Karl Polanji Velika transformacija

Glavni i odgovorni urednik JAGOŠ ĐURETIĆ

Urednik SLOBODAN SAMARDŽIĆ

K A R L P O L A N J I

V E L I K A T R A N S F O R M A C I J A Politička i ekonomska ishodišta našeg vremena

Sa predgovorom -ROBERTA M. MEKAJVERA

Prevela sa engleskog DUBRAVKA MIĆUNOVIĆ

„Filip Višnjić" Beograd, 2003.

Mojoj voljenoj supruzi Iloni Duczynskoj

posvećujem ovu knjigu koja je nastala zahvaljujući njenoj

pomoći i primedbama

IZJAVE ZAHVALNOSTI

Ova knjiga je napisana u Americi za vreme Drugog svetskog rata, ali je započe-ta i završena u Engleskoj, gde je autor gostovao kao predavač Odbora spoljnih sa-radnika Oksfordskog univerziteta i odgovarajućih institucija Londonskog univerzite-ta. Njena glavna teza je razrađena za vreme školske 1939—40. godine, tokom auto-rovog iêntorskog rada koji su organizovala udruženja za radničko obrazovanje na koledžu Morli u Londonu, Kenterberiju i Bekshilu.

Istorijat ove knjige je priča o velikodušnom prijateljstvu. Autor mnogo duguje svojim engleskim prijateljima, naročito Ireni Grant, s čijim je saradnicima radio. Za-jednički naučni rad udružio je autora s Feliksom Šaferom, ekonomistom iz Beča, ko-ji se sada nalazi u Velingtonu na Novom Zelandu. U Americi je Džon X. Kauvenho-' ven, kao verni prijatelj, pomagao autoru u iščitavanju i redigovanju teksta, u koji su unete mnoge njegove sugestije. Među ostalim prijateljima koji su pomogli autoru bi-le su njegove kolege sa koledža Benington, Horst Mendershauzen i Peter F. Druker. Peter F. Druker i njegova supruga bili su izvor stalne podrške, uprkos njihovom pot-punom neslaganju s autorovim zaključcima; naklonost Horsta Mendershauzena je uvećala korisnost njegovih saveta. Autor takođe duguje zahvalnost za pažljivo iščita-vanje rukopisa Hansu Cajzelu sa Univerziteta Ratgers. Za štampanje ove knjige u potpunosti se pobrinuo Kauvenhoven, uz pomoć Drukera i Mendershauzena, i za taj prijateljski čin autor im je duboko zahvalan.

Rokfelerovoj fondaciji autor se zahvaljuje na dvogodišnjoj stipendiji, 1941— 1943. godine, koja mu je omogućila da završi knjigu na koledžu Benington u Ver-montu, gde je boravio na poziv Roberta D. Lija, tadašnjeg predsednika koledža. Rad na koncepciji knjige je napredovao tokom javnih predavanja i seminara, održanih za vreme školske 1940—41. godine. Kongresna biblioteka u Vašingtonu, kao i bibliote-ka Seligman u Njujorku na Kolumbija univerzitetu, omogućile su autoru istraživački rad. Svima njima autor se srdačno zahvaljuje.

šorham, Sevenouks, Kent. K. P.

SADRŽAJ

Predgovor Roberta M. Mekajvera 11

Deo prvi MEĐUNARODNI SISTEM

Glava lt Stogodišnji mir < 16 Glava 2. Konzervativne dvadesete, revolucionarne tridesete 32

Deo drugi USPON I PAD TRŽIŠNE PRIVREDE

I Satanska fabrika

Glava 3. «Stalno prebivalište nasuprot napretku« . . : 44 Glava 4. Društva i privredni sistemi 54 Glava 5. Evolucija tržišnog obrasca. 66 Glava 6. Samoregulativno tržište i fiktivna roba: rad, zemlja i n o v a c . . . . 76 Glava 7. Spinhemlend, 1795 84 Glava 8. Uzroci i posledice 92 Glava 9. Pauperizam i utopija 108 Glava 10. Politička ekonomija i otkriće društva 116

II Samozaštita društva

Glava 11. Čovek, priroda i proizvodna organizacija 132 Glava 12. Rađanje liberalnog kreda 136 Glava 13. Rađanje liberalnog kreda (nastavak)

Klasni interes i društvena promena 150 Glava 14. Tržište i čovek 162 Glava 15. Tržište i priroda. 176 Glava 16. Tržište i proizvodna organizacija 188. Glava 17. Narušavanje samoregulativnog tržišta 196 Glava 18. Razorne tenzije . . . 204

10 Sadržaj

Deo treći NAPREDOVANJE TRANSFORMACIJE

Glava 19. Narodna vlada-i tržišna privreda" 216 Glava 20. Istorija u zamahu društvenih prometia 228 Glava 21. Sloboda u kompleksnom društvu 238

NAPOMENE O IZVORIMA

I Ravnoteža moći 248 II Stogodišnji mir 252

III Kidanje zlatne niti 254 IV Njihanje klatna posle Prvog svetskog rata 255 V Finansije i mir 255

VI Odabrana literatura га «Društva i privredne sisteme« 256 VII Odabrana literatura za «Evoluciju tržišnog obrasca« 260

VIII literatura o Spinhemlendu 265 IX Spinhemlend i Beč . 270 X Zašto ne Vitbredov predlog zakona? 272

XI Dizraelijeve «Dve nacije« i problem obojenih rasa 274 XII Dodatna napomena: Zakon o sirotinji i organizacija rada 277

O piscu knjige 286

P R E D G O V O R

Pred nama je knjiga pored koje većina dela iz njene oblasti izgleda zasta-relo ili izanđalo. Ona je tako izuzetan događaj da predstavlja znamenje

svoga vremena. U njoj u jednom odsudnom trenutku nailazimo na novo razumevanje oblika i značenja ljudskog delovanja. G. Polanji ne izjavljuje da piše istoriju — on je preispituje. On ne osvetljava neke od mračnih kutaka istorije, niti na prihvatljiv način svoje lično verovanje pretvara u opŠte pravi-lo; umesto toga, zahvaljujući svojoj pronicljivosti i znanju, on baca novo sve-tio na procese i revolucije cele jedne epohe dosad neviđenih promena.

Neposredni cilj g. Polanjija je da ukaže na društvene implikacije jed-nog posebnog privrednog sistema, tržišne privrede, koja je svoj puni pro-cvat dostigla u devetnaestom veku, i to čini s izvanrednom pronicljivošću. Došlo je vreme kad se retrospektivnom mudrošću sve to može proceniti, jer kao što je rekao Aristotel, kadri smo da saznamo prirodu neke stvari tek on-da kada ona dostigne i prevaziđe svoju zrelost. Događaji i procesi, teorije i prakse se tad javljaju u novom svetlu. Mnogo toga što se prozaičnom piscu istorije čini samo epizodnim, dobija dublje značenje; mnogo toga što se čini samo bizarnim, dobija pravedniju ocenu. Svođenje čoveka na rad, a prirode na zemlju, pod pokretačkom snagom tržišne privrede pretvara modernu istoriju u uzbudljivu dramu, u kojoj društvo, njen okovani protagonista, naj-zad kida svoje okove.

Ta nova orijentacija, koja je u nekim ranijim delima nagoveštena, ali nije razvijana, daje nove razmere ljudima i idejama. Uzmimo, na primer, čartistički pokret i proročki duh Roberta Ovena (Robert Owen), ili čuvene preporuke Spinhemlenda (Speenhamland), i videćemo koliko dublje g. Po-lanji prodire u njihovo istorijsko značenje! Koliko razumljiviji postaje opis sudija koji ozakonjuju one kabinetske principe u koje ni sami, kao ni naj-prosvećeniji ljudi toga doba, još nisu mogli da proniknu. S novim razumeva-njem pratimo borbu ideologija izazvanu neumoljivim rastom privrede, če-mu se neke slepo suprotstavljaju, neke pokušavaju da ublaže njene nemilo-srdnije udare na društveno tkivo, dok neke opet jednostrano — ili uprošće-

12 Predgovor

no — pozdravljaju svaki njen korak. Pratimo i pokušaje odbrane pristalica starog poretka, nemoćnu uznemirenost pobornika tradicionalnog hrišćan-stva, lako postignutepobede ortodoksnih ekonomista, koji sve to vesto obja-šnjavaju. Međutim, procesi koji nadiru ostavljaju ruševine za sobom, a na brzinu građena odbrana pred njima se raspada. Vidimo kako je uz novo oslobađanje nastajalo i novo ropstvo, i odmeravamo izazov s kojim se suoča-va naša epoha.

G. Polanji ostavlja daleko iza sebe kako dogmatiku Karla Marksa, tako i apologiju reakcije. On se bavi ekonomskim procesima u modernoj civiliza-ciji, ali ne nudi nikakvu doktrinu ekonomskog determinizma. Umesto toga, on daje pronicljivu analizu posebnog istorijskog preobražaja, u kojem je od-lučujuću ulogu igralo smenjivanje jednog privrednog sistema drugim. To se desilo ne zato što ekonomski odnosi uvek imaju prvenstvo, već zato Što je u ovom slučaju, i samo u ovom slučaju, »idealni sistem» nove ekonomije ne-milosrdno zahtevao poricanje društvenog statusa ljudskog bića. On vešto prikazuje kolonijalni položaj i industrijsku okupaciju društava primitivnih naroda, ne da bi pokazao šta je taj »idealni sistem» značio za njih, već šta je doneo nama. «Satanske fabrike»1 nisu vodile računa ni o kakvoj ljudskoj po-trebi osim o jednoj — one su bezobzirno počele da melju društvo do samih njegovih atoma. Stoga su ljudi morali da otkriju društvo. Za g. Polanjija, društvo je poslednja reč. Najveća tragedija koja je pratila industrijsku revo-luciju nije bila prouzrokovana neosetljivošću i pohlepom kapitalista usmere-nih na profit, mada je u tome bilo mnogo nečovečnosti — već društvenim razaranjem koje izaziva jedan nekontrolisani sistem — tržišna privreda. Ljudi nisii uspeli da shvate šta znači društvena kohezija. Duhovni hram ljudskog bitisanja bio je opustošen i razrušen. Veliki problem društvene kontrole nad tom revolucionarnom promenom nije bio shvaćen, optimističke filozofije su ga zamagljivale, kratkovidi filantropi su ga, zajedno s moćnicima, prikrivali, a vreme još nije iznedrilo mudrost.

Međutim, izlažući svoje argumente, g. Polanji ne gleda s nostalgijom na neku srećniju prošlost; on se ne zalaže za reakcionarno. Nema povratka u prošlost, i on ne bi doneo rešenje. Ono što je potrebno našem vremenu, jeste reafirmacija osnovnih vrednosti ljudskog života prilagođenih novim uslovima i potrebama. Tradicija nas razočarava i izneverava ako se oslonimo samo na nju. Ne smemo napustiti princip individualne slobode, nego ga moramo obnoviti. Ne možemo restaurisati prošlo društvo, čak i ako magla istorije od nas prikriva njegova zla; moramo iznova da gradimo društvo za nas, proučavajući iz prošlosti one lekcije i upozorenja koja smo kadri da shvatimo. Možda na taj način ne bismo zaboravili da je ono što prouzrokuje ljudska događanja toliko zamršeno da ga ni najumniji ljudi u potpunosti ne mogu razmrsiti. Postoji uvek momenat kada moramo da verujemo u vred-

1 »Satanske fabrike* (satanic mills) — ke, 1757—1827) u svom delu Jerusalim. —

fraza koju je upotrebio Vilijem Blejk (William Bla-Prim. prev.

Predgovor 13

nosti na osnovu kojih delujemo, tako da se značajnije snage sadašnjice mo-gu usmeriti novim pravcima, ka novim ciljevima.

Jedna tako podsticajna i temeljno istraživačka knjiga neminovno izaziva kontroverze i zahteva preispitivanja. Neki ljudi se mogu pitati da li je uloga tržišne privrede bila baš tako apsolutna, da li je logika sistema bila sama po sebi toliko rigorozna i prisilna. Neki možda nisu voljni da idu tako daleko kao autor, kada n a j e d n o m mestu kaže da su «nacije i narodi bili samo ma-rionete u predstavi koja je bila potpuno izvan njihove kontrole». Neki bi možda želeli da su raznim oblicima «zaštite» od samoregulativnog tržišta da-te drukčije ocene, i možda im smeta što se uterivači poreza i zakonodavci u društvu posmatraju kao braća po oružju. I tako dalje. No, svakako bi svi oni morali priznati ubedljivost autorovog izlaganja u celini. Mi smo sada u prednosti, jer posle zemljotresa gledamo srušene hramove naših voljenih bogova; vidimo krhkost ogoljenih temelja i možda možemo da naučimo ka-ko i gde da ponovo sagradimo institucionalno zdanje koje bi bolje podnelo šokove promene.

Danas je od primarnog značaja lekcija koju knjiga daje graditeljima buduće organizacije međunarodnih odnosa. Ona jasno pokazuje da liberal-ne formule, kao što je «svetski mir kroz svetsku trgovinu« neće biti dovoljne. Ako se zadovoljimo tim formulama, postajemo žrtve opasne i obmanjujuće simplifikacije. Ni nacionalni, ni međunarodni sistemi ne mogu da zavise od autonfatskih regulatora. Uravnoteženi budžeti i slobodno preduzetništvo, svetska trgovina i međunarodni klirinški zavodi, kao ni paritetne valute, ne-će garantovati međunarodni poredak. Samo društvo može da ga garantuje, i zato se mora pronaći međunarodno društvo, pri čemu institucionalno zda-nje mora da održava i kontroliše privredna kretanja.

Stoga je poruka ove knjige namenjena ne samo ekonomistima, mada sadrži snažnu poruku za njih; ne samo istoričarima, mada njima otvara nove vidike; ne samo sociolozima, mada im otkriva produbljeni smisao onoga šta znači društvo; ne samo politikolozima, mada će im pomoći da preformulišu stare probleme i procene stare doktrine — ona je poruka svakom inteligent-nom čoveku kome je stalo da produbi svoje sadašnje obrazovanje o društvu, svakom čoveku kome je stalo da poznaje društvo u kome živi, krize koje je prolazilo i krize koje mu predstoje. Ona mu omogućava novi pristup jednoj dubljoj veri, omogućava mu da sagleda ono što nije dato unutar neadekvat-nih alternativa koje mu se obično nude — ograničeni liberalizam, isključivi kolektivizam, puka negacija individualizma, je r sve te alternative teže da da-ju prioritet nekom privrednom sistemu, a tek kada otkrijemo prioritet dru-štva, sveobuhvatno koherentno jedinstvo ljudske međuzavisnosti, možemo da se nadamo da ćemo prevazići složenosti i protivrečnosti svoga vremena.

Robert M. Mekajver (Maclver)

Deo prvi

M E Đ U N A R O D N I S I S T E M

*

1

STOGODIŠNJI MIR

Civilizacija devetnaestog veka je propala. Ova knjiga se bavi političkim i ekonomskim uzrocima tog događaja i velikom transformacijom koju je

on izazvao. Civilizacija devetnaestog veka počivala je na četiri ustanove. Prva je bi-

la sistem ravnoteže moći, koji je čitav vek sprečavao pojavu dugotrajnog i razornog rata među velikim silama. Druga je bila međunarodni zlatni stan-dard, koji je simbolizovao jedinstvenu organizaciju svetske privrede. Treća je bila samoregulativno tržište, koje je proizvelo do tada nečuveno riaterijal-no blagostanje. Četvrta je bila liberalna država. Ako se klasifikuju na jedan način, dve od tih ustanova su bile ekonomske, a dve političke. Ako se klasi-fikuju na drugi način, dve su bile nacionalne, a dve internacionalne.' One su zajedno odredile karakteristične obrise istorije naše civilizacije.

Među ovim ustanovama, zlatni standard se pokazao ključnim: njegov pad bio je najneposredniji uzrok katastrofe. Do njegovog pada, većina dru-gih ustanova bila je žrtvovana u uzaludnom naporu da se on spase.

Međutim, ishodište i matrica ovog sistema bilo je samoregulativno trži-šte. Upravo taj pronalazak je stvorio jednu specifičnu civilizaciju. Zlatni standard bio je samo pokušaj da se domaći tržišni sistem proširi na među-narodni plan; sistem ravnoteže moći bio je nadgradnja koja je izgrađena na zlatnom standardu i del imičnoje delovala kroz njega; sama liberalna država bila je tvorevina samoregulativnog tržišta. Ključ sistema ustanova devetnae-stog veka bio je u zakonima koji su upravljali tržišnom privredom.

Naša teza je d a j e pojam tržišta koje se samo prilagođava implicirao či-stu utopiju. Takva ustanova nije mogla postojati tokom dužeg vremenskog perioda a da ne poništi ljudsku i prirodnu sadržinu društva; ona bi fizički uništila čoveka i opustošila njegovo okruženje. Neizbežno je bilo da društvo preduzme mere da se zaštiti, ali bilo koje mere da je preduzimalo, one su

18 Međunarodni sistem

narušavale samoregulaciju tržišta, dezorganizovale industrijski život, i tako na drugi način ugrožavale društvo. Upravo ta dilema dovela je u teškoću razvoj tržišnog sistema i najzad ukinula društvenu organizaciju koja se na njemu zasnivala.

Takvo objašnjenje jedne od najdubljih kriza u čovekovoj istoriji svaka-ko deluje isuviše jednostavno. Ništa ne bi moglo da izgleda neprimerenije od pokušaja da se jedna civilizacija, njena suština i etos svedu na određeni broj ustanova, da se jedna od njih odabere kao osnovna i da se dokazuje da , je bilo neizbežno samouništenje civilizacije usled nekih tehničkih osobina njene ekonomske organizacije. Civilizacije, kao i sam život, nastaju iz me-đusobnog delovanja velikog broja nezavisnih činilaca, koji se po pravilu ne mogu svesti na određene ustanove. Traganje za institucionalnim mehani-zmom sloma jedne civilizacije može izgledati kao beznadežan pokušaj.

A ipak, upravo se u to upuštamo. Čineći to, svesno prilagođavamo svoj cilj izuzetnoj specifičnosti teme, j e r civilizacija devetnaestog veka bila je je-dinstvena upravo po svom usredsređivanju na određeni institucionalni me-hanizam.

Nijedno tumačenje nije zadovoljavajuće ukoliko ne objašnjava naglost kataklizme. Kao da su snage promena bile sputavane čitav vek, da bi se on-da na čovečanstvo izlila bujica događaja. Društvenu transformaciju planetar-nog raspona bacaju u zasenak ratovi bez presedana u kojima je v "ušeno mnoštvo država, a iz mora krvi pomaljaju se obrisi novih imperija. No, to demonsko nasilje samo je pojava koja lebdi nad brzim a nečujnim tokom promena, koji tako guta prošlost da se na površini često vidi samo mreška-nje. Smislena analiza ove katastrofe mora da objasni kako burnu borbu, ta-ko i miran raspad.

Naš rad nije istorijski; mi ne istražujemo ubedljiv sled značajnih doga-đaja, već tražimo objašnjenje njihovih tendencija sa stanovišta ljudskih usta-nova. Uzećemo sebi slobodu da se bavimo scenama iz prošlosti s jed in im ci-ljem da osvetlimo značajna pitanja sadašnjice; detaljno ćemo analizirati kri-tične periode, a skoro potpuno ćemo zanemariti vreme između njih; zaći će-mo u polja nekoliko disciplina idući prema tom jednom cilju.

Prvo ćemo se baviti slomom međunarodnog sistema. Pokušaćemo da pokažemo da sistem ravnoteže moći ne može da osigura mir onda kada propadne svetska privreda na kojoj se on zasniva. To objašnjava naglost prekida i nepojmljivu brzinu raspada.

Međutim, propast svetske privrede svakako nije bio uzrok sloma naše civilizacije, iako se vremenski podudara s njim. Njegovi uzroci leže više od stotinu godina unazad, u društvenom i tehnološkom preokretu iz kojeg je u zapadnoj Evropi potekla ideja samoregulativnog tržišta. Kraj ovog poduhva-ta pada u naše vreme; on okončava posebnu etapu u istoriji industrijske ci-vilizacije.

Glava 1 — Stogodišnji mir 19

U posledrvjem delu knjige bavićemo se mehanizmom koji je upravljao društvenim i nacionalnim promenama našeg vremena. Opšte uzev, veruje-mo da sadašnje stanje čoveka treba definisati s obzirom na institucionalno poreklo krize.

Devetnaesti vek proizveo je fenomen nezapamćen u analima zapadne civilizacije, naime stogodišnji mir 1815—1914. Izuzev Krimskog rata, koji je bio manje-više kolonijalni događaj, Engleska, Francuska, Pruska, Austrija, Italija i Rusija bile su u međusobnom sukobu koji je sveukupno trajao samo osamnaest meseci. prosek ratnih godina u prethodna dva veka iznosi od še-zdeset do sedamdeset godina velikih ratova u svakom. Čak i najžešći od svih ratnih požara devetnaestog veka, Francusko-pruski rat, od 1870—71. završio se posle manje od godinu dana i poražena nacija bila je u stanju da plati na ime odštete čak i do tada neviđenu sumu a da to ne izazove poremećaj va-luta u ove dve zemlje.

Taj trijumf pragmatičnog pacifizma svakako nije bio rezultat odsustva ozbiljnih razloga za sukob. Skoro neprestane promene u unutrašnjim i spoljnim uslovima moćnih nafcija i velikih imperija pratile su tu predstavu pomirljivosti. Za vreme prve polovine veka bili su uobičajeni građanski rato-vi, revolucionarne i kontrarevolucionarne intervencije. U Španiji je sto hilja-da vojnika pod vojvodom od Angulema na juriš zauzelo Kadiz; u Ugarskoj je Mađarska revolucija pretila da porazi samog cara u žestokoj borbi koju je najzad ugušila ruska armija boreći se na mađarskom tlu. Oružane interven-cije u nemačkim zemljama, u Belgiji, Poljskoj. Svajcarskoj, Danskoj i Veneci-ji pokazale su sveprisutnost Svete alijanse. Tokom druge polovine zeka oslo-bođena je dinamika progresa; Osmanska, Egipatska i Šerifatska iir.perija su slomljene ili rasparčane, Kinu su osvajačke armije prinudile da otvori svoja vrata strancima, a jednim gigantskim potezom afrički kontinent je podeljen. Istovremeno su dve sile stekle svetski značaj: Sjedinjene Države i Rusija. Na-cionalno jedinstvo je postignuto u Nemačkoj i Italiji; Belgija, Grčka, Rumu-nija, Bugarska, Srbija i Ugarska su zauzele ili ponovo zadobile svoja mesta suverenih država na mapi Evrope. Skoro neprekidna serija otvorenih ratova pratila je marš industrijske civilizacije u područja zastarelih kultura ili pri-mitivnih naroda. Ruska vojna osvajanja u srednjoj Aziji, bezbrojni engleski ratovi u Indiji i Africi, francuski poduhvati u Egiptu, Alžiru, Tunisu, Siriji, Madagaskaru, Indokini i Sijamu izazivali su sporove među svetskim silama koji se, po pravilu, mogu razrešiti samo silom. Međutim, svaki od ovih suko-ba je lokalizovan, a bezbrojne druge prilike za nasilne promene bile su ili preduhitrene zajedničkom akcijom velikih sila, ili su ih one izgladile kom-promisom. Bez obzira kako se metodi menjali, rezultat je bio isti. Dok je u prvoj polovini veka konstitucionalizam bio sprečavan, a Sveta alijansa gušila slobodu u ime mira, za vreme druge polovine veka, opet u ime mira na po-slove usmereni bankari su primorali neobuzdane despote da svojoj vladavini

20 Medunarodni sistem

daju ustavnu formu. Tako je u raznim oblicima i promenljivim ideologijama — ponekad u ime progresa i slobode, ponekad pomoću autoriteta prestola i oltara; ponekad ljubaznošću foerze i čekova, ponekad pomoću korupcije i mita, nekad pomoću moralnih razloga i prosvećenog apela,1 ponekad pomo-ću artiljerije i bajoneta — postizan uvek samo jedan i isti rezultat: očuvanje mira.

Taj skoro čudotvoran uspeh rezultat je dejstva ravnoteže moći, koja je ovde proizvela nešto što jo j je obično strano. Po svojoj prirodi, takva ravno-teža dovodi do potpuno različitog rezultata, naime do opstanka onih jedi-nica koje uspostave takvu ravnotežu; u stvari ona samo postulira da će tri ili više jedinica koje su u stanju da koriste moć, postupati tako da udruže moć slabijih jedinica protiv rasta moći najsnažnije jedinice. U oblasti opšte istori-je, ravnoteža se odnosila na države i služila je njihovoj nezavisnosti. Među-tim, ona je postizala taj cilj samo pomoću stalnih ratova između nepostoja-nih partnera. Praksa starih grčkih ili severnoitalijanskih gradova-država bila je primer toga; ratovi među promenljivim grupama zaraćenih strana održa-vali su nezavisnost ovih država tokom dužih vremenskih perioda. Dejstvo tog istog načela sačuvalo je tokom više od dva stoleća suverenitet država ko-je su činile Evropu u vreme Minsterskog i Vestfalskog mira (1648). Kada su posle sedamdeset i pet godina potpisnice Utrehtskog mira izjavile da se i formalno pridržavaju tog načela, one su ga time pretvorile u sistem i tako uspostavile uzajamne garancije za opstanak kako jakih, tako i slabih država, i to pomoću ratova. Činjenica da je u devetnaestom veku isti mehanizam imao za rezultat mir a ne rat, predstavlja problem koji je izazov za istori-čare.

Tvrdimo da je potpuno novi faktor bio javljanje naglašenog interesa za mir. Po tradiciji, za takav se interes smatralo da je izvan domena državnog sistema. Mir praćen razvojem zanata i veština smatran je samo jednim od ukrasa života. Crkva je mogla da moli za mir kao i za obilnu žetvu, ali u oblasti državnog delovanja ona je ipak zastupala oružanu intervenciju; vlade su podređivale mir bezbednosti i suverenitetu, tj. ciljevima koji se ne bi mo-gli postići bez pribegavanja krajnjim sredstvima. Malo se toga smatralo štet-nijim po zajednicu od postojanja organizovanog interesa za mir u njenoj sredini. Još u drugoj polovini osamnaestog veka Zan Zak Ruso (Jean Jacque Rousseau) je optuživao trgovce za nedostatak patriotizma je r se sumnjalo da mir pretpostavljaju slobodi.

Posle 1815. promena je nagla i potpuna. Posledice Francuske revoluci-je ojačale su nadolazeći talas industrijske revolucije, uspostavljajući mirno-dopsko poslovanje kao sveopšti interes. Meternih (Metternich) je proglasio da je ono što narodi Evrope žele — mir, a ne sloboda. Gene (Gentz) je na-zivao patriote novim varvarima. Crkva i presto su započeli denacionalizaciju Evrope. Njihovi argumenti nalazili su potporu kako u svireposti skorašnjih

Gl. 1 — Stogodišnji mir 21

opštenarodnih načina ratovanja, tako i u izvanrednom povećanju vrednosti mira u vreme rađanja nove privrede.

Nosioci novog «mirovnog interesa« bili su, kao i obično, oni kojima je mir donosio korist, naime kartel dinastičkih vladara i feudalaca čiji su na-sledni položaji bili ugroženi revolucionarnim talasom patriotizma koji se ši-rio Kontinentom. Tako je, za otprilike trećinu veka, Sveta alijansa obezbedi-la silu prinude i ideološki podsticaj za aktivnu politiku mira; njene armije su krstarile Evropom, slamajući manjinsko stanovništvo i gušeći većinsko. Od 1846. do oko 1871. — «u jednoj od najkonfuznijih i najzgusnutijih do-gađajima četvrtini veka u evropskoj istoriji«1 — mir je počivao na manje si-gurnim osnovama, a oslabljena reakcija se suočavala sa sve snažnijom indu-strijalizacijom. U četvrtini veka nakon Francusko-pruskog rata nailazimo na ponovo oživljeni mirovni interes koga je predstavljao onaj novi snažni enti-tet: Evropski koncert.

Međutim, interesi, slično namerama, nužno ostaju platonski, ukoliko se ne prevedu u politiku pomoću nekog društvenog instrumentarijuma. Povr-šno gledano, nedostajao je takav menanizam za realizaciju; i Sveta alijansa i Evropski koncert bili su konačno samo grupacije nezavisnih suverenih drža-va i tako podvrgnute ravnoteži moći i njenom ratnom mehanizmu. Kako je onda održavan mir?

Istina je da svaki sistem ravnoteže moći teži da spreči one ratove koji izbijaju kad jedna zemlja ne uspeva da predvidi preraspodelu moći do koje će doći usled njenog pokušaja da promeni status quo. Čuveni primeri bili su Bizmarkovo opozivanje novinske kampanje protiv Francuske 1875, zbog ru-ske i britanske intervencije (austrijska pomoć Francuskoj se podrazumevala). Ovog puta Evropski koncert je radio protiv Nemačke, koja se našla izolova-na. Tokom 1877—78. Nemačka nije bila u stanju da spreči Rusko-turski r^t, ali je uspela da ga lokalizuje koristeći englesko protivljenje ruskom nadira-nju prema Dardanelima; Nemačka i Engleska su podržavale Tursku protiv Rusije — spasavajući tako mir. Na Berlinskom kongresu je pokrenut dugo-ročni plan za likvidaciju evropskih poseda Osmanske imperije; to je imalo za rezultat sprečavanje ratova između velikih sila uprkos svim promenama statusa quo koje su usledile, j e r su sve zainteresovane strane mogle sa sigur-nošću da unapred znaju kakvoj bi sili morale da se suprotstave u bici. Mir je u tim slučajevima bio dobrodošao nusproizvod sistema ravnoteže moći.

Ponekad su ratovi takođe bili izbegavani uklanjanjem njihovih uzroka, ako je bila u pitanju samo sudbina manjih država. Male nacije su kontrolisa-ne i sprečavane da poremete status quo na bilo koji način koji bi mogao da izazove rat. Holandska invazija Belgije 1831. je na kraju dovela do neutrali-zacije ove zemlje. 1855. bila je neutralizovana Norveška. Ho land i j a j e 1867. prodala Luksemburg Francuskoj, zbog čega je Nemačka protestovala i Luk-

1 Sontag, R.J., European Diplomatic History, 1871—1932, 1933.


semhurg je neutralizovan. Integritet Osmanske imperije je 1856. godine proglašen bitnim za evropsku ravnotežu, i Evropski koncert se trudio da održi tu imperiju; posle 1878, kada se njena dezintegracija smatrala bitnom za tu ravnotežu, njeno rasparčavanje je izvedeno na sličan miran način, ma-da su u oba slučaja odluke značile pitanje života i smrti za nekolicinu malih naroda. Između 1852. i 1863. Danska, a između 1851. i 1856. nemačke dr-žave su pretile da poremete ravnotežu; svaki put su velike sile primorale male države da se povinuju. U tim slučajevima, slobodu delovanja koju im je sistem nudio, velike sile su iskoristile da postignu zajednički interes, što je tada bio mir.

Međutim, velika je razlika između povremenih sprečavanja ratova bla-govremenim rasvetljavanjem odnosa moći ili prinudom nad malim drža-vama i impresivne činjenice Stogodišnjeg mira. Poremećaj međunarodne ravnoteže može da nastane iz bezbroj razloga — od dinastičkih ljubavnih afera do zamuljivanja rukavca neke reke, od teološke raspre do tehnološkog izuma. Sam rast bogatstva i stanovništva, ili pak njihovo opadanje, obavezno pokreće političke sile, a spoljna ravnoteža će neizbežno odražavati unutra-šnju. Čak i organizovani sistem ravnoteže moći može da osigura mir bez stalnih pretnji ratom samo ako je u stanju da deluje na te unutrašnje činioce direktno i da sprečava poremećaj ravnoteže in statu nascendi. Kad poremećaj ravnoteže uzme maha, samo se silom može povratiti ravnoteža. Opšte je mesto da se moraju otkloniti uzroci rata da bi se osigurao mir, ali se uglavnom ne shvata da se tokovi života moraju kontrolisati na samom iz-voru da bi se to učinilo.

Sveta alijansa potrudila se da to postigne pomoću njoj svojstvenih sred-stava. Evropski kraljevi i aristokratija formirali su internacionalu srodstva, a Rimska crkva im je obezbedila dobrovoljne administrativne položaje od naj-više do najniže prečage društvene lestvice u južnoj i srednjoj Evropi. Hije-rarhije krvi i milosti spojile su se u oruđe lokalno delotvorne vladavine kojoj je sila bila potrebna samo kao dopuna da bi se osigurao mir na kontinentu.

Međutim, Evropski koncert, koji je nasledio Alijansu, nije imao ni feu-dalne ni klerikalne pipke; on je u najboljem slučaju ličio na neku labavu fe-deraciju koja se ne može porediti sa koherentnošću Meternihovog remek--dela. Samo se u retkim prilikama mogao sazvati sastanak velikih sila, a nji-hova zavidljivost je omogućila široki prostor za intrige, suparničke struje i diplomatsku sabotažu. Zajedničke vojne akcije su postale retkost. Ipak, ono što je Sveta alijansa, svojim potpunim jedinstvom misli i namera, mogla da postigne u Evropi samo pomoću čestih oružanih intervencija, ovde je po-stignuto na svetskom planu pomoću tog entiteta u senci koji se nazivao Evropski koncert, uz mnogo rede i manje agresivno korišćenje sile. Za obja-šnjenje ovog zadivljujućeg podviga, moramo da potražimo neko skriveno moćno društveno sredstvo koje deluje u novim okolnostima i koje je moglo

1 — Stogodišnji mir 23

da igra uloge dinastija i episkopata u starim okolnostima i da učini mirovni interes delotvornim. Taj anonimni faktor bila je haute finance.

Još nije preduzeto nikakvo svestrano ispitivanje prirode internacional-nog bankarstva u devetnaestom veku; ta misteriozna institucija jedva da se pomolila iz svetlosti i senki ekonomsko-političke mitologije.2 Neki su tvrdili da je ona bila samo oruđe vlada; drugi da su vlade instrumenti njene neuto-ljive žeđi za dobiti; neki da je to sejač međunarodne nesloge; a neki da je to mehanizam feminizovanog kosmopolitizma koji iscrpljuje snagu mužev-nih nacija. Niko od njih nije sasvim pogrešio. Haute finance, ustanova sui ge-neris, posebno karakteristična za poslednju trećinu devetnaestog veka i prvu trećinu dvadesetog, funkcionisala je kao glavna veza između političke i eko-nomske organizacije sveta u tom periodu. Ona je obezbedila instrumente za međunarodni mirovni sistem, koji je funkcionisao uz pomoć velikih sila, ali koji te sile same po sebi nisu mogle ni da uspostave ni da održavaju. Dok je Evropski koncert delovao samo u intervalima, haute finance je funkcionisala kao stalna agencija najelastičnije vrste. Nezavisna od pojedinačnih vlada, čak i onih najmoćnijih, ona je bila u kontaktu sa svima; nezavisna od centralnih banaka, čak i od Engleske banke, bila je blisko povezana s njima. Postojala je intimna veza između finansija i diplomatije; nijedna od njih ne bi razma-trala neki dugoročni plan, bilo mirnodopski, bilo ratni, a da se ne uveri u dobru volju druge strane. Ipak, tajna uspešnog održavanja opšteg mira bez sumnje se nalazila u položaju, organizaciji i tehnikama međunarodnih fi-nansija.

1 osoblje i motivi ovog jedinstvenog tela dali su mu status u čijoj je osnovi bila čvrsto usađena privatna sfera strogo poslovnog interesa. Rotšil-dovi (Rotschild) nisu bili podanici nijedne vlade; kao porodica, oni su otelov-ljavali apstraktni princip internacionalizma; njihova lojalnost je bila prema firmi, čiji je kredit postao jedina nadnacionalna veza između političke vlasti i industrijskog nastojanja u svetskoj privredi koja se brzo razvijala. U kraj-njem slučaju, njihova nezavisnost je proizašla iz potreba vremena koje je zahtevalo j ednog suverenog činioca koji bi uživao poverenje kako nacional-nih državnika, tako i međunarodnih investitora; upravo je za tu vitalnu po-trebu metafizička eksteritorijalnost jevrejske bankarske dinastije smeštene u prestonicama Evrope pružila skoro savršeno rešenje. Oni su bili sve pre ne-go pacifisti; obogatili su se finansirajući ratove; bili su neosetljivi na moralne obzire; nisu imali ništa protiv bilo kog broja manjih, kraćih ili lokalizovanih ratova. Međutim, njihovi poslovi bi bili ugroženi ako bi opšti rat među veli-kim silama poremetio monetarne osnove sistema. Po logici stvari, njima je pripalo da održavaju rekvizite opšteg mira usred revolucionarne transforma-cije kojoj su bili podvrgnuti narodi planete.

2 Feis, H., Europe, the World's Banker,-1870—1914, 1930, delo koje smo često tekstualno sledili.


Organizaciono, haute finance je bila jezgro jedne od najkompleksnijih ustanova koje je čovek stvorio. Mada privremena, ona se po univerzalnosti, po obilju oblika i instrumenata, mogla porediti samo sa celokupnim ljud-skim bavljenjem industrijom i trgovinom čije je ona na neki način postala ogledalo i dopuna. Pored ovog međunarodnog centra, haute finance u pra-vom smislu, postojalo je nekoliko nacionalnih centara koji su okupljali svoje emisione banke i berze. Takođe, međunarodno bankarstvo se nije ograniča-valo na finansiranje vlada i njihovih poduhvata u ratu i miru; ono je obu-hvatalo strano investiranje u industriju, javne usluge i banke, kao i dugoroč-ne zajmove državnim i privatnim korporacijama u inostranstvu. Nacionalne finansije su opet bile jedan mikrokozam. Sama Engleska je imala pedesetak različitih vrsta banaka; francuska i nemačka organizacija bankarstva je tako-đe bila specifična i u svakoj od ovih zemalja delovanje ministarstva finansija i njihovi odnosi s privatnim finansijskim ustanovama razlikovali su se na iz-nenađujući način, a često i veoma suptilan u detaljima. Tržište novca se ba-vilo mnoštvom komercijalnih zapisa, inostranih akceptnih naloga, čistim fi-nansijskim inenicama kao i novcem na poziv i drugim vrstama berzanskog posredovanja. Taj obrazac je bio ispunjen neograničenom raznolikošću naci-onalnih grupa i ličnosti, od kojih je svaka imala svoj poseban tip ugleda i položaja, autoriteta i lojalnosti, svoje aktive u novcu i kontaktima, svoje klijentele i društvenu auru.

Haute finance nije planirana kao instrument mira; njoj je ta funkcija slučajno zapala, kako bi rekli istoričari, dok bi sociolozi možda više voleli da to nazovu zakonom raspoloživosti. Motiv haute finance bio je dobit; da bi se to postiglo, bilo je neophodno da se bude u dosluhu s vladama, čiji su cilje-vi bili moć i osvajanje. Zasad možemo slobodno da zanemarimo razliku iz-među političke i ekonomske moći, između ekonomskih i političkih namera vlada; zapravo za nacionalne države tog perioda bilo je karakteristično da takva distinkcija nije bila dovoljno realna, jer ma kakvi da su bili njihovi ci-ljevi, vlade su se borile da ih postignu koristeći i jačajući moći države. Orga-nizacija i osoblje haute finance, s druge strane, bili su internacionalni, pa ipak ne i sasvim nezavisni od nacionalnih organizacija, j e r je haute finance, kao delatno središte bankarskog učešća u sindikatima i konzorcijima, inve-sticijskim grupama, stranim zajmovima, finansijskoj kontroli ili drugim am-bicioznim transakcijama, morala da traži saradnju nacionalnih banaka, naci-onalnog kapitala, nacionalnih finansija. Mada su nacionalne finansije, po pravilu, bile manje podređene vladi od nacionalne industrije, ipak su to bile u dovoljnoj meri da bi internacionalni finansijeri želeli da budu u kontaktu sa vladama. Međutim, u stepenu u kome su, zahvaljujući svome položaju i osoblju, svome privatnom bogatstvu i vezama, bile nezavisne od bilo koje pojedinačne vlade, one su bile u stanju da služe jednom novom interesu, koji nije imao svoja sopstvena sredstva, za čiju službu nijedna druga institu-

1: Stogodišnji mir 25

cija nije bila na raspolaganju, a koje je uprkos tome bilo od vitalnog značaja za zajednicu — naime, da služe miru. Ne miru po svaku cenu, niti miru po cenu najmanjeg dela nezavisnosti, suvereniteta, prošle slave ili budućih te-žnji, ali ipak miru, ako je bilo moguće postići ga bez takve žrtve.

Drugačije nije moglo biti. Vlast je imala prednost nad profitom. Ma koliko se njihovi domeni međusobno prožimali, u krajnjoj liniji je rat posta-vljao uslove biznisu. Na primer, Francuska i Nemačka su od 1870. bile ne-prijatelji. To nije isključivalo neutralne transakcije među njima. Povremena bankarska udruženja su formirana za privremene svrhe; postojalo je tajno učešće nemačkih investicionih banaka u poduhvatima preko granice, što se nije prikazivalo u finansijskim bilansima; na tržištu kratkoročnih zajmova postojalo je diskontovanje menica i davanje kratkoročnih zajmova na osnovu zaloga i komercijalnih zapisa jednog broja francuskih banaka; bilo je direkt-nog investiranja, kao u slučaju koksovanja gvožđa, ili Tisenovog pogona u Normandiji. Ali te investicije bile su ograničene na određene oblasti u Fran-cuskoj i bile su pod stalnim udarima kritike i nacionalista i socijalista. Di-rektnog investiranja bilo je mnogo češće u kolonijama, kao, na primer, stal-ni napori Nemaca da osiguraju visokokvalitetnu rudu u Alžiru; ili, kompli-kovana priča o participacijama u Maroku. Ipak, ostaje nesumnjiva činjenica da nikada nakon 1870. nije skinuta zvanična, mada prećutna zabrana ne-mačkih vrednosnih papira na berzi u Parizu. Francuska je jednostavno «od-lučila da ne rizikuje da se sila pozajmljenog kapitala»3 okrene protiv nje sa-me. Austrija je takođe bila pod sumnjom; za vreme marokanske krize 1905— 1906. godine zabrana je proširena na Ugarsku. Finansijski krugovi u Parizu zalagali su se za prijem mađarskih vrednosnih papira, ali su indu-strijski krugovi podržavali vladu u njenom čvrstom protivljenju davanju bilo kakve koncesije mogućim vojnim protivnicima. Političko-diplomatski rivali-tet nastavljao se neoslabljen. Na svaki potez koji bi mogao da poveća pret-postavljeni potencijal neprijatelja, vlade su stavljale veto. Spolja se ne jed-nom činilo da je konflikt ugušen, ali su unutrašnji krugovi znali da je on sa-mo pomeren prema tačkama dublje prikrivenim ispod miroljubive površine.

Uzmimo nemačke ambicije na Istoku. Tu su se politika i finansije tako-đe izmešale, ali je politika bila nadmoćna. Posle četvrt veka opasnog prepi-ranja, Nemačka i Engleska potpisale su u junu 1914. opsežan sporazum o Bagdadskoj železnici — ali, kao što je često rečeno, suviše kasno da se spre-či Veliki rat. Drugi su, naprotiv, tvrdili da je potpisivanje sporazuma ube-dljivo dokazalo da rat između Engleske i Nemačke nije bio prouzrokovan sudarom ekonomskih ekspanzionizama. Nijedno od tih gledišta nije potvr-đeno činjenicama. Sporazum je, zapravo, glavni problem ostavio nerešenim. Nemačka železnička pruga i dalje nije mogla da se produži dalje od Basre bez pristanka britanske vlade, a ekonomske zone iz sporazuma neumitno su

s Feis, H., cit. delo, str. 201.


vodile direktnom sudaru u budućnosti. U međuvremenu, velike sile će na-staviti da se pripremaju za odlučujući Dan, koji je bio bliže no što su mi-slile.4

.Međunarodne finansijske ustanove morale su da.se uhvate u koštac sa sukobljenim ambicijama i intrigama velikih i malih sila; njihovi planovi su osujećivani diplomatskim manevrima, njihove dugoročne investicije ugroža-vane, njihovi konstruktivni napori sprečavani političkom sabotažom i zakuli-snim opstrukcijama. Nacionalne bankarske organizacije, bez kojih su one bi-le bespomoćne, često su delovale kao saučesnici svojih vlada, i nijedan plan nije bio siguran ako unapred nije određivao dobit svakog učesnika. Među-tim, moćne finansijske ustanove takođe često nisu bile žrtve, već korisnici dolar-ske diplomatije, koja je obezbeđivala gvozdenu ruku u plišanoj rukavici finan-sija, j e r poslovni uspeh podrazumevao je nemilosrdnu upotrebu sile protiv slabijih zemalja, opšte podmićivanje zaostalih administracija i korišćenje podmuklih sredstava za postizanje ciljeva poznatih u kolonijalnoj i polukolo-nijalnoj džungli. Pa ipak, na osnovu funkcionalne predodređenosti haute fi-nance je palo u deo da spreči velike ratove. Ogromna većina posednika dr-žavnih vrednosnih papira, kao i drugi investitori i trgovci, morali su biti pr-vi gubitnici u tim ratovima, naročito kad su oni uticali na valute. Uticaj koji je haute finance imala nad velikim silama bio je stalno povoljan po evropski mir, i taj uticaj je bio delotvoran u meri u kojoj su same vlade zavisile od vi-šesmerne saradnje sa ovim ustanovama. Stoga je u većima Evropskog kon-certa mirovni interes uvek bio zastupljen. Ako tome dodamo jačanje mirov-nog interesa unutar svake zemlje u kojoj se ukorenila navika investiranja, vi-dećemo kako se zastrašujuća novina u vidu oružanog mira među mnogim državama sa praktično izvršenom mobilizacijom, od 1871. do 1914. mogla nadviti nad Evropom a da ne eksplodira u uništavajući požar.

Finansijske ustanove su, a to je bio jedan od njihovih kanala uticaja, delovale kao moćni posrednik u savetima i upravljačkim telima brojnih ma-lih suverenih država. Zajmovi i obnavljanje zajmova zavise od kredibiliteta, a kredibilitet od dobrog ponašanja. Kako se, u ustavnim vladavinama (na neu-stavne se vrlo loše gledalo) ponašanje odražavalo u budžetu, a i spoljna vrednost valute je neodvojiva od procene budžeta, vladama dužnicima save-tovano je da brižljivo motre na svoje tečajeve, i da izbegavaju poteze koji bi mogli da utiču na solidnost budžetskog položaja. Ta korisna maksima po-stajala je čvrsto pravilo ponašanja kad bi jedna zemlja usvojila zlatni stan-dard, koji je dozvoljene fluktuacije ograničavao na minimum. Zlatni stan-dard i konstitucionalizam su bili instrumenti koji su učinili da glas london-skog Sitija dopre u mnoge male zemlje koje su usvojile te simbole privrže-nosti novom međunarodnom poretku, Pax Britannica održavao je svoj uticaj nekada pretnjom brodske teške artiljerije, a još češće je održavao svoju nad-

4 Up. Napomene o izvorima, str. 245.

1. Stogodišnji mir 27

moć blagovremenim povlačenjem neke niti u međunarodnoj monetarnoj mreži.

Uticaj haute finance takođe je bio osiguran preko nezvaničnog upravlja-nja finansijama u velikim polukolonijalnim regionima sveta, uključujući i nazadujuća islamska carstva u visoko rizičnoj zoni Bliskog istoka i severne Afrike. Upravo tu je svakodnevni rad finansijera doticao suptilne faktore ko-ji su bili u osnovi međunarodnog poretka i de facto obezbeđivao upravu u tim nemirnim krajevima gde je mir bio najugroženiji. Tako su brojni predu-slovi za dugoročne kapitalne investicije često mogli da se ostvare uprkos skoro nesavladivim preprekama. Epopeja građenja železnica na Balkanu, u Anadoliji, Siriji, Persiji, Egiptu, Maroku i Kini, predstavlja povest o izdržlji-vosti i uzbudljivim obrtima koji podsećaju na slične podvige na severnoame-ričkom kontinentu. Međutim, glavna opasnost koja je vrebala evropske kapi-taliste nije bio tehnološki ili finansijski neuspeh, već rat — i to ne rat izme-đu malih zemalja (koji bi se lako mogao izolovati) ili rat neke velike sile protiv male zemlje (što je bila neretka i često zgodna prilika), već opšti rat među samim velikim silama. Evropa nije bila prazan kontinent, već domovi-na miliona pripadnika starih i mladih naroda; svaka nova pruga morala je da prokrči svoj put preko granica različite čvrstine, od kojih bi neke tim kontaktom mogle biti fatalno oslabljene, a druge bitno ojačane. Samo je gvozdeni stisak finansija oko iznurenih vlada zaostalih regiona mogao da spreči katastrofu. Kada Turska nije odgovorila svojim finansijskim obaveza-ma 1875, vojni sukobi su odmah izbili i trajali od 1876. do 1878, kada je potpisan Berlinski mir. Posle toga mir je održavan trideset i šest godina. Taj zapanjujući mir os tvarenje tzv. «muharemskim dekretom« iz 1881. kojim je u Carigradu ustanovljena Dette Publique Ottomane. Predstavnici haute finance bili su zaduženi za upravljanje najvećim delom turskih finansija. U brojnim slučajevima oni su ostvarili kompromise između velikih sila; u drugim su sprečili Tursku da sama stvara probleme; u nekima su opet delovali jedno-stavno kao politički agenti svetskih sila; sve u svemu, oni su služili novčanim interesima kreditora i, ako je ikako bilo moguće, kapitalista koji su pokuša-vali da ostvare profit u toj zemlji. Taj zadatak uveliko je zakomplikovala či-njenica da Komisija za dugove nije bila predstavničko telo privatnih kredito-ra, već organ evropskog državnog prava po kome je haute finance bila samo nezvanično zastupljena. Ipak su upravo zbog tog dvojakog svojstva bile u stanju da premoste jaz između političke i ekonomske organizacije svog vre-mena.

Trgovina je postala povezana s mirom. U prošlosti je organizacija trgo-vine bila vojna i ratnička; bila je pratilac pirata, skitnica, naoružanih karava-na, lovaca i trapera, sabljom naoružanih trgovaca, naoružanih građana, avanturista i istraživača, plantažera, konkvistadora, lovaca na ljude i trgova-ca robljem, kolonijalnih armija povlašćenih kompanija. Sada je sve to zabo-


ravljeno. Trgovina je sada zavisila od međunarodnog monetarnog sistema koji ne bi mogao da funkcioniše u opštem ratu. Ona je zahtevala mir, i veli-ke sile su se trudile da ga održe. Međutim, sistem ravnoteže moći, kao što smo vir, ili, nije mogao sam po sebi da osigura mir. To su učinile međuna-rodne finansije, čije je samo postojanje oličavalo princip zavisnosti trgovine od mira.

Suviše smo se navikli da mislimo o širenju kapitalizma kao o procesu koji je sve osim mirotvoran i o finansijskom kapitalu kao glavnom podstre-kaču bezbrojnih kolonijalnih zločina i ekspanzionističkih agresija. Njegova bliska povezanost s teškom industrijom dala je povoda Lenjinu da tvrdi ka-ko je finansijski kapital u velikoj meri bio odgovoran za imperijalizam, na-ročito za osvajanje sfera uticaja, za koncesije, ekstrateritorijalna prava i bez-brojne forme kojima su zapadne sile zaposele zaostale regione da bi investi-rale u železnicu, javne uslužne delatnosti, luke i druge trajne objekte na ko-j ima je teška industrija ostvarivala profit. Zapravo, biznis i finansije su bili odgovorni za mnoge kolonijalne ratove, ali i zaslužni za činjenicu da je iz-begnut opšti ratni požar. I j edno i drugo objašnjava njihova povezanost s te-škom industrijom, mada je ona stvarno bila tesna samo u Nemačkoj. Finan-sijski kapital kao krovna organizacija teške industrije bio je povezan s ra-znim granama industrije na suviše mnogo načina da bi jednoj grupi dozvo-lio da određuje njegovu politiku; jer na svaki pojedinačni interes za koji bi rat bio povoljan postojalo je desetak onih za koje bi bio nepovoljan. Među-narodni kapital bi, naravno, morao da bude gubitnik u slučaju rata, ali i na-cionalne finansije mogle bi da ostvare dobitak samo izuzetno, mada dovolj-no često, da bi se time mogli objasniti mnogi kolonijalni ratovi, ukoliko su ostajali izolovani. Skoro svaki rat organizovali su finansijeri, ali oni su isto tako organizovali i mir.

Prava priroda tog strogo pragmatičnog sistema, koj.i se krajnje rigoro-zno čuvao opšteg rata, obezbeđujući mir za poslovanje usred beskrajnog ni-za manjih ratova, najbolje se pokazuje u promenama koje je izazvao u me-đunarodnom pravu. Dok su nacionalizam i industrija očigledno težili da ra-tove učine svirepijim i totalnim, efikasno je obezbeđivano nastavljanje mir-nodopskog poslovanja u vreme rata. U istoriji je zapisano da je Fridrih Veli-ki «kao represaliju« — odbio, 1752. da isplati šleski dug britanskim podani-cima. «Nijedan takav pokušaj nije od tada učinjen« — kaže Herši (Her-shey).5 «Ratovi Francuske revolucije daju poslednje značajne primere konfi-skacije privatne svojine neprijateljskih podanika zatečene na zaraćenoj teri-toriji po izbijanju neprijateljstava.« Posle izbijanja Krimskog rata, trgovcima neprijateljske strane bilo je dopušteno da isplove iz luke, i te prakse držali su se tokom sledećih pedeset godina Pruska, Francuska, Rusija, Turska,

5 Hershey, A. S., Essentials of International Public Law and Organization, 1927, str. 565— 569.

1: Stogodišnji mir 29

Španija, Japan i Sjedinjene Države. Od početka tog rata dozvoljavala se veo-ma velika mogućnost trgovine između zaraćenih strana. Tako su u Span-sko-američkom ratu, neutralni brodovi natovareni američkim teretom, ukoli-ko to nije bilo ratno krijumčarenje, plovili za španske luke. Stanovište da su ratovi u osamnaestom veku u svakom pogledu bili manje razorni od ratova u devetnaestom veku, samo je predrasuda. U pogledu statusa državljana ne-prijateljske strane, vraćanja zajmova tim građanima, njihove svojine ili prava njihovih trgovaca da napuste luku, devetnaesti vek je pokazao odlučujući preokret u korist mera za očuvanje privrednog sistema u vreme rata. Tek dvadeseti vek ukinuo je tu praksu.

Tako je nova organizacija ekonomskog života stvorila uslove za Stogo-dišnji mir. U prvom periodu, nastajuće srednje klase bile su uglavnom revo-lucionarna snaga koja je ugrožavala mir, što se pokazalo u napoleonskom prevratu; protiv tog novog činioca nacionalnog nemira, Sveta alijansa orga-nizovala je svoj reakcionarni mir. U drugom periodu, nova ekonomija je odnela pobedu. Srednje klase bile su sada same nosioci mirovnog interesa, mnogo snažniji nego što su to bili njihovi reakcionarni prethodnici, j e r su bile ojačane nacionalno-internacionalnim karakterom nove ekonomije. Ali, u oba ta slučaja mirovni interes postao je delotvoran samo zato što je mogao da u svoju službu stavi sistem ravnoteže moći, obezbeđujući tom sistemu društvene organe kadre da se neposredno bave unutrašnjim snagama koje su delovale u zonama mira. U vreme Svete alijanse to su bili feudalizam i presto, podržavani duhovno i materijalno od strane Crkve; u vreme Evrop-skog koncerta, to su bile međunarodne finansije i nacionalni bankarski si-stem povezan s njima. Nema potrebe da se ta razlika preuveličava. Tokom tridesetogodišnjeg mira, 1816—46, Velika Britanija već je insistirala na miru i poslovanju, a ni Sveta alijansa nije omalovažavala pomoć Rotšildovih. U vreme Evropskog koncerta, međunarodne finansije često su morale ponovo da se oslanjaju na dinastičke i aristokratske veze. Međutim, te činjenice sa-mo pojačavaju našu argumentaciju da je u svakom slučaju mir održavan ne samo pomoću diplomatskih krugova velikih sila, već uz pomoć konkretno organizovanih agencija koje su delovale u korist opštih interesa. Drugim re-čima, samo u uslovima nove ekonomije mogao je sistem ravnoteže moći da obezbedi izbegavanje ratnih požara. No, Evropski koncert postigao je neu-poredivo više od Svete alijanse; Sveta alijansa je održavala mir u ograniče-nom regionu Evope koji se nije menjao, dok je Evropski koncert to isto po-stizao na svetskom planu u vreme kada je društveni i ekonomski progres re-volucionisao kartu sveta. Taj veliki politički podvig bio je rezultat pojave specifičnog entiteta, poznatog kao haute finance, koja je bila veza između po-litičke i ekonomske organizacije međunarodnog života.

Već sada mora biti jasno da se mirovna organizacija zasnivala na eko-nomskoj organizaciji, ali one su ipak bile veoma različitog sastava. Samo u najširem značenju termina moglo je da se govori o svetskoj političkoj mirov-


noj organizaciji, j e r Evropski koncert suštinski nije bio sitem mira, već samo sistei i nezavisnih suvereniteta zaštićenih ratnim mehanizmom. Sasvim su-protno stoje stvari u slučaju svetske ekonomske organizacije. Ako se ne pri-klonimo nekritičkoj praksi ograničavanja termina «organizacija» na tela koji-ma se upravlja iz centra i koja deluju preko svojih sopstvenih funkcionera, onda moramo priznati da ništa ne bi moglo biti određenije od univerzalno prihvaćenih principa na kojima je ta organizacija počivala i ništa konkretni-je od njenih faktičkih elemenata. Budžeti i naoružanje, spoljna trgovina i si-rovine, nacionalna nezavisnost i suverenitet bili su sada u funkciji valuta i kredita. Do poslednje četvrtine devetnaestog veka, svetske cene robe bile su najvažnija realnost u životima miliona seljaka na Kontinentu; kretanja na londonskom tržištu novca biznismeni iz celog sveta svakodnevno su beležili, a vlade su razmatrale planove za budućnost u svetlu situacije na svetskom tržištu kapitala. Samo bi lud čovek mogao da sumnja da je međunarodni privredni sistem predstavljao osovinu materijalne egzistencije ljudske vrste. Kako je tom sistemu bio potreban mir da bi funkcionisao, stvorena je ravno-teža moći da mu posluži. Ako bi se uklonio taj privredni sistem, mirovni in-teres nestao bi iz politike. Izvan njega nije bilo dovoljno razloga za takav in-teres, ni mogućnosti da se on zaštiti ako bi postojao. Uspeh Evropskog kon-certa nastao je iz potrebe za novom međunarodnom organizacijom ekono-mije i nejzbežno bi nestao s njenim raspadom.

U Bizmarkovo doba (1861—90) Evropski koncert bio je na svom vr-huncu. Tokom dve decenije nakon uspona Nemačke do statusa velike sile, ona je imala rtajviše koristi od mirovnog interesa. Nemačka se probila u pr-ve redove na račun Austrije i Francuske; njoj je odgovarao status quo i spre-čavanje rata, koji bi mogao da bude samo osvetnički rat protiv nje same. Bi-zmark je promišljeno isticao ideju mira kao zajednički interes velikih sila i izbegavao angažovanje koje bi Nemačku uklonilo sa pozicije mirovne sile. On se protivio ekspanzionističkim ambicijama na Balkanu i na drugim područjima; dosledno je koristio slobodnu trgovinu kao oružje protiv Austri-je i Francuske; osujećivao igrom ravnoteže moći ruske i austrijske ambicije na Balkanu, a tako je održavao dobre odnose s potencijalnim saveznicima i onemogućavao situacije koje bi mogle da uvedu Nemačku u rat. Taj intri-gantski agresor iz perioda 1863. do 1870. pretvori'o se 1878. u poštenog po-srednika i protivnika kolonijalnih avantura. On je svesno preuzeo vodstvo u onome što je mislio da je mirovno usmerenje toga vremena da bi služio ne-mačkim nacionalnim interesima.

Međutim, krajem sedamdesetih epizoda slododne trgovine (1846—79) bila je završena; nemačka stvarna upotreba zlatnog standarda obeležila je početak doba protekcionizma i kolonijalne ekspanzije.6 Nemačka je sada ja-čala svoju poziciju stvarajući trajan i čvrst savez s Austro-Ugarskom i Itali

6 Eulenburg, F., Avssenhandel und Aussenliandelspolitik, u: «Grundriss der Sozialokonomik« Abt. VIII, 1929, str. 209.

1. Stogodišnji mir 31

jom. Uskoro zatim, Bizmark je izgubio kontrolu nad politikom Rajha. Od tada pa nadalje, Velika Britanija preuzela je vodeću ulogu među zemljama koje su zastupale mirovni interes u Evropi, koja je još uvek predstavljala grupu nezavisnih suverenih država zavisnih od ravnoteže moći. Devedesetih godina institucija haute finance bila je na vrhuncu, a mir je izgledao sigurniji nego ikada. Britanski i francuski interesi razlikovali su se u Africi; britanski i ruski interesi konkurisali su jedni drugima u Aziji; Koncert je, mada posu-stalo, nastavio da funkcioniše; uprkos Trojnom savezu bilo je još uvek više od dve nezavisne sile koje su se međusobno ljubomorno kontrolisale. Među-tim, to nije dugo trajalo. Britanija je 1904. sklopila dalekosežnu pogodbu s Francuskom o Maroku i Egiptu; nekoliko godina kasnije napravila je kom-promis s Rusijom o Persiji, i tako je stvoren protivnički savez. Evropski kon-cert, ta labava federacija nezavisnih sila, najzad je zamenjen dvema neprija-teljskim grupacijama sila — ravnoteža moći kao sistem sada je nestala. Sa samo dve preostale konkurentske grupe sila, njen mehanizam je prestao da funkcioniše. Nije više bilo treće grupe koja bi se ujedinila s j ednom od njih da spreči onu drugu u pokušaju da poveća sopstvenu moć. Skoro istovreme-no postali su akutni simptomi raspada postojećih oblika svetske privrede — kolonijalno rivalstvo i takmičenje za egzotična tržišta. Sposobnost haute fi-nance da sprečava širenje ratova naglo se smanjivala. Mir se s mukom održa-vao još sedam godina, ali je bilo samo pitanje vremena kada 'će raspad eko-nomske organizacije devetnaestog veka okončati stogodišnji mir.

U svetlu te spoznaje, prava priroda visoko artificijelne ekonomske or-ganizacije na kojoj se zasnivao mir dobija najveći značaj za istoričara.

2

KONZERVATIVNE DVADESETE, REVOLUCIONARNE TRIDESETE

Slom međunarodnog zlatnog standarda bio je ona nevidljiva veza između dezintegracije svetske privrede s prekretnice vekova i transformacije či-

tave civilizacije u tridesetim godinama. Ako se ne shvati vitalni značaj tog či-nioca nije moguće pravilno sagledati ni onaj mehanizam koji je Evropu do-veo do propasti, ni okolnosti kojima se može objasniti zaprepašćujuća činje-nica da oblici i sadržaji j edne civilizacije mogu počivati na tako nesigurnim temeljima.

Prava priroda međunarodnog sistema u kome smo živeli nije bila shva-ćena sve dok nije doživeo slom. Jedva da je iko razumevao političku funkci-ju međunarodnog monetarnog sistema, pa je strahovita naglost transforma-cije zatekla svet nepripremljenim. Ipak, zlatni standard bio je jedini preosta-li stub tradicionalne svetske privrede; kad se on srušio, posledice su morale biti trenutne. Za liberalne ekonomiste, zlatni standard je bio čisto ekonom-ska institucija; oni su čak odbijali da ga smatraju delom društvenog mehani-zma. Tako se desilo da su demokratske zemlje poslednje shvatile pravu pri-rodu katastrofe i najsporije pristupile otklanjanju njenih posledica. Čak ni kada se kataklizma već nadvila nad njih, njihove vođe nisu shvatile da je do kolapsa međunarodnog sistema doveo dugotrajni razvoj stvari u najnapred-nijim zemljama koji je taj sistem učinio anahronim; drugim rečima nije im bila jasna sama suština propasti tržišne privrede.

Transformacija je nastala naglije nego što se to obično uviđa. Prvi svet-ski rat i posleratne revolucije još uvek su pripadale devetnaestom veku. Su-kob iz godina 1914—18. samo je ubrzao i neumerno otežao krizu koju nije on sam stvorio. Međutim, koreni dileme u to vreme nisu mogli da se raspo-znaju, a preživelima se činilo da u strahotama i razaranjima Velikog rata vide očigledan uzrok tako neočekivano nastalih prepreka međunarodnom


organizovanju. Je r najednom ni privredni ni politički sistem sveta nije funk-cionisao, a činilo se da se to može objasniti strašnim povredama koje je Prvi svetski rat naneo ljudskoj vrsti. Zapravo, poslergitne prepreke za mir i stabil-nost proizašle su iz istih izvora iz kojih je nastao i sam Veliki rat. Raspada-nje sistema svetske privrede koje se događalo od 1900. godine, proizvelo je političku tenziju koja je eksplodirala 1914; ishod rata i mirovni ugovori smanjili su napetost samo površno, eliminišući nemačku konkurenciju, ali su u osnovi pogoršali uzroke napetosti i tako znatno uvećavali političke i eko-nomske prepreke za mir.

U političkom pogledu, mirovni ugovori sadržavali su fatalnu kontradik-ciju. Jednostranim razoružavanjem poraženih nacija sprečavali su bilo kakvu obnovu sistema ravnoteže moći, budući da su snažne države neophodnost tog sistema. Uzalud je Ženeva očekivala obnovu tog sistema u vidu prošire-nog i poboljšanog Evropskog koncerta koji se sada zvao Liga naroda; uza-lud su u Sporazumu o Ligi predviđene mogućnosti za konsultacije i zajed-ničko delovanje, jer , nije postojao bitni preduslov za to — nezavisne jedi-nice moći. Liga nikada nije mogla da se stvarno zasnuje; ni član 16. o primeni mirovnih ugovora, ni član 19. o njihovoj mirnodopskoj reviziji ni-kada nisu bili primenjeni. Jedino moguće rešenje gorućeg problema mira — obnova sistema ravnoteže moći — bilo je potpuno nedostižno, i to u toli-koj meri da pravi cilj najkonstruktivnijih državnika dvadesetih godina jav-nost nije ni razumevala, te se i dalje egzistiralo u skoro neopisivom stanju konfuzije. Pred užasavajućom činjenicom razoružanja j edne grupe nacija dok je draga ostala naoružana — što je predstavljalo situaciju koja je spre-čavala bilo kakve konstruktivne korake prema organizovanju mira, u javno-sti je preovladao emotivni stav da je Liga na neki misteriozan način bila preteča doba mira, kome je potrebna samo česta verbalna podrška da bi ono postalo trajno. U Americi je bilo rasprostranjeno mišljenje da bi se stva-ri odvijale sasvim različito samo da se Amerika pridružila Ligi. Ne može se navesti bolji dokaz za nedostatak razumevanja organske slabosti takozvanog posleratnog sistema — takozvanog, ako te reči imaju svoje značenje, j e r Evropa je sada bila bez ikakvog političkog sistema uopšte. Takav status quo može da traje samo dok traje fizička iscrpljenost učesnika i nije čudo što je izgledalo d a j e povratak sistemu devetnaestog veka jedini izlaz. U međuvre-menu, Savet Lige mogao je bar da funkcioniše kao neka vrsta evropskog di-rektorijuma, uglavnom onako kako je funkcionisao Evropski koncert u svom zenitu, da nije bilo fatalnog pravila jednoglasnosti, koje je postavilo malu bukačku državu za arbitra svetskog mira. Apsurdno sredstvo stalne razoruža-nosti poraženih zemalja isključivalo je svako konstruktivno rešenje. Jedina alternativa za to katastrofalno stanje stvari bilo je uspostavljanje međunarod-nog poretka u kojem bi postojala organizovana sila koja bi prevazilazila na-cionalni suverenitet. Međutim, takav tok stvari bio je potpuno izvan vido-

Konzervativne dvadesete, revolucionarne tridesete 35

kruga vremena. Nijedna zemlja u Evropi, da i ne pominjemo Sjedinjene Dr-žave, ne bi se podvrgla takvom sistemu.

U ekonomskom pogledu, politika Ženeve bila je mnogo doslednija u obnovi svetske privrede kao druge odbrambene linije mira. Je r , čak i iz-nova uspešno uspostavljen sistem ravnoteže moći mogao bi doprineti miru samo kad bi se obnovio međunarodni monetarni sistem. U odsustvu stabil-nih razmena i slobode trgovine, vlade raznih zemalja, kao i u prošlosti, sma-trale su mir manje značajnim interesom, za koji bi se zalagale samo ukoliko to ne bi smetalo nekom od njihovih važnijih interesa. Izgleda da je među državnicima tog vremena Vudrou Vilson (Woodrow Wilson) prvi shvatio me-đuzavisnost mira i trgovine, ne samo kao garanciju trgovine, već ujedno i mi-ra. Nije čudo što se Liga uporno trudila da obnovi međunarodnu valutnu i kreditnu organizaciju kao jedino moguće obezbeđenje mira među suvere-nim državama, i što se svet kao nikada ranije pouzdao u haute finance. Dž. P. Morgan zamenio je N. M. Rotšilda kao demijurga podmlađenog devetna-estog veka.

Prema standardima toga veka, prva posleratna decenija izgledala je kao revolucionarno doba; u svetlu našeg skorašnjeg iskustva, bilo je upravo suprotno. Usmerenje te decenije bilo je duboko konzervativno i izražavalo je skoro univerzalno uverenje da bi samo ponovno uspostavljanje sistema iz vremena pre 1914, «ovoga puta na solidnim osnovama«, moglo da povrati mir i prosperitet. Upravo zbog neuspeha tog pokušaja vraćanja u prošlost došlo je do transformacije u tridesetim godinama. Ma koliko da su bile spektakularne revolucije i kontrarevolucije u posleratnoj deceniji, one su predstavljale ili samo mehaničke reakcije na vojni poraz ili, u najvećoj meri, ponovno postavljanje poznate liberalne i konstitucionalističke drame zapad-ne civilizacije na scenu srednje i istočne Evrope; tek tridesetih godina ušli su potpuno novi êlementi u obrazac istorije Zapada.

Revolucije i kontrarevolucije u srednjoj i istočnoj Evropi 1917—20. go-dine, uprkos njihovom scenariju, bile su samo okolišni putevi da se ponovo uspostave režimi poraženi na bojnom polju. Kada se kontrarevolucionarni dim razišao, ispostavilo se da se politički sistemi u Budimpešti, Beču i Berli-nu nisu mnogo razlikovali od onoga što su bili pre rata. To se uglavnom odnosilo na Finsku, baltičke države, Poljsku, Austriju, Mađarsku, Bugarsku, pa čak i na Italiju i Nemačku sve do sredine dvadesetih godina. U nekim zemljama učinjen je veliki napredak na polju nacionalne slobode i agrarne reforme — tekovina koje su u zapadnoj Evropi bile uobičajene još od 1789. U tom pogledu, Rusija nije bila izuzetak. Tendencija tog vremena jed-nostavno je bila da se uspostavi (ili obnovi) sistem koji se obično povezuje s idealima engleske, američke i francuske revolucije. Tradiciji Zapada u najširem smislu nisu pripadali samo Hindenburg i Vilson, nego i Lenjin i Trocki.


U ranim tridesetim naglo je došlo do promene. Njena obeležja bila su napuštanje zlatnog standarda u Velikoj Britaniji; petogodišnji planovi u Ru-siji; uvođenje Nju Dila; nacional-socijalistička revolucija u Nemačkoj; ruše-nje Lige u korist autarkičnih imperija. Dok su na kraju Velikog rata riajva-žniji bili ideali devetnaestog veka i dok je njihov uticaj dominirao i u slede-ćoj deceniji, do 1940. godine nestao je svaki ostatak međunarodnog sistema i, izuzev n koliko enklava, nacije su živele u potpuno novim međunarodnim okolnostima.

Tvrdimo da je osnovni uzrok krize bio preteći slom međunarodnog privrednog sistema. On je nesigurno delovao već od prekretnice vekova, a Veliki rat i mirovni ugovori samo su ga dokrajčili. To je postalo očigledno dvadesetih godina kada gotovo nije bilo neke unutrašnje krize u Evropi koja nije kulminirala u spoljnoj trgovini. Poznavaoci politike sada su grupisali ze-mlje, ne prema kontinentima, već prema meri u kojoj su održavale čvrstom svoju valutu. Rusija je zaprepastila svet uništavanjem rublje, čija vrednost je svedena na nulu jednostavnim putem inflacije. Nemačka je ponovila taj očajnički čin da bi opovrgla mirovni sporazum; eksproprijacija imovine ren-tijerske klase, koja je usledila, položila je osnovu za nacističku revoluciju. Prestiž Zeneve zasnivao se na njenom uspehu u pomoći Austriji i Mađarskoj da ponovo uspostave svoje valute, a Beč je postao Meka za liberalne ekono-miste zbog svoje briljantno uspešne operacije nad austrijskom krunom, koju pacijent, nažalost, nije preživeo. U Bugarskoj, Grčkoj, Finskoj, Letoniji, Li-tvaniji, Estoniji, Poljskoj i Rumuniji obnavljanje valute je izazvalo kontrare-voluciju sa pretenzijama preuzimanja vlasti. U Belgiji, Francuskoj i Engle-skoj levica je izgubila položaje u ime zdravog monetarnog standarda. Skoro neprekidan lanac monetarnih kriza povezao je siromašni Balkan s bogatim Sjedinjenim Državama preko elastične trake međunarodnog kreditnog siste-ma, koja je prenosila tenziju nesavršeno obnovljenih valuta, prvo, iz istočne Evrope u zapadnu Evropu, a zatim iz zapadne Evrope u Sjedinjene Države. Najzad su same Sjedinjene Države bile ophrvane posledicama prerane stabi-lizacije evropskih valuta. Konačni slom je započeo.

Prvi šok nastao je u nacionalnim okvirima. Neke valute, kao što su ru-ska, nemačka, austrijska, mađarska, uništene su za godinu dana. Izuzev kur-sa razmene valuta koji je bio bez presedana, postojala je i ta okolnost da se promena desila u potpuno monetarizovanoj privredi. Ćelijski proces čije su posledice bile van domašaja iskustva uveden je u ljudsko društvo. Umanjena vrednost valuta izazivala je prekide i unutrašnjih i spoljnih veza. Nacije su kao nekim ponorom bile odvojene od suseda, dok su istovremeno razni slo-jevi stanovništva bili pogođeni na potpuno različite i često suprotne načine. Intelektualna srednja klasa doslovno je pauperizovana; finansijske derikože su zgrtale gnusno velika bogatstva. Na scenu je stupio faktor neproračunlji-ve integracione i dezintegracione sile.


«Odliv kapitala« bio je novum. Takav događaj nije zabeležen ni 1848, ni 1866, čak ni 1871. godine. Ipak, njegova važna uloga u zbacivanju libe-ralnih vlada Francuske 1925. i opet 1938, kao i u razvoju fašističkog pokre-ta u Nemačkoj 1930. godine, bila je opšte poznata.

Valuta je postala stožer nacionalne politike. U modernoj novčanoj privredi svako je morao svakodnevno osetiti skupljanje i širenje finansijskog aršina; stanovništvo je postalo svesno značaja valute; mase su unapred ura-čunavale efekat inflacije na stvarni dohodak; muškarci i žene posvuda su, iz-gleda, smatrali stabilnu monetu najvažnijom potrebom ljudskog društva. Ali, takva svest bila je neodvojiva od spoznaje da temelji valute mogu da zavise od političkih činilaca izvan nacionalnih granica. Tako je društveni bouleverse-ment, koji je uzdrmao poverenje u inherentnu stabilnost monetarnog sred-stva, skrhao i naivni pojam finansijskog suvereniteta u jednoj međuzavi-snoj privredi. Stoga su unutrašnje krize valute izazivale ozbiljne spoljne pro-bleme.

Verovanje u zlatni standard bilo je vera toga doba. Kod jednih je to bi-la naivna, kod drugih kritička, a kod nekih satanska vera koja je podrazu-mevala prihvatanje telom a odbijanje dušom. Međutim, samo verovanje je bilo isto, naime, banknote imaju vrednost jer predstavljaju zlato. Da li samo zlato ima vrednost zato što otelotvoruje rad, kao što su smatrali socijalisti, ili zato što je korisno i retko, prema ortodoksnoj doktrini, u ovom slučaju nije bilo važno. Rat između raja i pakla nije znao za monetarna pitanja, ostavlja-jući tako kapitaliste i socijaliste čudotvorno ujedinjene. Tamo gde su Rikar-do (Ricardo) i Marks bili istomišljenici, devetnaesti vek nije bio u nedoumi-ci. Tu veru jednako su prihvatili Bizmark i Lasal (Lassalle), Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) i Henri Džordž (Henry George), Filip Snouden (Philip Snowden) i Kalvin Kulidž (Calvin Coolidge), Mizes (Mises) i Trocki. Karl Marks se veoma trudio da Prudonove utopističke radničke bonove (kao za-menu za novac) prikaže kao nešto zasnovano na samoobmani; a Kapital je robnu teoriju novca implicirao u njenom rikardovskom obliku. Ruski boljše-vik Sokoljnikov bio je prvi posleratni državnik koji je ponovo uspostavio vrednost valute svoje zemlje u odnosu na zlato; nemački socijaldemokrata Hilferding ugrožavao je svoju partiju čvrstim zalaganjem za principe zdrave valute; austrijski socijaldemokrata Oto Bauer (Otto Bauer) podržavao je mo-netarne principe koji su bili u osnovi obnove krune za koju se zalagao nje-gov ljuti protivnik Zajpel (Seipel); engleski socijalist, Filip Snouden, okrenuo se protiv laburista kada je posumnjao da funta sterlinga nije sigurna u nji-hovim rukama; a Duče je odredio nepromenljivu zlatnu podlogu lire i za-kleo se da će život dati za njenu odbranu. U izjavama Huvera (Hoover) i Lenjina, Čerčila i Musolinija teško bi bilo naći bilo kakvo razilaženje po tom pitanju. Suštinska važnost zlatnog standarda za funkcionisanje međunarod-nog privrednog sistema toga vremena bila je jedino zajedničko načelo za


ljude svih nacija i svih klasa, veroispovesti i socijalnih filozofija. To je bila ona nevidljiva realnost kojoj se želja za životom mogla prikloniti kada je čo-večanstvo napreglo svu snagu da povrati trošnu egzistenciju.

Taj neuspeli napor bio je najobuhvatniji koji je svet ikada iskusio. Sta-bilizacija skoro uništenih valuta u Austriji, Mađarskoj, Bugarskoj, Finskoj, Rumuniji ili Grčkoj nije bila samo čin vere tih malih i slabih zemalja koje su se bukvalno izgladnjivale da bi dostigle zlatne obale, već je isto tako stavila na ozbiljnu proveru njihove moćne i bogate sponzore — zapadnoevropske pobednike. Sve dok su se valute pobednika kolebale, pritisak nije bio uoč-ljiv; oni su nastavili da daju zajmove inostranstvu kao i pre rata i tako su pomagali da se održe privrede poraženih nacija. Ali, kada su se Velika Bri-tanija i Francuska vratile na zlatni standard, teret njihovog deviznog tečaja je počeo da se oseća. Najzad se prećutni interes za sigurnost funte našao u sferi vodeće zemlje zlatnog standarda, Sjedinjenih Država. Ta preokupacija koja je premostila Atlantik, iznenada je dovela Ameriku u opasnu zonu. Na izgled je ovo tehničko pitanje, ali mora se jasno razumeti. Američka podr-ška funti sterlinga 1927. godine podrazumevala je niske kamatne stope u Njujorku da bi se sprečilo veliko prelivanje kapitala iz Londona u Njujork. U skladu s tim, Uprava federalnih rezervi obećala je Engleskoj banci da će održavati niske kamate, ali je u tom trenutku sama Amerika imala potrebu za Visokim kamatama je r je njen sopstveni sistem cena počeo da postaje opasno inflatoran (ta činjenica prikrivana je postojanjem stabilnog nivoa ce-na, koji se održavao uprkos izvanredno umanjenim troškovima). Kada je uo-bičajeno porneranje klatna posle sedam godina prosperiteta 1929. dovelo do dugo odlagane recesije, situaciju je veoma pogoršalo postojeće stanje kriptoinflacije. Dužnici, oslabljeni deflacijom, doživeli su da vide kako infla-cija uništava kreditore. To je bio predznak. Amerika je, instinktivno nastoje-ći da se izbavi, 1933. godine napustila zlatni standard, i poslednji ostatak tradicionalne svetske privrede je nestao. Mada teško da je bilo ko uvideo dublje značenje događaja u to vreme, istorija je skoro trenutno preusmerila svoj tok.

Više od decenije obnova zlatnog standarda bila je simbol svetske soli-darnosti. Od Brisela do Spa i Ženeve, od Londona do Lokarna i Lozane, održane su bezbrojne konferencije da bi se stvorili politički preduslovi za stabilne valute. Sama Liga naroda bila je dopunjena Međunarodnim biroom rada, delimično da bi se izjednačili uslovi takmičenja među zemljama kako bi trgovina mogla da se liberalizuje bez opasnosti po životni standard. Valu-ta je bila u srži kampanja koje je vodio Vol strit da bi prevazišao problem transfera i prvo komercijalizovao, a zatim mobilizovao reparacije; Ženeva je delovala kao pokrovitelj procesa rehabilitacije u kome je kombinovani priti-sak londonskog Sitija i bečkih neoklasičnih monetarnih čistunaca stavljen u službu zlatnog standarda; svaki međunarodni napor je automatski bio usme-


ren ka tom cilju, dok su nacionalne vlade, po pravilu, prilagođavale svoju politiku potrebi zaštite valute, naročito politiku u vezi sa spoljnom trgovi-nom, zajmovima, bankarstvom i tečajem. Mada su se svi slagali da stabilne valute u krajnjoj liniji zavise od oslobađanja trgovine, svi su, izuzev dogmat-skih zagovornika slobodne trgovine, znali da odmah treba preduzeti mere koje bi neizbežno ograničile spoljnu trgovinu i strana plaćanja. Uvozne kvo-te, moratorijumi, sporazumi o mirovanju, klirinški sistemi i bilateralni trgo-vinski ugovori, dogovori o trampi, embargo na izvoz kapitala, kontrola spoljne trgovine i fondovi za ujednačavanje tečajeva razvijali su se u većini zemalja da bi se udovoljilo potrebama u istim okolnostima. Međutim, zao duh samodovoljnosti pratio je korake koji su preduzimani da se zaštiti valu-ta. Dok je namera bila oslobađanje trgovine, posledice su bile njeno guše-nje. Umesto da ostvare pristup svetskim tržištima, vlade su sopstvenim odlu-kama isključivale svoje zemlje iz svih međunarodnih veza i bile su potrebne sve veće žrtve da se održi bar tanak tok trgovine. Besomučni napori da se zaštiti međunarodna vrednost valute kao sredstvo spoljne trgovine terali su narode, uprkos njihovoj volji, u privrednu autarkiju. Čitav arsenal restriktiv-nih mera, koje su značile radikalno napuštanje tradicionalne privrede, bio je zapravo ishod konzervativnog koncepta slobodne trgovine.

Taj trend naglo je preokrenut s konačnim padom zlatnog standarda. Žrtve koje su podnošene za njegovu obnovu, sada je ponovo trebalo da se podnesu da bi se moglo živeti bez njega. Iste ustanove koje su bile stvorene da ograničavaju život i trgovinu da bi se održavao sistem stabilnih valuta, sa-da su korišćene da prilagode industrijski život trajnom odsustvu takvog si-stema. Možda su zato mehanizam i tehnološka struktura moderne industrije preživeli pad zlatnog standarda. Jer , u borbi da se on održi, svet se nesve-sno pripremao za vrstu napora i tip organizacija potrebnih za prilageđava-nje njegovom nestanku. Međutim, namera je sada bila suprotna; u zemlja-ma koje su najviše trpele za vreme dugotrajne bitke za nedostižno, titanske sile su, kao posledica toga, bile oslobođene. Ni Liga naroda, ni međunarod-na haute finance nisu nadživeli zlatni standard; s njegovim nestankom iščezli su iz politike i organizovani mirotvorni interes Lige i glavni instrumenti nje-govog nametanja — Rotšildovi i Morganovi. Pucanje zlatne niti bio je signal za jednu svetsku revoluciju.

Međutim, neuspeh zlatnog standarda samo je mogao da odredi datum događaja, koji je inače bio suviše značajan da bi ga on mogao prouzrokova-ti. Tu krizu je u velikom delu sveta pratilo potpuno uništenje nacionalnih institucija devetnaestog veka. I svuda su te institucije bile promenjene i pre-oblikovane skoro do neprepoznatljivosti. U mnogim zemljama, liberalnu dr-žavu zamenile su totalitarne diktature, a centralna institucija veka — proiz-vodnja zasnovana na slobodnim tržištima — zamenjena je novim oblicima privrede. Dok su velike nacije promenile sam način svoga razmišljanja i za-


počele ratove da porobe svet u ime sasvim novih shvatanja o prirodi sveta, još veće nacije pohitale su u odbranu slobode koja je u njihovom tumačenju dobila takođe novo značenje. Neuspeh međunarodnog sistema, mada je po-krenuo transformaciju, sigurno nije mogao biti objašnjenje za njenu dubinu i sadržaj Čak i ako možemo da saznamo zašto se ono što se desilo, desilo tako iznenada, još uvek nam nije jasno zašto se to uopšte desilo.

Nije slučajno što su transformaciju pratili ratovi dotad neviđenih raz-mera. Istorija je bila spremna za društvenu projv.enu; sudbina nacija bila je povezana s njihovom ulogom u institucionalnoj transformaciji. Takva simbi-oza nije izuzetak u istoriji; mada nacionalne grupe i društvene ustanove imaju sopstveno poreklo, one teže da se povežu u borbi za preživljavanje. Poznati primer takve simbioze povezao je kapitalizam i pomorske nacije na Atlantiku. Trgovačka revolucija, tako tesno povezana s usponom kapitali-zma, postala je sredstvo za sticanje moći Portugalije, Spanije, Holandije, Francuske, Engleske i Sjedinjenih Država; sve su te zemlje iskoristile šanse koje im je dao taj široko i duboko ukorenjen pokret, dok se, s druge strane, kapitalizam širio ćelom planetom posredstvom tih velikih sila u usponu.

Ta j zakon može se primeniti i u suprotnom slučaju. Nacija može biti osujećena u borbi za opstanak zbog činjenice da njene ustanove, ili samo neke od njih, pripadaju prevaziđenoj vrsti — u Drugom svetskom ratu zlat-ni standard bio je primer takve zastarelosti. S druge strane, zemlje koje se iz sopstvenih razloga protive statusu quo, brzo bi otkrile slabosti postojećeg institucionalnog poretka i tako predvidele stvaranje ustanova koje su bolje prilagođene njihovim interesima. Takve grupe odbacuju ono što propada i drže se onog što sopstvenim snagama ide njihovim putem. Može izgledati da su one započele proces društvenih promena, dok su one njih zapravo sa-mo koristile, i možda čak menjale njihovo usmerenje da bi poslužile njiho-vim ciljevima.

Tako je Nemačka, pošto je jednom poražena, bila u položaju da sagle-da skrivene nedostatke poretka devetnaestog veka i da to saznanje upotrebi da ubrza njegovo uništenje. Sa nekom vrstom zlokobne intelektualne superi-ornosti njeni državnici tridesetih godina usmerili su svoje umove na zadatak rušenja, koji se u toku njihovog pokušaja da tok razvoja uklope u usmerenje svoje politike često proširivao na razvoj novih metoda finansija, trgovine, ra-ta i društvene organizacije. Međutim, same te probleme bez sumnje nisu izazvale vlade koje su ih iskoristile za sebe; oni su bili stvarni — objektivno dati — i pratiće nas bez obzira na sudbinu pojedinačnih zemalja. Opet, oči-ta je razlika između Prvog i Drugog svetskog rata: prvi je kao puki sukob si-la izazvan popuštanjem sistema ravnoteže moći odgovarao tipu devetnaestog veka, drugi je već bio deo svetskog preokreta.

To nam već dopušta da bolne nacionalne istorije ovog perioda odvoji-mo od društvene transformacije koja se tada dešavala. Onda će se lako vide-ti na koji je način Nemačkoj i Rusiji, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Drža-


vama, kao pojedinačnim silama, pomogao ili odmogao njihov odnos prema osnovnom društvenom procesu. Isto se odnosi i na sam društveni proces: fa-šizam i socijalizam našli su sredstvo za širenje svojih uverenja u usponu po-jedinačnih sila. U svetu je Nemačka postala predstavnik fašizma, a Rusija socijalizma. Pravi domašaj tih društvenih pokreta može se proceniti samo ako se njihova transcendentna priroda, bilo dobra ili zla, prepozna i sagleda odvojeno od nacionalnih interesa kojima služe.

Uloge koje Nemačka ili Rusija, Italija ili Japan, Velika Britanija ili Sje-dinjene Države igraju u Drugom svetskom ratu, mada čine deo univerzalne istorije, nisu neposredan predmet ove knjige; međutim, fašizam i socijali-zam bili su pokretačke sile u institucionalnoj transformaciji koja jeste njena tema. Elan vital koji je izazvao nedokučivu težnju nemačkog i ruskog naroda da traže veći udeo u istoriji ljudskog roda, mora se posmatrati kao stvarni podatak o uslovima u kojima se odvija naša priča, dok je smisao fašizma i socijalizma ili Nju Dila deo same priče.

Ovo tvrđenje vodi nas do naše teze koja tek treba da bude dokazana — da je poreklo kataklizme bilo u utopijskom pokušaju ekonomskog libera-lizma da uspostavi sistem samoregulativnog tržišta. Izgleda da takva teza da-je tom sistemu gotovo mitsku snagu; ona podrazumeva ništa manje nego da je, u krajnjoj liniji, ravnotežu moći, zlatni standard i liberalnu državu, te osnove civilizacije devetnaestog veka, sve oblikovala zajednička matrica, sa-moregulativno tržište.

U svom krajnjem materijalizmu, ta tvrdnja izgleda ekstremna, ako ne i šokantna. Međutim, osobitost civilizacije čijeg sloma smo bili svedoci, bila je upravo u tome što je počivala na ekonomskim osnovama. Druga društva i druge civilizacije takođe su bile ograničene materijalnim uslovima svoje eg-zistencije — to je zajedničko obeležje celokupnog ljudskog života, zapravo, života uopšte, bilo religioznog ili nereligioznog, materijalnog ili duhovnog. Sve vrste društava ograničene su ekonomskim činiocima. Samo je civilizacija devetnaestog veka bila ekonomska u različitom i osobenom smislu, budući da se zasnivala na dobiti, motivu koji je u istoriji ljudskih društava tek retko bio priznat kao valjan, a svakako nikad ranije nije bio uzdignut na nivo opravdanja za delovanje i ponašanje u svakodnevnom životu. Sistem samo-regulativnog tržišta proizlazio je iz tog principa.

Mehanizam koji je pokrenula motivisanost dobitkom mogao se po de-lotvornosti porediti samo s najvatrenijim izlivima religioznog žara u istoriji. Bila je potrebna samo jedna generacija da se čitavo čovečanstvo podvrgne njegovom snažnom uticaju. Kao što je opšte poznato, on je dostigao svoju zrelost u Engleskoj posle industrijske revolucije, tokom prve polovine devet-naestog veka. Stigao je na Kontinent i u Ameriku pedesetak godina kasnije. Najzad, u Engleskoj, na Kontinentu, pa čak i u Americi, slične alternative oblikovale su svakodnevne probleme u obrazac čije su glavne karakteristike


istovetne u svim zemljama zapadne civilizacije. Poreklo kataklizme moramo tražiti u usponu i padu tržišne privrede.

Tržišno dinštvo rođeno je u Engleskoj, ali su njegove slabosti proizvele najtragičnije komplikacije upravo u Evropi. Da bismo razumeli nemački faši-zam, moramo se vratiti rikardovskoj Engleskoj. Devetnaesti vek, što se nikad ne može dovoljno naglasiti, bio je vek Engleske. Industrijska revolucija bila je engleski događaj. Tržišna privreda, slobodna trgovina i zlatni standard bili su engleski izumi. Dvadesetih godina svuda su te ustanove doživele slom, samo što je u Nemačkoj, Italiji ili Austriji taj događaj bio više političke prirode i dramatičniji. No, ma kakvi bili scenografija i temperatura završnih epizoda, dugoročni činioci koji su slomili tu civilizaciju treba da se izučavaju tamo gde je rođena industrijska revolucija — u Engleskoj.

Deo drugi

U S P O N I P A D T R Ž I Š N E P R I V R E D E

I . S A T A N S K A F A B R I K A

3

«STALNO PREBIVALIŠTE NASUPROT NAPRETKU«

Sama srž industrijske revolucije osamnaestog veka bilo je gotovo čudesno usavršavanje sredstava za proizvodnju, praćeno katastrofalnim izmešta-

njem prebivališta ljudi. Pokušaćemo da razmrsimo klupko čiiiilaca koji su predodredili oblike

tog izmeštanja, kako su se oni javili u svom najgorem vidu u Engleskoj pre otprilike j ednog stoleća. Kakva je to «satanska fabrika« mlela ljude u mase? Koliko su to prouzrokovali novi fizički uslovi? Koliko ekonomska zavisnost koja je delovala u novim uslovima? I kakav je to bio mehanizam čijim delo-vanjem je staro društveno tkivo uništeno, a nova integracija čoveka i prirode tako bezuspešno pokušavana? _

Nigde liberalna filozofija nije tako vidno omanula kao u razumevanju problema promene. Podstaknuta emotivnom verom u spontanost, ona je odbacila zdravorazumski stav prema promeni u korist mistične spremnosti da se prihvate društvene posledice privrednog napretka, ma kakve one bile. Elementarne istine političke nauke i državništva prvo su omalovažene, a po-tom zaboravljene. Ne bi trebalo detaljno razmatrati stav da bi, ako je to mo-guće, trebalo usporiti proces neusmeravane promene, čiji se tempo smatra isuviše brzim, kako bi se zaštitila dobrobit zajednice. Takve opšteprihvaćene istine tradicionalnog državništva, koje su često samo odražavale učenja soci-jalne filozofije nasleđena od starih mislilaca, bile su u devetnaestom veku izbrisane iz misli obrazovanih ljudi korozivnim i grubim utilitarizmom kom-binovanim s nekritičkim oslanjanjem na navodne samoisceliteljske vrline spontanog rasta.

46 Uspon i pad triišne privrede

Ekonomski liberalizam pogrešno je protumačio industrijsku revoluciju zato što je insistirao na procenjivanju društvenih događaja sa ekonomskog stanovišta. Da bismo to ilustrovali, osvrnućemo se na nešto što u prvi mah može izgledati kao da je u veoma dalekoj vezi s predmetom knjige: na ograđivanja otvorenih polja i pretvaranje oranica u pašnjake u početku vla-davine Tjudora u Engleskoj, kada je plemstvo ograđivalo polja i opštinsku zemlju, a čitave oblasti bile ugrožene depopulacijom. Naš cilj u takvom evo-ciranju nevolja naroda do kojih je došlo ograđivanjem i pramenom namene zemljišta bio bi, s j edne strane, da ukažemo na paralelu između pustošenja prouzrokovanog ograđivanjem, koja su bila na kraju korisna, i pustošenja koje je donela industrijska revolucija, a s druge strane — u još širem smislu — da razjasnimo alternative s kojima se suočavala zajednica u agoniji nere-gulisanog privrednog napretka.

Ograđivanja su predstavljala vidno poboljšanje, ukoliko zemlja nije pre-tvarana u pašnjake. Ograđena zemlja bila je dvostruko ili trostruko vrednija od neograđene. Tamo gde je zemlja i dalje obrađivana, broj zaposlenih nije opadao i snabdevanje hranom bilo je znatno bolje. Prinos sa zemlje je vidno porastao, naročito tamo gde je zemlja davana u najam.

Ali, čak ni pretvaranje oranica u pašnjake za ovce nije bilo toliko štet-no za susedstvo uprkos uništavanju prebivališta i smanjivanju zaposlenosti koje je ono donosilo. Kućna radinost razvijala se od sredine petnaestog ve-ka, a vek kasnije ona je postala karakteristična za ruralnu sredinu. Vuna ko-ja se proizvodila na farmama ovaca omogućavala je zaposlenje sitnim zakup-cima i seljacima bezemljašima proteranim sa oranica koje su obrađivali, a novi centri vunarske industrije obezbeđivali su prihod većem broju zanatlija.

Međutim — i u tome je poenta — takvi kompenzirajući učinci mogu se očekivati samo u tržišnoj privredi. U odsustvu takve privrede, visoko profita-bilno zanimanje gajenja ovaca i prodavanja njihove vune moglo bi da upro-pasti zemlju. Ovca koja je «pretvorila pesak u zlato« mogla je lako da pre-tvori zlato u pesak, kao što se konačno desilo s bogatstvom Španije u se-damnaestom veku, čije se erodirano tlo nikada nije oporavilo od prekomer-nog širenja farmi ovaca.

Jedan zvanični dokumenat iz 1607. godine, pripremljen za upotrebu lordova Kraljevine, izložio je problem promene j ednom snažnom rečeni-com: «biće zadovoljen cilj siromaha — prebivalište, a plemić neće biti ome-tan u svojoj želji za napretkom.« Izgleda da ta formula uzima kao nešto što se podrazumeva, suštinu čisto privrednog progresa, koji je postizanje na-pretka po cenu društvenog izmeštanja. Ona takođe nagoveštava tragičnu potrebu siromaha za svojom kolibom, osuđenu na propast usled želje boga-taša za društvenim napretkom, od koga izvlače ličnu korist.

Ograđivanje zemljišta s pravom je nazvano revolucijom bogatih protiv siromašnih. Lordovi i plemići remetili su društveni poredak kršeći stare za-

«Stalno prebivalište nasuprot napretku» 47

kone i običaje, ponekad pomoću nasilja, a često pomoću pritiska i zastraši-vanja. Oni su bukvalno otimali od siromaha njihov deo opšteg dobra, uni-štavajući kuće koje su, prema dotad neprikosnovenoj sili običaja, siromasi smatrali svojim i svojih naslednika. Društveno tkivo se kidalo; opustošena sela i ruševine ljudskih boravišta svedočili su o žestini kojom je besnela re-volucija, dovodeći u opasnost odbranu zemlje, pustošeći gradove, desetkuju-ći stanovništvo, pretvarajući preopterećeno tie u prašinu, satirući ljude na njemu i stvarajući od pristojnih domaćina rulju prosjaka i lopova. Mada se to dešavalo samo mestimično, te crne mrlje pretile su da se sliju u jedinstve-nu katastrofu.1 Kralj i njegov Savet, kancelari i biskupi branili su dobrobit zajednice i, naravno, čovečnu i prirodnu suštinu društva protiv tog zla. Sko-ro bez prekida — tokom veka i po — od 1490-ih barem do 1640-ih godina — oni su se borili protiv depopulacije. Lord Protektor Somerset izgubio je život u kontrarevoluciji koja je izbrisala zakone o ograđivanju iz knjige sta-tuta i ustanovila diktaturu lordova-uzgajivača stoke, pošto je Ketova (Kett) pobuna ugušena i nekoliko hiljada seljaka pogubljeno u tom pokolju. So-merset je, ne bez razloga, bio optužen da je ohrabrivao pobunjene seljake upornom osudom ograđivanja.

Skoro sto godina kasnije došlo je do drugog oprobavanja snaga između istih protivnika, ali do tog vremena oni koji su ograđivali zemljište bili su mnogo češće bogata seoska gospoda i trgovci nego lordovi i plemići. Visoka politika, svetovna i crkvena, bila je sada uključena u svesno nastojanje Kru-ne da spreči ograđivanje i njeno ne manje namerno korišćenje problema ograđivanja u svrhu jačanja svog položaja nasuprot zemljoposednidma u ustavnoj borbi, u kojoj je Parlament osudio na smrt Straforda i Loda. Ali, njihova politika nije bila reakcionarna samo u industrijskom već i u politič-kom pogledu; štaviše, ograđivanja su sada mnogo češće nego ranije bila na-menjena obrađivanju zemlje, a ne ispaši. Sada je Građanski rat zauvek one-mogućio javnu politiku Tjudora i prvih Stjuarta.

Istoričari devetnaestog veka bili su jednodušni u osudi politike Tjudora i prvih Stjuarta kao demagoške, ako ne i potpuno reakcionarne. Njihove simpatije su, prirodno, bile na strani Parlamenta, a to je telo bilo na strani onih koji su ograđivali zemljište. H. de B. Gibins (H. de B. Gibbins), iako revnosni prijatelj običnih ljudi, pisao je: «Takvi zakoni o zaštiti bili su, me-đutim, kao i uopšte zakoni te vrste, potpuno uzaludni«.2 Inis (Innes) je bio još određeniji: «Uobičajena sredstva da se kazni skitničenje i pokušaji da se industrija satera u neodgovarajuće oblasti i kapital natera na manje unosna ulaganja da bi se obezbedilo zapošljavanje — bila su bezuspešna, kao i obič-no«.3 Gardner (J. Gairdner) nije oklevao da se pozove na shvatanje slobod-

1 Tawney, R.H., The Agrarian Problem in the 16th Century, 1912. 2 Gibbins H. de B„ The Industrial History of England, 1895. 3 Innes A. D., England under the Tudors, 1932.

48 Uspon i pad tržišne privrede

ne trgovine kao «ekonomskog zakona»: «Ekonomski zakoni nisu, naravno, bili shvaćeni«, pisao je, «i zakonodavstvo je pokušavalo da spreči rušenje ra-tarskih domova, što su zemljoposednici činili, j e r su sticali profit prilikom pretvaranja obradive zemlje u pašnjake, čime su povećavali proizvodnju vu-ne. Često donošenje tih zakona samo pokazuje koliko su neefikasni bili u praksi«.4 Nedavno, ekonomista Hekšer (Hecksher) naglašava da je uveren kako merkantilizam uglavnom treba objašnjavati nedovoljnim razumevanjem složenosti privrednih fenomena, a to je predmet za koji je ljudskom umu bi-lo potrebno još nekoliko vekova da ga savlada.5 Zapravo, zakoni protiv ograđivanja zemljišta izgleda da nikada nisu zaustavili taj proces, niti su ga čak ozbiljno ometali. Džon Hejls (John Hales), najvatreniji zastupnik princi-pa društvenog blagostanja, priznao je da se pokazalo nemogućim prikupiti dokaze protiv onih koji su ograđivali zemlju, za koje su se često njihove slu-ge zaklinjale pred porotom, a toliki je bio broj «njihovih poslušnika i prire-paka da nijedna porota nije mogla da se sastavi bez njih«. Ponekad bi samo na brzinu povučena brazda preko polja poštedela lorda prekršioca zakona od plaćanja kazne.

Tako lako davanje prednosti ličnim interesima nad pravdom često se smatra sigurnim pokazateljem nemoći zakonodavstva, a pobeda uzaludno sprečavanog tadašnjeg usmerenja navodi se kao ubedljivi dokaz navodne uzaludnosti «reakcionarnog intervencionizma«. Ipak, takvo stanoviše izgleda da potpuno promašuje smisao. Zašto bi se konačna pobeda nekog usmere-nja uzimala kao dokaz neuspešnosti napora da se on uspori? Zašto se svrha tih mera ne bi videla upravo u onome što su postigle, a to je usporavanje tempa promena? Ono što nije dovoljno efikasno da potpuno zaustavi proces razvoja, nije iz tog razloga neefikasno uopšte. Tempo promena često nije ništa manje važan od usmerenja same promene, ali dok njeno usmerenje često ne zavisi od naše volje, upravo tempo kojim dozvoljavamo da se pro-mene dešavaju može umnogome da zavisi od nas.

Verovanje u spontani progres mora nas učiniti slepim za ulogu države u privrednom životu. Ta uloga se često sastoji u menjanju tempa promena, njegovom ubrzavanju ili usporavanju, već prema slučaju; ako verujemo da taj tempo ne može da se menja — ili još gore, ako smatramo svetogrđem da intervenišemo u tome — onda, naravno, nema mesta za intervencije. Ograđivanje zemljišta predstavlja primer za to. Gledajući unazad, ništa nije bilo jasnije od zapadnoevropske tendencije privrednog progresa, koji je imao za cilj eliminisanje veštački održavane uniformnosti poljoprivredne tehnike, izmešanih parcela i primitivne institucije opštinske zemlje. Sto se ti-če Engleske, sigurno je da je razvoj industrije vune bio preimućstvo za ze-mlju i vodio je uspostavljanju industrije pamuka — pokretača industrijske

4 Gairdner, J., «Henry VIII», Cambridge Modern History, tom II, 1918. 5 Hecksher, E. F., Mercantilism, 1935, str. 104.


revolucije. Štaviše, jasno je da je porast domaće izrade tkanina zavisio od povećanja zaliha vune u zemlji. Te činjenice dovoljne su da poistovete pre-tvaranje obradive zemlje u pašnjake i proces ograđivanja koji je to pratio, sa tendencijom privrednog progresa. Međutim, da nije bilo dosledno sprove-dene politike Tjudora i državnika s početka vladavine Stjuarta, tempo tih promena mogao je biti rušilački, a sam proces mogao se pretvoriti u dege-nerativni umesto.u konstruktivni događaj. Jer, upravo od tog tempa zavisilo je da li će oni koji su ostali bez imovine da se prilagode promenjenim uslo-vima a da se fatalno ne naruši njihova ljudska i ekonomska, fizička i moral-na suština; da li će naći novo zaposlenje u oblastima indirektno povezanim s promenama; i da li će posledice povećanog uvoza izazvanog povećanim iz-vozom omogućiti onima koji su izgubili posao zahvaljujući promeni da nađu nove izvore sredstava za život.

Odgovor je u svakom slučaju zavisio od odnosa tempa promena i prila-gođavanja. Uobičajena «dugoročna» razmatranja u okviru ekonomske teorije su neprihvatljiva; ona bi prejudicirala problem pretpostavljajući da se taj događaj desio u tržišnoj privredi. Ma kako nam se ta pretpostavka činila prirodnom, ona nije opravdana: tržišna privreda predstavlja institucionalnu strukturu koja, što veoma lako zaboravljamo, postoji samo u našem vreme-nu, a čak i tada samo delimično. Kad izuzmemo tu pretpostavku, »dugoroč-na« razmatranja postaju besmislena. Ako su neposredne posledice promene štetne, onda su, dok se ne dokaže suprotno, i konačne posledice štetne. Ako pretvaranje obradivog zemljišta u pašnjake podrazumeva uništavanje izve-snog broja kuća, oduzimanje određenih mogućnosti zaposlenja i smanjenje lokalno dostupnih zaliha hrane, onda se takve posledice moraju smatrati ko-načnim sve dok se ne dokaže suprotno. To ne isključuje razmatranje mogu-ćih posledica povećanog izvoza na prihod zemljoposednika; mogućih šansi za zaposlenje stvorenih povećanim lokalnim zalihama vune; ili mogućih na-čina na koji bi zemljoposednici mogli da koriste svoje povećane prihode, bi-lo za dalje investicije ili za trošenje na luksuz. Tempo promena upoređen s tempom prilagođavanja odlučiće o tome šta će se smatrati pravom posledi-com te promene. Ali ni u kom slučaju ne možemo da pretpostavimo funkci-onisanje tržišnih zakona ako se ne pokaže da samoregulativno tržište posto-ji. Samo u institucionalno uspostavljenoj tržišnoj privredi tržišni zakoni su relevantni. Nisu državnici tjudorske Engleske zanemarivali činjenice, već su to činili moderni ekonomisti čije su zamerke podrazumevale prethodno po-stojanje tržišnog sistema.

Engleska je bez ozbiljne štete izdržala nedaće ograđivanja zemljišta sa-mo zato što su Tjudori i prvi Stjuarti koristili moć Krune da uspore taj pro-ces privrednog napretka sve dok on nije postao društveno podnošljiv — slu-žeći se vlašću centralne vlade da pomognu žrtvama transformacije i pokuša-vajući da kanališu proces promene kako bi ga učinili manje pogubnim. Nji-


hova ministarstva i nadležni sudovi nisu uopšte bili konzervativni u svojim pogledima; ohi su predstavljali naučni duh novog državništva i favorizovali imigraciju stranih zanatlija, spremno prihvatali nove tehnike; usvajali stati-stičke metode i precizne načine izveštavanja, rugali se običajima i tradiciji, suprotstavljali se nasleđenim pravima, smanjivali prerogative sveštenstva, ig-norisali običajno pravo. Ako inovacije znače revolucionarnost, onda su oni bili revolucionari toga doba. Njihova obaveza bila je dobrobit državne zajed-nice glorifikovane u moći i veličini suverena; pa ipak, budućnost je pripada-la ustavnosti i Parlamentu. Vladavina Krune ustupila je mesto vladavini jed-ne klase — one koja je vodila u industrijski i trgovački progres. Veliki prin-cip ustavnosti s jed in jenje s političkom revolucijom koja je razvlastila Krunu; a ona je do tada već izgubila sve svoje stvaralačke sposobnosti, a ni njena zaštitnička funkcija više nije bila važna za zemlju koja je prebrodila buru tranzicije. Finansijska politika Krune sada je prekomerno ograničavala sna-gu zemlje i počela da sputava njenu trgovinu; da bi zadržala svoje preroga-tive, Kruna ih je sve više zloupotrebljavala i time štetila resursima nacije. Njeno briljantno upravljanje radom i industrijom, njena oprezna kontrola procesa ograđivanja zemljišta, bili su njen poslednji uspeh, ali je on lako za-boravljen jer su kapitalisti i poslodavci srednje klase u usponu bili glavne žr-tve njenih zaštitničkih aktivnosti. Trebalo je da prođu još dva veka da En-gleska opet uživa društvenu upravu tako efikasnu i uređenu kao što je bila ona koju je uništio Komonvelt. Bez sumnje, uprava takve paternalističke vr-ste sada je bila manje potrebna. Međutim, u jednom pogledu taj prekid je načinio veliku štetu, j e r je pomogao da se izbrišu iz sećanja nacije strahote perioda ograđivanja i uspeha vlade u savlađivanju opasnosti depopulacije. Možda je to razlog zašto nije shvaćena prava priroda krize kada je sto pede-set godina kasnije slična katastrofa u obliku industrijske revolucije ugrozila život i blagostanje zemlje.

I ovoga puta događaj je bio specifičan za Englesku; i ovoga puta po-morska trgovina bila je početak pokreta koji je zahvatio celu zemlju; i ovog puta opet je napredak najvećeg obima izazvao neviđeno pustošenje prebiva-lišta običnih ljudi. Pre no što je taj proces daleko odmakao, radni narod bio je sabijen u nova mesta bede, takozvane industrijske gradove Engleske; seo-sko stanovništvo dehumanizovano je u sirotinjskim kvartovima; porodica je bila na putu nestajanja, a velika područja zemlje brzo su iščezavala pod go-milama šljake i otpadaka koje su bljuvale «satanske fabrike«. Pisci svih po-gleda i iz svih partija, konzervativci i liberali, kapitalisti i socijalisti, bez izu-zetka su pisali o socijalnim uslovima u industrijskoj revoluciji kao o pravom ambisu ljudske degradacije.

Nijedno sasvim zadovoljavajuće objašnjenje toga događaja još nije po-nuđeno. Savremenici su zamišljali da su objašnjenje za to prokletstvo prona-šli u gvozdenim pravilnostima koje su regulisale bogatstvo i siromaštvo, a


koje su oni nazivali zakonom o najamninama i zakonom o stanovništvu. Nji-hova teorija je opovrgnuta. Eksploatacija je bila drugo objašnjenje i za bo-gatstvo i za siromaštvo, ali ona nije mogla objasniti činjenicu da su najamni-ne u industrijskim slamovima bile više nego u bilo kojim drugim zonama i da su uglavnom nastavljale da rastu još ceo vek. Sve češće su se navodili ni-zovi uzroka, što je opet teško moglo da da zadovoljavajuće objašnjenje.

Naše lično rešenje nije nipošto jednostavno; ono zapravo ispunjava veći deo ove knjige. Mi tvrdimo da se lavina društvene dislokacije, koja je daleko prevazilazila onu iz perioda ograđivanja zemljišta, sručila na Englesku; da je ta katastrofa pratila široki pokret privrednog napretka; da je potpuno novi institucionalni mehanizam počeo da deluje u Zapadnom društvu; da opa-snosti koje jesu dirnule u živac kada su se prvobitno javile nisu nikada stvar-no nadvladane i da se istorija civilizacije devetnaestog veka uglavnom sasto-jala od pokušaja da se društvo zaštiti od pustošenja tog mehanizma. Indu-strijska revolucija bila je samo početak jedne revolucije tako ekstremne i ra-dikalne kakva nikad nije zapalila umove sektaša, ali je ta nova vera bila krajnje materijalistička i smatrala je da bi se svi ljudski problemi mogli rešiti samo ako bi postojala neograničena količina materijalnih dobara.

Ta je priča ispričana bezbroj puta: kako su širenje tržišta, zalihe uglja i gvožda kao i vlažna klima koja je pogodovala industriji pamuka, mnoštvo ljudi lišenih imovine zbog novih ograđivanja u osamnaestom veku, postoja-nje slobodnih institucija, pronalazak mašina i drugi uzroci bili u takvoj in-terakciji da su doveli do industrijske revolucije. Ubedljivo je pokazano da nijedan poseban uzrok ne zaslužuje da bude izdvojen iz tog lanca i istaknut kao jedini i pravi uzrok tog iznenadnog i neočekivanog događaja.

Ali, kako definisati samu revoluciju? Šta je njena osnovna karakteristi-ka? Da li je to bio razvoj industrijskih gradova, pojava slamova, dugo radno vreme dece, niske najamnine nekih kategorija radnika, porast nataliteta ili koncentracija industrije? Mi tvrdimo da je sve to bilo samo nešto sporedno u odnosu na jednu osnovnu promenu, uspostavljanje tržišne privrede, kao i da se priroda te ustanove ne može u potpunosti shvatiti ako se ne predoči uticaj mašina na društvo u kojem dominira trgovina. Mi ne tvrdimo da su mašine prouzrokovale ono što se desilo, ali insistiramo na tome da je, kad su komplikovane mašine i postrojenja već korišćeni za proizvodnju u dru-štvu kojim dominira trgovina, ideja samoregulativnog tržišta morala da se uobliči.

Korišćenje specijalizovanih mašina u agrarnom i trgovačkom društvu mora imati tipične posledice. Takvo društvo sastoji se od poljoprivrednika i trgovaca koji kupuju i prodaju proizvode sa zemlje. Proizvodnja pomoću specijalizovanih, komplikovanih, skupih alatki i postrojenja može se uklopiti u takvo društvo samo ako bude pogodna za kupovinu i prodaju. Trgovac je jedina osoba koja je u mogućnosti da to preduzme, i on je sklon da to čini

52 Uspon i pad triftne privrede

sve dok ga ta delatnost ne dovede do gubitka. On će prodavati robu na isti način na koji bi inače prodavao robu onima koji je traže; ali će tu robu na-bavljati na različit način, naime, neće je kupovati gotovu, već će nabavljati potreban radu i sirovine. Kada se to sastavi prema trgovčevim uputstvima, uz neke usluge koje on može da pruži, dobija se novi proizvod. To nije opis samo domaće radinosti ili samo «putting-out»* sistema, već bilo koje vrste industrijskog kapitalizma, uključujući i kapitalizam našeg vremena. Odatle slede važne posledice za društveni sistem.

Kako su komplikovane mašine skupe, one se ne isplate ukoliko se ne proizvode velike količine robe.6 One mogu da rade bez gubitka samo ako se obezbedi dovoljno veliko tržište za robu i ako proizvodnja ne mora da se prekida zbog nedostatka sirovina potrebnih za njihov rad. Za trgovce to znači da se svi faktori proizvodnje mogu kupiti, tj. da moraju biti na raspo-laganju u potrebnim količinama svakome ko je spreman da plati za njih. Ako se taj uslov ne ispuni, proizvodnja pomoću specijalizovanih mašina su-više je rizična kako sa stanovišta trgovca koji ulaže svoj novac, tako i cele za-jednice kojoj od neprekidne proizvodnje zavise prihodi, zaposlenja i snab-devanje.

No, u jednom poljoprivrednom društvu takvi uslovi nisu prirodno dati; oni moraju da se stvore, a to što se stvaraju postepeno nikako ne utiče na zapanjujuću prirodu promena. Transformacija podrazumeva promenu u mo-tivaciji za delanje članova društva; motiv opstanka mora se zameniti moti-vom dobiti. Sve transakcije pretvaraju se u novčane transakcije, a ove opet zahtevaju da se uvede sredstvo razmene u svaku artikulaciju industrijskog ži-vota. Svi prihodi moraju da proizlaze iz prodaje nečega, i ma kakav da je stvarni izvor nečijeg prihoda, on mora da se smatra rezultatom prodaje. Upravo to podrazumeva jednostavni termin «tržišni sistem», kojim mi ozna-čavamo opisani institucionalni obrazac. Ali, najupadljivija posebnost tog si-stema je činjenica da, kad se jednom uspostavi, njemu se mora dozvoliti da funkcioniše bez spoljnog mešanja. Profiti više nisu garantovani, i trgovac mora da ostvaruje profit na tržištu. Mora se dozvoliti da se cene same for-miraju. Takav samoregulativni sistem tržišta je ono što mi podrazumevamo pod tržišnom privredom.

Transformacija u taj sistem iz ranije ekonomije toliko je potpuna da vi-še podseća na preobražaj gusenice u leptira nego na neku drugu promenu koja može da se opiše u kategorijama stalnog rasta i razvoja. Uporedimo, na primer, prodajnu delatnost trgovca-proizvođača s njegovim kupovnim delatnostima; njegove prodaje se odnose samo na proizvedene predmete, a to da li će on uspeti ili ne da nađe kupce, ne mora da pogađa tkivo dru-

* Prepuštanje delova manufaktirne proizvodnje podizvodačima u njihovim domaćinstvi-ma. — prim. prev.

6 Clapham, J. H., Economic History of Modem Britain, tom III.


štva. Ali, ono što on kupuje jesu sirovine i rad — priroda i čovek. Mašinska proizvodnja u trgovačkom društvu zapravo podrazumeva ništa manje nego transformaciju prirodne i ljudske supstance društva u robu. Zaključak, mada neobičan, neizbežan je i nijedan drugi ne bi poslužio svrsi: očigledno je da dislokacije prouzrokovane tim sredstvima moraju prekidati ljudske veze i pretiti da unište čovekovo prirodno boravište. t

Ta opasnost je, zapravo, bila imanentna. Sagledaćemo njenu pravu pri-rodu ako ispitamo zakone koji upravljaju mehanizmom samoregulativnog tržišta.

4

DRUŠTVA I PRIVREDNI SISTEMI

P r e nego što nastavimo razmatranje zakona koji upravljaju tržišnom privredom kakvu je pokušao da uspostavi devetnaesti vek, prvenstveno

moramo u potpunosti shvatiti izuzetne pretpostavke koje su u osnovi ovog sistema.

Tržišna privreda podrazumeva samoregulativni sistem tržišta: nešto stručnijim terminima izraženo, to je privreda kojom upravljaju tržišne cene, i to u potpunosti. Takav sistem koji je u stanju da organizuje celokupan privredni život bez spoljne pomoći ili mešanja, svakako zaslužuje da se na-zove samoregulativnim. Te grube indikacije bile bi dovoljne da pokažu pot-puno novu suštinu ovakvog poduhvata u istoriji ljudskog roda.

Izložićemo preciznije našu misao. Prirodno je da nijedno društvo ne bi moglo da živi bez neke vrste privrede; ali pre našeg vremena nikada nije postojala privreda koju su kontrolisala isključivo tržišta. Uprkos upornom horu akademskih inkantacija u devetnaestom veku, dobit i profit stvarani razmenom nikada ranije nisu igrali važnu ulogu u privredi čovečanstva. Ma-da je institucija tržišta bila dosta uobičajena još od poznog kamenog doba, njegova uloga je u privrednom životu bila samo sporedna.

Imamo dobre razloge da na tome insistiramo uz najveće moguće na-glašavanje. I tako značajan mislilac kao što je bio Adam Smit (Adam Smith) tvrdio je da podela rada u društvu zavisi od postojanja tržišta, ili, kako je rekao, od čovekove «sklonosti da se pogađa, trampi, razmenjuje stvari«. Ova fraza kasnije je dovela do pojma ekonomskog čoveka. U retrospektivi, može se reći da se nijedno pogrešno tumačenje prošlosti nije pokazalo više pro-ročkim za budućnost. Sve do vremena Adama Smita, ta sklonost jedva se u značajnijoj meri ispoljavala u životu bilo koje izučavane zajednice, ostajući u najboljem slučaju podređena karakteristika privrednog života, ali je sto go-dina kasnije industrijski sistem na većem delu planete bio u punom zama-

5 6 Uspon i pad triišne privrede

hu, što praktično i teorijski znači da je upravo ta sklonost pokretala ljudsku rasu u svim njenim privrednim, ako ne i u političkim, intelektualnim i du-hovnim delatnostima. Herbert Spenser (Herbert Spencer) u drugoj polovini devetnaestog veka usled površnog poznavanja ekonomije, izjednačuje pode-lu rada s trampom i razmenom, a tu zabludu ponoviće još i pedeset godina kasnije Ludvig fon Mizes i Volter Lipman (Walter Lippmann). Tada još nije bilo potrebe za raspravom. Mnoštvo pisaca iz oblasti političke ekonomije, socijalne istorije, političke filozofije i opšte sociologije sledili su Adama Smi-ta i njegovu paradigmu divljaka koji se bavi t rampom uspostavljajući to kao aksiom svojih naučnih disciplina. Zapravo ukazivanja Adama Smita na eko-nomsku psihologiju ranog čoveka bila su isto tako pogrešna kao i Rusoova ukazivanja na političku psihologiju divljaka. Podela rada, fenomen star koli-ko i samo društvo, proizlazi iz razlika inherentnih činjenicama pola, geogra-fije i individualne obdarenosti, a navodna sklonost čoveka da se pogađa, trampi i razmenjuje stvari skoro je sasvim apokrifna. Dok istorija i etnogra-fija znaju za razne vrste privreda, od kojih većina sadrži instituciju tržišta, one ne znaju ni za jednu tržišnu privredu, koja je prethodila našoj i koju su kontrolisala i regulisala tržišta. To će postati sasvim jasno iz ptičje perspek-tive kad se odvojeno prikažu istorija privrednih sistema i istorija tržišta. Ta-ko će se pokazati da je uloga koju su tržišta igrala u unutrašnjoj privredi različitih zemalja, sve do skorašnjeg vremena bila beznačajna i lakše uočiti prelazak na privredu kojom dominira tržišni obrazac.

Na početku, moramo odbaciti neke predrasude devetnaestog veka koje su bile u osnovi hipoteze Adama Smita o navodnoj sklonosti primitivnog čo-veka da se bavi onim što donosi dobit. Pošto je njegov aksiom bio mnogo važniji za neposrednu budućnost nego za nejasnu prošlost, to je navelo nje-gove sledbenike da zauzmu čudnovat stav prema čovekovoj ranoj istoriji. Naime, činilo se da dokazi ukazuju na to da primitivni čovek nikako nije imao kapitalističku, već da je zapravo imao komunističku psihologiju (docni-je je dokazano da je i to pogrešno). Sledstveno tome, ekonomski istoričari težili su da ograniče svoje interesovanje na relativno skorašnji period istori-je, u kome su trampa i razmena bili značajnijeg obima, dok je primitivna privreda potisnuta u predistoriju. Nesvesno, to je vodilo pridavanju veće pažnje tržišnoj psihologiji, j e r u toku relativno kratkog peroda poslednjih nekoliko vekova moglo bi se smatrati da je sve vodilo uspostavljanju trži-šnog sistema, bez obzira na druge tendencije koje su bile privremeno prigu-šene. Korektiv ovakve »kratkoročne perspektive« bilo bi povezivanje eko-nomske teorije i socijalne antropologije, što je upravo neprestano izbega-vano.

Danas više ne možemo razmišljati na taj način. Navika da se poslednjih deset hiljada godina i poredak ranih društava shvataju kao puki preludijum za pravu istoriju naše civilizacije, koja je počela otprilike s objavljivanjem

Društva i privredni sistemi 57

Bogatstva naroda (Wealth of Nations) 1776. jeste, najblaže rečeno, zastarela. Upravo ta epizoda završena je u naše vreme, i nastojeći da odmeravamo al-ternative budućnosti treba da potisnemo prirodnu težnju da sledimo sklono-sti svojih očeva. Međutim, ona ista predrasuda koja je navela generaciju Adama Smita da prvobitnog čoveka posmatra kao biće sklono trampi i raz-meni, navela je njegove sledbenike da odbace svako interesovanje za tog čo-veka, je r sada se znalo da se on nije prepuštao tim hvale vrednim strastima. Tradicija klasičnih ekonomista, koji su pokušavali da zakon tržišta zasnuju na navodnim sklonostima čoveka u prirodnom stanju, zari\enjena je napu-štanjem svakog interesovanja za kulture «necivilizovanog» čoveka kao irele-vantne za razumevanje problema našeg doba.

Naučni duh ne bi smeo podleći takvom subjektivističkom stavu prema ranijim civilizacijama. Razlike koje postoje između civilizovanih i «necivilizo-vanih» naroda veoma su preuveličavane, naročito u privrednoj sferi. Prema istoričarima, oblici industrijskog života u poljoprivrednoj Evropi nisu se, sve do skoro, mnogo razlikovali od oblika koji su postojali i nekoliko hiljada go-dina ranije. Od uvođenja pluga — a on je u suštini velika motika koju vuku životinje — poljoprivredni metodi ostali su u znatnom delu zapadne i sred-nje Evrope bitno nepromenjeni sve do početka modernog doba. Zaista, na-predak civilizacije bio je u tim područjima uglavnom politički, intelektualni i duhovni; u odnosu na materijalne uslove, zapadna Evropa 1100. godine jedva je dostizala rimski svet od pre hiljadu godina. I docnije, promena je lakše tekla kanalima državništva, književnosti i umetnosti, a naročito religije i učenosti, nego kanalima industrije. Po svojoj privredi, srednjovekovna Evropa velikim delom je bila na nivou stare Persije, Indije, ili Kine, a po bogatstvu i kulturi svakako nije bila ravna Novom Kraljevstvu Egipta od pre dve hiljade godina. Maks Veber (Max Weber) je prvi među modernim privrednim istoričarima protestovao protiv odbacivanja primitivne privrede kao irelevantne za pitanje motiva i mehanizama civilizovanih društava. Ka-sniji rad socijalnih antropologa dokazao je da je Veber nesumnjivo bio u pravu, je r ako se iz skorašnjih proučavanja ranih društava neki zaključak ja-sno izdvaja, to je nepromenljivost čoveka kao društvenog bića. Njegove pri-rodne osobine javljaju se s izuzetnom konstantnošću u društvima svih vre-mena i prostora, a izgleda da su stalno isti i neophodni preduslovi za opsta-nak ljudskog društva.

Istaknuto otkriće novijeg istorijskog i antropološkog istraživanja jeste da je čovekova privreda, po pravilu, uronjena u njegove društvene odnose. Covek ne dela tako da obezbedi svoj pojedinačni interes u posedovanju ma-terijalnih dobara; on dela tako da obezbedi svoj društveni položaj, svoja društvena očekivanja, svoja društvena potraživanja. On cenI materijalna do-bra samo utoliko ukoliko služe tom cilju. Ni proces proizvodnje, niti proces raspodele nisu povezani s posebnim ekonomskim interesima povezanim s


posedovanjem dobara, ali svaki pojedinačan korak u tom procesu je pove-zan s nizom društvenih interesa koji, naposletku, osiguravaju preduzimanje potrebnog koraka. Ovi interesi će se veoma razlikovati u maloj lovačkoj ili ribarskoj zajednici od onih u ogromnom despotskom društvu, ali u svakom slučaju privredni će sistem biti pokretan ne-ekonomskim pobudama.

Objašnjenje, u pogledu preživljavanja, jeste jednostavno. Uzmimo slu-čaj plemenskog društva. Ekonomski interes pojedinca retko je primaran, je r zajednica čuva sve svoje članove od gladi, izuzev ako je samu pogodi kakva pošast, u kom slučaju su interesi ugroženi kolektivno, ne pojedinačno. S druge strane, presudno je održavanje društvenih veza; najpre, zato što ne-poštovanjem prihvaćenog kodeksa časti, ili darežljivosti, pojedinac sebe is-ključuje iz zajednice i postaje prognanik; drugo, je r su na kraju krajeva, sve društvene obaveze uzajamne i njihovo ispunjavanje najbolje služi i interesi-ma pojedinaca u razmeni. Takva situacija vrši stalni pritisak na pojedinca da iz svesti eliminiše ekonomski lični interes do tog stepena da ga to čini ne-sposobnim da shvati u mnogim slučajevima (nikako u svim) značenja svojih postupaka u odnosu na taj interes. Takav stav učvršćuje učestalost takvih za-jedničkih aktivnosti kao što je učešće u podeli hrane od zajedničkog ulova ili raspodeli plena zadobijenog u nekoj dalekoj i opasnoj plemenskoj ekspe-diciji. Darežljivost se toliko uvažava kada se odmerava društveni ugled, da se zapravo ne isplate drugi oblici ponašanja sem krajnjeg samoodricanja. Lični karakter nema mnogo značaja. Čovek može biti dobar ili loš, društven ili nedruštven, zavidljiv ili velikodušan u odnosu na razne sisteme vrednosti. Prihvaćeni princip ceremonijalne raspodele jeste da nikome ne da povoda za zavist. Vredan, vešt ili na drugi način uspešan baštovan javno se pohva-ljuje (ali, ako je isuviše uspešan, prepuštaju ga propasti uz privid da je žrtva cr-ne magije). Ljudske strasti, dobre ili loše, usmerene su samo prema neeko-nomskim ciljevima. Ceremonijalno prikazivanje služi da podstakne vrhunska nadmetanja, a običaj zajedničkog rada teži da standarde kvantiteta i kvalite-ta podigne na najviši nivo. Razmenjivanje dobara kao dobrovoljnih darova uz očekivanje da budu uzvraćeni, mada ne nužno od istih osoba — bilo je procedura koja je do tančina artikulisana i savršeno obezbeđena razrađe-nim metodama objavljivanja, magijskim ritualima i ustanovljenjem «dualite-ta» u kojima su grupe povezane međusobnim obavezama. Ta procedura je sama po sebi bila objašnjenje za odsustvo pojma dobiti ili bogatstva, izuzev onog koje se sastojalo od predmeta koji su tradicionalno povećavali društve-ni ugled.

U ovoj skici opštih crta karakterističih za zajednicu zapadne Melanezije nismo razmatrali njenu organizaciju po polovima i teritoriji na koju običaji, zakon, magija i religija vrše svoj uticaj, jer smo nameravali samo da pokaže-mo na koji način takozvani ekonomski motivi nastaju iz konteksta društve-nog života. Upravo se u ovoj jednoj negativnoj tački moderni etnografi sla-


žu: odsustvo motiva dobiti; odsustvo principa rada za materijalnu nagradu, odsustvo principa najmanjeg napora i, naročito, odsustvo posebnih i odre-đenih ustanova zasnovanih na ekonomskim motivima. Kako je, onda, pore-dak u proizvodnji i raspodeli osiguravan?

Odgovor se uglavnom dobija iz dva načela ponašanja koja nisu primar-no povezana s privredom: uzajamnost i preraspodela.1 Kod ostrvljana Trobri-janskih ostrva zapadne Melanezije, koji služe kao ilustracija ove vrste pri-vrede, uzajamnost funkcioniše uglavnom s obzirom na organizaciju društva po polovima to jest, porodicu i rodbinu; preraspodela je uglavnom delo-tvorna u odnosu na one koji su pod zajedničkim poglavarom i prema tome ima teritorijalni karakter. Razmotrimo ova načela odvojeno.

Izdržavanje porodice — žena i dece — obaveza je njihovih rođaka po ženskoj liniji. Muškarac koji se stara o izdržavanju svoje sestre i njene poro-dice dajući im najbolje plodove svojih useva, steći će ugled zbog svog do-brog ponašanja, ali će zauzvrat imati malo neposredne materijalne koristi; ako je nemaran pre svega i najviše će trpeti njegov ugled. Priritip uzajam-nosti će delovati u korist njegove žene i njegove dece i tako će i on dobiti materijalnu kompenzaciju za svoje vrline. Ceremonijalno izlaganje hrane u svojoj bašti i pred skladištem primaoca omogućiće da svi saznaju kako je vi-sok kvalitet njegovog baštovanstva. Očigledno je da održavanje bašte i do-maćinstva čini deo društvenih odnosa koji su u vezi s dobrim gazdovanjem i visokim ugledom plemenitog čoveka. Širok princip uzajamnosti pomaže očuvanju i proizvodnje i izdržavanja porodice.

Princip preraspodele nije ništa manje delotvoran. Seoski starešina zna-tan deo celokupne proizvodnje ostrva predaje poglavaru, koji to čuva u skladištu. Međutim, kako se sva zajednička aktivnost odvija oko svetkovina, plesova i drugih prilika kada ostrvljani ugošćuju jedni druge, kao i susede sa drugih ostrva (pri čemu se iznose rezultati trgovine s udaljenim krajevi-ma, zatim se darovi daju i primaju prema pravilima etikecije, a poglavar de-li uobičajene poklone svima), time ogromni značaj sistema skladištenja po-staje jasan. U ekonomskom pogledu, to je bitan deo postojećeg sistema po-dele rada, spoljne trgovine, oporezivanja za javne potrebe, i odbrane. Ali ove funkcije privrednog sistema su potpuno apsorbovane intenzivno živim događajima koji nude preobilnu neekonomsku motivaciju, za svaki čin uči-njen u okviru društvenog sistema kao celine.

Međutim, ovakva načela ponašanja ne mogu postati delotvorna, ako postojeći institucionalni obrasci ne omogućavaju njihovu primenu. Uzajam-nost i preraspodela mogu da osiguraju funkcionisanje privrednog sistema bez pomoći pismenih zapisa i razvijene administracije samo zato što organi-

1 Upor. Napomene o izvorima, str. 249. Dela Malinovskog i Turnvalda su obilno kori-šćena u ovoj glavi.


zacija ovih društava zadovoljava zahteve takvog rešenja pomoću obrazaca, kao što su simetrija i centričnost.

Uzajamnost je veoma olakšana institucionalnim obrascem simetrije, čestom osobinom društvene organizacije medu nepismenim narodima. Za-čuđujući «dualitet» koji nalazimo u plemenskim potpodelama omogućava izdvajanje parova pojedinačnih veza i pomaže izjednačavanju u davanju i primanju dobara i usluga u odsustvu trajnih zapisa. Polovine primitivnih društava koje su težile da stvore «pandan» svakoj potpodeli, ustvari proističu iz akata uzajamnosti na kojoj se sistem zasniva, kao što im i pomažu da se oni izvršavaju. Malo se zna o poreklu «dualiteta», ali svako obalsko selo na Trobrijanskim ostrvima izgleda da ima svoj «dublet» u nekom selu u unutra-šnjosti ostrva. Tako da se važna razmena plodova i ribe, pod vidom reci-pročne razmene darova i u različito vreme, može organizovati bez poteško-ća. U Kula trgovini, takođe, svaki pojedinac ima svoga partnera na drugom ostrvu i tako se u značajnom obimu personalizuje odnos uzajamnosti. Da ne postoje česti simetrični obrasci u poddeobi plemena, u lokaciji naselja, kao i u međuplemenskim odnosima, rasprostranjeni reciprocitet koji se oslanja na dugoročno funkcionisanje pojedinačnih činova davanja i primanja, bio bi neostvariv.

Institucionalni obrazac centričnosti, opet, koji postoji do izvesnog ste-pena u svim ljudskim grupama, obezbeđuje način prikupljanja, skladištenja i preraspodele dobara i usluga. Članovi plemena lovaca obično predaju di-vljač starešini da bi se preraspodelila. U prirodi je lovstva da je ulov divljači neredovan, a uz to je i rezultat zajedničkog učešća. Pod takvim uslovima ni-jedan drugi metod podele nije moguć, a da se grupa ne raspadne posle sva-kog lova. Ipak u svim privredama s naturalnom razmenom postoji slična potreba raspodele, bez obzira koliko brojna bila grupa. Sto je veća teritorija i raznovrsniji proizvodi, sve više će iz preraspodele proisticati efikasna pode-la rada, je r ona mora pomoći da se povežu grupe proizvođača iz raznih ge-ografskih položaja.

Simetrija i centričnost idu ususret potrebama uzajamnosti i preraspo-dele; institucionalni obrasci i principi ponašanja su međusobno prilagođeni. Sve dok društvena organizacija ide svojim kolosekom, nikakvi pojedinačni ekonomski motivi ne moraju da budu u igri. Ne treba se bojati nikakvog iz-begavanja ličnog truda; podela rada će automatski biti osigurana, ekonom-ske obaveze će biti savesno ispunjene i, iznad svega, materijalna sredstva za obilato prikazivanje izobilja proizvoda na svim javnim svetkovinama biće obezbeđena. U takvoj zajednici ideja dobiti je isključena; cenkanje je ozlo-glašeno; davanje se proglašava vrlinom, sklonost ka pogađanju, trampi i razmeni se ne pokazuje. Privredni sistem je, zapravo, samo funkcija društve-ne organizacije.


Ne bi trebalo nikako zaključiti da su društvenoekonomski principi tog tipa ograničeni na primitivne načine delovanja ili male zajednice, da pri-vreda koja nije usmerena na dobit i tržište mora nužno biti prosta. Krug Kule u zapadnoj Melaneziji, zasnovan na principu uzajamnosti, j edna je od najrazrađenijih poznatih trgovačkih transakcija, a preraspodela je postojala u gigantskim razmerama i u civilizaciji piramida.

Ostrva Trobriand pripadaju kružno oblikovanom arhipelagu i znatan deo stanovništva tog arhipelaga provodi veliki deo vremena baveći se Kula trgovinom. Mi to nazivamo trgovinom, mada ne sadrži profit, ni u novcu ni u naturi; dobra se ne nagomilavaju niti poseduju trajno. U primljenim do-brima uživa se tako što se daju drugima, nema cenkanja, pogađanja, trampe ili razmene, a ceo proces je u potpunosti regulisan ritualom i magijom. Ipak je to trgovina i domoroci tog približno kružno uobličenog arhipelaga predu-zimaju velike ekspedicije u pravcu kretanja kazaljke da bi nosili j ednu vrstu vrednih predmeta ljudima koji žive na dalekim ostrvima, dok se druge eks-pedicije organizuju da idu u suprotnom pravcu i nose drugu vrstu vrednih predmeta ostrvima arhipelaga koji se tamo nalaze. Dugoročno, obe vrste predmeta — narukvice od belih školjki i ogrlice od crvenih školjki napra-vljene na tradicionalni način — kretaće se po arhipelagu, putanjom za koju će im možda biti potrebno deset godina da je pređu. Štaviše, postoje po pravilu partneri u Kula trgovini koji uzvraćaju jedan drugom darove, naru-kvice i ogrlice istih vrednosti, najradije one koje su nekada pripadale ugled-nim osobama. Sistematsko i organizovano davanje i primanje vrednih pred-meta koji se prenose preko velikih razdaljina s pravom se opisuje kao trgo-vina. Međutim, taj složeni ciklus odvija se isključivo na osnovu uzajamnosti. Komplikovani sistem vremena, prostora i ljudi koji obuhvata stotine milja i nekoliko desetina godina, i povezuje stotine ljudi pomoću hiljada strogo in-dividualnih predmeta, održava se bez bilo kakvih zapisa ili administracije, ali i bez motiva dobiti ili trampe. Ne dominira sklonost ka trampi, već uza-jamnost u društvenom ponašanju. Pri svemu tome, rezultat je zaprepašćuju-će organizacijsko dostignuće u privrednoj oblasti. Zaista bi bilo interesantno razmisliti da li bi čak i najrazvijenija organizacija modernog tržišta, zasnova-na na preciznom knjigovodstvu, bila u stanju da izađe na kraj s takvim za-datkom kada bi želela da ga prihvati. Postoji opasnost da nesrećni učesnici u tom poslu, suočeni s bezbrojnim monopolistima koji kupuju i prodaju po-jedine predmete s preteranim restrikcijama pri svakoj transakciji, ne bi uspeli da ostvare standardni profit i pre bi napustili posao.

Preraspodela takođe ima svoju dugu i raznoliku istoriju koja vodi skoro do modernih vremena. Od Bergdama koji se vraća iz lova, kao i od žene koja se vraća iz potrage za korenjem, voćem ili lišćem, očekuje se da ponudi veći deo svojih plodova u korist zajednice. U praksi to znači da ono što do-bijaju od svoga rada dele s onima s kojima žive. Do ove tačke preovlađuje


ideja uzajamnosti: ono što se da danas kompenzovaće se onim što će se do-biti sutra. Međutim, među nekim plemenima postoji posrednik, koji može biti starešina ili neki drugi istaknuti član grupe; on prima i deli zalihe, na-ročito ako je potrebno da se uskladište. To je prava preraspodela. Očigled-no, društvene posledice takvog metoda raspodele mogu biti dalekosežne, je r nisu sva društva demokratska kao što su primitivna lovačka. Bilo da prera-spodelu vrši uticajna porodica ili istaknuti pojedinac, vladajuća aristokratija ili grupa birokrata, oni će često pokušavati da povećaju svoju političku moć načinom na koji dele dobra. U potlaču* Kvakiutla pitanje je časti da poglavi-ca izloži svoje bogatstvo u kožama i da ih razdeli, ali on to čini i da bi oba-vezao primaoce, da ih učini svojim dužnicima i najzad svojim slugama.

Sve velike privrede s plaćanjem u naturi funkcionišu na principu pre-raspodele. Kraljevstvo Hamurabija u Vavilonu i, naročito, Novo Kraljevstvo Egipta bili su centralizovane despotije birokratskog tipa zasnovane na ta-kvoj privredi. Domaćinstvo patrijarhalne porodice ovde je reprodukovano u ogromnim razmerama, dok je njegova «komunistička» raspodela bila razvr-stana po oštro diferenciranim sledovanjima. Ogroman broj skladišta bio je spreman da primi proizvode delatnosti seljaka, bilo da je on odgajivač sto-ke, lovac, pekar, pivar, grnčar, tkač ili nešto drugo. Proizvodi su bili preci-zno registrovani, i ukoliko nisu bili potrošeni u svojim mestima, prenošeni su iz manjih u veća skladišta dok ne bi stigli do centralne administracije smeštene na dvoru faraona. Postojale su odvojene riznice za tkanine, umet-nička dela, ukrasne predmete, kozmetiku, predmete od srebra, kraljevsku garderobu. Bilo je ogromnih arsenala, žitnica i vinskih podruma.

Međutim, preraspodela u obimu u kome su je vršili graditelji piramida nije bila ograničena na privrede koje nisu znale za novac. Ustvari, sva stara kraljevstva koristila su metalni novac za plaćanje poreza i plata, ali su oba-vljala ostala plaćanja u naturi iz žitnica i stovarišta svih vrsta, iz kojih su se najrazličitija dobra za korišćenje i potrošnju raspodeljivala uglavnom onom delu stanovništva koji se ne bavi proizvodnjom, tj. činovnicima, vojsci i do-količarskoj klasi. Taj sistem funkcionisao je u drevnoj Kini, u carstvu Inka, u kraljevinama Indije, a i u Vavilonu. U ovim i mnogim drugim civilizacijama velikih privrednih dostignuća, razrađena podela rada ostvarena je pomoću mehanizma preraspodele.

U feudalnim uslovima taj princip takođe se održao. U etnički slojevi-tim društvima Afrike ponekad se desi da se viši slojevi sastoje od stočara na-seljenih među zemljoradnicima koji još koriste štapove za kopanje ili moti-ke. Pokloni koje skuplja stočar uglavnom su zemljoradnički proizvodi — kao što su žitarice i pivo — dok darovi koje on deli mogu biti životinje, naročito ovce ili koze. U tim slučajevima među raznim slojevima društva postoji po-

* Potlač — ustanova razmene putem poklona Indijanaca severozapadne Amerike. — Prim. prev.


dela rada, mada obično neravnopravna. Raspodela može često da prikrije meru eksploatacije, dok simbioza zahvaljujući prednostima razvijene podele rada doprinosi standardu oba sloja. U političkom pogledu, ta društva žive u feudalnom režimu, bilo da su privilegovane vrednosti stoka ili zemlja. Posto-je «regularni feudi stoke u istočnoj Africi«. Rihard Turnvald (Richard Thurnwald), na koga se pozivamo kad raspravljamo o preraspodeli, mogao je stoga da kaže da je feudalizam svuda podrazumevao neki sistem prera-spodele. Ta j sistem postaje pretežno politički samo pod veoma naprednim uslovima i u izuzetnim okolnostima, kao što se desilo u zapadnoj Evropi, gde je promena nastala iz potrebe vazala za zaštitom, dok su darovi pretvo-reni u feudalni danak.

Ti primeri pokazuju da preraspodela takođe teži da uvuče privredni si-stem u mrežu društvenih odnosa. Kao pravilo se može naći to da proces preraspodele čini deo preovlađujućeg političkog režima, bilo da je reč o plemenu, gradu-državi, despotskoj državi ili feudalizmu stočnih ili zemlji-šnih poseda. Proizvodnja i raspodela dobara uglavnom se organizuje saku-pljanjem, skladištenjem i preraspodelom; taj obrazac usredsređen je na po-glavara, hram, despota ili gospodara. Kako su odnosi vodeće grupe prema onima koje vodi različiti zavisno od osnove na kojoj počiva politička moć, princip preraspodele uključivaće veoma različite individualne motive, kao što su dobrovoljno deljenje plena lovaca ili strah od kazne koji nagoni fela-he* da daju porez u naturi.

Namerno smo u ovom izlaganju zanemarili bitno razlikovanje između homogenih i stratifikovanih društava, tj. društava koja su u celini društveno ujednačena i onih koja su podeljena na one koji vladaju i one kojima se vla-da. Mada je odnos robova i gospodara neizmerno različit od međusobnih odnosa slobodnih i ravnopravnih članova nekih lovačkih plemena, pa će se, prema tome, motivi u ta dva društva veoma razlikovati, organizacija pri-vrednog sistema ipak može da se zasniva na istim principima, mada je pro-praćena veoma različitim kulturnim karakteristikama, u skladu sa veoma različitim ljudskim odnosima koji se prepliću sa privrednim sistemom.

Treće načelo, kojem je bilo suđeno da odigra veliku ulogu u istoriji i koje ćemo nazvati načelom kućne privrede, sastoji se od proizvodnje za sop-stvene potrebe. Grci su to nazvali oikonomia, što je etimološki koren reči «ekonomija». Kako etnografski izveštaji pokazuju, ne bi trebalo pretposta-vljati da je proizvodnja samo za pojedinca ili grupu starija od uzajamnosti ili preraspodele. Naprotiv, ortodoksna tradicija kao i neke skorije teorije o tome jasno su opovrgnute. Usamljeni divljak, koji sakuplja hranu i lovi sa-mo za sebe ili za svoju porodicu nikada nije postojao. Zapravo, praksa zado-voljavanja potreba sopstvenog domaćinstva postaje karakteristika privrednog života samo na višem nivou poljoprivrede; međutim, čak ni tada ona nema

* felah — arapski, naročito egipatski, seljak, zemljoradnik. — Prim. prev.


ništa zajedničko s motivom sticanja dobiti ili ustanovom tržišta. Njen obra-zac čini zatvorena grupa. Bez obzira na to koji od veoma različitih entiteta je formirao samodovoljnu jedinicu — porodica, ili naselje, ili imanje velepo-sednika — princip je bio uvek isti, naime, proizvodnja i skladištenje za za-dovoljavanje potreba članova grupe. Taj princip je isto toliko rasprostranjen u primeni koliko i uzajamnost ili preraspodela. Priroda institucionalnog je-zgra nije važna: to može biti pol kao kod patrijarhalne porodice, lokalitet kao kod seoskog naselja, ili politička moć kao kod vlastelinskog imanja. Nije od značaja ni unutrašnja organizacija grupe. Ona može biti despotska kao rimska familia, ili demokratska kao zadruga Južnih Slovena; velika kao pro-strani domeni karolinških velikodostojnika, ili mala kao prosečno seosko imanje zapadne Evrope. Potreba za trgovinom ili tržištima nije veća nego u slučaju uzajamnosti ili preraspodele.

To je stanje stvari koje je Aristotel pokušao da ustanovi kao normu pre više od dve hiljade godina. Gledajući unazad iz perspektive svetske tržišne privrede koja se naglo urušava, moramo priznati da je njegova poznata di-stinkcija između vođenju domaćinstva i bogaćenja u uvodnoj glavi Politike, možda najviše proročanska u oblasti društvenih nauka. To je svakako još uvek najbolja analiza koju imamo o ovom predmetu razmatranja. Aristotel insistira na proizvodnji za upotrebu, nasuprot proizvodnji za dobit, kao na suštini pravog vođenja domaćinstva. Ipak, sporedna proizvodnja za tržište ne mora, kako on tvrdi, da uništi samodovoljnost domaćinstva sve dok bi se proizvodi za tržište i onako uzgajali na imanju radi izdržavanja domaćinstva, kao na primer stoka i žitarice; prodaja viškova ne mora da uništi osnovu kućne privrede. Samo je genije zdravog razuma kao on mogao da tvrdi, da je dobit motiv svojstven proizvodnji za tržište, i da je novac uneo nov ele-menat u situaciju. Ipak, sve dok su tržišta i novac bili samo sporedni za ina-če samodovoljno domaćinstvo, mogao je da funkcioniše princip proizvodnje za upotrebu. On je tu, nesumnjivo, bio u pravu, mada nije uviđao da se nije moglo ignorisati postojanje tržišta u vreme kad je grčka privreda postala za-visna od veletrgovine i zajma kapitala. To je bio vek kada su se Delos i Ro-dos razvili u trgovačka središta osiguranja tovara, pomorskih zajmova, žiro bankarstva, u poređenju s kojima je zapadna Evropa hiljadu godina kasnije bila slika primitivnosti. Ipak, Džauet (Jovvett), upravnik Baliol koledža, bio je u ozbiljnoj zabludi kada je smatrao da se podrazumeva da je njegova vik-torijanska Engleska bolje od Aristotela shvatila suštinu razlike između vođe-nja domaćinstva i bogaćenja. On je pravdao Aristotela, izjavljujući da se «predmeti nauke koji se bave čovekom prepliću, i da u doba Aristotela nije bilo lako razlikovati ih». Istina, Aristotel nije jasno video implikacije podele rada i njenu povezanost s tržištima i novcem, niti je shvatio upotrebu novca kao kredita i kapitala. Utoliko su Džauetove zamerke opravdane. Međutim, upravo je taj upravnik Baliola, a ne Aristotel, bio neosetljiv na implikacije


bogaćenja za čoveka. On nije uspeo da shvati da je razlika između principa upotrebe i principa dobiti bila ključna za potpuno različitu civilizaciju, čije je osnove Aristotel tačno predvideo dve hiljade godina pre njenog nastanka na osnovu tek rudimenta tržišne privrede koji mu je bio na raspolaganju, dok je Džauet, imajući pred sobom potpuno razvijen primer te privrede, prevideo njeno postojanje. Proglašavajući princip proizvodnje za dobit kao «neprirodan za čoveka«, je r je bez granica i bez kraja, Aristotel je, zapravo, ciljao na ključno pitanje, razdvojenosti pojedinačnog ekonomskog motiva od društvenih veza kojima su ograničenja inherentna.

U glavnim crtama, to podrazumeva da su svi privredni sistemi koji su nam poznati do kraja feudalizma u zapadnoj Evropi, bili organizovani na principima uzajamnosti ili preraspodele, ili kućne privrede, ili neke njihove kombinacije. Ti principi su bili institucionalizovani pomoću društvene orga-nizacije koja je, inter alia, koristila obrasce simetrije, centričnosti i autarki-je . U tim okvirima, redovna proizvodnja i raspodela dobara bila je osigura-na velikom raznovrsnošću individualnih motiva koje su disciplinovali opšti principi ponašanja. Među tim motivima dobit nije bila prevashodna. Običaj i zakon, magija i religija navodili su pojedinca da se povinuje pravilima po-našanja, koja su, najzad, osiguravala njegovo funkcionisanje u privrednom sistemu.

Grčko-rimski period, uprkos svojoj visoko razvijenoj trgovini, nije pred-stavljao prekid u tom pogledu; on se odlikovao velikim razmerama prera-spodele žitarica koju je vršila rimska administracija u privredi koja je inače bila kućnog karaktera i ne čini nikakav izuzetak od pravila da sve do kraja Srednjeg veka tržišta nisu igrala važnu ulogu u privrednom sistemu; preo-vlađivali su drugi institucionalni obrasci.

Od šesnaestog veka nadalje tržišta su bila i brojna i važna. U merkan-tilnom sistemu, ona su, zapravo, postala glavna briga vlade, ali ipak još uvek nije bilo znakova uspostavljanja kontrole tržišta nad ljudskim društvom. Na-protiv, regulisanje i disciplina bili su strožiji nego ikad; nije bilo ni pomisli o samoregulativnom tržištu. Da bismo shvatili iznenadnu promenu ka pot-puno novom tipu privrede u devetnaestom veku, moramo se pozabaviti isto-rijom tržišta, ustanovom koju smo u našem pregledu privrednih sistema prošlosti praktično mogli da zanemarimo.

5

EVOLUCIJA TRŽIŠNOG OBRASCA

Dominirajuća uloga koju su tržišta igrala u kapitalističkoj privredi zajed-no s osnovnim značenjem načela trampe ili razmene u toj privredi

zahteva pažljivo ispitivanje prirode i porekla tih tržišta, ako želimo da odba-cimo ekonomske praznoverice devetnaestog veka.1

Pogađanje, trampa i razmena su načela ekonomskog ponašanja čija de-lotvornost zavisi od tržišnog obrasca. Tržište je sastajalište u svrhu trampe, ili kupovine i prodaje. Ako taj obrazac ne postoji, bar delimično, sklonost ka trampi će se smanjiti: ona neće moći da stvara cene.2 Upravo kao što je uza-jamnost pomognuta simetričnim obrascem organizacije, kao što je preraspo-dela olakšavana nekim merama centralizacije, a kućna privreda mora da se zasniva na autarkiji, tako i efikasnost principa trampe zavisi od tržišnog obrasca. Ali, na isti način na koji uzajamnost, preraspodela ili kućna pri-vreda mogu da se jave u nekom društvu a da ne preovlađuju u njemu, tako i princip trampe može da zauzima sporedno mesto u društvu u kome drugi principi imaju prevagu.

Međutim, u nekom drugom pogledu, princip trampe se ne može izjed-načavati s ostala tri principa. Tržišni obrazac, i ono što je s njim u vezi, spe-cifičniji je i od simetrije, centričnosti ili autarkije — koji su, nasuprot trži-šnom obrascu, samo «obeležja», i ne stvaraju institucije namenjene samo jednoj funkciji. Simetrija nije ništa više do sociološki plan iz koga ne proiz-laze posebne ustanove, već samo daje obrasce za već postojeće (to da li u plemenu ili selu postoji obrazac simetrije ili ne, ne podrazumeva postojanje neke posebne ustanove). Centričnost, mada često stvara posebne ustanove,

1 Up. Napomene o izvorima, str. 253—254. 2 Hawtrey, G. R., The Economic Problem, 1925, str. 13. «Praktična pr imena principa indi-

vidualizma u potpunosti zavisi od prakse razmene.« Međutim, Hotri je bio u zabludi kad je pretpostavljao da je postojanje trišta jednostavno sledilo iz prakse razmene.

68 Uspon i pad tržišni privrede

ne podrazumeva nijedan motiv koji bi neku stvorenu ustanovu izdvojio za specifičnu funkciju (seoski poglavar ili neki činovnik iz centra mogao bi da preuzme, na primer, raznovrsne političke, vojne, religiozne ili privredne funkcije). Ekonomska autarkija je, najzad, samo sporedno obeležje postojeće zatvorene grupe.

Tržišni obrazac, s d ruge strane, posto ima svoj posebni motiv, motiv trampe ili razmene, u stanju je da stvori specifičnu ustanovu, naime, tržište. Upravo zato kontrola tržišta nad privrednim sistemom ima sveobuhvatne posledice za čitavu organizaciju društva: cna znači da je funkcionisanje dru-štva sporedno svojstvo tržišta. Umesto da privreda bude ugrađena u dru-štvene odnose, društveni odnosi su ugrađeni u privredni sistem. Suštinski značaj ekonomskog faktora za postojanje društva isključuje svaki drugi re-zultat. Jer , kad se privredni sistem organizuje u zasebne ustanove, zasnova-ne na specifičnim motivima potvrđujući time svoj posebni status, društvo mora biti oblikovano na takav način da cozvoli tom sistemu da funkcioniše shodno svojim sopstvenim zakonima. U tome je značenje poznatog tvrđenja da tržišna privreda može da funkcioniše samo u tržišnom društvu.

Korak koji pretvara izolovana tržišta u tržišnu privredu, regulisana trži-šta u samoregulativno tržište, uistinu je odlučujući. Devetnaesti vek — bilo da pozdravlja tu činjenicu kao vrhunac civilizacije ili da se žali na nju kao na kanceroznu izraslinu — naivno je verovao da je takav razvitak bio pri-rodni ishod širenja tržišta. Nije shvaćeno da povezivanje tržišta u samoregu-lativni sistem ogromne snage nije bilo rezultat nikakve inherentne tendenci-je tržišta da se stalno grana i uvećava, već pre posledica visoko artificijelnog stimulisanja društvenog tela, da bi moglo da prihvati situaciju koju je stvo-rio takođe artificijelni fenomen mašine. Ograničena i neekspanzivna priroda tržišnog obrasca kao takvog, nije bila uočena; a ipak to je činjenica koju savremena istraživanja veoma jasno pokamju.

«Tržišta se ne nalaze svuda; njihovo odsustvo, iako ukazuje na izvesnu izolaciju i tendenciju ka odvajanju, nije u vezi s bilo kojim posebnim razvo-j e m ništa više nego njihovo postojanje«. Ta bezbojna rečenica iz Turnvaldo-ve Ekonomije u primitivnim zajednicama (Economics in Primitive Communities) sumira značajne rezultate modernog istraživanja o ovom pitanju. Jedan dru-gi autor ponavlja u odnosu na novac ono što Turnvald kaže o tržištima: «Sa-ma činjenica da je j e d n o pleme koristilo novac, činila ga je u ekonomskom pogledu veoma malo različitim od ostalih plemena koja su bila na istom kulturnom nivou a nisu koristila novac«. Dovoljno je samo da ukažemo na neke neočekivane implikacije ovih izjava.

Postojanje ili nepostojanje tržišta ili novca ne utiče nužno na privredni sistem primitivnog društva — to pobija mit devetnaestog veka da je novac bio pronalazak čija je pojava neizbežno transformisala društvo stvarajući „tr-žište", ubrzavajući podelu rada i oslobađajući čovekovu prirodnu sklonost ka pogađanju, trampi i razmeni. Ortodoksna privredna istorija zapravo se za-

Evolucija tržišnog obrasca 69

snivala na krajnje preteranom shvatanju značaja tržišta kao takvih. «Izvesna izolacija«, ili možda, «tendencija ka izdvajanju« jedino je ekonomsko obelež-je koje može korektno da se izvede iz odsustva tržišta; u pogledu unutrašnje organizacije privrede postojanje ili nepostojanje tržišta ne mora da ima zna-čaja.

Razlozi su jednostavni. Tržišta nisu ustanove koje funkcionišu uglav-nom unutar privrede, već izvan nje. Ona su sastajališta trgovine na velike daljine. Prava lokalna tržišta imaju malo značaja. Staviše, ni udaljena tržišta, ni lokalna tržišta nisu u biti konkurentna, i prema tome, u oba slučaja, po-stoji samo mali pritisak da se stvara teritorijalna trgovina, takozvano unutra-šnje ili nacionalno tržište. Svaka od tih tvrdnji poriče neki od aksiomatskih postulata klasičnih ekonomista; ipak, one slede neposredno iz činjenica ona-ko kako se one javljaju u svetlu modernih istraživanja.

Ova je logika, zapravo, skoro suprotna logici koja stoji u osnovi klasič-ne doktrine. Ortodoksno učenje pošlo je od sklonosti pojedinca ka trampi, iz koje je nastala potreba za lokalnim tržištima kao i za podelom rada, i naj-zad, neophodnost spoljne trgovine, uključujući čak i trgovinu na velike da-ljine. U svetlu našeg sadašnjeg saznanja, mi bismo skoro obrnuli sled argu-menata: prva polazna tačka jeste trgovina na velike daljine, kao rezultat ge-ografske lokacije dobara i «podele rada« prema lokaciji. Trgovina na velike daljine često stvara tržišta, instituciju koja uključuje trampu i, ako se koristi novac, kupovinu i prodaju, te tako konačno, ali nikako i nužno, pruža ne-kim pojedincima priliku da se predaju svojoj navodnoj sklonosti pazarenju i pogađanju.

Dominantno u ovoj doktrini jeste tvrđenje da se poreklo trgovine nala-zi u spoljnoj sferi koja nije u vezi sa unutrašnjom organizacijom privrede: «Primena principa koji važe za lov na pribavljanje dobara izvan granica odre-đene teritorije, dovela je do nekih oblika razmene koji nam se docnije ukazu-ju kao trgovina«.3 U traganju za poreklom trgovine, naša polazna tačka tre-balo bi da bude nabavljanje dobara iz udaljenih mesta, kao što je slučaj u lovu. «Dieri iz centralne Australije, svake godine, u julu ili avgustu, preduzi-maju ekspediciju na jug da dobave crveni oker koji koriste da boje s\oja te-la... Njihovi susedi, Jantruvunte, organizuju slične poduhvate da donesu cr-veni oker i ploče peščanika za gnječenje semena trave iz Flindersovih planina, udaljenih 800 kilometara. U oba slučaja bi možda morali da se bo-re za željeni artikal, ako bi lokalno stanovništvo pružalo otpor njegovom iz-nošenju.« Ta vrsta rekviriranja ili lova na blago isto je toliko srodna pljački i pirateriji koliko i onome što smo navikli da smatramo trgovinom; u osnovi, to je nešto jednostrano. Postaje dvostrano, tj. «izvestan oblik razmene«, če-sto samo kroz ucenjivanje kojim se koriste suprotstavljene snage, ili kroz do-govor na osnovu reciprociteta kao u trgovini Kula, posetama grupa plemena

s Thurnwald, R. C., Economics in Primitive Communities, 1932, str. 147.


Pengve iz zapadne Afrike, ili Kpele, gde poglavar monopolizuje spoljnu tr-govinu insistirajući da ugosti sve goste. Istina, te posete nisu slučajne, ali suv

— rečeno našim terminima, a ne njihovim — prava trgovačka putovanja; razmena dobara se, međutim, uvek vršila pod velom uzajamnih poklona i obično posredstvom uzvratnih poseta.

Dolazimo do zaključka da, mada se ljudske zajednice izgleda nikada nisu u potpunosti odricale spoljne trgovine, ta trgovina nije nužno uključi-vala tržišta. Spoljna trgovina u početku ima više obeležja avanture, istraživa-nja, lova, piraterije i rata, nego trampe. Ona može isto tako malo da podra-zumeva mir kao i dvostranost, ali i kad ih sadrži, ona je obično organizova-na na principu uzajamnosti, a ne trampe.

Prelaz na miroljubivu trampu može se pratiti u dva pravca, naime u pravcu trampe i u pravcu mira. Plemenska ekspedicija može biti prinuđena da putovanje prilagođava, kao što je već naznačeno, uslovima koje su posta-vile strane na licu mesta, i koje mogu da iznuđuju neku vrstu uzvraćanja od stranaca. Taj tip odnosa, mada ne potpuno miroljubiv, može dovesti do trampe — jednostrani poduhvat može se pretvoriti u dvostrani. Druga linija razvoja je «ćutljiva trgovina« kao u afričkoj divljini, gde se rizik borbe izbe-gava pomoću organizovanog primirja, a elementi mira, pouzdanosti i pove-renja unose se u trgovinu uz odgovarajuću opreznost.

U kasnijem stadijumu su, kao što znamo, tržišta postala preovlađujuća u organizaciji spoljne trgovine. Međutim, s ekonomske tačke gledišta spolj-na tržišta su nešto sasvim različito i od lokalnih i od unutrašnjih tržišta. Ona se ne razlikuju samo po veličini, ona su institucije različitih funkcija i pore-kla. Spoljna trgovina je transport; poenta je u nepostojanju nekih vrsta dobara u oblasti; primer je razmena engleskih vunenih proizvoda za portu-galsko vino. Lokalna trgovina je ograničena na dobra j edne oblasti, koja ni-su za prenošenje je r su teška, glomazna ili kvarljiva. Tako su i spoljna trgo-vina i lokalna trgovina u vezi s geografskom razdaljinom; jedna je ograniče-na na dobra koja ne mogu da se transportuju, a druga samo na ona koja mogu. Trgovina te vrste s pravom se opisuje kao komplementarna. Lokalna razmena između grada i sela, spoljna trgovina između različitih klimatskih zona, zasnovane su na tom principu. Takva trgovina ne mora da podra-zumeva konkurenciju, i ako konkurencija teži da dezorganizuje trgovinu, nema protivrečnosti u tome da se ona eliminiše. Nasuprot i spoljnoj i lokal-noj trgovini, unutrašnja trgovina je, s druge strane, u suštini konkurentska; pored komplementarne razmene, ona uključuje mnogo veći broj razmena u kojima se slična dobra iz različitih izvora nude u međusobnoj konkurenciji. Prema tome, tek s pojavom unutrašnje ili nacionalne trgovine konkurencija biva prihvaćena kao opšti princip trgovanja.

Ta tri tipa trgovine koja se oštro razlikuju u svojoj ekonomskoj funkci-ji, različita su i po svom poreklu. Mi smo se bavili počecima spoljne trgovi-


ne. Tržišta su se prirodno razvila iz nje na mestima gde su prevoznici dobara morali da se zaustave, kao što su gazovi, morske luke, rečni izvori ili raskršća putanja dveju kopnenih ekspedicija. «Luke» su se razvijale na me-stima pretovara.4 Kratkoročni procvat čuvenih evropskih sajmova pojava je kad je daljinska trgovina stvorila određeni tip tržišta; drugi slučaj su engle-ska stovarišta. Ali, dok su sajmovi i stovarišta nestali tako naglo da je to po-melo dogmatične evolucioniste, portus je bio predodređen da odigra veliku ulogu u osnivanju gradova zapadne Evrope. Ipak, i tamo gde su gradovi osnovani na mestima gde se odvijala spoljna trgovina, lokalna tržišta često su ostajala izolovana ne samo u pogledu funkcije već i organizacije. Ni luka, ni sajam, ni stovarište nisu bili začetnici unutrašnjih ili nacionalnih tržišta. Gde onda treba da tražimo njihovo poreklo?

Moglo bi se prirodno pretpostaviti da bi pojedinačni slučajevi trampe tokom vremena doveli do razvoja lokalnih tržišta, i da bi ta tržišta, kad jed-nom nastanu, isto tako prirodno vodila uspostavljanju unutrašnjih ili nacio-nalnih tržišta. Međutim, ni j edno ni drugo nije slučaj. Pojedinačni slučajevi trampe ili razmene — i to je nepobitna činjenica — ne vode, po pravilu, us-postavljanju tržišta u društvima u kojima preovlađuju drugi principi eko-nomskog ponašanja. Takvi slučajevi uobičajeni su u skoro svim tipovima pri-mitivnih društava, ali se oni smatraju nečim uzgrednim je r ne obezbeđuju neophodna sredstva za život. U velikim starim sistemima preraspodele, slu-čajevi t rampe kao i lokalna tržišta, bili su uobičajeno, ali samo sporedno obeležje. Isto važi i tamo gde vlada uzajamnost: slučajevi t rampe tu su obič-no uklopljeni u dugoročnije veze koje podrazumevaju pouzdanost i povere-nje, i ta situacija vodi uništenju bilateralnog karaktera transakcije. Ograniča-vajući činioci javljaju se sa svih tačaka sociološkog kompasa: običaji i zakoni, religija i magija — svi jednako doprinose da se ograniče slučajevi razmene u pogledu osoba, predmeta, vremena i prilika. Po pravilu, onaj ko se trampi samo ulazi u gotov obrazac transakcije u kome su određeni i predmeti i nji-hova ekvivalentna vrednost. Utu u jeziku Tikopia5 označava taj tradicionalni ekvivalent kao deo recipročne razmene. Ono što se misliocima osamnaestog veka činilo da je osnovna karakteristika razmene: voluntaristički element po-godbe, uz cenkanje kao izraziti motiv trampe, u stvarnoj transakciji jedva je zastupljeno; ukoliko je taj motiv i zadržan u postupku trampe, retko se otvoreno pokazuje.

Uobičajeni način ponašanja je da se pre ispoljava suprotna motivacija. Davalac može jednostavno da ispusti predmet na zemlju, a primalac će se praviti da ga slučajno podiže, ili čak da ostavi nekom od svojih pratilaca da to učini umesto njega. Ništa ne bi moglo da bude oprečnije prihvaćenom načinu ponašanja nego da se pažljivo zagleda ono što se prima za uzvrat.

4 Pirenne, H., Medieval Cities, 1925, str. 148 nap. 12. 5 Firth, R., Primitive Polynesian Economics, 1939, str. 347.


Kako imamo dobrog razloga da verujemo da ovakav sofisticirani stav nije iz-raz iskrene nezainteresovanosti za materijalnu stranu transakcije, mogli bi-smo da opišemo etikeciju trampe kao suprotstavljanje razvoju s namerom da se ograniči opseg takvih transakcija.

Zapravo, na osnovu dostupnih dokaza bilo bi prenagljeno tvrditi da su se lokalna tržišta ikad razvila iz pojedinačnih slučajeva trampe. Ma koliko da su nepoznati počeci lokalnih tržišta, jedno se može tvrditi: od samog po-četka ta institucija bila je zaštićena brojnim merama obezbeđenja, čija svrha je bila da ne dozvole da se tržišna praksa umeša u preovlađujuću ekonom-sku organizaciju društva. Bezbednost tržišta osiguravana je po cenu rituala i ceremonija koji su ograničavali njegov doseg obezbeđujući mu funkcionisa-nje unutar datih uskih okvira. Najznačajniji rezultat tržišta — rađanje gra-dova i urbane civilizacije — bio je, zapravo, ishod jednog paradoksalnog razvoja. Jer, gradovi kao izdanci tržišta bili su ne samo njihova zaštita, već takođe i sredstva kojima se sprečavalo da se ona šire van gradova i da tako narušavaju preovlađujuću ekonomsku organizaciju društva. Dva značenja re-či «contain»* možda najbolje izražavaju tu dvostruku funkciju gradova u od-nosu na tržišta, koji njih i obuhvataju i sprečavaju ih da se šire.

Ako je trampa bila okružena tabuima smišljenim da poštede taj tip ljudskih odnosa zloupotrebljavanja funkcija prave ekonomske organizacije, disciplina tržišta je bila još strožija. Ovo je primer iz zemlje Caga: «Na pija-cu se mora redovno ići pijačnim danima. Ako se bilo šta desi što bi sprečilo otvaranje pijace jedan ili više dana, poslovanje se ne može obnoviti dok se mesto pijace ne očisti...» Svaka povreda koja se desila na pijaci i pri kojoj se prolivala krv zahtevalaje trenutno ispaštanje. Od tog momenta nijednoj že-ni nije bilo dozvoljeno da napusti pijacu i nikakva roba nije smela da se tak-ne; ona je morala da se očisti pre nego što bi se iznosila i koristila za hranu. Barem koza je morala da se odmah prinese kao žrtva. Još skuplje i ozbiljni-je ispaštanje bilo je potrebno ako se žena porodila ili imala pobačaj na pija-ci. U tom slučaju morala se žrtvovati krava muzara. Pored toga, okućje po-glavara moralo je da se očisti krvlju žrtvovane krave. Žene u svim krajevima zemlje su tako prskane tom krvlju.6 Takva pravila nisu olakšavala širenje tr-žišta.

Za tipično lokalno tržište na kome domaćice nabavljaju svakodnevne potrepštine a uzgajivači žitarica ili povrća kao i lokalne zanatlije nude svoju robu na prodaju, vreme i mesto su potpuno nevažni. Takva okupljanja ne samo da su prilično uobičajena u primitivnim društvima, već su ostala ne-promenjena sve do sredine osamnaestog veka u najnaprednijim zemljama zapadne Evrope. Ona prate lokalni život i malo se razlikuju bilo da su deo plemenskog života centralne Afrike, citea u merovinškoj Francuskoj, ili škot-

* contain — sadržati, obuhvatati i obuzdati, umeriti. — Prim. prev. 6 Thurnwald, R. C„ cit. delo, str. 162—164.


skog sela u doba Adama Smita. Ono što važi za selo, važi i za grad. Lokalna tržišta su, u suštini, obližnja tržišta i, mada važna za život zajednice, ona nigde nisu pokazivala bilo kakav znak svođenja preovlađujućeg ekonomskog sistema na svoj obrazac. Ona nisu bila početna tačka unutrašnje ili nacional-ne trgovine.

Unutrašnja trgovina u zapadnoj Evropi, zapravo, bila je stvorena inter-vencijom države. Sve do vremena trgovačke revolucije, ono što se nama mo-že činiti nacionalnom trgovinom nije bila nacionalna, već municipalna trgo-vina. Hamu nisu činili nemački trgovci; ona je bila korporacija trgujućih oli-garha iz brojnih gradova sa Severnog i Baltičkog mora. Daleko od toga da privredni život Nemačke proširi na celu naciju, Hanza je namerno odsekla zaleđe zemlje od trgovine. Trgovina Antverpena ili Hamburga, Venecije ili Liona, nije nikako bila holandska ili nemačka, italijanska ili francuska. Lon-don nije bio izuzetak: on je bio isto toliko malo «engleski» koliko je Libek bio «nemački». Trgovačka mapa Evrope u tom periodu s pravom bi pokazi-vala samo gradove, a ostavljala prazninu u ostalim delovima zemlje — oni su mogli i da ne postoje kad je bila u pitanju organizovana trgovina. Tako-zvane nacije bile su samo političke jedinice, i to veoma labavo povezane, jer su se u privrednom pogledu sastojale od bezbroj manjih ili većih samodo-voljnih domaćinstava i beznačajnih lokalnih tržišta u selima. Trgovina je bila ograničena na gradske opštine, koje su je obavljale lokalno, kao susedsku tr-govinu, ili su trgovale na velike daljine — te dve vrste trgovine bile su stro-go podvojene, i nijednoj nije bilo dozvoljeno da se širi izvan gradova.

Tako trajno odvajanje lokalne trgovine i daljinske trgovine unutar or-ganizacije grada mora da predstavlja još jedan šok za evolucionistu, kome se čini da stvari tako lako prerastaju jedna u drugu. Pa ipak, ta osobena činje-nica jeste ključ za razumevanje društvene istorije urbanog života u zapadnoj Evropi. Ona služi da snažno podrži naše tvrđenje u pogledu porekla tržišta, do koga smo došli izučavajući stanje primitivnih privreda. Oštra distinkcija povučena između lokalnog tržita i trgovanja na velike daljine mogla je izgle-dati suviše rigidna, naročito pošto nas je dovela do unekoliko iznenađujućeg zaključka da ni daljinska ni lokalna trgovina nisu preteče unutrašnje trgovi-ne modernog vremena i tako nam očigledno ne ostaje nikakva alternativa osim da potražimo objašnjenje za tu deus ex machina u intervenciji države. Uskoro ćemo videti da i u ovom pogledu skorašnja istraživanja potvrđuju naše zaključke. No, prvo da damo samo kratak pregled istorije urbane civili-zacije kako je ona oblikovana osobenim podvajanjem lokalne i daljinske tr-govine unutar međa srednjovekovnog grada.

To podvajanje je, zapravo, bilo u osnovi institucije srednjovekovnih ur-banih centara.7 Grad je bio organizacija njegovih žitelja. Samo su oni imali pravo građanstva, i sistem se zasnivao na toj distinkciji između građana jed-

7 Naš prikaz sledi poznate radove Anri Pirena (Henri Pirenne).


nog grada i onih koji to nisu. Ni seljaci, ni trgovci iz drugih gradova nisu, naravno, imali status građana tog grada. Međutim, dok se na osnovu vojnog i političkog uticaja grada moglo delovati na seljake iz okoline, u odnosu na strane trgovce takva vlast nije mogla da se ispolji. Prema tome, građani su se našli u sasvim različitim pozicijama u odnosu na lokalnu i daljinsku trgo-vinu.

Što se tiče snabdevanja hranom, propisi su uključivali takve metode kao što je nametnuta javnost transakcija i isključivanje posrednika da bi se kontrolisala trgovina i sprečile visoke cene. Ali, takvi propisi bili su efikasni samo u pogledu trgovine koja se odvijala između gradova i bliže okoline. U pogledu daljinske trgovine situacija je bila potpuno različita. Začini, usoljena riba ili vino morali su da se transportuju sa velikih daljina i bili su tako u domenu stranog trgovca i njegovih kapitalističkih metoda veletrgovine. Taj tip trgovine izmicao je lokalnim propisima i sve što je moglo da se učini bi-lo je da se ona isključi što je moguće više sa lokalnog tržišta. Potpuna zabra-na trgovine na malo za strane trgovce bila je usmerena ka tom cilju. Što se više obim kapitalističke veletrgovine povećavao, tim strožije se nametalo nje-no isključenje sa lokalnih tržišta kad je bio u pitanju uvoz.

Odvajanje lokalne i daljinske trgovine utiče mnogo više na industrijsku robu, j e r je u tom slučaju pogođena čitava organizacija proizvodnje za izvoz. Razlog za to nalazi se u samoj prirodi esnafa u kojima je industrijska proiz-vodnja bila organizovana. Na lokalnom tržištu, proizvodnja je bila regulisa-na prema potrebama proizvođača, te je stoga bila ograničena na nivo pokrivanja troškova. Taj princip se, naravno, nije primenjivao na izvoz, gde interesi proizvođača nisu određivali granice proizvodnji. Prema tome, dok je lokalna trgovina bila strogo regulisana, proizvodnju za izvoz samo su for-malno kontrolisale zanatske korporacije. Dominantna izvozna delatnost tog vremena, trgovina tekstilom, bila je zapravo organizovana na kapitalističkoj osnovi najamnog rada.

Sve strožija podvojenost lokalne trgovine od izvozne trgovine bila je re-akcija urbanog života na pretnju pokretljivog kapitala da dezintegriše insti-tucije grada. Tipični srednjovekovni grad nije pokušavao da izbegne tu opa-snost premoštavajući jaz između lokalnog tržišta, koje je moguće kontrolisa-ti, i ćudljivosti daljinske trgovine, koja se ne može kontrolisati, već se, na-protiv, direktno suočavao s opasnošću, primenjujući s najvećom strogošću politiku isključenja i zaštite, koja je bila osnova njegovog postojanja.

U praksi to je značilo da su gradovi stvarali sve moguće prepreke za formiranje nacionalnog ili unutrašnjeg tržišta, na kome je kapitalista-veletr-govac insistirao. Održavajući princip nekonkurentske lokalne trgovine, i isto tako nekonkurentske daljinske trgovine koja se obavljala od grada do grada, građani su svim sredstvima koja. su im bila na raspolaganju sprečavali uklju-čivanje seoskih oblasti u trgovačko područje, kao i uspostavljanje neogra-


ničene trgovine između gradova zemlje. Upravo je taj razvoj primorao teri-torijalnu državu da se postavi kao instrument za stvaranje «nacionalnog» tr-žišta i kao tvorac unutrašnje trgovine.

Promišljenom delatnošću države u petnaestom i šesnaestom veku na-metnut je merkantilni sistem žestoko protekcionističkim gradovima i kneže-vinama. Merkantilizam je uništio zastareli partikularizam lokalne i među-gradske trgovine, rušeći barijere koje su odvajale ta dva tipa nekonkurent-ske trgovine i raščišćavajući tako put ka nacionalnom tržištu, koje je sve više zanemarivalo razliku između grada i sela kao i između raznih gradova i pokrajina.

Merkantilni sistem je, zapravo, bio odgovor na mnoge izazove. U poli-tičkom pogledu, centralizovana država bila je nova tvorevina koju je pokre-nula trgovačka revolucija time što je pomerila centar gravitacije Zapadnog sveta sa sredozemne na atlantsku obalu i tako naterala zaostale narode većih poljoprivrednih zemalja da se organizuju radi vođenja trgovine. U spoljnoj politici, uspostavljanje suverene vlasti bilo je zahtev vremena; prema tome, merkantilističko državništvo uključivalo je sakupljanje resursa sa čitave naci-onalne teritorije da bi se postigla moć u spoljnoj politici. U unutrašnjoj po-litici, ujedinjenje zemalja koje su bile rasparčane zbog feudalnog i munici-palnog partikularizma, bilo je nužni uzgredni proizvod tog poduhvata. U ekonomskom pogledu, instrument tog ujedinjenja bio je kapital, tj. privatni raspoloživi resursi u vidu zaliha novca, što je bilo posebno pogodno za raz-voj trgovine. Najzad, administrativna tehnika koja je bila u osnovi ekonom-ske politike centralne vlade, bila je omogućena širenjem tradicionalnog mu-nicipalnog sistema na veće teritorije države. U Francuskoj, gde su zanatske gilde težile da postanu državni organi, taj sistem gildi proširio se po celoj teritoriji zemlje; u Engleskoj, gde je propadanje utvrđenih gradova fatalno oslabilo taj sistem, ruralne oblasti su industrijalizovane bez kontrole esnafa, dok su se u obe te zemlje promet i trgovina širili preko cele nacionalne teri-torije i postajali dominantni oblik privredne delatnosti. Iz te situacije vodi poreklo merkantilistička politika u unutrašnjoj trgovini.

Državna intervencija, koja je oslobodila trgovinu od stega privilegova-nog grada, sada je imala zadatak da se pozabavi dvema povezanim opasno-stima s kojima se grad uspešno suočavao, naime, monopolom i konkurenci-jom. To da konkurencija mora konačno da dovede do monopola bila je do-bro shvaćena istina toga doba, a monopol je izazivao strah veći nego što je kasnije bio slučaj, jer je često uticao na životne potrebe i tako se lako pre-tvarao u opasnost po zajednicu. Potpuno regulisanje ekonomskog života, sa-mo ovoga puta na nacionalnom, ne više samo na gradskom planu, bio je oprobani lek. Ono što modernom umu može izgledati kao kratkovido isklju-čivanje konkurencije, bilo je u stvarnosti sredstvo da se zaštiti funkcionisanje tržišta pod datim okolnostima. Jer , svaki novi privremeni prodor kupca ili


prodavca na tržište mora narušiti ravnotežu i razočarati redovne kupce ili prodavce, što dovodi do prestanka funkcionisanja tržišta. Raniji nabavljači prestaće da nude svoju robu je r ne mogu biti sigurni da će njihova roba da postigne cenu, a tržište bez dovoljne ponude postaće plen monopolista. U manjem stepenu iste opasnosti postojale su i na strani potražnje, gde je nje-no naglo opadanje moglo da dovede do monopola potražnje. Sa svakim ko-rakom koji je država preduzimala da oslobodi tržište partikularističkih ogra-ničenja, dažbina i zabrana, ona je dovodila u opasnost organizovani sistem proizvodnje i distribucije, kome je sada pretila neregulisana konkurencija i nadiranje nakupaca, koji su pre drugih «prigrabili» tržišta ali nisu nudili ni-kakvu garanciju za trajno snabdevanje. Tako je došlo do toga d a j e , iako su nova nacionalna tržišta bila neizbežno donekle konkurentska, ipak prevlada-lo tradicionalno obeležje regulisanja, a ne novi elemenat konkurencije.8 Sa-modovoljno domaćinstvo seljaka koje radi za vlastito održavanje, ostalo je ši-roka osnova privrednog sistema, koji se integrisao u velike nacionalne celine formiranjem unutrašnjeg tržišta. To nacionalno tržište sada je zauzelo svoje mesto uporedo, a delimično i preklapajući se, s lokalnim i stranim tržištima. Poljoprivredu je sada dopunjavala unutrašnja trgovina — sistem relativno izolovanih tržišta, što je bilo potpuno spojivo s principom kućne privrede, koji je još preovlađivao van gradova.

Ovim zaključujemo pregled istorije tržišta do vremena industrijske re-volucije. Sledeća etapa u istoriji čovečanstva donela je, kao što znamo, poku-šaj da se uspostavi j edno veliko samoregulativno tržište. U merkantilizmu, toj karakterističnoj politici zapadne nacionalne države, ništa nije predskazi-valo takav jedinstven razvitak.. «Oslobađanje» trgovine koje je ostvario mer-kantilizam samo je oslobodilo trgovinu od partikularizma, ali je istovremeno proširilo razmere regulacije. Privredni sistem bio je uronjen u opšte dru-štvene veze; tržišta su bila samo sporedna obeležja institucionalnog okvira koji su više nego ikada kontrolisale i regulisale društvene vlasti.

8 Montesquieu, L'Esprit des lois, 1748. «Britanci ograničavaju trgovca, ali to čine u korist trgovine.»

6

SAMOREGULATIVNO TRŽIŠTE I FIKTIVNA ROBA: RAD, ZEMLJA I NOVAC

Ovaj letimičan pregled privrednog sistema i tržišta, posmatranih odvoje-no, pokazuje da nikada pre našeg vremena tržišta nisu bila više nego

uzgredna pojava privrednog života. Po pravilu, privredni sistem bio je apsorbovan u društveni sistem, i bilo koji princip ponašanja da je preovlađi-vao u privredi, postojeći tržišni obrazac bio je kompatibilan s njim. Princip trampe ili razmene, koji je u osnovi tog obrasca, nije pokazivao tendenciju da se proširuje na račun ostalog. Tamo gde su bila najrazvijenija, kao u merkantilnom sistemu, tržišta su napredovala pod kontrolom centralizovane administracije, koja je podsticala autarkiju, kako u seljačkim domaćinstvima, tako i u životu nacije. Regulacija i tržišta zapravo su se razvijali zajedno. Sa-moregulativno tržište nije bilo poznato; nastanak ideje o samoregulaciji značio je , u stvari, potpuno obrtanje smera razvoja. Samo u svetlu ovih či-njenica mogu se u potpunosti shvatiti neobične pretpostavke koje su u osno-vi tržjšne_privrede.

Tržišna privreda je privredni sistem koji kontrolišu, regulišu i usmera-vaju sama tržišta; red u proizvodnji i raspodeli dobara poveren je tom sa-moregulativnom mehanizmu. Privreda te vrste proizlazi iz očekivanja da se ljudska bića ponašaju na način koji im omogućuje da postignu maksimalnu novčanu dobit. Ona pretpostavlja postojanje tržišta u kojima će ponuda ras-položive robe (uključujući usluge) po određenoj ceni odgovarati potražnji robe po toj ceni. Pretpostavlja postojanje novca, koji funkcioniše kao kupov-na moć u rukama vlasnika. Proizvodnju Te onda kontrolisati cene, jer će profit onih koji upravljaju proizvodnjom zavisiti od njih; raspodela dobara takođe će zavisiti od cena, je r cene formiraju prihode, a pomoću tih priho-da, proizvedena dobra raspodeljuju se među članovima društva. Pod tim


pretpostavkama, red u proizvodnji i distribuciji dobara obezbediće isključivo cene.

Samoregulacija podrazumeva da je celokupna proizvodnja namenjena prodaji na tržištu i da svi prihodi proizlaze iz prodaje. Prema tome, postoje tržišta za sve elemente proizvodnje, ne samo za robu (koja uvek uključuje i usluge), već i za rad, zemlju i novac, a njihove cene nazivaju se robne cene, najamnine, rente i kamate. Sami termini ukazuju na to da cene formiraju prihode: kamata je cena za korišćenje novca, i čini prihod onih koji imaju mogućnosti da ga daju na korišćenje; renta je cena za korišćenje zemlje, i čini prihode onih koji je poseduju; najamnine su cena za korišćenje radne snage, i čine prihode onih koji je nude na prodaju; cene robe, najzad, do-prinose prihodima onih koji prodaju svoje preduzetničke usluge i prihod koji se naziva profit zapravo je razlika između dve vrste cena, cena proizve-dene robe i troškova, tj. cena dobara koja su potrebna da se roba proizvede. Ako se ti uslovi ispune, svi prihodi će proizlaziti iz prodaje na tržištu i ti prihodi će biti dovoljni da se kupe sva proizvedena dobra.

Druga grupa pretpostavki tiče se države i njene politike. Ništa ne sme da sputava formiranje tržišta i ne sme se dopustiti da se dohoci formiraju na bilo koji drugi način osim putem prodaje. Ne sme biti bilo kakvog meša-nja u prilagođavanje cena promenjenim tržišnim uslovima — bilo da je u pitanju cena robe, rada, zemlje ili novca. Otuda ne samo da moraju postoja-ti tržišta za sve elemente proizvodnje,' već se ne smeju odobriti nikakve me-re ili politike koje bi uticale na ta tržišta. Nijedna cena, ni ponuda, ni po-tražnja ne sme biti fiksna ili regulisana, ispravne su ona politika i one mere koje pomažu da se osigura samoregulacija tržišta stvaranjem uslova koji će učiniti tržište jedinom organizacionom snagom u sferi privrede.

Da bismo u potpunosti shvatili šta to znači, vratićemo se za trenutak na merkantilni sistem i nacionalna tržišta, za čiji je razvoj taj sistem tako mno-go učinio. U feudalizmu i sistemu gildi, zemlja i rad činili su deo same dru-štvene organizacije (novac je tek postajao glavni elemenat proizvodnje). Ze-mlja, stožerni element u feudalnom poretku, bila je osnova vojnog, sudskog, administrativnog i političkog sistema; njen status i funkcija bili su određeni zakonskim i običajnim pravilima. Da li je posedovanje zemlje bilo prenosivo ili ne, i ako jeste, kome i uz kakva ograničenja; koje se pravo moglo nasle-đivati; na koje su se načine neke vrste zemljišta mogle koristiti — sva ta pi-tanja bila su isključena iz organizovanja kupovine i prodaje i podlegala su potpuno različitom sklopu institucionalnih regulacija.

Isto to odnosi se i na organizaciju rada. U sistemu gildi, kao i u sva-kom drugom privrednom sistemu u ranijoj istoriji, motivi i okolnosti proiz-vodnih aktivnosti uklapali su se u opštu organizaciju društva. Odnosi izme-

1 Henderson, H. D., Supply and Demand, 1922. Funkcija tržišta je dvostruka: raspodela činilaca na različite upotrebe i organizovanje sila koje će uticati na ukupnu ponudu tih činilaca.

Samoregulativno tržište i fiktivna roba: rad, zemlja i novac 79

đu majstora, kalfe i šegrta, uslovi šegrtovanja, broj šegrta, najamnine radni-ka — sve je bilo regulisano običajima i pravilima gilde i grada. Ono što je merkantilni sistem učinio, bilo je samo izjednačavanje tih uslova, ili putem statuta, kao u Engleskoj, ili «nacionalizovanjem» gildi, kao u Francuskoj. Sto se tiče zemlje, njen feudalni status ukinut je samo ukoliko je imao veze s provincijalnim privilegijama; inače je zemlja i u Engleskoj i u Francuskoj ostajala extra commercium. Sve do vremena Velike revolucije 1789, zemljišni posedi ostali su izvor društvenih privilegija u Francuskoj, a u Engleskoj čak i posle toga običajno pravo o zemlji bilo je u suštini srednjovekovno. Mer-kantilizam sa svojim usmerenjem ka komercijalizaciji nikada nije ugrožavao mere obezbeđenja koje su dva osnovna elementa proizvodnje — rad i ze-mlju — štitile da ne postanu predmeti trgovine. U Engleskoj, «nacionalizo-vanje» radnog zakonodavstva putem Statuta zanatlija (Statute of Artificers, 1563) i Zakona o sirotinji (The Poor Law, 1601), uklonilo je rad iz opasne zone, a politika koju su sprovodili Tjudori i prvi Stjuard protiv ograđivanja zemljišta bila je dosledan protest protiv principa korišćenja zemljišnih pose-da za sticanje dobiti.

Da je merkantilizam, ma koliko da je odlučno insistirao na komercijali-zaciji kao nacionalnoj politici, o tržištima mislio na način upravo suprotan tržišnoj privredi, najbolje se vidi po velikim razmerama državne intervencije u proizvodnji. U ovoj tački nije bilo razlike između merkantilista i feudali-sta, između okrunjenih planera i interesnih grupa, između birokrata prista-lica centralizma i konzervativnih partikularista. Oni se nisu slagali samo u metodama regulacije: gilde, gradovi i provincije pozivali su se na snagu obi-čaja i tradicije, dok je nova državna vlast štitila statut i uredbe. Ali, svi su oni bili j ednako neskloni ideji komercijalizacije rada i zemlje — preduslovu tržišne privrede. Zanatske gilde i feudalne privilegije ukinute su u Francu-skoj tek 1790, u Engleskoj je Statut zanatlija povučen tek 1813-14, elizabe-tanski Zakon o sirotinji tek 1834. godine. Sve do poslednje decenije osam-naestog veka nije se ni u jednoj od tih zemalja čak ni raspravljalo o usposta-vljanju slobodnog tržišta rada, a ideja samoregulacije privrednog života bila je apsolutno izvan vidokruga tog vremena. Merkantilista se bavio razvojem resursa zemlje uključujući postizanje pune zaposlenosti kroz promet i trgovi-nu, dok je tradicionalna organizacija zemljišta i rada bila neprikosnovena. U tom pogledu on je bio isto toliko daleko od modernih pojmova kao što je bio i u oblasti politike, gde njegovo verovanje u apsolutnu vlast prosvećenog despota nije bilo pokolebano nikakvim nagoveštajima demokratije. Upravo kao što je prelaz na demokratski sistem i predstavničku politiku podrazume-vao potpuni preokret u usmerenju toga doba, tako je i prelaz sa regulisanih na samoregulativna tršišta krajem osamnaestog veka predstavljao potpunu transformaciju u strukturi društva.


Samoregulativno tržište zahteva ništa manje do institucionalno razdva-janje društva na ekonomsku i političku sferu. Takva dihotomija zapravo je, sa tačke gledišta društva kao celine, samo potvrđivanje postojanja samoregu-lativnog tržišta. Moglo bi se dokazivati da podvojenost tih dveju sfera posto-ji u svim tipovima društva i u svim vremenima. Takav zaključak bi se, me-đutim, zasnivao na zabludi. Istina, nijedno društvo ne može da postoji bez nekog sistema koji bi osiguravao red u proizvodnji i raspodeli dobara, ali to ne podrazumeva postojanje zasebnih ekonomskih ustanova; ekonomski po-redak samo je funkcija društvenog poretka čiji je on deo. Ni u plemenskim, ni u feudalnim, ni u merkantilnim uslovima, kao što smo pokazali, nije po-stojao neki odvojeni privredni sistem u društvu. Društvo devetnaestog veka, u kome je privredna delatnost bila izolovana i pripisana izrazito ekonom-skom motivu, predstavljalo je zapravo odstupanje od svega prethodnog.

Takav institucionalni obrazac ne bi mogao da funkcioniše da društvo na neki način nije bilo podređeno njegovim zahtevima. Tržišna privreda može da postoji samo u tržišnom društvu. Do tog zaključka došli smo na uopšten način u našoj analizi tržišnog obrasca. Sada možemo da navedeno razloge za to tvrđenje. Tržišna privreda mora da obuhvati sve elemente pro-izvodnje, uključujući rad, zemlju i novac. (U tržišnoj privredi novac je tako-đe bitni elemenat proizvodnog života i njegovo uključenje u tržišni mehani-zam, kao što ćemo videti, ima dalekosežne institucionalne posledice.) No, rad i zemlja nisu ništa drugo do sama ljudska bića od kojih se sastoji svako društvo i prirodna sredina u kojoj ono postoji. Uključiti ih u tržišni mehani-zam, znači podrediti supstancu samog društva zakonima tržišta.

Sada u konkretnijem obliku možemo da razmotrimo institucionalnu prirodu tržišne privrede i opasnosti po društvo koje ona nosi. Prvo, opisaće-mo metode koje tržišnom mehanizmu omogućuju da kontroliše i usmerava postojeće elemente proizvodnog života i da upravlja njima; drugo, pokuša-ćemo da ocenimo prirodu posledica delovanja takvog mehanizma na dru-štvo koje mu je podvrgnuto.

Mehanizam tržišta je upravo pomoću pojma robe usmeren prema razli-čitim elementima proizvodnog života. Roba se tu empirijski definiše kao predmet proizveden za prodaju na tržištu; tržišta se, opet, empirijski defini-šu kao stvarni kontakti između kupaca i prodavača. Prema tome, svaki proizvodni elemenat smatra se nečim što se proizvodi za prodaju, je r tada će i samo tada biti predmet mehanizma ponude i tražnje u uzajamnom delovanju sa cenama. U praksi to znači da moraju postojati tržišta za svaki elemenat proizvodnje, da je na tim tržištima svaki elemenat organizovan u neku grupu ponude i tražnje i da svaki elemenat ima cenu koja je u inter-akciji s tražnjom i ponudom. Ta tržišta — a ona su bezbrojna — međusob-no su povezana i čine Jedno Veliko Tržište.2

2 Hawtrey, G. R., cit. delo. Hotri smatra da je funkcija tog tržišta da «uzajamno usaglasi relativne tržišne vrednosti sve robe».


Osnovno je sledeće: rad, zemlja i novac su suštinski elementi proizvod-nje; oni takođe moraju da se organizuju u tržišta, zapravo, ta tržišta čine apsolutno najznačajniji deo privrednog sistema. Međutim, rad, zemlja i no-vac očigledno nisu roba, postulat da sve što se kupuje i prodaje mora da je proizvedeno za prodaju izrazito je pogrešan u odnosu na njih. Drugim reči-ma, prema empirijskoj definiciji robe, oni nisu roba. Rad je samo drugi na-ziv za ljudsku aktivnost koja prati sam život, koja po sebi nije proizvedena za prodaju, već za potpuno različite svrhe, i ta se aktivnost ne može odvojiti od ostalog života, ne može se skladištiti ili puštati u promet; zemlja je samo drugi naziv za prirodu, koju čovek ne proizvodi; stvarni novac je , najzad, sa-mo znak kupovne moći koji se, po pravilu, uopšte ne proizvodi, već nastaje putem mehanizma bankarstva ili državnih finansija. Nijedno od njih nije proizvedeno za prodaju. Opis rada, zemlje i novca kao robe u potpunosti je fiktivan.

Ipak, upravo pomoću te fikcije, organizovana su postojeća tržišta rada, zemlje i novca;3 oni se stvarno kupuju i prodaju na tržištu; njihova potra-žnja i ponuda su realne veličine, i bilo koje mere ili politika koje bi ometale formiranje takvih tržišta ugrozile bi ipso facto samoregulaciju sistema. Robna fikcija, stoga, omogućava glavni organizacioni princip društva u celini i na najrazličitije načine utiče na skoro sve njegove ustanove, naime, princip po kome ne bi trebalo dozvoliti postojanje bilo kakvih dogovora ili ponašanja koji bi mogli da spreče funkcionisanje tržišnog mehanizma na osnovu robne fikcije.

U pogledu rada, zemlje i novca takav postulat je neodrživ. Ako bi se tržišnom mehanizmu dopustilo da jedini upravlja sudbinama ljudskih bića i njihovom prirodnom sredinom, pa čak i obimom i korišćenjem kupovne moći, to bi dovelo do uništenja društva. Jer, navodna roba «radna snaga» ne može da se razbacuje, da se koristi nasumce ili čak da se ostavi neiskorišće-na, a da to ne utiče na ljudsko biće koje je nosilac te posebne robe. Raspo-lažući čovekovom radnom snagom, sistem bi isto tako raspolagao i fizičkim, psihičkim i moralnim entitetom «čoveka», koji je nerazdvojiv od nje. Lišena zaštitnog zakona kulturnih ustanova, ljudska bića bi nastradala od posledica izloženosti društvu; umirala bi kao žrtve akutne društvene dislokacije usled poroka, perverzije, zločina i gladovanja. Priroda bi bila svedena na svoje elemente, okolina i pejzaži uprljani, reke zagađene, vojna bezbednost ugro-žena, sposobnost da se proizvodi hrana i sirovine uništena. Najzad, tržišno upravljanje kupovnom moći povremeno bi dovelo do likvidacije poslovnog preduzetništva, je r bi se pokazalo da manjak i višak novca mogu da budu isto toliko katastrofalni za poslovanje kao poplave i suše u primitivnom dru-štvu. Bez sumnje, tržišta rada, zemlje i novca jesu bitna za tržišnu privredu.

3 Marksova tvrdnja o fetiškom karakteru vrednosti robe odnosi se na razmensku vred-nost prave robe i nema ničeg zajedničkog s fiktivnom robom pomenutom u tekstu.


No, nijedno društvo ne bi izdržalo posledice takvog sistema grube fikcije, čak ni u najkraćem vremenskom periodu, kad supstanca čoveka i prirode, kao i poslovne organizacije, ne bi bila zaštićena od pustošenja «satanske fa-brike».

Krajnja artificijelnost tržišne privrede ukorenjena je u činjenici da je sam proces proizvodnje u njoj organizovan u obliku kupovine i prodaje.4 U društvu u kojem vlada trgovina nije moguć nijedan drugi način organizova-nja proizvodnje za tržište. U poznom Srednjem veku, industrijsku proizvod-nju za izvoz organizovali su bogati građani i sprovodili su je pod svojim di-rektnim nadzorom i u svome gradu. Docnije, u merkantilnom društvu, pro-izvodnju su organizovali trgovci, i ona više nije bila ograničena na gradove; to je bilo vreme «putting out» sistema, kada su kućnu proizvodnju sirovina-ma snabdevali trgovci kapitalisti, koji su kontrolisali proces proizvodnje kao čisto trgovački poduhvat. Tada je industrijska proizvodnja definitivno i u ve-likim razmerama stavljena pod organizaciono vodstvo trgovca. On je pozna-vao tržište, opseg i kvalitet potražnje; on je mogao i da jamči za snabdeva-nje sirovinom, koja se tada sastojala samo od vune, prirodne boje i ponekad razboja ili okvira za pletenje koje je koristila domaća radinost. Ako bi snabdevanje sirovinom presušilo, najteže je bio pogođen seljak koji se bavio domaćom radinošću, je r je gubio posao za neko vreme, ali nije bilo u pita-nju nikakvo skupo postrojenje i trgovac se nije izlagao ozbiljnom riziku u preuzimanju odgovornosti za proizvodnju. Vekovima je taj sistem postajao sve snažniji i obuhvatniji sve dok, na primer u Engleskoj, prerada vune, glavnog nacionalnog proizvoda, nije obuhvatila velike delove zemlje, gde je proizvodnju organizovao trgovac suknom. Onaj koji je kupovao i prodavao, usput je obezbeđivao i proizvodnju — za to nije bio potreban nikakav drugi motiv. Proizvodnja dobara nije podrazumevala ni recipročne stavove o uza-jamnoj pomoći, ni brigu nosioca kućne radinosti za one čije su potrebe pre-puštene njegovom staranju, ni ponos zanatlije na svoj rad, ni satisfakciju javne pohvale — ništa osim pukog motiva dobiti, tako bliskog čoveku čija je profesija kupovina i prodaja. Sve do kraja osamnaestog veka, industrijska proizvodnja u zapadnoj Evropi bila je samo pomoćno sredstvo trgovine.

Sve dok je mašina bila jeftina i nespecifična alatka, nije bilo promena u ovom položaju. Sama činjenica da je radnik u kućnoj radinosti mogao da proizvodi više nego ranije za isto vreme, mogla je da ga navede da koristi mašine da bi povećao zaradu, ali ta činjenica sama po sebi nije nužno utica-la na organizaciju proizvodnje. Da li je ta jeftina mašina pripadala radniku ili trgovcu, imalo je izvesnog značaja za njihov društveni položaj, a skoro si-gurno je bilo značajno za zaradu radnika koji je bio imućniji ako je posedo-vao sopstvene alatke. To, međutim, nije nagonilo trgovca da postane indu-strijski kapitalista ili da se ograniči na davanje svoga novca u zajam takvoj

4 Cunningham, W„ «Economic Change», Cambridge Modern History, tom I.


osobi. Proda robe bi retko zakazala, veća teškoća i dalje je bilo snabdevanje sirovinama, koje je ponekad neizbežno bilo u prekidu. Ali, čak i u tim sluča-jevima, gubici trgovca koji je posedovao mašine nisu bili veliki. Odnos trgo-vaca prema proizvodnji nije promenila pojava samih mašina, već pronalazak komplikovane i stoga specifične mašinerije i postrojenja. Iako je trgovac uveo novu proizvodnu organizaciju — a to je činjenica koja je odredila čitav tok transformacije — korišćenje komplikovane mašinerije i postrojenja pod-razumevalo je razvoj fabričkog sistema, a s tim i odlučujuću promenu u re-lativnom značaju trgovine i industrije u korist industrije. Industrijska proiz-vodnja prestala je da bude pomoćno sredstvo trgovine, koju je trgovac orga-nizovao radi kupovine i prodaje; ona je sada podrazumevala dugoročna ula-ganja s odgovarajućim rizicima. Ako stalnost proizvodnje nije bila dovoljno osigurana, rizik se nije mogao podneti.

Ali što je industrijska proizvodnja postajala komplikovanija, to su broj-niji bili elementi proizvodnje koji su morali da se obezbede. Tri elementa su, naravno, bila od izuzetne važnosti: rad, zemlja i novac. U trgovačkom društvu oni su mogli da se obezbede samo na jedan način: da budu dostup-ni za kupovinu. Zato su morali da budu organizovani za prodaju na tržištu — drugim rečima, kao roba. Proširenje tržišnog mehanizma na elemente proizvodnje — rad, zemlju i novac — bilo je neizbežna posledica uvođenja fabričkog sistema u trgovačko društvo. Elementi proizvodnje morali su biti ponuđeni na prodaju.

To je bilo isto što i zahtevati tržišni sistem. Znamo da su u takvom si-stemu profiti osigurani samo ako se obezbedi samoregulacija pomoću uza-j amno zavisnih konkurentskih tržišta. Kako je razvoj fabričkog sistema bio organizovan kao deo procesa kupovine i prodaje, to su rad, zemlja i novac morali da se pretvore u robu da bi se održavala proizvodnja. Oni, naravno, nisu mogli stvarno da se pretvore u robu, jer oni, u stvari, nisu proizvođeni za prodaju na tržištu. Ali, fikcija da su oni proizvedeni za to, postala je or-ganizacioni princip društva. Od ta tri elementa izdvaja se jedan: rad je stručni termin koji se odnosi na ljudska bića ukoliko ona nisu poslodavci već zaposleni; odatle sledi da će se organizacija rada od sada menjati isto-vremeno s organizacijom tržišnog sistema. Ali, kako je organizacija rada sa-mo drugi naziv za oblike života običnih ljudi, to znači da će razvoj tržišnog sistema biti praćen promenama u organizaciji samog društva. Ljudsko dru-štvo je tako postalo sporedna datost privrednog sistema.

Podsećamo na našu paralelu između pustošenja nastalih ograđivanjem zemljišta u istoriji Engleske i društvene katastrofe koja je pratila industrijsku revoluciju. Napredak je, kao što smo rekli, po pravilu ostvarivan po cenu društvenog izmeštanja. Ako su razmere izmeštanja suviše velike, zajednica propada. Tjudori i prvi Stjuard spasli su Englesku od sudbine Španije, j e r su tok promena regulisali tako da su one bile podnošljive i njihove posledi-


ce su mogle da se kanališu u manje razorne tokove. Ali, obične ljude Engle-ske ništa nije moglo da spase od udara industrijske revolucije. Šlepa vera u spontani progres obuzela je ljudske umove, i s fanatičnošču pripadnika sekti i najprosvećeniji ljudi su insistirali na neograničenoj i neregulisanoj prome-ni u društvu. Posledice po život ljudi bile su neopisivo užasne. Zapravo, da nije bilo zaštitničkih protivdejstava koja su ublažila dejstvo toga samorazara-jućeg mehanizma, ljudsko društvo bi bilo uništeno.

Društvena istorija u devetnaestom veku bila je tako rezultat dvostrukog kretanja: širenje tržišne organizacije, kad se radilo o pravoj robi pratilo je njeno ograničavanje u pogledu fiktivne robe. Dok su se, s j edne strane, trži-šta širila preko cele zemaljske kugle i količina robe rasla do neverovatnih razmera, s druge strane je čitava mreža mera i politike bila integrisana u moćne institucije namenjene kontroli delovanja tržišta rada, zemlje i novca. Dok je organizacija svetskih tržišta robe, svetskih tržišta kapitala i svetskih tržišta novca pod okriljem zlatnog standarda dala nenadmašan impuls me-hanizmu tržišta, jedan duboko ukorenjen pokret iznenada se pojavio da se odupre pogubnim posledicama privrede koju kontroliše tržište. Društvo se štitilo od opasnosti koje su svojstvene samoregulativnom tržišnom sistemu, i to je bilo jedino razumno obeležje u istoriji tog doba.

7

SPINHEMLEND, 1795.

Društvo osamnaestog veka nesvesno se opiralo svakom pokušaju da bu-de svedeno na puki dodatak tržišta. Nikakva tržišna privreda nije bila

moguća bez tržišta rada, ali uspostavljanje takvog tržišta, naročito u ruralnoj civilizaciji Engleske, podrazumevalo je ništa manje nego potpuno razaranje tradicionalnog tkiva društva. Za vreme najaktivnijeg perioda industrijske re-volucije, od 1795. do 1834. godine, stvaranje tržišta rada u Engleskoj spre-čio je Zakon Spinhemlenda (Speenhaviland Law).

Tržište rada je, zapravo, bilo poslednje tržište organizovano u novom industrijskom sistemu, i taj krajnji korak preduzet je tek onda kada je trži-šna privreda odlučno nastupila i kada se nepostojanje tržišta rada čak i za obične ljude pokazalo kao veće zlo nego nesreće koje su pratile njegovo uvođenje. Na kraju se slobodno tržište rada, uprkos nehumanim metodama koje su korišćene u njegovom stvaranju, pokazalo finansijski korisnim za sve koje je obuhvatalo njegovo funkcionisanje.

Ipak, tek sada se pojavio glavni problem. Ekonomske prednosti slobod-nog tržišta rada nisu mogle nadoknaditi društveno razaranje koje je ono izazvalo. Morao je da se uvede novi tip regulacije koja je ponovo štitila rad, samo ovoga puta od funkcionisanja samog tržišnog mehanizma. Mada su nove zaštitne ustanove, kao što su sindikati i fabrički zakoni, bile prilagođe-ne, koliko je to bilo moguće, zahtevima privrednog mehanizma, one su ipak remetile njegovu samoregulaciju i najzad su razorile taj sistem.

U opštoj logici tog razvoja, Zakon Spinhemlenda zauzimao je strateški položaj.

U Engleskoj su i zemlja i novac stavljeni u promet ranije nego rad. Stroga zakonska ograničenja fizičke pokretljivosti sprečavala su formiranje nacionalnog tržišta rada, je r je radnik praktično bio vezan za svoju parohiju.


Zakon o naseljavanju (Act of Settlement) iz 1662. godine, koji je postavio pra-vila o takozvanom parohijskom kmetstvu, ublažen je tek 1795. Takav korak omogućio bi uspostavljanje nacionalnog tržišta rada, da nije te iste godine uveden Zakon Spinhemlenda ili «sistem dopunjavanja najamnina». Taj za-kon imao je suprotnu tendenciju, naime, bio je usmeren ka snažnom jača-nju paternalističkog sistema organizacije rada, nasleđenog iz vremena Tju-dora i Stjuarta. Sudije iz grofovije Berkšir koji su se sastali u gostionici Peli-kan u Spinhemlendu, blizu Njuberija, 6. maja 1795, u vreme velike bede, odlučili su da pomoć za dopunjavanje najamnina treba da se daje po skali zasnovanoj na ceni hleba, tako da minimalni prihod treba da se osigura si-romašnima bez obzira na njihovu zaradu. Slavna preporuka sudija glasila je: Kada vekna hleba određenog kvaliteta i određene količine košta 1 šiling, «onda će svaki siromašni i vredan čovek za svoje izdržavanje imati 3 šilinga nedeljno, bilo da to dobija za svoj sopstveni rad ili rad svoje porodice, ili kao sledovanje od poreza za siromaštvo, a za izdržavanje žene i svakog drugog člana porodice, 1 šiling i 6 penija; kada ta vekna košta 1 šiling i 6 penija, onda će dobijati 4 šilinga nedeljno, plus 1 šiling i 10 penija; na svaki peni za koji cena hleba poraste preko 1 šilinga, on će dobijati 3 penija za sebe i 1 peni za ostale članove porodice». Brojke su se u raznim okruzima donekle razlikovale, ali u najvećem broju slučajeva usvojena je skala Spinhemlenda. To je bilo zamišljeno kao vanredna mera i uvedena je neformalno. Mada se obično nazivala zakonom, sama skala nikad nije zvanično ozakonjena. Ipak, vrlo brzo je postala zakon u najvećem delu seoske Engleske, a docnije čak i u brojnim industrijskim oblastima; zapravo, taj zakon uveo je društvenu i eko-nomsku novinu koja je bila ništa manje do «pravo na život», i sve dok nije ukinut 1834. godine, on je delotvorno predupređivao uspostavljanje konku-rentskog tržišta rada. Dve godine pre toga, 1832, srednja klasa prokrčila je sebi put do vlasti, delimično da bi uklonila tu prepreku novoj kapitalističkoj privredi. Zaista, bilo je sasvim očigledno da sistem najamnina imperativno zahteva povlačenje «prava na život» proklamovanog Spinhemlendom — u novom režimu ekonomskog čoveka niko ne bi radio za najamninu ako bi mogao da se izdržava ne radeći ništa.

Drugo obeležje ukidanja metoda Spinhemlenda bilo je za većinu pisaca devetnaestog veka manje očigledno, naime, da je sistem najamnina morao da bude univerzalan u interesu i samih najamnih radnika, čak i ako bi to značilo lišavati ih zakonskih sredstava za izdržavanje. «Pravo na život» poka-zalo se kao pogibeljna klopka.

Paradoks je bio samo prividan. Navodno, Spinhemlend je značio da Zakon o sirotinji treba da se sprovodi velikodušno, a zapravo se pretvorio u suprotnost prvobitne namere. Po elizabetanskom zakonu siromašni su bili primorani da rade za bilo koje najamnine koje su mogli dobiti, i samo oni koji nisu mogli da dobiju nikakav posao imali su pravo na pomoć; pomoć kao potporu najamnine nikada se nije ni nameravalo da se daje, niti se dava-

Spinhemlend, 1795. 87

lo. Po Zakonu Spinhemlenda čovekje dobijao pomoć čak i kada je imao po-sao, sve dok je njegova najamnina bila manja od sume porodičnog prihoda koju mu je garantovala skala Spinhemlenda. Stoga, nijedan radnik nije imao nikakvog materijalnog interesa da zadovoljava poslodavca, budući da je njegov prihod bio isti bez obzira na iznos najamnine koju je zarađivao; bilo je drukčije samo u slučaju kada su standardne najamnine, tj. stvarno is-plaćene najamnine, premašivale skalu, a to se nije po pravilu dešavalo u seoskim područjima, jer je poslodavac mogao da dobavi radnu snagu za bilo koju najamninu: ma koliko malo da je on plaćao, pomoć iz doprinosa na-doknađivala je prihod radnika do onog određenog prema skali. Za nekoliko godina produktivnost rada počela je da opada do nivoa javnih radova za si-rotinju, što je bio još jedan razlog da poslodavci ne dižu najamnine iznad skale. J e r kad se jednom intenzitet rada, kao i pažnja i efikasnost kojom se on obavlja spuste ispod određenog nivoa, on postaje samo nešto «nalik ra-du», privid rada koji se održava radi utiska da se radi. Mada je u principu rad i dalje bio obavezan, u praksi je sve više deljena pomoć van sirotišta, a kada je pomoć davana u sirotištima, ono što su morali da rade korisnici te pomoći jedva je zasluživalo da se nazove radom. To je dovelo do napuštanja zakonodavstva Tjudora ne radi manje, već radi više paternalizma. Proširiva-nje pomoći van sirotišta, uvođenje dopunjavanja najamnine uz posebne do-datke za ženu i decu, što je sve zavisilo od povećanja i sniženja cene hleba, značilo je u području rada dramatičan povratak na onaj isti regulativni prin-cip koji se tako brzo odbacivao u području proizvodnog života u celini.

Nijedna mera nikada nije bila tako sveopšte prihvaćena kao ova.1 Rodi-telji su bili oslobođeni brige za decu, a deca više nisu zavisila od roditelja; poslodavci su mogli da snize najamnine koliko su želeli, a radnici su bili za-štićeni od gladi bilo da su vredno radili ili otaljavali posao; humanitarci su aplaudirali toj meri kao milosrđu, mada ne i kao pravdi, a sebičnjaci su se zadovoljno tešili mišlju da iako je to milosrdno, bar nije preterano darežlji-vo; pa čak ni oni koji su plaćali doprinose za to, nisu na vreme shvatili šta će se desiti s doprinosima u sistemu koji je proklamovao «pravo na život» bilo da čovek zarađuje dovoljno za život ili ne.

Dugoročno, rezultat je bio stravičan. Mada je trebalo da prođe izvesno vreme dok samopoštovanje običnog čoveka nije palo tako nisko da je on vi-še voleo sirotinjsku pomoć od najamnine, njegova najamnina, subvencioni-sana iz javnih fondova, padala je sve niže, i on je bio prinuđen da prima si-rotinjsku potporu. Malo po malo, ljudi sa sela bili su pauperizovani; izreka «jednom na potpori, uvek na potpori» bila je istinita. Ali, bez dugoročnih posledica sistema potpore bilo bi nemoguće objasniti ljudsku i društvenu degradaciju u vreme ranog kapitalizma.

1 Meredith, H. O., Outlines of the Economic History of England, 1908.


Spinhemlendska epizoda otkrila je ljudima vodeće zemlje stoleća pravu prirodu društvene avanture u koju su se upuštali. Ni vladaoci ni oni kojima su vladali nikada nisu zaboravili lekcije tog raja za budale; ako su se Zakon 0 reformi (Reform Bill) iz 1832. i amandman Zakona o sirotinji {Poor Law Amendment) iz 1834. godine obično smatrali kao početna tačka modernog kapitalizma, to je bilo zato što su oni okončali vladavinu blagonaklonog ze-mljoposednika i sistema potpore. Pokušaj da se ostvari kapitalistički pore-dak bez tržišta rada doživeo je katastrofalan neuspeh. Zakoni koji vladaju u takvom poretku su se učvrstili i manifestovali su radikalni antagonizam pre-ma principu paternalizma. Neumoljivost tih zakona postala je očita i njiho-vo kršenje imalo je surove posledice za one koji im se nisu pokoravali.

U uslovima Spinhemlenda društvo su razdirala dva suprotna uticaja: jedan, koji je proisticao iz paternalizma i štitio rad od opasnosti tržišnog si-stema; drugi, koji je elemente proizvodnje, uključujući i zemlju, organizovao u tržišni sistem, te je tako obične ljude lišavao njihovog ranijeg statusa i pri-moravao ih da zarađuju za život nudeći svoj rad na prodaju, ali je u isto vreme njihovom radu oduzimao tržišnu vrednost. Stvarala se nova klasa po-slodavaca, ali nije mogla da se konstituiše odgovarajuća klasa zaposlenih. Novi džinovski talas ograđivanja stavio je zemljište u promet i proizvodio seoski proleterijat, dok ih je «loše sprovođenje Zakona o sirotinji» sprečava-lo da zarađuju za život svojim radom. Nije čudo što su savremenici bili uža-snuti onim što se činilo d a j e protivrečnost između skoro čudotvornog rasta proizvodnje i masa na ivici izgladnelosti. Do 1834. godine postojalo je opšte uverenje — kod mnogih mislećih ljudi bilo je strasno izraženo — da je sve bolje od produžavanja Spinhemlenda. Ili je trebalo razbijati mašine, kao što su pokušali da učine ludisti, ili je moralo da se stvori regularno tržište rada. Tako je čovečanstvo nagnano na staze utopijskog eksperimenta.

Ovde nije mesto da se raspravlja o ekonomiji Spinhemlenda; za to će biti prilike docnije. Na prvi pogled čini se d a j e «pravo na život» trebalo da potpuno okonča najamni rad. Standardne najamnine trebalo je postepeno da padnu do nule i da tako stvarno plaćanje najamnina u potpunosti padne na teret parohije, postupak koji bi te mere učinio očito apsurdnim. Ali, to je bilo u osnovi pretkapitalističko doba, kada su obični ljudi još uvek bili tradi-cionalnog duha i daleko od toga da se u ponašanju rukovode samo novča-nim motivima. Velika većina ljudi sa sela bili su sitni vlasnici ili doživotni za-kupci, kojima bi više odgovarao bilo koji vid života od statusa siromaha, čak 1 kada nije bio smišljeno otežavan mučnim i unižavajućim diskvalifikacijama, kao što se docnije desilo. Da su radnici bili slobodni da se udružuju radi unapređenja svojih interesa, sistem dopunjavanja najamnina mogao je, na-ravno, da ima suprotni efekat na standardne najamnine, jer bi pomoć za nezaposlene u velikoj meri potpomogla delovanje sindikata, pošto je bilo predviđeno da se darežljivo dodeljuje prema Zakonu o sirotinji. To je vero-


vatno bio j edan od razloga zbog kojih su doneseni nepravedni Zakoni prodv udruživanja (Anti-Combination Laws) iz 1799—1800. godine, koje bi inače bi-lo teško objasniti pošto su i sudije iz Berkšira i članovi Parlamenta bili opšte uzev zainteresovani za ekonomsku situaciju siromašnih, a posle 1797. poli-tički nemiri su se stišali. Zaista bi se moglo tvrditi da je paternalistička in-tervencija Spinhemlenda dovela do Zakona protiv udruživanja, koji je bio još j edna intervencija bez koje je Spinhemlend mogao imati uticaja na podi-zanje najamnina umesto na njihovo snižavanje, što se zapravo dogodilo. U vezi sa Zakonom protiv udruživanja, koji nije opozvan još četvrt veka, Spin-hemlend je doveo do ironičnog rezultata da je finansijska primena principa «prava na život» na kraju uništavala ljude kojima je prividno trebalo da po-mogne.

Kasnijim generacijama ništa ne bi moglo biti očitije od uzajamne ne-spojivosti institucija kao što su sistem najamnina i «pravo na život», ili, dru-gim rečima, od nemogućnosti da kapitalistički poredak funkcioniše sve dok se najamnine subvencionišu iz javnih fondova. Ali, savremenici nisu razume-vali poredak čiji su dolazak pripremali. Tek kada je ozbiljno opadanje pro-izvodne sposobnosti masa dovelo do prave nacionalne katastrofe koja je sprečavala progres mašinske civilizacije, potreba da se ukine bezuslovno pravo sirotinje na pomoć nametnula se svesti zajednice. Komplikovana eko-nomska politika Spinhemlenda prevazilazila je mogućnost shvatanja i naj-stručnijih posmatrača tog vremena, ali još više se nametao zaključak da do-punjavanje najamnina mora biti suštinski škodljivo, jer je na čudan način štetilo i onima koji su primali pomoć.

Zamke tržišnog sistema nisu bile odmah uočene. Da bismo to jasno shvatili, moramo praviti razliku među raznim promenama kojima su radni ljudi bili izloženi u Engleskoj od vremena uvođenja mašina; prvo, to su pro-mene u periodu Spinhemlenda, od 1795. do 1834. godine; drugo, nevolje prouzrokovane reformom Zakona o sirotinji (Poor Law Reform) u deceniji nakon 1834; treće, štetne posledice konkurentskog tržišta rada posle 1834, sve dok 1870-ih priznavanje radničkih sindikata nije obezbedilo dovoljnu zaštitu. Hronološki, Spinhemlend je prethodio tržišnoj privredi; decenija re-formisanog Zakona o sirotinji predstavljala je prelaz na tu privredu; posled-nji period — koji se preklapao s prethodnim — bio je period stvarne trži-šne privrede.

Ta tri perioda oštro su se razlikovala. Spinhemlend je zamišljen da spreči proleterizaciju običnih ljudi ili da je uspori. Rezultat je bio samo pau-perizacija masa, koje su skoro izgubile ljudsko obličje u tom procesu.

Reformisani Zakon o sirotinji iz 1834. okončao je opstrukciju tržišta ra-da: «pravo na život» je ukinuto. Naučna surovost toga zakona bila je tako šokantna za osećanja javnosti 1830-ih i 1840-ih godina da su žestoki protesti savremenika zamaglili tu sliku za oči potomstva. Istina je da su mnogi od


najugroženijih siromaha prepušteni sudbini pošto je pomoć van sirotišta bila ukinuta, a među onima koji su najviše trpeli bili su «siromasi koji su pomoć zasluživali« a bili su isuviše ponosni da idu u sirotišta, koja su postala mesta srama. Možda nikada u čitavoj modernoj istoriji nije izvršen svirepiji čin društvene reforme; on je uništio mnoštvo života, stvarajući pritom privid da omogućuje kriterijum po kome se potvrđuje stvarni stepen bede za prijem u sirotišta. Blagi filantropi hladno su zastupali i glatko upražnjavali psihološku torturu kao sredstvo za podmazivanje točkova mlina za mlevenje rada. Me-đutim, najveći deo žalbi bio je prouzrokovan naglošću kojom je ustanova starog tipa bila iskorenjena a radikalna transformacija munjevito počela da se ostvaruje. Dizraeli je osuđivao tu «nepojmljivu revoluciju« u životima lju-di. Međutim, ako bi se sudilo samo po novčanim prihodima, onda bi se mo-glo poverovati da su životni uslovi ljudi ubrzo bili poboljšani.

Problemi trećeg perioda bili su neuporedivo dublji. Birokratske svire-posti koje su protiv siromaha u dekadi nakon 1834. godine počinile nove centralizovane vlasti za sprovođenje Zakona o sirotinji, bile su samo spora-dične i skoro ništavne u poređenju sa sveobuhvatnim posledicama te naj-moćnije od svih modernih ustanova, tržišta rada. Ono je po razmerama bilo slično opasnostima Spinhemlenda, uz značajnu razliku što izvor zala sada nije bilo nepostojanje, već postojanje konkurentskog tržišta rada. Ako je Spinhemlend sprečio pojavu radničke klase, sada je radna sirotinja ofor-mljena u tu klasu pod pritiskom bezosećajnog mehanizma. Ako se pod Spinhemlendom o ljudima staralo gore nego o bilo kojoj dragocenoj životi-nji, sada su bili prepušteni sami,sebi, u borbi sa nadmoćnima. Ako je Spin-hemlend značio prikrivenu bedu degradacije, sada je radni čovek postao beskućnik u društvu. Ako je Spinhemlend najviše isticao vrednosti susedstva, porodice i seoske sredine, sada je čovek bio odvojen od doma i rodbine, iš-čupan iz svojih korena i svakog prisnijeg okruženja. Ukratko, ako je Spinhe-mlend značio truljenje u nepokretnosti, sada je opasnost bila smrt zbog nezaštićenosti.

Sve do 1834. godine u Engleskoj nije bilo uspostavljeno konkurentsko tržište rada; stoga se ne može reći da je industrijski kapitalizam kao društ-veni sistem postojao pre te godine. Ipak, skoro odmah je uspostavljena sa-mozaštita društva: fabrički zakoni i socijalno zakonodavstvo, i nastao je poli-tički i industrijski pokret radničke klase. Upravo u tom pokušaju da spreči potpuno nove opasnosti tržišnog mehanizma, to zaštitničko delovanje stupi-lo je u fatalan sukob sa samoregulacijom sistema. Nije preterano reći da je društvena istorija devetnaestog veka određena logikom pravog tržišnog si-stema, pos to j e reformisani Zakon o sirotinji iz 1834. stavio u pogon taj me-hanizam. Početna tačka te pogonske snage bio je Zakon Spinhemlenda.

Ako ukazujemo na to da je proučavanje Spinhemlenda proučavanje ra-đanja civilizacije devetnaestog veka, nemamo na umu samo njegove eko-


nomske i društvene posledice, niti pak odlučujući uticaj tih posledica na modernu političku istoriju, već činjenicu d a j e time oblikovana naša društve-na svest, što je većinom nepoznato sadašnjoj generaciji. Lik siromaha, ka-snije skoro zaboravljen, dominirao je u raspravama čiji je trag bio isto toliko snažan koliko i trag najspektakularnijih događaja u istoriji. Ako su za Fran-cusku revoluciju zaslužne misli Voltera i Didroa, Kenea i Rusoa, rasprave o Zakonu o sirotinji oblikovale su umove Bentama (Bentham) i Berka (Burke), Godvina (Godwin) i Maltusa (Malthus), Rikarda i Marksa, Roberta Ovena i Džona Stjuarta Mila, Darvina i Spensera, koji su sa Francuskom revolucijom delili duhovno začetništvo civilizacije devetnaestog veka. Upravo u decenija-ma nakon Spinhemlenda i reforme Zakona o sirotinji, ljudski um se pozaba-vio svojom zajednicom s novom strepnjom: revolucija koju su sudije iz Berk-šira uzalud pokušavale da spreče a koju je reforma Zakona o sirotinji najzad oslobodila, promenila je viziju ljudi u odnosu na kolektiv, kao da su ranije previđali njegovo postojanje. Mnogo je toga otkriveno što se nije ni naslući-valo, naime, zakoni koji vladaju kompleksnim društvom. Mada se društvo u tom novom, osobenom smislu ispoljavalo u ekonomskoj sferi, njegove smer-nice bile su univerzalne.

Oblik u kome je nastajuća stvarnost dopirala do naše svesti bila je poli-tička ekonomija. Njene začuđujuće pravilnosti i neobične protivrečnosti mo-rale su da se uklope u sheme filozofije i teologije da bi bile pretočene u ljudska značenja. Tvrdokorne činjenice i neumoljivo surovi zakoni koji su naizgled ukidali našu slobodu, morali su na neki način da budu pomireni sa slobodom. To je bio glavni izvor metafizičkih sila koje su tajno podržavale pozitiviste i utilitariste. Preterana nada i beskrajni očaj pred neispitanim sfe-rama ljudskih mogućnosti bili su ambivalentan odgovor ljudskog uma na ta strašna ograničenja. Nada — vizija savršenstva — izvučena je iz košmara za-kona o stanovništvu i najamninama i uneta u pojam progresa, tako inspira-tivan da se činilo da opravdava velika i bolna predstojeća izmeštanja. Očaj se pokazao još snažnijom pokretačkom snagom transformacije.

Čovek je bio primoran da se preda vekovnom propadanju; bilo mu je suđeno ili da prekine održavanje vrste rađanjem, ili da sebe svesno osudi na likvidaciju kroz ratove, boleštine, glad i porok. Siromaštvo je prirodno obe-ležje društva; to što su ograničenost zaliha hrane i sve veći broj ljudi doveli do problema upravo kada nam se obećavao neograničeni rast bogatstva, uči-nilo je ironiju još većom.

Otkriće društva se tako integrisalo u čovekov duhovni univerzum, ali kako je trebalo da se ta nova stvarnost, društvo, prevede na jezik života? Kao putokazi u praksi, moralni principi harmonije i sukoba bili su do kraj-nosti nategnuti i svedeni na obrazac skoro potpune protivrečnosti. Rečeno je za harmoniju da je svojstvena ekonomiji i da su interesi pojedinca i dru-štva u krajnjoj instanci jednaki — ali to harmonično samoregulisanje zahte-


valo je od pojedinca da poštuje ekonomske zakone čak i kada ga uništavaju. Sukob je takođe izgledalo da je svojstven ekonomiji, bilo kao takmičenje po-jedinaca ili kao borba klasa — ali takav sukob, opet, mogao bi da bude sa-mo sredstvo još dublje harmonije imanentne sadašnjem, ili možda budućem društvu.

Pauperizam, politička ekonomija i otkriće društva bili su čvrsto isprep-leteni. Pauperizam je skrenuo pažnju na neshvatljivu činjenicu da siroma-štvo izgleda ide uz obilje. Ipak je to bio samo prvi od zagonetnih paradoksa s kojima će industrijsko društvo suočiti modernog čoveka. On je ušao u svo-je novo boravište kroz vrata ekonomije, i ta slučajna okolnost dala je epohi materijalističku auru. Za Rikarda i Maltusa ništa nije izgledalo realnije od materijalnih dobara. Zakoni tržišta za njih su značili granicu ljudskih mo-gućnosti. Godvin je verovao u neograničene mogućnosti i morao je poricati zakone tržišta. Da su ljudske mogućnosti bile ograničene, ne zakonima trži-šta već zakonima samog društva, bila je spoznaja do koje je došao Oven, ko-ji je jedini iza vela tržišne privrede nazreo tu nastupajuću stvarnost: društvo. Međutim, njegova vizija ponovo je bila izgubljena za još ceo vek.

U međuvremenu, ljudi su u vezi s problemom siromaštva počeli da is-tražuju smisao života u složenom društvu. Uvođenje političke ekonomije u sferu univerzalnog izvršeno je iz dveju suprotnih perspektiva, perspektive progresa i usavršavanja, s jedne strane, i determinizma i propasti, s druge strane; njena primena u praksi takođe se postizala na dva suprotna načina, preko principa harmonije i samoregulacije, s jedne strane, i konkurencije i sukoba, s druge strane. Ekonomski liberalizam i pojam klase prethodno su oblikovani u tim kontradikcijama. Konačnošću stihijskog događanja nove ideje prodrle su u našu svest.

8

UZROCI I POSLEDICE

Sistem Spinhemlenda prvobitno je bio samo privremeno sredstvo. Ipak, malo je ustanova sudbinu čitave civilizacije značajnije oblikovalo od te

institucije, koja je morala da bude odbačena pre nego što je mogla početi nova epoha. To je bio tipičan proizvod doba transformacije i zaslužuje pa-žnju svakoga ko danas proučava ljudska događanja.

U merkantilnom sistemu, organizacija rada u Engleskoj počivala je na Zakonu o sirotinji i Statutu zanatlija. Zakon o sirotinji, kao oznaka za zakone od 1536. do 1601, nosi, kao što je opšte priznato, pogrešan naziv; zapravo, ti zakoni i kasniji amandmani činili su polovinu radnog zakono-davstva Engleske; drugu polovinu činio je Statut zanatlija iz 1563. Statut za-natlija bavio se ljudima koji imaju posao; a Zakon o sirotinji onima koje bi-smo nazvali nezaposlenima ili nesposobnim za rad (osim starih i dece). Ovim merama docnije je, kao što smo videli, dodat Zakon o naseljavanju iz 1662, koji se odnosio na legalno prebivalište ljudi kojima je u najvećoj mo-gućoj meri ograničio pravo kretanja. (Jasna distinkcija između zaposlenih, nezaposlenih i nesposobnih za rad je, naravno, anahronizam, je r ona podra-zumeva postojanje modernog sistema najamnina, kakav nije postojao ni dvesta pedeset godina kasnije; mi koristimo te termine radi pojednostavlji-vanja ovog vrlo uopštenog izlaganja.)

Organizacija rada, prema Statutu zanatlija, počivala je na tri stuba: pri-siljavanju na rad, sedmogodišnjem šegrtovanju i godišnjem utvrđivanju na-jamnine od strane državnih činovnika. Zakon se — to bi trebalo naglasiti — primenjivao i na poljoprivredne radnike kao i na zanatlije, i važio je i u seoskim oblastima kao i u gradovima. Osamdesetak godina Statut je striktno primenjivan; docnije su klauzule koje se odnose na šegrtovanje delimično izašle iz upotrebe i ograničavale su se na tradicionalne zanate; na nove oblasti, kao što je industrija pamuka, one se jednostavno nisu odnosile; go-


dišnje određivanje najamnina zasnovano na životnim troškovima, takođe je bilo nerešeno pitanje u velikom delu zemlje posle Restauracije (1660). For-malno, odredbe Statuta koje su se odnosile na to određivanje bile su ukinu-te tek 1813, a odredbe o najamninama 1814. godine. Međutim, pravila o šegrtovanju u mnogo čemu su nadživela Statut; ono je još uvek opšta praksa u zanatstvu Engleske. Prisiljavanje na rad u seoskim oblastima postepeno je napuštano. Ipak bi se moglo reći da je tokom dva i po veka o kojima je reč Statut zanatlija položio osnove nacionalne organizacije rada utemeljene na principima regulacije i paternalizma.

Statut zanatlija je tako bio dopunjen zakonima o sirotinji, iako je to ve-oma zbunjujući naziv za modernog čoveka, kome «siromah» i «pauper» zna-če uglavnom isto. Zapravo, engleska gospoda smatrala su siromašnim sve one koji nisu imali prihod dovoljno veliki da mogu da uživaju u dokolici. «Siromašan» je tako praktično bio sinonim za «obične ljude», a obični ljudi bili su svi izuzev zemljoposednika (teško da je ijedan uspešan trgovac pro-pustio da stekne zemljišni posed). Otuda je reč «siromasi» označavala ljude u stalnoj oskudici, i sve ljude u privremenoj oskudici. To je, naravno, uklju-čivalo paupere, ali ne samo njih. Stari, bolesni i siročići trebalo je da budu zbrinuti u društvu koje je proklamovalo da unutar njegovih granica ima me-sta za svakog hrišćanina. Ali, to su pre svega bili siromasi sposobni za rad, koje bismo mogli nazvati nezaposlenima, pod pretpostavkom da bi mogli da zarađuju za život fizičkim radom kad bi samo mogli da nađu posao. Prosja-čenje je bilo strogo kažnjavano; skitnja je, ukoliko se ponovi, bila najveći prestup, za koji se kažnjavalo i smrću. Zakon o sirotinji iz 1601. nalagao je da se siromasi sposobni za rad nateraju da rade da bi zarađivali za svoje iz-državanje, i to je trebalo da sprovede parohija; sav teret pomoći siromasima snosila je parohija, koja je bila ovlašćena da lokalnim porezima i doprinosi-ma sakuplja potrebne sume novca. Njih je trebalo ubirati od svih domaćin-stava i zakupaca, i od bogatih i od onih koji nisu bogati, prema zakupnini za zemlju ili kuće u kojima su stanovali.

Statut zanatlija i Zakon o sirotinji zajedno su predstavljali ono što bi se moglo nazvati Kodeksom rada. Međutim, zakon o sirotinji sprovođen je lo-kalno; svaka parohija kao mala zajednica imala je sopstvena sredstva za za-pošljavanje sposobnih za rad, za održavanje sirotišta, za brigu o starima i bolesnima, za sahranu siromaha, i svaka parohija imala je sopstvenu skalu doprinosa. Sve to izgleda značajnije nego što je često bilo; mnoge parohije nisu imale nikakva sirotišta; mnogo više parohija nije imalo dovoljno sred-stava za korisna zanimanja sposobnih za rad; postojalo je bezbroj različitih načina na koje su odugovlačenja onih koji su plaćali lokalne doprinose, rav-nodušnost nadzornika sirotišta, neosetljivost onih koji su se bavili pauperi-zmom ometale sprovođenje zakona. Ipak, sve u svemu, skoro šesnaest hilja-

Uzroci i posledice 95

da nadležnih za Zakon o sirotinji u zemlji uspevalo je da sačuva društveno tkivo seoskog života od cepanja i oštećenja.

Ipak, u nacionalnom sistemu rada, lokalna organizacija za pomoć neza-poslenima i siromasima bila je očita anomalija. Sto su raznovrsnija bila lo-kalna sredstva za siromašne, sve veća je bivala opasnost za dobrostojeću pa-rohiju da će je profesionalni pauperi preplaviti. Posle Restauracije donet je Zakon o naseljavanju i preseljenju da bi se «bolje» parohije zaštitile od prili-va paupera. Više od jednog veka docnije, Adam Smit napao je taj zakon, je r je on imobilisao ljude i tako ih sprečavao da nalaze korisna zaposlenja, kao što je i kapitaliste sprečavao da nađu radnike. Covek je samo zahvaljujući dobroj volji lokalnih sudija i parohijske vlasti mogao da boravi u nekoj dru-goj, a ne u svojoj parohiji; iz svih drugih je inače mogao da bude proteran, iako je bio ugledan i zaposlen. Prema tome, ljudi su prema pravnom statusu bili slobodni i jednaki, ali uz stroga ograničenja. Oni su bili jednaki pred zakonom i slobodni kao jedinke, ali nisu imali slobodu da biraju posao za sebe ni za svoju decu; nisu bili slobodni da se nastane gde žele i bili su pri-morani da rade. Dva velika elizabetanska statuta i Zakon o naseljavanju predstavljali su povelju slobode za obične ljude, ali i žig njihovih nemoguć-nosti.

Industrijska revolucija bila je već dobro odmakla kada je, 1795. godi-ne, pod pritiskom potreba industrije, Zakon iz 1662. delimično poništen, parohijsko kmetstvo ukinuto i fizička pokretljivost radnika povraćena. Trži-šte rada moglo je sada da se uspostavi u nacionalnim razmerama. Ali, te iste godine, kao što znamo, počelo je sprovođenje Zakona o sirotinji, a to je značilo odstupanje od principa obaveznog rada koji je važio u elizabetansko doba. Pa ipak, Spinhemlend je osigurao «pravo na život«; davanja za dopu-njavanje najamnina postala su opšta, dodavana je pomoć za porodice i sve je to trebalo da se obezbedi van sirotišta, tj. primaoci pomoći nisu stavljani u sirotinjski dom. Mada je količina pomoći bila oskudna, bila je dovoljna za goli život. To je bio puni povratak regulisanju i paternalizmu, i to upravo onda kada je izgledalo da parna mašina pišti za slobodom a mašine plaču za ljudskim rukama. Spinhemlend se vremenski poklapao s ukidanjem Za-kona o naseljavanju. Kontradikcija je bila očita; Zakon o naseljavanju poni-štavao se zato što je industrijska revolucija zahtevala, na nacionalnom nivou, ponudu radnika koji bi radili za najamnine, dok je Spinhemlend proklamo-vao načelo da nijedan čovek ne mora da se plaši gladi i da će njega i njego-vu porodicu izdržavati parohija, bez obzira koliko malo zarađivao. Postojala je potpuna protivrečnost između te dve politike proizvodnje, pa šta bi se drugo osim društvene katastrofe moglo očekivati od njihove istovremene trajne primene.

Međutim, generacija Spinhemlenda nije shvatala šta donosi budućnost. Uoči najveće industrijske revolucije u istoriji nisu se pomaljali nikakvi znaci


ni nagoveštaji. Kapitalizam je stigao nenajavljen. Niko nije mogao da pred-vidi razvoj mašinske industrije; ona je nastupila kao savršeno iznenađenje. Engleska je zapravo već izvesno vreme očekivala trajnu recesiju spoljne trgo-vine, kada je brana popustila i stari svet neukrotivom bujicom bio ponet prema planetarnoj ekonomiji.

Ipak, sve do pedesetih godina devetnaestog veka niko nije mogao da tvrdi sa sigurnošću da će biti tako. Ključ za razumevanje preporuke sudija Spinhemlenda bio je u njihovom nepoznavanju širih implikacija razvoja s kojima su se suočavali. U retrospektivi se može činiti da su oni ne samo po-kušali da postignu nemoguće već su to činili sredstvima čije unutrašnje pro-tivurečnosti su morale biti jasne u to vreme. Zapravo, oni su uspešno posti-gli cilj da zaštite selo od izmeštanja, ali su posledice njihove politike bile tim pogubnije u drugim nepredviđenim smerovima. Politika Spinhemlenda bila je ishod određene faze u razvoju tržišta radne snage i treba je shvatiti u sve-tlu pogleda koji su na tu situaciju imali ljudi koji su oblikovali politiku. Iz tog ugla, sistem dopunjavanja najamnina pojavljuje se kao sredstvo koje je smislila seoska vlastela da bi razrešila situaciju u kojoj fizička pokretljivost rada više nije mogla da bude uskraćena, a vlastelin je želeo da izbegne me-njanje lokalnih prilika uključujući i više najamnine, što je išlo uz prihvatanje slobodnog tržišta rada.

Dinamika Spinhemlenda bila je stoga ukorenjena u okolnostima u koji-ma je nastao. Porast seoskog siromaštva bio je prvi simptom predstojećeg poremećaja. Ipak, izgleda da tada niko o tome nije razmišljao. Veza između seoskog siromaštva i dejstva svetske trgovine nije bila jasna. Savremenici ni-su imali razloga da broj seoskih siromaha povezuju s razvojem trgovine na Sedam mora. Neobjašnjiv porast broja siromašnih skoro u celini je pripisan metodu sprovođenja Zakona o sirotinji, i to ne bez dobrog razloga. Zapravo, ispod površine, zloslutno povećanje ruralne pauperizacije bilo je direktno povezano s usmerenjem opšte privredne istorije. Ali, ta veza još uvek se je-dva uočavala. Mnoštvo pisaca ispitivalo je kanale kojima su siromasi stizali do sela, a broj i raznovrsnost uzroka navedenih za tu pojavu bili su začuđu-jući. Ipak, samo je nekoliko tadašnjih pisaca ukazivalo na one simptome iz-meštanja koje smo mi obično povezivali s industrijskom revolucijom. Sve do 1785. godine engleska javnost nije bila svesna bilo koje velike promene u privrednom životu izuzev neravnomernog porasta trgovine i veće pauperi-zacije.

Odakle dolaze siromasi? — to pitanje postavljano je u mnoštvu pamfle-ta, kojih je tokom stoleća bivalo sve više. Teško se moglo očekivati da se razdvoje uzroci pauperizacije od sredstava za borbu protiv nje, u literaturi inspirisanoj uverenjem da bi, kad bi se samo najočiglednije zlo pauperizaci-je moglo dovoljno ublažiti, ona sasvim prestala da postoji. U jednoj tački je, izgleda, postojalo opšte slaganje, naime, o velikoj raznovrsnosti uzroka koji-


ma se objašnjavala činjenica povećanja pauperizacije. Među njima su bili oskudica žitarica; suviše visoke najamnine u poljoprivredi, koje su dovodile do visokih cena hrane; suviše niske najamnine u poljoprivredi; suviše visoke gradske najamnine; promenljivost zapošljavanja u gradovima; nestanak sit-nih vlasnika zemlje; nevičnost gradskih radnika za seoske poslove; nesprem-nost zakupnika da plaćaju više najamnine; strah zemljovlasnika da će rente morati da se smanje ako se isplaćuju više najamnine; nemogućnost radioni-ca da se takmiče s mašinama; nedovoljna razvijenost kućne privrede, neu-dobna prebivališta, oskudna ishrana; uzimanje droga. Neki autori su taj uzrok videli u novoj vrsti velikih ovaca, drugi u konjima koje bi trebalo za-meniti volovima, treći su opet insistirali na smanjenju broja pasa. Neki pisci su verovali da siromasi treba manje da jedu ili da ne jedu hleb, dok su dru-gi mislili da čak i kad se hrane «najboljim hlebom, ne treba im prigovarati®. Čaj je, mislilo se, škodio zdravlju mnogih siromaha, dok bi ga «domaće pi-vo® povratilo; oni koji su time bili najviše zaokupljeni, tvrdili su da čaj nije ništa bolji od najjeftinijeg alkohola. Četrdeset godina kasnije, Harijet Marti-no (Harriet Martineau) još uvek je verovala u propovedanje o prednostima napuštanja navike da se pije čaj da bi se umanjila pauperizacija.1 Istina, mnogi autori su se žalili na remetilačko dejstvo ograđivanja zemljišta; izve-stan broj drugih insistirao je na šteti koju su zapošljavanju u selima pričinja-vali uspesi i neuspesi fabrikanata. Ipak, uglavnom preovlađuje utisak da je pauperizacija smatrana pojavom sui generis, društvenom bolešću prouzroko-vanom različitim razlozima, od kojih je većina delovala samo kad Zakon o sirotinji nije uspevao da primeni pravi lek.

Pravi odgovor skoro sigurno je bio da su porast pauperizacije i viši do-prinosi nastali kao rezultat povećanja onoga što bismo mi danas nazvali ne-vidljivom nezaposlenošću. Ta činjenica nije bila očigledna u vreme kad je čak i zaposlenost po pravilu bila nevidljiva, što je do određene mere bilo nužno u okvirima kućne radinosti. Ipak, ostaju sledeća pitanja: Kako obja-sniti taj porast broja nezaposlenih i nedovoljno zaposlenih? I zašto su znaci predstojećih promena u industriji promakli zapažanju čak i pronicljivih sa-vremenika?

Objašnjenje se nalazi prvenstveno u prekomernim fluktuacijama trgovi-ne u početnom periodu, što je težilo da prikrije njen apsolutni porast. Dok porast trgovine objašnjava veću zaposlenost, fluktuacije objašnjavaju još veću nezaposlenost. Ali, dok je porast opšteg nivoa zaposlenosti bio spor, porast nivoa nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti bio je ubrzan. Tako je ono što je Fridrih Engels nazivao industrijskom rezervnom armijom umnogome nadmašivalo stvaranje prave industrijske armije.

Važna posledica toga bila je da je veza između nezaposlenosti i porasta ukupne trgovine lako mogla da se previdi. Dok se često primećivalo da je

1 Martineau, H., The Hamlet, 1833.


porast nezaposlenosti nastajao usled velikih fluktuacija u trgovini, izmaklo je pažnji da su te fluktuacije činile deo procesa još veće amplitude, naime, op-šteg porasta trgovine, koja se sve više zasnivala na fabričkim proizvodima. Za savremenike, izgleda, nije postojala veza između pretežno gradskih fabri-ka i velikog porasta siromaštva na selu.

Porast ukupne trgovine prirodno je povećao obim zaposlenosti, dok je teritorijalna podela rada u kombinaciji s oštrim fluktuacijama trgovine prou-zrokovala silovite dislokacije seoskih i gradskih zanimanja, što je dovelo do rapidnog povećanja nezaposlenosti. Glasine izdaleka o visokim najamnina-ma izazivale su nezadovoljstvo siromaha najamninama koje je poljoprivreda mogla da im priušti, i to je stvaralo odbojnost prema tako slabo plaćenom radu. Industrijske oblasti toga doba ličile su na neku novu zemlju, kao neku drugu Ameriku, i privlačile su hiljade doseljenika. Migracije su obično pra-ćene znatnim povratnim migracijama. Da se takav odliv prema selu morao desiti, potvrđuje i činjenica da nije primećeno nikakvo apsolutno smanjenje ruralne populacije. Tako se kumulativna neustaljenost populacije produža-vala, j e r su različite grupacije u različitim periodima bile privučene u sferu trgovačkih i industrijskih zaposlenja, a onda su prepuštene povratku u prvo-bitna seoska boravišta.

Mnogo društvene štete pričinjene engleskim selima u početku je na-stalo usled dislokacija povezanih s trgovinom, koje su direktno uticale na se-lo. Revolucija u poljoprivredi svakako je prethodila industrijskoj revoluciji. Ograđivanja opštinskog zemljišta i spajanja u celovite posede što su pratili novi veliki napredak u poljoprivrednim metodama, imali su snažno destabi-lizujuće dejstvo. Napad na seoske kuće, zauzimanje seoskih bašti i zemlje, konfiskacija prava na opštinsko zemljište lišili su domaću radinost dve njene glavne potpore: porodičnih zarada i poljoprivrednog zaleđa. Sve dok su do-maću radinost potpomogale mogućnosti i prednosti male bašte, parčeta ze-mlje, ili prava na ispašu, zavisnost radnika od novčanih zarada nije bila ap-solutna; bašte s krompirom, ili «guske sa strnjišta», krava ili čak magarac na opštinskom zemljištu mnogo su značili, a porodične zarade igrale su ulogu neke vrste osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Racionalizacija poljoprivrede neizbežno je lišila radnika korena i podrila njegovu društvenu sigurnost.

Na urbanoj sceni, posledice novih nevolja nestalnog zaposlenja bile su, naravno, očite. Industrija je uglavnom smatrana zanimanjem koje nikuda ne vodi. «Radnici koji su danas zaposleni, mogu sutra prositi hleb na ulici...», pisao je David Dejvis (David Davies), i dodao: «Nesigurnost radne situacije najgori je rezultat tih inovacija«. «Kada Grad sa zaposlenima u Fabrici bude lišen te fabrike, to je kao da je njegove stanovnike pogodila kap, i oni od-mah padaju na teret Parohije; ali zlo ne nestaje s tom generacijom...« Jer , u međuvremenu, podela rada se sveti: uzalud se nezaposleni zanatlija vraća na selo j e r «tkač ne može bilo kog posla da se lati«. Kobna nepovratnost urba-


nizacije zasnivala se na jednostavnoj činjenici koju je Adam Smit predvideo kada je opisao industrijskog radnika kao intelektualno inferiornog u odnosu na najsiromašnijeg ratara, koji obično može da se prihvati bilo kog posla. Ipak, sve do vremena kada je Adam Smit objavio svoje Bogatstvo naroda, pa-uperizacija se nije povećavala alarmantno.

Tokom sledećih dveju decenija slika se naglo promenila. U svojim Raz-mišljanjima i činjenicama o oskudici (Thoughts & Details on Scarcity) koje je Berk podneo Pitu (Pitt) 1795. godine, autor priznaje d a j e , uprkos opštem progresu, protekao «poslednji loš ciklus od dvadeset godina«. Zaista, u dece-niji nakon Sedmogodišnjeg rata (1763) nezaposlenost je znatno porasla, kao što pokazuje porast pomoći siromasima van sirotinjskih domova. Prvi put se desilo da je primećeno da su napredak trgovine pratili znaci sve veće bede siromaha. Toj očitoj kontradikciji bilo je suđeno da za sledeću generaciju zapadnjaka postane ponavljajuća pojava društvenog života koja najviše zbu-njuje. Avet prenaseljenosti počela je da proganja ljudski um. Vilijem Taun-zend (VVilliam Tovvnsend) upozoravao je u Raspravi povodom Zakona o sirotinji (Dissertation on the Poor Laws): «Na stranu sva teorijska razmatranja, činje-nica je da mi u Engleskoj imamo više stanovništva nego što možemo da na-hranimo, i mnogo više nego što možemo korisno da zaposlimo u sadašnjem zakonskom sistemu.« Adam Smit je 1776. godine odražavao raspoloženje za miran progres. Pišući samo deset godina kasnije, Taunzend je već bio sve-stan uzavrele situacije.

Međutim, mnogo toga moralo je da se desi pre no što je (samo pet go-dina kasnije) čovek tako udaljen od politike, tako uspešan i tako trezven kao što je bio škotski graditelj mostova Telford, mogao da izlije svoju gorčinu žaleći se kako malo promena može da se očekuje od uobičajenog funkcioni-sanja vlade, te da je revolucija jedina nada. Jedan jedini primerak Pejnovih Prava čoveka, koji je Telford poslao poštom u svoje rodno selo, tamo je iza-zvao pobunu. Pariz je bio katalizator za nadolazeće događaje u Evropi.

Po Kaningovom (Canning) uverenju, Zakon o sirotinji spasao je Engle-sku od revolucije. On je prvenstveno mislio na 1790-e i Francuske ratove. Novi talas ograđivanja zemljišta još više je snizio standard siromaha na selu. Dž. H. Klapam (J. H. Clapham), zagovornik ograđivanja zemljišta, prizna-vao je da je «upadljivo podudaranje oblasti u kojima su najamnine najsiste-matičnije dopunjavane doprinosima s oblastima najvećeg skorašnjeg ograđi-vanja«. Drugim rečima, da nije bilo dopunjavanja najamnina, siromasi bi pali ispod nivoa izgladnjivanja u širim oblastima ruralne Engleske. Paljenje sena uzelo je maha. Rasprostranjeno je bilo verovanje u lažne zavere. Pobu-ne su bile česte, glasine o pobunama još češće. U Hempširu — i ne samo tamo — sudovi su pretili smrću za svaki pokušaj «nasilnog snižavanja cene robe bilo na pijaci ili na drumu«, a istovremeno su sudije iste grofovije insi-stirale na opštem doprinosu za najamnine. Jasno je bilo da je došlo vreme za preventivno delovanje.

1 0 0 Uspon i pad triišne privrede

Međutim, zašto je od svih mogućih akcija izabrana baš ona koja se docnije pokazala kao najneostvarivija od svih? Razmotrićemo situaciju i inte-rese koji su bili u igri. Vlastelin i sveštenik su vladali selom. Taunzend je ukratko izložio situaciju rekavši da je zemljoposednik držao industriju «na prikladnoj razdaljini«, j e r je «smatrao da je industrija nepostojana, da korist koju on može da izvuče iz nje nije u srazmeri s teretom koji mora da pod-nosi njegovo imanje...« Taj teret uglavnom se sastojao od dva na izgled protivrečna dejstva industrije, naime, porasta pauperizacije i povećanja na-jamnina. Ali, ta dejstva bila bi kontradiktorna samo kada bi se pretpostavlja-lo postojanje konkurentskog tržišta rada, što bi, naravno, smanjivalo neza-poslenost smanjivanjem najamnina zaposlenih. Kad takvo tržište nije posto-jalo — a Zakon o naseljavanju još je bio na snazi — pauperizam i najam-nine mogli su istovremeno da rastu. U takvim okolnostima, «socijalnu cenu« gradske nezaposlenosti uglavnom je plaćalo rodno selo nezaposlenog, u ko-je se on često vraćao. Visoke najamnine u gradovima bile su još veći teret za ruralnu ekonomiju. Poljoprivredne najamnine bile su više nego što je far-mer mogao da podnese, iako manje od onoga što je radniku bilo potrebno za izdržavanje. Čini se razumljivim da poljoprivreda nije mogla da konkuri-še gradskim najamninama. S druge strane, postojala je opšta saglasnost da Zakon o naseljavanju treba ukinuti ili bar ublažiti, da bi se pomoglo radnici-ma da nađu zaposlenje a poslodavcima da nađu radnike. Smatralo se da bi to svuda povećalo produktivnost rada i time smanjilo stvarni teret najam-nina. Ali, neposredni problem razlike u najamninama između grada i sela očigledno bi još više pritiskao selo, j e r bi najamninama bilo omogućeno da same «nađu svoj sopstveni nivo«. Plima i oseka industrijskog zaposlenja koje su se smenjivale s navalama nezaposlenosti izazvale bi dislokaciju seoskih za-jednica veću nego ikada. Morala je da se podigne brana koja bi zaštitila selo od bujice rastućih najamnina. Trebalo je pronaći metode koji bi zaštitili seo-ska naselja od društvene dislokacije, ojačali tradicionalne autoritete, sprečili odlivanje seoske radne snage i povećali poljoprivredne najamnine bez pre-opterećivanja farmera. Takvo sredstvo bio je Zakon Spinhemlenda. Ubačen u nemirne vode industrijske revolucije, on je nezibežno stvorio privredni kovitlac. Ipak, njegove društvene implikacije potpuno su odgovarale situaciji po nahođenju vladajućeg seoskog interesa — naime, vlastelinovog interesa.

Sa stanovišta primene Zakona o sirotinji, Spinhemlend je bio žalosno retrogradan korak. Iskustvo od dvesta pedeset godina pokazalo je da je pa-rohija bila isuviše mala zajednica za primenu Zakona o sirotinji, pošto nije bilo odgovarajućeg rešenja za utvrđivanje razlika između nezaposlenih a sposobnih za rad, s j edne strane, i starih, nesposobnih i dece s druge stra-ne. Bilo je to kao kad bi danas sama gradska opština pokušala da rešava probleme naknade za nezaposlene, ili kad bi se ta društvena davanja mešala s brigom o starima. Prema tome, samo u onim kratkim periodima kada se


Zakon o sirotinji primenjivao diferencirano i na nacionalnom nivou, mogao je da bude manje-više zadovoljavajući. Takav period je bio od 1590. do 1640. godine, u vreme Barlija (Burleigh) i Loda (Laud), kada je Kruna sprovodila Zakon o sirotinji preko mirovnih sudija i kada je počeo ambiciozni plan iz-gradnje sirotišta uz prisiljavanje na rad. Ali, Komonvelt (1642—60) je srušio sve što je proglašeno ličnom vladavinom Krune, a Restauracija je, paradok-salno, završila taj posao Komonvelta. Zakon o naseljavanju iz 1662. ograni-čio je Zakon o sirotinji na parohijsku nadležnost, a zakonodavstvo je malo obraćalo pažnju na pauperizam sve do treće decenije osamnaestog veka. Najzad, 1722. otpočeli su napori da se izvrši diferencijacija; domove za siro-tinju trebalo je da grade udružene parohije, za razliku od lokalnih sirotinj-skih domova, a povremena pomoć van sirotišta dozvoljavana je, jer je za prijem u sirotište sada trebalo imati dokaz o ugroženosti. Godine 1782, Gil-bertovim zakonom (Gilbert's Act) učinjen je veliki korak ka proširenju admi-nistrativnih jedinica podsticanjem udruživanja parohija; u to vreme insistira-lo se da parohije pronađu zaposlenje u susedstvu za ljude sposobne za rad. Takva politika biće dopunjena dodeljivanjem pomoći van sirotišta i dopu-njavanjem najamnina da bi se smanjili troškovi za pomoć sposobnima za rad. Kako je stvaranje udruženih parohija bilo dopušteno a ne obavezno, ono je značilo napredovanje ka većim administrativnim jedinicama i dife-rencijaciji raznih kategorija siromašnih koji primaju pomoć. Tako je uprkos nedostacima sistema Gilbertov zakon predstavljao pokušaj u pravom smeru, i dokle god su pomoć van sirotišta i dopunjavanje najamnina bili samo po-moćna sredstva pozitivnog socijalnog zakonodavstva, oni nisu morali da bu-du fatalni za racionalno rešenje. Spinhemlend je stavio tačku na reformu. Učinivši pomoć van sirotišta i dopunjavanje najamnina opštom obavezom, on nije (kao što se pogrešno tvrdilo) pratio smer Gilbertovog zakona, već je potpuno preokrenuo njegovo usmerenje i zapravo uništio čitav sistem eliza-betanskog Zakona o sirotinji. Pažljivo ustanovljena razlika između radnih si-rotinjskih domova i sirotišta postala je beznačajna; razne kategorije siroma-ha i nezaposlenih a sposobnih za rad sada su svrstane u neizdiferenciranu masu sirotinje koja je zavisila od pomoći. Započelo je nešto suprotno proce-su diferencijacije; radni sirotinjski domovi stapali su se sa sirotištima, a sa-ma sirotišta sve su više iščezavala; i parohija je ponovo postala jedina i kraj-nja jedinica u tom pravom remek-delu institucionalne degeneracije.

Kao posledica Spinhemlenda, prevlast vlastelina i paroha čak je pove-ćana, ako je to uopšte i bilo moguće. «Neselektivno dobročinstvo vlasti«, na koje su se žalili nadzornici sirotinje, najviše je dolazilo do izražaja u toj ulozi «torijevskog socijalizma«, u kome su mirovne sudije upravljale dobrotvor-stvom dok je teret doprinosa snosila seoska srednja klasa. Najveći deo slo-bodnih seljaka iščezao je odavno u promenama poljoprivredne revolucije, a preostali doživotni zakupci i vlasnici stapali su se u očima seoskog moćnika

1 0 2 Uspon i pad triišne privrede

sa sitnim seljacima i zakupcima u jedan društveni sloj. On nije pravio do-voljnu razliku između siromašnih i ljudi koje je zadesila oskudica; sa visina s kojih je on posmatrao životnu borbu sela, činilo se da nema oštre podele iz-među siromašnih i krajnje siromašnih, i nije ga moglo prekomerno iznena-diti kad bi u lošoj godini saznao da je sitni farmer spao na primaoca pomo-ći od doprinosa, pošto je uništen pogubnim doprinosom koji je plaćao. Si-gurno je da takvi slučajevi nisu bili česti, ali sama njihova mogućnost isticala je činjenicu da su mnogi poreski obveznici i sami bili siromašni. Sve u sve-mu, odnos poreskog obveznika i siromaha bio je donekle sličan odnosu za-poslenog i nezaposlenog u naše vreme u raznim šemama osiguranja, koje dovode do toga da zaposleni snosi teret izdržavanja privremeno nezaposle-nog. Ipak, tipični davalac doprinosa obično nije spadao u kategoriju onih koji primaju pomoć, a tipični poljoprivredni radnik nije plaćao doprinose. U političkom pogledu, vlastelinova prednost pred seoskom sirotinjom je uvećana Spinhemlendom, dok je prednost ruralne srednje klase smanjena.

Ekonomski aspekt ovog sistema bio je najluđi. Na pitanje, «Ko plaća za Spinhemlend?« praktično nije moglo da se odgovori. Glavni teret neposre-dno je padao, naravno, na davaoce doprinosa, ali je farmerima to delimično nadoknađivano niskim najamninama koje su oni plaćali radnicima, što je bi-lo direktan rezultat sistema Spinhemlend. Staviše, farmeru je često vraćan deo njegovih doprinosa ako je bio voljan da zaposli seljanina koji bi inače primao pomoć. Kao posledica toga, prepunjavanje farmerove kuhinje i dvo-rišta nepotrebnim pomoćnicima, od kojih neki nisu bili suviše revnosni u ra-du, moralo je biti na njegovu štetu. Rad onih koji su zapravo zavisili od do-prinosa morao je da bude još jeftiniji. Oni su često radili kao «spoljni mom-ci« (roundsmen) na raznim mestima, plaćeni samo hranom, ili su izlagani aukciji na seoskoj «pijaci» za nekoliko penija dnevno. Koliko je ta vrsta sva-štarskog rada vredela, drugo je pitanje. Povrh svega, siromašnima je pone-kad dodeljivana pomoć za kirije dok su se beskrupulozni vlasnici seoskih kuća bogatili uzimajući preterano visoke kirije za nehigijenska boravišta; se-oske vlasti gledale su na to kroz prste, sve dok su doprinosi za udžerice pri-stizali. Očigledno je da je takav splet interesa podrivao svako osećanje fi-nansijske odgovornosti i podsticao sve vrste sitnih korupcija.

Ipak se, u širem smislu, Spinhemlend isplatio. On je započeo kao do-punjavanje najamnina tobože u korist zaposlenih, ali zapravo je koristio jav-na sredstva da subvencioniše poslodavce. Jer, glavna posledica sistema do-punjavanja najamnina bila je njihovo snižavanje ispod nivoa potrebnog za opstanak. U potpuno pauperizovanim oblastima, farmeri nisu želeli da za-pošljavaju poljoprivredne radnike koji su još posedovali bar parče zemlje, «jer niko s imanjem nije mogao da prima parohijsku pomoć, a standardna najamnina bila je tako niska da je bez neke pomoći bila nedovoljna za ože-njenog čoveka«. Prema tome, u nekim oblastima samo oni ljudi koji su pri-

Uzroci i posledice 1 0 3

mali pomoć od doprinosa imali su šanse za zaposlenje, oni koji su pokuša-vali da ne spadnu na pomoć i da zarađuju za život sopstvenim trudom, te-ško su mogli da osiguraju posao. Ipak, u zemlji u celini, velika većina mora-la je pripadati ovoj drugoj vrsti, i na svima su poslodavci kao klasa ostvari-vali ekstra profit jer su izvlačili korist iz niskih najamnina bez obaveza da ih nadoknade iz doprinosa. Na kraju krajeva, jedan tako neekonomičan sistem morao je uticati na produktivnost rada i sniženje standarnih najamnina, a najzad čak i na «skalu» koju su odredile sudije u korist siromašnih. Do 1820-ih godina, skala prema ceni hleba zapravo je bila smanjena u raznim grofovijama i bedni prihodi siromaha još više su umanjeni. Između 1815. i 1830. godine, skala Spinhemlenda, koja je bila prilično ujednačena u celoj zemlji, snižena je skoro za trećinu (taj pad je bio praktično opšti). Klapam izražava sumnju da je ukupni teret doprinosa bio tako veliki kao što bi mo-glo da se poveruje na osnovu iznenadne provale žalbi. U pravu je. Jer , iako je porast doprinosa bio spektakularan i u nekim oblastima se morao smatra-ti nesrećom, izgleda vrlo verovatno da nije materijalno opterećenje samo po sebi, već su negativne posledice dopunjavanja najamnina na produktivnost rada bile u korenu nevolje. Južna Engleska, koja je bila najteže pogođena, plaćala je doprinos za sirotinju nešto ispod 3,3 procenta svoga dohotka — što je po Klapamovom mišljenju bilo vrlo podnošljivo, s obzirom da je zna-čajan deo te sume «trebalo da ide za najamnine siromašnih«. Zapravo, 1830-ih godina ukupni doprinosi stalno su padali, i relativno su morali biti

još manje opterećenje za davaoce kada se ima u vidu porast nacionalnog blagostanja. Godine 1818. iznosi koji su potrošeni za pomoć sirotinji iznosili su blizu osam miliona funti, pa su se skoro neprestano smanjivali da bi 1826. godine bili manji od šest miliona, dok je nacionalni dohodak naglo rastao. Ipak, kritike Spinhemlenda postajale su sve žešće, čini se, zbog činje-nice da je dehumanizacija masa počela da parališe život nacije i znatno spu-tava energiju same industrije.

Spinhemlend je ubrzao društvenu katastrofu. Stekli smo naviku da pri-mamo s rezervom jezive predstave ranog kapitalizma kao «srceparajuće». Za to nema opravdanja. Opis koji je dala Harijet Martino, vatreni pobornik re-forme Zakona o sirotinji, poklapa se sa opisom čartističkih propagandista, koji su vodili protest protiv reforme Zakona o sirotinji. Činjenice iznete u čuvenom Izveštaju Komisije za Zakon o sirotinji (1834), koja se zalagala za trenutno ukidanje zakona Spinhemlenda, mogle su da posluže kao materijal za Dikensovu kampanju protiv politike Komisije. Ni Čarls Kingzli (Charles Kingsley) ni Fridrih Engels, ni Blejk (Blake) ni Karlajl (Carlyle) nisu grešili što su verovali da je sama slika čoveka bila oskrnavljena nekom strahovitom katastrofom. Još impresivnije od izliva bola i ljutine pesnika i filantropa bilo je ledeno ćutanje kojim su Maltus i Rikardo prelazili preko scena iz kojih je ponikla njihova filozofija svetovnog prokletstva.

1 0 4 Uspon i pad tržišne privrede

Bez sumnje, društvena dislokacija izazvana mašinama i okolnostima u kojima je čovek sada bio osuđen da im služi, imala je mnoge rezultate koji su bili neizbežni. Engleskoj ruralnoj civilizaciji nedostajao je onaj urbani ambijent iz koga su se docnije razvijali industrijski gradovi na Kontinentu.2

U novim gradovima nije bilo nastanjene gradske srednje klase niti takvih nukleusa zanatlija, uvažene sitne buržoazije i varošana koji bi mogli da po-služe kao sredstvo za asimilaciju prostih radnika, koji su — privučeni viso-kim na jamninama ili proterani sa zemlje prevarantskim ograđivanjima — argatovali u p rv im fabrikama. Industrijski gradovi Midlenda i Severozapada bili su kulturna pustara, njihovi slamovi samo su odražavali nedostatak tra-dicije i građanskog samopoštovanja. Bačen u turobno blatište bede, do-šljak-seljak ili čak nekadašnji sitni zemljoposednik, uskoro je pretvoren u uniženo biće kaljuge. To nije bilo zato što je on bio plaćen isuviše malo niti što je radio suviše dugo — mada se i to često dešavalo do krajnosti — već što je on sada egzistirao u fizičkim okolnostima koje su poništavale ljudski oblik života. Crnci iz afričkih šuma zatočeni, žudeći za vazduhom, u trupu broda s robljem, mogli su se osećati kao ovi ljudi. Ipak, to nije bilo nepo-pravljivo. Dokle g o d je čovek imao neki status koga bi se držao, neki obra-zac koji su ustanovili njemu srodni, ili slični, on je mogao za njega da se bo-ri i povrati svoju dušu. Ali, u slučaju radnika to se moglo desiti samo na je-dan način: da sebe uspostavi kao člana nove klase. Ako nije mogao da se iz-država sopstvenim radom, on nije bio radnik već pauper. Veštačko svođenje čoveka na to s tanje bilo je krajnje gnusno delo Spinhemlenda. Taj čin dvo-smislenog humanitar izma sprečio je radnike da se konstituišu kao ekonom-ska klasa i tako ih je lišio jedinog sredstva da se odbrane od sudbine na ko-ju su bili osuđeni u ekonomskom žrvnju.

Spinhemlend je bio nepogrešivi instrument narodne demoralizacije. Ako je ljudsko društvo samodelatan mehanizam za održavanje standarda na kojima je sazdan, Spinhemlend je bio automatizam za uništenje standarda na kojima bi bilo koji tip društva mogao da se zasniva. Ne samo da je uči-nio korisnim izbegavanje rada i tobožnju nesposobnost, već je povećao pri-vlačnost pauper izma tačno u trenutku kad se čovek trudio da izbegne sudbi-nu siromaha. Kad je čovek jednom dospeo u sirotinjski dom (tamo je obič-no zapadao ako su on i njegova porodica već izvesno vreme primali pomoć od doprinosa), bio je uhvaćen u klopku i retko je mogao d a j e napusti. Pri-stojnost i samopoštovanje građeni vekovima sređenog života brzo su nestaja-li u zbrci sirotinjskog doma u kome je čovek morao da se obazrivo čuva da se ne pomisli da ima više od svoga suseda kako ne bi bio prinuđen da ot-počne lov na posao umesto «beskorisnog otaljavanja poslova« u poznatoj za-jednici. «Pomoć za sirotinju postala je društvena zloupotreba... Da bi dobili svoj deo pomoći, grubijani su napadali administratore, raskalašnici pokazi-

2 Profesor Ašer (Usher) datira početak opšte urbanizacije oko 1795. godine.


vali svoju kopilad koju je trebalo nahraniti, lenjivci su skrštenih ruku čekali da je dobiju; neupućeni dečaci i devojke venčavali su se radi nje; lovokradi-ce, lopovi i prostitutke iznuđivali su je zastrašivanjem; seoske sudije su je obilno delile radi sticanja popularnosti, a tutori iz konformizma. Tako je fond trošen...» «Umesto odgovarajućeg broja radnika za obrađivanje zemlje koje bi sam plaćao, farmer je bio primoran da uzme dvostruko više radnika čije su najamnine delimično plaćane iz doprinosa; a ti ljudi, pošto je bio prisi-ljen da ih zaposli, bili su van njegove kontrole — radili su ili nisu radili, po svom nahođenju — i snizili su kvalitet njegove zemlje, onemogućujući ga da uposli bolje ljude koji bi naporno radili da bi bili nezavisni. Ti bolji ljudi potonuli su među najgore; seljak koji je plaćao doprinose, posle uzaludne borbe išao je na šalter da traži pomoć» — tako je pisala Harijet Martino.3

Snebivljivi kasniji liberali nezahvalno su zapostavljali sećanje na tog iskrenog propovednika njihove vere. Ipak, čak su i njena preterivanja, kojih su se oni sada plašili, stavljala naglasak na pravo mesto. Ona sama je pripadala toj srednjoj klasi koja je morala da se bori, i čije je otmeno siromaštvo tu klasu učinilo osetljivom na moralnu složenost Zakona o sirotinji. Ona je razumela i jasno izrazila potrebu društva za novom klasom, klasom «nezavisnih radni-ka«. Oni su bili junaci njenih snova i jedan od njih — hronično nezaposleni radnik koji odbija da primi pomoć — ponosno kaže drugaru koji je odlučio da traži pomoć: «Ovde sam i ne dozvoljavam nikome da me prezire. Mogao bih da stavim svoju decu usred crkve i da prkosim svakome ko bi ih zadirki-vao zbog mesta koje zauzimaju u društvu. Možda ima nekih mudrijih, mo-žda ima mnogo bogatijih, ali nema nikog časnijeg.« Moćnici vladajuće klase još nikako nisu razumevali potrebu za tom novom klasom. Gospođica Marti-no ukazala je na «uobičajenu grešku aristokratije da pretpostavljaju da po-stoji samo jedna društvena klasa ispod one bogate s kojom su prinuđeni da imaju posla«. Lord Eldon, žalila se ona, kao i mnogi drugi koji su morali bolje da poznaju stvari, «uključio je u istu kategoriju ['niže klase'] sve ispod najbogatijih bankara — industrijalce, trgovce, zanatlije, radnike i paupe-re...«4 Ali, ona je vatreno i strasno insistirala na tome da budućnost društva upravo zavisi od distinkcije između ova dva poslednja sloja. «Izuzev razlike između suverena i podanika, ne postoji tako velika društvena razlika u En-gleskoj kao što je razlika između nezavisnog radnika i paupera, i stoga je i neznalački i nemoralno i nepolitički mešati ih», pisala je ona. Teško da je to bilo iznošenje činjenica, j e r razlika između ta dva sloja prestala je da postoji za vreme Spinhemlenda. To je pre bilo političko stanovište zasnovano na proročkom predosećanju. Bila je to politika Komisije za reformu Zakona o sirotinji a proročanstvo se odnosilo na slobodno konkurentsko tržište rada i na pojavu industrijskog proleterijata kao njegovu posledicu. Ukidanje Spin-

3 Martineau, H. History of England During the Thirty Years' Peace (1816—1846), 1849. 4 Martineau, H. The Parish, 1833.


hemlenda bilo je pravi rođendan moderne radničke klase; njen neposredni interes predodredio je tu klasu da postane zaštitnik društva od opasnosti svojstvenih civilizaciji mašina. Ali, ma šta da im je budućnost donosila, rad-nička klasa i tržišna privreda zajedno su se pojavile u istoriji. Mržnja prema socijalnoj pomoći, nepoverenje u delovanje države, insistiranje na ugledu i samopouzdanju, ostalo je generacijama karakteristika britanskog radnika.

Ukidanje Spinhemlenda bilo je delo nove klase koja je stupala na isto-rijsku scenu — srednjih klasa Engleske. Vlastela nije mogla da obavi posao za koji je ta klasa bila predodređena: transformaciju društva u tržišnu pri-vredu. Mnoštvo zakona je ukinuto i mnogo drugih doneto je pre no što je transformacija započela. Predlog Zakona o parlamentarnoj reformi (Parla-mentary Reform Bili) iz 1832. godine lišio je prava biračke okruge s ne-proporcionalno malim brojem birača i jednom za uvek dao vlast u Donjem domu predstavnicima trećeg staleža. Njihov prvi reformski zakon bio je uki-danje Spinhemlenda. Sada kada shvatamo do koga stepena su njegovi pa-ternalistički metodi prožimali život zemlje, razumećemo zašto su čak i najra-dikalnije pristalice reforme oklevale da predlože period kraći od deset ili petnaest godina za taj prelaz. Zapravo, on se desio tako naglo da čini be-smislenim mit o engleskoj postupnosti, koji se negovao kasnije, kada su se tražili argumenti protiv radikalne reforme. Brutalni šok tog događaja zaoku-pljao je generacijama maštu britanske radničke klase. Ipak, uspeh te bolne operacije postignut je zahvaljujući duboko ukorenjenom uverenju širokih slojeva stanovništva, uključujući i same radnike, da ih je sistem koji ih je na izgled pomagao, zapravo orobio, i da je «pravo na život« bilo bolest na smrt.

Prema novom zakonu u budućnosti nije trebalo da se deli pomoć van sirotišta. Zakon je sproveden na nacionalnom nivou i selektivno, i u tom po-gledu to je takođe bila potpuna reforma. Dopunjavanje najamnina je, na-ravno, prestalo. Ponovo su uvedeni uslovi za prijem u sirotinjski dom, ali na novi način. Sada je bilo ostavljeno moliocu da odluči da li je krajnje lišen svih sredstava da bi se dobrovoljno vratio u sklonište, koje je namerno pre-tvoreno u mesto užasa. Sirotište je nosilo žig srama, a boravak u njemu bio je psihološka i moralna tortura; povinovanje zahtevima higijene i pristojno-sti zapravo je lukavo korišćeno kao izgovor za dalje lišavanja prava siroma-ha. Više nisu mirovne sudije ni lokalni nadzornici bili nadležni za sprovođe-nje zakona već staratelji — predstavnici širih vlasti — pod diktatorskim cen-tralnim nadzorom. Sama sahrana paupera bila je takav čin, da su i njegovi sapatnici odbijali solidarnost s njim čak i u smrti.

Godine 1834. industrijski kapitalizam bio je spreman da nastupi, a re-forma Zakona o sirotinji je sprovedena. Zakon Spinhemlenda, koji je rural-nu Englesku a time i radno stanovništvo uopšte štitio od punog razmaha tr-žišnog mehanizma, nagrizao je srž društva. Do vremena kad je ukinut,


ogromne mase radnog stanovništva pre su ličile na utvare koje bi mogle da se javljaju u košmarima nego na ljudska bića. Ali, ako su radnici bili fizički dehumanizovani, vlasničke klase su bile moralno degradirane. Tradicional-no jedinstvo hrišćanskog društva ustupalo je mesto odbijanju svake odgovor-nosti bogatih za stanje svojih bližnjih. Dve Nacije* su nastajale. Umne ljude zbunjivalo je što je nečuveno bogatstvo bilo nerazdvojno povezano s nečuve-nim siromaštvom. Naučnici su u jedan glas objavljivali da je pronađena nau-ka o zakonima koji nesumnjivo vladaju čovekovim svetom. Po nalogu tih za-kona samilost je uklonjena iz srca, a stoička odlučnost da se uskrati ljudska solidarnost u ime najveće sreće najvećeg broja ljudi, stekla je status svetovne religije.

Mehanizam tržišta se potvrđivao i težio svom dovršenju: ljudski rad morao je postati roba. Reakcionarni paternalizam uzalud je pokušavao da se suprotstavi toj potrebi. Iz strahota Spinhemlenda ljudi su slepo hrlili u za-klon utopijske tržišne privrede.

* Aluzija na Dizraelijevo delo Two Nations. — Prim. prev.

9

PAUPERIZAM I UTOPIJA

Problem siromaštva bio je usredsređen na dve blisko povezane teme: pa-uperizam i političku ekonomiju. Mada ćemo se posebno baviti njihovim

uticajem na modernu svest, oni su činili deo jedne nedeljive celine — otkri-ća društva.

Sve do vremena Spinhemlenda nije se mogao naći nijedan zadovoljava-jući odgovor na pitanje kako nastaju siromasi. Međutim, postojala je opšta saglasnost među misliocima osamnaestog veka da su pauperizam i progres neodvojivi. Džon MakFarlen (John McFarlane) pisao je 1782. da se najveći broj sirotinje ne nalazi u neplodnim zemljama i među varvarskim narodima, već u najplodnijim i najcivilizovanijim zemljama. Za Đanmarija Ortesa (Gi-ammaria Ortes), italijanskog ekonomistu, 1774. godine je bio aksiom d a j e bogatstvo nacije u srazmeri s brojem stanovnika a njena beda u srazmeri s njenim bogatstvom. Čak je i Adam Smit na svoj obazrivi način izjavio da u najbogatijim zemljama najamnine za rad nisu najviše. MakFarlen stoga nije izjavio ništa neobično kad je izrazio svoje uverenje da će sad, kada je En-gleska dostigla vrhunac svoje veličine, «broj siromaha nastaviti da se pove-ćava«.1

Za j ednog Engleza je, opet, predviđanje trgovačke stagnacije bilo samo odjek široko rasprostranjenog mišljenja. Ako je porast izvoza tokom perioda od pola veka koji je prethodio 1782. bio izrazit, usponi i padovi trgovine bi-li su još izrazitiji. Trgovina je upravo počinjala da se oporavlja od recesije koja je smanjila količinu izvoza na nivo od skoro pola veka ranije. Savreme-nicima su ta velika ekspanzija trgovine i očevidan rast nacionalnog prosperi-teta nakon Sedmogodišnjeg rata značili samo da je i Engleska dobila svoju priliku, posle Portugalije, Spanije, Holandije i Francuske. Ali njen nagli rast

1 McFarlane, J. Enquiries Concerning the Poor, 1782. Up. takođe Postletvejtovu uredničku primedbu u Universal Dictionary iz 1757. o holandskom Zakonu o sirotinji od 7. oktobra 1531.


je bio stvar prošlosti i nije bilo nikakvog razloga da se veruje u nastavak napredovanja koje je, činilo se, samo rezultat ratne sreće. Skoro svi su oče-kivali pad trgovine.

A zapravo, nastupao je prosperitet, prosperitet džinovskih razmera, ko-ji je bio predodređen da postane novi oblik života ne samo za jednu naciju, već i za celinu ljudskog roda. Ali, ni državnici ni ekonomisti nisu slutili taj dolazak. Sto se tiče državnika, to je moglo biti bez značaja, jer će tokom još dve generacije munjeviti porast trgovine samo produbljivati narodnu bedu. Ali za ekonomiste, to je bilo izuzetno nepovoljno, j e r je ceo njihov teorijski sistem bio izgrađen za vreme te bujice »abnormalnosti«, kada je ogroman rast trgovine i proizvodnje pratilo ogromno povećanje ljudske bede — za-pravo, vidljive činjenice na kojima su bili zasnovani principi Maltusa, Rikar-aa i Džejmsa Mila (James Mili), odražavale su samo paradoksalne tendencije koje su bile preovlađujuće za vreme jasno određenog perioda tranzicije.

Situacija je bila zbunjujuća. Siromasi su se pojavili u Engleskoj tek u prvoj polovini šesnaestog veka. Primećeno je da su to bili ljudi koji nisu pri-padali vlastelinskom imanju, „niti bilo kojem feudalnom velmoži" a njihova postepena transformacija u klasu slobodnih radnika bila je kombinovani re-zultat žestokog progona skitnica i podsticanja kućne radinosti, snažno pot-pomognute stalnom ekspanzijom spoljne trgovine. Tokom sedamnaestog ve-ka pauperizam se manje spominjao, pa su čak i oštre mere Zakona o nase-ljavanju prošle bez javne rasprave. Kada su rasprave oživele krajem veka, od Utopije Tomasa Mora i ranih Zakona o sirotinji bilo je prošlo više od 150 godina, a raspuštanje samostana i Ketova buna bili su odavno zaboravljeni. Neka ograđivanja i „zaposedanja" zemljišta dešavala su se sve vreme, na pri-mer, tokom vladavine Carlsa I, ali su nove klase u celini već bile ustanovlje-ne. I dok su siromasi sredinom šesnaestog veka bili opasnost po društvo, na koje su se sručili kao neprijateljska vojska, krajem sedamnaestog siromasi su bili samo teret za doprinose. S druge strane, to nije više bilo polufeudalno društvo, već polutrgovačko, čiji su reprezentativni članovi favorizovali rad kao svrhu po sebi i nisu mogli da prihvate ni srednjovekovne poglede da si-romaštvo ne predstavlja problem, ni poglede uspešnih ograđivača da su ne-zaposleni samo zdravi lenjivci. Od tog vremena pa nadalje, mišljenja o pau-perizmu počela su, na sličan način kao teološka pitanja ranije, da odražava-ju filozofska gledišta. Pogledi na sirotinju sve su više odražavali poglede na egzistenciju u celini. Otuda raznovrsnost i prividna zbrka u tim pogledima, ali i njihov najveći značaj za istoriju naše civilizacije.

Kvekeri, ti pioniri u istraživanju mogućnosti moderne egzistencije, prvi su shvatili da prinudna nezaposlenost mora biti rezultat nekog poremećaja u organizaciji rada. Sa svojom jakom verom u poslovne metode, oni su na siromašne među sobom primenili onaj princip kolektivne samopomoći koji su povremeno primenjivali kada su iz religioznih ubeđenja želeli da izbegnu

Pauperizam i utopija 111

služenje vlastima, plaćajući svoje izdržavanje u zatvoru. Loson (Lawson), gorljivi kveker, objavio je Molbu Parlamentu koja se odnosi na siromahe da više ne bi bilo prosjaka u Engleskoj kao «Platformu» u kojoj je predložio osnivanje berze rada u modernom smislu državnih biroa za zapošljavanje. To se dogo-dilo 1660; deset godina ranije Henri ,Robinson (Henry Robinson) predložio je osnivanje «Kancelarije za adrese i susrete®. Međutim, vlada Restauracije više je bila naklonjena običnijim metodama; cilj Zakona o naseljavanju iz 1662. bio je upravo suprotan svakom racionalnom sistemu berze rada, koja bi stvorila šire tržište za rad; naseljavanje — termin koji je prvi put upotre-bljen u tom zakonu — vezalo je radnika za parohiju.

Posle Slavne revolucije (1688), kvekerska filozofija dala je u Džonu Be-lersu (John Bellers) pravog prognostičara trendova socijalnih ideja daleke budućnosti. Iz atmosfere njihovih Skupova radi službe božje, u kojima su statistike često korišćene da daju naučnu preciznost religioznoj politici soci-jalne pomoći, potekao je 1696. njegov predlog da se ustanove «Domovi ra-dinosti« (Colleges of Industry), gde bi prinudna dokolica siromašnih mogla da se iskoristi u dobre svrhe. Taj sistem nije se zasnivao na principima ber-ze rada, već na veoma različitim principima razmene rada. Berza rada do-vodila se u vezu sa konvencionalnom zamisli nalaženja poslodavca nezapo-slenima. Domovi radinosti podrazumevali su da radnici nemaju potrebu za poslodavcem sve dok mogu neposredno da razmenjuju svoje proizvode. «Pošto je rad siromašnih pravi rudnik za bogate«, kako je govorio Belers, zašto onda oni ne bi mogli da se izdržavaju koristeći ta bogatstva za sebe s tim što bi im nešto i preteklo? Bilo je potrebno samo da se oni organizuju u «Dom radinosti« ili korporaciju gde bi mogli da udruže svoje napore. Ta ideja bila je u osnovi svih docnijih socijalističkih razmišljanja o siromaštvu, bilo u obliku Ovenovih Villages of Union, Furijeovih Phalansteres, Prudonovih «Banaka razmene«, Ateliers Nationaux Luja Blana, Lasalovih Nationale Werk-stdtten ili, slično tome, Staljinovih petogodišnjih planova. Belersova knjiga sadržavala je in nuce većinu predloga u vezi s rešavanjem ovog problema od trenutka kada su se prvi put pojavile velike dislokacije koje su mašine iza-zvale u modernom društvu. «To kolegijalno bratstvo učiniće da rad, a ne novac, bude merilo za procenjivanje svih potreba...« Ono je planirano kao «Zadruga za sve vrste korisnih zanatlija koji će razmenjivati usluge...« Zna-čajno je povezivanje radničkih bonova, samopomoći i kooperacije. Radnici, njih do tri stotine, trebalo je da se sami izdržavaju i zajednički rade za golu egzistenciju, a «za ono što neko uradi više, treba da bude plaćen«. Tako je trebalo da se kombinuju sledovanja dovoljna za opstanak i isplata prema re-zultatima rada. U nekim manje važnim eksperimentima samopomoći, finan-sijski višak išao je religioznim skupovima i trošen je u korist drugih članova verske zajednice. Ovom višku bilo je suđeno da ima veliku budućnost, nova ideja profita bila je čudotvorni lek toga vremena. Belersovu nacionalnu she-


mu za rešenje problema nezaposlenosti zapravo će primenjivati kapitalisti radi profita! Iste godine, 1696, Džon Keri (John Cary) promovisao je Bri-stolsku korporaciju za siromašne (Bristol Corporation for Poor), koja posle izvesnog početnog uspeha nije donosila profit, kao uostalom ni svi ostali po-duhvati te vrste. Ipak, Belersov predlog bio je zasnovan na istoj pretpostavci kao i sistem radnik-za-doprinos Džona Loka (John Locke), takođe izložen 1696. godine, prema kome je trebalo da se seoski siromasi dodeljuju lokal-nim poreskim obveznicima za rad u srazmeri s visinom njihovih doprinosa. To je bilo poreklo zlosrećnog sistema rada putujućih bezemljaša koji su op-služivali parohijane i koji se primenjivao prema Gilbertovom zakonu. Zami-sao da se pauperizam može učiniti isplativim obuzela je ljudski um.

Tačno vek kasnije, Džeremi Bentam, najplodniji od svih društvenih planera, sačinio je plan po kome bi se pauperi u velikom broju koristili za rukovanje mašinama za obradu drveta i metala koje je projektovao njegov još inventivniji brat Semjuel (Samuel). «Bentam se», kaže ser Lesli Stiven (Sir Leslie Stephen), «pridružio svom bratu, i oni su se, posmatrajući parnu mašinu dosetili, da koriste osuđenike umesto pare». To je bilo 1794. godi-ne; «panoptikum» plan Džeremija Bentama, pomoću koga su zatvori mogli da se projektuju tako da budu kontrolisani jeftino i efikasno, postojao je već nekoliko godina, i on je sada odlučio da taj sistem primeni na svoju fabriku u kojoj su radili zatvorenici; trebalo je da siromasi zauzmu mesto osuđenika. Ubrzo se privatni poslovni poduhvat braće Bentam ulio u opšti sistem reša-vanja tog socijalnog problema kao celine. Odluka spinhemlendskih sudija, Vitbredov predlog o minimalnim najamninama, a pre svega Pitov nacrt sve-obuhvatnog zakonskog predloga za reformu Zakona o sirotinji, koji je pri-vatno cirkulisao, naveli su državnike da raspravljaju o pauperizmu. Bentam, za čiju se kritiku Pitovog zakonskog predloga pretpostavlja da je dovela do njegovog povlačenja, sada je sa svojim sopstvenim razrađenim predlozima nastupio u Analima Artura Janga (Arthur Young) (1797). Po «panoptikum» planu, njegovim kućama radinosti — koje su imale po pet spratova i dvana-est odeljenja — za iskorišćavanje rada siromaha na potpori trebalo je da upravlja centralni odbor smešten u prestonici i zamišljen po uzoru na odbor Engleske banke, a svi članovi s akcijama u vrednosti od 5 ili 10 funti imali bi pravo glasa. Tekst objavljen posle nekoliko godina glasio je: «(1) Upra-vljanje preduzećima siromaha u celoj južnoj Britaniji treba da bude prepu-šteno jednoj upravi, a troškove treba da snosi jedan fond. (2) Ta uprava Akci-onarskog društva treba da nosi neki naziv kao, na primer, Nacionalno dobro-tvorno društvo (National Charity Company)».2 Trebalo je podići ništa manje nego 250 kuća radinosti sa oko 500.000 stanara. Plan je propraćen detalj-nom analizom raznih kategorija nezaposlenih, u kojoj je Bentam vek ranije anticipirao rezultate drugih istraživača u toj oblasti. Njegova sposobnost za

2 Bentham, J., Pauper Management, prvi put objavljeno 1797.


klasifikaciju i shvatanje realnosti pokazala se u najboljem svetlu. «Otpušteni radnici«, koji su nedavno izgubili posao, razlikovali su se od kategorije rad-nika koji nisu mogli da nađu zaposlenje zbog »neočekivane stagnacije«; ka-tegorije radnika otpuštenih zbog «periodične stagnacije«, to jest, sezonskih radnika razlikovale su se od «odbačenih radnika«, koji su postali suvišni zbog uvođenja mašina ili, modernijim terminom izraženo, od tehnološkog viška; poslednja grupa sastojala se od „radnika otpuštenih iz vojske", a to je moderna kategorija uočena u Bentamovo vreme kao posledica Francuskog rata. Najznačajnija kategorija, međutim, bila je kategorija radnika nezapo-slenih zbog „neočekivane stagnacije", koja je već pomenuta, i koja je uklju-čivala ne samo zanatlije koji su se bavili poslovima „zavisnim od mode", već i mnogo važniju grupu nezaposlenih ,,u slučaju opšte stagnacije industrije". Bentamov plan predviđao je ništa manje nego izravnavanje poslovnog ciklu-sa pomoću komercijalizacije rada u slučajevima nezaposlenosti velikih raz-mera.

Robert Oven je 1819. godine ponovo objavio, već stotinu i dvadeset godina star, Belersov plan za uspostavljanje kuća radinosti. Sporadična ne-maština sada je prerasla u lavinu bede. Njegova Sela solidarnosti (Villages of Union) razlikovala su se od Belersovih uglavnom po tome što su bila mnogo veća, obuhvatajući 1200 ljudi na istom broju jutara zemlje. Komitet koji je prikupljao priloge za ovaj eksperimentalni plan za rešenje problema nezaposlenosti imao je u svom članstvu i takav autoritet kao što je David Ri-kardo. Međutim, nisu se pojavili davaoci doprinosa. Nešto kasnije, Francuz Šari Furije je ismevan, pošto je dan za danom iščekivao da mu se javi part-ner koji ne bi učestvovao u upravljanju, a koji bi investirao u njegov plan falansterija, plan zasnovan na idejama veoma sličnim onima koje je sponzo-risao jedan od najvećih savremenih finansijskih eksperata. Zar nije preduze-će Roberta Ovena u Nju Lanarku — sa Džeremi Bentamom kao takvim partnerom — postalo slavno u svetu zbog finansijskog uspeha svojih filan-tropskih rešenja? Još nije postojao nikakav opšte prihvaćeni pogled na siro-maštvo, niti neki uhodani način sticanja profita pomoću rada siromaha.

Oven je preuzeo od Belersa ideju o radničkim bonovima i primenio je na svoju Nacionalnu pravičnu berzu rada (National Equitable Labor Ex-change) 1832; ali, to nije uspelo. U bliskoj vezi s tim, princip ekonomske samodovoljnosti radničke klase — takođe jedna od Belersovih ideja — bio je u pozadini slavnog pokreta trejdjuniona sledeće dve godine. Trejdjunioni su bili opšta udruženja svih struka, zanata i veština, uključujući i sitne sop-stvenike radionica, sa maglovitim ciljem da sebe konstituišu u društveno telo putem j edne miroljubive manifestacije. Ko je mogao pomisliti da je to em-brion svih žestokih poduhvata Jednog Velikog Sindikata u sledećih sto godi-na. Sindikalizam, kapitalizam, socijalizam i anarhizam gotovo se nisu razli-kovali u svojim programima za sirotinju. Prudonova «banka razmene«, prvo praktično korišćenje filozofskog anarhizma 1848. godine bila je u osnovi iz-


danak Ovenovog eksperimenta. Marks, pobornik državnog socijalizma, oštro je napadao Prudonove ideje i od tada se tražilo od države da obezbedi kapi-tal za kolektivističke planove ove vrste, od kojih su oni Luja Blana i Lasala ostali zabeleženi u istoriji.

Ekonomski razlog zbog koga novac nije mogao da se zaradi na paupe-rima, ne bi trebalo da bude misterija. Njega je skoro sto pedeset godina ra-nije izložio Danijel Defo (Daniel Defoe), čiji je pamflet, objavljen 1704, pro-dužio raspravu koju su započeli Belers i Lok. Defo je insistirao na stavu da, ako se pomaže siromasima, oni neće raditi za najamnine, a ako im se omo-gući da proizvode dobra u državnim institucijama, oni će samo stvarati veću nezaposlenost u privatnoj industriji. Njegov pamflet imao je satanistički na-slov Davanje inilostinje nije milosrđe a zapošljavanje siromaha je nevolja za naciju (Giving Alms no Charity and employing the Poor a Grievance to the Na-tion), a usledili su i čuveni nadri-stihovi doktora Mandevila (Mandeville) o sofisticiranim pčelama čija je zajednica bila uspešna samo zato što je podsti-cala sujetu i zavist, porok i rasipništvo. Međutim, dok se ćudljivi doktor za-dovoljavao plitkim moralnim paradoksom, pisac pamfleta pogodio je suštinu načela nove političke ekonomije. Njegov esej uskoro je bio zaboravljen izvan krugova «sitne politike®, kako su se problemi svakodnevne politike nazivali u osamnaestom veku, dok je Mandevilov jeftini paradoks zaokupljao umove poput Berklija, Hjuma i Smita. Očito, u prvoj polovini osamnaestog veka pokretno bogatstvo još uvek je bilo pitanje morala, dok siromaštvo to još ni-je bilo postalo. Puritanske klase bile su šokirane feudalnim oblicima upadlji-vog rasipništva, koje je njihova svest osuđivala kao raskoš i porok, dok su nevoljno morali da se slože s Mandevilovim pčelama da bi bez tih zala trgo-vina i zanati brzo propali. Docnije će ti bogati trgovci biti još uvereniji u po-gledu moralnosti biznisa: nove tekstilne fabrike nisu više stvarale sredstva za dokoličarsko razmetanje, već za jednolične dnevne potrebe a razvili su se i prefinjeni oblici potrošnje, koji su bili manje upadljivi, dok su uspevali da budu čak i više rasipnički od nekadašnjih. Defoovo naglašavanje opasnosti koje mogu nastati kada se pomaže sirotinja nije bilo dovoljno aktuelna tema da bi prodrla u svest ljudi zabrinutih zbog moralnih opasnosti bogatstva; industrijska revolucija tek je trebalo da nastupi. Pa ipak, što se Defoovog paradoksa tiče, on je bio najava svih budućih nedoumica: «Davanje milosti-nje nije milosrđe«, je r je ublažavanje gladi ometalo proizvodnju i stvaralo oskudicu; «zapošljavanje siromaha je nevolja za naciju«, j e r se javnim rado-vima povećavalo nagomilavanje robe na tržištu i ubrzavalo propast privatnih trgovaca. Između Džona Belersa, kvekera, i Danijela Defoa, dnevnog novi-nara, između sveca i cinika, negde na izmaku sedamnaestog veka, pokrenuti su problemi do čijih će se teško postignutih rešenja doći posle više od dva veka rada i razmišljanja, nadanja i patnji.

Međutim, u vreme Spinhemlenda prava priroda pauperizma bila je još uvek skrivena ljudskom umu. Postojalo je opšte slaganje o poželjnosti što


mnogobrojnijeg stanovništva, jer je snaga države zavisila od brojnosti ljudi. Postojalo je takođe slaganje o prednostima jeftinog rada, jer samo kad je rad jeftin, mogla je da procveta industrija. Pored toga, da nije bilo siroma-ha, ko bi sačinjavao posade brodova i išao u ratove? Međutim, postojala je i sumnja nije li pauperizam ipak na kraju krajeva zlo. U svakom slučaju, zašto ne bi siromahe korisno zaposlili radi ostvarivanja javrve koristi, kao što su očigledno bili zapošljavani radi ostvarenja privatnog profita? Na ta pitanja nije mogao da se da nijedan uverljiv odgovor. Defo je slučajno otkrio istinu koju je posle sedamdeset godina Adam Smit možda shvatio ili nije; nerazvi-jeni uslovi tržišnog sistema prikrivali su svoje unutrašnje slabosti. Ni novo bogatstvo, ni novo siromaštvo još nisu bili sasvim shvatljivi.

Da je to pitanje bilo u fazi kristalizacije, pokazala je zaprepašćujuća po-dudarnost projekata koji su bili odraz tako različitih umova kao što su kve-ker Belers, ateista Oven i utilitarista Bentam. Oven, socijalista, bio je vatreni pobornik jednakosti ljudi i njihovih urođenih prava, dok je Bentam prezi-rao egalitarizam, ismevao prava čoveka i bio veoma naklonjen politici lais-sez-faire. Pa ipak, Ovenovi «paralelogrami» toliko su mnogo podsećali na Bentamove kuće radinosti da bi se moglo pomisliti da je bio inspirisan samo njima, ako bi se zaboravilo koliko je dugovao Belersu. Sva trojica bili su uvereni da bi odgovarajuća organizacija rada nezaposlenih morala da proiz-vede višak, za koji se Belers, humanista, nadao da se može upotrebiti prven-stveno za pomoć drugim paćenicima; Bentam, utilitaristički liberal, želeo je da se taj višak dodeli akcionarima; Oven, socijalista, želeo je da se taj višak vrati samim nezaposlenima. Ali, dok su njihove razlike samo otkrivale skoro neprimetne znakove budućih raskola, njihove zajedničke iluzije otkrivale su ista radikalna nerazumevanja prirode pauperizma u nastupajućoj tržišnoj privredi. Važniji od svih njihovih međusobnih razlika bio je stalni porast broja siromašnih do koga je došlo u međuvremenu: 1696. godine, kada je Belers pisao, ukupni doprinosi za siromahe bili su oko 400.000 funti; 1796, kada je Bentam napao Pitov predlog zakona, morali su iznositi više od dva miliona; do 1818, kada se javlja Robert Oven, približavali su se cifri od osam miliona. U stotinu i dvadeset godina koje su delile Belersa i Ovena, stanovništvo je moglo i da se utrostruči, ali su doprinosi porasli dvadeseto-struko. Pauperizam je postao zla kob, ali se njegovo značenje još uvek samo nagađalo.

10

POLITIČKA EKONOMIJA I OTKRIĆE DRUŠTVA

O n d a kada j e bio shvaćen značaj siromaštva, stvorena j e scena za devet-naesti vek. Vododelnica je bila negde oko 1780. godine. U znameni-

tom delu Adama Smita, pomoć sirotinji još nije bila problem, a samo dece-niju docnije postala je upadljiv problem u Taunzendovoj Raspravi o zakonima o sirotinji. Tokom veka i po, taj problem nije prestajao da zaokuplja ljudski duh.

Promena atmosfere od Adama Smita do Taunzenda bila je zaista upa-dljiva. Prvi je obeležio kraj doba koje je počelo s umovima koji su koncipi-rali državu, Tomasom Morom, Makijavelijem, Luterom i Kalvinom; drugi je bio svojstven devetnaestom veku, u kome su Rikardo i Hegel iz suprotnih uglova gledanja otkrili postojanje društva koje nije bilo podređeno zakoni-ma države, već je, nasuprot tome, državu podredilo svojim zakonima. Istina, Adam Smit bavio se materijalnim bogatstvom kao posebnom oblašću prou-čavanja, i pošto je to činio s velikim osećanjem za realnost postao je osnivač nove nauke, ekonomije. Pored svega toga, bogatstvo je za njega bilo samo jedan vid života zajednice i ostajalo je podređeno njenim ciljevima; ono je bilo sredstvo za nešto važnije — za borbu naroda za opstanak kroz istoriju, i nije se moglo razdvojiti od nje. Po njegovom shvatanju, jedan niz uslova ko-ji su određivali bogatstvo naroda zavisio je od poboljšanja, stagnacije ili po-goršanja stanja zemlje u celini; drugi niz uslova zavisio je od presudno važnih pitanja bezbednosti i sigurnosti, kao i potrebe ravnoteže moći, a još jedan niz zavisio je od politike vlade, odnosno od toga da li je ona favorizo-vala grad ili selo, industriju ili poljoprivredu. Stoga je smatrao da je samo unutar datog političkog okvira moguće formulisati pitanje bogatstva, pod kojim je podrazumevao materijalno blagostanje «velike većine naroda». U njegovom radu nema nagoveštaja da su ekonomski interesi kapitalista odre-dili zakone društva; nema nagoveštaja da su oni bili svetovni zastupnici bo-


žanskog proviđenja, koji su upravljali ekonomskim svetom kao posebnim entitetom. Za njega, ekonomska sfera još nije bila predmet sopstvenih zako-na koji određuju merila dobra i zla.

Smit je želeo da bogatstvo naroda posmatra kao funkciju njihovog na-cionalnog života, fizičkog i moralnog; upravo zato su njegova gledišta na pomorsku politiku tako dobro odgovarala Kromvelovim «Zakonima o plovi-dbi« (Navigation Laws), a njegovi pojmovi o ljudskom društvu bili u saglasju sa sistemom prirodnog prava Džona Loka. U njegovim pogledima ništa ne ukazuje na postojanje ekonomske sfere u društvu, koja bi mogla da postane ishodište moralnog zakona i političkih obaveza. Lični interes samo nas pod-stiče da činimo ono što će takođe koristiti i drugima, kao što će nama mesa-rev lični interes u krajnjoj liniji obezbediti večeru. Smitovo razmišljanje pro-žima upadljivi optimizam, pošto su zakoni koji upravljaju ekonomskom sfe-rom sveta saglasni sa čovekovom sudbinom isto kao i zakoni koji upravljaju ostalim sferama sveta. Nikakva skrivena ruka ne pokušava da nam nametne kanibalske običaje u ime ličnog interesa. Dostojanstvo čoveka je dostojanstvo moralnog bića koje je kao takvo član građanskog poretka porodice, države i «velike zajednice čovečanstva». Razum i čovečnost postavili su granicu za rad po učinku; nadmetanje i dobit morali su da popuste pred njima. Prirodno je ono što je u skladu s principima ovaploćenim u ljudskom umu, a prirod-ni poredak je poredak koji je u skladu s tim principima. Smit je svesno is-ključio iz problema bogatstva prirodu u fizičkom smislu. «Ma kakvi da su zemljište, klima ili veličina teritorije bilo kojeg naroda, obilje ili oskudica njegovih godišnjih zaliha mora, u toj posebnoj situaciji, zavisiti od dveju okol-nosti®, naime, od umešnosti u radu i odnosa između korisnih i dokonih čla-nova u društvu. Važni su ne prirodni, već samo ljudski činioci. To isključiva-nje biološkog i geografskog činioca na samom početku knjige učinjeno je s namerom. Zablude fiziokrata poslužile su mu kao opomena; naime, njihova sklonost poljoprivredi navela ih je da pomešaju fizičku prirodu s ljudskom prirodom i dovela ih do tvrdnje da je samo zemlja istinski stvaralac bogat-stva. Ništa nije bilo udaljenije od Smitovog razmišljanja nego takva glorifi-kacija fizisa. Politička ekonomija treba da bude nauka o čoveku; ona treba da se bavi onim što je prirodno za čoveka, a ne za prirodu.

Taunzendova Rasprava, deset godina kasnije, usredsređuje se na teore-mu o kozama i psima. Scena je ostrvo Robinzona Krusoa u Tihom okeanu, blizu obale Čilea. Na to ostrvo iskrcao se Huan Fernandez sa nekoliko koza koje je trebalo da ga snabdeju mesom u slučaju budućih poseta. Koze su se neverovatno brzo množile i postale su zaliha hrane pogodne za gusare, uglavnom engleske, koji su prepadali španske trgovce. Da bi uništile koze, španske vlasti su iskrcale psa i kuju, koji su se takođe tokom vremena uveli-ko razmnožili i smanjili broj koza, kojima su se hranili. «Tada se uspostavila nova vrsta ravnoteže« pisao je Taunzend. «Najslabiji iz obe vrste prvi su pla-

Politička ekonomija i otkriće društva 119

tili dug prirodi, najaktivniji i najsnažniji sačuvali su živote.» Na to je on do-dao: «Upravo količina hrane reguliše brojno stanje ljudske vrste.»

Možemo primetiti da traganje1 za izvorima ove priče nije uspelo da dokaže njenu autentičnost. Huan Fernandez je u naznačeno vreme iskrcao koze, ali je Vilijem Fanel (William Funnell) legendarne pse opisao kao divne mačke, a ni za pse ni za mačke se ne zna da su se razmnožili; isto tako, ko-ze su boravile na nepristupačnim stenama, dok su obale — a u tome se sla-žu svi opisi — bile prepune debelih tuljana koji bi bili mnogo privlačniji plen za divlje pse. Međutim, paradigma ne zavisi od empirijske potvrde. Nedostatak starodrevne autentičnosti ne može ništa da oduzme činjenici da je taj izvor inspirisao Maltusa i Darvina — Maltus je za njega saznao od Kondorsea (Condorcet), a Darvin od Maltusa. Ipak, ni Darvinova teorija pri-rodnog odabiranja, ni Maltusovi zakoni o stanovništvu ne bi mogli da izvrše neki značajniji uticaj na moderno društvo da nije bilo maksima koje je Ta-unzend izveo iz priče o kozama i psima želeći da ih primeni na reformu Za-kona o sirotinji. «Glad će ukrotiti najdivljije životinje, ona će i one najtvrdo-glavije naučiti pristojnosti i učtivosti, poslušnosti i potčinjavanju. Uglavnom, samo glad može da podstakne i natera na rad siromahe; pa ipak, po našim zakonima oni nikada neće gladovati. Po tim zakonima, mora se reći, oni će takođe biti prisiljeni na rad. Ali onda, zakonsku prinudu prate mnoge nevo-lje, nasilje i buka, ona stvara zlovolju i nikada ne može pružiti dobru i pri-hvatljivu uslugu; no, glad nije samo miran, nečujan i neprestan pritisak, već najprirodniji motiv za marljivost i rad, ona podstiče najveće napore; a kada se zadovolji izdašnom nagradom koju dobije od drugog, postavlja trajne i sigurne osnove za dobru volju i zahvalnost. Rob mora da se prisili na rad, ali slobodnom čoveku treba da se ostavi da sam prosudi i izabere, treba ga zaštititi u potpunom uživanju onoga što mu pripada ma koliko to bilo, a treba da bude kažnjen ako prisvaja svojinu svoga suseda.»

Bila je to nova polazna tačka za političke nauke. Pristupajući ljudskoj zajednici sa strane životinjskog sveta, Taunzend je zaobišao navodno neizbe-žno pitanje o osnovama vlasti, i tako je u ljudska zbivanja uveo novi pojam zakona, pojam zakona Prirode. Hobsova (Hobbes) sklonost ka geometriji, kao i Hjumova, Hartlijeva (Hartely), Keneova i Helvecijusova (Helvetius) žudnja za njutnovskim zakonima u društvu, bila je samo metaforična; oni su žarko želeli da pronađu zakon za društvo koji bi bio tako univerzalan kao što je gravitacija za Prirodu, ali su o njemu razmišljali kao o ljudskom zako-nu — na primer, mentalnoj snazi, kao što je strah kod Hobsa, asocijativno-sti u Hartlijevoj psihologiji, ličnom interesu kod Kenea, ili traganju za kori-snošću kod Helvecijusa. U tome nije bilo isključivosti; Kene je poput Plato-na ponekad na čoveka gledao kao odgajivač, a Adam Smit sigurno nije

1 Up. Antonio de Ulloa, Wafer, William Funnell, kao i Isaac James (koji takođe sadri opis kapetana Vuda Rodžersa o Aleksandru Selkirku) i opažanja Edvarda Kuka.


zanemarivao vezu između stvarnih najamnina i dugoročne ponude rada. Međutim, Aristotel je učio da samo bogovi i životinje mogu da žive van dru-štva, a čovek nije ni jedno ni drugo. Za hrišćansku misao takođe je jaz izme-đu čoveka i životinje bio suštinski; nikakvi izleti u oblast fizioloških činjenica ne bi mogli da zbune teologiju kad je reč o duhovnim korenima ljudske za-jednice. Ako je za Hobsa čovek čoveku vuk, to je zato što se izvan društva ljudi ponašaju kao vuci, a ne zato što postoji neki zajednički biološki činilac koji imaju i ljudi i vukovi. Najzad, to je tako zato što je nemoguće zamisliti ikakvu ljudsku zajednicu koja nije identična sa zakonima i vladom. Na ostr-vu Huana Fernandeza nije bilo ni vlade ni zakona, ali je ipak postojala rav-noteža između koza i pasa. Ta ravnoteža održavana je usled teškoća na koje su psi nailazili u uništavanju koza pošto su bežale u stenoviti deo ostrva, i nevolja na koje su koze morale nailaziti bežeći od pasa. Nikakva vlada nije bila potrebna da održava tu ravnotežu; ona je uspostavljena usled muka gla-di, s j edne strane, i nedostatka hrane, s druge. Hobs je uveravao u potrebu za despotom, je r su ljudi poput zveri; Taunzend je insistirao na tome da su oni stvarno zveri i da je upravo iz tog razloga potreban samo minimum vla-davine. S te nove tačke gledišta, moglo bi se smatrati da se slobodno dru-štvo sastoji od dve vrste: vlasnika svojine i radnika. Broj radnika ograničen je količinom hrane, i dokle god je svojina bezbedna, glad će ih terati na rad. Nikakve sudije nisu potrebne, je r glad bolje održava disciplinu od sudi-ja. Obraćati se sudijama, kako je Taunzend zajedljivo primetio, značilo bi «obraćati se slabijem autoritetu umesto jačem».

Ta nova načela sasvim su odgovarala društvu koje je nastajalo. Od po-lovine osamnaestog veka razvijala su se nacionalna tržišta, cena žitarica više nije bila lokalna, već regionalna; to je pretpostavljalo skoro opštu upotrebu novca i široku tržišnu razmenu robe. Tržišne cene i prihodi, uključujući rente i najamnine, pokazivale su u znatnoj meri stabilnost. Fiziokrati su prvi primetili te pravilnosti, koje nisu mogli čak ni teorijski da povežu u celinu, je r su u Francuskoj još uvek preovlađivali feudalni prihodi, a radnici su če-sto bili sluge u poluropskom položaju, tako da ni rente ni najamnine nisu po pravilu bile određene tržišno. Međutim, ruralna Engleska postala je u vreme Adama Smita sastavni deo trgovinskog društva; renta koja se plaćala zemljovlasnicima, kao i najamnine poljoprivrednih radnika, u znatnoj meri su zavisile od tržišnih cena. Vlasti su samo u izuzetnim slučajevima utvrđiva-le najamnine ili cene. Pa ipak, u tom čudnom novom poretku stare društve-ne klase nastavile su da postoje unutar manje-više iste hijerarhije, uprkos gubitku zakonitih privilegija i nastalim smetnjama. Mada nikakav zakon nije primoravao radnika da služi farmera, niti farmera da obilato snabdeva ze-mljoposednika, i radnici i farmeri su se ponašali kao da je takva prinuda postojala. Koji je to zakon nalagao radniku da se pokorava gospodaru za koga nije bio vezan nikakvom pravnom obavezom? Koje su to s'le razdvajale


društvene klase kao da su bile različite vrste ljudskih bića? Šta je održavalo ravnotežu i red u tom ljudskom kolektivu koji nije ni tražio, pa čak ni pri-hvatao intervenciju političke vlasti?

Izgledalo je da paradigma koza i pasa nudi odgovor. Biološka priroda čoveka javlja se kao pretpostavljena osnova društva bez političkog poretka. Tako se desilo da su ekonomisti ubrzo odbacili humanistička načela Adama Smita i prisvojili Taunzendova. Maltusov zakon o stanovništvu i zakon opa-dajućih prinosa koji je ponudio Rikardo, učinili su da plodnost ljudi i ze-mlje postanu bitni elementi novog područja egzistencije, koji ranije nisu bili otkriveni. Ekonomsko društvo se pojavilo kao nešto sasvim različito od poli-tičke države.

Okolnosti u kojima je postalo vidljivo postojanje te ljudske zajednice — kompleksnog društva — bile su od izuzetne važnosti za istoriju misli devet-naestog veka. Kako nastajuće društvo nije bilo ništa drugo do tržišni sistem, ljudsko društvo je sada bilo u opasnosti da se usmeri ka načelima potpuno stranim moralnom svetu kome je do tada, kao deo, pripadalo političko telo. Naizgled nerešiv problem pauperizma nagnao je Maltusa i Rikarda da s odobravanjem prihvate Taunzendov pad u naturalizam.

Berk je problemu pauperizma prilazio čisto sa gledišta javne sigurnosti. Stanje u kolonijama zapadnoindijskih ostrva uverilo g a j e u opasnost od dr-žanja brojnog robovskog stanovništva bez adekvatnih mera obezbeđenja za bele gospodare, pogotovu što je crncima često bilo dozvoljeno da nose oruž-je. Slična razmatranja, kako je on mislio, primenjiva su i na porast broja ne-zaposlenih u Engleskoj, pošto vlada nije imala na raspolaganju policijske snage. Iako bezrezervni branilac patrijarhalnih tradicija, Berk je bio strastan pristalica ekonomskog liberalizma, u kome je video odgovor na gorući ad-ministrativni problem pauperizma. Lokalne vlasti rado su koristile neočeki-vanu potražnju tekstilnih fabrika za radom siromašne dece, čije šegrtovanje je bilo prepušteno brizi parohija. Industrijalci su zapošljavali na stotine de-ce, često u raznim udaljenim delovima zemlje. Novi gradovi su masovno ap-sorbovali paupere, a fabrikanti su čak bili spremni da plate za korišćenje si-romaha. Odrasli pauperi dodeljivani su svakom poslodavcu koji bi ih izdrža-vao u zamenu za njihov rad, upravo onako kao što su u sistemu parohijskih slugu bili naizmenično dodeljivani na rad farmerima parohije. Dodeljivanje na rad po farmama bilo je jeftinije od održavanja «zatvora za zatvorenike bez krivice», kako su ponekad nazivali radne sirotinjske domove. Sa admini-strativnog stanovišta, to je značilo da je «upornija i preciznije određena vlast poslodavca«2 zamenila prisilu na rad od strane vlade i parohije.

Jasno je da se to pitanje ticalo državništva. Zašto bi siromasi bili na dr-žavnom teretu i njihovo izdržavanje opterećivalo parohiju, ako bi se konač-

2 Webb, S. i B., English Local Government, tomovi VII—IX, «Poor Law History«


no parohija oslobodila te obaveze dodeljivanjem za rad sposobnih siromaha kapitalističkim preduzetnicima, koji su toliko želeli da ih imaju u svojim fa-brikama da su njihove usluge plačali čak i novcem? Zar to nije jasno pokazi-valo da postoji i jeftiniji način da se siromasi nateraju da zarađuju za svoje izdržavanje, nego što su bili parohijski doprinosi? Rešenje se nalazilo u uki-danju elizabetinskog zakonodavstva, ali bez zamene nekim drugim. Nikakvo određivanje najamnina, nikakva pomoć za zdrave nezaposlene, ali ni odre-đivanje minimalnih najamnina niti obezbeđivanje prava na život. S radom je trebalo da se postupa kao sa robom, što je on i bio, koja mora da nađe svo-ju cenu na tržištu. Zakoni trgovine bili su zakoni prirode i prema tome božji zakoni. Sta je to bilo drugo do obraćanje snažnijem sudiji umesto slabijem, svemoćnoj tegobi gladi umesto mirovnom sudiji? Za političare i administra-tore, laissez-faire bio je jednostavno princip obezbedjenja reda i zakona uz minimum troškova i napora. Neka se tržište pobrine za siromahe, a sve ostalo urediće se samo po sebi. U toj tački se Bentam, racionalista, složio s Berkom, tradicionalistom. Računica bola i zadovoljstva zahtevala je da se ne nanese nijedan bol koji se može izbeći. Ako glad posluži svojoj svrsi, nika-kva druga kazna nije potrebna. Na pitanje: «Šta zakon može da učini u po-gledu izdržavanja?« Bentam je odgovorio: «Ništa direktno.«3 Siromaštvo je predstavljalo Prirodu koja je opstajala u društvu; njena fizička sankcija bila je glad. «Pošto je snaga fizičkih sankcija dovoljna, korišćenje političkih sank-cija bilo bi suvišno«.4 Sve što je bilo potrebno, bilo je «naučno i ekonomsko« postupanje sa siromasima.5 Bentam se veoma protivio Pitovom predlogu za-kona o siromašnima (Pitt's Poor Law Bill) koji bi predstavljao realizaciju Spinhemlenda, jer je taj predlog dozvoljavao i pomoć van sirotišta i dopunu najamnina. Ipak, Bentam, za razliku od svojih učenika, u to vreme nije bio rigidan ekonomski liberal, niti je bio demokrata. Njegove kuće radinosti bi-le su košmar precizne utilitarističke administracije, pojačane svim maltretira-njem naučnog upravljanja. On je tvrdio da će to uvek biti potrebno je r za-jednica ne može da bude potpuno nezainteresovana za sudbinu siromaha. Bentam je verovao da je siromaštvo deo izobilja. «Na najvišem stupnju dru-štvenog prosperiteta« — rekao je — «velika većina građana najverovatnije će posedovati malo drugih sredstava izuzev svog svakodnevnog rada i, pre-ma tome, uvek ce biti na ivici nemaštine...« Stoga je preporučivao da «treba ustanoviti redovne doprinose za potrebe sirotinje«, iako se time «teorijski PO-TREBE smanjuju, a to pogađa radinost«, što je dodao sa žaljenjem, pošto je s utilitarističkog stanovišta zadatak vlade da održava siromaštvo da bi fizička sankcija gladi bila delotvorna.6

3 Bentham, J., Principles of Civil Code, gl. 4. (Bowring, tom I, str. 333.) 4 Bentham, J., ibid. 5 Bentham, j . , Observation on the Poor Bill, 1797. 6 Bentham, J., Principles of Civil Code, str. 314.


Prihvatanje situacije u kojoj je masa građana na ivici bede kao cene koju treba platiti za najviši stupanj prosperiteta, praćeno je veoma različitim stavovima. Taunzend je uspostavljao svoju emocionalnu ravnotežu predajući se predrasudama i sentimentalnosti. Nerazmišljanje siromaha o budućnosti bio je zakon prirode, jer ropski, prljavi i ponižavajući poslovi ne bi se inače obavljali. A šta bi se desilo s otadžbinom kad se ne bismo mogli osloniti na siromahe? «Jer šta osim nedaća i bede može navesti niže klase ljudi da se susretnu sa svim užasima koji ih očekuju na burnom okeanu ili na bojnom polju?» Ali, ovo ispoljavanje surovog patriotizma ipak je ostavljalo mesta za nežnija osećanja. Pomoć siromasima bi, naravno, trebalo da bude odmah ukinuta. Zakoni o sirotinji «nastaju iz principa koji se graniče s apsurdom, j e r pretenduju da će učiniti ono što je neizvodljivo po samoj prirodi i ustrojstvu sveta». Ali kada se jednom siromasi prepuste milosti bogatih, ko može sumnjati da će «jedina teškoća» biti da se ograniči razmetljivost njiho-vog dobročinstva? I zar nisu osećanja milosrđa daleko plemenitija od onih koja proističu iz krutih zakonskih obaveza? «Može li u prirodi išta biti lepše od zadovoljstva dobročinstva?® — uzvikivao je Taunzend, poredeći ga s hladnom bezosećajnošću «parohijske blagajne®, koja nije poznavala one sce-ne «iskrenog izražavanja prave zahvalnosti za neočekivan dobitak...® «Kada je obaveza siromaha da neguju prijateljstvo sa bogatima, bogatima nikada neće nedostajati spremnost da olakšaju nevolje siromašnih...® Niko k o j e či-tao ovaj dirljivi opis intimnog života «Dveju nacija® ne može sumnjati u to da je, nesvesno, viktorijanska Engleska svoje sentimentalno vaspitanje crpla s onog ostrva koza i pasa.

Edmund Berk bio je čovek drukčije prirode. Tamo gde su ljudi poput Taunzenda promašili malo, on je promašio na veliko. Njegov genije uzdi-gao je brutalnu činjenicu do tragedije, a sentimentalnosti dao oreol mistici-zma. «Kada se pravimo da žalimo kao siromahe one koji moraju da rade da bi svet mogao da opstane, mi se onda igramo sudbinom čovečanstva.® To je nesumnjivo bilo bolje od surove ravnodušnosti, praznih žalopojki ili licemer-nog zanosa saosećanja. Ali, snagu tako realističnog stava narušava fino sa-mozadovoljstvo kojim on opisuje scene aristokratske raskoši. Rezultat je bio Herod veći od samog Heroda, ali i potcenjivanje prilika za blagovremenu reformu. Može se s dovoljno razloga pretpostaviti da bi predlog Zakona o parlamentarnoj reformi (Parliamentary Reform Bill) iz 1832. godine, koji je okončao ancien regime, prošao samo po cenu inače izbegnute krvave revolu-cije, da je Berk dotle živeo. Pa ipak, Berk je mogao da uzvrati ovako: kada su zakonima političke ekonomije mase već osuđene da argatuju u bedi, šta je ideja jednakosti sem surovog mamca koji čovečanstvo vodi u samouni-štenje?

Bentam nije posedovao ni slatkorečivo samozadovoljstvo Taunzenda, ni suviše nesmotreni istoricizam Berka. Pre bi se reklo da se tom pokloniku ra-


zuma i reformi novootkriveno carstvo društvenog zakona činilo kao željena ničija zemlja utilitarističkog eksperimentisanja. Slično Berku, on je odbijao da usvoji zoološki determinizam, a takođe je odbacivao i nadmoć ekonomije nad politikom. Iako je bio autor Ogleda o lihvarstvu (Essay on Usury) i Pri-ručnika političke ekonomije (Manual of Political Economy), on je u toj nauci bio amater i čak nije uspeo da pruži ekonomiji jedini veliki doprinos koji se mogao očekivati od utilitarizma, naime, otkriće da vrednost proizilazi iz ko-risnosti. Umesto toga, njega je asocijacionistička psihologija podstakla da pusti na volju svojim bezgraničnim imaginativnim sposobnostima društve-nog inženjera. Laissez-faire je za Bentama samo još j edno sredstvo društvene mehanike. Društvena, a ne tehnička inventivnost bila je intelektualno izvo-rište industrijske revolucije. Odlučujući doprinos prirodnih nauka tehnici stigao je tek ceo vek kasnije, kad je industrijska revolucija već odavno bila završena. Praktičaru, graditelju mostova i kanala, projektantu mašina i mo-tora poznavanje opštih prirodnih zakona bilo je potpuno beskorisno pre ne-go što su se mehanika i hernija razvile u nove primenjene nauke. Telford, osnivač i doživotni predsednik Društva građevinskih inženjera, odbijao je da u članstvo tog tela primi kandidate koji su proučavali fiziku, i, prema ser Dejvidu Brusteru (Sir David Brewster), nikada sam nije bio upoznat sa ele-mentima geometrije. Trijumfi prirodnih nauka bili su teorijski u pravom smislu te reči i u praktičnom značaju nisu se mogli porediti s trijumfima društvenih nauka tog doba. Prestiž nauke nasuprot rutini i tradiciji nastao je zahvaljujući društvenim naukama, i ma koliko se to činilo neverovatnim na-šoj generaciji, položaj prirodnih nauka mnogo je dobijao svojom vezom s društvenim naukama. Otkriće ekonomije bilo je začuđujuće otkrovenje, koje je uveliko ubrzalo transformaciju društva i uspostavljanje tržišnog sistema, dok su ključne mašine bile izumi neobrazovanih zanatlija, od kojih sti neki jedva umeli da čitaju ili pišu. Bilo je stoga i ispravno i prikladno što su se društvene nauke, a ne prirodne, smatrale intelektualnim začetnicima mašin-ske revolucije koja je čoveku potčinila prirodne sile.

Sam Bentam je bio uveren da je otkrio novu društvenu nauku, nauku o moralu i zakonodavstvu. Ona je trebalo da se zasniva na principu korisnosti,, koji bi omogućavao precizna izračunavanja pomoću asocijacionističke psiho-logije. Nauka, upravo zato što je postala delotvorna u domenu ljudskih po-slova, značila je u Engleskoj osamnaestog veka temeljno praktično znanje zasnovano na iskustvu. Potreba za takvim pragmatičnim stavom bila je zaista neodoljiva. Kako nisu postojale statistike, često nije bilo moguće reći da l i j e stanovništvo bilo u porastu ili opadanju, kakav je bio trend bilansa spoljne trgovine ili koja je klasa stanovništva zadobijala premoć nad drugom. Često se samo nagađalo da li se bogatstvo zemlje uvećava ili smanjuje, kako nasta-je sirotinja, kako stoje krediti, bankarstvo ili profit. Ono što se prvenstveno podrazumevalo pod «naukom» bio je empirijski pristup ovakvim pitanjima;


umesto čisto spekulativnog ili starinskog, i kako su, prirodno, praktični inte-resi bili prevashodni, nauci je pripalo u deo da sugeriše kako da se reguliše i organizuje ogromna oblast novih fenomena. Videli smo kako su «sveci» bili zbunjeni prirodom siromaštva i kako su originalno eksperimentisali oblicima samopomoći; kako je ideja profita pozdravljena kao svemoguć lek za najra-znovrsnija zla, kako niko nije mogao da kaže da li je pauperizam bio dobar ili loš znak, u kakvoj su se pometnji našle «naučne» uprave sirotišta kad su uvidele da ne mogu da zarađuju novac na radu sirotinje; kako se Oven obo-gatio upravljajući svojim fabrikama na principima svesne filantropije i kako su mnogi drugi eksperimenti, koji su izgleda sadržavali istu tehniku prosve-ćene samopomoći, žalosno propali, izazivajući strašnu zbunjenost svojih au-tora filantropa. Da smo proširili naš prikaz od pauperizma do kredita, kova-nog novca, monopola, štednje, osiguranja, investicija, državnih finansija ili do zatvora, obrazovanja i lutrija, lako bismo mogli da navedemo mnoštvo novih poduhvata u vezi sa svakom od pomenutih pojava.

Taj period okončava otprilike Bentamovom smrću;7 od četrdesetih go-dina devetnaestog veka, planeri u području biznisa jednostavno su bili pro-moted određenih poduhvata, a ne više navodni pronalazači novih načina primene univerzalnih principa uzajamnosti, poverenja, rizika i drugih ele-menata ljudskog preduzetništva. Od tada poslovni ljudi su zamišljali da zna-ju kakve će oblike imati njihove aktivnosti; retko su istraživali prirodu novca pre osnivanja banaka. Društveni inženjeri sada su se obično sretali samo među ekscentricima ili prevarantima, i zato bi se često našli iza rešetaka. Bujice industrijskih i bankarskih sistema, koje su od Petersona (Paterson) i Džona Loa (John Law) do braće Pereira (Pereires) plavile berze projektima religioznih, društvenih i akademskih sektaša, sada su postale samo tanak mlaz. Ljudi zauzeti rutinom biznisa nisu imali poverenja u analitičke ideje. Istraživanje društva, kako se bar mislilo, bilo je zaključeno, više nije bilo praznina na mapi ljudskog društva. Ljudi Bentamovog tipa više nisu bili mogući čitav j edan vek. Kad je tržišna organizacija industrijskog života jed-nom postala dominantna, sve druge institucionalne oblasti bile su potčinje-ne tome obrascu; više nije bilo mesta za genija društvenih pronalazaka.

Bentamov «panoptikum» nije bio samo »žrvanj za mlevenje i pretvara-nje lupeža u poštenjačine i lenjivaca u radine ljude»,8 već je trebalo da donosi i dividende poput Engleske banke. On je sponzorisao mnoštvo razli-čitih predloga kao što je bio bolji sistem za patente, kompanije s ograniče-nom odgovornošću, desetogodišnji popis stanovništva, ustanovljenje Mini-starstva zdravlja, hartije od vrednosti radi popularizovanja štednje, hladnja-če za voće i povrće, fabrike oružja na novim tehničkim principima, u kojima bi se koristio robijaški rad ili, alternativno, rad siromaha koji primaju pomoć,

1 1832. 8 Stephen, Sir L., The English Utilitarians, 1900.


Hrestomatska dnevna škola za podučavanje utilitarizmu viših srednjih klasa, opšd registar nekretnina, sistem javnog knjigovodstva, reforme javnog obra-zovanja, jedinstvena registracija, oslobađanje od lihvarstva, napuštanje kolo-nija, upotreba kontraceptivnih sredstava da bi se smanjio natalitet sirotinje, spajanje Atlantika i Pacifika posredstvom jednog deoničkog društva i dr. Neki od tih projekata doneli su doslovno mnoštvo manjih poboljšanja, kao što je unapređivanje kuća radinosti, što je predstavljalo skup inovacija za usavršavanje i eksploataciju čoveka zasnovanih na dostignućima asocijacio-nističke psihologije. Dok su Taunzend i Berk laissez-faire povezivali sa zako-nodavnim minimalizmom, Bentam u njemu nije video nikakvu prepreku za široke reforme.

Pre nego što pređemo na odgovor koji je Maltus, 1798, dao Godvinu i kojim u pravom smislu počinje klasična ekonomija, podsetićemo se na to vreme. Godvinova Politička pravda (Political Justice) napisana je da bi se su-protstavila Berkovim Razmišljanjima o francuskoj revoluciji (Reflections on the French Revolution, 1790). Ona se pojavila upravo pre talasa represije koja je počela suspenzijom habeas corpusa (1794) i progonom demokratskih Do-pisnih društava (Correspondence Societies). U to vreme Engleska je bila u ratu s Francuskom i terreur je učinio da reč «demokratija» postane sinonim za socijalnu revoluciju. Ipak, demokratski pokret u Engleskoj, koji je naja-vila propoved doktora Prajsa (Price) «Staro jevrejstvo« i koji je dostigao svoj literarni vrhunac u Pravima čoveka Tomasa Pejna (1791), bio je ograničen na političko polje; nezadovoljstvo radne sirotinje nije našlo odjeka u njemu, pi-tanje Zakona o sirotinji jedva se spominjalo u pamfletima koji su se zalagali za opšte pravo glasa i parlament sa godišnjim mandatom. Međutim, upravo u sferi Zakona o sirotinji došlo je do odlučujućeg protivnapada vlastelina u obliku Spinhemlenda. Parohija se sklonila iza veštačke zbrke zahvaljujući kojoj je nadživela Vaterlo sledećih dvadeset godina. No dok su štetne posle-dice paničnih postupaka političke represije iz 1790-ih brzo mogle biti pre-vaziđene da su samo one postojale, dotle je degenerativni proces započet Spinhemlendom ostavio u zemlji neizbrisiv trag. Četrdesetogodišnji opsta-nak vlastelinstva koji je omogućio Spinhemlend, obezbeđen je po cenu žr-tvovanja snage običnih ljudi. «Kada su se ljudi iz posedničkih klasa žalili da su doprinosi za sirotinju postajali sve veći i veći", govorio je Mantu (Man-toux), «oni su previđali činjenicu da je to u stvari bilo osiguranje protiv re-volucije, dok radnička klasa, kada je primala oskudnu pomoć koja je dode-ljivana, nije shvatala da je ta pomoć delimično obezbeđivana smanjivanjem njihovih sopstvenih legitimnih zarada, je r neizbežni rezultat te 'pomoći' bilo je održavanje najamnina na najnižem nivou, i čak njihovo obaranje ispod granice koja je odgovarala osnovnim potrebama najamnih radnika. Farmer ili industrijalac oslanjao se na parohiju da bi se nadoknadila razlika između sume koju je plaćao ljudima i sume od koje su oni mogli da prežive. Zašto


bi se oni opterećivali troškom koji se lako mogao prebaciti na poreske obve-znike? S druge strane, primaoci parohijske pomoći bili su spremni da rade i za nižu najamninu, i tako su onemogućavali konkurenciju onih koji nisu pri-mali parohijsku pomoć. Time je postignut paradoksalan rezultat da je tako-zvani 'doprinos za sirotinju' značio uštedu za poslodavce, a gubitak za vred-ne radnike koji ništa nisu očekivali od društvene milostinje. Tako je nemilo-srdna međuigra interesa milosrdan zakon pretvorila u gvozdeni okov".9

Tvrdimo da se na tom okovu zasnivao novi zakon o najamninama i sta-novništvu. Sam Maltus se, slično Berku i Bentamu, žestoko suprotstavljao Spinhemlendu i zalagao se za potpuno ukidanje Zakona o sirotinji. Niko od njih nije predvideo da će Spinhemlend oboriti najamnine radnika do nivoa pukog preživljavanja i ispod toga; naprotiv, oni su očekivali da će on podići najamnine ili ih bar veštački održavati, što je lako moglo da se ostvari da ni-je bilo Zakona protiv udruživanja. Ova pogrešna anticipacija pomaže nam da objasnimo zašto se uzrok niskih ruralnih najamnina nije tražio u Spinhe-mlendu, koji je to stvarno bio, već se on smatrao nepobitnim dokazom za delovanje takozvanog gvozdenog zakona najamnina. Razmotrićemo taj os-nov nove ekonomske nauke.

Nesumnjivo je da Taunzendov naturalizam nije bio jedina moguća osnova političke ekonomije kao nauke. Postojanje ekonomskog društva ma-nifestovalo se u pravilnostima cena i stabilnosti prihoda koji su zavisili od tih cena, te prema tome, ekonomski zakoni su zaista mogli da budu zasno-vani neposredno na cenama. Ono što je navelo ortodoksne ekonomiste da traže njihove osnove u naturalizmu, bila je inače ničim objašnjiva beda veli-ke mase proizvođača, koja, kako danas znamo, nikada nije mogla da se ob-jasni zakonima starog tržišta. Ali, činjenice kako su ih videli savremenici, bi-le su uglavnom ovakve: u prošlosti su radni ljudi živeli na rubu nemaštine (bar ako se uzmu u obzir promenljivi nivoi uobičajenih standarda); od uvo-đenja mašina oni sigurno nikada nisu bili iznad nivoa preživljavanja, a sada, kada je ekonomsko društvo konačno dobijalo svoj oblik, nesumnjiva je činje-nica da se materijalni nivo egzistencije radne sirotinje decenijama nije ni malo popravljao, već se zapravo pogoršavao.

Ako je ikada izgledalo da obilje nepobitnih činjenica ukazuje na j edno isto, bilo je to u slučaju gvozdenog zakona najamnina, sa tvrdnjom d a j e ni-vo pukog preživljavanja na kome su bili radnici rezultat zakona koji je odr-žavao njihove najamnine na tako niskom nivou da neki drugi standard za njih nije bio moguć. Ovakvo viđenje, naravno, ne samo da je bilo varljivo, već je bilo i apsurdno s tačke gledišta bilo koje konzistentne teorije cena i prihoda u kapitalizmu. Ipak, u krajnjoj analizi, upravo usled ovako pogre-šnog viđenja, zakon o najamninama nije mogao da se zasniva na nekom ra-cionalnom pravilu ljudskog ponašanja, već je morao da se izvodi na osnovu

9 Mantoux, P. L., The Industrial Revolution in the Eighteenth Century, 1928.


naturalističkih činjenica plodnosti čoveka i tla, kako je to svetu predstavio Maltusov zakon o stanovništvu povezan sa zakonom opadajućih prinosa. Taj naturalistički elemenat u osnovama ortodoksne ekonomije proizišao je iz uslova koje je prvobitno stvorio Spinhemlend.

Odatle sledi da ni Rikardo ni Maltus nisu razumeli funkcionisanje ka-pitalističkog sistema. Još ceo vek posle objavljivanja Bogatstva naroda nije ja-sno shvaćeno da u tržišnoj privredi činioci proizvodnje imaju udela u proiz-vodu, i da sa povećanjem proizvodnje mora da raste i njihov apsolutni udeo.10 Iako je Adam Smit sledio Lokovu pogrešnu pretpostavku o radu kao osnovi vrednosti, njegov smisao za realnost sačuvao ga je toga da bude do-sledan. Stoga su njegovi stavovi o osnovama određivanja cena bili konfuzni a s pravom je insistirao na tome da ni jedno društvo ne može da cveta ako je ogromna većina njegovih članova u bedi i nemaštini. Ipak, ono što nama izgleda kao očigledna istina, u njegovo vreme bilo je paradoks. Smitovo lič-no stanovište bilo je da opšte obilje mora da na neki način dospe i do naro-da; nemoguće je da društvo postaje sve bogatije i bogatije, a narod sve siro-mašniji. Na žalost, činilo se da činjenice to ne potvrđuju još za dugo vreme-na, a kako su teoretičari morali da se drže činjenica, Rikardo je ostajao pri tvrdnji da će, što društvo više napreduje, teškoće u snabdevanju hranom biti sve veće i da će zemljoposednici, eksploatišući i kapitaliste i radnike posta-jati sve bogatiji; zatim, da su interesi kapitalista i radnika sudbinski suprot-stavljeni, ali da ta suprotstavljenost na kraju krajeva nema nikakvog dejstva, je r najamnine radnika nikad ne mogu da porastu iznad nivoa potrebnog za život, a profiti u svakom slučaju moraju da se smanje. U izvesnom smislu, ta tvrđenja sadržavala su neki elemenat istine, ali ništa nerealnije ni nejasnije nije moglo da se izrekne kao objašnjenje kapitalizma. Međutim, same činje-nice oblikovale su se po kontradiktornim obrascima, i čak i danas nam je te-ško da ih razjasnimo. Nije čudo što je preuzimanje načela deus ex machina iz područja razmnožavanja životinja i biljaka moralo da se uključi u naučni si-stem čiji su autori tvrdili da ne izvode zakone proizvodnje i raspodele iz po-našanja biljaka i životinja, već iz ponašanja ljudi.

Razmotrićemo ukratko posledice činjenice da su osnove ekonomske te-orije postavljene u periodu Spinhemlenda, što je učinilo da ono što je u stvari bilo kapitalizam bez tržišta rada izgleda kao konkurentska tržišna privreda.

Prvo, ekonomska teorija klasičnih ekonomista bila je u osnovi konfu-zna. Paralelizam između bogatstva i vrednosti uneo je najkomplikovanije pseudoprobleme u skoro svaki odeljak rikardijanske ekonomije. Teorija fon-da najamnina, zaveštanje Adama Smita, bila je obilan izvor nesporazuma. Pored nekih posebnih teorija, kao što su one o renti, o oporezivanju i spolj-noj trgovini, u kojima su postignuti značajni uvidi, teorija se sastojala od

10 Cannan, E., A Review of Economic Theory, 1930.


beznadežnih pokušaja da se dođe do kategoričnih zaključaka o nedovoljno definisanim uslovima na osnovu kojih je trebalo objasniti ponašanje cena, formiranje dohodaka, proces proizvodnje, uticaj troškova na cene, nivo pro-fita, najamnina i kamata, od čega je najveći deo ostao nejasan kao i ranije.

Drugo, u uslovima u kojima se problem ukazao, nije bio moguć nika-kav drugi rezultat. Nijedan jedinstven sistem nije mogao da objasni posto-jeće činjenice, j e r one se nisu uklapale u jedan jedinstveni sistem, već su u stvari bile rezultat simultanog dejstva na društvo dva uzajamno isključiva si-stema, naime, tržišne privrede u nastajanju i paternalističkog regulacionizma u sferi najvažnijeg činioca proizvodnje — rada.

Treće, rešenje do kojeg su došli klasični ekonomisti imalo je najdaleko-sežnije posledice za razumevanje prirode ekonomskog društva. Dok su se postepeno shvatali, zakoni koji su vladali tržišnom privredom, objašnjavani su zakonima same Prirode. Zakon opadajućih prinosa bio je zakon fiziologi-je biljaka. Maltusov zakon o stanovništvu odražavao je odnos između plodnosti čoveka i plodnosti tla. U oba slučaja, sile u igri bile su sile Prirode, životinjski seksualni nagon i rast vegetacije na nekom tlu. Princip je bio isti kao onaj u primeru Taunzendovih koza i pasa: postojala je pri-rodna granica iznad koje ljudska bića nisu mogla da se umnožavaju, a ta granica zavisila je od raspoloživih zaliha hrane. Slično Taunzendu, Maltus je zaključio da će suvišni primerci biti uništeni; psi će uništiti koze, ali ti isti psi moraju uginuti od gladi zbog nedostatka hrane. Kod Maltusa, represiv-no ograničenje sastojalo se u satiranju prekobrojnih primeraka putem gru-bih sila Prirode. Kako ljudska bića uništavaju i drugi uzroci sem gladovanja — kakvi su rat, kuga i porok, oni su izjednačeni s razornim silama Prirode. To je, strogo govoreći, sadržavalo jednu nedoslednost, j e r je društvenim si-lama pripisivano postignuće ravnoteže koju zahteva Priroda. Međutim, Mal-tus je na takvu kritiku mogao da odgovori da će u odsustvu ratova i poroka, to jest u neporočnom društvu, morati da gladuje utoliko više ljudi ukoliko ih više bude pošteđeno zbog njihovih miroljubivih vrlina. U suštini, eko-nomsko društvo zasnivalo se na surovim realnostima Prirode; ako se čovek ne bi pokoravao zakonima koji vladaju u tom društvu, okrutni dželat zada-vio bi potomstvo tog nerazumnika. Zakoni takmičarskog društva izjednačeni su sa sankcijama džungle.

Istinsko značenje mučnog problema siromaštva sada je stajalo razot-kriveno: ekonomskim društvom vladali su zakoni koji nisu ljudski zakoni. Jaz između Adama Smita i Taunzenda produbio se do ponora; javila se di-hotomija koja je obeležila rađanje svesti devetnaestog veka. Od tada pa na-dalje, naturalizam je progonio nauku o čoveku, a reintegracija društva u ljudski svet postala je cilj kojem će se u razvoju društvene misli neprestano težiti. Marksistička ekonomija — ako sledimo ovu liniju rasprave — bila je u


suštini neuspeli pokušaj da se postigne taj cilj, neuspeo usled toga što je Marks isuviše blisko sledio Rikarda i tradicije liberalne ekonomije.

Sami klasični ekonomisti bili su daleko od toga da ne osećaju takvu po-trebu. Maltus i Rikardo nikako nisu bili ravnodušni prema sudbini siroma-ha, ali njihova ljudska zabrinutost samo je navela jednu netačnu teoriju na još krivudavije staze. Gvozdeni zakon najamnina sadržavao je poznatu ubla-žavajuču klauzulu: što su uobičajene potrebe radničke klase bile više, to je viši bio nivo za preživljavanje, ispod koga čak ni gvozdeni zakon nije mogao da spusti najamnine. Maltus se uzdao upravo u taj «standard bede»," i želeo je da on raste na svaki način, je r samo tako, smatrao je, mogli su oni koje je taj zakon osudio na bedu da budu spaseni od njenih najnižih oblika. I Ri-kardo je iz tog razloga želeo da radne klase u svim zemljama steknu naviku na udobnost i uživanje «i da se svim legalnim sredstvima podstiču u napori-ma da ih obezbede». Ironija je u tome, što se ljudima, da bi izbegli prirod-ne zakone, preporučivalo da dižu nivo sopstvene izgladnelosti. Pa ipak, to su nesumnjivo bili iskreni pokušaji dela klasičnih ekonomista da spasu siro-mahe od sudbine kojoj su njihove teorije doprinele.

U slučaju Rikarda, sama teorija sadržavala je jedan elemenat koji je bio protivteža rigidnom naturalizmu. Taj elemenat, koji je prožimao čitav nje-gov sistem i bio čvrsto utemeljen u njegovoj teoriji vrednosti, bio je princip rada. On je dovršio ono što su započeli Lok i Smit — humanizovanje eko-nomske vrednosti; ono što su fiziokrati pripisivali Prirodi Rikardo je povra-tio čoveku. U pogrešnoj teoremi ogromnih domašaja, on je pridavao radu jedinstvenu sposobnost da stvara vrednost i tako je sve zamislive transakcije u ekonomskom društvu sveo na načelo jednake razmene u društvu slobod-nih ljudi.

Unutar samog Rikardovog sistema naturalistički i humanistički činioci egzistirali su uporedo i nadmetali se za prevlast u ekonomskom društvu. Di-namika ove situacije bila je veoma izražena. Kao njen rezultat, težnja ka konkurentskom tržištu dobila je neodoljiv zamah procesa Prirode. Jer sada se verovalo da samoregulativno tržište nastaje iz neumoljivih zakona Priro-de, i da je oslobađanje tržišta neizbežna potreba. Stvaranje tržišta rada bilo je čin vivisekcije koju su na društvenom telu izvršili oni koji su bili rešeni da obave svoj zadatak iz uverenja koje može da pruži samo nauka. Deo te si-gurnosti bilo je i uverenje da Zakon o sirotinji mora da se ukine. «Princip gravitacije nije izvesniji od tendencije ovakvih zakona da bogatstvo i snagu pretvaraju u bedu i nemoć... sve dok najzad sve klase ne budu zaražene ku-gom sveopšteg siromaštva®, pisao je Rikardo.12 Bio bi zaista moralna kukavi-ca onaj ko, znajući to, ne bi našao u sebi snage da surovom operacijom uki-

11 Hazlitt, W., A Replay to the Essay on Population by the Rev. T. A. Ma/thus in a Series of Utters, 1803.

12 Ricardo, D., Principles of Political Economy and Taxation (prir. Gonner, 1929, str. 86).


danja pomoći sirodnji spase čovečanstvo. U toj tački saglasili su se Taun-zend, Maltus i Rikardo, Bentam i Berk. Ma koliko da su se žestoko razliko-vali u metodama i gledištima, slagali su se u suprotstavljanju načelima poli-tičke ekonomije i Spinhemlendu. Ta podudarnost u mišljenju zastupnika inače dijametralno suprotnih stavova činila je ekonomski liberalizam neodo-ljivom silom; je r ono što su podjednako odobravali ekstremni reformista Bentam i ekstremni tradicionalista Berk automatski je steklo obeležje nečeg što je očevidno.

Samo jedan čovek shvatio je značenje tog iskušenja, možda i zato što je među vodećim umovima tog doba samo on neposredno praktično poznavao industriju i bio vizionar. Ni jedan mislilac nije dalje zašao u oblast industrij-skog društva od Roberta Ovena. Bio je duboko svestan razlike između dru-štva i države; on nije imao, kao Godvin, predrasuda u odnosu na državu i od nje je očekivao samo ono što ona može da obavi — korisnu intervenciju namenjenu da spreči štetu koja bi bila naneta zajednici, nipošto da organi-zuje društvo. Takođe, nije gajio odbojnost prema mašinama, čiju je neutral-nu prirodu poznavao. Ni politički mehanizam države, ni tehnološka oprema mašine nisu od njega sakrili istinski fenomen: društvo. Odbacio je animali-stički pristup društvu, opovrgavajući njegova maltuzijanska i rikardovska ograničavanja. Ali, uporište njegove misli bilo je udaljavanje od hrišćanstva, koje je optuživao za «individualizaciju», ili za pripisivanje odgovornosti za karakter samom pojedincu, čime je poricalo realnost društva i njegov sve-moćni uticaj na oblikovanje karaktera. Pravo značenje njegovog napada na «individualizaciju» bilo je u njegovom insistiranju na društvenom poreklu ljudskih motiva: «Individualizovani čovek, i sve ono što je istinski vredno u hrišćanstvu, toliko su međusobno podvojeni da se ne mogu sjediniti kroz či-tavu večnost.» Ovenovo otkriće društva učinilo je da transcendira hrišćan-stvo i zauzme mesto izvan njega. On je shvatio istinu da je društvo realnost i da čovek zato mora da mu se na kraju podredi. Njegov socijalizam, moglo bi se reći, bio je zasnovan na reformi ljudske svesti, koja bi se mogla postići kroz prepoznavanje realnosti društva. «Ako nove snage koje budu stekli ne budu mogle da uklone neke uzroke zla», pisao je, «ljudi će znati da su to neophodna i neizbežna zla, i dednjaste i beskorisne žalbe će prestati».

Oven je možda preterano uvažavao te snage; inače bi teško mogao predložiti sudijama grofovije Lanark da društvo treba odmah iznova razvija-ti iz «nukleusa društva« koji je otkrio u svojoj seoskoj zajednici. Takav izliv mašte privilegija je genija, bez kojeg čovečanstvo ne bi moglo da postoji zbog nedostatka samorazumevanja. Tim značajnija bila je neuklonjiva grani-ca slobode na koju je on ukazivao, a koju stvaraju neophodna ograničenja postavljena radi otklanjanja zla u društvu. Međutim, sve dok čovek ne preobrazi društvo pomoću novih snaga koje je stekao, ta granica neće biti


vidljiva, mislio je Oven, a onda će morati d a j e prihvati u svojoj zrelosti koja ne zna za detinjaste žalbe.

Robert Oven je 1817. opisao put kojim je zapadni čovek krenuo, a nje-gove reči sumirale su problem nastupajućeg veka. On je ukazao na ozbiljne posledice koje proizlaze iz industrijske proizvodnje, «kada se ona prepusti svom prirodnom toku». «Opšte širenje industrije po celoj zemlji generiše novu prirodu njenih stanovnika; a kako je ta priroda oblikovana na načelu sasvim neblagonaklonom prema pojedinačnoj ili opštoj sreći, ona će proizvoditi najžalosnija i trajna zla, ako se takvoj tendenciji ne suprotstavi zakonodav-nom intervencijom i usmeravanjem.» Organizovanje celokupnog društva na načelu dobiti ili profita mora imati dalekosežne posledice. Oven je te po-sledice opisao s obzirom na ljudsku prirodu, je r najočevidniji efekat novog institucionalnog sistema bilo je uništavanje tradicionalne prirode stalno na-stanjenih ljudi i njihovo pretvaranje u novu vrstu pokretljivih, nomadskih ljudi bez samopoštovanja i discipline; u gruba, bezosećajna bića koja su se nalazila i među radnicima i među kapitalistima. Oven je došao do opšteg zaključka da je pomenuti princip nepovoljan za sreću pojedinca i društva. Ako se tendencije svojstvene tržišnim ustanovama ne bi zauzdavale svesnim društvenim upravljanjem, koje bi zakonodavstvo činilo delotvornim, proizve-la bi se ozbiljna zla. Istina, životni uslovi radnika, koje je on žalio, bili su delom posledica «sistema naknade najamnina«. Međutim, ono što je on za-pazio u osnovi je bilo istinito i za gradske i za seoske radnike, naime, «da su oni sada u situaciji koja ih neuporedivo više unižava i čini bednijim nego što su bili pre uvođenja fabrika, od čijeg uspeha sada zavisi i njihovo puko pre-življavanje«. Ovde je on ponovo dotakao problem dna siromaštva, ne nagla-šavajući prihode, već degradaciju i bedu. Kao na primarni uzrok ove degra-dacije s pravom je ukazivao na zavisnost od fabrike radi pukog preživljava-nja. Shvatio je činjenicu da je ono što se čini kao prvenstveno ekonomski problem, u osnovi bio društveni problem. U ekonomskom smislu radnik je svakako bio eksploatisan: nije dobijao za uzvrat ono što mu je pripadalo. No, ma kako to bilo značajno, to ni iz daleka nije sve. Uprkos eksploataciji, on je finansijski mogao bolje da stoji nego ranije. Ali, princip sasvim nepo-voljan po pojedinačnu i opštu sreću pustošio je njegovo društveno okruže-nje, njegovo susedstvo, njegov položaj u zajednici, njegov zanat; ukratko, one odnose s prirodom i čovekom u koje se njegova ekonomska egzistencija ranije uklapala. Industrijska revolucija izazivala je društvenu dislokaciju za-prepašćujućih razmera, a problem siromaštva bio je samo ekonomski aspekt tog događaja. Oven je s pravom govorio da će ako se zakonodavno interve-nisanje i upravljanje ne suprotstavi tim rušilačkim silama, uslediti velika i trajna zla.

On nije u to vreme predviđao da će se samozaštita društva, koju je tražio, pokazati nespojivom sa funkcionisanjem samog privrednog sistema.

I I S A M O Z A Š T I T A D R U Š T V A

11

ČOVEK, PRIRODA I PROIZVODNA ORGANIZACIJA

v

Čitav jedan vek dinamikom modernog društva vladala su dva oprečna

kretanja: tržište se stalno širilo, ali je suprotno kretanje ometalo to ši-renje u određenim pravcima. Mada je to suprotno kretanje bilo od vitalnog značaja za zaštitu društva, ono je u krajnjoj analizi bilo nespojivo sa samore-gulisanjem tržišta, pa tako i sa samim tržišnim sistemom.

Ta j sistem razvijao se veoma brzo, i prostorno i vremenski, a proizvo-deći bankarski novac, stvarao je dotad nepoznatu dinamiku. Kad je postigao svoj maksimalni domet, oko 1914. godine, svaki deo zemaljske kugle, svi njeni stanovnici i još nerođene generacije, fizička lica kao i ogromna fiktiv-na tela zvana korporacije, bili su obuhvaćeni njime. Novi način života proši-rio se planetom težeći univerzalnosti koja nije bila viđena još od vremena kada je nastalo hrišćanstvo, samo je ovoga puta to kretanje bilo čisto materi-jalne prirode.

Ipak je istovremeno delovalo i suprotno kretanje. Bilo je to više od običnog odbrambenog ponašanja društva suočenog s promenama; to je bila reakcija na dislokaciju koja je napadala tkivo društva, i koja bi razorila i sa-mu organizaciju proizvodnje koju je stvorilo tržište.

Uvid Roberta Ovena bio je tačan: tržišna privreda bi, ako bi se ostavila da se razvija prema sopstvenim zakonima, dovela do velikih i trajnih zala.

Proizvodnja je međusobno delovanje čoveka i prirode; ako se taj pro-ces organizuje putem samoregulativnog mehanizma trampe i razmene, onda čovek i priroda moraju da se dovedu u njegovu orbitu, moraju da se potči-


ne ponudi i potražnji, tj. moraju da se tretiraju kao roba, kao proizvodi za prodaju.

Upravo tako bio je uređen tržišni sistem. Čovek pod nazivom — rad; priroda pod nazivom — zemlja, bili su na prodaju; korišćenje radne snage moglo je svugde da se kupi i proda po ceni koja se nazivala — najamnina, a korišćenje zemlje moglo je da se ugovori po ceni koja se nazivala — renta. Postojalo je tržište rada kao i tržište zemljišta, a ponuda i potražnja i j ednog i drugog bila je regulisana visinom najamnine i rente; stalno je po-državana fikcija da su rad i zemljište proizvedeni za prodaju. Kapital investi-ran u razne kombinacije rada i zemljišta mogao je tako da prelazi iz jedne grane proizvodnje u drugu, onako kako je to bilo potrebno za automatsko ujednačavanje zarada u raznovrsnim granama.

Međutim, dok se proizvodnja teorijski mogla organizovati na ovaj na-čin, robna fikcija je zanemarivala činjenicu da će prepuštanje sudbine ze-mljišta i ljudi tržištu biti ravno njihovom uništenju. Prema tome, taj suprot-stavljeni pokret sastojao se u sprečavanju delovanja tržišta u odnosu na čini-oce proizvodnje — rad i zemljište. To je bila glavna funkcija intervencio-nizma.

Proizvodna organizacija takođe je bila ugrožena sa iste strane. Opa-snost je postojala za pojedinačna preduzeća — industrijska, poljoprivredna ili trgovinska, ukoliko su na njih uticale promene nivoa cena. Jer, u trži-šnom sistemu, padanje cena šteti poslovanju. Ako se svi elementi troškova nisu smanjivali proporcionalno, «uspešni koncerni« morali su da budu likvi-dirani, dok je pad cena mogao biti rezultat ne opšteg smanjenja troškova već samo načina organizacije monetarnog sistema. Kao što ćemo videti, to je upravo bio slučaj na samoregulativnom tržištu.

Kupovnu moć je ovde u principu obezbeđivalo i regulisalo samo trži-šte; to se podrazumeva kad se kaže da je novac roba čiju količinu kontrolišu ponuda i potražnja dobara koja funkcionišu kao novac — to je dobro po-znata klasična teorija novca. Prema toj doktrini, novac je samo drugačiji na-ziv za jednu robu koja se koristi u razmeni češće nego druge i koja se naba-vlja uglavnom zato da bi olakšala razmenu. Nebitno je da li se u tu svrhu koriste koža, volovi, školjke ili zlato; vrednost predmeta koji funkcionišu kao novac određuje se kao da se traže samo zbog njihove korisnosti za ishranu, odevanje, ukrašavanje ili druge namene. Ako se zlato koristi kao novac, nje-gova vrednost, količina i protok kontrolišu isti zakoni koji se primenjuju na ostalu robu. Svako drugo sredstvo razmene podrazumevalo bi stvaranje va-lute izvan tržišta, a taj čin — bilo od strane banaka ili vlade — značio bi mešanje u samoregulisanje tržišta. Poenta je u tome da se dobra koja se ko-riste kao novac ne razlikuju od ostale robe, da se njihova ponuda i potra-žnja regulišu tržištem kao i kod druge robe i da su, prema tome, svi pojmo-vi koji novcu pridaju bilo kakva druga obeležja, izuzev obeležja robe koja se

Čovek, priroda i proizvodna organizacija 135

koristi kao sredstvo indirektne razmene suštinski pogrešni. Prema tome, ako se zlato koristi kao novac, novčanice, ukoliko postoje, moraju predstavljati zlato. Upravo u skladu s tom doktrinom, rikardijanska škola žele la je da or-ganizuje snabdevanje valutom preko Engleske banke. Zapravo, nije se mo-gao zamisliti nijedan drugi metod koji bi sačuvao monetarni sistem od «me-šanja države» i tako očuvao samoregulisanje tržišta.

Prema tome, situacija u pogledu poslovanja bila je veoma slična kao i u pogledu prirodne i humane supstance društva. Samoregulativno tržište bilo je opasnost za sve, i to iz suštinski sličnih razloga. Ako su fabričko zakono-davstvo i društveni zakoni bili potrebni da čoveka industrijskog društva za-štite od implikacija robne fikcije u odnosu na radnu snagu, ako su zemljišni zakoni i poljoprivredne tarife nastali iz potrebe da se zaštite prirodni resursi i kulture sela od implikacija robne fikcije u odnosu na njih, onda je isto ta-ko bilo tačno d a j e centralno bankarstvo i upravljanje monetarnim sistemom bilo potrebno da sačuva industrijska i druga proizvodna preduzeća od štete koju bi nanela robna fikcija primenjena na novac. Paradoksalno je što od razarajućih posledica samoregulativnog tržišta nisu morali da se čuvaju sa-mo ljudska bića i prirodni resursi već i sama organizacija kapitalističke pro-izvodnje.

Vratićemo se na ono što smo nazvali oprečnim kretanjem. Ono može da se predstavi kao dejstvo dva organizaciona principa u društvu, od kojih svaki sebi postavlja specifične institucionalne ciljeve, ima podršku određenih društvenih snaga i koristi sopstvene osobene metode. Jedan je bio princip ekonomskog liberalizma, koji je imao za cilj uspostavljanje samoregulativnog tržišta, oslanjao se na podršku trgovačkih klasa i kao svoje metode uveliko koristio laissez-faire i slobodnu trgovinu; drugi je bio princip društvene zašti-te, koji je imao za cilj očuvanje čoveka i prirode, kao i proizvodne organiza-cije, oslanjao se na promenljivu podršku onih koji su bili pod najneposred-nijim uticajem štetnog dejstva tržišta — to jest, prvenstveno ali ne isključivo radničke i zemljoposedničke klase — koji je kao svoj metod koristio zaštitno zakonodavstvo, restriktivna udruženja i druga sredstva intervencije.

Isticanje klase je važno. Usluge koje su društvu pružale zemljoposed-ničke, srednje i radničke klase oblikovale su čitavu društvenu istofiju devet-naestog veka. Njihova uloga bila je određena time što su bile pogodne za obavljanje različitih funkcija koje su proizlazile iz ukupne društvene situaci-je. Srednje klase su bile nosioci nastajuće tržišne privrede; u pogledu proiz-vodnje i zapošljavanja njihovi poslovni interesi, u celini uzev, poklapali su se sa opštim interesom; ako je poslovanje cvetalo, postojala je šansa zaposlenja za sve i rente za vlasnike; ako su se tržišta širila, moglo se slobodno i spremno ulaziti u investicije; ako je trgovačka zajednica uspešno konkurisala stranoj, valuta je bila sigurna. S druge strane, trgovačke klase nisu imale or-gan koji bi mogao da nasluti opasnosti sadržane u eksploataciji fizičke snage


radnika, uništenju porodičnog života, pustošenju okoline, ogoljavanju ze-mljišta, zagađenju reka, opadanju stručnih standarda, razaranju običaja dru-štvenih grupa i opštoj degradaciji egzistencije, uključujući uslove stanovanja, umetnost, kao i bezbrojne oblike privatnog i javnog života koji nemaju uti-caja na profit. Srednje klase ispunjavale su svoju funkciju razvijajući skoro sveto verovanje u univerzalno dobročinstvo profita, mada ih je to diskvalifi-kovalo kao čuvare drugih interesa, koji su isto tako bili važni za dobar život kao i unapređenje proizvodnje. Tu je ležala šansa za one klase koje nisu bi-le angažovane na primeni skupih, komplikovanih ili specifičnih mašina za proizvodnju. Opšte uzev, zemljišnoj aristokratiji i seljaštvu pripao je zadatak da sačuvaju ratničke osobine nacije, koje su i dalje uglavnom zavisile od lju-di i tla, dok su radnici, u većem ili manjem stepenu, postali zastupnici opštih ljudskih interesa koji nisu bili vezani za zavičaj. Međutim, u pojedi-nim periodima, svaka društvena klasa zastupala je, makar i nesvesno, intere-se koji su bili širi od njenih sopstvenih.

Krajem devetnaestog veka — a tada je opšte pravo glasa već bilo dosta rašireno — radnička klasa bila je uticajni činilac u državi; s druge strane, tr-govačke klase, čiji uticaj na zakonodavstvo više nije bio neosporan, postale su svesne političke moći sadržane u njihovom vodećem položaju u industriji. Ta posebna lokalizacija uticaja i moći nije stvarala nikakve nevolje sve dok je tržišni sistem nastavljao da funkcioniše bez velikih pritisaka i napetosti, ali kada iz inherentnih razloga to više nije bio slučaj i kada su se razvile napetosti među društvenim klasama, samo društvo došlo je u opasnost usled činjenice da su sukobljene strane od vlade i biznisa, države i industrije stvo-rile svoje bedeme. Dve vitalne funkcije društva, politička i ekonomska, upo-trebljavane su i zloupotrebljavane u borbi za posebne interese. Bio je to onaj opasni ćorsokak iz kog je izbila fašistička kriza u dvadesetom.veku.

Polazeći sa ta dva stanovišta nameravamo da damo pregled kretanja koja su oblikovala društvenu istoriju devetnaestog veka. Jedno od njih odre-đeno je sudarom organizacionih načela ekonomskog liberalizma i društvene zaštite, što je dovelo do duboko ukorenjene institucionalne napetosti; drugo je određeno sukobom klasa, koji je u uzajamnom delovanju s prvim ovu kri-zu pretvorio u katastrofu.

12

RAĐANJE LIBERALNOG KREDA

Ekonomski liberalizam bio je organizaciono načelo društva koje j e stvara-lo tržišni sistem. Nastao iz puke sklonosti ka nebirokratskim metodama,

on se razvio u pravu veru u čovekovo sekularno spasenje pomoću samoregu-lativnog tržišta. Takav fanatizam proistekao je iz iznenađujuće težine zadat-ka kome se posvetio: iz veličine patnje koja se nanosi nevinim ljudima, kao i iz ogromnih razmera lančanih promena nastalih tokom uspostavljanja no-vog poretka. Liberalni kredo stekao je svoj evanđeoski žar tek kao odgovor na potrebe potpuno razvijene tržišne privrede.

Bilo bi sasvim neistorijski smatrati, kao što se često čini, da je politika načela laissez-faire prethodila vremenu kada je ta krilatica prvi put upotre-bljena u Francuskoj sredinom osamnaestog veka; može se sa sigurnošću reći da u naredne dve generacije ekonomski liberalizam nije bio ništa više nego povremena tendencija. Tek 1820-ih godina ona je označavala tri klasična načela: da rad treba da dobije svoju cenu na tržištu; da novčani tokovi treba da budu stvar automatizma; da roba treba slobodno da prelazi iz jedne ze-mlje u drugu, bez ograničavanja ili davanja prioriteta; ukratko, to su bili: tr-žište rada, zlatni standard i slobodna trgovina.

Smatrati zaslugom Fransoa Kenea što je predočio takvo stanje stvari, značilo bi pripisivati mu nešto skoro fantastično. Sve što su fiziokrati zahte-vali u merkantilističkom svetu, bio je slobodan izvoz žitarica da bi se osigu-rao bolji prihod farmera, zakupaca i zemljoposednika. Što se ostalog tiče, njihov ordre naturel bio je samo usmeravajući princip za regulisanje industri-je i poljoprivrede pomoću tobože svemoćne i sveprisutne vlade. Keneove Maksime (Maximes) imale su za cilj da takvoj vladi predoče stanovišta koja bi omogućila da se u praktičnoj politici primene principi iz Tabela (Tableau), na osnovu statističkih podataka koje je Kene ponudio da daje periodično. Ideja samoregulativnog tržišta nikada mu nije padala na um.


U Engleskoj je načelo laissez-faire takođe ograničeno interpretirano; ono je značilo oslobađanje od regulisanja proizvodnje, i nije obuhvatalo tr-govinu. Proizvodnja pamuka, čudo toga doba, narasla je od beznačajne u vodeću izvoznu industriju zemlje, dok je uvoz deseniranih pamučnih tkani-na bio zabranjen specijalnim zakonima. Uprkos tradicionalnom monopolu domaćeg tržišta, odobravana je izvozna premija za pamučno platno ili mu-slin. Protekcionizam je bio toliko ukorenjen da su mančesterski proizvođači pamuka 1800. godine zahtevali zabranu izvoza pređe, iako su bili svesni či-njenice d a j e to za njih značilo gubitak poslova. Zakon donet 1791. godine proširio je kazne za izvoz alatki koje se koriste u industriji pamučne robe na izvoz uzoraka ili specifikacija. Mit je da se industrija pamuka razvila iz slo-bodnog tržišta. Sve što je industrija želela, bilo je oslobađanje od propisa u sferi proizvodnje; sloboda u sferi razmene još uvek je smatrana opasnošću.

Moglo bi se pretpostaviti da će se sloboda u proizvodnji prirodno širiti iz tehnološke oblasti na oblast zapošljavanja. Međutim, Mančester je tek re-lativno kasno podneo zahtev za slobodnim radom. Pamučna industrija nika-da nije potpadala pod Statut zanatlija, pa se, prema tome, nisu ograničavali ni godišnje utvrđivanje najamnina ni pravila šegrtovanja. S druge strane, stari Zakon o sirotinji, kome su se kasniji liberali tako žestoko protivili, po-magao je industrijalcima; ne samo da ih je snabdevao šegrtima iz parohije, već im je omogućavao i da se oslobode odgovornosti za otpuštene radnike i da veći deo tereta nezaposlenosti prebace na javne fondove. Čak ni sistem Spinhemlenda u početku nije bio nepopularan kod proizvođača pamuka; sve dok pomoć radnicima nije kao moralnu posledicu imala smanjenje nji-hovog proizvodnog kapaciteta, industrija je mogla da porodične dotacije smatra sredstvom za održavanje rezervne armije rada, koja je bila- preko potrebna da bi se zadovoljile ogromne fluktuacije trgovine. U vreme kad se u poljoprivredi još uvek zapošljavalo na godinu dana, bilo je veoma važno da industriji u periodima ekspanzije bude na raspolaganju pokretljiv fond rada. To objašnjava napade industrijalaca na Zakon o naseljavanju, koji je sprečavao fizičku pokretljivost rada. Ipak, taj zakon ukinut je tek 1795. go-dine — samo zato da bi ga zamenio još veći paternalizam u odnosu na Za-kon o sirotinji. Pauperizam je bio još uvek prepušten brizi vlastelina i sela, i čak su strogi kritičari Spinhemlenda, poput Berka, Bentama i Maltusa, sebe smatrali pre zastupnicima zdravih principa ruralne administracije nego in-dustrijskog progresa.

Tek 1830-ih godina ekonomski liberalizam pojavio se kao krstaška strast, a načelo laissez-faire postalo je militantni kredo. Klasa industrijalaca insistirala je na izmeni Zakona o sirotinji, j e r on je sprečavao rast industrij-ske radničke klase čiji je prihod zavisio od učinka. Sada je postala očigledna veličina poduhvata stvaranja slobodnog tržišta rada, kao i količina bede koju će ono doneti žrtvama napretka. Shodno tome, početkom tridesetih godina

Rađanje liberalnog kreda 139

devetnaestog veka manifestovala se nagla promena raspoloženja. Ponovljeno izdanje Taunzendove Rasprave 1817. sadržavalo je predgovor s pohvalom dalekovidosti kojom je autor ocenio Zakone o sirotinji tražeći njihovo pot-puno ukidanje, ali su urednici upozoravali da je predlog da se pomoć za si-rotinju van sirotišta ukine u kratkom periodu od deset godina «nesmotren i prenagljen«. U Rikardovim Načelima, koja su se pojavila iste godine, insisti-ralo se na potrebi ukidanja sistema doprinosa, ali uz zalaganje da se to čini veoma postepeno. Pit, sledbenik Adama Smita, protivio se tome, smatrajući da bi tako nešto dovelo do patnji nevinih ljudi. Još 1829. godine Pil (Peel) je «izrazio sumnju da bi sistem doprinosa mogao bezbedno da se otkloni ako se to ne čini postepeno«.1 Ipak, posle političke pobede srednje klase 1832. donet je amandman Zakona o sirotinji u ekstremnoj formi i sprove-den je bez ikakvog odlaganja. Princip laissez-faire katalizovao se u ofanzivu beskompromisne surovosti.

Slično burno kretanje ekonomskog liberalizma od akademskog intere-sovanja do neograničenog aktivizma bilo je prisutno i u drugim dvema obla-stima industrijske organizacije — monetarnoj i trgovačkoj. U odnosu na obe se princip laissez-faire razvio u strasni kredo, kada je postala očevidna besko-risnost svih rešenja izuzev ekstremnih.

Problem valuta prvi put se ukazao engleskom društvu u vidu opšteg porasta životnih troškova. Između 1790. i 1815. godine cene su se udvostru-čile. Realne najamnine su smanjene a kriza deviznog tečaja je pogodila po-slovanje. Ipak, čvrsta valuta je postala načelo ekonomskog liberalizma tek posle panike koja je zavladala 1825, tj. tek kada su se rikardovski principi već tako duboko ukorenih u umovima političara i poslovnih ljudi, da se «standard» održavao uprkos ogromnom broju finansijskih gubitaka. To je bio početak nepokolebljive vere u automatski upravljački mehanizam zlat-nog standarda, bez koga tržišni sistem nikada ne bi nastao.

Međunarodna slobodna trgovina takođe je podrazumevala čvrstu veru. Njene implikacije su bile sasvim neobične. To je značilo da bi Engleska u pogledu zaliha hrane zavisila od inostranih izvora; da bi žrtvovala poljopri-vredu ako bi to bilo potrebno, i da bi mogla započeti novi način života u kome bi bila deo nekog nejasno zamišljenog svetskog jedinstva u budućno-sti; da bi ta planetarna zajednica morala da bude miroljubiva ili, ako i ne bi bila takva, morala bi bar da bude bezbedna za Veliku Britaniju uz pomoć njene snažne mornarice; i da bi se Engleska suočila s perspektivom stalnih industrijskih dislokacija, u čvrstom uverenju u svoje nadmoćne pronalazačke i proizvođačke sposobnosti. Verovalo se i da bi, kad bi žitarice celog sveta mogle slobodno da se uvoze u Britaniju, njene fabrike imale najniže cene u svetu. Stepen potrebne rešenosti na sve to zavisio je od značaja zadatka i ve-

1 Webb, S. i B., cit. delo.


ličine rizika koje je njegovo potpuno prihvatanje podrazumevalo. Međutim, nepotpuno prihvatanje dovelo bi do sigurnog sloma.

Utopijski izvori dogme laissez-faire nepotpuno se shvataju sve dok se posmatraju izolovano. Tri načela — konkurentsko tržište rada, automatski zlatni standard i međunarodna slobodna trgovina — činila su celinu. Žrtve koje su se podrazumevale da bi se ostvarilo bilo koje od njih, bile su najbla-že rečeno beskorisne, ukoliko druga dva od tih načela nisu bila podjednako osigurana. Bilo je to sve ili ništa.

Svako je mogao videti da je zlatni standard, na primer, značio opa-snost od smrtonosne deflacije ili pak fatalne nestašice novca u situaciji panike. Industrijalac je stoga mogao da se nada da će se održati samo ako bude siguran u sve veći obim proizvodnje po cenama koje donose zaradu (drugim rečima, samo ako bi najamnine padale barem u srazmeri s opštim padom cena, omogućavajući tako eksploatisanje sve šireg svetskog tržišta). Tako je predlog za ukidanje Zakona o žitu (Anti-Corn Law Bill) iz 1846. go-dine bio posledica Pilovog Zakona o bankama (Peel's Bank Act) iz 1844, a oba su podrazumevala postojanje radničke klase, koja je posle izmene Zako-na o sirotinji iz 1834. bila prinuđena da pred opasnošću od gladi daje sve od sebe, te su najamnine bile regulisane cenama žita. Te tri značajne mere činile su koherentnu celinu.

Globalni zamah ekonomskog liberalizma sada se može lako sagledati. Ništa drugo osim samoregulativnog tržišta nije moglo da u svetskim razme-rama osigura funkcionisanje ovog zapanjujućeg mehanizma. Ako cena rada ne bi zavisila od najjeftinijeg raspoloživog žita, ne bi bilo ni garancije da ne-zaštićene industrije neće podleći pritisku vlasti dobrovoljno prihvaćenog nadzornika — zlata. Ekspanzija tržišnog sistema u devetnaestom veku znači-la je isto što i istovremeno širenje međunarodne slobodne trgovine, konku-rentnog tržišta rada i zlatnog standarda; oni su bili povezani. Nije čudo što se ekonomski liberalizam pretvorio u sekularnu religiju, onda kada su velike opasnosti tog poduhvata postale očigledne.

U laissez-faire principu nije bilo ničeg prirodnog; slobodna tržišta nika-da nisu mogla nastati samo puštanjem da stvari idu svojim tokom. Upravo kao što je proizvodnja pamuka — vodeća industrija slobodne trgovine — stvorena uz pomoć zaštitnih carinskih tarifa, izvoznih povlastica i indirekt-nih subvencioniranja najamnina, tako je i princip laissez-faire nametnula dr-žava. Tridesete i četrdesete godine donele su mnogobrojna ukidanja restrik-tivnih propisa, ali isto tako i ogromni porast administrativnih funkcija drža-ve, koja je sada posedovala centralnu birokratiju sposobnu da izvrši sve za-datke koje su jo j postavljale pristalice liberalizma. Za tipičnog utilitaristu, ekonomski liberalizam bio je društveni projekat koji treba da se realizuje ra-di najveće sreće najvećeg broja ljudi; laissez-faire nije bio metod da se nešto postigne, već ono što je trebalo postići. Istina, zakonodavstvo nije moglo ni-


šta direktno da postigne izuzev da ukine štetna ograničenja, ali to nije zna-čilo da vlada, nije mogla da učini ništa, naročito na indirektan način. Napro-tiv, utilitaristički liberal video je u vladi značajan činilac za postizanje sreće. Što se tiče materijalnog blagostanja, Bentam je verovao da uticaj zakonodav-stva «ne predstavlja ništa« u poređenju s nesvesnim doprinosom ministra «policije». Od triju stvari potrebnih za ekonomski uspeh — sklonosti, znanja i moći — privatno lice posedovalo je samo sklonost. Znanje i moć, kako je učio Bentam, mogla je da omogući vlada na mnogo jeftiniji način od privat-nih lica. Upravo je bio zadatak izvršnih vlasti da prikupljaju statističke po-datke i informacije, da podstiču nauku i eksperimente, kao i da obezbede mnogobrojne instrumente za konačnu realizaciju u oblasti vladanja. Benta-movski liberalizam značio je zamenjivanje parlamentarnog delovanja delova-njem putem administrativnih organa.

Za to je postojalo široko polje delovanja. Reakcija u Engleskoj nije delovala, kao u Francuskoj, pomoću administrativnih metoda, već je koristi-la isključivo parlamentarno zakonodavstvo da sprovede političku represiju. «Revolucionarni pokreti 1785. i 1815—1820. suzbijani su parlamentarnim zakonodavstvom, a ne delovanjem ministarstva. Suspenzija Habeas Corpus Acta, donošenje Zakona o kleveti (Libel Act) i «Šest zakona« ('Six Acts') iz 1819. godine bile su strogo prinudne mere; ali one ne sadrže nikakav dokaz o pokušaju da se administraciji da evropsko obeležje. Ukoliko je individual-na sloboda bila uništena, to se desilo pomoću, odnosno sprovođenjem par-lamentarnih zakona«.2 Ekonomski liberali jedva su stekli neki uticaj na vla-du, 1832. godine, kada se situacija potpuno promenila u korist administra-tivnih metoda. «Pravi rezultat zakonodavne aktivnosti koja je obeležila pe-riod posle 1832. godine, mada različitim stepenima intenziteta, bilo je po-stepeno građenje j edne administrativne mašine velike složenosti kojoj je stalno bila potrebna popravka, obnova, rekonstrukcija i prilagođavanje no-vim zahtevima poput nekog postrojenja moderne industrije«.3 Ovo poveća-nje administracije odražavalo je duh utilitarizma. Bentamov čuveni »panop-tikum«, ta njegova veoma osobena utopija, bila je zdanje u obliku zvezde, iz čijeg su centra čuvari mogli da drže pod najefikasnijim nadzorom najveći broj zatvorenika po najnižoj ceni za društvo. Slično tome, u utilitarnoj drža-vi njegov omiljeni princip »preglednosti« obezbeđivao je da ministar na vrhu ima efektivnu kontrolu nad celokupnom lokalnom administracijom.

Put ka slobodnom tržištu bio je otvoren i održavan pomoću ogromnog porasta intervencionizma, stalno organizovanog i kontrolisanog iz centra. Najkomplikovanije bilo je učiniti «jednostavnu i prirodnu slobodu« Adama Smita spojivom sa potrebama ljudskog društva. O tome svedoče: složenost

2 Redlich i Hirst, J. , Local Government in England, tom II, str. 240, navedeno prema Dicey, A. V., Law and Opinion in England, str. 305.

3 Ilbert, Legislative Methods, str. 212—213, navedeno prema Dicey, A. V., cit. delo.


klauzula u mnogobrojnim zakonima o ograđivanju; obim birokratske kon-trole u sprovođenju novih Zakona o sirotinji, što je prvi put od vladavine kraljice Elizabete centralna vlast efektivno nadgledala; ili povećanje državne administracije koju je zahtevala hvale vredna municipalna reforma. Ipak, ova uporišta državne intervencije sazdana su imajući u vidu ostvarivanje ne-kih osnovnih sloboda — kao što su slobodno zemljište, sloboda rada ili slo-boda municipalne administracije. Baš kao što, suprotno očekivanjima, pro-nalazak mašina koje zamenjuju čovekov rad nije umanjio, već je u stvari po-većao korišćenje ljudskog rada, tako je uvođenje slobodnih tržišta, daleko od toga da ukine potrebu za kontrolom, regulisanjem i intervencionizmom, uveliko povećalo njihov obim. Administratori su morali stalno da budu na oprezu da bi osigurali slobodno funkcionisanje sistema. Tako su čak i oni koji su najvatrenije želeli da oslobode državu od svih nepotrebnih dužnosti i čija je čitava filozofija zahtevala restrikciju državnih aktivnosti, morali da toj istoj državi daju nova ovlašćenja, organe i instrumente potrebne za usposta-vljanje principa laissez-faire.

Ovaj paradoks nadmašen je drugim. Dok je laissez-faire privreda bila proizvod promišljenog državnog delovanja, kasnija ograničavanja laissez-faire započela su na spontani način. Laissez-faire je bio planiran; ali planiranje ni-je . Pokazano je već da je prvi deo ovog tvrđenja istinit. Ako je ikada posto-jalo svesno korišćenje izvršne vlasti u službi promišljene politike pod kon-trolom vlade, bilo je to od strane bentamovaca u herojskom periodu lais-sez-faire. O onom drugom delu tvrđenja prvo je pokrenuo raspravu eminent-ni liberal Dajsi (Dicey), koji je sebi postavio zadatak da istražuje poreklo po-kreta «anti-laissez-faire» ili, kako je on to nazivao, «kolektivističkog» trenda u engleskom javnom mnjenju, čije je postojanje počelo da se manifestuje pri kraju 1860-ih. Bio je začuđen kada je saznao da nikakav dokaz o postojanju takvog trenda nije mogao da se nađe izuzev u samim dokumentima zakonodav-stva. Tačnije, nikakav dokaz o «kolektivističkom trendu» u javnom mnjenju ne može se naći pre pojave zakona koji su zastupali taj trend. Što se tiče «kolektivističkog» mišljenja, Dajsi je zaključio d a j e samo «kolektivističko» za-konodavstvo moglo da bude njegovo izvorište. Konačni rezultat ovog pro-nicljivog istraživanja pokazao je potpuno odsustvo bilo kakve promišljene namere da se prošire funkcije države ili da se ograniči sloboda pojedinca od strane onih koji su bili neposredno odgovorni za restriktivne zakonske od-redbe iz sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka. Zakonodav-na udarna snaga pokreta protiv samoregulativnog tržišta, koji se razvijao to-kom pola veka posle 1860. godine, bila je spontana, nepodložna uticaju jav-nog mnjenja i podstaknuta čisto pragmatičnim duhom.

Ekonomski liberali svakako se veoma protive ovom stanovištu. Čitava njihova socijalna filozofija zasniva se na ideji da je laissez-faire bio prirodan razvoj stvari, dok je zakonodavstvo anti-laissez-faire, koje je sledilo, bilo rezul-


tat odlučne akcije protivnika liberalnih principa. Nije preterano reći da je u ove dve uzajamno isključive interpretacije tog dvostrukog kretanja, danas sa-držana istinitost ili neistinitost stava liberala.

Liberalni pisci poput Spensera i Samnera (Sumner), Mizesa i Lipmana nude prikaz ovog dvostrukog kretanja koji je u stvari sličan našem, ali mu daju potpuno različitu interpretaciju. Dok je sa našeg stanovišta koncept sa-moregulativnog tržišta bio utopijski, a njegov razvoj zaustavljen realističnom samozaštitom društva, sa njihovog stanovišta čitav protekcionizam bio je greška načinjena usled nestrpljenja, pohlepe i kratkovidosti, a da te greške nije bilo, tržište bi savladalo svoje teškoće. Pitanje koje je od ova dva stano-višta tačno možda je najvažniji problem novije društvene istorije i podrazu-meva ništa manje nego odluku o tome da li je ekonomski liberalizam osnov-ni organizacioni princip u društvu. Pre nego što pređemo na činjenične do-kaze, potrebno je da preciznije formulišemo ovo pitanje.

U retrospektivi, na naše doba gledaće se kao na svedoka kraja samore-gulativnog tržišta. 1920-ih godina, ekonomski liberalizam bio je na svom vr-huncu. Stotine miliona ljudi bilo je pogođeno pokorom inflacije; čitave dru-štvene klase, čitavi narodi bili su eksproprisani. Stabilizacija valuta postala je središnja tačka političkog razmišljanja ljudi i vlada, obnova zlatnog standar-da postala je najviši cilj svakog organizovanog napora na ekonomskom po-lju. Otplata stranih dugova i povratak na stabilne valute priznati su kao kri-terijumi za racionalnost u politici i nikakve privatne patnje, nikakvo naruša-vanje suvereniteta, nije smatrano prevelikom žrtvom za oporavak monetar-nog integriteta. Lišavanja ljudi koji su ostali bez posla usled deflacije, nema-ština nemilosrdno otpuštenih činovnika, čak i odricanje od nacionalnih pra-va i gubitak ustavnih sloboda smatrani su pravičnom cenom koju je trebalo platiti za ispunjenje zahteva zdravih budžeta i čvrstih valuta, tih a priori zahteva ekonomskog liberalizma.

Tridesetih godina došlo je do preispitivanja onoga što se dvadesetih smatralo nesumnjivim. Posle nekoliko godina tokom kojih su valute praktič-no bile obnovljene i budžeti izbalansirani, dve najmoćnije zemlje, Velika Britanija i Sjedinjene Države, našle su se u teškoj situaciji, napustile su zlat-ni standard i same preduzele upravljanje svojim valutama. Međunarodni du-govi nisu se priznavali a najbogatiji i najugledniji nisu poštovali načela eko-nomskog liberalizma. Do sredine tridesetih, ministarstva flnansija Velike Britanije i Sjedinjenih Država, nekadašnjih revnosnih čuvara liberalnog kre-da, prisilila su Francusku i neke druge države, koje su se još uvek pridržava-le zlatnog standarda, da ga napuste.

Četrdesetih godina pretrpeo je ekonomski liberalizam još veći poraz. Iako su Velika Britanija i Sjedinjene Države odstupile od monetarne orto-doksije, zadržale su principe i metode liberalizma u industriji i trgovini, u opštoj organizaciji svog privrednog života. To se pokazalo kao činilac ubrza-


nog ulaska u rat, a i kao hendikep u ratovanju, je r je ekonomski liberalizam stvorio i gajio iluziju da diktature moraju dovesti do privredne katastrofe. Uverene u to, demokratske vlade poslednje su shvatile implikacije upravlja-nja valutom i dirigovane trgovine, čak i onda kada su sticajem okolnosti i same primenjivale te metode; takođe je nasledstvo ekonomskog liberalizma sprečilo blagovremeno ponovno naoružavanje, i to u ime uravnoteženih bu-džeta i slobodnog preduzetništva, za koje se smatralo da obezbeđuju jedine sigurne osnove ekonomske moći u ratu. U Velikoj Britaniji budžetska i mo-netarna ortodoksija prouzrokovala je prihvatanje tradicionalnog strateškog principa ograničenih obaveza u zemlji suočenoj s totalnim ratom; u Sjedi-njenim Državama određene interesne grupe — kao što su one povezane s naftom i aluminijumom — ušančile su se iza tabua liberalnog poslovanja i uspešno pružale otpor pripremama za vanredno stanje u industriji. Da nije bilo tvrdoglavog i ostrašćenog insistiranja ekonomskih liberala na svojim za-bludama, vođe čovečanstva kao i mase slobodnih ljudi bili bi bolje pripre-mljeni za teška iskušenja toga vremena i možda bi čak bili u stanju da ih potpuno izbegnu.

Vekovna naček društvene organizacije koja je obuhvatala čitav civilizo-vani svet nisu odbačena usled događaja u jednoj deceniji. I u Velikoj Brita-niji i u Sjedinjenim Državama milioni poslovnih jedinica nastali su zahvalju-jući principu laissez-faire. Spektakularni neuspeh tog principa u jednoj obla-sti nije uopšte uništio njegov autoritet. U stvari, njegov delimičan sumrak možda je čak i ojačao njegov uticaj je r je omogućio njegovim pobornicima da tvrde kako je nepotpuna primena tog principa razlog svih teškoća za ko-je je optuživan.

To je zapravo poslednji preostali argument ekonomskog liberalizma danas. Njegovi apologeti ponavljaju u beskrajnim varijacijama kako bi libe-ralizam urodio plodom da samo nije bilo politike koju su zastupali njegqvi kritičari, kako su upravo mešanje u taj sistem i intervenisanje na tržištu do-veli do naših nevolja, a ne sistem konkurencije i samoregulativno tržište. Taj argument ne samo da nalazi potvrdu u mnogobrojnim skorašnjim sputava-njima ekonomske slobode, već i u nesumnjivoj činjenici da je pokret za šire-nje sistema samoregulativnog tržišta u drugoj polovini devetnaestog veka naišao na suprotstavljene pokrete koji su uporno kočili slobodno funkcioni-sanje takve privrede.

Tako je ekonomskom liberalu omogućeno da formuliše argumentaciju koja povezuje u koherentnu celinu sadašnjost s prošlošću, je r ko može ospo-riti da intervencija države u biznisu može da podriva njegovu sigurnost? Ko može da osporava da bi ponekad nezaposlenost bila manja da nema pomoći za nezaposlene koju zakon predviđa? Da je privatni biznis ugrožen konku-rencijom javnih radova? Da deficitarno finansiranje može da ugrozi privatne investicije? Da paternalizam teži da guši poslovnu inicijativu? Budući da je


to tako u sadašnjosti, sigurno nije bilo drugačije ni u prošlosti. Kada je se-damdesetih godina devetnaestog veka opšti protekcionistički pokret — dru-štveni i nacionalni — počeo u Evropi, ko može sumnjati da je on sprečavao i ograničavao trgovinu? Ko može da sumnja da su fabrički zakoni, socijalno osiguranje, municipalna trgovina, zdravstvene usluge, komunalne službe, takse, povlastice i subvencije, karteli i trustovi, zabrane imigracija, kretanja kapitala, uvoza — da ne govorimo o manje otvorenim ograničenjima kreta-nja ljudi, dobara i isplata — morali delovati kao mnogobrojne prepreke za funkcionisanje sistema konkurencije, produžavajući trajanje poslovnih kriza, povećavajući nezaposlenost, produbljujući finansijske krize, smanjujući trgo-vinu i ozbiljno oštećujući samoregulativni mehanizam tržišta? Liberali insi-stiraju na tome d a j e koren svih zala bilo upravo ometanje slobode zapošlja-vanja, trgovine i valuta koje su upražnjavale razne škole društvenog, nacio-nalnog i monopolističkog protekcionizma počev od poslednje četvrtine de-vetnaestog veka; i da nije bilo nezdravog saveza sindikata i radničkih partija s monopolistima industrijalcima i interesnim grupama u poljoprivredi, koji su u svojoj kratkovidoj pohlepi udružili snage da bi osujetili ekonomsku slo-bodu, danas bi svet uživao u plodovima skoro automatskog sistema za stva-ranje materijalnog blagostanja. Vođe liberala neumorno ponavljaju kako je tragedija devetnaestog veka nastala usled nesposobnosti ljudi da ostanu ver-ni inspiraciji prvih liberala, kako je plemenita inicijativa naših predaka osu-jećena strastima nacionalizma i klasne borbe, interesima određenih grupa i monopolista, a pre svega slepilom radnih ljudi za korist koju donosi neo-graničena ekonomska sloboda interesima svih ljudi uključujući i njihove sopstvene. Veliki intelektualni i moralni napredak je, kako se tvrdilo, osuje-tila intelektualna i moralna slabost masa ljudi; ono što je duh prosvećenosti postigao, uništeno je snagom sebičnosti. To predstavlja, sažeto formulisano, odbranu ekonomskih liberala. Ako se ona ne opovrgne, oni će nastaviti da dominiraju u borbi argumenata.

Da se usredsredimo na ovaj problem. Prihvaćeno je da je pokret libe-rala, u nameri da širi tržišni sistem, naišao na suprotni zaštitni pokret, koji je težio ograničavanju tog sistema. Ta pretpostavka se zapravo nalazi i u osnovi naše teze o ovim suprotstavljenim pokretima. Međutim, dok mi tvr-dimo da bi inherentna apsurdnost ideje samoregulativnog tržišnog sistema na kraju uništila društvo, liberali okrivljuju razne činioce da su upropastili veliku inicijativu. U nemogućnosti da navedu dokaze za postojanje takvog organizovanog napora da se osujeti liberalni pokret, oni pribegavaju prak-tično neoborivoj hipotezi o njegovom tajnom delovanju. To je mit o antili-beralnoj zaveri, koji je u nekom obliku zajednički svim tumačenjima koja li-berali daju o događajima iz sedamdesetih i osamdesetih godina devetnae-stog veka. Obično se pripisivalo porastu nacionalizma i socijalizma da su prouzrokovali ovu promenu situacije, a udruženja industrijalaca i monopoli-


sti, interesne grupe u poljoprivredi i sindikati smatrani su glavnim krivcima. Tako u svom najproduhovljenijem obliku liberalna doktrina hipostazira de-lovanje nekog dijalektičkog zakona u modernom društvu koji osujećuje na-pore prosvećenog uma, dok se u svojoj najgrubljoj verziji svodi na napad na političku demokratiju, kao navodno ishodište intervencionizma.

Svedočenje činjenica jasno opovrgava tezu liberala. Antiliberalna zavera je čista izmišljotina. Velika raznovrsnost oblika u kojima se javljao «kolektivi-stički» kontrapokret nije prouzrokovana nekom sklonošću prema socijalizmu ili nacionalizmu od strane udruženih interesnih grupa, već isključivo ugro-žavanjem velikog broja vitalnih društvenih interesa usled širenja tržišnog mehanizma. Ovo objašnjava univerzalne reakcije uglavnom praktičnog ka-raktera, koje je izazvalo širenje tog mehanizma. Intelektualna moda nije igrala nikakvu ulogu u ovom procesu, te prema tome nije postojala pred-rasuda koju su liberali smatrali ideološkom snagom antiliberalnog pokreta. Iako je tačno da su sedamdesete i osamdesete godine devetnaestog veka značile kraj ortodoksnog liberalizma i da se poreklo svih ključnih sadašnjih problema može naći u tom periodu, netačno je reći da je promena ka dru-štvenom i nacionalnom protekcionizmu nastala iz bilo koga drugog razloga osim ispoljavanja slabosti i opasnosti inherentnih samoregulativnom trži-šnom sistemu. To se može pokazati na više načina.

Prvo, postoji začuđujuća raznovrsnost pitanja u vezi sa kojima je pre-duzeta akcija. To bi samo po sebi isključilo mogućnost udruženog delovanja. Navedimo samo deo liste intervencija, koju je Herbert Spenser sastavio 1884, kada je optuživao liberale da su napustili svoje principe radi »restrik-tivnog zakonodavstva®.4 Raznovrsnost predmeta teško može biti veća: 1860. godine dato je ovlašćenje da se obezbede «stručnjaci za analizu hrane i pića koji se plaćaju iz lokalnih doprinosa«; sledi zakon koji predviđa «inspekciju plinara«; dopuna Zakona o rudnicima (Mines Act) «kojim postaje kažnjivo zapošljavanje dečaka mlađih od dvanaest godina koji ne idu u školu i ne znaju da čitaju ili pišu«; 1861. godine dato je ovlašćenje «nadzornicima za-kona o sirotinji da sprovedu obaveznu vakcinaciju«; lokalne uprave su ovla šćene da odrede «tarife zakupa prevoznih sredstava«, a neki lokalno ofor-mljeni organi «dali su im ovlašćenje da oporezuju lokalnu zajednicu za seoske radove na drenaži i navodnjavanju i nabavljanju vode za stoku«. Go-dine 1862. donet je zakon kojim je proglašen ilegalnim «rudnik uglja sa sa-mo jednim oknom«, i zakon koji je davao Savetu za zdravstveno obrazovanje isključivo pravo «da daje farmakopeju, a cenu određuje ministarstvo finansi-ja». Užasnut, Spenser je ispisao nekoliko stranica nabrajajući ove i slične mere. Godine 1863. došlo je do «proširenja obavezne vakcinacije na Škotsku i Irsku«. Postojao je, takođe, i zakon kojim se imenuju inspektori za »isprav-nost ili neispravnost hrane«; Zakon o dimničarima da bi se sprečilo mučenje

4 Spencer. H.. The Man vs. tlu State, 1884.


i moguća smrt dece kojioj se daje da čiste preuske odvode; Zakon o zara-znim bolestima; Zakon o javnim bibliotekama, kojim se daje ovlašćenje lo-kalnim vlastima «po kome većina može da oporezuje manjinu za knjige«. Spenser je sve te zakone naveo kao neoborivi dokaz antiliberalne zavere. Ipak, svaki od tih zakona bavio se nekim problemom koji se javljao u uslovi-ma moderne industrije i imao je za cilj zaštitu nekih javnih interesa od opa-snosti svojstvenih toj situaciji ili bar tržišnim metodama koji je određuju. Za nepristrasni um oni su pokazali čisto praktični i pragmatični karakter «ko-lektivističkog« suprotstavljenog pokreta. Najveći broj onih koji su sprovodili ove mere bili su uverene pristalice laissez-faire i sigurno nisu želeli da njiho-vo slaganje sa osnivanjem protivpožarne brigade u Londonu podrazumeva protest protiv principa ekonomskog liberalizma. Naprotiv, pokrovitelji ovih zakonodavnih mera bili su po pravilu beskompromisni protivnici socijalizma ili bilo kog oblika kolektivizma.

Drugo, promena liberalnih u «kolektivistička» rešenja dešavala se neka-da preko noći bez ikakve svesti o tome onih koji su bili angažovani u proce-su zakonodavnog razmatranja. Dajsi je naveo klasični primer Zakona o kom-penzaciji radnicima (Workmen's Compensation Act) koji se odnosio na oba-vezu poslodavca da nadoknadi štetu u slučaju povrede njegovih radnika u toku rada. Istorija donošenja raznih zakona koji se time bave od 1880. godi-ne dosledno pokazuje podržavanje individualističkog principa po kojem od-govornost poslodavca prema zaposlenima mora da se reguliše na način koji je identičan onome na koji se određuje njegova odgovornost prema drugi-ma, tj. stranim licima. Bez skoro ikakve promene u javnom mnjenju, godine 1897. poslodavac je iznenada počeo da osigurava svoje radnike za slučajeve bilo kakve povrede koja bi im bila naneta u periodu zaposlenosti, što je od-govaralo «potpuno kolektivističkom zakonodavstvu«, kako je Dajsi s pravom primetio. Nikakav bolji dokaz ne bi se mogao navesti da promena ni u vrsti interesa o kojima je bila reč, ni u tendenciji mišljenja koja su se iznosila o tom problemu, nije prouzrokovala zamenu liberalnog principa antiliberal-nim, već isključivo razvoj situacije u kojoj se taj problem javio i zahtevao re-šenje.

Treće, postoji indirektni, ali najočigledniji dokaz koji pruža poređenje razvoja u različitim zemljama veoma različite političke i ideološke konfigura-cije. Viktorijanska Engleska i Bizmarkova Pruska bile su na suprotnim polo-vima, a obe su se veoma razlikovale od Francuske Treće republike ili carstva Habsburga. Ipak, sve su one prošle kroz period slobodne trgovine i lais-sez-faire, što je opet praćeno periodom antiliberalnog zakonodavstva, koje se odnosilo na zdravstvo, fabričke uslove, municipalnu trgovinu, socijalno osi-guranje, subvencije za transport robe, komunalne službe, strukovna udruže-nja i si. Bilo bi lako dati tačan kalendar s naznačenim godinama u kojima su se desile analogne promene u raznim zemljama. Nadoknada štete radni-


cima ozakonjena je u Engleskoj 1880. i 1897. godine, u Nemačkoj 1879, u Austriji 1887, u Francuskoj 1899; inspekcija fabrika uvedena je u Engleskoj 1833, u Pruskoj 1853, u Austriji 1883, u Francuskoj 1874. i 1883. godine; municipalnu trgovinu, uključujući vođenje komunalnih službi, uveo je Džo-zef Čemberlen (Joseph Chamberlain), disident i kapitalista u Birmingemu 1870-ih; katolički «socijalista» i progonitelj Jevreja, Karl Liger (Karl Lueger) u carskom Beču 1890-ih, a razne lokalne koalicije u nemačkim i francuskim opštinama. Snage koje su ih podržavale bile su u nekim slučajevima žestoko reakcionarne i antisocijalističke, kao u Beču, u drugim «radikalno imperijali-stičke", kao u Birmingemu, ili najčistije liberalne boje kao kod Francuza Eduara Erioa (Edouard Herriot), gradonačelnika Liona. U protestantskoj Engleskoj, konzervativni i liberalni ministarski kabineti radili su naizmenič-no na dopunjavanju fabričkog zakonodavstva. U Nemačkoj su rimokatolici i socijaldemokrati učestvovali u njegovom ostvarivanju; u Austriji, Crkva i nje-ne najborbenije pristalice; u Francuskoj, neprijatelji Crkve i vatreni antikle-rikalci su bili zaslužni za donošenje skoro identičnih zakona. Tako su pod najrazličitijim sloganima, uz veoma različite motivacije, mnoštvo partija i društvenih slojeva u nizu država izdejstvovali skoro potpuno iste mere, koje su se odnosile na veliki broj kompllkovanih pitanja. S obzirom na to, nema ničega apsurdnijeg od zaključivanja da su oni bili tajno pokrenuti istim ide-ološkim predrasudama ili interesima malih grupa kao što bi priča o antili-beralnoj zaveri želela. Naprotiv, sve ide u prilog pretpostavke da su objek-tivni razlozi neumitne prirode vodili ruku zakonodavca.

Četvrto, značajna je činjenica da su u raznim periodima, sami ekonom-ski liberali zastupali ograničenje slobode ugovaranja i laissez-faire u jednom broju dobro definisanih slučajeva od velikog teoretskog i praktičnog znača-ja. Antiliberalna predrasuda, naravno, nije mogla da bude njihov motiv. Imamo na umu princip radničkih udruženja s jedne strane i zakon o po-slovnim korporacijama s druge strane. Prvi se odnosi na pravo radnika da se udružuju u cilju povećanja najamnina, drugi, na pravo trustova, kartela i drugih oblika kapitalističkih udruživanja na povećanje cena. U oba slučaja s pravom se optuživalo da je sloboda ugovaranja ili laissez-faire bio korišćen radi ograničavanja trgovine. Bilo da su u pitanju radnička udruženja sa zah-tevom za povećanje najamnina ili trgovačka udruženja koja su tražila porast cena, zainteresovane strane očigledno su mogle da koriste princip laissez-fai-re za sužavanje tržišta rada ili druge robe. Veoma je značajno da su u oba slučaja dosledni liberali od Lojda Džordža (Lloyd George) i Teodora Ru-zvelta (Theodore Roosevelt) do Termana Arnolda (Thurman Arnold) i Vol-tera Lipmana, podređivali laissez-faire zahtevu za slobodnim konkurentnim tržištem; oni su insistirali na propisima i restrikcijama, na kaznenim zakoni-ma i prinudi, tvrdeći kao što bi to činio svaki «kolektivista» da sindikati ili korporacije «zloupotrebljavaju» slobodu ugovaranja. Teorijski, laissez-faire ili


sloboda ugovaranja podrazumevali su slobodu radnika da pojedinačno ili udruženo uskrate svoj rad ako bi tako odlučili, podrazumevali su, takođe, i slobodu poslovnih ljudi da se slože o prodajnim cenama bez obzira na želje potrošača. Međutim, u praksi ovakva sloboda se sukobljavala s institucijom samoregulativnog tržišta i u jednom takvom sukobu samoregulativnom tržištu uvek se davala prednost. Drugim rečima, ako se pokazalo da su potrebe samo-regulativnog tržišta nespojive sa zahtevima laissez-faire, ekonomski liberali bi se okrenuli protiv laissez-faire i pretpostavili mu — kao što bi svaki antilibe-ral učinio — takozvane kolektivističke metode regulacije i restrikcije. Zakon o sindikatima kao i antimonopolističko zakonodavstvo nastali su iz ovog sta-va. Ne bi mogao da se pruži uverljiviji dokaz o neizbežnosti antiliberalnih ili «kolektivističkih» metoda u uslovima modernog industrijskog društva, od či-njenice da su čak i sami ekonomski liberali redovno koristili takve metode u oblastima od odlučujućeg značaja za industrijsku organizaciju. _

Usput, ovo pomaže da se razjasni pravo značenje reči «intervencioni-zam» kojim ekonomski liberali žele da označe ono što je suprotno njihovoj politici, ali to samo odaje konfuziju u njihovom mišljenju. Suprotno interv-encionizmu je laissez-faire, a upravo smo videli da se ekonomski liberalizam ne može identifikovati sa laissez-faire (mada se u običnom govoru mogu iz-jednačavati). Strogo uzev, ekonomski liberalizam je organizacioni princip društva u kome je industrija zasnovana na instituciji samoregulativnog trži-šta. Istina je da kada se takav sistem približno postigne, potrebno je manje intervencija određene vrste. Međutim, to uopšte ne znači da su tržišni si-stem i intervencije međusobno isključivi termini, j e r sve dok se taj sistem ne uspostavi, ekonomski liberali moraju i hoće da bez oklevanja traže interven-ciju države da bi se uspostavio, a kada je već uspostavljen, da bi se održao. Ekonomski liberali mogu, stoga, bez ikakve nedoslednosti da traže od drža-ve da upotrebi silu zakona; mogu čak da se pozivaju na nasilničke snage građanskog rata da bi se stvorili preduslovi za samoregulativno tržište. U Americi se J u g pozivao na argumente laissez-faire da bi opravdavao ropstvo; Sever se pozivao na oružanu intervenciju da bi uspostavio slobodno tržište rada. Optuživanje intervencionizma od strane liberalnih pisaca je stoga pra-zan slogan, koji znači osudu jednog niza akcija, već prema tome da li im idu u prilog ili ne. Jedini princip koji ekonomski liberali mogu da podrža-vaju bez nedoslednosti jeste princip samoregulativnog tržišta, bilo da ono uključuje intervencije ili ne.

Da sumiramo: pokret suprotstavljen ekonomskom liberalizmu i princi-pu laissez-faire posedovao je sve nesumnjive karakteristike spontane reakcije. U mnogim nepovezanim tačkama pojavljivao se bez ikakve vidljive veze iz-među interesa koji su bili u pitanju ili bilo kakve ideološke saglasnosti među njima. Čak i u rešavanju jednog te istog problema, kao što je slučaj nadok-nade štete radnicima, rešenja su prešla sa individualističkih na «kolektivistič-


ka», sa liberalnih na antiliberalna, sa «laissez-faire» na intervencionističke ob-like bez ikakve promene u ekonomskom interesu, ideološkim uticajima ili političkim snagama u igri već kao rezultat sve većeg uviđanja prirode samog problema. Takođe se može pokazati da se veoma slična promena od lais-sez-faire do «kolektivizma» desila u raznim zemljama u određenim fazama njihovog industrijskog razvitka, što ukazuje na dubinu i nezavisnost uzroka procesa za koji su ekonomski liberali površno tvrdili da se može objasniti promenama raspoloženja ili raznim interesima. Najzad, analiza otkriva da čak ni radikalne pristalice ekonomskog liberalizma nisu mogle da izbegnu pravilo prema kojem je princip laissez-faire neprimenljiv na razvijene indu-strijske uslove, je r u kritičnom slučaju Zakona o sindikatima i antimonopoli-stičkih propisa i ekstremni liberali su morali da traže mnogostruke interven-cije države da bi osigurali, uprkos monopolističkih paktova, preduslove za funkcionisanje samoregulativnog tržišta. Čak su i slobodna trgovina i konku-rencija zahtevale intervenciju da bi mogle da funkcionišu. Mit liberala o «kolektivističkoj» zaveri iz 1870-ih i 1880-ih suprotstavlja se svim činjeni-cama.

Smatramo d a j e naša interpretacija ovih suprotstavljenih pokreta potvr-đena dokazima. Jer , ako je tržišna privreda ugrožavala ljudske i prirodne komponente društvenog tkiva, na čemu insistiramo, šta bi se drugo moglo očekivati osim javljanja potrebe mnoštva različitih ljudi da traže neku vrstu zaštite. To je ono što smo mi zaključili. Takođe bi se očekivalo da se to de-šava bez ikakvih njihovih teorijskih ili intelektualnih predrasuda i bez obzira na njihove stavove prema principima koji se nalaze u osnovi tržišne privre-de. I to se pokazalo tačnim. Šta više, ukazivali smo na to da bi komparativ-na istorija delovanja vlada mogla da pruži kvazi-eksperimentalnu potvrdu naše teze, ako bi moglo da se dokaže kako su posebni interesi nezavisni od specifičnih ideologija koje vladaju u jednom broju različitih zemalja. Mogli smo i za to da navedemo ubedljive dokaze. Najzad, ponašanje samih libera-la pokazalo je da održavanje slobode trgovine — u našim terminima samo-regulativnog tržišta — ne samo da nije isključivalo intervenciju već je i zah-tevalo, a sami liberali tražili su redovno prinudne mere od strane države, kao u slučaju Zakona o sindikatima i antimonopolističkih zakona. Stoga ni-šta nije moglo biti merodavnije od istorijskih dokaza koja je od tih dveju su-parničkih interpretacija ovih suprotstavljenih pokreta bila tačna: interpreta-cija ekonomskih liberala koji su tvrdili da njihovoj politici nije nikada data šansa j e r su je gušili kratkovidi sindikalisti, marksistički intelektualci, po-hlepni industrijalci i reakcionarni zemljoposednici; ili pak interpretacija nji-hovih kritičara koji ukazuju na univerzalnu «kolektivističku» reakciju protiv širenja tržišne privrede u drugoj polovini devetnaestog veka kao uverljivi dokaz o društvenoj opasnosti inherentnoj utopijskom principu samoregula-tivnog tržišta.

142

RAĐANJE LIBERALNOG KREDA (nastavak): KLASNI INTERES I DRUŠTVENE PROMENE

Mit liberala o kolektivističkoj zaveri mora se potpuno raspršiti pre nego što se razotkrije prava osnova politike devetnaestog veka. Prema toj

legendi, protekcionizam je bio samo rezultat naopakih interesa agraraca, in-dustrijalaca i sindikalista, koji su sebično slomili automatski mehanizam trži-šta. U drugom obliku i, naravno, sa suprotnom političkom tendencijom, marksističke partije iznosile su svoje argumente na isto tako pristrasan način (ovde je bez značaja što se osnovna Marksova filozofija usredređuje na ukupnost društva i neekonomsku prirodu čoveka1). Sam Marks je sledio Ri-karda u definisanju klasa ekonomskim terminima, a ekonomska eksploataci-ja bila je nesumnjiva karakteristika buržoaskog doba.

U popularnom marksizmu to je dovelo do neiznijansirane klasne teori-je društvenog razvoja. Borba za tržišta i zone uticaja jednostavno se pripisi-vala motivisanosti šačice finansijera za sticanje profita. Imperijalizam je ob-jašnjavan kao kapitalistička zavera koja navodi države da se upuste u ratove u interesu krupnog biznisa. Smatralo se da su ratove prouzrokovali ti intere-si u kombinaciji s industrijom naoružanja, koji su na neobjašnjiv način stekli moć da navedu čitave narode na fatalnu politiku suprotnu njihovim vitalnim interesima. Liberali i marksisti zapravo su se složili u zaključku da je protek-cionistički pokret nastao iz partikularističkih interesa; da je politički uticaj reakcionarnih zemljoposednika doveo do agrarnih tarifa; da je glad indu-strijskih magnata za profitom dovela do porasta monopolističkih oblika preduzeća, i da je rat posledica zaštite interesa biznisa.

Tako su pogledi liberalnog ekonomiste našli snažnu podršku u usko klasnoj teoriji. Podržavajući stanovišta suprotstavljenih klasa, liberali i mark-

1 Marx, K., «Nationalokonomie und Philosophie». U: Der Historische Materialismus, 1932.


sisti su zastupali iste stavove. Oni su učinili nespornim tvrđenje da je pro-tekcionizam devetnaestog veka bio rezultat klasnog delovanja i da su ta de-lovanja prvenstveno morala da služe ekonomskim interesima pripadnika od-ređenih klasa. Oni su zajedno skoro potpuno onemogućili celovito shvatanje tržišnog društva i funkcije protekcionizma u takvom društvu.

r Zapravo, klasni interesi nude samo ograničeno objašnjenje dugoročnih kretanja u društvu. Sudbina klasa mnogo češće je određena potrebama dru-štva nego što je sudbina društva određena potrebama klasa. Ako se pretpo-stavlja da postoji određena struktura društva, klasna teorija može da se pri-hvati, ali šta biva ako je sama ta struktura podložna promenama? Klasa koja ostane bez funkcija može da se dezintegriše i da preko noći bude zamenje-na nekom novom klasom ili klasama. Takođe, šanse klasa u njihovoj borbi zavisiće od njihove sposobnosti da zadobiju podršku i izvan svoga pripad-ništva, što će opet zavisiti od toga da li izvršavaju zadatke koje postavljaju interesi širi od njihovih sopstvenih. Tako se ni rađanje ni smrt klasa, ni nji-hovi ciljevi, ni stepen do koga ih postižu, ni njihova saradnja, ni njihovi an-tagonizmi ne mogu shvatiti izdvojeno od situacije društva kao celine.

Na tu situaciju po pravilu utiču spoljni uzroci, kao što su promena kli-me, prinos useva, neki novi neprijatelji, novo oružje J'oje koriste stari nepri-jatelji, pojava novih društvenih ciljeva ili pronalazak novih metoda za posti-zanje tradicionalnih ciljeva. S takvom ukupnom situacijom moraju na kraju da se dovedu u vezu partikularistički interesi, da bi postala jasna njihova funkcija u društvenom razvoju.

Osnovna uloga koju klasni interesi igraju u društvenim promenama je u prirodi stvari. Jer , bilo koji rasprostranjeni oblik promena mora da utiče na razne delove društva na različite načine, ako ni zbog čega drugog, onda zbog razlika u geografskom položaju i ekonomskom i kulturnom bogatstvu. Partikularistički interesi tako su prirodni pokretač društvenih i političkih promena. Bilo da je uzrok promene rat ili trgovina, zapanjujući pronalasci ili promena prirodnih uslova, različiti delovi društva zalagaće se za različite metode prilagodavanja (uključujući tu i prinudne) i podešavaće svoje intere-se na način različit od drugih grupa, kojima će pokušati i da ih nametnu. Samo ako znamo koja je grupa ili koje su grupe ostvarile promenu, može-mo da objasnimo kako se ta promena desila. Ipak, krajnji uzrok promena zavisi od spoljnih sila, i samo mehanizme promene određuju unutrašnje snage društva. «Izazov» je upućen društvu kao celini, a «odgovor» se javlja preko grupa, đetovaîruštva i klasa. ~ —~

""Samt- klasni interesi stoga ne mogu da ponude zadovoljavajuće obja-šnjenje bilo kojeg dugoročnog društvenog procesa. Prvo, zato što taj proces može da bude odlučujući za postojanje same klase; drugo, zato što interesi datih klasa određuju samo ciljeve i svrhe kojima te klase streme, a ne uspeh ili neuspeh tih napora. Nema u klasnim interesima nikakve maf i je koja bi

Rađanje liberalnog kreda ("nastavak) 153

pripadnicima jedne klase osigurala podršku pripadnika drugih klasa. Ipak, takva podrška je svakodnevna pojava. Protekcionizam je zapravo primer za to. Pitanje nije zašto su agrarci, industrijalci ili sindikalisti želeli da povećaju svoje prihode delovanjem protekcionizma, već zašto su u tome uspeli; ne za-što su poslovni ljudi i radnici želeli da uspostave monopol za svoju robu, već zašto su postigli svoj cilj; ne zašto su neke grupe želele da deluju na sličan način u j ednom broju zemalja na Kontinentu, već zašto su takve grupe uop-šte postojale u zemljama koje su bile inače različite, a te grupe su ipak svu-da podjednako postizale svoje ciljeve; ne zašto su odgajivači žita pokušali da skupo prodaju svoje proizvode, već zašto su redovno uspevali da uvere kup-ce da pristanu na porast cena.

Zatim, postoji isto tako pogrešna doktrina o suštinski ekonomskoj pri-rodi klasnih interesa. Mada je ljudsko društvo prirodno uslovljeno ekonom-skim činiocima, motivi ljudi kao pojedinaca samo su izuzetno određeni že-ljom da zadovolje materijalne potrebe. To što je društvo devetnaestog veka bilo organizovano na pretpostavci da bi takva motivacija mogla da bude univerzalna, bila je osobenost toga doba. Stoga je bilo uputno ostaviti rela-tivno širok prostor za uticaj ekonomskih motiva kada se analiziralo to dru-štvo. Ali moramo se čuvati da ne prejudiciramo rezultat analize, određujući unapred do koga stepena jedna tako neuobičajena motivacija može da bude delotvorna.

Čisto ekonomska pitanja, kao ona koja se tiču zadovoljavanja potreba, neuporedivo su manje važna za klasno ponašanje od pitanja društvenog pri-znanja. Zadovoljenje potreba može, naravno, biti rezultat takvog priznanja, naročito kao njegovo spoljno obeležje ili nagrada. Ali, klasni interesi se naj-direktnije odnose na ugled i rang, status i sigurnost, tj. oni su prvenstveno društveni a ne ekonomski.

Klase i grupe koje su povremeno učestvovale u opštem kretanju ka protekcionizmu posle 1870. nisu to činile prvenstveno radi svojih ekonom-skih interesa. «Kolektivističke» mere sprovedene u kritičnim godinama po-kazuju da je samo izuzetno bio u pitanju interes jedne klase, a kada je i bilo tako, taj interes se retko mogao definisati kao ekonomski. Sigurno nikakvim «kratkovidim ekonomskim interesima« nije poslužio zakon kojim je dato ovlašćenje gradskim vlastima da preuzmu brigu o zapuštenim ukrasnim po-vršinama, ni propis po kome su pekare morale da se čiste vrućom vodom i sapunom najmanje jednom u šest meseci, ni zakon koji je obavezivao na kontrolisanje kablova i kotvi. Takve mere jednostavno su bile reagovanje na potrebe industrijske civilizacije koje tržišni metodi nisu mogli da zadovolje. Velika većina tih intervencija nije imala nikakve direktne, a jedva i indirekt-ne veze s prihodima. Tako je praktično bilo i u slučaju svih zakona koji su se ticali zdravstva i naselja, javnih objekata i biblioteka, fabričkih uslova i socijalnog osiguranja. Slično je bilo i kod komunalnih službi, obrazovanja,


transporta i bezbrojnih drugih stvari. Međutim, čak i tamo gde su bile u pi-tanju novčane vrednosti, one su bile sekundarne u odnosu na druge intere-se. Skoro uvek su bili u pitanju profesionalni status, bezbednost i sigurnost, način života, egzistencijalni prostor čoveka, postojanost njegovog okruženja. Ne bi nikako trebalo umanjivati novčanu važnost nekih tipičnih intervencija kao što su carinske tarife ili obeštećenja radnika. Ali, čak i u tim slučajevima interesi koji nisu novčani bili su neodvojivi od novčanih. Carinske tarife koje su podrazumevale profite za kapitaliste i najamnine za radnike, značile su na kraju zaštitu od nezaposlenosti, stabilizaciju regionalnih uslova, osigura-nje od likvidacije industrijskih grana i, možda najviše od svega, izbegavanje bolnog gubitka statusa, koji neizbežno prati premeštaj na posao za koji su potrebne niže kvalifikacije i manje iskustvo nego na prethodnom.

Kad se jednom oslobodimo opsesije da nikad ne mogu biti delotvorni opšti, već samo partikularistički interesi, kao i slične predrasude da se inte-resi grupe ljudi ograničavaju na njihove novčane prihode, širina i sveobu-hvatnost zaštitnog pokreta postaju jasni. Dok novčane interese uvek artikuli-šu samo ljudi kojih se oni tiču, dotle se drugi interesi tiču mnogo šireg kru-ga ljudi. Ti interesi na bezbroj načina imaju uticaja na pojedince, na susede, stručnjake, potrošače, pešake, one koji svakodnevno putuju na posao, sporti-ste, izletnike, baštovane, pacijente, majke ili ljubavnike — i, prema tome, mogu da ih zastupaju sve vrste teritorijalnih ili funkcionalnih udruženja, kao što su crkve, gradske opštine, lože, klubovi, sindikati ili, najčešće, poli-tičke partije zasnovane na jasnim principima koje treba slediti. Suviše usko shvatanje interesa zapravo mora dovesti do izopačene vizije društvene i poli-tičke istorije, a nijedna čisto novčana definicija interesa ne ostavlja prostora za onu vitalnu potrebu za društvenom zaštitom koju obično zastupaju ljudi odgovorni za opšte interese zajednice — u modernim uslovima, to su aktu-elne vlade. Upravo zato što je tržište ugrožavalo društvene, a ne ekonomske interese različitih preseka populacije, ljudi koji su pripadali raznim eko-nomskim slojevima nesvesno su udruživali snage da se suprotstave toj opasnosti.

Tako je delovanje klasnih snaga i unapređivalo i sprečavalo širenje tr-žišta. S obzirom na potrebu za mašinskom proizvodnjom radi uspostavljanja tržišnog sistema, jedino su trgovačke klase bile u stanju da preuzmu vodstvo u toj ranoj transformaciji. Nova klasa preduzetnika nastala je iz ostataka sta-rijih klasa da bi preuzela upravljanje razvojem koji je bio u skladu s intere-sima društva kao celine. Ali, ako je uspon industrijalaca, preduzetnika i ka-pitalista bio rezultat njihove vodeće uloge u tom ekspanzionističkom pokre-tu, odbrana je pala u deo tradicionalnim klasama zemljoposednika i radnič-koj klasi koja se rađala. Ako je u trgovačkoj zajednici uloga kapitalista bila da brane strukturne principe tržišnog sistema, uloga i feudalne aristokratije i industrijskog proleterijata u usponu bila je da uporno štite društveno tki-


vo. Ali, dok su klase zemljoposednika prirodno tražile rešenje za sva zla u održavanju stanja prošlosti, radnici su do izvesnog stepena bili u stanju da prevaziđu granice tržišnog društva i da prihvate rešenja budućnosti. To ne znači da su povratak u feudalizam ili proklamovanje socijalizma bili medu mogućim pravcima delovanja, ali ukazuje na potpuno različite smerove u kojima su zemljoposednici i snage urbane radničke klase tražili spas od opa-snosti. Kad bi se tržišna privreda uništila, za šta je u svakoj velikoj krizi po-stojala opasnost, klase zemljoposednika mogle bi da pokušaju da se vrate na vojni ili feudalni režim paternalizma, dok bi fabrički radnici mogli uvideti potrebu za stvaranjem kooperativne radničke republike. U krizi, «odgovori» mogu da ukažu na rešenja koja se uzajamno isključuju. I običan sukob kla-snih interesa, koji bi se inače rešio kompromisom, dobijao je fatalni značaj.

Sve bi to trebalo da nas upozori da se u objašnjavanju istorije ne osla-njamo suviše na ekonomske interese određenih klasa. Takav pristup prećut-no bi podrazumevao definisanost tih klasa u smislu u kome je to moguće sa-mo u nerazorivom društvu. On van svog vidokruga ostavlja one kritične faze istorije kada se neka civilizacija ruši ili transformiše, kada se po pravilu, po-nekad i u najkraćem mogućem roku, formiraju nove klase, od ostataka stari-j ih klasa, ili čak i od takvih spoljašnjih elemenata kao što su strani avanturi-sti ili prognanici. Često su u kritičnim istorijskim periodima nove klase jed-nostavno nastajale usled zahteva vremena. U krajnjoj liniji, dakle, odnos j edne klase prema društvu kao celini određuje njenu ulogu u drami, a njen uspeh zavisi od širine i raznovrsnosti interesa kojima može da koristi, a koji nisu njeni vlastiti. Nikakva politika uskog klasnog interesa ne može dobro zaštititi čak ni taj interes — to je pravilo koje ima veoma malo izuzetaka. Ako alternativa nekom društvenom sistemu nije krajnja destrukcija, surovo sebična klasa ne može da se održi u vodstvu.

Da bi ekonomski liberali sa sigurnošću pripisali krivicu navodnoj kolek-tivističkoj zaveri, oni moraju poricati da se pojavila bilo kakva potreba za za-štitom društva. U skorašnje vreme, oni su pozdravljali stavove nekih naučni-ka koji su odbacivali tradicionalno učenje o industrijskoj revoluciji, po ko-jem se katastrofa sručila na nesrećne radničke klase Engleske otprilike deve-desetih godina osamnaestog veka. Prema tim piscima, obični ljudi nikada nisu bili pogođeni iznenadnim pogoršanjem standarda. U proseku, oni su mnogo bolje stajali posle nego pre uvođenja fabričkog sistema, i niko ne bi mogao poreći cifre koje ukazuju na nagli rast njihovog broja. Prema prihva-ćenim merilima ekonomskog blagostanja — a to su realne najamnine i broj stanovnika — pakao ranog kapitalizma, tvrHe^m, nikada nije postojao; rad-ničke klase ne samo da nisu bile eksploatisane, već su bile i dobitnici u eko-nomskom smislu, te je očito bilo nemoguće govoriti o potrebi za društve-nom zaštitom od sistema koji je svima koristio.


Kritičari liberalnog kapitalizma bili su zbunjeni. Skoro sedamdeset go-dina i naučnici i kraljevske komisije osuđivali su strahote industrijske revolu-cije, a galaksija pesnika, mislilaca i pisaca žigosala je njene svireposti. Sma-tralo se utvrđenom činjenicom da su bezosećajni eksploatatori iznurivali i iz-gladnjivali mase bespomoćnih ljudi; da su ograđivanja zemljišta lišila seosko stanovništvo njegovih domova i malih imanja i bacila ga na tržište rada na-stalo reformom Zakona o sirotinji, i da istinske tragedije male dece, koja su ponekad skončavala radeći u rudnicima i fabrikama, pružaju jeziv dokaz o bedi masa. Zaista, uobičajeno objašnjenje industrijske revolucije zasnivalo se na stepenu eksploatacije koji su omogućila ograđivanja zemljišta u osamnae-stom veku i na niskim najamninama koje su nuđene radnicima beskućnici-ma, što je stvaralo velike profite u industriji pamuka i naglu akumulaciju kapitala u rukama prvih industrijalaca. Oni su optuživani za eksploataciju, bezgraničnu eksploataciju svojih sugrađana, koja je bila osnovni uzrok tako velike bede i poniženja. Izgleda da se sve to sada opovrgavalo. Poruka eko-nomskih istoričara sada je bila da su tamni oblaci koji su se nadnosili nad prvim decenijama fabričkog sistema raspršeni. Jer, kako je mogla biti dru-štvena katastrofa ono što je nesumnjivo bio ekonomski napredak?

Doista, društvena nesreća prvenstveno je kulturni a ne ekonomski fe-nomen, i ne može se meriti ciframa prihoda ili statistikama o stanovništvu. Kulturne katastrofe koje zahvataju široke slojeve običnih ljudi svakako ne mogu biti česte, ali ne mogu biti česti ni kataklizmični događaji kao što je industrijska revolucija — taj ekonomski zemljotres, koji je za manje od pola veka ogromne mase stanovnika engleskih sela od okućenih ljudi pretvorio u bespomoćne lutalice. Ali, dok se tako razorni preokreti dešavaju samo izu-zetno u istoriji klasa, oni su uobičajeni događaji u sferi kulturnih kontakata među narodima raznih rasa. U suštini, uslovi su isti. Razlika je uglavnom u tome što jedna društvena klasa čini deo društva koji nastanjuje istu geograf sku oblast, dok se kulturni kontakti obično dešavaju između društava nasta-njenih u različitim geografskim regionima. U oba slučaja taj kontakt može da ima razorne posledice za slabiju stranu. Uzrok degradacije je dezintegra-cija kulturnog okruženja žrtve a ne ekonomska eksploatacija, kao što se če-sto pretpostavlja. Ekonomski proces svakako može da bude sredstvo de-strukcije i skoro uvek će ekonomska inferiornost dovesti slabijeg do toga da podlegne, ali neposredni uzrok njegovog uništenja nije zbog toga ekonom-ski; uzrok je u smrtonosnoj povredi ustanova u kojima je otelovljena njego-va društvena egzistencija. Rezultat je gubitak samopoštovanja i moralnih no-rmi, bilo da se radi o narodu ili o klasi, bilo da taj proces nastaje iz tako-zvanog «kulturnog sukoba« ili iz promene položaja klase unutar jednog dru-štva.

Ta paralela veoma je značajna za one koji proučavaju rani kapitalizam. Stanje nekih plemena domorodaca u Africi danas nepogrešivo podseća na


stanje engleske radničke klase na početku devetnaestog veka. Kafir iz Južne Afrike, plemeniti divljak, koji se osećao društveno sigurnim u svome rod-nom selu, pretvoren je u ljudsku varijantu napola pripitomljene životinje, odevene u «neodgovarajuću, prljavu, odbojnu, pohabanu odeću, koju ni u najvećoj meri degenerisani beli čovek ne bi nosio»,2 pretvoren je u biće koje je teško odrediti, koje je bez samopoštovanja i normi — pravi ljudski otpad. Taj opis podseća na onaj kojim je Robert Oven oslikao svoje radnike kada im se obraćao u Nju Lanarku, govoreći im u lice, hladno i objektivno poput kakvog društvenog istraživača koji beleži činjenice, zašto su postali tako de-gradirana rulja. Istinski uzrok njihove degradacije najprikladnije se obja-šnjava tvrđenjem da se nalaze u «kulturnom vakuumu«. Taj termin upotre-bio je j edan antropolog3 da bi opisao uzrok propadanja nekih od hrabrih crnačkih plemena Afrike na koje je uticao dodir sa civilizacijom belaca. Nji-hovi zanati su izumirali, uništavani su politički i društveni uslovi njihove eg-zistencije, oni su umirali od dosade, kako kazuje Rivers, ili raskalašno traćili svoje živote i imovinu. Dok im njihova sopstvena kultura ne nudi više nika-kve ciljeve vredne napora ili žrtava, rasni snobizam i predrasude sprečavaju ih da adekvatno učestvuju u kulturi belih uljeza.4 Ako rasnu barijeru zame-nimo socijalnom, dobićemo «Dve nacije« iz 1840-ih; Kafira će zameniti jadni stanovnik slamova iz Kingzlijevih romana.

Oni koji bi se spremno složili da život u kulturnoj praznini uopšte i ni-je život, izgleda da ipak očekuju da će ekonomske potrebe automatski ispu-niti tu prazninu i učiniti da život izgleda moguć pod bilo kojim uslovima. Rezultati antropoloških istraživanja žestoko protivreče toj pretpostavci. »Ci-ljevi radi kojih će pojedinci raditi određeni su kulturom, i nisu reagovanja organizma na spoljnu, kulturno nedefinisanu situaciju, kao što je to jedno-stavna nestašica hrane«, kaže Margaret Mid (Margaret Mead). «Proces u ko-me se j edna grupa divljaka pretvara u kopače zlata ili brodsku posadu, ili se lišava svakog podsticaja da ulaže napor i ostavlja da bez truda izumire po-red potoka još uvek punog ribe, čini se možda bizarnim, tako otuđenim od prirode društva i njegovog normalnog funkcionisanja d a j e stoga patološki«; pa ipak, dodaje ona, «upravo to će se desiti narodu usred silom spolja na-metnute ili bar spolja prouzrokovane promene...« I ona zaključuje: «Taj grubi kontakt, to iskorenjivanje jednostavnih naroda i njihovih običaja, suvi-še je često da ne bi zasluživalo ozbiljnu pažnju istoričara društva.«

Međutim, istoričar društva ne uspeva da shvati tu poruku. On još uvek odbija da uvidi da je elementarna snaga kulturnog kontakta, koji sada preo-bražava kolonijalni svet, ona ista koja je pre jednog veka proizvodila strašne situacije ranog kapitalizma. Jedan antropolog5 je došao do ovog zaključka:

2 Millin, Mrs. S. G., The South Africans, 1926. 3 Goldenvveiser, A., Anthropology, 1937. 4 Goldenvveiser, A., ibid. 5 Thurnvvald, R. C., Black and White in East Africa; The Fabric of a New Civilization, 1935.


«Uprkos mnogobrojnim razlikama, u osnovi postoje iste situacije kod egzo-tičnih naroda danas kao one koje su postojale u nas pre nekoliko decenija ili vekova. Novi tehnički izumi, nova saznanja, novi oblici bogatstva i moći podstakli su društvenu pokretljivost, tj. migraciju pojedinaca, uspon i pad porodica, diferencijaciju grupa, nove oblike vodstva, nove obrasce življenja, različita vrednovanja.« Turnvaldov pronicljivi um je shvatio da je kulturna katastrofa crnačkog društva danas analogna katastrofi velikog dela društva belaca u ranom periodu kapitalizma. Samo istoričar društva još uvek ne uvi-đa tu analogiju.

Ništa ne zamagljuje našu društvenu viziju tako efektno kao ekonomi-stička predrasuda. Eksploatacija je tako uporno stavljana na prvo mesto ko-lonijalnog problema da to pitanje zaslužuje posebnu pažnju. Eksploatacija je, takođe, kao očigledni humani problem, vršena nad nerazvijenim narodi-ma sveta od strane belog čoveka tako često, tvrdokorno i bezobzirno, da bi se činilo kao ispoljavanje krajnje neosetljivosti ako joj se ne bi dao primat u diskusiji o kolonijalnom problemu. Ipak, upravo to naglašavanje eksploata-cije skriva od našeg pogleda još veći problem kulturne degeneracije. Ako se eksploatacija definiše u striktno ekonomskom smislu, kao stalni neadekvat-ni odnos razmene, pitanje je da li je u stvari i bilo eksploatacije. Katastrofa domorodačke zajednice je neposredan rezultat brzog i radikalnog sloma osnovnih ustanova te žrtvovane zajednice (ne čini se relevantnim da li je sila korišćena u tom procesu). Ove ustanove su uništene samom činjenicom da je tržišna privreda nametnuta potpuno različito organizovanoj zajednici, da su rad i zemlja učinjeni robom, što je opet samo jedna kratka formula za li-kvidaciju svake kulturne ustanove u jednom organskom društvu. Promene u ciframa koje se odnose na prihode i stanovništvo očevidno su u raskoraku s tim procesom. Ko bi, na primer, hteo da poriče da su eksploatisani nekada-šnji slobodni ljudi koji su dopali ropstva, iako je njihov životni standard u nekom artificijelnom smislu poboljšan u zemlji kojoj su prodati u poređenju sa standardom u njihovoj rodnoj divljini. Pa ipak, ništa ne bi bilo drugačije pod pretpostavkom da su pokoreni domoroci ostavljeni u slobodi, da čak nisu morali preskupo da plaćaju jeftinu pamučnu robu koja im je nametnu-ta, a da je njihovo gladovanje prouzrokovano «samo» razaranjem njihovih društvenih ustanova.

Da navedemo poznati primer Indije. Indijske mase u drugoj polovini devetnaestog veka nisu umirale od gladi zato što ih je eksploatisao Lankašir; oni su propadali u velikom broju zato što je zajednica indijskog sela bila ra-zorena. Neosporno je da je ovo izazvano silama ekonomske konkurencije, mašinski proizvedene robe po nižim cenama ručno tkanom šadaru, ali to je dokaz za nešto što je suprotno od ekonomske eksploatacije, j e r damping podrazumeva suprotnost previsokim cenama. Stvarni uzrok gladi u posled-njih pedeset godina bilo je slobodno trgovanje žitaricama kombinovano s


lokalnim niskim prihodima. Podbačaji žetve bili su, naravno, deo te situacije ali je transport žitarica železnicom omogućavao da se šalje pomoć ugrože-nim oblastima; nevolja je bila u tome što ljudi nisu mogli da kupuju žitarice po naglo rastućim cenama, što je reakcija na nestašicu koja je morala da se dogodi na slobodnom ali nedovoljno organizovanom tržištu. U ranija vre-mena postojale su male lokalne zalihe koje su korišćene u slučaju loše žetve, ali su one sada bile uklonjene ili su nestale na velikom tržištu. Iz tog razlo-ga se sada glad obično sprečavala javnim radovima, da bi se stanovništvu omogućila kupovina po povišenim cenama. Tri ili četiri velika perioda gladi koja je desetkovala Indiju pod britanskom vladavinom posle ustanka nisu bili posledica ni elementarnih nepogoda ni eksploatacije, već jednostavno nove tržišne organizacije rada i zemlje, koja je dovela do raspada starog se-la a nije rešila njegove probleme. Dok su u režimu feudalizma i seoskih za-jednica činioci kao što su noblesse oblige, klanovska solidarnost i regulisanje tržišta žitarica sprečavali opštu glad, dotle se u vladavini tržišta prema nje-govim pravilima nije mogla da sprečava glad ljudi. Termin «eksploatacija» teško može da objasni situaciju koja je zaista postala ozbiljna tek kada je ukinut nemilosrdni monopol Istočnoindijske kompanije i uvedena slobodna trgovina u Indiju. Pod monopolistima je situacija prilično kontrolisana po-moću arhaične organizacije sela, uključujući besplatno deljenje žitarica, dok su u vreme slobodne i jednake razmene milioni Indijaca umirali. Privredno je Indija mogla biti — a dugoročno je i bila — unapređena, ali društveno bila je dezorganizovana i tako je nastala njena beda i degradacija.

Bar u nekim slučajevima je suprotnost eksploatacije, ako tako možemo reći, stvorila kulturni kontakt koji je doveo do dezintegracije. Prinudno do-deljivanje obradive zemlje severnoameričkim Indijancima 1887. godine kori-stilo je ovima pojedinačno, prema našoj finansijskoj skali računanja. Ta me-ra je, međutim, skoro uništila fizičku egzistenciju rase i predstavlja izrazit primer kulturne degeneracije. Moralni genije Džona Kolijera (John Colli-er)* poboljšao je njihov položaj skoro pola veka kasnije, insistirajući na po-trebi povratka plemenskog poseda zemlje; danas je zajednica severnoame-ričkih Indijanaca, bar u nekim mestima, opet živa zajednica — a čuda je učinila društvena obnova a ne privredni napredak. Šok razornog kulturnog kontakta zabeležio je dirljivi nastanak poznatog «plesa duhova®, kao verzije «igre ruku plemena Poni» oko 1890. godine, tačno u vreme kada su bolji privredni uslovi učinili domorodačku kulturu tih crvenih Indijanaca anahro-nom. Šta više antropološka istraživanja potvrdila su činjenicu da čak ni po-rast stanovništva — drugi ekonomski indeks — ne mora da isključuje kul-turnu katastrofu. Prirodna stopa porasta stanovništva može, zapravo, da bu-de indeks bilo kulturne vitalnosti ili kulturne degradacije. Prvobitno znače-

* Američki sociolog i poverenik vlade 7.a pitanja Indijanaca. — Prim. prev.


nje reči «proleterski», povezujući plodnost i prosjačenje, predstavlja upadlji-vi primer ove ambivalentnosti.

Ekonomistička zabluda bila je uzrok kako nesavršene teorije eksploata-cije u vezi sa ranim kapitalizmom tako i ne manje nesavršenog iako učeni-jeg tumačenja kojim se kasnije poricalo postojanje društvene katastrofe. Značajna implikacija ovog drugog, skorašnjeg tumačenja istorije bila je re-habilitacija laissez-faire privrede, je r ako liberalna ekonomija nije izazvala ka-tastrofu, onda je protekcionizam koji je lišio svet prednosti slobodnih tržišta bio bezobziran zločin. Na sam termin «industrijska revolucija« sada se gleda s neodobravanjem kao na nešto što sadrži preuveličanu predstavu o jednom, u suštini, postepenom procesu promene. Ti naučnici insistirali su da je ono što se događalo bilo samo postepeni razvitak snaga tehnološkog progresa koji je transformisao živote ljudi; nesumnjivo je da su mnogi patili tokom \ g / promene, ali u celini je to bio stalni napredak. Takav srećni ishod bio je re-zultat skoro nesvesnog funkcionisanja ekonomskih sila koje su vršile svoj ko-ristan posao uprkos mešanju nestrpljivih ljudi koji su preuveličavali neizbe-žne teškoće tog vremena. Zaključak je bio ništa manje nego poricanje da društvu preti opasnost od nove privrede. Da je revidirana istorija industrij-ske revolucije odgovarala činjenicama, pokret zaštite bi ostao bez ikakvog objektivnog opravdanja a princip laissez-faire bi bio odbranjen. Tako je ma-terijalistička zabluda u odnosu na prirodu društvene i kulturne katastrofe potpomogla mit da su sva zla toga vremena bila prouzrokovana odstupa-njem od ekonomskog liberalizma.

Ukratko, nisu pojedinačne grupe ili klase dovele do takozvanog kolek-tivističkog pokreta, mada je na njegov ishod odlučujuće uticao karakter kla-snih interesa. Konačno, uzroci tih dešavanja bili su interesi društva kao celi-ne, mada je odbrana tih interesa pala prvenstveno u deo jednom delu sta-novništva. Čini se razumnim da usredsredimo naše izlaganje o zaštitnom , pokretu ne na klasne interese već na društvenu supstancu koju je tržište ugrozilo. „—

Tačke opasnosti se prepoznaju pomoću glavnih smernica napada. Kon-kurentsko tržište rada pogađalo je nosioca radne snage, naime, čoveka. Me-đunarodna slobodna trgovina prvenstveno je ugrožavala najveću privrednu granu koja zavisi od prirode, naime poljoprivredu. Zlatni standard je dovo-dio u opasnost proizvodne organizacije čije funkcionisanje zavisi od relativ-nog kretanja cena. U svim tim oblastima bilo je razvijeno tržište, što je pod-razumevalo latentnu pretnju društvu u nekim vitalnim vidovima njegove eg-zistencije.

Tržišta rada, zemljišta i novca razlikuju se lako, ali nije lako razlikovati one delove kulture čije jezgro čine ljudska bića, njihovo prirodno okruženje ili proizvodne organizacije. Čovek i priroda su praktično jedno u kulturnoj sferi, a novčani aspekt proizvodnog preduzeća zadire samo u jedan društve-


no vitalni interes, naime, u jedinstvo i koheziju zemlje. Stoga, dok su tržišta fiktivne robe — rada, zemlje i novca bila različita i odvojena, dotle opasno-sti po društvo koje su ona sadržavala nisu uvek bile jasno podvojene.

Uprkos tome, pregled institucionalnog razvitka zapadnog društva to-kom kritičnih osamdeset godina (1834—1914) može da opiše svaku od tih tačaka opasnosti na sličan način, je r bilo da je u pitanju čovek, priroda ili proizvodna organizacija, tržišna organizacija je prerastala u opasnost i odre-đene grupe ili klase su tražile zaštitu. U svakom slučaju znatan vremenski razmak između engleskog, evropskog i američkog razvitka imao je važne posledice, ali je na razmeđi vekova zaštitni protivpokret stvorio analognu si-tuaciju u svim zapadnim zemljama.

Stoga ćemo odvojeno razmatrati tu odbranu čoveka, prirode i proiz-vodne organizacije — pokret za samoočuvanjem koji je doveo do čvršće po-vezanog društva, a ipak društva kome pred opasnost totalnog sloma.

14

TRŽIŠTE I ČOVEK

Odvojiti rad od ostalih životnih aktivnosti i podvrgnuti ga zakonima tr-žišta značilo je poništiti sve organske oblike egzistencije i zameniti ih

različitom vrstom organizacije, atomističkom i individualističkom. Takvoj shemi destrukcije najbolje je poslužila primena načela slobode

ugovora. U praksi to je značilo da su neugovorne organizacije srodstva, su-sedstva, struke i vere trebale da budu uklonjene pošto su od pojedinca zahtevale vernost i tako ograničavale njegovu slobodu. Predstavljanje ovog načela kao načela nemešanja, kao što su ekonomski liberali voleli da čine, bilo je samo izražavanje ukorenjene predrasude u korist j edne određene vr-ste mešanja, naime, takvog koje će razarati neugovorne odnose između po-jedinaca i predupređivati njihovo spontano ponovno oblikovanje.

Ovaj učinak uspostavljanja tržišta rada jasno je vidljiv u kolonijalnim oblastima danas. Domoroci treba da budu naterani da za život zarađuju prodajući svoj rad. U tom cilju njihove tradicionalne ustanove moraju biti uništene, a njihovo ponovno oblikovanje onemogućeno, pošto, u pravilu, pojedinac u primitivnom društvu nije u opasnosti da umre od gladi izuzev ako zajednica kao celina nije u sličnoj neprilici. U &raa/-zemljišnom sistemu Kafira, na primer, «krajnja beda je nemoguća: kome god je pomoć potreb-na dobija je bezuslovno».' Nijedan Kvakiutl «nikada nije bio izložen ni najmanjem riziku da gladuje«.2 «Ne umire se od gladi u društvima koja žive na ivici egzistencije«.3 Princip zaštite od oskudice bio je jednako uveden u indijskoj seoskoj zajednici i, mogli bismo da dodamo, u skoro svakoj vrsti društvene organizacije do otprilike početka šesnaestog veka u Evropi, kada

1 Mair, L. P., An African People in the Twentieth Centurj, 1934. 2 Loeb, E. M., «The Distribution and Function of Money in Early Society». U: Essays in

Anthropology, 1936. 3 Herskovits, M. J., The Economic Life of Primitive Peoples, 1940.


se o modernim idejama o sirotinji, koje je izložio humanista Vives (Juan Lu-is Vives), raspravljalo na Sorboni. Upravo to odsustvo opasnosti da pojedi-nac umre od gladi čini u izvesnom smislu primitivno društvo humanijim od društva tržišne privrede a istovremeno manje ekonomskim. Ironija je što je prvi doprinos belog čoveka svetu crnog čoveka uglavnom bio upoznavanje s kažnjavanjem glađu. Tako su kolonisti mogli da odluče da poseku drveće s plodovima da bi stvorili veštačku nestašicu hrane ili da nametnu porez na kolibe domorocima da bi ih naterali da razmenjuju svoj rad. U oba slučaja posledice su slične ograđivanju u doba Tjudora koje je ostavljalo za sobom horde skitnica. U izveštaju Lige naroda zabeležena je s razumljivim užasom nedavna pojava te zloslutne figure sa evropske scene šesnaestog veka — »čo-veka bez gospodara® — u afričkoj prašumi.4 Tokom kasnog Srednjeg veka on se pojavljivao samo u «pukotinama» društva.5 Pa ipak, on je bio preteča radnika nomada devetnaestog veka.6

Ono što beli čovek još uvek može povremeno da čini udaljenim regio-nima danas, naime, da razori društvene strukture da bi izvukao elemenat rada iz njih, u osamnaestom veku su činili beli ljudi belom stanovništvu u slične svrhe. Hobsova groteskna vizija Države — ljudskog Levijatana, čije je ogromno telo sačinjeno od beskrajno mnogo ljudskih tela — bila je zasenje-na rikardovskom konstrukcijom tržišta rada: reka ljudskih života čija se poi iuda reguliše raspoloživom količinom hrane. Mada je bilo priznato da je postojao uobičajeni standard ispod koga nijedna radnička najamnina nije mogla da se spusti, mislilo se takođe da je ta granica delotvorna samo ako se radniku izbor svede na to da ili bude ostavljen bez hrane ili da na tržištu ponudi svoj rad za cenu koju može da postigne. To, uzgred, objašnjava ina-če neshvatljiv propust klasičnih ekonomista, naime to što su smatrali da sa-mo kažnjavanje glađu a ne i podsticanje visokim najamninama može da ostvari delotvorno tržište rada. Ovde je, takođe, kolonijalno iskustvo potvr-đivalo njihovo stanovište, j e r što su više bile najamnine to je bio manji pod-sticaj za napore domorodaca koje, za razliku od belih ljudi, standardi njiho-ve kulture nisu terali da zarađuju što je moguće više novca. Ova analogija je utoliko upadljivija što se nekadašnji radnik takođe gnušao fabrike u kojoj se osećao degradiranim i mučenim, slično domorocu koji je često prihvatao da radi na naš način samo kad mu se pretilo telesnom kaznom, pa čak i fizič-kim sakaćenjem. Lionski fabrikanti osamnaestog veka preporučivali su niske nadnice prvenstveno iz socijalnih razloga.7 Po njihovom tvrđenju samo će iz-nuren i podjarmljen radnik odustati od udruživanja sa svojim drugovima da bi izbegao stanje ličnog robovanja u kome je mogao da bude nateran da ra-

4 Thurmvald, R. C„ cit. delo. 3 Brinkmann, C., «Das soziale Svstem des Kapitalismus«, Grundriss der Sozialokonomik,

1924. 6 Toynbee, A., Lectures on the Industrial Revolution, 1887, str. 98. 7 Heckscher, E. F., cit. delo, tom II. str. 168.

Tržište i čovek 165

di sve što je njegov gospodar zahtevao od njega. Zakonska prinuda i paro-hijsko kmetstvo kao u Engleskoj, strogost apsolutističke politike u odnosu na rad kao na evropskom kontinentu, prinudni rad kao u početnom perio-du na američkom kontinentu bili su preduslovi za pojavu «dobrovoljnog radnika«. Krajnja faza je, međutim, postignuta primenom «prirodnog ka-žnjavanja« glađu. Da bi se to sprovelo bilo je neophodno uništiti organsko društvo, koje nije dopuštalo da pojedinac umre od gladi.

Zaštita društva, u prvom redu, pada u deo onima koji vladaju, koji mo-gu neposredno da nametnu svoju volju. Ekonomski liberali, međutim, isuvi-še olako pretpostavljaju da oni koji vladaju privredom donose korist dok politički vladari to ne čine. Izgleda da Adam Smit nije tako mislio kada je tražio da direktna britanska uprava zameni administraciju preko ovlašćene kompanije u Indiji. Po njegovom tvrđenju, politički vladari bi imali paralel-ne interese s onima nad kojima vladaju i čije bi bogatstvo povećalo njihove prihode, dok su trgovački interesi prirodno suprotni interesima kupaca.

Interes i sklonosti naveli su zemljovlasnike Engleske da štite živote običnih ljudi pred naletom industrijske revolucije. Spinhemlend je bio od-brambeni rov napravljen za zaštitu tradicionalne ruralne organizacije kada je vihor promena prošao selima i, uzgredno, učinio poljoprivredu nesigur-nom delatnošću. U svom prirodnom odbijanju da se priklone potrebama in-dustrijskih gradova, vlastelini su prvi davali otpor u okviru onog što se po-kazalo kao izgubljena bitka veka. Ipak, njihovo opiranje nije bilo uzaludno, ono je usporilo propadanje tokom nekoliko generacija i dalo vreme za sko-ro potpunu reorganizaciju. Tokom kritičnog perioda od četrdeset godina usporen je privredni razvoj i kada je, 1834. godine, reformski orijentisani parlament ukinuo Spinhemlend, zemljovlasnici su usmerili svoj otpor na fa-bričke zakone. Crkva i vlastela su sada dizali ljude protiv vlasnika fabrika, čija bi nadmoć učinila nemogućim otpor zahtevu za jeft inom hranom i tako posredno ugrozila rente i desetine*. Ostler (Oastler) je, na primer, bio «sveštenik, Torijevac, i zaštitnih radnika«8 a takođe je bio i humanista. Isto važi, samo s različitim smešama ovih sastojaka torijevskog socijalizma, i za ostale velike borce za prava fabričkih radnika: Sedlera (Sadler), Saudija (Southey) i lorda Šaftsberija (Shaftesbury). Međutim, predosećaj pojave pre-tećih materijalnih gubitaka, koji je podsticao mase njihovih sledbenika, po-kazao se kao veoma osnovan. Mančesterski izvoznici su uskoro zahtevali niže najamnine i jeftinije žito — ukidanje Spinhemlenda i rast fabrika pripremili su, u stvari, put za uspeh agitacije protiv Zakona o žitu (Anti-Corn Law) 1846. godine. Ipak, iz razloga koji sa tim nisu imali veze, propadanje poljo-privrede je u Engleskoj bilo odloženo za čitavu jednu generaciju. U među-

* Porez u naturi — prim. prev. 8 Dicey, A. V., cit. delo, str. 226.


vremenu je Dizraeli zasnovao torijevski socijalizam na protestu protiv refor-me Zakona o sirotinji, a konzervativni zemljovlasnici Engleske nametnuli su radikalno nove načine života industrijskom društvu. Predlog Zakona o dese-točasovnom radnom vremenu (Ten Hours Bili) iz 1847. godine, koji je Karl Marks pozdravljao kao prvu pobedu socijalizma, bio je delo prosvećenih re-akcionara.

Sami radni ljudi jedva da su bili neki činilac u tom velikom pokretu či-ji je efekat bio, figurativno govoreći, omogućavanje da prežive transport robova preko okeana. Oni su tako malo mogli da učine u određivanju sop-stvene sudbine koliko su to mogli crnci na Hokinsovim* brodovima. Pa ipak, upravo je taj nedostatak aktivnog učestvovanja britanske radničke kla-se u odlučivanju o svojoj sudbini, odredio tok engleske društvene istorije i učinio je, bilo to dobro ili loše, toliko različitom od te istorije na evropskom kontinentu.

Postoji nešto posebno u tim neusmerenim komešanjima, tumaranjima i spoticanjima klase u nastajanju čiju je istinsku prirodu istorija odavno otkri-la. Britanska radnička klasa je politički bila definisana parlamentarnim Za-konom o reformi iz 1832. godine, kojim joj je uskraćeno pravo glasa, a eko-nomski je definisana reformom Zakona o sirotinji iz 1834, kojim joj je odu-zet? pomoć i napravljena razlika između radnika i paupera. Još neko vreme dvoumili su se pripadnici nastajuće industrijske radničke klase da li je ipak njihovo spasenje u povratku na ruralnu egzistenciju i zanatlijske uslove. To-kom dve decenije nakon Spinhemlenda, radnički napori bili su usredsređeni na obustavljanje slobodne upotrebe mašina, bilo nametanjem klauzula o še-grtovanju iz Statuta zanatlija, bilo neposrednim delovanjem kao u ludizmu. Ovakva okrenutost prošlosti provlačila se u osnovi čitavog ovenističkog po-kreta sve do kraja četrdesetih godina, kada su jo j predlog Zakona o deseto-časovnom radnom vremenu, opadanje čartizma i početak Zlatnog Doba ka-pitalizma uništili viziju prošlosti. Sve do tog vremena britanska radnička kla-sa in statu nascendi bila je sama sebi zagonetka i samo ako se njeno napola nesvesno komešanje prati s razumevanjem, moguće je proceniti veličinu gu-bitka koji je Engleska pretrpela zato što je radničkoj klasi uskraćen ravno-pravni udeo u nacionalnom životu. Kada su se ovenizam i čartizam iscrpli, Engleska je ostala osiromašena za onaj sadržaj pomoću koga bi anglosak-sonski ideal slobodnog društva mogao biti ostvaren u narednim vekovima.

Čak i da je ovenistički pokret imao za rezultat samo neznačajne lokal-ne aktivnosti, on bi predstavljao spomenik stvaralačkoj mašti čovečanstva, pa i da čartizam nikada nije prodro preko granica onog jezgra u kome je zače-ta ideja o «državnom prazniku« da bi se došlo do ljudskih prava, on bi po-kazao d a j e bilo ljudi koji su mogli da sanjaju sopstvene snove i donose sud

* Sir J o h n Havvkins, engleski admiral (1532—1595). — Prim. prev.


o društvu koje je zaboravljalo ljudski lik. Međutim, ni j edno ni drugo nije bilo slučaj. Ovenizam nije bio inspiracija samo neke sitne sekte, niti je čarti-zam bio ograničen na političku elite-, oba ova pokreta obuhvatala su stotine hiljada zanatlija i radnika i sa svojim masovnim sledbenicima uvrstili su se među najveće društvene pokrete u modernoj istoriji. I ma koliko da su se razlikovali, a bili su slični samo po razmerama svog neuspeha, oni su poslu-žili da dokažu kako je od samog početka postojala neizbežna potreba da se čovek zaštiti od tržišta.

Prvobitno ovenistički pokret nije bio ni politički ni radnički. On je predstavljao težnju običnih ljudi, ugroženih nastankom fabrika, da pronađu neki oblik egzistencije koji bi čoveka učinio gospodarem mašina. U osnovi on je imao za cilj ono što bi nama izgledalo kao zaobilaženje kapitalizma. Takva formula bi, naravno, bila donekle varljiva, j e r su organizaciona uloga kapitalizma i priroda samoregulativnog tržišta još uvek bili nepoznati. Ona ipak možda najbolje izražava stav Ovena koji nipošto nije bio protivnik ma-šine. Uprkos mašini, verovao je on, čovek treba da ostane svoj sopstveni po-slodavac a princip kooperacije ili «udruživanja» rešio bi problem mašina ne žrtvujući ni individualnu slobodu ni društvenu solidarnost, ni čovekovo do-stojanstvo, ni njegovo saosećanje sa bližnjima.

Snaga ovenizma bila je u tome što je njegova inspiracija nadasve bila praktična, a njegove metode su ipak bile zasnovane na razumevanju čoveka u celini. Mada su se problemi uistinu ticali svakodnevnog života — kvaliteta hrane, stanovanja i obrazovanja, nivoa najamnina, otklanjanja nezaposleno-sti, pomoći u bolesti i sličnim situacijama, oni su podrazumevali mnogo širi krug pitanja kao i moralne snage koje treba da ih rešavaju. Uverenje da bi čovekova egzistencija mogla da bude obnovljena samo kad bi se našao pravi metod, omogućilo je da pokret pusti korene u duboke slojeve u kojima se formira sama ličnost. Retko je postojao manje intelektualizovani društveni pokret sličnog opsega; uverenja ljudi angažovanih u njemu davala su zna-čenja njihovim naizgled čak i najtrivijalnijim aktivnostima, tako da nije po-stojala potreba za ustaljenim kredom. Njihova vera je uistinu bila proročka, j e r su insistirali na metodama obnove koji su transcendirali tržišnu privredu.

Ovenizam je bio religija industrije čiji je nosilac bila radnička klasa.9

Njegovo bogatstvo oblika i inicijativa bilo je bez premca. To je praktično bio početak modernog sindikalnog pokreta. Osnovana su kooperativna udruže-nja koja su se uglavnom bavila prodajom na malo svojim članovima. Ona, naravno, nisu činila prave potrošačke zadruge već pre radnje koje su poma-gali entuzijasti rešeni da profite koriste za sprovođenje ovenovskih planova, prvenstveno za uspostavljanje Sela saradnje (Villages of Co-operation). »Nji-hove aktivnosti bile su isto toliko obrazovne i propagandističke koliko i ko-

9 Cole, G. D. H., Robert Owen, 1925, delo na koje smo se prilično oslonili.


mercijalne; njihov cilj bio je stvaranje Novog društva njihovim udruženim naporom.« «Sindikalne radionice« koje su podizali članovi sindikata bile su više tip proizvođačih zadruga; nezaposlene zanatlije mogle su da u njima nađu posao ili, u slučaju štrajkova, zarade nešto novca umesto da primaju pomoć namenjenu štrajkačima. U ovenističkoj «Berzi rada« ideja zadružne radnje razvila se u instituciju sui generis. U suštini, berza ili bazar oslanjala se na komplementarnu prirodu zanata; smatralo se da će namirujući među-sobne potrebe zanatlije postati nezavisne od uspona i padova na tržištu; ovo je kasnije praćeno upotrebom radnog novca koji je bio u velikom opticaju. Danas bi takvo sredstvo moglo da izgleda čudno, ali u Ovenovo vreme još nisu bila proučena ne samo svojstva najamnog rada nego ni bankarskog novca. Socijalizam u suštini nije bio različit od projekata i izuma kojima je obilovao bentamistički pokret. Nije samo buntovna opozicija već je i ugled-na srednja klasa još uvek bila sklona eksperimentima. Sam Džeremi Bentam investirao je u Ovenov program futurističkog obrazovanja u Nju Lanarku i dobio je dividendu. Prava ovenistička društva bila su udruženja ili klubovi osnovana s namerom da pruže podršku projektima Sela saradnje koje smo pomenuli u vezi sa socijalnom pomoći za sirotinju; bio je to početak poljo-privrednih proizvođačkih zadruga koje su imale dugu i značajnu istoriju. Pr-va nacionalna organizacija proizvođača sa sindikalističkim ciljevima bio je Sindikat građevinara koji je pokušao da direktno reguliše izgradnju gradeći «zgrade u najširim razmerama«, uvodeći sopstvenu valutu i pokazujući nači-ne za stvaranje «velikog udruženja za emancipaciju klasa proizvođača«. Za-druge industrijskih proizvođača u devetnaestom veku počinju ovim podu-hvatom. Upravo je iz ovog Sindikata ili Gilde građevinara i njenog »Parla-menta« nastao još ambiciozniji Ujedinjeni sindikat koji je u kratkom vre-menskom periodu obuhvatio skoro milion radnika i zanatlija u svoju labavu federaciju sindikalnih i zadružnih organizacija. Ideja mu je bila industrijska pobuna miroljubivim sredstvima, što neće izgledati kontradiktorno ako se setimo da se u zoru njihovog mesijanskog pokreta pretpostavljalo da će puka svest o njihovoj misiji učiniti težnje radnih ljudi neodoljivim. Mučenici Tolpadla pripadali su seoskom ogranku ove organizacije. Društva za prepo-rod vršila su propagandu za fabričko zakonodavstvo, a docnije su osnovana etička društva, koja su bila preteče sekularističkog pokreta. Ideja o nenasil-nom otporu u potpunosti je razvijena usred tih pokreta. Slično sen-simoni-zmu u Francuskoj, ovenizam u Engleskoj pokazivao je sve karakteristike duhovnog nadahnuća, ali dok je Sen-Simon radio na preporodu hrišćanstva, Oven je bio prvi protivnik hrišćanstva među modernim vodama radničke klase. Potrošačke zadruge Velike Britanije koje su imitirane u ćelom svetu bile su zapravo najistaknutiji praktični izdanci ovenizma. To što je njegov zamah nestao — ili tačnije što se održavao samo u perifernim sferama po-kreta potrošača — bio je jedan od najvećih poraza duhovnih cnaga u istoriji


industrijske Engleske. Ipak, narod koji je posle moralnog propadanja u pe-riodu Spinhemlenda još uvek imao sposobnosti za oporavak potreban za ta-ko imaginativan i trajan stvaralački napor, mora da je raspolagao skoro neograničenom intelektualnom i emocionalnom energijom.

Uz ovenizam s njegovom afirmacijom čoveka kao celine još uvek se ve-zivalo nešto od srednjovekovnog nasleđa korporativnog života, što je nalazi-lo svoj izraz u Gildi građevinara i u ruralnoj sceni njegovog društvenog ide-ala, Selima saradnje. Mada je to bio začetak modernog socijalizma, njegovi predloži se nisu zasnivali na problemu svojine, što je legalni aspekt samo kapitalizma. Usmeravajući se na novi fenomen industrije, kao što je to činio i Sen-Simon, on je uvažavao izazov mašina. Međutim, karakteristična crta ovenizma bila je insistiranje na socijalnom pristupu; odbijao je da prihvati podelu društva na ekonomsku i političku sferu i zapravo je usled toga odba-cio političku akciju. Priznavanje podvojene ekonomske sfere podrazumevalo bi priznavanje principa dobiti i profita kao organizacione snage u društvu. Oven je odbijao da to učini. Njegov genije je uviđao da je uvođenje mašina moguće samo u novom društvu. Za njega industrijski aspekt nikako nije bio ograničen na ekonomski (to bi podrazumevalo tržišno shvatanje društva, što je on odbacivao). Nju Lanark mu je pokazao da su u životu radnika najam-nine samo jedan među mnogim činiocima kao što su prirodno i kućno okruženje, kvalitet i cena robe, stabilnost zaposlenja i sigurnost poseda (fa-brike u Nju Lanarku su, slično nekim drugim firmama, držale svoje radnike na platnom spisku čak i kada nije bilo posla za njih). Međutim, tim progra-mom je bilo obuhvaćeno još mnogo više od toga. Obrazovanje dece i odra-slih, organizovanje zabava, igre i muzike i opšte usvajanje visokih moralnih i ličnih standarda starih i mladih stvorilo je atmosferu u kojoj je industrijsko stanovništvo kao celina zadobilo novi status. Hiljade ljudi iz čitave Evrope (pa i Amerike) posećivali su Nju Lanark kao da je rezervat budućnosti, u kojem je postignut nemogući podvig uspešnog vođenja fabričkog poslovanja sa ljudskom populacijom. Ipak, Ovenova firma je plaćala znatno niže na-jamnine od onih u nekim susednim gradovima. Profiti Nju Lanarka su na-stajali uglavnom iz visoke produktivnosti rada tokom kraćeg radnog vre-mena, zahvaljujući odličnoj organizaciji i odmornim ljudima, prednostima koje su odnosile prevagu nad porastom realnih najamnina, što je pružalo velike mogućnosti za pristojan život. Samo je ovo moglo da objasni osećanje obožavanja koje su radnici gajili prema Ovenu. Iz takvih iskustava on je ste-kao društveno, to jest šire od ekonomskog, shvatanje problema industrije.

Još j edno priznanje njegovom shvatanju je što je, i pored sveobuhvat-nog vidokruga, uviđao i prirodu konkretnih fizičkih činjenica dominantnih u egzistenciji radnika. Njegovo religiozno osećanje bunilo se protiv praktič-nog transcendentalizma jedne Hane Mor (Hannah More) i njenih traktata o «Jeftinim svratištima». Jedan od njih hvalio je primer devojčice iz rudnika u


Lankaširu. Ona je odvedena u rudarsku jamu kad je imala devet godina da radi kao traser sa svojim dve godine mlađim bratom."1 «Ona ga je [svog oca] veselo pratila dole u ugljenokop i spustivši se u utrobu zemlje, tako mlada, ne tražeći poštedu zbog toga što je ženskog pola, pridružila se radu rudara, vrsti ljudi uistinu grubih, ali veoma korisnih za društvo.« Otac je po-ginuo u nesreći u jami u prisustvu svoje dece. Onda je ona potražila posao služavke, ali nije primljena zbog predrasude prema njenoj rudarskoj prošlo-sti. Srećom, zahvaljujući proviđenju koje pruža utehu i pretvara jad u blago-slov, njeno ponašanje i strpljenje najzad su privukli pažnju i pošto je posle raspitivanja u rudniku dobila sjajnu preporuku primljena je u službu. «Ova prića», zaključuje se u traktatu, «može da pouči siromahe da oni retko mo-gu u životu tako nisko da padnu da ne bi mogli da se uzdignu do nekog stepena nezavisnosti, ako samo odluče da se potrude i da nema tako bedne situacije u kojoj ne bi mogla da se ispolje mnoga plemenita dela«. Sestre Mor su bile spremne da rade među izgladnelim radnicima, ali su odbijale da se bave njihovim fizičkim stradanjima. One su bile sklone da rešavaju fi-zički aspekt problema industrijalizma jednostavno pripisujući radnicima ča-stan status i funkciju, jer su bile podstaknute svojom velikodušnošću. Hana Mor je naglašavala da je otac njene heroine bio veoma koristan član zajed-nice i status njegove ćerke je priznat zbog pohvala njenih poslodavaca. Ha-na Mor je verovala da ništa više nije bilo potrebno za društvo koje funkcio-niše." Oven se udaljio od hrišćanstva koje je odbijalo zadatak da upravlja svetom čoveka i koje je radije veličalo imaginarni status i funkciju jadne junakinje traktata Hane Mor, umesto da se suoči sa strašnim otkrićem o čo-vekovom stanju u kompleksnom društvu, koje je transcendiralo Novi zavet. Niko ne može da sumnja u iskrenost koja je nadahnula uverenje Hane Mor da što se više sirotinja miri sa svojim stanjem degradacije, tim će se lakše obratiti nebeskoj utesi u koju se ona jedino uzdala za njihov spas, ali i za glatko funkcionisanje tržišnog sistema u koji je čvrsto verovala. Ali ove pra-zne ljuske hrišćanstva, na kojima je unutrašnji život najplemenitijih pripad-nika viših klasa vegetirao, pokazivale su se kao slabašne nasuprot kreativnoj veri religije industrije u duhu koje su obični ljudi Engleske pokušavali da iz-bave društvo. Međutim, pred kapitalizmom je tek bila budućnost.

Čartistički pokret se obraćao tako različitim impulsima da se njegova po-java posle praktičnog neuspeha ovenizma i njegovih preuranjenih inicijativa skoro mogla i predvideti. On je predstavljao čisto političko nastojanje da se utiče na vladu preko ustavnih kanala; pokušaj da se izvrši pritisak na vladu

10 More, H., The Lancashire Collieij Girl, maj, 1795; up. Hammond, J. L. i B., The Town Labourer, 1917, str. 230.

11 Up. Drucker, P. F., The End of Economic Man, 1939, str. 93, o engleskim evangelisti-ma; i The Future of Industria.l Man, 1942, str. 21 i 194 o statusu i Funkciji.


bio je u duhu tradicionalnog Pokreta za reformu koji je osigurao pravo gla-sa za srednje klase. Šest tačaka Povelje* zahtevale su stvarno narodno pravo glasa. Beskompromisna rigidnost kojom je to proširenje prava glasa odbijao reformisani parlament tokom trećine veka, korišćenje sile s obzirom na očigledno masovnu podršku Povelji, gnušanje s kojim su liberali četrdesetih godina gledali na ideju o narodnoj vladi — sve to dokazuje d a j e pojam de-mokratije bio stran engleskim srednjim klasama. Tek kada je radnička klasa prihvatila principe kapitalističke privrede i kada je za sindikate glatko funk-cionisanje industrije postalo glavna preokupacija, priznale su srednje klase pravo glasa bolje situiranim radnicima; to jest, mnogo vremena pošto se čartistički pokret stišao i kada je već postalo sigurno da radnici neće poku-šavati da koriste pravo glasa u korist nekih svojih ideja. Sa tačke gledišta ši-renja tržišnih oblika egzistencije moglo je to da bude opravdano, je r je po-moglo da se prevaziđu smetnje koje su predstavljali preživeli organski i tra-dicionalni oblici života među radnicima. Što se tiče potpuno različitog za-datka preporoda običnih ljudi, čiji su oblici života bili iskorenjeni u indu-strijskoj revoluciji, i njihovog uključivanja u zajedničku nacionalnu kulturu — on je ostao neizvršen. To što im je dato pravo glasa u vreme kada je već nepopravljivo smanjena njihova sposobnost da učestvuju u vodstvu, nije mo-glo da im popravi položaj. Vladajuće klase su napravile grešku što su proši-rile princip beskompromisne klasne vladavine na jedan tip civilizacije koji je zahtevao kulturno i obrazovno jedinstvo zajednice da bi se ona sačuvala od degenerativnih uticaja.

Čartistički pokret bio je politički i stoga lakši za razumevanje od oveni-zma. Ipak, pitanje je da li bi se emocionalni naboj ili čak i širina tog pokre-ta mogla da shvati bez nekog imaginativnog upućivanja na to vreme. Godi-ne 1789. i 1830. učinile su revolucije redovnom institucijom u Evropi; da-tum Pariškog ustanka 1848. bio je zapravo predviđan u Berlinu i Londonu s preciznošću koja je uobičajenija kad je u pitanju otvaranje nekog sajma ne-go u slučaju socijalne pobune; «prateće» revolucije odmah su izbile u Berli-nu, Beču, Budimpešti i nekim gradovima Italije. U Londonu je, takođe, po-stojala velika napetost je r su svi, uključujući i same čartiste, očekivali nasilnu akciju koja bi naterala parlament da prizna narodu pravo glasa (manje od 15% odraslih muškaraca imalo je pravo glasa). Nikada u čitavoj istoriji En-gleske nije postojala ni približna koncentracija sile pripremljene da brani red i zakon kao što je bio slučaj 12. aprila 1848; stotine hiljada građana bilo je pripravno da u svojstvu pomoćne policije usmere svoje oružje protiv čar-tista toga dana. Pariška revolucija došla je prekasno da bi dovela narodni pokret u Engleskoj do pobede. Do tog vremena već je duh pobune koji su izazvale reforme Zakona o sirotinji, kao i stradanja «gladnih četrdesetih« bio

* People's Charter — Narodna povelja iz 1838. — Prim. prev.


u opadanju; talas rastuće trgovine povećao je mogućnosti zaposlenja i kapi-talizam je počeo da izvršava zadatke. Čartisti su se mirno razišli. Parlament nije čak ni razmatrao njihov zahtev sve do jednog kasnijeg datuma, kada je njihova molba većinom od pet prema jedan odbijena u Donjem domu. Uza-lud su prikupljani milioni potpisa. Uzalud su se čartisti ponašali kao građa-ni koji poštuju zakon. Pobednici su s podsmehom uništili njihov pokret. Ta-ko je završeno najveće političko nastojanje naroda Engleske da konstituiše ovu zemlju kao narodnu demokratiju. Godinu ili dve kasnije čartizam je bio skoro zaboravljen.

Industrijska revolucija stigla je na Kontinent pola veka kasnije. Tu rad-nička klasa nije proterana sa zemlje ograđivanjem; umesto toga su privlač-nost viših najamnina i urbanog života učinili da poluropski poljoprivredni radnik napusti veleposednikovo imanje i odseli se u grad, gde se spajao s tradicionalnom nižom srednjom klasom i imao priliku da stekne urbane manire. Daleko od toga da se osećao uniženim, on je osećao da ga novo okruženje uzdiže. Nesumnjivo je da su uslovi stanovanja bili grozni, alkoho-lizam i prostitucija su uzimali maha među nižim slojevima gradskih radnika sve do početka dvadesetoga veka. Ipak, nije se mogla porediti moralna i kulturna katastrofa engleskog sitnog seljaka ili zakupca pristojnog porekla, koji je beznadežno propadao u društvenoj i fizičkoj kaljuzi slamova blizu ne-ke fabrike, sa slovačkim ili pak pomeranskim poljoprivrednim radnikom ko-ji se skoro preko noći od kmeta iz štale pretvorio u industrijskog radnika moderne metropole. Irski ili velški nadničar ili brđanin sa zapada mogao je da ima sličan doživljaj kada je tumarao uličicama nekadašnjeg Mančestera ili Liverpula, ali sin engleskog slobodnjaka ili seljak proteran sa imanja si-gurno nije smatrao da mu je status viši nego ranije. Međutim, ne samo što je nedavno oslobođeni seljak sa Kontinenta imao priliku da se uzdigne do nižih srednjih klasa zanatlija i trgovaca i njihove stare kulturne tradicije već se čak i buržoazija, koja je društveno bila daleko iznad njega, politički nala-zila u istoj poziciji, j e r je skoro isto toliko bila udaljena od aktuelne vladaju-će klase koliko i on sam. Protiv feudalne aristokratije i rimskog episkopata blisko su bile povezane snage rastućih srednjih i radničkih klasa. Inteligen-cija, naročito studenti univerziteta, učvrstili su savez ove dve klase radi za-jedničkog napada na apsolutizam i privilegije. U Engleskoj su srednje klase, bilo vlastelini ili trgovci kao u sedamnaestom veku, ili farmeri i trgovci kao u devetnaestom veku, bile dovoljno jake da same brane svoja prava i čak ni u skoro revolucionarnom pokušaju 1832. godine nisu se obraćale radnicima za podršku. Uz to, engleska aristokratija je asimilovala bez oklevanja najbo-gatije pridošlice i proširila vrhove društvene hijerarhije, dok na evropskom kontinentu pripadnici još uvek polufeudalne aristokratije nisu sklapali bra-kove sa sinovima i kćerkama buržoazije, a nepostojanje institucije prava pr-vorođenih izolovalo ih je od drugih klasa. Tako je svaki uspešan korak ka


jednakim pravima i slobodama jednako koristio i srednjim i radničkim kla-sama na Kontinentu. Od 1830. godine, ako ne još od 1789, bilo je deo tra-dicije Kontinenta da radnička klasa pomaže buržoaziju u borbama protiv fe-udalizma, ako ni zbog čega drugog, kako se kaže, onda da bi jo j srednja klasa ukrala plodove pobede. Bilo da je radnička klasa pobeđivala ili gubila, njeno iskustvo je raslo a njeni ciljevi uzdizani na politički nivo. To je ono što se podrazumevalo pod razvojem klasne svesti. Marksističke ideologije kristalizovale su perspektivu urbanog radnika koga su okolnosti naučile da koristi svoju industrijsku i političku snagu kao oružje visoke politike. Dok su britanski radnici stekli neuporedivo veće iskustvo u personalnim i socijalnim problemima sindikalizma, uključujući taktike i strategiju industrijske akcije, a nacionalnu politiku prepustili izabranima, srednjoevropski radnik je po-stao politički socijalista, naviknut da se bavi državnim problemima, istina prvenstveno onim koji su se ticali njegovih sopstvenih interesa, kao što su fabrički zakoni i socijalno zakonodavstvo.

Ako je i postojao vremenski razmak od nekih pola veka između indu-strijalizacije Velike Britanije i industrijalizacije Kontinenta, postojao je još mnogo veći razmak između uspostavljanja nacionalnog jedinstva. Italija i Nemačka dostigle su tek tokom druge polovine devetnaestog veka stepen unifikacije koji je Engleska postigla vekovima pre toga, a manje istočno-evropske zemlje su ga dostigle još kasnije. U tom procesu građenja države, radničke klase odigrale su vitalnu ulogu, što je još više povećalo njihovo po-litičko iskustvo. U industrijskoj eri jedan takav proces morao je da obuhvati i socijalnu politiku. Bizmark je pokušao unifikaciju Drugog rajha uvođenjem epohalne sheme socijalnog zakonodavstva. Italijansko ujedinjenje bilo je ubrzano nacionalizacijom železnice. U Austro-Ugarskoj monarhiji, toj meša-vini naroda i nacija, sama Kruna stalno se obraćala radničkim klasama za podršku u sprovođenju centralizacije i imperijalnog jedinstva. U ovoj široj sferi, takođe, preko svoga uticaja na zakonodavstvo, socijalističke partije i sindikati našli su mnoge mogućnosti za služenje interesima industrijskog radnika.

Materijalističke predrasude zamaglile su pogled na problem radničke klase. Britanskim piscima bilo je teško da shvate strašan utisak koji su uslovi ranog kapitalizma u Lankaširu ostavljali na kontinentalne posmatrače. Oni su ukazivali na još niži životni standard mnogih kvalifikovanih radnika u tekstilnoj industriji srednje Evrope, čiji su uslovi rada bili često možda isto tako loši kao kod njihovih engleskih drugova. Međutim, ovakvo je poređe-nje skrivalo najvažniju tačku, a nju je činio upravo uspon društvenog i poli-tičkog statusa radnika na Kontinentu, nasuprot padu tog statusa radnika u Engleskoj. Kontinentalni radnik nije prošao kroz degradirajuću pauperizaci-ju Spinhemlenda, niti je bilo neke paralele u njegovom iskustvu sa surovo-šću novog Zakona o sirotinji. Od statusa kmeta on se pretvorio, ili bolje re-


čeno uzdigao, do statusa fabričkog radnika i vrlo brzo do glasača i člana sin-dikata. Tako je izbegao kulturnu katastrofu koja je pratila industrijsku revo-luciju u Engleskoj. Štaviše, Kontinent je bio industrijalizovan u vreme kada je prilagođavanje novim proizvodnim tehnikama već postalo moguće zahva-ljujući skoro isključivo podražavanju engleskih metoda socijalne zaštite.12

Kontinentalnom radniku bila je potrebna zaštita ne toliko od posledica industrijske revolucije — u društvenom smislu tako nešto nikada i nije po-stojalo na Kontinentu — koliko od normalnog funkcionisanja fabrika i uslova tržišta rada. On je tu zaštitu uglavnom postizao pomoću zakonodav-stva, dok su se njegovi britanski drugovi više oslanjali na dobrovoljno udru-živanje — sindikate i njihovu moć da monopolišu rad. Do socijalnog osigu-ranja došlo je, relativno, mnogo brže na Kontinentu nego u Engleskoj. Ta razlika se lako objašnjavala kontinentalnom sklonošću ka politici i, u pore-đenju s Engleskom, ranijim proširenjem prava glasa na radničke mase. Dok se u ekonomskom smislu razlika između prinudnih i dobrovoljnih metoda zaštite — zakonodavstva nasuprot sindikalizmu — lako može preceniti, u političkom smislu njene su posledice bile velike. Na Kontinentu sindikati su bili tvorevina političke partije radničke klase; u Engleskoj politička partija bila je tvorevina sindikata. Dok je na Kontinentu sindikalizam postao manje više socijalistički, u Engleskoj je čak i politički socijalizam u suštini ostao sin-dikalu tički. Stoga je opšte pravo glasa, koje je u Engleskoj imalo tendenciju da poveća nacionalno jedinstvo, ponekad imalo suprotan učinak na Konti-nentu. Tu su se, a ne u Engleskoj, obistinile Pitove, Pilove, Tokvilove i Ma-kolijeve (Macaulay) slutnje da će narodna vlada sadržati opasnost po pri-vredni sistem.

U ekonomskom pogledu i engleski i kontinentalni metodi socijalne za-štite doveli su do skoro jednakih rezultata. Oni su postigli ono što je name-ravano — poremećaj tržišta onog faktora proizvodnje koji je poznat kao radna snaga. Takvo tržište služilo bi svojoj svrsi samo ako bi najamnine pa-dale uporedo sa cenama. U ljudskom smislu takav postulat je za radnika značio krajnju nestabilnost zarade, apsolutno odsustvo stručnih standarda, bespomoćno pristajanje da bude nasumice premeštan i maltretiran i potpu-nu zavisnost od ćudi tržišta. Mizes je s pravom tvrdio da ako radnici «ne bi delovali kao članovi sindikata, već ako bi smanjili svoje zahteve i menjali mesto prebivališta i poslove prema potražnji na tržištu rada, oni bi na kraju našli zaposlenje«. Ovo sumira poziciju u sistemu koji je zasnovan na postula-tu da je rad roba. Ne može roba da odlučuje gde će se nuditi na prodaju, u koje svrhe će se koristiti, po kojoj ceni će prelaziti iz ruke u ruku i na koji način će se trošiti ili uništavati. «Nikome nije palo na pamet«, pisao je ovaj dosledni liberal, «da bi nedostatak najamnina bio bolji termin od nedostatka

12 Knovvles, L., The Irulustrial and Commercial Revolution in Great Britain during the 19th Century, 1926.


zaposlenja, j e r ono što nedostaje nezaposlenoj osobi nije rad nego nagrada za rad». Mizes je bio u pravu, iako nije trebalo da polaže pravo na original-nost. Sto pedeset godina pre njega biskup Vejtli (Whately) govorio je: «Kada čovek moli za posao on ne traži rad nego najamninu.« Ipak, istina je da, stručno se izražavajući, «nezaposlenost u kapitalističkim zemljama nastaje usled činjenice da politika i vlade i sindikata ima za cilj da održi najamnine na nivou koji nije u skladu sa postojećom produktivnošću rada». Mizes se pi tao kako bi moglo da bude nezaposlenosti da nije činjenice da radnici »ni-su voljni da rade za najamnine koje bi mogli da dobiju na tržištu rada za određen posao za koji su sposobni i voljni da obavljaju?« To objašnjava šta zaista znači zahtev poslodavaca za mobilnost rada i fleksibilnost najamnina: tačno ono što smo već opisali kao tržište na kome je ljudski rad roba.

Prirodni cilj svake socijalne zaštite bio je da uništi takvu instituciju i onemogući njeno postojanje. Zapravo, tržištu rada dozvoljavano je da zadrži svoju glavnu funkciju samo pod uslovom da najamnine i uslovi rada, stan-dardi i propisi budu takvi da štite ljudske karakteristike te navodne robe — rada. Tvrditi da socijalno zakonodavstvo, fabrički zakoni, pomoć za nezapo-slene i pre svega sindikati, nisu intervenisali kad su u pitanju mobilnost rada i fleksibilnost najamnina, kao što to neki čine, znači implicirati da su te institucije potpuno promašile svoju svrhu, koja je upravo bila da interve-nišu zakone ponude i potražnje ljudskog rada i da ih uklanjaju iz orbite tr-žišta.

15

TRŽIŠTE I PRIRODA

Ono što mi nazivamo zemljom jeste jedan elemenat prirode koji je ne-raskidivo isprepleten sa čovekovim ustanovama. Izolovati ga i od njega

obrazovati tržište bio je možda najsudbonosniji od svih poduhvata naših predaka.

Po tradiciji, zemlja i rad nisu razdvojeni; rad čini deo života, zemlja ostaje deo prirode; život i priroda čine jasno izraženu celinu. Zemlja je tako povezana sa organizacijama srodstva, susedstva, zanata i vere — s pleme-nom i hramom, selom, esnafom i crkvom. Jedno «veliko tržište®, sa druge strane, jeste organizacija privrednog života koja uključuje tržišta činilaca proizvodnje. Kako se ovi činioci ispostavljaju kao nerazlučivi od elemenata ljudskih ustanova, čoveka i prirode, lako je zaključiti da tržišna privreda po-vlači za sobom društvo čije su ustanove podređene zakonima tržišnog meha-nizma.

Ovaj stav isto je toliko utopijski u pogledu zemlje koliko i u pogledu rada. Ekonomska funkcija samo je jedna od mnogih vitalnih funkcija ze-mlje. Ona daje čovekovom životu postojanost; ona je mesto njegovog obita-vanja; ona je uslov njegove fizičke sigurnosti; ona je predeo i godišnje doba. Zamišljati čoveka bez zemlje bilo bi kao zamišljati ga bez šaka i stopala. Pa ipak, odvojiti zemlju od čoveka i organizovati društvo na takav način da za-dovolji prohteve tržišta nekretnina bio je vitalni deo utopijskog koncepta tr-žišne privrede.

Opet, upravo u oblasti moderne kolonizacije pravo značenje ovakvog poduhvata postaje jasno. To da li je kolonizatoru potrebna zemlja kao tle koje sadrži u sebi bogatstvo, ili samo želi da natera domoroce da proizvode višak hrane i sirovina, često je bez značaja; nije od važnosti ni da li domoro-ci rade pod neposrednim nadzorom kolonizatora ili samo pod nekim obli-


kom indirektne prinude, j e r u svakom slučaju društveni i kulturni sistem domorodačkog života prvo mora da bude uništen.

Postoji bliska analogija između današnje kolonijalne situacije i situacije u zapadnoj Evropi pre jednog ili dva veka. Međutim, mobilizacija zemlje koja se u egzotičnim oblastima može zbiti za nekoliko godina ili decenija, mogla je trajati isto toliko vekova u zapadnoj Evropi.

Izazov je poticao iz rasta drugih, a ne čisto komercijalnih oblika kapi-talizma. Postojao je poljoprivredni kapitalizam, koji je u Engleskoj počeo s Tjudorima, s potrebom za individualizovanom obradom zemlje, uključujući promenu namene i ograđivanje. Postojao je industrijski kapitalizam, koji je — u Francuskoj kao i u Engleskoj — prvenstveno bio ruralni i bili su mu od početka osamnaestog veka potrebni tereni za fabrike i radnička naselja. Naj-moćniji od svih, mada je više uticao na korišćenje zemlje nego na svojinu nad njom, bio je u devetnaestom veku porast industrijskih gradova, s njiho-vom potrebom za praktično neograničenim zalihama hrane i sirovina.

Površno gledano, bilo je malo sličnosti u odgovorima na ove izazove, ali su oni bili faze u podvrgavanju površine planete potrebama industrijskog društva. Prva faza bila je komercijalizacija tla, koja je učinila mobilnim feu-dalne prihode sa zemlje. Druga faza bila je ubrzanje proizvodnje hrane i or-ganskih sirovina, da bi poslužili potrebama industrijskog stanovništva koje je rapidno raslo u nacionalnim okvirima. Treća faza bila je širenje takvog si-stema proizvodnje viška na prekomorske i kolonijalne teritorije. Ovim po-slednjim korakom zemlja i njeni proizvodi uklopili su se najzad u shemu sa-moregulativnog svetskog tržišta.

Komercijalizacija tla je samo drugi naziv za likvidaciju feudalizma, koja je počela u Zapadnim gradskim centrima, kao i u Engleskoj, u četrnaestom veku i završila se posle nekih pet vekova tokom evropskih revolucija, kada su ukinuti ostaci kmetstva. Odvajanje čoveka od tla značilo je rastavljanje ce-line ekonomije u njene elemente, tako da bi svaki elemenat mogao da se uklopi u onaj deo sistema gde je bio najkorisniji. Novi sistem je prvobitno bio uspostavljen pored starog kojeg je on pokušao da asimiluje i apsorbuje, osiguravajući vlast nad zemljom koja je još bila sputana pretkapitalističkim vezama. Ukinuta je feudalna sekvestracija zemlje. «Cilj je bio eliminisanje svih prava na zemlju, koja su imale organizacije na osnovu susedstva ili srodstva, naročito onih koje su pripadale jakom aristokratskom soju i Crkvi — prava kojim se zemlja izuzimala od trgovine ili hipoteke®.1 Nešto od ovo-ga postignuto je pojedinačnom prisilom i nasiljem, nešto revolucijom odo-zgo ili odozdo, nešto ratom i osvajanjem, nešto zakonodavnom delatnošću, nešto administrativnim pritiskom, nešto sitnim spontanim delovanjem pri-vatnih lica tokom dugih vremenskih perioda. Da li je ta dislokacija brzo za-

1 Brinkmann, C., «Das soziale Svstcm des Kapitalismus«, Grundriss der Sozialiikonomik, 1924.

Tržište i priroda 179

lečena, ili je prouzrokovala otvorenu ranu na društvenom telu, zavisilo je prvenstveno od mera preduzetih da se taj proces reguliše. Same vlade uvele su snažne činioce promene i prilagođavanja. Na primer, sekularizacija cr-kvenog zemljišta bila je jedan od temelja moderne države sve do vremena italijanskog Risorgiinenta i, uzgred, j edno od glavnih sredstava za uređeno prenošenje zemlje u ruke privatnih lica.

Najveće pojedinačne korake napravili su Francuska revolucija i benta-movske reforme iz 1830-ih i 1840-ih godina. «Najpovoljniji uslov za prospe-ritet poljoprivrede«, pisao je Bentam, «jeste kada ne postoji nikakvo neotu-đivo pravo nasleđa, nikakvi neotuđivi darovi, nikakvo zajedničko zemljište, nikakvo pravo otkupa, nikakav desetak...« Takva sloboda u postupanju sa svojinom, a naročito svojinom nad zemljom, činila je bitni deo bentamovske koncepcije individualne slobode. Širenje te slobode na jedan ili drugi način bilo je cilj i posledica zakonodavstva kao, na primer, Zakona o sticanju svo-j ine na osnovu prava zastarelosti (Prescriptions Acts), Zakona o nasleđivanju (Inheritance Act), Zakona o kaznama i naknadama (Fines and Recoveries Act), Zakona o nekretninama (Real Property Act), opšteg Zakona o ograđi-vanju (Enclosure Act) iz 1801. i pratećih zakona,2 kao i Zakona o zakuplje-nom posedu (Copyhold Acts) od 1841—1926. godine. U Francuskoj i na ve-ćem delu Kontinenta Code Napoleon institucionalizovao je oblike svojine srednje klase, čineći od zemlje robu na tržištu a davanje svojine pod hipote-ku predmetom privatnog građanskog ugovora.

Drugi korak, koji se preklapao s prvim, bio je podvrgavanje zemlje po-trebama brzog rasta gradskog stanovništva. Mada tlo ne može da se učini fi-zički pokretnim, njegovi proizvodi mogu, ako prevozna sredstva i zakon to omoguće. «Tako pokretljivost dobara u izvesnoj meri kompenzuje nedostatak medu-regionalne pokretljivosti faktora proizvodnje; ili (što je zapravo ista stvar) trgovi-na ublažava nepovoljnosti geografskog rasporeda sredstava za proizvodnju«.3

Takvo mišljenje bilo je potpuno strano tradicionalnom stanovištu. «Ni kod starih naroda, ni tokom ranog Srednjeg veka — i to treba nedvosmisleno utvrditi — dobra za svakodnevnu upotrebu nisu se redovno kupovala i pro-davala«.4 Trebalo je da viškovi žitarica snabdevaju susedstvo, naročito lokal-ni grad; sve do petnaestog veka žitna tržišta imala su strogo lokalnu organi-zaciju. Međutim, porast gradova podstakao je zemljoposednike da proizvode prvenstveno za prodaju na tržištu, a u Engleskoj, porast metropole naterao je vlasti da smanje ograničenja za trgovinu žitom i dopuste da ona postane regionalna, mada ne i nacionalna.

2 Dicey, A. V., cit. delo, str. 226. 3 Ohlin, B., Interregional and International Trade, 1935, str. 42. 4 Bucher, K„ Entsteliung der Volksuiirtschaft, 1904. Up. i Penrose, E. F., Population Theories

and their Application, 1934, koji citira Longfilda, 1834, zbog prvog spomena ideje da pokretlji-vost robe može da se smatra zamenom za pokretljivost činilaca proizvodnje.


Kasnije nagomilavanje stanovništva u industrijskim gradovima, u dru-goj polovini osamnaestog veka, promenilo je potpuno situaciju — prvo na nacionalnom a zatim i na svetskom nivou.

Pravo značenje slobodne trgovine bilo je da se dođe do ove promene. Pokretljivost proizvoda sa zemlje širila se od susednog kraja do tropskih i suptropskih oblasti — podela rada na industrijski i poljoprivredni primenje-na je planetarno. Kao rezultat toga narodi udaljenih područja uvučeni su u vrtlog promena čije im je poreklo bilo nejasno, dok su evropske nacije po-stale zavisne u obavljanju svojih svakodnevnih aktivnosti od još neosigurane integracije čovečanstva. Sa slobodnom trgovinom nastali su iznenada novi i ogromni rizici planetarne međuzavisnosti.

Oblast društvene odbrane od sveopšte dislokacije bila je široka koliko i linija napada. Mada su običajno pravo i zakonodavstvo katkad ubrzava-li promene, ponekad su ih i usporavali. Međutim, običajno pravo i zakon-ske odredbe nisu nužno delovali u istom pravcu u svakom vremenskom pe-riodu.

U periodu nastanka tržišta rada, običajno pravo igralo je uglavnom po-zitivnu ulogu — robnu teoriju rada prvo su nedvosmisleno izneli pravnici, a ne ekonomisti. Što se tiče radničkog udruživanja i zakona o zaveri, običajno pravo je takođe išlo u korist slobodnog tržišta rada, mada je to značilo ograničavanje slobode udruživanja organizovanih radnika.

Međutim, u odnosu na zemlju običajno pravo je promenilo svoju ulogu od podsticanja na suprotstavljanje promeni. Tokom šesnaestog i sedamnae-stog veka, u više slučajeva se prema običajnom pravu insistiralo na tome da sopstvenik može da poboljšava zemlju radi ostvarivanja profita čak i po ce-nu velikih dislokacija boravišta i zaposlenja ljudi. Na evropskom kontinentu je, kao što znamo, taj proces pretvaranja zemlje u robu podrazumevao prihvatanje Rimskog prava, dok se u Engleskoj običajno pravo održalo i-uspelo da premosti jaz između ograničenih srednjevekovnih prava svojine i moderne individualne svojine, a da pri tom ne žrtvuje princip stvaranja zakona od strane sudija, bitnog za ustavnu slobodu. S druge strane, od osamnaestog veka običajno pravo koje se odnosilo na zemlju delovalo je kao konzervator prošlosti nasuprot sve modernijem zakonodavstvu. Ali, kasnije su Bentamovci postigli svoje ciljeve i između 1830. i 1860. sloboda ugovara-nja proširila se i na zemlju. Do preokreta ovog snažnog trenda došlo je tek 1870-ih godina, kada je zakonodavstvo radikalno promenilo svoj kurs. «Ko-lektivistički» period je počeo.

Inercija običajnog prava održavana je namerno zakonskim propisima koji su izričito donošeni da zaštite prebivališta i zanimanja ruralnih klasa od posledica slobode ugovaranja. Uložen je veliki napor da bi se osigurali bar neki uslovi za zdravi život i smeštaj sirotinje, dodeljivan im je mali deo ba-šte, što im je pružalo priliku da pobegnu od slamova i udišu svež vazduh

\ Tržište i priroda 181

prirode kao u «gospodskom parku«. Siroti irski zakupci i stanari londonskih slamova spasavani su od pritiska zakona tržišta zakonskim odredbama čija je namena bila da zaštite njihova boravišta od siline napretka koja je rušila sve na svom putu. Na kontinentu su uglavnom zakon i administrativno delova-nje spasavali zakupca, seljaka, poljoprivrednog radnika od najsurovijih po-sledica urbanizacije. Pruski konzervativci poput Rodbertusa, čiji je «junker»* socijalizam uticao na Marksa, bili su sabraća torijevskih demokrata u Engle-skoj.

Uskoro se javio problem zaštite poljoprivrednog stanovništva čitavih zemalja i kontinenata. Međunarodna slobodna trgovina, ako se ne ograniča-va, nužno eliminiše sve veće kompaktne mase poljoprivrednih proizvođača.5

Ovaj neizbežni proces uništavanja veoma je otežan diskontinuitetom svoj-stvenim razvoju modernih prevoznih sredstava, čije je širenje u nove oblasti planete veoma skupo i sprovodi se samo ako donosi velike profite. Onda kada su velike investicije u izgradnju parobroda i železnice počele da se isplaćuju, celi kontinenti su postali pristupačni i lavina žita sručila se na ne-srećnu Evropu. Bilo je to suprotno klasičnom prognoziranju. Rikardo je uz-digao do aksioma tvrđenje da je prvo nastanjena najplodnija zemlja. To je na spektakularan način postalo predmet poruge kada je pomoću železnice pronađena plodnija zemlja na suprotnim tačkama planete. Suočena s potpu-nim uništenjem svoga ruralnog društva, srednja Evropa bila je prinuđena da štiti svoje seljaštvo uvodeći zakone o žitu.

Ali ako su organizovane države Evrope mogle da se zaštite od posledi-ca međunarodne slobodne trgovine, politički neorganizovani kolonijalni na-rodi to nisu mogli. Pobuna protiv imperijalizma bio je uglavnom pokušaj egzotičnih naroda da postignu politički status neophodan da bi ih zaštitio od društvenih dislokacija koje je prouzrokovala evropska trgovačka politika. Zaštita koju je beli čovek mogao sebi da obezbedi pomoću suverenog statusa svojih zajednica bila je van domašaja obojenog čoveka sve dotle dok mu je nedostajao taj preduslov — politička vlada.

Trgovačke klase bile su pokrovitelji zahteva da zemlja postane mobilna. Kobden (Cobden) je užasnuo engleske zemljoposednike svojim otkrićem da je poljoprivreda «biznis» i da neuspešni moraju da odustanu. Radničke klase bile su pridobijene za slobodnu trgovinu čim je postalo jasno da je ona čini-la hranu jeftinijom. Sindikati su postali bastioni antiagrarnog stava, a revo-lucionarni socijalizam žigosao je svo seljaštvo sveta kao masu reakcionara. Međunarodna podela rada bila je nesumnjivo progresivno načelo i njeni protivnici dolazili su često iz redova onih čije su rasuđivanje remetili odre-đeni interesi ili nedostatak prirodne inteligencije. Neznatan broj nezavisnih

* junker — plemić zemljoposednik u bivšoj Pruskoj. — Prim. prev. 5 Borkenau, F., The Totalitarian Enemy, 1939, poglavlje «Towards Collectivism».


i nesebičnih umova, koji su otkrili varke neograničene slobodne trgovine, bio je isuviše mali da ostvari neki uticaj.

Pa ipak, posledice nisu bile ništa manje stvarne zato što nisu potpuno shvaćene. Zapravo, veliki uticaj koji su imale interesne grupe zemljoposed-nika u zapadnoj Evropi i preživljavanje feudalnih oblika života u srednjoj i istočnoj Evropi tokom devetnaestoga veka objašnjava se vitalnim zaštitnim delovanjem ovih snaga u usporavanju procesa koji su zemlju činili mobil-nom. Često se postavljalo pitanje: šta je omogućilo feudalnoj aristokratiji na Kontinentu da zadrži svoju moć u državama srednje klase i onda kad je iz-gubila svoje vojne, sudske i administrativne funkcije zahvaljujući kojima je vladala? Teorija «ostataka prošlosti« navodila se ponekad kao objašnjenje prema kome institucije i osobenosti bez funkcije mogu da nastave da egzisti-raju usled inercije. Ipak bi bilo tačnije reći da nijedna institucija ne nadži-vljava svoju funkciju — i kada se čini da je tako, to je zato što ona ima neku drugu funkciju, ili funkcije, koje ne moraju da uključuju prvobitnu funkciju. Ta-ko su feudalizam i konzervativizam zemljoposednika zadržali svoju snagu sve dok su služili svrsi, koja je bila ograničavanje katastrofalnih posledica či-njenja zemlje mobilnom. Tada su pristalice slobodnog tržišta već zaboravili da zemlja čini deo teritorije države i da teritorijalni karakter suvereniteta nije samo rezultat sentimentalnih asocijacija već i važnih činjenica, uključu-jući i ekonomske. «Nasuprot nomadskim narodima, poljoprivrednik radi na unapređivanju onoga što je vezano za jedno posebno mesto. Bez takvog unapre-đivanja ljudski život bi ostao na prvobitnom nivou i malo bi se razlikovao od života životinja. A koliko su veliku ulogu imala ta vezivanja za tlo u ljud-skoj istoriji! Upravo ta raskrčena i kultivisana zemljišta, kuće za stanovanje i druge zgrade, sredstva za komunikaciju, raznovrsna postrojenja za proizvod-nju, uključujući industriju i rudarstvo, sva trajna i neizmenjiva poboljšanja povezuju jednu ljudsku zajednicu s lokalitetom na kome se nalazi. Sve se to ne može improvizovati već to moraju postepeno da grade generacije strplji- ' vim naporom i zajednica ne može sebi dozvoliti da to žrtvuje i počne sve iz-nova na nekom drugom mestu. Otuda taj teritorijalni karakter suvereniteta koji prožima naša politička shvatanja".6 Čitav jedan vek ismejavane su ove očigledne istine.

Ekonomski argument mogao bi se lako proširiti da uključi i uslove bez-bednosti i sigurnosti vezane za integritet tla i njegovih resursa, kao što su energija i izdržljivost stanovništva, obilje zaliha hrane, količina i vrsta od-brambenih materijala, čak i klima zemlje koja može da trpi štete zbog ogo-ljavanja šuma, zbog erozija i pustošenja tla, što sve konačno zavisi od zemlji-šnog faktora, ali ipak nijedan od ovih činilaca ne odgovara mehanizmu po-nude i tražnje na tržištu. Ako postoji sistem koji je potpuno zavistan od funkcija tržišta za zaštitu svojih osnovnih potreba, prirodno je da će se po-

6 Hawtrey, R. G., The Economic Problem, 1933.


verenje ukazivati snagama izvan tržišnog sistema koje su u stanju da štite za-jedničke interese ugrožene tržištem. Ovakvo gledište slaže se s našom oce-nom pravog porekla klasnog uticaja: umesto da pokušavamo da objasnimo ono što se razvijalo nasuprot opštem trendu vremena kao posledicu (neobja-šnjenog) uticaja reakcionarnih klasa, radije ćemo da objasnimo uticaj tih klasa činjenicom da se one, makar to bilo i slučajno, zalažu za razvoj koji je samo naizgled suprotan opštim interesima zajednice. To što takva politika često i suviše dobro služi njihovim sopstvenim interesima, samo još jednom potvrđuje istinu da klase uspevaju da neproporcionalno izvuku korist iz usluga koje mogu da pruže zajednici.

Spinhemlend može da posluži kao primer. Vlastelin koji je vladao se-lom pronašao je način da uspori porast ruralnih najamnina i preteče menja-nje tradicionalne strukture seoskog života. Dugoročno je taj izabrani metod morao da ima najopakije rezultate. Ipak, vlastelini ne bi bili u stanju da održavaju takvu praksu da nisu, čineći to, pomagali zemlji kao celini da se suoči s nadiranjem industrijske revolucije.

Na evropskom kontinentu, pak, zaštita poljoprivrede bila je nužnost. Ali, najaktivnije intelektualne snage toga doba bile su angažovane u podu-hvatu koji je izmenio njihov ugao gledanja tako da im je ostalo skriveno pravo značenje lošeg stanja poljoprivrede. U tim okolnostima grupa kadra da zastupa ugrožene ruralne interese mogla je da zadobije uticaj koji nije bio u srazmeri s njenom brojnošću. Zaštitni protivpokret uspeo je, zapravo, da stabilizuje evropska sela i da oslabi kretanje stanovništva ka gradovima što je bila pošast toga vremena. Reakcionarne klase bile su korisnici te dru-štveno korisne funkcije pokreta. Identična funkcija koja je omogućavala re-akcionarnim klasama Evrope da uspešno manipulišu tradicionalnim oseća-njem u svojoj borbi za poljoprivredne carine, u Americi je oko pola veka ka-snije dovela do uspeha TVA* i drugih progresivnih društvenih metoda. One iste potrebe društva koje su koristile demokratiji u Novom svetu, jačale su uticaj aristokratije u Starom.

Suprotstavljanje pretvaranju zemljišnih poseda u robu bilo je sociološka pozadina borbe između liberalizma i reakcije koja je činila političku istoriju evropskog kontinenta u devetnaestom veku. U toj borbi vojska i više sve-štenstvo bili su saveznici zemljoposedničkih klasa, koje su skoro potpuno iz-gubile svoje neposrednije funkcije u društvu. Ove klase bile su sada prijem-čive za svako reakcionarno rešenje iz bezizlazne situacije do koje su tržišna privreda i njen neizbežan rezultat, ustavna vladavina, pretile da dovedu, je r te klase nisu bile vezane tradicijom i ideologijom za javne slobode i parla-mentarnu vladavinu.

Ukratko rečeno, ekonomski liberalizam bio je spojen sa liberalnom dr-žavom — dok to nije bio slučaj sa interesima zemljoposednika i to im je da-

* TVA: Tennessee Valley Authority or Administration. — Prim. prev.


valo stalni politički značaj na evropskom kontinentu, što je dovelo do su-protstavljenih struja pruske politike pod Bizmarkom, pothranjivalo klerikal-ni i militaristički revanche u Francuskoj, osiguravalo dvorski uticaj feudalnoj aristokratiji u habsburškom carstvu.i učinilo Crkvu i vojsku čuvarima osla-bljenih prestola. Pošto je ta veza nadživela dve kritične generacije koje je Džon Majnard Kejnz (John Maynard Keynes) označio kao praktičnu alterna-tivu večnosti, zemlja i zemljišni posedi oličavali su sklonost reakcionarstvu. Engleska osamnaestog veka sa svojim torijevcima, pristalicama slobodnog tr-žišta i pionirima u poljoprivredi bila je zaboravljena kao i monopolisti u do-ba Tjudora i njihovi revolucionarni metodi zarađivanja novca od poljopri-vrede; fiziokratski nastrojene zemljoposednike Francuske i Nemačke sa nji-hovim oduševljenjem za slobodnu trgovinu izbrisala je iz sećanja društva moderna predrasuda o trajnom nazadnjaštvu ruralne sredine. Herbert Spen-ser (Herbert Spencer), kome je jedna generacija bila dovoljna kao uzorak večnosti, jednostavno je identifikovao militarizam s reakcionarnošću. On ne bi mogao ni da zamisli socijalnu i tehnološku prilagodljivost koju su nedav-no ispoljile japanska, ruska ili nacistička vojska.

Ta razmišljanja bila su u potpunosti vremenski uslovljena. Začuđujuća industrijska dostignuća tržišne privrede dobijena su po cenu velikog ošteće-nja društvenog tkiva. Feudalne klase našle su u tome priliku da povrate ne-što od svoga izgubljenog ugleda pretvarajući se u zastupnike vrlina zemlje i njenih obrađivača. U književnom romantizmu Priroda je sklopila savez s Prošlošću; u agrarnom pokretu devetnaestog veka feudalizam je ne bez uspeha pokušavao da povrati svoj položaj iz prošlosti predstavljajući se čuva-rem čovekovog prirodnog prebivališta — zemlje. Ova strategija ne bi uspela da opasnost nije bila stvarna.

Međutim, vojska i Crkva sticale su ugled i time što su bile spremne da se stave «u odbranu reda i zakona» koji su sada bili veoma ugroženi a vlada-juća srednja klasa nije bila sposobna da obezbedi taj zahtev nove privrede. Tržišni sistem bio je alergičniji na pobune od bilo kog poznatog privrednog sistema. Vladama za vreme Tjudora pobune su služile da im skrenu pažnju na lokalne žalbe; nekoliko vođa bi možda bilo obešeno, drugih težih posle-dica nije bilo. Uspon finansijskog tržišta značio je potpuni raskid s takvim stavom; posle 1797. pobune prestaju da budu uobičajene odlike londonskog života; njih su postepeno zamenili skupovi na kojima su, bar u principu, prebrojavane podignute ruke koje bi inače nekada delile udarce.7 Pruski kralj, koji je izjavio da je čuvanje mira prva i glavna dužnost podanika, bio je čuven po tom paradoksu, ali je ubrzo to postalo svakidašnja fraza. U de-

7 Trevelyan, G. M., History of England, 1926, str. 533. «Engleska pod Volpolom bila je još uvek aristokratija, oslabljena pobunama.« Pesma Hane Mor «Pobuna» napisana je »devede-set pete, godine nemaštine i uzbune« — bila je to godina Spinhemlenda. Up. The Repository Tracts, tom I, New York, 1835. Takođe The Ldbrarj, 1940, četvrta serija, tom XX, str. 295, o •Cheap Repository Tracts (1795—98)».


vetnaestom veku narušavanje mira, ako je bilo delo naoružane gomile, sma-tralo se početkom pobune, velikom opasnošću po državu; vrednost akcija je tada padala a za cene nije bilo granica. Pucnjava po ulicama metropole mo-gla je da uništi znatan deo nominalnog nacionalnog kapitala. Ipak, srednje klase nisu bile militantne; narodna demokratija ponosila se time što je do-prinela da se oglase mase; a na evropskom kontinentu buržoazija je još uvek bila odana sećanju na svoju revolucionarnu mladost, kada se i sama na barikadama suprotstavljala tiranskoj aristokratiji. Najzad, seljaštvo koje je bi-lo najmanje zaraženo liberalnim virusom smatralo se jedinim slojem koji bi životima branio «red i zakon». Smatralo se jednom od funkcija reakcije da drži radničke klase tamo gde im je mesto, da tržište ne bi obuzela panika. Mada se ta usluga od njih veoma retko tražila, spremnost seljaka da budu branioci prava svojine bila je preimućstvo agrarnog bloka.

Istorija 1920-ih bila bi inače neobjašnjiva. Kada se u srednjoj Evropi srušila društvena struktura pod pritiskom rata i poraza, samo je radnička klasa bila spremna za zadatak da održava funkcionisanje društva. Vlast je svuda pala u deo sindikatima i socijaldemokratskim partijama: Austrija, Ma-đarska, čak i Nemačka, proglašene su republikama mada nije bilo poznato da je ikakva aktivna republikanska partija ikad ranije postojala u nekoj od ovih zemalja. Ali, jedva da je jasna opasnost od rasula prošla i usluge sindi-kata postale izlišne a srednje klase su već pokušale da liše radničke klase bilo kakvog uticaja na društveni život. To je poznato kao kontrarevolucio-narna faza u posleratnom periodu. Zapravo, nikada nije postojala ozbiljna opasnost od komunističkog režima, jer su radnici bili organizovani u partije i sindikate koji su se aktivno suprotstavljali komunistima (Mađarska je imala jednu boljševičku epizodu koja jo j je bukvalno nametnuta kada odbrana od francuske invazije nije ostavila nikakvu alternativu naciji). Opasnost nije bio boljševizam, već nepoštovanje pravila tržišne privrede u vanrednim okolno-stima od strane sindikata i radničkih partija. Naime, u sistemu tržišne privrede narušavanja javnog reda i trgovačkih navika, inače neškodljiva, mo-gla bi da predstavljaju smrtonosnu opasnost8 j e r bi prouzrokovala slom privrednog režima od koga je društvo zavisilo za svoj svakodnevni hleb. To objašnjava značajnu zamenu tobože predstojeće diktature industrijskih rad-nika aktuelnom diktaturom seljaštva u nekim zemljama. Sve vreme dvadese-tih godina seljaštvo je određivalo ekonomsku politiku brojnih država u koji-ma je ono normalno igralo samo skromnu ulogu. Sada je bilo jedina klasa spremna da održava red i zakon u modernom smislu toga termina.

Snažno agrarno usmerenje posleratne Evrope bilo je i objašnjenje za povlašćeni tretman koji je seljačka klasa imala iz političkih razloga. Od la-

8 Hayes, C., A Generation of Materialism, 1870—1890, primećuje d a j e -većina pojedinač-nih država, barem u Zapadnoj i Srednjoj Evropi, sada posedovala naizgled najvišu unutrašnju stabilnost*.


ponskog pokreta u Finskoj do austrijskog Heimuiehra seljaci su se pokazali braniteljima tržišne privrede i to ih je učinilo politički neophodnim. Nesta-šica hrane u prvim posleratnim godinama, kojoj se ponekad pripisivala prevlast seljaštva, malo je s tim imala veze. Na primer, Austrija je, da bi omogućila finansijsku korist seljacima, morala da snizi svoje standarde za hranu, zadržavajući carinu za žito, iako je veoma zavisila od uvoza za svoje potrebe u hrani. Ali interesi seljaka morali su da se zaštite po svaku cenu čak i ako je agrarni protekcionizam mogao da znači bedu stanovnika grado-va i nerazumno visoke troškove proizvodnje izvozne industrije. Nekada neu-ticajna klasa seljaka stekla je na ovaj način nadmoć sasvim neproporcional-nu svom ekonomskom značaju. Strah od boljševizma bio je sila koja je nji-hov politički položaj učinila neprikosnovenim. Ipak, taj strah, kao što smo videli. nije bio strah od diktature radničke klase — ništa ni najmanje slično nije bilo na vidiku — već je to pre bio strah od paralize tržišne privrede, ako se ne bi eliminisale sa političke scene sve snage koje bi, pod pritiskom okolnosti, mogle da odbace pravila tržišne igre. Sve dok su seljaci bili jedina klasa koja je bila u stanju da eliminiše te snage, njihov prestiž bio je veliki i mogli su da ucenjuju urbanu srednju klasu. Čim se moć države konsolidova-la, a i pre toga, kad su fašisti formirali jurišne grupe od gradske niže sred-nje klase, buržoazija je oslobođena zavisnosti od seljaštva i njihov ugled je ubrzo opao. Kad je «unutrašnji neprijatelj« neutralizovan ili potisnut u gra-du i fabrici, seljaštvo je otpremljeno na svoj pređašnji skromni položaj u in-dustrijskom društvu.

Uticaj krupnih zemljoposednika nije delio istu sudbinu. U njihovu ko-rist delovao je jedan trajniji faktor — sve veći vojni značaj poljoprivredne samodovoljnosti. Veliki rat je učinio da javnost shvati osnovne strateške či-njenice i lakomisleno oslanjanje na svetsko tržište zamenjeno je paničnim gomilanjem kapaciteta za proizvodnju hrane. Ponovno usredsređivanje na poljoprivredu u srednjoj Evropi do kojeg je došlo usled straha od boljševi-zma završeno je autarkijom. Pored argumenta «unutrašnjeg neprijatelja«, postojao je sada i argument «spoljnog neprijatelja«. Kao obično, liberalni ekonomisti videli su samo romantično zastranjivanje izazvano nepouzdanim ekonomskim doktrinama tamo gde su u stvarnosti veliki politički događaji učinili da i najskromniji umovi postanu svesni irelevantnosti ekonomskih momenata pred nastupajućim raspadom međunarodnog sistema. Zeneva je nastavila svoje uzaludne pokušaje da uveri narode da se oni spremaju za imaginarne opasnosti i da bi slobodna trgovina mogla da se obnovi i svima bude od koristi ako bi samo delovali usaglašeno. U neobično lakovernoj at-mosferi tog vremena mnogi su verovali da se samo po sebi podrazumeva kako bi rešenje ekonomskog problema (što god to moglo da znači) ne samo umanjilo opasnost od rata, već bi je u stvari zauvek otklonilo. Stogodišnji mir stvorio je nesavladiv bedem iluzija koje su prikrivale činjenice. Pisci to-


ga vremena odlikovali su se nedostatkom realizma. Arnold Tojnbi je sma-trao nacionalnu državu parohijskom predrasudom, za Ludviga fon Mizesa suverenitet je bio smešna iluzija a za Normana Andžela (Norman Angell) rat je predstavljao pogrešnu kalkulaciju u biznisu. Svest o suštini političkih pro-blema potonula je do nečuveno niske tačke.

Godine 1846. borilo se za slobodnu trgovinu i pobeda je izvojevana Za-konom o žitu; osamdeset godina kasnije opet se borilo za nju ali je ovog puta bitka izgubljena. Problem samodovoljnosti otpočetka je proganjao trži-šnu privredu. Stoga su ekonomski liberali proterivali avet rata i svoje doka-ze naivno zasnivali na pretpostavci o neuništivosti tržišne privrede. Nije za-pažano da su njihovi argumenti samo pokazali u kakvoj je velikoj opasnosti bio narod koji se za svoju bezbednost oslanjao na tako krhku instituciju kao što je samoregulativno tržište. Autarkijski pokret dvadesetih godina bio je u suštini proročki; on je ukazivao na potrebu prilagođavanja nestajanju je-dnog poretka. Veliki rat ukazivao je na opasnost i ljudi su delovali u skladu s tim, ali kako su to činili deset godina kasnije, veza između uzroka i posle-dice odbačena je kao besmislena. «Zašto se štititi od prošlih opasnosti?« bio je komentar mnogih savremenika. Ova pogrešna logika ne samo da je za-maglila razumevanje pojave autarkije već, što je još važnije, i fašizma. U stvari, obe su objašnjavane činjenicom da kada opasnost dopre do svesti lju-di strah ostaje latentan sve dok se njegovi uzroci ne otklone.

Tvrdili smo da evropske nacije nisu nikada prevladale šok ratnog isku-stva koje ih je neočekivano suočilo s opasnostima međusobne zavisnosti. Uzalud je trgovina nastavljena, uzalud je mnoštvo međunarodnih konferen-cija prikazivalo idile mira a brojne se vlade izjašnjavale za načelo slobode tr-govine — nijedan narod nije mogao da zaboravi da kad ne bi imao svoju hranu i sirovine ili sigurnost da su one pristupačne vojsci, ni zdrava valuta ni siguran kredit ne bi mu pomogle. Ništa nije moglo da bude logičnije od doslednosti s kojom je ovo suštinsko promišljanje oblikovalo politiku zajed-nica. Uzrok opasnosti nije bio otklonjen. Zašto bi se onda očekivalo nestaja-nje straha?

Slična zabluda zavela je one kritičare fašizma, a bili su u ogromnoj ve-ćini, koji su opisivali fašizam kao hirovitu pojavu lišenu svakog političkog ra-cija. Govorilo se da je Musolini tvrdio kako je sprečio boljševizam u Italiji, dok su statistike pokazale da je više od godinu dana pre Marša na Rim talas štrajkova već jenjavao. Tačno je da su naoružani radnici okupirali fabrike 1921, ali da l i j e to bio razlog da se oni razoružavaju 1923, kad su se već odavno spustili sa zidina na kojima su postavljali straže? Hitler je tvrdio da je spasao Nemačku od boljševizma. Ali, zar ne bi moglo da se dokaže da je talas nezaposlenosti koji je prethodio njegovoj vlasti već opao pre njegovog dolaska? Tvrditi da je sprečio nešto što više nije postojalo kad je on došao, u suprotnosti je sa zakonom uzroka i posledice koji mora da važi i u politici.


U stvari, u Nemačkoj kao i u Italiji, istorija neposrednog posleratnog perioda dokazala je da boljševizam nije imao ni najmanje izgleda na uspeh. Ali, pokazala je takođe uverljivo i to da u slučaju opasnosti, radnička klasa, njeni sindikati i partije mogu da prenebregnu pravila tržišta, koja su uspo-stavila slobodu ugovora i nepovredivost lične svojine kao apsolute — mo-gućnost koja mora imati najpogubnije posledice po društvo, obeshrabrujući investicije, sprečavajući akumulaciju kapitala, održavajući najamnine na neis-plativom nivou, ugrožavajući valutu, podrivajući strane kredite, slabeći pove-renje i parališući preduzetništvo. Uzrok latentnog straha koji se u odsud-nom trenutku pretvorio u fašističku paniku nije bio iluzorna opasnost od komunističke revolucije, već neosporna činjenica da su radničke klase bile u položaju da nametnu intervencije koje bi verovatno bile kobne.

Opasnosti po čoveka i prirodu ne mogu se precizno razdvojiti. Reago-vanje na tržišnu privredu i radničke klase i seljaštva dovelo je do pokreta zaštite, u prvom slučaju uglavnom u obliku socijalnog zakonodavstva i za-kona o fabrikama, u drugom u agrarnim carinama i zakonima o zemlji. Ipak, postojala je ova važna razlika: u slučajevima opasnosti, farmeri i seljaci Evrope branili su tržišni sistem, koji je politika radničke klase ugrožavala. Dok je kriza ovog inherentno nestabilnog sistema izazvana sa oba krila za-štitnog pokreta, društveni slojevi povezani sa zemljom bili su skloni kom-promisu s tržišnim sistemom, a široka klasa radnika nije se uzdržavala od otvorenog izazova tom sistemu i kršenja njegovih pravila.

16

TRŽIŠTE I PROIZVODNA ORGANIZACIJA

v

Cak i sam kapitalistički biznis morao je da bude zaštićen od neograniče-nog delovanja tržišnog mehanizma. To bi trebalo da ukloni sumnju ko-

ju sami termini «čovek» i «priroda» ponekad pobuđuju u suptilnim duhovi-ma, koji su skloni da svaki govor o zaštiti rada i zemlje optuže kao proizvod zastarelih ideja ili kao puko prikrivanje posebnih interesa.

Zapravo, u slučaju proizvodnog preduzeća, kao i kod čoveka ili priro-de, opasnost je bila realna i objektivna. Potreba za zaštitom javila se usled načina na koji je ponuda novca bila organizovana u tržišnom sistemu. Mo-derno centralno bankarstvo bilo je u biti sredstvo razvijeno sa ciljem da pru-ži zaštitu bez koje bi tržište uništilo sopstvenu decu, poslovna preduzeća svih vrsta. Ipak, to je bio oblik zaštite koji je najneposrednije doprineo propasti međunarodnog sistema.

Dok su opasnosti koje prete zemlji i radu od vrtloga tržišta veoma oči-te, dotle se opasnost po poslovanje, svojstvena monetarnom sistemu, ne shvata tako Brzo. Ipak, ako profiti zavise od cena, onda monetarni aranžma-ni od kojih cene zavise moraju da budu od vitalne važnosti za funkcionisa-nje bilo kog sistema koji je motivisan profitom. Dok promene u prodajnim cenama dugoročno ne moraju da utiču na profite, j e r će troškovi rasti i opa-dati shodno njima, dotle posmatrano na kraći rok to nije tako, je r mora da postoji neki vremenski razmak pre nego što se ugovorom utvrđene cene promene. Među njima je i cena rada, koja će zajedno s mnogim drugim ce-nama, naravno, biti utvrđena ugovorom. Stoga, ako bi nivo cena padao iz monetarnih razloga tokom dužeg vremenskog perioda, biznis bi bio u opa-snosti da bude likvidiran, uz raspad proizvodne organizacije i masivno uni-štenje kapitala. Nevolju nisu predstavljale niske cene već cene u padu. Hjum je zasnovao kvantitativnu teoriju novca svojim otkrićem da biznis nije pogođen ako se količina novca prepolovi, j e r će se cene prosto prilagoditi


padajući na polovinu svoga ranijeg nivoa. On je zaboravio da bi biznis mo-gao da bude uništen u tom procesu.

To je lako shvatljiv razlog zašto je sistem robnog novca, onakav kakav tržišni mehanizam teži da proizvede bez spoljnog mešanja, nespojiv sa indu-strijskom proizvodnjom. Robni novac je jednostavno roba koja u ovom slu-čaju funkcioniše kao novac i njegova količina stoga u načelu ne može da se poveća, izuzev ako se smanji količina one robe koja ne funkcioniše kao no-vac. U praksi, robni novac je obično zlato ili srebro, čija količina se može povećati, ali ne u većoj meri, tokom kraćeg vremenskog perioda. Međutim, širenje proizvodnje i trgovine koje nije praćeno porastom količine novca, mora prouzrokovati pad nivoa cena — tačno onaj tip uništavajuće deflacije koju ovde imamo na umu. Oskudica novca je predstavljala trajnu i ozbiljnu pritužbu trgovačkih zajednica sedamnaestog veka. Zamena za novac u meta-lu sa utisnutim znakom (token money)* se rano razvila, štiteći trgovinu od na-metnute deflacije koja je pratila upotrebu zlatnog i srebrnog novca kada se obim posla naglo povećavao. Nijedna tržišna privreda nije bila moguća bez posredstva takvog veštačkog novca.

Stvarna teškoća je nastala s potrebom za stabilnim deviznim tečajem i zbog toga neophodnim uvođenjem zlatnog standarda negde u vreme napo-leonskih ratova. Stabilan tečaj je bio od bitne važnosti za samo postojanje engleske privrede; London je postao finansijski centar rastuće svetske trgo-vine. Ipak, ništa drugo osim robnog novca nije moglo da posluži tom cilju, iz očiglednog razloga što token money, bilo bankarski ili onaj koji je ukazom određivao vladar, ne može da bude u prometu u inostranstvu. Otuda je zlat-ni standard, kao opšte prihvaćen naziv za međunarodni sistem robnog nov-ca, zauzeo najvažniju poziciju.

Međutim, za unutrašnje svrhe, novac od plemenitih metala je, kao što znamo, neadekvatan upravo zato što je on roba i njegova količina se ne mo-že povećavati po volji. Količina raspoloživog zlata može se povećati za neki procenat godišnje, ali ne za velike procente u toku nekoliko nedelja, kad bi to zahtevalo naglo širenje transakcija. Kad ne bi bilo zamene za novac po-slovanje bi moralo ili da se ograniči ili da se obavlja uz mnogo niže cene, što bi izazvalo krizu i nezaposlenost.

U svom najjednostavnijem obliku problem je bio sledeći: robni novac je bio od bitnog značaja za opstanak spoljne trgovine, a token money za op-stanak unutrašnje trgovine. U kojoj meri su oni mogli biti međusobno usklađeni?

U uslovima devetnaestog veka spoljna trgovina i zlatni standard imali su neospornu prednost nad potrebama unutrašnjeg poslovanja. Funkcionisa-nje zlatnog standarda zahtevalo je snižavanje domaćih cena kadgod je deviz-

* «Token money» — kovani žetoni «tantuzi» sa naznakom vrednosti, koji su korišćeni kao zamena za kovani novac. — Prim. prev.

Tržište i proizvodna organizacija 191

nom tečaju pretila depresijacija. Kako se deflacija dešava usled kreditnih ograničenja, sledi da funkcionisanje robnog novca dolazi u sukob s funk-cionisanjem kreditnog sistema. To je bila stalna opasnost za poslovanje. Me-đutim, potpuno odbacivanje zamene za novac i ograničavanje valute na rob-ni novac nije dolazilo u obzir, jer bi takav lek bio gori od same bolesti.

Centralno bankarstvo je u velikoj meri ublažavalo taj nedostatak kredit-nog novca. Centralizacijom ponude kredita u zemlji bilo je moguće izbeći opšte izmeštanje poslovanja i zaposlenja izazvano deflacijom i organizovati deflaciju na način kojim bi se apsorbovao šok, a njegov pritisak rasporedio na čitavu zemlju. Centralna banka je svojim normalnim funkcionisanjem ublažavala neposredne posledice koje je povlačenje zlata imalo na opticaj obveznica, kao i posledice smanjenja istog opticaja obveznica na biznis.

Banka je mogla da koristi različite metode. Kratkoročni zajmovi su mo-gli da premoste jaz stvoren kratkotrajnim gubicima zlata, i na taj način pot-puno je mogla da se izbegne potreba za kreditnim ograničenjima. Međutim, čak i kada su ograničenja kredita bila neizbežna, što je često bivalo, dejstvo banke imalo je efekat tampona: porast bankarskih kamatnih stopa kao i operacije na otvorenom tržištu širile su posledice ograničenja na celu zajed-nicu, pomerajući teret tih ograničenja na najjača pleća.

Razmotrimo presudan slučaj transfera jednostranih plaćanja iz jedne zemlje u drugu, kao što su ona koja bi mogla da proističu iz potražnje stranih vrsta hrane, umesto domaćih. Zlato koje sad treba da se pošalje u inostranstvo za plaćanje uvezene hrane bilo bi inače korišćeno za unutrašnja plaćanja, i njegov nedostatak mora da izazove pad domaće prodaje i kao posledicu toga pad cena. Nazvaćemo taj tip deflacije «transakcijskim», je r on se širi od j edne pojedinačne firme do druge prema njihovom nepredvidlji-vom poslovanju. Najzad će širenje deflacije stići do izvoznih firmi i tako će se postići izvozni višak, koji predstavlja «realan» transfer. Međutim, zlo i šte-ta naneti zajednici uopšte biće mnogo veći od onog što je bilo neizbežno da bi se postigao takav izvozni višak, j e r uvek postoje firme kojima malo nedo-staje da budu u stanju da izvoze i kojima je potreban samo podsticaj malog sniženja troškova da bi «prešle granicu«, a takvo sniženje može najekono-mičnije da se postigne širenjem male deflacije po celoj poslovnoj zajednici.

To je upravo bila jedna od funkcija centralne banke. Opšti pritisak nje-ne politike eskontovanja i otvorenog tržišta obarao je domaće cene manje više ravnomerno i omogućio firmama kojima je malo nedostajalo da posta-

. nu izvozne da nastave ili povećaju izvoz, dok su samo najmanje efikasne fir-me morale da budu likvidirane. «Realan» transfer bi tako bio postignut po cenu mnogo manje dislokacije od one koja bi bila potrebna da bi se došlo do istog izvoznog viška iracionalnim metodom slučajnih i često katastrofal-nih šokova prenošenih uskim kanalima «transakcijske deflacije«.


To s to j e uprkos ovim sredstvima da se ublaže posledice deflacije rezul-tat ipak bio stalna potpuna dezorganizacija poslovnog sveta i, kao njena po-sledica, masovna nezaposlenost, najsnažnija je od svih optužbi protiv zlatnog standarda.

Slučaj novca ukazao je na vrlo realnu analogiju sa slučajem rada i ze-mlje. Primena robne fikcije na svaki od ovih elemenata vodila je njihovom efektivnom uključivanju u tržišni sistem, dok su se istovremeno stvarale ozbiljne opasnosti po društvo. U slučaju novca, opasnost je pretila proizvod-nom preduzeću, čije je postojanje bilo ugroženo svakim padom nivoa cena prouzrokovanim korišćenjem robnog novca. Tu su se takođe morale predu-zimati zaštitne mere, čiji je rezultat bilo stavljanje van pogona samoregula-tivnog mehanizma tržišta.

Centralno bankarstvo svelo je automatizam zlatnog standarda na puki privid. To je značilo centralizovano upravljanje valutom; manipulacija je za-menila samoregulativni mehanizam obezbeđivanja kredita, čak iako to sred-stvo nije uvek bilo namerno i svesno. Sve više se uviđalo da bi međunarodni zlatni standard mogao da postane samoregulativan samo ako pojedinačne zemlje odustanu od centralnog bankarstva. Jedini dosledan pristalica čistog zlatnog standarda koji se stvarno zalagao za taj očajnički korak bio je Lu-dvig fon Mizes; da je njegov savet bio prihvaćen, nacionalne ekonomije pre-tvorile bi se u gomilu ruševina.

Najviše zabune u monetarnoj teoriji nastala je usled odvajanja politike i ekonomije, što je bilo istaknuta karakteristika tržišnog društva. Tokom više od jednog veka novac se smatrao čisto ekonomskom kategorijom, robom koja se koristila za indirektnu razmenu. Ako je zlato bilo favorizovana roba, zlatni standard je postojao. (Pridev «međunarodni» u vezi s tim standardom bio je besmislen, j e r za ekonomiste nisu postojale nikakve nacije; transakcije nisu vršene između nacija već između pojedinaca, čija je politička opredelje-nost bila isto toliko nebitna kao i boja njihove kose.) Rikardo je indoktrini-sao Englesku devetnaestog veka uverenjem da termin «novac» znači sredstvo razmene, da su banknote samo stvar pogodnosti, j e r se njihova prednost sa- l stoji u tome što se njima lakše rukuje nego zlatom, ali da njihova vrednost proizlazi iz sigurnosti da posedujući ih imamo sredstvo pomoću koga može-mo u svakom trenutku da dobijemo samu robu, zlato. Iz toga je sledilo da nacionalna svojstva valuta nisu bila ni od kakvog značaja, j e r to su bile samo različite oznake koje su predstavljale istu robu. Ako je bilo nerazumno da se neka vlada trudi da poseduje zlato (jer se raspodela ove robe sama reguliše na svetskom tržištu kao distribucija bilo koje druge robe), bilo je još nera-zumnije zamišljati da različita nacionalna obeležja valuta imaju bilo kakav značaj za blagostanje i prosperitet dotičnih zemalja.

Međutim, institucionalno razdvajanje političkih i ekonomskih sfera ni-kada nije bilo potpuno i upravo u pogledu valuta ono je nužno bilo nepot-


puno; država čija kovnica novca, činilo se, samo potvrđuje težinu kovanog novca, bila je stvarni garant zamene za novac koji je primala uplatom pore-za i u drugim prilikama. Taj novac nije bio sredstvo razmene, on je bio sredstvo plaćanja; nije bio roba, bio je kupovna moć; daleko od toga da je sam po sebi imao vrednost, bio je samo žeton pomoću koga se mogla reali-zovati kvantifikovana potražnja stvari za prodaju. Jasno je da je društvo u kome je raspodela zavisila od posedovanja takvih oznaka kupovne moći bilo tvorevina potpuno različita od tržišne privrede.

Ovde se, naravno, ne bavimo slikama stvarnosti, već pojmovnim obra-scima koji se koriste u svrhu razjašnjavanja. Nije moguća nijedna tržišna

~ privreda odvojena od političke sfere; ipak, jedna takva konstrukcija bila je u osnovi klasične ekonomije od vremena Dejvida Rikarda i bez nje su njeni pojmovi i pretpostavke neshvatljivi. Društvo se prema ovom «nacrtu» sasto-jalo od pojedinaca koji razmenjuju robu koju poseduju — dobra, zemlju, rad i njihove kombinacije. Novac je jednostavno samo jedna roba koja se razmenjuje češće nego druge i stoga se stiče da bi se koristila u razmeni. Takvo «društvo» može biti nerealno, ali ono ipak sadrži skelet konstrukcije sa kojom su započeli klasični ekonomisti.

Ekonomija kupovne moći nudi čak i manje potpunu sliku stvarnosti.1

Ipak, neke od njenih odlika sličnije su našem današnjem društvu nego para-digma tržišne privrede. Pokušajmo da zamislimo «društvo» u kome svaki po-jedinac ima određenu količinu kupovne moći, koja mu omogućava da pri-svaja dobra od kojih svako ponaosob ima označenu cenu. Novac u takvoj ekonomiji nije roba; i nije sam po sebi od bilo kakve koristi; njegova jedina upotreba je kupovina dobara s naznačenim cenama, na način veoma sličan onome u današnjim prodavnicama.

Dok je zamisao robnog novca bila daleko superiornija od njegovog ri-vala u devetnaestom veku, kad su ustanove u mnogim glavnim stvarima bile usklađene s tržišnim obrascem, od početka dvadesetog veka pobeđivao je pojam kupovne moći. Sa raspadom zlatnog standarda, robni novac praktič-no je prestao da postoji i bilo je sasvim prirodno da ga zameni pojam novca zasnovan na kupovnoj moći.

Da bi se sa mehanizama i pojmova prešlo na društvene snage koje su u igri, važno je shvatiti da su same vladajuće klase dale svoju podršku upra-vljanju valutom preko centralne banke. Takvo upravljanje, naravno, nije se smatralo smetnjom za ustanovu zlatnog standarda; naprotiv, bilo je deo pra-vila igre po kojima je zlatni standard trebalo da funkcioniše. Kako je održa-vanje zlatnog standarda bilo aksiom, a mehanizmu centralnog bankarstva nikad nije dopušteno da deluje na način koji bi doveo dotle da zemlja na-pusti zlatni standard, već je, naprotiv, najviša direktiva banke bila da se uvek i

1 Osnovu teorije elaborisao je Feliks Šafer, Velington, Novi Zeland.


pod svim uslovima ostaje na zlatnoj podlozi, izgleda da nikakvo načelo nije u pitanju. Međutim, bilo je to tako samo dok su pomeranja nivoa cena bila beznačajna, najviše za 2—3 procenta, koja su razdvajala takozvane zlatne tačke. Čim bi kretanje unutrašnjeg nivoa cena, koje je bilo neophodno da bi se tečaj održavao stabilnim, postalo mnogo veće, kada bi skočilo na 10 ili 30 procenata, situacija se potpuno menjala. Takvo silazno kretanje nivoa cena širilo je bedu i uništenje. Od primarnog značaja postala je činjenica da se valutom upravlja, j e r to je značilo da su metode centralnog bankarstva stvar politike, tj. nešto o čemu bi političko telo moglo da odlučuje. Zapravo, veli-ki institucionalni značaj centralnog bankarstva ležao je u činjenici da je mo-netarna politika na taj način uvučena u sferu politike. Posledice su morale biti dalekosežne.

One su bile dvostruke. U unutrašnjoj sferi, monetarna politika bila je samo drugi oblik intervencionizma, i sukobi ekonomskih klasa imali su ten-denciju da se kristališu oko tog pitanja, koje je bilo tako blisko povezano sa zlatnim standardom i uravnoteženim budžetima. Unutrašnji sukobi tridese-tih godina, kao što ćemo videti, često su se usredsređivali na to pitanje, koje je odigralo važnu ulogu u porastu antidemokratskog pokreta.

U spoljnoj sferi, uloga nacionalnih valuta bila je od velikog značaja, ia-ko ta činjenica nije bila dovoljno priznata u to vreme. Vladajuća filozofija devetnaestog veka bila je pacifistička i internacionalistička; svi obrazovani ljudi su ,,u načelu" bili pristalice slobodne trgovine i, uz ograničenja koja danas izgledaju ironično umerena, bili su to ništa manje i u praksi. Poreklo ovakvog gledišta je, naravno, bilo ekonomsko; mnogo iskrenog idealizma poteklo je iz sfere razmene i trgovine — a najveći paradoks bio je u tome što su čovekove sebične potrebe potkrepljivale njegove najvelikodušnije po-bude. Međutim, od sedamdesetih godina devetnaestog veka emocionalna promena je bila vidljiva, mada nije bilo odgovarajućih preokreta u domi-nantnim idejama. Svet je nastavio da veruje u internacionalizam i međusob-nu zavisnost, dok je delovao prema impulsima nacionalizma i samodovolj-nosti. Liberalni nacionalizam razvijao se u nacionalni liberalizam, sa nazna-' čenim sklonostima prema protekcionizmu i imperijalizmu prema inostran-stvu i monopolističkom konzervativizmu kod kuće. Nigde nije kontradiktor-nost bila tako izoštrena a tako malo shvaćena kao u monetarnoj oblasti, j e r je dogmatično verovanje u međunarodni zlatni standard nastavilo da prido-bija neograničenu ljudsku lojalnost, dok su istovremeno ustanovljene zame-ne valuta zasnovane na suverenitetu raznih sistema centralnog bankarstva. Pod okriljem međunarodnih načela, neosvojivi bastioni novog nacionalizma bili su nehotično izgrađeni u obliku centralnih emisionih banaka.

Ta j novi nacionalizam bio je zapravo posledica novog internacionali-zma. Međunarodni zlatni standard ne bi mogle da podnesu zemlje kojima je trebalo da služi, ukoliko ne bi bile zaštićene od opasnosti da on ugrozi za-


jednice koje ga slede. Potpuno monetarizovane zajednice ne bi mogle da iz-drže rušilačke posledice naglih promena nivoa cena koje je iziskivalo održa-vanje stabilnih tečajeva, ukoliko taj šok ne bi bio ublažen pomoću nezavisne politike centralnog bankarstva. Nacionalna zamena za novac bila je pouzdan zaštitnik te relativne sigurnosti, j e r je omogućavala centralnoj banci da delu-je kao tampon između unutrašnje i spoljašnje privrede. Ako je platni bilans bio ugrožen nelikvidnošću, rezerve i strani zajmovi bi prebrodili tu teškoću; ako bi morala da se stvori potpuno nova privredna ravnoteža, koja podrazu-meva pad unutrašnjeg nivoa cena, ograničenje kredita moglo bi da se ras-poredi na najracionalniji način, eliminišući one koji su neefikasni i optere-ćujući efikasne. Odsustvo takvog mehanizma onemogućilo bi bilo kojoj na-prednoj zemlji da ostane pri zlatnom standardu bez razornih posledica po njeno blagostanje, bilo u pogledu proizvodnje, dohotka ili zaposlenosti.

Ako je trgovačka klasa bila protagonista tržišne privrede, bankari su bi-li pravi lideri te klase. Zapošljavanje i zarade su zavisili od profitabilnosti posla, ali je profitabilnost posla zavisila od stabilnih tečajeva i stabilnih uslo-va kreditiranja koji su bili u nadležnosti bankara. U njihovom kredu, stabil-ni tečajevi i uslovi kreditiranja bili su nerazdvojivi. Zdrav budžet i stabilni uslovi unutrašnjeg kreditiranja pretpostavljali su stabilne devizne tečajeve; isto tako, tečajevi ne bi mogli da budu stabilni ako unutrašnji krediti ne bi bili sigurni, a finansijsko gazdovanje države u ravnoteži. Ukratko, bankari su verovali u čvrste unutrašnje finansije i spoljnu stabilnost valute. Zato su ban-kari kao klasa poslednji primetili da su obe te kategorije izgubile svoje zna-čenje. Nema zaista ničega začuđujućeg ni u dominantnom uticaju međuna-rodnih bankara u dvadesetim godinama, kao ni u njihovom zalasku u tride-setim. Dvadesetih godina je zlatni standard još uvek smatran preduslovom povratka stabilnosti i prosperiteta i, prema tome, nijedan zahtev njegovih profesionalnih čuvara, bankara, nije smatran suviše tegobnim, samo ako je obećavao da osigura stabilne devizne tečajeve; kada je posle 1929. godine to postalo nemoguće, postojala je neodložna potreba za stabilnom unutrašnjom valutom, a niko nije bio manje kvalifikovan da to obezbedi od bankara.

Ni u jednoj oblasti tržišne privrede slom nije bio tako nagao kao u oblasti novca. Agrarne carine, koje su ograničavale uvoz proizvoda iz stranih zemalja, uništile su slobodnu trgovinu; sužavanje i regulisanje tržišta rada ograničilo je pregovaranje na okvire koje je zakon ostavio strankama pri od-lučivanju. Međutim, ni u slučaju rada ni u slučaju zemljišta nije bilo formal-nog iznenadnog i potpunog prekida u tržišnom mehanizmu kakav se desio u oblasti novca. Na drugim tržištima nije postojalo ništa što bi se moglo po-rediti sa napuštanjem zlatnog standarda u Velikoj Britaniji 21. septembra 1931, čak ni sa sličnim postupkom Amerike u junu 1933. Iako je već do ta-da Velika kriza, koja je počela 1929, uništila najveći deo svetske trgovine, to nije značilo promenu u metodama, niti je uticalo na vladajuće ideje. Među-


tim, konačna propast zlatnog standarda bila je konačna propast tržišne privrede.

Ekonomski liberalizam nastupio je sto godina pre toga i bio je suočen sa protekcionističkim kontrapokretom, koji je sada prodro u poslednji ba-stion tržišne privrede. Novi skup vladajućih ideja zamenio je svet samoregu-lativnog tržišta. Na zaprepašćenje ogromne većine savremenika, nastupile su neslućene snage harizmatičnog liderstva i autarkičnog izolacionizma i preo-brazile društva u nove oblike.

17

NARUŠAVANJE SAMOREGULATIVNOG TRŽIŠTA

Tokom pola veka, od 1879. do 1929. godine, zapadna društva razvila su se u tesno povezane celine, u kojima su moćne razorne napetosti bile

latentne. Neposredniji uzrok ovakvog razvoja bio je narušavanje samoregu-lativnosti tržišne privrede. Kako je društvo građeno tako da se uskladi s po-trebama tržišnog mehanizma, nedostaci u funkcionisanju tog mehanizma izazvali su rastuće napetosti u društvu.

Narušavanje samoregulativnosti tržišta bilo je posledica zaštitnog po-kreta. U izvesnom su smislu, naravno, tržišta uvek samoregulativna, jer ima-ju tendenciju da stvaraju cene koje čiste tržište; to se odnosi na sva tržišta, bilo da su slobodna ili ne. Ali kao što smo već pokazali, sistem samoregula7

tivnog tržišta podrazumeva nešto veoma različito, naime, tržišta za elemente proizvodnje — rad, zemlju i novac. Kako funkcionisanje takvih tržišta preti da uništi društvo, samozaštitno delovanje zajednice imalo je za cilj da spreči njihovo uspostavljanje ili da ograniči njihovo slobodno funcionisanje kad su već uspostavljena.

Ameriku su ekonomski liberali navodili kao neoboriv dokaz sposobno-sti funkcionisanja tržišne privrede. Čitav jedan vek se u Sjedinjenim Država-ma trgovalo radom, zemljom i novcem potpuno slobodno, pa ipak nikakve mere društvene zaštite nisu, kako se tvrdi, bile potrebne i, osim carina, in-dustrijski život se nastavljao neometan državnim intervencijama.

Objašnjenje je, naravno, jednostavno: to je slobodan rad, zemlja i no-vac. Sve do 1890-ih granica na zapadu je bila otvorena i besplatne zemlje je bilo dovoljno; sve do Velikog rata ponuda nekvalifikovanog rada slobodno je priticala,1 i sve do prekretnice vekova nije postojala obaveza da se održava stabilnost tečaja. Slobodna ponuda zemlje, rada i novca i dalje je bila mogu-

1 Penrose, E. F., cit. delo. Maltuzijanski zakon je validan samo pod pretpostavkom da je ponuda zemlje ograničena.


ća i, prema tome, nikakav sistem samoregulativnog tržišta nije postojao. Sve dok su takvi uslovi preovlađivali, ni čoveku, ni prirodi, ni poslovnoj organi-zaciji nije bila potrebna zaštita one vrste koju samo državna intervencija mo-že da obezbedi.

Čim su ti uslovi nestali, društvena zaštita je uspostavljena. Niža vrsta rada nije više mogla slobodno da se obezbeđuje iz neiscrpnog rezervoara imigranata, a viša nije mogla da se slobodno nastani u zemlji; tle i prirodni resursi postali su oskudni i morali su da se štede; zlatni standard uveden je da bi odvojio valutu od politike i povezao unutrašnju trgovinu sa svetskom — i Sjedinjene Države su nadoknadile čitav vek evropskog razvitka: zaštita tla i onih koji ga obrađuju, socijalna zaštita za radnike preko sindikalizma i zakonodavstva i centralno bankarstvo — sve se to pojavilo u najvećem obi-mu. Prvo je došla monetarna zaštita: uspostavljanje Sistema federalnih re-zervi imalo je za cilj da uskladi potrebe zlatnog standarda s regionalnim zahtevima; sledila je zaštita u odnosu na rad i zemlju. Jedna decenija pro-speriteta dvadesetih godina bila je dovoljna da dovede do tako žestoke krize da je Nju Dil počeo da gradi zaštitni pojas oko rada i zemlje, širi od bilo kog za koji je Evropa znala. Tako je Amerika pružila ubedljivi dokaz, i pozi-tivan i negativan, za našu tezu d a j e društvena zaštita pratila navodno samo-regulativno tržište.

Istovremeno je zaštitni pokret svuda proizvodio čvrst omotač nastajuće jedinice društvenog života. Novi entitet bio je izliven u nacionalni kalup, ali je inače veoma malo ličio na svoje prethodnike, nacije sa labavim dru-štvenim uređenjem iz prošlosti. Novi učaureni tip nacije izražavao je svoj identitet preko nacionalnih valuta zaštićenih jednom vrstom suvereniteta revnosnijeg i apsolutnijeg od svega dotad poznatog. Te valute su sada bile u središtu pažnje i inostranstva, je r je upravo od njih međunarodni zlatni standard (glavni instrument svetske privrede) bio sazdan. Ako je novac sada otvoreno vladao svetom, taj novac je bio označen nacionalnom bojom.

Takvo isticanje nacija i valuta bilo bi neshvatljivo za liberale čiji umovi po običaju nisu shvatali istinske karakteristike sveta u kome su živeli. Ako su oni naciju smatrali anahronizmom, nacionalna valuta za njih nije čak bila ni vredna pažnje. Nijedan ekonomista iz doba liberalizma koji je držao do se-be, nije sumnjao da je nebitna činjenica što se različiti komadići papira na-zivaju različito na različitim stranama političkih granica. Ništa nije bilo jed-nostavnije nego zameniti jednu denominaciju drugom na deviznom tržištu, instituciji čije funkcionisanje nije moglo da omane jer , na sreću, nije bila pod kontrolom ni države ni političara. Zapadna Evropa prolazila je kroz no-vo prosvetiteljstvo i visoko mesto među njenim baucima zauzimao je «ple-menski» koncept nacije, čiji je navodni suverenitet za liberale bio izdanak parohijskog razmišljanja. Sve do tridesetih godina, ekonomski bedeker uklju-čivao je stalnu informaciju da je novac samo instrument razmene i tako po

Narušavanje samoregulativnog tržišta 1 9 9

definiciji nebitan. Šlepa mrlja tržišnog uma bila je podjednaka neosetljivost za fenomene nacije i novca. Slobodni trgovac bio je nominalista u odnosu i na j edno i na drugo.

Ta povezanost bila je veoma značajna, ali je u to vreme prošla nezapa-ženo. Povremeno su se javljali kritičari slobodne trgovine, kao i kritičari or-todoksnih doktrina o novcu, ali jedva da je postojao iko ko je uviđao da su oba skupa doktrina tvrdila istu stvar koristeći različite termine, i da je, ako je jedan bio pogrešan isto tako bio pogrešan i drugi. Vilijam Kaningem ili Adolf Vagner (Adolph Wagner) otkrivali su kosmopolitske zablude o slobod-noj trgovini, ali ih nisu povezivali s novcem; s druge strane, Mekled (Mac-loed) ili Gesel (Gesell) su napadali klasične teorije novca dok su bili pristali-ce kosmopolitskog trgovačkog sistema. Konstitutivni značaj valute za uspo-stavljanje nacije kao odlučujuće ekonomske i političke jedinice tog vremena, pisci liberalne prosvećenosti potpuno su previđali, kao što su njihovi pret-hodnici iz osamnaestog veka previđali postojanje istorije. Takvo je bilo sta-novište koje su zastupali najblistaviji ekonomski mislioci od Rikarda do Vize-ra (Wieser), od Džona Stjuarta Mila do Maršala (Marshall) i Viksela (Wick-sell), dok je prosek obrazovanih ljudi bio vaspitavan tako da veruje kako za-okupljenost ekonomskim problemima nacije ili valutom obeležava osobu be-legom inferiornosti. Spojiti te zablude u neverovatnu pretpostavku da su na-cionalne valute igrale najvažniju ulogu u institucionalnom mehanizmu naše civilizacije, bilo bi ocenjeno kao besmisleni paradoks, lišen smisla i značenja.

Zapravo, nova nacionalna jedinica i nova nacionalna valuta bile su neo-dvojive. Upravo su valute osiguravale mehanizme nacionalnog i internacio-nalnog sistema i unele u tu sliku ona obeležja koja su dovela do naglog slo-ma. Monetarni sistem na kome se zasnivao kredit postao je spasilački pojas i za nacionalnu i za međunarodnu privredu.

Zaštitni pokret je imao trostruki učinak. Zemlja, rad i novac su igrali svoje uloge, ali dok su zemlja i rad bili vezani za određene, mada široke društvene slojeve, kao što su radništvo ili seljaštvo, monetarna zaštita je, u velikoj meri, bila nacionalni činilac, koji je često spajao različite interese u zajedničku celinu. Iako je monetarna politika, takođe, mogla da razdvaja kao i da ujedinjuje, objektivno je monetarni sistem bio najjača među eko-nomskim silama koje su integrisale naciju.

Rad i zemlja objašnjavaju, pre svega, pojavu socijalnog zakonodavstva i carina na žito. Farmeri su protestovali protiv opterećenja u korist radnika i povećanih najamnina, dok su se radnici protivili svakom porastu cena hra-ne. Ali, kad su jednom zakoni o žitu i zakoni o radu već bili na snazi — u Nemačkoj je to bilo početkom osamdesetih godina — bilo bi teško ukinuti j edne a da se ne ukinu i drugi. Odnos između poljoprivrednih i industrij-skih carina bio je još čvršći. Pošto je Bizmark (1879) popularizovao opšti zaštitni pokret, politički savez zemljoposednika i industrijalaca za reciproč-


nu carinsku zaštitu bio je karakteristika nemačke politike; carinske sprege bile su isto toliko uobičajene kao i stvaranje kartela da bi se osigurala privatna korist od carina.

Unutrašnji i spoljni, socijalni i nacionalni zaštitni pokret imali su ten-denciju da se spoje.2 Sve veći troškovi života izazvani zakonima o žitu naveli su industrijalce da traže zaštitne carine, koje su retko propuštali da koriste kao oruđe politike kartela. Sindikati su, naravno, insistirali na višim najam-ninama kao kompenzaciji većih troškova života i nisu mogli da se protive onim carinskim tarifama koje su omogućavale poslodavcu da isplaćuje pove-ćane najamnine. Ali, kad su jednom procene socijalnog zakonodavstva za-snovane na nivou najamnina uslovljenih carinama, nije bilo opravdano oče-kivati od poslodavaca da snose teret takvog zakonodavstva ako ne bi bili si-gurni u trajnu zaštitu. Uzgred, to je bila ona slaba činjenična osnova optu-žbe o postojanju kolektivističke zavere, koja je navodno dovela do zaštitnog pokreta. Ali, to zamenjuje uzrok posledicom. Počeci pokreta bili su spontani i široko rasprostranjeni, ali kad je već započeo, taj pokret je , naravno, morao stvoriti paralelne interese kojima je odgovaralo njegovo trajanje.

Važnija od sličnosti interesa bila je ujednačena rasprostranjenost aktu-elnih uslova stvorenih kombinovanim efektima takvih mera. Ako je život u raznim zemljama bio različit, što je uvek i bio slučaj, poreklo te različitosti moglo bi se utvrditi u određenim zakonodavnim i administrativnim odluka-ma, čija je svrha bila u zaštiti, j e r su uslovi proizvodnje i reda sada uglav-nom zavisili od carina, poreza i socijalnih zakona. Čak i pre nego što su Sje-dinjene Države i britanski dominioni ograničili imigraciju, broj emigranata iz Ujedinjenog Kraljevstva je smanjen uprkos velikoj nezaposlenosti, usled, kao što je poznato, znatno poboljšane socijalne klime u matičnoj zemlji.

Međutim, ako su carine i socijalni zakoni proizveli veštačku klimu, mo-netarna politika stvorila je nešto što je bilo jednako veštačkim vremenskim uslovima koji se menjaju iz dana u dan i utiču na svakog člana zajednice preko njegovih neposrednih interesa. Integrativna moć monetarne politike uveliko je prevazišla moć drugih vrsta zaštiti s njihovim sporim i nezgrap-nim sistemom, jer je uticaj monetarne zaštite bio uvek delotvoran i uvek promenljiv. Ono o čemu su biznismeni, organizovani radnici i domaćice raz-mišljali, ono o čemu su, tražeći najpogodnije vreme, odlučivali farmeri pla-nirajući svoje useve, roditelji odmeravajući šanse svoje dece, ljubavnici oče-kujući da se venčaju, bilo je direktnije uslovljeno monetarnom politikom centralne banke nego bilo kojim drugim pojedinačnim činiocem. Ako je to bilo tačno u slučaju stabilne valute, postalo je neuporedivo tačnije kad je va-luta bila nestabilna, te su morale da se donose sudbinske odluke o inflaciji

2 Carr, E.H., The Twenty Years' Crisis, 1919—1939, 1940.

Narušavanje samoregulativnog tržišta 201

ili deflaciji. U političkom pogledu, identitet nacije uspostavljao se pomoću države; u ekonomskom, on je bio u domenu centralne banke.

U međunarodnim razmerama, monetarni sistem je dobijao, ako je mo-guće, još veći značaj. Sloboda novca je, što je paradoksalno, bila rezultat ograničenja trgovine. Jer, što su brojnije postajale prepreke za prelazak ro-be i ljudi preko granice, to je snažnije morala da se štiti sloboda isplata. Kratkoročna sredstva plaćanja su za jedan sat vremena stizala s jednog na drugi kraj zemaljske kugle; modaliteti međunarodnih isplata između vlada i između privatnih korporacija ili pojedinaca bili su jedinstveno regulisani; nepriznavanje stranih dugova, ili pokušaji da se neovlašćeno menjaju bu-džetske garancije, čak i od strane vlada zaostalih zemalja, smatrano je gru-bim prekršajem i kažnjavano je potpunim izopštavanjem onih koji ne zaslu-žuju kreditno poverenje. U svim stvarima koje su bitne za svetski monetarni sistem, svuda su osnivane slične institucije, kao što su predstavnička tela, pi-sani ustavi kojima se definiše njihova nadležnost i reguliše objavljivanje bu-džeta, proglašavanje zakona, ratifikacija ugovora, metodi preuzimanja finan-sijskih obaveza, pravila javnog knjigovodstva, prava stranaca, jurisdikcija su-dova, domicil menica i, indirektno, status emisione banke, stranih vlasnika obveznica i kreditora svih vrsta. To podrazumeva usklađivanje korišćenja banknota i kovanog novca, poštanskih propisa, berzanskih i bankarskih me-toda. Nijedna država, izuzev možda najmoćnijih, nije mogla sebi da dozvoli da zanemari tabue novca. Za međunarodne svrhe valuta je predstavljala na-ciju, i nijedna nacija nije mogla za neki duži period vremena da opstane iz-van međunarodne sheme.

Za razliku od ljudi i dobara, novac je bio oslobođen svih ograničavaju-ćih mera i nastavio je da razvija svoje mogućnosti za ugovaranje poslova na bilo kojim razdaljinama i u bilo koje vreme. Što je teže bivalo premeštati stvarne predmete, to je lakše postajalo prenositi potraživanja na njih. Dok je trgovina robom i uslugama bila usporena i njena ravnoteža poljuljana, skoro automatski je održavana likvidnost platnog bilansa pomoću kratkoroč-nih zajmova koji su važili na celoj planeti i finansijskih transakcija koje su se samo neznatno obazirale na vidljivu trgovinu. Isplate, dugovanja i potraživa-nja ostali su nepodložni uticaju sve većih barijera koje su postavljane razme-ni dobara; sve veća elastičnost i sveobuhvatnost međunarodnog monetarnog mehanizma kompenzovali su, na izvestan način, sve suženije kanale svetske trgovine. Kad je početkom tridesetih godina svetska trgovina tavorila, me-đunarodni kratkoročni zajmovi postigli su nečuven stepen mobilnosti. Sve dok je mehanizam međunarodnih kretanja kapitala i kratkoročnih kredita funkcionisao, nikakva neravnoteža aktuelne trgovine nije bila suviše velika da se ne bi mogla prevazići metodima računovodstva. Društvena dislokacija bila je izbegnuta pomoću pokretljivosti kredita; ekonomska neravnoteža ko-rigovana je flnansijskim sredstvima.


U krajnjem slučaju, narušavanje samoregulativnosti tržišta vodilo je po-litičkoj intervenciji. Kada trgovački ciklus nije mogao da se oporavi i obnovi zaposlenost, kada uvoz nije mogao da prouzrokuje izvoz, kada su propisi o-bankarskim rezervama pretili poslovnom svetu panikom, kada su strani du-žnici odbijali plaćanja, vlade su morale da reaguju na pritisak. U slučajevi-ma opasnosti, jedinstvo društva potvrđivalo se pomoću intervencija.

Koliko je država bila podstaknuta da interveniše, zavisilo je od konsti-tucije političke sfere i od stepena privrednog poremećaja. Sve dok je pravo glasa bilo ograničeno i samo mali broj ljudi imao politički uticaj, intervenci-onizam je bio mnogo manje ozbiljan problem nego što je postao u vreme kad je opšte pravo glasa učinilo od države organ vladajućeg miliona ljudi — onog istog miliona koji je, u ekonomskoj sferi, često morao da s gorčinom podnosi teret potčinjenih. Sve dok je bilo dovoljno zaposlenja, prihodi bili sigurni, proizvodnja stalna, životni standard osiguran a cene stabilne, priti-sak intervencionista prirodno je bio manji nego kada su dugotrajne krize pretvorile industriju u krhotine nekorišćenih alatki i osujećenih napora.

I u međunarodnim razmerama politički metodi su korišćeni da nadok-nade nesavršenu samoregulativnost tržišta. Rikardijanska teorija trgovine i valuta uzalud je zanemarivala razliku u statusu koja je postojala među razli-čitim zemljama usled njihovih različitih mogućnosti da proizvode bogatstva, izvoznih kapaciteta, trgovine, transporta i bankarskog iskustva. U teoriji li-berala, Velika Britanija bila je samo jedan atom u svetu trgovine i zauzimala je položaj na onoj istoj lestvici na kojoj su bile Danska i Gvatemala. Zapra-vo, svet je sadržavao ograničen broj zemalja, i one su bile podeljene na ze-mlje koje su davale zajmove i one koje su uzimale zajmove, zemlje koje su izvozile i one koje su praktično bile samodovoljne, zemlje sa raznovrsnim iz-vozom i zemlje čiji su uvoz i strani zajmovi zavisili od prodaje samo jedne robe, kao što je žito ili kafa. Takve razlike su mogle da se zanemaruju u te-oriji, ali njihove posledice nisu mogle da se potcenjuju u praksi. Često je stranim zemljama bilo nemoguće da namire svoje inostrane dugove ili su njihove valute bile obezvređene, što je ugrožavalo njihovu solventnost; po-nekad su odlučivale da koriguju balans političkim sredstvima i posegnu za imovinom stranih investitora. Ni u jednom od tih slučajeva nije se moglo osloniti na procese ekonomskog samozaceljenja, mada bi se prema klasičnoj doktrini tim procesima sigurno obeštetili kreditori, ojačala valuta i zaštitili stranci od ponovnih pojava sličnih gubitaka. Ali, to bi podrazumevalo da su te zemlje manje-više ravnopravni učesnici u sistemu svetske podele rada, što svakako nije bio slučaj. Bilo je uzaludno očekivati da će zemlja čija je valuta pala, automatski povećati izvoz i tako obnoviti platni bilans, ili da će je po-treba za stranim kapitalom nagnati da obešteti strance i da ponovo počne da vraća kredite. Povećanje prodaje kafe ili nitrata, na primer, moglo je da u korenu uzdrma tržište, a nepriznavanje lihvarskog stranog duga bi se

Narušavanje samoregulativnog tržišta 203

moglo učiniti povoljnijim od obezvređivanja nacionalne valute. Svetski trži-šni mehanizam nije mogao da dopusti takve rizike. Umesto toga su, bez od-laganja, otpremali topovnjače na lice mesta i vlade-neplatiše, bilo da su kri-ve za prevaru ili ne, suočavale su se s alternativom bombardovanja ili izmi-renja dugovanja. Nikakav drugi metod nije bio na raspolaganju da se iznudi isplata, izbegnu veliki gubici i sačuva funkcionisanje sistema. Slična praksa koristila se da nagna kolonijalne narode da priznaju prednosti trgovine, ka-da teorijski neoboriv argument o uzajamnim pogodnostima nisu odmah, ili možda nisu uopšte, shvatali domoroci. Čak je očiglednija bila potreba za in-tervencionističkim metodama ako je dotična oblast bila bogata sirovinama koje su tražili evropski industrijalci, dok nikakav već ustanovljeni sklad nije osiguravao pojavu žudnje za evropskim industrijskim proizvodima kod do-morodaca čije su prirodne potrebe prethodno bile usmerene u sasvim razli-čitom pravcu. Naravno, nijedna od tih teškoća nije trebalo da se pojavi u navodno samoregulativnom sistemu. Ali, što su isplate češće vršene pod pretnjom oružane intervencije, što se češće prohodnost trgovačkih puteva održavala pomoću topovnjača, što je češće trgovina sledila zastavu a zastava pratila potrebe osvajačkih država, to je očevidnije bivalo da su politička sredstva morala da se koriste da bi se sačuvala ravnoteža u svetskoj privredi.

18

RAZORNE TENZIJE

Iz takve uniformnosti osnovnih institucionalnih uređenja proizašla je inte-resantna sličnost u obrascu događaja koji su se tokom pola veka, od

1879. do 1929, proširili u velikim razmerama. Beskrajna raznovrsnost ličnosti i biografija, mentaliteta i istorijskih do-

gađaja davala je lokalni kolorit i aktuelni naglasak promenama u mnogim zemljama; ipak, civilizacija je bila od istog tkiva u najvećem delu sveta. To je prevazilazilo srodnost kulturnih karakteristika zajedničkih narodima koji koriste slične alatke, uživaju u sličnim zabavama i napore nagrađuju sličnim nagradama. Ta sličnost se odnosila pre na funkciju konkretnih događaja u istorijskom kontekstu života, vremenski uslovljenu komponentu kolektivnog postojanja. Analiza tih tipičnih tenzija i pritisaka trebalo bi da otkrije mno-go o mehanizmu koji je proizveo jedinstveno uniformni obrazac istorije to-kom tog perioda.

Te tenzije lako mogu da se grupišu prema glavnim institucionalnim sferama. U unutrašnjoj privredi, najrazličitiji simptomi neravnoteže — kao što su pad proizvodnje, zapošljavanja i zarada — biće ovde predstavljeni ti-pičnim zlom nezaposlenosti. U unutrašnjoj politici postojali su borba i zastoj u razvoju društvenih snaga, koje ćemo odrediti kao klasnu napetost. Teškoće na polju međunarodne privrede, koje su bile koncentrisane oko takozvanog platnog bilansa i dovodile do pada izvoza, nepovoljnih uslova trgovine, ne-stašice uvoznih sirovina i gubitka stranih investicija, naznačićemo kao grupu karakterističnog oblika tenzije, naime, kao pritisak na tečajeve. Najzad, tenzije u međunarodnoj politici biće podvedene pod kategoriju imperijalistička su-parništva.

Sada ćemo razmotriti slučaj zemlje koja je tokom poslovne depresije pogođena nezaposlenošću. Lako je videti da su sve mere ekonomske politi-ke na koje se banke mogu odlučiti da bi stvorile zaposlenja, ograničene po-


trebama stabilnog tečaja. Banke neće biti u stanju da povećaju ili dodatno daju kredite industriji ako se ne obrate centralnoj banci, koja će, sa svoje strane, odbiti takvu politiku, je r sigurnost valute zahteva suprotno delo-vanje. S druge strane, ako se tenzija proširi sa industrije na državu — sindi-kati bi mogli da podstaknu bliske političke partije da postave to pitanje u parlamentu — obim svake politike socijalne pomoći ili javnih radova biće ograničen zahtevima budžetske ravnoteže, što je još jedan preduslov stabil-nog tečaja. Zlatni standard će tako ograničiti delovanje ministarstva fmansija isto tako efektivno kao i emisionu banku, i zakonodavna vlast će se suočiti s potpuno istim ograničenjima koja su važila i za industriju.

U granicama zemlje, tenzija nezaposlenosti bi, naravno, mogla da se oseća naizmenično i u industrijskoj i u vladinoj zoni. Ako bi u nekom po-sebnom slučaju kriza bila prevaziđena deflatornim pritiskom na najamnine, moglo bi se reći da bi onda teret pao prvenstveno na privrednu sferu. Ako bi, međutim, ta bolna mera bila izbegnuta pomoću javnih radova, subvenci-oniranih porezima na nasledstvo, silina tenzije bila bi na političkoj sferi (isto bi se desilo i kad bi smanjenje najamnina nekom vladinom merom bilo na-metnuto sindikatima uprkos stečenim pravima). U prvom slučaju — defla-tornog pritiska na najamnine — tenzija bi ostala unutar tržišne zone i bila bi izražena promenom prihoda izazvanom promenom cena; u drugom slu-čaju — javnih radova ili ograničavanja sindikata — bila bi promena u pravnom statusu ili u oporezivanju, što bi prvenstveno uf'calo na politički položaj dotične grupe.

Dalje, tenzija nezaposlenosti mogla se proširiti izvan granica zemlje i uticati na devizni tečaj. To bi se moglo desiti bilo da su politički, bilo eko-nomski metodi korišćeni u borbi protiv nezaposlenosti. U uslovima u kojima vlada zlatni standard — za koji sve vreme pretpostavljamo da je na snazi — svaka vladina mera koja prouzrokuje budžetski deficit mogla bi da inicira depresijaciju valute; ako se, s druge strane, protiv nezaposlenosti bori eks-panzijom bankarskih kredita, povećanje domaćih cena pogodilo bi izvoz i na taj način bi uticalo na platni bilans. U oba slučaja, tečaj bi pao i zemlja bi osetila pritisak na svoju valutu.

Tenzija koja nastaje usled nezaposlenosti mogla bi, alternativno, da izazove spoljnu napetost. U slučaju neke slabe zemlje, to je ponekad imalo najozbiljnije posledice po njen međunarodni položaj. Njen status bivao je pogoršan, njena prava nisu poštovana, strana kontrola jo j je nametnuta, na-cionalne težnje osujećene. U slučaju jakih država, pritisak je mogao da do-vede do otimanja za strana tržišta, za kolonije, za zone uticaja i do drugih oblika imperijalističkog suparništva.

Tenzije koje su poticale sa tržišta pomerale su se tako između tržišta i drugih glavnih institucionalnih zona, ponekad utičući na funkcionisanje u području delokruga vlade, ponekad na zlatni standard ili na sistem ravnote-

Razorne tenzije 207

že moći, kako u kom slučaju. Svaka sfera je bila relativno nezavisna od dru-gih i težila sopstvenoj ravnoteži; kad god ta ravnoteža nije bila postignuta, neravnoteža bi se širila na ostale sfere. Upravo je ta relativna autonomija sfera prouzrokovala akumulisanje i generisanje tenzija, koje su najzad eks-plodirale na manje-više stereotipne načine. Dok se zamišlja d a j e devetnaesti vek bio obuzet stvaranjem liberalne utopije, on je zapravo sve poveravao od-ređenom broju konkretnih institucija čiji su mehanizmi upravljali svakodne-vicom.

Najbliži pristup razumevanju pravog stanja stvari bilo je možda retor-ičko pitanje j ednog ekonomiste, koji je, još 1933. godine, optuživao protek-cionističku politiku «ogromne većine vlada». Da li može jedna politika, pitao je on, da bude ispravna ako je jednoglasno svi eksperti osuđuju kao potpu-no pogrešnu,, očigledno lažnu i suprotnu svim principima ekonomske teori-je? Njegov odgovor bio je bezuslovno — «Ne».' Međutim, uzalud bismo tra-žili u literaturi liberala bilo šta što bi moglo da bude neko objašnjenje za očigledne činjenice. Beskrajan niz zloupotreba vlada, političara i državnika čije su neznanje, ambicije, pohlepa i kratkovide predrasude navodno dovele oo upornog sprovođenja politike protekcionizma u «ogromnoj većini« zema-lja bio je jedini odgovor. Retko se može naći makar i logična rasprava o ovoj temi. Nikada od vremena kada su srednjovekovni skolastici prkosili empirijskim činjenicama nauke nisu se puke predrasude iskazale na tako strašan način. Jedino intelektualno reagovanje bilo je da se mit o protekcio-nističkoj zaveri zameni mitom o imperijalističkoj maniji.

Argument liberala, u meri u kojoj je bio razrađen, tvrdio je da su po-četkom 1880-ih imperijalističke strasti počele da deluju u zapadnim zemlja-ma i da su uništile plodonosan rad ekonomskih mislilaca emocionalnim po-zivanjem na plemenske predrasude. Ova politika osećanja postepeno je pri-kupljala snagu i najzad dovela do Prvog svetskog rata. Posle Velikog rata, snage prosvećenosti imale su još jednu šansu da obnove vladavinu razuma, ali je neočekivana provala imperijalizma, naročito od strane malih novih ze-malja, docnije takođe i od strane zemalja koje nisu imale kolonije kao što su Nemačka, Italija i Japan, zaustavila lokomotivu progresa. Političar, «ta luka-va lisica«, pobedila je moždane centre ljudske rase — Zenevu, Vol strit i londonski Siti.

U tom delu popularne političke teologije imperijalizam je isto što i Adam za čoveka. Države i carstva smatraju se genetski imperijalističkim; one će progutati svoje susede bez trunke moralne griže savesti. Ovaj drugi deo tvrđenja je tačan, ali ne i prvi. Iako imperijalizam, kada se i gde se javi, ne čeka na racionalno i moralno opravdanje za ekspanziju, suprotno je činjeni-cama da su države i carstva uvek ekspanzionistička. Teritorijalni savezi ne-maju nužno želju da prošire svoje granice; ni gradovi, ni države, ni carstva

1 Haberler, G., Der intemationale Handel, 1933, str. vi.


nisu pod dm pritiskom. Tvrdid suprotno, znači pogrešno smatrati da su ne-ke tipične situacije opšte pravilo. Zapravo, suprotno popularnim predrasu-dama, moderni kapitalizam počeo je dugim periodom sužavanja; tek se doc-" nije desio zaokret prema imperijalizmu.

Adam Smit je inicirao antiimperijalizam, čime je ne samo anticipirao Američku revoluciju, već i pokret za Malu Englesku u sledećem veku. Razlo-zi za promenu bili su ekonomski: brza ekspanzija tržišta koja je započela Sedmogodišnjim ratom, učinila je imperije zastarelim. Dok su geografska otkrića zajedno s relativno sporim prevoznim sredstvima bila povoljna za prekomorske plantaže, brze komunikacije pretvorile su kolonije u skup luk-suz. Drugi činilac nepovoljan za plantaže bio je to što je izvoz sada po zna-čaju nadmašio uvoz; ideal tržišta za kupce ustupio je mesto tržištu prodava-ča, cilj koji se sada postizao na jednostavan način — prodajom po nižim ce-nama od konkurenata, među kojima su najzad bili i sami kolonisti. Kada su j ednom kolonije na obalama Atlantika izgubljene, Kanada je jedva uspela da se održi u Imperiji (1837); čak je i Dizraeli zastupao likvidaciju zapadnoa-fričkih poseda; država Orange se uzalud nudila da se pridruži Imperiji, a nekim ostrvima u Tihom okeanu koja se danas smatraju stožerima svetske strategije, stalno je odbijan prijem. Slobodni trgovci i protekcionisti, liberali i vatreni torijevci udružili su se u popularnom uverenju da su kolonije gubi-tak aktive i da su predodređene da postanu politički i finansijski teret. Sva-ko ko se izjašnjavao za kolonije tokom stoleća između 1780. i 1880. smatran je pristalicom ancien regime-a. Srednja klasa je optuživala rat i osvajanje kao dinastičke mahinacije i išla na ruku pacifizmu (Fransoa Kene prvi je tvrdio da politici laissez-faire pripada zasluga za mir). Francuska i Nemačka su išle tragom Engleske. Francuska je značajno usporila tempo svoje ekspanzije i čak je njen imperijalizam sada bio više kontinentalni nego kolonijalni. Bi-zmark je s prezirom odbio da žrtvuje jedan jedini život za Balkan, i uložio je sav svoj uticaj u antikolonijalnu propagandu. Takav je bio stav vlada u vreme kada su kapitalističke kompanije osvajale čitave kontinente; kada je Istočnoindijska kompanija raspuštena na insistiranje pohlepnih lankaster-skih izvoznika i anonimni trgovci tekstila u Indiji zamenili blistave figure Vorena Hestingsa i Klajva, vlade su se držale po strani. Kaning je ismevao zamisao o intervenciji u korist hazarderskih investitora i prekomorskih špe-kulanata. Odvojenost politike i ekonomije sada se proširila i na međunarod-ne poslove. Dok je kraljica Elizabeta nerado pravila suviše oštru razliku iz-među svog privatnog prihoda i piratskih prihoda, Gledston (Gladstone) bi žigosao kao klevetu svako tvrđenje da je britanska spoljna politika stavljena u službu investitora u inostranstvu. Mogućnost da se državna vlast i trgovač-ki interesi spoje, nije bila ideja devetnaestog veka; naprotiv, državnici na početku viktorijanske epohe proglasili su nezavisnost politike i ekonomije kao maksimu međunarodnog ponašanja. Samo se u strogo određenim sluča-

Razorne tenzije 2 0 9

jevima od diplomatskih predstavnika očekivalo da deluju u korist privatnih interesa svojih sunarodnika i nedopušteno širenje takvih događanja bilo je javno poricano, a ako je dokazano, bilo je javno ukoreno. Ne samo u zemlji već i u inostranstvu, princip neintervencije države u privatni biznis bio je poštovan. Od vlade se u zemlji nije očekivalo da se meša u privatnu trgovi-nu, niti od ministarstva spoljnih poslova da privatne interese u inostranstvu posmatra drugačije nego u širem nacionalnom okviru. Investicije su veći-nom bile poljoprivredne i u sopstvenoj zemlji; strane investicije su se još uvek smatrale rizičnim, a za česte totalne gubitke koje bi pretrpeli investito-ri cenilo se da su dovoljno nadoknađeni sramotnim uslovima lihvarskih po-zajmica.

Promena je nastupila iznenada, i ovoga puta istovremeno u svim vode-ćim zapadnim zemljama. Dok je Nemačka sledila engleski unutrašnji razvoj sa zakašnjenjem od pola veka, spoljni događaji svetskog opsega nužno će uticati na sve trgovačke zemlje podjednako. Takav događaj bio je povećanje tempa i obima međunarodne trgovine, kao i sveopšte mobilnosti zemlje, što je podrazumevalo masovni transport žitarica i sirovina s j ednog kraja plane-te na drugi po neznatnoj ceni. Taj ekonomski potres izmestio je živote mnogih miliona ljudi u ruralnoj Evropi. Za nekoliko godina, slobodna trgo-vina bila je stvar prošlosti i dalja ekspanzija tržišne privrede odvijala se pod potpuno novim uslovima.

Sami ti uslovi bili su stvoreni «dvostrukim pokretom«. Obrazac među-narodne trgovine koji se sada širio ubrzanim tempom, obeležilo je uvođenje zaštitnih institucija namenjenih da ograničavaju svestrano delovanje tržišta. Agrarna kriza i velika depresija od 1873. do 1886. godine uzdrmala je po-verenje u privredno samozaceljenje. Od tada su tipične institucije tržišne privrede obično mogle da budu uvedene samo ako su bile praćene zaštitnim merama, tim pre što su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godi-na nacije počele da se oformljuju u organizovane celine, koje su teško podnosi le dislokacije izazvane pri svakom iznenadnom prilagođavanju pot rebama spoljne trgovine ili deviznih tečajeva. Glavno sredstvo širenja tržišne privrede, zlatni s tandard, tako je bilo praćeno istovremenim uvo-đen jem tipičnih zaštitnih mera toga doba, kao što su socijalno zakono-davstvo i carine.

U tom pogledu, tradicionalna verzija liberala o kolektivističkoj zaveri takođe nije odgovarala činjenicama. Slobodna trgovina i sistem zlatnog stan-darda nisu neodgovorno uništeni sebičnim proširenjem carina i sentimental-nim socijalnim zakonima, naprotiv, pojava samog zlatnog standarda ubrzala je širenje tih zaštitnih ustanova, koje su bile tim više dobrodošle što su te-gobniji bili fiksni tečajevi. Od tada su carine, fabrički zakoni i aktivna ko-lonijalna politika bili preduslovi spoljašnje stabilnosti valute (Velika Britanija sa svojom velikom industrijskom superiornošću bila je izuzetak koji je potvr-


đivao pravilo). Samo kada su postojali ti preduslovi, mogli su metodi tržišne privrede bezbedno da budu uvedeni. Kada su takvi metodi bili nametnuti bespomoćnom narodu u odsustvu zaštitnih mera, kao u egzotičnim i polu-kolonijalnim oblastima, nastale bi neizrecive patnje.

U tome je ključ onoga što se čini paradoksom imperijalizma — eko-nomski neobjašnjivo i stoga navodno iracionalno odbijanje zemalja da me-đusobno trguju bez diskriminacije i, umesto toga, njihovo nastojanje da steknu prekomorska i egzotična tržišta. Ono što je navelo zemlje da se po-našaju na taj način bio je prosto strah od posledica sličnih onima koje ne-moćni narodi nisu bili kadri da spreče. Razlika je bila samo u tome što je stanovništvo jadnih tropskih kolonija bačeno u krajnju bedu i degradaciju, često do fizičkog istrebljenja, dok je odbijanje zapadnih zemalja bilo izazva-no opasnošću koja je bila manje pogubna, ali dovoljno realna da bi se izbe-gavala po skoro svaku cenu. To što ta opasnost, kao u slučaju kolonija, u su-štini nije bila ekonomske prirode, bilo je bez značaja; nije bilo razloga, izu-zev predrasuda, da se društvena dislokacija meri ekonomskim veličinama. Zaista, očekivati od zajednice da bude ravnodušna prema zlu nezaposlenosti, promenama u industrijskim granama i zanimanjima i prema moralnoj i psi-hološkoj torturi koja je to pratila, samo zato što bi to dugoročno mo-glo imati neznatne ekonomske posledice, značilo je pretpostavljati nešto ap-surdno.

Nacija je isto toliko često bivala pasivni primalac koliko aktivni inicija-tor napetosti. Ako je neko spoljašnje zbivanje ozbiljno pritiskalo zemlju, njen unutrašnji mehanizam funkcionisao je na uobičajen način, pomerajući pritisak sa ekonomske na političku zonu ili vice versa. Značajni slučajevi zbili su se u posleratnom razdoblju. Za neke zemlje srednje Evrope poraz je stvo-rio veoma neprirodne uslove koji su uključivali snažan spoljni pritisak u ob-liku reparacija. Preko jedne decenije nemačkom unutrašnjom scenom domi-niralo je pomeranje tog spoljnog tereta između industrije i države — izme-đu najamnina i profita na jednoj, i socijalnih beneficija i poreza, na drugoj strani. Nacija kao celina snosila je teret reparacija, a unutrašnje prilike me-njale su se prema načinu na koji je zemlja — to jest i vlada i biznis — izla-zila na kraj s tim poslom. Nacionalna solidarnost je tako bila usidrena u zlatnom standardu, što je činilo održavanje inostrane vrednosti valute glav-nom obavezom. Dozov (Dawes) plan bio je izričito smišljen da štiti nemačku valutu. Jangov (Young) plan učinio je taj uslov apsolutnim. Da nije bilo oba-veze da se inostrana vrednost reichsmarke sačuva neokrnjenom, smer nemač-ke unutrašnje politike za vreme tog perioda bio bi neshvatljiv. Kolektivna odgovornost za valutu stvorila je nerazrušivi okvir unutar koga su se poslov-ni svet i partije, industrija i država prilagodile postojećoj napetosti. Pa ipak, ono što je poražena Nemačka morala da trpi kao posledicu izgubljenog ra-ta, svi narodi su sve do Velikog rata morali da podnose dobrovoljno, naime,

Razorne tenzije 211

veštačku integraciju svojih zemalja preko pritiska stabilnih tečajeva. Jedino povinovanje neizbežnim zakonima tržišta može da objasni gordu pomirenost s kojom se taj krst nosio.

Moglo bi se prigovoriti ovom pregledu da je rezulatat neprekidnog preteranog uprošćavanja. Tržišna privreda nije započela u j ednom danu, ni-ti su tri tržišta išla ukorak kao trojka, niti je zaštitni pokret imao paralelne efekte na svim tržištima, i tako dalje. To je, naravno, tačno; samo se gubi iz vida poenta.

Kao što je poznato, ekonomski liberalizam samo je stvorio novi meha-nizam od manje-više razvijenih tržišta; on je sjedinio razne tipove več posto-jećih tržišta, i uskladio njihove funkcije u jedinstvenu celinu. Takođe je i odvajanje rada i zemlje dotad već bilo u toku, kao i razvoj tržišta novca i kredita. Svuda je sadašnjost bila povezana s prošlošću, i nigde nije postojao prekid.

Ipak, institucionalna promena, budući d a j e takve prirode, počela je da funkcioniše iznenadr. Kritična faza dostignuta je ustanovljenjem tržišta rada u Engleskoj, u okviru kojeg je radnicima pretila opasnost da umru od gladi, ako se ne bi povinovali pravilima najamnog rada. Čim je taj drastični korak preduzet, mehanizam samoregulativnog tržišta ubačen je u pogon. Njegov uticaj na društvo bio je tako žestok da su skoro trenutno i bez prethodne promene u javnom mnjenju nastale snažne zaštitne reakcije.

Takođe su se, uprkos veoma različite prirode i porekla, tržišta za razne industrijske sfere sada razvijala paralelno. Teško je i moglo da bude druga-čije. Zaštita čoveka, prirode i proizvodne organizacije svodila se na uplitanje u tržište rada i zemlje, kao i sredstva razmene, novca, i stoga je ipso facto na-rušavala samoregulativnost sistema. Kako je svrha intervenisanja bila da se ponovo postave na zdrave temelje životi ljudi i njihova okolina, da im se pruži neka sigurnost statusa, intervencija je nužno bila usmerena na smanje-nje fleksibilnosti najamnina i mobilnosti rada, dajući tako stabilnost prihodi-ma, kontinuitet proizvodnji, uvodeći javnu kontrolu nad nacionalnim resur-sima i upravljanje valutom da bi se izbegle uznemiravajuće promene nivoa cena.

Depresija od 1873. do 1886. i agrarne nevolje sedamdesetih godina stalno su povećavale napetost. Na početku depresije Evropa je bila na vr-huncu slobodne trgovine. Novi nemački Rajh nametnuo je Francuskoj klau-zulu o uzajamnom odnosu najpovlašćenije nacije, obavezao se na ukidanje carina na sirovo gvožđe i uveo zlatni standard. Do kraja depresije Nemačka se okružila zaštitnim carinama, uspostavila je opštu organizaciju kartela, ustanovila sveopšti sistem socijalnog osiguranja i sprovodila kolonijalnu poli-tiku visokog pritiska. Pruski duh, koji je bio pionir slobodne trgovine, oči-gledno je isto toliko malo bio zaslužan za zaštitni pokret koliko i za uvođe-nje «kolektivizma». Sjedinjene Države su imale još više carine od Rajha i bile


su isto toliko «kolektivističke» na svoj način; one su snažno subvencionisale izgradnju dugih železničkih linija i razvile ogromne formacije trustova.

Sve zapadne zemlje pratile su isto usmerenje bez obzira na mentalitet i istoriju.2 S međunarodnim zlatnim standardom najambiciozniji tržišni plan sproveden je u život, podrazumevajući apsolutnu nezavisnost tržišta od naci-onalnih vlasti. Svetska trgovina je sada podrazumevala organizaciju života na planeti u okviru samoregulativnog tržišta, koje je obuhvatalo rad, zemlju i novac, sa zlatnim standardom kao čuvarem te gargantuovske mašine. Zemlje i narodi bili su samo lutke u predstavi koja je potpuno izvan njihove kontrole. Oni su se branili od nezaposlenosti i nestabilnosti pomoću central-ne banke i carina dopunjenih emigracionim zakonima. Ta sredstva imala su namenu da se odupru destruktivnim efektima slobodne trgovine u uslovima utvrđene valute, i u stepenu do koga su dostigla taj cilj ona su se uplitala u igru tih mehanizama. Mada je svako ograničenje koristilo onima čiji su ekstraprofiti ili najamnine značili porez za sve ostale građane, često je samo iznos poreza, a ne sama zaštitna mera, bio neopravdan. Dugoročno, postoja-lo je sveopšte sniženje cena, koje je svima koristilo.

Bilo da je zaštita bila opravdana ili ne, slabost svetskog tržišnog siste-ma pokazale su posledice intervencija. Uvozne carine j edne zemlje sprečava-le su izvoz druge i terale je da traži tržišta u politički nezaštićenim regioni-ma. Ekonomski imperijalizam uglavnom je bio borba između velikih sila za privilegiju da prošire svoju trgovinu na politički nezaštićena tržišta. Izvozni pritisak bio je pojačan jagmom za zalihama sirovina, koju je prouzrokovala industrijska groznica. Vlade su pružale podršku svojim sugrađanima angažo-vanim u poslovima u zaostalim zemljama. Trgovina i nacionalna zastava pratile su jedna drugu u stopu. Imperijalizam i polusvesna priprema za au-tarkiju bili su usmerenje velikih sila koje su sve više i više zavisile od sve manje pouzdanog sistema svetske privrede. Ipak, kruto održavanje integrite-ta međunarodnog zlatnog standarda bilo je imperativ. To je bio jedan insti-tucionalni povod za razdor.

Slična protivrečnost delovala je unutar nacionalnih granica. Zaštitni pokret je pomogao da se konkurentska tržišta pretvore u monopolistička. Sve su manje tržišta mogla da se opisuju kao autonomni i automatski meha-nizmi konkurentskih atoma. Sve su više pojedince zamenjivala udruženja, a ljudi i kapital udruživali su se u nekonkurentske grupe. Privredno prilago-đavanje postalo je sporo i teško. Samoregulativnost tržišta bila je ozbiljno sputavana. Najzad su neprilagođene cene i struktura troškova produžavale depresiju, neprilagođena oprema je usporavala likvidaciju nerentabilnih in-vesticija, neprilagođeni nivoi cena i prihoda prouzrokovali su socijalnu ten-ziju. Ma koje tržište da je bilo u pitanju — tržište rada, zemlje ili novca —

2 G. D. H. Cole naziva sedamdesete godine «daleko najaktivnijim razdobljem socijalnog zakonodavstva u ćelom 19. veku».

Razorne tenzije 213

napetost bi prevazilazila privrednu sferu i ravnoteža bi morala da se obna-vlja političkim sredstvima. Ipak, institucionalna odvojenost političke od ekonomske sfere bila je konstitutivna za tržišno društvo i morala je da se održava bez obzira na tenziju koju je prouzrokovala. To je bio drugi povod za razornu napetost.

Približavamo se zaključku našeg izlaganja. Ipak, značajan deo naše rasprave tek treba da se razvije, j e r i ako smo uspeli da dokažemo, bez ika-kve sumnje, da je srž transformacije bio neuspeh tržišne utopije, još uvek je naša obaveza da pokažemo na koji su način aktuelni događaji time bili od-ređeni.

U izvesnom smislu to je nemoguć zadatak, jer istoriju ne oblikuje nije-dan pojedinačan činilac. Ipak, uprkos svom bogatstvu i raznovrsnosti, u toku istorije postoje ponovljene situacije i alternative koje objašnjavaju veli-ku sličnost u tkivu događaja jednog doba. Ne moramo se baviti ivicama ne-predvidljivih vrtloga, ako možemo, do izvesne mere, da objasnimo pravilno-sti koje upravljaju glavnim i njima suprotstavljenim tokovima pod tipičnim uslovima.

U devetnaestom veku, ti uslovi stvoreni su pomoću mehanizma samo-regulativnog tržišta, čijim je zahtevima trebalo da odgovore načini nacional-nog i internacionalnog življenja. Iz tog mehanizma usledile su dve osobeno-sti civilizacije: njen rigidni determinizam i njen ekonomski karakter. Savre-meni pogledi težili su da ih povežu i pretpostave da taj determinizam prois-tiče iz prirode ekonomske motivacije, prema kojoj se od pojedinaca očekiva-lo da slede svoje novčane interese. Zapravo, nije postojala nikakva veza iz-među njih. «Determinizam», tako uočljiv u mnogim detaljima, bio je jedno-stavno rezultat mehanizma tržišnog društva s njegovim predvidljivim alter-nativama, čija se skučenost pogrešno pripisivala jačini materijalističke moti-vacije. Sistem cena zasnovan na ponudi i tražnji uvek će biti u ravnoteži, bi-lo koji da su motivi pojedinaca, a ekonomski motivi per se, kao što je pozna-to, kod većine ljudi mnogo su manje delotvorni od takozvanih emocionalnih motiva.

Čovečanstvo nije bilo zahvaćeno novim motivima, već novim mehani-zmima. Ukratko, napetost je nastala u tržišnoj zoni i odatle se proširila na političku sferu, i tako obuhvatila celo društvo. Međutim, unutar pojedinih zemalja napetost je bila latentna sve dok je svetska privreda i dalje funkcio-nisala. Tek kada se raspala poslednja od njenih preživelih ustanova, zlatni standard, ispoljila se najzad tenzija unutar zemalja. Ma koliko da su bila različita njihova reagovanja na novu situaciju, ona su u osnovi predstavljala prilagođavanje nestanku tradicionalne svetske privrede; kada se ona raspala, i sama tržišna civilizacija bila je potopljena. To objašnjava skoro neverovat-nu činjenicu da je jedna civilizacija prekinuta slepim delovanjem bezdu-


šnih ustanova čiji je jedini cilj bio automatsko povećanje materijalnog blago-stanja.

Ali, kako se to što je bilo neizbežno stvarno dogodilo? Kako je to bilo prevedeno u političke događaje koji su srž istorije? U toj poslednjoj fazi propadanja tržišne privrede klasni sukob bio je od presudnog značaja.

Deo treći

NAPREDOVANJE TRANSFORMACIJE

19

NARODNA VLADA I TRŽIŠNA PRIVREDA

Kada j e 1920-ih međunarodni sistem propao, skoro zaboravljene teme ranog kapitalizma su se ponovo pojavile. Prva i najvažnija među njima

bila je pitanje narodne vlade. Fašistički napad na narodnu demokradju oživeo je problem političkog

intervencionizma koji je stalno postojao u istoriji tržišne privrede, je r to pi-tanje zapravo je samo drugačije ime za odvajanje ekonomske od političke sfere.

Značaj problema intervencionizma u odnosu na rad prvobitno su jasno istakli Spinhemlend i novi Zakon o sirotinji, s j e d n e strane, a parlamentarna reforma i čartistički pokret, s druge strane. U odnosu na zemlju i novac značaj intervencionizma bio je tek nešto malo manji, iako su sukobi bili ma-nje spektakularni. Na evropskom kontinentu, slične teškoće u pogledu rada, zemlje i novca javile su se nešto kasnije, što je učinilo da sukobi pogađaju industrijski modernije, ali društveno manje ujedinjene sredine. Svuda je raz-dvajanje ekonomske od političke sfere bilo rezultat iste vrste razvoja. U En-

f gleskoj, kao i na Kontinentu, početne tačke bile su uspostavljanje konku-rentskog tržišta rada i demokratizacija političke države.

Spinhemlend je s pravom opisan kao preventivni čin intervencije koji ometa stvaranje tržišta rada. Bitka za industrijsku Englesku prvobitno je vo-đena i privremeno izgubljena na Spinhemlendu. U toj borbi, slogan inter-vencionizma skovali su klasični ekonomisti, koji su Spinhemlend označili kao veštačko uplitanje u stvarno nepostojeći tržišni poredak. Taunzend, Maltus i Rikardo podigli su na klimavim temeljima Zakona o sirotinji zgradu klasič-ne ekonomije, najstrašnije konceptualno sredstvo razaranja ikad upereno protiv istrošenog poretka. Ipak, još tokom jedne generacije sistem pomoći štitio je granice sela od privlačnosti visokih gradskih najamnina. Do sredine 1820-ih, Haskison (Huskisson) i Pil širili su puteve spoljne trgovine; izvoz

218 Napredovanje transformacije

mašina bio je dozvoljen, embargo na izvoz vune je ukinut, ograničenja tran-sporta stavljena van snage, emigracija je olakšana, dok je formalno ukidanje Statuta zanatlija u odredbama o šegrtovanju i proceni najamnina pratilo ukidanje Zakona protiv udruživanja. No, ipak se demoralizujući zakon Spin-hemlenda širio od pokrajine do pokrajine, odvraćajući radnika od poštenog rada i čineći od samog pojma nezavisnog radnog čoveka nešto neprimere-no. Mada je vreme za tržište rada došlo, njegovo rađanje sprečeno je »zako-nom® vlastelina.

Reformski parlament odmah je pristupio ukidanju sistema pomoći. Novi Zakon o sirotinji, koji je postigao taj cilj, smatran je najvažnijim zako-nom socijalnog zakonodavstva koji je ikad doneo Donji dom. Ipak, srž za-konskog predloga bilo je jednostavno ukidanje Spinhemlenda. Ništa nije moglo uverljivije da dokaže da je tada puko odsustvo intervencije na tržištu rada priznato kao činjenica od bitne važnosti za celokupnu buduću struktu-ru društva. Toliko o ekonomskom uzroku napetosti.

Što se tiče političkog uzroka, parlamentarna reforma iz 1832. postigla je mirnu revoluciju. Amandmanom na Zakon o sirotinji iz 1834. godine društvena stratifikacija zemlje je izmenjena i neke od osnovnih činjenica en-gleskog života protumačene su na radikalno nove načine. Novi Zakon o si-rotinji ukinuo je opštu kategoriju siromašnih «poštenih siromaha«, ili «radnih siromaha» — sve termini koje je Berk osuđivao. Nekadašnji siromasi sada su se delili na fizički bespomoćne paupere, čije je mesto bilo u sirotištu, i na nezavisne radnike, koji su zarađivali za život radeći za najamnine. To je stvorilo potpuno novu kategoriju siromašnih — nezaposlene, koji su stupili na društvenu scenu. Dok je paupera, radi humanosti, trebalo pomoći, neza-poslenom, u korist industrije, nije trebalo pomoći. To što nezaposleni radnik nije bio kriv za svoju sudbinu, nije bilo važno. Poenta nije bila u tome da li je on mogao ili nije mogao da nađe posao ako je to stvarno pokušao, već u tome da bi se — kad on ne bi bio u opasnosti da umre od gladi i samo sa omraženim sirotištem kao alternativom — sistem najamnina srušio i društvo bi bilo bačeno u bedu i haos. Da je to značilo kažnjavanje nevinih bilo je shvaćeno. Izopačenost svireposti sastojala se upravo u osamostaljivanju rad-nika s očitim ciljem da se opasnost od uništenja usled stvarne gladi učini efikasnom. Taj postupak čini razumljivim onaj žalosni osećaj očaja koji se is-poljava u delima klasičnih ekonomista. Međutim, zatvaranje vrata pred pre-kobrojnim koji su sada zatočeni u granice tržišta rada, značilo je da se vlada pokorava nalogu samoograničavanja što bi — po rečima Harijet Martino — značilo da bi pružanje pomoći nevinim žrtvama predstavljalo «kršenje prava naroda» od strane države.

Kada je čartistički pokret zahtevao ulazak obespravljenih u domen dr-žave, razdvajanje ekonomije i politike prestalo je da bude akademski pred-met rasprave i postalo je neosporan uslov postojećeg društvenog sistema.

Narodna vlada i tržišna privreda 219

Bila bi velika glupost predati primenu novog Zakona o sirotinji, s njegovim naučnim metodama mentalne torture, u ruke predstavnicima onih istih ljudi kojima je on namenjen. Lord Makoli bio je samo dosledan kada je u Gor-njem domu, u jednom od najelokventnijih govora koji je veliki liberal ikada održao, zahtevao bezuslovno odbijanje čartističke peticije u ime institucije svojine na kojoj se čitava civilizacija zasniva. Ser Robert Pil smatrao je da je Povelja protivustavni postupak. Što je paklenije tržište rada kontrolisalo ži-vote radnika, to su upornije i bučnije oni zahtevali pravo glasa. Traženje na-rodne vlade bilo je politički izvor napetosti.

Pod tim uslovima, konstitucionalizam je dobio potpuno novo značenje. Do tada je ustavna zaštita od nezakonitog ometanja prava svojine bila usme-rena samo protiv proizvoljnih postupaka s vrha. Lokova vizija nije prevazila-zila granice zemljišne i trgovačke svojine i bila je usmerena samo na isključi-vanje bahatih postupaka Krune, kao što je oduzimanje crkvenog zemljišta pod Henrijem VIII, pljačkanje kovnice novca pod Čarlsom I, ili «obustava plaćanja« Ministarstva finansija pod Čarlsom II. Odvajanje vlade od poslov-nog sveta, u smislu Džona Loka, postignuto je na egzemplarni način u po-velji o nezavisnoj Engleskoj banci 1694. godine. Trgovački kapital dobio je bitku protiv Krune.

Stotinu godina docnije, industrijska, a ne trgovačka svojina morala je da se štiti, i to ne od Krune već od naroda. Samo su usled pogrešnog razu-mevanja situacije mogla da se primenjuju značenja iz sedamnaestog veka u okolnostima devetnaestoga veka. Podela vlasti, koju je Monteskje (1748) u međuvremenu izumeo, sada je korišćena da odvoji narod od vlasti nad svo-j im sopstvenim ekonomskim životom. Američki ustav, koji je u farmersko--zanatskom okruženju oblikovan od strane vodstva prethodno upozorenog engleskom industrijskom scenom, potpuno je izolovao ekonomsku sferu od ustavne jurisdikcije i tako stavio privatnu svojinu pod najveću moguću zašti-tu, stvorivSi jedino pravno zasnovano tržišno društvo na svetu. Uprkos op-štem pravu glasa, američki glasači bili su nemoćni pred sopstvenicima.1

U Engleskoj je postao nepisani ustavni zakon da se radničkoj klasi mo-ra uskratiti pravo glasa. Čartistički vođe su pohapšeni; njihovim pristalica-ma, milionima njih, narugali su se zakonodavci koji su predstavljali samo mali deo stanovništva, a samo traženje prava glasa vlast je često tretirala kao krivično delo. O smislu za kompromis, koji je navodno karakterističan za britanski sistem a koji je kasnije nastao, tada nije bilo ni reči. Sve dok rad-nička klasa nije prošla kroz gladne četrdesete godine i dok se nije pojavila pokorna generacija koja je požnjela plodove zlatnog doba kapitalizma; sve dok viši sloj kvalifikovanih radnika nije razvio svoje sindikate i dok se nije razdružio od sive mase siromaštvom pogođenih radnika; sve dok radnici ni-

1 Hadley, A. T., Economics: An Account of the Relations between Private Property and Public Welfare. 1896.

2 2 0 Napredovanje transformacije

su prihvatili sistem koji je novi Zakon o sirotinji trebalo da im nametne, sve dotle njihovom bolje plaćenom sloju nije bilo dozvoljeno da učestvuje u na-cionalnim većima. Čartisti su se borili za pravo da se zaustavi tržišni žrvanj koji je mleo živote ljudi. Međutim, ljudima su garantovana prava tek onda kada se to stravično prilagođavanje zbilo. Unutar i izvan Engleske, od Ma-kolija do Mizesa, od Spensera do Samnera, nije postojao nijedan militantan liberal koji nije izražavao svoje uverenje da je narodna demokratija opasnost po kapitalizam.

Iskustvo radničkog pitanja ponovilo se na pitanju valute. Ovde su tako-đe dvadesete godine dvadesetog veka nagoveštavane devedesetim godinama osamnaestog veka. Bentam je prvi shvatio da su inflacija i deflacija mešanje u prava svojine; inflacija kao porez na poslovanje, a deflacija kao ometanje poslovanja.2 Od tada su uvek rad i novac, nezaposlenost i inflacija politički bili u istoj kategoriji. Kobet je optuživao zlatni standard zajedno s novim Zakonom o sirotinji; Rikardo je zastupao i j edno i drugo s veoma sličnim argumentima, je r su i rad i novac bili roba, i država nije imala prava da in-terveniše. Bankari koji su se protivili uvođenju zlatnog standarda, kao što je bio Atvud od Bermingema (Atvvood of Birmingham), našli su se na istoj strani sa socijalistima, kao što je bio Oven. Vek kasnije Mizes je još uvek po-navljao da rad i novac nisu ništa više briga države od bilo koje druge robe na tržištu. U osamnaestom veku, u Americi prefederalnog doba, jeftini no-vac bio je ekvivalent Spinhemlenda, odnosno, ekonomski demoralizujući ustupak vlade narodnom zahtevu. Francuska revolucija i njeni asignati po-kazali su da narod može da uništi valutu, a istorija američkih država nije mogla da odagna tu smutnju. Berk je izjednačio američku demokratiju s problemima valute, a Hamilton se plašio ne samo frakcija, već i inflacije. Međutim, dok su u Americi devetnaestog veka svađe populista i partije «grinbek»* s magnatima Vol strita bile endemične, u Evropi je optužba za inflacionizam postala efikasan argument protiv demokratskog zakonodavstva tek dvadesetih godina ovog veka s dalekosežnim političkim posledicama.

Socijalna zaštita i valutne intervencije nisu bile samo analogni, već često i identični problemi. Od uspostavljanja zlatnog standarda, valuta je bila isto toliko ugrožena porastom nivoa najamnina koliko i direktnom inflacijom — i j edno i drugo moglo je da smanji izvoz i najzad snizi nivo razmene. Ta jednostavna veza između dva osnovna oblika intervencije postala je uporište politike dvadesetih godina. Stranke zainteresovane za sigurnost valute pro-testovale su isto toliko protiv pretećih budžetskih deficita koliko i protiv po-litike jeft inog novca i tako se suprotstavljale «inflaciji ministarstva finansija« koliko i «kreditnoj inflaciji», ili, praktičnije rečeno, osuđivali su socijalna da-

2 Bentham, J., Manual of Politkal Economy, str. 44, o inflaciji kao «prisilnoj štedljivosti«; str. 45 (beleška) kao o «posrednom oporezivanju«. Up. i Principles of Civil Code, gl. 15.

* Greenback party — partija poznata kao Nezavisna partija, koja se protivila povlačenju ili redukciji sume dolarskih novčanica. — Prim. prev.


vanja i visoke najamnine, sindikate i radničke partije. Nije bila važna forma već suština, i ko je mogao sumnjati da neograničena pomoć za nezaposlene može isto tako efektno da poremeti budžetsku ravnotežu koliko i suviše ni-ske kamate kod inflatornih cena — i s istim lošim posledicama po tečajeve? Gledston je učinio od budžeta pitanje savesti engleske nacije. Kod manjih naroda, stabilna valuta mogla je da zauzme mesto budžeta ali je rezultat bio veoma sličan. Ako se ne bi smanjile bilo najamnine bilo socijalna davanja, onda kad je to moralo da se učini, posledice bi se neizbežno osetile usled delovanja tržišnog mehanizma. Sa stanovišta ove analize, nacionalna vlada iz 1931. godine u Velikoj Britaniji obavila je na skroman način istu funkciju kao i američki Nju Dil. I j edno i drugo su bili postupci prilagođavanja poje-dinih zemalja za vreme velike transformacije. Međutim, britanski slučaj imao je prednost što u njemu nije bilo komplikujućih činilaca, kao što su građanski sukobi ili ideološka preorijentisanja, i tako je jasnije ispoljavao bitne osobine.

Od 1925. položaj valute Velike Britanije nije bio siguran. Povratak na zlatni standard nije bio propraćen odgovarajućim prilagođavanjem nivoa ce-na, koje su bile nesumnjivo iznad svetskog pariteta. Veoma malo ljudi bilo je svesno apsurdnosti puta kojim su vlada i banka, stranke i sindikati krenu-li. Snouden, ministar finansija u prvoj laburističkoj vladi (1924), bio je zagriženi privrženik zlatnog standarda, ali nije uspeo da shvati, da je poku-šavajući da povrati funtu, obavezao svoju partiju ili da podrži smanjenje najamnina, ili će krenuti ka bespuću. Sedam godina docnije laburisti su bili prinuđeni — i to od samog Snoudena — da učine i j edno i drugo. Do jese-ni 1931. godine, stalno iscrpljivanje usled depresije pogađalo je funtu. Uza-lud je propast generalnog štrajka 1926. bila garant protiv daljeg povećanja nivoa najamnina — ona nije sprečila povećanje finansijskog tereta socijalnih davanja, naročito bezuslovne pomoći nezaposlenima. Nije postojala potreba za bankarskim «pretnjama» (mada su one postojale) da bi se naciji predočila alternativa između zdrave valute i zdravog budžeta, s j edne strane, ili, s dru-ge strane, poboljšanja socijalnih usluga i depresijacije valute — bilo da je ta depresijacija prouzrokovana visokim najamninama i padom izvoza, ili jedno-stavno deficitarnim trošenjem. Drugim rečima, morale su da se smanje soci-jalne usluge ili da dođe do pada tečaja. Kako laburisti nisu mogli da se od-luče ni za j edno ni za drugo — smanjenje socijalnih usluga bilo je suprotno politici sindikata, a odustajanje od zlatnog standarda smatralo bi se svetogr-đem — oni su skinuti s vlasti, a tradicionalne partije su smanjile socijalna davanja i zatim odustale i od zlatnog standarda. Bezuslovna pomoć nezapo-slenima je odbačena i uvedeno je proveravanje imovinskog stanja. Istovre-meno su političke tradicije zemlje pretrpele značajnu promenu. Dvopartijski sistem je suspendovan i nije se ispoljavala nikakva žurba da se on obnovi. Dvanaest godina kasnije on je još uvek bio u zasenku i ništa nije ukazivalo


na njegov skori povratak. Bez nekog tragičnog gubitka blagostanja ili slobo-de zemlja je, suspendovanjem zlatnog standarda, preduzela odlučujući ko-rak ka transformaciji. Za vreme Drugog svetskog rata to je praćeno prome-nama u metodama liberalnog kapitalizma. Međutim, one nisu potrajale i stoga nisu uklonile zemlju iz zone opasnosti.

U svim važnim evropskim zemljama sličan mehanizam delovao je s ve-oma sličnim posledicama. U Austriji 1923, u Belgiji i Francuskoj 1926, u Nemačkoj 1931, radničke partije morale su da siđu s vlasti da bi se «spasla valuta«. Državnici poput Zajpela (Seipel), Frankia (Francqui), Poenkarea (Poincare), ili Brininga (Briining) uklonili su radničke partije iz vlada, sma-njili socijalna davanja i pokušali da slome otpor sindikata prema prilagođa-vanju najamnina. Uvek je u opasnosti bila valuta i sa istom pravilnošću od-govornost je pripisivana prekomernim najamninama i neuravnoteženim bu-džetima. Takvo pojednostavljenje teško da valjano odslikava raznovrsnost problema, koji su obuhvatali skoro sva pitanja ekonomske i finansijske poli-tike, uključujući pitanja spoljne trgovine, poljoprivrede i industrije. Ipak, što pažljivije istražujemo ta pitanja, to nam mora postati jasnije da su najzad valuta i budžet doveli u središte pažnje probleme između poslodavaca i za-poslenih, dok je ostatak stanovništva svoju podršku pružao čas jednoj, čas drugoj od tih vodećih grupa.

Takozvani Blumov eksperiment (1936) predstavljao je drugačiji slučaj. Radnička partija je bila na vlasti, ali pod uslovom da nikakav embargo na izvoz zlata ne bude nametnut. Francuski Nju Dil nikada nije imao šanse, je r je vlada bila ograničena u svom delovanju ključnim problemom valute. Ta j slučaj je značajan, j e r u Francuskoj, kao i u Engleskoj, kad su jednom radničke partije postale bezopasne, partije srednje klase su odustale od za-štite zlatnog standarda bez daljeg ustručavanja. Ti primeri pokazuju kako je ograničavajuće delovanje na narodnu politiku imao postulat zdrave valute.

Američko iskustvo dalo je istu lekciju na drugi način. Nju dil se nije mogao pokrenuti bez napuštanja zlatnog standarda, iako je spoljna razmena zapravo imala mali značaj. Za vreme važenja zlatnog standarda, vođe finan-sijskog tržišta su po prirodi stvari zadužene za zaštitu stabilnog tečaja i pou-zdanog unutrašnjeg kredita, od čega državne finansije uveliko zavise. Ban-karska organizacija je tako kadra da spreči svaki potez u ekonomskoj sferi zemlje koji joj ne odgovara, bez obzira da li su razlozi za to dobri ili loši. U političkom pogledu, kad su u pitanju valuta i kredit, vlade moraju da poslu-šaju savet bankara, koji jedini znaju da li bi neka finansijska mera ugrozila tržište kapitala i tečaj. To što socijalni zaštitni pokret nije u ovom slučaju doveo do blokade, desilo se zahvaljujući činjenici da su Sjedinjene Države na vreme napustile zlatni standard. Iako su tehnička preimućstva tog poteza bila mala (a razlozi koje je davala vlada, što je često bivalo, slabi), političko razvlašćivanje na Vol strita nastalo je usled tog koraka. Finansijsko tržište


vlada pomoću panike. Sumrak Vol strita tridesetih godina spasao je Sjedi-njene Države od socijalne katastrofe evropskog tipa.

Međutim, samo u Sjedinjenim Državama, s njihovom nezavisnošću od svetske trgovine i izuzetno jakom valutnom pozicijom, zlatni standard je uglavnom bio pitanje unutrašnje politike. U drugim zemljama, napuštanje zlatnog standarda podrazumevalo je ništa manje nego neučestvovanje u svetskoj privredi. Možda je jedini izuzetak bila Velika Britanija, čiji je udeo u svetskoj trgovini bio tako veliki da je ona bila kadra da određuje modali-tete po kojima međunarodni monetarni sistem treba da funkcioniše, i da ta-ko u velikoj meri prebacuje teret zlatnog standarda na tuđa pleća. U ze-mljama kao što su Nemačka, Francuska, Belgija i Austrija, nijedan od tih uslova nije postojao. U njima je propadanje valute značilo odvajanje od spoljnog sveta i time žrtvovanje industrijskih grana koje zavise od uvoznih sirovina, dezorganizaciju spoljne trgovine koja je obezbeđivala zaposlenja i to sve bez šansi da se nametne sličan stepen depresijacije svojim snabdevači-ma i da se tako izbegnu unutrašnje posledice pada vrednosti valute u zlatu, kao što je učinila Velika Britanija.

Devizni tečaj je bio veoma efikasna poluga koja je vršila pritisak na ni-vo najamnina. Pre no što bi tečaj doveo stvari do kritične tačke, problem najamnina obično je povećavao tenziju ispod površine. Međutim, ono što zakoni tržišta obično nisu mogli da nametnu najamnim radnicima, devizni mehanizam je najefikasnije postizao. Valutni indikator učinio je svima vidlji-vim nepovoljne posledice koje je intervencionistička sindikalna politika ima-la na tržišni mehanizam (čije su se unutrašnje slabosti, uključujući i poslovni ciklus, sada podrazumevale).

Zaista se utopijska priroda tržišnog društva ne može bolje prikazati ne-go apsurdima u koje je fikcija rada kao robe morala da uvuče društvo. Štrajk, to normalno pregovaračko oružje industrijske akcije, sve češće se osećao kao samovoljno prekidanje društveno korisnog rada, koje je, istovre-meno, smanjivalo društveni dobitak, iz koga na kraju moraju da proističu najamnine. Štrajkovi solidarnosti izazivali su negodovanje, a na generalne štrajkove gledalo se kao na ugrožavanje egzistencije zajednice. Zapravo, štrajkovi u službama od vitalnog značaja i u komunalnim uslugama držali su građane kao taoce, uključujući ih u lavirint problema pravog funkcionisanja tržišta rada. Rad je trebalo da nađe svoju cenu na tržištu i svaka drugačije ustanovljena cena je neekonomska. Sve dok rad postupa u skladu s ovom odgovornošću, ponašaće se kao jedan elemenat u ponudi onoga što i jeste, roba — «rad», i odbiće da sebe proda ispod cene koju je kupac još spreman da plati. Dosledno pridržavanje toga znači da je glavna obaveza rada da bu-de skoro neprestano u štrajku. Ta pretpostavka ne može imati premca po svojoj apsurdnosti, ali je ona ipak samo logični zaključak robne teorije rada. Izvor nepodudarnosti teorije i prakse je, naravno, u tome što rad nije stvar-


no roba i kada bi rad bio uskraćen samo da bi se ustanovila njegova tačna cena (upravo onako kako se povećanje ponude svake druge robe uskraćuje u sličnim slučajevima) društvo bi se veoma brzo raspalo usled nedostatka sredstava za život. Zanimljivo je da je ovakvo razmatranje veoma retko, ako ga uopšte i ima, u raspravama liberalnih ekonomista o problemu štrajka.

Realno posmatrano, utvrđivanje najamnina metodom štrajka bilo bi uništavajuće u svakom tipu društva, a pogotovo u našem, koje se ponosi svojom utilitarističkom racionalnošću. Zapravo, radnik nije siguran za svoj posao u sistemu privatnog preduzetništva, i ta okolnost dovela je do ozbilj-nog pogoršanja njegovog statusa. Ako se tome doda pretnja masovne neza-poslenosti, onda funkcija sindikata postaje moralno i kulturno vitalna za održavanje minimuma standarda za većinu ljudi. Ipak, jasno je da svaki me-tod intervencije u cilju zaštite radnika mora da ometa mehanizam samore-gulativnog tržišta i najzad da smanjuje onaj isti fond potrošačkih dobara ko-ji im obezbeđuju najamnine.

Usled inherentne nužnosti ponovo su se pojavili osnovni problemi trži-šnog društva: intervencionizam i valuta. Oni su postali centar politike dva-desetih godina. Ekonomski liberalizam i socijalistički intervencionizam usme-rili su se različitim odgovorima na ove probleme.

Ekonomski liberalizam je s krajnjom odlučnošću nastojao da obnovi sa-moregulativnost sistema, eliminišući svaku intervencionističku politiku koja je ograničavala slobodu tržišta zemlje, rada i novca. On je preduzeo ništa manje nego da, u kritičnim okolnostima, reši stoletni problem sadržan u tri-ma fundamentalnim načelima — slobodne trgovine, slobodnog tržišta rada i slobodnog funkcionisanja zlatnog standarda. Postao je, zapravo, glavna sna-ga herojskog pokušaja da se obnovi svetska trgovina, otklone sve prepreke za pokretljivost rada, koje se mogu izbeći i ponovo stvori stabilan tečaj. Taj poslednji cilj imao je prednost nad ostalim, jer kad se ne bi obnovilo pove-renje u valutu, mehanizam tržišta ne bi mogao da funkcioniše; u tom sluča-ju bilo bi iluzorno očekivati od vlada da se uzdrže od zaštite života svojih građana svim sredstvima koja imaju na raspolaganju. Po prirodi stvari, ta su sredstva prvenstveno bila carine i socijalni zakoni namenjeni obezbeđenju ishrane i zaposlenosti, odnosno, upravo onaj tip intervencije koji je vodio do toga da samoregulativni sistem ne može da deluje.

Postojao je još jedan neposredniji razlog da se na prvo mesto stavi ob-nova međunarodnog monetarnog sistema: s obzirom na dezorganizovana tr-žišta i nestabilne tečajeve, međunarodni kredit igrao je sve važniju ulogu. Pre Velikog rata, međunarodna kretanja kapitala (osim onih povezanih s dugoročnim investicijama) samo su pomagala da se održi likvidnost platnog bilansa, ali su čak i tu funkciju strogo ograničavali ekonomski razlozi. Kredit je davan samo onima za koje se činilo da zaslužuju poverenje na poslovnoj osnovi. Sada je stanje bilo obrnuto: dugovi su stvarani na političkoj osnovi.


kao u slučaju reparacija, a zajmovi su davani na polupolitičkoj osnovi, da bi se mogle isplatiti reparacije. Ali, zajmovi su takođe davani iz razloga eko-nomske politike, da bi se stabilizovale svetske cene ili da bi se obnovio zlat-ni standard. Kreditnim mehanizmom se koristio relativno zdravi deo svetske privrede da bi premostio jaz između relativno dezorganizovanih delova te privrede, bez obzira na uslovev proizvodnje i trgovine. Platni bilansi, budžeti, devizni tečajevi držani su u ravnoteži na veštački način u većem broju zemalja, pomoću navodno svemogućeg međunarodnog kreditnog mehani-zma. Sam taj mehanizam bio je zasnovan na očekivanju povratka stabilnih tečajeva, što je opet bilo istovetno s povratkom na zlatni standard. Elastični obruč začuđujuće snage doprineo je održanju prividnog jedinstva privred-nog sistema u raspadu, ali da li će taj obruč izdržati pritisak, zavisilo je od blagovremenog povratka na zlatni standard.

Ženevsko dostignuće bilo je značajno na svoj način. Da taj cilj nije bio suštinski nemoguć, sigurno bi bio postignut, tako je vešt, uporan i zajednič-ki bio pokušaj. Kako su stvari stajale, nijedna intervencija verovatno nije bi-la pogubnija po svojim rezultatima od ženevske. Upravo zato što se uvek či-nila gotovo uspešnom, ona je u mnogome pogoršala posk diče konačnog neuspeha. Između 1923. godine, kada je nemačka marka bila smrvljena za nekoliko meseci, i početka 1930, kada su sve značajne svetske valute imale zlatnu podlogu, Zeneva je koristila međunarodni kreditni mehanizam da svali teret nepotpuno stabilizovanih privreda istočne Evrope na pleća zapad-nih pobednika, a zatim sa njih na još šira pleća Sjedinjenih Država.3 Kolaps je nastao u Americi u toku uobičajenog poslovnog ciklusa, ali je već do tada finansijska mreža koju su stvorili Zeneva i anglosaksonsko bankarstvo ubaci-la planetarnu privredu u strašni kovitlac.

Međutim, sve je bilo još zamršenije. Tokom dvadesetih godina, prema Zenevi, pitanja društvene organizacije morala su da budu potpuno podređe-na potrebama ozdravljenja valute. Deflacija je bila primarna potreba, unu-trašnje institucije su morale da se prilagođavaju kako su najbolje mogle. Za izvesno vreme morala je da se odloži čak i obnova slobodnih unutrašnjih tr-žišta i liberalne države. Jer , prema rečima Delegacije za zlato, deflacija nije uspela da «utiče na izvesne vrste dobara i usluga, te prema tome nije uspela da dovede do nove stabilne ravnoteže.« Vlade su morale da intervenišu da bi snizile cene monopolističkih artikala, da bi smanjile dogovorene skale na-jamnina i snizile zakupnine. Ideal pristalica deflacije postao je «slobodna privreda pod jakom vladom«, ali dok je takav opis vlade značio ono što je rečeno, naime vanredna ovlašćenja i suspenziju društvenih sloboda, »slobod-na privreda« je u praksi značila suprotno od onoga što je rečeno, naime, dr-žavno regulisanje cena i najamnina (mada se to regulisanje činilo s izraže-

3 Polanyi, K., «Der Mechanismus der Weltwirtschaftskrise», Der Osterreichische Volkswirt, 1933 (Dodatak).


nom namerom da se povrate slobodni tečajevi i slobodna unutrašnja tržišta). Primat tečajeva podrazumevao je ništa manje nego žrtvovanje slobodnih tr-žišta i slobodnih vlada — ta dva stuba liberalnog kapitalizma. Ženeva je ta-ko predstavljala promenu cilja, ali ne i promenu metoda. Dok su inflacijske vlade, koje je Ženeva osuđivala, podređivale stabilnost valute stabilnosti pri-hoda i zapošljavanja, dotle su deflacijske vlade, koje je Ženeva dovodila na vlast, koristile isto toliko intervencija da podrede stabilnost prihoda i zapo-šljavanja stabilnosti valute. Godine 1932, u izveštaju Delegacije za zlato Lige naroda tvrdilo se da su povratkom neizvesnosti tečaja poništena glavna mo-netarna postignuća poslednje decenije. Ono što u izveštaju nije rečeno jeste da u toku tih uzaludnih deflatornih napora, slobodna tržišta nisu ponovo us-postavljena, iako su slobodne vlade bile žrtvovane. Mada su u teoriji bili i protiv intervencionizma i protiv inflacije, ekonomski liberali su se opredelili z a j e d n o od to dvoje i postavili ideal zdrave valute iznad ideala neinterveni-sanja. Čineći to oni su sledili logiku inherentnu samoregulativnoj ekonomiji. Ipak je takav tok delovanja dovodio do širenja krize, opterećivao flnansije nepodnošljivim pritiskom masovnih ekonomskih dislokacija i nagomilao de-ficite raznih nacionalnih ekonomija do tačke na kojoj je postalo neizbežno uništenje ostataka međunarodne podele rada. Tvrdoglavost kojom su eko-nomski liberali tokom kritične decenije, služeći deflatornoj politici, podrža-vali autoritarni intervencionizam, dovela je samo do odlučujućeg slabljenja demokratskih snaga koje su inače mogle da spreče fašističku katastrofu. Ve-lika Britanija i Sjedinjene Države — gospodari, a ne sluge valute — napusti-le su Zlatni standard na vreme da izbegnu ovu opasnost.

Socijalizam je, u suštini, tendencija inherentna industrijskoj civilizaciji, da se prevaziđe samoregulativno tržište tako što će se svesno podrediti de-mokratskom društvu. On je rešenje koje je prirodno za industrijske radnike, koji ne vide nijedan razlog zbog koga proizvodnja ne bi bila direktno regu-lisana i zbog koga tržišta ne bi bila ništa više od jednog korisnog, ali manje važnog obeležja slobodnog društva. S tačke gledišta zajednice kao celine, so-cijalizam je samo nastavljanje napora da se društvo učini izrazito humanim, što je u Zapadnoj Evropi uvek bilo povezano sa hrišćanskom tradicijom. S tačke gledišta privrednog sistema, on je, naprotiv, radikalni raskid s bliskom prošlošću, ukoliko prekida s naporima da privatna novčana dobit bude glav-ni podstrek proizvodnih aktivnosti i ne priznaje pravo privatnih osoba da raspolažu najvažnijim sredstvima proizvodnje. To je, u krajnjoj liniji, razlog zbog koga je za socijalističke partije teško izvodljiva reforma kapitalističke privrede, čak i kada odluče da se ne suprotstavljaju vlasničkom sistemu, je r i sama mogućnost da bi one mogle da se za to opredele, podriva onu vrstu poverenja koja je od najvećeg značaja za liberalnu ekonomiju, naime, apso-lutno poverenje u kontinuitet titulara svojine. Dok se aktuelni sadržaj vla-


sničkih prava može redefinisati u zakonodavstvu, dotle je sigurnost formal-nog kontinuiteta bitna za funkcionisanje tržišnog sistema.

Posle Velikog rata desile su se dve promene koje imaju uticaja na polo-žaj socijalizma. Prvo, tržišni sistem se pokazao tako nepouzdanim da je do-veo do skoro potpunog kolapsa, što nisu očekivali ni njegovi kritičari; dru-go, uspostavljena je socijalistička privreda u Rusiji, koja je predstavljala je-dan potpuno novi pravac. Mada su uslovi pod kojima se ovaj poduhvat zbio učinili da on bude neprimenljiv na zapadne zemlje, samo postojanje Sovjet-ske Rusije imalo je presudan uticaj. Istina, ona je prešla na socijalizam ne raspolažući industrijom, pismenim stanovništvom i demokratskom tradici-jom — svime što je prema zapadnjačkim idejama predstavljalo preduslove socijalizma. Te razlike su učinile neprimenljivim drugde njene metode i re-šenja, ali nisu sprečile da socijalizam postane svetska sila. Na evropskom kontinentu radničke partije su uvek bile socijalističke po nazorima i svaka reforma koju su želele da ostvare izazivala je sama po sebi sumnju da služi socijalističkim ciljevima. U mirna vremena takva sumnja bi bila neopravda-na, socijalističke radničke partije bile su, u celini gledano, privržene reformi kapitalizma, a ne revolucionarnom prevratu. Međutim, ta pozicija se razliko-vala u vanrednim okolnostima. Tada se, ako su uobičajeni metodi bili nedo-voljni, pribegavalo neuobičajenim, a u slučaju radničkih partija, takvi meto-di mogli su da podrazumevaju nepoštovanje prava svojine. Pod pritiskom neposredne opasnosti, radničke partije su mogle da posegnu za merama ko-je su bile socijalističke, ili se bar takvim činile militantnim pristalicama pri-vatnog preduzetništia. I sam nagoveštaj toga bio bi dovoljan da stvori kon-fuziju na tržištu i izazove sveopštu paniku.

U takvim okolnostima je uobičajeni sukob interesa između poslodavaca i zaposlenih dobio preteći karakter. Dok bi razlika ekonomskih interesa na kraju normalno dovodila do kompromisa, podvojenost ekonomskih i politič-kih sfera u društvu imala je tendenciju da unosi u takve sukobe mogućnost ozbiljnih posledica po zajednicu. Poslodavci su bili vlasnici fabrika i rudnika i stoga su direktno bili- odgovorni za proizvodnju u društvu (bez obzira na njihov lični interes za profit). U principu, oni bi imali opštu podršku u na-poru da održavaju funkcionisanje industrije. S druge strane, zaposleni su predstavljali veliki deo društva; njihovi interesi su se u velikoj meri takođe podudarali s interesima cele zajednice. Oni su bili jedina postojeća klasa ko-ja bi štitila interese potrošača, građana — ljudskih bića uopšte i, kad postoji opšte pravo glasa, njihova brojnost bi im dala prevagu u političkoj sferi. Međutim, zakonodavna tela, kao i industrija, morala su da obavljaju svoje formalne funkcije u društvu. Njihovim članovima je povereno da formiraju zajedničku volju, da usmeravaju javnu politiku i ozakonjuju dugoročne pro-grame u zemlji i inostranstvu. Nijedno složeno društvo ne bi moglo da op-stane bez funkcionisanja političkih zakonodavnih i izvršnih tela. Sukob grup-


nih interesa koji je dovodio do paralize organa industrije ili države — bilo kojih od njih ili i jednih i drugih — predstavljao je neposrednu opasnost po društvo.

Ipak, upravo to se dešavalo dvadesetih godina. Rad se ušančio u parla-mentu, gde mu je njegova brojnost davala težinu, a kapitalisti su od indu-strije sazdali tvrđavu iz koje je trebalo da gospodare zemljom. Narodna predstavništva su reagovala bezobzirno intervenišući u poslovanju, zanema-rujući potrebe postojećih oblika industrije. Vodeće ličnosti industrije odvra-ćale su stanovništvo od lojalnosti njihovim vlastitim slobodno izabranim vla-darima, dok su demokratske ustanove nastavljale borbu protiv industrijskog sistema od koga su zavisila sredstva za život svih članova društva. Najzad je došlo vreme kad je pretila potpuna paraliza i ekonomskom i političkom si-stemu. Strah je obuzimao ljude i vodstvo je bilo poveravano onima koji su nudili lak izlaz iz takve situacije, pa i po bilo kojoj konačnoj ceni. Vreme je bilo sazrelo za fašističko rešenje.

2 0

ISTORIJA U ZAMAHU DRUŠTVENIH PROMENA

Ako je ikada postojao politički pokret koji je odgovarao potrebama objektivne situacije a nije bio slučajno prouzrokovan, bio je to fašizam.

U isto vreme, degenerativna je priroda fašističkog rešenja bila očigledna. On je nudio izlaz iz institucionalne paralize, koja je u suštini bila slična u velikom broju zemalja; pa ipak, ukoliko bi se lek isprobao, posvuda bi doveo do smrtne bolesti. To je način na koji civilizacije nestaju.

Fašistički izlaz iz ćorsokaka u koji je zapao liberalni kapitalizam može se opisati kao reforma tržišne privrede do koje se došlo po cenu uništenja svih demokratskih ustanova, i u oblasti industrije i u oblasti politike. Na taj na-čin bi se revitalizovao privredni sistem kome je pretio slom a sami ljudi bili bi podvrgnuti prevaspitavanju koje ima za cilj da denaturalizuje pojedinca i učini ga nesposobnim da funkcioniše kao odgovoran član političke zajedni-ce.1 Ovo prevaspitavanje, obuhvatajući načela političke religije, koja je pori-cala ideju svekolikog bratstva među ljudima u ma kom obliku, postignuto je masovnim preobraćanjem nepokornih pomoću naučnih metoda mučenja.

Pojavu takvog pokreta u industrijskim zemljama sveta, pa čak i u izve-snom broju nedovoljno industrijalizovanih zemalja, ne treba nikad pripisati lokalnim uzrocima, nacionalnim mentalitetima ili istorijskim okolnostima, kao što to savremenici uporno čine. Fašizam je imao isto toliko malo veze s Velikim ratom koliko i s Versajskim mirom, s junkerskim militarizmom koli-ko i s italijanskim temperamentom. Ta j pokret javio se u poraženim zemlja-ma, kao što je Bugarska, i u pobedničkim, kao što je Jugoslavija, u zemlja-ma severnjačkog temperamenta, kao što su Finska i Norveška, i u zemljama južnjačkog temperamenta, kao što su Italija i Španija, u zemljama arijevske rase, kao što su Engleska, Irska ili Belgija, i u nearijevskim, kao što su Ja-

1 Polanyi, K., «The Essence of Fascism». U: Christianity and tke Social Revolution, 1935.


pan, Mađarska ili Palestina, u zemljama katoličke tradicije, kao što je Portu-galija, i u protestantskim zemljama, kao što je Holandija, u zemljama voj-ničke tradicije, kao što je Pruska, ili građanske kao što je Austrija, u zemlja-ma stare kulture, kao što je Francuska, ili nove, kao što su Sjedinjene Drža-ve i Latino-američke zemlje. Zapravo, nije postojao ni jedan tip istorijskog razvoja — religiozne, kulturne ili nacionalne tradicije — koji je činio neku zemlju imunom na fašizam, kada bi se stekli uslovi za njegovu pojavu.

Štaviše, postojao je upadljiv nedostatak veze između njegove materijal-ne i brojčane snage i njegove političke efikasnosti. Sam termin «pokret» nije bio adekvatan, je r je podrazumevao neku vrstu priključivanja ili ličnog uče-šća velikog broja ljudi. Ako je išta bilo karakteristično za fašizam, bila je to njegova nezavisnost od takvih oblika populističkih pojava. Mada je obično imao za cilj da pridobije mase sledbenika, njegova potencijalna snaga meri-la se ne brojem njegovih pristalica, već uticajem osoba na visokom položaju, čiju su naklonost uživale fašističke vođe i čiji uticaj u zajednici je mogao da ih zaštiti od posledica neke neuspele pobune otklanjajući time rizike revo-lucije.

Zemlja koja je ulazila u fašističku fazu ispoljavala je simptome među kojima se nije nužno nalazilo i postojanje pravog fašističkog pokreta. Bar isto toliko značajni znaci bili su širenje iracionalističkih filozofija, rasističkih estetika, antikapitalističke demagogije, heterodoksnih stavova o valuti, kriti-ke partijskog sistema, široko rasprostranjenog omalovažavanja «režima», ili bilo kako da se nazivalo postojeće demokratsko uređenje. U Austriji, tako-zvana univerzalistička filozofija Otmara Špana (Othmar Spann), u Nemačkoj poezija Štefana Georga (Stephan George) i kosmogonijski romantizam Lu-dviga Klagesa (Ludvvig Klages), u Engleskoj Lorensov (D. H. Lawrence) erotski vitalizam, u Francuskoj Sorelov kult političkog mita, bili su njegove krajnje raznovrsne preteče. Hitleru je najzad dala vlast feudalna klika oko predsednika Hindenburga, baš kao što su Musolinija i Prima de Riveru do-veli na položaj njihovi suvereni. Međutim, Hitlera je podržavao ogroman pokret, Musolinija mali, a Prima de Riveru nikakav. Ni u j ednom slučaju ni-je nastala stvarna revolucija protiv ustanovljene vlasti; fašistička taktika bila je uvek tobožnja pobuna organizovana uz prećutno odobrenje vlasti koja se pretvarala da je savladana silom. To su samo obrisi složene slike u kojoj tre-ba ostaviti mesta za tako različite figure kao što su nezavisni katolički dema-gozi u industrijskom Detroitu, «gospodari» u zaostaloj Luizijani, japanski vojni zaverenici i ukrajinski antisovjetski saboteri. Fašizam je trajno data po-litička mogućnost, skoro momentalna emocionalna reakcija u svakoj indu-strijskoj zajednici počev od tridesetih godina. Pre bi se mogao nazvati »kre-tanjem« nego «pokretom», da bi se naznačila bezlična priroda krize čiji su simptomi često bili nejasni i neodređeni. Ljudi nisu uvek sa sigurnošću pre-poznavali da li su neki politički govori ili pozorišni komadi, propovedi ili

I storija u zamahu društvenih pramena 23 1

narodne svečanosti, metafizička dela ili umetnička moda, pesme ili partijski programi bili ili ne fašistički. Nije bilo priznatih kriterijuma za fašizam niti je on imao konvencionalna načela. Ipak, jedna značajna osobina svih njego-vih organizovanih oblika bila je naglost kojom su se oni javljali i opet išče-zavali, da bi izbili uz nasilje posle neodređenog perioda latentnosti. Sve se to uklapa u sliku jedne društvene sile koja je jačala i slabila u zavisnosti od objektivne situacije.

Ono što smo mi sažeto nazvali «fašističkom situacijom« bila je samo ti-pična okolnost lakih i potpunih fašističkih pobeda. Odjednom će silne indu-strijske i političke organizacije radnika i drugih odanih pobornika ustavne slobode nestati, a sićušne fašističke snage će pregaziti ono što je do tada iz-gledalo da je ogromna snaga demokratskih vlada, partija i sindikata. Ako «revolucionarnu situaciju« karakteriše psihološka i moralna dezintegracija svih snaga otpora do tačke kada šačica oskudno naoružanih pobunjenika može da osvoji na juriš navodno neosvojive tvrđave reakcije, onda je »fašistič-ka situacija« predstavljala njenu potpunu paralelu, s tom razlikom što su ov-de uništeni bedemi demokratije i ustavnih sloboda, a njihova odbrana izostala na isto tako spektakularan način. U Pruskoj je, jula 1932. godine, legalna vlada socijaldemokrata, utvrđena u legitimnoj vlasti, kapitulirala samo pred pretnjom neustavnog nasilja od strane Herr fon Papena. Oko šest meseci kasnije Hitler je na miran način zaposeo najviše položaje vlasti, odrkle je odmah preduzeo revolucionarni napad do potpunog uništenja ustanova Vaj-marske republike i ustavnih partija. Misliti da je snaga pokreta stvorila situ-acije kao što su ove i ne videti da je upravo situacija u ovom slučaju rađala pokret, znači ne naučiti glavnu lekciju poslednjih decenija.

Fašizam je, slično socijalizmu, bio ukorenjen u tržišnom društvu koje nije funkcionisalo. Otuda je on bio rasprostranjen u ćelom svetu, sveobuhva-tan u delovanju, univerzalno primenljiv; prevazilazio je ekonomsku sferu i proizveo opštu transformaciju izrazito socijalne prirode. Širio se u skoro sva-ku oblast ljudske delatnosti, bilo političke ili ekonomske, kulturne, filozof-ske, umetničke ili religiozne i do izvesne mere podudarao s lokalnim i aktu-elnim tendencijama. Nije moguće razumeti istoriju toga perioda ako ne raz-likujemo sadržaj fašističkog pokreta od prolaznih tendencija s kojima se me-šao u različitim zemljama.

U Evropi dvadesetih godina takve dve tendencije isticale su se i prikri-vale slabiji, ali daleko sveobuhvatniji obrazac fašizma; bile su to kontrarevo-lucija i nacionalistički revizionizam. Njihovo neposredno ishodište bili su mirovni ugovori i posleratne revolucije. Iako precizno uslovljene i ograniče-ne na svoje specifične ciljeve, one su bile lako zamenjivane s fašizmom.

Kontrarevolucije su bile uobičajeno njihanje političkog klatna unazad prema stanju stvari koje je bilo nasilno promenjeno. Takva kretanja bila su tipična u Evropi bar od vremena engleskog Komonvelta i imala su samo sla-


be veze sa socijalnim procesima svoga vremena. Dvadesetih godina nastale su brojne situacije ove vrste, j e r su ustanci koji su uništili više prestola u srednjoj i istočnoj Evropi delimično prouzrokovani reakcijom na poraz, a ne napredovanjem prema demokratiji. Kontrarevolucija je imala uglavnom po-litički karakter i izvodile su je, što je samo po sebi razumljivo, razvlašćene klase i grupe kao što su dinastije, aristokratija, crkva, teška industrija i parti-je u sprezi s njima. Savezi i sukobi konzervativaca i fašista u tom periodu ti-cali su se uglavnom udela koji bi imali fašisti u kontrarevolucionarnom po-duhvatu. Fašizam je bio revolucionarna tendencija usmerena koliko protiv konzervativizma, toliko i protiv konkurentske revolucionarne snage socijali-zma. To nije sprečavalo fašiste da traže vlast na političkoj sceni nudeći svoje usluge kontrarevoluciji. Naprotiv, oni su polagali pravo na vlast uglavnom usled navodne nemoći konzervativizma da obavi onaj posao koji je bio neiz-bežan da bi se sprečio socijalizam. Konzervativci su prirodno pokušavali da monopolizuju zasluge za kontrarevoluciju, a u stvari su je, kao u Nemačkoj npr, sami i izveli. Oni su lišili radničke partije uticaja i vlasti, ne popuštajući nacistima. Slično tome, u Austriji su hrišćanski socijalisti — konzervativna partija — uveliko razoružali radnike (1927) ne čineći nikakve ustupke r e v o -luciji s desna». Čak i tamo gde je fašističko učešće u kontrarevoluciji bilo ne-izbežno, uspostavljene su «jake» vlade koje su marginalizovale fašizam. To se desilo u Estoniji 1929, u Finskoj 1932, u Letoniji 1934. godine. Pseudolibe-ralni režimi slomili su privremeno snagu fašizma u Mađarskoj 1922. i u Bu-garskoj 1926. godine. Samo u Italiji konzervativci nisu mogli da povrate radnu disciplinu u industriji bez pružanja šanse fašistima da zadobiju vlast.

U vojnički poraženim zemljama, ali i u «psihološki» poraženoj Italiji, nacionalni problem se preteći pojavljivao. Postavljen je zadatak čija se težina nije mogla poricati. Najveći od svih problema bilo je trajno razoružavanje poraženih zemalja; u svetu u kome se jedino postojeća organizacija među-narodnog prava, međunarodnog poretka i međunarodnog mira zasnivala na ravnoteži moći, jedan broj zemalja učinjen je nemoćnim bez ikakvog nago-veštaja novog sistema koji bi zamenio stari. Liga naroda je, u najboljem slu-čaju, predstavljala usavršeni sistem ravnoteže moći, ali u stvari nije bila ni na nivou nekadašnjeg evropskog Koncerta, j e r nije postojao preduslov za sveopštu rasprostranjenost moći. Nastajući fašistički pokret stavio se skoro svugde u službu nacionalnog pitanja; teško da je on mogao da opstane bez ovog «usputnog» zadatka.

Međutim, on je koristio to pitanje samo kao sredstvo za postizanje ci-lja; u drugim prilikama bio je pacifistički i izolacionistički obojen. U Engle-skoj i Sjedinjenim Državama bio je povezan sa politikom popuštanja; u Au-striji Heimwehr je sarađivao s raznim katoličkim pacifistima, a katolički faši-zam bio je u principu antinacionalistički. Hju Longu (Huey Long) nije bio potreban nikakav konflikt oko granica s državom Misisipi ili Teksasom da

I storija u zamahu društvenih pramena 23 3

lansira svoj fašistički pokret iz Baton Ruža.* Slični pokreti u Holandiji i Norveškoj bili su nenacionalistički do tačke izdajstva — Kvisling je moglo biti ime za dobrog fašistu, ali sigurno nije bilo ime za dobrog patriotu.

U borbi za političku vlast fašizam slobodno zanemaruje ili koristi lokal-ne probleme, već prema nahođenju. Njegov cilj prevazilazi političke i eko-nomske okvire: taj je cilj društven. Fašizam stavlja političku religiju u službu degenerativnog procesa. U svom usponu koristi skoro sve emocije iz svoje orkestracije, ali kad pobedi isključuje sve izuzev malobrojnih motiva, koji su krajnje specifični. Ako ne pravimo jasnu razliku između pseudonetolerancije na putu ka vlasti od istinske netolerancije na vlasti, teško ćemo biti u stanju da uvidimo suptilnu ali značajnu razliku između oponašanja nacionalizma nekih fašističkih pokreta za vreme revolucije i specifično imperijalističkog nenacionalizma koji se razvio posle revolucija.2

Dok su konzervativci po pravilu bili uspešni u tome da sami vode unu-trašnje kontrarevolucije, oni su retko bili u stanju da pokrenu nacionalno--internacionalno pitanje svojih zemalja. Brining (Briining) je 1940. godine tvrdio da je on rešio problem reparacija i razoružanja pre nego što je «klika oko Hindenburga» rešila da ga zbaci s položaja i preda vlast nacistima je r nije želela da zasluga pripadne njemu.3 Da li je ovo, u vrlo ograničenoj meri, zaista i bilo tako, izgleda irelevantno jer pitanje jednakosti statusa Nemačke nije bilo ograničeno na tehničko razoružanje, kao što je Brining mislio, već je podrazumevalo i jednako vitalni problem demilitarizacije; ta-kođe bilo je nemoguće ne uviđati snagu koju je nemačka diplomatija crpla iz činjenice da su postojale nacističke mase zaklete na vernost radikalnoj na-cionalističkoj politici. Događaji su jasno pokazali da jednakost statusa Ne-mačke nije mogla da se postigne bez revolucionarnog koraka i u tom svetlu pokazuje se stravična odgovornost nacizma, koji je Nemačku gurnuo u zlo-čin umesto u slobodu i ravnopravnost. I u Nemačkoj, i u Italiji, fašizam je mogao da osvoji vlast samo zato što je bio u stanju da koristi kao svoju po-lugu nerešena nacionalna pitanja, dok je u Francuskoj i Velikoj Britaniji fa-šizam bio veoma oslabljen usled svog antipatriotizma. Samo je u malim i prirodno zavisnim zemljama mogao duh pokornosti stranoj sili da se pokaže kao oslonac fašizma.

Kao što vidimo, samo slučajno je evropski fašizam dvadesetih godina bio povezan s nacionalnim i kontrarevolucionarnim tendencijama. Bio je to slučaj simbioze pokreta različitog porekla koji su se uzajamno pojačavali i davali utisak suštinske sličnosti, dok su u stvari bili nepovezani.

Zapravo je uloga fašizma bila određena jednim činiocem: stanjem trži-šnog sistema.

* Baton Ruž: Luizijana Siti na reci Misisipi. — Prim. prev. 2 Heymann, H., Plan for Permanent Peace, 1941. Up. Briningovo pismo od osmog janua-

ra 1940. 3 Rauschning, H., The Voice of Destruction, 1940.


Tokom perioda od 1917. do 1923. godine vlade su povremeno tražile pomoć fašista da obnove zakon i poredak: to je bilo dovoljno za funkcioni-sanje tržišnog sistema. Fašizam je ostao nerazvijen.

U periodu od 1924. do 1929. godine, kada se činilo da je osigurana obnova tržišnog sistema, fašizam je potpuno iščezao kao politička snaga.

Posle 1930. tržišna privreda bila je u sveopštoj krizi. Za nekoliko godi-na fašizam je postao svetska sila.

U prvom periodu od 1917. do 1923. godine jedva da se pojavilo nešto više od samog termina fašizam. U jednom broju evropskih zemalja, kao što su Finska, Litvanija, Estonija, Letonija, Poljska, Rumunija, Bugarska, Grčka i Mađarska, desile su se agrarne ili socijalističke revolucije, dok je u drugim, među kojima su Italija, Nemačka i Austrija, industrijska radnička klasa ste-kla politički uticaj. Zatim su kontrarevolucije obnovile unutrašnju ravnotežu moći. U većini zemalja seljaštvo se okrenulo protiv gradskih radnika; u ne-kim zemljama fašističke pokrete inicirali su oficiri i zemljoposednici koji su predvodili seljaštvo; u drugim, kao u Italiji, nezaposleni i petite bourgeoisie oformili su fašističke trupe. U svim zemljama pokretalo se jedino pitanje za-kona i poretka, bez pomena radikalnih reformi; drugim rečima, nije ni bilo nagoveštaja fašističke revolucije. Ti pokreti su bili fašistički samo po formi, što će reći, samo ukoliko su gomile građana, takozvani neodgovorni ele-menti, koristili silu i nasilje uz prećutni pristanak ljudi na vlasti. Antidemo-kratska filozofija fašizma već je nastala, ali još uvek nije bila politički činilac. Trocki je dao opširan izveštaj o situaciji u Italiji uoči Drugog kongresa Ko-minterne 1920. godine, ali nije čak ni spomenuo fašizam, iako su fasces već neko vreme postojali. Trebalo je da prođe deset i više godina, pre no što je italijanski fašizam, već odavno na vlasti u zemlji, razvio nešto što je imalo karakter prepoznatljivog društvenog sistema.

U 1924. godini i kasnije, Evropa i Sjedinjene Države bile su poprište jednog silovitog privrednog uspona koji je ugušio svaki interes za sigurnost tržišnog sistema. Proglašeno je da je kapitalizam obnovljen. I boljševizam i fašizam likvidirani su izuzev u perifernim regionima. Kominterna je potvrdi-la činjenicu konsolidacije kapitalizma; Musolini je veličao liberalni kapitali-zam; sve značajne zemlje, sem Velike Britanije bile su u usponu. Sjedinjene Države su doživljavale legendarni prosperitet, a u Evropi je situacija bila slična. Hitlerov putsch bio je ugušen; Francuska se povukla iz rurske oblasti; Reichsmark se oporavila kao nekim čudom; Dozov* plan je uklonio politiku iz pitanja reparacija; Lokarno** je bio na vidiku, a za Nemačku je počinjao

* Davves, Charles Gates — potpredsednik Sjedinjenih Država od 1925. do 1929. — Prim. prev.

** Lokarnski ugovor (Lokarno, 1925) o priznanju granica između Francuske, Belgije i Nemačke: garanti tog ugovora su Italija i Engleska (Britanija) da će oružjem sprečiti eventual-ne pokušaje Nemačke da izmeni granice. — Prim. prev.

I storija u zamahu društvenih pramena 235

period od sedam godina blagostanja. Do kraja 1926. godine zlatni standard je ponovo vladao od Moskve do Lisabona.

Upravo je u tom trećem periodu, posle 1929. godine, pravo značenje fašizma postalo jasno. Bilo je očigledno da je tržišni sistem u pat poziciji. Sve dotad je fašizam bio jedva nešto više od jednog obeležja italijanske au-toritarne vlade, koja se inače malo razlikovala od vlada tradicionalnijeg tipa. Sada se fašizam pojavio kao alternativno rešenje problema industrijskog društva. Nemačka je preuzela vodstvo u revoluciji evropskih razmera, a faši-stičko svrstavanje dalo je njenoj borbi za moć dinamiku koja je ,uskoro za-hvatila pet kontinenata. Istorija se našla u zamahu društvene promene.

Jedan iznenadan, ali ne i slučajan događaj započeo je rušenje među-narodnog sistema. Kriza Volstrita dobila je ogromne razmere i bila je praće-na odlukom Velike Britanije da napusti zlatni standard, a dve godine kasni-je učinile su to i Sjedinjene Države. Istovremeno prestala je da se održava Konferencija o razoružanju a 1934. Nemačka je napustila Ligu naroda.

Ovi simbolični događaji najavili su epohu spektakularne promene u or-ganizovanju sveta. Tri svetske sile, Japan, Nemačka i Italija, pobunile su se protiv status-a quo i sabotirale trošne ustanove mira. Istovremeno je postoje-ća organizacija svetske privrede prestala da funkcioniše. Zlatni standard su bar privremeno odbacili njegovi anglosaksonski tvorci; u vidu obustave pla-ćanja poricani su spoljni dugovi; tržišta kapitala i svetska trgovina su nesta-jali. Politički i ekonomski sistemi planete dezintegrisani su istovremeno.

Unutar samih zemalja promena nije bila ništa manje potpuna. Dvopar-tijski sistemi zamenjeni su jednopartijskim vladama, ponekad vladama naci-onalnog jedinstva. Međutim, spoljne sličnosti između diktatorskih zemalja i zemalja koje su sačuvale demokratsko javno mnjenje poslužile su samo da se istakne najveći mogući značaj slobodnih institucija za održavanje rasprava i donošenje odluka. Rusija se opredelila za socijalizam u diktatorskom obliku. Liberalni kapitalizam nestao je u zemljama koje su se pripremale za rat, kao što su Nemačka, Japan i Italija i, u manjoj meri, takođe u Sjedinjenim Drža-vama i Velikoj Britaniji. Ali, ti novi režimi fašizma, socijalizma i Nju dila bili su slični samo po tome što su odbacili principe laissez-faire.

Dok je događaj koji je usmerio tok istorije bio spoljašnji činilac za sve zemlje, pojedine nacije su reagovale na taj izazov već prema tome kuda su stremile. Neke su se protivile promeni; neke su jo j išle u susret; neke su opet bile indiferentne. One su, takođe, tražile rešenja različitim putevima. Ipak, s tačke gledišta tržišne privrede ova često radikalno različita rešenja predstavljala su samo unapred date alternative.

Među zemljama koje su bile rešene da iskoriste opštu dislokaciju za svoje sopstvene interese bila je grupa nezadovoljnih velikih sila, kojima se nestajanje sistema ravnoteže moći, čak i u njegovom oslabljenom obliku Li-ge naroda, činilo izvanrednom šansom. Nemačka je sada želela da ubrza


propadanje tradicionalne svetske privrede, koja je još uvek bila uporište me-đunarodnog poretka i pripremala se za taj kolaps da bi pretekla svoje pro-tivnike. Ona se namerno izdvojila iz međunarodnog sistema kapitala, robe i valuta da bi smanjila pritisak spoljnog sveta u momentu kad bude odlučila da odbaci svoje političke obaveze. Izgrađivala je ekonomsku autarkiju da bi ostvarila slobodu neophodnu za svoje dalekosežne planove. Rasipala je svoje zlatne rezerve, uništila poverenje stranih kreditora proizvoljnim odbaciva-njem svojih obaveza i čak, za izvesno vreme, upropastila svoj povoljni spolj-notrgovinski bilans. Lako je uspela da prikrije svoje prave namere, je r ni Vol strit ni londonski Siti, ni Ženeva nisu posumnjali da su nacisti u stvari računali na konačno razaranje ekonomije devetnaestog veka. Ser Džon Saj-mon (Sir John Simon) i Montegju Norman (Montagu Norman) čvrsto su ve-rovali da će Šaht (Schacht) konačno obnoviti ortodoksnu ekonomiju u Ne-mačkoj koja je bila pod pritiskom i koja bi se vratila staroj zajednici samo kad bi dobila finansijsku pomoć. Ovakve iluzije opstajale su u Dauning stri-tu sve do minhenskog perioda, a i kasnije. Dok je Nemačkoj u njenim kon-spirativnim planovima veoma pomogla njena sposobnost da se prilagodi raspadu tradicionalnog sistema, privrženost tom sistemu bila je ozbiljan hendikep za Veliku Britaniju.

Iako je Engleska privremeno napustila zlatni standard, njena privreda i finansije nastavile su da se zasnivaju na principima stabilnog tečaja i čvrste valute. To je bio razlog za ograničenja u njenom ponovnom naoružavanju. Upravo kao što je Nemačka autarkija bila rezultat vojnih i političkih motiva koji su sledili iz njenog cilja da preduhitri opštu transformaciju, tako je bri-tansku strategiju i spoljnu politiku sputavalo njeno konzervativno finansij-sko stanovište. Strategija ograničenog ratovanja odražavala je stav ostrvskog trgovačkog središta koje se smatralo bezbednim sve dok je njegova mornari-ca bila dovoljno snažna da uz pomoć zdravog novca omogući kupovinu robe sa svih strana sveta. Hitler je već bio na vlasti kada je 1933. Daf Kuper (DufF Cooper), uporni konzervativac, branio smanjenje vojnog budžeta iz 1932. godine što je učinjeno «s obzirom na predstojeće nacionalno bankrot-stvo koje se tada smatralo većom opasnošću od neefikasnih oružanih snaga». Više od tri godine kasnije lord Halifaks (Lord Halifax) je tvrdio da mir mo-že da se postigne ekonomskim prilagođavanjem i da ne treba intervenisati u trgovini je r bi to otežalo prilagođavanje. U samoj godini minhenskog pre-vrata, Halifaks i Cemberlen (Chamberlain) još uvek su definisali britansku politiku u smislu «srebrnih metaka» i tradicionalnih američkih zajmova Ne-mačkoj. Zapravo, čak i nakon što je Hitler prešao Rubikon i okupirao Prag, lord Sajmon (Simon) je u Donjem domu odobravao ulogu koju je odigrao Montegju Norman, kada je Hitleru predao češke zlatne rezerve. Sajmonovo uverenje bilo je da integritet zlatnog standarda, čijoj obnovi je njegova dr-žavnička politika bila posvećena, ima prevagu nad svim drugim obzirima.

I storija u zamahu društvenih pramena 237

Savremenici su verovali da je Sajmonovo delovanje rezultat opredelenja za politiku popuštanja. U stvari, bilo je to odavanje pošte zlatnom standardu koji je i dalje imao prioritet u pogledima vodećih ljudi londonskog Sitija na strateška i politička pitanja. U nedelji izbijanja rata ministarstvo spoljnih po-slova je, kao odgovor na Hitlerovo obraćanje Cemberlenu, formulisalo bri-tansku politiku u smislu tradicionalnih američkih zajmova za Nemačku.4 En-gleska vojna nespremnost bila je uglavnom rezultat njene privrženosti eko-nomiji zlatnog standarda.

Nemačka je u početku zadobila prednost onih koji su u poziciji da do-krajče nešto što je osuđeno na propast. Njena prednost je trajala sve dok joj je likvidacija istrošenog sistema devetnaestog veka dozvoljavala da održava vodstvo. Uništavanje liberalnog kapitalizma, zlatnog standarda i apsolutnih suvereniteta bio je usputni rezultat njenih pljačkaških pohoda. U prilagođa-vanju izolaciji kojoj je težila i, kasnije, tokom porobljivačkih ekspedicija, ona je stvarala privremena rešenja za neke probleme transformacije.

Međutim, njena najveća politička prednost bila je sposobnost da pri-mora zemlje sveta da se svrstavaju protiv boljševizma. Postigla je da bude najveći korisnik transformacije preuzimajući vodstvo u takvom' rešavanju problema tržišne privrede za koje se dugo vremena činilo da mobiliše bezu-slovnu odanost ne samo vlasničkih klasa već ponekad i drugih. Prema libe-ralnoj i marksističkoj pretpostavci o primatu ekonomskih klasnih interesa, Hitler je morao da pobedi. Ali nacija kao društvena jedinica se na kraju krajeva pokazala značajnijom čak i od klase kao ekonomske jedinice.

Uspon Rusije takođe je u vezi s njenom ulogom u transformaciji. Od 1917. do 1929. godine strah od boljševizma samo je bio strah od nereda ko-

ji bi mogao da ometa obnovu tržišne privrede koja može da funkcioniše sa-mo u atmosferi bezuslovnog poverenja. U sledećoj decenij.' socijalizam je postao realnost u Rusiji. Kolektivizacija seoskih poseda značila je zamenjiva-nje tržišne privrede zadružnim metodama kad je u pitanju bio presudni či-nilac — zemlja. Rusija koja je bila samo sedište revolucionarne agitacije usmerene prema kapitalističkom svetu, pojavila se sada kao predstavnik jed-nog novog sistema koji je mogao da zameni tržišnu privredu.

Obično se ne shvata da su boljševici, mada sami vatreni socijalisti, tvr-doglavo odbijali da «uspostave socijalizam u Rusiji«. Sama njihova marksi-stička uverenja unapred bi isključivala taj pokušaj u zaostaloj agrarnoj ze-mlji. Izuzev u slučaju sasvim izuzetne epizode takozvanog «ratnog komuni-zma« u 1920. godini, vođe su se držale stanovišta da svetska revolucija mora da počne u industrijalizovanoj zapadnoj Evropi. Socijalizam u jednoj zemlji izgledao im je kao kontradiktoran pojam, a kada je to postala realnost, stari boljševici su je skoro jednodušno odbacivali. Ipak se upravo to odstupanje pokazalo kao začuđujući uspeh.

* British Blue Book. No. 74, Cmd. 6106, 1939.


Osvrćući se na četvrtinu veka ruske istorije čini se da se ono što naziva-mo Ruskom revolucijom u stvari sastojalo od dve posebne revolucije, od ko-jih je prva oličavala tradicionalne zapadnoevropske ideale, dok je druga bila deo potpuno novog razvoja tridesetih godina. Revolucija od 1917—1924. bila je zapravo poslednji od preokreta u Evropi koji su sledili obrazac engle-skog Komonvelta i Francuske revolucije. Revolucija koja je počela kolektivi-zacijom seoskih imanja, oko 1930. godine, b i l a je prva od velikih društvenih promena koje su transformisale naš svet tridesetih godina. Prva ruska revo-lucija postigla je uništenje apsolutizma, feudalnih zemljoposeda i ljudskog ugnjetavanja, što je bilo naslede ideala iz 1789. godine. Druga ruska revolu-cija uspostavila je socijalističku ekonomiju. Sve u svemu, prva revolucija bila je samo ruski događaj, ona je završila jedan dugi proces zapadnjačkog raz-voja na ruskom tlu, dok je druga bila deo istovremene univerzalne transfor-macije.

Izgledalo je kao da je dvadesetih godina Rusija bila izdvojena iz Evro-pe, tražeći sopstveni spas. Preciznija analiza bi mogla to da opovrgne je r je među faktorima koji su uticali na njenu odluku u godinama između dve re-volucije bilo propadanje međunarodnog sistema. Do 1924. godine «ratni ko-munizam« bio je zaboravljena epizoda i Rusija je ponovo uspostavila slobod-no domaće tržište žita, dok je zadržala državnu kontrolu nad spoljnom trgo-vinom i ključnim industrijskim granama. Ona se sada odlučila za jačanje svoje spoljne trgovine koja je uglavnom zavisila od izvoza žita, drvne građe, krzna i još nekih organskih sirovina. Njihove cene naglo su padale tokom agrarne krize koja je prethodila opštem prekidu trgovine. Nesposobnost Ru-sije da razvija izvoz pod povoljnim uslovima ograničila je njen uvoz mašina i razvijanje nacionalne industrije; ovo je, opet, nepovoljno uticalo na uslove razmene između gradova i sela — takozvane «makaze» — i povećavalo anta-gonizam seljaštva prema vladavini urbanih radnika. Na taj način dezintegra-cija svetske privrede povećala je pritisak na postojeća privremena rešenja agrarnog pitanja u Rusiji i ubrzala nastajanje kolhoza. Neuspeh tradicional-nog političkog sistema Evrope da ostvari bezbednost i sigurnost delovao je u istom smeru, jer je podsticao potrebu za naoružanjem i tako povećavao pri-tisak ubrzane industrijalizacije. Odsustvo sistema ravnoteže moći devetnae-stoga veka, kao i nesposobnost svetskog tržišta da apsorbuje ruske poljopri-vredne proizvode naterali su Rusiju da pođe putem samodovoljnosti. Socija-lizam u jednoj zemlji nastao je usled nemoći tržišne privrede da obezbedi vezu između svih zemalja; ono što se činilo da je ruska autarkija bilo je sa-mo nestajanje kapitalističkog internacionalizma.

Propast međunarodnog sistema oslobodila je energiju istorije, a usme-rile su je tendencije svojstvene tržišnom društvu.

21

SLOBODA U KOMPLEKSNOM DRUŠTVU

C i v i l i z a c i j u devetnaestoga veka nisu uništili spoljni ili unutrašnji vardar-ski napadi; njenu životnu snagu nisu iscrpla razaranja Prvog svetskog

rata ni pobuna socijalističkog proleterijata ili fašističke niže srednje klase. Njenu propast nisu prouzrokovali neki navodni zakoni ekonomije kao što su opadanje profitne stope ili nedovoljna potrošnja ili hiperprodukcija. Ona se raspala usled potpuno različitog niza uzroka — mera koje je društvo predu-zelo da ne bi bilo uništeno delovanjem samoregulativnog tržišta. Izuzmu li se izuzetne okolnosti, kao što su bile one u severnoj Americi u doba otvore-nih zapadnih granica, sukob između tržišta i elementarnih zahteva organi-zovanog društvenog života dao je ovom veku dinamiku i proizveo tipične napetosti i pritiske koji su konačno razorili to društvo. Spoljni ratovi samo su ubrzali to razaranje.

Posle jednog veka slepog «napretka» čovek ponovo stiče svoje »prebiva-lište®. Da ne bi industrijalizam uništio ljudsku vrstu, on se mora podvrgnuti zahtevima ljudske prirode. Prava kritika tržišnog društva ne odnosi se na to da se ono zasnivalo na ekonomiji — u izvesnom smislu se svako društvo mora na njoj zasnivati — već na to da se njegova ekonomija zasnivala na se-bičnom interesu. Takva organizacija ekonomskog života potpuno je nepri-rodna, u striktno empirijskom značenju — neuobičajena. Mislioci devetnae-stog veka pretpostavljali su da se čovek u svojoj ekonomskoj delatnosti bori za profit, da će ga njegove materijalističke sklonosti navesti da se opredelju-je za manje umesto za veće napore i da očekuje naplatu za svoj rad, ukrat-ko, da će u svojoj ekonomskoj aktivnosti težiti da se povinuje onome što oni opisuju kao ekonomsku racionalnost, a da je svako suprotno ponašanje re-zultat spoljnjeg uticaja. Iz toga je sledilo da su tržišta bila prirodne ustanove, da bi ona spontano nastajala kad bi samo bilo omogućeno ljudima


da slobodno deluju. Tako ne bi moglo biti ništa normalnije od privrednog sistema koji sačinjavaju tržišta i kojim upravljaju jedino tržišne cene, a ljud-sko društvo zasnovano na takvim tržištima činilo se stoga svrhom svekolikog progresa. Ma koliko bilo poželjno ili nepoželjno takvo društvo u moralnom pogledu, smatralo se da se njegova praktičnost, što je bio aksiom, zasniva na nepromenljivim karakteristikama ljudskog roda.

U stvari, kao što sada znamo, ponašanje čoveka i u prvobitnom stanju i tokom cele istorije bilo je skoro suprotno od onoga što podrazumeva ovo gledište. Reči Frenka Najta (Frank H. Knight) da «ni jedan specifično ljud-ski motiv nije ekonomski« ne odnose se samo na društveni život uopšte već i na sam ekonomski život. Sklonost trampi na kojoj je Adam Smit s takvom sigurnošću zasnivao svoj opis prvobitnog čoveka, nije uobičajena sklonost ljudskog bića u njegovim ekonomskim aktivnostima, već je zapravo najređa. Ne samo što dokazi moderne antropologije opovrgavaju ove racionalističke konstrukte, već je i istorija trgovine i tržišta bila potpuno različita od onoga što se pretpostavljalo u harmoničnim učenjima sociologa devetnaestog veka. Ekonomska istorija otkriva da pojava nacionalnih tržišta nikako nije bila re-zultat postepene i spontane emancipacije ekonomske sfere od kontrole vlade. Naprotiv, tržište je bilo rezultat svesne i često nasilne intervencije vla-de koja je nametnula tržišnu organizaciju društvu radi neekonomskih cilje-va. Kad se bolje sagleda, ispostavlja se da je samoregulativno tržište devet-naestog veka radikalno različito čak i od svog neposrednog prethodnika po tome što se radi regulacije oslanjalo na ekonomski lični interes. Urođena sla-bost društva devetnaestog veka nije to što je bilo industrijsko, već što je bilo tržišno društvo. Industrijska civilizacija i dalje će postojati i kada utopijski eksperi-ment samoregulativnog društva ostane samo u sećanju.

Ipak, prelazak industrijske civilizacije na nove netržišne osnove mnogi-ma izgleda isuviše beznadežan korak da bi se o njemu razmišljalo. Oni se boje institucionalnog vakuuma ili, što je još gore, gubitka slobode. Da li bi te opasnosti morale da prevladaju?

Veliki deo patnji iz perioda tranzicije ostao je za nama. Najgore smo već iskusili, u društvenoj i ekonomskoj dislokaciji našeg doba, u tragičnim menama depresije, fluktuacijama valute, masovnoj nezaposlenosti, promena-ma društvenog statusa, spektakularnom uništavanju istorijskih država. Ne-svesno smo plaćali cenu promene. Ma koliko da je čovečanstvo još daleko od toga da se prilagodi na upotrebu mašina i ma koliko da su velike neizve-snosti promene, obnova prošlog je isto toliko nemoguća koliko i prenošenje naših nevolja na drugu planetu. Umesto da eliminiše demonske snage agre-sije i osvajanja, takav jalov pokušaj bi zapravo osigurao opstajanje tih snaga, čak i posle njihovog krajnjeg vojnog poraza. Uzrok zla bi dobio prednost, koja je odlučujuća u politici, da predstavlja nešto što je moguće postići, na-suprot onome što je nemoguće, ma koliko bilo dobronamerno.

Sloboda u kompleksnom društvu 241

Slom tradicionalnog sistema nije nas ostavio u vakuumu. Ne dešava se po prvi put u istoriji da privremena rešenja sadrže klice velikih i trajnih ustanova.

Unutar zemalja svedoci smo razvoja u kome privredni sistem prestaje da nameće zakone društvu a primat društva nad tim sistemom je osiguran. To se može dešavati na mnogobrojne različite načine, demokratske i aristo-kratske, ustavne i autoritarne, možda čak i na potpuno nepredvidljiv način. Možda je budućnost nekih zemalja već sadašnjost u drugim, dok neke opet mogu još uvek da oličavaju prošlost ostalih. Ali ishod je zajednički za sve: tržišni sistem neće više biti samoregulativan, čak ni u principu, jer neće uključivati rad, zemlju i novac.

Izuzimanje rada iz tržišta znači tako radikalnu transformaciju kao što je bilo uspostavljanje konkurentskog tržišta rada. Najamni ugovor prestaje da bude privatni ugovor, izuzev u manje važnim i uzgrednim tačkama. Ne sa-mo fabrički uslovi, radno vreme i modaliteti ugovora, već se i sama osnovna najamnina određuju izvan tržišta; uloga koja pripada sindikatima, državi i drugim javnim telima ne zavisi samo od prirode tih institucija već i od postojeće organizacije upravljanja proizvodnjom. Mada po prirodi stvari razlike u najamninama moraju (i treba) i dalje da igraju bitnu ulogu u privrednom sistemu, motivi koji nisu direktno povezani s novčanim prihodi-ma mogu uveliko odneti prevagu nad finansijskim aspektom rada.

Izuzimanje zemlje iz tržišta istovremeno predstavlja uključivanje zemlje u određene ustanove kao što su poljoprivredno dobro, zadruga, fabrika, gradska opština, škola, crkva, parkovi, prirodni rezervati i slično. Iako će vlasništvo pojedinačnih poljoprivrednih imanja biti i dalje rasprostranjeno, ugovori koji se tiču zemljišnog poseda baviće se samo sporednim stvarima, je r su ona bitna pitanja van tržišnih zakonitosti. Isto se odnosi i na osnovne vrste hrane i organske sirovine, j e r određivanje njihovih cena nije prepušte-no tržištu. To što za beskrajno mnoštvo raznovrsnih proizvoda konkurentska tržišta nastavljaju da funkcionišu ne mora da ometa uređenje društva ništa više nego što utvrđivanje cena izvan tržišta za rad, zemlju i novac ometa funkciju koju cene imaju pri određivanju troškova raznih proizvoda. Narav-no da priroda svojine trpi velike promene usled tih mera, j e r više nema po-trebe da se dozvoljava da prihodi od svojine rastu bezgranično samo da bi se osiguralo zapošljavanje, proizvodnja i korišćenje društvenih resursa.

Tržišna kontrola novca se danas uklanja u svim zemljama sveta. Ne-svesno je u velikoj meri to postignuto stvaranjem depozita, ali je kriza zlat-nog standarda dvadesetih godina dokazala da veza između novca kao robe i zamene za novac nije nikako bila prekinuta. Od vremena uvođenja »funkci-onalnih finansija« u svim važnim zemljama, usmeravanje investicija i reguli-sanje stope štednje postali su posao vlade.


Uklanjanje elemenata proizvodnje — zemlje, rada i novca — sa tržišta je stoga jedinstven čin samo sa stanovišta tržišta, koje ih je tretiralo kao ro-bu. Sa stanovišta ljudske stvarnosti ono što je obnovljeno oduzimanjem rob-ne fikcije nalazi se u svim pravcima protezanja društva. U stvari, dezintegra-cija jednoobrazne tržišne privrede izazvala je već pojavu raznovrsnih novih društava. Takođe, kraj tržišnog društva nikako ne znači i odsustvo tržišta. Ona nastavljaju da na razne načine osiguravaju slobodu potrošača, da uka-zuju na promene u potražnji, da utiču na prihod proizvođača i da služe kao instrument računovodstva, dok su potpuno prestala da budu organ ekonom-ske samoregulacije.

U svojim međunarodnim, kao i unutrašnjim metodama, društvo devet-naestog veka bilo je ograničeno ekonomijom. Područje utvrđenog deviznog tečaja podudaralo se sa civilizacijom. Sve dok su zlatni standard i ono što je skoro postalo njegova posledica — ustavni režimi — funkcionisali, ravnoteža moći bila je sredstvo mira. Taj sistem je delovao posredstvom velikih sila, prvenstveno Velike Britanije. One su bile centar svetskih finansija i insistira-le su na uspostavljanju predstavničkih vlada u manje razvijenim zemljama. To je zahtevano kao kontrola finansija i valuta u zemljama dužnicima, gde je postojala potreba za kontrolisanim budžetima koje su samo odgovorna tela mogla da obezbede. Iako, po pravilu, ti razlozi nisu bili u svesti držav-nika, to je bilo tako zato što su se zahtevi zlatnog standarda postavljali kao aksiom. Uniformni svetski obrazac monetarnih i predstavničkih institucija bio je rezultat rigidne ekonomije tog perioda.

Dva načela međunarodnog života devetnaestog veka dobila su svoj zna-čaj u toj situaciji: anarhični suverenitet i «opravdane» intervencije u poslove drugih zemalja. Mada izgleda da su kontradiktorni, oni su u međusobnoj vezi. Suverenitet je, naravno, bio čisto politički termin, je r u uslovima nere-gulisane spoljne trgovine i zlatnog standarda, vlade nisu imale nikakvu moć u odnosu na međunarodnu privredu. One nisu ni mogle ni htele da obave-žu svoje zemlje u monetarnim pitanjima i to je bilo pravno stanovište. U stvari, samo zemlje koje su imale monetarne sisteme koje kontrolišu central-ne banke, smatrane su suverenim državama. U moćnim zapadnim zemljama ovaj neograničeni i nesputani monetarni suverenitet bio je kombinovan s onim što je potpuna suprotnost tome — neumoljivim pritiskom da se struk-tura tržišne privrede i tržišnog društva proširi i na druge zemlje. Prema to-me, narodi sveta su do kraja devetnaestog veka bili institucionalno standar-dizovani kao nikada do tada.

Taj sistem je stvarao teškoće kako usled svoje razrađenosti tako i usled svoje univerzalnosti. Anarhični suverenitet bio je prepreka svim delotvornim oblicima međunarodne saradnje, što je istorija Lige naroda jasno pokazala, dok se nametnuta uniformnost unutrašnjih sistema nadvijala kao stalna opa-snost nad slobodom nacionalnog razvoja, naročito u zaostalim zemljama, a


ponekad čak i u razvijenim, ali finansijski slabim zemljama. Privredna sa-radnja bila je ograničena na privatne institucije isto tako rasplinute i neefi-kasne kao i slobodna trgovina, dok se stvarna saradnja među narodima, to jest, vladama nije mogla ni zamisliti.

Sadašnja situacija može da postavi dva naizgled nespojiva zahteva spolj-noj politici. Ona će zahtevati saradnju među prijateljskim zemljama tešnju no što se uopšte moglo zamisliti u uslovima suvereniteta devetnaestog veka, dok će istovremeno postojanje regulisanih tržišta učiniti nacionalne vlade sumnjičavijim nego ikada ranije prema stranom mešanju. Međutim, s ne-stankom automatskog mehanizma zlatnog standarda, vladama će biti omo-gućeno da odbace onu karakteristiku apsolutnog suvereniteta koja je najviše ograničavala, nepristajanje na saradnju u međunarodnoj privredi. Istovre-meno će biti moguće da se svesno toleriše da druge zemlje oblikuju svoje ustanove prema svojim sklonostima. Tako će se prevazići pogubna dogma devetnaestog veka da je potrebna uniformnost unutrašnjih režima unutar orbite svetske privrede. Može se videti kako se iz ruševina Starog sveta poja-vljuju temelji Novog sveta: privredna saradnja među vladama i sloboda da se organizuje naconalni život po svojoj volji. U restriktivnom sistemu slo-bodne trgovine nijedna od ovih mogućnosti nije se mogla ni zamisliti, što je isključivalo razne načine saradnje među zemljama. Dok je u uslovima tržišne privrede i zlatnog standarda ideja federacije s pravom smatrana košmarom centralizacije i uniformnosti, kraj tržišne privrede može da znači efikasnu saradnju i unutrašnju slobodu.

Problefn slobode se javlja na dva različita nivoa: institucionalnom i mo-ralnom ili religijskom. Na institucionalnom nivou to je pitanje nalaženja ravnoteže između povećanih i smanjenih sloboda; tu nikakva radikalno nova pitanja ne iskrsavaju. Na fundamentalnijem nivou u pitanju je sama moguć-nost slobode. Čini se da upravo sredstva kojima se sloboda održava, krivo-tvore i uništavaju slobodu. U naše doba rešenje problema slobode mora se tražiti na ovom fundamentalnom planu. Ustanove su otelotvorenje ljudskih namera i svrhe. Mi ne možemo da postignemo slobodu koju tražimo ukoli-ko ne shvatamo njen pravi značaj u kompleksnom društvu.

Na institucionalnom nivou regulacija i uvećava i ograničava slobodu; značajna je samo srazmera izgubljenih i zadobijenih sloboda. To se odnosi kako na zakonske tako i na stvarne slobode. Imućne klase uživaju slobodu koju im pruža bezbedna dokolica; one se prirodno manje brinu da prošire slobodu u društvu od onih koji, budući da su im prihodi nedovoljni, moraju da se zadovoljavaju minimumom slobode. To postaje očigledno ako se predloži prisila radi pravednije raspodele prihoda, slobodnog vremena i si-gurnosti. Iako bi se ograničenja odnosila na sve, privilegovani se protive kao da su ona uperena jedino protiv njih. Oni govore o ropstvu, dok se traži sa-mo da se proširi sloboda koju oni sami uživaju i na ostale. Da bi se nivo slo-


bode u celoj zemlji podigao, u početku se može smanjiti njihova dokolica i sigurnost, pa prema tome i njihova sloboda. Ali takva pomeranja, preobliko-vanja i proširenja sloboda ne treba da daju nikakvu osnovu za tvrđenje da u novim uslovima ima nužno manje slobode nego u starim.

Ipak, postoje slobode čija je zaštita od prevashodne važnosti. One su, poput mira, bile uzgredni proizvod privrede devetnaestog veka i mi smo počeli da ih poštujemo zbog njih samih. Institucionalno razdvajanje politike i ekonomije, koje se pokazalo kao pogubna opasnost za supstancu društva, skoro je automatski dovodilo do slobode po cenu pravde i sigurnosti. Gra-đanske slobode, privatno preduzetništvo i sistem najamnog rada spojili su se u životni obrazac koji je isticao moralnu slobodu i nezavisnost duha. Ovde su se opet zakonske i stvarne slobode stopile u zajednički korpus čiji se ele-menti ne mogu jasno razdvojiti. Neki od njih bili su posledice zala, kao što su nezaposlenost i profiti od špekulacija, a drugi su pak pripadali najdrago-cenijim tradicijama Renesanse i Reformacije. Moramo pokušati da, svim sredstvima u našoj moći, održimo te visoke vrednosti nasleđene od razruše-ne tržišne privrede. To je svakako težak zadatak. Ni sloboda ni mir nisu mogli da budu institucionalizovani u uslovima te privrede, je r je njena svrha bila da stvara profite i blagostanje, a ne mir i slobodu. Mi ćemo morati da se svesno borimo za mir i slobodu u budućnosti ako uopšte želimo da ih imamo; oni moraju biti izabrani ciljevi prema kojima se društva kreću. Mo-guće je da je prava svrha sadašnjih svetskih nastojanja da se osiguraju mir i sloboda. Kako će se želja za mirom afirmisati kada nestane interes za mir, koji je ponikao iz privrede devetnaestog veka, zavisiće od našeg uspeha u uspostavljanju međunarodnog poretka. Što se tiče lične slobode, ona će po-stojati u meri u kojoj mi promišljeno stvaramo nova jemstva za njeno čuva-nje, ali i širenje. U uređenom društvu, pravo na nekomformizam mora biti institucionalno zaštićeno. Pojedinac mora da bude slobodan da sledi svoju savest bez straha od autoriteta kojima su povereni administrativni zadaci u nekim oblastima društvenog života. Nauka i umetnost treba uvek da budu pod okriljem sveta nauke i umetnosti. Pritisak nikada ne treba da bude ap-solutan; «onome koji se protivi« treba ponuditi utočište u koje može da se povuče, izbor «druge vrednosti« koja mu ostavlja mogućnosti za život. Tako će biti osigurano pravo na različitost kao obeležje slobodnog društva.

Svako kretanje prema integraciji u društvu treba da bude praćeno po-većanjem slobode; uvođenje planiranja treba da uključuje veća prava poje-dinca u društvu. Njegova neotuđiva prava moraju biti zakonski garantovana čak i nasuprot najvišoj vlasti, bilo da je ona lična ili anonimna. Pravi odgo-vor na opasnost od birokratije, kao izvora zloupotrebe vlasti, jeste stvaranje arbitrarne sfere slobode zaštićene neporecivim pravilima, je r ma kako da se široko upražnjava prenos vlasti na niže nivoe, jačaće centralna vlast i stoga će se povećavati opasnost po slobodu pojedinca. To se odnosi i na organe


demokratskih zajednica, kao i na stručna udruženja i sindikate čija je funk-cija da zaštite prava svakog pojedinačnog člana. Sama njihova veličina može delovati tako da se pojedinac oseća bespomoćnim čak i kad nema razloga da sumnja u njihove zle namere, tim pre ako njegovi pogledi i delovanja povređuju one na vlasti. Puka deklaracija o pravima nije dovoljna: potrebne su institucije koje će učiniti da se ta prava ostvaruju. Habeas corpus ne mora da bude poslednje ustavno sredstvo kojim je lična sloboda osigurana zako-nom. Do sada nepriznata prava građana moraju se dodati Povelji o pravi-ma. Ta prava moraju da imaju prevagu nad svakom vlašću, bila ona držav-na, gradska ili profesionalna. Na čelu liste trebalo bi da bude pravo poje-dinca na zaposlenje pod utvrđenim uslovima, bez obzira na njegova politič-ka i religiozna uverenja, boju kože i naciju. To podrazumeva garancije pro-tiv optuživanja po nekoj od tih osnova ma kako ono bilo prikriveno. Za pri-vredne sudove znalo se da štite pojedine članove društva čak i od takvih aglomeracija arbitrarne vlasti kao što su one koju su predstavljale prve žele-zničke kompanije. Drugi primer moguće zloupotrebe vlasti s kojom su se otvoreno suočili tribunali bio je, i to u vanrednim situacijama, raspored naj-prečih radova u Engleskoj, ili «zamrzavanje radova» u Sjedinjenim Država-ma, što je pružalo skoro neograničene mogućnosti za diskriminaciju. Gde god je javno mnjenje bilo odlučno u podržavanju građanskih sloboda, sudo-vi su uvek bili u stanju da zaštite ličnu slobodu. Ona treba da se sačuva po svaku cenu — čak i po cenu efikasnosti u proizvodnji, ekonomičnosti u po-trošnji ili racionalnosti u administraciji. Industrijsko društvo može da priušti sebi slobodu.

Nestajanje tržišne privrede može da znači nastanak ere neviđene slobo-de. Zakonska i stvarna sloboda može biti veća i opštija nego ikada ranije; regulacijom i kontrolom može se postići sloboda ne samo za nekolicinu, već za sve. Sloboda, ne kao privilegija, pomućena na izvoru, već kao zakonsko pravo koje seže daleko izvan uskih granica političke sfere i dopire do te-meljne organizacije samog društva. Tako će stare slobode i građanska prava biti dodati korpusu novih sloboda generisanih slobodnim vremenom i sigur-nošću koje industrijsko društvo svima nudi. Tako društvo može priuštiti sebi da bude i pravedno i slobodno.

Ipak, na tom putu nalazi se jedna moralna prepreka. Planiranje i kon-trola se napadaju kao negiranje slobode. Slobodno preduzetništvo i privatno vlasništvo proglašavaju se suštinom slobode. Kaže se da ni j edno društvo sa-građeno na drugim osnovama ne zaslužuje da se zove slobodnim. Sloboda koju stvara regulacija žigoše se kao nesloboda; pravda, slobodno delovanje i blagostanje koju oni nude proglašavaju se kamuflažom ropstva. Uzalud soci-jalisti obećavaju carstvo slobode, jer sredstva određuju ciljeve: SSSR, koji je koristio planiranje, regulaciju i kontrolu kao svoje instrumente, još nije pri-menio u praksi slobode koje je obećao u svome ustavu i verovatno, kako na


to dodaju kritičari, nikada i neće... Ali, okrenuti se protiv regulacije znači okrenuti se protiv reforme. Kod liberala se ideja slobode izrodila u puko za-stupanje slobodnog preduzetništva, koje se danas svelo na fikciju usled suro-ve realnosti džinovskih trustova i velikih monopola. To znači punoću slobo-de za one čijem prihodu, dokolici i sigurnosti nije potrebno da se uvećavaju i samo mrvice slobode za ljude koji uzalud pokušavaju da koriste svoja de-mokratska prava da bi se zaštitili od moći vlasnika. Ni to nije sve. Zapravo, nigde liberali nisu uspeli da povrate privatno preduzetništvo, kome je bilo suđeno da propadne iz unutrašnjih razloga. Rezultat njihovih napora bilo je instaliranje krupnog biznisa u nekoliko evropskih zemalja i, takođe uz to, raznih vrsta fašizma, kao u Austriji. Oni su želeli da planiranje, regulacija i kontrola budu ukinuti kao opasnosti za slobodu, a zakleti neprijatelji slobo-de koristili su ih onda da potpuno uguše slobodu. Međutim, pobeda fašizma bila je praktično neizbežna usled opstrukcije liberala pri svakoj reformi koja je uključivala planiranje, regulaciju ili kontrolu.

Krajnje osujećivanje slobode u fašizmu zapravo je neizbežni rezultat li-beralne filozofije, po kojoj su vlast i prinuda zlo, a sloboda zahteva njihovo odsustvo iz ljudske zajednice. Tako nešto nije moguće, što se u komplek-snom društvu jasno vidi. To ne ostavlja neku drugu opciju nego da se osta-ne veran iluzornoj ideji slobode i poriče realnost društva, ili da se prihvati ta realnost i odbaci ideja slobode. Prvo je zaključak liberala, a drugo fašista. Ništa drugo se ne čini mogućim.

Na taj način neizbežno dolazimo do zaključka da je sama mogućnost slobode u pitanju. Ako je regulacija jedino sredstvo širenja i jačanja slobode u kompleksnom društvu, a korišćenje tog sredstva je pak suprotno slobodi per se, onda to društvo ne može da bude slobodno.

Jasno je da je u korenu te dileme samo značenje slobode. Liberalna ekonomija dala je lažno usmerenje našim idealima. Činilo se da se ide ka is-punjenju očekivanja koja su u suštini bila utopijska. Nije moguće ni j edno društvo u kome nema vlasti i prinude, niti sveta u kome sila nema nikakvu ulogu. Bila je iluzija pretpostaviti postojanje društva oblikovanog samo pre-ma čovekovoj volji i želji. Pa ipak, bio je to rezultat tržišnog shvatanja dru-štva, koje je izjednačavalo ekonomiju s ugovornim odnosima, a ugovorne odnose sa slobodom. Gajila se radikalna iluzija da u ljudskom društvu ne postoji ništa što nije nastalo voljom pojedinaca i što stoga ne bi moglo da se opet ukloni njihovom voljom. Vizija je bila ograničena tržištem koje je «fragmentisalo» život na sektor proizvođača koji se završavao tamo gde pro-izvod stiže na tržište i sektor potrošača za koga proizvodi dolaze sa tržišta. Proizvođač je «slobodno» dobijao prihod sa tržišta, a potrošač ga je «slobod-no» trošio na tržištu. Društvo je kao celina bilo nevidljivo. Moć države bila je bez značaja, jer što je bila manja njena moć, lakše je funkcionisao tržišni mehanizam. Ni glasači, ni vlasnici, ni proizvođači, ni potrošači nisu mogli


da se smatraju odgovornim za tako brutalne restrikcije slobode kao što su bile pojave nezaposlenosti i nemaštine. Svaki pristojan pojedinac mogao je da za sebe misli da je oslobođen svake odgovornosti za prisilne postupke države koje je on lično odbacivao, ili za materijalne nevolje u društvu od kojih on lično nije izvlačio korist. On je «plaćao svoje troškove», «nikome ni-je dugovao« i nije bio uvučen u zlo vlasti i ekonomske vrednosti. Neposto-janje njegove odgovornosti za ta zla izgledalo je tako očevidno da je poricao njihovu realnost u ime svoje slobode.

Međutim, vlast i ekonomska vrednost su paradigma društvene realno-sti. One ne proističu iz ljudske volje; odsustvo kooperacije nije moguće kad je o njima reč. Funkcija vlasti je da osigura onu meru saglasnosti koja je po-trebna za opstanak grupe; njen osnovni izvor je uverenje, a niko nije bez nekog uverenja. Ekonomska vrednost osigurava korisnost proizvedenih do-bara; ona mora da postoji pre odluke o proizvodnji; ona daje pečat podeli rada. Njen izvor su ljudske želje i potrebe, a prirodno je da jednu stvar želi-mo više nego neku drugu. Svako uverenje ili želja učiniće nas učesnicima u stvaranju vlasti i u konstituisanju ekonomske vrednosti. Sloboda da se druk-čije deluje nezamisliva je.

Došli smo do završne tačke naše argumentacije. Odbacivanje tržišne utopije suočava nas sa realnošću društva. To je

granična linija između liberalizma s jedne strane i fašizma i socijalizma s druge. Razlika između ovo dvoje nije prvenstveno ekonomska. Ona je mo-ralna i religiozna. Čak i tamo gde se izjašnjavaju za identične ekonomije, oni ne samo da su različiti, već su, zapravo, oličenje suprotnih principa. Ono osnovno što ih deli opet je sloboda. I fašisti i socijalisti prihvatili su re-alnost društva kao konačnost s kojom je i saznanje o smrti oblikovalo ljud-sku svest. Vlast i prinuda deo su te realnosti; ideal da se one isključe iz dru-štva ne može biti valjan. Ono po čemu se ovo dvoje deli jeste da li u svetlu takvog saznanja može da se podržava ideja slobode; odnosno da li je slobo-da prazna reč, iskušenje koje ima za cilj da uništi čoveka i njegova dela, ili da li čovek može da zadrži svoju slobodu suočen s tim saznanjem i da teži njenom ostvarenju u društvu bez padanja u moralni iluzionizam?

Ovo teško pitanje sumira položaj čoveka. Duh i sadržaj ove studije tre-ba da upute na odgovor.

Pozvali smo se na ono što verujemo da su tri konstitutivne činjenice u svesti zapadnjačkog čoveka: saznanje o smrti, saznanje o slobodi, saznanje o društvu. Prvo je, prema jevrejskoj legendi, objavljeno u priči Starog zaveta. Drugo je objavljeno u otkriću jedinstvenosti pojedinca u Hristovim učenjima zabeleženim u Novom zavetu. Do trećeg otkrića došli smo živeći u industrij-skom društvu. Ono se ne može pripisati ni jednom velikom imenu; možda mu je najviše doprineo Robert Oven. Ovo otkriće je konstitutivni elemenat u svesti modernog čoveka.


Fašistički odgovor na prepoznavanje realnosti društva je odbacivanje načela slobode. Fašizam negira hrišćansko otkriće jedinstvenosti pojedinca i jedinstva čovečanstva. Tu su koreni njegove sklonosti ka degeneraciji.

Robert Oven je prvi uvideo da Jevanđelje nije uzimalo u obzir realnost društva. On je to nazvao hrišćanskom «individualizacijom» čoveka i izgleda da je verovao da samo u kooperativnim zajednicama «sve ono što je istinski vredno u hrišćanstvu» prestaje da se odvaja od čoveka. Oven je uviđao da se sloboda koju smo stekli Hristovim učenjem ne može primeniti u komplek-snom društvu. Ovenov socijalizam podržavao je čovekovo traženje slobode u takvom društvu. Počela je posthrišćanska era zapadne civilizacije u kojoj Je-vanđelje više nije dovoljno, ali ipak ostaje osnova naše civilizacije.

Otkriće društva je, tako, ili kraj ili ponovno rađanje slobode. Dok je fa-šista spreman da se odriče slobode i glorifikuje vlast koja je realnost dru-štva, socijalista prihvata tu realnost ali, uprkos tome, podržava traženje slo-bode. Čovek tako postaje zreo i sposoban da živi kao ljudsko biće u kom-pleksnom društvu. Da još j ednom citiramo nadahnute reči Roberta Ovena: «Ako nove snage koje ljudi upravo stiču ne mogu da otklone neke uzroke zla, onda će se znati da su ta zla nužna i neizbežna i više neće biti detinja-stih i uzaludnih žalbi.»

Prihvatanje realnosti uvek je bilo izvor čovekove snage i nove nade. Čovek je prihvatio realnost smrti i izgradio je na tome značenje svog tele-snog života. On je prihvatio istinu da ima dušu koju može da izgubi i da postoji i nešto gore od smrti i na tome je zasnovao svoju slobodu. U naše vreme prihvatio je realnost društva koja znači kraj te slobode. No opet, ži-vot izvire iz konačnog prihvatanja. Strpljivo prihvatanje realnosti društva daje čoveku neukrotivu hrabrost i snagu da otkloni sve nepravde i neslobo-de koje se mogu otkloniti. Dokle god je on iskren u svome naporu da ostva-ri više slobode za sve, ne mora da se plaši da će se vlast ili planiranje okre-nuti protiv njega i da će slobodu uništiti sredstvima kojima je gradi. To je značenje slobode u kompleksnom društvu i to nam pruža sigurnost koja nam je potrebna.

NAPOMENE O IZVORIMA

Uz glavu 1

1

RAVNOTEŽA MOĆI KAO POLITIKA, ISTORIJSKI ZAKON, NAČELO I SISTEM

1. Politika ravnoteže moći. Politika ravnoteže moći je engleska nacionalna institucija. Ona je čisto pragmatična i činjenična i ne treba je mešati bilo sa načelom ravnoteže moći bilo sa sistemom ravnoteže moći. Ta politika bila je rezultat njenog ostrvskog položaja, postrani od kontinentalnog obalnog po-dručja koje su zaposedale organizovane političke zajednice. «Njena sve raz-vijenija škola diplomatije, od Vulzija do Sesila, sledila je politiku ravnoteže moći kao jedinu englesku šansu za sigurnost s obzirom na formiranje velikih evropskih država«, kaže Treveljan. Ta politika je definitivno uspostavljena pod Tjudorima, sprovodili su je ser Vilijem Templ (Sir William Temple), kao i Kaning, Palmerston, ili ser Edvard Grej (Sir Edward Grey). Ona je za skoro dva veka prethodila pojavi sistema ravnoteže moći u Evropi i njen je razvoj bio potpuno nezavisan od evropskih izvora doktrine ravnoteže moći kao principa koji su izložili Fenelon (Fenelon) ili Vatel (Vattel). Međutim, razvoj takvog sistema veoma je pomogao englesku nacionalnu politiku, je r je konačno olakšao njeno organizovanje saveza protiv bilo koje vodeće sile u Evropi. Prema tome, britanski državnici bili su skloni da gaje pretpostavku da je engleska politika ravnoteže moći zapravo izraz principa ravnoteže moći i da je Engleska, sledeći takvu politiku, samo igrala svoju ulogu u jed-nom sistemu zasnovanom na tom principu. Ipak, njeni državnici nisu na-merno prikrivali razliku između njene sopstvene politike samoodbrane i bilo kog drugog principa pomoću kojeg bi ona bila unapređena. Ser Edvard Grej pisao je u svom delu Dvadeset pet godina (Twenty-five Years): «Velika Britanija se u teoriji nije protivila dominaciji jake grupe država u Evropi kad je izgledalo da ona teži stabilnosti i miru. Podržavanje takvog saveza bi-

250 Napomene o izvorima

lo je obično najbolji izbor. Samo kad bi dominantna sila postala agresivna i Engleska primetila da su njeni sopstveni interesi ugroženi, ona bi instink-tom samoodbrane, ako ne i promišljenom politikom, težila prema nečemu što bi moglo da se opiše kao ravnoteža moći.»

Tako je iz svog sopstvenog legitimnog interesa Engleska pomagala raz-voj sistema ravnoteže moći u Evropi i podržavala njegove principe. To je bio deo njene politike. Zbrka izazvana takvim spojem dva suštinski različita pozivanja na ravnotežu moći pokazuje se u sledećim citatima: Foks (Fox) je 1787. godine ogorčeno pitao vladu «da li Engleska više nije u stanju da odr-ži ravnotežu moći u Evropi i položaj uglednog zaštitnika sloboda?« On je tvrdio da Engleska treba da bude prihvaćena kao garant sistema ravnoteže moći u Evropi. Četiri godine kasnije Berk je opisao taj sistem kao «javno pravo Evrope« koje je navodno na snazi već dva veka. Takve retoričke iden-tifikacije nacionalne politike Engleske sa evropskim sistemom ravnoteže moći prirodno će otežati Amerikancima da razlikuju dve koncepcije koje su im bile podjednako neprihvatljive.

2. Ravnoteža moći kao istorijski zakon. Drugo značenje ravnoteže moći za-snovano je neposredno na prirodi jedinica moći. Prvi g a j e u istoriji moder-ne misli izložio Hjum (Hume). Njegovo dostignuće je zaboravljeno u skoro potpunom pomračenju političke misli posle industrijske revolucije. Hjum je shvatio političku prirodu tog fenomena i istakao njegovu nezavisnost od psi-holoških i moralnih činjenica. On se ostvarivao bez obzira na motive aktera sve dok su se oni ponašali kao otelotvorenja moći. Hjum je pisao da je isku-stvo pokazalo da su «učinci bili slični« bez obzira na to da li su bili motivisa-ni »zavidljivim suparništvom ili obazrivom politikom«. F. Šuman (Schuman) kaže: «Ako pretpostavimo sistem država sastavljen od tri jedinice, A, B i C, očevidno je da povećanje moći bilo koje od njih podrazumeva smanjenje moći ostale dve«. On zaključuje da je ravnoteža moći «u svom elementar-nom obliku sazdana tako da održava nezavisnost svake jedinice sistema dr-žava«. On je takođe mogao da generalizuje taj postulat i da ga učini pri-menljivim na sve vrste jedinica moći, kako u organizovanim političkim siste-mima, tako i u onima koji to nisu. To je, zapravo, način na koji se ravnote-ža moći javlja u sociologiji istorije. Tojnbi u svom Istraživanju istorije (Study of History) pominje činjenicu da su jedinice moći sklone da se šire na peri-feriji grupacije moći pre nego u centru, gde je pritisak najveći. Sjedinjene Države, Rusija, Japan, kao i Britanski dominioni širili su se u zapanjujućoj meri u vreme kad su čak i manje teritorijalne promene bile praktično ne-moguće u Zapadnoj i Srednjoj Evropi. Piren se poziva na sličan tip istorij-skog zakona. On primećuje da se u relativno neorganizovanim zajednicama jezgro otpora spoljnom pritisku obično oformljava u regionima najudaljeni-jim od moćnog suseda. Primer za to je kad je Pipin od Heristala formirao Franačku kraljevinu na dalekom severu ili kad se Istočna Pruska pojavila

Ravnoteža moći kao politika, istorijski zakon, načelo i sistem 251

kao organizacioni centar nemačkih država. Drugi zakon te vrste mogao bi se naći u zakonu tampon države Belgijanca de Grifa (de Greef), koji je izgleda uticao na školu Frederika Tarnera (Frederick Turner) i doveo do pojma američkog Zapada kao «lutajuće Belgije». Ove zamisli ravnoteže ili neravno-teže moći ne zavise od moralnih, zakonskih ili psiholoških pojmova. Oni se odnose samo na moć. To pokazuje njihovu političku prirodu.

3. Ravnoteža moći kao načelo i sistem. Kad se interes ljudi prizna kao legi-timan, iz toga proizilazi načelo ponašanja. Od 1648. godine bio je priznat interes evropskih država za status quo koji je nastao ugovorom iz Minstera i Vestfalskim mirom i u tom pogledu je ostvarena solidarnost zemalja potpi-snica. Skoro sve evropske sile potpisale su mirovni ugovor 1648. godine i proglasile se njegovim garantima. Međunarodni položaj Holandije i Švajcar-ske kao suverenih država datira od tog ugovora. Države su mogle da pret-postave da bi bilo koja veća promena status-a quo bila u interesu svih ostalih. To je rudimentarni oblik ravnoteže moći kao načela porodice nacija. Ni o jednoj državi koja sledi taj princip ne bi se zato moglo pomisliti da se ne-prijateljski ponaša prema sili u koju opravdano ili neopravdano sumnja da namerava da menja status quo. Takvo stanje stvari bi, naravno, u velikoj meri olakšalo formiranje koalicija suprotstavljenih toj promeni. Međutim, tek se-damdeset i pet godina kasnije taj princip je izričito priznat Utrehtskim mi-rom kada su «ad conservandum in Europa equilibrium» španske oblasti po-deljene između Burbona i Habsburga. Formalnim priznanjem tog načela, Evropa je postepeno organizovana u sistem koji je na njemu zasnovan. Kako bi apsorbovanje manjih sila od strane većih (ili njihova dominacija) poreme-tila ravnotežu moći, taj sistem je indirektno čuvao nezavisnost manjih sila. Ma kako d a j e bila nejasna organizacija Evrope posle 1648. godine, a čak i posle 1713. godine, održanje svih država, kako malih tako i velikih, u perio-du od nekih dve stotine godina mora se pripisati sistemu ravnoteže moći. U to ime su vođeni bezbrojni ratovi i mada se mora priznati da su oni bez izu-zetka bili inspirisani odmeravanjima moći, u mnogim slučajevima je rezultat bio isti kao da su te zemlje delovale po načelu kolektivne garancije protiv neizazvane agresije. Nikako se drukčije ne može objasniti trajni opstanak u dugom vremenskom periodu nemoćnih političkih entiteta, kao što su Dan-ska, Holandija, Belgija i Svajcarska, uprkos nadmoćnim silama koje su ugro-žavale njihove granice. Logično je da postoji jasna razlika između načela i organizacije koja se na njemu zasniva, to jest, sistema. Ipak, ne bi trebalo da potcenjujemo delotvornost načela, čak ni u njihovom suborganizovanom stanju, tj. kada još nisu dostigli institucionalnu fazu, već samo daju pravac konvencionalnoj navici ili običaju. Čak i bez uspostavljenog centra, redovnih sastanaka, zajedničkih funkcionera ili obavezujućeg kodeksa ponašanja, Evro-pa je formirana u sistem jednostavno pomoću stalnih bliskih kontakata me-đu raznim ambasadama i članovima diplomatskih tela. Stroga tradicija regu-


lisala je načine raspitivanja, demarše, promemorije, izaslate bilo zajedno ili pojedinačno, izražene istim ili različitim terminima; bila su to sredstva da se prikažu stavovi sila, a da se pritom ne dođe do kritične tačke, da se otvore novi putevi za kompromis ili, konačno, zajedničku akciju u slučaju da pre-govori ne uspeju. Zapravo, pravo na zajedničko intervenisanje u politiku malih država, ako su ugroženi legitimni interesi velikih sila, značilo je po-stojanje nekog evropskog direktorijuma u suborganizovanoj formi.

Možda je najjači stub ovog neformalnog sistema bio međunarodni pri-vatni biznis ogromnih razmera, koji se često odvijao prema nekom trgovač-kom ugovoru ili nekom međunarodnom instrumentu, koji su običaji i tradi-cija učinili delotvornim. Vlade i njihovi uticajni građani bili su bezbrojnim nitima povezani u razne vrste finansijskih, ekonomskih i pravnih mreža tih međunarodnih transakcija. Neki lokalni rat samo je značio kratak prekid nekih od tih transakcija, dok su interesi uključeni u druge transakcije, koje su ostajale trajno ili barem privremeno neometene, predstavljali ogromnu većinu u odnosu na one koje su se mogli ostvariti usled slabosti neprijatelja u ratu. Ovaj prećutni pritisak privatnih interesa koji je prožimao čitav život civilizovanih zajednica i prelazio nacionalne granice, bio je nevidljivo glavno uporište međunarodnog reciprociteta i obezbeđivao je delotvorne sankcije za načelo ravnoteže moći, čak i bez njegovih organizovanih oblika: Evrop-skog koncerta ili Lige naroda.

Ravnoteža moći kao istorijski zakon: Hume, D., «On the Balance of Power®, Works, tom III (1854), str. 364;

Schuman, F., International Politics (1933), str. 55; Toynbee, A. J., Study of History, tom III, str. 302; Pirenne, H., Outline of the History of Europe from the Fall of the Roman Empire to 1600 (engl. prev. 1939); Barnes-Becker-Becker, on De Greef, tom II, str. 871; Hofmann, A., Das deutsche Land und die de-utsche Geschichte (1920). Osim toga Haushoferova Geopolitical School. Kao druga krajnost, Russel, B., Power-, Lasvelova (Lasswell) Psychopathology and Politics; World Politics and Personal Insecurity, i druga dela. Up. i Rostovtzeff, Social and Economic History of the Hellenistic World, gl. 4, deo I.

Ravnoteža moći kao načelo i sistem: Mayer, J. P., Political Thought (1939), str. 464; Vattel, Le droit des gens

(1758); Hershey, A. S., Essentials of International Public Law and Organization (1927), str. 567—569; Oppenheim, L., International Law, Heatley, D. P., Diplomacy and the Study of International Relations (1919).

Stogodišnji mir: Lethes, «Modern Europe®, Cambridge Modern History, tom XII, gl. I;

Toynbee, A. J., Study of History, tom IV (C), str. 142—53; Schumann, F., In-ternational Politics, Bk. I, gl. 2; Clapham, J. H., Economic Development of Fran-

Stogodišnji mir 253

ce and Germany, 1815—1914, str. 3; Robbins, L., The Great Depression (1934), str. 1; Lippmann, W., The Good Society, Cunningham, W., Growth of English Industry and Commerce in Modern Times-, Knowles, L. C. A., Industrial and Com-mercial Revolutions in Great Britain during the 19th Century (1927); Carr, E. H., The 20 Years Crisis 1919—1939 (1940); Crossman, R. H. S., Government and the Governed (1939), str. 225; Hawtrey, R. G., The Economic Problem (1925), str. 265.

Bagdadska železnica: Konflikt se smatra rešenim britansko-nemačkim sporazumom 15. juna

1914. godine: Buell, R. L., International Relations (1929); Hawtrey, R. G., The Economic Problem (1925); Mowat, R. B., The Concert of Europe (1930), str. 313; Stolper, G., This Age of Fable (1942). Za suprotna stanovišta: Fay, S. B., Ori-gins of the World War, str. 312; Feis, H., Europe, The World's Banker, 1870—1914, (1930), str. 335. i dalje.

Evropski koncert: Langer, W. L., European Alliances and Alignments (1871—1890) (1931);

Sontag, R. J., European Diplomatic History (1871—1932) (1933); Onken, H„ «The German Empire«, Cambridge Modern History, tom XII; Mayer, J. P., Po-litical Thought (1939), str. 464; Mowat, R. B., The Concert of Europe (1930), str. 23; Phillips, W. A., The Confederation of Europe 1914 (II izd., 1920); Lasswell, H. D., Politics, str. 53; Muir, R., Nationalism and Internationalism (1917), str. 176; Buell, R. L„ International Relation (1929), str. 512.

Uz glavu 1

2

STOGODIŠNJI MIR

1. Činjenice. Velike sile Evrope su tokom stoleća od 1815. do 1914. go-dine bile u međusobnom ratu samo za vreme tri kratka perioda: šest meseci 1859, šest nedelja 1866. i devet meseci u godinama 1870. i 1871. Krimski rat, koji je trajao tačno dve godine, bio je periferijske i polukolonijalne pri-rode, u čemu se slažu istoričari uključujući Klapama, Treveljana, Tojnbija i Binklija (Binkley). Uzgred, ruske obveznice u posedu britanskih vlasnika bi-le su isplaćivane u Londonu u vreme tog rata. Osnovna razlika između de-vetnaestog i prethodnih vekova je razlika između povremenih opštih ratova i potpunog odsustva opštih ratova. Tvrđenje general majora Fulera da u de-


vetnaestom veku nije bilo nijedne godine bez ratova čini se nebitnim. Pore-denje koje je vršio Kensi Rajt (Quincy Wright) između broja ratnih godina u raznim vekovima, ne uzimajući u obzir razliku između opštih i lokalnih ra-tova, izgleda da zaobilazi to značajno pitanje.

2. Problem. Pre svega potrebno je objasniti prekid skoro stalnih trgo-vačkih ratova između Engleske i Francuske, plodnog tla za izbijanje opštih ratova. On je povezan s dvema činjenicama u sferi ekonomske politike: a) nestanak starih kolonijalnih imperija i b) era slobodne trgovine koja je pre-šla u eru međunarodnog zlatnog standarda. Dok je ratni interes naglo opa-dao sa novim oblicima trgovine, pozitivni mirotvorni interes pojavio se kao posledica nove međunarodne valutne i kreditne strukture povezane sa zlat-nim standardom. Interes celokupnih nacionalnih ekonomija bio je sad u održavanju stabilnih valuta i funkcionisanja svetskih tržišta od kojih su zavi-sili prihodi i zapošljavanje. Tradicionalni ekspanzionizam zamenjen je anti-imperijalističkim usmerenjem koje je bilo skoro opšteprihvaćeno od velikih sila sve do 1880. (Time ćemo se baviti u 18. poglavlju.)

Međutim, izgleda d a j e postojao prekid od više od pola veka (1815— 1880) između perioda trgovačkih ratova, kada se prirodno pretpostavljalo da spoljna politika treba da se bavi unapređenjem unosnih poslova, i docni-jeg perioda u kome su interesi poseclnika stranih obveznica i direktnih inve-stitora smatrani legitimnom brigom ministara spoljnih poslova. Upravo u toku te polovine veka nastala je doktrina koja je isključivala uticaj interesa privatnog biznisa u vođenju spoljnih poslova, a tek pri kraju ovog perioda diplomatska predstavništva razmatrala su ponovo ovakve zahteve kao pri-hvatljive, ali ne bez strogih ograničenja, poštujući nov trend javnog mnje-nja. Primećujemo da je ova promena nastala usled prirode trgovine, čiji obim i uspeh u uslovima devetnaestog veka više nije zavisio od direktne po-litike sile, i da se uticaj biznisa na spoljnu politiku postepeno obnavljao za-hvaljujući činjenici da je međunarodni valutni i kreditni sistem stvorio nov tip poslovnog interesa, koji je prevazilazio nacionalne granice. Ali sve dok je to bio samo interes posednika stranih obveznica, vlade su bile krajnje ne-sklone da im dozvole bilo kakav uticaj, jer su strani zajmovi dugo vremena smatrani samo špekulacijama u najstrožem značenju ovog termina. Zaštićeni prihod bio je po pravilu u domaćim državnim obveznicama. Nijedna vlada nije smatrala da vredi podržavati svoje sunarodnike koji su ulazili u rizični posao pozajmljivanja novca stranim vladama sumnjivog ugleda. Kaning je odlučno odbacivao zahteve investitora koji su očekivali od britanske vlade da bude zainteresovana za njihove gubitke u inostranstvu i kategorično je odbijao da priznanje latino-američkih republika bude uslovljeno njihovim vraćanjem stranih dugova. Čuveni Palmerstonov cirkular iz 1848. godine predstavlja prvu najavu promene stava, ali ta promena nikada nije daleko odmakla, j e r su poslovni interesi trgovačke zajednice bili tako široko raspro-stranjeni da je vlada teško mogla da dozvoli bilo kojoj manjoj interesnoj

Kidanje zlatne niti 255

grupi da komplikuje vođenje poslova svetske imperije. Obnavljanje spolj-no-političkog interesa za poslovne poduhvate u inostranstvu bilo je uglav-nom rezultat iščezavanja slobodne trgovine i, kao posledice toga, povratka metodama osamnaestog veka. Ali kako je trgovina sada bila čvrsto povezana sa stranim investicijama koje nisu bile špekulantske, već su bile sasvim uobi-čajene, spoljna politika se vratila svom tradicionalnom služenju trgovačkim interesima zajednice. Nije bilo potrebno objašnjavati tu činjenicu već prekid te politike u prethodnom periodu.

Uz glavu 2

3

KIDANJE ZLATNE NITI

Propast zlatnog standarda bila je ubrzana prisilnom stabilizacijom valuta. Udarna snaga pokreta za stabilizaciju bila je Zeneva, koja je prenosila na fi-nansijski slabije zemlje pritisak Londonskog sitija i Vol strita.

Piva grupa država koje je trebalo stabilizovati bila je grupa poraženih zemalja čije su valute propale posle Prvog svetskog rata. Druga grupa sasto-jala se od evropskih pobedničkih država koje su stabilizovale svoje valute uglavnom posle te prve grupe. U trećoj grupi su se nalazile Sjedinjene Drža-ve, kao glavni korisnik zlatnog standarda.

Neravnotežu prve grupe izvesno vreme podnosila je druga grupa zema-lja. Čim je ta druga grupa stabilizovala svoju valutu, takođe je imala potrebu da jo j treća grupa pruži podršku. Najzad je ta treća grupa, koju su činile Sjedinjene Države, bila najteže pogođena kumulativnom neravnotežom evrop-ske stabilizacije.


Uz glavu 2

4

NJIHANJE KLATNA POSLE PRVOG SVETSKOG RATA

Njihanje klatna posle Prvog svetskog rata bilo je opšte i brzo, ali je njegova amplituda bila mala. U velikoj većini zemalja srednje i istočne Evrope pe-riod od 1918. do 1923. godine doneo je samo konzervativnu restauraciju, koja je usledila nakon demokratske (ili socijalističke) republike, nastale kao rezultat poraza; nekoliko godina kasnije uspostavljene su skoro svugde jed-nopartijske vlade. I opet je pokret bio prilično univerzalan.

Uz glavu 2

5

FINANSIJE I MIR

O političkoj ulozi međunarodnih finansija tokom poslednje polovine veka jedva da postoji dostupan materijal. Kortijeva (Corti) knjiga o Rotšildovima obuhvata samo period koji je prethodio Evropskom koncertu. Njihovo uče-

Odabrana literatura za "društva i privredne sisteme» 257

šće u poslu s akcijama Sueckog kanala, ponuda Blajhrederovih (Bleichroe-der) da se finansira francuska ratna odšteta posle 1871. godine emitovanjem međunarodnog zajma, velike transakcije u periodu izgradnje železnice pre-ma Istoku — ne nalaze se u tom materijalu. Istorijska dela kao što su Lan-gerova i Zontagova (Sontag) ne posvećuju dovoljno pažnje međunarodnim finansijama (Zontag u svom nabrajanju faktora mira ne pominje finansije); a Lidsove (Leathes) primedbe u Cambridge Modern Historj samo su izuzetak. Kritika liberalnih autora bila je usmerena na nedostatak patriotizma finansi-jera ili na njihovu sklonost da podržavaju protekcionističke i imperijalističke tendencije na štetu slobodne trgovine, kao u slučaju autora Lizija (Lysis) u Francuskoj ili Hobsona u Engleskoj. Marksistička dela poput Hilferdingovih i Lenjinovih, stavljaju naglasak na imperijalističke snage proistekle iz nacio-nalnog bankarstva i njegove organske veze s teškom industrijom. Ovakav ar-gumenat, pored toga što se uglavnom ograničava na Nemačku, nužno pro-pušta da uzme u obzir interese međunarodnog bankarstva.

Uticaj Vol strita na događanja dvadesetih godina dvadesetog veka suvi-še je vremenski blizak da bi se objektivno proučavao. Teško se može dovesti u sumnju to da je taj uticaj u celini prevagnuo na stranu međunarodnog smirivanja i posredovanja, od vremena mirovnih ugovora do Dozovog pla-na, Jangovog plana i likvidiranja reparacija u Lozani i posle nje. Skorašnja literatura teži da ostavi po strani problem privatnih investicija, kao u Stejli-jevom (Staley) delu u kome se jasno isključuju zajmovi vladama, bilo od strane drugih vlada ili privatnih investitora, a ovo ograničenje praktično onemogućava bilo kakvu opštu procenu međunarodnih finansija u tom ina-če interesantnom istraživanju. Fajzov (Feis) odličan prikaz, koji smo uveliko koristili, skoro da u potpunosti obrađuje ovu temu, ali je takođe nedovoljno potkrepljen autentičnim materijalom, je r arhive haute finance još nisu bile dostupne. Vredna dela Erla (Earle), Remera i Vinera imaju ista neizbežna ograničenja.

Uz glavu 4

6

ODABRANA LITERATURA ZA «DRUŠTVA I PRIVREDNE SISTEME«

Devetnaesti vek pokušao je da uspostavi samoregulativni privredni sistem na osnovu motiva lične dobiti. Mi držimo da je takav poduhvat po prirodi stva-ri nemoguć. Ovde nas interesuju samo iskrivljeni pogledi nai život i društvo koje takav pristup podrazumeva. Mislioci devetnaestog veka, na primer,

2 5 8 Napomene o izvorima

pretpostavljali su da je ponašati se kao trgovac na tržištu «prirodno» i da je svaki drugi oblik ekonomskog ponašanja veštački — odnosno rezultat sputa-vanja ljudskih instinkata; da će tržišta spontano nastati ako ljudi slobodno deluju; da bez obzira koliko je s moralnog stanovišta poželjno takvo društvo, bar je njegova praktičnost zasnovana na nepromenljivim osobinama ljud-skog roda i tome slično. Skoro potpuno suprotno tim tvrđenjima proizilazi iz nalaza modernih istraživanja u različitim oblastima društvenih nauka, kao što su socijalna antropologija, ekonomija primitivnih društava, istorija ranih civilizacija i opšta privredna istorija. Zapravo, teško da postoji neka antropo-loška ili sociološka pretpostavka, eksplicitno ili implicitno sadržana u filozo-fiji ekonomskog liberalizma, koja nije bila opovrgnuta. Navešćemo nekoliko citata:

(a) Motiv dobiti nije «prirodan» za čoveka. «Karakteristična crta primitivne ekonomije je odsustvo bilo kakve želje

da se ostvari dobit iz proizvodnje ili razmene» (Thurmvald, Economics in Pri-mitive Communities, 1932, str. 13). «Predstava o primitivnom ekonomskom čoveku iz nekih ekonomskih priručnika u upotrebi jedna je od onih koje moraju da nestanu jednom zauvek» (Malinowski, Argonauts of the Western Pacific, 1930, str. 60). «Mi moramo odbaciti idealtjpen mančesterskog liberalizma, koji su ne samo teorijski već i istorijski pogrešni« (Brinkmann, «Das soziale System des Kapitalismus«, u: Grundriss der Sozialdkonomik, Abt. IV, str. 11).

(b) Očekivati naknadu za rad nije «prirodno» za čoveka. «Dobit, koja se u civilizovanijim zajednicama tako često pojavljuje kao

podsticaj za rad, u izvornim urođeničkim uslovima nikada ne predstavlja motiv za rad» (Malinowski, cit. delo, str. 156). «Nigde u primitivnim društvi-ma bez stranog uticaja ne nalazimo da je rad povezan sa idejom plaćanja« (Lovvie, «Social Organization«, u: Encyclopedia of the Social Sciences, tom XIV, str. 14). «Nigde se rad ne iznajmljuje niti prodaje« (Thurnvvald, Die menschlic-he Gesellschaft, Bk. III, 1932, str. 169). Uobičajeno je . . . «da se rad tretira kao obaveza i zato se ne zahteva naknada« (Firth, Primitive Economics of the New Zealand Maori, 1929). «Čak i u srednjem veku plaćanje za rad strancima bilo je nepoznato.« «Stranac nije imao ličnih obaveza ili dužnosti i stoga treba da radi za čast i priznanje.« Majstori pevači, iako stranci, «prihvatali su nakna-du, i usled toga bili prezirani« (Lowie, cit. delo).

(c) Ograničavati rad na neizbežni minimum nije «prirodno» za čoveka. «Moramo da zapazimo da rad nije nikada ograničen na neizbežni mi-

nimum, već prelazi apsolutno neophodnu količinu usled prirodnog ili steče-nog funkcionalnog podsticaja na aktivnost« (Thurmvald, Economics, str. 209). «Rad uvek stremi preko onoga što je strogo neophodno« (Thurmvald, Die menschliche Gesellschaft, str. 163).

Odabrana literatura za «društva i privredne sisteme» 259

(d) Uobičajeni podsticaj za rad nije dobit već uzajamnost, takmičenje, radost u radu i društveno priznanje.

Uzajamnost: «Nadeno je da većina, ako ne i svi ekonomski činovi pri-padaju nekom lancu uzajamnog davanja i uzvraćanja poklona, koji se dugo-ročno uravnotežuju tako da koriste obema stranama jednako. . . Čovek koji bi neprestano odbijao da se pokori ovim zakonitostima u svom ekonom-skom delovanju našao bi se uskoro izvan društvenog i ekonomskog poretka i toga je on savršeno svestan« (Malinowski, Crime and Custom in Savage Society, 1926, str. 40—41).

Takmičenje: «Takmičenje je oštro, a rezultat je, iako je cilj jedinstven različitog kvaliteta... Ono je borba za savršenstvo u ponavljanju obrazaca« (Goldenweiser, «Loose Ends of Theory on the Individual, Pattern, and Invo-lution in Primitive Society«, u: Essays in Anthropology, 1936, str. 99). «Ljudi se jedni sa drugima nadmeću u brzini, revnosti, težini koju mogu da podig-nu kada nose teško kolje u baštu ili kada odnose žetvu jama» (Malinovski, Argonauts, str. 61).

Radost u radu: «Rad kao cilj samom sebi stalna je karakteristika aktiv-nosti kod Môra« (Firth, «Some Features of Primitive Industry«, E. J., tom I, str. 17). «Mnogo vremena i rada ulaže se u estetske svrhe, u to da bašte bu-du čiste, uredne, bez otpadaka; u građenje lepih, čvrstih ograda; u posta-vljanje naročito jakog i velikog kolja za zasade jama. Sve ovo je u izvesnoj meri potrebno za gajenje biljaka; ali nema sumnje da su urođenici u tome daleko savesniji nego što je zaista neophodno« (Malinovski, cit. delo, str. 59).

Društveno priznanje: «Savršenstvo u baštovanstvu glavni je pokazatelj društvenog vrednovanja čoveka« (Malinowski, Coral Gardens and Their Magic, tom II, 1935, str. 124). «Od svakog čoveka u zajednici očekuje se da uloži određeni trud« (Firth, Primitive Polynesian Economy, 1939, str. 161). «Ostrvlja-ni Andamana gledaju na lenjost kao na antisocijalno ponašanje« (Ratclif-fe-Brown, The Andaman Islanders). «Ulaganje svoga rada u korist nekog dru-gog jeste društvena, a ne samo ekonomska usluga« (Firth, cit. delo, str. 303).

(e) Čovek je vekovima isti. Linton (Ralph Linton) u svom delu Proučavanje čoveka (Study of Man)

savetuje opreznost prema psihološkim teorijama o determinisanosti ličnosti i tvrdi da «opšta zapažanja vode zaključku da je ukupni raspon ovih tipova uglavnom isti u svim društvima... Drugim rečima, čim [posmatrač] pronikne kroz sloj kulturnih razlika, on vidi da su ovi ljudi u osnovi slični nama« (str. 484). Turnvald naglašava sličnost ljudi na svim stupnjevima njihovog razvit-ka: «Primitivna ekonomija opisivana na prethodnim stranicama ne razlikuje se od bilo kog drugog oblika ekonomije kada su u pitanju ljudski odnosi i zasniva se na istim opštim načelima društvenog života« (Economics, str. 288). «Neke kolektivne emocije elementarne prirode suštinski su iste kod svih ljudskih bića i objašnjavaju ponovno javljanje sličnih obrazaca u njihovoj


društvenoj egzistenciji« («Sozialpsychische Ablaufe im Volkerleben«, u: Essays in Anthropology, str. 383). Delo Rut Benedikt (Ruth Benedict) Obrasci kulture (Patterns of Culture) zasniva se na sličnoj pretpostavci: «Ja sam govorila kao da je ljudski temperament prilično postojan u svetu, kao da u svakom dru-štvu potencijalno postoji više-manje slična raspodela, i kao da je kultura u skladu sa svojim tradicionalnim obrascima među njima odabrala i uobličila veliku većinu pojedinaca na sličan način. Iskustvo transa, na primer, prema tome tumačenju predstavlja potencijal izvesnog broja pojedinaca u svakoj populaciji. Kad se tome odaje poštovanje i kad se nagrađuje, znatan broj ljudi će uspevati da padne u trans ili će to stanje simulirati...« (str. 233). Malinovski je dosledno podržavao isto stanovište u svojim radovima.

(f) Privredni sistemi su, po pravilu, ugrađeni u društvene odnose; raspodela materi-jalnih dobara je osigurana neekonomskim motivima.

Primitivna privreda je «društvena delatnost i bavi se pojedincima kao delovima neraskidive celine« (Thurmvald, Economics, str. xii). To se podjed-nako odnosi na bogatstvo, rad i razmenu. «Bogatstvo u primitivnim zajedni-cama nema ekonomsku već društvenu prirodu« (ibid.). Rad je u stanju da postane «delotvoran rad«, zato što je socijalnim snagama integrisan u organi-zovan napor» (Malinovski, Argonauts, str. 157). «Razmena dobara i usluga vrši se uglavnom u okviru stalnog partnerstva ili pomoću određenih društvenih veza ili povezana sa uzajamnošću u stvarima neekonomske prirode« (Mali-novvski, Crime and Custom, str. 39).

Izgleda da su dva glavna principa koja određuju ekonomsko ponašanje uzajamnost i skladištenje uz preraspodelu dobara:

«Čitav plemenski život prožet je neprestanim davanjem i uzimanjem» (Mali-nowski, Argonauts, str. 167). «Današnje davanje biće nadoknađeno sutrašnjim uzimanjem. To je rezultat principa reciprociteta koji prožima svaki odnos u primitivnom životu...« (Thurmvald, Economics, str. 106). Da bi se ovakav re-ciprocitet omogućio, izvestan «dualitet» institucija ili «simetrija strukture po-stoji u svakom primitivnom društvu, kao nephodna osnova recipročnih oba-veza« (Malinowski, Crime and Custom, str. 25). «Kod Banara simetrični raspo-red odaja duhova zasniva se na sličnoj, simetričnoj strukturi njihovog dru-štva« (Thurmvald, Die Gemeinde der Banaro, 1921, str. 378).

Turnvald je otkrio da je pored ponašanja na principu reciprociteta ili u kombinaciji s njim, praksa skladištenja i preraspodele bila najšire prime-njivana od vremena primitivnih lovačkih plemena pa sve do vremena najve-ćih carstava. Dobra su se na jednom mestu sakupljala i onda delila članovi-ma zajednice na veoma raznovrsne načine. Među narodima Mikronezije i Polinezije, na primer, «kraljevi kao predstavnici prvog klana primaju prihod i onda vrše preraspodelu stanovništvu u obliku darova« (Thurnvvald, Econo-mics, str. xii). Ova distributivna funkcija najvažniji je izvor političke vlasti centralnih tela (ibid., str. 107).

Odabrana literatura za -evoluciju tržišnog obrasca» 261

(g) U životu ranog čoveka nije običaj da pojedinac sakuplja hranu za lično ili poro-dično koriščenje.

Klasični autori pretpostavljali su da je predekonomski čovek morao da se stara o sebi i svojoj porodici. Ovu pretpostavku obnovio je Karl Biher (Carl Buecher) u svom pionirskom delu koje se pojavilo na prekretnici ve-kova i zadobilo široku popularnost. Skorašnja istraživanja jednodušno su ko-rigovala Bihera u tom pogledu. (Firth, Primitive Economics of the New Zealand Moari, str. 12, 206, 350; Thurmvald, Economics, str. 170, 268, i Die menschlic-he Gesellschaft, tom III, str. 146; Herskovits, The Economic Life of Primitive Pe-oples, 1940, str. 34; Malinowski, Argonauts, str. 167, napomena ispod teksta).

(h) Uzajamnost i preraspodela su načela ekonomskog ponašanja koji se primenjuju ne samo u malim primitivnim zajednicama, već i u velikim i bogatim carstvima.

«Raspodela ima svoju osobenu istoriju koja počinje od najprimitivnijeg života lovačkih plemena.» «... Drukčiji je slučaj u društvima s novijom i izra-zitijom stratifikacijom...« «Najupečatljiviji primer pruža kontakt stočara i po-ljoprivrednika.« «... Uslovi u ovim društvima značajno se razlikuju. Ali se di-stributivna funkcija uvećava s rastom političke moći malog broja porodica i usponom despota. Glavar prima od seljaka poklone koji sada postaju 'pore-zi', i razdeljuje ih svojim službenicima, naročito dvoranima.«

«Taj razvoj je podrazumevao komplikovanije sisteme raspodele... Sve arhaične države — drevna Kina, carstvo Inka, kraljevstva Indije, Egipat, Va-vilonija — koristile su metalni novac za poreze i plate, ali su se uglavnom oslanjale na davanja u naturi, uskladištena u žitnicama i skladištima... deleći je zvaničnicima, ratnicima, i dokoličarskim klasama, tj. neproizvodnom delu stanovništva. U tom slučaju raspodela ima u osnovi ekonomsku funkciju« (Thurmvald, Economics, str. 106—108).

«Kad govorimo o feudalizmu, obično mislimo na srednji vek u Evro-pi... Međutim, to je institucija koja se vrlo brzo javlja u stratifikovanim za-jednicama. Činjenica da se većina transakcija vrši u naturi i da viši sloj pola-že pravo na svu zemlju ili stoku, ekonomski je uzrok feudalizma...« (ibid., str. 195).

Uz glavu 5

7

ODABRANA LITERATURA ZA «EVOLUCIJU TRŽIŠNOG OBRASCA«

Ekonomski liberalizam je funkcionisao uz zabludu da su njegova praksa i metode prirodna posledica opšteg zakona progresa. Da bi se uklopili u ovaj


obrazac, principi na kojima počiva samoregulativno tržište projektovani su unazad u celu istoriju ljudske civilizacije. Kao rezultat toga, prava priroda i poreklo trgovine, tržišta i novca, gradskog života i nacionalnih država prei-načeni su skoro do neprepoznatljivosti.

(a) Pojedinačni činovi «trampe i razmene» samo su izuzetno postojali u primitivnom društvu.

«Trampa prvobitno nije ni postojala. Ne samo da je primitivni čovek bio daleko od toga da bude opsednut željom za trampom, već je osećao od-bojnost prema njoj» (Buecher, Die Entstehung der Volkswirtschaft, 1904, str. 109). «Na primer, nemoguće je odrediti vrednost bonito-udice u odnosu na neku količinu hrane, je r se takva razmena nikada nije vršila i Tikopija ple-me bi to smatralo nečim nezamislivim... Sve vrste predmeta odgovaraju po-sebnim vrstama društvene situacije« (Firth, cit. delo, str. 340).

(b) Trgovina se ne javlja unutar zajednice, ona je spoljašnja aktivnost izmedju ra-znih zajednica.

«U svojim počecima trgovina je transakcija između etničkih grupa; njoj nema mesta među pripadnicima istog plemena ili iste zajednice, ona je, u najstarijim društvenim zajednicama, jedna spoljašna pojava, budući da je usmerena samo prema drugim plemenima« (M. Weber, General Economic History, str. 195). «Koliko god moglo čudno izgledati, srednjovekovna trgovi-na od samih početaka se razvijala pod podsticajem, ne lokalne, već izvozne trgovine« (Pirenne, Economic and Social Historj, str. 142). «Za ekonomsku ob-novu Srednjeg veka bila je odgovorna trgovina na velike razdaljine« (Piren-ne, Medieval Cities, str. 125).

(c) Trgovina se ne oslanja na tržišta; ona nastaje iz jednostranog donošenja pred-meta, nasilnog ili nenasilnog.

Turnvald je ustanovio činjenicu da su se najraniji oblici trgovine jedno-stavno sastojali u nabavljanju i prenošenju predmeta iz daleka. U osnovi to je lovačka ekspedicija. Da li je ta ekspedicija bila ratna, kao u lovu na robo-ve ili pirateriji, zavisilo je uglavnom od otpora na koji se nailazilo (op. cit. 145—146). «Piraterija je bila pokretač pomorske trgovine među Grcima Ho-merovog doba, kao i među norveškim Vikinzima; dugo vremena ta dva po-ziva razvijala su se uporedo« (Pirenne, Economic and Social Historj, str. 109).

(d) Postojanje ili nepostojanje tržišta nije bitno obeležje; lokalna tržišta nemaju ten-denciju da se proširuju.

«Privredni sistemi koji ne poseduju tržišta, ne moraju usled toga imati ikakve druge osobine koje bi bile zajedničke« (Thurnivald, Die menschliche Ge-sellschaft, tom III, str. 137). Na ranim tržištima «samo su određene količine određenih predmeta mogle da se međusobno trampe« {ibid., str. 137).

Odabrana literatura za «evoluciju tržišnog obrasca» 263

«Turnvald zaslužuje posebnu pohvalu za svoje opažanje da su primitivni no-vac i trgovina u suštini pre pojave društvenog nego ekonomskog značaja« (Loeb, «The Distribution and Function of Money in Early Society», u: Essays in Anthropology, str. 153). Lokalna tržišta nisu se razvila iz «oružane trgovi-ne« ili «ćutljive razmene«, ili drugih oblika spoljne trgovine, već iz «mira» održavanog na mestima susretanja u ograničene svrhe susedske razmene. «Cilj je lokalnih tržnica bio da snabdevaju hranom stanovništvo nastanjeno na određenom području. Zbog toga su pijačni dani održavani svake nedelje, sa ograničenim brojem potrošača i uz ograničenje na prodaju i kupovinu na malo« (Pirenne, cit. delo, gl. 4, «Commerce to the End of the Thirteenth Century», str. 97). Pa i u kasnijoj fazi, lokalna tržišta, nasuprot sajmovima, nisu pokazivala sklonost da rastu. «Tržište je zadovoljavalo potrebe lokalnog stanovništva; služilo je samo stanovnicima iz okolnih mesta; roba koja se do-nosila bili su seoski proizvodi i svakodnevne potrepštine« (Lipson, The Eco-nomic Historj of England, 1935, tom I, str. 221). Lokalna trgovina «razvijala se obično u početku kao pomoćno zanimanje seljaka i ljudi zaposlenih u kućnoj radinosti, uglavnom kao sezonsko zanimanje...« (Weber, cit. delo, str. 195). «Bilo bi prirodno da pretpostavimo, na prvi pogled, da je trgovačka klasa rasla malo po malo usred poljoprivredne populacije. Ništa, međutim, ne podržava ovu teoriju« (Pirenne, Medieval Cities, str. 111).

(e) Podela rada ne proističe iz trgovine ili razmene, već iz geografskih, bioloških i drugih neekonomskih činjenica.

«Podela rada nije nikako rezultat komplikovane ekonomije kako se to prikazuje u racionalističkoj teoriji. Ona pre svega nastaje usled fizioloških razlika polova i starosnog doba« (Thurmvald, Economics, str. 212). «Skoro je-dina podela rada je između muškaraca i žena« (Herskovits, cit. delo, str. 13). Drugi način na koji podela rada može nastati usled bioloških činjenica jeste u slučaju simbioza različitih etničkih grupa. «Etničke grupe se transformišu u grupe prema zanimanjima« kroz formiranje «gornjeg sloja« u društvu. «Tako se stvarala organizacija zasnovana, s jedne strane, na doprinosima i uslugama zavisne klase i, s druge strane, na moći raspodele koju su posedo-vale glave porodica vodećeg sloja« (Thurmvald, Economics, str. 86). Ovde na-lazimo jedan od začetaka države (Thurmvald, Sozialpsjchische Ablaufe, str. 387).

( f ) Novac nije odlučujući pronalazak; postojanje ili nepostojanje novca nije od bit-nog značaja za tip ekonomije.

«Sama činjenica da je neko pleme koristilo novac, veoma malo ga je razlikovala u ekonomskom pogledu od plemena koja ga nisu koristila« (Lo-eb, cit. delo, str. 154). «Ako se novac uopšte i koristio, njegova funkcija se potpuno razlikuje od one koju ima u našoj civilizaciji. On nikada ne presta-je da bude konkretan materijal i nikada ne postaje potpuno apstraktan


predstavnik vrednosti» (Thurnwald, Economics, str. 107). Teškoće trampe ni-su odigrale nikakvu ulogu u «pronalasku» novca. «Etnološka istraživanja opovrgavaju ovo staro stanovište klasičnih ekonomista.« (Loeb, cit. delo, str. 167, nap. 6). Usled specifičnog korišćenja robe koja funkcioniše kao novac i njenog simboličkog značaja kao atributa moći, nije moguće posmatrati »eko-nomsko posedovanje sa jednostranog racionalističkog stanovišta« (Thurn-wald, Economics). Na primer, novac se može koristiti samo za isplatu zarada i poreza {ibid,., str. 108) ili se može koristiti za kupovinu žene, za dug u krvi, ili da se plati kazna. «Tako možemo videti iz ovih primera u uslovima pre nastanka države da procena vrednih predmeta zavisi od količine uobičajenih doprinosa, položaja koje zauzimaju vodeće ličnosti i od njihovih konkretnih odnosa sa običnim ljudima iz svojih zajednica« (Thurnwald, Economics, str. 263).

Novac je, slično tržištima, uglavnom spoljni fenomen čiji je značaj za zajednicu prvenstveno određen trgovačkim odnosima. «Ideja novca [je] obič-no uvedena spolja» (Loeb, cit. delo, str. 156). «Funkcija novca kao opšteg sredstva razmene potekla je iz spoljne trgovine« (Weber, cit. delo, str. 238).

(g) Spoljna trgovina prvobitno nije trgovina između pojedinaca već između kole-ktiviteta.

Trgovina je «grupni poduhvat«, ona se tiče «predmeta koji se kole-ktivno stiču«. Njeno poreklo leži u «kolektivnim trgovačkim putovanjima«. «U organizovanju tih ekspedicija koje često imaju obeležja spoljne trgovine, javlja se princip kolektivnosti« (Thurnwald, Economics, str. 145). «U svakom slučju najstarija trgovina jeste odnos razmene između udaljenih plemena« (Weber, cit. delo, str. 195). Srednjovekovna trgovina nedvosmisleno nije bila trgovina između pojedinaca. Ona je bila «trgovina između određenih grado-va, medu-komunalna ili među-municipalna trgovina« (Ashley, An Introduction to English Economic History and Theory, deo I, «The Middle Ages«, str. 102).

(h) Sela su bila isključena iz trgovine u Srednjem veku. «Sve do duboko u petnaesto stoleće bili su gradovi jedina središta trgo-

vine i radinosti, a da ništa nisu prepuštali seoskim područjima« (Pirenne, Economic and Social History, str. 169). «Borba protiv seoske trgovine i seoskog zanatstva trajala je barem sedam ili osam stoleća« (Heckscher, Mercantilism, 1935, tom I, str. 129). «Takve se mere sve više pooštravaju što jače napre-duju demokratske vlade...« «Kroz čitavo četrnaesto stoleće redovno su odaši-ljane oružane ekspedicije u sva okolna sela; tkalački razboji i kace koji su pritom nađeni bili su uništavani ili plenjeni« (Pirenne, cit. delo, str. 211).

(i) Trgovina među gradovima u Srednjem veku nije bila nediskriminativna. Međuopštinska trgovina podrazumevala je davanje prednosti odnosima

s pojedinim gradovima ili grupama gradova, pa su, na primer, londonske

Odabrana literatura za 'evoluciju triišnog obrasca» 265

Hanze bile u takvom odnosu s tevtonskim Hanzama. Uzajamnost i pro-tiv-mere bili su principi koji su vladali u odnosima tih gradova. Na primer, u slučaju neplaćanja dugova, sudije grada kreditora mogle su da se obrate sudijama grada dužnika da presude na način za koji smatraju da bi bilo poželjno da se postupa sa njihovim ljudima «i zaprete da će u slučaju ako dug ne bude otplaćen, odmazdu trpeti narod toga grada» (Ashley, rit. delo, deo I, str. 109).

(j) Nacionalni protekcionizam bio je nepoznat. «Za ekonomske svrhe jedva da je potrebno praviti razliku između poje-

dinih zemalja u trinaestom veku, j e r postojalo je manje prepreka za društve-nu razmenu unutar granica hrišćanskog sveta nego što ih susrećemo danas« (Cunningham, Western Civilization in Its Economic Aspects, tom I, str. 3). Do petnaestog veka ne postoje carine na političkim granicama. «Pre toga nije se nigde javila želja da se domaćoj trgovini da prednost na taj način što bi se zaštitila od strane konkurencije« (Pirenne, Economic and Social History, str. 92). «Međunarodno» trgovanje bilo je slobodno u svim oblicima (Power i Postan, Studies in English Trade in the Fifteenth Century).

(k) Merkantilizam je nametnuo slobodniju trgovinu gradovima i provincijama unu-tar nacionalnih granica.

Prvi tom Hekšerovog Merkantilizma (Merkantilismus, 1935) ima naslov «Merkantilizam kao ujedinjujući sistem«. Kao takav merkantilizam se «proti-vio svemu što je ekonomski život vezivalo za neko posebno mesto i ometalo trgovinu unutar državnih granica« (Heckscher, rit. delo, tom II, str. 273). «Oba vida municipalne politike, suzbijanje seoske okoline i borba protiv konkurencije stranih gradova, bila su u sukobu sa ekonomskim ciljevima dr-žave« (ibid., tom I, str. 131). «Merkantilizam je 'nacionalizovao' zemlje kroz delovanje trgovine koja je lokalne običaje širila na teritoriju cele države« (Pantlen, «Handel», u: Handworterbuch der Staatswissenschaften, tom VI, str. 281). «Merkantilizam je često veštački podsticao konkurenciju da bi organi-zovao tržišta sa automatskim regulisanjem ponude i tražnje« (Heckscher). Prvi moderni autor koji je prepoznao liberalizujuće tendencije merkantilnog sistema bio je Šmoler (Gustav F. von Schmoller) (1884).

(1) Srednjevekovni regulacionizam bio je veoma uspešan. «Politika gradova u Srednjem veku bila je verovatno prvi pokušaj u za-

padnoj Evropi, posle propasti starog sveta, da se ekonomska oblast društva reguliše saobrazno doslednim načelima. Taj pokušaj je krunisan neuobičaje-nim uspehom.. . Ekonomski liberalizam ili laissez-faire, u vreme njegove neo-sporne nadmoćnosti, jeste, možda, jedan takav primer, ali u pogledu traja-nja, liberalizam je bio jedna mala, prolazna epizoda u poređenju sa istraj-nom upornošću politike gradova« (Heckscher, rit. delo, str. 139). «Oni su to


postizali sistemom regulacija, tako izvanredno prilagođenim svojoj svrsi da se može smatrati remek-delom svoje vrste... Ekonomija grada bila je dostoj-na istovremene gotske arhitekture« (Pirenne, Medieval Cities, str. 217).

(m) Merkantilizam je municipalne delatnosti proširio na nacionalnu teritoriju. «Ishod bi bila gradska politika protegnuta na širu oblast — neka vrsta

municipalne politike nametnute na državnoj osnovi« (Heckscher, cit. delo, tom I, str. 131).

(n) Merkantilizam, najuspešnija politika. «Merkantilizam je stvorio majstorski sistem složenog i razrađenog za-

dovoljavanja potreba« (Buecher, cit. delo, str. 159). Uspeh Kolberovih (Col-bert) Reglements, u kojima se zalagao za visok kvalitet u proizvodnji kao cilj po sebi, bio je «ogroman» (Heckscher, cit. delo, tom I, str. 166). «Privredni život u nacionalnim razmerama bio je uglavnom rezultat političke centrali-zacije« (Buecher, cit. delo, str. 157). Regulativnom sistemu merkantilizma mora se odati priznanje «za stvaranje radnog zakonodavstva i radne discipli-ne, koji su bili strožiji od bilo čega što je uski partikularizam srednjovekov-nih gradskih vlada bio u stanju da stvori sa njihovim moralnim i tehnolo-škim ograničenjima« (Brinkmann, «Das soziale System des Kapitalismus«, u: Grundriss der Sozialokonomik, Abt. IV).

Uz glavu 7

8

LITERATURA O SPINHEMLENDU

Samo na početku i na kraju doba liberalnog kapitalizma nailazimo na svest o odlučujućem značaju Spinhemlenda. Govorilo se, naravno, i pre i posle 1834. godine o «sistemu doprinosa« i «lošoj primeni Zakona o sirotinji«. No to se, međutim, obično nije povezivalo sa Spinhemlendom iz 1795. godine, već sa Gilbertovim zakonom iz 1782, a prave osobine sistema Spinhemlenda nisu bile jasne u javnom mnjenju.

Čak ni danas one nisu jasne. Još uvek je široko rasprostranjeno mišlje-nje da je Spinhemlend jednostavno značio nediskriminativnu pomoć za siro-tinju. U stvari, bilo je to nešto sasvim drugačije, naime sistematsko dopunja-vanje najamnina. Savremenici su samo delimično shvatali da je ta praksa bi-la direktno suprotstavljena principima tjudorskog zakonodavstva, a nisu uopšte shvatali da je ona bila potpuno nespojiva sa sistemom najamnina ko-

Literatura o Spinhemlendu 267

ji se stvarao. Što se tiče praktičnih posledica, tek je docnije primećeno d a j e , u sprezi sa Zakonima protiv udruživanja iz 1799—1800. godine, Spinhe-mlend dovodio do smanjenja najamnina i pretvorio se u subvencije poslo-davcima.

Klasični ekonomisti su neprestano istraživali detalje «sistema doprino-sa«, kao što su to činili u slučaju rente i valute. Oni su razmatrali sve oblike doprinosa i pomoći ne odvajajući ih od «zakona o sirotinji« i insistirali su na njihovom potpunom ukidanju. Ni Taunzend, ni Maltus, ni Rikardo nisu bili za reformu Zakona o sirotinji, već su zahtevali njegovo ukidanje. Bentam, koji je jedini uradio studiju o tom problemu, bio je u toj stvari manje dog-matičan nego inače. Berk i on razumeli su ono što Pit nije uvideo — da je princip dopunjavanja najamnina bio istinski pogrešan i opasan.

Engels i Marks nisu proučavali Zakon o sirotinji. Ništa se ne bi moglo smisliti što bi njima više odgovaralo da pokažu pseudohumanizam sistema koji je imao reputaciju da ugađa sirotinji, dok je ustvari snižavao njihove najamnine ispod egzistencijalnog nivoa (u čemu je imao snažnu podršku specijalnog Zakona protiv sindikalnog organizovanja) i davao javni novac bogatima da bi se još više obogatili na račun siromašnih. Ali u njihovo vre-me pravi neprijatelj bio je novi Zakon o sirotinji, a Kobet (Cobbett) i čartisti su nastojali da idealizuju stari. Uz to, Engels i Marks su sa pravom verovali d a j e sa dolaskom kapitalizma reforma Zakona o sirotinji postala neizbežna. Tako su propustili ne samo neke prvoklasne poene u debati, već i argument kojim bi Spinhemlend učvrstio njihov teorijski sistem, naime da kapitalizam ne može da funkcioniše bez slobodnog tržišta rada.

Za svoje sumorne opise posledica Spinhemlenda Harijet Martino je obilato koristila klasične odlomke iz Izveštaja o zakonu o sirotinji (Poor Law Report, 1834). Gouldovi (Gould) i Baringovi (Baring),* koji su finansirali iz-davanje skupocenih malih tomova u kojima je ona preuzela na sebe da ob-jasni siromašnima neizbežnost njihove bede — a bila je duboko uverena da je ta beda neizbežna i da bi samo poznavanje zakona političke ekonomije moglo učiniti njihovu sudbinu podnošljivom — nisu mogli da nađu iskreni-jeg i u celini bolje obaveštenog zastupnika svog kreda (Illustrations to Political Economy, 1831, tom III; takođe The Parish i The Hamlet u: Poor Laws and Pa-upers, 1834). Njen Tridesetogodišnji mir, 1816—1846 (Thirty Years Peace, 1816—1846) napisan je u umerenijem tonu i pokazuje više naklonosti pre-ma čartistima nego prema uspomeni na njenog učitelja, Bentama (tom III, str. 489 i tom IV, str. 453). Ona je završila svoju hroniku ovim značajnim odeljkom: «Naši ljudi najboljih umova i srca bave se ovim važnim pitanjem prava rada, dobijajući i upečatljiva upozorenja iz inostranstva da se ona ne mogu zanemarivati a da kazna za to ne bude blaža od opšte propasti. Da li

* Jason Gould (1836—1892), američki finansijer; Alexander Baring (1774—1848), bri-tanski finansijer i diplomata. — Prim. prev.


je moguće da se ne može naći rešenje? To rešenje verovatno može da bude središnja činjenica narednog perioda britanske istorije, a tad više nego sada moglo bi izgledati da je u pripremanju nalaženja tog rešenja bio glavni inte-res prethodnog perioda tridesetogodišnjeg mira». Bilo je to proročanstvo koje se ostvarilo sa zakašnjenjem. U sledećem periodu britanske istorije pi-tanje rada nije se više postavljalo, ali se ponovo javilo sedamdesetih godina devetnaestog veka i pola veka kasnije zaista dovelo do «sveopšte propasti«. Očigledno je bilo lakše 1840-ih nego 1940-ih uočiti da se poreklo tog pro-blema nalazi u principima na kojima se temeljila reforma Zakona o sirotinji.

U toku cele viktorijanske epohe, a i docnije, nijedan filozof ni istoričar nije se ozbiljnije bavio sitnom ekonomijom Spinhemlenda. Od trojice istori-čara bentamizma, ser Lesli Stiven nije se potrudio da izučava detalje, a Eli Halevi (Elie Halevy), koji je prvi shvatio centralnu ulogu Zakona o sirotinji u istoriji filozofskog radikalizma, imao je samo maglovite predstave o tom pitanju. U prikazu trećeg, Dajsija, propust je još upadljiviji. Njegova jedin-stvena analiza odnosa zakona i javnog mnjenja tretirala je «laissez-faire» i «kolektivizam» kao sastavne delove nerazmrsive pređe. Taj obrazac je na-stao, kako je on verovao, iz industrijskih i poslovnih trendova toga doba, to jest iz ustanova koje su oblikovale privredni život. Niko nije mogao snažnije od Dajsija da naglasi dominantnu ulogu koju je u javnom mnjenju imao pa-uperizam, kao ni značaj reforme Zakona o sirotinji u celini sistema bentami-stičkog zakonodavstva. Pa ipak bio je zbunjen odlučujućim značajem koji su bentamovci pridavali reformi Zakona o sirotinji u svome zakonskom projek-tu i, ustvari, verovao je da je u pitanju opterećivanje industrije doprinosi-ma. Istoričari ekonomske misli ranga Šumpetera (Schumpeter) ili Mičela (Mitchell) analizirali su pojmove klasičnih ekonomista bez pozivanja na Spinhemlendske uslove.

Sa predavanjima Arnolda Tojnbija (1881) industrijska revolucija posta-la je predmet ekonomske istorije. Tojnbi je smatrao da je torijevski socijali-zam odgovoran za Spinhemlend i njegov «princip da bogati štite sirotinju«. Otprilike u to vreme Vilijam Kaningem bavio se istom temom i ona je kao nekim čudom oživela, ali je njegov glas bio usamljen. Iako je Mantu (1907) mogao da koristi Kaningemovo remek-delo (1881), on je spominjao Spinhe-mlend samo kao «još jednu reformu« i, što je dosta čudno, pripisivao mu zaslugu da je «terao sirotinju na tržište rada« (The Industrial Revolution in Eighteenth Century, str. 438). Ber (Beer), čije je delo bilo spomenik ranom engleskom socijalizmu, jedva da je i spominjao Zakon o sirotinji.

Tek kada su Hamondovi (Hammond) 1911. godine stvorili viziju nove civilizacije koju je najavila industrijska revolucija, ponovo je otkriven Spi-nhemlend. Za njih Spinhemlend nije pripadao ekonomskoj, već društvenoj istoriji. Vebovi (Webb) su 1927. godine nastavili rad na tome, postavljajući

Literatura o Spinhemlendu 269

pitanje političkih i ekonomskih preduslova Spinhemlenda, svesni činjenice da su se bavili poreklom društvenih problema našeg vremena.

Dž. H. Klapam je pokušao da se suprotstavi onome što bi se moglo na-zvati institucionalističkim pristupom ekonomskoj istoriji, čiji su predstavnici Engels, Marks, Tojnbi, Kaningem, Mantu i u novije vreme Hamondovi. On je odbijao da posmatra spinhemlendski sistem kao instituciju i govorio je o njemu samo kao o jednom obeležju «agrarne organizacije« zemlje (tom I, gl. 4). To je teško moglo da bude adekvatno, je r je upravo širenje na gradove ono što je uništilo sistem. Isto tako, on je dejstvo Spinhemlenda na dopri-nose razdvojio od pitanja najamnina i razmatrao ga unutar «privrednih ak-tivnosti države«. Ova je podela, pak, bila veštačka i nije posmatrala ekono-miju Spinhemlenda sa stanovišta klase poslodavaca. Ta klasa je imala isto toliko, ako ne i više, koristi od niskih najamnina nego što je gubila usled plaćanja doprinosa. Ali Klapamovo savesno poštovanje činjenica nadoknadi-lo je njegovo pogrešno tumačenje ove institucije. On je prvi ukazao na zna-čajne posledice «ratnih ograđivanja« na području na kome je uveden sistem Spinhemlenda, kao i na stvarni nivo do koga je taj sistem oborio realne najamnine.

Jedino su ekonomski liberali imali u svojoj tradiciji stalno podsećanje na krajnju nespojivost Spinhemlenda i najamnog sistema. Samo su oni shva-tili da, u najširem smislu, svaki oblik zaštite rada podrazumeva nešto od principa Spinhemlendskog intervencionizma. Spenser je koristio namet «na-doknađivanja najamnina« (kako je nazivan sistem doprinosa u njegovom kraju) da bi napadao bilo koju «kolektivističku» praksu, termin čiju je upo-trebu on s lakoćom proširivao na područja javnog obrazovanja, stambene politike, obezbeđivanja terena za rekreacije i slično. Dajsi je 1913. godine sumirao njegovu kritiku Zakona o starosnim penzijama (Old Age Pensions Act, 1908) sledećim rečima: «U suštini to nije ništa različito od novog oblika pomoći sirotinji van prihvatilišta«. On je sumnjao u to da su ekonomski li-berali ikada imali pravu šansu da sprovedu svoju politiku do uspešnog isho-da. «Neki njihovi predloži nisu nikada realizovani; na primer, nikada nije ukinuta pomoć sirotinji van prihvatilišta«. Ako je takvo bilo Dajsijevo mišlje-nje, bilo je prirodno da i Mizes tvrdi kako će «sve dok bude isplaćivana nov-čana pomoć nezaposlenima, morati da postoji i nezaposlenost« (Liberalisms, 1927, str. 74), i da se «novčana pomoć nezaposlenima pokazala kao jedno od najefikasnijih oružja destrukcije« (Socialism, 1927, str. 484; Nationalokono-mie, 1940, str. 720). Volter Lipman u svom delu Dobro društvo (Good Society, 1937) pokušao je da se distancira od Spensera, ali samo da bi se pozivao na Mizesa. Oni su obojica odražavali reakciju liberala na novi protekcionizam iz 1920-ih i 1930-ih. Nesumnjivo je da su mnoga obeležja te situacije sada podsećala na Spinhemlend. U Austriji je pomoć za nezaposlene subvencioni-sana iz državne blagajne koja je bila bankrotirala, u Velikoj Britaniji »proši-rena pomoć nezaposlenima« se nije razlikovala od «pomoći nezaposlenim


radnicima«; u Americi su osnovane WPA i PWA.* Ser Alfred Mond, direktor Državne hemijske industrije uzalud se 1926. godine zalagao da britanski po-slodavci treba da primaju subvencije iz fondova za nezaposlene kao nakna-du za najamnine da bi se povećala mogućnost zapošljavanja. U svojim samrtnim mukama liberalni kapitalizam bio je suočen sa još uvek nerešenim problemima nezaposlenosti i valute, koji su ga pratili od samog početka.

SAVREMENA LITERATURA O PAUPERIZMU I STAROM ZAKONU O SIROTINJI

Acland, Compulsory Savings Plans (1786). Anonymous, Considerations on Several Proposals Lately Made for the Better Maintenance of the Poor.

Sa dodatkom. (II izd., 1752.) Anonymous, A New Plan for the Better Maintenance of the Poor of England (1784). An Address to the Public from the Philanthropic Society, instituted in 1788 for the Prevention of Crimes

and the Reform of the Criminal Poor (1788). Applegarth, Rob., A Plea for the Poor (1790). Belsham, Will, Remarks on the Bill for the Better Support and Maintenance of the Poor (1797). Bentham, J., Pauper Management Improved (1802).

, Observation on the Restrictive and Prohibitory Commercial System (1821). , Observations on the Poor Bill, introduced by the Right Honorable William Pitt; napisao febru-ara 1797.

Burke, E., Thoughts and Details on Scarcity (1795). Cowe, James, Religious and Philanthropic Trusts (1797). Crumple, Samuel, M. D., An Essay on the Best Means of Providing Employment for the People

(1793). Defoe, Daniel, Giving Alms No Charity, and Employing the Poor a Grievance to the Nation (1704). Dyer, George, A Dissertation on the Theory and Practice of Benevolence (1795).

, The Complaints of the Poor People of England (1792). Eden, On the Poor (1797), 3 toma. Gilbert, Thomas, Plan for the Better Relief and Employment of the Poor (1781). Godwin, William, Thoughts Occasioned by the Perusal of Dr. Parr's Spiritual Sermon, Preached at

Christ Church April 15, 1800 (London, 1801). Hampshire, State of the Poor (1795). Hampshire Magistrate (E. Poulter), Comments on the Poor Bill (1797). Howlett, Rev. J. , Examination of Mr. Pitt's Speech (1796). James, Isaac, Providence Displayed (London, 1800), str. 20. Jones, Edw., The Prevention of Poverty (1796). Luson, Hewling, Inferior Politics: or, Considerations on the Wretchedness and Profligacy of the Poor

(1786). M'Farlane, John , D. D., Enquiries Concerning the Poor (1782). Martineau, H„ The Parish (1833).

, The Hamlet (1833). , The History of the Thirty Years' Peace (1849), 3 toma. , Illustrations of Political Economy (1832—34), 9 tomova.

Massie, J . , A Plan ... Penitent Prostitutes. Foundling Hospital, Poor and Poor Laws (1758). Nasmith, James, D. D., A Charge, Isle of Ely (1799).

* WPA — Works Progress Administration (Administracija izvođenja radova); PWA — Pu-blic Works Administration (Administracija javnih radova). — Prim. prev.

Spinhemlend i Beč 271

Owen, Robert, Report to the Committee of the Association for the Relief of the Manufacturing and Iuibo-uring Poor (1818).

Paine, Th., Agrarian Justice (1797). Pew, Rich., Observations (1783). Pitt, Wm. Morton, An Address to the Landed Interest of the defic. of Habitation and Fuel for the Use of

the Poor (1797). Plan of a Public Charity, A (1790), «On Starving-, skica. First Report of the Society for Bettering the Condition and Increasing the Comforts of the Poor. Second

Report of the Society for Bettering the Condition of the Poor (1797). Ruggles, Tho. , The History of the Poor (1793), 2 toma. Sabatier, Wm., Esq., A Treatise on Poverty (1797). Saunders, Robert, Observations. Sherer, Rev. J. G., Present State of the Poor (1796). Spitalfields institution, Good Meat Soup (1799). St. Giles in the Field, Vestry of the United Parishes of, Criticism of«Bill for the Better Support and

Maintenance of the Poor» (1797). Suffolk Gentleman, A Letter on the Poor Rates and the High Price of Provisions (1795). [Townsend, Wm.], Dissertation on the Poor Laws 1786 by A Well-Wisher of Mankind. Vancouver,

John , Causes and Production of Poverty (1796). Wilson, Rev. Edw., Observations on the Present State of the Poor (1795). Wood, J. , Letter to Sir William Pulteney (o Pitovom zakonskom predlogu) (1797). Young, Sir W., Poor Houses and Work-houses (1796).

Neki modemi spisi:

Ashley, Sir W. J . , An Introduction to English Economic History and Theory (1931). Belasco, Ph. S., «John Bellers, 1654—1725«, Economics, June, 1925.

, «The Labour Exchange Idea in the 17th Century«, Ec. J., Vol. I, str. 275. Blackmore, J. S. i Mellonie, F. C., Family Endowment and the Birthrate in the Early 19'1' Century,

tom I. Clapham, J. H., Economic History of Modern Britain, tom I, 1926. Marshall, Dorothy, «The Old Poor Law, 1662—1795», The Ec. Hist. Rev., tom VIII, 1937—38,

str. 38. Palgrave's Dictionary of Political Economy, članak «Poor Law», 1925. Webb, S. i B., English Local Government, tom 7—9, «Poor Law History«, 1927—29. Webb, Sidney, «Social Movements«, C.M.H., tom XII, str. 730—765.

Uz glavu 7

9

SPINHEMLEND I BEČ

Autora je prvobitno na proučavanje Spinhemlenda i njegovog uticaja na kla-sične ekonomiste navela veoma sugestivna društvena i ekonomska situacija nastala u Austriji posle Velikog rata.


Tu je, u potpuno kapitalističkom okruženju, j edna socijalistička grad-ska uprava uspostavila režim koji su žustro napadali ekonomski liberali. Ne-sumnjivo je da su neki intervencionistički postupci te uprave bili nespojivi sa mehanizmom tržišne privrede. Ali čisto ekonomski argumenti nisu iscrplji-vali problem koji je prvenstveno bio društveni, a ne privredni.

Glavne činjenice o Beču bile su sledeće. Tokom skoro celog petnaesto-godišnjeg perioda nakon Velikog rata 1914—1918, osiguranje za nezaposle-ne u Austriji uglavnom je subvencionisano iz javnih fondova i tako se stalno uvećavala pomoć davana van prihvatilišta. Stanarine su bile utvrđene na ni-vou minimalnog dela njihovog prethodnog iznosa i gradska uprava Beča podigla je velike zgrade za iznajmljivanje stanova na neprofitnoj osnovi, obezbeđujući potreban kapital porezima. Dok nisu postojali nikakvi dopri-nosi za najamnine, sveobuhvatno obezbeđivanje socijalnih usluga, ma kako one skromne bile, moglo je da dovede do značajnog obaranja najamnina, da nije bilo razvijenog sindikalnog pokreta za koji je, naravno, proširena naknada nezaposlenima značila veliku podršku. Sa ekonomskog stanovišta takav sistem je sigurno predstavljao anomaliju. Stanarine su ograničene na potpuno nerentabilni nivo i bile su nespojive sa postojećim sistemom privat-nog preduzetništva, naročito u građevinarstvu. Takođe je, tokom ranijeg pe-rioda, socijalna zaštita u osiromašenoj zemlji ometala stabilnost valute — in-flatorna i intervencionistička politika išle su ruku pod ruku.

Najzad je Beč, poput Spinhemlenda, popustio pred napadom politič-kih snaga koje su imale jaku podršku čisto ekonomskih argumenata. Politič-ki nemiri 1832. godine u Engleskoj i 1934. godine u Austriji imali su za cilj da oslobode tržište rada od intervencije zaštitnog pokreta. Ni vlastelinsko selo, ni radnička klasa Beča nisu mogli zauvek da se izoluju od svog okru-ženja.

Ipak, postojala je očigledno velika razlika između ta dva perioda zaštite. Englesko selo u 1795. moralo je da bude zaštićeno od dislokacije prouzrokovane ekonomskim progresom, koji je činio ogromni napredak gradskih manufaktura. Industrijska radnička klasa Beča 1918. morala je da bude zaštićena od posledica ekonomskog nazadovanja koje je nastalo usled rata, poraza i industrijskog haosa. Najzad, Spinhemlend je doveo do krize organizacije rada, što je otvorilo put u novu eru prosperiteta, dok je pobeda Heimwehra u Austriji bila deo totalne katastrofe nacionalnog i socijalnog si-stema.

Ono što želimo ovde da istaknemo jeste ogromna razlika u kulturnim i moralnim posledicama ova dva tipa intervencije: pokušaja Spinhemlenda da spreči nastajanje tržišne privrede i eksperimenta Beča koji je pokušavao da potpuno prevaziđe takvu privredu. Dok je Spinhemlend prouzrokovao pra-vu katastrofu kod običnih ljudi, Beč je postigao jedan od najspektakularnijih kulturnih trijumfa u istoriji Zapada. Godina 1795. dovela je do neviđenog

Zašto ne Vitbredov zakon? 273

propadanja radnih klasa, koje su bile sprečene da postignu novi status indu-strijskih radnika. Godina 1918. inicirala je isto tako neuporedivo moralno i intelektualno poboljšanje položaja visoko razvijene industrijske radničke kla-se koja se, zaštićena bečkim sistemom, oduprla degradirajućim posledicama velike ekonomske dislokacije i postigla nivo koji nikada nisu prevazišle na-rodne mase u bilo kom industrijskom društvu.

Jasno je da se to desilo usled društvenih, a ne ekonomskih aspekata problema. Ali da li su ortodoksni ekonomisti pravilno shvatili ekonomiju in-tervencionizma? Ekonomski liberali su, zapravo, tvrdili d a j e bečki režim sa-mo još j edno «pogrešno sprovođenje Zakona o sirotinji®, još jedan «sistem doprinosa«, koje je trebalo ukloniti gvozdenom rukom klasičnih ekonomista. Ali zar nisu ti mislioci i sami bili zavedeni relativno trajnim uslovima koje je stvorio Spinhemlend? Oni su često bili u pravu kada su govorili o budućno-sti, j e r je njihov izoštreni uvid pomagao oblikovanje te budućnosti, ali su u odnosu na svoje vreme bili u velikoj zabludi. Moderna istraživanja su poka-zala da je njihova reputacija zdravog praktičnog rasuđivanja bila nezasluže-na. Maltus je sasvim pogrešno tumačio potrebe svog vremena. Da su njego-va tendenciozna upozorenja o prenaseljenosti imala uticaja na neveste, koji-ma ih je lično upućivao, to je moglo «da zaustavi ekonomski progres u me-stu» kako je to rekao Maršal (T. H. Marshall). Rikardo je pogrešno prikazi-vao činjenice u sporu o valuti, kao i ulogu Engleske banke i nije uspeo da uoči prave uzroke depresijacije valute koji su, kao što mi to danas znamo, prvenstveno bili u političkim isplatama i teškoćama transfera. Da se poslu-šalo njegov savet povodom «Izveštaja o plemenitim metalima« (Bullion Re-port), Britanija bi izgubila rat s Napoleonom i «Imperija danas ne bi posto-jala«.

Tako su iskustvo Beča i njegove sličnosti sa Spinhemlendom neke mi-slioce uputili nazad na klasične ekonomiste, a kod drugih pobudili sumnju u njih.

Uz glavu 8

10

ZAŠTO NE VITBREDOV PREDLOG ZAKONA?

Činilo se da je jedina alternativa politici Spinhemlenda bio Vitbredov pred-log zakona (Whitbread's Bill), podnesen u zimu 1795. On je zahtevao proši-renje Statuta zanatlija iz 1563. godine, tako što bi uključio utvrđivanje mini-malnih najamnina prema godišnjoj proceni. Takva mera, tvrdio je autor


predloga zakona, zadržala bi elizabetansko pravilo određivanja najamnina, ali bi ga proširila na sve najamnine, od maksimalnih na minimalne, što bi sprečilo glad u selima. To bi nesumnjivo zadovoljilo preke potrebe, i vredi napomenuti da su predstavnici Safolka, na primer, podržali Vitbredov pred-log zakona, dok su njihove mirovne sudije takođe prihvatile princip Spinhe-mlenda na sastanku kome je prisustvovao i sam Artur J ang (Arthur Young). Za laike razlika između ove dve mere nije mogla da bude upadljivo velika. To nije iznenađujuće. Stotrideset godina kasnije kada je Mondov plan (1926) predlagao da se fond za nezaposlene koristi za dopunjavanje najam-nina u industriji, javnost je još uvek teško shvatala odlučujuću ekonomsku razliku između pomoći nezaposlenima i dopunjavanja najamnina zaposle-nih.

Međutim, 1795. godine postojao je izbor između minimalnih najam-nina i dopunjavanja najamnina. Razlika između ove dve politike najbolje se uočava kada se dovedu u vezu s istovremenim ukidanjem Zakona o naselja-vanju iz 1662. Ukidanjem tog zakona omogućeno je stvaranje nacionalnog tržišta rada, čija je glavna svrha bila da učini da najamnine «same određuju svoj nivo». Tendencija Vitbredovog predloga zakona o minimalnim najam-ninama bila je u suprotnosti sa ukidanjem Zakona o naseljavanju, dok to ni-je bilo u slučaju Spinhemlendskog zakona. Proširujući primenu Zakona o si-rotinji iz 1601. umesto Statuta zanatlija iz 1563 (što je predlagao Vitbred), vlastelini su se vratili paternalizmu prvenstveno u odnosu na samo selo i to u oblicima koji su podrazumevali minimalno mešanje u dešavanja na tržištu, dok su u stvari učinili njegov mehanizam utvrđivanja najamnina nedelotvornim. To da je takozvana primena Zakona o sirotinji u stvarnosti bila potpuno ru-šenje elizabetanskog principa prisilnog rada nikada nije otvoreno priznato.

Zastupnici Spinhemlendskog zakona stavljali su na prvo mesto pragma-tične razloge. Velečasni Edvard Vilson (Rev. Edward Wilson), vindzorski ka-nonik i mirovni sudija za Berkšir, koji je mogao biti predlagač tog zakona, izložio je svoje stavove u jednom pamfletu u kom se kategorički izjasnio za laissez-faire. «Rad, kao i sve ostalo što se iznosi na tržište, uvek je nalazio svoj nivo bez uplitanja zakona«, govorio je. Možda bi bilo prikladnije za engle-skog sudiju da kaže kako, naprotiv, nikada rad nije pronalazio svoj nivo bez uplitanja zakona. Međutim, cifre su pokazale, govorio je dalje kanonik Vil-son, da najamnine nisu rasle istom brzinom kao cene žitarica, zbog čega on s uvažavanjem daje na razmatranje sudijama brošuru: «Mera za quantum po-moći koja treba da se dodeli sirotinji«. Pomoć je iznosila do pet šilinga ne-deljno za porodicu koja se sastojala od muža, žene i deteta. «Oglas» za nje-govu brošuru glasio je: «Sadržaj ovog Traktata predložen je na Pokrajin-skom sastanku u Njuberiju, 6. maja ove godine«. Sudije su, kao što znamo, otišle dalje od kanonika: jednoglasno su odobrile sumu od pet šilinga i šest penija.

Dizraelijeve <dve nacije» i problem obojenih rasa 275

Uz glavu 13

11

DIZRAELIJEVE «DVE NACIJE« I PROBLEM OBOJENIH RASA

Više autora insistiralo je na sličnosti između kolonijalnih problema i proble-ma ranog kapitalizma. Ali oni nisu uspeli da proslede tu analogiju u dru-gom smeru, to jest, da bace svetio na situaciju siromašnijih klasa Engleske pre j ednog veka, prikazujući ih onakvima kakve su bile — detribalizovani, degradirani domoroci svoje epohe.

Razlog usled koga ova očigledna sličnost nije uočena nalazi se u našem verovanju u predrasude liberala koji su pridavali neopravdanu važnost eko-nomskim aspektima onoga što je u suštini predstavljalo neekonomske proce-se. Jer , ni rasna degradacija u nekim kolonijalnim oblastima danas, ni ana-logna dehumanizacija radnika pre jednog veka nije bila u suštini ekonom-ske prirode.

(a) Razoran kontakt kultura nije prvenstveno ekonomska pojava. Većina urođeničkih društava sada prolazi kroz proces naglog i prinud-

nog preobražaja uporedivog jedino sa silovitim promenama u revoluciji, ka-že Mer (L. P. Mair). Mada su motivi osvajača nedvosmisleno ekonomski, a rasulo primitivnog društva svakako često izazvano razaranjem njegovih eko-nomskih ustanova, upadljiva činjenica je da nove ekonomske ustanove ne uspe-vaju da budu asimilovane u domorodačku kulturu, koja se sledstveno tome dez-integriše, a da pri tom ne biva zamenjena bilo kakvim drugim koherentnim vrednosnim sistemom.

Prva među razornim tendencijama svojstvenim zapadnjačkim ustanova-ma jeste «mir u širokoj oblasti«, koji potresa «život klana, patrijarhalni auto-ritet, ratničko obučavanje mladeži; on gotovo da onemogućava seobe klano-va ili plemena« (Thurnwald, Black and White in East Africa; The Fabric of a New Civilization, 1935, str. 394). «Mora d a j e rat davao urođeničkom životu intenzitet koji mu u ovim vremenima mira tako tužno nedostaje...« Obusta-va borbi smanjuje stanovništvo, pošto je rat dovodio do vrlo malog broja žrtava, dok njegovo odsustvo znači gubitak životvornih običaja i ceremonija, pa prema tome i nezdravu tupost i bezvoljnost seoskog života (F. E. Wil-liams, Depopulation of the Suan District, 1933, «Anthropology» Report, No. 13, str. 43). Uporedite s ovim «čilu, živahnu, uzbudljivu egzistenciju« domoroca u njegovom tradicionalnom kulturnom okruženju (Goldenweiser, Loose Ends, str. 99).

Stvarna opasnost, po Goldenvajzerovim rečima, jeste opasnost »kultur-nog međuprostora« (Goldenweiser, Anthropology, 1937, str. 429). U ovoj stva-


ri praktično postoji jednodušnost. «Stara ograničenja iščezavaju, a da se ne nude nikakvi novi putokazi® (Thurnwald, Black and White, str. 111). «Održa-vati zajednicu u kojoj se nagomilavanje dobara smatra antisocijalnim i istu integrisati sa savremenom kulturom belaca znači pokušavati usklađivanje dvaju nespojivih institucionalnih sistema« (Wissel u Uvodu za delo M. Mead, The Changing Culture of an Indian Tribe, 1932). «Nosioci imigrantske kulture mogu uspešno da unište domorodačku kulturu, ali ne uspevaju da unište ili asimiluju njene nosioce« (Pitt-Rivers, «The Effect on Native Races of Con-tact with European Civilization«, u: Man, tom XXVII, 1927). Ili, u Leserovoj (Lesser) oštroj rečenici o još jednoj žrtvi industrijske civilizacije: «Od kultur-ne zrelosti kao Poniji oni su svedeni na kulturnu maloletnost kao beli ljudi« {The Pawnee Ghost Dance Hand Game, str. 44).

Ovo stanje živog leša nije bilo prouzrokovano ekonomskom eksploata-cijom u prihvaćenom smislu po kome eksploatacija znači ekonomsku korist j ednog partnera na račun drugog, mada je svakako blisko povezano sa pro-menama u ekonomskim uslovima koji se tiču poseda zemlje, rata, braka i svega sličnog što utiče na ogroman broj društvenih navika, običaja i tradicija svih vrsta. Kada je novčana privreda uvedena silom u retko naseljene oblasti zapadne Afrike, nisu nedovoljne najamnine bile razlog činjenice da domoro-ci «ne mogu da kupuju hranu kojom bi nadoknadili onu koju ne gaje, j e r niko drugi ne gaji višak hrane da bi im je prodao« (Mair, An African People in the Twentieth Century, 1934, str. 5). Njihove ustanove podrazumevaju razli-čitu lestvicu vrednosti. Oni su štedljivi i istovremeno nisu tržišno orijentisa-ni. «Oni će tražiti istu cenu kada je tržište prezasićeno kao i kada vlada veli-ka nestašica, a ipak će ići na daleka putovanja po cenu velikog utroška vre-mena i energije da bi uštedeli neku malu sumu prilikom kupovine« (Mary H. Kingsley, West African Studies, str. 339). Porast najamnina često dovodi do izostajanja posla. Za Zapotek Indijance u Teuantepeku se kaže da su upola manje radili za 50 centava nego kada su dobijali 25 centava na dan. Ovaj paradoks je bio prilično čest u ranom periodu industrijske revolucije u En-gleskoj.

Stopa rasta stanovništva kao ekonomski pokazatelj ne pokazuje nam ni-šta više od stope rasta najamnina. Goldenvajzer potvrđuje čuveno zapažanje Riversove u Melaneziji da kulturno osiromašeni domoroci mogu «umirati od dosade«. Vilijems (F. E. Williams), koji je i sam bio misionar u toj oblasti pi-še da se «uticaj psihološkog faktora na stopu smrtnosti« može lako razumeti. «Mnogi posmatrači obraćali su pažnju na izuzetnu lakoću i spremnost s ko-jom domorodac može da umre«. «Ograničavanje nekadašnjih interesovanja i aktivnosti izgleda da je fatalno za njegov duh. Posledica je smanjenje od-brambene snage domoroca i on se lako predaje bilo kojoj bolesti« (cit. delo, str. 43). To nema nikakve veze sa pritiskom ekonomske oskudice. «Stoga izuzetno visoka stopa prirodnog priraštaja može biti simptom b^'o kultur-

Dizraelijeve -dve nacije» i problem obojenih rasa 277

ne vitalnosti, bilo kulturne degradacije»(Frank Lorimer, Observations on the Trend of Indian Population in the United States, str. 11).

Kulturna degradacija može se zaustaviti samo socijalnim merama, koje nisu samerljive sa ekonomskim životnim standardom, kao što su obnavljanje plemenskog poseda zemlje ili izolovanje zajednice od uticaja kapitalističkih tržišnih metoda. «Odvajanje Indijanaca od njihove zemlje bio je istinski smr-tonosan udarac*, piše Džon Kolijer 1942. godine. Zakon o opštoj podeli ze-mlje (The General Allotment Act) iz 1887. «individualizovao» je indijansku zemlju. Dezintegracija njihove kulture koja je usledila, dovela je do gubitka tri četvrtine, ili 90 miliona jutara te zemlje. Zakon o indijanskoj reorganiza-ciji (The Indian Reorganization Act) iz 1934. godine ponovo je integrisao plemenski posed i spasao indijansku zajednicu, revitalizujući njihovu kulturu.

Isto se dešava i u Africi. Oblici zemljišnog poseda su od centralnog in-teresa, j e r društvena organizacija najdirektnije zavisi upravo od njih. Ono što se čini da su ekonomski konflikti — visoki porezi, rente, niske najam-nine — gotovo su isključivo prikriveni oblici pritiska kojim se domoroci navode da napuste svoju tradicionalnu kulturu i tako prilagode metodama tržišne privrede, to jest da rade za najamnine i da snabdevaju tržište svojim dobrima. Upravo u tom procesu neka domorodačka plemena poput Kafira i onih koji su migrirali u gradove, izgubili su svoje drevne vrline i postali le-nja gomila «polupripitomljenih životinja«, među kojima je bilo badavadžija, lopova i prostitutki — pojave koja je njima ranije bila nepoznata — potseća-jući na masu pauperizovanog stanovništva Engleske, otprilike u periodu od 1795. do 1834. godine.

(b) Ljudska degradacija radnih klasa u ranom kapitalizmu bila je posledica društve-ne katastrofe koja nije merljiva ekonomskim pokazateljima.

Robert Oven je kod svojih radnika primetio još 1816. da «ma kakvu najamninu primali, većina njih mora ostati jadna...» (To the British Master Manufacturers, str. 146). Treba se prisetiti d a j e Adam Smit predviđao da će radnik odvojen od zemlje izgubiti svaki intelektualni interes. MakFarlen (McFarlane) je očekivao «da će znanje pisanja i računanja svakim danom bi-vati rede među običnim ljudima» (Enquiries Concerning the Poor, 1782, str. 249—50). Nakon jedne generacije Oven je degradaciju radnika pripisao «zanemarivanju u detinjstvu» i «prekomernom radu», što ih je činilo «usled neznanja nesposobnim da dobro koriste visoke najamnine kad ih imaju». On im je sam davao niske najamnine, a poboljšavao je njihov status stvara-jući im veštački potpuno novo kulturno okruženje. Poroci koji su se masov-no javljali bili su uglavnom isti oni koji su bili karakteristični za obojeno sta-novništvo, uniženo dezintegrativnim kulturnim kontaktom: razuzdanost, pro-stitucija, lopovluk, nedostatak štednje i neopreznost, aljkavost, niska produk-tivnost rada, nedostatak samopoštovanja i izdržljivosti. Širenje tržišne privre-de uništavalo je tradicionalno tkivo ruralnog društva, seosku zajednicu, po-


rodicu, stari oblik zemljišnog poseda, običaje i standarde koji su održavali život u kulturnim okvirima. Zaštita koju je dao Spinhemlend još je pogorša-la stvari. Do 1830-ih godina društvena katastrofa običnih ljudi je bila potpu-na, kao što je to slučaj danas sa Kafirima. Jedino je eminentni sociolog cr-nac, Čarls Džonson (Charles S. Johnson), obrnuo analogiju između rasnog propadanja i klasne degradacije, primenjujući je sada na ovo drugo: «U En-gleskoj u kojoj je industrijska revolucija sticajem okolnosti napredovala više nego u ostaloj Evropi, društveni haos, koji je pratio drastičnu ekonomsku reorganizaciju, pretvorio je osiromašenu decu u «robu», što su docnije po-stali afrički robovi... Opravdavanja sistema dečijeg kmetstva bila su skoro ista kao i u slučaju trgovine robljem» («Race Relations and Social Change® u: E. Thompson, Race Relations and Race Problem, 1939, str. 274).

Dodatna napomena

12

ZAKON O SIROTINJI I ORGANIZACIJA RADA

Još nisu vršena istraživanja o širim implikacijama Spinhemlendskog sistema, njegovog porekla, posledica i razloga za njegovu naglu obustavu. Ovde će biti izloženo nekoliko od tih tačaka.

1. Do kog je stepena Spinhemlend bio ratna mera? Sa strogo ekonomskog stanovišta ne može se uistinu reći za Spinhe-

mlend da je bio ratna mera, kao što je često tvrđeno. Savremenici jedva da su povezivali stanje najamnina sa ratnim stanjem. Ukoliko je i postojao pri-metan rast najamnina, taj proces je počeo da se dešava pre rata. U Raspisu (Cir-cular Letter) Artura Janga iz 1795. godine, čija je svrha bila utvrđivanje po-sledica loše žetve na cene žitarica, sadržano je (u tački četiri) ovo pitanje: «Koliko je bilo povećanje (ako ga je uopše bilo) najamnina poljoprivrednih radnika u poređenju s prethodnim periodom?® Karakteristično je da za nje-gove korespondente fraza «prethodni period® nije imala neko određeno značenje. Pominjani su periodi od tri do pedeset godina, kao što su sledeći:

3 godine J. Boys, str. 97. 3—4 godine J. Boys, str. 90. 10 godina Izveštaji iz Šropšira, Midlseksa, Kembridžšira. 10—15 godina Saseks i Hempšir. 10—15 godina E. Harris.

Zakon o sirotinji i organizacija rada 279

20 godina 30—40 godina 50 godina

J. Boys, str. 86. William Pitt Rev. J. Howlett

Niko nije naveo onaj period od dve godine, period rata s Francuskom, koji je počeo u februaru 1793. U stvari, n i j e d a n korespondent nije ni spo-menuo taj rat.

Pri tom, uobičajen način rešavanja problema širenja pauperizma, prou-zrokovanog lošom žetvom i nepovoljnim vremenskim uslovima, što je dovo-dilo do nezaposlenosti, sastojao se: (1) u lokalnim doprinosima za socijalnu pomoć i podelu hrane i goriva besplatno ili po sniženim cenama; (2) u obezbeđivanju zaposlenja. Najamnine su obično ostajale neizmenjene, a u vreme slične vanredne situacije u godinama 1788—9, dodatno zapošljavanje je lokalno obezbeđivano po nižim od normalnih tarifa. (Up. J. Harvey, «Worcestershire« u: Ann. Of A gr., v, XII, str. 132, 1789. Takođe E. Holmes, «Cruckton», l. c., str. 196)

Ipak se s dobrim razlogom pretpostavljalo da je taj rat, bar indirektno, uticao na usvajanje Spinhemlendskog načina rešavanja problema. U stvari, rat je pogoršao dve slabosti tržišnog sistema koji se brzo širio i doprineo stvaranju situacije koja je dovela do Spinhemlenda: (1) nestabilnost cena ži-ta; (2) najpogubniji uticaj pobuna na tu nestabilnost. Teško se moglo očeki-vati od tek oslobođenog tržišta žita da se suprotstavi iskušenjima rata i pret-njama blokade; niti je tržiše žita bilo imuno na paniku do koje su doveli stalni nemiri koji su sada dobili zloslutno značenje. U takozvanom regulativ-nom sistemu, centralne vlasti su gledale na «regularne pobune« manje-više kao na indikatore lokalne nestašice i smatrale da treba da postupaju popu-stljivo pema njima, a sada su ih optuživale da su uzrok nestašice i ekonom-ska opasnost za zajednicu uopšte, i to ne najmanju za same siromahe. Artur Jang je objavio upozorenje na «Posledice nemira zbog visokih cena zaliha hrane«, a Hana Mor pomogla je širenje sličnog gledišta u jednoj od njenih poučnih pesama naslovljenoj «Pobuna, ili, pola vekne je bolje od nimalo hleba« (koja je trebalo da se peva uz melodiju «Bio jednom jedan obućar«). Njen rimovani odgovor domaćicama bilo je ono isto što je Jang u jednom fiktivnom dijalogu ovako izrazio: «Da li treba da budemo mirni dok ne umremo od gladi? — Sasvim sigurno ne treba, treba da se žalite, ali se žali-te i delujte tako da ne pogoršavate zlo koje vas snalazi«. On je insistirao da nema ni najmanje opasnosti od opšte gladi «pod uslovom da nema nemira». Postojao je dobar razlog za brigu, je r je snabdevenost žitom u velikoj meri zavisila od panike. Štaviše, Francuska revolucija je davala preteče konotacije čak i mirnim pobunama. Mada je strah od porasta najamnina nesumnjivo bio ekonomski uzrok Spinhemlenda, može se reći da su, što se tiče rata, im-plikacije te situacije bile daleko više socijalne i političke nego ekonomske.


2. Ser Vilijam Jang (Sir William Young) i ublažavanje Zakona o naseljavanju Dve oštre mere povodom Zakona o sirotinji datiraju još od 1795. godi-

ne: Spinhemlend i popuštanje «parohijskog kmetstva«. Teško je poverovati da je to bila puka koincidencija. Sto se tiče mobilnosti rada dejstvo ovih me-ra je u izvesnoj meri suprotstavljeno. Dok je popuštanje parohijskog kmet-stva učinilo privlačnijim za radnika da luta u potrazi za poslom, Spinhe-mlend je to isto učinio manje potrebnim. Izraženo prigodnim terminima «potiskivanje» i «privlačenje», koji se nekada upotrebljavaju u opisivanju mi-gracija, »privlačenje« mestima destinacije je poraslo, dok se «potiskivanje» iz rodnih mesta smanjio. Opasnost od velikog raseljavanja seoske radne snage, kao posledice revizije Zakona iz 1662. bila je, stoga, sigurno ublažena Spin-hemlendom. Gledano iz ugla primene Zakona o sirotinji, ove dve mere bile su jasno komplementarne. Je r ublažavanje Zakona iz 1662. godine uključi-valo je rizik, a zakon je pravljen s namerom da se taj rizik izbegne, da siro-tinja preplavi «bolje» parohije. Da nije bilo Spinhemlenda to se stvarno i moglo dogoditi. Savremenici su veoma malo pominjali tu vezu, što nije čudno kada se ima na umu da se čak i Zakon iz 1662. sprovodio praktično bez javnih rasprava. Ipak, takvo uverenje je moralo postojati kod ser Vilija-ma Janga, koji je dvaput podržavao te dve mere zajedno. U 1795. godini on se zalagao za amandman Zakona o naseljavanju, a bio je i pokretač predloga zakona iz 1796. po kome je Spinhemlendski princip bio inkorpori-ran u zakon. Jednom prilikom pre toga, 1788. godine, uzalud je podržavao te iste dve mere. On je predložio ukidanje Zakona o naseljavanju na isti na-čin kao i 1795. godine, istovremeno podržavajući meru za pomoć siromašni-ma kojom se predlagalo ustanovljavanje najamnine za preživljavanje, od ko-je bi dve trećine trebalo da namiri poslodavac, a jedna trećina bi se plaćala iz doprinosa (Nicholson, History of the Poor Laws, tom II). Međutim, trebalo je da se desi još jedna veoma loša žetva i rat sa Francuskom da bi ti principi preovladali.

3. Posledice visokih gradskih najamnina na seosku zajednicu «Privlačnost» grada prouzrokovala je porast seoskih najamnina i isto-

vremeno je sve više iscrpljivala rezerve poljoprivrednog rada iz seoskih obla-sti. Od ovih dvaju blisko povezanih nevolja, ova druga je bila značajnija. Po-stojanje adekvatne rezerve rada bilo je od vitalne važnosti za poljoprivredu kojoj je bilo potrebno mnogo više ljudi na proleće i u oktobru, nego u vre-me mrtve zimske sezone. U tradicionalnom društvu organske strukture po-stojanje takve rezerve rada ne zavisi samo od nivoa najamnina, već pre od institucionalnog okruženja koje određuje status siromašnijeg dela stanovni-štva. U skoro svim poznatim društvima nailazimo na pravna ili običajna ure-đenja, koja stavljaju seoskog radnika na raspolaganje zemljoposedniku za. radove u vreme najveće potražnje.


U ovom je osnovni problem situacije koju je u seoskoj zajednici stvorio porast gradskih najamnina, kada je contractus zamenio status. Pre industrij-ske revolucije postojale su značajne rezerve rada u selima: postojala je do-maća ili kućna radinost koja je upošljavala ljude u toku zime, a pri tom su i muž i žena uvek bili na raspolaganju za poljske radove u proleće i jesen. Postojao je Zakon o naseljavanju koji je praktično držao siromahe u kmet-skom odnosu prema parohiji i stoga zavisnim od lokalnih farmera. Postojali su i razni drugi načini kojima je Zakon o sirotinji činio parohijskog radnika upotrebljivim, kao što su bili određivanje količine rada, poslova i sistem pa-rohijskog sluge (roundsmen). Prema poveljama raznih kuća radinosti, siro-mah je mogao da bude kažnjen ne samo prema nahođenju, već čak i u taj-nosti; ponekad bi čovek koji je tražio novčanu pomoć mogao da bude uhap-šen i odveden u kuću radinosti, ako bi vlasti koje su imale pravo da nasilno uđu u njegovo mesto boravka u toku dana, ustanovile da je on «u nestašici i da treba da mu se pomogne» (31 Geo. III. c. 78). Stopa smrtnosti je u tim kućama bila zastrašujuća. Ako tome dodamo uslove života krajišnika na se-veru koji su bili plaćani u naturi i prinuđeni da u bilo koje vreme pomažu u radovima u polju, kao i mnogostruku zavisnost u kojoj je sirotinja bila usled uslovljenog korišćenja seoskih kuća i nesigurnosti u posedu zemlje, onda možemo da procenimo do koje mere je latentna rezervna armija poslušnog rada bila na raspolaganju seoskih poslodavaca. Sasvim odvojen od problema najamnina bio je stoga problem održavanja odgovarajuće rezerve poljopri-vrednog rada. Relativan značaj ovih dvaju problema mogao je da varira u različitim periodima. Dok je uvođenje Spinhemlenda bilo blisko povezano sa strahom farmera od povećanja najamnina, i dok je brzo širenje sistema doprinosa u toku poslednjih godina poljoprivredne krize (posle 1815) vero-vatno imalo isti uzrok, dotle skoro jednoglasno insistiranje zajednice farme-ra u ranim tridesetim godinama na potrebi da se održi sistem doprinosa ni-je bilo prouzrokovano strahom od porasta najamnina, već brigom adekvatne ponude odmah raspoloživog rada. Ovakva razmišljanja, međutim, nisu mo-gla da budu zanemarivana ni u bilo kom drugom vremenu, naročito ne u dugom periodu izuzetnog prosperiteta (1792—1813) kada je prosečna cena žitarica dostizala najviši nivo i uveliko premašivala porast cene rada. Ponuda rada, a ne najamnine bila je stalna briga u pozadini Spinhemlenda.

Mogao bi da izgleda donekle veštački pokušaj da se pravi razlika ime-đu ove dve grupe motiva, s obzirom da se moglo očekivati da će porast najamnina dovesti do veće ponude rada. Međutim, u nekim slučajevima po-stoji jasan dokaz za to koja je od ovih briga preovlađivala kod farmera.

Prvo, postoji dovoljno dokaza da su čak i u slučaju parohijskih siroma-ha farmeri bili neprijateljski raspoloženi prema bilo kom obliku zapošljava-nja van parohije, jer su stoga teže dobijali radnike za povremene poljopri-vredne poslove. Jedan od svedoka iz Izveštaja iz 1834. optužio je parohijske


siromahe da su išli u «Iov na haringe i skuše i zarađivali po funtu nedeljno, dok su njihove porodice bile ostavljene parohiji da se o njima stara. Po po-vratku ih šalju u zatvor, ali to im ne smeta sve dok po izlasku opet imaju dobro plaćen posao...» (str. 33). To je, kako se ista osoba žali, razlog zbog koga «farmeri nisu često u stanju da nađu dovoljan broj radnika za prolećne i oktobarske radove» (Henry Stuart's Report, App. A, Pt. I, str. 334a).

Drugo, postojalo je ključno pitanje dodeljivanja delova zemlje za obra-đivanje. Farmeri su bili jednodušni u stavu da posedovanje sopstvenog ko-mada zemlje najbolje obezbeđuje da čovek i njegova porodica ne žele da za-vise od doprinosa. Ipak, čak ni opterećenje doprinosima ne bi navelo far-mere da se slože s bilo kakvom dodelom zemlje parohijskim siromasima koja bi ih učinila manje zavisnim od povremenog rada na farmi.

Ovo pitanje zaslužuje pažnju. Do 1833. zajednica farmera je bila čvrsto za to da se održi Spinhemlend. Da navedemo nekoliko odlomaka iz Izvešta-ja članova komisije za sprovođenje Zakona o sirotinji: Sistem doprinosa zna-čio je «jeftin rad, efikasne žetve» (Power). «Bez sistema doprinosa farmeri ne bi mogli da nastave obrađivanje zemlje» (Cowell). «Farmeri vole da njihovi nadničari budu plaćeni iz doprinosa za sirotinju« (J. Mann). «Mislim da na-ročito krupni farmeri ne žele da doprinosi budu smanjeni. Dok su doprinosi ovakvi kao što su sada, oni uvek mogu da dobiju potreban broj radnika, a čim počne da pada kiša mogu opet da ih upute na budžet parohije...« (sve-dočenje jednog farmera). Parohijska uprava je «protiv bilo koje mere koja bi učinila radnike nezavisnim od parohijske pomoći, j e r ih ta pomoć drži u granicama parohije i uvek pod njenom komandom kada su potrebni za hit-ne radove«. Oni izjavljuju da bi ih «visoke najamnine i slobodni radnici uni-štili« (Pringle). Hladnokrvno su odbijali sve predloge da se siromasima daju parcele zemlje koje bi ih učinile nezavisnim. Ta zemlja, koja bi ih spasla od nemaštine i očuvala njihovu pristojnost i samopoštovanje, istovremeno bi ih učinila nezavisnim i uklonila ih iz redova rezervne armije koja je bila po-trebna poljoprivredi. Majendie, zagovornik dodeljivanja zemlje, preporučivao je da placevi budu veličine četvrtine jutra, smatrajući da bi bilo beznadežno tražiti više od toga, je r se «zakupci plaše da radnici ne steknu nezavisnost«. Power, takođe pristalica dodele placeva potvrdio je to. «Farmeri se general-no protive dodeli placeva«, rekao je. «Njih brine takvo oduzimanje od nji-hovih imanja, to što moraju da idu dalje po gnojivo, a opiru se i većoj neza-visnosti svojih radnika«. Okeden je predložio dodelu placeva od jedne šesna-estine jutra jer , kako je rekao, «to bi oduzelo skoro isto toliko slobodnog vremena koliko i točak i preslica, tkački čunak i pleteće igle« kada bi bili u punoj meri korišćeni u svakoj radinoj seoskoj porodici!

Ovo ostavlja malo mesta za sumnju u pravu funkciju sistema doprinosa s tačke gledišta zajednice farmera, koja je bila da osigurava poljoprivrednu rezervu parohijske sirotinje, na raspolaganju u bilo koje vreme. Uzgred,


Spinhemlend je na taj način stvarao privid o višku seoskog stanovništva, dok ga u stvarnosti nije bilo.

4. Sistem doprinosa u industrijskim gradovima Spinhemlend je prvenstveno bio planiran kao mera za ublažavanje seo-

skih nevolja. To nije značilo njegovo ograničavanje na sela, j e r su i grado-vi-trgovišta takođe pripadali seoskim oblastima. Do početka tridesetih godi-na u tipično Spinhemlendskoj oblasti većina gradova uvela je pravi sistem doprinosa. U grofoviji Hereford, na primer, koja je bila klasifikovana kao «dobra» u pogledu viška stanovništva, pokazalo se da su se u svih šest gra-dova primenjivali metodi Spinhemlenda (u četiri «svakako», u ostalima «ve-rovatno«), dok se u Saseksu, koji je klasifikovan kao «loš», pokazalo da je, prema izveštajima, od dvanaest gradova tri bilo bez, a devet sa Spinhe-mlendskim metodama u strogom smislu reči.

Situacija u industrijskim gradovima na severu i severozapadu bila je, naravno, veoma različita. Do 1834. godine broj zavisnih siromaha bio je znatno manji u industrijskim gradovima nego u seoskim oblastima, gde je čak pre 1795. blizina manufaktura uveliko povećavala broj siromaha. Godi-ne 1789, prečasni Džon Haulet uverljivo je govorio protiv «rasprostranjene zablude da je postotak siromaha u velikim industrijskim i gusto naseljenim gradovima veći nego u samim parohijama, dok je činjenično stanje upravo suprotno« (Annals of Agriculture, v, XI, str. 6, 1789).

Kakva je bila situacija u novim industrijskim gradovima, na žalost nije tačno poznato. Izgledalo je da su članovi Komisije za sprovođenje Zakona o sirotinji bili uznemireni zbog navodne predstojeće opasnosti od širenja Spinhemlendskih metoda u industrijskim gradovima. Primećeno je da su «severne grofovije najmanje inficirane Spinhemlendom«, ali je ipak tvrđeno da «čak i u gradovima taj sistem postoji u izrazito velikom stepenu«. Teško da to činjenice mogu da potvrde. Istina, u Mančesteru ili Oldamu pomoć je povremeno dodeljivana zdravim i zaposlenim ljudima. U Prestonu na sa-stancima poreskih obveznika, prema Hendersonovom pisanju, jedan siro-mah se glasno žalio d a j e «pao na teret parohije kada je njegova najamnina spala sa j edne funte na osamnaest šilinga nedeljno«. Područja Salforda, Pa-dihama i Alverstona takođe su svrstana u mesta koja «redovno» koriste me-tode doprinosa za najamnine. Slično je bilo u Viganu kada su u pitanju bili tkači i prelci. U Notingemu čarape su prodavane ispod troškova proizvodnje «uz profit« za industrijalce, očito zahvaljujući subvencijama za najamnine koje su ostvarivane iz doprinosa. I Henderson je, izveštavajući o Prestonu, već uviđao kako se taj sramni sistem «prikrada i okuplja privatne interese za svoju odbranu«. Prema Izveštaju članova komisije za sprovođenje Zakona o sirotinji, taj sistem je manje prihvaćen u gradovima samo zato «što industrijski kapitalisti čine mali deo poreskih obveznika i prema tome imaju manji uticaj u administraciji od farmera u seoskim područjima«.


Ma kako da se to odvijalo kratkoročno, čini se verovatno da je, dugo-ročno posmatrano, postojalo nekoliko razloga protiv opšteg prihvatanja si-stema doprinosa od strane poslodavaca u idustriji.

Jedan od razloga bila je neefikasnost rada siromaha. Pamučna industri-ja uglavnom je funkcionisala pomoću rada na akord ili, kako se tada govorilo, po zadatku. Čak i u poljoprivredi «poniženi i neefikasni korisnici parohijske pomoći» radili su toliko loše da su «četvorica ili petorica njih po-stizali učinak jednog radnika po zadatku«. (Select Committee on Laborers' Wages, H. of C. 4, VI, 1824, str. 4.) U Izveštaju komisije za sprovođenje Za-kona o sirotinji primećeno je da rad na akord može da dozvoli korišćenje Spinhemlendskog metoda, a da nužno ne uništava «efikasnost industrijskog radnika«; industrijalac može tako da «dobije zaista jeftin rad«. Implikacija toga bila je da niske najamnine poljoprivrednih radnika ne moraju da znače jeftin rad, jer neefikasnost radnika može da ima veću važnost za poslodavce od niske cene rada.

Drugi činilac koji je sve više okretao preduzetnika protiv Spinhemlend-skog sistema bila je opasnost od konkurenata koji su mogli da proizvode uz znatno niže najamnine usled doprinosa za najamnine. Ova opasnost nije uzrujavala farmera koji je prodavao na slobodnom tržištu, ali je mogla u ve-likoj meri da uznemiri vlasnika fabrike u gradu. U izveštaju Komisije za sprovođenje Zakona o sirotinji tvrdilo se da «industrijalca u Meklsfildu može da upropasti konkurencija i da bude uništen usled pogrešne primene Zako-na o sirotinji u Eseksu«. Vilijem Kaningem video je značaj Zakona iz 1834. godine uglavnom u njegovoj primeni na celu državu, čime je uklonjena ozbiljna prepreka za razvoj nacionalnih tržišta.

Treća primedba Spinhemlendu, i to ona koja je možda imala najveću težinu za kapitalističke krugove, bila je njegova tendencija da uskraćuje «ogromnu, inertnu masu viška rada« (Redford) gradskim tržištima rada. Do kraja dvadesetih godina potražnja rada od strane gradskih industrijalaca bi-la je velika. Doertijevi sindikati izazvali su nemire velikih razmera. Bio je to početak ovenističkog pokreta koji je doveo do najvećih štrajkova i zatvaranja fabrika koji su se ikad dogodili u Engleskoj.

Sa tačke gledišta poslodavaca tri jaka argumenta bila su stoga protiv Spinhemlenda, dugoročno posmatrano: njegovo štetno dejstvo na produk-tivnost rada; tendencija da stvara razlike u troškovima proizvodnje u raznim delovima zemlje; potpomaganje «nepokretnih rezervi rada« (Webb) u selima i sledstveno tome podupiranje monopola rada gradskih radnika. Nijedna od ovih okolnosti ne bi imala veliku težinu za pojedinačnog poslodavca, niti čak za lokalnu grupu poslodavaca. Oni su lako mogli da budu pokolebani pod uticajem niske cene rada, ne samo zbog osiguravanja profita, već i zbog pomoći u konkurenciji s industrijalcima iz drugih gradova. Međutim, predu-zetnici, kao klasa zauzimali su veoma različit stav, kada se tokom vremena pokazalo da ono što je donosilo korist pojedinačnom poslodavcu ili grupi


poslodavaca, predstavlja opasnost svima njima zajedno. Zaista, upravo je ši-renje sistema doprinosa na severne industrijske gradove početkom tridesetih godina, mada u smanjenom obimu, učvrstilo stav protiv Spinhemlenda i do-nelo reformu u celoj državi.

Dokazi ukazuju na gradsku politiku koja je manje-više svesno bila usmerena na stvaranje rezervne industrijske armije u gradovima, uglavnom da bi se rešio problem velikih fluktuacija privrednih aktivnosti. U tom po-gledu nije bilo velike razlike između grada i sela. Upravo kao što su seo-skim vlastima više odgovarali visoki doprinosi od visokih najamnina, tako gradske vlasti nisu bile voljne da vrate siromaha koji nije bio stanovnik gra-da u mesto njegovog boravka. Postojala je neka vrsta konkurencije između seoskih i gradskih poslodavaca u deobi te rezervne armije. Samo je za vre-me surove i dugotrajne krize sredinom četrdesetih godina postalo neizvo-dljivo podizati nivo rezerve rada na račun doprinosa. Čak i tada su se seoski i gradski poslodavci ponašali na sličan način: došlo je do velikog uklanjanja siromaha iz industrijskih gradova, uporedo s «raščišćavanjem sela» od strane zemljoposednika, u oba slučaja u cilju smanjenja broja nastanjenih siromaha (up. Redford, str. 111).

5. Primat grada nad selom Spinhemlend je, prema našoj pretpostavci, bio zaštitna mera seoske za-

jednice suočene s opasnošću koju je predstavljao sve viši nivo gradskih najamnina. To podrazumeva primat grada nad selom u pogledu privrednog ciklusa. Bar jednim primerom — iz vremena krize u godinama 1837—1845 — može se pokazati da je bilo tako. Pažljivo statističko istraživanje izvršeno 1847. godine pokazalo je d a j e kriza počela u industrijskim gradovima na severozapadu, zatim se proširila na poljoprivredne grofovije, gde je do opo-ravka došlo znatno kasnije nego u industrijskim gradovima. Cifre su poka-zale da je «teret koji je pao prvo na industrijske oblasti tek na kraju uklo-njen iz poljoprivrednih oblasti«. Industrijske oblasti su u istraživanju pred-stavljali Lankešir i jorkširski Zapadni Riding sa stanovništvom od 201.000 (u 584 združene opštine u kojima se sprovodio Zakon o sirotinji), dok su po-ljoprivredne oblasti sačinjavali Nortamberlend, Norfolk, Safolk, Kembridž-šajr, Baks, Herts, Berks, Vilts i Devon sa stanovništvom od 208.000 (takođe u 584 združene opštine). U industrijskim oblastima poboljšanje je počelo 1842. s usporavanjem rasta pauperizma, od 29,37% na 16,72%, da bi usledi-lo definitivno smanjenje u 1843. godini za 29,80%, u 1844. godini za 15,26% i, u 1845. godini, za 12,24%. Upadljivo suprotno ovakvom razvoju, poboljšanje u poljoprivrednim oblastima nastalo je tek 1845. sa smanjenjem od 9,08%. U svakom slučaju izračunata je srazmera potrošnje prema Zakonu o sirotinji po glavi stanovnika, i to odvojeno za svaku grofoviju i za svaku godinu. (J. T. Danson, «Condition of the People of the U.K., 1839—1847«,

Journ. of Stat. Soc., tom XI, str. 101, 1848).


6. Depopulacija i prenaseljenost u selima. Engleska je bila jedina zemlja u Evropi sa jednoobraznim upravljanjem

radom u gradu i selu. Statuti poput onih iz 1563. ili 1662. godine nametnu-ti su na isti način i ruralnim i urbanim parohijama i mirovne sudije su spro-vodile zakon na isti način u celoj zemlji. Tako je bilo kako usled rane indu-strijalizacije ruralnih oblasti tako i kasnije industrijalizacije urbanih mesta. Prema tome nije postojao administrativni jaz između organizovanja rada u gradu i u selu kao što je to bilo u Evropi. To, opet, objašnjava neobičnu la-koću kojom se činilo da rad prelazi iz sela u grad i nazad. Dve među naj-kobnijim karakteristikama evropske demografije tako su izbegnute — naime nagla depopulacija seoske sredine usled migracije iz sela u gradove, kao i ireverzibilnost tog procesa migracije, koji je podrazumevao gubljenje korena ljudi koji su se zapošljavali u gradu. Landflucht je bio naziv za ovo katakli-zmično iscrpljivanje sela koje je bilo stravično u poljoprivrednim zajednica-ma u srednjoj Evropi počev od druge polovine devetnaestog veka. Umesto toga, u Engleskoj nalazimo nešto poput osciliranja stanovništva između ur-banog i ruralnog zaposlenja. Gotovo kao da je veliki deo stanovništva bio u stanju privremenog isključenja, situacija koja je činila da praćenje kretanja interne migracije bude veoma otežano, ako ne i nemoguće. Uz to, podseti-mo se konfiguracije zemlje, sa svojim nezaobilaznim pristaništima koja su učinila da migracije na velike udaljenosti budu takoreći nepotrebne, tako da lako prilagođavanje sprovođenja Zakona o sirotinji zahtevima nacionalne or-ganizacije rada postaje razumljivo. Seoske parohije su često plaćale pomoć van sirotišta siromasima koji nisu bili nastanjeni u njima a zaposlili bi se u nekom ne suviše udaljenom gradu, i slali im novac u mesto boravka. Indu-strijski gradovi su, s druge strane, isplaćivali pomoć siromašnim stanovnici-ma koji nisu imali stalni boravak u gradu. Samo izuzetno su gradske vlasti sprovodile masovne seobe, kao u godinama od 1841. do 1843. Od 12.628 siromaha iseljenih tom prilikom iz devetnaest industrijskih gradova na Seve-rn, prema tvrđenju Redforda, samo je jedan postotak dobio boravište u de-vet poljoprivrednih oblasti. (Ako su devet «tipično poljoprivrednih oblasti« koje je odabrao Denson 1848. godine zamenjene Redfordovim grofovijama, rezultat se samo malo razlikuje, tj. povećava se sa 1% na 1,3%). Bilo je veo-ma malo migracija na velike udaljenosti, kako je Redford pokazao, i veliki deo rezervne armije rada držan je na raspolaganju poslodavaca pomoću metoda darežljivog pružanja pomoći u selima i industrijskim gradovima. Ni-je čudno da je bilo istovremene «prenaseljenosti» i u gradovima i u selima, dok su u stvari za vreme najveće potražnje Lankaširski industrijalci morali da dobavljaju irske radnike u velikom broju, a farmeri su izričito tvrdili da neće biti u stanju da obave žetvu, ako bilo koji seoski siromah bude pod-staknut da se iseli.

O PISCU KNJIGE

Karl Polanji (Karl Polanyi, 1886—1964), čiji je koncept supstancijalne ekono-mije veoma doprineo integraciji proučavanja ekonomije i proučavanja društva u ši-rem smislu, rođen je u Beču a odrastao je u Budimpešti. Studirao je prava i filozofi-ju u Budimpešti i docnije, kratko vreme, radio kao advokat. Godine 1908. pomogao je da se osnuje Galilejev krug, centar intelektualnog vrenja koji je dao Mađarskoj njeno liberalno i socijalističko vodstvo za vreme i posle Prvog svetskog rata, čiji se delotvorni duhovni uticaj osećao još dugo vremena. Posle služenja vojske, Polanji se preselio u Beč, gde je, 1920. godine, sreo svoju suprugu, Ilonu Dušinjsku (Ilona Duczynska), koja je odigrala istaknutu ulogu u mađarskoj revoluciji 1918. Postao je urednik rubrike za spoljnu politiku tada vodećeg austrijskog časopisa Osteireichische Volkswirt, koji se po značaju može porediti s londonskim Ekonomistom. Iako nikada nije pripadao nijednoj političkoj partiji, socijalistički eksperiment koji se desio u Be-ču između dva rata smatrao je «jednim od najviših dometa zapadne civilizacije«. S nadiranjem fašizma je izgubio posao i, predviđajući evropsku katastrofu, preselio se u Englesku. Tamo je za život zarađivao držeći predavanja u Udruženju za obrazova-nje radnika kao spoljni saradnik Oksfordskog univerziteta; putovao je i držao časove i u malim gradovima Saseksa i Kenta. Godine 1940. Međunarodni institut za obrazo-vanje g a j e pozvao da drži predavanja o međunarodnoj situaciji na univerzitetima ši-rom Sjedinjenih Država.

Između 1940. i 1943. g. bio je stalni naučni istraživač Benington koledža u Vermontu i tamo je napisao prvo od dva svoja glavna dela — Veliku transformaciju (1944). Odlazi u Englesku, ali se 1947. godine vraća u Sjedinjene Države, kao gostu-jući profesor ekonomije na Kolumbija univerzitetu, i na tom mestu ostaje sve do penzionisanja, 1953. U godinama koje su sledile provodi deo vremena u Njujorku, a drugi deo u svojoj kućici u Pikeringu, u državi Ontario. U saradnji s grupom mlađih naučnika nastavlja istraživanja u oblasti ekonomije, antropologije, istorije i sociologi-je . Zajedno s njima napisao je simpozijumsku knjigu Trgovina i tržište u ranim iinperi-jama (Polanji i dr., 1957).

Polanjijeve poslednje godine, sedamdesete godine njegovog života, bile su iz-vanredno produktivne. Njegov rad je dostigao vrhunac u studiji o ekonomskoj an-tropologiji zapadnoafričke kraljevine Dahomej, koja je objavljena posthumno, pod naslovom «Dahomej i trgovina robljem« (1966). Pomogao je , takođe, svojoj supruzi i

288 O piscu knjige

nekolicini kanadskih pesnika u pripremi jedne antologije mađarske književnosti u razdoblju od 1930. do 1956 (Dušinjska i Polanji, 1963). Njegova glavna briga u po-slednjim godinama života bila je očuvanje svetskog mira. Sve svoje napore usmerio je ka osnivanju međunarodnog časopisa za uporedna proučavanja ekonomije i politi-ke, koji je trebalo da posluži stvari mira. Tako je uz istaknuto sponzorstvo Ragnara Friša (Ragnar Frisch), P. C. Mahalanobisa (P. C. Mahalanobis), Gunara Mirdala (Gunnar Myrdal), Džoan Robinson (Joan Robinson), Hansa Tiringa (Hans Thirring) i drugih, osnovan časopis Ko-egzistencija. Polanji je doživeo da nadgleda štampanje prvog broja. Sahranjen je na dan kada su se pojavili prvi primerci.

Supstancijalna i formalna ekonomija. Jezgro Polanjijevog naučnog rada bilo je pro-učavanje mesta privrede u društvu — odnosa između organizacije proizvodnje i sti-canja dobara, s jedne, i srodstva, religije i drugih oblika organizovanja i kulture, sa druge strane. Kako proučavanje tih odnosa prevazilazi okvire moderne ekonomske teorije, Polanji je predložio da se ono označi kao supstancijalna ekonomija, da bi se tako razlikovalo od formalne ekonomije. On smatra da se mora imati na umu da se reč «privreda» koristi u dva veoma različita smisla, da bi se izbeglo shvatanje svih privreda — naročito primitivnih i arhaičnih — prosto kao prethodnih varijanti mo-dernih industrijskih privreda.

Termin «ekonomski» u supstancijalnom smislu Polanji koristi kao sinonim za «materijalno». Na primer, kad govore o privrednim aspektima primitivnog društva, antropolozi jednostavno misle na dogovore o sticanju, proizvodnji ili korišćenju ma-terijalnih dobara ili usluga u korist pojedinca ili zajednice. Prema ovom značenju termina, sva društva, bez obzira na njihovu veličinu, tehnologiju ili političku struktu-ru, imaju neki «privredni» sistem — to jest, strukturisane mehanizme za obezbeđiva-nje sredstava za život. U formalnom smislu, ponašati se «ekonomski» znači «ekono-misati» ili biti «ekonomičan» — birati među alternativama radi maksimizacije proiz-vodnje, profita ili dobiti u razmeni; ili radi minimizacije troškova proizvodnje u kon-tekstu materijalne «nestašice», uslovljene onim što ekonomista naziva potražnjom. U kapitalističkoj, tržišno integrisanoj privredi i u konvencionalnoj ekonomskoj teoriji, ta dva značenja reči «ekonomski» se spajaju, je r u kapitalizmu tržišne institucije služe da obezbede materijalna sredstva za egzistenciju i da učesnicima nametnu nužnost ekonomisanja: da bi zaradili za život, ljudi se moraju pokoravati zakonima tržišta. Ekonomska teorija odražava to razdvajanje ekonomije od drugih društvenih ustano-va j e r se ona skoro isključivo bavi tržišnim transakcijama; tako je u suštini postala te-orija procenjivanja vrednosti i cena i njihove uzajamne zavisnosti. Tržišna privreda je, međutim, i istorijski i antropološki veoma specifičan slučaj. Predindustrijska dru-štva često imaju privrede u kojima strukturisani način obezbeđivanja sredstava za ži-vot ne predstavljaju privredne ustanove. Polanjijev razlog za razlikovanje ta dva zna-čenja termina «ekonomski» bio je da se izbegne ono što je on nazivao «ekonomskom predrasudom«, a to je percipiranje svih privreda (uključujući i primitivne i arhaične) kao varijacija modernih industrijskih privreda, i tumačenje svih privrednih ustanova pomoću tržišno-ekonomskih termina. On je tražio pojmovne kategorije koje bi omo-gućavale kako analizu odnosa ekonomskog prema društvenoj organizaciji, tako i di-rektno poređenje privreda.

Polanji je smatrao da time što se ekonomska teorija ograničava na fenomen tr-žišta ona postaje dvostruko neadekvatna: isključila je iz svoje sfere društvenu organi-

O piscu knjige 2 8 9

zaciju koja povezuje privredu s kulturnom, psihološkom i političkom strukturom, te svojim isključivim interesovanjem za industrijski kapitalizam analizu drugih društava sabija u pojmovni okvir ili, u modernoj terminologiji, «model» — koji im ne odgo-vara.

Vidovi organizovanja privreda. Polanjijeva analiza korišćenja novca, oblika spoljne trgovine i uloge tržišta u različitim privredama ilustruje kako sredstva koja su na pr-vi pogled slična, kao što su novac i spoljna trgovina, imaju različite funkcije u trži-šnim i netržišnim privredama: činjenica da i sovjetska i američka privreda koriste novac, spoljnu trgovinu, tržišta i sindikate, ne znači da su te ustanove i njihove orga-nizacije iste. To se odnosi i na strukturu i funkciju novca, tržišta i spoljne trgovine u primitivnim i arhaičnim društvima.

Problem mesta ekonomije u društvu je glavna tema dva najznačajnija Polanjije-va dela: Velika transformacija (1944), koje se prvenstveno bavi savremenim društvom, i Trgovina i tržište u ranim imperijama (Polanji i dr. 1957), koje se uglavnom bavi pri-mitivnim i arhaičnim društvima i njihovim preostacima. U potonjem delu Polanji je stvorio konceptualni okvir za analizu predindustrijskih društava, u kojima su tržišta imala zanemarljiv značaj.

Po njegovom gledištu, tržišna privreda je samo jedan od tri istorijska vida orga-nizovanja ekonomija; preostala dva su uzajamnost i preraspodela. Polanji ove svoje ti-pove nije smatrao evolutivnim stepenicama, mada su se jedni razvili ranije od dru-gih. Ti tipovi organizovanja se uzajamno ni ne isključuju; u svakoj ekonomiji je pri-sutno obično dva a ponekad i tri tipa transakcija, mada jedan od njih teži da bude dominantan. U politički centralizovanim primitivnim društvima — kao što su Bantu — i u arhaičnim društvima — kao što su Inke, nigerijski Nupe, Dahomej osamnae-stog veka, autohtone kraljevine istočne i južne Afrike i prehrišćanski Srednji istok — preraspodela je bila dominantni obrazac integracije (ili transakcioni način), ali su če-sto bili prisutni i darovanje i tržišne transakcije. U nekim ekonomijama, kao što su ekonomije tivskih i trobrijanskih ostrvljana, gde je uzajamnost bila dominantan vid transakcije, bila su prisutna takođe i mala tržišta.

Planiranje i sloboda. Polanji se prvi put suočio s problemom odnosa ekonomije i društva kada je proučavao britansku industrijsku revoluciju; činilo mu se da ta revo-lucija ne umnogostručava samo čovekovo bogatstvo već takođe ugrožava i samo tkivo društva. U «Velikoj transformaciji« Polanji tvrdi da kapitalistička tržišna privreda po principu laissez faire nije društveno održiva. Pokušaj da se strah od gladi i želja za profitom učine vodećim motivima ekonomije razara društvo i uništava čoveka. Evropski i američki preokreti dvadesetih i tridesetih godina — komunizam, fašizam i Nju Dil — bili su nepredvidive transformacije tržišnih društava koja su postala eko-nomski i društveno neprihvatljiva.

Polanjijev teorijski rad u v e k j e usmeravala njegova želja da reši ono s to j e sma-trao ključnim problemom modernog društva: kako društvo može da povrati kontrolu nad snagama ekonomije koje su za vreme industrijske revolucije prepuštene auto-nomnom tržištu, a da se ne odrekne slobode? Moderno društvo je , po njegovom gle-dištu, do izvesne mere prinuđeno da koristi prinudu, i Polanji je želeo da napravi razliku između oblasti privrede koja traži planiranje i kontrolu, i oblasti kulture koja traži slobodu. Polanji je tako zastupao modifikovana socijalistička gledišta, antitezu

290 O piscu knjige

ekonomskog determinizma i ortodoksne levice i Mizes-Hajekove (Mises-Hayek) ško-le, koje su obe zasnovane na istoj premisi iako su prognozirale dijametralno suprot-ne ishode.

Čak i široki opseg Polanjijevih spisa teško može da odrazi ogromnu širinu nje-govih interesovanja u humanističkim naukama, u umetnostima i književnosti i savre-menoj istoriji. Njegov je običaj bio da posle obavljenog dnevnog rada raspravlja o političkim događajima sa prijateljima i saradnicima, i upravo u tim neformalnim raz-govorima najpotpunije su se ispoljavale njegove začuđujuće analitičke «ponekad pro-ročanske neortodoksne sposobnosti«.

Hans Cajzel

Karl Polanji VELIKA TRANSFORMACIJA

Likovno-grafičko rešenje korica MILOŠ MAJSTOROVIĆ

Kompjuterska obrada teksta MLADEN MOZETIĆ

Izdaje i štampa „Filip Višnjić", Beograd,

Ustanička 25

Tiraž: 500 primeraka

ISBN 86-73-63-358-3

Knjiga je izdata uz pomoć Fonda za otvoreno društvo

CIP - Каталогизација y публикацији Народна библиотека Србије, Београд

316.334.2/.3 330.34 327 338.242.2 316.42

ПОЛАЊИ, Карл Velika transformacija : politička i ekonomska ishodišta našeg vremena

/ Karl Polanji ; sa predgovorom Roberta M. Mekajvera ; prevela sa engleskog Dubravka Mićunović. - Beograd : „Filip Višnjić", 2003 (Beograd : „Filip Višnjić"). - 282 str. ; 24 cm. - (Biblioteka Evropa)

Prevod dela: The Great Transformation / Karl Polanyi. - Tiraž 500. -Predgovor: str. 11-13. - O piscu knjige: str. 282. - Napomene i bibliografske reference uz tekst.

ISBN 86-7363-358-3

a) Тржишна привреда b) Међународни односи с) Друштвени развој d) Економски систем COBISS.SR-ID 106396428

Documents

Karl Polanji Velika transformacija