IZDAVAČI: „PRAVO“ DOO PRAVNI FAKULTET za privredu i ... · Pisac se inače kao što je već rečeno mora upoznati sa što je moguće širom literaturom iz oblasti iz koje želi

IZDAVAČI:„PRAVO“ DOO

PRAVNI FAKULTET za privredu i pravosuđe – UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA

Geri Karolja 1, 21000 Novi Sad, Poštanski fah 13, 21102 Novi Sad, tel. 021/400-484, 400-499, tel./fax: 021/400-499

Za izdavače:Za „PRAVO“ DOO direktor prof. dr MARIJANA CARIĆ

Za Pravni fakultet dekan prof. dr ALEKSANDAR IGNJATOVIĆ

Glavni urednik:Prof. dr ALEKSANDAR RADOVANOV

Odgovorni urednik:Prof. dr VUKSAN LAKIĆEVIĆ

Uređivački odbor:prof. dr MIROSLAV VITEZ,

prof. dr MIROSLAV VRHOVŠEK, prof. dr SIMEON GELEVSKI, prof. dr DUŠANKA ĐURĐEV, prof. dr PETAR SIMONETTI,

prof. dr SLAVKO BOGDANOVIĆ, mr MILE KORAĆ

Izdavački savet:prof. dr SLOBODAN PEROVIĆ, prof. dr MIODRAG ORLIĆ,

prof. dr GORDANA STANKOVIĆ, prof. dr LUDVIK TOPLAK,prof. dr ARSEN JANEVSKI, prof. dr NIKOLA MOJOVIĆ,

prof. dr JANKO VESELINOVIĆ, doc. dr SLAVOLJUB CARIĆ, prof. dr ALEKSANDAR IGNJATOVIĆ, prof. dr DRAGOSLAV NEŠKOV,

doc. dr VELIZAR GOLUBOVIĆ, prof. dr ZDRAVKO PETROVIĆ

Lektor i korektor:Prof. srp. jez. MARA DESPOTOV

Štampa:Alfa-graf NS, Novi Sad

Rukopisi se ne vraćaju. • Preštampavanje tekstova dozvoljeno je samo

uz pismenu saglasnost Redakcije.

PRAVOteorija i praksa

Godina XXVII Novi Sad, mart-april 2010. Broj 3–4

Sadržaj

IZVORNI ČLANcI

Prof. dr Miroslav Vrhovšek:Metodologija pisanja naučnog članka .................................................................. 3Goran Radić:Osnovna načela i principi nastanka naučnog dela ............................................. 12Prof. dr Milorad Bejatović, mr Dubravko Prstojević:Opšte karakteristike ugovora u robnom prometu ............................................... 28Prof. dr Zdravko Jež, mr Borivoje Dunđerski:Neki aspekti odnosa škole prirodnog prava i Kelzenove normativističke teorije prava ........................................................... 38

AKTUELNA TEMA

Dr Velizar Golubović:Politički proces reforme penzijskih sistema u državama sukcesorima SFRJ .... 46

POGLEDI I MIŠLJENJA

Prof. dr Milorad Bejatović, mr Mile Samardžić, mr Svetlana Stefanović:Uloga ljudskih resursa u poslovanju .................................................................. 65Doc. dr Milan Počuča:Zakonsko izdržavanje bračnih i vanbračnih partnera ........................................ 79Doc. dr Vuk Raičević, mr Slobodan Spasić, mr Rade Glomazić:Čovek i pravo intelektualne svojine ................................................................... 94Dr Bratislav Stanković:Građansko-pravna zaštita prava intelektualne svojine ..................................... 109

L AWtheory and practiceYear XXVII Novi Sad, March-April 2010. No. 3–4

contentsORIGINAL ARTIcLES

Miroslav Vrhovšek, Ph.D.:Academic paper methodology writing ................................................................. 3Goran Radić:The basic axioms and principles of creating a scientific paper ......................... 12Prof. Milorad Bejatović, Ph.D., Dubravko Prstojević, M.Sc.:General characteristics of a contract of goods transfer ...................................... 28Prof. Zdravko Jež, Ph.D., Borivoje Dunđerski, M.Sc.:The relationship between the School of natural law and Kelsen’s normative school of law ............................................................... 38

cURRENT ISSUES

Velizar Golubović, Ph.D.:Political process of the pension system reform in the states successors of the SFRY ...................................................................................... 46

VIEWS AND OPINIONS

Prof. Milorad Bejatović, Ph.D., Mile Samardžić, LL.M., Svetlana Stefanović, LL.M.: The role of human resources in business ........................................................... 65Assist. prof. Milan Počuča, Ph.D.:Legal support of marital and extramarital partners ............................................ 79Assist. prof. Vuk Raičević, Ph.D., Slobodan Spasić, M.Sc., Rade Glomazić, M.Sc.:Man and Intellectual Property Rights ................................................................ 94Bratislav Stanković, Ph.D.:Civil-legal protection of intellectual property rights ....................................... 109

izvorni članci

3

Prof. dr Miroslav Vrhovšek*

METODOLOGIJA PISANJA NAUČNOG ČLANKA

REZIME: Opšte je poznato da danas vlada recesija u ekonomiji, kako u Srbiji, tako i u celom svetu. Svakako da ovakvo stanje ni u kom slučaju ne pogoduje izdavačima koji se svakodnevno bore za golo preživljavanje i u tom smislu i bukvalno za svakog pojedinačnog kupca nekog njihovog časopisa. Ovakvo stanje je prisutno u svim oblastima nauke, a naročito u pravnim naukama. Da bi nekako opstali na tržištu izdavači se dovijaju na različite načine, a jedan od proverenih načina za obezbeđivanje većeg broja kupaca nekog od njihovih časopisa koji se bavi pravnom tematikom, što je, inače, slučaj i u drugim oblastima nauke, jeste prihvaćanje značajnih i poznatih pisaca iz široke oblasti prava, koji im daju svoje najbolje članke, u kojima se obrađuju značajna i aktuelna pitanja iz oblasti prava, koji onda treba da zainteresuju veći broj čitalaca, kao potencijalnih kupaca tih časo-pisa u kojima sarađuju navedeni autori. U poslednje vreme izdavači su se našli, upravo na ovom planu, u još težem položaju, s obzirom da su uprave fakulteta koji čekaju akreditaciju Ministarstva nauke, zahtevale od njih da u časopisima, koje, inače, sami fakulteti u određenoj meri dotiraju, objavljuju članke (radove) do tada nepoznatih autora široj pravničkoj javnosti, kako bi isti, na taj način sticali neophodne reference, vezane za njihov status u nauci, koji je opet u neposrednoj vezi za dobijanje akreditacije. Upravo ovakvo stanje u izdavaštvu je iniciralo pisanje ovog članka sa zahtevnom temom, upravo u cilju pomoći mlađim poslenicima nauke u sačinjavanju što boljih i kvalitetnijih članaka, koji onda treba, sami po sebi, da dovedu i do povećanog broja čitalaca, odnosno kupaca pojedinih pravnih časopisa.

Ključne reči: Metodologija pisanja članaka, naučnoistraživački rad, izbor teme, prikupljanje građe, obrada.

* Profesor Emeritus, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Privredna akademija, Novi Sad

Prof. dr Miroslav Vrhovšek: Metodologija pisanja nauč-nog članka

UDK: 001.8:371.671BIBLID: 0352-3713(2010);(3–4):3–11

PRAVO – teorija i praksa Broj 3–4 / 2010

4

Uopšte o naučno istaživačkom radu i metoduSvaki dobar rad (članak), što na istovetan način važi i za magistarski ili

doktorski rad, teži ka naučnoj istini. Ali tu granicu između naučnog i nenaučnog, odnosno stručnog rada i dela nije uvek lako sagledati. Stoga je neophodno, kao prvo, definisati pojam nauke i naučnoistraživačkog metoda. Najčešće se ona defi-niše kao istinoljubiva sumnja. Nauka je objektivno istinita misaona reprodukcija objektivnih prirodnih, društvenih i misaonih procesa – fenomena.

Prema tome, strogo govoreći, nema saznanja bez iskustva, a naša sposobnost saznanja predstavlja samo sposobnost obrade, prerade građe dobijene iz iskustva. Ali ona sama ne stvara bilo kakvu građu, niti je može crpsti iz sebe.1

Stoga se može reći da nauka predstavlja sistematizovano provereno sazna-nje o predmetu naučnog istraživanja. Naučnoistraživački rad, pak, podrazumeva sistematsko traganje za činjenicama na osnovu kojih se mogu izvući naučni prin-cipi i zakonitosti. Iz svega rečenog proizilazi i cilj svake nauke pa i pravne nauke (nauke o pravu) u objektivno istinitoj (naučno egzaktnoj) identifikaciji odabra-nog fenomena i njegovih strukturnih zakonitih kretanja i konačno misaona repro-dukcija istraživanog fenomena iz njegove objektivne zakonitosti.

Stoga da bi neki rad (članak) mogao da nosi kvalifikativ naučnog, mora da polazi od jednog određenog problema (fenomena) i da se zasniva činjenicama do kojih se dolazi objektivno provedenim naučnoistraživačkim radom. Nasuprot iznetom, rad ne može, prema tome, biti čisto spekulativnog karaktera, to će reći da se on ne može zasnivati na praznom, jalovom, spekulisanju i teoritisanju, bez solidne činjenične podloge (na samom iskustvu), bez solidnog činjeničkog materijala.2

Za provođenje naučnoistraživačkog rada postoje odgovarajući naučni meto-di koji se u određenom vremenu zasnivaju na visoko dostignutim standardima u svakoj naučnoj oblasti pojedinačno, pa tako i u oblasti prava. Ti standardi pred-stavljaju, ustvari, naučni metod.

Nobelovac Fejnman bi rekao da nema razlike između nauke i naučnog me-toda. Nauka je sama sebi nametnula pravila (standarde) kojih se u naučnoistra-živačkom radu mora pridržavati. Ima ih desetak i sva su rigorozna. Prvo pravilo, da samo njega istaknemo, predstavlja, ustvari, samoregulativni zahtev da sva-ka naučna teorija ima obavezu da ponudi jasan i realan način njenog mogućeg opovrgavanja.

1 Radomir Lukić, Empirijsko izučavanje prava, uvodni referat na međunarodnom simpozijumu o metodologiji pravnih nauka, održanom u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti od 1–14. oktobra 1967. godine, objavljenom u Zborniku pod istim nazivom, Beograd 1973, str. 41.

2 Midhad Šamić, Kako nastaje naučno delo, Sarajevo, 1969. str. 11.

Prof. dr Miroslav Vrhovšek: Metodologija pisanja naučnog članka

5

Izbor teme rada (članka)Iz mog dugogodišnjeg iskustva koje se odnosi na pisanje raznih oblika ra-

dova, preko naučnih knjiga i monografija, i preko 600 članaka iz raznih oblasti prava u prilici sam da mlađim kolegama prenesem neka moja bitna zapažanja o tome kako pristupiti pisanju nekog rada, misleći pritom, pre svega, na naučne članke, sa napomenom da sve na identičan način važi i za složenije radove kao što su naučne knjige, monografije, magistarske i doktorske disertacije, kao i radove na master studijama.

Čini mi se da jedna od najvažnijih stvari izbor teme za pisanje članka, koja se u svojoj osnovi opet svodi na davanje odgovora na pitanje da li se u konkret-nom radi o originalnoj temi ili pak temi koja obrađuje pitanje (problem, fenomen) koji nije do sada dovoljno ili nije, po mišljenju autora, adekvatno obrađen. Izbor teme je, znači, osnovno i rekli bismo jedno od najtežih pitanja za svakog pisca.

Naime, da bi se uopšte mogao izvršiti izbor teme o kojoj će se pisati, pre-duslov je da pisac dobro poznaje oblast (prava) o kojoj želi da piše. To znači da je upoznat sa svim dostignućima u toj oblasti i to kroz istoriju. Sva ta dostignuća su zapisana u knjigama, monografijama i člancima po časopisima. Zbog toga je i neophodno da se budući pisac sa njima upozna, kako bi stekao opšta saznanja iz oblasti koju želi dublje da proučava. Nakon takvog upoznavanja piscu se omo-gućava da izvrši izbor teme o kojoj će pisati. Na njemu je da izabere temu koja će biti od značaja za nauku na koji način će zainteresovati veći broj čitalaca. U praksi se, međutim, događaju suprotna postupanja jer pojedini „pisci“ odabiraju sasvim beznačajne teme, koje, onda, i ne mogu da zainteresuju bilo koga da istu uopšte pročitaju. Takođe, prilikom izbora, valja voditi računa o tome da se radi o aktuelnoj temi. Zatim da tema bude pogodna za naučnoistraživački rad na njoj. Sama tema ne sme biti ni preuska ni preširoka što sve na istovetan način važi i za obim rada (članka). Veoma često se dešava da recezent ili recezenti kažu, oce-njujući nečiji rad da bi isti trebalo proširiti, da je rad suviše malog obima i slično. Treba znati da ocena bilo kog rada ne zavisi od njegovog obima, već od kvaliteta i načina obrade zadate teme. Poznato je da je nobelovac Albert Anjštajn imao velike probleme da doktorira kod tada „poznatih“ profesora zbog zamerke da mu je doktorska disertacija, u kojoj je, uzgred budi rečeno došao do najčuvenije i naj-poznatije formule sve do danas, u celom svetu, E = mc2, sasvim kratka s obzirom da je napisana na nešto više od polovine stranice. Na pitanje, kako je onda uspeo da doktorira lakonski je odgovorio: dodao sam jednu rečenicu!

Pisac se inače kao što je već rečeno mora upoznati sa što je moguće širom literaturom iz oblasti iz koje želi da piše, sa napomenom da sigurno neće biti u prilici, pogotovu kao mlad i nedovoljno iskusan autor, da pročita sve što je do sada napisano na zadatu temu, ali da se trudi da se upozna bar sa nekim od naj-poznatijih i najpriznatijih pisaca iz te oblasti, pogotovo sa aktuelnim piscima. U vezi sa ovim pitanjem izneli bismo kao poučan primer, odgovor bivšeg svetskog


6

prvaka u šahu i poznatog ruskog naučnika tehnoloških nauka Mihaila Botvinika na pitanje: da li je najmlađi velemajstor Bobi Fišer, da bi to postao morao i stigao zbog svoje mladosti da pročita sve knjige napisane do sada o šahu, koji glasi: znate, gospodo, nije važno koliko neko pojede mesa, već kako ga vari.

Tek nakon predhodnog postupanja, budući autor pristupa izradi grubog pla-na za pisanje članka u kome će skicirati plan naučno istraživačkog rada, u koji će uneti osnovna pitanja koja će se u članku obrađivati.

Prema tome, ovaj prvi i predhodni plan treba autoru da posluži kao putokaz za sistematsko organizovanje istraživanja, dok je drugom, konačnom planu cilj da mu bude rukovodstvo instrument za metodološko i argumentovano izlaganje prikupljene građe, rezultata istraživanja.3

Istraživanje dokumentacijeTraganje za dokumentacijom, posmatranom u najširem smislu, predstavlja

jedan od najtežih zadataka u svakom naučnoistraživačkom radu. To je pogotvo bio problem u ranijem periodu kada nije bilo kompjutera, a naročito interneta, što ujedno znači da je taj proces danas daleko lakši. Već je rečeno da nema saznanja bez iskustva. Znači, saznanja pisac može da izvlači iz sopstvenog iskustva, ali su ta saznanja relativno skučena jer su i sopstvena iskustva vrlo mala. Zbog toga je prilikom izrade nekog naučnog članka neophodno crpeti naučne informacije iz raznih izvora za kojima, zato, treba tragati, s obzirom da samo naučno istra-živanje bitiše na dokumentaciji bez koje i nema, niti može biti, naučnog rada u pravom smislu reči. Ranije je relevantne dokumentacije bilo relativno vrlo malo dok je danas ona mnogobrojnija i što je najvažnije putem interneta dostupnija. Ilustracije radi, kao dokaz rečenom, iznećemo samo jedan primer:Tako je biblio-grafija krivičnog prava Jugoslavije za period 1851–1975. godine obuhvatala uku-pno 2221 naslov.4 a bibliografija krivičnog prava za period 1976–2005. godine, materijalno 4931, procesno krivično pravo 3404 što ukupno iznosi 8335 naslova.5

Očigledan je ogroman napredak u nauci krivičnog materijalnog i krivično procesnog prava u poslednje vreme. Pisac koji želi da se bavi naukom krivič-nog prava, posmatranog u celini, što podrazumeva i privredno prestupno pravo i prekršajno pravo i pravo o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, mora da se upozna, pre svega, sa navedenim bibliografijama, kako bi se samo uopšteno upoznao sa svime što je napisano kod nas iz oblasti krivičnog prava od 1851. go-dine pa sve do danas. Normalno da bi to isto trebalo učiniti i u uporednom pravu pogotovo imajući u vidu sadašnji razvoj međunarodnog krivičnog prava (MKS).

3 Midhad Šamić, op. cit., str. 31. 4 Đorđe Lopičić, Nikola Memedović, Bibliografija krivičnog prava Jugoslavije 1851–1975. god.,

izdanje Niro exportpres 1979. godina5 Đorđe N. Lopičić i Nikola Memedović, Bibliografija krivičnog prava 1976–2008. godina,

Beograd, 2008. godina


7

Zatim valja izabrati bližu oblast, i u okviru nje odabrati temu za članak po do sada iznetim pravilima i prikupiti svu potrebnu građu i to, pre svega, u izvor-nom obliku. Pritom treba napraviti selekciju pisaca koji će se citirati kao izvori, vodeći računa o tome da postoji odgovarajuća srazmera između pisaca iz ranijeg i sadašnjeg perioda. Proučavanjem raznih pisaca koji su se bavili pisanjem zakona srodnim izabranoj temi. Za pisanje svog članka pisac i dolazi u mogućnost, da doprinese nauci makar i minimalno. Zato je i neophodno upoznavanje sa „starim“ piscima kako bi mogli otkriti do sada neotkrivene ideje koje će biti podloga za pisanje dobrog članka. Činjenice crpljene iz sekundarnih izvora, literature o pred-metu rada, moraju se iskoristiti, tako da naučni rezultati predstavljaju, u stvari, sintezu starih i poznatih ideja i činjenica i novih i nepoznatih ideja i čjinjenica.

Nove ideje i nove činjenice se ne javljaju svaki čas jer bi onda svi građani bili naučnici. Tu treba imati u vidu podatak da se nova ideja, novi potez – kao nova činjenica u šahu pojavljuje jednom u deset godina nakon ogromnog prouča-vanja ideja starih majstora. Nova vrsta jabuka, na čijem stvaranju sarađuju znalci iz celog sveta sa najsavremenijim metodama, nastaje jednom u sto godina.

Što se tiče originalnosti, valja reći, da se pred mlađeg pisca – istraživača, ne trebaju postavljati naročito visoki zahtevi. Potpuna i prava originalnost, imajući u vidu konstantovano, predstavlja izuzetak, a veliku retkost pisci koji se njom odlikuju. S pravom je govorio veliki Gete: „Uvek se govori o originalnosti, ali šta to znači? Čim se rodimo, počinje svet na nas uticati i tako to ide do kraja. I to svuda. Pa šta mi možemo osim energije, snage i volje nazvati svojim! – Kad bih mogao reći šta sve dugujem velikim predhodnicima i savremenicima, ne bi mi mnogo ostalo.“6

Podrazumeva se da je za dobro pisanje naučnog članka i korišćenje interneta u prikupljanju građe neophodno poznavanje jednog od svetskih jezika.

Pisanje zabeležakaTokom provođenja prikupljanja građe za članak neophodno je pisati zabe-

leške, pre svega, o načelnim idejama, a zatim i o svim drugim važnim činje-nicama koje su od značaja za obradu odabrane teme. Zabeleške svako piše na način kako je navikao, ali je svakako najbolji metod da se one pišu na tzv. fišama napravljenim od kartona. Na fišama se ispisuju zabeleške razne vrste, stim da je važno da se iste pišu u obliku u kome će se moći korisno upotrebiti u radu. Bez obzira na vrstu zabeleške, neophodno je da se neka od njih ispiše na posebnoj fiši, što znači da fiša treba da sadrži samo jednu naučnu informaciju.

6 J. P. Eckermann, Razgovori s Goetheom, Izbor, Zagreb, Zora, 1950. godina. str. 37.


8

Organizacija i raspored prikupljene građeNakon prikupljanja potrebne građe prelazi se na fazu raspoređivanja građe.

Građa se logički slaže i povezuje sopstvenim mislima i stavovima tako da se do tada iznete ideje drugih autora stope sa idejama i stavovima samog autora. Za pi-sanje članka i drugih pomenutih vrsti radova neophodan je plan koji obezbeđuje da misli proizilaze jedna iz druge, da budu međusobno povezane i koherentne i da vode ka odgovarajućem naučnom zaključku koji treba da proizađe iz ovakvog pristupa. Stoga je plan rada najvažniji za svako pisanje bilo koje vrste naučnog dela. Upravo na planu treba najviše raditi (razmišljati) što znači da njegovo sači-njavanje i to tek nakon celokupno prikupljene građe, predstavlja kamen temeljac za svaki dobar naučni rad. Zbog toga je za sačinjavanje dobrog plana i potrebno utrošiti najviše vremena. Nakon njegovog sačinjavanja sve ide po planu, bez ne-potrebnog zastoja u radu.

Delovi člankaSvaki dobar članak, u današnje vreme, mora da sadrži adekvatne unapred

propisane delove, kako bi zadovoljio naučne zahteve koji su, neophodni da bi se isti mogao štampati u nekom od priznatih časopisa koji su kao takvi registrovani kod nadležne državne biblioteke i to, kako kod nas, tako i u celom svetu. U tom smislu svaki članak mora da sadrži: naslov, rezime, ključne reči, uvod, odnosno uvodna izlaganja, razradu izabrane teme, zključak i literaturu (bibliografiju).

Čini se da je najlakše odrediti naslov. Naslov, naime, treba da u najkraćem izražava suštinu teme koja se u članku obrađuje, da bude provokativan, u smislu da zaintrigira čitaoca da pročita rad, da bude originalan, što znači da do sada nije već korišćen u zabeleženoj literaturi. Upravo zbog iznetih karakteristika najbolje je članku dati naslov na kraju rada, kada se slegnu utisci i kada se mogu zameniti do tada prisutni radni naslovi.

Rezime predstavlja kratki opis celokupnog članka i upravo zbog toga na ovaj deo rada treba obratiti posebnu pažnju, s obzirom da se u njemu zbog neop-hodne kratkoće javlja problem kako u njega uneti sve što bi se želelo iz razrade problema i zaključka a da se ne prekorači obim ovog dela rada. Upravo u izradi ovog dela rada valja imati u vidu misao velikog francuskog pisca Rusooa koja je izražena rečima: „izvini što ti pišem ovako dugačko pismo jer nisam imao dovolj-no vremena da napišem kratko“.

U uvodu treba čitaoca uvesti u problem koji se želi razraditi u članku, iznose se razlozi koji su autora potakli da obradi temu odabranu za naučno istraživački rad, osnovne izvore informacija i metode koje je autor upotrebio prilikom obrade teme. Ovaj deo rada se, bez obzira što sa njim članak počinje, obično piše na kraju, kada se sumiraju svi rezultati rada. Paskalu se pripisuje oštroumna misao:


9

„poslednje što nalazimo sastavljajući neko delo to je: znati šta da se stavi na prvo mesto“.

U razradi problema izlaže se sistematizovano prikupljena građa, ista se obrađuje i razrađuje, sve u cilju dokazivanja ispravnosti početno postavljene teze u uvodu. S obzirom da je ovaj deo najveći on se može razdvojiti na delove po raznim sistemima poznatim u naučnoistraživačkom radu.

Zaključak predstavlja krunu rada što znači da on pre svega mora da proizi-lazi iz obrade izvršene u razradi problema u članku i da sintetički prikaže opšte rezultate do kojih se došlo na osnovu sprovedenog naučnoistraživačkog rada kao i da autor u ovom delu rada u najkraćem iznese u čemu njegov rad predstavlja doprinos nauci. Svako ko doda o nekom predmetu makar i zrnce sumi saznanja i riznici znanja koje već postoji učinio je nešto značajno u životu i može da bude za to ponosan.7

Literatura (bibliografija)Svaki naučni rad, a naročito onaj koji se izlaže u obliku članka u naučnom

časopisu, mora da se zasniva, kao što je već rečeno, na sveobuhvatno prikuplje-noj građi iz obilja dokumenata iz predhodnog i sadašnjeg perioda. Delovi iz tako prikupljene građe koji se koriste u radu moraju biti citirani u tzv. fusnotama (pre-ma nemačkoj reči fussnote). U citate se mora dosledno i verno preneti tekst iz dokumenta iz koga se citira. Poznato je da je, da se dobar naučni radnik odmah prepoznaje po pravilno upotrebljenim tekstovima unetim u fusnote. Citate je ne-ophodno navoditi iz originalnih tekstova.

I na kraju članka, posle zaključka (zaključaka) ide lteratura ili bibliografija u kojoj se utvrđuju svi korišćeni pisci u radu sa detaljnim navođenjem njihovih dela, izdavačima, mestom i godinom objavljivanja i drugi neophodni podaci kako bi isti čitaocu članka bili dostupni radi eventualne provere upotrebljenih citata.

ZaključakI da zaključimo i mi ovaj članak. Pisanje naučnog članka predstavlja ne-

ophodan deo sveukupnog naučnog poziva koji kao takav predstavlja jedan od najtežih poziva jer traži čitavog čoveka, zaokuplja sve njegove misli, angažuje sve njegove duhovne i fizičke snage. Ali pritom treba imati u vidu i nepomućenu radost koju pruža svako stvaralaštvo, a posebno naučno istraživanje i pisanje.8

Upravo, imajući u vidu iznete prelepe misli o pozivu naučnika, smatramo da taj poziv valja zaslužiti, a to je moguće samo upornim i doslednim provođenjem naučno istraživačkog rada na izabranoj temi i to od strane onih lica koja su tokom studiranja pokazala da imaju talenta i afiniteta prema nauci.

7 Midhad Šamić, op. cit str. 7. 8 Midhad Šamić, op. cit str. 7.


10

Stara je i poznata istina da nije bilo šta stvoreno bez velike marljivosti i upornosti: svako značajno naučno delo (podrazumevajući pod tim i članke u na-učnim časopisima) je plod ne samo dara, nadahnuća, stvaralačkog poleta, nego i intenzivnog rada, postojane marljivosti i izuzetnog truda. I ne samo truda i mar-ljivosti već velikog i dugotrajnog razmišljanja, počev od izbora teme, plana rada, uvoda, pa sve do obrade i razrade rada i zaključaka.

Izneti zaključak se potvrđuje Šopenhaurovim razlikovanjem tri vrste pisaca: (jedni koji su najbrojniji) pišu ne misleći: po pamćenju, sećanju, oni prepisuju neposredno iz tuđih knjiga; drugi (koji su česti) misle dok pišu, oni misle „da bi mogli pisati“; treći (malobrojni) mislili su pre nego što su počeli da pišu; oni imaju da čitaocima saopšte neko iskustvo koje su stekli, neki doživljaj koji su proživeli, neku misao do koje su razmišljanjem došli. Pravi pisac teži da pripada poslednjoj kategoriji.

Miroslav Vrhovsek, Ph.D.Professor Emeritus, Faculty of Law of the University of Business Academy

Academic paper methodology writing

A b s t r a c t

And, in conclusion. Writing an academic paper represent an integral part of the scientific call and is one of the most difficult calls. Search the whole man, engaged all his thoughts, mental and physical strength. At the same time, should bear in mind, that creativity provides joy, and especially scientific research and writing.

Bearing in mind the beautiful thoughts of the call of scientists, we think that this call must be deserved, and this is possible only by persistent and consistent scientific research on a certain topic performed by persons who showed talent and interest during the studies in dealing with the scientific work.

Old and well-known truth that nothing is created without the diligence and persistence: every great scientific work is the result of personal gift, inspiration, creative verve as well as intensive work, diligent and exceptional effort; great and long-term thinking, from the selection of topics, work-plan, introduction and development of conclusions.

Presented conclusion is confirmed with Schopenhauer the differentiation of three types of writers: first that are largest group, writes without thinking: by me-mory, rewrite directly from others’ books; second group, who are frequent, think while write, they think „they could write“; and the third group, that are rare, they


11

thought before they started to write; they have something to pass on to readers, some experience, a thought. Real writer tends to fall in the last category.

Key words: academic paper methodology writing, scientific work, selection of topics, collection of materials, processing.

Literatura

1. Radomir Lukić, Empirijsko izučavanje prava, uvodni referat na međuna-rodnom simpozijumu o metodologiji pravnih nauka, održanom u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti od 1–14. oktobra 1967. godine, objavljenom u Zborniku pod istim nazivom, Beograd 1973, str. 41.

2. Midhad Šamić, Kako nastaje naučno delo, Sarajevo, 1969. 3. Đorđe Lopičić, Nikola Memedović, Bibliografija krivičnog prava Jugoslavije

1851- 1975. god., Niro exportpres 1979.4. Đorđe N. Lopičić i Nikola Memedović, Bibliografija krivičnog prava 1976–

2008. godina, Beograd, 2008.5. J. P. Eckermann, Razgovori s Goetheom, izbor, Zagreb, Zora, 1950.

12

Goran Radić*

OSNOVNA NAČELA I PRINcIPI NASTANKA NAUČNOG DELA

REZIME: Nije preterano reći da za sav svoj napredak i preobražaj, materi-jalni i duhovni, čovečanstvo ima da zahvali u prvom redu nauci, naučnom stvaralaštvu i istraživanju. Bez razvojne nauke ne može biti ni napretka ni blagostanja jedne zemlje i naroda. Nauka je veliki ukras kako je rekao jedan veliki francuski mislilac Mon-tenj, koji je ujedno i dodao da je ona u isti mah i oruđe koje nam začudo pomaže. Naučni poziv spada u najuzvišenije pozive koje čovek može sebi da zaželi i odabere. Svako ko doda o nekom predmetu makar i zrnce sumi saznanja i riznici znanja koje već postoji, učinio je nešto značajno u životu. Uz to, ne treba gubiti iz vida ni duboku, nepomućenu radost koju pruža svako stvaralaštvo, a posebno naučno istraživanje i pisanje. Naučni poziv je jedan od najtežih poziva. On traži čitavog čoveka, zaokuplja sve njegove misli, a angažuje sve njegove duhovne i telesne snage. Nužne osobine jed-nom naučniku su: izuzetna marljivost, snažna volja i strpljenje, razvijena sposobnost razmišljanja, intezivna pažnja, duboka koncentracija, izgrađe-ne navike discipline i tačnosti, široka opšta kultura u određenoj naučnoj oblasti i disciplini, kao i vladanje metodologijom te naučne discipline i oblasti, a iznad svega stvaralačka mašta.

Ključne reči: nauka, delo, rukopis, metodologija, kultura, stvaralačka ma-šta, bibliografija, citati, zabeleške

O naučnoistraživačkom radu, metodu i deluNaukom obično nazivamo sređeno sistematsko i provereno saznanje o ne-

čemu, postignuto metodološkim, pažljivim i savesnim istraživanjem i razmatra-njem. Istraživanjem pak zovemo sistematsko traganje za činjenicama iz kojih

* Nastavnik veština, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Novi Sad, Srbija

UDK: 001.81/.815 BIBLID: 0352-3713(2010);(3–4):12–27

Goran Radić: Osnovna načela i principi nastanka naučnog dela

13

se mogu izvući izvesni naučni principi i zakonitosti; dakle, nauku čine rezultati, zakoni do kojih se dolazi putem istraživanja.

Iz prethodnog stava proizilazi da rad koji hoće da dobije kvalifikativ „nauč-noistraživački“ mora da polazi od jednog određenog problema i da se zasniva na činjenicama do kojih se dolazi istraživanjem. Rad ne može biti čisto spekulativ-nog karaktera, odnosno ne može se zasnivati na praznom jalovom spekulisanju i teoretisanju, bez solidnog činjeničnog materijala; ali nije ni irelevantan ni kvalitet činjenica na kojim se zasniva naučni rad. Te činjenice moraju da budu valjane, precizne, tačne, proverene, pa bile one pojave prirode, rezultati eksperimenata, istorijski dokumenti, književni tekstovi itd. Osnovna svojstva nekog naučno-istraživačkog rada mogu se svesti na tri tačke:

Rad mora da polazi od jednog određenog, novog, dotad neistraženog i nere-šenog ili bar delimično rešenog problema; i da se pomoću njegove temeljne ana-lize i hipoteza dolazi do novih rezultata, do novih saznanja, nove norme, novih zakona.

Činjenice i ideje koje se iznose, i na kojim se zasniva naučnoistraživački rad, moraju biti pouzdane, pažljivo i u dovoljnom broju prikupljene, kritički raz-motrene i proverene, pravilno analiziranje i interpretirane, jednom rečju takve da se čitalac na ljih može osloniti kao tačne.

U radu, saglasno karakteru problema i istraživanja, kao i izvora informacija, treba da je primenjen najpodesniji naučni metod. Naučnom metodom se naziva obično skup raznih postupaka i procesa pomoću kojih se dolazi do naučnih sa-znanja i istine.

Osobine dobrog naučnog delaSvaki naučni rad ma iz koje naučne oblasti bio, ima svoje osobene kvalitete.

Treba istaći na prvom mestu da u većini slučajeva kvalitet nekog naučnog rada ne zavisi od njegovog obima. Obim rada zavisi od mnogih činilaca i on može da varira za pojedine naučne discipline, grane, teme, doprinoseći u manjoj ili većoj meri samom kvalitetu rada. Ono što je od bitnog značaja jeste činjenica da pred-met bude iscrpljen, da rad predstavlja koliko je god moguće, bar za taj trenutak definitivnu studiju o jednom problemu, tako da se o tom istom problemu kroz niz godina ne može pisati, ili dopunjavati. Budući da rad, međutim, ne mora da obuhvata i reši odjednom sva pitanja, treba to odmah na početku, u predgovoru ili uvodu, iskreno istaći, eventualno u zaključku ukazati na najvažnija pitanja koja preostaju da se obrade. Opšte je pravilo da treba težiti za kratkoćom, sa sažetim i snažnim načinom izlaganja činjenica i ideja, koja je uz jasnoću i neposrednost, osnovna osobina naučne proze. U prvom redu to zahteva današnji tempo života. Čovek današnjice nema mnogo vremena i strpljenja za čitanje dugih napisa; i pisati nešto opširnije i duže nego što je neophodno, znači u stvari zloupotreblja-vati tuđe vreme i strpljenje. Kratkoća je u znatnoj meri dokaz da je autor ovladao


14

predmetnom tematikom do tog stepena da je bio u stanju da mu da sažet, zbijen oblik. Stoga je bio u pravu Čehov, koji je kratkoću nazvao „sestrom talenta“, Paskal kada se izvinjavao na kraju jednog svog provincijskog pisma, što ga je napisao opširno, a kao razlog je naveo da nije imao vremena da piše kraće pismo. Kratkoća ima svoje posebne čari: ona je znak krepkosti, snage, jedrine, ali u isti mah i naročito mera finog ukusa jednog autora. Navešćemo neke principe kojih se autor treba pridržavati u izlaganju, s ciljem da bi se postigla kratkoća, odnosno izbegla razvučenost:

Ne počinji izlaganje suviše izdaleka nego gde je to nužno neophodno; ne unositi u rad bilo šta što nije u neposrednoj vezi s temom što rad čini razvod-njenim; ne pretrpavati rad beznačajnim pojedinostima; ne ponavljati ono što je već na neki način rečeno; ne razlagati i objašnjavati opširno stvari koje su same po sebi razumljive; jedinstvo; sklad; adekvatno isticanje; originalnost; pravilno rasuđivanje; primeri; stilske odlike.

Izbor temeIzbor teme za naučno delo, doktorsku ili magistarsku tezu, naročito većeg

obima nije ni jednostavno ni lako, iz razloga što naučni rad koji kao što smo vide-li, pretpostavlja i zahteva iscrpno, sistematsko istraživanje i proučavanje jednog pitanja, gde treba dati i odgovor na određena pitanja, da donese njegovo rešenje ili bar da doprinese njegovom rešenju. Prema tome, solidan naučni rad donosi uvek nešto novo i time predstavlja nov prilog riznici ljudskog znanja, značajan doprinos nauci. Za postizanje takve identifikacije nužno je znanje, iskustvo pa i ono što se ponekad naziva njuh. Mora se reći da na prvi pogled i opšte uzevši, nema dobrih i loših tema, kao što ni sasvim novih i sasvim banalnih tema. Pri odabiru teme za naučnoistraživački rad treba voditi računa o nekim momenti-ma. U prvom redu tema ne sme biti beznačajna, neka besmislena tričarija. Treba razmotriri da li je tema istraživačka. Razume se i to da literaturu o predmetima treba upotrebiti tj. iskoristiti kao dopunu ličnih istraživanja, ali se na njoj ne sme zasnivati čitav rad. U tom slučaju takvo delo bi bilo više kompilatovnog nego naučnoistraživačkog karaktera. S druge strane treba oceniti da li tema može biti obrađena u razumnom vremenskom roku i sa materijalnim sredstvima kojim ras-polaže određeni kandidat, odnosno ustanova, grad, zemlja… Treba voditi računa o tome da tema ne bude preuska ili preširoka. Međutim, ako treba birati između ove dve opcije, onda je bolje za obradu uzeti uži nego širi problem. Uži problem pruža veće mogućnosti za produbljavanje, za temeljniju i savesniju obradu; i u tom slučaju, uprkos uskoći teme, koja može biti posvećena i nekom detalju, rad će imati svoju vrednost i značaj. Tema koja obuhvata širi problem, koja je posvećena široj i većoj celini, teža je za obradu, ne samo zbog obimnosti građe kojom treba da se ovlada, već i zbog toga što traži više vremena i veća materijalna sredstva, kao što se i zahtevaju od autora posebni kvaliteti, naročito sposobnost za sintezu i


15

bogatije iskustvo u obradi naučnih problema. Tema treba da bude što savremeni-ja, tj. da se odnosi na neki problem od interesa i od koristi za savremenu teoriju i praksu izvesne naučne discipline, grane, oblasti… Podesna tema je ona tema koja je nova, značajna i zanimljiva sama po sebi, koja je dosta uska, za čiju obradu je građa pristupačna, a sama obrada je izvodljiva u razumnom vremenskom roku. Pored originalnosti, stvaralačke mašte, kreativnosti, osobine koje se donose na svet rođenjem, ali koje se mogu znatno usavršavati vežbanjem, treba da ima niz drugih pozitivnih osobina: interes i ljubav za nauku; sposobnost uopštavanja i izvođenje opštih zaključaka, sudova, zakona; razvijen i oštar posmatračaki dar (percepcija); smisao za red; sistematičan rad i tačnost; razvijen kritički duh, što je jedno od osnovnih postulata naučnika i nauke uopšte; samokritičnost koja mu omogućava da bdi nad svojim simpatijama i antipatijama, apriornim mišljenjima i predrasudima razne vrste koji niko u potpunosti nije lišen; intelektualno pošte-nje, strast za istinom, ma kakva ona bila; sposobnost da odlaže sud dok ne prikupi dovoljan borj činjenica da ga može doneti; i iznad svega sposobnost i naviku za duge strpljive napore, što će mu pomoći da savladava čovekovu urođenu inerciju.

Traganje za dokumentacijomU procesu izrade nekog sastava, napisa, naučnog rada, retoričari obično ra-

zlikuju tri etape: prikupljanje dokumentacije; raspored građe; redigovanje ras-poređene građe. U praksi se ove tri etape međusobno prepliću, tako da prilikom sakupljanja građe, beležeći neku činjenicu, zapažanja, ideju, ispis, autor već unapred zna u manjoj ili većoj meri, gde će tu činjenicu, ideju, ispis, zapažanje smestiti, a to znači da se raspoređivanje građe odigrava u isto vreme sa njenim prikupljanjem.

Prikupljanje građePrvi zadatak koji se nameće u procesu izrade jednoga naučnog rada jeste

traganje za dokumentacijom. Dokumentaciju treba shvatiti u najširem smislu kao zbir svih onih naučnih

informacija, elemenata od kojih će biti izgrađen, sastavljen naučni rad, svih onih sastavnih elemenata, koji će na bilo koji način poslužiti kao cigle za naučnu gra-đevinu. To su najčešće činjenice i misli, zapažanja, argumenti i sl. crpeni iz raznih izvora.

Čovek može u životu relativno malo da sam doživi, oseti, vidi, čuje te je stoga neophodno koristiti se tuđim iskustvom. Izvori iz kojih crpimo građu dele sa obično na dve vrste: primarne i sekundarne. U prve spadaju izvori neposredni, iz prve ruke. To su npr. u humanističkim naukama orginalna stvaralačka dela, iz oblasti književnosti i umetnosti, rezultati raznih vrsta anketa, autobiografije, dnevnici i sećanja učesnika ili očevidaca nekih događaja, izveštaji iz novina i pe-riodičnih listova, izveštaji komisija, ustanova, organizacija, razna arhivska građa,


16

prepiska itd. U prirodnim naukama, to bi bili izveštaji o raznim eksperimental-nim istraživanjima itd. Sekundarnim izvorima pak pripadaju razni napisi (knjige, članci, studije) rađeni na osnovu primarnih izvora, jednom rečju ono što se naziva literaturom o predmetu.

Izvori mogu biti i tercijarni, iz treće ruke, a to su obično napisi rađeni na osnovu sekundarnih izvora, literature o predmetu.

Sastavljanje radne bibliografijeDa bi znao koja dela, dokumente, članke treba da prouči, istraživač mora

sebi prethodno da sastavi bibliografiju. Sastavljanje radne bibliografije o nekom pitanju nije jednostavno. Bibliografija nije obična kompozicija. U njenom sastav-ljanju autor mora da pokaže kako razvijen kritički smisao, tako i veliku upornost u traganju za izvorima naučnih informacija. Da bi sastavio prethodni bibliograf-ski spisak napisa o temi koju želi da obradi, autor mora tragati za tim napisima. Razliku između dobrog i lošeg istraživača ne pokazuje njihova veština služenjem bibliotekom, ali je ta veština izvesno glavna komponenta izvrsnosti.

Svo književno blago neke biblioteke propisano je u katalozima:Imenski katalog, sastavljen alfabetskim redom prema početnim slovima

imena-prezimena autora. Predmetni katalog, sastavljen alfabetskim redom prema predmetnim

odrednicama. Naslovni katalog, sastavljen alfabetskim redom prema naslovima knjiga i

časopisa. Centralni katalog, sadrži knjižne fondove više raznih biblioteka u zemlji.

Prikupljanje građePrikupljanje dokumentacije može otpočeti sa nekim već manje ili više ocr-

tanim, tačnim ili netačnim idejama i hipotezama o temi. Hipoteza je od naročitog značaja u eksperimentalnim naukama, u kojim

najviše i dolazi do primene eksperimentalne metode: hipoteza eksperimentatoru služi kao ideja vodilja u istraživanju, osvetljava mu put kroz carstvo mraka, i bez nje bi on jedva mogao vršiti plodna istraživanja i selekciju činjenica.

Prva stvar koju kandidat treba da obradi, kada je reč o literaturi o predmetu, jesu najnovija i najbolja dela i napisi iz neke oblasti. U tome mu, pored nastav-nika, mogu poslužiti kao putokaz i kritički prikazi dela u časopisima, i tek posle obrade tih značajnih dela i napisa pristupa se drugim, manje značajnim delima i napisima, koje možda neće uvek biti nužno u celosti ni proučiti, već samo ih delimično pročitati, ili pak samo prelistati.

Pošto je obrađena stručna literatura o predmetu, pristupa se sopstvenim istraživanjima-obradi primarnih izvora


17

Prikupljanje dokumentacije obuhvata dve glavne faze: čitanje i kritiku tek-stova; pisanje zabeleški. Ove dve faze međusobno se prepliću i teku vrlo često istovremeno.

Čitanje i kritika tekstovaU prvom redu, neophodno je tekst napisa u celini i u pojedinostima potpuno

shvatiti, dobro razumeti u njemu svaki odlomak, svako rečenicu, svaku reč, a da bi se to postiglo, čitanje mora biti izvođeno polagano, pažljivo, strpljivo, osobito kada je reč o težim tekstovima ili o težim delovima nekog teksta; i naročito ono mora biti spojeno sa intezivnim razmišljanjem.

Ono što čita, mora čitalac, prekidajući na trenutak čitanje, da dovodi u vezu sa iskustvom i znanjem (pojmovima) koje o tome već ima, koje je ranije stekao (u svojoj životnoj praksi, profesiji, iz knjiga), proveravajući stalno u sebi i oko sebe činjenice, ideje, istine koje nudi čitani tekst.

Pisanje zabeleškiOdmah treba reći da beleške, s obzirom na svoju sadržinu i oblik mogu biti

raznih kategorija, kao: bibliografske (o kojima je već bilo reči), dokumentarne, tj. one koje se tiču predmeta, teme koja se obrađuje, metodološke, tj. one koje se odnose na metodu i tehniku i sl. Svaka od ovih kategorija može se opet, sa svoje strane deliti na vrste. Tako, videli smo, bibliografske beleške mogu biti obične i kritičke; dokumentarne pak se mogu, s obzirom na izvor iz koga su crpene, deliti na: beleške crpene iz prve ruke (iz primarnih izvora: rukopisa, arhivskih dokume-nata, ili retkih knjiga-po pravilu, ove zabeleške su najdragocenije), iz druge ruke (iz sekundarnih izvora), beleške koje su lične i kritičke opservacije i sl. Dalje, prema svom obliku, beleške mogu biti doslovni ispisi, perifraze, rezimei nekog teksta itd.

Pri tome autor treba da obrati pažnju na to da zabelešku ispiše po mogućno-sti u onom obliku u kome će je upotrebiti u radu; tako da se ona može kao takva ne samo sadržinom nego i oblikom što bolje uklopiti u tkivo teksta.

Bez obzira na vrstu zabeleške, važno je da se svaka od njih ispiše na po-sebnoj fiši. To će reći, nužno je na jednu fišu zabeležiti samo jednu naučnu in-formaciju, jednu informativnu jedinicu, (jednu činjenicu, jedna podatak, jednu ideju, jedan citat, jednu sopstvenu refleksiju i sl.), koja se odnosi samo na jedan problem, na jednu ideju, na jedan predmet, na jednog pisca: jedino u tom sluča-ju biće fiše pokretne, moći će se s njima vršiti razna pomeranja, permutacije i interpolacije.

Pored sadržine (citata, rezimea itd.) na fišu se ispisuju i neki drugi neophod-ni podaci: naslov teme za koju se prikuplja dokumentacija (on se stavlja odmah na početku fiše, pri vrhu), ime autora i naslov napisa koji se obrađuje, sa najnuž-nijim bibliografskim podacima (oni se sastavljaju običnoo pri dnu ili pri vrhu).


18

Prilikom prikupljanja dokumentacije nužno je voditi računa da se predmet iscrpi.

Kada se dođe do neke knjige ili članka koji treba obraditi, najpre se ispisuje bibliogafska fiša, sa svim nužnim podacima, ukoliko to ranije nije uočeno.

Ukoliko je već fiša napisana, proverava se i eventualno dopunjava nekim podacima iz knjige, zatim se baca pogled na sadržaj poglavlja i indeks imena, od-nosno pojmova, prelistava se knjiga, čitaju letimično pojedini njeni odlomci i sl.

Posle toga letimičnog upoznavanja, čita se celi napis, ili samo delovi koji su od interesa za tematiku, obeležavajući sa strane tanko olovkom mesta koja su po sopstvenom mišljenju značajna i koja kasnije trebaju obraditi i od njih napraviti beleške.

U isti mah beleže se i brojevi stranica na kojima se nalaze ta mesta, bilo na prvoj praznoj strani knjige ili pak na poslednjoj, bilo na komadiću papira, koji će poslužiti kao potsetnik i koji se stalno drži u knjizi.

Najzad, ponovo treba pročitati mesta označena u knjizi i napraviti zabeleške razne vrste.

Posebno treba napomenuti da se ova polednja radnja obavezno obavlja za stolom, za razliku od prethodnih radnji koje se mogu vršiti i u naslonjači, ne samo iz razloga što je za stolom lakše pisati i što se u tom položaju čovekov duh bolje mobiliše, nego što se za stolom na domak ruke mogu imati razni priručnici, enciklopedije, rečnici i sl. koji treba da budu stalni pratioci svakog istraživača.

Organizacija i raspored građeKada je građa prikupljena, ona će se u toku rada morati naravno još manje ili

više dopunjavati. Završna faza je veoma važna ali ne i laka etapa u procesu izrade dela. Tada se prelazi na novu etapu: sistematiziranje, sortiranje, raspoređivanje prikupljenje građe. Bez misaone discipline i kompozicije nema ni pravog stvara-laštva. Od kompozicije zavisi život i lepota organizma koji pisac stvara, ona daje organizmu osobine zdravog tela.

Kompozicija jednog naučnog dela, koju su stari retoričari nazivali dispozi-cijom, jeste u stvari način i veština raspoređivanja građe (činjenica, ideja, zapaža-nja, argumenata i sl.) u jasnom i prirodnom, logičkom i ubedljivom redu.

Dobro komponovati neki naučni rad znači, prema tome, izvršiti prirodan i jasan, logičan i ubedljiv raspored, kako unutar samog dela i njegovih većih delo-va (poglavlja, odseka, pododseka, paragrafa i sl.) tako i unutar njegovih manjih delova paragrafa (međusobni odnos i mesto rečenica u paragrafu i reči u rečenici).

Prilikom organizacije i rasporeda građe, treba voditi računa o nekim mo-mentima, od koji su zanačjni sledeći:

Sličnost-slične stvari (ideje, čienjenice itd.) treba međusobno povezati, sku-piti na jedno mesto.


19

Logički sled-između pojedinih elemenata treba stalno pronalaziti neke lo-gične odnose: vremenske, uzročne i posledične i dr.

Srazmer delova-svakom sastavnom delu rada (poglavlju, paragrafu itd.) tre-ba dati onoliko prostora koliko ga činjenice i ideje koje on sadrži zaslužuju po svojoj važnosti.

Da bi kompozicija naučnog rada bila što bolja, prirodnija i logičnija, a samo raspoređivanje građe teklo bez većih teškoća, napora i smetnji, nužno je s jedne strane ovladati prikupljenom građom, asimilovati je, a s druge strane treba sasta-viti plan dela.

Asimilacija građe vrši se polaganim, pažljivim i brojnim čitanjem zabeleš-kii, naročito, razmišljanjem.

Izvesno, o sadržini svake zabeleške, i o predmetu rada uopšte, autor je raz-mišljao i ranije, posebno prilikom prikupljanja građe i pravljena zabeleški, a čini-će to i ubuduće, jer samo intezivnim razmišljanjem postaje duh plodan i u njemu se rađaju orginalne misli i pogledi.

Istraživač ne sme da čeka da se istraživanje završi, i beleške nagomilaju pa da tek onda počne da ih čita, naprotiv, još za vreme prikupljanja građe poželjno je da se on na beleške češće vraća, da ih pročitava i o njima razmišlja. Na taj način on će stalno živeti sa svojim predmetom, o njemu će neprestano razmišljati i tako će građom bolje ovladati, bolje će je asimilovati.

Ne treba nikad gubiti iz vida da građa mora da prođe od fiše do sastava kroz mozak, a ne sa fiše direktno u sastav. Drugim rečima, sastav, pisanje, ne mogu se ni zamisliti bez mišljenja i razmišljanja.

Prema nekima, čitav proces pisanja i sastoji se u stvari od dve osnovne rad-nje: razmišljanja i pisanja u pravom smislu te reči.

Što se tiče plana, svaki rad većeg obima zahteva planiranje. Istina, neki pisci zaziru od plana, kao i od kompozicije (ovo dvoje se u mnogom dodiruje, podudara).

Plan mora da ima funkcionalan karakter. To će reći njegova struktura, ar-hitektonika, sa raznim njegovim delovima, članovima, i odnosom između njih.

Redigovanje rukopisaU praksi ni ova etapa nije oštro razdvojena od prethodnih, nego najčešće

teče skupa s njima, paralelno: još u toku istraživanja predmeta kristališu se ideje, izgrađuju pretpostavke, precizira kompozicija, plan knjige. I ove radnje, u stvari pripremaju i olakšavaju proces redigovanja.

Redigovanje rada je najznačajnija, ali u isti mah i najteža, najmučnija etapa u procesu izrade rukopisa.

Ono ne pretpostavlja samo solidno vladanje prikupljenom građom i određe-ne, u znatnoj meri razvijene, intelektualne sposobnosti, nego i znatno razvijenu sposobnost pismenog izražavanja, vladanja tehnikom pisanja.


20

Na ovu etapu, istraživač prelazi tek onda kada je po svome iskrenom naho-đenju završio prethodne etape (istraživačku i skupljačku), tj. kada je istraživanje doveo do tog stepena da mu produžavanje njegovo izgleda izlišno, gubljenje vre-mena. Istina, u toku samog procesa redigovanja mogu se pokazati, i pokazaće se izvesno manje ili veće praznine, koje će morati popuniti (upravo proces redigova-nja izbaci često te praznine na površinu, učini ih vidljivim, opipljivijim), kao što će se gotovo neminovno pokazati da je jedan deo građe suvišan i neupotrebljiv za obradu teme.

Delovi knjigeJedno delo ima obično sledeće delove: naslov, predgovor, uvod, razradu

problema, zaključak, bibliografiju, rezime, indeks, dodatak, sadržaj. Naslov: Dati prikladan naslov delu nije nimalo laka stvar. On treba da bude

u isti mah koncizan, precizan i izrazit, tj. da u preciznom i sažetom obliku odra-žava i izražava što adekvatnije i potpunije sadržinu i predmet dela.

Predgovor: On je po pravilu kratak i opšteg karaktera. Po tome se najviše i razlikuje od uvoda. U njemu se iznose razlozi koji su autora podstakli da delo na-piše, kao i eventualni dug koji ima prema drugima-saradnicima na poslu, starijem kolegi, nastavniku ili rukovodiocu.

Uvod: U uvodu se po pravilu iznose: kratak istorijat pitanja, nastanak i glav-ne etape u njegovom razvoju i rešavanju, odnos izabranog problema prema rani-jim istraživanjima, obim i granice ličnog istraživanja. Ukoliko pitanje ima svoju dužu istoriju, širi razvoj i bogatiju literaturu, za izlaganje njegovog istorijata biće nužna posebna glava.

Istorijski pregled treba da ima, kako neki ističu načelan istraživački karak-ter, i u njemu je neophodno dati kritičku analizu literature o predmetu, odajući priznanje piscima i delima koja imaju zasluga za unapređenje znanja iz te naučne oblasti, a podvrgavajući kritici one pisce i dela čija gledišta autor ne prima nego ih pobija, odbacuje.

U uvodu isto tako autor objašnjava i precizira problem koji želi da obradi, iznosi razloge koji su ga podstakli da predmet obradi, sumira osnovne izvore in-formacija, osvrće se na metodu koju je primenio u obradi teme.

Dakle, cilj uvoda je da na neki način čitaoca pripremi, uvede u probleme koji su predmet dela, da probudi interesovanje u njemu.

Razrada: U razradi problema, koja predstavlja stožer dela i zauzima najviše prostora, izlaže se podrobno i dokumentovano, prikupljena građa u svrhu potkre-pljivanja teze koja je postavljena u uvodu i koja ima da se obradi, obrazloži, do-kaže. Shodno svome obimu, razrada problema može da ima više delova (prvi deo, drugi deo itd.), a svaki od njih mnoštvo glava i poglavlja, odseka i pododseka.

Zaključak: Za zaključak bi se moglo reći da je to trenutak sinteze, to je ono što predstavlja završni deo, krunu čitavog rada. Osnovno što se zahteva od


21

dobrog zaključka jeste da proizilazi iz samih istraživanja rada, prethodnih izla-ganja i razlaganja, da sintetički izloži opšte rezultate do kojih se došlo na osnovu dugih ispitivanja i analiza, da da ono završno mišljenje i sud kojima treba da konvregiraju sva prethodna rasčlanjavanja i razmatranja, da iznese u čemu rad predstavlja doprinos nauci.

U zaključku se može isto tako ukazati na perspektive problema, na oblast, pravac i vrstu budućih istraživanja, na pitanja koja su ostala još da se obrade.

Otuda neki retoričari čine distinkciju između zaključaka rezimea i zaključa-ka perspektive.

Da u zaključak ne bi zaboravio uneti neke važnije postavke, poželjno je da autor, pre nego što počne da ga piše, pročita pažljivo i savesno celi rad i zabeleži značajnije tačke koje treba da uđu u zaključak.

Pri sastavljanju zaključaka autor će voditi računa o tome da u njemu ne ponavlja postavke istim rečima i rečenicama kojima su one izražene ranije, ako i o tome da tim postavkama da što jasnije i snažnije formulacije, izbegavajući zvučne fraze.

Rezime: Svaki obimni i značajniji naučni rad ima rezime na jednom od uni-verzalno rasprostranjenih stranih jezika.

Cilj mu je da stranu naučnu javnost upozna, u sažetom obliku sa bitnom sadržinom naučnog rada, sa novim mislima, zaključcima i rezultatima naučnih istraživanja.

Indeks: Svako obimnije delo ima po pravilu indeks osobnih imena, a neret-ko i predmetni indeks (indeks značajnih pojmova), naročito ako sadržaj poglavlja nije dovoljno analitičan.

Dodatak: Delo može da ima i svoj dodatak. U njega se unosi sve ono što nije neophodno u tekstu, a može po nahođenju autora da bude od izvesnog interesa za za čitaoca (razne tabele, uzorke i formulare, fotokopije raznih dokumenata i sl.).

Sadržaj: U njega se unose naslovi pojedinih delova knjige, sa odgovaraju-ćim brojevima stranica. Pri tome je značajno da sadržaj bude jasan i pregledan; stoga on po pravilu ima stepenasti oblik, tj. podređeni njegovi delovi su nešto uvučeni.

Pisanje tekstaPisanje teksta obuhvata dve faze: pisanje koncepta; pisanje konačnog

teksta-čitopisa. Nekad, prva faza se može preskočiti i preći odmah na pisanje rada u konač-

nom obliku, ali to biva dosta retko, mahom kada su radovi kraći, ili kad su autori vrlo iskusni pisci, koji su u stvari koncept napisali u glavi. Pisanje koncepta ima konstruktivno-sintetički vid rada, dok je pisanje konačnog teksta kritičkoanalitič-kog karaktera. Prvi je svakako značajniji.


22

Prvi, konstruktivno-sintetički vid se sastoji u verbalnom oblikovanju onoga toka misli koji se pojavljuje u polju svesti. Tok svesti odvija se brzo, pero ga jedva sustiže.

„Razumljivo je da onaj koji piše oseća ponekad teškoću da nađe adekvatnu reč, prikladan izraz, preciznu zaobljenu frazu. Prilikom pisanja treba zadržavati, prigušivati kritičkoanalitički proces, ne plašeći se da neće biti upotrebljena sa-svim prikladna reč, izoštren frazeološki oblik-koncept“

Potrebno je potsetiti da se pisanje pojedinih delova koncepta vrši sa beleš-kama u rukama i sa podrobno razrađenim planom za određeni deo. Pa ipak, ako je prethodno dobro proučio građu za određeni odlomak i solidno je asimilovao, neće autoru biti potrebno da stalno bulji u beleške i fiše.

Njegova misao i način izražavanja, biće utoliko kondezovaniji, samostalniji, neposredniji, ukoliko on bude pisao slobodnije, ne zagledajući stalno u beleške.

U saglasnosti sa svojim rasporedom i ritmom života, pisanju koncepta treba autor da posveti, po mogućstvu, nekoliko časova svakog dana, na onom mestu gde za to ima najviše mira, i u ono doba kada je najviše odmoran, miran i raspo-ložen za rad, a s obzirom da ovaj posao zahteva puno angažovanja svih njegovih intelektualnih snaga.

Pri tome su po završetku jednog većeg ili manjeg odlomka, nužni povre-meni manji prekidi. Iskustvo je pokazalo da posle predaha od svega pet do deset minuta, autor seda za pisanje novog paragrafa, fragmenta uopšte, ne samo uneko-liko odmoran i osvežen, nego i pripremljen; zna bolje šta će pisati. Iskustvo isto tako uči da nije preporučljivo suviše otezati pisanje koncepta, kao ni prekidati ga za duže vreme; ni prekid pisanja rada od svega jednog ili dva dana ne ostaje bez izvesnog uticaja na stvaralački proces. Prema tome, kada se pisanje otpočne, bolje je završiti ga što brže, radeći na njemu po nekoliko sati dnevno i po moguć-stvu u isto vreme-time će se postići i bolja jedinstvenost i celovitost rukopisa. Pri tome, nema potrebe mučiti se oko tačnosti svih pojedinosti, potpune adekvatnosti i doteranosti, gramatičke korektnosti, mesto za koje niste sigurani, ili kojima ni-ste u nekom pogledu zadovoljni, i na kojima se treba zadržati prilikom revizije rukopisa.

Konačni tekstKada završi koncept rukopisa, pisac, naročito neiskusan, pada neretko u

iskušenje da rad odmah prekuca i preda uredniku časopisa, izdavačkom preduze-ću i sl. On tako postupa s jedne strane za to što ga mori želja, plemenita u osnovi, da mu rad bude što pre štampan, ili primljen kao teza, a s druge strane on želi da se rukopisa što pre reši, budući da ga se radeći na njemu mesecima ili godinama zasitio. Uz to, doterivanje rad traži izvesne kvalitete, ono što se ponekad naziva „pedanterijom“, a u stvari je to savesnost, ona savršena tačnost i čistoća u radu. Savršeno do poslednjih pojedinosti, a bez tih osobina i nema naučnog rada u


23

pravom smislu te reči. Posledica te nebrižljivosti jeste da se u sastavima većeg broja pisaca, naročito mladih, javljaju brojni nedostaci razne vrste, počevši od materijalnih grešaka do neadekvatnosti i nedoteranosti formulacija, koja su se mogla sa više truda, pažnje i strpljenja izbeći bez teškoća. Tačno je rečeno da u stvari „pažljiva revizija i čini razliku između osrednjeg i dobrog napisa“.

Da pri reviziji ne bi štogod važno ostalo nepopravljeno, najbolje je pročitati rukopis najmanje tri puta, obraćajući svaki put pažnju na druge stvari. Na primer: pri prvom čitanju-na sadržinu: razmotriti kritički rad, obraćajući pažnju na to da li je istraživanje postiglo postavljeni cilj, ako i na eventualne proizvoljne tvrdnje i materijalne greške u tom smislu; pri drugom na strukturu rada i njegovih delova, poglavlja, paragrafa, rečenica, zatim na izbor reči, na adekvatnost stilskih formu-lacija i na gramatsku korektnost; pri trećem čitanju-na tehničku obradu rukopisa: greške u prekucavanju, tačnost podnožnih napomena i dr. Prema tome, kao što ističe E. Ehrlich, pri reviziji svoga teksta autor se pojavljuje u trostrukoj ulozi:

1) kritičar; 2) stilist i gramatičar; 3) tehnički čitalac i korektor.

Dokumentarna podloga rukopisaSvaki naučni rad mora da se zasniva na solidnoj dokumentaciji, da počiva

na čvrstoj dokumentarnoj podlozi, koja dolazi do izražaja donekle u citatima, a posebno u tzv. naučnoj aparaturi: s jedne strane u napomenama, u podtekstu koji se piše u toku redigovanja koncepta, a s druge strane, dokumentarna podloga rukopisa se ogleda u konačnoj biblioteci, koja se sastavlja kada je delo napisano i prilaže se tekstu rukopisa.

citatiCitati mogu da služe bilo kao ilustracija izlaganja, što je češći slučaj, bilo

ređe kao dokazi. Ovu drugu njihovu ulogu treba po pravilu izbegavati, budući da dokazi treba da se sastoje u prvom redu od sopstvenih argumenata i mišljenja; a upravo u ovome najviše i greše početnici, koji umesto ličnih ideja, zaključaka, mišljenja navode kao dokaze mišljenje i reči nekog autoriteta. Čovek obično ci-tira po liniji manjeg otpora; što bi se trudio da misli svojom glavom, mučio se da misao izražava sopstvenim rečenicama, kada se može poslužiti gotovom, tuđom mišlju i formulacijom. Citate treba navoditi iz prve ruke. Izuzetak od ovoga pra-vila je dopustiv samo u posebnim slučajevima: ako je primarni izvor nepristupa-čan. U tom slučaju treba da se to u napomeni jasno i vidi. S druge strane, opšte poznate stvari ne dolaze u obzir za citiranje: dovoljno ih je ako treba, izložiti sopstvenim rečima, upućujući u napomeni na izvor.


24

FusnoteOpšte uzevši, u podnožne napomene koje se obično stavljaju u podtekst,

pri dnu stranice, unosi se sve što bi u tekstu predstavljalo balast (breme, teret), otežavalo čitanje, objašnjenja koja su korisna ili zanimljiva, ali nisu neophodna, citati na stranom jeziku ukoliko su oni pored prevoda neophodni. Zahvaljujući podnožnim napomenama koje čine glavni deo naučnog aparata, naučni rad se delom i razlikuje od popularnog-naučnog rada.

Konačna bibliografijaSpisak literature u disertaciji odražava, kao ogledalo, opštu kulturu autora,

njegov odnos prema nauci i prema radu, njegovo osećanje odgovornosti, a naro-čito njegovu marljivost, brižljivost, tačnost itd. U konačnu bibliografiju unosi se svi izvori i napisi koje je autor na bilo koji način iskoristio za svoj rad i to, obično alfabetskim redom po prezimenu pisca. Da bi bila valjana, bibliografija mora da zadovolji neke osnovne uslove: potpunost, koja zavisi ne samo od snadbevenosti biblioteka kojima se služi istraživač nego i od vremena koje on bude utrošio i, naročito od njegove umešenosti i njuha, da otkrije dokumente i napise relevantne za njegov rad; tačnost: svi uneseni podaci treba da budu pouzdani, provereni; sistematičnost: bibliografija mora da bude pregledna, prezentirana dosledno po nekom usvojenom sistemu.

Stilske odlike i gramatična korektnostJasnoća: Jedna od prvih i osnovnih osobina svakog naučnog stila jeste ja-

snoća. Nedovoljna jasnoća izlaganja potiče najčešće od nedovoljnog iskustva i nemoralnosti pisanja, kao i od nedovoljne doteranosti i izoštrenosti misli; a pone-kad čak i od manje ili vište jasno izražene želje i namere nekog pisca da sav trud oko razumevanja svoga napisa prebaci na samog čitaoca i težnje da time stvori kod čitaoca utisak o nekoj posebnoj svojoj dubini.

Ova težnja nema veze sa istinskom dubinom misli i pisca; istinski dubok pisac ulaže sav svoj trud da izoštri svoju misao i dotera svoj izraz i time čitaocu prištedi što je više moguće uzaludan napor i trud oko razumevanja svoga napisa.

Jednostavnost: Najprikladniji stil za naučnu raspravu i naučnu prozu uzevši jeste, u stvari stil jednostavan, prirodan, odmeren.

Međutim, takav stil ne znači i odsustvo topline, živosti, duha. Ove osobine može autor uneti i u naučnu raspravu, s merom i ukusom, ukoliko i za njih poka-zuje izrazit dar.

„Do jednostavnosti treba narasti“Konciznost: Pisci treba da teže što više za ekonomičnošću i konciznošću

izraza, koja se može postići na razne načine, izbegavanjem tautologije, pleonaz-ma, opisnog načina kazivanja, racionalnom upotrebom reči i gramatičkih oblika


25

i sl. Uopšte, treba imati na umu načelo da ono što ničemu ne služi-škodi; ono što nije dobro-loše je, kao i poznatu Volterovu izreku da je pridev najveći neprijatelj imenice, iako se s njome slaže u rodu i broju. Tri osnovne stilske jedinice su: reč, rečenica i paragraf.

Načini sticanja dobrog stila i jezikaOsećanje za jezik, bogat rečnik, dobar stil jesu sastavni delovi opšte kulture

i rezultat dugogodišnjeg čitanja dobrih pisaca, stilista i stalnih napora i nastojanja da se piše jasno i snažno.

Prevođenje sa stranih jezika na maternji može isto tako da bude od koristi za razvijanje sposobnosti pismenog izražavanja.

Pažljivim i studioznim čitanjem velikih pisaca i vežbanjem u pisanju, posti-že se visok nivo efikasnosti svoga stila i jezika. Prema tome, maksima „pisati i studirati, studirati i pisati“, mogla bi se uzeti kao najefikasniji način usavršavanja stila i jezika, i nju treba da imaju pred očima oni koji žele gornji cilj da postignu.

Odbrana tezeOno što je preduslov za kvalitetnu i uspešnu odbranu magistarske ili dok-

torske teze jeste da autor vlada metodologijom naučnog istraživanja i da zna da samostalno obrađuje probleme iz određene naučne discipline i oblasti. Poznato je da svaka teza mora da se brani javno, pred komisijom. Javna odbrana teze pred-stavlja svečan akt i važan datum ne samo u životu kandidata, nego i čitavog fakul-teta. Sastoji se iz nekoliko etapa: čitanje opštih podataka o kandidatu i Izveštaja o urađenoj doktorskoj disertaciji koji je prihvaćen na sednici Nastavno-naučnog veća a za doktorsku tezu i Senata Univerziteta i koji sadrži ocenu teze, mišljenje, kritičke primedbe i pitanja pojedinih članova komisije i odgovore kandidata.

Ocena tezeŠto se tiče kritičke ocene teze (recenzije), koja treba da donese sud o radu,

istakne njegove pozitivne osobine, nedostatke i značaj, pored kritičkog uvoda i kratkog zaključka, treba da ima još dva glavna dela: opis same teze; i kritičku ocenu njenu. U recenziji je potrebno osvrnuti se u krupnim potezima, na koliko je tema srećno izabrana: koji joj je cilj; u kojoj meri je ona podesna i istraživačka; koliko je savremena, zanimljiva, značajna, orginalna, nova, složena ili laka, po obimu dobro odmerena; koliki je autorov afinitet prema temi; kako je ona shva-ćena; kako je i koliko na nju odgovoreno itd.


26

Izlaganje kandidataIzlaganje kandidata treba da predstavlja zaokruženu celinu. Kandidat mora

u vremenskom roku koji mu stoji na raspolaganju ukratko izložiti, rasvetliti i obrazložiti osnovne postavke svoje teze, dati jasnu sliku o čitavoom svom obav-ljenom radu, o cilju i obimu svojih istraživanja, o metodološkim postupcima koje je u istraživanju primenio, o rezultatima do kojih je došao. . .

Da bi se dosegnuo zadovoljavajući nivo izlaganja, mora se vodoti računa na svoju dikciju, pravilnog i razgovetnog izgovora, tempo izlaganja itd.

Prilikom izlaganja, kandidat ne sme stalno da gleda u svoje beleške, ne gle-dajući i ne primećujući ništa drugo i nikoga drugog oko sebe. Čak i kada svoje izlaganje čita, treba s vremena na vreme da odvaja oči od beleški i baci pogled na auditorij i komisiju; samo na taj način moći će on s njima da uspostavi neophodni kontakt.

Goran RadićThe basic axioms and principles

of creating a scientific paper

A b s t r a c t

It is no exaggeration to say that for all its progress and transformation, ma-terial and spiritual, humanity has to thank first of all science, scientific creativity and research. Without the development of science there can be no progress or prosperity of a country and people.

Science is a great ornament as he said a great French thinker Montaigne, who also added that she was at the same time and the tool that helps us surprisingly. Research call one of the highest that man can call himself the desire and choose. Anyone who added on a case even grain amount of knowledge and repository of knowledge that already exists, has done something significant in life. In addition, we should not lose sight of any deep, unalloyed joy that gives each creation, and especially scientific research and writing. Research call one of the toughest calls. It requires the whole man, attracts all his thoughts, and engage all its spiritual and physical strength. Necessary properties of a scientist are extraordinary diligence, strong will and patience, developed the capacity of thinking, intense attention, deep concentration, built habits of discipline and accuracy, broad general culture in a specific scientific area and discipline, and mastery of the methodology and scientific disciplines and fields, and above all the creative imagination.

Key words: science, work, handwriting, methodology, culture, creative ima-gination, bibliography, quotes, notes


27

Literatura

1. Barzun Jacques and Henry Graff, Tho Modern Researcher, New York, Harcourt, 1957.

2. Braibant Charles, Le Metier d’ecrivain, Paris, Ed. Correa, 1951.3. Eckermann Johann Peter, Razgovori s Goetheom, Zagreb, Zora, 1950.4. Horvat N. Radoslav, Od rukopisa do knjige, Zagreb, Grafičko-tehnički priruč-

nik JAZU, 1952.5. Hubbell George Shelton, Writing term papers and reports, New York, Barnes

and Noble, 1964.6. Parandowski Jan, Alhemija reči, Beograd, Kultura, 1964.

28

Prof. dr Milorad Bejatović*Mr Dubravko Prstojević

OPŠTE KARAKTERISTIKE UGOVORA U ROBNOM PROMETU

REZIME: Ugovori robnog prometa predstavljaju jedan od osnovnih in-strumenata funkcionisanja privrednog prometa i privrede uopšte. Njihov značaj je nemerljiv u svakom društvu. Privreda je noseći stub svakog društva, osnovni faktor razvoja i napretka, njegova bazična vrednost, te se njeno normalno funkcionisanja i unapređenje postavlja kao imperativ. U različitim društveno-ekonomskim sistemima, privreda je imala različita obeležja ali i instrumente kao i rezultate. Komparativno posmatrano, mo-gli bi se izvući određeni zaključci o onome što je odlikuje nezavisno od konstatacije društveno-ekonomskih odnosa, ali i povući paralele u kom ambijentu ona ima najbolje perspektive razvoja. U najopštijem, pravna država, privatna svojina i sloboda ugovaranja, uz minimalna zakonska ograničenja su najoptimalniji ambijent za normalno i kvalitetno odvijanje privrednog života i privredni, a samim tim i sveo-buhvatni razvoj. Instrumenti funkcionisanja privrede, koji povezuju ljude, obezbeđuju zadovoljenje njihovih potreba, alociraju i preraspodeljuju re-surse, stvaraju novu vrednost, održavaju zajednicu među ljudima, omogu-ćuju protok roba i ideja, dostupnost proizvoda i usluga, su ugovori. Oni prate razvojni pravac privrede, ali i povratno na njega deluju. Autonomija volje stranaka čini njihovu fundamentalnu vrednost. Nauka je ta koja u okviru proučavanja privrednih odnosa pronalazi rešenja, teorijski ih uobli-čava te olakšava praktičnu primenu. Privredno-pravni ugovovori poseduju više odlika koji ih čine donekle ra-zličitim od obligaciono-pravnih, ne podcenjujući pri tom njihove bazična i sistemska zajednička svojstva.

Ključne reči: roba, volja ugovornih strana, privredni subjekti, ugovori rob-nog prometa

* Prodekan za nastavu Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademi-ja, Novi Sad

UDK: 347.74BIBLID: 0352-3713(2010);(3–4):28–37

Prof. dr M. Bejatović, mr D. Prstojević: Opšte karakteristike ugovora u robnom prometu

29

1. Pojam ugovora robnog prometa

Ugovori u robnom prometu, kao i drugi ugovori u privredi, po svojoj prirodi su građansko-pravni ugovori, ali oni pokazuju određene osobenosti, koje uslov-ljavaju njihovo posebno izučavanje, a eventualno i posebno kodifikovanje.

Privredni subjekti u obavljanju svoje delatnosti zaključuju i izvršavaju ugo-vore robnog prometa. Privredno pravo kao grana prava i naučna disciplina obu-hvata pored statusnog dela koji reguliše pravni položaj i organizaciju privrednih subjekata i tzv. dinamični deo koji se odnosi na poslove ovih subjekata. Ti poslovi mogu biti poslovi u prometu robom i poslovi u prometu novcem. Deo koji se od-nosi na poslove u prometu robom se dalje deli na opšti i posebni. Opšti deo obu-hvata elemente i pravila koji su svojstveni i zajednički svim poslovima robnog prometa i posebni koji izučava pojedine ugovore robnih prometa.

Zakon o obligacionim odnosima obuhvata i građansko pravne i privredne ugovore, jer oni sadrže veliki broj zajedničkih osobina, a za privredne ugovore se kaže i da predstavljaju produžetak obligacionog (građanskog) prava.

Privredni subjekti zaključuju veliki broj ugovora u obavalju robnog prome-ta, ali nisu svi oni ugovori robnog prometa u specifičnom značenju te reči. To su oni tipični, uobičajeni ugovori, koji se sklapaju u velikom broju u robnom pro-metu, s ciljem razmene robe i čije sklapanje i izvršavanje, po pravilu čini redovan predmet delatnosti privrednih subjekata, odnosno privredni subjekti se bave tim poslovima u vidu zanimanja.

Obavljanje poslova robnog prometa nužno je radi prenosa robe od proizvo-đača do potrošača. Prenos dobara se retko vrši direktno sa proizvođača na potro-šača, već se tu javljaju privredni subjekti kao posrednici, i to više njih uglavnom u jednom lancu prenosa privrednog dobra.

Na prvom mestu se javljaju ugovori o prodaji i kupovini robe sa proizvođa-čem. Oni su najzastupljeniji u vršenju delatnosti privrednih subjekata. Pri prvoj i svim kasnijim preprodajama može doći do posredovanja pri zaključivanju ovih ugovora, od strane trgovačkih posrednika, zastupnika tj. agenata, a kao neizbežno pitanje se javlja i prevoz robe, uz korišćenje usluga špeditera. Često se javlja i potreba za skladištenjem kao i osiguranjem robe što sve zahteva zaključivanje posebnih ugovora. Ovo su samo neki od tih tipičnih ugovora robnog prometa. Treba pomenuti i ugovore o građenju, izdavačke ugovore, ugovore o kontroli robe, njenom oplemenjivanju, ugovori u oblasti turizma, kao onaj o altomanu i sl. U domaćoj poslovnoj praksi su se razvili i neki novi oblici privrednih ugovo-ra, koji u međunarodnom poslovnom prometu imaju znatno dužu praksu, a to su inženjering, lizing, faktoring…

Poslovi robnog prometa se odvijaju redovno između privrednih organiza-cija. Ali se neki od njih često sklapaju i sa licima koja nisu privredni subjekti, a opet se izučavaju u privrednom pravu, jer predstavljaju redovan predmet delat-


30

nosti privrednih organizacija. Takvi su na primer ugovor o osiguranju, izdavački ugovor, ugovor o prevozu i slično.

Sa druge strane i privredni subjekti zaključuju u obavljanju robnog prometa i poslove koji se ne smatraju poslovima robnog prometa, već običnim građansko-pravnim ugovorima. To su npr. ugovor o zakupu, jemstvu, posluzi i td., ali i oni ulaze u nadležnost trgovinskih sudova.

2. Zaključivanje ugovora u robnom prometu

U privrednom prometu se ugovori zaključuju u velikom broju, jer se pri-vredni poslovi vrše u vidu zanimanja, u okviru redovne delatnosti privrednih su-bjekata. Ove okolnosti se manifestuju na planu zaključivanja ugovora, tako da se i ovde javlja čitav niz osobenosti u odnosu na građansko-pravne ugovore.

Načelo slobode ugovaranja kao osnovno načelo kod svih ugovora, podrazu-meva da se učesnicima u prometu daje sloboda da sami odluče da li će i sa kim zaključiti ugovor, koje sadržine će on biti, često sami određuju i formu. Pravila iz zakona su po ovom pitanju dispozitivne prirode. Ali se javlja i određeni niz ograničenja. Zakon o obligacionim odnosima predviđa da učesnici u prometu slo-bodno uređuju svoje odnose, ali ih ne mogu urediti „suprotno ustavom i zakonom utvrđenim načelima društvenog uređenja“.1

Ovaj zakon nalaže i da pravna lica, dakle i privredni subjekti, ne mogu za-ključivati ugovore u pravnom prometu van svoje pravne sposobnosti. Ovakvi ugovori bi bili bez pravnog dejstva, jer pravna lica imaju ograničenu pravnu sposobnost, tj. mogu biti nosioci prava i obaveza koji su u skladu sa delatnošću za koju se to pravno lice registrovalo. Organizacije u nastajanju ili u steča-ju imaju ograničenu sposobnost zaključivanja ugovora. Takođe u slučajevima kada je zakonom propisano da pravna lica imaju obavezu da zaključe ugovor, dužna su da nadoknade štetu ako na zahtev zainteresovanog lica bez odlaganja taj ugovor ne zaključe. Iz samih načela proizlaze posebne osobine privred-nih ugovora, jer se za njih uglavnom još od samih načela propisuju izvesna odstupanja.

2.1. Ponuda za zaključenje ugovora

Prvi korak u zaključenju bilo kog ugovora je ponuda. Ona predstavlja pred-log za zaključenje ugovora, uglavnom one strane koja je uzela inicijativu za za-ključenje istog. Ona mora da sadrži bitne sastojke ugovora, da bude ozbiljna i učinjena u nameri da se ugovor zaključi, odnosno da se njenim prihvatanjem ugovor ima smatrati zaključenim. U privrednom prometu se javlja čitav niz radnji koje sa ponudom imaju sličnosti, ali ih od ponude treba razlikovati, jer nemaju isti efekat. Zakon je tu dao određena rešenja ali se praksi ostavlja veća mogućnost

1 Zakon o obligacionim odnosima, član 10.


31

da nađe kreativna rešenja. Zakon o obligacionim odnosima kaže: „ izlaganje robe sa označenjem cene smatra se ponudom, ukoliko iz okolnosti slučaja, ili običaja ne proističe nešto drugo.“2

U teoriji i praksi se iskristalisalo mišljenje da slanje cenovnika, kataloga, oglasi i dr. ne predstavljaju ponudu već poziv da se ona učini pod objavljenim uslovima.

Ponuda mora biti učinjena od ovlašćenog lica. A ponudilac je vezan svojom ponudom do određenog trenutka. Ako je on odredio rok za prihvat ponude on je u okviru tog roka i vezan njome. Ako pak nije odredio rok za prihvatanje iste, potrebno je praviti razliku između situacije da li se ugovaranje vrši između pri-sutnih ili pak odsutnih lica. Ako su strane prisutne (smatra se da su prisutne i ako posao zaključuju putem telefona, radio-veze, teleprintera) ponuđena strana treba bez odlaganja da se o ponudi izjasni. Kod ugovora između odsutnih strana a nije određen rok za prihvatanje, treba uzeti u obzir vreme koje je redovno potrebno da ponuda stigne ponuđenom, da je ovaj razmotri, odluči i da odgovor stigne ponu-diocu. U tom periodu se ponudilac smatra vezanim datom ponudom.

Izjava o prihvatanju koja stigne po isteku roka ne veže ponudioca, te se sma-tra novom ponudom, po odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

2.2. Prihvat ponude

Izjava o prihvatanju ponude je saglasnost na zaključenje ugovora, koju je izrazila ponuđena strana. Njome se izražava saglasnost volja obeju strana na za-ključivanje ugovora i time je ugovor zaključen. Ukoliko su se strane saglasile o bitnim odredbama ugovora, a ostavile neke sporedne tačke za kasnije, ugovor se ima smatrati zaključenim, a te sporedne tačke će se regulisati od strane suda ukoliko se ni kasnije one same ne dogovore. Sud će voditi računa o pregovorima, praksi između istih pregovarača, običajima i sl. Izjava o prihvatu ponude mora biti u potpunosti saglasna sa ponudom i bezuslovna, inače će predstavljati odbi-janje ponude i činjenje nove prvobitnom ponuđaču. Izjava volje se može vršiti rečima, uobičajenim znacima ili drugim oponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju. Zakonom je predviđeno da nema dejstva odredba u ponudi po kojoj će se ćutanje ponuđenog ili uopšte propuštanje da nešto učini smatrati prihvatanjem. Od ove odredbe postoje izuzeci, sve u cilju pojednostavljenja privrednih odnosa. Ukoliko strane stoje u stalnom poslovnom odnosu u pogledu određene robe, ako ponudu ne odbije odmah ili po ostavljenom roku, smatra se da ju je prihvatio. Isto važi i za slučaj da obavljanje tuđih naloga spada u redovnu poslovnu delatnost ponuđenog lica, dužno je izvršiti nalog uko-liko ga odmah po ponudi izričito ne odbije.

2 Zakon o obligacionim odnosima, član 34.


32

Zakon o obligacionim odnosima predviđa da se ugovor ima smatrati zaklju-čenim kada ponudilac primi izjavu od ponuđenog da prihvata ponudu. Zakon dakle usvaja teoriju prijema, koja se pokazuje kao bolja od teorije izjave i teorije saznanja, jer jednako tretira obe strane i što je lakše dokazati vreme zaključenja.

„Smatra se da je ugovor zaključen u mestu u kome je ponudilac imao svoje sedište, odnosno prebivalište u trenutku kad je učinio ponudu.“3

Pitanje mesta zaključenja ugovora je bitno jer se po njemu u nekim pravima određuje merodavno pravo za raspravljanje odnosa iz tog ugovora, kada se u nje-mu javlja element inostranosti.

Ove odredbe kao i one o vremenu zaključenja ugovora su dispozitivne pri-rode te ih stranke u mogu promeniti ako pri tom ne izlaze iz okvira utvrđenog opštim zakonskim ograničenjima.

2.3. Formalizam u zaključivanju ugovora robnog prometaDomaći pravni poredak propagira načelo neformalnosti ugovora. Međutim

pojedini zakoni koji regulišu konktretne ugovore predviđaju često formu kao uslov punovažnosti tog ugovora. Tih odstupanja ima toliko da se može dovesti u pitanje primena pomenutog načela, a danas se govori i o renesansi formalizma u građanskom i privrednom pravu. Naročito ovo dolazi do izražaja u privrednom pravu, a to iziskuju složeni privredni i uopšte pravni odnosi, potreba za sigurno-šću i intenzivan privredni život.

Zakon propisuje pismenu formu kao obaveznu kod ugovora o prometu nepokretnosti, ugovora o građenju, o trgovinskom zastupanju, o osiguranju i mnogim drugim slučajevima. Ako je određena forma uslov za punovažnost ugovora, sve kasnije izmene i dopune istog moraju biti u toj formi. Van slu-čajeva utvrđenog zakonom, stranke su slobodne da bez određene forme, pro-stom saglasnošću volja o bitnim elementima zaključe ugovor. Same sranke u cilju obezbeđenja sigurnosti svojih odnosa mogu usloviti punovažnost ugovora određenom formom.

Zakon o obligacionim odnosima predviđa sankcije za slučaj nepoštovanja potrebne forme. Ako je ona propisana, a ugovor u njoj nije zaključen, prema odredbama ZOO neće ni proizvoditi pravno dejstvo.

3. Ugovorna kaznaUgovorna kazna predstavlja najznačajnije sredstvo obezbeđenja izvršenja

ugovora. Predstavlja ugovorom utvrđenu vrednost, koja se najčešće sastoji u nov-cu, koji je jedna strana dužna isplatiti, tj. predati drugoj strani ukoliko svoju oba-vezu ne izvrši na ugovoren ili propisan način, kao i u slučaju zadocnjenja. Ona predstavlja akcesornu obavezu, tako da sledi sudbinu glavne obaveze. Ukoliko

3 Zakon o obligacionim odnosima, čl. 31. st. 2.


33

glavna nije punovažna, nije ni akcesorna, zastarevanjem glavne zastareva i ova itd. Ona mora da bude ugovorena u formi koja je propisana za glavnu obavezu. Do plaćanja iste će doći samo ako postoji krivica na strani dužnika, ili okolnosti za koje je on odgovoran. Krivica je pretpostavljena. Ona može biti ugovorena za slučaj zadocnjenja i za slučaj neispunjenja. Ako nema izričite ugovorne odredbe niti se iz okolnosti da drugačije zaključiti, smatra se da je ugovorena za slučaj za-kašnjenja, te se i pored nje može tražiti ispunjenje ugovora. Plaćanjem ugovorne kazne dužnik ne može odustati od plaćanja ugovorne obaveze, sem ako ugovarači nisu tako odredili, izričito ili posredno. Zakon o obligacionim odnosima predviđa da poverilac može tražiti ugovornu kaznu i kad njen iznos premašuje visinu pre-trpljene štete, čak i ako ove uopšte nema, a ako je šteta pak veća on može tražiti razliku. Ovim odredbama se maksimalno štiti položaj poverioca te obezbeđuje red i sigurnost u odvijanju privrednog prometa.

Stranke slobodno određuju visinu ugovorne kazne, no da bi se sprečila mo-gućnost zloupotrebe u slučaju ekonomske nejednakosti stranaka, ili pak druge nepovoljne okolnosti na strani dužnika postoji odredba koja daje pravo sudu da na zahtev dužnika tu kaznu može smanjiti, pod uslovom da je nesrazmerno vi-soka u odnosu na značaj predmeta obaveze i njegove vrednosti. Iznos ugovorne kazne se može odrediti na više načina, kao što su paušalno, fiksno, procentualno prema vrednosti predmeta obaveze za svaki dan zadocnjenja u izvršenju, ali i na bilo koji drugi način.

4. PenaliSlični ugovornoj kazni su penali. U teoriji se vrši razlikovanje u smislu da su

oni predviđeni kogentnim propisima, te ih strane ne mogu isključiti. I kod penala se traži krivica strane koja nije izvršila obavezu, ili sa njom kasni, ali u skladu sa opštim pravilom u građanskom pravu ona se pretpostavlja.

5. Lična sredstva obezbeđenjaJemstvo i solidarnost se smatraju ličnim sredstvima obezbeđenja. U oblasti

privrednog prava oni odstupaju od opštih pravila građanskog. Strožija pravila ova sredstva čine veoma pogodnim i široko korišćenim, a ujedno položaj poverioca čine sigurnijim, a celokupan proces odvijanja pravnog prometa i rešavanja spo-rova znatno jednostavnijim.

U slučaju da glavni dužnik ne ispuni svoju obavezu u roku, poverilac može zahtevati ispunjenje odmah od jemca, a ne kao u građanskom pravu tek nakon što glavni dužnik ne bude mogao da to učini. Dakle u privredno-pravnim odno-sima jemac solidarno odgovara sa glavnim dužnikom, ako stranke nisu drugačije odredile.

Za razliku od građanskog prava, kod ugovora u privredi se solidarnost na strani dužnika pretpostavlja. Zakon o boligacionim odnosima je izričit, ako ima


34

više dužnika u nekoj nedeljivoj obavezi nastaloj ugovorom u privredi, oni prema poveriocu odgovaraju solidarno, sem ako su tu solidarnost izričito otklonili.

6. Ispunjenje ugovora

Obaveza prestaje kad njeno ispunjenje postane nemoguće, što uglavnom biva kad propadne individualno određena stvar. U slučaju propasti stvari određe-ne po rodu obaveza ne prestaje, čak ni kada sve što dužnik ima od takvih stvari propadne usled okolnosti za koje on ne odgovara, ali kad se stvari određene po rodu imaju uzeti iz mase tih stvari, obaveza će prestati sa propašću cele mase. Stvari određene po rodu se mogu nabaviti na drugom mestu, pa rizik i tereti dužnika.

6.1 Vreme ispunjenja

Zakon o obligacionim odnosima reguliše vreme izvršenja ugovora tako što predviđa načelo istovremenog ispunjenja. Prema njegovim odredbama, kod dvo-strano-obaveznih ugovora, ni jedna strana nije dužna da ispuni svoju obavezu ako druga ne ispuni svoju ili nije spremna da je istovremeno ispuni, sem ako strane drugačije ne ugovore ili priroda posla to nalaže. Stranka ne može ni tražiti od druge stranke da obavezu ispuni, ako sama nije ispunila ili nije spremna da ispu-ni svoju, jer druga stranka može istaći prigovor neispunjenja, tzv. exceptio non adimpleti contractus. Priroda posla često zahteva drugačije pravilo te se od ovog neretko odstupa. Takođe u privrednom prometu česti su slučajevi kreditiranja, kada se odstupa od istovremenog izvršenja.

Opšte je pravilo da se ugovorna obaveza ispunjava o roku. U privrednom prometu se rok uglavnom ne utvrđuje precizno, već se koriste određeni stan-dardi, kao što su „hitno“, „po utovaru“, „krajem meseca“, „bez odlaganja“ i sl. Uglavnom poslovni običaji i uzanse regulišu kako postupiti u ovakvim situaci-jama. Sve ovo kako bi se privredni promet olakšao, a strane ugovorne odredbe mogle da što više prilagode svojim potrebama.

6.2. Mesto ispunjenja obaveze

U pogledu mesta ispunjenja ugovorne obaveze važi sledeće pravilo: „Dužnik je dužan ispuniti obavezu, a poverilac primiti ispunjenje u mestu određenom pravnim poslom ili zakonom, a kad mesto ispunjenja nije određeno, a ne može se odrediti po svrsi posla, prirodi obaveze ili ostalim okolnostima, ispunjenje se vrši u mestu u kome je dužnik u vreme nastanka obaveze imao svoje sedište odnosno prebivalište, a u nedostatku prebivališta, svoje boravište.“4

4 Zakon o obligacionim odnosima, čl. 319.


35

Plaćanja i primanja privrednih organizacija u našem platnom sistemu se vrše preko banke, gde se nalaze njihova novčana sredstva. Plaćanje se uglavnom vrši virmanskim putem, prenosom aktive sa bankovnog računa dužnika na bankovni račun poverioca. Sve ovo bez upotrebe gotovog novca, čija se upotreba u privred-nom prometu u svrhu plaćanja maksimalno izbegava. Privredni subjekti moraju da imaju otvorene račune u bankama, preko kojih će se dakle vršiti sva plaćanja. U pogledu kamate, postoje razlike u odnosu na građansko-pravne odnose. Ako je ugovorna kamata veća od zatezne ona teče i posle dužnikove docnje, dok se u građanskom pravu prihvata zatezna kamata po stopi koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge. Pravo na kamatu poveriocu pripada nezavisno od toga da li je pretrpeo neku štetu.

7. Izmene i raskid ugovora

Autonomija volje stranaka je prisutna i kod promena kao i kod raskida ugo-vora. Stranke se mogu saglasiti da izmene bilo koju odredbu ugovora, samo da pri tom ne izađu iz zakonom propisanog okvira, koji se odnosi na javni poredak, imperativne propise i dobre običaje. Dejstvo njihovog sporazuma kojim menja-ju ugovor deluje po pravilu za ubuduće, ali nije isključeno da stranke drugačije odrede. Ista je situacija i kod raskida. Međutim prava koja su treća savesna lica iz tog ugovora stekla ostaju punovažna i onda kada stranke ugovore da „ brišu „ sva dejstva koja je njihov ugovor proizveo. Sporazumni raskid je najzastupljeniji oblik raskida, ali se stranke mogu sporazumeti da svaka ili jedna od njih može jednostrano raskinuti ugovor.

Pravo na jednostrani raskid može biti vremenski ograničeno ali svakako prestaje sa početkom ispunjavanja ugovornih obaveza ili kada stranka počne da prima ispunjenje od druge strane. Zakon o obligacionim odnosima predviđa da i u slučaju kada je za zaključenje ugovora propisana određena forma on može biti raskinut i na neformalan način (čl. 69. st. 2.).

I u našem pravnom sistemu se prihvata načelo pacta sunt servanda, ali se u slučaju određenih i to važnih okolnosti od njega može odstupiti. Dešava se da na-kon zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje u znatnoj meri otežavaju položaj jedne strane bez njene krivice. Da bi se ova nepravedna situacija izbegla pravni sistemi, pa tako i naš koriste staru ustanovu clausula rebus sic stantibus.

Zakon o obligacionim odnosima uredio je ovo pitanje da se kao razlog za raskid traži da nakon zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispu-njenje obaveze jedne strane ili da se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u oba slučaja da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i po opštem mišljenju bi ga bilo nepravično održati na snazi takvog. U tom slučaju strana kojoj je otežano izvršenje ugovora ili ne može ostvariti svrhu istog, može zahtevati raskid, pod uslovom da nije bila dužna u vreme zaključenja da te okol-nosti ima u vidu, te da ih nije mogla sprečiti ili izbeći. Ovo pravo se ne može


36

koristiti posle padanja u docnju. Do raskida neće doći ako druga strana prihvati da se odredbe ugovora pravično izmene. Sudu su ostavljena velika ovlašćenja da proceni da li su svrha ugovora i očekivanja strana pri zaključenju dovedeni u pitanje, te da li je po opštem mišljenju pravično taj ugovor održati. Korišćenjem ovako širokih formulacija se želi pokriti svaka situacija koja može nastupiti pri promeni okolnosti nakon zaključenja ugovora, a sud ima obavezu da u svakom pojedinačnom slučaju utvrdi sve relevantne okolnosti potrebne za odluku o raski-du. Pri tom će voditi računa o cilju ugovora, načelima poštenog prometa, uobi-čajenom i normalnom riziku kom su stranke izložene pri ugovaranju, interesima strana, njihovoj savesnosti i sl. Ukoliko do raskida dođe, na zahtev druge strane sud može obavestiti stranu koja raskid zahteva da ovoj isplati pravičan iznos štete koju trpi. Stranka koja namerava tražiti raskid mora da o svojoj nameri pre obra-ćanja sudu obavesti drugu stranu, čim za nove okolnosti sazna.

Može se reći da se ustanova clausula rebus sic stantibus primenjuje samo kod ugovora kod kojih se ispunjenje vrši neko vreme posle zaključenja ugovora.

Prof. Milorad Bejatović, Ph.D.The vice-dean at the Faculty of Law of the University of Business Academy, Novi Sad

Dubravko Prstojević, M.Sc.

General characteristics of a contract of goods transfer

A b s t r a c t

Commodity trade agreements are one of the basic instruments of economic transactions and functioning of the economy in general. Their importance is im-measurable in any society. The economy is the fondation of each society, the basic factor of progress and development, its basic value, and there for its normal functioning and improvement is set as an imperative. In different socio-econo-mic systems, the economy had different characteristics, but it also had different instruments and results. Comparatively speaking, we can be able to draw certain conclusions about what can be characterized independently of the constellation of socio-economic relations in one country, and draw parallels in which envi-ronment this have the best prospects for development.

In general, the state of law, private property and freedom of contract, with minimal legal restrictions, are the most optimal environment for normal econo-mic grout and quality of life, and for the overall development. The instruments that are in the role for functional economy, that is connecting people, that is sa-tisfying their needs, that is allocating and rearranging the assets, creating new value, holding the community between people, and there for allowing the flow


37

of commodity and ideas, and availability of products and services, is in one word the contracts. The contracts or trade agreements, are following the direction of the economy, but also they can have feedback effect on the economy. The auto-nomy of the will for party in contracts, is an fundamental value for this contracts. Science is the factor, that in the study of economic relations finds a solution, and then she theoreticly shape them and makes them practical for application. Economic and legal contracts have several characteristics that make them so-mewhat different from obligatory contracts, but they also have more than one of basic and systematic common features.

Key words : goods, will of the parties, business entities, contracts of com-modity trade

Literatura

1. Slavko Carić, Vladimir Kapor: Ugovori robnog prometa, Novi Sad 2007. 2. Slavko Carić, Miroslav Vitez, Janko P. Veselinović: Privredno pravo, 2006. 3. Zakon o obligacionim odnosima, 1978.4. Milorad Bejatović, Pravni položaj privrednih organizacija, Novi Sad, 2008.5. Milorad Bejatović, Privredno pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2009.

38

Prof. dr Zdravko Jež*Mr Borivoje Dunđerski**

NEKI ASPEKTI ODNOSA ŠKOLE PRIRODNOG PRAVA I KELZENOVE

NORMATIVISTIČKE TEORIJE PRAVA

REZIME: Škola prirodnog prava i Kelzenova normativistička teorija prava, ostavile su zapaženo mesto u celokupnoj istoriji u oblasti teorije prava. Me-đutim škola prirodnog prava ima svoje trajanje od petog veka pre nove ere, a Kelzenova normativistička teorija ima trajanje nešto više od pola stoleća (od 40-tih godina prošlog veka).Osnovne karakteristike Škole prirodnog prava jeste da svoj izvor nalazi u ljudskom umu kao prirodnoj supstanci i čije su karakteristike osnovna i uni-verzalna prava čoveka kao što su pravo na život, pravo na slobodu, pravo na ljudsko dostojanstvo i pravo na imovinu i jednakost ljudi po rođenju. Međutim Kelzenova normativistička teorija izvor celokupnog prava nalazi u pra–normi, jednoj metafizičnoj normi kojom se definiše i suština čoveka i same državeIpak i Škola prirodnog prava i Kelzenova normativistička teorija, svaka na svoj način, su ukazivale na manjkavosti pozitivnog prava, koje, uglavnom, počiva na interesno političkoj osnovi. S tim da prirodno pravo na jedan umno- racionalan i prirodan način interpretira koncept prava, bez primesa interesno političkog i ideološkog, a Kelzenova normativistička teorija čuva i štiti pravo od ideološko-političkog kroz zatvoren sistem čistog prava koje počiva na pra-normi, koja nema uporišta u prirodno i društvenoj realnosti.

Ključne reči: pra-norma, um-razum, prirodno pravo, metafizika, ljudska prava, ljudske slobode, sholastika, društveni interes, pozitivno pravo, So-krat, Kelzen, država, normatovizam

* Vanredni profesor na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akade-mija, Novi Sad

** Pomoćnik gradskog sekretara za urbanizam, Novi Sad

UDK: 34.122:34.124 KELZEN BIBLID: 0352-3713(2010);(3–4):38–45

Prof. dr Z. Jež, mr B. Dunđerski: Neki aspekti odnosa škole prirodnog prava i Kelzenove normativističke...

39

U ovom radu biće sagledan u osnovnim segmentima odnosa između dve po-znate i uvek aktuelne pravno filozofsko teorijske koncepcije. Odmah na početku treba konstatovati da te dve teorije imaju dosta suprotna stanovišta u poimanju i sagledavanju prava. Osim toga i velika je vremenska distanca u nastajanju ovih teorijsko pravnih koncepcija, jer Škola prirodnog prava nastaje u V stoleću pre nove ere, a Kelzenova normativistička teorija s početka prošlog stoleća (1934. god izašla knjiga „Čista teorija prava“, gde je obrazložen koncept normativističke teorije), kao produkt određenih socijalnih i političkih kretanja u Austriji, gde se rodio, živeo i najvećim delom stvarao Hans Kelzen.

Osnovne razlike između ove dve koncepcije ogledaju se u sledećem. Škola prirodnog prava insistira na prirodnoj i univerzalnoj paradigmi (opša predpostav-ka) u definisanju suštine prava, a to je ljudski um i razum kao osnovna politika utvrđivanja vrednosnih karakteristika prava kao što su pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na ljudsko dostojanstvo, a što je posebno važ-no, prirodno pravo ističe univerzalni karakter navedenih vrednosti koje se pravno institucionalizuje u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (1948) koju je utvrdila OUN.

S druge strane, Kelzenova normativistička teorija je jedan zatvoren i autar-hičan sistem pravnih normi, oslobođen i očišćen od društvenih vrednosti kao što su moral ili sociološko politikološka i ideološka gledanja. Osnovu Kelzenovog koncepta i sistema prava čini pra-norma kojom on određuje i bit samog čoveka, države i celokupnog pravnog poretka u jednoj državi. Po svom osnovnom kon-ceptu Kelzenova normativistička teorija prava, nije ništa drugo do jedan zatvoren sistem pravnih normi koji je odvojen od društvene realnosti i stvarnosti, na koju se te norme primenjuju, jer po Kelzenu, pravo pripada posebnom svetu normi tj. onom što se projektuje i što treba da bude, a ne onome što jeste, ustvari to jedan koncept konteplativnog sistema tj. sistema odvojenog od realnosti.

Danas, posle više od dva milenijuma, može se govoriti, kada je u pitanju prirodno pravo o pluralitetu koncepcije prirodnog prava a ne nikako o jednom – monističkom shvatanju tog prava. Zato, kada danas kažemo prirodno pravo, moramo odmah iskazati o kom pravcu je reč u okviru učenja o prirodnom pravu. Drugim rečima, treba videti da li je reč o božanskom prirodnom pravu, shola-stičkom shvatanju, ili je reč o tradicionalnom – umnom prirodnom pravu. Za potpuno određenje prirodnog prava bitno je sagledati i relaciju njegovog odnosa prema pozitivnom pravu.

Kada je u pitanju pozitivno pravo ono je heteronomno, što znači zavisi od mnogih faktora društvenog života, a posebno od ljudske volje, koja se izražava u formi pozitivnih – važećih zakona, iza kojih stoji državna prinuda. S druge strane, prirodno pravo je autonomno, tj. nezavisno od faktora koji utiču na izgled pozi-tivnog prava. Tako se prirodno pravo definiše kao pravedno pravo, samo po sebi, jer je tvorevina prirode, i na to pravo nema uticaj ljudska volja kao izraz interesa određene društvene skupine


40

Zato je bitno naglasiti da je pozitivno pravo, uglavnom, nacionalno i dr-žavno, bez obzira da li je pravedno ili ne, a prirodno pravo je uvek univerzalno, sveljudsko, bez obzira na naciju, rasu, pol, jer su svi ljudi u prirodi, a posebno prilikom rođenja jednaki. Iz navedenog se može konstatovati da je pozitivno pra-vo promenljivo s obzirom na promenljivost interesa aktuelne vladajuće strukture, dok je prirodno pravo nepromenjivo i konstantno u svim vremenima, na svim teritorijama i na sve na koje se primenjuje, bez obzira na njihova lična i kolektiv-na svojstva . Stoga se još kaže da je prirodno pravo primarno i večno a pozitivno pravo sekundarno, izvedeno i aktuelno važeće.

Pozitivno pravo je često nepravedno i pojedina rešenja, tog prava, mogu biti i protivna zdravom razumu, a prirodno pravo je, pre svega, racionalno, tj. umno.

Kada je reč o izvoru prirodnog prava i njenom poreklu tu postoji mnoštvo ispoljenih shvatanja. Za ovu priliku je nemoguće eksplicirati sva ta pojedinačna shvatanja, nego će biti ukazano samo na ona osnovna shvatanja. Tako, prirodno pravna učenja mogu se podeliti u dve osnovne grupe. Jednu grupu čine klasično prirodna prava, a drugu savremeno prirodno pravno učenje.

Osnivač klasičnog prirodnog prava je Sokrat, a posle su to učenje razvili Platon, Aristotel, Stoička škola, a kasnije hrišćanski filozofi, a posebno Toma Akvinski.

Drugo shvatanje prirodnog prava čini moderna škola prirodnog prava i nje-govi protagonisti se javljaju u XVII veku, među kojima najistaknutiji Lok, Hobs, a kasnije Ruso, Berk, i posebno Kant.

Čini se da je antičko shvatanja prirodnog prava osnov svim budućim shva-tanjima. Antičko shvatanje je bilo, istovremeno, izvor i teološkog, a kasnije i umnog tj. racionalnog shvatanja. Cela ta baza antičkog shvatanja prirodnog pra-va, počev od sofista i Sokrata, preko Platona i Aristotela u Grčkoj, zatim sve do Cicerona, Seneke i Ulpijanusa u Rimu, daje osnovu za savremeno shvatanje i razumevanje Škole prirodnog prava.

Jedno od pojavnih oblik prirodnog prava bilo je teološko shvatanje koje svoj izraz nalazi u volji božjoj i koje je svojstveno svim religijama – konfesijama, a posebno sholastičkom učenju (Sholastika je srednjovekovna filozofija koja je smatrala svojim zadatkom da dokaže da su verske istine, u isto vreme, i nužne istine razuma. To je ustvari teologija.) u srednjovekovnoj hrišćanskoj civilizaciji. Može se reći da se teološko shvatanje, prirodnog prava, nalazi već u prethrišćan-skoj eri da bi za vreme hrišćanstva, a posebo u učenju Tome Akvinskog (XIII vek) dobilo najveći zamah i sadržano u njegovom delu „Suma teologija“. Prirodno pravo u formi božanskog prava razvijalo se u dva pravca i to kao čisto božansko pravo poznato pod imenom sholastičko prirodno pravo, koje je nadiskustveno i idealno, jer mu je suština i osnova volja božja, a drugi teološki pravac jeste umno božansko pravo. Tako kod Tome Akvinskog, iako je njegova teorija sholastička, vidno mesto zauzima i element ljudskog razuma kao faktor u celovitom shvata-nju prirodnog prava. Poznata je njegova konstatacija da je zakon pravilo razuma,


41

koje u cilju ostvarenja opšteg dobra, treba da nameće onaj kome pripada briga za organizaciju život u društvenoj zajednici.

Razvoj prirodnog prava se, sve više, kretao od teološkog ka racionalnom tj. umnom shvatanju prirodnog prava.

U tom smislu treba pomenuti dva pravca i to: biološko shvatanje sa elemen-tima racionalnog prirodnog prava i prirodno pravo kao čista racionalna pojava. Tako Hugo Grocijus izvor prirodnog prava vidi u nagonu društvenosti. Drugim rečima, biološko svojstvo čoveka i njegove prirode koje se ogleda u nagonu druš-tvenosti što čini izvor prirodnog prava. Međutim, to nije dovoljno kao objašnje-nje izvora prirodnog prava, jer su i životinje u grupama i imaju svojstva socijabi-liteta, ali bez komponente razuma, stoga se biološkom nagonu ljudi i društvenosti dodaje bitna komponenta, a to je ljudski um. Tako za Grocijusa čovečija biološka priroda zajedno sa umom čini izvor prirodnog prava.

Tek će u XVIII veku Arens dati koherentnu teoriju prirodnog prava – bio-loško racionalnog pravca. On shvata prirodno pravo kao jedan sistem prava koji objektivno postoji, kao što postoje i ostali prirodni zakoni, samo to pravo treba „pronaći“, jer je ono idejno pravo u odnosu na pozitivno pravo.

Pored teološkog i biološko prirodnog prava, nastalo je i čisto racionalno ili umno prirodno pravo, koje izvor prirodnog prava vidi, samo, u ljudskom umu nezavisno od biološke komponente. Prema ovoj školi izvor prirodnog prava je isključivo um, razum (racio) i to ne um koji bi interpretirao biološka svojstva čoveka, već um kao samostalna prirodna pojava. Pošto je um prirodni faktor, ovo shvatanje prirodnog prava naziva se još prirodnim umnim pravom.

Ova racionalistička doktrina imala je svoje dve varijante. Jedna je tradici-onalna ili klasični racionalizam, a druga racionalizam u Kantovom filozofskom smislu.

Tradicionalna ili klasična doktrina racionalizma, čiji je rodonačelnik Dekart izvor prirodnog prava (sa poznatom sentencom: Kogito ergo sum-mislim dakle postojim) nalazi u ljudskom umu koji je izvor svih saznanja. Um jedini može biti, po njegovom shvatanju, izvor istine. U Nemačkoj je ovu racionalističku koncep-ciju zastupao Tomazijus (početak XVIII veka) koji je, takođe, prirodno pravo izveo iz uma.

Čisti racionalizam, kao drugi pravac, u savremenom shvatanju prirodnog prava je bio zastupan od strane Kanta koji je racionalizam spajao sa empirizmom. On je kritikovao racionalizam, pa se njegov pravac shvatanja prirodnog prava još naziva kritičkim idealizmom. Po njemu osnovno pitanje shvatanja prava je izvor saznanja. Pošto je spojio racionalizam i empirizam, Kant razlikuje dve oblasti izvora saznanja, a to su čulna oblast, gde je izvor saznanja iskustvo i nečulna oblast, gde je izvor saznanja um. Tako po Kantu i pravo i moral za izvor i svoju osnovu imaju ljudski um.

Čini se da jedna umna, tj. čisto racionalna koncepcija škole prirodnog prava, pruža osnov objašnjenju zašto pozitivno pravo koje je uspostavila ljudska volja,


42

bilo u obliku društvene komunikacije ili organizovane sile – ne može da dostigne i postigne pravdu kao centralnu i osnovnu vrlinu i društvenu vrednost. Pozitivno pravo se zasniva na promenljivoj volji i različitim društvenim interesima jednim u odnosu na druge i ta volja, često, nije vođena autoritetom uma, već interesima i nagonima vlasti bilo pojedinačnih, grupnih, nacionalnih i klasnih. Stoga jed-no univerzalno i pravedno pravo oslobođeno svih meta pravnih elemenata, koje pozitivno pravo često sadrži u sebi, i treba da postoji uvek kao uzor poređenja prema kome će se upoređivati i upravljati pozitivno pravo. Izvor toga prava, tj. prirodnog prava, treba tražiti u autoritetu uma i to uma kao prirodne pojave i prirodnog faktora

Evidentno je da je jedan broj teoretičara prava u, dosadašnjoj istoriji, ostav-ljao naučni pečat svojim delima u određenom vremenskom periodu. Jedan od takvih teoretičara i savremenika (1881–1973), jeste i Hans Kelzen, prepoznatljiv naučnoj javnosti svojom normativistčkom teorijom prava, koju je celovito pre-zentovao u knjizi „Čista teorija prava“ koja je objavljena 1934. godine. Ta knjiga je svojim pojavljivanjem propraćena sa velikom pažnjom među filozofima i teo-retičarima prava. U toj knjizi Kelzen na jedan spečifičan način razrađuje osnovna pitanja međunarodnog prava, kao i definisanje i određenje pojma osnovne prav-ne norme. O veličini Kelzenovog naučnog rada najrečitije govore, činjenice da je on nosilac deset vanrednih titula doktorata i to na: Harvardskom, Čikaškom, Meksičkom, Berlinskom, Bečkom, Njujorškom, Pareiskom, Salzburškom, i uni-verzitetima Salamanka i Berkli . Hans Kelzen, kao veliki erudita (veliki stvara-lac), ostavio, iza sebe, preko 400 radova, od koji su mnogi prevedeni 24 svetska jezika.

Kelzenov nomativni koncept prava, po kome je on prepoznatljiv kao teo-retičar, a posebno sa svojim delom „Čista teorija prava“, smatra se, u naučnim krugovima, izrazom tada aktuelnih društvenih i idejnih kretanja u Nemačkoj. Ustvari tadašnja aktuelna teorija i praksa u Nemačkoj, bila je uveliko ultra desni-čarski orijentisanai na osnovi prisutne ideologije, koja je propagirala jednu čistu i višu nemačku rasu. Stoga je Kelzen kroz svoju čistu teoriju prava, ali već tada u emigraciji u SAD hteo očistiti pravo od uticaja svake politike i ideologije. U vezi s tim Kelzen je, pre svega, rezonovao na sledeći način, pošto matematičko saznanje kao formalno-logičko saznanje nema nikakve veze sa fakticitetom, a ni sadržina mišljenja nije faktička stoga pravnu nauku treba na prvom mestu, očistiti od svih onih elemenata koji znače i fakcititet. Iz ovih logičkih premisa Kelzen je izveo čistu teorijsku koncepciju prava. Iz tog principa proističe i ona poznata razlika između pojma bitka „sein“ i pojma trebanja“solen“, odnosno de-oba na svet zbivanja i svet onog što treba da bude. Ono što treba da bude, kao takvo treba i da ostane i zato nije ni potrebno njegovo poreklo utvrđivati i bilo kakve činjenice. Drugim rečima postojanje države i njenih zakona razlikuje se od prirode i njenih zakona. Stoga, po Kelzenu, svako objašnjenje prava i države, na osnovi zakona prirode bilo bi potpuno nenaučno i nedopustivo. Upravo na


43

osnovu ovakvog Kelzenovog stava njegova čisto normativistička teorija prava dijametralno je suprotna svatanju škole prirodnog prava gde je osnova prirodno stanje stvari koje počiva na ljudskom umu i razumu čija društvena vrednost je karakteristična prirodnom univerzumu.

Državni zakoni, smatra Kelzen, izražavaju ljudsku obavezu i nemaju nika-kve veze sa kauzalnim zakonima prirode, koji bi verovatno postojali kao takvi i kada, uopšte, ne bi bili apstrahovani, tj. teorijski uopštavani. Prirodni zakon je deklarativan, i on izražava ono što jeste, , dok je, po Kelzenu, ljudski zakon nor-mativan i kao takav znači nešto što treba da postoji. Dalje, prirodnim zakonima nije potrebno pravdanje i obrazloženje, oni se kauzalno objašnjavaju, što nije isto sa zakonima koji regulišu ljudsko ponašanje. Zato Kelzen naglašava da je pogrešno, u samoj osnovi svako vezivanje države i ljudskih zakona za bilo kakva akta prirodnog zbivanja.

Ako bi se analitički pokušala sumirati pa i rezimirati osnovna stanovišta ove dve navedene teorije i koncepcije moglo bi se konstatovati da i Škola prirodnog prava i Kelzenova normativistička teorija prava, pokušavaju da izbegnu interesnu tj. političku sferu prava i da pravo očiste od političko sociološke aktuelno vlada-juće svesti koja opredeljujuće utiče na formulisanje i konstituisanje aktuelnog pozitivno pravnog sistema. Međutim kada je u pitanju Kelzen on je kloneći se sociološko-političkih i moralnih pa i prirodno-pravnih vrednosti u pravu otišao u metafizičnu, (prirodno nerealnu) sferu nalazeći vrhovni princip i osnovni izvor prava u pra-normi. Čak ta pra-noram determiniše i definiše suštinu ljudskog bića, pa i države .S druge strane Škola prirodnog prava polazeći od izvorno pri-rodnih principa bez primesa političko interesnih i socioloških elemenata svoje uporište i osnovu nalazi u ljudskom umu kao prirodnoj supstanci čije su osnovne karakteristike pravo na život, pravo na slobodu, pravo na ljudsko dostojanstvo, što su ujedno univerzalni principi bez obzira na lične i društvene karakteristike i teritorijalnu pripadnost pojedinca. Upravo ove društvene i pravne vrrednosti su i sadržina Univerzalne deklaracije ljudskim pravima i slobodama OUN kao i u drugim odgovarajućim dokumentima OUN.

Zaključak

Sve u svemu i pored velikih razlika u svojim koncepcijskim pristupima pra-vu, može se naći i jedan značajan zajednički imenitelj i stav kod škole prirodnog prava i Kelzenove normativističke teorije prava, a to je da i jedna i druga kon-cepcija nastoje zaštititi i očistiti njihovo svatanje prava od ideološko-interesnih i političkih primesa, stim što to škola prirodnog prava čini na jedan autentično prirodan način uzimajući za svoju osnovu ljudski um kao prirodnu supstancu koji utvrđuje osnovne društvene vrednosti u poimanju prava a to su pravo na život, pravo na ljudsko dostojanstvo i pravo na imovinu kao univelzalne druš-tvene vrednosti u životu ljudi. Kada se radi o Kelzenovom nastojanju da pravo


44

očisti od primesa ideologije politike i interesnog fakcititeta on odlazi u sasvim drugu krajnost i osnovu i izvor prava nalazi u jednoj nestvarnoj i virtuelnoj pra-normi, kojom čak definiše i pravnu suštinu čoveka, pa i same države i tako gubi vezu sa društvenom i prirodnom realnošću. I upravo je tu bitna razlika između škole prirodnog prava i Kelzenove normativističke teorije, jer obe koncepcije se klone ideologije, politike i i društveno interesne faktičke situacije, stim što škola prirodnog prava ostaje na tlu prirodne realnosti jer joj je osnova ljudski um kao prirodna supstanca a Kelzen je kloneći se političko interesne sfere skliznuo iz sfe-re prirodne i društvene realnosti i svoje uporište našao u virtuelnom i nerealnom svetu u pra-normi

Zdravko JežThe associate professor at the Faculty of Law of the non-state University of Business Academy in Novi Sad

Mr Borivoje DunđerskiThe assistant of the head of the City management of town planning and housing jobs of Novi Sad

The relationship between the School of natural law and Kelsen’s normative school of law

A b s t r a c t

The School of natural law and Kelsen’s normative theory of law have taken an important place in the whole history of theory of law. However, the School of natural law has lasted since the 5th century B. C., and Kelsen’s normative theory has lasted for more than a half a century (since the forties of the last century).

The main characteristic of the School of natural law is in the fact that it fin-ds its source in a human’s mind as a natural substance whose characteristics are basic and universal human’s rights such as the right of life, the right of freedom, the right of human’s dignity as well as the right of property and people’s equality by birth.

But, Kelsen’s normative theory finds the source of the whole law in a pre-norm, i. e. a metaphysical norm by which there are defined both the human’s very nature and the essence of the state itself.

However, both the School of natural law and Kelsen’s normative theory, each in its own way, pointed at certain imperfection of positive law which was mainly based on interest-political basis. It is known that natural law interprets the concept of law in an intellectual-rational and natural way without interest-politi-cal and ideological elements. On the other side, Kelsen’s normative theory keeps


45

and protects law from ideological-political influence through the closed system of pure law based on the pre-norm and having no support in a natural and social reality.

Key words: pre-norm, intellect-mind, natural law, metaphysics, human’s rights, human’s freedoms, scholasticism, social interest, positive law, Socrates, Kelsen, state, normativeness.

Literatura

1. Ruso, Ž. Ž.: Društveni ugovor. O poreklu i osnovama nejednakosti, među ljudima, Beograd, 1949.

2. Vukadinović, G.: Žan Žak Ruso i prirodno pravo, Novi Sad, 1993. 3. Bloh, E.: Prirodno pravo i ljudsko dostojanstvo, Beograd, 1977. 4. Čavoški, K.: Mogućnost slobode i demokratije, Beograd 1981. 5. Đurić, M.: Ideje prirodnog prava kod grčkih sofista, Beograd, 1958. 6. Kant, I.: Um i sloboda, Beograd, 1974. 7. Metalko, J.: Evolucija priorodnog pravne ideje i neki njeni savremeni aspek-

ti, Zbornik Pravnog fakulteta, Zagreb, br. 1/1967. 8. Hans Kelzen: Čista teorija prava: uvod u problematiku pravne nauke, Pravni

fakultet, Centar za publikacije, Beograd, 1998. 9. Hans Kelzen: Opšta teorija države i prava, Arhiv za pravne i društvene nau-

ke, Beograd, 1951.10. Ljubomir Tadić: Filozofija prava, Enciklopedija filozofskih disciplina,

Naprijed, Zagreb, 1983.

46

aktuelna tema

Dr Velizar Golubović*

POLITIČKI PROcES REFORME PENZIJSKIH SISTEMA U DRŽAVAMA SUKcESORIMA SFRJ

REZIME: U ovom radu su analizirani tok, sadržaj i politički proces pen-zijskih reformi u državama sukcesorima SFRJ. Posebno je osvetljena ulo-ga Svetske banke, kao najmoćnije međunarodne finansijske organizacije, koja je imala izuzetno značajnu ulogu u ovom procesu. U radu je prikazan troslojni model penzijskog sistema koji je zastupala ova istitucija, kao i mehanizam njegovog nametanja. Takođe su analizirane uloge MOR-a, i MUSS-a. Pored principijelnog su-prostavljanja konceptu Svetske banke i pružanja pomoći sindikalnim udru-ženjima u pogledu edukacije njihovih predstavnika, uloga ovih organizaci-ja nije imala veći značaj. Gotovo zanemarljiv uticaj na reformu penzijskih sistema imala je Evropska unija. Posebno je analiziran uticaj domaćih aktera, koji je prema zaključku ove analize bio odlučujući. Interesantno da je uloga udruženja penzionera, na-ročito tamo gde su bili uspešno organizovani i kao (parlamentarne) politič-ke stranke bila značajnija od uloge sindikata.

Ključne reči: penzijsko osiguranje, reforma penzijskih sistema u državama sukcesorima SFRJ, privatizacija penzijskog osiguranja, svetska banka i troslojni model penzijskog osiguranja

Uvod

Kao što je penzijsko osiguranje nastalo krajem devetnaestog (Nemačka, Austro-Ugrarska) i početkom dvadesetog veka (Engleska, Francuska, Švedska), tako je krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka došlo do velikih

* Savetnik – Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Pokrajinski fond, Novi Sad

UDK: 347.64:35.011.8BIBLID: 0352-3713(2010);(3–4):46–64

Dr Velizar Golubović: Politički proces reforme penzijskih sistema u državama sukcesorima SFRJ

47

zaokreta (reformi) u ovom osiguranju prvenstveno u zemljama Latinske Amerike, Srednje i Istočne Evrope. Potrebe za reformom penzijskog osiguranja uslovljene su uglavnom ekonomskim i demografskim razlozima. Na jednoj strani reč je o neskladu između prihoda i rashoda ovog osiguranja izazvanog sve većim brojem penzionera koji preti da dostigne broj aktivnog stanovništva, tj. broj osigurani-ka. Demografski zakoni starenja stanovništva (usled produžetka životnog veka) i pada fertiliteta doveli su do promene strukture stanovništva u toj meri da je broj starijih od 65 godina u nekim evropskim zemljama dostigao broj mlađih od 15 godina.

Potreba za reformom penzijskog sistema u zemljama nastalim na području bivše Jugoslavije dodatno je izražena zbog teških posledica raspada zajedničke države, koji je doveo do drastičnog pada ekonomske aktivnosti i zaposlenosti, ratnih razaranja, ljudskih žrtava, proterivanja stanovništva i uništavanja imovine. U takvim uslovima penzije su bile sigurno utočište, a država je morala da obez-bedi sredstva za njihovu isplatu.

Ograničene mogućnosti budžetskog dotiranja deficita penzijskog sistema dovele su do nepotpunih isplata penzija u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i C. Gori, što je dovelo do jačanja svesti o neophodnosti sužavanja obima prava iz penzijskog osiguranja, kako u pogledu stečenih, tako i u pogledu budućih prava.

Upravo u vreme kada se svom ozbiljnošću ukazala nemogućnost sve ve-ćeg deficitarnog finansiranja isplate penzija, na svetsku scenu stupio je kon-cept Svetske banke sa radikalnom reformom penzijskog sistema u cilju njegove privatizacije.

Izuzetno značajne makroekonomske i fiskalne posledice koje proizvodi penzijsko osiguranje uslovile su da se njegovoj reformi posvete i moćne među-narodne organizacije. Na suprotnim stranama su se našle Bretonvudske finansij-ske organizacije Svetska banka i Međunarodni monetarni fond sa jedne strane i Međunarodna organizacija rada kao organizacija koju su osnovale Ujedinjene nacije, s druge strane. Svetska banka kao organizacija odgovorna za unapređenje ekonomskog razvoja nastoji da penzijski sistem stavi u funkciju jačanja tržišta kapitala, jer su penzijski fondovi uz osiguranje jedini domaći izvor kapitala ras-položivog na dugi rok. Stoga ova organizacija insistira na organizovanju penzij-skog osiguranja na principu individualne štednje kojom se upravlja na komerci-jalnoj osnovi u okviru privatnog vlasništva.

Međunarodna organizacija rada, zajedno sa Međunarodnim udruženjem za socijalnu sigurnost se suprotstavlja upotrebi socijalne sigurnosti kao sredstva za razvoj tržišta kapitala, ističući u prvi plan primarne ciljeve socijalne sigurnosti – poboljšanje socijalnih naknada i njihove dugoročne obezbeđenosti.

Uticaj ovih međunarodnih organizacija u državama sukcesorima SFRJ bio je različit, i u sadejstvu sa unutrašnjim akterima uslovio je i različite puteve u reformisanju sistema penzijskog osiguranja. Ispitivanje ovih puteva, njihovih procesa i uloge najznačajnijih aktera predmet je ovog rada.


48

Višeslojni model Svetske banke

S obzirom na činjenicu da je penzijsko osiguranje dugoročno osiguranje, gde se doprinosi plaćaju dugi niz godina pre početka korišćenja penzije, ovo osi-guranje je moguće organizovati na principu akumulacije kapitala koji bi se po penzionisanju rentirao. Upravljanje akumuliranim sredstvima može se poveriti privatnim subjektima kako bi ostvarili određeni prinos i obezbedili odgovarajuću rentu – penziju. Na taj način se povećava štednja i jača tržište kapitala, uvećava-jući raspoloživa sredstva za dugoročne investicije koje donose nova radna mesta, veći broj osiguranika i veće prihode od doprinosa. Ovakav sistem penzijskog osiguranja obezbeđuje stalnu ravnotežu i fiskalnu održivost, ekonomski rast i blagostanje stanovništva. U najkraćim crtama to je teorijski koncept organizova-nja penzijskog osiguranja na principu kapitalizacije i komercijalnog upravljanja akumuliranim sredstvima.

Monopol države u oblasti socijalne sigurnosti u nekim razvijenim zemljama je odavno podeljen sa privatnim sektorom naročito u oblasti penzijskog osigura-nja.1 Primeri Francuske, V. Britanije, Švajcarske, Holandije, Danske ili Australije sa uporednim postojanjem javnog i privatnog sektora uveliko su u senci Čilea gde je javni penzijski sistem zamenjen privatnim organizovanim upravo po nave-denom konceptu. Ova zemlja se uzima kao primer prenošenja dela odgovornosti države na teret privatnog sektora.

Svetska banka kao najznačajnija međunarodna finansijska ustanova zadu-žena za ekonomski razvoj došla je na ideju da preuzme aktivnu ulogu i u oblasti penzijskog osiguranja nalazeći da se upravo u toj oblasti istovremeno skrivaju i velike opasnosti i velike rezerve za budući ekonomski razvoj. S jedne strane tendencija starenja stanovništva povećava stepen demografske zavisnosti (meren odnosom broja korisnika penzije i broja osiguranika) i time dovodi do daljeg povećanja stope doprinosa i samih zarada zaposlenih izazivajući najpre distorzije na tržištu rada, a potom i fiskalni deficit usled potrebe za dotiranjem penzijskog sistema. S druge strane, koncept primenjen u Čileu nudio se kao magično rešenje svih ekonomskih i socijalnih problema.2 Za ekonomski rast su potrebne investi-cije, a s obzirom da je penzijsko osiguranje dugoročno osiguranje moguće ga je organizovati na principu štednje i time obezbediti sredstva raspoloživa na duže vreme. Jedini problem predstavljao je prelazak sa postojećeg sistema na novi, a da pri tom sadašnja generacija osiguranika ne mora platiti penzijsko osiguranje dva puta: jednom za sadašnju generaciju penzionera a drugi put za sebe.

1 U oblasti zdravstvenog osiguranja jedini izuzetak predstavljaju SAD gde je ovaj deo socijalne sigurnosti dominantno u rukama privatnog sektora.

2 Stav Svetske banke je da dugoročno posmatrano, jedini način smanjenja siromaštva predstavlja unapređenje ekonomskog rasta. (Wolrld bank 1996: 84)


49

S obzirom na uočene nedostatke čileanskog modela i prednosti australij-skog modela, Svetska banka predlaže organizovanje troslojnog3 sistema penzij-skog osiguranja kao kombinaciju različitih sistema finansiranja. Troslojni mo-del Svetske banke potpuno je razvijen u njenoj publikaciji „Izbegavanje krize starosti“ (Averting the old age crisis) iz 1994. godine. i sastoji se iz: 1) javnog nekapitalizovanog sloja (public unfunded tiers), 2) obaveznog kapitalizovanog osiguranja sa individualnim računima (fully funded) i 3) dobrovoljnog penzij-skog osiguranja (voluntary saving).

Obavezni javni nekapitalizovani (nefondovski) sloj podrazumeva jav-no upravljanje sistemom zasnovanim na tekućem finansiranju (pay as you go) u kome su unapred utvrđena buduća davanja (defined benefit plan) zavisno od ostvarenih zarada. Ovaj sistem je zasnovan na međugeneracijskoj solidarnosti, pri čemu se posebno insistira i na unutar-generacijskoj solidarnosti – preraspo-deli – koja treba da bude zastupljena u velikoj meri da bi obezbedila minimum egzistencije i onima sa najnižim zaradama. Ograničeni cilj ovog stuba upravo predstavlja smanjenje siromaštva među starim ljudima. U uslovima neizvesnosti ostvarivanja dela penzije po osnovu štednje, usled prisustva rizika inflacije, rece-sije i niske stope povratka uloženog, minimalni iznos penzije iz javnog sistema izuzetno dobija na značaju.

Obavezni kapitalizovani (fondovski) sloj podrazumeva privatno upravljanje sredstvima izdvojenog dela doprinosa za penzijsko osiguranje na individualne ra-čune svakog osiguranika. Budući iznos penzije nije unapred utvrđen i predstavlja ukupnu sumu uplaćenog doprinosa čiji je iznos unapred utvrđen (defined contri-bution plan) i ostvarenog prinosa. Penzija se uglavnom obezbeđuje rentiranjem stečenog kapitala, najčešće kupovinom anuitetnog plana kod osiguravajućeg društva pri čemu iznos anuiteta zavisi od očekivanog trajanja života. Očekivano trajanje života određuje se na osnovu tablica smrtnosti koje su različite za muš-karce i žene (koje žive duže) usled čega se razlikuju i iznosi anuiteta (penzije) što dovodi do rodne neravnopravnosti. Sav rizik za ulaganje kapitala i ostvarivanje dela penzije po tom osnovu pada na leđa osiguranika. Država zadžava regulator-nu i nadzornu funkciju koje treba da obezbede sigurnost i diverzifikaciju rizika.

Treći sloj bi predstavljao individualnu ili kolektivnu štednju na dobrovolj-noj osnovi za one radnike koji žele veću sigurnost za stare dane. (World Bank, 1994: 14–16)

3 Pored termina „stub“ („pillar“) kojim se označava deo penzijskog sistema s obzirom na vlasniš-tvo i način organizovanja, u literaturi se koristi i termin „sloj“ („tier“). Tako Nikolas Bar ističe da je lingvistički pogodnije koristiti termin sloj jer stubovi, za razliku od slojeva mogu biti funkcio-nalni samo ako svi postoje i ako su svi iste veličine. Slojevi više odgovaraju i u bilo kojoj drugoj konstelaciji, a osim toga reč „višestubni“ („multipillars“) se poistovećuje sa jednom posebnom formom penzijske reforme. (N. Barr, 2000, 40). Tako Urugvaj i Ekvador svoj drugi stub zvanično nazivaju „sloj“.


50

Opravdanje višeslojnog sistema jeste da takav sistem na bolji način reša-va višestruke ciljeve penzijskog sistema. Osim izbegavanja demografskog rizika starenja stanovništva, zaštite od siromaštva i jačanja tržišta kaptala (stvaranjem velikog iznosa dugoročno raspoloživog kapitala) sistem treba da obezbedi du-goročnu fiskalnu održivost penzijskog sistema jer su buduće obaveze u celini pokrivene akumuliranim kapitalom (fully funded).

Istovremeno sa postizanjem pozitivnih efekata na tržištu kapitala postižu se i korisni učinci na tržištu rada. Vezivanjem doprinosa neposredno za iznos budu-ćih penzija obezbeđuje se stimulativnost u pogledu izdvajanja dela zarada. Time se neutrališu negativni efekti redistributivnih penzijskih sistema u kojima se teži izbegavanju (evaziji) obavezne uplate doprinosa koja se doživljava kao porez. Takođe, zbog superiornosti kapitalnog načina finansiranja u odnosu na tekuće finansiranje iznosi doprinosa su niži što smanjuje troškove rada. Istovremeno se obezbeđuje ravnomerno ujednačavanje nivoa dohotka, pa time i potrošnje u toku životnog veka. Na kraju, metodom kapitalnog finansiranja obezbeđuje se mno-go veća zaštita od političkih rizika koji ugrožavaju sistem tekućeg finansiranja. Promena uslova za određivanje penzija, njihovog usklađivanja sa ekonomskim kretanjima i visine stope doprinosa ostaju ozbiljni politički rizici samo starog sistema. (World Bank, 1994: 20–25).

Opravdanje privatizacije penzijskog osiguranja nalazi se i u smanjenju bu-dućih obaveza javnog penzijskog sistema, tj. smanjenju implicitnog duga koje taj sistem svakodnevno generiše. Ustanovljenjem privatnog penzijskog osiguranja prestaje akumuliranje obaveza države, implicitni dug postaje eksplicitan i iska-zuje se kao tranzicioni trošak.

Višeslojni model organizovanja penzijskog osiguranja izuzetno je dobio na značaju u uslovima nedovoljne akumulacije nacionalnog kapitala i deficita penzijskih sistema u zemljama Latinske Amerike i bivših socijalističkih zemalja Evrope. No, najveći značaj višeslojnog modela leži u činjenici da ga predlaže Svetska banka.

U uslovima visoke spoljne zaduženosti i zavisnosti od finansijske podrške međunarodnih finansijskih institucija, pre svih Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, od presudnog uticaja bili su zahtevi ovih institucija za reformom penzijskog sistema. (E. Fultz, 2004, 5). Kanali za podršku penzijske privatizaci-je sadrže zajmove i transfer znanja i predstavljaju privlačan paket za vladajuće strukture.4 Pri tom kao spasonosno rešenje nametao se model kapitalnog finansi-ranja putem individualne štednje.

4 Svetska banka je u periodu 1984–2004. odobrila 204 zajma ukupne vrednosti 5, 4 mlrd $ kojim je podržana reforma penzijskih sistema u 68 zemalja sveta, od čega se polovina odnosila na pri-vatizaciju penzijskih sistema. (R. Holtzmann, R. Hinz, 2005, 57).


51

Iako izvorni Vašingtonski sporazum5 nije razmatrao tako specifična pitanja kao što su penzijske reforme, privatizacija penzijskih sistema i individualni pen-zijski računi postali su druga generacija reformi na kojima je insistirala Svetska banka. Upravo na tom pitanju vlade su morale da pokažu privrženost tržišnim reformama. (M. Matijascic, S. J. Kay, 2006, 10).

Uticaj Svetske banke ne iskazuje se samo u njenoj ulozi kreditora zemalja u tranziciji ili finansiranju prezaduženosti. Međunarodne finansijske ustanove, kako to ističe Dž. Štiglic, smatraju je, zajedno sa Međunarodnim monetarnim fondom.6 „signalnom organizacijom“ pa nepoštovanje njenih preporuka postaje politički i ekonomski vrlo skupo za vlade pojedinih zemalja. (J. E. Stiglitz, 1998). Stoga je spasonosno rešenje Svetske banke, nazvano „novo penzijsko pravover-je“ (new pension orthodoxy), postalo u tolikoj meri privlačno i prihvatljivo ze-mljama Latinske Amerike, Srednje i Istočne Evrope. (K. Müller 2002a, 8).

Proces reforme penzijskih sistema

Uspešno sprovođenje reforme penzijskog sistema zahteva duboko razume-vanje političke ekonomije reforme i njene organizacije. Pre svega nameće se pi-tanje prihvatanja ideje penzijske reforme od ključnih aktera društva: vladajućih političkih stranaka, sindikata i akademskih krugova. Priprema reforme predstav-lja čitav proces koji zahteva dobre promotere, povoljan sticaj okolnosti i određe-no vreme. Tako M. Orenštajn predlaže tri osnovne faze penzijske reforme: fazu izgradnje posvećenosti i rešenosti, fazu izgradnje koalicije i fazu implementacije. (M. Orenstein, 2000, 12–13).

Faza izgradnje posvećenosti i rešenosti podrazumeva organizovanje širo-ke rasprave sa učešćem svih značajnih društvenih aktera kako bi se približilo postizanju opšteg konsenzusa. Pri tome je potrebno predstaviti iskustva drugih zemalja koje su uspešno izvršile reformu. Neophodno je izbeći postizanje brzog sporazuma usled nerazjašnjenosti bitnih elemenata reforme ili davanjem neosno-vanih obećanja. Isključivanje zainteresovanih društvenih aktera iz faze izgradnje posvećenosti može biti opasno i dovesti do zahteva za većim kompromisima u kasnijoj fazi. Stoga ova faza i najduže traje.

5 Vašingtonski sporazum (Washington Consensus) označava set politika, koji su povodom eko-nomske stagnacije 80-tih godina prošlog veka u Latinskoj Americi, dogovorili Svetska Banka, Međunarodni monetarni fond i Vlada SAD. Ovaj sporazum akcenat stavlja na svojinska prava, fiskalnu disciplinu, poresku reformu, liberalizaciju trgovine i finansijskog sektora, privatizaciju i deregulaciju. (M. Matijascic, S. J. Kay, 2006, 10).

6 Iako postoji velika bliskost između MMF-a i Svetske banke, interesantno je da ove dve orga-nizacije nisu imale identične stavove po pitanju penzijskih reformi. Naime, kao što to ističu R. Holtzmann i R. Hinz fiskalno stanovište MMF u cilju odbrane budžetskog deficita predstavljalo je prepreku prihvatanju privatizacije penzijskih sistema. Tek je 1998. prihvaćeno stanovište da deficiti izazvani prelaskom na višeslojni penzijski plan kojim se smanjuje implicitni penzijski dug ne predstavljaju ekspanzionističku fiskalnu politiku. (R. Holtzmann i R. Hinz, 2005, 52).


52

Takođe, potrebno je izbeći nametanje reforme putem parlamentarne većine. Upravo je faza izgradnje koalicije nastavak procesa – sledeća faza koja nastupa kada vlada donese odluku da predstavi koncept reformi. Ključni momenat za us-pešan završetak reforme je pojava zagovarača koji veruje u neophodnost reforme povezujući svoju političku sudbinu sa tim projektom. Prilikom izgradnje koalici-je važno je da se očuva kvalitet koncepta, naročito u uslovima ispunjavanja želja koalicionim partnerima i prihvatanja raznih amandmana.

Predstavljanje dugoročnih projekcija zasnovanih na najnovijim iskustvima drugih zemalja treba da obezbedi uverljiva pozitivna očekivanja i pruži zadovo-ljavajuće odgovore na pitanja i bojazni većine osiguranika, naročito određenih ciljnih grupa. Upravo analize osetljivosti i ispitivanja stavova javnog mnenja tre-balo bi da obuhvate međusobno suprostavljene ciljne grupe – mlade radnike kao potencijalne dobitnike i osiguranike koji se nalaze pred penzijom kao potencijal-ne gubitnike. Stoga je neophodno aktivirati mlade osiguranike i ključne poruke kampanje usmeriti prema njima, naglašavajući pre svega visoku stopu povratka uloženog u novom sistemu i uverenje da će država ispoštovati svoje obaveze.

Najkritičnija faza, faza implementacije, počinje konvertovanjem koncepta reforme u zakonodavni predlog i njegovim usvajanjem u parlamentu. Pri tom je od izuzetne važnosti da administrativni kapaciteti za pružanje podrške novom sistemu budu potpuni. Nedovoljnost ovih kapaciteta najčešće zahteva odlaganje primene najvažnijeg dela novog sistema – drugog sloja. Dobra komunikacija sa stanovništvom u takvoj situaciji treba da spreči da se nedostaci u postupku imple-mentacije ne protumače kao nedostaci reforme. Stoga se savetuje potpuno usa-glašavanje između političke spremnosti za penzijske reforme i administrativne sposobnosti za njenu primenu.

Upravo su po ovom konceptu sprovođene ili su samo pokušane da se sprove-du penzijske reforme i u zemljama bivše Jugoslavije. Počelo je u Sloveniji 1996. godine, gde je prva faza, izgradnja rešenosti započela imenovanjem za ministra rada velikog pobornika penzijske refome iz najužeg vrha Stranke Liberalnih demokrata (LDS) Tona Ropa7 a dovršena je objavljivanjem Bele knjige krajem 1997. godine. Glavno obeležje te faze je da se broj aktera uključenih u proces reforme progresivno povećavao diskretnim koracima. Osnovna grupa sastavljena od stručnjaka iz Ministarstva za rad, porodicu i socijalnu brigu, Zavoda za penzij-sko osiguranje i Instituta za makroekonomske analize i razvoj (IMAR) pripremila je prvi nacrt Bele knjige. Stručnjaci za uže oblasti – finansijska tržišta, poreska pitanja, socijalno osiguranje – bili su uključeni samo u segmentima. Članovi dru-ge dve stranke iz koalicije na vlasti – Narodna stranka (SLS) i Stranka penzionera (Desus) – uključeni su u proces tek kasnije, pa je njihova uloga potencijalnih

7 Slovenija je jedna od retkih zemalja čiji se ministar za rad, porodicu i socijalnu brigu zalagao za privatizaciju penzijskog sistema. U većini zemalja ta se ministarstva suprostavljaju radikalnim reformama. (K. Müller, 2002b, 391).


53

aktera s pravom predlaganja i stavljanja veta time uveliko neutralizovana, a vla-dajuća koalicija je time čvrsto stala iza Bele knjige. Bela knjiga je predvide-la reformu prvog sloja uvodeći punu starost za penzionisanje od 65 godina, uz trajno umanjenje od 3, 6% za svaku godinu ranijeg odlaska u penziju i uvećanje od 6% za svaku godinu kasnijeg penzionisanja. Uvođenje obaveznog privatnog penzijskog osiguranja u knjizi jeste predloženo, ali je ostalo potpuno neodređeno pitanje troškova tranzicije na novi model. (T. Stanovnik, 2002, 44–5).

Druga faza, izgradnja koalicije, započela je početkom 1998. godine kada je osnovana radna grupa za pregovore o penzijskoj reformi. To je bila trodelna grupa u kojoj su bili predstavnici Ministarstva za rad, članovi sindikata i članovi udruženja poslodavaca. Udruženja poslodavaca su podržavala penzijsku reformu i u načelu su bili ravnopravni partneri s pravom predlaganja i stavljanja veta, ali je njihova uloga ipak bila marginalna. Nasuprot tome uloga sindikata – naro-čito Slobodnih sindikata Slovenije (FTUS) kao najvećeg sindikalnog udruženja – bila je značajnija i svi njihovi predlozi ozbiljno su razmatrani i bili predmet dugih pregovora. Pregovori su dovršeni potpisivanjem sporazuma među socijal-nim partnerima u aprilu 1999. godine. Ovaj sporazum je označio i odustajanje od radikalne – strukturne reforme penzijskog sistema, jer su se sindikati zdušno suprostavili privatizaciji javnog sistema. Ministarstvo finansija je, takođe jasno iznelo stav o nemogućnosti finansiranja visokih troškova tranzicije, kao i aka-demska javnost na čelu sa istaknutim ekonomistom Velimirom Boleom.8 Veliki uticaj na ovog ekonomistu je imala činjenica da je vođa eksperskog tima Svetske banke i MMF-a Piter Heler izneo kritički stav prema privatizaciji penzijskog si-stema. Ovaj autor je, naime, u svom analitičkom članku „Podsticaji promišljanju reformi javnih penzija“ (Rethinking public pension reform initiatives) izneo stav da glavni izvor podrške sigurnosti starih treba da proističe iz dobro formulisanog javnog sistema utvrđenih naknada sa značajnim iznosom prefundiranja tj. šted-nje. Sistem utvrđenih doprinosa sa akumulacijom penzijske štednje može igrati korisnu ulogu u višeslojnom sistemu. (P. S. Heller, 1998, 28–9).

Treća faza, faza sprovođenja, ponovo je otvorila neka pitanja koja su se či-nila već rešenim, kao što je pitanje indeksacije, koje je u suštini i pored kasnijih izmena ostalo vezano za zarade. Takođe, na insistiranje sindikata obezbeđena su sredstva za dobrovoljno penzijsko osiguranje zaposlenih u javnom sektoru uz obezbeđenje značajnih poreskih podsticaja. Na taj način se donekle podriva i javni penzijski sistem, jer se smanjuje priliv sredstava od doprinosa na iznos sred-stava koja su obuhvaćena poreskim podsticajima što podrazumeva i oslobađanje od doprinosa za obavezno penzijsko osiguranje. U svakom slučaju sindikati su

8 Studija Velimira Bolea Finansiranje tranzicije javnog penzijskog sistema u Sloveniji, koju je naručila Svetska banka, pokazala je da bi kumulativni fiskalni deficit (pod pretpostavkom da je stopa doprinosa za drugi sloj 8%) iznosio 74% BDP do 2030. godine, dok bi deficit starog sistema dostigao svega 16% BDP u istom periodu. (T. Stanovnik, 2002, 32).


54

izneli maksimalistički stav nastojeći da dobiju „jedan tobože obavezan sistem drugog stuba, ali bez ikakvih negativnih učinaka na finansiranje prvog stuba.“ (T. Stanovnik, 2002, 46).

Hrvatska penzijska reforma je koncipirana posle ubedljive izborne po-bede Hrvatske demokratske zajednice (HDZ-a) na izborima 1995. godine. Konceptualna tačka preokreta9 bila je međunarodna konferencija u Opatiji u no-vembru 1995. godine koju su organizovali novoizabrana vlada premijera Zlatka Mateše, velikog pobornika privatizacije penzijskog sistema, East-West Institute i Svetska banka. Tom prilikom Vlada je prezentovala pokazatelje nastupanja kri-ze javnog penzijskog sistema istovremeno iznoseći mere koje su neophodne za postizanje dugoročne finansijske održivosti penzijskog sistema. (Anušić Z. et al. 2003, 23).

Pored globalne kampanje Svetske banke na privatizaciju penzijskog sistema veliki uticaj imala je hrvatska emigracija iz Čilea iz čijih redova su poticali naj-veći investitori u Hrvatskoj. (I. Guardiancich, 2007, 104).

U svrhu pripreme reforme penzijskog sistema Svetska banka je objavila stu-diju Hrvatska posle stabilizacije (Croatia beyond stabilization) u kojoj su razmo-treni oblikovanje javnog i privatnog penzijskog osiguranja i finansiranje prelaska na višeslojni sistem. (World Bank, 1997). Najveći deo rešenja predloženih u ovoj studiji u pogledu sužavanja prava iz javnog penzijskog osiguranja ugrađen je u tekst nacrta Zakona o penzijskom osiguranju. U pogledu finansiranja privatnog osiguranja predviđeno je zahvatanje jedne polovine ukupnog iznosa doprinosa (10% zarada), s tim da bi ovim slojem bili obuhvaćeni svi osiguranici mlađi od 40 godina.

Druga faza je, s obzirom na apsolutnu dominaciju vladajuće HDZ, bila pri-lično izvesna. U cilju efikasnijeg sprovođenja javne rasprave vlada je formirala Povereništvo, u kome su se nalazili ministri rada i finansija kao ključnih ministar-stava zaduženih za pripremu reformskog zakona. Ministarstvo finansija je bilo najveći zagovornik ekonomskih reformi, pa i penzijske reforme. Ministarstva finansija su, kao što to ističe Katarina Miler, najčešće ustanove koje prihvataju ideje Svetske banke jer u njima većinom rade ekonomisti neoliberalnih pogleda. Značaj finansijskih pitanja u penzijskim reformama, koje su inače u nadležnosti socijalne politike, raste u uslovima deficita penzijskih sistema zbog njihove zavi-snosti od budžetskih dotacija. (K. Müller, 2002b, 391).

Dok su Slobodni sindikati Slovenije (FTUS) potpomognuti političkim stran-kama penzionera (Desus) i bivših komunista (ZLSD), uz pomoć intelektualaca – vodećih ekonomista uspeli sprečiti uvođenje obaveznog privatnog penzijskog osiguranja, dotle je u Hrvatskoj, kako to ističe I. Gvardiančić, nedostatak informa-cija verovatno igrao veću ulogu, jer ni socijalni partneri ni akademska zajednica

9 Nacrt zakona o penzijskoj reformi iz 1994. godine predviđao je parametarske reforme penzijskog sistema. (I. Guardiancich, 2007, 103).


55

nisu uspeli izreći konzistentno protivljenje vladinom planu. (I. Guardiancich, 2007, 142).

Najznačajnije interesne grupe i društveni akteri u liku sindikata, udruže-nja penzionera i akademske zajednice ostale su u velikoj meri uzdržane, što je omogućilo lako i brzo usvajanje Zakona o penzijskom osiguranju. Razlozi ove uzdržanosti delom leže i u njihovoj lojalnosti vladajućem režimu. Socijalno par-tnerstvo u Hrvatskoj u to vreme nije postojalo, sindikati su bili rascepkani i usit-njeni, a stopa nezaposlenosti bila je vrlo visoka – između 15% i 20%. Takođe, akademska zajednica, za razliku od susedne Slovenije, nije imala istaknutog čla-na dobrog poznavaoca problematike penzijskog osiguranja koji bi se suprostavio konceptu privatizacije.

Sprovođenje reformskog zakona je bilo odloženo u delu početka primene kapitalizovanog sloja do 2002. godine. Najpre je kasnilo usvajanje Zakona o mi-rovinskim osiguravajućim društvima i isplati mirovina na temelju individualne kapitalizirane štednje (krajem 1999. godine), a potom i donošenje podzakonske regulative vezane za uređenje tržišta kapitala i izgradnju njegove infrastrukture. Po priznanju Svetske banke regulatorna pomoć Hrvatskoj nije bila ni efikasna ni pravovremena, jer je Hrvatska sistem nadzora završila pre nego je Svetska banka završila pripremu projekta, što ima za posledicu da je regulatorna struktura sku-plja nego što bi to bilo uz njenu podršku. (World Bank, 2006b, 58).

Makedonija je po ugledu na Hrvatsku relativno lako i brzo sprovela radikal-nu (strukturnu) reformu penzijskog sistema usvajanjem izmena Zakona o penzij-skom i invalidskom osiguranju 2000. godine. Uticaj međunarodnih finansijskih organizacija, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, u Makedoniji je bio izuzetno veliki, pre svega zbog velikog spoljnog duga i teške ekonomske situacije. (D. Jano, 2007, 114). Značaj finansijske i tehničke pomoći međuna-rodnih finansijskih institucija drastično se uvećavao za donosioce političkih od-luka u takvim uslovima. Važna činjenica koja je opredelila vladajuću koaliciju u Makedoniji da prihvati uvođenje drugog (i trećeg) sloja penzijskog sistema, jeste iznos zajma koji je Makedonija dobila od Svetske banke za podršku reformi penzijskog sistema. Iznos zajma je trostruko veći od iznosa koji je npr. dobila Slovenija, zemlja iste veličine, odnosno istog broja stanovnika.10

Sprovođenje penzijske reforme je išlo mnogo sporije nego u Hrvatskoj. Početak primene drugog sloja odložen je do 2006. godine uglavnom iz razloga nerazvijenog finansijskog tržišta i administrativne nepripremljenosti. Nepotpuna organizacija regulatorne agencije je bila jedan od faktora koji je odložio start drugog sloja. Slično kao i u Hrvatskoj, izostala je regulatorna pomoć Svetske banke usled čega je regulatorna struktura skuplja i kompleksnija nego što je po-trebno. (World bank, 2006b, 58). Visoki tranzicioni troškovi nisu bili dovoljna

10 Iznos zajma koji je Svetska banka dodelila Makedoniji je $26, 2 miliona, dok je Slovenija dobila svega $7,7 miliona. (World Bank 2006b, 66–67).


56

prepreka da zaustave privatizaciju penzijskog sistema. Makedonija je čak opre-delila srazmerno veći deo doprinosa za obavezno privatno penzijsko osiguranje nego Hrvatska – 35% ukupnog iznosa doprinosa. U uslovima nacionalne pode-ljenosti, socijalni partneri vlade, kao ni ostale interesne grupe (udruženja penzi-onera) i društveni akteri nisu pružili veći otpor privatizaciji penzijskog sistema.

U Srbiji i Crnoj Gori konsultant na pripremi penzijske reforme bila je ame-rička agencija za međunarodni razvoj – USAID (U. S. Agency for International Development) koja je jedan od ključnih bilateralnih partnera Svetske banke. Ovi partnerii su podržavali pripremu penzijske reforme naročito u zemljama koje nisu želele da koriste savete Svetske banke. (World Bank 2006b, 63). Svetska banka je samo izvršila određena istraživanja vezana za finansijsko stanje i perspektive penzijskih sistema u Srbiji i Crnoj Gori. Izuzetno nepovoljna finansijska situacija u obema republikama, kao i čvrsto stanovište ministarstava finansija u pogledu nemogućnosti finansiranja tranzicionog troška, omekšali su stav Svetske banke o potrebi uvođenja troslojnog penzijskog sistema. Posle neprijatnog iskustva sa Slovenijom, Svetska banka se zadovoljila parametarskim reformama, izvršenim po uzoru na reformu starog sistema Hrvatske, koje treba da pripreme radikalne penzijske reforme u narednom periodu. Osnovna razlika između dva zakona (do-neta u toku 2003. godine) je u postupnom povećanju starosne granice i obračun-skog perioda u Crnoj Gori.

Crna Gora je u svoj reformski Zakon ugradila opštu odredbu da penzijski sistem čine obavezno javno, obavezno privatno i dobrovoljno penzijsko osi-guranje, što govori o načelnom prihvatanju troslojnog modela, dok je njegova operacionalizacija odložena na neodređeno vreme. Dominantna pozicija stranke Demokratske partije socijalista (DPS) u vladajućoj koaliciji omogućila je lagod-no usvajanje reformskog zakona, koji je u stvari samo otvorio vrata eventualnim kasnijim korenitim promenama koje bi naizgled samo razradile pomenutu načel-nu odredbu, a u stvari bi predstavljale suštinu reformskog projekta. Stoga javna rasprava o penzijskom zakonu sprovedena tokom 2002. godine nije zaokupila značajniju pažnju javnosti.

Obe republike su dobile namenske zajmove Svetske banke za promenu na-čina obračuna penzije (pension benefit formula) i prelazak na sistem bodova (po-ena). Takođe su dobile i kredite za reformu penzijske administracije, što podra-zumeva organizovanje centralnog registra obveznika uplate doprinosa.11 Ovakvu ustanovu je organizovala Hrvatska, po ugledu na Švedsku, sa zadatkom eviden-tiranja osiguranika, prikupljanja doprinosa za privatne penzijske fondove, nje-govu distribuciju, vođenje evidencije o izvršenoj uplati i sl. Ciljevi kreditiranih

11 Vid. Zakon o ratifikaciji sporazuma o kreditu (Projekat za penzionu administraciju Crne Gore) između Srbije i Crne Gore i Međunarodnog udruženja za razvoj, Službeni list Međunarodni ugovori 16/2004 i Zakon o ratifikaciji sporazuma o kreditu za razvoj (Projekat konsolidacije naplate i reforma penzijske administracije u Srbiji) između Srbije i Crne Gore i Međunarodnog udruženja za razvoj, Službeni list, Međunarodni ugovori 8/05.


57

projekata su unapređenje finansijske održivosti i efikasnosti penzijskih sistema putem razvoja jedinstvenog sistema naplate i izveštavanja vezano za uplatu do-prinosa (i poreza), te stvaranje centralnog registra osiguranika i njihovih posloda-vaca kao obveznika uplate doprinosa. Crna Gora je krenula u organizovanje cen-tralnog registra obveznika poreza na dohodak fizičkih lica, obveznika doprinosa socijalnog osiguranja i osiguranika socijalnog osiguranja pod okriljem Direkcije javnih prihoda.

Srbija se tek priprema da ustanovi posebnu državnu agenciju sa ciljem evidentiranja naplate svih doprinosa socijalnog osiguranja, čime će se formira-ti središnja, centralna baza podataka koju će koristiti sve ustanove socijalnog osiguranja, kao i drugi subjekti uključujući i same osiguranike. Istovremeno ova ustanova bi mogla da olakša eventualnu buduću privatizaciju penzijskog sistema preuzimanjem uloge klirinške kuće.

Izmenama penzijskog zakona iz 2005. godine Srbija je promenom načina usklađivanja (prelaskom na usklađivanje sa opštim rastom cena) dodatno usporila rast penzija u odnosu na zarade. Usvajanje izmena penzijskog zakona bilo je je-dan od uslova za dodelu zajma Međunarodnog udruženja za razvoj (International development association – IDA), ključnog multilateralnog partnera Svetske ban-ke. Smanjenje budućih prava (penzija) predstavlja preduslov i podsticaj za širenje i dobrovoljnog i obaveznog penzijskog osiguranja na osnovu kapitalizovane šted-nje. Politička stranka G-17, koja slovi za liberalno orijentisanu stranku, kao koa-licioni partner u vladajućoj koaliciji je u isto vreme držala ministarstvo finansija i napravila kampanju za uvođenje obaveznog privatnog osiguranja. Kampanja je bila ograničena bez sudbonosnog vezivanja za njen uspeh, najverovatnije iz razloga što je nisu prihvatili koalicioni partneri.

Ministarstvo rada, koje je u to vreme pripadalo Demokratskoj stranci Srbije (DSS) kao stranci desnog centra i stožeru koalicione vlade (čiji predsednik je bio i predsednik DSS), nije prihvatalo privatizaciju penzijskog sistema. Posredan uticaj na reformu u Srbiji imala je Međunarodna organizacija rada (MOR). Na poziv ministarstva rada stručnjaci MOR-a12 su krajem 2004. godine na održanom seminaru prezentovali iskustva zemalja Srednje Evrope pri čemu je vrlo ubedlji-vo izloženo uspešno odolevanje konceptu Svetske banke u Češkoj i Sloveniji.13 Upravo se u toj fazi stvaranja koalicije neuspešno završio pokušaj radikalne pen-

12 Među stručnjacima MOR-a nalazili su se poznati eksperti sistema socijalne sigurnosti Elaine Fultz i Tine Stanovnik.

13 Kao podloga predavanjima poslužila je publikacija Međunarodnog biroa rada iz 2002. godine, koju je uredila E. Fultz: Penzijska reforma u centralnoj i istočnoj Evropi, sveska 2 Restrukturiranje javnog mirovinskog sustava: Studije slučajeva Republike Češke i Slovenije (Pension Reform in Central and Eastern Europe, Volume 2 Restucturing with Public Pension Schemes: Case Studies of the Czech Republic and Slovenia, International Labour Office, Budapest).


58

zijske reforme po modelu Svetske banke.14 Posebno je zanimljivo da se guverner Narodne banke, kao kadar stranke G-17 zdušno i kontinuirano zalaže za uvođenje obaveznog osiguranja na bazi individualne štednje sa obrazloženjem da bi se na taj način rešili i problemi fiskalnog deficita i nedostatka kapitala za dugoročna ulaganja.

Poseban angažman Svetska banka je imala na Kosovu i Metohiji kao teri-toriji koja je stavljena pod međunarodnu kontrolu. S obzirom da je ova oblast istrgnuta iz pravnog sistema Srbije i da je penzijski sistem urušen civilna ad-ministracija Organizacije ujedinjenih nacija (UNMIK) pristupila je organizova-nju penzijskog osiguranja po australijskom modelu. USAID je i na Kosovu bila konsultant, davalac pomoći i podrške organizovanju penzijskog osiguranja na osnovu kapitalizovane štednje kojom upravlja centralizovani paradžavni investi-cioni fond. Stručnjaci Svetske banke su takođe bili angažovani na ovom projektu, a Svetska banka je pomogla organizovanje klirinške agencije za prikupljanje i evidentiranje doprinosa za penzijsko osiguranje. (Mα Lourdes Arastey Sahun i Vallejo Rivas Pilar, 2009, 80–82).

Objektivno najteža situacija u penzijskom sistemu, među državama – repu-blikama bivše Jugoslavije je u Bosni i Hercegovini. Velika ratna stradanja sta-novništva i materijalna razaranja uz nedostatak entuzijazma u posleratnoj obnovi kod oba entiteta bila su praćena nezadovoljstvom sistemom sa jedne strane, i ne-mogućnošću finansiranja iznosa penzija sa druge strane. U takvoj situaciji se pri-stupilo smanjenju budućih prava iz penzijskog osiguranja, ali i nepotpunoj isplati ranije stečenih penzija. Specifičnost ustavnog položaja Bosne i Hercegovine, kao protektorata pod kontrolom Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) čijem su vi-sokom predstavniku (OHR) kao civilnom administratoru, data ogromna ovlašće-nja, dovela su do donošenja posebnog Zakona u novembru 2002. godine kojim su ograničene isplate penzija u oba entiteta na iznos prihoda od uplate doprinosa. (World Bank, 2006a, 88–89). Na taj način obezbeđena je isplata penzija u izno-su zakonom određenog minimuma, a potom srazmerno visini penzije do nivoa prihoda, što je onemogućavalo nagomilavanje neizmirenih obaveza tj, dugova sistema prema penzionerima.

Svetska banka je Bosni i Hercegovini dodelila tri kredita (od ukupno 8) u periodu 1997–1999 za reformu penzijskog sistema u okviru postojećeg načina obračuna penzija. Ukupan iznos dodeljenih kredita BiH – 43, 5 miliona dolara – je najveći među državama – republikama bivše Jugoslavije, posle Hrvatske. Opravdanje za ovaj iznos kredita svakako predstavlja teška privredna i finan-sijska situacija u kojoj se našla ova zemlja po okončanju ratnih sukoba. Usled nemogućnosti finansiranja tranzicionih troškova, Svetska banka nije insistirala

14 Posebno je zanimljivo da se guverner Narodne banke, kao kadar stranke G-17 zdušno zalaže za uvođenje obaveznog osiguranja na bazi individualne štednje sa obrazloženjem da bi se na taj način rešili i problemi fiskalnog deficita i nedostatka kapitala za dugoročna ulaganja.


59

na brzom uvođenju obaveznog privatnog osiguranja, već je to odložila za neko bolje vreme.

Suprostavljanje MOR-a i ravnodušnost Evropske unije

Počev od 1984. godine Svetska banka je dodelila peko 200 zajmova i kre-dita sa penzijskom komponentom u 68 zemalja sveta. Ova ustanova, takođe je objavila 350 članaka i publikacija koje su obezbedile katalizator u oblikovanju i izboru koncepta penzijske reforme i strategije. Banka je bila nesporni lider u or-ganizovanju međunarodnih, nacionalnih i regionalnih konferencija i seminara o penzijskim reformama, brojne treninge za političare i praktičare, stvaranje opšteg kompjuterskog modela za ocenu i projektovanje penzijske reforme, unapređenje komunikacije kroz vebsajt, međunarodne i lokalne mreže. (World Bank 2006b, 131).

Stoga je uloga Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u reformi penzijskog osiguranja putem njegove privatizacije imala i pozitivnu ulogu koja se kako to ističe T. Stanovnik ogledala u tome da su njihovi predlozi poslužili kao „katalizatori“ za intelektualnu raspravu. (T. Stanovnik, 2002, 44). Tako je pomalo pojednostavljena rasprava data u publikaciji Svetske banke „Izbegavanje krize starosti“ (Averting the old age crisis) izazvala žustar odgovor Međunarodnog udruženja za socijalnu sigurnost (International social security Association)15, kao i istaknutih teoretičara socijalnog osiguranja širom sveta.

Pre svega, osporava se termin kriza starenja kao demografska determinanta. Reč je, u stvari, o retkom ekonomskom i socijalnom fenomenu čije su posledice planeri socijalne sigurnosti morali da uvaže i da ih ugrade u sistem dugoročnog osiguranja. Ignorisanje ovog fenomena predstavlja ključnu grešku ovog sistema, ali ne može biti razlog dovođenja u pitanje postojećeg režima penzijskog osigu-ranja zasnovanog na principu tekućeg finansiranja i utvrđenih naknada. (W. R. McGellivray, 1997, 87).

Naime, u društvu koje stari moguće je podići starosnu granicu i time istovre-meno podići stopu aktivnosti obezbeđujući dodatnu ponudu radne snage. Pravo pitanje je da li je ekonomija odnosne zemlje spremna da apsorbuje ovu dodatnu ponudu radne snage. Problem starenja se prevodi u problem zaposlenja. Ukoliko ekonomija nije u mogućnosti da zaposli ovu dodatnu radnu snagu problem za-poslenosti se transformiše u finansijski problem koji se može rešiti adekvatnim političkim rešenjima. (M. Cishon, 1997, 96).

15 Celo izdanje vodećeg svetskog časopisa iz oblasti socijalne sigurnosti International social se-curity review (br. 3–4/95) posvećeno je polemičkom pobijanju navoda iznetih u navedenoj pu-blikaciji Svetske banke. Dve godine kasnije MUSS je organizovalo otvorenu raspravu koja je objavljena u posebnom izdanju „Présérver les retraites: Options pour une réforme“, Association internationale de la sécurité sociale, Genève, 1997.


60

Takođe, osporava se i pretpostavka da je režim utvrđenih doprinosa, kao obavezno penzijsko osiguranje kojim upravljaju privatna lica, superioran i da donosi ekonomski rast jer ona nije potvrđena u praksi ni na kratak rok. Rizik je veliki, naročito investicioni, i u slučaju nedovoljnog investicionog prinosa ili inflacije, izdržavanje osiguranika će pasti na teret države. Nadalje se ističe da su ciljevi trostepenog osiguranja protivrečni, odnosno da je teško postići saglasne odnose među svim stubovima. Uopšte nije izvesno da će takvi režimi obezbediti adekvatne i prihvatljive penzije, niti da će ti režimi biti održivi sa tehničkog i administrativnog gledišta. (W. R. McGellivray, 1997, 88).

U svom nastojanju da pomogne proces reformi penzijskih sistema, MOR je svojom publikacijom „Penzije socijalne sigurnosti: Razvoj i reforma“ iz 2000. godine (Social security pensions: Development and reform) izneo svoj pristup reformama penzijskih sistema.16 Cilj predloženih reformi jeste da istovremeno obezbede punu pokrivenost osiguranjem, i da dobrim upravljanjem pruže zaštitu od siromaštva, obezbedivši garantovanu i pouzdanu penziju za one sa prosečnim dohotkom, svodeći pri tom negativne ekonomske efekte i distorzije na minimum. Pitanje izgradnje najboljeg sistema mora biti odmereno naspram ovih drugih fak-tora, koji će odrediti ne samo šta je izvodljivo a šta nije već, isto tako i gde leži njihova najpoželjnija ravnoteža.

Dva su ključna pravca u kojima MOR vidi razvoj i reformu penzijskog siste-ma: proširenje obuhvata osiguranjem na čitavo stanovništvo, i poboljšanje uprav-ljanja sistemom.

Ova rasprava je dovela do rasvetljavanja konceptualnog okvira penzijskih sistema i njihovih reformi donoseći diverzifikaciju pogleda i unutar Svetske ban-ke i MMF-a. Pojedini istaknuti ekonomisti angažovani na projektima Svetske banke (Peter Heller, Joseph Štiglic.17 Nikolas Bar) oštro su se suprostavili obave-znom kapitalizovanom penzijskom osiguranju, kao i mitu o superiornosti penzij-skog osiguranja zasnovanog na principu kapitalizacije (štednje).

Žestoka debata između Bretonvudskih organizacija, s jedne strane i MOR-a i MUSS-a, s druge strane, vremenom je splasnula i kako to ističe Monika Quisser, dogmatski pristup ustupio je mesto predominantno pragmatičoj poziciji. Obe strane sada prihvataju relativne prednosti suprostavljenog gledišta i pokušavaju da rade zajedno na postizanju konstruktivnih rešenja za penzijske reforme na korist njihovih država članica.18 (M. Quisser, 2000, 31, 44).

16 Publikacija je izrađena pod okriljem Departmana socijalne sigurnosti MOR-a, a njeni urednici su Colin Gillion, John Turner, Clive Bailey i Denis Latulippe.

17 Joseph E. Stglitz je obavljao funkcije glavnog ekonomiste i potpredsednika Svetske banke. 18 Međutim, polemika je diskretno nastavljena nekoliko godina kasnije u izdanju časopi-

sa International social security review posvećenog socijalnoj sigurnosti u Latinskoj Americi (International social security review, br. 2–3/05), posle čega je Svetska banka značajno izmenila svoj koncept reformi penzijskog sistema. (V. Golubović, 2009, 78–82).


61

Uticaj MOR-a na reformske procese sistema penzijskog osiguranja u država-ma nastalim na području bivše Jugoslavije, ukupno posmatrano, bio je skroman. Izuzev Srbije, gde je kao što je napred navedeno, održan uspešan seminar, uticaj MOR-a ostajao je na nivou pojedinačnih saveta datim sindikalnim udruženjima ili tematskim raspravama na redovnim zasedanjima ove organizacije. Naravno ne treba smetnuti s uma uticaj koji su imale publikacije MOR-a i njegove specijali-zovane agencije Međunarodnog udruženja za socijalnu sigurnost (MUSS), mada je ovaj uticaj bio ograničen uglavnom na stručnu javnost.

Zaključak

U uslovima izražene finansijske zavisnosti zemalja u tranziciji od njenih kredita Svetska banka je nastojala da nametne svoj troslojni model penzijskog osiguranja. Osim povoljnih kredita, ova organizacija je nudila transfer tehnologi-je i znanja, što je sve skupa bilo izuzetno privlačno za većinu zemalja.

Hegemonija Svetske banke se pokazala jednim od ključnih faktora penzij-ske reforme u državama sukcesorima SFRJ. Prihvatanje višeslojnog koncepta penzijskog sistema, koji je nametala ova međunarodna finansijska institucija, kako to ističe Dorijan Jano, predstavljao je ipak, samo nužan uslov sprovođenja reforme. (D. Jano, 2007, 117). Odlučujući uticaj, kako je to pokazala ova analiza imali su domaći politički akteri. Zavisno od finansijskih mogućnosti pojedinih država i snage sindikata tj. njihove spremnosti da štite svoje interese i da obezbe-de podršku vladajućih političkih stranaka pristupalo se redukciji obima prava iz penzijskog osiguranja.

Posebno je interesantno da je uloga udruženja penzionera, naročito tamo gde su bili uspešno organizovani i kao (parlamentarne) političke stranke bila značaj-nija od uloge sindikata. Penzioneri su bolje prepoznali negativne posledice koje im je donosila privatizacija penzijskog osiguranja, odnosno politika smanjenja rashoda penzijskog osiguranja sa promenom načina usklađivanja, i tendencijom relativnog smanjivanja i zaostajanja za zaradama. S druge strane, aktivnost sin-dikata je uglavnom bila usmerena na zaštitu zakonskih prava zaposlenih. Takođe je unutar nekih sindikata postojala i podela na mlade i stare radnike, jer su mladi radnici podržavali obavezno privatno penzijsko osiguranje smatrajući da je ono u njihovom interesu.

Uloga MOR-a nije imala ni približan značaj kao uloga Svetske banke. MOR je nastojao da pruži pomoć sindikalnim udruženjima najviše na planu instruisanja i edukovanja njihovih predstavnika u pravcu parametarskih reformi penzijskih sistema. MOR se principijelno suprostavljao upotrebi socijalne sigurnosti kao sredstva za razvoj tržišta kapitala, gradeći svoj pristup penzijskim reformama na isticanju primarnih ciljeva socijalne sigurnosti – poboljšanju socijalnih naknada i njihove dugoročne obezbeđenosti.


62

Velizar Golubović, Ph.D.An adviser, The Republic Fund of pension and invalid insurence, The Province Fund, Novi Sad

Political process of the pension system reform in the states successors of the SFRY

A b s t r a c t

This work analyzes the course, content and political process of the pension reforms in the states successors of the SFRY. The role of the World Bank, like the most powerful international financial institution, which have had very considera-ble role in this process, is specifically highlighted. This work emphasizes a three pillars model of the pension system, which has been advocated by this organiza-tion, as well as the mechanism of its imposition.

The role of International Labor Office and International Social Security Association has been analyzed as well. Besides the principal opposition to the concept of the World Bank and assistance to the trade unions regarding education their delegates, the role of these organizations had little importance. The European Union had almost negligible importance on the pension system reforms.

The impact of domestic participants was specifically analyzed, which, according to the conclusion of this analyze, was dominant. It is interesting, that the role of the pensioner’s associations, particularly where were successfully or-ganized as (parliament) political parties, was more important than the role of the trade unions.

Key words: pension insurance, the reform of pension system of the countri-es of ex-Yugoslavia, the privatiozation of the pension insurance, the world bank and three-layer model of the pension insurance.

Literatura

1. Anušić, Z., O’Keefe, P., Madžarević-Šujster, S. „Pension reform in Croatia“ Social protection discussion paper series, No 0304. World bank, Washington D. C., 2003.

2. Cichon, Michael. „l’impact du vieillissement dans la sécurité sociale: ne ferait -on pas fausse route“, (u: Présérver les retraites: Options pour une reforme, Association internationale de la sécurité sociale, Geneve, 95–113.), 1997.

3. Dorian, Jano. „(necessary and suuficient) Conditions for reforming pensi-ons schemes in eastern Europe: Slovenia vs. Macedonia“, Sout-East Europe Review, 107–120, 2007.


63

4. Fultz, Elaine. (urednik), Mirovinska reforma u Srednjoj i Istočnoj Europi, Knjiga 2 Restrukturiranje javnih sustava mirovinskog osiguranja: Analiza slu-čajeva Republike Češke i Slovenije, International Labour Office (Međunarodni ured rada), Central and Eastern European Team, Budapest, 2002.

5. Fultz, Elaine. „Pension reform in the EU accession countries: Challenges, achievements and pitfalls“, International Social Security Review, Vol. 57 (2), 3–24, 2004.

6. Gil, Indermit; Paackard, Truman; Pigatch, Todd; Yermo, Juan. (GPPY) „Rethinking social security in Latin America“, International Social Security Review, Vol. 58 (2–3), 71–96, 2005.

7. Gillion, Colin; Turner, John; Bailey, Clive; Latulippe, Denis. eds. Social security pensions: Development and reform, ILO (International Labor Organization), 2000.

8. Gillion, Colin. „The development and reform of social security pensions: The approach of the International Labor Office“, International Social Security Review, Vol. 53 (1), 35–63, 2000.

9. Golubović, Velizar. Finansiranje penzijskog i invalidskog osiguranja, Budućnost, Novi Sad, 2002.

10. Golubović, Velizar. Reforme penzijskih sistema u državama sukcesorima SFRJ Budućnost, Novi Sad, 2009.

11. Guardiancich, Igor. „Politička ekonomija mirovinskih reformi u Hrvatskoj 1991–2006“, Finansijska teorija i praksa, Zagreb, 31(2), 89–150, 2007.

12. Guardiancich, Igor. The sustainability of pension reforms in central, eastern and south-eastern Europe, Sout-East Europe Review, (2) 185–197, 2008.

13. Gubbels, John; Snelbecker, David; Zezulin Lena. The Kosovo pension re-form: achievements and lessons, Social pension Discussion paper No. 0707, World Bank, Washington, D. C., 2007.

14. Holzmann, Robert, Hinz, Richard. Old age income support in the 21st cen-tury: International perspective on pension system and reform. Washington, D. C, World Bank. Washington D. C., 2005.

15. Heller, S. Peter. „Rethinking public pension reform initiatives“, IMF Working paper 61, International Monetary fund, Washington, D. C., 1998.

16. Lendvai, Noémi. „The weakest link? EU accession and enlargement: dia-loguing EU and post-comunist social policy“ Journal of Europeun Social Policy 14(3). Special issue on „EU Accession, Europeanisation and Social Policy“, edited by Ana Guillen and Bruno Palier, 2004.

17. Matijascic, Milko; Kay, Stephen J. „Social security at the crossroads: Toward effective pension reform in Latin America“, International Social Security Review, Vol. 59 (1), 3–26, 2006.

18. McGillivray, R. Waren. „Une strategie risquée: Commentaires sur le rapport de le Banque mondiale“, U Présérves les retraites: Optons pour une réforme, Association internationale de la sécurité sociale, Genève), 87–91, 1997.


64

19. Mesa-Lago, Carmelo. „Assesing the World Bank report Keeping the promi-se“, International Social Security Review, Vol. 58 (2–3), 97–117, 2005.

20. Müller, Katharina. „Objašnjavanje mirovinske reforme“, Mirovinska refor-ma u Srednjoj i Istočnoj Europi, Knjiga 2 Restrukturiranje javnih sustava mirovinskog osiguranja: Analiza slučajeva Republike Češke i Slovenije, ure-dila Elaine Fultz, International Labour Office, Central and Eastern European Team, Budapest. 7–11, 2002a.

21. Müller, Katharina. „Strukturalne mirovinske reforme u tranzicijskim zemlja-ma: politički sudionici i uloga države“ Finansijska teorija i praksa, 26 (2), 387–403, 2002b.

22. Orenstein, Mitchell. „How politics and institutions affect pension reform – three postcommunist countries, „ Policy research Working paper 2310, Development research groupe, poverty and human resources, World Bank, Washington, D. C., 2000.

23. Orszag, R. Peter & Stiglitz, E. Jozeph. “Rethinking pension reform: Ten myths about social security systems“. U New ideas about old age security: Towards sustainable pension systems in the 21st century, ed. R. Holzman & J. E. Stiglitz, 17–56. Washington, DC: World Bank, 2001.

24. Queisser, Monika. „Pension reform and international organization: From conflict to convergence“, International Social Security Review Vol. 53 (2), 31–45.

25. Sahun, Mα Lourdes Arastey; Pilar, Vallejo Rivas. „The legal construction of the social security system of the Republic of Kosovo“, International Social Security Review, Vol. 62(1) 65–90, 2009.

26. Stanovnik, Tine. „Politička ekonomija penzijskih reformi u Sloveniji“, Mirovinska reforma u Srednjoj i Istočnoj Europi, Knjiga 2 Restrukturiranje javnih sustava mirovinskog osiguranja: Analiza slučajeva Republike Češke i Slovenije, uredila Elaine Fultz, International Labour Office (Međunarodni ured rada), Central and Eastern European Team, Budapest. 12–50, 2002.

27. World Bank, Averting the old age crisis: Policies to protect the old and pro-mote growt, Oxford University Press, New York, 1994.

28. World Bank, Addressing Fiscal Challenges and Enhancing Growth Prospects: A Public Expenditures and Institutional Review. Web site: http://www. Worldbank. ba (posećeno 15 april 2008), 2006a.

29. World Bank, Pension reform and the development of pension systems: an evaluation of World Bank assistance, Washington, D. C., 2006b.

30. World Bank, From plan to market: World development report, Oxford University Press, New York, 1996.

31. World Bank, Croatia beyond stabilization, Report No 17261-HR, Washington, D. C., 1997.

65

Prof. dr Milorad Bejatović*Mr Mile Samardžić**Mr Svetlana Stefanović***

ULOGA LJUDSKIH RESURSA U POSLOVANJU

REZIME: Strategijski menadžment označava dugoročno planiranje ljud-skih resursa i izradu funkcionalne strategije ljudskih resursa u okviru procesa kreiranja organizacionih strategija. Označava novi pristup ulozi ljudskih resursa u strategijskom menadžmentu i njegovu bitnu strategijsku dimenziju. Oznaka strategijsko upućuje i na veliku važnost koja se pridaje ljudima u oblikovanju i primeni poslovnih strategija, ostvarivanja strate-gijskih ciljeva i opšte uspešnosti organizacije u savremenom poslovanju.Menadžerska funkcija je planiranje kojom se bira efikasan pravac akcija za pribavljanje, alokaciju, korišćenje i zamenu resursa u organizaciji. Planira-nje ljudskih resursa je proces u kojem se na osnovu anticipiranih promena u internom i eksternom okruženju predviđaju potrebe za ljudskim resursi-ma. Dugoročno, strateško planiranje omogućava blagovremenu pripremu kadrova za ostvarivanje strateških ciljeva organizacije.

Ključne reči: planiranje, efikasnost, strategija, menadžer, ljudski resursi.

Strategijski menadžment ne označava samo dugoročno planiranje ljudskih resursa i izradu funkcionalne strategije ljudskih resursa u okviru celokupnog pro-cesa kreiranja organizacionih strategija, već drugačiji i novi pristup ulozi ljudskih resursa u strategijskom menadžmentu i njegovu bitnu strategijsku dimenziju. Oznaka strategijsko upućuje i na veliku važnost koja se pridaje ljudima u obli-

* Prodekan za nastavu Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademi-ja, Novi Sad

** Predavač na Visokoj poslovnoj školi u Beogradu*** Pravna služba „DDOR“ Novi Sad

UDK: 005.96 BIBLID: 0352-3713(2010);(3–4):65–78

pogledi i mišljenja


66

kovanju i primeni poslovnih strategija, ostvarivanju strategijskih ciljeva i opšte uspešnosti organizacije u savremenom poslovanju.

U literaturi se termin strategijski vezan za menadžment ljudskih resursa upotrebljava u najmanje tri značenja i to prvo značenje se veže uz promenu i sadržaj prakse menadžmenta ljudskih resursa koji sve zaposlene drži značajnim izvorom organizacione uspešnosti i razvija jednake postupke pri njihovom regru-tovanju, selekciji, obrazovanju, razvoju, planiranju karijere itd. Drugo značenje se odnosi na menadžerski odnos na koji se odnose relevantne odluke i razlikuju se tri menadžerska nivoa: strategijski nivo (usmeren na postavljanje dugoročnih ci-ljeva poslovanja, utvrđivanje strategije, formulisanje politike i dr.), menadžerski nivo (usmeren na procese kojima organizacija obezbeđuje resurse, razvija i koor-dinira aktivnosti za postizanje organizacionih ciljeva) i operativni nivo (usmeren na tekuće aktivnosti i svakidašnji menadžment organizacije u proveravanju kon-kretnih zadataka). Treća upotreba značenja termina strategijski odnosi se na isti-canje dvosmerne, suštinske povezanosti između menadžmenta ljudskih resursa i poslovne strategije privrednog društva. Ona govori da ljudi i njihovi potencijali određuju izbor i uspešnost poslovne strategije koja postavlja ciljeve, okvir i smer-nice poželjnog i potrebnog delovanja u menadžmentu i razvoju ljudskih resursa.

Smatra se da postoje dve vrste strategija i to ekstremna strategija je izabrani način takmičenja, konkurentnosti na tržištu i interna strategija odnosi se na to kako razvijati, aranžirati, usmeravati, motivisati i kontrolisati unutrašnje resurse. Ove dve vrste strategija su međusobno povezane i pružaju jedna drugoj ciljeve i ograničenja. Specifičnosti ljudskih resursa, kvalitet ljudi, sposobnosti, znanja i veštine, bitno određuju izbor iksterne strategije i njenu primenu i implementi-ranja strategije. Praksa ljudskih resursa ostaje primarna menadžerska poluga u primeni strategije i upravljanju strategijskim promenama.

Koncept strategijskog menadžmenta ljudskih resursa stavlja značenje i pro-blematiku menadžmenta i razvoja ljudskih resursa u kontekstu strategijskog me-nadžmenta s jedne strane i s druge strane vraća strategijskom konceptu u celini dugo zanemarivanu ljudsku dimenziju. Strategijski menadžment je proces kojim menadžeri postavljaju dugoročno usmerenje organizacije, postavljaju specifične ciljeve uspešnosti, razvijaju strategije za postizanje ciljeva u duhu svih relevan-tnih internih i eksternih okolnosti i preduzimaju sve potrebno za implementaciju planova akcije. Strategijski menadžment i menadžment ljudskih resursa su dva najvažnija zadatka savremenog menadžmenta i njihova integracija obezbeđuje konkurentsku sposobnost i uspešnost organizacije.

Strategijski menadžment ljudskih resursa označava sistematično i promi-šljeno razvijanje ljudskih resursa usmereno na postizanje i razvijanje organizaci-onih sposobnosti i obezbeđivanje relevantne konkurentske prednosti sa svrhom ostvarivanja strategijskih ciljeva poslovanja. On obuhvata sve odluke koje se od-nose na upravljanje ljudskim potencijalima na svim nivoima, a koje su usmerene

Prof. dr M. Bejatović, mr M. Samardžić, mr S. Stefanović: Uloga ljudskih resursa u poslovanju

67

na kretanje i održavanje konkurentske prednosti. Razlozi razvoja strategijskog menadžmenta ljudskih resursa su sledeći1:

– povećanje neizvesnosti poslovne okoline a što je poslovno okruženje tur-bolentnije i neizvesnije to su važniji ljudi i njihovi resursi pa je veća po-vezanost strategijskog i menadžmenta ljudskih resursa,

– neophodnost stalnih promena i brzog, neposrednog reagovanja,– orjentacija na stalna poboljšanja i inovacije,– orjentacija na potrošače,– jačanje konkurentske sposobnosti prednosti,– ekonomska superiornost japanske prakse menadžmenta ljudskih resursa.U području menadžmenta ljudskih resursa moraju da se dogode bitne pro-

mene menadžeri moraju da urade sledeće:1. da usvoje prvenstveno poslovnu, a ne „međuljudsku“ orjentaciju u kojoj

ostvarivanje poslovnih i strategijskih ciljeva postaje kriterijum odrađiva-nja svih aktivnosti i programa ljudskih resursa, a organizaciona uspeš-nost je osnova za procenu tih programa i aktivnosti,

2. da kratkoročnu usmerenost na probleme i njihovo rešavanje zameni du-goročna orjentacija i sagledavanje potreba poslovanja u budućnosti i vi-zija ljudskih potencijala potrebnih da tu budućnost ostvare,

3. da usvoje spoljašnju orjentaciju i postanu izvor informacija šta se do-gađa i šta će se događati u vezi sa ljudskim resursima u okruženju, kod konkurencije,

4. da razvije fleksibilan i inovativan sistem ljudskih resursa u kojem će pojedine funkcije biti međusobno usklađene a celi sistem u skladu sa poslovnom strategijom i bitnim značajnostima unutrašnjeg i spoljašnjeg organizacionog okruženja,

5. da razvije intenzivne dvosmerne komunikacije i uključi ostale menadže-re u proces razvijanja strategije i svih programa ljudskih resursa da bi se sagledale njihove praktične implikacije i dobila podrška onih od kojih zavisi puna primena i uspeh,

6. da uspostavlja spoljašnje kriterijume uspešnosti i da se stalno porede i takmiče sa najboljima u području upravljanja ljudskim resursima, i biti otvoren za pristup, strategiji, programu i aktivnosti menadžmenta ljud-skih resursa,

7. obezbediti podršku top menadžmenta organizacije za pristup, strategiju, programe i aktivnosti menadžmenta ljudskih resursa.

Za uspešno poslovanje privrednog društva kao i za njegovu sposobnost i brzinu prilagođavanja nije dovoljno sprovesti stratešku analizu i odrediti cilje-ve poslovanja nego je neophodno utvrditi i način akcije za ostvarivanje cilje-va. Ljudski resursi su u primeni strategije osnovni činilac a njihovo upravljanje

1 Sajfert Z. „Menadžment ljudskih resursa“ Zrenjanin, 2004. str. 60


68

sa smatra ključnom polugom menadžmenta u uspešnoj realizaciji strategije. Sa primenom strategije su povezana dva načina. Prvo, organizacija da bi sprovela strategiju neophodno je da ima odgovarajuće ljudske resurse u pogledu znanja, sposobnosti, veština, interesa, motivacije kao i kvalitet menadžmenta. Osnovne vrednosti i stavovi znatno utiču na koncepciju i izbor strategije ali i na njeno im-plementiranje. Drugo, uspešna primena strategije traži promene i prilagođavanje u programu i sistemu ljudskih resursa tako da proizvede znanje i druga svojstva, ponašanje potrebno za uspešnu primenu strategije. Ti programi i sistemi treba da postanu inicijatori i sile promena.

Da bi se strategija uspešno sprovela, funkcija ljudskih resursa mora da obez-bedi da ljudi imaju potrebna znanja, veštine i sposobnosti, da rade na pravim po-slovima i zadacima koji najbolje odgovaraju njihovim mogućnostima i interesi-ma, da su motivisani i zadovoljni poslom, mogućnostima karijere, organizacijom, nagradama koje dobijaju za svoj rad i doprinos.

1. Planiranje potencijala ljudskih resursa

Za obezbeđenje kvaliteta proizvoda i usluga, prestiž očuvanja konkurent-ske prednosti posebno je važno strateško planiranje kadrovskog potencijala. Planiranje je menadžerska funkcija kojom se bira efikasan pravac akcija za pri-bavljanje, alokaciju, korišćenje i zamenu resursa u organizaciji. Planiranje ljud-skih resursa je proces u kojem se na osnovu anticipiranih promena u intenom i iksternom okruženju predviđaju potrebe za ljudskim resursima2. Dugoročno, strateško planiranje omogućava blagovremenu pripremu kadrova za ostvarivanje strateških ciljeva organizacije. Planiranje zavisi od poslovne politike i filozofije organizacije, veličine, starosti, vrste delatnosti i niza drugih faktora. Da bi stra-teško planiranje kadrova bilo uspešno potrebno je da:

– menadžment organizacije veruje da su ljudski resursi najvrednija imovina firme,

– da je strateško planiranje ljudskih resursa deo ukupnog strateškog planiranja,

– top menadžment direktno koordinira ovu aktivnost i stoji iza nje,– da je planiranje diferencirano prema strateškim poslovnim jedinicama,– da se praktikuje na nivou cele poslovne organizacije,– rukovodstvo shvati da se strategija ljudskih resursa mora razvijati isto

tako dugoročno kao i strategija tehnologije, proizvoda, tržišta,– menadžment dođe do saznanja da strategija osvajanja i zadržavanja trži-

šta može biti dobra samo toliko koliko su dobri ljudski resursi koji iza nje stoje3.

2 Milikić B. „Menadžment ljudskih resursa“ Beograd, 2006. str. 673 Vujić D. „Menadžment ljudskih resursa i kvalitet“ Beograd, 2003. str. 42


69

Planiranje ljudskih resursa vrlo je važna funkcija menadžmenta ljudskih re-sursa koja doprinosi uspešnom ostvarivanju strategijskih ciljeva organizacije. Da bi strategije bile primenljive organizacija mora da ima pravi broj ljudi koji imaju veštine, znanja i talenta za njihovo ostvarivanje. Planiranje se može predstaviti kao proces kojim organizacija može da ima pravi broj ljudi na pravom mestu u pravo vreme, sposobnih da uspešno obavljaju zadatke koji će joj pomoći da us-pešno postigne svoje ukupne ciljeve. Planovi su instrument za ostvarivanje stra-tegije, njeno predviđanje u konkretne ljude, aktivnosti i druge potrebne resurse. Planiranje ljudskih resursa je proces u kojem se na osnovu anticipiranih promena u eksternom i internom okruženju predviđaju potrebe za ljudskim resursima i njena uloga se ogleda u smanjivanju troškova kroz predviđanje i usklađivanje ponude i tražnje za ljudskim resursima i potimiziranju upotrebe raspoloživih ve-ština i znanja.

Planiranje prati organizacione ciljeve – planove i broj ljudi potrebnih za njihovo ostvarivanje.

Osnovni ciljevi planiranja ljudskih resursa su:– uspostaviti jasnu i neposrednu vezu između strategije i planova poslova-

nja i ljudskih resursa koji će maksimalno doprineti ostvarivanju strateških ciljeva,

– povezati sve potrebe za ljudskim resursima sa ukupnim poslovnim aktiv-nostima i ciljevima organizacije,

– utvrditi dugoročne potrebe za ljudskim resursima u globalu i po specifič-nim kategorijama,

– zaštititi organizaciona ulaganja i obezbediti maksimalna vraćanja na ula-ganje u ljudske resurse,

– omogućiti organizaciji da se uspešno nosi sa konkurencijom i dugoročno postiže konkurentsku prednost i sposobnost4.

2. Selekcija ljudskih resursaSelekcija, izbor i usmeravanje kadrova su ključne metode formiranja ka-

drovske strukture, strukture znanja, sposobnosti i osobina ličnosti neophodni za uspešan rad i kvalitet. To je identifikacja, među više kandidata, onih čija znanja, sposobnosti, lične osobine, motivacija i druge, relevantne osobine u najvećem stepenu odgovaraju zahtevima posla i predlaganje tih kandidata organu nadlež-nom za prijem i raspoređivanje kadrova u privrednom društvu. Obično se kaže da što su viši troškovi selekcije, to su niži troškovi po zaposlenom nakon izbora i zapošljavanja izabranog kandidata. Jer efikasnost procesa selekcije ne ocenjuje se na osnovu izbora dovoljnog broja kandidata, već se meri rezultatima izabra-nih kandidata na poslu i dužinom njihovog staža u organizaciji5. Usmeravanje

4 Sajfert Z. „Menadžment ljudskih resursa“ Zrenjanin, 2004. str. 765 Milikić B. „Menadžment ljudskih resursa“ Beograd, 2006. str. 121


70

kadrova je identifikacija poslova koji u najvećem stepenu odgovaraju znanjima, sposobnostima, osobinama ličnosti, motivaciji i dr.

Osnovni cilj selekcije i usmeravanja je što bolja usklađenost između zahteva posla, uslova u kojima se posao obavlja i ciljeva organizacije, s jedne strane i spo-sobnosti i karakteristika čoveka s druge. Usklađenost zahteva posla sa sposobno-stima, osobinama ličnosti i motivacijom pojedinca je od presudnog značaja za njegov profesionalni i lični razvoj. Izbor i zadržavanje čoveka na poslu ili ulozi koja mu ne odgovara predstavlja veliku grešku i za pojedinca i za organizaciju. Takva osoba je neuspešna u radu i pogoršava odnose u organizaciji, kvalitetu rada i radnog života u celini.

Selekcija i usmeravanje se vrše prema faktorima od kojih zavisi uspeh po-jedinca u nekom poslu a to su: znanje (teorijsko i praktično), sposobnosti (opšte i posebne), osobine ličnosti, motivacija, stavovi, sistem vrednosti i drugi opšti faktori kao što su godine starosti, uspeh u toku školovanja i dr.

Selekcija i usmeravanje treba primeniti pri prijemu i raspoređivanju svih za-poslenih a prvenstveno kada se radi o značajnim poslovima, poslovima sa speci-fičnim zahtevima i pojedincima sa vrednim potencijalom. Izvođenje celokupnog složenog postupka selekcije trebalo bi obavezno da se praktikuje pri:

– izbor kadrova u pripremi,– izbor i raspoređivanje rukovodioca i stručnjaka,– izbor i raspoređivanje nižih stepena kvalifikacije za radna mesta sa spe-

cijalnim zahtevima u pogledu praktičnih sposobnosti, veština i osobina ličnosti (sekretarice, rad na računaru, prodaja, šalterski službenici i dr.).

Usmeravanje kadrova u privrednom društvu se vrši pri:– prvom raspoređivanju po isteku pripravničkog staža,– pokazanom neuspehu u poslu, padu kvaliteta, učestalim primedbama i

reklamacijama kupaca i potrošača,– formiranje baza kadrova za rukovodeće, kreativne i stručne poslove u

velikim privrednim društvima6.Selekcija i usmeravanje su samo jedan prvi korak prema kvalitetu rada i

kvalitetu radnog života. Izabranim kandidatima nije zagarantovan uspeh oni samo imaju najveću šansu da uspeju ako se steknu ostali uslovi.

Odluke selekcije su veoma važne jer utiču na buduće troškove ili dobiti or-ganizacije. To predstavlja razlog zašto savremene organizacije troše sve više nov-ca, vremena i stručnih znanja na organizovanje dobrog procesa selekcije. Izvor troškova i potencijalnih gubitaka za organizaciju su: niži radni učinak i uspešnost, nezadovoljstvo i frustracija, apsentizam, pogreške i nesreće na radu, fluktacija, loši međuljudski odnosi, demotivacija za rad i dr. Kvalitetnom selekcijom treba postići maksimalnu usklađenost zahteva posla i individualnih karakteristika, od-

6 Vujić D. „Menadžment ljudskih resursa i kvalitet“ Beograd, 2003. str. 50


71

nosno otkriti one kandidate koji svojim potencijalima i osobinama u potpunosti odgovaraju zahtevima posla.

3. Obučavanje i obrazovanje

Obučavanje je sticanje praktičnih znanja i veština koje su potrebne za rad, rukovođenje, upravljanje i organizaciono ponašanje prema usvojenim pravilima, propisima i standardima. Obrazovanje je sticanje i stalno inoviranje širih zna-nja iz primenjenih naučnih disciplina i uspešne poslovne prakse, relevantnih za delatnost i ciljeve privrednog društva, radi unapređenja sadržaja rada, rukovo-đenja i upravljanja. Obezbeđivanje prilika za dalje obrazovanje vodi povećanju produktivnosti i skraćivanju procesa rada. U proseku povećanje edukacije kod zaposlenih od 10%, povećava ukupnu produktivnost za oko 8,6% dok povećanje kapitalne opremljenosti za 10% povećava produktivnost za svega 3,4%7. Ovaj primer pokazuje da je za uspešnost poslovanja presudniji intelektualni potencijal zaposlenih nego raspoloživi fizički kapital. Zaključak je jasan da uspeh zavisi od zaposlenih, od njihove volje za učenjem . Pojedinac će biti motivisan za učenje u situaciji kada veruju da su sposobi da nauče sadržaj obuke, kada je učenje vezano za određene rezultata –nagrade, kao što su bolje performanse na poslu, povišica ili poštovanje od strane kolega i kada je pojedincima stalo do tih rezul-tata – nagrada.

Svaka organizacija pred zaposlene postavlja osnovne zahteve kao što su: izvođenje odgovarajućih uloga, na predviđen način, za čije ispunjavanje je ne-ophodno obučavanje i dopunsko, spontano i kreativno ponašanje za koje je po-trebno šira, podsticajna znanja za preispitivanje i unapređivanje postojeće prakse i kreiranja odgovora na nove zahteve organizacije i okruženja, znanja koja se stiču obrazovanjem. Obezbeđenje i unapređenje kvaliteta zahteva permanentnu, naizmeničnu praksu obučavanja i obrazovanja. U osnovi ovih procesa su primene koje se nameću okruženju ili odgovor na promene okruženja. Obrazovanje dovo-di do promene u znanju a obučavanje do promena u veštinama.

Za razumevanje savremenog procesa sticanja znanja i osposobljavanja za kvalitet, kreativnost i inovativnost važno je i pravilno shvatanje pojmova orga-nizacionog i individualnog učenja i razvoja. Organizaciono učenje se definiše kao proces sticanja i korišćenja novih znanja kojima privredno društvo ostvaruje konkurentsku prednost na tržištu. Organizaciono učenje rezultira znanjem koje se pretv ara u operativnu rutinu (pravila rada i ponašanja) koje organizacija memo-riše i usvaja kao svoje. Individualno učenje je sticanje, znanja, veština i pravila ponašanja pojedinaca, a kada individualno učenje rezultira promenom stavova, vrednosti, načina gledanja na stvari reč je o individualnom razvoju. Lični razvoj dovodi do promena u stavovima i vrednostima dok organizaciono učenje rezultira

7 Inić B. i Kukrika M. „Menadžment intelektualnim kapitalom“ Beograd, 2003. str. 70


72

promenama odgovora organizacije kao celine na zahteve okruženja i sticanjem prednosti u odnosu na konkurenciju.

Privredna društva od svojih zaposlenih očekuju da što više vremena pro-vode u različitim oblicima obrazovanja. Na primer, Motorola tvrdi da najmanje 5% radnog vremena svaki zaposleni trba da provede na obrazovanju. Ona nudi svojim zaposlenim minimalno 40 časova obrazovanja godišnje, a planira da to poveća na 160 časova godišnje. Za inžinjere smatraju da moraju provesti 10% radnog vremena proširujući svoja znanja tako da bi ostali na nivou novodiplo-miranih, a 20% d 25% ako žele da zadrže istu vrednost za poslodavca. Takođe, Motorola je izračunala da joj svaki dolar uložen u obuku donosi 33 dolara8. Za menadžere se procenjuje da trebaju da potroše oko 20% godišnje radnog vre-mena za sopstveno obrazovanje da im znanje ne bi zastarilo. Direktor General Elektrica tvrdi da zahteva od menadžera da provodu 50% svog radnog vremena na obrazovanju i razvoju, jer smatra da bi to mogla da bude najvažnija obaveza menadžerskog posla. Slični trendovi ulaganja u obrazovanje i razvoj zaposle-nih se događaju u svim razvijenim zemljama. To postaje najvažnija investicija u sopstvenu budućnost i razvoj, a savremene organizacije mesto gde se stalno uči, obrazuje i razvija. Stalno učenje postaje jedini put za stalne promene, inovacije i razvoj kako organizacije tako i pojedinca.

Školsko znanje nije dovoljno zaposlenima da mogu uspešno da odgovore na zahteve tradicionalnog načina rada, a pogotovu nije dovoljno za prilagođavanje na stalno nove i nove zahteve savremene privredne organizacije. Kod nas je to još više izraženo jer naš obrazovni sistem zahteva radikalnu transformaciju kako bi stečeno znanje bilo, s jedne strane, više usklađeno sa razvojnim (duhovnim i pradtičnim) potrebama čoveka, a sa druge, sa vrednostima i potrebama posto-jećeg, tržišno-ekonomskog sistema. Formalni sistem školovanja ma koliko bio fleksibilan po svojoj prirodi ne može u potpunosti da zadovolji potrebe privrede. Zbog toga se u privrednim društvima razvija funkcija obrazovanja i obučavanja. Obrazovanje i obučavanje postaju važan instrument proaktivnog i adaptivnog de-lovanja poslovnih organizacija u odnosu na okruženje i nužno prerastaju u opštu strategiju razvoja organizacije.

Obrazovanje i obučavanje su danas trajni, ključni instrument za aktivira-nje i usmeravanjr kadrovskog potencijala ka ostvarenju ciljeva organizacije. Organizacioni ciljevi koji se ostvaruju kroz obučavanje i obrazovanje9 su:

– osposobljavanje kadrova u pripremi,– obučavanje novoprimljenih kadrova,– usmeravanje individualne razvojne karijere,– kadrovsko restruktuiranje – obučavanje za nove poslove,– osposobljavanje za kvalitetan rad, primenu standarda kvaliteta,

8 Sajfert Z. „Organizacija poslovnih sistema“ Zrenjanin, 2006. str. 539 Sajfert Z. „Menadžment ljudskih resursa“ Zrenjanin, 2004. str. 58


73

– permanentno inoviranje znanja iz oblasti rada i rukovođenja,– promovisanje poslovne politike, poslovne filozofije, strategija i organiza-

cionih ciljeva privrednog društva među kojima je i kvalitet.Savremeni koncept obrazovanja i obučavanja nastoji da odgovori zahtevima

poslovne organizacije u pogledu stalnog ažuriranja nivoa ukupnih kompetencija zaposlenih – stručnih znanja, veština, motivacije i ponašanja, kao i da utiču na efikasnost privrednog društva kao celine.

Savremeni koncept obrazovanja karakteriše:– koncept, organizacije i sadržaj programa se usklađuje sa situacijom u or-

ganizaciji, radnim mestom (ulogom) i zadacima polaznika,– učenje se shvata kao proces u kome svaki polaznik ima aktivnu ulogu.

Akcenat je na metodama samoučenja (rešavanje problema, vežbanje, komunikacija),

– uloga predavača se menja. On je sve manje predavač a sve više inicijator, motivator,

– kompleksni sadržaji se dele u odgovarajuće sekvence i za svaku sekvencu se biraju odgovarajuće metode,

– klasično predavanje usmereno na sadržaj, sve više ustupa mesto metoda-ma usmerenim na prolaznike,

– učenje je podržano savremenim sredstvima komuniciranja, video tehnikama.

Savremeni koncept ima za cilj da razvija zaposlene, da ih osposobe ne samo za rad i veštine, već i za mišljenje, rešavanje problema, saradnju, prihvatanje odgovornosti. Ovaj koncept karakteriše povezanost ciljeva obučavanja i obra-zovanja sa razvojem individualne karijere svakog pojedinca i sa ciljevima or-ganizacije. Danas se govori o radniku sa znanjima koji predstavljaju najvažniju konkurentsku prednost organizacije. Savremeni koncept obrazovanja je nužno sastavni deo koncepta upravljanja ljudskim resursima. Privredna organizacija motiviše zaposlene da uče:

– dokaz o obuci i obrazovanju su uslov za: poveravanje poslova, raspoređi-vanje na radno mesto, povećanje ili zadržavanje zarade,

– rukovodioci stvaraju uslove za učenje i primenu naučnog:1. stvaraju se organizacioni i materijalni uslovi za stalno učenje,2. stvara se klima podrške u učenju,3. povećanje zarade se vezuje za primenu naučenog (smanjenje grešaka

u radu, veća ljubaznost u ophođenju sa strankama i dr.),4. primena naučenog se podstiče i pohvaljuje,5. novine u radu, upravljanju i rukovđenju i novi poslovi koji daju efekte

i kvalitet se cene, podržavaju i stimučišu,– rukovodioci stalno uče.


74

4. Procena uspešnosti ljudskih resursa

Racionalno angažovanje, usmeravanje i razvoj, motivisanje i nagrađivanje, unapređenje organizacione efikasnosti i kvaliteta rada u privrednom društvu, teš-ko se može ostvariti ako se ne vrši procena uspešnosti. Procena sa sobom povlači odgovarajuće socijalne i ekonomske posledice i odgovoran je i složen posao, koji uglavnom realizuju rukovodioci spontanim praćenjem i donošenjem sudova pri rasopređivanju zaposlenih, unapređenju ili nagrađivanju. Procena uspešnosti pruža važne povratne informacije o raspoloživom kadrovskom potencijalu, spo-sobnostima, osobinama ličnosti, neophodnim za ostvarenje zahteva među kojima je i kvalitet. Podaci o proceni pouzdama su osnova za donošenje kadrovskih odlu-ka, izradu programa obrazovanja i obučavanja, donošenje programa motivisanja i nagrađivanja, poboljšanje sistema raspodele i dr. Procena uspešnosti je važna i za pojedince lično, s ozirom da poznavanje rezultata predstavlja važan moti-vacioni faktor, naročito za onu kategoriju kadrova koja ima izraženu motivaciju postignuća. Procena uspešnosti je u interesu i organizacije i pojedinca jer oni žele da postignu neke svoje ciljeve. Pojedinci žele da dobiju povratnu informaciju o svom radu što im pomaže u njihovoj evoluciji, unapređenju i usavršavanju, a time i postizanje veće uspešnosti u budućnosti. Oni takođe žele da dobiju nagra-de i mogućnosti daljeg razvoja. Interes organizacije je dobijanje objektivnih i relevantnih informacija o radnom ponašanju i uspešnosti kako bi mogla da oceni svoje ukupne mogućnosti i postavi razvojne ciljeve u različitim područjima, da donosi kvalitetne odluke o nizu pitanja vezanih za uspešno upravljanje ljudskim resursima, a najviše o razvoju i nagrađivanju.

Menadžeri i drugi zaposleni ističu brojne prednosti dobrog sistema procene uspešnosti kadrova:

1. Menadžeri ističu sledeće prednosti:– povezuje pojedince ili timove,– uspešnost se objektivno vrednuje,– podstiče razvoj u sadašnjem poslu,– povezuju nagrađivanje sa uspešnošću.

2. Zaposleni najvažnijim prednostima smatraju:– jasno razumevanje posla,– stvaranje osnova za redovno raspravljanje o zadacima,– obezbeđenje saglasnosti o potrebama razvoja,– povratne informacije o postignutoj uspešnosti.

O tome ko je uspešan radnik, a pogotovo rukovodilac i šta sve čini uspeh po-stoje različita mišljenja. Osnovu za utvrđivanje kriterijuma uspešnosti čini radno mesto i ciljevi organizacije, aktuelni poslovi, standari rada i ponašanje, organiza-ciona pravila i zahtevi prema izvršiocu koji iz toga proizilaze. Predmet procene


75

zavisi od toga šta organizacija želi da dobije procenom i koje podatke smatra relevantnim. U tom smislu predmeti procene mogu biti:

– ličnost pojedinca u celini – procena pojedinca u celini vrši se poređenjem sa datim modelom uspešnog radnika, rukovodioca. Misli se na sposob-nosti, osobine ličnosti i način ponašanja na odgovarajućem radnom me-stu. U ovoj proceni subjektivizam dolazi do izražaja u najvećem stepenu. Ovakva procena se koristi pri raspoređivanju, uvećanju zarada i dr.

– sposobnosti i lične karakteristike zaposlenih – kao kriterijumi procene utvrđuju se one karakteristike ličnosti koje su posebno relevantne za us-pešnu realizaciju poverenih zadataka i ostvarenja ciljeva organizacije. To mogu biti samostalnost, inicijativa, kreativnost, komunikativnost, organi-zacione sposebnosti i dr.

– rezultati rada – rezultati rada se mere kada se može kvantifikovati (broj urađenih komada, količina prodate robe). Ako je priroda rada takva da se rezultat ne može izmeriti onda se rezultati procenjuju a kriterijum proce-ne može biti obim, kvalitet, brzina rada, način prihvatanja zadataka i dr.

– karakteristike organizacionog ponašanja – predmet procene može biti i organizaciono ponašanje koje se operacionalizuje kao način na koji su postignuti rezultati. Procena organizacijskog ponašanja je posebno važ-na u uslužnim delatnostima gde predstavlja važan i direktan indikator kvaliteta.

– ciljevi i očekivani rezultati – predmet procene mogu biti rezultati ostvare-ni u odnosu na konkretno postavljene ciljeve. Utvrđivanje ciljeva radnog mesta za planski period vrši neposredni rukovodilac zajedno sa saradni-kom koji te ciljeve treba da realizuje. Na taj način se utiče na identifika-ciju izvršioca sa ciljevima organizacije, što je važan uslov za motivaciju i angažovanost.

– potencijal saradnika – potencijal se definiše kao mogućnost napredovanja u struci (profesionalno napredovanje) i mogućnost napredovanja po liniji rukovđenja (napredovanje u karijeri).

Izbor predmeta procena zavisi od velikog broja faktora kao što su: delatnost, veličina, razvojna faza organizacije, vrsta posla i uloga, aktuelni poslovni ciljevi. Izbor predmeta i kriterijuma procene, menadžment stvara odgovarajuću klimu u organizaciji i već na taj način usmerava ponašanje zaposlenih. Nije isto kada rukovodilac kao kriterijum procene uzima prisustvo na poslu i disciplina radnog vremena ili inovativnost, kreativnost.

5. Razvoj potencijala ljudskih resursa

Promenljive i rastuće zahteve tržišta u pogledu asortimana i kvaliteta pro-izvoda i usluga mogu da prate samo zaposleni koji su sposobni za stalno uvećenje znanja, veština, promenu stavova i fleksibilnost u ponašanju. Pod razvojem se


76

podrazumeva unutrašnja, kvalitativna promena u ličnosti saradnika, pojedinca koja se manifestuje ne samo mehaničkom promenom u znanjima i veštinama, već i u stavovima, vrednostima, motivaciji, interesovanju, načinu ponašanja. Razvoj je stalno učenje delovanjem, kroz obučavanje na poslu, obrazovanje, rad na pro-jektima, rotacija na poslovima i ulogama, sticanje novih iskustava u okviru or-ganizacionog miljea i okruženja. Na profesionalni razvoj utiče mnogo faktora i na putu ka ostvarivanju ciljeva razvoja pojedinaca javljaju se različite prepreke. Čovek, na primer, ima težnju da napreduje da pokaže da vredi ali mu posao koji obavlja ne odgovara, ili ga u tome ometaju, ili nema podršku rukovodstva ili ne ulaže dovoljno napora. Postoje razlike u pristupu razvoja na primer, na Istoku vlada vertikalni način mišljenja što znači da se svako poredi sam sa sobom i teži da u svojoj ulozi dostigne maksimum, na Zapadu vlada horizontalni način mi-šljenja što podrazumeva poređenje sa drugima, čime se razvija takmičarski duh, konkurencija ali i konflikti.

Savremena privredna organizacija deluje u promenljivom okruženju, suo-čena sa stalno rastućim i promenljivim zahtevima tržišta, novim tehnologijama i novim uslovima poslovanja. Da bi opstala mora biti fleksibilna, spremna na pro-mene i stalno učenje novoga. Umesto stabilnosti karakteristične za raniji period, mora da razvija sposobnost predviđanja budućnosti strateško manevrisanje. Sve ovo se reflektuje na uslove za razvoj kadrova. Kadrovi su prinuđeni na stalno intenzivno učenje, promene u znanjima, veštinama u okviru istog zanimanja, kao i na promenu zanimanja, vrste mesta i rada.

Razvoj saradnika ostvaruje se zadovoljavanjem viših potreba – potreba za samoaktualizacijom i potrebe za uspehom-motivom postignuća. Uslov da se ak-tivira potreba za samoaktualizacijom po Malsovu je da osnovnije potrebe (egzi-stencijalne, potrebe za sigurnošću, socijalne potrebe) budu zadovoljene do od-govarajućeg nivoa. Nezadovoljavanje potreba samoaktualizacije ili šire gledano potreba višeg reda tzv. Ego potreba čoveka (kao što su potrebe za samopoštova-njem, samopouzdanjem, samostalnošću, uspehom, kompetencijama, potrebe za statusom, priznanja, poštovanjem od drugih) izaziva ne samo nezadovoljstvo, apatiju i nisku efektivnost i efikasnost, već ukoliko traje duže sprečava razvoj ukupnog potencijala. Razvoj traži svest o sopstvenim prednostima i nedostacima i aktivno ulaganje napora da se preprede, bilo spolja ili iznutra preovladaju.

Stil rukovođenja ima važnu ulogu u razvoju kadrovskih potencijala i obez-beđenju kvaliteta. Ako je reč o autokratskom stilu rukovođenja čiji je cilj efika-san rad i ako su rukovodioci odgovorni za efikasnost od zaposlenih se očekuje ponašanje u skladu sa instrukcijama i usmeravanju. Pri ovakvom rukovođenju i razvoj kadrova je u delokrugu njihove odgovornosti, usmeravan i podstican ekonomskim stimulansima, zavisno od efekata rada i poštovanje standarda po-našanja koje postavljaju rukovodioci. Zaposleni imaju uglavnom pasivnu ulogu. Uslovi za identifikaciju sa poslovima i ciljevima organizacije su otežani, a znatan deo potencijala, koji se ne uklapa u nužno ograničena očekivanja rukovodioca


77

ostaje ne iskorišćen. Ova strategija rukovođenja je nepovoljna za razvoj kadrov-skog potencijala, naročito obrazovanih kategorija i pojedinaca sa visokim ličnim dispozicijama.

Savremena privredna organizacija koja teži uspehu i kvalitetu, ne upravlja razvojem ljudi (bez njihovog učešća), već stvara uslove za uspeh, kvalitetan rad i razvoj primeren individualnim potrebama i ciljevima pojedinaca i zaposlenih u celini. Razvoj se zasniva na integraciji ciljeva razvoja pojedinaca i ciljeva razvoja organizacije. Princip integracije podrazumeva da zaposleni poznaju i prihvataju razvojne potrebe privredne organizacije (nova tehnologija, nova tržišta, novi pro-izvodi) i istovremeno da menadžment organizacije upozna i uvažava razvojne potrebe pojedinca. Ove potrebe ne mogu se uvek i lako usaglasiti, ali kada posto-ji iskren, zajednički napor onda se obično nađu i zajednička rešenja. Zaposleni treba da bude podstican da razvija i dobrovoljno koristi svoje kapacitete, znanja, veštine i darovitosti na način koji će doprineti uspehu privredne organizacije.

Razvoj kadrova u samoj privrednoj organizaciji zacisi od velikog broja me-đusobno povezanih faktora koji se mogu svrstati u10:

– spoljne društveno ekonomske faktore sredine u kojoj privredna organi-zacija deluje (društveni sistem, kultura, religija, sistem vrednosti, zahtevi tržišta, pravna regulativa),

– opšta karakteristika privredne organizacije (veličina, starost, delatnost),– karakteristike interne, organizacijske sredined (način upravljanja kadro-

vima, rukovođenja, motivisanja, komunikacija),– lične karakteristike samog pojedinca (sposobnost, aspiracije, motiv

postignuća).

Prof. Milorad Bejatović, Ph.D.Mile Samardžić, LL.M.Svetlana Stefanović, LL.M.

The role of human resources in business

A b s t r a c t

Strategic Management is the long-term planning of human resources and development of functional strategy of human resources in the process of cre-ating the organizational strategy. This is a new approach for the roll of human resources in strategic management and his important strategic dimension. Term

10 Vujić D. „Menadžment ljudskih resursa i kvalitet“ Beograd, 2003. str. 122


78

“strategic” is pointing for significant importance that is gave for peoples that shape and create business strategy, fulfilling strategic goals and effectiveness in modern business.

The role of manager is to plan an effective direction of actions for gathering, allocation, use and replacement of resources in one organization. The planning of human resources is a process in which on the basis of anticipated changes in internal and external environment , predicting the needs for human resources. In long term, strategic planning is enabling timely preparations of workers for fulfi-lling strategic goals of organization.

Key words: planning, efficiency, strategy, manager, human resources

Literatura

1. Vujić D., Menadžment ljudskih resursa i kvalitet, Beograd, 20032. Sajfert Z., Organizacija poslovnih sistema, Zrenjanin, 2006. 3. Inić B. i Kukrika M., Menadžment intelektualnim kapitalom, Beograd, 2003.4. Milikić B., Menadžment ljudskih resursa, Beograd, 2006. 5. Bejatović M., Privredno pravo, Novi Sad, 2009

79

Doc. dr Milan Počuča*

ZAKONSKO IZDRŽAVANJE BRAČNIH I VANBRAČNIH PARTNERA

REZIME: Jednu od najvažnijih tekovina bračne i vanbračne zajednice uopšte predstavlja pitanje zakonskog izdržavanja. Obaveza izdržavanja detaljno je regulisana Porodičnim Zakonom iz 2005. Uvođenjem pravnog standarda „Očigledne nepravde za dužnika izdržavanja“ zakonodavac je u značajnoj meri pre svega sa etičke strane smanjio mogućnost zloupotrebe prava na zakonsko izdržavanje i osnažio ulogu suda u donošenju meritorne odluke vezano za zahtev stranaka.

Ključne reči: alimentacija, davalac izdržavanja, primalac izdržavanja, nesposobnost za rad, nemogućnost zaposlenja, očigledna nepravda.

l. UvodZakonsko izdržavanje je obligacija specifične prirode, koje kao takvo ima i

svoje karakteristike. Kao pravo je neprenosivo (ni kao potraživanje ni kao dug) i strogo vezano za ličnost. Neotuđivo je. Ne može se ugasiti putem prebijanja. Ima prednost nad ostalim potraživanjima u pogledu naplate, a na izdržavanje se ne može stavljati zabrana radi naplate nekog drugog potraživanja. Nenasledivo je. Pravo na izdržavanje ne zastareva. Naplaćeno izdržavanje se ne vraća. Poverilac izdržavanja se ne može odreći prava izdržavanja. Podložno je modifikaciji pod uslovima iz zakona. Pored svoje lične prirode ima i specifičnu imovinsko-prav-nu prirodu, koja se tiče obaveze periodičnih davanja određene sume novca ili druge stvari određenog kvaliteta za zadovoljenje životnih potreba izdržavanog supružnika.

Izdržavanje supružnika ima svoj osnov u zakonu, ali u mnogome i etičku dimenziju.

U odnosu na izdržavanja roditelja i dece, obaveza supružnika je primarnog karaktera.

* Docent na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

UDK: 347.615 BIBLID: 0352-3713(2010);(3–4):79–93


80

U članu 151. st. 1. Porodičnog zakona navedene su pretpostavke prava jed-nog supružnika da može zahtevati od drugog supružnika izdržavanje. Samo onaj supružnik ima pravo na izdržavanje, koji nema dovoljno sredstava za život, a nesposoban je za rad ili – ukoliko je sposoban za rad – koji je nezaposlen. Onaj supružnik od koga se traži izdržavanje treba da je u materijalnoj mogućnosti da to i čini.

Do izdržavanja supružnika može doći za vreme dok brak postoji, kao i posle razvoda braka. U prvom slučaju, ono je odraz porodične solidarnosti. Kad postoji bračna zajednica supružnike veže brak, jer su supružnici po samom zakonu dužni da se međusobno izdržavaju. U pogledu razvedenih bračnih dru-gova ta dužnost tereti bračnog druga kao posledica razvoda braka. Pretpostavke su iste. U praksi se o obavezi izdržavanja češće odlučuje u brakorazvodnom sporu, kada se izriče obaveza na izdržavanje posle razvoda braka. Kada je u pitanju izdržavanje pre braka, to su one situacije kada bračna zajednica nije prekinuta i supružnici žive u zajednici ili odvojeno a jedan supružnik nema do-voljno sredstva za izdržavanje pošto drugi supružnik ne daje novac potreban za ishranu i odevanje supružniku koji je nezaposlen i nesposoban za rad (Okružni sud u Zrenjaninu Gž. 508/97), ali i situacije kada je bračna zajednica prekinuta a nije pokrenut brakorazvodni spor.

2. Pretpostavke za izdržavanjePretpostavke za izdržavanje supružnika date su u članu 151. Porodičnog

zakona. Moraju postojati na strani supružnika koji traži izdržavanje i supružnika od koga se traži izdržavanje.

2.1. Na strani supružnika koji traži izdržavanjeOsnovna pretpostavka za sticanje prava na izdržavanje jeste da supružnik

koji traži izdržavanje nema dovoljno sredstava za izdržavanje. Radi se o uslo-vu objektivne prirode. Porodični zakon ne propisuje kad se smatra da supružnik nema dovoljno sredstava za izdržavanje, već postojanje ove pretpostavke ostavlja sudu. Uzima se da ova pretpostavka postoji onda kada se jedno lice, koje nema imovine, nalazi u ozbiljnoj oskudici zbog koje nije u stanju da obezbedi samostal-no ni minimalne uslove za život.

Upotrebljeni termin „dovoljno“ upućuje na to da supružnik koji traži izdrža-vanje ne mora biti potpuno neobezbeđen, odnosno bez ikakvih sredstava za život, a to znači da će ovaj uslov postojati i u situacijama kad sredstva, kojima supružnik – alimentacioni poverilac – raspolaže, nisu dovoljna da podmire njegove životne potrebe. To znači da nedovoljnost sredstava može postojati i u situaciji kad su-pružnik raspolaže određenom imovinom (nepokretnom i pokretnom) kad prihodi od te imovine (civilni i naturalni) nisu dovoljni za podmirenje osnovnih potreba za život, tj. za izdržavanje. U takvoj situaciji on će imati pravo na izdržavanje.

Doc. dr Milan Počuča: Zakonsko izdržavanje bračnih i vanbračnih partnera

81

Za supružnika čija imovina ne daje dovoljno prihoda da bi se mogao izdržavati, ima se smatrati da je bez sredstava za izdržavanje. Od takvog supružnika se ne može tražiti da svoju nepokretnu imovinu proda i da od prodajne cene obezbedi sebi izdržavanje. „Okolnost što je razvedeni bračni drug vlasnik određenih ne-kretnina čijom bi prodajom mogao da obezbedi sredstva za svoje izdržavanje, nije od uticaja na njegovo pravo da traži izdržavanje od bivšeg supružnika, jer se kao sredstva za egzistenciju smatraju samo sredstva koja se ostvaruju iz tekućeg iskorišćavanja imovine. Od tužilje se ne može očekivati da prodajom imovine obezbeđuje sredstva za izdržavanje.“1 „Okolnost da tužilja ima štednu knjižicu ne mora da isključuje njeno pravo na izdržavanje od tužnog kao bračnog druga. Ovo zato, što ta sredstva predstavljaju bračnu tekovinu tužilje, koja u njenim planovima može imati i drugu namenu a ne da ih troši za sopstveno izdržavanje“2 „Kad bračni drug ima ušteđevinu, a sredstva za izdržavanje može imati samo iz ušteđevine, kad ta sredstva nisu dosta, opravdano je da deo izdržavanja snosi i drugi bračni drug“.3

U nekim životnim situacijama, supružnik koji traži izdržavanje, može imati u svojinu, veoma vrednu imovinu, npr. veliki stan, a živi sam. U ovakvoj situaciji može se postaviti pitanje da li je ovakav supružnik neobezbeđen, ako bi iskori-šćavanjem ovako velikog stana mogao ostvariti sredstva za izdržavanje. Radilo bi se o faktičkom pitanju. Svakako da bi od značaja bila ocena u kojoj meri stan služi zadovoljenju potreba za stanovanjem. Po mišljenju autora moralo bi se uzeti u obzir u kom obimu stan služi zadovoljenju potreba supružnika koji traži izdr-žavanje, što ne može biti izvorom pribavljanja sredstava za život. Deo stana koji ne služi zadovoljenju njegovih stambenih potreba može dati u zakup, ili taj stan prodati i iz dobijene cene kupiti sebi, drugi, odgovarajući stan, a iz ostatka cene, uz ekonomsko ponašanje tim sredstvima, npr. štednjom, ostvariti sredstva i si. Iz navedenog proizilazi da se ne može dosuditi izdržavanje licu koje ima imovinu i može da se izdržava od prihoda iste.

Nedovoljnost sredstava postoji i u situaciji kada supružnik trenutno ima novčana sredstva koja bi bila dovoljna za izdržavanje kroz određeno vreme, kao i onaj supružnik koji može zadovoljiti samo deo svojih potreba, kao što bi bio slučaj kada je supružnik koji traži izdržavanje smešten u socijalnu ustanovu ili prima invalidsku penziju koja je nedovoljna za njegovo izdržavanje. Ovakav su-pružnik ne smatra se obezbeđenim i ima pravo na izdržavanje, ako ispunjava ostale uslove.

Postavlja se pitanje, da li bi pravo na izdržavanje pripadalo onom supružni-ku, koji aktom raspolaganja svojom imovinom dovede sebe u situaciju da nema dovoljno sredstava za život. Mišljenja sam da se supružniku koji je sam sebe

1 VSM Rev. 92/852 VSS, Rev. 142/843 VSH, Rev. 1661/83


82

lišio imovine iz koje je mogao dobivati izdržavanje (npr. otuđenjem), načelno, ne može priznati izdržavanje na teret drugog supružnika. Posebne okolnosti u pojedinom slučaju ipak mogu i u takvom slučaju opravdati zahtev za izdržavanje (npr. roditelji su u izvršenju roditeljskih dužnosti preneli na dete svoju imovinu, ili je jedan supružnik otuđio imovinu, dok su bračni drugovi zajednički živeli, za potrebe zajedničkog domaćinstva ili uz njihov izričiti ili prećutni sporazum. „Pravo na izdržavanje supružnika ne zavisi od uzroka osiromašenja, ali ako je taj supružnik u toku parnice za razvod braka poklonio svoju imovinu, koja bi inače bila dovoljna za njegovo izdržavanje, ne može se smatrati da nema dovoljno sred-stva za izdržavanje, ako se takav poklon može opozvati.“4 „Činjenica stoje tužilja za vreme trajanja bračne zajednice sa tuženim u ostavinskom postupku ustupila svoj nasledni deo na zaostavštini oca i strica drugim zakonskim naslednicima, ne može uticati na njeno pravo traži izdržavanje od tuženog, kao bračnog druga, jer bi ova okolnost mogla imati značaja samo ako je nastupila posle razvoda braka odnosno faktičkog prestanka zajednice života između stranaka.“5

Prema sudskoj praksi „Bračni drug, koji besplatno stanuje i hrani se u tuđoj porodici, ne može se materijalno smatrati obezbeđenim, jer takav materijalni po-ložaj nije stalan i siguran i ima pravo da zahteva izdržavanje od drugog bračnog druga..6 „Kod ocene pitanja da li bračni drug koji traži supružničko izdržavanje ima dovoljno sredstva za život ne mogu se uzeti u obzir prihodi toga bračnog druga od pomoći njegovih roditelja“7, „kao ni pomoći dece“8.

Nesposobnost za rad i nemogućnost zaposlenjaPored uslova da supružnik nema dovoljno sredstva, supružnik koji traži iz-

državanje treba da je nesposoban za rad ili da nije u mogućnosti da se zaposli. U zakonu nema propisa koji bliže određuje nesposobnost za rad, pa će ovaj

uslov kao faktičko pitanje utvrđivati sud u parnici u kojoj se odlučuje o zahtevu jednog supružnika, pri čemu sud mora uzeti stanje njegovog telesnog i duševnog zdravlja, kao i godine starosti.

Nesposobnost za rad može biti trajna ili privremena, potpuna ili delimična. „Supružnik privremeno nesposoban za rad imaće pravo na izdržavanje za vreme dok ta nesposobnost traje, dok će delimično nesposoban, razvedeni supružnik, imati pravo na izdržavanje od svog razvedenog supružnika, u meri u kojoj zbog svoje nesposobnosti, nije u stanju da sam obezbedi sredstva za svoje izdržavanje. Uzroci koji su doveli do toga da je supružnik koji traži izdržavanje nesposoban za

4 Savezni vrhovni sud, Rev. 674/585 Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 1618/806 Vrhovni sud Srbije, Rev. 248/847 VSV, Gž. 352/778 Okružni sud u Beogradu Gž. 12386/95


83

rad, nisu od odlučnog značaja“9. Vreme nastanka bolesti, koja je prouzrokovala radnu nesposobnost bračnog druga, neodlučno je za odlučivanje o pravu toga bračnog druga na izdržavanje. Naime, bez obzira na to kad je bračni drug obo-leo, on ima pravo na izdržavanje ako su ispunjene zakonske pretpostavke. Sama činjenica da je supružnik koji traži izdržavanje nesposoban ne vodi njegovom pravu na izdržavanje od drugog supružnika ako ima dovoljno sredstava za svoje izdržavanje, jer su ovi uslovi postavljeni alternativno: „To što je tužilja nesposob-na za teže poljoprivredne poslove ne može uticati na ostvarivanje tog prava, jer posedovanje tako velike nepokretnosti kojom ona raspolaže znači mogućnost da se sredstva ostvare iz sopstvene imovine“10.

„Kad postoji smanjena radna sposobnost neobezbeđenog supružnika, onda treba utvrditi da li je on u mogućnosti da sa preostalom radnom sposobnošću obavlja poslove i koju vrstu poslova radi sticanja prihoda za svoje izdržavanje“11. Dakle, za postojanje prava na izdržavanje supružnika koji nema sredstava za ži-vot i nezaposlen je, nije potrebno da je supružnik koji traži izdržavanje potpuno nesposoban za rad.

U situaciji kada su alimentacioni poverilac i alimentacioni dužnik nesposob-ni za rad (bolest, starost) i privređivanje, moguće je pod određenim okolnostima dosuditi izdržavanje: „Stranka ima pravo na izdržavanje od svog bračnog druga među kojima je prestala zajednica života, iako su oba bračna druga nesposobna za rad i privređivanje, a stranka nema imovine od koje bi se izdržavala, te je njena situacija mnogo teža od situacije drugog bračnog druga (tužilja živi kod majke koja ima malu penziju. Tuženi živi kod majke i ima penziju i tuđu negu i pomoć, a poseduje i nepokretnost“12.

Nemogućnost zaposlenja supružnika jeste, takođe, jedna od bitnih pretpo-stavki za nastanak njegovog prava na izdržavanje. Kod određivanja izdržavanja pitanje nezaposlenosti se procenjuje u svakom konkretnom sklučaju, uz ocenu svih subjektivnih i objektivnih okolnosti usled kojih je supružnik koji traži izdr-žavanje nezaposlen. Neobezneđeni supružnik u smislu odredbe člana 151. st. 1. Porodičnog zakona nije samo onaj koji, zbog nesposobnosti za rad, i nedostaka bilo kakve imovine nema nikakvih sredstava za život, već i onaj koji je nezapo-slen, ali i onaj koji je zaposlen, kome zarada iz radnog odnosa nije dovoljna da bi mogao podmiriti svoje životne potrebe. To je i onaj supružnik čije je zaposlenje privremeno i relativno kratkotrajno tako da ne obezbeđuje siguran izvor prihoda. Takav supružnik, ako su se ostvarile i druge pretpostavke, može tražiti da mu supružnik plaća onaj iznos koji će zajedno sa prihodom bračnog druga koji tra-

9 Vrhovni sud Srbije, Gž. 423/8510 VSS, Rev. 1051/84 od 10.7.198411 VSS, Gž. 315/8512 Okružni sud u Kraljevu Gž. 1373/95 od 29.1.1996


84

ži izdržavanje omogućiti ovome da zadovolji svoje životne potrebe (dopunsko izdržavanje).

U praksi sudova javljali su sa zahtevom za izdržavanje i oni supružnici koji i pored nastojanja da se zaposle, nisu uspevali da nađu posao. Ovakav supružnik bi imao pravo na izdržavanje od drugog supružnika. Ali, sudovi nisu priznavali pravo na izdržavanje onim supružnicima, koji mogu da nađu posao, ali ga ne traže, kojima se nudi posao ali ga oni izbegavaju ili odbijaju. Pri tome sudovi su uzimali u obzir zdravstveno stanje, fizičke mogućnosti, da je posao ispod kvali-fikacija, udaljenost posla i si. „Mlad i sposoban bračni drug nema pravo na izdr-žavanje od drugog bračnog druga iako nije zaposlen, ako je prijavljen u Zavodu za zapošljavanje, ako se ne trudi da nađe posao, umesto da nastoji i pokazuje aktivan interes za zapošljavanje, što bi prema objektivnim uslovima dovelo do obezbeđenja sredstava za život“13; „Nije neobezbeđen bračni drug koji je mlad, zdrav i sposoban za rad, a pre zaključenja braka i u toku trajanja braka obavljao je, pored kućnih poslova, i sve poljoprivredne poslove, naročito ako živi u kraju gde postoji velika potreba za fizičkom radnom snagom, jer i na taj način može obezbediti sredstva za svoje izdržavanje“14.

Ima situacija, kada je mogućnost zaposlenja ograničena. To je slučaj kod žena majki, posebno ako se brinu o bolesnoj deci, žena bez kvalifikacija, žena pred kraj radnog veka, žena u visokom stepenu trudnoće, pa ih treba smatrati nezaposlenim.

U praksi se postavilo i pitanje kako tretirati supružnika koji studira. Da li je on nezaposlen i da li ga drugi supružnik mora izdržavati, odnosno snositi troško-ve za školovanje. Da li će se studiranje smatrati kao opravdan razlog za nezapo-slenost bračnog druga zavisi od imovinskih mogućnosti supružnika – alimentaci-onog dužnika i od drugih okolnosti.

Isključenje prava na izdržavanje supružnika koji traži izdržavanje (očigledna nepravda za dužnika izdržavanja)

Prema odredbi člana 151. Porodičnog Zakona supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima, osim ako bi prihvatanje zahteva za izdržavanje jednog supružnika predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika (član 151. st. 3 Porodičnog zakona). Radi se o subjektivnoj pretpostavci na strani poverioca izdržavanja. Obavezivanje jednog supružnika da drugom plaća izdržavanje u situacijama koje se mogu okarekteri-sati kao „očigledna nepravda“ protivilo bi se etičkim pravilima i svim onim krite-rijumima koji upućuju na solidarnost porodične zajednice. „Očigledna nepravda

13 VSM, Gž. 202/7014 VSS, Gž. 1186/85


85

je pravni standard. On najčešće označava skup okolnosti čijom ocenom dolazi do zaključka da bi bilo povređeno načelo pravičnosti ako bi se pravo na izdržavanje priznalo supružniku, koji inače, ispunjava sve zakonske pretpostavke za izdrža-vanje. To mogu biti vrlo različite okolnosti, pa i one u kojima nema nikakvog skrivljenog postupka jednog ili drugog supružnika“15. Treba ceniti ponašanje onog supružnika koji traži izdržavanje, pa ako se taj supružnik grubo odnosio prema drugom supružniku treba videti uzroke takvom ponašanju. Supružnik koji je povredom neke bračne dužnosti doveo sebe u takvo stanje, da se lišio izdrža-vanja koje je imao u zajedničkom domaćinstvu sa drugim bračnim drugom, ne može od tog supružnika da traži izdržavanje. Iz stanja koje je sam prouzroko-vao ne može prema drugom supružniku izvoditi neko pravo. Pogotovu ako je to prouzrokovanje bilo svesno i namerno. Naprotiv, ako je takva situacija nastala usled delovanja drugog supružnika ili usled objektivnih okolnosti, opravdano je da bračni drug, uz postojanje zakonskih uslova, uspešno zahteva izdržavanje od drugog supružnika.

Obostrano grubo ponašanje ne isključuje primenu odredbe 151. st. 1. Porodičnog zakona.

Prema sudskoj praksi očiglednu nepravdu predstavljaju sledeće okolnosti: „kad poverilac supružanskog izdržavanja bez opravdanog razloga napusti brač-nu zajednicu, u dužem vremenskom periodu ne zahteva izdržavanje, svojevoljno napusti stalno zaposlenje a nije radno nesposoban“16; kada je tužilja zasnovala vanbračnu zajednicu sa drugim čovekom, od koga bi prema 61.152. Porodičnog zakona, imala pravo na izdržavanje17; „Kada bračni drug koji je mlad i zdrav nije hteo da prihvati zaposlenje za koje je sposoban i koje mu je ponuđeno, onda drugi bračni drug nije dužan da mu daje izdržavanje zbog toga stoje raskinuta zajednica života između njih i stoje ovaj nezaposlen i nema nikakvih prihoda od imovine“18; „kad je brak trajao nepune dve godine i kad onaj bračni drug koji traži izdržavanje zaključenjem braka nije došao u nepovoljniju ekonomsku situaciju od one u kojoj se nalazio pre zaključenja braka“19; „koji je u oskudicu zapao zbog toga što je poklonio svoju imovinu“20; „Kada je bračni drug u vreme sklapanja braka znao da boluje od teške duševne bolesti, ali o tome nije obavestio svoga bračnog druga, te kad je upravo zbog te duševne bolesti brak poništen“21. „Kada tužilja tokom trajanja bračne zajednice živi u vanbračnom odnosu sa trećim li-cem, a u toj vanbračnoj zajednici nastavi da živi i nakon razvoda sa tuženim, na strani tužilje postoji grubo i nedolično ponašanje u bračnoj zajednici, te bi

15 Marija Draškić, Porodično pravo i prava deteta, Beograd, 2007, str. 36716 VSS, Rev. 1964/0817 Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1986/0818 VSS, Gž. 5085/6619 VSH, Gž. 1150/8020 VSH, Rev. 2412/8321 VSH, Rev. 1507/81


86

usvajanjem tužbenog zahteva radi supružanskog izdržavanja predstavljalo i oči-glednu nepravdu za tuženog“22.

2.1 Pretpostavke na strani dužnika izdržavanja

Mogućnost supruga od koga se izdržavanje tražiSupružnik od koga se izdržavanje traži, prema odredbi člana 151. stav 1.

Porodičnog zakona, dužan je da izdržavanje daje „srazmerno njegovim moguć-nostima“, a to znači da pravorazvedenog bračnog druga da zahteva izdržavanje može postojati samo ukoliko protivna strana ima mogućnosti da izdržavanje daje i nije apsolutnog karaktera. Ako je materijalni položaj supružnika od koga se traži izdržavanje takav da bi on plaćanjem izdržavanja supružniku koji izdr-žavanje traži, sve i da na strani ovoga postoje pretpostavke za izdržavanje, sud ga neće obavezati na plaćanje izdržavanja i dosuditi izdržavanje supružniku koji ga traži, jer on nema obavezu plaćanja izdržavanja po ceni svoje egzisten-cije, odnosno uz opasnost koja ugrožava njegovo zdravlje. „Bračni drug je u obavezi da plaća doprinos za supružansko izdržavanje samo ako mu to dozvo-ljavaju njegove materijalne mogućnosti, što se ima shvatiti tako da nije dužan da se u tu svrhu lišava egzensticijalnog minimuma, niti da ulaže posebne napore kako bi obezbedio sredstva za izdržavanje, kao kada je u pitanju obaveza izdr-žavanja maloletne dece koja nisu u mogućnosti da se sama o sebi staraju.“ (Vs. BiH, Rev. 728/82)

Kod određivanja visine izdržavanja uzima se u obzir samo mogućnost su-pružnika koji je dužan davati izdržavanje, a ne i potrebe supružnika koji ga tra-ži, odnosno materijalna neobezbeđenost razvedenog bračnog druga. Supružnik nema isti tretman kao dete, te se ne cene njegove potrebe, već samo mogućnost supružnika koji je obavezan da plaća izdržavanje. Pri tome se prilikom utvrđi-vanja njegovih mogućnosti i doprinosa za izdržavanje ne uzima, prema sudskoj praksi, invalidnina koju zbog telesnog oštećenja, imovinske prilike drugih lica sa kojima stanuje (vanbračnog supružnika, dece i sl. ali, „Ako jedno lice onemogući drugo lice da ostvaruje svoje zakonsko pravo na izdržavanje, jedno lice otuđi svoju imovinu koja donosi prihod u nameri da na taj način dovede sebe u stanje zavisnosti tada sud uzima ovo u obzir prilikom odlučivanja o supružanskom izdr-žavanju“ (Vrhovni sud Vojvodine Gž. 380/83).

„U prihod davaoca izdržavanja: ulazi plata, honorari za autorska dela, na-knade za odvojen život, za teže i naročite uslove rada i sl. Samo na osnovu činje-nice da obveznik izdržavanja nije u radnom odnosu, ne može se uzeti da on nema mogućnosti da daje izdržavanje, već se moraju uzeti u obzir njegove stvarne mo-gućnosti da radom na svojoj imovini ili kod drugih lica ostvari zaradu ne samo

22 VSS, Rev. 2827/ol od 4.7.2001


87

radi zadovoljenja sopstvenih potreba, nego i potreba izdržavanog lica“ (Vrhovni sud Srbije, Gž. 622/85).

Pri ocenjivanju mogućnosti dužnika alimentacije moguće su i zloupotrebe s njegove strane. To su one situacije kad on namerno smanjuje svoje prihode ili se odriče neke imovinske koristi da bi prikazao kako nema sredstva potrebna za izdržavanje supružnika ili bar da bi ishodio manji iznos od onoga koji supružnik od njega zahteva.

3. O izdržavanju supružnika posle razvoda brakaIzdržavanje posle razvoda braka, kada se hoće objasniti njegova pravna pri-

roda, objašnjava se na različite načine, ali čini se da najviše pristalica ima tzv. alimentaciona teorija. Ona se u suštini svodi na to daje izdržavanje razvedenih supružnika produžetak dužnosti pomoći jednog supružnika drugom supružniku, koja nadživljuje brak i funkcioniše nezavisno od toga koji je supružnik kriv za ra-zvod braka. „Izdržavanje je, drugim recima, produženo delovanje jedne od brač-nih dužnosti u korist finasijski slabijeg, a na teret ekonomski jačeg supružnika, na temelju potrebe za izdržavanjem koja je uslovljena ranijim postojanjem braka“23. Čini se da je ova terorija prihvaćena i u sudskoj praksi „Pravo supružnika na iz-državanje posle razvoda braka proizilazi iz dugogodišnjeg ostvarivanja bračnih dužnosti, a posebno uzajamnog pomaganja na načelima solidarnosti u toku braka, kad je isti trajao 20 godina, u kom periodu je bračni drug obavljao sve poslove u kući i van nje, obzirom da sa starošću opada i njegova radna sposobnost i da nije u mogućnosti da svojim radom ostvaruje trajne prihode od kojih bi se izdržavao“24.

Što se tiče pretpostavki za izdržavanje, one su sadržane u odredbi čl. 151. st. 1. Porodičnog zakona.

U pogledu izdržavanja posle razvoda braka, zahtev za izdržavanje mora se postaviti najkasnije do zaključenja glavne rasprave u bračnom sporu, čl. 279. st. 1. Porodičnog zakona.

Pravo neobezbeđenog bračnog druga, pod pretpostavkama iz čl. 151. st. 1. Porodičnog zakona da mu se presudom kojom se brak razvodi dosudi izvestan iznos na ime izdržavanja na teret drugog supružnika u srazmeri njegovih moguć-nosti je pravo o kome sud odlučuje samo na zahtev supružnika koji se razvode, a ne po službenoj dužnosti. Zahtev može biti postavljen tužbom ili protivtužbom. Supružnik koji traži izdržavanje na teret drugog supružnika mora opredeljeno postaviti zahtev, jer se bez određenog zahteva ne može odlučivati. Nije, dakle, dovoljno da se zahteva izdržavanje (npr. po oceni suda) a da se ne odredi i njego-va visina. „Zahtev za zakonsko izdržavanje u brakorazvodnoj parnici mora biti određen, jer se u protivnom ne može o njemu suditi“25.

23 Marija Draškić, Porodično pravo i pravo deteta, izdanje Sl. glasnik, Beograd, 200724 Vrhovni sud Srbije, Gž. 346/8525 VSV, Gž. 631/77 od 20.6.1977; Vrhovni sud Srbije, Gž. 1584/78


88

„Kad je u bračnom sporu doneta i postala pravosnažna presuda o razvodu braka i ukinuta odluka o protivtužbenom zahtevu tuženog bračnog druga za iz-državanje, pa tužilac pre okončanja tog postupka umre, tuženi bračni drug ima pravo da zahteva da se postupak nastavi jer se radi o imovinskom zahtevu koji se može ostvariti za vreme od isticanja do smrti ostavioca i za koji odgovaraju naslednici ostavioca do visine vrednosti nasleđene imovine“26.

Izuzetno, bivši supružnik koji iz opravdanih razloga nije podeno tužbu za izdržavanje u bračnom sporu može je podneti najkasnije u roku od godinu dana od dana prestanka braka, odnosno od dana kada mu je učinjeno poslednje faktič-ko davanje na ime izdržavanja – čl. 279. st. 2. Porodičnog zakona. Sud će zahtev usvojiti samo ako su uslovi od kojih zavisi pravo na izdržavanje postojali u vreme prestanka braka i još uvek postoje u vreme zaključenja rasprave u sporu za izdr-žavanje – st. 3 istog člana.

4. Izdržavanje između vanbračnih partneraPrema članu 4. st. 1. Porodičnog zakona vanbračna zajednica je trajna za-

jednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji. Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da pravo izdržavanja između vanbračnih partnera postoji ako je njihova zajednica trajna. Na pitanje koja je vanbračna zajednica trajna, odgovor daje sud, u tumačenju jednog pravnog standarda. U pogledu pra-va na međusobno izdržavanja vanbračna zajednica je izjednačena sa bračnom zajednicom. Prema čl. 152. st. 1. istog zakona, vanbračni partner koji nema do-voljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog vanbračnog partnera srazmerno njegovim mo-gućnostima, na izdržavanje vanbračnog partnera shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o izdržavanju supružnika, uz još jedan uslov, a to je nepostojanje bračnih smetnji (bračnost, nesposobnost za rasuđivanje, srodstvo, starateljstvo, maloletstvo i mane volje).

Pravo na izdržavanje može se ostvariti samo dok vanbračna zajednica traje. Tužba za izdržavanje vanbračnog partnera može se podneti u roku od godinu

dana od dana prestanka zajednice života vanbračnih partnera, odnosno od dana kada je učinjeno poslednje faktičko izdržavanje – 51.279. stav 4. Porodičnog zakona

„Vanbračna zajednica osnovana za vreme trajanja braka, koja postoji u vre-me razvoda braka odnosno ostvarivanja prava na izdržavanje, zapreka je prilikom priznavanja prava na izdržavanje bračnom drugu“27.

26 VSS, Gž. 962/8127 VSH, Rev. 2613/82


89

5. Odricanje od izdržavanjaSupružničko izdržavanje je pravo koje je utemeljeno na zakonu, a ima za

cilj da se njime obezbedi životna egzistencija nezbrinutog bračnog druga, pa se stoga tog prava ne može odreći ni jedan od supružnika, kako je to određeno u čl. 8. stav 2 Porodičnog zakona. „Međutim, kada je u pitanju sam način realizacije tog prava, odnosno to da li će se supružničko izdržavanje plaćati u novcu ili izvršavati naturalnom činidbom, te da li odjednom ili u određenim vremenskim periodima, u tom pogledu bračni drugovi mogu zaključivati valjane sporazume koji obavezuju svakog od njih“28. „Nema razlike da li je odricanje usledilo pre ili posle razvoda braka, pod pretpostavkom da je to pravo postojalo, tj. da su bile eg-zistentne njgove pravne pretpostavke u trenutku razvoda braka, jer posle razvoda braka ne može nastati“29.

6. Kriterijumi određivanja izdržavanjaKod određivanja izdržavanja sud mora postupiti u smislu člana 160.

Porodičnog zakona. Ovaj član propisuje da se izdržavanje određuje prema potre-bama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu sud vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja – stav 1. Potrebe poverica izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja – stav 2. Mogućnost dužnika izdržavanja za-vise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica i drugih okolno-sti od značaja za određivanje izdržavanja, – stav 3. Minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju kao naknadu za hranjenike odnosno za lica u porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministrastvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skla-du sa zakonom – stav 4. Sud, dakle, u postupku treba, obzirom na životno doba tražioca izdržavanja, troškova života u prebivalištu tražioca, zdravstveno stanje i druge relevantne okolnosti najpre da utvrdi ukupan iznos potreban za izdržavanje tražioca izdržavanja. Po utvrđivanju ukupnog iznosa potrebnog za izdržavanje tražioca izdržavanja treba da se utvrdi i iznos koji izdržavano lice može da ostva-ri svojim radom, prihodima od imovine i drugo, i time delimično obezbedi deo sredstava potrebnih za izdržavanje, a u vezi sa tim i razliku koju treba da plaća davalac izdržavanja, ali tu razliku davalac izdržavanja treba da plati i može da plati samo u srazmeri sa njegovim materijalnim mogućnostima.

28 V. s. BiH, Gvl. 28/7729 Vrhovni sud BiH Gzz 73/74


90

7. Visina izdržavanja, način određivanja i trajanje izdržavanjaCilj zakonskog izdržavanja je da se visina izdržavanja odredi tako da budu

obezbeđena najnužnija sredstva za izdržavanje primaoca izdržavanja. Poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih primanja dužni-ka izdržavanja. Kada se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih me-sečnih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd.), visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

„Ako lice koje treba da plaća izdržavanje ne ostvaruje stalne mesečne pri-hode, obaveza izdržavanja se ne određuje u procentualnom, nego u nominalnom mesečnom iznosu, srazmerno potrebama izdržavanog lica i mogućnostima obve-znika izdržavanja“30. Tako: „Ako obveznik izdržavanja koje i ako zaposlen, na prinudnom odmoru, zagarantovanu zaradu ne prima duže vreme, ali ostvaruje prihode radeći van radnog odnosa, obaveza izdržavanja se tada određuje u no-minalnom novčanom iznosu, prema stvarnim mogućnostima da stiče zaradu“31.

„Nije suprotno propisu čl.162 Porodičnog zakona, dosuđivanje i kombi-novanih iznosa i to procentualno od zarade koju tuženi ostvaruje u redovnom radnom odnosu, kao i paušalno od privatne, dodatne, druge delatnosti, ukoliko utvrđeni doprinos u procentualnom iznosu nije dovoljan za podmirenje osnovnih životnih potreba izdržavanog lica supružnika, a pritom je obveznik izdržavanja u mogućnosti da tu zaradu ostvaruje i njome doprinosi izdržavanju“32.

Izdržavanje se po pravilu određuje u novcu. Izdržavanje se može odrediti i na drugi način, ali samo ako se poverilac i dužnik o tome sporazumeju – čl.161. stav 1 i 2. Porodičnog zakona.

Sto se tiče trajanja izdržavnja, po čl. 163. Porodičnog zakona, predviđeno je da izdržavanje može trajati određeno ili neodređeno vreme – st. 1. Izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina – st. 2. Izuzetno, izdržavanje supružnika po prestanku braka može se produžiti i posle isteka roka od pet godina ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika da radi – st. 3.

30 VSS, Gzz 105/96 od 15.10.199631 Okružni sud u Subotici, Gž. 120/0032 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2178/02


91

8. Promena visine izdržavanja„Visina izdržavanja može se povećati ili smanjiti ako se promene okolnosti

na nas osnovu kojih je doneta prethodna odluka. Time se otklanja poremećeni odnos između dužnikovih mogućnosti i poveriočevih potreba…“33

Svaka stranka (alimentacioni poverilac i alemntacioni dužnik) u parnici radi zakonskog izdržavanja može posle pravosnažnosti presude o alimentacionom pravu jedne i alimentacionoj obavezi druge stranke staviti zahtev novom tužbom za izmenu te pravosnažne presude ukoliko posle pravosnažnosti dođe do bitnijih promena u njihovim imovinskim prilikama, mogućnostima i potrebama – čl. 164 Porodičnog zakona. Pri tome nema značaja koliko je vremena proteklo od dono-šenja ranije presude.“, pa i u istoj kalendarskoj godini u kojoj je doneta sudska odluka“34.

„Kad se traži izmena pravosnažne presude kojom je dosuđeno izdržavanje onda se, za ocenu da li su se prilike izmenile, ima upoređivati stanje u vreme pod-nošenja poslednjeg zahteva za promenu odluke o izdržavanju sa stanjem u vreme donošenja presude čija se izmena traži, a ne sa stanjem koje je postojalo kada je odbijen zahtev za povećanje izdržavanja“35.

Postojanje opravdanih razloga za izmenu ranije odluke, stvar je ocene suda i sud je jedino pozvan da novom sudskom odlukom izvrši reviziju ranije odluke u pogledu visine izdržavanja, kroz ocenu izmenjenih pretpostavki za izdržavanje. „Za izmenu presude o izdržavanju, nije dovoljno samo formalno postojanje takve presude, ukoliko je izdržavano lice kroz dugi niz godina rešilo pitanje svog iz-državanja ostvarivanjem prihoda, tako da ranije dosuđeno izdržavanje nije imalo nikakvog značaja, niti je bio izvor prihoda alimentacionog poverioca.“36

„U sporu radi povišenja supružanskog izdržavanja prigovor tuženika ogra-ničen je na pitanje da li tužilji pripada povišenje, a ne može se prigovoriti osno-vanosti izdržavanja koje je već ranije rešeno. Ovo pitanje se može ponovo ra-spravljati u poseboj tužbi ili putem protivtužbe a ne prigovora.“ (Vs. APV Rev. 3003/63)

9. Prestanak prava na izdržavanjeKao što je napred izneto, pod pretpostavkama iz člana 151. Porodičnog za-

kona, moguće je konstiuisati izdržavanje tokom braka i po razvodu braka. Ako je priznato izdržavanje tokom braka, obaveza po presudi može trajati najduže do pravosnažnosti presude kojom se brak razvodi. Tim danom automatski prestaje,

33 Radoje Korać, Pravna priroda promenjivosti visine zakonske alimentacije, Glasnik AKV, br. 12/85

34 Vhovni sud Srbije, Gž. 2026/8535 VSS, Rev. 442/7936 Okružni sud u Nišu, Gž. 1735/83)


92

te nastaje izdržavanje priznato presudom po razvodu braka, ukoliko je priznato. Izdržavanje priznato tokom postojanja braka prestaje danom pravosnažnosti pre-sude kojom se brak razvodi, bez obzira da li je tom presudom priznato izdržava-nje ili ne. Izdržavanje dosuđeno tokom braka, može prestati nastupanjem neke od pretpostavki iz člana 167. Porodičnog zakona.

Prema 51.167. Porodičnog zakona, kada prestanu pretpostavke koje su po-služile kao osnova za njegovo konstituisanje, prestaje i izdržavanje supružnika. Prestankom ma i jedne od njih gasi se automatski pravo na izdržavanje ili dužnik obaveze izdržavanja stiče pravo da traži od suda da utvrdi da je pravo na izdrža-vanje prestalo.

Prema navedenom propisu izdržavanje prestaje: kada istekne vreme trajanja izdržavanja i smrću poverioca ili dužnika izdržavanja, kada poverilac izdržavanja sklopi novi brak odnosno vanbračnu zajednicu. Izdržavanje može da prestane: kada poverilac izdržavanja stekne dovoljno sredstava za izdržavanje, odnosno kada dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje za njega postane očigledno nepravično.

Supružnik čije je pravo na izdržavanje jednom prestalo ne može ponovo ostvariti pravo na izdržavanje od istog supružnika, pa makar kasnije nastupila koja od pretpostavki. „Za zakonsku obavezu izdržavanja nije relevantno što je supruga bila bolesna u vreme zaključenja braka ako je zaključenjem braka izgu-bila pravo na zakonsko izdržavanje od razvedenog supruga, a sada je nezaposlena i nema sredstva za život“ (V. s. BiH, Rev. 3/88 od 10.11.1988) „Supruga koja je povukla tužbu radi zakonskog izdržavanja, jer je svojim radom pribavljala sred-stva za život, nema pravo da traži od razvedenog supruga zbog toga što je neko-liko godina posle razvoda braka postala nesposobna za privređivanje „(V. s. Bih Rev. 462/88 od 15.2.1988)

Kod prestanka izdržavanja može biti sporno kad ovo pravo prestaje pove-riocu alimentacije, tj. da li nastupanjem razloga ili momentom podnošenja tužbe za ukidanje izdržavanja. „Bivši bračni drug može tražiti da se utvrdi da je tuže-noj prestalo pravo na supružansko izdržavanje, momentom razloga zbog koga ovo pravo postoji.37. Tako: „tuženoj je prestalo pravo na izdržavanje, ne od dana kada je stupila u brak, bez obzira što je tužba za prestanak prava kasnije podneta. Tužilac tužbom osnovano traži da je tuženoj prestalo pravo na izdržavanje od dana sklapanja novog braka, kao i iznose izdržavanja date na ime izdržavanja od dana sklapanja braka pa do podnošenja tužbe“38.

37 Vrhovni sud Srbije Rev. 62/84 od 22.2.198438 VSS, Rev. 406/78


93

Assist. prof. Milan Počuča, Ph.D.The assistant professor at the Faculty of Law, the University of Business Academy, Novi Sad

Legal support of marital and extramarital partners

A b s t r a c t

Generally speaking, one of the most important achievments of a marital and extramarital union represents an issue of legal support. The responsibility of support is regulated in detail by the Family law from 2005. By introducing a legal standard of „An obvious injustice for debtor of support“, a lawmaker has, for ethical reasons in the first place, reduced a possibility of misusing the right to legal support and strengthened the role of the court in making competent decisi-ons related to the request of the parties.

Key words: alimony, a giver of support, a receiver of support, work incapa-city, impossibility of being employed, an obvious injustice.

Literatura

1. Marija Draškić: Porodično pravo i prava deteta, Beograd, 2007.2. Rajko Sudžum: Imovinski odnosi bračnih drugova, Beograd, 1982.3. Tomislav Ilić, Imovinski odnosi razvedenih supružnika, Beograd, 1996.4. Gams Andrija, Bračno i porodično imovinsko pravo, Beograd, 1966.5. Marko Mladenović: Porodično pravo, knjiga II, Beogad, 1981.6. Radoje Korać: Pravna priroda promenjivosti visine zakonske alimentacije,

Glasnik Advokatske komore Vojvodine, br. 12/1985.7. Porodični Zakon, Sl. glasnik 18/05.

94

Doc. dr Vuk Raičević*Mr Slobodan Spasić**Mr Rade Glomazić***

ČOVEK I PRAVO INTELEKTUALNE SVOJINE

REZIME: Dimenzije ljudskog stvaralaštva i nivoi ljudskog dostojanstva, kao i stepen razvoja nacionalnog i globalnog pravnog poretka ogledaju se, između ostalog, i u širini primene postulata prava intelektualne svojine. Vrlo složeni društveni odnosi formiraju se i postoje u vezi sa nastankom, korišćenjem i transferom predmeta prava intelektualne svojine. Otuda pro-ističe potreba i obaveza svih subjekata da poznaju i pravovaljano prime-njuju norme ove grane prava koja zaokružuje odnose i pojave u vezi sa mnoštvom rezultata intelektualne akcije. Skoro svi predmeti koji okružuju čoveka su nečije delo i samim tim intelektualna svojina njegovog izumi-telja. Izumitelj je onaj koji je posvetio vreme, novac, energiju i znanje da izmisli i napravi novu stvar. Zbog toga se njihova upotreba mora regulisati pravom. To čini pravo intelektualne svojine. Predmeti intelektualne svoji-ne se razvrstavaju u dve osnovne kategorije:1. industrijska svojina,2. autorska prava i srodna prava.Prava intelektualne svojine su napisana i širom sveta usvojena iz nekoli-ko važnih razloga. Njihova suštinska svrha je da: podstaknu individuu na nove pronalaske, daju prepoznatljivost kreatora i pronalazača, pruže mate-rijalnu nagradu za intelektualnu svojinu i obezbede dostupnost originalnih (pravih, prvih, istinskih) proizvoda.

Ključne reči: intelektualna svojina, pronalazak, industrijska svojina, stva-ralaštvo, autorsko pravo, pravna zaštita.

* Docent na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe, Univerziteta Privredna akademija, Novi Sad

** Asistent na Fakultetu za primenjenu ekologiju Futura, Univerzitet Singidunum*** Doktorant političkih nauka, Evropski centar za mir i razvoj Univerziteta za mir UN

UDK: 347.77BIBLID: 0352-3713(2010);(3–4):94–108

Doc. dr Vuk Raičević, mr Slobodan Spasić, mr Rade Glomazić: Čovek i pravo intelektualne svojine

95

Umesto uvodaOd svog postanka čovek je prevalio veliki put. Kao akter promena on je pra-

vio krupne korake na putu stvaranja svoje održivosti. Celokupna dosadašnja po-znata geneza humanoidnih bića opstajala je zbog asimilacije znanja prethodnika. Homo sapiens, Homo faber, Homo politicus, Homo economicus, Homo tehno-logicus, Homo humanis, Homo ecologicus danas, čuvari su evolucije i pokretači razvoja. Njihova biološka konstitucija bila je i ostala obdarena tako prefinjenim potencijalima da je mogla i može postići duhovnost. Njihova duhovnost je bila i ostala stvaralačka. Duhovnost, socijalnost i nikada umirujući intelekt ljudi mogu se sagledati kao postulati sinergizma čovečanstva. Svest čoveka, koja se rađala, menjala i razvijala u svoj širini civilizacijskih tokova, kao i njegova socijalna i emocionalna inteligencija, nastajale su kao protivteža problemu znanja koje je oduvek opterećivalo čovečanstvo. Zahvaljujući neznanju, a želeći da zna i ume, čovek je stvarao.

Posmatrajući danas dugački i višeslojni niz rezultata ljudskog stvaralaštva, izgleda kao da kroz višedimenzionalnu prizmu posmatramo spojene istoriju, sa-dašnjost i budućnost naše konstantne pomičnosti, uviđajući da je čovek svojim radom i stvaranjem novog oduvek bio biocentričan – okrenut ka životu.

Priroda je bila dvostruko blagotvorna prema čoveku: podarila mu je mozak, a potom i obilje fizičkih i bioloških resursa na zemlji. Čoveku je preostalo samo da počne da stvara svet koristeći mozak i prirodne resurse oko sebe. Život se pobrinuo da čoveku ne manjkaju ni kreativnost ili imaginacija. Obskrbljen svim ovim instrumentarijem, čovek je započeo stvaranje različitih artikala i proizvoda za svoje potrebe, komfor i ugodnost. U prvo vreme, ljudski pronalasci i kreacije potpadali su pod državno dobro. To su bila javna dobra1. Svako je mogao da koristi i kopira ove izume i nova rešenja bez ikakvih ograničenja, uzdržanosti ili plaćanja.

Ipak, prolaskom vremena (veći deo istorije), uvideo se značaj i vrednost takvih pronalazaka. Pojavio se novi aspekt u vezi sa ljudskim izumima – ko-mercijalna vrednost. I prekretnica je bila spremna da se desi. Do kraja 20. veka, kreacije ljudskog mozga prepoznate su kao intelektualna svojina vlasnika krea-cije (svojina određenog čoveka, vlasnika mozga koji je izumeo konkretnu stvar). Prava vlasnika nad njegovim izumom su prihvaćena i danas ih poznajemo kao prava intelektualne svojine. Ova prava štite vlasnička prava pod raznim katego-rijama, poput: patenti, industrijski dizajn, autorska prava, zaštitni žig, itd.

Kako se stvaralo pravo intelektualne svojineDa bismo spoznali kako se i zašto stvaralo pravo intelektualne svojine mora-

mo razumeti da se ono bavi pronalascima. A, pronalazak, kao rezultat duhovnog

1 Od latinskog Res publica, što znači dobro od javnog značaja.


96

stvaralaštva, i kao predmet puno vekova kasnije uobličenog prava intelektualne svojine, vraća nas u daleku prošlost. Niko pouzdano ne zna kada je nastao prvi pronalazak i šta je to bilo, ali priča o pronalascima, koji su vodili svet kroz istoriju i doveli ga na prag posthumanističkog, postinformatičkog društva, sa sigurnošću izaziva strahopoštovanje prema izumiteljskim delima naših predaka, a i savreme-nika. Pronalasci stoje kao nemi tekst proizvodnje života.

Džulijan Haksli (Julian Huxley2), britanski humanist, pisac i biolog, napisao je: „Čovek je najsavršeniji instrument na zemlji. Proizlazi da je naša odgovor-nost zastrašujuća.“

Antičko doba, svojim poimanjem pojava i odnosa, izgradilo je mnoge stu-bove razvoja društva i potonjih država. Dok pronalazačka delatnost nije bila dovoljno društveno afirmisana, jer potreba unapređivanja proizvodnje nije bila značajan element društvene svesti antičkog doba, na umetnost i književnost se veoma blagonaklono gledalo, te su autori umetničkih i književnih dela uživa-li određena prava. Ona su, ipak, više bila skup povlašćenog statusa u društvu i pred vladarem, i moralnih prava autora da obeležava svoje delo imenom i da ga predstavlja javnosti. Pronađeni keramički predmeti nose imena i oznake autora, proizvođača tih predmeta. Već tada su se kršila autorska prava, na šta pažnju skreće rimski pesnik Marcijal3, koji pesnike koji pod svojim imenom objavljuju javnosti tuđe pesme naziva plagiarusima – kradljivcima ljudi. Danas plagijat zna-či objavljivanje tuđeg rada pod svojim imenom. Priznanje intelektualne svojine u antičkom dobu bilo je pitanje ugleda i časti, te pravo ne prepoznaje instituciju materijalne naknade. Ipak, u pojedinim slučajevima, neka vrsta honorara sledi-la je autorima od lica naručilaca umetničkih i književnih dela, koja se nazivala honorarium, preteča današnjeg autorskog honorara. Izraz mecena, što znači lice koje pomaže umetnike, je bilo prezime najpoznatijeg zaštitnika umetnika i knji-ževnika u doba Rimskog carstva.

Književna dela su se i tada umnožavala u tzv. bibliopolima i librariusima. Bibliopoli su bile prve izdavačke kuće. Autor je predavao svoj rukopis bibliopo-lu, za to dobijao honorarium, istovremeno gubeći pravo svojine nad delom, čiji je vlasnik postajao bibliopol. Iako je rimsko pravo u kasnijim fazama razvoja pruža-lo zaštitu autorima robnih znakova i davalo mogućnost autoru pravo tužbe zbog uvrede časti (ličnopravna priroda zaštite), a pojam bestelesnih stvari bio poznat, autor nije imao pravo na proizvod svog intelektualnog rada nezavisno od materije na kojoj je takav rad napisan ili urađen. Autoru je ostajalo priznanje i čast što se njegovo delo umnožava i prodaje. Rukopis se umnožavao prepisivanjem od stra-ne robova – prepisivača. Aktivnost se sastojala iz tri dela u tri spojene prostorije. U prvoj bi čitač glasno čitao tekst stotinama prepisivača, u drugoj su stručnjaci za pravopis i gramatiku ispravljali greške, dok su se u trećoj povezivale i koričile

2 Sir Julian Sorell Huxley (22 Jun 1887 – 14 Februar 1975), britanski humanist, pisac i biolog. 3 Marcus Valerius Martialis, Latinski pesnik, rođen u godinama Stare ere, 38–41.


97

knjige, ako se rukopis izdavao u obliku knjige, ili lepile stranice papirusa, ukoliko se delo izdavalo u rolni papirusa. Cena knjige i ugled bibliopola zavisili su od kvaliteta prepisanog teksta.

Srednji vek, često nazivan i najmračniji vek ljudske istorije, nije doneo ve-liko pomeranje u shvatanju prava intelekualne svojine. Feudalno društveno-eko-nomsko ustrojstvo i Katolička crkva kočile su razvoj građanstva. Međutim, jedna od ključnih prekretnica za razvoj predmeta ove grane prava se dogodila pred osvit Novog veka. Nemac Johan Gutenberg4 izmislio je 1439. godine prvu štam-paću mašinu. Štampanje i izdavanje knjiga postaje privredna delatnost u usponu, a knjiga ozbiljan tržišni proizvod sa prometnom vrednošću. Autorima se još uvek ne pruža imovinsko-pravna zaštita u smislu današnjeg autorskog prava, već tek pravo da i dalje nose lično priznanje i ubiru određenu naknadu samo u momentu predaje rukopisa izdavaču. Ime izdavača često je bilo u prvom planu na štampa-nom materijalu, mnogo vidljivije od imena autora. Štaviše, po izdavanju knjige od strane prvog izdavača, ostali izdavači mogli su neometano izdavati isti rukopis bez traženja ičije saglasnosti ili plaćanja naknada.

Od 16. veka vladari su počeli davati prvim izdavačima posebne beneficije, u formi javne isprave, nazvane privilegijama, kojim su štampari i izdavači sticali isključivo pravo štampanja i izdavanja nekog dela na određeni broj godina. Iako je privilegija, kao forma objektivnog autorskog prava zasnovana na dozvoli za obavljanje privredne delatnosti, nastala radi zaštite interesa štampara i izdavača, a ne autora, ona je predstavljala prvi oblik pravne zaštite u pravu intelektualne svojine, označivši početak uspostavljanja reda i poretka na polju autorskog pra-va, sa još uvek brojnim manama. 1445. godine data je prva privilegija štamparu Manucu iz Venecije da štampa jedno Aristotelovo delo na grčkom jezika. Prvi Zakon o privilegijama, koji priznaje izdavačima, ne i autorima, isključivo pravo štampanja i izdavanja jednog dela za određeno vreme donet je u Italiji 1603. godine.

Nedostatak postojanja subjektivnog autorskog prava, zasnovanog na pravu i moralne i imovinske svojine autora i na sadržaju svoga dela i materijalu na kome je delo urađeno, počeo se otklanjati davanjem privilegija autorima. Zanimljivo je da je jedna od prvih poznatih privilegija odobrena autorima bila lična privilegija unukama La Fontena5 za štampanje i izdavanje La Fontenovih Basni, data od strane Kraljevskog saveta Francuske. Bila je to jedna od prvih naznaka utemelje-nja naslednog autorskog prava. I tako dolazimo do važne 1710. godine i Zakona Ane Stjuart6. Ovaj zakon engleske kraljice Ane Stjuart po prvi put priznao je au-toru pravo na delo, kao isključivo pravo u trajanju od 14 godina od objavljivanja

4 Johann Gutenberg (Johannes Gensfleisch zur Laden zur Guttenberg) 1398 – 1468, nemački me-talac i izumitelj, poznat po tome što je prvi štampao knjige uz pomoć pomičnih slova i tako omo-gućio veću pristupačnost pisane reči i brži protok znanja u renesansnoj Evropi.

5 Jean de la Fontaine (1621–1695) francuski pjesnik i basnopisac. 6 Ana od Velike Britanije (6. februar 1665 – 1. avgust 1714) kraljica Engleske, Škotske i Irske.


98

rada, sa mogućnošću produženja na još 14 godina, ako je autor bio živ u vreme kada je prvi period od 14 godina istekao. Ovaj prvi zakonski tekst iz oblasti au-torskog prava u Engleskoj primenjivao se sve do 1911. godine kada je zamenjen Zakonom o autorskom pravu.

Jedna od najvećih civilizacijskih tekovina, Francuska građanska revoluci-ja7, krajem 18. veka, ostavlja za sobom i dekrete kojima autorsko pravo karakte-riše kao najsvetliji i najličniji oblik svojine, i pruža autorima doživotno isključivo pravo iskorišćavanja i raspolaganja svojim delima, a njihovim naslednicima ista prava u trajanju od 10 godina od smrti autora.

Priča o pronalascima i razvoju prava industrijske svojine, drugog sastavnog dela prava intelektualne svojine, je umnogome slična. Razvoj zanatske, robne proizvodnje i trgovine nagonio je proizvođače i trgovce da osmišljavaju nove modele proizvodnje, nove proizvode, nove načine pakovanja i obeležavanja svo-jih proizvoda. Oni manje kreativni imali su pomoć u brojnim istraživačima i izu-miteljima. Smatrajući da su došli do nečeg novog, obraćali su se vladaru sa mol-bom da zaštiti njihov pronalazak i korišćenje istog. Vladar, ili pak neko u njegovo ime, je cenio novost, primenjivost i korisnost pronalaska, i u slučaju pozitivnog odgovora odobravao privilegije prvom pronalazaču ili prvom korisniku novog pronalaska ili nove delatnosti. Privilegije su se nazivale litterae patentes i preteča su današnjeg patenta, kao oblika pravne zaštite pronalaska.

Vladari su uglavnom davali privilegije, jer je korisnik privilegije bio oba-vezan da deo prihoda daje vladaru za sve vreme trajanja privilegije. Pravo volje vladara bilo je u punom jeku i primeni.

Engleska je i u ovoj oblasti bila pionir, pa je prvi pravni tekst koji je reguli-sao zaštitu pronalazaka bio Statute of Monopolies, donet 1623. godine. Ovde je važno napraviti sledeći komentar. Pomenuti propis nije donet da bi se regulisala pravna zaštita pronalazaka, on je samo ustanovio instituciju patenta kao oblika pravne zaštite pronalaska, već je značio pokušaj zauzdavanja veoma jakih i ra-sprostranjenih monopola, koji su sazrevali na plodnom tlu sistema privilegija. Profesor Slobodan Marković8 u knjizi „Patentno pravo“ ističe da se tada istorija privilegija koncepcijski udaljavala od izvorne ideje da se nagrađuje lični dopri-nos opštoj stvari i približavala ideji o instrumentu kojim se pojedinac, bez obzira na lični doprinos, stavlja u službu opštih interesa. Privilegije su se iz mere koja stimuliše pronalazaštvo i privrednu delatnost pretvarale u oruđe monopolizaci-je privrede i kočenja tehnološkog razvoja, što je godilo jačanju apsolutizma na evropskom kontinentu.

7 Francuska građanska (buržoaska) revolucija započela je 1789. godine, a trajala do 1795., po ne-kima i 1799. godine. Najveće je dostignuće toga procesa ukidanje feudalnih odnosa u Francuskoj i u velikom broju ostalih europskih zemalja.

8 Marković Slobodan, redovni profesor – Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.


99

Pirov skok u napred u genezi nastajanja prava industrijske svojine je učinjen 1787. godine u Francuskoj prvim Zakonom o zaštiti uzoraka (umesto termina uzorak danas se koristi termin dizajn). Zakon nikada nije stupio na snagu zbog lobiranja tekstilne industrije kojoj nije odgovaralo prethodno objavljivanje uzo-raka kao uslov za dobijanje pravne zaštite. Stvarni skok usledio je 1790. godine kada je u SAD donet prvi Zakon o patentima, a već godinu dana docnije i u Francuskoj, odakle termin industrijska svojina i vodi poreklo. Pronalazaču je pri-znato pravo na patent kao isključivo pravo, uz vladavinu načela teritorijalnosti i vremenskog ograničenja. U veku koji je usledio francuski pravnici, odgovarajući na zahteve sve dinamičnijeg razvoja robne proizvodnje, prometa i tržišta proi-zvoda, prvi donose prva zakonska akta u cilju zaštite robnih žigova 1803. (Zakon o manufakturama, fabrikama i radionicama) i porekla robe 1844. (Zakon protiv zloupotrebe trgovačkog imena). Njihove kolege iz Nemačke, svedoci nelojalnog ponašanja konkurentskih preduzeća na domaćem, već tada visoko razvijenom tržištu industrijske proizvodnje i trgovinske razmene, daju 1896. godine doprinos razvoju ove grane prava prvim Zakonom o nelojalnoj konkurenciji.

Težište razvoja prava industrijske svojine bilo je značajno uzdrmano iste go-dine u Holandiji gde je privremeno ukinut Zakon o patentima. Naime, pronalazak je od strane jednog dela teoretičara smatran ciljem i rezultatom stvaranja celo-kupne društvene zajednice na bazi nasleđenog i akumuliranog istorijskog zna-nja, i ne može biti pripisivan pojedincu sa isključivim pravom korišćenja istog. Ovakva gledišta su i danas prisutna u pravnoj teoriji, i zahtevaju značajniji osvrt. Na ovom mestu ćemo se samo dotaći stava teoretičara radne teorije koji kažu da u stvaranju jednog intelektualnog dobra ne učestvuje samo pojedinac, već je u tom dobru sadržana akumulacija opšteljudske mudrosti i znanja, te se postav-lja pitanje da li individua ima prava da lišava ostale ljude prava iskorišćavanja predmetnog dobra – izuma. Dalje kažu da nemaju svi tvorci pravo na ono što su stvorili, jer bi u tom slučaju i roditelji imali pravo svojine na deci. Suprotno tome, po teoriji prirodnog prava, koje je danas uglavnom napušteno, stvaralac ima pri-rodno pravo na rezultate svog intelektualnog rada i društvo je u moralnoj obavezi da mu to pravo prizna. Ugovorna teorija zastupa sledeći pogled kroz prozor: iz-među društva i pronalazača postoji ugovor, na osnovu koga izumitelj objavljuje svoj pronalazak, a društvo mu obezbeđuje monopol za korišćenje istog. S jedne strane, pojedinci su motivisani da se bave pronalazaštvom jer rezultati njihovog intelektualnog rada mogu postati pravom zaštićeni i potom ekonomski eksplo-atisani, dok s druge strane pravedno je da društvo posebno nagrađuje one koji svojim pronalascima čine društvu usluge.

Od međunarodnih dokumenata u razvoju prava intelektualne svoji-ne nepobitno vredi pomenuti Parisku konvenciju iz 1884. godine kojom je osnovana Međunarodna unija za zaštitu industrijske svojine (među zemlja-ma potpisnicama našla se i Srbija), Bernsku konvenciju iz 1886. godine ko-jom je osnovana Međunarodna unija za zaštitu književnih i umetničkih dela, i


100

Štokholmsku Konvenciju o Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu 1967. godine, kada je i stvoren jedinstveni biro koji je objedinio obe unije – Uniju za industrijsku svojinu i Uniju za autorsko pravo.

Prva akta u domaćem zakonodavstvu, koja su regulisala industrijsku svo-jinu, bili su Zakon o fabričkim i trgovačkim žigovima i Zakon o zaštiti mustara i modela Kraljevine Srbije iz 1884. godine. Zanimljivo je da Srbija i Crna Gora nisu imale propise o autorskom pravu sve do donošenja prvog jugoslovenskog zakona iz ove oblasti 1929. godine. Do tada, u Vojvodini pod Austro-ugarskom primenjivao se Carski patent o zaštiti književne i umetničke svojine od 1846. i Zakon o autorskom pravu od 1895. godine.

Intelektualna svojina

Poznavanje prava intelektualne svojine je obaveza svakog čoveka. Čovek se u svakodnevnom životu susreće sa pronalascima ljudskog mozga: dizajn kuće, nameštaj, tepih, frižider, televizor, telefon, fotografije, slike, zidni sat, automobil, knjige, penkalo, papirne maramice, cipele, nakit, farmerke, šešir, bicikl. . . Lista je beskrajna. Skoro svi predmeti koji okružuju čoveka su nečije delo i samim time intelektualna svojina njegovog izumitelja. Izumitelj je onaj koji je posvetio vre-me, novac, energiju i znanje da izmisli i napravi novu stvar. Zbog toga se njihova upotreba mora regulisati pravom. To čini pravo intelektualne svojine.

Predmeti intelektualne svojine se razvrstavaju u dve osnovne kategorije:1. industrijska svojina,2. autorska prava i srodna prava.Osnovna zajednička nit prava industrijske svojine i autorskog prava leži u

širem predmetu pravne zaštite: oba prava štite rezultate intelektualnog stvaralaš-tva. Tvorac i autor dela imaju subjektivno pravo, sličnog opsega.

Razlika između ove dve podgrupe prava intelektualne svojine može se naj-lakše objasniti na sledeći način: pravo industrijske svojine ili pronalazačko pravo pruža pravnu zaštitu stvorenim tvorevinama na polju tehnike i industrije, dok au-torsko pravo daje pravnu zaštitu stvorenim delima iz oblasti književnosti, umet-nosti i nauke.

Razlika se lako da videti i u momentu nastanka prava. Tako se nastanak prava industrijske svojine vezuje za momenat donošenja akta kojim nadležni or-gan ili institucija u državi priznaje određenom licu, fizičkom ili pravnom, pravo koje je traženo. Suprotno tome, autorsko subjektivno pravo nastaje u trenutku nastanka dela.

Pojam prava industrijske svojine

Pravo industrijske svojine je skup pravnih normi kojima se regulišu tri grupe društvenih pojava i odnosa:


101

1. U prvu grupu spadaju rezultati duhovnog stvaralaštva čoveka, koji se u literaturi nalaze pod jednim zajedničkim imenom – pronalasci. Pronalazak je novo rešenje tehničkog problema, koje u odnosu na druga rešenja ima najviši stepen inventivnosti, a koje se može primeniti u nekoj privrednoj delatnosti. Drugim rečima, pronalazak je nov proizvod ili novi proces, postupak nov način da se nešto uradi. Da bi se nazvalo pronalaskom, mora biti novo, inventivno i primenjivo. Oni se štite u jednom od narednih oblika: patent, mali patent, ko-risni model, dizajn, tehničko unapređenje, biljne sorte, topografija integrisanih kola i know-how9.

Pronalazak se univerzalno štiti patentom. Patent je pravna kategorija pod kojom vlasnik pronalaska, pronalazač, može registrovati svoj izum, ako ispuni materijalne (novost i privredna primenjivost pronalaska) i formalne uslove (pro-pisuje nacionalno zakonodavstvo). Patent uglavnom važi 20 godina od dana pod-nošenja zahteva za registraciju i zaštitu pronalaska. Po isteku ovog perioda izum biva dostupan svima za komercijalnu eksploataciju i postaje javno dobro.

Na ovom mestu navodimo interesantno i poučno pisanje dr Sime Jelače10 o patentima:

Edison – Svon – Pupin – Markoni – Rentgen – TeslaTomas Alva Edison (1847–1931) se smatra svetskim rekorderom u broju

registrovanih patenata, 1093. Pored jednosmerne struje pripisuje mu se i izum prve električne sijalice. Manje je poznato da je engleski fizičar i hemičar Džozef Svon (1824–1914) stvarni pionir električnog osvetlenja i fotografije. On je na-pravio prvu električnu sijalicu gotovo četvrt veka pre Edisona, 1860. Dvadeset i tri godine nakon toga, Tomas Edison i Džozef Svon su formirali zajedničku firmu „Edison & Swan United Electric Lighting Company“ i otpočeli masovnu proi-zvodnju sijalica.

Poznato je da je Edison bio izuzetno radan, provodio je po 16 sati dnevno u svojoj fabrici. Slično je zahtevao i od svih svojih saradnika, u prvom redu in-ženjera. A kako je relativno rano stekao dovoljan kapital imao je moć da izume svih svojih saradnika prijavljuje isključivo samo kao svoje. Između ostalih isko-ristio je i znanje Nikole Tesle, koji ga je ubrzo napustio kao poslodavca. Tu je i Aleksandar Graham Bel (1847–1922), osnivač kompanije AT&T. Evidentno je da je Bell-ov telefon poboljšan ugradnjom Edisonovih ugljenih provodnika, za šta se pretpostavlja da su izumi samoga Bela.

Kada je Pupin u jednom svom govoru pohvalio Dobrovolskog i Brauna za praktičnu primenu Teslinih naizmeničnih struja, Teslina reakcija bila je da su ga ta dvojica pokrali. Kada je Tesla 1892. najavio mogućnost slanja visokofrekven-tnih struja na neograničene udaljenosti i potvrdio mogućnost slanja telefonskih

9 Know how – određena znanja i iskustva koja se primenjuju u industrijskoj i zanatskoj proizvodnji. 10 S. Jelača: Tragovi velikih otkrića, www. teslasociety. ch/info/60/2. doc


102

poruka transatlantskim kablom istome se usprotivio Pupin. Ubrzo zatim Pupin je podneo svoj patentni zahtev za višelinijsku telefoniju 1894. Taj zahtev je odbijen sa obrazloženjem predsednika patentnog biroa da je isto sadržano u Teslinom patentu i da predstavlja samo multiplikaciju Teslinih kola, te nema osnova za priznavanje patenta.

Poznato je da je Tesla podneo dva patentna zahteva iz oblasti radija 1897. i da su isti priznati 1900. Tesla je o istome podneo saopštenje pred Udruženjem elektroinženjera, kome je prisustovao i Guljelmo Markoni (1874–1937). Markoni je, nakon toga, podneo svoj patentni zahtev koji je odbijen. Nakon penzionisanja predsednika patentnog biroa, Markoni je ponovo podneo patentni zahtev za ra-dio, što je i priznato. Za isti mu je čak 1911. dodeljena Nobelova nagrada iz fizike. Konačno, odlukom Vrhovnog suda Sjedinjenih Država br. 6369 od 21.06.1943. Markonijev patent je poništen u korist Teslinog, kome je dat primat. Na žalost za Teslu odluka američkog suda stigla je prekasno, on je preminuo pre toga, 7. janu-ara iste godine. U svojoj knjizi Mark Sajfer piše da je Tesla bio svestan piratskih delatnosti Markonija i Pupina. Markonija je Tesla nazvao parazitom i mikrobom opake bolesti, a za Pupina je rekao da se stavio Markoniju na uslugu, opredelivši se za pogrešnu stranu.

Postoji zapis prema Teslinoj tužbi kod Drury Cooper da je on još 1897. iz-vršio prvi eksperiment bežičnog slanja poruke od Hjustona do Vest Pointa (oko 30 km) pred oko 3000 zvanica svih struka, kada je demonstrirao i teledirigovano upravljanje.

Postoje podaci da je Tesla još 1892. eksperimentisao sa specijalnim zraci-ma (x-zraci) i da je pred Udruženjem elektroinženjera prikazao snimke svoje šake i nožnog zgloba. Datom pronalasku Tesla nije pridavao odgovarajući značaj, snimke je zaturio u fioku u radionici i isti su izgoreli u požaru njegove prve labo-ratorije. Nemački fizičar Vilhem Konrad Rentgen (1845–1923) patentirao je pro-nalazak x-zraka 1895, za šta mu je dodeljena Nobelova nagrada iz fizike 1901.

Mali patent i korisni model su istovrsne kategorije kojima se štite pronalasci nižeg inventivnog nivoa i manjeg idejnog kvaliteta, pa samim time ne ispunjava-ju uslove za patentnu zaštitu, ali takođe predstavljaju novost, prevazilaze rutinsko korišćenje tehnike i imaju primenjivost u tehnici, tehnologiji. Na primer, predmet pronalaska koji se štiti malim patentom može biti rešenje koje se odnosi na konfi-guraciju ili konstrukciju nekog proizvoda ili raspored njegovih delova.

Industrijski dizajn je novi spoljni oblik proizvoda koji ujedno predstavlja novo primenjivo rešenje. Dizajn je estetski ili ukrasni aspekt nekog artikla. Može biti dvodimenzionalan, kao što su šare, linije ili boje; trodimenzionalan, poput po-vršine ili oblika predmeta. Cilj dizajna je da doprinese atraktivnosti. Zbog svoje komercijalne vrednosti, dizajn se takođe štiti pravom, tako što se dizajn registruje protiv ograničenja korišćenja i neautorizovanog kopiranja. Zaštita traje 5 godina i


103

može se obnoviti na novih 15 godina. Čak su i predmeti zanatstva (tradicionalnog i modernog) predmet zaštite u kategoriji industrijskog dizajna.

Tehničko unapređenje je svaka forma racionalizacije u procesu rada prime-nom poznatih sredstava i postupaka sa svrhom ostvarivanja boljih efekata u pro-izvodnji; na primer: uzdizanje produktivnosti rada, kvaliteta proizvoda, ušteda energije, zaštita životne sredine, poboljšanje tehničke kontrole proizvoda, i dr. Kao manji stepen inventivnosti i novosti od pronalaska, tehničko unapređenje se ne može patentirati.

Biljna sorta je skup biljaka unutar jedinstvene botaničke klasifikacije najni-že poznate kategorije, koji je, bez obzira da li su ispunjeni svi uslovi za prizna-vanje oplemenjivačkog prava, definisan izražavanjem osobina koje su posledica datog genotipa ili kombinacije genotipova i izdvojen od drugog skupa biljaka bar po jednoj od datih osobina i koji predstavlja jedinicu u odnosu na mogućnost sor-te za razmnožavanje bez promena; sorta se smatra novom ako na dan podnošenja zahteva za dodeljivanje prava oplemenjivača biljne sorte reprodukcioni ili ubrani materijal te sorte nije prodat ili na drugi način otuđen od strane oplemenjivača ili uz njegovu saglasnost, a radi njenog korišćenja u Republici Srbiji duže od jedne godine ili na teritoriji druge države duže od četiri godine, odnosno duže od šest godina u slučaju vinove loze, drvenastih voćnih vrsta i ostalog drveća; sorta se smatra različitom ako se jasno razlikuje u izražavanju najmanje jedne osobine koja je posledica uticaja genotipa ili kombinacije genotipova, u odnosu na bilo koju drugu sortu čije je postojanje opštepoznato u vreme podnošenja zahteva za dodeljivanje prava oplemenjivača biljne sorte, (po važećem zakonodavstvu Republike Srbije11).

Topografija integrisanih kola predstavlja trodimenzionalan raspored eleme-nata i međuveza u integrisanom kolu, a kolo je gotov ili međuproizvod u kome se ostvaruje određena elektronska funkcija i u kome su elementi i međuveze formi-rani u jednom komadu materijala.

Know-how čini skup praktičnih i stečenih znanja i iskustava koja se najče-šće koriste u primeni pronalaska. To je znanje i iskustvo nematerijalnog karak-tera koje se materijalizacijom u konkretnom procesu može preneti na druga lica. Know-how mora posedovati tajnost, u smislu da predmetna znanja nisu dostu-pna drugima, novost za sticaoca znanja, i ekonomski interes za nosioca znanja. Naučna znanja ne ulaze u domen know-how. Pravni propisi traže i zabelešku znanja na određenoj fizičkoj stvari, kao što su planovi, simulacioni modeli, teh-nička dokumentacija, i sl. Ovo je izraz koji je potekao iz poslovne prakse u SAD.

2. U drugu grupu spadaju znaci razlikovanja, a to su robni i uslužni znaci – znaci koji služe za razlikovanje jednog proizvoda ili usluge od drugih, istih ili sličnih proizvoda ili usluga, i nazivi za obeležavanje geografskog porekla

11 Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti (Službeni glasnik RS 41/09).


104

proizvoda – znaci za obeležavanje porekla proizvoda. Oni se štite u sledećim oblicima: robni i uslužni žigovi, i oznake porekla proizvoda.

Zaštitni žig štiti robne marke. On može biti kombinacija reči, slova, brojeva, crteža, slika, simbola i zvukova. Zaštitni žig ne samo da štiti prava intelektu-alne svojine, već pruža korisniku poverenje u kupovinu određenog proizvoda. Reputacija i kvalitet su neizostavne asocijacije na ovu pravnu kategoriju. Zaštitni žig se uobičajeno registruje na 10 godina, s tim da se registracija može ponavljati nebrojeno puta, plaćanjem odgovarajuće takse.

Dell, City Bank, Coca Cola, Woolmark, Mercedes Benz samo su neki od planetarno čuvenih korporativnih trgovinskih žigova, toliko prepoznatljivih po kvalitetu da ih je teško tehnološki kopirati.

Neki od proizvoda koje svakodnevno koristimo se povezuju sa geograf-skim poreklom. Npr. šampanjac iz Francuske, sir Rokefort takođe iz Francuske, votka iz Rusije, pasta iz Italije, maslinovo ulje Toskana12 takođe iz Italije, vi-ski Balantajns iz Tenesija13 SAD, Lipton čaj iz Engleske, itd. Ovi i mnogi drugi prepoznativi proizvodi (prepoznativi po geografskom poreklu) mogu se zaštiti pravom i međunarodnim ugovorima zato što deo njihove komercijalne, tržišne vrednosti nedvosmisleno čini poreklo.

Razliku između žiga i geografskog porekla možemo lako videti na slede-ćem primeru: Švajcarska je čuvena po proizvodnji satova (poreklo proizvoda), ali Rolex je ekskluzivni robni znak istoimenog proizvođača satova iz Švajcarske.

3. Treću grupu čine istupanja i odnosi privrednih subjekata na tržištu, a u vezi sa obavljanjem određene privredne delatnosti. Oni se štite u obliku prava o zaštiti konkurencije ili o suzbijanju nelojalne konkurencije. Ova grupa predstav-lja na izvestan način dopunu pravu intelektualne svojine.

Bilo bi vrlo interesantno nabrojati šta se sve ne računa pronalaskom. Od pro-nalaska bi trebalo razlikovati naučna otkrića, različita teorijska saznanja i metode kojima se došlo do tih saznanja, matematičke metode. Postoji saglasnost da ona pripadaju celom čovečanstvu, da predstavljaju osnovu za nastajanje pronalazaka, te da ne mogu biti predmet patentne zaštite koja je, ponovimo još jednom, isklju-čiva. Pronalazak ne mogu biti ni prikazivanje informacija, estetske kreacije, po-stupci i pravila za obavljanje intelektualnih delatnosti, za igranje igara. Takođe, pronalaskom se ne smatra ljudsko telo u bilo kom stadijumu njegovog formiranja i razvoja, kao ni geni izolovani iz ljudskog tela. Podrazumeva se da su iz razloga opštih, javnih i moralnih interesa određene kategorije izuzete iz pronalazaka, kao što su: kloniranje ljudskih bića, postupci za promenu genetskog identiteta ćelija ljudskih bića, korišćenje ljudskog embriona u komercijalne i industrijske svrhe, postupci izmene genetskog identiteta životinja, ako ti postupci izazivaju patnju životinja, a bez postizanja značajne medicinske koristi za čoveka ili životinju,

12 Toskana (tal. Toscana) je regija u središnjoj Italiji. 13 Tenesi (engl. Tennessee) je savezna država SAD, koja se nalazi u njenom istočnom delu.


105

zatim pronalasci hirurškog ili dijagnostičkog postupka ili postupci lečenja koji se primenjuju neposredno na ljudskom ili životinjskom telu osim proizvoda ili supstanci koje se primenjuju u tom postupku, životinjske pasmine ili biološki postupak za njihovo dobijanje, i sl.14

Rasprava o opravdanosti patentiranja rezultata biotehnoloških pronalazaka, rezultata genetskog inžinjeringa, transgenetskog ispitivanja na životinjama i bilj-kama, lekova duga je i sadržajna i zavređuje posebnu pažnju.

Pojam autorskog prava i srodnih pravaAutorsko pravo je skup pravnih normi kojima se regulišu prava stvaraoca

umetničkih, književnih i naučnih dela. Ono je podeljeno, mada ne dosledno svu-da, na objektivno i subjektivno autorsko pravo. Prvo reguliše odnose i pojave u vezi sa stvaranjem i korišćenjem autorskog dela, pruža zaštitu autoru i njegovom delu, i naslednicima i korisnicima autorskog dela. Drugo, subjektivno, štiti auto-rovu ličnost, njegovo ime i ugled, i daje autoru pravo iskorišćavanja i raspolaga-nja delom, kao i pravo da ostvaruje naknadu od lica kojima ustupi iskorišćavanje svoga dela.

Srodna prava obuhvataju prava interpretatora, proizvođača fonograma, pro-izvođača videograma, proizvođača emisija, proizvođača baze podataka i prvog izdavača slobodnog dela.

Da bi se rezultat duhovnog stvaralaštva smatrao za autorsko delo, po našem zakonodavstvu, trebalo bi da bude originalan (što je prilično subjektivna katego-rija) i u nekoj izražajnoj formi (izražavanje sadržine).

Autorska prava štite: književna, pisana dela (publicistička dela, brošure, članci, recenzije, enciklopedije, zbornici, antologije, zbirke), govorna dela (pre-davanja, govori, besede), muzička dela (sa i bez reči), filmska kinematografska i televizijska ostvarenja, dramska, dramsko-muzička, koreografska, pantomimska, kao i folklorna dela, dela likovne umetnosti, dela arhitekture, primenjene umet-nosti i industrijskog oblikovanja, kartografska dela (geografske i topografske karte), fotografije, makete, skice, računarske programe u izvornom, objektnom, izvršnom kodu, itd.

Ovakvo pravo znači ekskluzivno pravo autora da koristi ili da ovlasti drugog da koristi njegovo autorsko delo (rezultat njegovog ličnog rada). Reprodukcija ta-kvih dela, kao što su kopiranje, štampanje, javno izvođenje ili adaptacija, je zabra-njena, ukoliko nije data saglasnost autora. Autorsko pravo pruža direktnu ekonom-sku korist autoru sve vreme njegovog života i produžava se do 50 godina nakon smrti autora (70 godina na teritoriji našeg zakonodavstva15). Čovek se svakodnev-no susreće sa velikim brojem književnih, umetničkih, muzičkih autorskih dela. Muzička dela snimljena, emitovana ili izvođena u javnosti štite se do 100 godina.

14 Zakon o patentima, objavljen u „Sl. listu SCG“ br. 32/0415 Zakon o autorskim i srodnim pravima, 2005


106

Autohtono i tradicionalno znanje, folklor, kultura samo su neki od najnovi-jih primera dosega prava intelektualne svojine.

Umesto zaključka ili izazovi prava intelektualne svojine

Prava intelektualne svojine su napisana i širom sveta usvojena iz nekoliko važnih razloga. Njihova suštinska svrha je da:

1. podstaknu individuu na nove pronalaske,2. daju prepoznatljivost kreatora i pronalazača,3. pruže materijalnu nagradu za intelektualnu svojinu i4. obezbede dostupnost originalnih (pravih, prvih, istinskih) proizvoda.Pitanje izazova prava intelektualne svojine je ustvari pitanje kako da se

osigura budućnost stvaralaštva u digitalnoj eri. Dovoljan je latentni pogled kroz prozor da bismo videli da je globalna ekonomija satkana od rezultata intelektu-alnog rada. S obzirom na predviđanja futurista kako će planetarni svet izgledati, nećemo preterati ako pravo intelektualne svojine proglasimo za najvažniju granu pravu u budućnosti, odmah iza iskonskog prava na život. Globalizacija je učinila predmete intelektualne svojine svima dostupne (makar informativno), a mogao bi se braniti i stav da je sama globalizacija pokrenuta iz tog razloga. Transfer intelektualne svojine postao je nezaustavljiv. Globalna ekonomija u svojstvu me-diatora discipline na tržištu roba, usluga i informacija dobila je ozbiljnog igrača, ako ne i kapitena tima, u korišćenju i raspolaganju mogućnostima koja pruža pra-vo intelektualne svojine. Mogućnosti su, blago rečeno, ogromne. Stoga, propusti u preciznom definisanju, regulativi i primeni prava intelektualne svojine može u bliskoj budućnosti dovesti do pravog kolapsa prava na međunarodnom planu i prave anarhije u svetu zabave, kulture, medija. Piraterija (filmska, muzička i njihova mlađa sestra – softverska) je odavno u punom zamahu i stvara gubitke nacionalnim ekonomija u brojkama koje običan čovek teško može i da zamisli, pa i da izgovori.

Na Svetskom samitu o zaštiti autorskog prava, održanom u junu 2009. godi-ne u Vašingtonu, SAD, čulo se i sledeće:

Miloš Forman16, filmski reditelj: „Ako kočimo razvoj naše kulture, zakoči-ćemo srce i dušu našeg društva“.

Robin Gib17, pevač i tekstopisac: „Autorsko pravo nije prepreka, već mo-gućnost napretka, kreativnosti i komunikacije. Postojanje jakog prava autora neće ugušiti napredak digitalne utopije koju Google, Microsoft i drugi obećavaju. Autorsko pravo će promovisati takav napredak“.

16 Jan Tomaš Forman (češ. Jan Tomáš Forman, poznatiji kao Miloš Forman, rođen 18. februara 1932. godine u Časlavu, u tadašnjoj Čehoslovačkoj, danas Češkoj) filmski režiser, glumac, pisac, producent i predavač – www.sokoj.rs

17 Robin Hugh Gibb (rođen 22. Decembra 1949) pevač i pesnik, poznatiji kao član grupe „Bee Gees“ – www. sokoj. rs


107

Pol Vilijams18, kompozitor: „Umetnici vole da budu poštovani, ali ne želim da moje delo bude u fioci.“

Sfere bio i nanotehnologije, genetskog inžinjeringa, elektronskog poslo-vanja, neizostavne farmacije i medicine, alternativnog lečenja, multimedijalnih komunikacija, istraživanja kosmosa, virtualne zajednice, vanfizikalne zabave, menadžmenta otpada, proizvodnja novih energetskih resursa, multidisciplinarno-idejnog kreiranja sutrašnjice, samo su neke od fascinantnih oblasti nove etape života ljudske civilizacije u kojima će izazov biti regulacija upotrebe pronalazaka i ostalih dela ljudskog uma.

Pitanja pravedne naknade za intelektualni rad i opravdanosti isključenja ostalih iz ekonomske eksploatacije rezultata intelektualnog stvaranja ostaju po-sebno zahvalna za debatu.

Čovek je upućen da koristi pronalaske drugih ljudi od jutra do sumraka. Život nikada nije ni bio zamisliv niti ostvariv bez upotrebe izuma drugih. Ceneći doprinos pronalazaka i njhovih ostvaritelja razvoju ljudske civilizacije od najo-snovnijih potreba do hedonizma, a znajući ozbiljnost štete (nepravde – moralne i materijalne) koji može nastati nedozvoljenim korišćenjem naučnih doprinosa drugih individua, pravo intelektualne svojine se javilo kao garant neometane pro-izvodnje, prodaje, upotrebe predmeta kako od strane njihovih autora, tako i od strane ostalih ljudi, dajući svima do znanja benefite novih izuma. Stoga je pozna-vanje prava intelektualne svojine obaveza svakog čoveka.

Assist. prof. Vuk Raičević, Ph.D.The assistant professor at the Faculty of Law, the University of Business Academy

Slobodan Spasić, M.Sc.The assistant lecturer at the Faculty of applied ecology of Futura the Singidunum University

Rade Glomazić, M.Sc.A doctoral candidate of political science, The European centre of peace and develo-pment of the University of peace

Man and Intellectual Property Rights

A b s t r a c t

Dimensions of human creativity and levels of human dignity and the degree of development of national and global legal system are reflected in the scope of

18 Paul Hamilton Williams, Jr. (rođen 19. Septembra 1940) američki muzičar, kompozitor, teksto-pisac i glumac – www.sokoj.rs


108

intellectual property rights. Very complex social relationships are formed and are related to the creation, use and transfer of cases of intellectual property rights. Hence derives the needs and obligations of all subjects to know and apply the norms valid to this branch of law which rounds relations arising in connection with a number of intellectual activities. Almost all the objects that surround us are someone’s creation and therefore intellectual property of its inventor. Originator is the one who devoted time, money, energy and knowledge to invent and create new things. Therefore, their use must be regulated by law. All these are the cases of intellectual property rights.

Intellectual property is divided into two basic categories:1. Industrial Property2. Copyright and Related RightsIntellectual Property Rights were written and adopted worldwide for seve-

ral important reasons. Their essential purpose is to: encourage the individual to create new inventions, provide recognition to inventors and creators, provide ma-terial rewards for intellectual property and ensure the availability of the original products.

Key words: intellectual property, invention, industrial property, creativity, copyright, legal protection.

Literatura

1. Vesna Besarović, Intelektualna svojina, četvrto, dopunjeno i izmenjeno izda-nje, Centar za publikacije Pravnog fakulteta u Beogradu, 2005.

2. Marković, S. M., Patentno pravo. Beograd: Nomos, 1997.3. Jelača, S. Tragovi velikih otkrića, www.teslasociety.ch/info/60/2.doc4. Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, Službeni glasnik RS 41/095. Zakon o patentima, Sl. list SCG br. 32/046. Zakon o autorskim i srodnim pravima, 20057. Sokoj, organizacija muzičkih autora Srbije – www.sokoj.rs

109

Dr Bratislav Stanković*

GRAđANSKO-PRAVNA ZAŠTITA PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE

REZIME: Predmet ovog rada je pravna zaštita prava intelektualne svojine, s posebnim osvrtom na građansko-pravnu zaštitu, koja je predviđena zako-nima u oblasti intelektualne svojine, kao lex specialis, uz osvrt na sudsku praksu posle 2000. godine. Građansko-pravna zaštita obuhvata četiri vrste tužbi. Tužba zbog povrede prava se sastoji od šest tužbenih zahteva. Sud može doneti privremenu meru i naložiti sredstvo obezbeđenja.

Ključne reči: prava intelektualne svojine, građansko-pravna zaštita, tužba, privremena mera, sredstvo obezbeđenja.

I Opšti pogled na pravnu zaštitu prava intelektualne svojineDanas je, u savremenom postindustrijskom društvu i digitalnom dobu, po-

sebno aktuelno i akutno pitanje zaštite intelektualne svojine. Pravna zaštita prava intelektualne svojine regulisana je (ratifikovanim) kon-

vencijama1 i brojnim zakonima, tako da obuhvata upravno-pravnu, građansko-pravnu i kaznenu zaštitu, kao i krivično-pravnu zaštitu.

* docent Državnog univerziteta u Novom Pazaru1 U pitanju su brojne konvencije, i to:

(Pariska) Konvencija o zaštiti prava industrijske svojine je najstarija (1883), najvažnija, otvo-rena i opšta konvencija, ratifikovana Zakonom o konvenciji za zaštitu industrijske svojine („Sl. novine“, br. 38 od 1921.) (Bernska) Konvencija za zaštitu književnih i umetničkih dela (1886), doneta je 9. septembra 1886. ; novelirana u Parizu 4. maja 1896, u Berlinu 13. novembra 1908, u Bernu 20. marta 1914, u Rimu 2. juna 1928, u Briselu 26. juna 1948, u Stokholmu 14 . jula 1967. i u Parizu 24. . jula 1971., a objavljena u „Sl. listu SFRJ“, br. 15–75. (Rimska) Konvencija o zaštiti umetnika izvođača, proizvođača fonograma i ustanova za radio difuziju, doneta je 26. oktobra 1961., a ratifikovana tek 2002. godine, „ Sl. list SRJ, br . 13–2002 Konvencija o osnivanju Svetske organizacije za intelektualnu svojinu, doneta je 14. jula 1967. amandmani od 1979. i 1980. Konvencija o osnivanju Svetske trgovinske organizacije je ratifikovana kod nas („Sl. list SFRJ“, 31–72).

UDK: 347.77/.78BIBLID: 0352-3713(2010);(3–4):109–119


110

Najpre, zakoni u oblasti intelektualne svojine.2 kao lex specialis, predviđaju dvostruku pravnu zaštitu: upravno-pravnu i građansko-pravnu zaštitu, ali i ka-znenu zaštitu.

Zatim, krivično-pravna zaštita prava intelektualne svojine predviđena je Krivičnim zakonikom, ali i Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.3

Dalje, od značaja su Carinski zakon i Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine.4

1. Upravno-pravna zaštitaOva pravna zaštita se ostvaruje u upravnom postupku pred Zavodom za

zaštitu intelektualne svojine. Odluke zavoda su konačne, ali se protiv njih može voditi upravni spor. Upravni sud sudi u upravnim sporovima.5

Upravno-pravnu zaštitu predviđaju zakoni o patentu, žigu, dizajnu, topogra-fiji i geografskim oznakama porekla.

2. Krivično-pravna zaštita prava intelektualne svojineKrivični zakonik (u daljem tekstu: KZ).6 propisuje krivična dela iz oblasti

intelektualne svojine u okviru posebne glave naslovljene kao Krivična dela protiv intelektualne svojine i sadrži najpre, tri krivična dela koja sankcionišu povrede autorskog i srodnih prava, i to: povreda moralnih prava autora i interpretatora, neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava i neovla-šćeno uklanjanje ili menjanje elektronske informacije o autorskom i srodnim pravima.7

Posebno je značajan i Sporazumom o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS) koji, kao sporazum STO, ne podleže ratifikaciji, ali je njegovo uvođenje u nacionalni pravni sistem uslov za pristupanje STO-u. TRIPS sporazum od 15. aprila 1994., stupio je na sna-gu 1. januara 1995. godine Videti kod: Besarović Vesna, Intelektualna svojina, Industrijska svojina i autorsko pravo, 4. izdanje, Beograd, 2005,

2 Prvo je usvojen Zakon o patentima („Službeni list SCG“, br. 32/04), zatim je donet set zakona, i to: Zakon o žigovima, Zakon o pravnoj zaštiti dizajna, Zakon o zaštiti topografije integrisanih kola i Zakon o autorskim i srodnim pravima (svi su objavljeni u „Službenom listu SCG“, br. 61/04), a potom, Zakon o oznakama geografskog porekla („Službeni list SCG“, br. 20/06).

3 Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“, br. 85 i 88/05), Zakon o organizaciji i nadležnosti dr-žavnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala („Službeni glasnik RS“, br. 61/05).

4 Carinski zakon („Službeni glasnik RS“, br. 73/03, 61/05 i 85/05) i Zakon o posebnim ovlašćenji-ma radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine („Službeni glasnik RS“, br. 46/06)

5 Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08; dalje: ZUS), čl. 29. st. 1. 6 Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“ br. 85/05, 88/05 i 107/05; dalje: KZ). 7 KZ, čl. 199. i čl. 200.

Prvo delo je povreda moralnih prava autora i interpretatora.

Dr Bratislav Stanković: Građansko-pravna zaštita prava intelektualne svojine

111

Zatim, KZ u istoj, Glavi XX, propisuje i dva krivična dela kojima se povre-đuju prava industrijske svojine, i to: proizvod ili postupak zaštićen patentom i neovlašćeno korišćenje tuđeg dizajna.8

Međutim, Glava XX KZ ne obuhvata sva krivična dela iz oblasti intelek-tualne svojine. Naime, krivična dela povrede žiga i povrede geografske oznake porekla (član. 233.), svrstana su u glavi XXII kao krivična dela protiv privrede

1) Lice koje pod svojim imenom ili imenom drugog u celini ili delimično objavi, stavi u pro-met primerke tuđeg autorskog dela ili interpretacije, ili na drugi način javno saopšti tuđe autorsko delo ili iterpretaciju, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine. 2) U slučaju da neko bez dozvole autora izmeni ili preradi tuđe autorsko delo ili izmeni tuđu snimljenu iterpreta-ciju, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Gonjenje za ovo delo preduzima se po predlogu. 3) Ko stavlja u promet primerke tuđeg autorskog dela ili interpretacije na način da se time vređa čast ili ugled autora ili izvođača, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. Gonjenje za ovo delo preduzima se po privatnoj tužbi. Predmeti iz ovih dela oduzeće se. Drugo delo je neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava 1) Svako ko neovlašćeno objavi, snimi, umnoži, ili na drugi način javno saopšti u celini ili delimično autorsko delo, interpretaciju, fonogram, videogram, emisiju, računarski program ili bazu podataka, kazniće se zatvorom do tri godine. 2) Istom kaznom kazniće se i onaj ko stavi u promet ili u nameri stavljanja u promet neovlašćeno drži umnožene ili neovlašćeno stavljene u promet primerke autorskog dela, interpretacije, fonograma, videograma, emisije, računarskog programa ili baze podataka. U slučaju da su navedena dela učinjena u nameri pribavljanja imo-vinske koristi za sebe ili drugog, učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina. 3) Lice koje proizvede, uveze, stavi u promet, proda, da u zakup, reklamira u cilju prodaje ili dava-nja u zakup ili drži u komercijalne svrhe uređaje ili sredstva čija je osnovna ili pretežna namena uklanjanje, zaobilaženje ili osujećivanje tehnoloških mera namenjenih sprečavanju povreda au-torskih i srodnih prava, ili ko takve uređaje ili sredstava koristi u cilju povrede autorskog ili srod-nog prava, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine. U svim ovim slučaje-vima oduzeće se i uništiti predmeti upotrebljeni za izvršenje dela. Treće delo je neovlašćeno uklanjanje ili menjanje elektronske informacije o autorskom i srodnim pravima. Učinilac koji neovlašćeno ukloni ili izmeni elektronsku informaciju o autor-skom ili srodnom pravu, ili stavi u promet, uveze, izveze, emituje ili na drugi način javno saopšti autorsko delo ili predmet srodnopravne zaštite sa kojeg je elektronska informacija o pravima neovlašćeno uklonjena ili izmenjena, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.

8 KZ, čl. 201 i čl. 202. Prvo, KZ sankcioniše lice koje neovlašćeno proizvodi, uvozi, izvozi, nudi radi stavljanja u promet, stavlja u promet, skladišti ili koristi u privrednom prometu proizvod ili postu-pak zaštićen patentom, i to novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine. Ako je delom pribavlje-na imovinska korist ili prouzrokovana šteta u iznosu koji prelazi milion dinara, učinilac će se ka-zniti zatvorom od jedne do osam godina. U slučaju da neko neovlašćeno objavi ili na drugi način učini dostupnim suštinu tuđeg prijavljenog pronalaska pre nego što je ovaj pronalazak objavljen na način utvrđen zakonom, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine. Ako neko neovlašćeno podnese prijavu patenta ili u prijavi ne navede ili lažno navede pronalazača, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Predmeti iz ovog dela oduzeće se i uništiti. Drugo delo je neovlašćeno korišćenje tuđeg dizajna. 1) Ko na svom proizvodu u prometu neovlašćeno upotrebi, u celosti ili delimično, tuđi prijavljeni, odnosno zaštićeni dizajn proizvoda, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine. 2) Ako neko neovlašćeno učini dostu-pnim javnosti predmet prijave tuđeg dizajna protivno zakonu kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Proizvodi iz okvira navedenog dela biće oduzeti.


112

(radi se o tri krivična dela: odavanje poslovne tajne, obmanjivanje kupaca i falsi-fikovanje znakova za obeležavanje robe), dok je povreda računarskih programa kao autorskog dela9 svrstana u Glavi XXVII, pod nazivom krivična dela protiv bezbednosti računarskih podataka (član 298. -304.)

Pored KZ, za krivično-pravnu zaštitu prava intelektualne svojine od značaja su i Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visoko-tehnološkog kriminala (u daljem tekstu: ZVK) i Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite intelektualne svojine.

Visokotehnološki kriminal je pojmovno određen tako da se pod njim smatra vršenje krivičnih dela kod kojih se kao objekat ili sredstvo izvršenja krivičnih dela javljaju računari, računarske mreže, računarski podaci, kao i njihovi proi-zvodi u materijalnom ili elektronskom obliku, i sva autorska dela koja se mogu upotrebiti u elektronskom obliku.

U pogledu definisanja primene, ZVK predviđa nadležnosti radi otkrivanja, krivičnog gonjenja i suđenja za krivična dela protiv intelektualne svojine.10

Značaj i očekivanja od Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne za-štite intelektualne svojine jesu, najjednostavnije rečeno, suzbijanje piraterije i krivotvorenja., kao i u tom smislu, njegov doprinos funkcionisanju otvorene i tržišne privrede.

Otuda je osnovni zadatak ovog zakona obezbeđenje i operacionalizacija sudske građansko-pravne i krivično-pravne zaštite prava intelektualne svojine, kao i preduzimanje mera za suzbijanje uvoza piratske i krivotvorene robe (tzv. mere na granici).

3. carinsko-pravna zaštita prava intelektualne svojinePosmatran u sklopu regulisanja pravne zaštite prava intelektualne svojine,

Carinskim zakonom se upotpunjuje domaći pravni režim u ovoj oblasti, kojim bi trebalo omogućiti efikasniju zaštitu prava intelektualne svojine.

Posebnost Carinskog zakona ogleda se u tome što su njegovim donošenjem, po prvi put u našem zakonodavstvu, prava intelektualne svojine dobila carinski tretman.11

9 Miladinović Zoran, Zaštita i ostvarivanje prava intelektualne svojine, Pravni život, br. 11/06., str. 859.

10 ZVK, čl. 3. st. 1. tač. 2., čl. 5., čl. 9–11. Radi otkrivanja učinilaca krivičnih dela iz oblasti viso-kotehnolioškog kriminala u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova obrazuje se posebna služba za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, koja postupa po zahtevima Posebnog tužioca. Za krivično gonjenje nadležno je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu, za teritoriju Srbije, u okviru koga se obrazuje Posebno tužilaštvo, na čijem je čelu Posebni tužilac. Suđenje za krivična dela iz oblasti visokotehnološkog kriminala u nadležnosti je Okružnog suda u Beogradu, za teritoriju Srbije, u okviru koga se obrazuje posebno Veće za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.

11 Videti Glavu VI Carinskog zakona („Sl. glasnik RS“ br. 2/2006), koja nosi naziv Mere za zaštitu prava intelektualne svojina na granici (čl. 240–247.).


113

Osnovno pravilo kod pravnog uređivanja zaštite prava intelektualne svojine jeste odredba u Carinskom zakonu o zabrani uvoza, izvoza i tranzita robe kojim se povređuju prava intelektualne svojine, bez obzira da li su ona utvrđena među-narodnim ugovorima ili našim nacionalnim propisima.12

Mere za zaštitu prava intelektualne svojine propisane Carinskim zakonom, ne primenjuju se na nekomercijalnu robu, lični prtljag i poklone koje unose putnici.13

II Posebno o građansko-pravnoj zaštita prava intelektualne svojine1. Sudska nadležnost

Za sporove iz oblasti intelektualne svojine stvarno su nadležni, zavisno od subjekata, 1) sudovi opšte nadležnosti: viši sud u prvom stepenu i apelacioni sud po žalbi, ili 2) posebne nadležnosti: privredni sud u prvom stepenu i Privredni apelacioni sud po žalbi, kada su stranke privredni subjekti.14

Funkcionalno sastav suda je određen tako da sporove iz oblasti prava in-telektualne svojine, sudi veće u prvom stepenu, bez obzira na vrednost spora.15

O reviziji protiv presude, kao vanrednom pravnom leku, koja je uvek dozvo-ljena u sporovima zbog povrede prava intelektualne svojine.16 odlučuje Vrhovni kasacioni sud.17

Revizija se može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ali ne i zbog pogrešno ili nepotpuno utvr-đenog činjeničnog stanja.18

2. Regulisanje građansko-pravne zaštite prava intelektualne svojineGrađansko-pravna zaštita prava intelektualne svojine uređena je Zakonom

o patentima, Zakonom o žigu, Zakonom o pravnoj zaštiti dizajna, Zakonom o

12 Član 240. CZ13 Član 246. CZ14 ZUS. čl. 23. st. 1. tač. 7. , čl. 24., čl. 25. st. 1. tač. 2. i čl. 26. 15 ZUS, čl. 37. stav 5. 16 Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125–2004; dalje: ZPP), čl. 394. st. 4.

tač. 4. 17 ZPP, čl. 396. 18 ZPP, čl. 398. U tom smislu: „Odredbom člana 422. tačka 1–10 ZPP-a, propisani su razlozi iz ko-

jih se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen, može po predlogu stranke ponoviti. Ovom zakonskom odredbom nije propisano da se postupak može ponoviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361, stav 2 tačka 1. ZPP-a (ako je sud bio nepropisno sa-stavljen, ili ako je sudio sudija koji je po zakonu morao biti isključen ili izuzet, ili ako je u donoše-nju presude učestvovao sudija koji nije sudelovao na glavnoj raspravi). S toga okolnosti na kojima je tuženi zasnovao predlog za ponavljanje postupka nisu zakonski osnov na osnovu koga se može podneti ovaj predlog“ (Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 188–06 od 28. 12. 2006. god. ; Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. I br. 3470–03 od 22. 12. 2004. god. ; Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Gž. Br. 38–02 od 22. 10. 2002. godine i rešenje Okružnog suda u Beogradu P. br. 2848–90–96 od 26. 03. 2002. godine), Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 75/07, Intermex, Beograd.


114

zaštiti topografije integrisanih kola, Zakonom o oznakama geografskog porekla i Zakonom o autorskom i srodnim pravima.

Građansko-pravna zaštita, predviđena zakonima o intelektualnoj svojini, obuhvata više vrsta tužbi.19

Prva, svi zakoni predviđaju tužbu zbog povrede prava, i to na patent, dizajn, žig, topografiju, geografsku oznaku porekla, autorskog i srodnih prava.

Tužba zbog povrede prava se sastoji od više tužbenih zahteva. Pored zahteva 1) za utvrđivanje postojanja povrede prava.20 2) zabrane radnji kojima se povreda

19 Zakon o patentima propisuje četiri tužbe. To su: 1. Tužba zbog povrede prava, 2. Tužba za utvrđivanje prava na zaštitu, 3. Tužba za zaštitu prava poslodavca, odnosno zaposlenog i 4. Tužba za utvrđivanje svojstva pronalazača. U okviru tužbe zbog povrede prava uređe-na su sledeća pitanja: Tužbeni zahtevi (Član 93), Privremene mere (Član 94), Obezbeđenje dokaza (Član 95), Rok zastarelosti (Član 96), Teret dokazivanja (Član 97), Zakonu o žigu propisuje dve tužbe, kroz odredbe o Zaštita u slučaju 1) povrede žiga (Član 57–65.) i 2) Osporavanje žiga (Član 66–69). Građanskopravna zaštita dizajna prema Zakonu o zaštiti dizajna obuhvata tri tužbe, i to: 1) Povrede prava na dizajn (Član 56–64), 2) Osporavanje prava na dizajn (Član 65–67), i 3) Spor za priznanje autorstva (Član 68). Građanskopravna zaštita topografije prema Zakonu o zaštiti topografije integrisanih kola, obu-hvata dve tužbe: 1.) Tužba zbog povrede prava (Član 26 i 27) i 2.) Tužba za osporavanje prava na zaštitu (Član 28). Građanskopravna zaštita geografske opznake porekla obuhvata: Zaštitu u slučaju povrede re-gistrovane oznake geografskog porekla (Član 56), Povreda registrovanog imena porekla, od-nosno geografske oznake (Član 57). Zatim, u okviru podnaslova. Privremene mere, uređuje: Privremena mera oduzimanja ili isključenja proizvoda iz prometa (Član 60), Obezbeđenje do-kaza (Član 61), Rok za traženje privremenih mera (Član 62), Sredstva obezbeđenja (Član 63), Obaveza pružanja informacija (Član 64). Tužilac može tužbom da zahteva naročito 6 zahteva (čl. 177. st. 1). Autor, odnosno interpretator ima pravo na tužbu za naknadu neimovinske štete zbog povrede moralnih prava (čl. 177. st. 2). Povreda prava je pojmovno određena u članu 180., privremene mere u članu 183. , a mere obezbeđenja u članu 183.

20 Navešćemo primere iz sudske prakse o povredi (autorskog i patentnog) prava, koji se tiču uslova, aktivne legitimacije i same povrede prava. Najpre, o uslovima za autorko pravnu za-štitu: „Utvrđenje da li je neka ljudska tvorevina rezultat duhovnog rada, znanja, darovitosti i originalnosti i kao takva autorsko delo ili nije, predstavalja činjenično pitanje, koje se utvr-đuje odgovarajućim dokaznim sredstvima, pa i veštačenjem u oblasti u kojoj je ta ljudska tvorevina ostvarena, bez čega nema autorskog dela, ni uslova za autorsko pravnu zaštitu.“ (Presuda vrhovnog suda Srbije, Gž. 125–05 od 14.11.2006. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu P. Br. 1519–00 od 12.05.2005. godine; Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 75/07, Intermex, Beograd). „Objavljivanje fotografija u novinskim publikacijama samo po sebi ne znači da je došlo do povrede autorskog prava već se mora prethodno utvrditi da li se te foto-grafije mogu smatrati autorskim delima u smislu zakonskih odredbi“ (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, br. 14–03 od 19.2.2004. godine). „Rutinska fizička ili umna dela, kojima se zadovolja-vaju svakodnevne potrebe u životu, profesiji ili radu, nemaju svojstvo autorskog dela“ (reše-nje Vrhovnog suda Srbije, Gž. 64–000 od 12.07.2001. godine). „Kompletna koncepcija zajed-ničkih udžbenika (koja jedina i predstavalja originalnost kada je u pitanju pisanje udžbenika


115

prava vrši, 3) naknade štete21 i 4) objavljivanje presude u sredstvima informisanja o trošku tuženog22 u našem (novom iz 2004) zakonodavstvu predviđeno je da tu-žilac od suda može zahtevati i 5) oduzimanje, odnosno uništenje, bez bilo kakve naknade, proizvoda koji su nastali ili su stečeni povredom prava, 6) oduzimanje, odnosno uništenje, bez bilo kakve naknade, materijala i predmeta (pribora, alata i sl.), koji su pretežno upotrebljeni u stvaranju proizvoda kojima se vrši povreda prava i davanje podataka o trećim licima koja su učestvovala u povredi prava.23

Tužilac može podneti i zahtev za određivanje privremene mere. Na osnovu ovog zahteva, sud može doneti privremenu meru, i to: 1) oduzimanja, odnosno

uključuje i stil pisanja, pa preuzimanjem primera i zadataka koje je sama tužilja prikupila za zajedničke udžbenike, te objavljivanjem istih u navedenim udžbenicima pravnog prethodni-ka tuženog), nije povreda autorskog prava tužilje“ (Presuda okružnog suda u Beogradu P. Br. 16–94–96 od 15.9.2003. godine i Presuda vrhovnog suda Srbije u Beogradu Gž. 57–04 od 2.12.2004. godine, Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 66/05, Intermex, Beograd). „Kako su na proizvođača i producenta filma koji je autorsko delo tužioca, preneta njegova imovinska prava u smislu tada važećeg Zakona o autorskom pravu, tužilac nema aktivnu le-gitimaciju za svoj tužbeni zahtev“ (presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Gž. 103–06 od 15.3.2007. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu P. br. 47–02–04 od 16.3.2006. godine, Bilten okružnog suda u Beogradu, br. 75/07, Intermex, Beograd). „Presnimavanje fonograma gramofonske ploče ili kasete, odnosno videograma omota nosača zvuka bez saglasnosti autora, predstavlja piratsku povredu njegovih autorskih prava“ (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Gž. 36–02 od 4.7.2002. godine). „Plagijat se ne ogleda u preuzimanju činjenica iz tuđeg autorskog dela, već u preuzimanju onoga što to delo čini duhovnom tvorevinom. U sporu o povredi autorskog prava lice kome se pripisuje plagijat ima položaj nužnog jedinstvenog suparničara“ (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Gž. 11–02 od 7.3.2002. godine).

21 Navešćemo dva primera iz sudske prakse. Prvi se tiče naknade štete imaocu patenta: „Tuženi je u obavezi da naknadi štetu tužiocu, kao imaocu patenta, u slučaju kada tuženi štampa i izda prospekt patenta i izloži na sajmu u reklamne svrhe konstrukciju na koju se patent odnosi, a u prospektu ili na drugi način ne označi pronalazača patenta. Štampanje prospekta i izlaga-nje konstrukcije predstavlja jedinstven vid korišćenja tuđeg patenta“ (Odluka Vrhovnog suda Jugoslavije, Rev. 290–00). Drugi se odnosi na naknadu materijalne i nematerijalne štete autoru: Tuženi direktor muzeja je u obavezi da naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu tužiocu, kao autoru skulpture, kada je šteta nastala zbog grube nepažnje (Presuda Okružnog suda u Beogradu P. bt. 919–2000 od 20.5.2003. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Gž. Br. 98–03 od 21.1.2004. godine, Bilten okružnog suda u Beogradu, br. 64/05, Intermex, Beograd).

22 Sudska zaštita autorskog prava između ostalog podrazumeva i mogućnost autora da zahteva objavljivanje presude o trošku tuženog, u slučaju povrede njegovih moralnih autorskih prava. Objavljivanjem u dnevnom listu Politika izreke ove presude, na zadovoljavajući način se sa-opštava javnosti ishod spora, u kojem je utvrđena povreda autorskog prava tužilje i u dovolj-noj meri se ostvaruje svrha ovog vida zaštite autorskog prava tužiljer iz člana 172. Zakona o autorskim i srodnim pravima (Presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Gž. Br. 108–06 od 07.03.2007. godine; presuda Okružnog suda u Beogradu P. Br. 173–01 od 02.03.2006. godine, Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 76/07, Intermex, Beograd).

23 Videti čl. 93. Zakona o patentima, čl. 57. Zakona o žigovima, čl. 56. Zakona o pravnoj zaštiti dizajna, čl. 177. stav 1. Zakona o autorskim i srodnim pravima.


116

isključenja iz prometa proizvoda nastalih ili stečenih povredom prava, 2) odu-zimanje odnosno isključenje iz prometa i upotrebe pribora i alata koji su pretež-no upotrebljeni u stvaranju proizvoda kojima se povređuje pravo i 3) zabranu nastavljanja započetih radnji kojima se vrši povreda prava, do pravosnažnosti presude kojom se utvrđuje povreda prava.

Sud može doneti meru 1) ako je zahtev istaknut u tužbenom zahtevu ili 2) ako je zahtev podnet pre podizanja tužbe. U ovom drugom slučaju, ukoliko se zahtev za određivanje privremene mere podnosi pre podnošenja tužbe, tužba se mora podneti u određenom roku.24 Ukoliko je podnet predlog za određivanje privremene mere, onda se tužba zbog povrede prava mora podneti u roku od 3025, odnosno 15 dana.26

Ako se tužba ne podnese u navedenim rokovima, smatra se da je podnosilac predloga za određivanje privremene mere odustao od zahteva.

Osim toga, zakonodavac27 predviđa, kod predloga za određivanje privreme-ne mere, da sud može naložiti podnosiocu predloga da položi odgovarajući iznos novca kao sredstvo obezbeđenja za slučaj da se u postupku pokaže da je zahtev bio neosnovan.

Tužba zbog povrede prava intelektualne svojine može se podneti u roku od 3 godine od dana saznanja za povredu i učinioca (subjektivni rok), ali ne posle isteka roka od 5 godina od dana učinjene povrede (objektivni rok).28 Jedino kod topografije subjektivni rok iznosi godinu dana a objektivni 3 godine.

Pored toga, ukoliko je do povrede autorskog ili srodnog prava došlo zbog povrede nekog ugovora (ugovorna odgovornost).29 nosilac prava može podneti

24 Rok za podnošenje tužbe je različito određen u slučaju povrede patenta i autorskog prava, odno-sno povrede žiga i dizajna. Zakon o zaštiti topografije integrisanih kola ne propisuje podnošenje zahteva za određivanje privremene mere.

25 Prema odredbi člana 94. st. 2. Zakona o patentima i člana 184. st. 2. Zakona o autorskim i srod-nim pravima.

26 Prema odredbi člana 63. st. 1. Zakona o žigovima i člana 61. st. 1. Zakona o pravnoj zaštiti dizajna. 27 Videti član 99. st. 3 Zakona o patentima, čl. 64. Zakona o žigovima, čl. 64. Zakona o pravnoj

zaštiti dizajna i čl. 60. Zakona o oznakama geografskog porekla. Međutim, Zakon o autorskom i srodnim pravima i Zakon o topografiji integrisanih kola ne predviđaju pomenuto rešenje .

28 Sudska praksa u vezi zastarelosti potraživanja naknade štete zbog povrede patentnog prava: „Ako je tužba za naknadu štete zbog iskorišćavanja patenta bez ugovora o licenci ili zbog kori-šćenja pronalaska bez ugovora o iskorišćavanju pronalaska podneta u toku trajanja patentnog, odnosno pronalazačkog prava, zastarevanje potraživanja naknade štete teše od svake pojedinač-ne povrede ovih prava“ (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 754–06 od 05.04.2007. godine, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, br. 2/07, Intermex, Beograd).

29 Sudska praksa u vezi ugovorne odgovornosti: Tužilac koji je u celosti izvršio svoje ugovorne oba-veze (preneo pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela, predao pakete pisama koji su predmet ugovora), ima pravo da od druge strane zahteva izvršenje ugovorne obaveze, bez obzira na pozivanje tuženog da na ugovoru nedostaje originalni pečat i potpis ovlašćenog lica (Presuda Okružnog suda u Beogradu P. Br. 29–04 od 27.09.2004. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Gž. Br. 39–05 od 07.09.2005. godine, Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 70/06, Intermex, Beograd). U slučaju ostvarivanja prava na naknadu, nosioci autorskih odnosno srodnih prava daju


117

tužbu zbog naknade štete. Ova tužba se može podneti za sve vreme dok ugovo-rom predviđena obaveza koju je tuženi povredio ne zastari.30

nalog organizaciji da u svoje ime a za njihov račun naplate naknadu od korisnika (Rešenje Višeg trgo vinskog suda u Beogradu, Pž. Br. 5890.01 od 03.02.2002. godine). Zakonska obaveza jednog lica da zaključi ugovor o preradi autorskog dela ne predviđa i pra-vo zainteresovanog lica da u parnici zahteva da presuda zameni takav ugovor (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gž. 58–05 od 23.06.2005. godine, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, br. 1/06, Intermex, Beograd). Odredbama zakona o autorskim i srodnim pravima propisano je da u sumnji o sadržini i obimu prava koje se ustupa, odnosno prenosi autorskim ugovorom, smatra se da je ustupljeno, odnosno prenese-no manje prava, kao i da dozvola za objavljivanje dela kao i za ustupanje, odnosno prenos prava na beleženje dela na nosač zvuka ili slike i dozvola za emitovanje dela, moraju biti izričito ugovorene, ako odredbama zakona nije drugačije određeno. Mišljenje revizionog suda je da je neosnovano isti-canje tuženog u reviziji da je tuženi pošto je imao pravo na izdavanje video kaseta TV serije shodno Osnovnom ugovoru imao analogno pravo i na izdavanje video kaseta filma, takođe sve shodno odredbi člana 62. Zakona o autorskim i srodnim pravima, jer tužilac na tuženog nije preneo pravo snimanja i distribuiranja video kasete filma, ugovorom između stranaka (Presuda Okružnog suda u Beogradu, P. 1442–00 od 21.02.2003. godine, presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gž. 60–03 od 01.10.2003. godine, Presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Rev. 1232.04 od 17.11.2004. godine, bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 66/05, Intermex, Beograd). „Pismeni ugovor, u kome nije određena visina honorara, ne proizvodi pravno dejstvo, ali može imati vrednost predugovora, prema kome će se zaključiti ugovor o izdavanju autorskog dela po zakonu. Ako zaključenje pravovaljanog ugovora nije usledilo, ugovorna strana ima pravo da traži naknadu štete od druge ugovorne strane, pod uslovom da je šteta nastala krivicom ugo-vorne strane od koje se naknada štete traži) Odluka saveznog vrhovnog suda, Rev. 117–00). „Za ostvarivanje prava na autorski honorar nije dovoljno samo postojanje ugovora, već je po-trebno i izvršavanje ugovornih poslova za koje se traži naknada. Povlačenje teksta onemoguća-va štampanje monografije iz kojih razloga su ispunjeni uslovi za raskid ugovora u smislu odred-bi člana 128. Zakona o obligacionim odnosima, kao i za odbijanje zahteva za isplatu autorskog honorara za izvršene radove (Presuda Okružnog suda u Beogradu P. Br. 866.99 od 28.05.2002. godine, presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Gž. 74–02 od 12.06.2003. godine, presu-da Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Rev. Br. 965–04 od 05.05.2005. godine, Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 69/05, Intermex, Beograd). „Nema povrede autorskog prava i kad autor konkludentno pristane na izmenu autor-skog dela“ (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4460–02 od 28.11.2002. godine). „Nema povrede izdavačkog ugovora od strane tuženog izostankom reklamiranja izdanja tužioca, niti na drugi način, niti odgovornosti tuženog za finansijski neuspeh predmetnog fonograma. U konkretnom pravnom poslu, stranke imaju nepokrivene rashode, a ekonomska korist je izostala zbog same prodaje fonograma tužioca u uslovima snažne piraterije na tržištu i opšteg pada kupovine legalnih muzičkih proizvoda. Istovremeno tužilac nema prava na izvođački honorar, jer je u ugo-voru isključena obaveza isplate naknade za izvršeno snimanje u slučaju prodaje fonograma ispod ugovorenog cenzusa (Presuda Okružnog suda u Beogradu P. Br. 973–98–04 od 08.06.2004. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Gž. Br. 92–04 od 25.05.2005. godine, Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 69/05, Intermex, Beograd).

30 Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveza. Zastarelost nastupa kad protekne za-konom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360. ZOO).


118

Druga, pored tužbe zbog povrede prava predviđene su tužba utvrđivanje prava na zaštitu pronalaska, odnosno tužbe za osporavanje prava na dizajn, žig i topografiju.

Tužba zbog osporavanja prava na patent, dizajn i topografiju može se pod-neti do isteka roka njihove pravne zaštite. Samo je rok za podnošenje tužbe ogra-ničen na 5 godina od dana upisa žiga.

Treća, tužba za utvrđivanje svojstva pronalazača i tužba za priznanje autor-stva dizajna. Rok za podnošenje ovih tužbi nije ograničen.

Četvrta, tužba za zaštitu prava poslodavca, odnosno zaposlenog pronalaza-ča. Ova tužba se može podneti u roku od 2 godine od objave prijave za priznanje patenta, ali ne po isteku 2 godine od dana prestanka radnog odnosa.

U pogledu građansko-pravne zaštite prava intelektualne svojine posebno su značajno i to da institut kaznene naknade, kao naknade troškova trostrukog iznosa stvarne štete i izmakle dobiti, nije više predviđen u našem zakonodavstvu, osim u Zakonu o oznakama geografskog porekla.

Pored upravne i građansko-pravne zaštite, svi zakoni o intelektualnoj svoji-ni sadrže kaznene odredbe privrednom prestupu i prekršaju.

III ZaključakUprkos činjenici da je zakonodavstvo o pravu intelektualne svojine novi-

jeg datuma i da je, nema sumnje, ova oblast harmonizovana sa konvencijskim i pravom Evropske unije, mišljenja smo da je u daljem postupku usaglašavanja, paralelno sa harmonizacijom, moguća i potrebna kodifikacija propisa intelektu-alne svojine u Srbiji. U tom smislu, građansko-pravna zaštita prava intelektualne svojine koja je uređena u šest posebnih zakona u oblasti intelektualne svojine, kao lex specialis, može biti, ujednačavanjem pravila o zaštiti, predmet regulisanja jednog zakona.

Bratislav Stanković, Ph.D.Assistant Professor, University of Novi Pazar

Civil-legal protection of intellectual property rights

A b s t r a c tThe subject of this paper is the legal protection of intellectual property ri-

ghts, with special emphasis on civil protection, which is determined by law in the field of intellectual property, as lex specialis, with reference to case law after 2000. Year. Civil protection includes four types of suits. Action for infringement


119

consists of six lawsuit requests. The court may issue a temporary measure and a means of securing order.

Key words: intellectual property rights, civil protection, lawsuit, a tempo-rary measure, a means of security.

Literatura

1. Besarović Vesna, Intelektualna svojina, Industrijska svojina i autorsko pravo, 4. izdanje, Beograd, 2005.

2. Miladinović Zoran, Zaštita i ostvarivanje prava intelektualne svojine, Pravni život, br. 11/06, Beograd

3. Konvencija o zaštiti prava industrijske svojine, Službene novine, br. 38/21. 4. Konvencija za zaštitu književnih i umetničkih dela, Službeni list SFRJ, br.

15/75. 5. Konvencija o zaštiti umetnika izvođača, proizvođača fonograma i ustanova

za radio difuziju, Službeni list SRJ, br .13/02. 6. Konvencija o osnivanju Svetske organizacije za intelektualnu svojinu,

Službeni list SFRJ“, br. 31/72 .god. 7. Zakon o patentima, Službeni list SCG, br. 32/04. 8. Zakon o žigovima, Službeni list SCG, br. 61/04. 9. Zakon o pravnoj zaštiti dizajna, Službeni list SCG, br. 61/04.10. Zakon o zaštiti topografije integrisanih kola, Službeni list SCG, br. 61/04.11. Zakon o autorskim i srodnim pravima, Službeni list SCG, br. 61/04.12. Zakon o oznakama geografskog porekla, Službeni list SCG, br. 20/06.13. Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05.14. Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visoko-

tehnološkog kriminala, Službeni glasnik RS, br. 61/05 .15. Carinski zakon, Službeni glasnik RS, br. 73/03, 61/05 i 85/0516. Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne

svojine, Službeni glasnik RS, br. 46/06.17. Zakon o uređenju sudova, Službeni glasnik RS, br. 116/08.18. Bilteni sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, Intermex, Beograd, br 1/06 i

2/07.19. Bilteni Okružnog suda u Beogradu, br. 64/05, 66/05, 69/05 i 70/05 i br. 75/07

i 76/07: Intermex, Beograd.

PRIVREDNA AKADEMIJA - samostalni i nedržavni univerzitet u Novom Sadu

Cvećarska 2, 21000 Novi Sad, SrbijaMail: info@�mek.edu.rsTel: 021 / 469-513 021 / 400-484

U novoj zgradi Fakulteta za ekonomiju i inženjerski menadžment studentima Univerziteta Privredna akademija omogućen je smeštaj u okviru studentskog hostela, kapaciteta 32 ležaja raspoređenih u jednokrevetne, dvokrevetne i trokrevetne sobe.

www.fimek.edu.rs

Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu je kao institucija akreditovan Odlukom o akreditaciji visokoškolske ustanove broj: 612-00-636/3/2008-04 od 19.06.2009. godine kojom je utvrđeno da Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu ispunjava propisane standarde za akreditaciju ustanove u okviru polja društveno-humanističkih nauka i tehničko-tehnoloških nauka.

Fakultet, takođe, poseduje i serti�kat britanskog serti�kacionog tela ISOQAR o uvedenom sistemu menadžmenta kvalitetom u skladu sa međunarodnim standardom ISO 9001:2000. Usaglašenost sa ovim međunarodnim standardom je potvrda da imamo e�kasan sistem menadžmenta kvalitetom i osigurava da naš Fakultet na jedan kontrolisan, organizovan, dokumentovan, sistematičan, usmeren i standardizovan način pruža i neprestano unapređuje uslugu obrazovanja.

Cert.Nr.6974QMS002

UPUTSTVO AUTORIMAZA PISANJE I PRIPREMANJE RUKOPISA

Uređivački odbor časopisa „PRAVO - teorija i praksa“ moli saradnike da tekstove za objavljivanje pišu u skladu sa sledećim uputstvom:

1. Primerak rada dostaviti na adresu redakcije odštampan i potpisan.

2. Rad treba dostaviti na cD-u ili na „e-mail“ adresu: [email protected]

3. Dužina rada zavisi od teme i načina obrade, ali ne može da bude duži od jednog autorskog tabaka (16 strana).

4. U gornjem levom uglu prve strane treba navesti ime i prezime autora. Ispod imena autora navesti naziv i mesto institucije u kojoj rade. Pri kraju prve strane ili na poslednjoj strani rada navesti punu adresu autora, telefon i e-mail.

5. Fusnote pisati u dnu odgovarajuće stranice.

6. Spisak literature se daje na odvojenom listu abecednim redom.

7. U bibliografskim podacima iz knjige uz uobičajene podatke, obavezno navesti izdavača, mesto i godinu izdanja.

8. Uz rad dostaviti abstrakt (rezime) ne duži od pola strane i ključne reči na srpskom jeziku. Ključne reči treba da budu sastavljene od jedne ili dve reči, i ne više od 5–6 ključnih reči.

9. Abstrakt dostaviti i na engleskom jeziku. Treba da sadrži: na-slov rada, ime i prezime autora, naziv institucije gde radi i titulu autora. Takođe i ključne reči na engleskom jeziku.

10. Radove pisati u „Word“-u. Format strane je A4 sa marginama od 25 mm. Koristiti font „Times New Roman“ veličine 11 pt. Naslove pisati velikim slovima veličine 14 pt (bold), a podnaslove malim slovima veličine 11 pt (bold). Fusnote malim slovima 10 pt.

11. Svi radovi podležu recenziji. Konačnu odluku o kategorizaciji i štampanju rada donosi Uređivački odbor časopisa sa glavnim i odgovornim urednikom časopisa.

Documents

IZDAVAČI: „PRAVO“ DOO PRAVNI FAKULTET za privredu i ... · Pisac se inače kao što je već rečeno mora upoznati sa što je moguće širom literaturom iz oblasti iz koje želi