Веселин костић, Стваралаштво Виљема Шекспира

Ричард III

Нова уметност карактеризације – Ричард је први драмски лик у енгл. књ. који је замишљен и остварен као целовито психолошко биће, одређено не само самопредстављањем и коментарима других личности неги и истанчанијим драмским средствима, као што је индивидуализовани начин изражавања, мишљења и реаговања на спољашње догађаје. (177)

Међу Ричардовим књижевним прецима треба на првом месту поменути Порока из средњовековних и ренесансних моралитета, и то у његовом виду као оличење зла који својим сплеткама забавља гледаоце, наслађује се својим злочинима и с много супериорног хумора коментарише своје поступке. Сам Ричард подсећа гледаоце на своју сличност с тим традиционалним ликом: „Тако ја, као прави Порок, оличење зла, извлачим двоструку поуку из једне речи“ Утицај Сенеке – Ричард је по много чему типичан тиранин из трагедија Сенекиног типа. Маргарета има сличности и са Сенекиним духовима које траже освету. И сам мотив освете као покретач радње припада традицији Сенекине драме. Духови који похоле Кларенса пред смрт и нарочито духови који проклињу Ричарда уочи битке такође су познати елементи Сенекиног драмског репертоара. Хорски коментари женских ликова о трагичним грешкама које треба искупити и сензационализам појединих сцена такође потичу од Сенеке или његових енглеских епигона. И реторски апарат Ричарда – стилизовани искази, анафоре, епифоре, сентенциозност и стихомитијски дијалози – дугује много Сенекином стилу. Други утицај – макијавелистичке идеје. „Макијавелистички“ лик енглеске драме је властољубив, интелигентан, снажног и на изглед допадљивог карактера, а у ствари слурад, крајње притворан и склон самохвалисању. Он је немилосрдан према свима који га свесно или несвесно ометају да оствари своје скривене злочиначке замисли, равнодушан је према патњама оје причињава другима, своје намере вешто прикрива и у њиховом остваривању се служи другима, користећи њихову лаковерност, похлепу и амбиције. (180-182)

Кристофер Марло и његов утицај – Шекспир усавршава позајмицу, његов надмоћни централни лик обезбеђује, као код Марлоа, чврсто персонално јединство драме, али је Ричард по структури и значењу много сложенији од наглашено монолитних Марлоових комада. Шекспир и Марло постижу усредсређеност „драме једног човека“, с том разликом да Ричард, и поред своје надмоћности, се креће у свету бар донекле индивидуализованих људи. (182-183)

Ричард се не одређује само непосредно, оним што саопштава, него и посредно, начином на који то саопштава. Његово издвајање из света око себе, његов суд о понашању других, који открива његову интелектуалну надмоћ, његов став према властитој телесној наказности, његов опори смисао за хумор – све то чини кохерентну психолошку подлогу

која ће се потврдити стварним поступцима у каснијем развоју драме. У разговору са Кларенсом Ричард вешто глуми забринутост и братску приврженост, иако гледалац зна, захваљујући монологу који је управо чуо, да је Ричард у ствари тај који Кларенсу ради о глави. (183)

Чилост духа, вештине убеживања и способности за глуму – сцена са леди Аном. Савез са гледаоцима – два табора: Ричард и гледаоци, који посматрају како он лукаво и вешто спроводи планове које им унапред поверава, а други све остале личности у драми. У прве две сцене Ричард неколико пута навлачи и скида маску, тако да је његов лик притајеног зликовца и човека који уме изванредно вешто да се претвара чврсто одређен још пре краја експозиције. Шекспиров јунак вешто игра залубљеника, брижног брата, доброћудног стрица, скрушеног верника или простодушног и недужног човека: „Зар искрен човек не може живети и не мислити никоме зло?“ (184)

Ричардова глумачка способност толико је наглашена да се скоро све његове појаве могу сматрати малим унутрашњим драмама. Међу занимљивије од тих „драма у драми“, које неисцрпно сналажљиви Ричард и смишља и режира и глуми, спадају удварање леди Ани, пад Хејстингса, појава са Бакингемом у зарђалом оклопу, и изврсна комедија у којој се смерни Ричард предано моли Богу између два епископа и упорно одбија круну. Тај део драме приказује оног Ричарда који је у успону. Чим достигне највишу тачку и ступи на престо, његов пад почиње. Он губи пређашњу надмоћ и хитрину ума; реакције му постају грозничаве, а мисли више немају чврсто усмерење. Не може да прикрије своје слабости и побуђује чуђење. (185)

Апсолутна аморалност – на почетку је самозадовољни Сатанин слуга, потпуно издвојен из сфере уобичајено људског морала; касније пристаје да буде мерен етичким нормама своје околине, прихвата колективну моралну свест према којој је био равнодушан раније – уплашен, мучи га савест, док је на почетку изричито говорио да је решен да буде нитков, сада мрзи самога себе зато што је то и постао. (186)

Стилско богатство – драмска иронија: Хејстингс хвали Ричарда непосредно пре него што ће овај наредити да му одрубе главу. Он опчињава својом речитошћу, духовитошћу, домишљатошћу и представама које изводи с људима из своје околине, али његова судбина не може бити дубоко потресна, јер је он у тој мери лишен људске садржине да се гледала у њега не може уживети. Отуд Ричардова смрт не изазива ни аристотеловску катарзу ни осећање губитка. (195)