad se mi danas susreemo sa temom rekonstrukcije, imamo sledeu sliku: u tipu vlasti koje su predstavljale socijalistike zemlje, dravni socijalizam (ili zovite ga kako hoete samoupravni ili bilo koji), jednopartijski sistem, tamo postoje naizgled sve demokratske ustanove: Parlament, sudstvo, vlade, komisije, ustavi, krivini zakoni itd. To je zbog toga to ne moete biti na balu ako nemate frak! Takav sistem oblai odreeno ruho da bi simulirao demokratiju. Zato je zadatak ozbiljnog analitiara da vidi ta je ispod tog fraka. Te institucije su, pre svega, poremeene u svojoj ravnotei. One, naelno i normativno gledano, postoje radi podele vlasti (i parlament, i sudstvo, i egzekutiva ili vlada). Te tri institucije postoje da bi odravale ravnoteu vlasti, neophodnu da se zatite graani od zloupotrebe vlasti, od koncentracije vlasti, znai radi obezbeenja demokratije. Ali, kada se poremeti ravnotea, kada se naprimer sva vlast (a uvek postoji tenja koncentracije vlasti) svede ili dovede u ruke Vlade, onda Parlament i sudstvo postaju ukrasi, ikebane tog sistema. Tako se deava da jedna ista partija postavlja koga hoe i za Sud i za Parlament. Vlada donese ukaz, a kroz Vladu, naravno, govori partija, donosi naredbe kad e koji zakon biti donet, ta e raditi Parlament, kako e presude nositi Sud. 20

Ove dve druge institucije, zbog toga to je poremeena ravnotea, poinju da gube svoju supstancu. One isparavaju, ostaju bez moi i pervertiraju; ili se totalno okamene, zabirokratiziraju, korumpraju, ili ne rade nita, ili su neke gluve jazbine u koje neko zalazi ili ne zalazi. Dakle, ta nervnotea njih de facto uklanja iz institucionalnog sistema. Mi smo zatekli upavo to stanje. U takvom sluaju, deluje neto to se zove inercija. Ja u neto rei, iako ne znam kako e to biti komentarisano u Vladi: sada imamo intenciju Vlade da potpuno ignorie ili marginalizuje Parlament. Pri tome, svi e rei, naravno, da su za razvoj parlamentarne demokratije i da, bez znaajne uloge Parlamenta (ili najznaajnije, kako ko ve voli da kae) nema demokratije. Ali e vam svako u Vladi rei: ta e njima toliki prostori? ta oni upravo znae? ta oni upravo nae? I tako dalje Vlast eli da se koncentrie oko Vlade, jer se tu nalazi mo. Zato se tu nalazi mo? Pre svega zato to nema kontrole za tu mo. Uzmimo, u sadanjem sistemu, odnos izmeu Vlade i Parlamenta, u kome Parlament dodue bira Vladu na predlog predsednika, moe da joj izglasa nepoverenje, glasa budet, ali o svim finansijama odluuje Vlada. Nema de facto kontrole Parlamenta nad vladinim institucijama. Moete se aliti Ustavnom sudu na neke Vladine naredbe, ali Vlada vodi spoljnu politiku, Vlada vodi unutranju politiku, Vlada vodi privrednu politiku i zato Vlada ima svu mo. Sa druge strane, vojska kao jedna vana institucija vezana je za Predsednika drave. U sadanjoj konstelaciji, srea je da mi nemamo Predsednika drave sa ambicijama zloupotrebe vojne moi. Vlada, ak ni ministar odbrane nema znaajniji uticaj na vojsku. Predsednik drave postavlja generale; oni su njemu odgovorni. Parlament nema uvida u finansijsko troenje sredstava koja idu za vojsku. Sada se predsednik drave bira direktno. Dok je jo Predsednik bio vezan za Parlament, Parlament ga je birao, pa je bilo mogue uspostaviti nekakve veze izmeu vojske i Parlamenta. Ali od kako Predsednika bira direktno narod, veze izmeu Predsednika i Parlamenta su prekinute. Predsednik vie nije odgovoran Parlamentu. Vojska je odgovorna Predsedniku u malom delu kadrovske politike i time se prekida veza izmeu Parlamenta i vojske koja troi 70% saveznog budeta. Demokratski poredak zahteva da se odnos izmeu Parlamenta Vlade i Vojske uredi na drugaiji nain, 21

sa veom ulogom parlamentarne kontrole. Jedino to smo postigli, u toj civilnoj kontroli, je da civil bude ministar odbrane, ali to je sve. Ministar odbrane ne postavlja Naelnika Generaltaba i druge generale. I sa susdstvom imamo istu situaciju: Vlada mora da pravi rezove i kadrovske akrobacije, kako bi se oslobodila nekih sudija koji su toliko kompromitovani i koji ni na koji nain nisu pokazali privrenost svojoj instituciji (dakle, onu elementarnu nezavisnost u odnosu na Vladu, pre svega, i na druge institucije u drutvu). Postavlja se pitanje: odakle treba poeti? Ako slepo sledimo legalitet, mi smo u situaciji da odravamo jedan lo legalitet i, na taj nain, strano usporavamo svaku moguu promenu i gubimo demokratske rekonstrukcije. Ako, pak, osporimo legalitet, ulazimo u jedan neodreeni vakuum u koji upadaju razne volje razni voluntarizmi koji bi na taj nain eleli da preicom reavaju stvari. A znamo kako se to zavravalo u svim revolucijama. Suoeni smo zaista sa velikim tekoama ako da naemo odgovaraji ritam tih rekonstrukcija, ritam neophodnih promena. esti su prigovori, u ravni odluivanja, o tome ko odluuje u ovoj dravi i kako se te odluke donose. Naravno, institucije koje su nadlene za te odluke treba da ih i donose reenja i odluke. Pri tome se istie da Predsednitvo DOS-a raspravlja o mnogim stvarima i donosi odreene odluke, da je to neka vrsta Politbiroa i prikrivenog jednopartizma. Nemam nameru da idealizujem, naravno, ni Predsednitvo DOS-a ni DOS (znate da je to, nastalo od osamnaest partija razliitog uticaja, profila, razliitih ideologija), ali elim da naglasim da se negde neke odluke moraju donositi. Negde se mora konstituisati osnovna politika volja koja ima najveu legitimaciju jer je dobila najvi glasova. I upravo ta volja treba da nastoji, ne ruei legalitet, ne ruei sistem, da utie u odreenom smeru kako bi se vrile odgovarajue rekonstrukcije. I moram rei: da nije tih povremenih sastanaka DOS-a, uprkos svim konfliktima koji izbijaju, mi bismo imali rekao bih totalni haos u celom institucionalnom sistemu. Danas je zbog toga vana rasprava. Ali ta rasprava mora da bude otvorena i voena u iroj javnosti (strunoj i svakoj drugoj) rasprava o sadraju naih institucija, o iskustvima i reenjima koja postoje i da se to ponudi kao jedan moderni koncept, koji onda svako kome je stalo do 22

demokratske rekonstrukcije mora da sledi, ili da nae argumente protiv njega. Imamo, este politike sukobe u naem politikom ambijentu koji dolaze, izmeu ostalog, i zbog totalnog nerazumevanja prirode sadanjeg drutva ili prirode demokratskog sistema kome teimo. Otvoreno govorei, izneu neke stvari, vie u funkciji ilustracije, a ne nikakvog posebnog suda. Da ostavimo, na trenutak, Crnu Gor, i vratimo se, recimo, na neto blai problem Vojvodine, na nain na koji pojedini lideri u Vojvodini zamiljaju autonomiju. Mi, u stvari, nemamo (o tome smo dovljno i razgovarali) jasan demokratski koncept autonomije. ta je upravo to autonomija u jednom pluralistikom demokratskom sistemu, sa tendencijom decentralizacije vlasti i razvojem lokalne samouprave i trine ekonomije? Smeno je kad neko kae: ta je tu, na tom tlu, zateeno nae je! Mi to ne damo! Mi emo to oteti! Pod autonomijom ti ljudi podrazumevaju povratak na autonomatvo Krunia, ike Berisavljevia i ostalih. Oni misle da su vlast jedne partije, da je sva drava partijsko vlasnitvo i da u to niko ne treba da se mea. Cela zamisao je u tome da se preseli deo moi (isto tako dravne, koja regulie i privredu, i prosvetu, i sve ostalo) iz Beograda u Novi Sad. A tamo su oni pae ili gazde kojima je Marija Terezija dala na revers tu grofoviju, pa e no sad u ime toga tamo da gazduju. Ovi ljudi su se vezali za jedan stari koncept autonomije, koji je dolazio iz jednog sistema koji je mogao da pravi ikebane sa im je hteo, koji je mogao da napravi i takvu autonomiju. Znalo se gde je Centralni Komitet, koje kadrove alje, u koje svrhe. Vano je da su to dravni atari koje Partija obelei i njima dominira. Ne moete da uverite ljude da, u trinoj ekonomiji, ne postoji moje ito, moja nafta, moj ugalj itd, nego je sve to na svetskoj pijaci. Vano je da postoje svetske cene, one moraju da vae. Dakle, nema vie drave da makazama cena pretae prihode iz jednog regiona u drugi. Umesto toga, ako su cene svetske i sve je na tritu moete naftu ili ito ili ta god hoete danas izvesti u Ameriku, sutra preko Kanade uvesti nazad, ako se cene za dva dinara promene u meuvremenu. A ljudi, ne retko, pogreno misle da robe treba da imaju nacionalna ili partijska obeleja i da one pripadaju tano pripadnicima odreene vlasti, koja je, u tom trenutku, tamo. Dakle, jedno nerazumevanje kakva mora i moe da bude trina ekonomija u jednoj demokratskoj dravi. 23

Takvih problema ima na pretek i u mnogim pitanjima se brka jedna inercija voluntarizma, odnosno jedno ranije stanje i to se onda projektuje u jednu trenutnu soluciju, za koju se sutradan pokae da ona ne vredi. Zbog toga, ono to dans manjka u naim politkim razgovorima je ozbiljna rasprava o najvanijim aktuelnim pitanjima: kako se izgrauju demokratske institucije, kako se vlast pribliava graanima, kako se ureuje kontrola vlasti (to je najvanije), kroz koje institucje, kako se izvodi decentralizacija, kako se postie najvei mogui konsenzus, kako se demokratija umesto da bude prazna i bez naroda puni sadrajem, kojim sredstvima i kojim nainima? Traenje i davanje odgovora na ta pitanja treba da bude na zadatak. Naravno, bilo bi iluzorno zahtevati od politiara ili politikih praktiara da sednu i sve to, u nekim seminarima, proue. Ali postoji nauna javnost i mislim da je ovo jedna od najpouzdanijih naunih javnosti da progovori vrlo konkretno o modernim reenjima i o modernim predlozima. Ono to ja vidim i smatram svojim zadatkom jeste nastojanje da Parlamentu vratimo ono mesto koje mu sleduje, u svim domenima. Treba prvo imati u vidu neke najelementarnije stvari: da je Parlamentu znatno suen prostor, desetkovano slubenitvo obesmiljena rasprava loim poslovnicima. Dakle, ne moete imati Parlament ako u jednoj sobi sedi esnaest slubenika, ako nijedan Odbor u Parlamentu (a ima esnaest Odbora i jo desetak Komisija) nema svoju kancelariju, ako Odbor za spoljno-politike odnose nema nijednu stolicu. Stvar postaje sloenija kada ujete da vam u Vladi kau: ta e to vama, nije vam potreban prostor, to emo mi da uradimo! Ako se od Parlamenta ne napravi mesto odgovornosti, odgovornih ljudi poslanika koji e doi i raditi u parlamentu svaki dan, kao svuda u svetu, onda teko moete oekivati pozitivne efekte njihovog rada. Oni treba da u Odborima pripremaju zakone, a ne da koriste govornicu za razne egzibicije ili, to je najgore, da ne dolaze na sednice, zato to se ne oseaju pozvanim ni odgovornim, ili zato to imaju prea posla. Dakle, pored drugaije organizacije i naina rada u Parlamentu, potrebno je uiniti veliki napor da se promeni politika kultura i ponaanje u Parlamentu, da se pojaa odgovornost i povea racionalnost i efikasnost kontrolne i zakonodavne funkcije Parlamenta. To su upravo one funkcije koje su neophodne i koje mu obezbeuju odgovarajui uticaj. 24

Ono to mogu da uinim i inim, u svojstvu elnog skuptinskog poslanika je afirmisanje i obezbeivanje javnosti rada. Mi smo napravili, ak, jedan Klub prijatelja Parlamenta Skuptine, zajedno sa svim novinarima, sa ciljem da sve bude potpuno otvoreno u Parlamentu svaki rad, svaka diskusija, sve to se tamo dogaa, kako bi se, na neki nain, privukla svetla javnosti i kako bi ohrabrili i same parlamentarce da u tome istraju. Kad je re o sudstvu, prema mom miljenju, situacija je mnogo tea, jer tu smo vezani sa veom strunou koja je neophodna, s mnogo rigoroznijim pravilima ponaanja. Potrebna je ogromna snaga da se izbori nezavisnost. Mi te kadrove nemamo. I, uopte, imamo i irimo jednu veliku iluziju o tome da kod nas ima mnogo kadrova. Mi liimo na jednu odlinu socijalistiku robu kuu: ima svega u njoj, ali ono to traite toga nema! I kad vi traite jednog odreenog oveka, za jedan odreeni posao, onda imate jednu veliku muku. Traite mesec dana oveka koji vam je za odreeni posao potreban, koji je za taj posao struan. Nekada me pitaju ljudi (dravnici, ministri, parlamentarci): kako da vam pomognemo? Ja sam se jednom izrekao: Nemojte nam davati samo pare! Znate, pare ispare! Dajte nam stipendije! Dajte nam 500 stipendija da mladi ljudi o prve do etvrte godine studiraju na nekom evropskom univerzitetu. Tih petsto ljudi, kad se vrat ovde, kroz etiri ili pet godina, vredee nekoliko milijardi! I to niko nee moi da pokrade! Smatram da naa prva strateka investicija mora da ide u obrazovanje. To je kljuno pitanje. Bez toga anse su nam male! Zaostali smo tehnoloki, znanja su oskudna, ne pratimo ono to se dogaa u svetu i tu nam je potrebna pomo. Zato je najvanija stvar, u ovom trenutku, ulaganje u obrazovanje i povezivanje nae nauke, naeg obrazovanja sa svetskim. Ne moemo mi da napravimo ni Sony-jeve telvizore, ni nemake automobile, ni da dostignemo tu tehniku eljenom brzinom. Dobro je da se negde prikaimo, da poneto radimo. Ali ono to je naa budunost, gde moemo, to je sa olovkom ili raunarnom u svet: da, na taj nain, drimo prikljuak sa svetom. Tako ja vidim nau ansu, ali videemo ta e se dogoditi. U ovih nekoliko rei, hteo sam samo da iniciram eventualno neka pitanja i rasprave u toku naeg kasnijeg razgovora, da ukaem na to gde 25

vidim prave zadatke nae demokratske rekonstrukcije kroz institucije. Ostala polja sam ostavio po strani (to su pitanja javnosti, pitanja politikog organizovanja drutva, politike kulture itd.). To su druge teme, nisam hteo da govorim o svemu i svaemu nego iskljuivo o demokratskoj rekonstrukciji institucija i o naem insititucionalnom sistemu.

26

I DEO

OPTE STANJE I PERSPEKTIVE DEMOKRATSKIH PROMENA

27

28

Vu~ina Vasovi}

NOVA RASKR]A POSTKOMUNISTI^KE DEMOKRATIJERad je posveen razmatranju savremenih izazova demokratiji i sloenog odnosa globalizacije i demokratije. Tema je viestruko znaajna, a posebno zbog toga to se, i pored formalnih proklamacija i nesumnjivog opteg razvoja demokratije, ne poklapaju niti konvergiraju uvek tokovi globalizacije i procesi demokratizacije. Divergencije ova dva procesa na pojedinim podrujima dobijaju zabrinjavajue razmere. Tekoe, zastoji, lutanja pa i stranputice su toliki i takvi da kod ne malog broja pojedinaca ili grupa ak i drava izazivaju sumnje ne samo u realnost ve i u mogunost konstituisanja stvarne demokratije. Autor smatra da je u savremenim sloenim odnosima zadatak politike i demokratske misli da pomogne promovisanju i boljem razumevanju znaaja demokratije za ukupni razvoj drutva i svakog pojedinca. Rad je podeljen u etiri dela. U prvom delu raspravljaju se razlozi ouvanja, produenja i razvoja demokratije u novim uslovima globalizacije. Drugi deo raspravlja o dvostrukom obliju globalizacije posebno o nekim njenim upitnim ili problematinim stranama, koje predstavljaju izazove demokratiji. Trei deo se osvre na neke kljune tokove savremene misli i njihove mogunosti da daju odgovore na pomenute izazove demokratiji. U etvrtom delu daju se neke kritike opaske na savremeno stanje demokratije u Jugoslaviji i ukazuje na neke mogue puteve sadanjeg i budueg razvoja.

Demokratija bez vlasti i vlast bez demokratijeDemokratija je i stara i nova tema. Iako isprekidano, neujednaeno i sa zastojima ili uzmacima, demokratija se zainjala, trajala i razvijala 29

bar dve i po hiljade godina. Poetak treeg milenijuma obeava mnogo, ali i nagovetava neto to se ne bi moglo dopasti demokratskim optimistima. Novi izazovi demokratiji dolaze sa mnogih strana i predstavljaju ozbiljnu pretnju ne samo daljem razvoju ili uvrenje demokratije, ve i onome to je dosad, u ravni demokratizacije kako razvijenih zemalja tako i itavog sveta, postignuto. Stoga se moe rei da je demokratija na raskru. Raskre ovde ima trostruko znaenje: prvo, kao mogunost razliitih pravaca kretanja prema daljem razvoju; drugo, usavravanje i utvrivanje postojeeg i postignutog i, tree, mogunost involucije odnosno mogunost sopstvenog uruavanja. Sloenost ovog raskra je utoliko vea to se na njemu nala i skupina razvijenih ili stabilnih (established) zapadnih demokratija. Zamaan deo vladajue planetarne politike i intelektualne elite smatra da postojee zapadne odnosno ve uspostavljene demokratije pokazuju znake umora i zastarelosti i stoga moraju da se prestrukturiraju ili adaptiraju novim uslovima viih nivoa regionalnog ili globalnog upravljanja. Cilj ovog rada je da ukae bar na neke od tih tendencija i tokova, na neke od neuralginih taaka u ravni poimanja i funkcionisanja odnosno mogunosti konsolidacije ili razvoja savremene demokratije. U svrhu preglednije i jasnije prezentacije ovih nalaza i namera, rad je podeljen u etiri dela. U prvom delu bie rei o dugoj i mukotrpnoj ovekovoj delatnosti graenja demokratije kao jedne od najveih tvorevina i dometa ljudskog uma i prakse. Iako nije dovrena i savrena, ova tvorevina nije samo ideal ili simulakrum, ve neto to je zaivelo i funkcionie na mnogim takama savremenog sveta i neto to je osvojilo duh i srce ogromne veine savremenog oveanstva. Praksa razvijenog sveta i teorija demokratije, uz sve manjkavosti, kontradiktornosti, nedoreenosti i dileme, to zorno pokazuje. Drugi deo posveen je tematizaciji problema i traenju odgovora na pitanje: koliko su dosadanje tekovine demokratije pogodne za vek ili vreme koje je pred nama. Da li e viemilenijumski, koliko velianstveni toliko i krvavi, ulog ljudske i umstvene energije odnosno ontoloko, aksioloko i etiko utemeljenje demokratije uspeti da je pronesu i obezbede i pa i dalje razvijaju ili e jednostavno pokleknuti pred razliito usmerenim silama novoga doba? Znaajan deo rada posveen je izazovima i opasnostima ne samo od stagnacije ve i od marginalizacije, involucije i pervertiranja demokra30

tije. Kao to je moderna demokratija raskinula sa prethodnom antikom poliskom demokratijom tako je mogue da nova, nazovimo je uslovno postmoderna demokratija, raskine sa svojom prethodnicom. Raskid moe da tee u vie brzina i da ima, kako je reeno, razliita znaenja. ta je od svega toga na delu i kakav bi tok kretanja i razvoja mogao ili trebao da bude, moe li globalizacija da ide na dve noge, jednoj ekonomski profitabilnoj a drugoj humanistiko-demokratskoj, pitanja su pred kojima politika, posebno demokratska, teorija ne moe ostati zatvorenih oiju i uiju, a jo manje, nemog jezika. Ovo utoliko vie to gluvo-nemo sleganje ramenima dobija, mestimino i povremeno, zauujue razmere. Od svega toga najvie pada u oi tako iroka i duboka utnja najveeg dela politike i demokratske teorije. Unisone reakcije pojedinih manje ili vie razbacanih intelektualnih krugova gube i glas, a kamoli uticaj, u snanoj vrevi dominirajuih idejnih ili ideolokih tokova i tonova iza kojih stoji lavovski deo najmonijih krugova sveta. Muk opte i naune javnosti je toliki i takav da se, u krajnjoj instanci, postavlja pitanje mogunosti i smisla objektivne i kritike naune analize postojee politike stvarnosti. Trei deo, vrlo kratko i u naznakama, pledira za obnovu kritike misli i promiljanja kako domaih tako i meunarodnih tokova politike i osvre se na mogunosti i puteve demokratskog organizovanja i razvoja. Protekom vremena postaje sve jasnije da se tek u svetlu irih globalnih ili regionalnih koordinata, tendencija i tokova mogu neto temeljnije i preciznije sagledati i odrediti mogunosti i putevi demokratskog razvoja u Jugoslaviji. No, spremnost i elja da se prati pulsiranje meunarodnog konteksta ne treba da znai da sve to iz njega dolazi treba uvek i da bude prihvaeno. Uslovi i mogunosti razvoja u Jugoslaviji nisu i ne bi trebali da budu apsolutno i u svim ravnima predeterminisani irim planetarno-regionalnim kontekstom i konstelacijom-interesima vladajuih snaga. Ma koliko dosadanja globalizacija ili ona njena zasad preovlaujua strana bila teleoloka, jednosmerna, jednoznana, uniformna, dirigovana i represivna, postoji neke zone ili mogunosti autonomnog odluivanja odnosno autonomije pojedinih politikih zajednica i subjekata irom sveta, ukljuujui tu i dravne entitete. Da li e i koliko e te autonomije biti i kako e se ona koristiti zavisi, bar delimino, i od hrabrosti, mudrosti, moralnosti i demokratske kulture jednog naroda na31

roito njegove politike i intelektualne elite. U etvrtom delu daju se samo u naznakama kritike opaske na postojeie stanje demokratijedemokratizacije u Jugoslaviji i ukazuje na neke mogunosti i puteve njenog daljeg razvoja.

I Dugo i mu~no istorijsko vajanje demokratijeZa tvrdnju da je demokratija i stara i nova tema ili da datira od pre nekoliko hiljada godina mogue je pruiti mnotvo svedoanstava, a ovde neka bude istaknuto samo jedno, koje je, ini se, dovoljno uverljivo. Kad su ga jednom prilikom pitali: ta misli, da li je dao najbolji ustav, Solon je odgovorio: jeste najbolji koji je prihvatljiv. U ovom lapidarnom iskazu mogue je zapaziti bar dve ideje koje su od kljunog znaaja za teoriju politike i demokratije. Jedna je oliena u razlikovanju dve vrste drave odnosno demokratije: jedne idealne, a druge realne. Druga ideja odnosi se na legitimnost. Legitimna je ona vlast i ustav koji su prihvatljivi za iru populaciju. Ovakve i sline ideje, bez obzira na to to je veina velikih politikih pisaca od antike do skorijeg vremena davala aksioloki negativnu ocenu (judgement) demokratiji, mogue je nai i kod drugih antikih i kasnijih mislilaca i dravnika. Treba li naglaavati da su ove dve ideje jo uvek kljune komponente demokratske zamisli i poretka. One ostaju kao normativna uporita demokratije i u dva, istorijski gledano, velika preobraaja demokratije: U prvome koji je oznaio prelaz iz demokratije polisa i neposredne demokratije u predstavniku demokratiju, to su neki znameniti autori ocenili kao jedno od najveih ljudskih otkria. U drugom, koji oznaava prelaz iz dravnog u naddravnu ili gloobalnu planetarnu politiku organizaciju drutva. Dvadeset prvi vek e verovatno proticati u znaku ovoga drugog preobraaja. Implikacije, posledice odnosno rezultati prvo pomenutog preobraaja su ve, bar velikim delom, pokazani i shvaeni, odnosno objanjeni. Za drugi preobraaj, koji je ve u toku, teko je rei kakve sve implikacije odnosno rezultate pokazuje, a kamoli kuda sve vodi i kako e se realizovati u vremenu koje je pred nama. Tokom vremena oba pomenuta principa su razvijana ili obogaivana i na njih, bolje rei uz njih, dodavani mnogi drugi. Osvajanje nor32

mativnog horizonta sa odreenim principima, vrednostima i leksikom, odnosno jezikom, bilo je praeno ili podastirano slobodnijim ulaskom i zaposedanjem empirijske ravni u dvostrukom smislu: u jednom istraivakom; u drugom realnom, izlaskom graana i naroda na politiku scenu. Demokratska imlementacija tekla je u raznovrsnim funkcionalnim i institucionalnim oblijima. Treba, naravno, rei da nije uvek empirijska ravan bila pratilac ili implementacija odreenih teorijskih zamisli ve je bivalo i obrnuto: da su odreene ideje i teorije predstavljale racionalizaciju odreenih formi politikog ivota koje su ve funkcionisale i ustalile u politikoj praksi. Sve u svemu, moglo bi se rei da je proces irenja demokratskih principa i institucija napredovao i u teorijskoj i u empirijskoj ravni. Poslednjih decenija taj proces je jo i ubrzan. U svetu politikog ivota to se moe videti iz injenice da na naoj planeti od ukupno oko 200 postoji blizu 120 zemalja koje su neki savremeni istraivai razvrstali ili ocenili kao demokratije. Nijedan demokratski poredak posle Drugog svetskog rata nije oboren, a neke diktature su se transformisale u demokratije. Sticajem okolnosti najvie domete i dostignua demokratija je dostigla u zapadnim zemljama. Kad se danas govori o zapadnim demokratijama misli se na reime koji nisu mnogo dui od dvesta godina odnosno reime koji su nastali posle Francuske i Amerike revolucije. Demokratija se razvijala u fazama i u razliitim oblicima. I danas postoje razliiti empirijski i teorijski modeli demokratije. U teorijskoj ravni to je vidljivo iz brojnih rasprava i nekoliko ve profilisanih i ire prihvatljivih modela demokratije. Uz sve to, valja rei da demokratija nije dovren i savren sistem. Jo uvek i u najrazvijenijim zemljama postoje zamani prostori i potrebe daljeg razvoja i usavravanja demokratije. Nije sluajno Robert Dal nazvao postojee empirijske modele ili sisteme demokratije poliarhijom. To je uraeno zato da bi se mogao razlikovati postojei razvijeni empirijski model demokratije od idealnog modela demokratije. To samo znai da ni u savremenom najrazvijenijem modelu demokratije nisu iscrpljene sve mogunosti demokratije. To, drugim reima znai da ni u tim najrazvijenijim demokratskim zemljama nisu sve dileme i problemi reeni niti na sva pitanja odgovoreno a jo manje sva obeanja ispunjena. Ako bi bili orni za velike teo33

rijske i istorijske rasprave, mogli bi da postavimo i pitanje: Da li je razvoj i tok demokratije posle Amerike i Francuske revolucije bio kvalitativno veliki uspon odnosno razvoj ili uzmak demokratije. Neki autori su ve u projektima demokratije posle ovih revolucija videli promenu ili tanije reduciranje autentinog antikog odnosno izvornog znaenja demokratije i njenu transformaciju u oblik politikog sistema koji je stavljen u funkciju odreenih parcijalnih interesa. Prelazak antike u liberalnu demokratiju ovi autori tumae kao odbacivanje autentine demokratije koja ima samo jedno znaenje.1 Njihova interpretacija ide sledeim tokom. Umesto kolektiviteta, liberalna demokratija fokusira individuu; ona zamenjuje vladavinu ljudi sa vladavinom putem pristanka ljudi; umesto suverenosti ljudi ona nudi suverenost prava-zakona. Umesto univerzalnosti, ona slavi specifinost. A najznaajnije je to to liberalna demokratija kompletno odbacuje pojam narodne vlasti. Ukratko, najvei broj utemeljivaa liberalne demokratije i ustava su se suprotstavljali tumaenju demokratije kao vladavine naroda. Ovakve zamerke novom liberalnom konceptu odnosno konceptu predstavnike demokratije imaju dve strane: jednu koja stoji na staklenim nogama i drugu koja je, ini se, u mnogo emu razlona. Na strani predstavnike liberalne demokratije stoji istina da neposredna demokratija nema iole vri oslonac u realnosti velikih i sloenih politikih entiteta odnosno zajednica. Ona gubi svoju uverljivost pred prostom injenicom da je u velikom i sloenom dutvu nemogue organizovati neposrednu demokratiju kao integralni globalni politiki poredak. Na drugoj strani, od ovog smera kritike treba odvojiti one opaske ili zamerke koje imaju i svoju istinu i svoje opravdanje. Dve od njih treba i ovde ukratko izneti. Prvo, dobar broj otaca amerikog ustava nije bio zastupnik liberalne demokratije odnosno republike zbog teine i sloenosti praktinih problema koje neposredna demokratija ne bi bila u stanju da reava, ve zbog toga to su u doktrini neposredne demokratije video opasnost koja je ugroavala privatnu svojinu i status vladajue formacije. U njihovoj inae snanoj i fascinirajuoj polemici i argumentaciji ima i pliaka koji se mogu objasniti samo odreenim ideolo1 C. Ake, Dangereous Liaison: the interface of globalization and democracy, u knjizi: A. Hedenius ed. Democracys victory and crisis, Cambridge University press, Cambridge, 1997.

34

kim ogranienostima. Tako na pojedinim mestima, umesto oekivane tvrdnje da je posredna i predstavnika demokratija rezultat sloenosti i veliine politike zajednice mogue nai upravo obrnutu tvrdnju: da je velika republika poeljna zato to ini reprezentativni sistem nunim.2 Drugo, demokratija pretpostavlja postojanje odreenog stepena i oblika participacije, kao vidova realizacije ili artikulacije volje i glasa naroda makar i u minimalnoj i posredmoj formi. Prelazak neposredne u posrednu demokratiju ne bi trebao da znai gubitak svakoga traga participaciji bazine populacije u odluivanju i odgovornosti onih koji vladaju pred onima kojima se vlada. Poto ovde nije mesto da se ire raspravlja o tome zato je i kako dolo do te istorijske promene i u kom stepenu je trebalo oekivati da se te promene izvre, nastojaemo da ukratko odgovorimo na pitanja koja smo prethodno postavili i sa osnovnom svrhom: prvo, da vidimo da li su novije promene u svetu politike i drutvu u skladu sa dosadanjim tekovinama demokratije i drugo, da razmislimo o tome da li su dosadanja demokratska dostignua demokratije prohodna i adekvatna za vreme koje dolazi. Da bi se mogli dati suvisli odgovori, moraju se imati relativno jasne predstave o tome ta je bila ili jeste dosadanja demokratija, u kojim oblicima se ona javljala i zato je ona neto to se smatra dobrim i poeljnim. To je potrebno znati ili imati u vidu da bi se moglo razumeti i prosuivati uspostavljanje novog horizonta i oblika zajednice i demokratije, koji nadilaze dosadanje forme i stupanj razvoja politikog i demokratskog ivota.

ta je demokratija? Koja demokratija? Zato demokratija?ta je demokratija? Treba li naglaavati da je bar minimalno ontoloko utemeljenje demokratije znaajna pretpostavka njenog uspenog projektovanja i funk2 Interesantne su Medisonove rei: to je vea republika utoliko bolje, poto racio predstavnika prema onim koji su predstavljeni, u takvom sluaju, bi bio smanjen. Vidi: A. Hamilton J. Madison J. Jay, The Federalist Papers, New York, New American Library, 1961.

35

cionisanja. Ono se najee reflektuje u pitanju: ta je to demokratija? No, ako znaajno, ono nije ni malo lako pitanje. Da nije lako svedoi mnotvo interpretacija, koje se moe meriti stotinama, definicija i teorija demokratije. Za ovu nau svrhu, treba rei da demokratija u punijem smislu sadri dva sloja znaenja. Jedan se odnosi na njenu supstancijalnu, a drugi na proceduralnu stranu. Supstancijalna strana sadri naela i vrednosti koje proponiraju i tite volju i interese svih ljudi koji ive u datoj zajednici, koja se ne retko u neto vie empirinom smislu tumai kao narod ili graanstvo odnosno neka smesa veine i manjine. U neto konkretnijem smislu, ova ravan bi ukljuivala principe slobode i jednakosti odnosno pravde. U pravnoj posturi ili poretku te vrednosti dobijaju odgovarajui karakter i oblik prava na slobodu, jednakost i pravdu. Ovako zamiljena demokratija dobrim delom implicira i odreenu proceduralnu ravan. Ona sadri podelu i ravnoteu vlasti, participaciju graana, kompeticiju, slobodne i fer izbore. Treba, svakako, rei da se ove dve ravni, u mnogim takama, gotovo nuno prepliu. Stoga se nama ini se da nije u pravu gledanje koje demokratiju svodi samo na proceduralnu ravan. Uprkos tome, demokratija se najee definie i tumai u proceduralnom smislu.3 Tu valja imati u vidu, kako istie Norberto Bobio, tri pravila: prvo, svaki graanin ima pravo da glasa tj. da participira u formiranju kolektivne volje; drugo, svako ima pravo na jednak glas; tree, kolektivne odluke su one koje donosi veina biraa-glasova.4 Ovo tree mora se dopuniti s pravom manjina. Slino rade Dal i Lajphart, nudei modele demokratije sa po nekoliko obeleja (kod Dala nekad dve, nekad sedam, a nekad pet, a kod Lajpharta dva modela demokratije su sa po desetak obeleja). U najveem broju ovih odreenja i teorija demokratije stoji ono to je na poetku ovog rada istaknuto i to je u poecima konstituisanja demokratskog pojmovlja i prakse nazono: le3 Za proceduralnu demokratiju vidi: R. Dahl, Preface to Democratic Theory, The University of Chicago Press, Chicago, 1956; Demkratija i njeni kritiari, CID, Podgorica, 1999. Broj obeleja varira od dve do osam, ali sva ostaju, manje ili vie, u proceduralnoj ravni. Vidi takoe A. Lijphart, The Patterns of Democracy, Yale University Press, New Haven, 1999. Lajphart, ini se jo vernije od Dala sledi institucionalno-proceduralnu ravan demokratije. Interesantno je da i Bobio koji je neto vie od oba ve pomenuta autora nakoen prema levoj strani esto odreuje demokratiju u prilino suvoparnoj proceduralnoj formi. 4 N. Bobio, Budunost demokratije, Beograd, Filip Vinji, 1990.

36

gitimni odnosno prihvatljivi sistem koji pretpostavlja ili sadri mogunost i puteve korespondencije izmeu ire populacije i politike elite kao i odgovornost politike elite pred narodom. Nama se ini da bi punije znaenje demokratije trebalo da ukljui odreena prava i slobode. Kritiki, normativni, razvojni i humanistiki potencijal je, ini se, znatno vei kod supstancijalno-proceduralne nego proceduralne demokratije. Koja demokratija? Drugo veliko pitanje je: kakva ili koja demokratija? Jedan ili vie modela demokratije? Najvei broj autora smatra da u novije vreme postoji vie modela demokratije ak i u razvijenim zapadnim zemljama i da ne treba oekivati ili gurati bilo kakvu unifikaciju oblika demokratije. Drugi opet smatraju da se, naroito posle trijumfa liberalizma, nuno namee jedan oblik demokratije i to onaj u vidu liberalne demokratije i da je to moderan i pozitivan trend savremenog razvoja. Treba rei da ova dilema, katkad, deluje suvie nategnuto i da je vie re o nivoima apstrakcije odnosno konkretnosti. Ako se demokratija razmatra u konkretnijem smislu onda je logino da e i razlike u sistemu demokratije biti vee. Ako se i kako se uspinjemo do gornjih spratova lestvice apstraktnosti onda e se razlike reducirati do nekoliko jedinstvenih ili bitnih odredaba pojma demokratije. Ali nije uvek u pitanju ova logika ili logika igra odnosno zavrzlama. Negde su zaista razlike u teoriji ili modelima demokratije takve da se one ne mogu po volji reducirati na zajedniki integral ili skup obeleja odnosno razuditi i razblaiti u mnotvo modela. Dobar primer za to su dva Lajphartova modela demokratije: vestminsterski i konsociacioni. Meni izgleda da je sasvim legitimno i korisno imati u vidu i promovisati neke razlike u modelima savremene demokratije; isto odelo ne stoji jednako dobro razliitim sadrajima i veliinama. To je vano naroito danas kad je broj demokratija, bar nominalno, znatno narastao. No, s druge strane, ne moe se raspon odredaba demokratije iriti u nedogled. I irem odreenju demokratije treba znati donju granicu ispod koje se njeno znaenje gubi. Iz prethodnog izlaganja moglo bi se zakljuiti da bi postkomunistikim zemljama, raunajui tu i Jugoslaviju, vie odgovarao model demokratije koji bi ukljuivao ne samo obe ravni demokratije, ve i 37

zahtev da supstancijalna strana demokratije obuhvati u odgovarajuoj meri odreena ekonomska, socijalna i kulturna prava a ne samo odreena ljudska i politika prava. Zato demokratija? Demokratija je prihvatljiv, poeljan i preferabilan politiki sistem iz vie razloga, od kojih e neki biti i ovde pomenuti. Prvi je etiki. Moe li biti neto prihvatljivije i pravednije od sistema koji omoguava i obezbeuje da u donoenju odluka uestvuju posredno ili neposredno oni koji su na jedan ili drugi nain aficirani tim odlukama. Ovde se etika perspektiva prostire u ravni slobode. ovek se u ovom sistemu ponaa slobodno, jer kako je jo Ruso zapazio i isticao, sloboda je potovanje zakona koje mi sami sebi dajemo odnosno sami donosimo.5 Tu je, u stvari, re o pozitivnoj slobodi ili slobodi kao autonomiji. to je ovek slobodniji utoliko e vie potovati i sebe. U stvari, demokratski metod odnosno sistem omoguava ostvarivanje slobode u sferi politike, odnosno donoenja odluka koje postaju obavezujue za odreeni kolektivitet. Tu se pozitivna vrednost demokratije identifikuje, bolje rei, deducira iz pozitivne vrednosti koja se pripisuje slobodi i autonomiji. Ako sledimo ovu logiku onda smo obavezni da odgovorimo i na eventualno sledee pitanje: zato bi sloboda odnosno autonomija uopte bila pozitivna vrednost. Ovde je zaista teko neto vie ili drukije rei od onoga to je Bobio ve rekao. Naime, sloboda kao autonomija je jedna od onih ultimativnih vrednosti koja je nededuktivna, u obimu ili meri u kojoj je ultimativna. Ako bi neko bio nezadovoljan i smatrao da bi trebalo poi korak dalje, mogao se obratiti Ruijeru koji je slobodu shvatio kao put ka samoodreivanju ili samorealizaciji oveka. Drugi razlog za preferiranje demokratije treba videti u tome to ona predstavlja glavni lek za spreavanje ili ograniavanje zloupotrebu vlasti. U osnovi ove pozicije stoji, kako je poznato, pretpostavka da svaka vlast kvari a apsolutna kvari apsolutno. Demokratski naini i metodi ograniavanja vlasti mogu biti razliiti. Trei razlog je utilitarne prirode. Pretpostavlja se da u procesu odluivanja treba da uestvuju, posredno ili neposred5 J. J. Rouseau, Drutveni ugovor, Prosveta, Beograd, 1949.

38

no, oni koji su zainteresovani odnosno oni koji e biti aficirani, na jedan ili drugi nain, donetim odlukama. Ovaj razlog trpi mnoge prigovore, ali ga ne otpisuje sasvim ni dobar broj onih koji u njega sumnjaju. etvrti razlog treba videti u racionalnosti demokratije. Vie oiju vie i vide a to pretpostavlja da ono to ini racionalitet jednog drutva nije koncentrisano u uskom krugu vladara i umnika, ve je rasuto po celoj irini drutva. Demokratski sistem ne samo da koristi ve i proiruje osnovu racionaliteta i njegovu artikulaciju odnosno praktikovanje. Peto, demokratski sistem omoguava veu stabilnost sistema. esto, demokratija omoguava i obezbeuje veu odgovornost politike elite pred onima koji su je izabrali. Sedmo, neka novija istraivanja govore da u demokratiji ljudi uivaju superioran kvalitet ivota.6 Osmo, to se tie odnosa ekonomskog razvoja i demokratije, teko je uspostaviti neku vru pozitivnu korelaciju. Moglo bi se rei, kako neki autori to i tvrde, da e se verovatnoa preivljavanja demokratije poveavati sa poveanjem dohotka. Meutim, ne bi se moglo decidno i pouzdano rei da vii nivo demokratinosti jednog sistema doprinosi brem ekonomskom razvoju jednoga drutva.

Neizvesna budu}nost demokratijeKljuno pitanje naeg trenutka je sledee: hoe li se ova Vavilonska kula demokratije tokom vremena sauvati u svom strukturalnom i funkcionalnom smislu odnosno produiti i dalje rasti ili e se ragraivati i po malo nestajati ili e se pak radikalno transformisati u nekom zasad teko odredivom vidu. Posmatrano s jedne strane, ini se da nikad nisu postojali bolji uslovi, naroito u sferi ekonomije i kulture, za bre napredovanje demokratije kako u kvantitativnom tako i u kvalitativnom smislu. Ali naporedo sa ovim novim nadama, uslovima i pomacima u demokratiji, planetom krui i jedan drugi neizvestan i dobrim delom reverzibilan proces kako stagniranja tako i ograniavanja i degradiranja6 A. Przeworski M. E. Alvarez J. A. Cheibub F. Limongi, Democracy and Development: Political Institutions and Well-Being in the World, 1950-1990. New York, Cambridge University Press, 2000.

39

demokratije. Ova protivrenost se globalizuje, drugim reima, ona postaje stvarnost kako globalnog planetarnog tako i nacionalnog poretka. Kako e se ove dve tendencije dalje odvijati i meusobno odnositi, koja e od njih pretegnuti i u kolikoj meri, kakve e to konsekvence imati na pojedine sredine odnosno drave i drutva, pa i na oveka, postaju primordijalna pitanja drutvenih i, dakako, politikih nauka. Da li je i kakvo mesto vulkanska mainerija i energija savremenog golijata globalizacije namenila demokratiji i pojedinim dravama nije jo sasvim jasno. Demokratija, sa svoje strane, nema koliinu moi kojom moe presudno uticati na svoju sudbinu i zato e morati da se prilagoava ovoj nastupajuoj planetarnoj sili. Ali dokle i dokad?

II Konsolidacija i inovacija ili retardacija i involucija demokratijeAko samo delimino izloenim makar i turim kriteriogramom krenemo u posmatranje ili istraivanje savremenih demokratija i procesa demokratizacije, uoiemo mnogo interesantnih i oekivanih, ali i udnih i neoekivanih pojava. Meu njima posebno su interesantne dve okolnosti, donekle i paradoksa. Prvo, broj demokratskih sistema raste, dok broj modela demokratije u teorijskoj ravni opada skoro geometrijskom progresijom. Drugo, dok broj demokratija raste, demokratski organizam ne pokazuje znake nekog sasvim zdravog stanja ni u razvijenim, a kamoli u nerazvijenim zemljama. U sklopu toga, usuujemo se da izloimo jo dve, ako ne vrste tvrdnje a ono bar pretpostavke: Prvo, ve danas se, donekle, nazire mogunost da bi, pre svega, razvijeni zapadni demokratski svet mogao da ima posla i problema sa svojim dostignuima demokratije, moda i vie nego onaj drugi ili trei svet. Postoji, kako smo videli, snana tendencija da se modeli koji su mogli biti uzori drugim zemljama reduciraju na samo jedan model. Time se suava osnova njegove prihvatljivosti za veliki deo nerazvijenog sveta. Drugo, naporedo sa ovim jedinonaalijem liberalnog trijumfa nastupa i njegova sopstvena redukcija. Liberalizam izgleda poinje pomalo da isputa svoju politiku i demokratsku duu-supstancu i ostaje na svom ekonomskom supstratu i ekstremitetima. 40

Pogledajmo za trenutak zato je to tako i kako je to mogue. Demokratija je i u najrazvijenijim demokratskim zemljama samo delimino realizovana. Nije ostvareno ni ono to je obeano ni ono to je bilo mogue ostvariti. A i ono to je ostvareno nije uvek najboljeg zdravlja. Ali i bez toga, u tom svetu uraeno je mnogo. I stoga mnogo tee od neostvarenih obeanja i nada ili proputenih mogunosti je sledee: nije sigurno da e nadalje biti ostvarivano ili funkcionisati deo onoga to je dosada osvojeno i to je u jednoj ili drugoj formi, u jednom ili drugom stepenu, funkcionisalo. Situacija je zabrinjavajua upravo zato to nije re samo o nerazvijenim ve i o razvijenim odnosno najrazvijenijim zemljama. U sutini, dva su teka bremena koja demokratija naeg vremena nosi na svojim ne tako jakim pleima. Prvo, valja pomenuti neispunjena i laka obeanja elita, a velika oekivanja od naroda. Obeanja i oekivanja se ne poklapaju uvek i u svemu. Drugo, treba imati u vidu spoljne odnosno ire okolnosti koje, bar jednom svojom stranom, ne idu na ruku ni ouvanju tekovina, a kamoli daljem razvoju demokratije.

Neispunjena i olaka obe}anja i o~ekivanjaIz istorije je poznato da svaka nova vlast nastupa sa uom ili irom lepezom obeanja. Neretko su iza obeanja stajale zamisli ili stvarne namere projektanata i utemeljivaa novog poretka. Naalost, esto se u praksi i protekom vremena sve vie pokazivala razlika izmeu onoga to je obeano i onoga to je ostvareno. Razlika izmeu onoga to je obeano i onoga to je ostvareno obino slovi kao neispunjena obeanja. U neispunjena obeanja Bobio navodi: opstanak nevidljive moi, uporno trajanje oligarhije, ukidanje posrednikih tela, ponovno obnavljanje zastupanja interesa, prekinuto ire uee ljudi u odluivanju i neobrazovanog (ili loe obrazovanog) graanina. Razliiti su razlozi za ova neispunjena obeanja, a najvei broj njih lei u onome to se katkad zove ljudski materijal. Prvo, valja pomenuti razloge koji se nalaze u prostom faktu postojanja onih koji su podozrivi ili protivnici demokratije. Njima pripadaju i oni koji potcenjuju ili odbacuju demokratiju kao vladavinu neuspenih, a to je postojana 41

reakcionarna desnica, koja se stalno obnavlja u najrazliitijim vidovima, ali sa uvek istim jedom protiv besmrtnih naela. Ovde, kako Bobio ini se ispravno sugerie, valja ubrojiti birokratizaciju dravnog aparata, veu tehniku priroda odluka i tendencije ka mistifikaciji civilnog drutva. U drugu grupu spadaju oni, nazovimo ih maksimalistima, koji bi hteli da ovu ovozemaljsku tanku demokratiju unite kako bi je uinili savrenom; oni se ponaaju, kako Bobio kae, sluei se Hobsovom slikovitom idejom, kao Pelijine keri koje su na komade isekle starog oca da bi ga ponovo oivele. Tree, valja imati u vidu da neki delovi ili frakcije vladajuih snaga, odnosno, elite nisu u veoj meri zainteresovani za dublji i iri model demokratije. etvrto, neka obeanja su bila objektivno gledano prejaka i nisu mogla biti ispunjena i stoga su od samog poetka bila iluzija ili u neku ruku izneverena nada. Najzad, tu spadaju i oni, da ih uslovno nazovemo, aporini problemi koji kao takvi ostaju manje ili vie u svim sistemima, s tim to se negde lake a negde tee reavaju ili podnose: kako uskladiti jednakost sa slobodom, jedinstvo sa mnotvom, pravo veine s pravom manjine, princip vladavine prava sa principom suverenosti naroda odnosno principom vladavine ljudi. to se tie preterano velikih oekivanja naroda ili pojedinih slojeva ili delova naroda od nove vlasti, ona mogu da idu ak i iznad olako datih obeanja politike elite. Izneverena oekivanja su esto praena velikim razoarenjem i otporom odnosno protestima.

Globalizacija, politika i demokratijaDrugo teko breme demokratije nalazi se u uem i irem okruenju, naroito u dvostrukom licu globalizacije, koja kao odluujua planetarna snaga naderterminie sudbinu i tokove razvoja kako globalne tako i pojedinih drugih uih ili irih zajednica i, dakako, pojedinaca. Ve je uobiajeno i ne sluajno, da se splet novih planetarnih okolnosti tretira odnosno slovi kao globalizacija. Sasvim je nesporno da globalizacija sobom nosi nove i razliite mogunosti drutvenog i ovekovog razvoja i deo toga je vidljiv na nekim podrujima savremenog drutva. Na jednoj strani, ona podstie kreativne i razvojne snage i mo42

gunosti irom planete. No, isto tako, vidljive su i opipljive i druge tendencije i pojave sa potpuno obrnutim i negativnim dejstvom koje ide do pretnji opstanku savremene civilizacije. Kako e se ove dve tendencije dalje odvijati i meusobno odnositi, koja e od njih pretegnuti i u kolikoj meri, kakve e to konsekvence imati na pojedine sredine odnosno drave i drutva, pa i na oveka, postaju primordijalna pitanja drutvenih i, dakako, politikih nauka. Nas, sasvim logino, interesuju obe strane globalizacije, ali e ovom prilikom biti rei pre svega o onim tendencijama ili pojavama koje se mogu javljati kao prepreke razvoju demokratije pa i kao faktori devastacije dosadanjih dostignua demokratije. One se ve danas naziru ili javljaju u nekoliko sledeih kljunih i kompleksnih podruja: u sloenom odnosu politike i ekonomije; u mutnom polju desuverenizacije i marginalizacije drave; u zamrenom klupku multikulturalnosti odnosno multietninosti; u koliko staroj toliko i novoj i ini se veito tenziji izmeu principa vladavine prava i principa vladavine ljudi: u visokoj igri informatike i dezinformatike; najzad, u napetostima izmeu globalizacije, militarizacije i demokratizacije. Ovde e, ukratko, biti rei o onim kritinim ili klizavim poljima i problemima koji ne pogaaju sve zemlje, sve grupe i sve ljude jednako, ali jednako pogaaju demokratski i humanistiki razvoj savremenog drutva. Marketokratska teologija i demisioniranje politike Tekui tokovi globalizacije sadre i promoviu, pored ostalog, snane tendencije liberalizacije odnosno deregulacije, marketizacije i privatizacije sa pomraenjem procesa i mesta odluivanja. Ti tokovi dovode bar do tri bitne promene: Prvo do dominacije ekonomije i potiskivanja politike; Drugo do decentriranja i zamagljivanja procesa odluivanja; Tree, do znatnog reduciranja i zapostavljanja javnosti odluivanja. Dominacija ekonomije se ogleda pre svega u dominaciji trita koja nekad dobija razmere trine neoliberalne teologije. U neto saetijem vidu, taj trend ili pojava moe da se izrazi kao dominacija ekonomije i marginalizacija politike. Ekonomska planetarna dominacija se brani ekonomskim pre svega preduzimakim razlozima. Logika ne malog broja promotora, regulatora i upravljaa planetarne ekonomije moe se naj43

bolje otitati iz njihove komprimirane ali veoma indikativne poruke: ukoliko bi smo eleli da akcentiramo potrebe siromanih, naa ekonomija ne moe raditi drukije osim da uniti samu sebe. Novi planetarni ekonomski poredak, dakako, ima i svoje uporine take, pre svega, razvijene zapadne zemlje i njihove mone krugove i institucije koje inauguriu odnosno podstiu promene i upravljaju ili kontroliu projektovane smerove transformacije. Udarna igla ove strategije smetena je u odgovarajuim finansijskim institucijama. Pod nadzorom globalnih pre svega finansijskih institucija i, dakako, uz eventualnu logistiku podrku i super nadzor drugih jo vanijih i snanijih faktora odvija se proces prestrukturiranja i reformi ekonomskih sistema pojedinih zemalja. Pomenuti novi poredak postaje jedini, poeljan i nuan oblik i tok ivota i razvoja koji dobija obeleja nove napredne i demokratske zajednice. Ovaj poredak ima i svoje, katkad, rigidne zahteve. U odgovarajuim dokumentima precizno se navode i oblasti u kojima se moraju zadovoljiti zahtevi novih sklopova regionalne ili planetarne moi. Za one koji ne prihvataju te zahteve ili se ne pridravaju tih zahteva predviene su neprijatne mere. Razvod prava i politike i novi brak prava i ekonomije S promenom karaktera i pozicije politike, odnosno promenom mesta politike i ekonomije, menja se i karakter prava. Pravo nije vie instrument politike ili okvir odnosno faktor ograniavanja politike, ve znatno iri kompleks koji jednom svojom znaajnom stranom predstavlja dnevnog uvara novih ekonomskih postulata i novog rasporeda snaga i smera planetarnog razvoja. Ovaj postulat ili pretpostavka vue za sobom ili predodreuje i jedan drugi isto tako vaan stav. Pravo nije vie angaovano na projektovanju, promovisanju i zatiri demokratskih mehanizama ili oblika uea naroda u politici, ve pre svega na zatitu date ekonomije odnosno trita. Glavni napori pojedinih zemalja odnosno dravu su usmereni na prilagoavanju ili harmonizaciji nacionalnog prava sa pravom odgovarajuih planetarnih ili regionalnih organizacija. Zamane ekspertske grupe rasporeene po pojedinim zemljama su regrutovane po odreenim kriterijumima politike odnosno ekonom44

ske podobnosti. Novi zahtevi moraju dobiti i nove pravne forme, a odgovarajui pravni timovi, sa domaim i stranim strunjacima, utvruju karakter i tokove harmonizacije i oblikovanja pravne topografije odnosno harmonigrama o stanju i zdravlju pravnih sistema pojedinih zemalja. Drugim reima, ceo upravljaki sistem se velikim delom reducira na dve ose: jednu ekonomsku, a drugu pravnu. Veliki deo ovog procesa harmonizacije i stvaranja pravnog poretka odvija se, kao i proces donoenja amerikog ustava, iza zatvorenih vrata. Umesto suverenosti naroda dobijamo suverenost odreenih pravnih timova iji je glavni cilj i zadatak da uspostave i uvaju suverenost trita. Ovakvo stanje poiva dobrim delom na dvema pretpostavkama ili na jednoj od njih: Prvo na pretpostavci o idealnom karakteru meunarodnog ili ireg planetarnog odnosno regionalnog prava; drugo na svesti ili uverenju o faktikom postojanju jedne supersile kojoj se treba povinovati ili adaptirati. Kakve su anse demokratije u kordinatnom sistemu ije ose ine ekonomija i pravo ostaje kao jedno od kljunih pitanja na koje valja traiti odgovore. Dugo iskustvo je ve pokazalo da je slobodno trite nuan uslov i element jedne razvijene ekonomije, drutva i demokratije. Isto tako, manje ili vie je jasno da se bez odgovarajueg pravnog okvira ne moe obezbediti odgovarajua trina ekonomija. Meutim, ono to treba istai je sledee: teko je graditi jedan demokratski poredak drutva koje rauna samo sa dve pomenute ose. Desuverenizacija i marginalizacija dràve Dominacija ekonomije povlai za sobom i potrebu za decentriranjem odluivanja. Pojava decentriranja se, po zvaninoj interpretaciji, javlja kao rezultat nemogunosti dravnog upravljanja i upravljanja dravom u novim uslovima. Tekui trendovi sa kombinovanim efektima reforme lokalne vladavine, privatizacije i naroito agencifikacije, pie Rouds 1994, ispraznili su dravu (the hollowing out the state) odnosno erodirali kapacitet centra da upravlja sistemom njegovu upravljaku sposobnost. Par godina kasnije ovaj autor ide dalje i rezolutno tvrdi da je Britanija bila efektivno drutvo bez centra (a centreless society) u kome mi nemamo vie monocentrinu ili unitarnu vladavinu; ne postoji jedan ve mnogo centara koji povezuju mnoge nivoe vladavine 45

(government).7 Na kraju dekade Frajser je tvrdio da su sada sve forme komandovanja i kontrole efektivno fragmentirane, razliite, decentrirane i ne-hijerarhijske. Jedina stvar koju vlada moe da uradi je kontingentno krmanjenje (contingent steering)... Surfovanje na internetu... izgleda mnogo prikladnije nego izrada ozbiljnih politikih programa i dokumenata.8 Posebno su interesantna i znaajna istraivanja ne samo pitanja uticaja internetske inovacije i nove tehnologija na sposobnost kljunih aktera da upravljaju dravom. (Steering the state in information era.), ve i pitanja uticaja tih inovacija na demokratsko konstituisanje i funkcionisanje politike.9 Drava se u ovakvoj novoj konstelaciji upravljakog procesa smatra zastarelom i sekundarnom organizacijom. Dravna suverenost odnosno vlast je radikalno transformisana i odletela najveim delom u tri smera. U jednom prema iroj i vioj globalnoj odnosno regionalnoj organizaciji; drugi smer je vodio prema ekonomiji odosno ekonomskim mehanizmima i punktovima koordinacije; trei se okrenuo prema lokalnoj zajednici. Noviji popularni slogan: misli globalno, delaj lokalno mogao bi se otitati i na sledei nain; ne misli mnogo niti vie delaj dravno-nacionalno. Drava u ovakvoj globalistikoj strategiji i konstelaciji odnosa klizi ka organizaciji instrumentalnog i pomonog karaktera. Ona postaje velikim delom servis viih planetarnih ili regionalnih centara ekonomske i politike moi. To moe biti i dobro i loe za graane te drave. Dobro ako su meunarodna zajednica i pravo funkcionalizovani s obzirom na tenje i interese graana uopte pa i te zemlje posebno. Loe ako se i7 R.A.W. Rhodes, The Hollowing out of the State: The Changing Nature of the Public Service in Britain, Political Quarterly, 65, 1994.; R.A.W. Rhodes, Understanding Governance: Policy Networks, Governance, Reflexivity and Accountability. Buckingham, Open University Press, 1997. 8 P.H.A. Frissen, Public Administration in Ciberspace, in I.T.M.Snellen and W.B.H.J. van de Donk, eds. Public Administration in an Information Age: A Handbook, Amsterdam, IOS Press, 1998, p. 41, 46. 9 Vidi: B.N. Nague B. D. Loader eds. Digital Democracy: Discourse and ecision Making in the Information Age, London, Routledge, 1999; C.Bellamy J. A. Taylor, Governing in the Information Age, Buchingham, Open University Press, 1998. D. Osborne T. Gabler, Reinventing Government: How the Enterpreneurial Spirit is Transforming the Public Sector, New York, Plume, 1992.

46

ukoliko se iza meunarodne zajednice i meunarodnog prava kriju interesi i aspiracije uih krugova moi. U stvarnosti izgleda ima i jednog i drugog, katkad vie ovoga drugog. Desuverenizacija jednih a suverenizacija drugih dràva Ekshumacija malih otad`bina Interesantan je koliko i upitan, zagonetan i paradoksalan trend snane etnifikacije politike i ekshumacije malih otadbina u eri sprovoenja globalizacije brojnih strana ivota i upravljanja i proklamovanja desuverenizacije drave kao jednog od glavnih smerova globalistike rekonstrukcije planetarne zajednice. Informatika i reklamokratija Pomenuti tokovi globalizacije uivaju logistiku podrku od velikih masmedijskih kua i agencija za reklame koje proizvode i prodaju brojne i skupe virtuelne sadraje razliite namene. Globalizacija i militarizacija udno je da tako vidljivu pojavu kao to je militarizacija ogromna veina ljudi razvijenog i postkomunistikog sveta prima tako leerno. Jagma pred vratima NATO-a za prijem u lanstvo mnogih dojueranjih real-socijalistikih drava je moda jedna od najiznenaujuih sekvenci poetka dvadeset prvog veka. Globalizacija, kapitalizam i demokratija Veliki broj hiperglobalista ne obraa dovoljno panje one nepoeljne strane dosadanje globalizacije, ve uporno tvrdi da globalizacija ne samo pretpostavlja odnosno implicira, ve i sasvim logino proizvodi demokratiju. Ova proizvodnja kulture kapitalizma, kae Sorman, ide zajedno sa njegovom univerzalizacijom: svuda gde je na delu, kapitalizam utemeljuje religiju, individualizam i demokratiju.1010 G. Sorman, Velika Tranzicija. Knjiarnica Z. Stojanovia, Novi Sad, 1997, str. 121.

47

III. Pledoaje za obnovu kriti~ke i demokratske misliSavremena intelektualna pa i akademska javnost je prilino arolika, sloena i izgleda prilino iznenaeno i zbunjeno pred gustinom, brzinom i implikacijama odnosno efektima aktuelnog dogaaja. Neki autori misle i istiu da je ak i zapadna misao u krizi, poljuljana samo-sumnjom i pred izazovima koji dolaze iznutra i trae radikalniju samorefleksiju. U tako sloenim novim globalnim odnosima i uslovima nije udo to je mogue nai mnotvo interpretacija i struja miljenja koje egzistiraju paralelno, jedni pored drugih ili se ukrtaju ili pak meusobno kompitiraju. Neka ovde budu istaknuta samo neka od njih, po mogunosti ona koja su indikativna i referentna za problematiku demokratije i mogu biti uputna za orijentaciju i snalaenje u zamrenom spletu politikih odnosa. U njima bi valjalo potraiti bar deo objanjenja i odgovora na ve istaknute probleme i kontradiktornosti globalizacije i demokratizacije. Ali i kad ne daju odgovore, mnoge od tih struja miljenja su indikativne i korisne za razumevanje vremena i sveta u kojima ivimo i delamo. Savremeni tokovi drutveno-politi~ke i demokratske misli Prvo valja pomenuti krug intelektualnih poslenika koji su zatupnici i promotori, delimino i kreatori novih tokova globalizacije. U okviru ovog kruga mogue je nai vie pot-krugova od onih umereno neoliberalnih do ekstremnih ultraneoliberalnih. Za demokratsku teoriju su interesantne one orijentacije iz ove neoliberalne porodice koje nastoje da svoj projekat sistema organizuju na i oko dve ose: slobodnoj trinoj ekonomiji i odgovarajuem pravnom okviru-poretku. Slobodno trite i vladavina prava su dve osnovne vrednosti i stuba ovog neoliberalnog poretka. Elaboracije ovog projekta mogu biti veoma korisne a neke od njih, poput Hajekove, izgledaju impresivno, i kad nisu u mnogo emu prihvatljive. Socijalna dimenzija se u ovom projektu javlja u vidu ponornice: negde izbija na povrinu u zamanom toku, a negde iezava. U ovom projektu upravljaki kompleks izgleda uglavnom popunjen ekonomijom i pravom, a politika se poput gmizavca smeta i promee u 48

pukotine sistema ili natee i iscrpljuje u nekim prilino ispranjenim i lebdeim institucionalnim formama. Ekonomija je ovde spiritus movens, projektant-moderator i organizator drutvenog, a time i politikog ivota. Treba li naglaavati da e se ona rukovoditi pre svega ekonomskim i trinim principima ili intersima onih koji predstavljaju glavne nosioce ekonomske aktivnosti. Poto su to, kako je izloeno, vrlo konkretne i ive strukture odnosno grupe, sasvim je jasno da e ovde delovati princip pars pro toto. Za delovanje ove strukture nije potrebna ni javnost ni transparetnost ni kontrola ni bilo kakvo ire uee u procesu odluivanja. Sa ograniavanjem politike, a s tim i javnog prostora i javnosti, odnosno uea u politici znatno se suavaju mogunosti i uopte smisao demokratije. U celini gledano ovaj pristup je vie orijentisan na projektovanje i promovisanje velikih i pozitivnih koraka i uinaka globalizacije nego na onu njenu drugu odnosno negativnu ili nepoeljnu stranu. Ovi tokovi misli su kongruentni sa nekim tokovima globalizacije o kojima je prethodno bilo rei. Drugi znaajan, po mnogu emu atraktivan sloj intelektualnog stvaralatva ini ono to se najee razume pod postmodernizmom. U novije vreme ovaj pristup je privukao iroku panju u drutvu i drutvenim naukama i moglo bi se rei da predstavlja kljunu komponentu nekih glavnih tokova teorijske misli a ne samo marginalizovani fragment analitikog neslaganja. Nije uvek lako razabrati ta su to osnovne ideje ili jezgro postmodernizma i jo manje koliko je on od pomoi u razumevanju i snalaenju u sloenom spletu savremenih drutvenih odnosa. Bilo bi suvie pretenciozmno, a i nemogue, ovom prilikom ulaziti u neka ira ili dublja razmatranja misaonih tokova postmodernizma, njegovih derivacija ili legura sa drugim strujama misli. Moda nije na odmet rei da je on uzimao ireg maha u talasima, od francuskih postmodernista poput Jacques Derrida-e, Gilles Deleuze-a i Jean-Francois Lyotard-a (krajem 1960-ih), pa preko odreenih anglo-amerikih postmodernistikih tokova, do najnovijih smerova kritikog postmodernizma. Kratak osvrt na postmodernizam ovde ima smisla iz dva osnovna razloga: Prvo zato to se u njemu nalaze neke ideje i poruke koje mogu biti od znaaja za demokratsko organizovanje i funkcionisanje drutva; Drugo zato to i u stranoj i u naoj literaturi nisu retki pozivi na postmodernizam bez ikakvog dubljeg pokria. 49

Bauman je dobro zapazio da je era postmodernizma, u stvari, era preocenjivanja moderne (to znai i preocenjivanja retrospektivne kondenzacije savremene forme postojanje u modernistiki projekt) koja sadri brojne meusobno ukrtene konvergencije i razlaze unutar sociologije i filozofije. Ono to neki (Dervis) primeuju kod teorizacije i analize meunarodnih odnosa moglo bi se bar delimino rei i za neke druge discipline drutvenih posebno politiku nauku. Naime, on smatra da su uticaji postmodernizma posebno odbojnost (rejectionizam) i radikalni relativizam imali uticaja, pa i ne retko bili projektovani, u analize meunarodnih odnosa. Bez ulaenja u brojne aspekte ove razuene struje miljenja, ukratko emo se osvrnuti na dve njene pozicije, koje su od posebnog znaaja za poimanje i sudbinudemokratije. Te dve pozicije se odnose na racionalnost odnosno um i na legitimnost odnosno konsensus. Moda najotrija postmodernistika kritika upuena je na adresu racionalnosti odnosno logocentrizma. Okosnicu ove kritike ini sumnja u um. Um je ne samo muenje, kako jednom ree Fuko, ve i zatitnik ili proizvoa odreenih opasnih stvari. Ovom rigidnom optubom postmodernistiki pristupi tee da poreknu legitimnost koju je podarilo prosvetiteljstvo i njegova tradicija univerzalnosti odnosno univerzalnom zakonodavnom razumu (universal reason) i objektivnoj racionalnosti, naunom metodu, epistemolokoj fiksaciji i osnovnoj (foundational) istini. Kao to je zakonodavni razum skinuo sa scene otkrovenje i postao garant naeg uverenja koje slovi kao istina, tako interpretativni razum i sluaj preuzimaju tron zakonodavnog razuma. Postmodernizam skida sa trona filozofa kao zakonodavca koji zadaje pravila rada ovekovog razuma, a s njim i utemeljivae i pronosioce objektivne univerzalne racionalnosti od Platona, preko Kanta, Dekarta i Spinoze. Na njihovo mesto dolaze fluidnost i fragmentacija, hibridnost, sluaj i hiperrealnost, sa svojim utemeljivaima i braniteljima. Veliki deo ove postmodernistike filozofije, moglo bi se rei, komprimira se u Rortijevom stavu da postmodernizam ne priznaje adekvatnost (approprateness) ak ni slabe ontologije i uoptene istine. Filozofija, pa ni politika filozofija nema posebno znanje, ni teorijsko ni metodoloko pomou kojih bi analizirala i objanjavala kljuna pitanja i dileme ljudskog ivota. Poto ne moemo da direktno zakoraimo u 50

realnost i tamo proveravamo svoje tvrdnje, jedini osnov-razlog za tretiranje odreenih tvrdnji kao istinitih jeste to nam to na odreeni nain pomae da se snaemo sa sopstvenim iskustvom. Drugim reima, istinite tvrdnje su one koje su korisne, koje stalno funkcioniu, i koje se u praktinom smislu isplate. Rorti savetuje da prestanemo da se uopteno brinemo o istini i da se koncentriemo na iznalaenje pojedinanih istina u pojedinanim domenima. O ivotnim problemima i dilemama mogu mnogo vie rei knjievnost i poezija nego filozofija. Zato e u postfilozofskoj budunosti kulturni ideal biti pesnik a ne naunik. Ovakvo poimanje racionalnosti ne daje osnova za situiranje ili utemeljenje konsensusa koji je jedan od osnovnih stubova demokratske teorije i prakse. Nimalo nije udno to su ideje ovakvog dinaminog i samosvojnog autora, kao i postmodernizma uopte, naila na razliita reagovanja. Meu njima, ona pozitivna, naravno, nisu retka. Ovo utoliko vie to su na amerikim univerzitetima tendencija i praksa zamene ideala objektivne nauke i racionalne rasprave sa agresivnim relativizmom uzeli znatan mah i irinu. Opaske na racionalizam imaju viestruki smisao i znaaj te ih valja ozbiljno shvatiti. S druge strane, ne mali broj autora ima manje ili vie odbojan stav prema postmodernizmu, naroito prema nekim njegovim stranama. U prilog svojih gledanja oni istiu dosta jake razloge. Pre svega, postavlja se pitanje ta je to osnova ili instanca koja daje legitimnost negativnom sudu ili diskreditaciji uma odnosno racionalnosti. U stvari totalna sumnja u logocentrizam, kako kae Frank, neizbeno priziva kao alternativu alogino odnosno ono to samo nije umstveno. Tu formu kritike Frank oznaava kao specifinu savremenu varijantu antiprosveenosti. Njena dilema, kae Frank, sastoji se u tome da odbacivanjem miljenja koje mora biti obrazloeno (utemeljeno) ta kritika u svom performativnom samoprotivreju biva liena svih razloga ili, pak, ako se poziva na univerzalizirajue razloge, mora ponovo da se vrati na um i poziva na njega.11 Neki poznati teoretiari demokratije, poput Sartorija, kritiki su raspoloeni prema postmodernistikim i kvazimodernistikim orijenta11 M. Frank, Conditio moderna, Svetovi, Novi Sad, str. 35.

51

cijama, koje su izraavale ignorantski stav prema tekovinama politike nauke. Ukratko, postmodernizam obiluje iskazima ili tonovima koji nisu dovoljno argumentovani. Moda u njemu ima neega od onoga to Frank naziva zasienou dravom i zamorenou civilizacijom pa i skepse u odnosu na racionalnost, koja je samo podvrsta jedne daleko rasprostranjenije nelagodnosti u sklopu duevne klime u zapadnom svetu.12 Verujemo, kao i Frank, da se od njega moe mnogo nauiti i da ga treba pozdraviti kao podsticajnu provokaciju13, ali nismo uvereni da ona moe u istoj meri koristiti u graenju i odravanju demokratskog poretka i sveta ivota. Nama izgleda neto privlaniji i adekvatniji pristup koji ima svoje makar i minimalno ontoloko utemeljenje i u kome se ontoloka refleksija mea i preplie sa prezentacijom i afirmisanjem politiko-teorijskih orijentacija ili pozicija. Zar nije, kako istie Vajt, potrebna neka makar i slaba ontologija, koja eli da prui osnove za moralno i politiko miljenje. Ona nudi figuracije ljudskog bia u smislu odreenih egzistencijalnih realiteta14 i pokazuje kako se moe mislilti o moralu i politici u ova pozna moderna vremena. U egzistencijalne temelje spada ona suptilna mrea ispletena od niti individualnosti i drutvenosti bez obzira u kom obimu i formi se oni javljali. Fluidi ove ontologinosti mogu biti slabiji ili jai, nagnuti vie na jednu nego na drugu stranu, ali oni sadre i izraavaju onu bitnu osobinu ljudskog bitisanja: oveka kao slobodnog bia koji dela i sebe razvija odnosno samorazvija u zajednici. Ono to je za nas bitno jeste to to se u tim ontolokim slojevima nalazi podrka za odreene moralne i politike odnosno demokratske sadraje. To je danas vano imati na umu, naroito u nekim postkomunistikim zemljama, pa i u Jugoslaviji, u kojima je moralna devastacija, kao pratilac brojnih nemilih dogaaja, dobila zastraujue razmere. Na ovaj veliki izazov politika elita stoji i dalje gluvonema. I intelektualna zajednica mora vie ukazivati na ovaj problem i potrebu moralne obnove koja treba da tee paralelno i kongruentno sa procesom demokratizacije.12 M. Frank, Conditio moderna, Svetovi, Novi Sad, str. 8. 13 M. Frank, Conditio moderna, Svetovi, Novi Sad, str. 133. 14 Stephen K. White, Sustaining Affirmation: The Strenght of Weak Ontology in Political Theory. Princeton, Princeton University Press, 2000, p. 9 12.

52

Povoljniji okvir za politiki posebno demokratski diskurs prua i kasna moderno-postmoderna filozofska i drutveno-politika misao koja tvrdi i pokazuje da danas ne ivimo niti u striktno modernom niti u isto postmodernom svetu, ve pre negde, u nekom meu-prostoru, koga autor ove koncepcije naziva naa kasna moderno-postmoderna tranzicija.15 Utvrivanje distinktnog karaktera moderno-postmoderne tranzicije ima za cilj da ponudi ili izvede putokaze za uspenu demokratsku praksu. Filozofsko jezgro ove orijentacije ini kritiki postmodernizam, kao perspektiva koja ceni znaaj i snagu i kritike teorije i postmoderne teorije.16 Dejstva postmodernizma na politiku teoriju su viestrana i donekle protivrena. Time to je delimino oslobaa od preterane ontologizacije, teleologije i eshatologije, on, bar u nekim varijantama, otvara vie prostora za ono polje politike nauke koje pokriva, ukratko da kaemo, pragmatizam i politika sociologija. Treu skupinu relevantnih modela i projekata demokratije i demokratizacije, koja je u stanju da se na jedan moda efikasniji i plodotvorniji nain suoi sa izazovima nego to su to spremni da urade marketokratski donekle darvinistiki neoliberalizam i postmodernizam, ine odreeni politiko-filozofski, politikoloki, politikoloko-pravni ili politikoloko-socioloki pristupi. Tu pre svega mislimo na poliarhini mod

Documents

Postkomunizam i Demokratske Promene