Jozef Rot

Kapucinska grobnica

UrednikGojko Boæoviñ

Likovni urednikDuãan Ãeviñ

BibliotekaZlatno runo

Jozef Rot

Kapucinska grobnica

Prevela s nemaåkog Drinka Gojkoviñ

ArhipelagBeograd, 2010.

Na koricama:Kapucinska grobnica u Beåu,

detalj, fotografija

Naslov izvornika:Joseph Roth

Der Kapuzinergruft: RomanDeutscher Taschenbuch Verlag, Mu

..nchen

© za srpski jezik: “Arhipelag”, 2010.

Ova knjiga je objavljena uz podrãku knjiæevne mreæe TRADUKI åijisu ålanovi Ministarstvo za evropske i inostrane poslove Austrije,Savezno ministarstvo spoljnih poslova Nemaåke, ãvajcarski Savet zaumetnost ProHelvetia, KulturKontakt iz Austrije, Gete Institut,Slovenaåka agencija za knjigu JAK i Fondacija S. Fiãer.

I

Zovemo se Trota. Naã rod potiåe iz Sipolja, u Sloveniji. Ka-æem: rod, jer mi nismo porodica. Sipolje viãe ne postoji, odavnone postoji. Zajedno s nekoliko okolnih opãtina ono danas obrazujeveñe mesto. To je, kao ãto znamo, volja ovoga doba. Ljudi nisukadri da ostanu sami. Povezuju se u besmislene grupe. Ni sela nisukadra da ostanu sama. Nastaju, dakle, besmislene formacije. Selja-ke vuåe grad, a i sela bi, dakako, æelela da budu gradovi.

Ja sam joã poznavao Sipolje, u vreme kad sam bio deåak. Otacme je jedanput poveo onamo, jednog sedamnaestog avgusta, u pred-veåerje onoga dana kad je u svim, åak i u najmanjim mestima monar-hije slavljen roðendan cara Franje Josifa Prvog. U danaãnjoj Austri-ji i u ranijim krunskim zemljama ima, po svoj prilici, joã vrlo maloljudi kod kojih ime naãeg roda budi neku uspomenu. U iãåezlim anali-ma stare austrougarske vojske naãe ime je, meðutim, zabeleæeno i jasam, priznajem, ponosan na to, baã zato ãto su anali iãåezli. Ja nisamdete ovog doba, ãtaviãe, teãko mi je da sebe ne nazovem njegovimneprijateljem. Nije to zato ãto ga ne razumem, kao ãto imam obiåajda kaæem. To je tek blagoåastivi izgovor. Ja prosto, zato ãto mi je ta-ko udobnije, ne æelim da budem uvredljiv i zajedljiv, pa zato kaæemda ne razumem ono za ãta bih morao reñi da ga mrzim ili prezirem.Sluh mi je istanåan, ali se pravim da ne åujem. Otmenije je, smatram,da se gradim nesposobnim nego da priznam da sam primetio vulgar-ne zvuke.

Brat moga dede bio je onaj jednostavni peãadijski poruånikãto je u bici kod Solferina spasao æivot caru Franji Josifu. Pukov-nik je postao plemiñ. U vojsci i u åitankama K. u. K. monarhije

5

dugo je pisalo: junak Solferina, sve dok, kako je sâm æeleo, po nje-mu nije polegla senka proãlosti. Oprostio se. Leæi pokopan u Hicin-gu. Na njegovom nadgrobnom kamenu stoje tihe i ponosite reåi:“Ovde poåiva junak Solferina.”

Careva milost prenela se i na njegovog sina, koji je postaosreski naåelnik, i na unuka koji je u jesen 1914. kao poruånik lova-ca pao u bici kod Krasne-Buska.1 Nikada ga nisam video, kao nibilo koga od poplemåene grane naãeg roda. Poplemåene Trote po-stale su ponizno odane sluge Franje Josifa. Moj otac, meðutim, be-ãe buntovnik.

Buntovnik i patriot, to je bio moj otac – samo je u staroj Aus-trougarskoj postojao takav soj. Hteo je da reformiãe carstvo i spa-se Habzburge. Predobro je pojmio smisao austrijske monarhije. Itako je postao sumnjiv i morao da beæi. Otiãao je, u mladim godi-nama, u Ameriku. Po pozivu je bio hemiåar. Fabrikama boje ãto suvelelepno rasle po Njujorku i Åikagu bili su potrebni ljudi poputnjega. Dok je bio siromaãan, åeznuo je, dabome, za kukuruzom. Akad se najzad obogatio, poåe da åezne za Austrijom. I vratio se.Nastanio se u Beåu. Imao je novca, a austrijska policija volela jeljude koji imaju novca. Ne samo ãto oca nisu uznemiravali negoon åak krete da osniva novu slovenaåku stranku i kupi dvoje novi-na u Agramu.

Stekao je uticajne prijatelje iz bliæe okoline nadvojvode pre-stolonaslednika Franje Ferdinanda. Moj je otac sanjao o sloven-skom kraljevstvu pod vlaãñu Habzburga. Sanjao je o monarhijiAustrijanaca, Maðara i Slovena. A meni koji sam njegov sin nekana ovom mestu bude dopuãteno da kaæem: zamiãljam da je mojotac, samo da mu je bilo dato da poæivi, moæda mogao promenititok istorije. Ali, preminuo je, oko godinu i po dana pre ubistvaFranje Ferdinanda. Njegov sam jedini sin. U svome testamentuodredio me je za naslednika svojih ideja. Nije me badava krstioimenom Franja Ferdinand. Ali ja sam tada bio mlad i lud, da ne

6

1 Selo u blizini malog grada Buska u istoånoj Galiciji, nedaleko do Lavova. (Svenapomene u knjizi su prevodioåeve.)

7

kaæem: lakouman. Lakomislen u svakom sluåaju. Æiveo sam pre-puãtajuñi se danu. Ne! To nije taåno: prepuãtajuñi se noñi. Danjusam se prepuãtao spavanju.

II

No jednoga jutra – beãe to u aprilu 1913. godine – prijavljenami je, joã sanjivom, tek dva sata ranije pristiglom kuñi, poseta ne-kog roðaka, izvesnog gospodina Trota.

U kuñnoj haljini i papuåama, otidoh u predsoblje. Prozori be-hu ãirom otvoreni. Jutarnji kosovi u naãoj baãti marljivo su peva-li svoju umilnu pesmu. Ráno sunce radosno je plavilo sobu. Naãasluæavka koju do tada nikad nisam video tako rano izjutra uåini mise stranom u svojoj plavoj kecelji – jer, poznavao sam je samo kaomlado stvorenje sastavljeno od plavog, crnog i belog, otprilike na-lik nekakvoj zastavi. Prvi put sam je video u tamnoplavoj odeñisliånoj onoj koju nose monteri i åitaåi potroãnje gasa, s purpurno-crvenom pajalicom u ruci – i veñ bi samo pogled na nju bio dovo-ljan da mi da sasvim novu, sasvim nenaviknutu predstavu o æivo-tu. Prvi put u nekoliko godina video sam jutro u svojoj kuñi iopazio sam da je lepo. Sluæavka mi se dopala. Otvoreni prozori sumi se dopali. Sunce mi se dopalo. Pesma kosovâ mi se dopala. Bilaje zlatna, kao jutarnje sunce. Åak je i devojka u plavom bila zlat-na, kao sunce. Od sámog zlata u prvi mah uopãte nisam video go-sta koji me je åekao. Primetio sam ga tek nekoliko sekundi – ili suto bili minuti? – kasnije. Sedeo je tako, mrãav, crn, nem, na jedinojstolici koja je stajala u naãem predsoblju i nije se pomerio kad samuãao. I mada su njegova kosa i njegovi brkovi bili tako crni, a bojanjegove koæe tako mrka, on je usred jutarnjeg zlata u predsobljuipak izgledao kao komad sunca, komad dalekog juænog sunca, usvakom sluåaju. Na prvi pogled podsetio me je na moga umrlogoca. I otac je bio tako mrãav i tako crn, tako mrk i tako koãåat,

8

tâman i pravo dete sunca, a ne kao mi, plavuãani, koji smo samosunåeva posvojåad. Ja govorim slovenaåki, otac me je nauåio. Po-zdravih svoga roðaka Trotu na slovenaåkom. On kao da se tomeni najmanje nije zaåudio. Razumelo se to samo po sebi. Nije ustao,nastavio je da sedi. Pruæio mi je ruku. Osmehnuo se. Ispod njego-vih crnih brkova belinom su se ljeskali jaki, krupni zubi. Odmahmi je rekao ’ti’. Oseñao sam: nije to roðak, to je brat! Moju adre-su dobio je od beleænika. “Tvoj otac”, tako je poåeo, “zaveãtao mije 2.000 zlatnika i ja sam doãao ovamo da ih uzmem. Doãao samk tebi da ti zahvalim. Sutra ñu se vratiti kuñi. Imam i sestru, njusad hoñu da udam. Sa 500 guldena miraza dobiñe najbogatijeg se-ljaka u Sipolju.”

“A ostatak?” pitao sam. “Njega ñu ja zadræati”, rekao je vedro. Osmehivao se i meni

je izgledalo da se sunce joã snaænije uliva u naãe predsoblje. “Ãta nameravaã s novcem?” pitao sam. “Proãiriñu posao”, uzvratio je. I kao da je red nalagao da mi

tek sada kaæe svoje ime, ustao je sa svoga sediãta, ustao sa sme-lom sigurnoãñu i izgovorio svoje ime s dirljivim dostojanstvom.“Zovem se Josif Branko”, rekao je.

Tek tada sam primetio da pred svojim gostom stojim u kuñnojhaljini i papuåama. Zamolih ga da priåeka i otidoh u svoju sobu dase obuåem.

9

III

Moglo je biti oko sedam sati ujutro kad smo doãli u “Kafe Ma-gerl”. Stizali su prvi pekarski momci, sneænobeli i miriãuñi na vru-skave zemiåke, na makovnjaåu i slane ãtapiñe. Sveæe præena prvakafa, deviåanska i aromatiåna, mirisala je kao drugo jutro. Moj ro-ðak Branko sedeo je pored mene, crn i sav juænjak, vedar, budan izdrav, i ja sam se stideo svoje plavuãnosti i umora od probdevenenoñi. Bio sam donekle i zbunjen. Ãta da mu kaæem? On je moju zbu-njenost joã uveñao rekavãi: “Ujutro ne pijem kafu. Hoñu jednu åor-bu.” Dabome! U Sipolju su seljaci ujutro jeli åorbu od krompira.

Naruåih, dakle, krompir-åorbu. Priliåno je potrajalo i meneza to vreme beãe stid da umaåem kiflu u kafu. Åorba najzad stiæe,tanjir se puãio. Moj roðak Josif Branko kao da uopãte nije primeñi-vao kaãiku. Rukama obraslim crnim maljama prinosio je ustimatanjir ãto se puãi. Dok je srkao åorbu, izgledao je kao da je i menezaboravio. Sav predan tom vrelom tanjiru koji je snaænim tankimprstima visoko dræao, ostavljao je utisak åoveka åiji je apetit, za-pravo, otmeno åuvstvo i koji ne dodiruje kaãiku samo zato ãto muizgleda plemenitije da jede neposredno iz tanjira. I dok sam ga gle-dao kako sråe åorbu, uåini mi se gotovo zagonetnim to ãto su lju-di uopãte izumeli kaãike, te smeãne predmete. Moj roðak odloæitanjir, video sam da je sasvim gladak i prazan i beo, kao da je upra-vo oåiãñen i opran.

“Danas popodne”, rekao je, “podiñi ñu novac.” Kakav je toposao – pitao sam ga – koji namerava da proãiri. “Ah”, rekao je,“jedan sasvim mali, ali takav da vrlo lepo prehranjuje åoveka pre-ko zime.”

10

I tako sam saznao da je moj roðak Josif Branko u proleñe, le-to i jesen seljak, posveñen polju, a da je zimi peåenjar kestenja.Imao je jedan gunj, jednu mazgu, jedna mala kola, jedan kazan,pet dæakova kestena. S time je svake godine poåetkom novembraputovao kroz neke krunske zemlje naãe monarhije. A ako bi mu seu odreðenom mestu posebno dopalo, ostajao bi tu i åitavu zimu,dok ne doðu rode. Onda bi vezao prazne dæakove za mazgu i poãaoka najbliæoj stanici æeleznice. Natovario bi æivotinju i odvezao sekuñi i opet bi postajao seljak.

Pitao sam ga kako se tako mali posao moæe proãiriti, a on mije rastumaåio da se tu joã svaãta moæe raditi. Mogu se, na primer,osim kestenja prodavati i peåene jabuke i peåeni krompiri. U me-ðuvremenu je, takoðe, mazga ostarila i oslabila i mogla bi se ku-piti nova. Dve stotine kruna je, reåe, i tako veñ uãtedeo.

Nosio je sjajan satenski kaput, cvetni somotski prsluk sa ãa-renom staklenom dugmadi i, prebaåen oko vrata, otmeno uplete-ni, zlatni, teãki lanac sa åasovnikom. A ja, kojeg je otac odgajao uljubavi prema Slovenima iz naãeg carstva i koji sam stoga bio sklonda svaku folkloristiåku atrakciju shvatim kao simbol, smesta se za-ljubih u taj lanac. Hteo sam ga za sebe. Pitao sam svog roðaka ko-liko koãta. “Ne znam”, rekao je. “Meni ga je dao moj otac, a njemunjegov otac, nije to neãto ãto se kupuje. Ali poãto si ti moj roðak,rado ñu ti ga prodati.” – “Dakle, koliko?” – pitao sam. A u sebi sammislio, señajuñi se oåevih poukâ, da je slovenaåki seljak odveñ ple-menit da bi uopãte brinuo o novcu i novåanoj vrednosti. Roðak Jo-sif Branko je dugo razmiãljao, a onda reåe: “Dvadeset tri krune.”Zaãto je doãao baã na taj broj, nisam se usuðivao da pitam. Dadohmu dvadeset pet. On paæljivo izbroja, niåim ne pokaza da kani dami vrati dve krune, izvuåe veliku, crvenu plavokariranu dæepnumaramu i sakri novac u nju. Tek tada, poãto je dva puta uvezao ma-ramu, skide lanac, iz dæepa na prsluku izvuåe åasovnik i poloæi åa-sovnik i lanac na sto. Bio je to staromodni teãki srebrni åasovniks kljuåiñem za navijanje. Moj je roðak oklevao da se odvoji od lan-ca, posmatrao ga je neko vreme neæno, gotovo s ljubavlju, i naj-

11

zad rekao: “Poãto si ti ipak moj roðak! Ako mi daã joã tri krune,prodañu ti i åasovnik!” – Dadoh mu celih pet kruna. Ni sada mi onne vrati ostatak. Izvuåe joã jednom svoju maramu, polako odreãidvostruki åvor, spakova novi novac sa starim, smesti sve u dæeppantalona i onda me bezazleno pogleda u oåi.

“I tvoj prsluk mi se dopada!” – rekoh posle nekoliko sekun-di. “Njega bih takoðe hteo da ti otkupim.”

“Poãto si ti moj roðak” – uzvratio je – “voljan sam da ti pro-dam i prsluk.” I ne oklevajuñi ni trena, on skide kaput, svuåe prsluki dade mi ga preko stola. “To je dobar materijal” – reåe Josif Bran-ko – “i dugmad su lepa. A poãto si ti taj koji kupuje, on koãta sa-mo dve krune i pedeset.” – Platih mu tri krune i u njegovim oåimajasno primetih razoåaranje ãto to nije joã jednom bilo pet kruna.Izgledao je oneraspoloæen, nije se viãe osmehivao, ali je i taj no-vac na kraju sakrio isto onako briæljivo i marljivo kao prethodni.

Sada sam, po mome miãljenju, posedovao sve ãto åini pravogSlovenca: stari lanac, ãareni prsluk, vraãki teæak åasovnik na na-vijanje, s kljuåiñem. Nisam viãe åekao ni trena. Smesta na sebe na-vukoh sve tri stvari, platih i zatraæih da mi pozovu fijaker. Otpra-tih svog roðaka u njegov hotel, stanovao je u “Zelenom lovaåkomrogu”. Zamolih ga da me åeka uveåe, doñi ñu po njega. Namerami je bila da ga predstavim svojim prijateljima.

12

IV

Zarad forme, kao izgovor i da bih umirio majku, upisao samprava. Dabogme da nisam studirao. Preda mnom se prostirao velikiæivot, ãarena livada omeðena tek veoma, veoma dalekom ivicom ho-rizonta. Æiveo sam u veselom, åak razuzdanom druãtvu mladih aristo-krata, onog sloja koji mi je, pored umetnika, bio u starom carstvunajmiliji. S njima su me povezivali skeptiåna lakomislenost, melan-holiåna obest, grehu sklon nehaj, nadmena izgubljenost, sve samiznaci propasti åiji dolazak onda joã nismo primeñivali. Iznad åaãa izkojih smo raskalaãno pili nevidljiva smrt je veñ prekrãtala svoje koã-åate ruke. Mi smo radosno kudili, åak smo bezobzirno ruæili. Usa-mljen i star, dalek i takoreñi obamro, a ipak svima nama blizak i sve-prisutan, æiveo je i vladao u velikom carstvu stari car Franja Josif.Moæda su u skrivenim dubinama naãe duãe spavale izvesnosti kojeljudi zovu sumnjama, pre svega izvesnost da stari car umire sa sva-kim danom u kojem je joã æiv, a s njime da umire i monarhija, netoliko naãa otadæbina koliko naãe carstvo, neãto ãto je veñe, ãire, uzvi-ãenije od sâme otadæbine. Iz naãih teãkih srca izlazile su lake poãa-lice, iz naãeg oseñanja da smo predodreðeni za smrt budalasti ape-titi za svaku potvrdu æivota: za balove, za kafane, za devojke, hranu,izlete, svakovrsne budalaãtine, besmislene eskapade, za samoubilaå-ku ironiju, neobuzdanu kritiku, za Prater, za ogromni karusel, za lut-karske lakrdije, maskarade, balet, lakomislene ljubavne igre u po-vuåenim loæama Dvorske opere, za manevre koje smo propuãtali,åak i za bolesti kojima nas je ponekad darivala ljubav.

Razumeñe se da mi je neoåekivani dolazak moga roðaka biodobrodoãao. Nijedan od mojih razuzdanih prijatelja nije imao tak-

13

vog roðaka, takav prsluk, takav lanac za åasovnik, takvu blisku vezusa iskonskom zemljom bajkovitog slovenaåkog Sipolja, domovinetada joã nezaboravljenog, ali veñ legendarnog junaka Solferina.

Uveåe odoh po svog roðaka. Njegov sjajni satenski kaput os-tavio je na sve moje prijatelje moñan utisak. Roðak je mucao nanekom nerazumljivom nemaåkom, mnogo se smejao svojim belim,snaænim zubima, puãtao da mu se sve plaña, obeñavao da ñe za mo-je prijatelje kupiti u Sloveniji nove prsluke i åasovnike i spremnouzimao kaparu za njih. Jer, svi su mi zavideli na prsluku, lancu, åa-sovniku. Svi bi najviãe voleli da su od mene mogli da otkupe åita-vog mog roðaka, moju rodbinu i moje Sipolje.

Moj roðak obeña da ñe na jesen ponovo doñi. Svi ga ispratismona stanicu. Kupio sam mu kartu drugog razreda. On je uze, ode nakasu i uspe da je zameni za kartu u treñem. Odande nam je joã ma-hao. A svima nama srce se slomilo kad je voz krenuo iz stanice; jer,mi smo setu voleli isto onako lakomisleno kao i zadovoljstvo.

14

V

Joã nekoliko dana smo u naãem veselom druãtvu govorili o mo-me roðaku Josifu Branku. Zatim ga opet zaboravismo – ãto znaåiprivremeno ga sklonismo na stranu. Jer su aktuelne ludosti naãeg æi-vota traæile da o njima govorimo i da njima poklonimo paænju.

Tek u pozno leto, oko dvadesetog avgusta, primih od JosifaBranka, na slovenaåkom jeziku, jedno pismo koje joã iste veåeriprevedoh svojim prijateljima. Roðak je opisivao proslavu carevogroðendana u Sipolju, sveåanost udruæenja veterana. On sam joã jebio premlad rezervist da bi pripadao veteranima. Pa ipak je, pro-sto zato ãto niko od staraca nije bio toliko snaæan da nosi veliki do-boã, izaãao marãirajuñi s njima na ãumsku livadu, gde su svakogosamnaestog avgusta prireðivali narodnu sveåanost. Bila su tu pe-torica hornista i trojica klarinetista. Ali, ãta je jedan pokretni orke-star bez doboãa?

“Åudnovati su” – reåe mladi Festetiks – “ti Slovenci! Maðari imoduzimaju najosnovnija nacionalna prava, oni se protive, povremenose åak i pobune, ili bar izgleda kao da se bune, ali carev roðendan ipakproslavljaju.”

“U ovoj monarhiji” – uzvrati grof Hojnicki, on je meðu namabio najstariji – “niãta nije åudnovato. Da nije naãih budaletina navlasti” (on je voleo jake reåi) “sasvim je sigurno da niãta ne bi biloåudnovato åak ni po svom spoljnom izgledu. Time hoñu da kaæemda se ono ãto je za druge åudnovato u Austrougarskoj razume samopo sebi. U isti mah, hoñu da kaæem i to da samo ova poludela Evro-pa nacionalnih dræava i nacionalizama vidi neãto åudnovato u ono-me ãto se samo po sebi razume. Ta u ovoj su zemlji Slovenci, polj-

15

ski i rutenski Galicijci, kaftan-Jevreji2 iz Borislava, trgovci konjimaiz Baåke, muslimani iz Sarajeva, peåenjari kestena iz Mostara, onikoji pevaju ’Nek bog åuva...’.3 Dok nemaåki studenti iz Brna i Ege-ra, zubari, apotekari, frizerski pomoñnici, umetniåki fotografi iz Lin-ca, Graca, Knitelfelda, krkala iz alpskih dolina, svi pevaju ’Straæuna Rajni’.4 Ta nibelunãka vernost,5 gospodo moja, upropastiñe Au-striju! Duãa Austrije nije srediãte nego periferija. Austriju neñete na-ñi u Alpima, tamo rastu divokoza i runolist i encijan, ali niko nemani pojma o nekakvom dvoglavom orlu. Austrijsku supstancu hranei neprestano nanovo pune krunske zemlje.”

Baron Kovaå, mladi vojni plemiñ maðarske nacionalnosti, na-mesti monokl kao ãto je åinio svaki put kad je verovao da ima dakaæe neãto posebno vaæno. Govorio je tvrdim i pevajuñim nemaå-kim kakvim su govorili Maðari, ne toliko iz nuænosti koliko iz ko-keterije i protesta. Pri tom se njegovo upalo lice, koje je podseña-lo na nedopeåen, nedovoljno narastao hleb, oblivalo snaænim ineprirodnim rumenilom. “U ovoj dvojnoj monarhiji Maðari pateviãe od svih”, rekao je. Bilo je to njegovo vjeruju, nijedna se reåu toj reåenici nije dala pomeriti. Svima nam je bio dosadan, a Hoj-nickog, najtemperamentnijeg mada i najstarijeg meðu nama, åakje i ljutio. Hojnickijev stalni odgovor nije mogao izostati. Kao iobiåno, ponovio je: “Maðari, dragi Kovaå, tlaåe niãta manje negosledeñe narode: Slovake, Rumune, Hrvate, Srbe, Rutene, Bosance,

16

2 Naziv za neasimilovane, najåeãñe siromaãne, veoma tradicionalne istoånoevropskeJevreje, koriãñen åesto s negativnim i omalovaæavajuñim konotacijama i upotrebljenkao osnov za obrazovanje antisemitskog nacionalsocijalistiåkog stereotipa. 3 “Gott erhalte unsern Kaiser...” (Nek bog åuva naãeg cara), jedna od nezvaniånihverzija austrijske himne, nastala 1849. i usmerena protiv velikonemaåkih teænji. 4 “Die Wacht am Rhein”, nemaåka patriotska pesma i jedno vreme himna, na tekstM. Ãnekenburgera iz 1840, popularna za vreme francusko-pruskog rata (1870-1871)i kasnije u Prvom svetskom ratu. 5 Pojam ovde oznaåava bezuslovnu uzajamnu vernost dveju savezniåkih dræava,Nemaåke i Austrougarske. Skovao ga je 1909. nemaåki kancelar Bernhard fon Bi-lo u znak apsolutne nemaåke podrãke austrougarskoj aneksiji Bosne, kojoj su seVelika Britanija i Rusija snaæno protivile. Za tu priliku fon Bilo je taj pojam oslo-bodio svih negativnih konotacija koje ovaj ima u Pesmi o Nibelunzima.

Ãvabe iz Baåke i erdeljske Saksonce.” Nabrajao je narode raãire-nim prstima svojih lepih, vitkih, snaænih ãaka.

Kovaå spusti monokl na sto. Reåi Hojnickog kao da uopãtenisu doprle do njega. Znam ãto znam – mislio je, kao uvek. Pone-kad je to i govorio.

Inaåe je bio bezazlen, povremeno åak dobar mladiñ. Ja ga ni-sam trpeo. Ipak, iskreno sam se trudio da prema njemu razvijemneko prijateljsko oseñanje. Prosto sam patio zbog toga ãto ga netrpim, patio s dobrim razlogom: bio sam, naime, zaljubljen u Ko-vaåevu sestru; Elizabeta se zvala; bilo joj je devetnaest godina.

Dugo sam se uzalud borio protiv te ljubavi, ne toliko zbogtoga ãto sam verovao da sam u opasnosti, nego zato ãto sam se pla-ãio tihe poruge mojih sumnjiåavih prijatelja. Tada su, kratko vre-me pre velikog rata, u modi bili podsmeãljiva nadmenost, taãtoopredeljivanje za takozvanu “dekadenciju”, za neki napola glu-mljeni i prenaglaãeni umor i za dosadu bez razloga. U takvoj at-mosferi proæiveo sam svoje najbolje godine. U takvoj atmosferinije bilo mesta za oseñanja, åak su i strasti bile zabranjene. Mojiprijatelji imali su male, da, beznaåajne “liaisons”, æene koje se osta-vljaju u zapeñku, ponekad åak pozajmljuju, kao ãto se pozajmlju-je vrskaput; æene koje se zaboravljaju kao kiãobrani, ili se negdenamerno odlaæu, kao dosadni paketi za kojima se vlasnik ni neosvrñe, u strahu da neko ne potråi za njim noseñi mu ih. U kruguu kojem sam se ja kretao ljubav je smatrana zabludeloãñu, na ve-ridbu se gledalo kao da je apopleksija, a na brak kao na dugotraj-nu bolest. Bili smo mladi. Mislili smo, doduãe, o æenidbi kao o ne-koj æivotnoj neminovnosti, ali onako kao ãto se misli o sklerozikoja za dvadeset, trideset godina verovatno mora nastupiti. Mogaosam nañi mnogo koju priliku da budem sam s devojkom, iako se uono doba nije podrazumevalo da mlade dame bez prikladnog, iz-riåito validnog izgovora smeju duæe od sata biti u druãtvu mladegospode. Samo malobrojne od tih prilika ja sam iskoristio. Da ihsve iskoristim, toga sam se, kao ãto rekoh, stideo pred svojim pri-jateljima. Da, paniåno sam pazio da ne primete niãta od mojih ose-

17

ñanja i åesto sam strahovao da ovaj ili onaj iz moga kruga veñ znaponeãto o tome, da sam se tu ili tamo moæda veñ odao. Kad bih po-nekad neoåekivano doãao meðu svoje prijatelje, åinilo mi se da iznjihovog iznenadnog ñutanja moram da zakljuåim da su upravo,neposredno pre mog dolaska, govorili o mojoj ljubavi prema Eli-zabeti Kovaå i smrknuo bih se kao da sam uhvañen u nekom nepo-åinstvu, kao da je kod mene otkrivena neka prezrena, tajna slabost.Ali u malobrojnim satima u kojima sam bio sam sa Elizabetom,åinilo mi se da oseñam koliko su podsmeh mojih prijatelja, njiho-va skepsa i nadobudna “dekadencija” besmisleni, åak svetogrdni.No istovremeno sam imao i neku vrstu griæe savesti, kao da sampred svojim prijateljima kriv ãto sam izdao njihove svete princi-pe. Ja sam, dakle, u izvesnom smislu vodio dvostruki æivot, i to miuopãte nije prijalo.

Elizabeta je tada bila lepa, meka i neæna, i meni, bez sumnje,naklonjena. Najmanji, najbeznaåajniji njen postupak i gest dubo-ko su me dirali, jer sam nalazio da svaki pokret njene ruke, svakoklimanje glavom, svako njihanje njenog stopala, poravnavanje suk-nje, lako podizanje vela, srkut iz ãolje s kafom, neoåekivani cvetna haljini, skidanje rukavice odaju jasan, neposredan odnos pre-ma meni – i samo meni. Da, åak sam iz nekih znakova koji su seu ono vreme dakako mogli ubrojati u æanr takozvanih “smelih ko-raka” verovao da sa izvesnim pravom moram da zakljuåim da suneænost s kojom bi me pogledala, njen prividno nenameran i u naj-veñoj meri sluåajan dodir moje ãake ili mojih ramena bili obave-zujuña obeñanja, obeñanja velikih, osobitih neænosti koje mi joãpredstoje budem li to samo poæeleo. Predveåerja sveåanosti u åi-ju kalendarsku izvesnost viãe uopãte ne treba sumnjati. Imala jedubok i mek glas. (Ne trpim zvonke i visoke æenske glasove.) Njengovor me je podseñao na neku vrstu priguãenog, ukroñenog, åed-nog a ipak senzualnog gugutanja, na mrmorenje podzemnih izvo-ra, na daleko kotrljanje dalekih vozova koje ponekad åujemo u be-sanim noñima, a svaka njena, ma i najbanalnija reå dobijala je zamene, zahvaljujuñi toj dubini zvuka s kojom je izgovarana, neku

18

znaåenjem ispunjenu, zgusnutu snagu nekog udaljenog, doduãe,ne sasvim razumljivog, ali jasno naslutivog, iãåezlog prajezika kojismo jednom moæda neodreðeno åuli u snu.

Kad nisam bio s njom, kad bih se vratio u druãtvo mojih prijate-lja, dolazio sam, dakako, u prvom trenutku u iskuãenje da im priåamo Elizabeti; åak i da sanjarim o njoj. Ali åim bih video njihova umor-na, buhava i podrugljiva lica, njihovu vidljivu, åak napadnu strast zaizrugivanjem, åija ærtva ne samo da sam se bojao da ne postanem veñsam i njen, od svih priznati uåesnik æeleo da budem, smesta bi meobuzimala stupidna stidljivost u kojoj nema reåî, a onda bih se, jedvanekoliko minuta kasnije, prepuãtao onoj nadmenoj “dekadenciji” åi-ji smo izgubljeni i ponositi sinovi svi mi bili.

Eto u takvom budalastom rascepu sam se nalazio i zaista ni-sam znao gde da traæim utoåiãte. Povremeno sam pomiãljao da mo-ju majku uåinim svojom poverenicom. Ali, tada, kad sam bio mlad,i zato ãto sam bio mlad, smatrao sam da ona nije kadra da razumemoje brige. Ni odnos koji sam imao prema svojoj majci nije, nai-me, bio pravi i izvoran, veñ je to bio æalostan pokuãaj da podraæa-vam odnos koji su drugi mladi ljudi imali prema svojim majkama.U njihovim oåima one, naime, nisu bile prave majke, nego nekavrsta toplih leja kojima oni imaju da zahvale za svoju sazrevanjei svoj æivot, ili, u najboljem sluåaju, neãto kao domovinski pejza-æi u kojima se igrom sluåaja doãlo na svet i kojima se ne dugujeviãe niãta do spomena i sentimenta. Ja sam, meðutim, åitavog æi-vota oseñao gotovo sveto strahopoãtovanje prema mojoj majci; tooseñanje samo sam potiskivao. Jedino sam u podne obedovao kodkuñe. Sedeli smo bez reåi jedno naspram drugog, za velikim sto-lom u prostranoj trpezariji, mesto mog umrlog oca u åelu stola osta-lo je prazno i svakoga dana je, prema uputstvima moje majke, zaonoga koji je bio zanavek odsutan postavljan tanjir i pribor za jelo.Moæe se reñi da je moja majka sedela desno od pokojnika, a ja le-vo. Ona je pila zlatni muskat, ja pola boce feslauera.6 Nije mi pri-

19

6 Vrsta crnog vina, od groæða poreklom iz Portugalije.

jao. Radije bih pio burgundac. Ali moja majka je tako odredila.Posluæivao je naã stari sluga Æak, svojim drhtavim staraåkim ru-kama, u sneænobelim rukavicama. Njegova gusta kosa bila je go-tovo jednake beline. Moja majka jela je malo, brzo, ali dostojan-stveno. Åim bih podigao pogled k njoj, spuãtala je pogled na tanjir– a trenutak ranije oseñao sam da poåiva na meni. Ah, oseñao samtada da ima mnogo pitanja koja bi mi uputila i da ta pitanja poti-skuje samo zato da bi sebi uãtedela postiðenost ãto je njeno dete,njeno jedino dete, laæe. Briæljivo je savijala salvetu. To su bili je-dini trenuci kad sam mogao paæljivo da posmatram njeno ãiroko,sada veñ pomalo sunðerasto lice i njene opuãtene, omlitavele obra-ze i njene namreãkane, teãke kapke. Gledao sam u njeno krilo, nakojem je savijala salvetu, i razmiãljao sam, dirnuto ali istovreme-no s prebacivanjem, o tome kako je tu izvoriãte moga æivota, top-lo krilo, ono najmajåinskije na mojoj majci, i åudio sam se ãto mo-gu da sedim tako nemo preko puta nje, tako tvrdoglavo, da, takobezoseñajno, i ãto ni ona, moja majka, ne nalazi za mene nijednureå i ãto se i ona oåigledno pred svojim odraslim, prebrzo odraslimsinom isto toliko stidi kao i ja pred njom, ostarelom, prebrzo osta-relom, koja mi je poklonila æivot. Koliko sam samo æeleo da jojispriåam o rascepu koji oseñam, o svome dvostrukom æivotu, o Eli-zabeti, o mojim prijateljima! Ali, ona oåigledno nije æelela da åu-je niãta o svemu tome ãto je slutila da ne bi morala glasno da ku-di ono ãto je u sebi prezirala. Moæda se, verovatno se pomirila i sveånim uæasnim zakonom koji goni sinove da brzo zaborave oda-kle su potekli; da svoje majke gledaju kao starije dame; da se neseñaju grudi koje su im dale prvu hranu; s neprolaznim zakonomkoji i majke goni da gledaju kako plodovi njihovih tela bivaju sveveñi i veñi, sve viãe i viãe tuði; da to gledaju najpre s bolom, ondas goråinom i najzad sa odricanjem. Oseñao sam da moja majka go-vori sa mnom tako malo zato ãto ne æeli da mi dopusti da kaæemstvari zbog kojih bi morala da se na mene ljuti. Ali, da sam imaodrskosti da s njom govorim o Elizabeti, i o mojoj ljubavi prema tojdevojci, verovatno bih obeãåastio takoreñi nju, moju majku, a i sa-

20

moga sebe. Ponekad sam zaista hteo da poånem da govorim o svo-joj ljubavi. Ali pomiãljao sam na svoje prijatelje. I na njihove od-nose s njihovim majkama. Imao sam detinjasto oseñanje da bih pri-znanjem izdao sebe. Kao da bi, uopãte uzev, åovek izdao samogasebe time ãto neãto preñutkuje pred svojom majkom, a istovreme-no kao da bi izdao i samu majku. Kad su moji prijatelji govorili osvojim majkama, trostruko sam se stideo: zbog mojih prijatelja,zbog moje majke i zbog mene samoga. Govorili su o svojim majka-ma gotovo kao o onim svojim “liaisons”, kojima su bez reåi okre-tali leða, kao da su prerano ostarele ljubavnice, i joã gore, kao dasu te majke nedostojne svojih sinova.

Moji prijatelji su, dakle, bili ti koji su me spreåavali da poslu-ãam glas prirode i razuma i da svojoj ljubavi prema voljenoj Eliza-beti dam isto onako slobodnog izraza kao i svojoj detinjoj ljubaviprema majci.

Ali, pokazañe se i po tome da gresi koje smo moji prijatelji i janavukli na sebe uopãte nisu bili naãi liåni gresi, nego samo slabi, joãjedva raspoznatljivi predznaci dolazeñeg uniãtenja, o kojem ñu usko-ro pripovedati.

21