ВАСКО КОСТИЋ

BOKEQI U PRVOM SVJETSKOM RATUZA JUBILEJ 100 GODINA (1914-2014)

SRPSKA NARODNA GARDA –

KOTOR Оригинални текст на разгледници слабо видљив: Serbische Nationalgarde – Cattaro

Српска народна гарда – Котор, на смотри пред парадом градским улицама, постројена на Српској пјаци пред Палатом српског окупљања са српским заставама на прозори-

ма уз масу народа. У позадини је мјесто гдје је била стара црква Светог Николе заштит-ника помораца, која је уништена у пожару уочи православног Божића 5/6 јануара 1897.

Снимак је са Тројичинских свечаности 1900. г. на коме се види градилиште нове саборне Српско-православне цркве Светог Николе.

Информативно непрофитабилно издање НВО –> За 100-ту годишњицу јубилеја

Друга свеска нове едиције Штампа Трошкове штампања, као свој прилог зa објављивање, сносила

фирма: Dami Bau d.o.o. Bogdana Gavrilovića 8. Нови Сад

Херцег-Нови, 2014. Српска народна гарда – Котор постројена између старих српских цркава Светог Николе (у средини слике) и Светог Луке (звоник у првом плану на десном крају слике).

Снимак је са Тројичинских свечаности 1895. године

Serbische National-Garde Cattaro Srpska narodna Garda Kotor(Тако пише испод оригиналне фотографије што је овдје поновљено да буде боље читљиво)

ЛОГОГРАМИ – умјесто честих понављања ВК = Васко Костић, аутор ове свеске SM = Slavko Mijušković 1.с.р = Први свјетски рат – тема ове свеске BM = Bokeljska mornarica (или БМ ћирил.)СНГ = Српска народна гарда – Котор КМ = Kotorska mornaricaСПД = Српско пјевачко друштво „Јединство“ MBM = Монографија 12. vjekova BM (1972.)СРЗ = Српска радничка задруга VK BM = књига ВМ аутора VК (1989.) СМ = Српска музика ВК СНГ = књига СНГ аутора ВК (1990.)СЂ = Свети Ђорђе – званично име СДД SM KM = књига КМ аутора SM (1994.)СДД = Српско Добротворно друштво ВК СЂ = двије књиге СЂ аутора ВК (1998.)СГ = Српска гарда (или стража) у Кртолима ILCG = Istorijski leksikon Crne Gore (2006.)АМ = Андреј Митровић, аутор књиге Србија у Првом свјетском рату (објављена 1984.)

САДРЖАЈ Страна

1. НАСТАНАК СНГ И ПО ЧЕМУ ЈЕ НАЗИВ „ГАРДА“........... 3. 2. САМООРГАНИЗОВАЊЕ КОТОРСКИХ СРБА ............. ... 4.

2

3. ТРИ ВАРНИЦЕ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА .................. 11. 4. ГРБЉАНИ УПАЉАЧИ ПРВЕ ВАРНИЦЕ 1.с.р. .............. 13. 5. ТЕШКОЋЕ ЗА ОБЈЕЛОДАЊИВАЊЕ ИСТИНЕ .............. 18. 6. НОВА СРПСКА ГАРДА ПРИ КРАЈУ РАТА ..................... 20. 7. КРАЉЕВСКА ПОВЕЉА ПРИЗНАЊА ГРБЉАНИМА ..... . 24.

1. НАСТАНАК СНГ И ПО ЧЕМУ ЈЕ НАЗИВ „ГАРДА“

Ово је друга у серији од шест свезака новог издања НВО Матица Боке поводом јубилеја стогодишњице ратова. У овој свесци је ријеч о Бокељима и СНГ, а кроз текст ће се појављивати и БМ. Може се поставити питање: што ће БМ у свесци посвећеној СНГ у 1.с.р.? Бокељи су били чланови и СНГ и БМ, с тим што је СНГ онемогућена да директно учествује у 1.с.р. а у њему је БМ учествовала директно, и у разним видови-ма, од почетка (август 1914) до краја рата (октобар 1918). По томе би требало прије везати БМ за 1.с.р. него СНГ. Наредни текст ће разјаснити зашто то није тако.

У званичној историографији, и уопште у литератури о поморској прошлости Боке, неизбјежно се помиње, најчешће глорификује, БМ ослонцем на КМ чију традицију и заслуге (али само позитивне) присваја једино БМ. У томе се СНГ уопште не помиње, иако су те двије асоцијације истим правом насљеднице заједничке КМ. Ипак, у овом поглављу је ријеч о оснивању СНГ, а то се десило захваљујући БМ! Одакле сада тај неочекивани податак? Он је ту због одговора и на питање: зашто одмах у почетку ове свеске о СНГ помињемо и БМ, иако је за њу написана засебна (наредна) свеска?

Од 1817. г. када је Аустрија укинула КМ која је тада заувијек престала постојати, па дуже од четири деценије у Боки није било званичне поморске асоцијације. Тек 1859. г. которски римокатолици су основали сасвим нову организацију, са новом уло-гом, новим задацима, новим Статутом, новом командом и новим именом: NOBILE CORPO DELLA MARINEREZZA BOCCHEСE (ПЛЕМИЋКО ТИЈЕЛО БОКЕЉСКЕ МОРНАРИЦЕ) – касни-је се усталило скраћено BM (или ћир. БМ). Највиши чин је био адмирал. Имала је латинично писмо и италијански језик, а Статутом је збранила приступ православнима. На њеним просторијама је био натпис: GUARDIA DELLA MARINEREZZA BOCCHEСE. Дакле, „дuardia“ („гарда“). Которски Срби су били изненађени и озлојеђени због подјела које нису биле својствене Бокељима, али и због тога што је новооснована БМ једнострано присвојила заједничке заслуге, традиције и ношње. Истицали су да је то католичка традиција, а до данас је прерасла у „хрватско културно насљеђе“ које се уврштава и у „црногорску културну баштину“. Гдје нестадоше Срби? Да би показали да их ипак има, већ идуће 1860. г. Срби су у Котору основали пандан или „за инат“ организацију, СРПСКУ НАРОДНУ ГАРДУ, са традиционалним поморским униформама КМ које су једнако припадале и БМ и СНГ али ова са српским ознакама на појасним „ћесама“ те официрским капама и чиновима српске војске, при чему је највиши чин био војвода. Чували су ћирилично писмо, српски језик, развијали српску тробојку, a 1865. г. њен коректан Правилник је власт званично одобрила. За разлику од БМ са забраном приступа православнима, у завршноj одредби Правилника СНГ стоји: ако би који грађани другог исповиједања хтјели својевољно ући у ову Гарду „има-ду бити радосно примљени из подпуне простосрдачне љубави братске коју смо с истима дијелили, дијелимо и дје-лићемо до конца живота и која је об-шта наша жеља, по науки христијан-ској“. (Парохијски архив СПЦ Котор)

Дакле, БМ је заслужна за ствара-ње СНГ. Другим ријечима, иако ненам-

3

јерно, БМ је пружила кључни услов за рађање себи ривалске СНГ, јер да ни-је било антисрпског и антиправослав-ног дјеловања БМ не би било ни таквог http:// W W W. njegos.org/boka/attire.htm

реаговања Срба, па ни оснивања СНГ. 2. САМООРГАНИЗОВАЊЕ КОТОРСКИХ СРБА

Ова свеска, као што се види по њеном наслову, доводи у везу СНГ и 1.с.р. То је на први поглед сумњив податак за историчаре и друге заинтересоване који знају да СНГ није постојала за вријеме 1.с.р. па се питају: каква је ту веза могла постојати? Тачно је да је СНГ званично постојала само до почетка 1.с.р. Међутим, онај ко зна зашто, како и када је грубо растурена и забрањена, тај зна да је управо из СНГ у посљедњим данима њеног постојања бљеснула прва варница која је најавила свјет-ски ратни пожар. Дакле, најавила, а не изазвала. То се не уклапа у историографију, чак јој и противрјечи, као и низ других података које заташкавају (намјерно или из незнања) разлоге за почетак 1.с.р. Упуштање у те приче није препоручљиво. Упркос томе, овдје указујемо на истину, јер ни званична историографија није непогрешива. Може то звучати и претјерано, а обзиром на крута устаљена схватања изгледаће и зачуђујуће чињенице које стављају у први план СНГ обзиром да је СНГ занемарена (да не кажемо намјерно изостваљена) и у званичној историографији и у школским уџбеницима Црне Горе, донекле и Србије, и Републике Српске и свугдје гдје су Срби у већини. Изузетак је Бока, али она нема културну аутономију какву је имала под ранијим туђинским управама да би могла имати своје школе, учитеље, уџбенике, своју академију наука и своју историографију. Зато то морају оваквим текстовима ублажавати и надокнађивати они који то нису дужни – кад неће, не знају или се плаше, они који су за то плаћени.

Упорно занемаривање и брисање из сјећања улоге СНГ, а тиме и Срба у Боки, уз истовремено глорификовање онога што је засновано на тенденциозним неистинама од којих су неке и шовинистичке, а о СНГ нема ни помена, изазива револте чији је разултат настанак низа оштрих расправа, чланака, фељтона и двије књиге:

VK BM објављена је поводом јуби- ВК СНГ објављена је поводом јубиларнеларне 130. годишњице (1859-1989.) 130. годишњице (1860-1990.) од оснивања

4

од оснивања БМ. (Стручна књига, СНГ. (ОБОД, Цетиње, формат 17 х 24 цм.Беград, формат 16,50 х 23 цм. стр. 176 стр. 280 густог слога са 40 слике, 33густог слога са 36 слика и списком 110 факсимила докумената и списком 49коришћених извора) коришћених извора).

Тим књигама сада се придружују и ова бр. 2 као и наредна бр. 3 Информативна свеска (нове едиције) издања НВО Матице Боке, као подсјетници. Прије објављива-ња представљних књига (1989. и 1990. г.) мало људи је знало нешто више о СНГ осим њеног назива. То се односи и на многе интелектуалце, а међу њима и на неке историчаре, јер да су знали то не би могли занемарити – осим намјерно.

Књига ВК СНГ углавном се ослања на архив Которске парохије СПЦ који је срећом, или Божјом вољом, сачуван у великом пожару на Божић 1897. Тада је потпуно уништена црква Светог Николе у којој је чуван пархијски архив. Он је сачуван и кроз оба свјетска рата и у катастрофалном земљотресу 1979. г. када је црква претрпјела велике штете. У том архиву, заједно са списима СНГ, били су и списи СПД које је дјеловало у тијесном јединству са СНГ, па је књига ВК СНГ обухватила рад и СПД од основања 1839. г. што значи двије деценије прије оснивања и БМ и СНГ. Из СПД је изњедрен низ српских друштава, па је њено чедо и СНГ. Сва та српска друшта су дјеловала у тијесној спрези са свим културним, патриотским и добротворним активностима, нарочито добротворног или хуманитарног друштва СВЕТИ ЂОРЂЕ чији је архив такође сачуван са архивом Которске парохије СПЦ. На основу тога су поводом јубиларне 130. годишњице (1868-1998.) од њеног оснивања настале двије књиге ВК СЂ (формата 16,5 х 23, прва 168 а друга 178 страна, са литературом, много спискова и докумената, Стручна књига, Београд, 1998). Дакле, прије почетка братоубилачког рата.

Уз ове књиге, као допуна иде и ВК Иловичка свеска Ђурђевдански број 5/2011. У првој од ових књига на страни 21. је, поред СНГ, СПД, СРЗ, СДД, СЂ и СМ, попис још десет српских друштава изњедрених из СПД у доба аустријске управе. Осим њих 16, за вријеме аустроугарске владавине дјеловало је у Котору још 30 српских асоцијација и установа, а још 56 широм Боке (без Будванске општине у садашњим границама). У свакој од њих је био слободан приступ без разлике свакоме ко жели и „радосно су примљени из подпуне простосрдачне љубави братске“ – као што стоји и у Правил-

5

нику СНГ. За све њих објављени су на три мјеста подаци са назнаком назива и годи-не у којој су основани, па није потребно и овдје понављати. Радило је и 5 Српских народних школа осниваних од 1776-1812. г. Дакле, још прије аустријске управе.

За то вријеме у Котору су дјеловале 4 католичке асоцијације (међу њима БМ и то без хрватског предзнака). Биле су и двије италијанашке (аутономаши и Lega nacio-nale). У Котору је са црногорским предзнаком био само Црногорски пазар и то ван градских зидина. Црногораца је било у већини српских асоцијација и давали су знатан допинос њиховом дјеловању, јер су они тада знали да су Срби. И то најбољи Срби! Међу њима и два Петровића-Његуша: Крсто и проф. Александар. Они нису били „никоговићи“ – како и Бокељи и Црногорци кажу за оне који не знају ни како су им се ђедови и прађедови звали, којој су националности припадали и како су се душом и генима осјећали. Они који то знају па занемарују, могу бити само продане душе.

Главни ослонци јавних и тајних активности добро организоване и опремљене СНГ били су СПД и СМ, такође добро организоване и опремљене, углавном уз помоћ Срба, бокељских помораца и трговаца. Тако су и они, неко непосредно а неко на посредан начин, учествовали подржавајући морално и помажући материјално многе активности СНГ али и СПД и СМ које су уљепшавале и ојачавале све јавне актив-ности СНГ и доприносиле масовности културних и других приредаба Срба. Не само у Котору него гостовањима у црквеним, националним и другим разним свечаностима широм Боке. Понекад се то протезало и до Цетиња и Требиња, па и до Дубровника по позивима тамошњих Србокатолика и њихових културних друштава.

Прва Српска музика основана у Котору 1897. године

6

Хор СПД који је дјеловао и послије 1.с.р. па је и ова слика из тог доба

СПД у новој цркви Светог Никола на прослави јубилеја 170 година постојања (1839-2009.)

Стара црква Светог Николе потпуно Нова црква Светог Николе већа, љепша уништена у подметнутом пожару 1897. г. и чвршћа васкрсла из рушевина старе цркве.

7

Стара црква је била матични дом и СПД и СНГ, а нова само СПД јер је СНГ забрањена 1914.

Друга Српска музика са калпацима СНГ снимљена у Котору 1901. године

Трећа Српска музика у модернијим унифор-мама (са бијелим панталонама). Слабо се види на лијевој страни доње слике, на дес-ном крилу постројене СНГ. На прозорима и „тира-мола“ ужадима висе српске тробојке.

8

На слици: СНГ постројена око српске цркве Светог Луке у Котору као сваке године на смотри Тројичинских (уједно и рођенданских) свечаности.

Књига ВК СНГ садржи мало познате догађаје и много спискова са именима Бокеља, актера тих догађаја. Јако је заинтересовала Бокеље али нимало историчаре па се није ништа промијенило у историографији Боке. У то ће се увјерити свак ко барем прелиста острашћено-пропагандни предреферендумски (2006. г.) некоректни ILCG, Поготово ако то упореди са подацима које пружају књига ВК СНГ и ова свеска.

Све

помињане српске асоцијације и установе легално су основане по важећим аустријским законима: са званичним српским језиком, ћириличним писмом и српским тробојкама за сврхе које су им назначене у одобрењима за дјеловање. Међусобно повезане тајно су сарађивале надахнуте истим националним осјећајима и циљевима. Да буде јасније, мора се нагласити да овдје није ријеч о средњовјековној српској држави и другим временима погодним за Србе у Боки него за вријеме прокатоличке аустријске, затим и аустроугарске владавине ненаклоњене Србима. Што од свега

9

тога има, или може настати и опстати за бокељске Србе у садашњој антисрпској Црној Гори? Жалосно! Да ли су безбожни властодршци свјесни докле их то може довести?

У књизи VK BM поткрепљено изворима података, на стр. 117-118 стоји:„СНГ је у Котору имала чврсту подршку читавог православног живља без обзира

што је униформисала само одређен број 'гардиста' у зависности од броја униформи и украсног оружја. Била је узор и нада и ван Котора свим Бокељима православне вјере, али и знатном броју католика анти-италијанаша које је крвно сродство и поријекло више опредјељивало него вјера и политика. Први војвода СНГ био је Константин Нетовић, врло уважена личност Котора, једнако цијењен и од православних и од католика. Приликом званичног оснивања СНГ, њен војвода је биран само на једну го-дину, па је већ 1863. за војводу изабран Митар Огњеновић, потомак Ника Огњенови-ћа, адмирала од 1833-1836. г. бивше заједничке КМ. Дакле, четврт стољећа прије раздора (1859. г.) по вјерама. И Митар Огњеновић је изабран за војводу са једно-годишњим мандатом, али је поново биран 1864, а „1865. г. постаде војводом Стеван Бјеладиновић, који ради својих заслуга, храбрости и честитости би од својих гардаша наименован доживотним војводом. Наслиједио га је син Никола.“

(Позивом на текст попа Јована Бућина СРПСКА ГАРДА У КОТОРУ у Великом илустрованом календару, Котор, 1912.)

СНГ је била претеча и ослонац касније осниваних соколских друштава у Боки, како српских тако и хрватских, а њен каратер је био управо такав. Та установа је имала задатак да под условима туђинске власти и домаћих приврженика туђину, чува и његује фолклор у живописној народној ношњи својих чланова, у народним пјесмама и колу, што је служило напредној мисли народног јединства.

Ништа од тога се не би могло десити само од себе, ни пасти са неба, да није било Богом датих покретача и носиоца главног терета. Нажалост, овдје је могуће посветити мало простора само једноме (Јову Кадији), јер би за све прегаоце била потребна подебела књига. У званичној историографији ЦГ тих прегалаца нема, па званично нису ни постојали. Ако буде млађих марљивих истраживача у Боки, и то Срба јер други то неће урадити, вриједило би да се таква књига појави у јавности.

Јово Кадија је Грбљанин настањен у Котору. Био је један од најагилнијих акти-виста српских асоцијација. За већину њих био је иницијатор и организатор, а у неким периодима је био истовремено предсједник и у три друштва. Највише је радио у СПД на разним дужностима. Био је и доживотни предсједник СПД, а ис-товремено и капелник хора тог друштва, што му је, као музичару, највише и одговарало. Осим у СПД, и у СЂ (СДД) Јово Кадија био је међу оснивачима, па тајник, благајник и најдуже предсједник. Из друге књиге ВК СЂ, поводом јубилеја (1869-1998.) преносимо са стр. 150. дио од онога што је тамо о Јову Кадији речено:

„Нећемо претјерати ако кажемо да је Јово Кадија био најзас-лужнији Србин и најнесебичнији прегалац српских асоцијација у Боки међу његовим савременицима... Велика је и неопростива срамота за интелектуалце и политича-ре Боке и за све културне институције од његовог доба до данас, што су га оставили заборављеног... Монографија КОТОР (стр. 129-136. Загреб, 1970.) садр-жи имена са заслугама и краћим биографијама виђенијих Которана и становника Которске општине, али о Јову Кадији ту нема ни помена. Слично је и у другим пуб-ликацијама у којима се помињу истакнуте личности Боке.“ Ових неколико жучних реченица не могу исправити неопростиву неправду, али могу изазвати грижу савјести (ако тога још има) код они који су позвани, стручни и плаћени да цијене људе према заслугама, па да и Јова Кадију смјесте на историјско мјесто које му припада.

Ово је, након двије књиге ВК СЂ, још један покушај да се неправда ублажи.

10

Јово Кадија (13.09.1846-11.06.1914.) доживотни предсједник СПД и хоровођа, није једини заслужни па „заборављени“ Србин из Боке. Могло би се набројати њих више од стотине од којих је сваки заслужнији од многих који су добили простор у петотом-ном инкриминисаном ILCG. Зато је оправдано што га многи бокељски интелектуалци називају: Историјски леле-лексикон Црне Горе – без Боке.

3. ТРИ ВАРНИЦЕ 1.с.р.

За оно што претходи важним догађајима, или их најављује, употребљавају се изрази: увертира, предигра, први корак... Када је у питању ратни пожар прикладније је рећи „варница“ него „предигра“ „први корак“, „увертира“ или било који сродни израз.

Израз „которска варница“ настао је у ревији БОКА (бр. 510. стр. 23-24. Котор, 1996.) текстом под овдје умањеним скенираним и насловом –––>

Иако је тај текст објављен 1996. г. од тада, готово двије деценије, до ове 2014. г. „которска варница“ више није помињана, да би и тај израз и догађај, почели поново тонути у заборав. Да се то спријечи ово је нови покушај – ако и он, силама опструкције, не постане промашај.

Први научни прегалац који је добро схватио велики значај догађаја овдје названог „которска варница“ био је др SM, иако га он није тако наз-вао. За њега, то су биле: Противаустроугарске демонстрације у Котору јуна 1914. поводом 50-годишњег јубилеја догађаја.

(Историсјки записи, Титоград, 1964.)Од стварања велике Аустроугарске Царе-

вине 1867. г. нигдје широм царства није било у градовима тако жестоких антирежим-ских демонстрација као оне у које су прерасле Тројичинске феште 1914. г. у Котору. Осим SM други научници их углавном прећуткују, упркос томе што о овом догађају има довољно доказа. Све је то било „заборављено“ јер је заборав увијек савезник политичарима и фалсификаторима историје, иако постоје омоти списа тако дебели да је аустроугарска власт имала разлога да которску (сигналну) варницу озбиљно схвати као корисно упозорење да господари рата не пренагле у ризичним одлукама.

Да которска варница није био тако мали догађај (како се на њега гледа) говоре чињенице да је изазвао узбуну на свим нивоима војних команди од локалних, преко земаљске у Задру до врховне у Бечу. Био је упозорење да би могао изазвати ланчане реакције и у другим градовима и довести у опасност распад царевине унутрашњим превирањима. Не само у градовима него да би се такво расположење могло проши-рити на све српске, и не само српске, крајеве под аустроугарском управом. Искуства су били Кривошијско-грбаљски оружани устанци, а и на низ других начина се знало расположење Бокеља. Ове устанке већина историчара назива „Бокељским“, што није тачно. У њима нису учествовали сви Бокељи, па ни већина њих. Устаници су били само бокељски Срби, али не ни они сви. Исправније је рећи „устанци бокељских Срба“, чија је критична маса била у сеоским насељима. Прије свега у Грбљу, завичају Цара Лазара и са његовим духом озраченим. Изненађење властима је приредила Которска варница, јер је Котор сматран јаким и главним упориштем аустроугарске владавине. Од туђинских власти и раније је било зазирања према которским Србима којима су на разне начине сузбијали друштвена организовања сматрајући их подстре-качима и помагачима низа Кривошијско-грбаљских оружаних устанака. Упркос сузби-јању њиховог удруживања у Котору, користећи законе правне државе, ницала су многа српска друштва и установе, о чему је било ријечи у претходном поглављу.

11

SM текстом из 1964. г. није истицао улогу СНГ и Грбљана у њој, јер није било по-жељно помињати ове догађаје. Потиснути су на маргину историје ка потпуном забо-раву и тако четврт стољећа све до 1990. г. када се појавила обимна књига ВК СНГ. Иако је у њој овај догађај ослоњен и на текст SM (1964.) књига ВК СНГ је критикована од политичара, па игнорисана од историчара како не би морали (јер нису ни могли) било шта оспорити. Разлог за такав однос према књизи ВК СНГ је могао бити тај што је и на књизи српска тробојка преко читавих корица, а умјесто петокраке, увеличани печат СНГ (због чега је није смјело били ни у излозима књижара). А за разлику од SM КМ, у књизи ВК СНГ придавано је највише значаја СНГ и Грбљанима. Било је то 1990. г. тј. на издисају комунистичког режима уочи трагичног братоубилачког рата и распада СФРЈ. Нажалост, у новим режимима однос према Српству није ништа бољи.

Вјероватно свак зна за Сарајевски атентат у коме је убијен надвојвода, аустро-угарски престолонасљедник Franc Ferdinand. Устаљено је тумачење да је Сарајевски атентат разлог великог свјетског рата и да су због тога почели велики ратни маневри и пријетње ратом ради освете за велики губитак царске куће и читаве царевине. Међутим, то није могао бити разлог за ратне маневре јер докази говоре да су они почели прије Сарајевског атентата. Организација маневара је повјерена најспособ-нији војсковођама, јер је већ тада планирано да прерасту у ратне операције.

Дакле, маневри су били друга варница, Престолонасљедник велике царевине и врховни командант Franc Ferdinand, одлучио је да непосредним надзором провјери ратне припреме које су покренуте недалеко од Сарајева. Задовољан, посјетио је Сарајево са својом свитом. Према томе, ратне припреме нису могле бити посљедица сарајевског атентата. Да је тако свједочи чињеница да огромна војна аустроугарска машинерија није покренута ка истоку према границама Србије него ка југу према Херцеговини и преко ње према Боки, иако су ти крајеви били у саставу Монархије. Покренута је прије Сарајевског атентата, а непосредно послије „которске варнице“.

Ако се прати ред догађаја, отпада лажно и неморално оптуживање Србије да је кривац свјетског ратног пожара, па из тога сатанизација Срба. Да није било антират-них которских демонстрација са којима Србија није имала никакве везе, не би било ни одговора на њих звецкањем оружане силе, не би се ни принц Franc Ferdinant појавио у Сарајеву у инспекцији маневара, па ту не би ни погинуо. Ни посљедица његове погибије не би било онакве катастрофалне какве су биле – нарочито на Балкану.

У сваком случају ваља разликовати прву сигналну варницу у Котору која је упозоравала на опасност, од друге опасније варнице која је потпирила свјетски ратни пожар и треће варнице (Сарајевски атентат) која је искоришћена као непосредни повод за почетак рата иако то није била, јер то није био први него трећи корак!

Све су то фазни „кораци“ а прави узроци маневара и планираног рата леже у дугорочним империјалистичким плановима за потпуно колонијалистичко покоравање Западу читавог Балкана. Нарочито слободољубивих и непокорних Срба.

(То је очигледно на дјелу и до данас и то без камуфлирања, а остварује се захваљујући њиховим присталицама на Балкану који то раде због личних материјалних интереса.)

Различита су тумачења да ли је било планирано или се случајно десило да се баш на велики српски празник Видовдан (28. јуна) изведе атентат у Сарајеву. Са том акцијом Срби у Боки, не само да нису имали никакве везе него се том злочину нису радовали да би било разлога да буду сатанизовни. Да је тако, доказале су у Котору црне тканине објешене без принуде низ прозоре станова и католика и православних. Ако су се Бокељи бунили против туђина да остваре људска права и слободе, то не значи да су тежили великој ратној катастрофи. Атентат у Сарајеву је многим Бокељима покварио дуго припремано славље великог празника, нарочито на Михољ-ској Превлаци гдје су традиционално одржаване велике Видовданске феште учество-вањем Бокеља без разлике њихове вјероисповијести, о чему има и објављених записа. За доказивање истине важно је чешће наглашавати какво је било понашање и расположење већине Которана уочи Првог свјетског рата. А то су они доказали и у

12

Првом балканском рату (о чему говори претходна свеска НВО Матица Боке, ОДНОС БОКЕ-ЉА ПРЕМА ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ, за 100-ту годишњицу јубилеја 1912-2012).

И на крају овог поглавља резиме за размишљање:Прва варница – которске демонстрације 7. јуна 1914. српски Тројчиндан – Слава СНГ,Друга варница – велики аустроугарски маневри од Тријчиндана до Видовдана иТрећа варница – Сарајевски атентат 28. јуна 1914. српски Видовдан.

4. ГРБЉАНИ УПАЉАЧИ ПРВЕ ВАРНИЦЕ 1.с.р.

Прије свега, потребно је објашњење зашто су Грбљани у наслову овог поглав-ља. Грбљани су били водећи Срби у Котору и покретачи многих друштвених актив-ности током 19. вијека. Овдје је било ријечи о Јову Кадији из Грбља који је дјеловао у Котору, чему треба захвалити на биљешкама проте Јована Бућина, такође из Грбља, о коме би се исто тако могло много говорити, као и о низу Вукотића итд. итд.

Грбљани су били организатори и коловође великих Тројичинских антиаустро-угарских демонстрација 1914. г. у Котору, у које је прерасло славље Свете Тројице покровитеља, односно Крсне славе, али и рођендана СНГ. Објављено је то на више мјеста, а најтемељитије са изворима података у књизи ВК СНГ (стр. 226-238).

Судбоносна збивања (которска варница) започела су на крају Тројичинских све-чаности 7. јуна око 9 часова. Свечаност покровитеља тј. Крсне славе, уобичајено је трајала три дана. По томе је називана „Тројичинском“, а не Тројчинданском. На тај празник 1860. г. је основана СНГ. Од тада, заједно са другим српским асоцијацијама и установама, грчевито се упињала да одржи у Котору православље, српство, српске школе, српски језик, ћирилично писмо и српске символе. Успијевала је упркос њој ненаклоњеним царским властима и многим другим тешкоћама (које су ипак биле за Србе подношљивије него под данашњом vero montenegrо „ћесаревином“.)

На крају славља, 7. јуна 1914. упарађена и војнички постројена СНГ, уз СПД и СМ и уз пратњу велике масе Которана у којој нису били само Срби, кренула је од саборне цркве Светог Николе у поход улицама у којима су са свих отворених прозора спуштене низ фасаду српске (исте су биле и црногорске) тробојке као што се види на слици предњих корица и на странама 1, 2. 7. и 8. ове свеске. Хор СПД је почињао, а сви присутни су прихватили и пратећи пјевали на сав глас патриотске и националистичке пјесме, вијали многе српске (црвено-плаво-бије-ле) тробојке, у еуфоричном одушевљењу, кличући са још громкијим гласом „да живи Србија, да живи Црна Гора, да живи слога Срба и Хрвата, да живи Југославија“ (иако тада као држава још није ни постојала), да живе которски прваци др Милан Вукотић и прота Јован Бућин“ (оба Грбљани, као и многи у поворци који су били најгласнији, јер су Грбљани иначе познати по гласном говорењу и довикивању).

Можда то ни власт не би много замјерила да су уз то клицали и држави (чији су поданици силом прилика били и Бокељи, што није била судбина Бокеља само тада) и да су испред националних виђене и заставе те државе? Напротив, чули су се, прво појединачни узвици вођа па масовни: „доље Аустрија, доље Мађари, доље Лега на-ционале“ (италијанашка странка), затим „доље Скерлец, Доље Фистес“ итд. Ипак, то нису биле ратнохушкачке пароле него упозорења што би власт требала мијењати.

Иван Фистес је био више од обичног аустријског шпијуна. Био је полицијски канцелар Среског начелства у Котору. У задарском Историјском архиву налази се опширан полицијски извјештај од 7. јуна 1914, потписом Фистеса, из кога је овдје довољно пренијети краће изводе:

„Синоћ пригодом опхода Српске гарде около града дошло је до великих нереда услијед којих су морали посредовати државно-редарствени органи и ћ.кр. (ћесарско краљевско – прим В.К.) оружништво... Наредио сам правнику Милу Вукотићу, којега сам вођом демонстрације сматрао, јер је он свако кретање дириговао, да се налогу одазове и да се удаљи. Не само да се Вукотић није овом, у име закона опетованом

13

налогу, одазвао него је јаким гласом потицао масу да даље прослиједи (иако је већ тада стигла оружничка патрола). Приближи ми се госп. прото Јово Бућин и запита ме с којег сам разлога предузео такве мјере те издао налог за разилажење. Обзиром на његову особу (тј. углед и ауторитет у Котору – прим В.К.) нисам хтио одмах по закону поступати ради тог неовлаштеног уплитања у дјеловање редарствених органа, већ сам му тихим гласом одговорио да су демонстрације дале томе повода и одалечих

се...“ (Наставак на стр. 15. послије слика.)

На слици оперативци СНГ са подмлатком: два сердара и подвојвода СНГ са калпацима, како су називали шубаре са кићанком и позлаћеним ланчаницама, једном до три, у зависности од чина. СНГ није имала главнокомандујуће адмирале, мале адмирале и друге часнике као БМ него војводу, барјактара, сердаре, стотинаре и десетаре по устројствима српских јединица.

(На полеђини фотографије је име само сердара Илије Л. Ђивановића означеног стрелицом).

14

Сердари СНГ са једном ланчаницом на калпаку

Лијево: Марко Мијушковић

1891.

Десно: није нађен податак о имену.

На доњој слици су официри српске војске са калпацима по којима је СНГ израдила капе за своје униформе

15

Војводе СНГ (са три ланчанице на калпацима). За прву слику није пронађен податак, на другој слици је Никола С. Бјеладиновић и на трећој капетан Ђуро Митровић из Луштице

(Наставак са стр. 13.) „...Уто сам чуо гдје гопс. поп Бућин позивље масу да се опет састане и то

ријечима: 'Што је то?! Напријед!' На његовом су се потицају демонстранти опет сакупили и громким викањем и звиждањем ишли за њим...“

„...Оружници, па и ја, опетовали смо да се маса разиђе, али нико није хтио да слуша. Напротив, Мило Вукотић је према оружницима и мени викао: 'Пјевати ми нико не може забранити! Ухапси ме, друго ми не можеш...' Пошто је то Вукотић барем шест или седам пута опетовао, приближих му се, те му по задњи пут наредих да престане и да се одалечи. Он се није ни овоме налогу одазвао, те је наставио своје пона-шање... Кад је оружник Некић ухапшеног Вукотића хтио да води у затвор, неколико се је изказника приближавало оружнику намјером да Вукотића ослободе...“

Према горњем извјештају у демонстрацијама је учествовало преко 300 особа. За которске прилике из оног доба, и за уске которске улице, то је била велика маса и дуга поворка. Оно 'преко 300' могло је бити и дупло толико, као што је и било сваке године на Тројичинским фештама када су Грбљани у Котор организовано долазили предвођени својим свештенством“. Они нису били у униформама СНГ, него у својој „свечарској роби“ – како су називали оно што данас називају „Црногорском народном ношњом“. У осталом, ни организатори и предводници демонстрација, Грбљани др Мило Вукотић и прота Јован Бућин нису били у униформама СНГ. Полиција је навела мањи од стварног броја присутних да би себе оправдала и умањила број отворених противника режима. Неочекивано масовно повећање противника режима могло се тумачити слабим радом режимске полиције. О томе постоји много докумената од којих је важније објавио др SM у помињаним ИСТОРИЈСКИМ ЗАПИСИМА (бр. 3. 1964). Из полицијских извјештаја и записника са тих саслушања виде се, не само велике размјере демонстрација него и какву су пометњу и узбуну оне изазвале и какве су посљедице биле по демонстранте. Овдје од тога можемо приказати мали дио.

Већ исте вечери након демонстрација, ухапшени Милан Вукотић је дуго сас-лушаван. До 22. јуна истражни судија Finelli је обавио још 55 саслушања, а до 26. јуна још 38, што је са Вукотићем укупно 95 или готово трећина присутних (ако се уважи

16

број по полицијском извјештају). Касније је било још истрага и саслушања, па локални истражитељи нису могли обавити посао без појачања из Задра.

На овим Тројичинским свечаностима 1914. г. за СНГ је било 54-то и посљедње слављење своје Крсне славе. Непосредно уочи 1.с.р. предузете су против СНГ и њених активиста бруталне полицијске мјере одмазде. Сва њена богата друштвена имовина је заплијењена и умјесто да је заштите, поклоњена је тада њима савезничкој БМ. Сви активисти СНГ старији по годинама или по чиновима, похапшени су и бачени у тврђавске казамате, а војни обвезници су мобилисани и послати у казнене једини-це, већином на сурове Алпе. Покушани су и погроми на све Србе у Котору и на њихову имовину. Дубровачки лист CRVENA HRVATSKA (бр. 22. од 18. јула 1914.) иако није био наклоњен Србима, није могао да о томе не остави коректан доказ. У дого-вору са франко-фуртимашима, такође антисрбима у ужем градском језгру Котора, ушле су у град разуларене групе Шкаљара и Муљана са намјером да изврше погроме над Србима или да их протјерају из града. Било је довољно да неко проспе глас „иду Грбљани!“, па да се храбри Шкаљари и не баш прехрабри Муљани, разбјеже куд-који иако Грбљани нису били ни кренули из Грбља. Још се добро памтило, јер нису биле давно, честе оружане и успјешне побуне Грбљана у којима су они показали своја јунаштва и унијели многима страх у кости. Тако су посредно спасили барем породице которских Срба чији домаћини нису могли избјећи одмазде. Хапшени су и силом мобилисани, поготово када је почео рат, на Видовдан 28. јуна, јер се против њих водила хајка набјеђивањем да су они кривци за почетак рата. Као да рата не би било да није било СНГ која се организовано дозвољеним методима опирала недемократ-ским поступцима антисрпске власти. Уз то је антисрпска пропаганда већ у оно доба сатанизовала Србе да слободољубљиве и невине људе прикажу као злочинце криве за све невоље, како би прикрили или оправдали своје злочине. То је истакао и далматински намјесник гроф Атемс ријечима: „Морао сам препустити у првом реду самој војничкој власти да предузима за то потребне одлуке унутар утврђеног подручја против српских елемената сумњивих за вођење рата.“

Гроф Атемс помиње хапшење многих Срба, чак и неких жена. Помиње и узима-ње талаца укључујући и безазленог которског епископа Владимира Боберића. Није поштеђено ни неколико патриота католика, укључујући и бискупа Франа Ућелинија, који је стављен у кућни притвор. Био је поборник „слоге и љубави Хрвата и Срба, једнокрвне истојезичне браће“ – како стоји у посвети његовог животног дјела.

Овако је то објаснио историчар др SM који је касније био и вицеадмирал БМ:„Од првог дана рата, од стране аустроугарске власти прогоњени су и которски

католички свештеници-патриоти: каноник Антон Милошевић, присташа хрватске на-родне странке и ватрени заговарач српско-хрватске слоге, каноник Марко Вучковић српског мишљења, чија су браћа сви Срби (католици), дон Иво Ућелини, велики присташа слоге и његов стриц велики бискуп Франо Ућелини, који се није жацао кад је требало да се супротстави и цару у Бечу и папи у Риму.“

„Свемоћан у Боки био је заповједник Котора Rittmeister Karl Baxa. Затварао је, интернирао, премјештао, како му се прохтјело. Обустављао дјелатности друштава, заплијењивао и односио њихове архиве...“ (Прије свега српских – прим. ВК)

Слиједи читав списак српских друштава и приватних станова Срба изложених преметачинама. Списак заузима много простора па га морамо изоставити, али неће-мо изоставити оно што су изоставили и Мијушковић и гроф Атемс:

„Преметачине су пратиле и пљачке вриједних предмета у кућама поморских капетана и трговаца, а у томе је учествовала и БМ у новој улози – као добровољачка помоћна полицијска формација“.

О томе има довољно доказа у тексту др SM о демонстрацијама у Котору у поми-њаним ИСТОРИЈСКМИ ЗАПИСИМА (бр. 3. Титоград, 1964.) и у објављеним у књигама VK BM (на стр. 115-132. Београд, 1989.) и SM KM (на стр. 255-266. Подгорица, 1994).

17

„У сузбијању демонстрација и у погромима против которских Срба, осим поли-цијског канцелара Фистеса, посебно су се истакли: Уго Накић Војновић, порески чи-новник, познати цинкарош и сплеткарош, затим Мартин Некић, шпијун и читач туђих писама, званично жаднармеријски поштоноша и Ferdinand Lohr, поднаредник жандар-мерије. За доказану оданост и ревност, сва тројица ће постати командири чета приликом похода добровољачких формација из Котора у заузимање Ловћена у чему је учествовала и БМ.“

„Већина цивилног становништа, углавном Срба, одмах у почетку рата исељена је из Котора, под изговором да се становништво заштити. Јачи разлог је био страх од тог становништва да се не побуни, или да не подстиче на дезертерства и саботаже. Они који су остали у граду 'ради одржавања реда' (од кога и за кога, ако је народ исе-љен? – прим. ВК), обијали су врата да би, наводно, извршили наређење за преметачи-не по кућама ради налажења оружја или компромитујућег материјала.“

У књизи АМ Србија у 1.с.р. (СКЗ, Београд, 1984.) о овоме има много података попут ових: „На више мјеста дошло је до насилног скидања ћириличних натписа, разбијања прозора српских кућа, физичких насртаја и вријеђања.“ Сва српска удружења била су забрањена, као и излажење листова: Застава, Браник и Српство. Тада је стријељано око 50 људи. (Стр. 102-103.)

Свједок тих догађаја, касније запослен у Поморском музеју, Перо Букилица (опет Грбљанин) оставио је писмено свједочење да су све српске куће потпуно опљачкане. Записао је и ко их је опљачкао:

„У граду је остало свега 154 особе, све обитељи морнара БМ. Тако су ови морнари опљачкали цио град, јер се народ разбијежао...“

То је опширније објављено у књигама ВК СНГ и VK BM. Букилица је водио руко-писну свеску љетописног карактера, али није дозволио да се изгуби та свеска, за БМ веома компромитујућа. Могла се прочитати само у његовом присуству, уз обећање да ће је оставити Архиву – непрецизирајући којем. Штета, јер се зна каква је у државним архивима судбина докумената који не миришу властима, као и другим политичарима и историчарима који не стварају историографију засновану на истини.

5. ТЕШКОЋЕ ЗА ОБЈЕЛОДАЊИВАЊЕ ИСТИНЕ

Требало би много простора за попис свих вишегодишњих тешкоћа које су прати-ле прикупљање грађе и слика, обрада, писање (прије компјутера) и све друго до објављивања овдје највише коришћених књига. Обје књиге, о БМ и о СНГ, паралелно су писане и док се за књигу о БМ одмах нашао издавач (не у ЦГ него у Београду), за књигу о СНГ се није могао наћи због наслова и српске тробојке на корицама. Не само издавач него ни рецензент, ни ваљани лектор, ни спонзор, иако је све то било још 1990. г. тј. прије распада Југославије. Једино је штампарија ОБОД, након много муке у тражењу издавача, пристала за добре паре, али не да буде издавач него само штампар, како би избјегла издавачке одговорности. На лошем је папиру са лоше пресликаним сликама и ситним тешко читљивим словима. Али што је, ту је, до неког новог издања (ако буде Српства у Котору). И то је доказ од када и какав анимозитет постоји према српском имену и свему што је српско. И о томе има доказних мате-ријала да се напише подебела књига, а овдје можемо дати неколико података да се види о чему се ради.

То се види и из листа НАШЕ ЈЕДИНСТВО (бр. 17. од 29 јула 1914.): „У самом почетку рата Котор је евакуисан. У њему су остали само чланови 'Бокељске морнарице'.“ Тако је остало све до краја рата 1918. године.

Слично свједочење је оставио и прота Јован Бућин у књизи о СПД (Котор, 1929):„Чим је бечка влада наредила мобилизацију и прогласила опсадно стање, наста-

ли су стравични дани за СПД и уопће за Србе у Боки. Неки друштвени чланови бјеху потјерани у војску, неки позатварани у тврђавским казаматима, неки интернирани у удаљене сјеверне крајеве Аустрије и Угарске... За вријеме рата СПД је претрпјело и

18

велике материјалне штете: покућство разнесено, музикалије поломљене, библиотека похарана...“ (Стр. 60.)

У првом броју листа ЈАДРАНСКА СТРАЖА који је излазио у Ђеновићима, остало је свједочење проте Сава Накићеновића: „Првих дана мјесеца августа 1914. одведоше ме као таоца из моје парохије... Доведошеме до хотела БОКА гдје је становао онда-шњи заповједик Боке, аустријски генерал Нова“... Из даљег свједочења се види да су и по Херцег-Новом погроме, хапшења и чување ухапшених, обављале исте оне колаборационистиче формације које су то радиле и у Котору.

Дописом од 27. августа 1914. државни одвјетник Злошило „затражио је истрагу против проте Јована Бућина, Божа Суботића, Јова и Мирка Дабовића, Мирка Коваче-вића, Трипа Павличевића. Станка Ћирковића, Звонимира Делсо, Јова Вукотића, Јулија Антерића, Ивана и Франка Карнинчића, Ладислава Камбере, Васа Јовановића и Стевана Давидовића“. Уз то иду и напомене да је Васо Јовановић син управитеља которске гимназије, а Јово Дабовић и Јово Вукотић, ученици VIII разреда гимназије.

(Грбљанин Јово Вукотић, предовио је омладину у великим демонстрацијама. Био је одличан ученик, талентовани писац и музичар-композитор. Пребјегао је у Италију још у току 1914. г. прикључио се активностима Југословенског одбора и био активан до 1919. након чега је као полиглота постао дипломата државе СХС, оносно Југосла-вије, у Риму и Марсељу, итд. Он је рођени млађи брат често помињаног Милана-Мила Вукотића, који се највише истакао у которским демонстрацијама.)

„Почетак рата није обуставио истрагу против учесника Тројичинских демонстра-ција у Котору. Сачуван је и судски докуменат од 5. децембра 1914. са карактеристи-кама коловођа демонстрација, и гдје се који тада налазио: Мило Вукотић у Мари-борском затвору, Јован Бућин у Бечу, др. Стефан Рађеновић у Италији, Стево Дави-довић побјегао на црногорску територију; Мило Смодлака, Божо Суботић, Иван Царић, Трипо Павличевић и Станко Ћирковић мобилисани су у војништво; Ученици Мирко Дабовић и Јово Вукотић су у Сплиту, Звонимир Делсо је прешао у колабо-рационисте, а и Шпиро Балдић је у затвору.“

„Осим ових првоименованих као коловође, списак осумњичених и хапшених садржи још преко 80 имена само у вези са которским демонстрацијама. Почетак рата је умногостручио овакве спискове, а одмах су почела и прва стријељања. Први су на удару били Грбљани. Стријељани су: Марко Радановић и његови синови Мило и Митар, затим Јово Вукшић, Иво Поповић и Нико Радановић...“ (Видјети Велику повељу признања на стр. 24. – леђне корице ове свеске.)

„... Из Паштровића и Спича, на Савини је стријељано десет и из крајева ван Боке још пет Срба. Многи су стрпани у казамате злогласне тврђаве Мамуле, а још је више оних који су се потуцали као избјеглице, скапајући од зиме и глади.“

Нажалост, све је то брзо заборављено, јер је тако одговарало кројачима прекра-јане историје Боке, стварајући лажну историографију. Већ је речено да ни у једном подручју велике Аустроугарске Царевине није било тако великих и успјешних побуна поданика те државе против ње, као што су били Кривошијско-грбаљски устанци, што зна читав свијет, али не зна да су и ти устанци у Котору организовани. Ни у једном граду те царевине није било тако храбрих али ненасилних демонстрација, као у Котору о чему се мало зна, а још мање да су их предводили Грбљани. Било је то уочи Великог рата који ће запалили читав свијет, однијети милионе жртава, али и на крају донијети слободу српским земљама. Од добровољаца Бокеља, пребјеглица преко границе да би избјегли мобилизацију, највише је било Грбљана. Од њих 130 обрело се у црногорској војсци. Грбљани су и на друге начине стизали до Солунског фронта, гдје је било опет 130 Грбљана више, него свих осталих Бокеља заједно. Од Грбљана, братство Радановића дало је највише жртава у 1.с.р. О томе опширније са изворима података у ВК СНГ. (Види се то и из Велике повељу признања на леђним корицама.)

Колико се могло прикупити података из разних извора, од Бокеља, послије Грбљана, најбројнији су били Кривошије (56), Луштичани (14), Кртољани (13), Бијеља-

19

ни (7), Которани (6), Морињани (5) итд. Логично је да их је највише било из погра-ничних села Горњег Грбља, Кривошија и Источне Херцеговине. Ови спискови нису дефинитивни, јер већина историчара користи бројку од 800 Бокеља добровољаца у црногорској војсци. Ту су, осим Бокеља у ужем смислу Бококоторског залива, обухваћени добровољци из Побора, Маина, Брајића, Паштровића, као и они који нису стигли до Солунског фронта јер су емигрирали у пратњи краља Николе. Детаљније о томе у поменутој књизи АМ Србија у 1.с.р. (СКЗ, Београд, 1984.) из које је и ово:

„У јануару 1915. дошло је до прегруписавања добровољаца... У Црној Гори су у међувремену образована четири батаљона: Гатачки, Билећки, Требињски и Бокељ-ски.“ (Стр. 135.)

„Са краљем су у иностранство пошле и неке црногорске војне старешине, као и 300 избеглица. Тада је избегло и око 1.500 херцеговачких и око 800 бокељских добро-вољаца. Међутим, неке јединице које су биле у Скадру и луци Меда, и које су испратиле свог краља кроз Албанију, највећим делом су се вратиле у Црну Гору, што на свој начин показује читаву збрку целокупне ситуације. Књаз Петар је такође отишао у избеглиштво, док је књаз Мирко, из досад неодгонетнутих разлога, остао у земљи... Крња влада је већ 20 јануара одлучила да обустави отпор и распусти војску. Сердару Вукотићу није остало друго него да поступи по овом наређењу, које га је и разрије-шило дужности начелника Штаба Врховне команде.“ (Стр. 269.)

Осим око 800 Бокеља добровољаца у црногорској војсци, Бокељи су на разне начине стизали на Солунски фронт. „Тако се почетком августа у Солуну скупила група од 22 добровољца, од којих су петорица били Руси а један Литванац, док су остали већином били Бокељи.“ (Стр. 128.)

Краљ Никола је, кренувши са Цетиња у повлачење, повукао са првих борбених линија Бокеље и Херцеговце да не падну у руке непријатеља. Знао је да би одмах, без суђења по кратком поступку, завршили на вјешалима као дезертери. Са Црногор-цима не би смјели тако поступати јер нису од њих дезертирали него заробљени. Морали би поштовати међународне законе о поступку према ратним заробљеницима.

6. НОВА СРПСКА ГАРДА ПРИ КРАЈУ РАТА

Ликвидирањем организације СНГ није ликвидирана и душа СНГ јер је остала да зрачи и утиче на понашање Бокеља и без формалне организације. Доказ су масовна дезертирања из туђинске и прикључивања српској и црногорској војсци. При крају рата, у многим ондашњим бокељским општинама дошло је до оснивања илегалних ОНВ (Одбора народног вијећа) за преузимања власти од велике царевине чији се слом назирао, да не би то урадио неко други – па да једног туђина замјени други. Мислило се на Италију која је увијек претендовала на Боку. ОНВ спонтано су осни-вани па су изостала договорна дјеловања. Тако су настали и разни називи за њихове илегалне наоружане дружине: „сеоске“ или „народне страже“, „соколске чете“, „реда-ри“, „пандури“ „чувари“. Једна од њих створена је три мјесеца прије завршетка рата и названа „Српском стражом“ или „Српском гардом“ (СГ), једина са српским атрибутим и једина створена прије ОНВ. На то је духом утицала предратна СНГ, иако је са новом СГ, осим духа, имала мало што заједничко. Били су им различити војни, политички и сви други циљеви, али и услови за њихово стварање и дјеловање.

Први запис о новој СГ је из рукописне заоставштине прота Марка Л. Костића, свједока и актера збивања. Запис нема датума, али је морао бити прије 1932. г. јер је прота Марко умро почетком 1932. г. релативно млад у 65. години. Тај запис је први пут објављен у београдском дневнику ПОЛИТИКА ЕКСПРЕС почетком 1984. одакле је преузет и објављен у књизи М. Кордића и М. Ашанина КОМИТСКИ ПОКРЕТ У ЦРНОЈ ГОРИ 1916-1918. (Стр. 369-370. Београд, 1985.)

Други запис са извјесним разликама, али не контрадикторним, писао је други свједок и актер збивања, проф. др Лазо Костић (рођен у Грбљу, син проте Марка) када га је објавио у књизи О ЗАСТАВАМА КОД СРБА. (Стр. 82-93. Минхен, 1960.)

20

Трећи запис је 30 г. касније у књизи ВК СНГ ослоњен на текст др Лаза Костића као намјеродавнији. (Стр. 263-265. Цетиње, 1990.)

Четврти свеобухватнији запис коришћењем поме-нутих и још неких сазнања, објављен је у научном часопису СРПСКО НАСЛЕЂЕ – ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ бр. 12. (формата А-4 стр. 86-87.. Београд, 1998.) са велим насло-вом преко читаве стране који је овдје умањен

Објављивањем у научном часопису без негатив-них реаговања, прошао је кроз научну верификацију. Текст овдје није мијењан осим мањих поправака или премјештања неких ријечи и реченица ради довођења у хронолошки ред.

Не само послије Другог свјетског рата него и између два свјетска рата није у Краљевини Југославији готово ништа истраживано и писано о веома интересантним догађајима 1918. г. током ослобођења Боке. Уложен је труд да се за 80-год. јубилеј не пропусти макар нешто из тог доба, јер је овдје ријеч само о једном случају, а широм Боке их је било више и веома различитих.

У центру збивања овог случаја је тврђава Радишевић у Боки па заслужује да се не заборави пружањем основних података о њој: Грађена је у другој половини 19. стољећа као дио општег система за одбрану Боке по идејама и плановима Лазара Мамуле Србина из Лике, артиљеријског генерала и инжењера фортификација. Ако изузмемо кружну тврђаву острва Ротондо на улазу у Боку која ће добити име по Лазару Мамули, фор Радишевић је био највећа, најјача и најмодернија обалска тврђава у Боки. Захваљујући њој сеоска општина Кртоли носи примат да је у њој засвијетлила прва електрична сијалица у Боки и Црној Гори (прије него на Цетињу) и да су прорадили први лифтови (њих четири) за вертикални транспорт кроз подземне спратове. Фортица не би била тврђава да није била добро наоружана:

Осим већег броја митраљеских гнијезда, била су и 4 тешка обалска топа (мерзе-ра) кал. 210 мм домета преко 7 км, 2 тврђавска топа кал. 150 мм домета 10 км, 2 пољска топа кал. 90 мм, 2 рефлектора 900 мм и много добро утврђених пушкарница у бедемима и око њих – онолико колико је бројала и посада тврђаве. У подземном дијелу су била 4 нивоа под дебелим армираним сводовима са довољно простора за смјештај 500, а у ванредним ситуацијама и до 1.000 војника, а за њих и пуна складишта хране и муниције. То је безводно подручје па су изграђене и бистијерне за кишницу, довољно велике да фор издржи вишемјесечну опсаду. Око фора је био 8 м дубок и 6 м широк ров, а око њега неколико низова плетера бодљикаве жице и жељезних шиљака. Можда је било и неких врста нагазних мина, али о томе нисмо нашли податке. И без тога, овај фор је био неосвојив ондашњим ратним средствима. Ипак га је освојила СГ и то без проливања крви ни на једној зараћеној страни, а испаљено је на хиљаде пушчаних метака. Чак и 21-ном топовском гранатом.

Заметак СГ су била три црногорска комита који су се крили у кртољским селима и луштичким густим шумама. Убрзо им се придружило још неколико. Група се пове-ћавала и њиховим јатацима, али и дезертерима из аустоугарске војске са околних положаја, углавном словенских националности. Већином официри и подофицири, пристизали су добро наоружани и са залихама конзервиране хране колико су могли понијети. Прихватали су их мјесни патриоти који су знали гдје се могу крити и како да се повежу са другим одметницима. Команда фора је сазнала за постојање СГ, па да им се војска не би расипала или била изложена нападима СГ, повукли су са истуре-них положаја у утврђење сву војску осим двадесетак жандара, који нису били под вој-ном командом. Села

21

су практично остала слободна. Жандари, такође већином сло-венских националности, нису добијали никаква наређења, па нису ништа предузима-ли. У таквој ситуацији на Вари, у центру Кртола и зборишту Кртољана, сабрали су се 30. октобра 1918. дезертери из аустроугарске војске, црногорски комити и Кртољани, малобројни јер је већина још била на фронтовима а примирје још није било потпи-сано. Било је то истога када је пао Скадар, што значи да су регуларне српске трупе биле далеко. Међу дезертерима је био и син попа Марка, Лазар-Лазо, аустроугарски резервни официр. Он је одређен за заповједника тада „званично“ иако не легитимно основане СГ која је бројала 160 бораца заједно са жандарима који су се добровољно ставили под команду СГ. До даљњег, сви заједно су имали задатак да одржавају ред и мир по селима, и да опрезно чувају становништво од евентуалних изненађења. У смутној ситуацији безвлашћа свашта се могло догодити породицама чији су домаћи-ни били далеко. Да би легализовали преузимање власти, водеће личности Кртола су 8. новембра 1918. до тада илегални ОНВ, превели у легални. О томе је сачуван оригинални документ који је слабо видљив –––> али може послужити као доказ тачности преписа:

ЗаписникПрве сједнице Одбора Народног Вијећа у Кртолима

Одржане дана 8. новембра 1918.Предмет:

Конституисање одбораПрисутни: Потписани

Послије подужег савјетовања бива једногласно изаб-ран предсједником Одбора Народног Вијећа у Кртолима члан одбора Поп Марко Костић, подпредсједником члан Марко Лакичевић и пословођом члан Нико Антоновић.

Пошто је овијем исцрпљен дневни ред предсједник проглашује сједницу завршеном у 4 и ½ сати послије подне.

Промтно потврђено и потписано Чланови Предсједник

Ј. Дубелцић с.р. Поп Марко Костић с.р. Поп Ј. Борета с.р. и чланови М. Лакичевић с.р. Иво Старчевић с.р. Нико Антоновић с.р.

Поп Марко је одлично говорио њемачки, као и његов син Лазо. Већ сутрадан, са цитираним Записником као легитимацијом, отишли су без најаве и без пратње, на преговоре са командантом фора. Поп Марко га је познавао од раније јер је био хонорарни војни свештеник за православне војнике на фору.

Нажалост, ни поп Марко, ни његов син Лазар који су све знали и писали о овом случају, нису поменули име команданта. Он је био довољно дуго на том фору да, као високи интелектуалац, упозна менталитет Кртољана, али и сусједних Грбљана, који су увијек били спремни на побуне и на оружане устанке па трпјели репресалије које производе нагоне за освете. Имао је командант разлога да се прибојава од њихове одмазде над војницима њему подчињеним. Током преговора у име ОНВ, поп Марко је намјерно потенцирао и такву могућност, али је дао чврсте гаранције и свештеничку заклетву да се никоме неће десити ништа непријатно ако се фор без отпора преда у руке ОНВ и СГ док се мутна ситуација не избистри на вишим нивоима. Командант је прихватио, али да не буде безусловна капитулација. Његови услови су били прихват-љиви: да се гаранцијама попа Марка дода одредба: да његова војска остане под хуманим третманом и на редовној менажи док се разјасни ситуација и организује евакуација. Поп Марко је понудио још више: да разоружана војска остане под коман-дом својих официра који би задржали лично наоружање, и да артиљерци остану на својим положајима за случај да се пред Боком појави непозвана италијанска флота. Тако су поступали Срби и у миру и у рату! Да ли су заслужили сатанизовање каквом су и данас изложени? Од кога? Од сљедбеника уклетог цара Дукљана сатанске крви!

22

Пуну седмицу дана прије стизања на фор дјелова Другог пука Југословенске дивизије српске војске извршена је примопредаја фора по свим војним прописима и витешким начелима. Сва војска, осим артиљераца, повучена је са положаја на зборно мјесто и постројена у четверореду испред високог јарбола са аустроугарском заставом. Командант је одржао кратак говор на њемачком и мађарском језику објас-нивши ситуацију и гаранције договора. Командири чета су наредили да се пушке не одлажу на гомилу него да се сложе у „пирамиде“, а опасачи са бајонетама и фишеклима са муницијом да се сложе око тих „пирамида“. Отворена је и капија па је умарширала СГ дисциплиновано војнички, иако различито одјевена (дио њих и у аустријским униформама) и са различитим наоружањем. Било их је 160 наспрам око 600 разоружаних војника. СГ је постројена на другој страни јарбола са пушкама „к нози“. Команду „миррр-но!“ на српском језику сви су послушали, а онда су пришли заставници обје војске у пратњи официра. Како оних који су остали вјерни Цару тако и оних којих који су дезертирали и у саставу СГ вратили се на своја формацијска места на фору. У ставу „мирно“ сви су пратили лагано спуштање аустријске заставе која није ни згужвана, ни бачена, ни гажена, ни пљувана него је уредно сложена и предата команданту фора. Тако су поступали Срби и у миру и у рату! Да ли су заслужили сатанизовање каквом су и данас изложени? И то највише у Црној Гори.

Наступио је најстарији црногорски комита из СГ са српском тробојком (једнака је била и црногорска). Висока част указана је Крсту Калезићу са најдужим комитским

стажом, а од раније са четири црногорске „декорације“ (како су називали ордење).

Српска тробојка је сашивена на брзину у трврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од аустроугарске. Када се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба СГ из аустријских пушака. у ваздух према морској пучини, што је било на супротној страни од још увијек дисци-плиновано постројене војске. То изгледа невјероватно, па ћемо цитирати (стр. 84. другог записа) Лаза Костића: „...Српска гарда из села, којом сам ја командовао, испуцала је неколико хиљада пушчаних метака у почаст вешања српске заставе. (Имали смо стотине хиљада метака, јер смо разоружали били два батаљона аустриј-ске војске.)“ Заповједнику СГ Лазару Костићу то није било довољно па је тражио да се смјена застава поздрави и са 21-дним топовским пуцњем. На објашњење команданта фора да нема других сем

„оштрих“ (бојевих) граната, Костићу је баш то одговарало. Боље ће се чути а цијеви окренуте према отвореном мору неће никоме наудити. Да би канонада дуже тра-јала, није наређена плотунска него појединачна паљба, а да би се боље чула, наређено је да то буде из мерзера највећег калибра. Тресло се читаво Луштичко полу-острво па су пристизали и телеграфски протести. И то преко Сарајева из привременог центра за преговоре од повјереника Народног вијећа Џамоње. Протести су сти-зали од савезничких флота на Јадрану. Није се знало да ли са фора гађају неки савезнички брод, јер су оштре гранате „гађале“ пучину, или пред повлачењем уништа-вају властите објекте, што је супротно преговорима.

Тако се завијорила прва српска тробојка на једном веома јаком аустријском војном објекту у Боки (и знатно шире). Под командом својих официра, војска је узела своје празне пушке без

23

муниције и унијела их у скла-диште да чекају регуларне трупе. Иако је читаво ври- прота Марко и син др Лазо јеме пријетила велика опасност да због еуфорије једних или туге других, а сви наоружани, дође до велике несреће, никоме се ништа није десило. СГ је преузела главна стражарска мјеста и поштовала договор. Осим што су, да би ублажили тензије, отворили складишта хране за изгладњели народ, коју су дијелили народу бивши војници, у том моменту заробљеници-слободња-ци, да би спласнула непријатељска осјећања народа према туђинској војсци. Занимљиво да су се до дола-ска регуларних трупа Југословенске дивизије српске војске, на истим казанима хранили и побједници и „заробљеници“. Чак и равноправно измијешани чекали су у дугој колони за следовање. Тако су поступали Срби и у миру и у рату! Да ли су заслужили сатанизовање каквом су и данас изложени? Нажалост, највише у ЦГ.

Када је стигла претходница регуларних трупа, све им је објашњено, предат фор, и у њему све у најбољем реду. Обзиром да су ови „заробљеници“ поштовали договоре, ОНВ и СГ тражили су да се њима да при-оритет у односу на друге заробљенике, за организовану евакуацију својим кућама. Тако је и било. Нико није помињао стогодишњу туђинску управу и њихова недјела којих је било на све стране. Нико није помињао одмазду, освету или нешто слично. Није то било само у овом случају. Многи случајеви нису овако описани, па за њих нико неће ни сазнати. Тако су поступали Срби и у миру и у рату! Да ли су заслужили сатанизовање каквом су и данас изложени? И то од кога? Од свјетских господара рата, најгнуснијих злочинаца.

Ова свеска почиње са Грбљем, што значи и да је Грбљу посвећена, иако то није наглашено. Па нека тако и заврши. Дух СНГ и Грбља је живио и послије 1914. до краја 1918. г. кроз СГ чији су главни актери били: прота Марко Костић, парох Грбаља, па предсједник ОНВ, након рата доживотни предсједник Удружења свештенства Бококоторског среза. У 1.с.р. изгубио је млађег брата проф. Крста, а у 2.с.р. млађег сина Мирка. Старији Марков син Лазо, касније проф. др аутор преко стотину књига, рођен у Грбљу, родном селу цара Лазара Грбљановића. За ову заслугу, али не само за њу, двије генерације Костића, оца Марка и сина Лаза, краљ Александар је одли-ковао Орденом Светог Саве, а проту Марка и оредном Бијелог орла. Њихове заслуге су у свијету познате и признате, осим у свом завичају и својој отаџбини.

24

ВЕЛИКА ПОВЕЉА ПРИЗНАЊА И ЗАХВАЛНОСТИ ГРБЉУ (32,5Х45,6 ЦМ) – ОДУВИЈЕК И ДОВИЈЕКА СРПСКОМ –

ЗА ДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА

НА ПРАТЕЋЕМ СПИСКУ ПОВЕЉЕ ПОГИНУЛИХ СУ: МИРКО РАДАНОВИЋ СА СИНОВИМА МИЛАНОМ. МИТРОМ И ЈОШ ТРИ РАДАНОВИЋА; ИВО И ЈОШ ПЕТ

ПОПОВИЋА; ЈОВО И ЈОШ ДВА ВУКШИЋА, ПО ДВА ДУЛЕТИЋА И ЂУКИЋА, итд.

25