Filozofski fakultet

Beogradski univerzitet

Seminarski rad iz psihologije religije

Jungovo viđenje religije i religijskog

iskustva

Student:

Profesor:

Leo Ivanišević Petar Jevremović

Broj indeksa: PS0800014

Uvod

Status Jungove psihologije u novije vreme ne može se jednoznačno odrediti, već

su prisutna bar dva trenda: po naučno orijentisanim psiholozima Jung zapravo i

nije psiholog nego moderno otelovljenje okultnog metafizičara i proroka. Po tom

stanovištu, cela teorijska gromada Jungove psihologije je bezvredno okultno

spekulisanje, još ranjivije na kritiku od Frojdove, u dobroj meri diskreditovane

psihoanalize. Medjutim, Jung zahvaljujući svom specifičnom (često kritikovanom)

pristupu koji je obogaćen mitologijom, arheologijom i uporednom teologijom, i

oplemenjen istočnjačkom filozofijom (filozofijom upanišada), dobija neprocenljive

analogije koje su donele dragocene rezultate u radu sa pacijentima. Iako tačnost

njegovih teorija u sferi psihologije mnogi mogu pokušati da dovedu u pitanje,

njegov doprinos razumevanju univerzalne simbolike koja se provlači kroz sve sve

sfere ljudskog života, je neosporiv. Do razumevanja ove univerzalne simbolike,

Jung je došao tokom dugogodišnjeg rada i istraživanja u oblasti snova, umetnosti,

i velikim delom religije. Međutim, da bismo razumeli Jungovo viđenje religije,

moramo se upoznati sa osnovnih terminima i elementima njegovog učenja. A da

bismo razumeli samog Junga kao stvaraoca svog učenja, dobro je pre svega

upoznati se sa njegovim životnom pričom i to pre svega moramo uzeti u obzir

religijski milje u kom je rođen. Jungov deda po majci, Samuel Prajsverk je bio

teolog i Hebraist, pobožan i učen čovek. Za njega se govorilo da ima vizije i da

komunicira sa svetom duhova. Za njegovu drugu ženu, Jungovu baku se govorilo

da je vidovita. Čini se da su Jungovi preci bili veoma zainteresovani za svet koji leži

izvan saznanja koja nam pružaju naših šest čula. Jungov otac je bio skromni seoski

pastor, koji je oženio ćerku svog profesora hebrejskog. Zbog nemogućnosti da u

razgovoru sa svojim ocem intelektualno preispituje religiju, Jung se verovatno

okrenuo ka problemima koje ne obuhvata tradicionalno religijsko učenje i pristup.

Esoterični pristup praktikovanju određene religije često uključuje i zalaženje u

misticizam, o čemu svedoče mistične nauke Kabale, ako se radi o Jevrejskoj religiji,

Sufizam u slučaju Islama, i Tantra u slučaju hinduizma i budizma. Tokom svojih

medicinskih studija, Jung je takođe izučavao filozofiju Kanta i Šopenhauera.

Jungova karijera kao psihijatra bila je ispunjena proučavanjem veze između

materijalnog i spiritualnog sveta za koju je iz iskustva verovao da postoji, odnosno

proučavanjem i utvrđivanjem postojanja duše. Njegovo viđenje religije se vrti oko

tri značajna pojma, a to su: arhetip, individuacija i numinozno. Pre nego što ta tri

pojma integrišemo u jednu teoriju religije, pobliže ćemo se upoznati sa svakim od

njih.

Arhetip

Jungov model psihe možemo svesti na nekoliko glavnih strukturalnih elemenata:

• ego ili svesno biće - što je ekvivalentno Frojdovoj definiciji ega;

• lično ili individualno nesvesno ili dinamičko skladište poriva, frustracija, strepnji i

želja pojedinca

• kolektivno nesvesno ili, po Jungu, rezervoar nesvesnih sadržaja nastao tokom

ljudske evolucije.

Poslednja instanca Jungovog modela psihe je i najkontroverznija, te odvaja

Jungovu psihologiju od ostalih varijanti psihoanalize i približava je drevnim

okultnim učenjima. Po istraživanjima teoretičara Jungove misli, izgleda da su se

dva toka susrela u Jungovoj definiciji kolektivnog nesvesnog: konvencionalna

medicina kakva se podučavala u Cirihu krajem 19. veka i indijska upanišadska

tradicija, kao i zapadne okultne struje gnosticizma i alhemije.

Kolektivno nesvesno predstavlja celinu nesvesnih sadržaja duševnog života čoveka

koja je determinisana kulturom, socijalno-istorijskim okvirom življenja, tačnije,

obeležjem nesvesne kolektivne prirode. Kolektivno nesvesno je onaj sadržaj

nesvesnog života ljudi koji se ne iscpljuje samo u induvidualnom nesvesnom, u

frojdovskom smislu reči, nego je rezultat kumuliranog nasleđa nesvesnog iskustva

celokupne društvene zajednice, ponekad i celog čovečanstva. Reč je o praslikama

simboličkog značenja, koje dolaze do izražaja u snovima, delima slavnih umetnika,

čija simbolička vrednost transcedira vreme i prostor u kojem je nastala. Naime,

poniranjem do dubokih slojeva individualne psihe, postaju dostupne arhajske

poruke utisnute ili urezane u temeljne oblike kolektivnog kulturalnog iskustva kroz

beskonačna ponavljenja. Drugim rečima, svojevrsnom arheologijom nesvesnog

možemo, dakle, saznati "ono što znamo ali što do tada nismo znali da znamo".

Ovaj nesvesni materijal

Jung je smatrao "fundamentalno objektivnim" u smislu da se njegova predstava u

svesti može proučavati: kad aspekti kolektivnog nesvesnog postanu svesni, oni se

mogu proučavati kao elementi objektivne psihe. Kada je reč o kolektivnom

nesvesnom, potrebno je naglasiti da se ono fundamentalno razlikuje od ličnijeg

materijala koji je poisnut u "lično nesvesno" zbog nesaglasnosti u smislu

prihvatljivosti sa stanovišta svesnog. Ono je transpersonalni izvor iskustva, znanja

i imaginativnosti. Njegov jezik je, dakle, simbolizam, pre svega

simbolizam arhetipova.

Arhetip je Jungov pojam koji se odnosi na urođene i univerzalne obrasce

ponašanja i mišljenja, koji predstavljaju osnovne strukturne i dinamičke elemente

kolektivnog nesvesnog. Celokupnost svesnih i nesvesnih zbivanja čine psihu; ona

se, dakle sastoji iz dveju sfera: sfere svesnog i sfere nesvesnog. Obe sfere su

suprotne po svojim osobinama ali dopunjuju se čineći jedinstvo. Sfera svesti je

samo mali delić totalne psihe. Ona je, recimo, kao neko malo ostrvo u moru

nesvesnog. Iako je naše Ja samo jedna tačka u centru ovog ostrva, ono dobija

centralno značenje u celoj našoj psihi, jer sva naša iskustva, kako spoljašnjeg tako i

unutrašnjeg sveta, moraju da prođu kroz to naše Ja da bi uopšte bila opažana.

Međutim, naša svest može da opaža i shvati samo mali broj sadržaja u isto vreme

- ostali sadržaji se ne nalaze neposredno u svesti, mada jedan njihov deo može

svakog časa da bude dozvan u svest. Ova oblast zaboravljenih ili potisnutih

sadrzaja pripada individualnom ili ličnom nesvesnom.

Arhetip je, dakle, sadržaj kolektivnog nesvesnog, koji se izražava odnosno

pojavljuje u snovima, umetničkim delima, vizijama, religijskim i mitološkim

sadržajima. Arhetip čini opštu osnovu duševnog života pojedinca i predstavlja

glavni predmet analize snova u Jungovoj psihoterapiji. Pojam arhetipa se takođe

može označiti kao hipotetički kontrukt koji označava urođene,

univerzalne i nesvesne dispozicije za izvesne, emocijama nabijene predstave, ideje

ili oblike ponašanja. On je sam po sebi nesaznatljiv i nepredstavljiv, ali se može

proučavati preko svojih manifestcija na kolektivnom planu (u mitskim slikama i

simbolima.) i individualnom (u snovima, vizijama, simptomima i parapsihološkim

doživljajima). Arhetip sačinjavaju onaj sveopšti, nasleđeni okvir celokupnog

iskustva. Oni su urođeni obrasci mišljenja, osećanja i delanja, a ima ih koliko i

bitnih ljudskih doživljaja. Svaki čovek se u toku svog života neizbežno susreće sa

prirodnim i natprirodnim silama, sa rođenjem, i smrću, te kao rezultat vekovima

taloženog tipičnog iskustva brojnih generacija predaka nastaju arhetipske

predstave energije, Boga, demona, heroja, deteta, mudrog starca, smrti i

ponovnog rođenja. Kao proizvod upoznavanja unutrašnjeg sveta nastaju

arhetipske figure koje predstavljaju podsisteme u ličnosti kao što su: Persona,

Senka, Anima, Animus, Mana - ličnost i Sopstvo. Funkcija arhetipa je da pojedincu

olakša snalaženje u životno važnim, kriznim situacijama.

Od 1946. godine Jung je dopunio svoje ranije učenje o arhetipovima, razlikujući

arhetipove za sebe, to jest one koji su potencijalno prisutni u svakoj psihičkoj

strukturi, i one koji postaju aktuelni, koji se mogu opažati onda kada stupe u

oblasti svesti kao arhetipske predstave ili arhetipski proces, stalno pri tome

varirajući u svome načinu ispoljavanja, zavisno od opšte konstelacije zbivanja. U

stvari, sva životna ispoljavanja, ukoliko su opšte ljudske i tipične prirode, počivaju

na arhetipskoj osnovi, sve jedno da li se manifestuju kao bioloska,

psiho-bioloska ili duhovna ispoljavanja. Po Jungu, kolektivno nesvesno sadrži četiri

arhetipa ili univerzalna praoblika ili obrasca: Jastvo, Animus, Anima i Senka. Ti

arhetipovi su nalik na ideje ili forme u Platonovoj filozofiji (samo se kod Junga ne

mogu direktno percipirati, nego tek u manifestacijama).

Od mnoštva arhetipova, Jung, dakle, kao najvažnije ili tipične izdvaja sledeće:

• Jastvo ili «pravo ja» osobe, nadlični centar psihe koji je, na paradoksalni način, i

sadrži. Jung ga je izjednačio s Atmanom iz Čandogja upanišade, Buda prirodom

iz tekstova Zen budizma, Lapisom alhemičara i Nousom Plotina. U tradicijama se,

po Jungu, Jastvo najčešće manifestuje kao primordijalni čovek, Adam Kadmon u

kabalističkom judaizmu, Mahapuruša u hinduizmu, Antropos u gnosticizmu, Hrist

kao Logos u hrišćanstvu ili Buda u budizmu.

• Animus (lat. animus - duh) je praslika muškarca u ženi ili skriveni muškarac u

ženinom nesvesnom. Animus je oličenje načela očinskog logosa, uma, logike i reda

u ženskoj psihi. On posreduje između svesnog ja žene i njoj nepoznate vlastite

unutrašnjosti, njenog ličnog i kolektivnog nesvesnog.

• Anima (lat. anima - duša) je praslika žene u muškarcu odnosno ženski princip u

njegovom (muškarčevom) nesvesnom. Anima obuhvata i personifikuje materinski

eros, odnosno psihičke kvalitete kao što su intuicija, slutnja, ćudljivost, sklonost

iracionalnom. Anima je posrednik između ja i nesvesnog pojedinca, ona je

psihopompos - vodič duša. Zahvaljujući njoj, čovek nalazi izlaz iz teških situacija

koje se razumom ne mogu rešiti, a oslanjajući se na njeno vođstvo umetnik i

naučnik

dolaze do svojih uvida i otkrića. Ako pojedinac odbaci svoju animu, tada ona

postaje opasna, destruktivna i sveti se u vidu ćudljivog raspoloženja, nervozne

preosetljivosti, bezrazložne potištenosti ili kobne ljubavi. Anima muškarca ima

strogo istorijski karakter. Kao personifikacija nesvesnog, ona se vraća u praistoriju,

i otelovljuje sadržaje prošlosti. Ona čoveka upoznaje sa elementima iz njegove

praistorije. Za pojedica, anima predstavlja celokupni život koji se odigrao u

prošlosti i još uvek živi u toj osobi.

Atman ili Atma (sanskrt: ātman - sopstvo) je filozofski pojam koji se koristi u

hinduizmu i vedanti. Prevodi se kao sopstvo, svest, duh ili duša, prema evropskim

analogijama u različitim sistemima. Duh ili duša odgovara smislu atmana. Termin

svest najbolje odgovara sistemu vedante, gde učenje o atmanu izražava

panteistički identitet individualne ili parcijalne svesti sa apsolutnom ili

sveobuhvatnom svešću (paramatman), koja je identična s postojanošću bitka

(brahman), prema kojem je tok pojavnog bića prividan.

U indijskoj filozofiji se često koristi alegorija po kojoj je univerzalna, kosmička

svest kao okean, a pojedinačna svest talas tog okeana. I kao što talas duguje svoj

postanak okeanu, iz njega izvire i u njega se vraća, ali može da pomisli da je

odvojen od njega i da postoji nezavisno sam po sebi, tako i pojedinačna svest,

atman, može umisliti da postoji nezavisno od bramana, odnosno univerzalne

svesti. Međutim, samospoznajom svest uviđa istinu da nikad nije ni bila odsečena

od kosmičke svesti već je oduvek bila večna i nepropadljiva po svojoj prirodi.

• Senka je središnja prepreka koja koči i uništava pojedinca, «unutrašnji Đavo»-

suma autodestruktivnih i konstriktivnih energija nesvesnog.

Senka, iako često nevidljiva, nerazdvojno je vezana za nas, jer pripada jedinstvu

naše ličnosti. Senka je naša ,,druga strana" ili ,,tamni brat" u nama. Ona

predstavlja arhetipsku figuru koja se u predstavi primitivnog čoveka pojavljuje i

danas, personifikovana u raznim formama. Ova naša druga strana, koja je iz

moralnih, estetskih ili iz bilo kojih drugih razloga odbačena od naše svesti kao

neprihvatljiva, jer se suprotstavlja svesnom principu, nije ništa drugo nego jedna

ili više od onih inferiornih funkcija koje zajedno sa dominantnim predstavljaju

osnovu psihičkog života.

Suočiti se sa Senkom znači bespoštedno i kritički postati svestan svoga bića.

Duševne slike Animusa i Anime posreduju između Ja i unutrašnjeg sveta. Jedna

narodna poslovica kaže da svaki muškarac nosi svoju Evu u sebi. U kojoj meri svaki

muškarac nosi i psihičku ženu u sebi, odnosno da li svaka žena nosi u sebi i neki

psihički otisak muškaraca, problematika je za koju se Jung posebno interesovao.

Od ranije je bilo poznato da svaki čovek osciluje između muškarca i žene u sebi i

za ovo tvrđenje postoji embrio-anatomsko-fiziološka osnova. Ovu večitu Evu u

svakom muškarcu Jung je nazvao Anima, odnosno

večitog Adama u ženi, Animus, smatrajući ih arhetipskim vrednostima.

Susret sa Animusom i Animom najčešće je događaj druge polovine

života. U prvoj polovini sve je još i suviše nediferencirano, emocije su

još jake da bi omogućile proces razlikovanja, diferenciranja i

izbegavanja projekcija. Druga polovina upućena je na jačanje misaonog

procesa, traženje sinteze i postavljanje ličnosti prema uravnotežavanju

suprotnih, nesvesnih tendencija. Po Jungu, arhetipovi se ukazuju u snovima,

sanjarenjima, slobodnim asocijacijama preko simbola među kojima su najpoznatiji

mudri starac (za Jastvo), kralj (može biti Jastvo, a i Animus - u zavisnosti od

konteksta), kraljica (Jastvo, ali i Anima) i sl. Takođe, važnu ulogu u Jungovoj

psihologiji ima Persona ili maska - lik koji personalnost «navlači» ili se u nju

«uvlači», uglavnom nesvesno, kroz interakciju sa drugim ljudima i u tokom

adaptacije raznim životnim situacijama. Persona je, esencijalno, uloga ili maska

koju ličnost igra u životu (otac, domaćica, službenik, vojnik).

Individuacija

Princip individuacije označava način na koji se jedna stvar identifikuje kao

drugačija od svih ostalih stvari. Termin je korišćen da opiše dva različita, ali

povezana koncepta. Prvi, filozofski koncept je generalna ideja da pojedinačna

stvar onda kada je identifikovana kao nešto, samim tim identifikovana kao nešto

što nije ništa drugo. Ovo uključuje kako osoba uči da razlikuje različite elemente

sveta, i kako uči da je i ona sama različita od drugih ljudi. Drugi koncept dolazi od

samog Junga i njegove analitičke psihologije i opisuje proces u kom se

individualno Sopstvo razvija iz nediferenciranog nesvesnog. To je razvojni,

psihološki proces, proces u kom urođeni elementi ličnosti, različita iskustva iz

života i različiti aspekti i komponente nezrele psihe postaju integrisani tokom

vremena u funkcionalnu celinu.

Individuacija je proces psihološke integracije koji za cilj ima razvoj individualne

ličnosti. Procesa individuacije se vrši kroz faze: fazu persone, fazu ega, fazu senke,

fazu anime ili animusa i na kraju fazu sopstva. Individuacija je proces

transformacije tokom kog lično i kolektivno nesvesno se dovodi u svest (putem

snova, aktivne mašte ili slobodnih asocijacija) kako bi bile asimilovane u ličnost u

celini. To je potpuno prirodan proces koji je neophodan za integraciju psihe.

Individuacija ima efekat holističkog isceljenja na osobu, kako mentalno, tako i

psihički.

Numinozno

Ovaj termin se koristi da označi moć božanskog prisustva. Reč je doveo u

upotrebu nemački teolog Rudolf Oto u svojoj uticajnoj knjizi “Ideja svetoga”. Po

njemu, numinozno iskustvo je mešavina straha, fascinacije i privlacnosti.

Numinozno iskustvo se javlja kada osoba oseća da komunicira sa “svetim drugim”.

Numinozno iskustvo dovodi do vere u božanstva, natprirodno, sveto ili

transcedentalno. Takođe se dovodi u pojam sa terminom Misterium Tremendum,

koji literatura koja se bavi religijskom iskustvom opisuje kao: “bol i užas koji

obuzimaju one koji su se prerano suočili sa nekom manifestacijom božanskog. U

teološkom smislu, ovaj strah izaziva nekompatibilnost između ljudskog egoizma i

božanske čistote, između ljudskog samo-izazvanog separatizma i božije

beskonačnosti. “ Jung je pozajmio termin i proširio njegovo značenje tako što je

pridao numinozni kvalitet arhetipskom iskustvu. Jung ističe da u psihi svakoga od

nas se nalazi arhetip koji predstavlja moć ravnu božanskoj, a ta moć upravo leži u

arhetupu sopstva. Dovođenjem ovog arhetipa u svest, osoba doživljava

autentično religijsko iskustvo. Kako bi ovo pojasnio, Jung se koristi primerima iz

stare Grčke, Rima, i drugih antičkih civilizacija. Naime, kako bi objasnili neke

psihičke pojave koje nisu razumeli, ljudi antike su im pridavali numinozni kvalitet.

Zaljubljenost, pijanstvo, anksioznost, ludilo i druga stanja duha često su bila

objašnjavana putem opsednutosti od strane raznih duhova i demona. Efekat

nesvesnog na naš život bio je pripisivan bogovima, duhovima, i drugim božanskim

uzročnicima. Ovo se u raznim oblicima nastavlja i do danas i prisutno je u raznim

religijama. Dovoljno je reći da se u hrišćanstvu neke zabranjene potrebe, želje i

težnje, koje bi analitičari pripisali dejstvu nesvesnog, pripisuju Đavolu i njegovoj

potrebi da nas stalno iskušava. Religija ima ulogu da oblikuje naše numinozno

iskustvo, da umiri naš strah od neobjašnjivog, da dovede arhetipe iz našeg

nesvesnog u svest i da nam pomogne da prihvatimo sebe u celosti, kako bismo

postali jedno integrisano sopstvo.

Jungova teorija religijskog iskustva

Slično Frojdu, i Jung priznaje vezu između religije i neuroze. On ističe da među

svim njegovim pacijentima svaki u drugoj polovini života ima probleme koji su

povezani sa sopstvenim stavom prema religiji. Tokom svog rada na teoriji

individuacije, Jung predpostavlja postojanje univerzalnih sablona razmišljanja, ili

arhetipa, koji se nalaze u individualnom i kolektivnom nesvesnom. Od svih

arhetipova, arhetip sopstva (ili jastva) je najbliži božanskom. On je u isto vreme

nevidljiv i nesvesan centar ličnosti kao i psihički totalitet, jer predstavlja

ujedinjenje svesnog i nesvesnog. Za Junga, religiozni ritual predstavlja arhetipsku

ekspresiju individuinih potreba za svesnom manifestacijom i integracijom arhetipa

sopstva. U mnogim ritualima i herojskim mitovima, Jung je video ponovno

javljanje potrebe za “odvajanjem od majke”, koja predstavlja individuino

odvajanje i izbegavanje sjedinjavanja sa neizdiferenciranim nesvesnim. Jung je cak

tvrdio da za većinu njegovih klijenata srednjih godina, usvajanje religijskog stava

(ali ne nužno i religioznosti), garancija za uspešan završetak analize.

Jung je verovao u evoluciju čovečanstva i video je svoj model individuacije i kao

mikro pojvu, i kao katalizator za veći, masovni proces. Njegova transcedentalna

funkcija, inspirisana Hegelovom dijalektikom, predpostavlja postojanje dve

suprotstavljene sile unutar nas, čiji se konflikt onda kada je podignut na viši nivo

razrešava sintezom i ujedinjenjem. Jungova analitička psihologija priznaje

religijsku tačku gledišta, u smislu da i teolog i psiholog priznaju potencijal za

“mysterium tremendum”, osećanje obuzimajuće misterije, koje može biti

motivaciona sila u psihi svakog pojedinca. I ustinu, stoji tvrdnja da su većina

svetskih religija, bar one koje je osnovala neka individua, iznikle iz spiritualnog

iskustva njihovih osnivača: Bude koji je dostigao prosvetljenje ispod drveta Bodi,

Abraham koji je čuo glas Boga da će biti rodonačelnik izabrane rase, Muhamed

koji je čuo glas Boga u pustinjskoj pećini, Marija kojoj se javio anđeo da joj saopšti

da je oplođena posredstvom Svetog Duha, Isus kog je krstio Sv. Jovan, Lao Cu koji

je pisao Tao Te Jing u izolovanoj kolibi bre nego što je na volu odjahao u planine i

nikad se više nije vratio.

Ono što je intrigiralo Junga vezano za religiju, je to kako je njena suština i

manifestacija u raznim kulturama jasna refleksija unutrašnjeg psihičkog života,

arhetipa sopstva. Za njega, motivacija za religiozno iskustvo i ponašanje samo

ukazuje na postojanje božanske, ili pre će biti psihološke komponentne u svima

nama, sopstva, koje je sposobno da dostigne visok nivo introspekcije i mudrosti.

Rudolf Oto je izmislio i definisao termin numinoznog, koji označava: “Osećanje

ljudske ništavnosti pred licem njegovog Kreatora, osećanje divljenja i straha.” Jung

je pozajmio termin i proširio njegovo značenje tako što je pridao numinozni

kvalitet arhetipskom iskustvu. Jung ističe da u psihi svakoga od nas se nalazi

arhetipski otisak moći ravne onoj koju poseduje božanski stvoritelj, a koja je

ovaploćena u formi sopstva. Dovođenjem ovog arhetipa u svest, osoba doživljava

autentično religijsko iskustvo.

Zaključak

Za Junga religija predstavlja način da se arhetipi iz našeg kolektivnog i

individualnog nesvesnog predstave i dovedu u svest. Ona predstavlja jedan od

ključeva za spasenje ljudske duše, ali u jednom drugačijem smislu. Ona je posebni

razvojni put gde kroz samospoznaju svih slojeva naše psihe mi smo sve bliži

sopstvenoj suštini, sopstvu, onome što je božansko u nama. Kroz individuaciju i

dovođenja arhetipa u svest, mi se otkrivamo kao zaokruženo individualno biće, ali

i kao sastavni deo univerzuma. Ako bismo postavili pitanje: “Da li Bog postoji?”,

odgovor bi verovatno bio: “Da, postoji, i to u svakome od nas.” Nije važno kako ga

zovemo, ili kako ga zamišljamo, važno je na koji način nam vera pomaže da

otkrijemo sebe, da se približimo sopstvenoj suštini, i doživimo autentično

religiozno iskustvo.

Kada su u 85-oj godini života pitali Junga da li veruje u Boga, on je odgovorio:

“Sad? Teško je reći. Znam. Ne moram da verujem, prosto znam.” Iako njegov

odgovor možda ukazuje na njegovu ličnu ideologiju, to “znam” mogu mnogi

iskoristiti kako bi projektovali sopstvene želje za postojanjem božanskog, i

navoditi Junga kao potvrdu njihovih želja i uverenja. Za Junga, njegov životni

razvoj je verovatno bio i sam motivisan njegovim ličnim iskustvom misterum

tremendum-a , tj numinoznim iskustvom koje je psihološki dostupno svima nama.

Literatura

- Greene M; “Ph.D'sAdventure in Archetype: Depth Psychology and the

Humanities (Essays in Archetype)”, Mercury Pier, Hong Kong, 2011

- Nikolić N; “Jastvo kao princip i arhetip orijentacije i smisla”, Vidya Yoga,

Beograd 2010

- Jung C. G; “Psihološke rasprave”, Matica Srpska, Beograd, 1984