−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−

ISUS NAŠA SUDBINA

Wilhelm Busch

−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−

SadržajPredgovor.............................................................................................1

Bog da, ali cemu Isus?........................................................................2

Za sta zivim?......................................................................................16

Nemam vremena!...............................................................................28

Paznja! Opasno po zivot!..................................................................42

Sta da cinimo?...................................................................................55

Zasto Bog cuti?..................................................................................67

Nase pravo na ljubav!........................................................................80

Moze li covek da razgovara s Bogom?............................................93

Kako da zivim bez vere?.................................................................104

Kako da zivim svoj zivot, ako me stalno prate krivica i propusti?.........................................................................................118

Kako da izadem na kraj sa zivotom kada mi drugi idu na zivce?...............................................................................................132

Sve se mora promeniti, ali kako?...................................................143

Bez mene!.........................................................................................155

i

SadržajPostoji li sigurnost u religiji?..........................................................165

Da li je hriscanstvo privatna stvar?...............................................179

Kada ce biti smak sveta?................................................................193

Kakva je korist od zivota sa Bogom?............................................209

Vilhelm Bus......................................................................................223

ii

Predgovor

Predgovor

"Isus naša sudbina" − bila je glavna tema koju je pastor Buš izabrao zaveliku evangelizaciju koju je 1938. godine održao u Esenu, Nemačka.

Bio je oduševljeni omladinski pastor u Esenu, ali kao strastvenipropovednik Evanđelja, veoma često je putovao. U nebrojenimpredavanjima pozivao je ljude Isusu. To je činio kako u gradu, tako i naselu, na istoku i zapadu, u Evropi i širom sveta.

Kako se samo radovao kada su ljudi masovno dolazili da slušajunjegovu poruku! Bio je uveren da je Evanđelje Isusa Hristanajveličanstvenija poruka svih vremena,

Dolazilo je na hiljade ljudi da ga sluša. A ipak, kao pravi dušebrižnik,bio je u razgovoru uvek sam s pojedincem. To je bilo ono izuzetno unjegovom naveštavanju. Neka onim što je snimano namagnetofonskim trakama ponovo progovori. Bio je vesnik Isusa Hrista,raspetog i vaskrslog.

"Isus naša sudbina" bila je glavna tema čitavog njegovognaveštavanja. Želite li i vi da čujete tu poruku? Možete! U duhu sesmestite pod njegovu propovedaonicu i uskoro ćete znati da je "Isusnaša sudbina" glavna tema sveta, kao i našeg života.

−− Karl−Heinz Ehring

1

Bog da, ali cemu Isus?

Bog da, ali čemu Isus?

Vidite, stari pastor kao što sam ja, koji je celog svog života delovao uvelegradu, tokom godina sluša stalno jedne te iste krilatice. Jednaglasi: "Kako Bog sve to dopušta?" A druga: "Kain i Avelj bili su braća.Kain je ubio Avelja. Odakle Kainu njegova žena?" Jedna odnajomiljenijih krilatica je ova: "Gospodine pastore, vi neprekidnogovorite o tom Isusu. Ta, to je fanatično. Zar nije svejedno šta namsluži kao religija? Glavno je da imamo strahopoštovanje pred nečimvišim i nevidljivim".

Sasvim razumno, zar ne? Isto to rekao je i moj veliki zemljak Gete(Goethe), koji je takođe bio iz Frankfurta: "Bitno je osećanje, dok je imeprolazno... Govorili mi Alah, Buda, sudbina ili "više biće", sasvim jesvejedno. Glavno je da uopšte imamo neku veru. Fanatično je ako toželimo precizirati". Tako misli pedeset odsto svih vas, zar ne? Još uvekvidim pred sobom onu staru gospođu, koja mi je izjavila: "O, gospodinesvešteniče, uvek vi s vašim večitim govorom o Isusu! Zar nije sam Isusrekao: 'U kući moga Oca ima mnogo stanova!' Tamo svi imaju mesta!"E, moji prijatelji, to je veoma velika prevara!

Bio sam jednom na berlinskom aerodromu "Tempelhof". Naravno, prenego što smo ušli u avion, morali smo proći pasošku kontrolu. Ispredmene bio je ogroman gospodin, još ga uvek vidim pred sobom, pravagrdosija, s ogromnim putnim pokrivačem pod rukom, užurbano pružaslužbeniku svoj pasoš. Tada ovaj reče: "Trenutak, molim! Istekla jevažnost vašeg pasoša!" A gospodin odvrati: "Ma, ne budite sitničar.Glavno je da imam pasoš!" "Neee!", odgovori činovnik čvrsto iodređeno: "Glavno je da imate pasoš koji važi!"

2

Isto tako je s verom. Ne odlučuje to da li uopšte imam neku veru.Svako u nešto veruje. Nedavno mi neko reče: "Verujem da kilogramgovedine daje dobru supu". I to je nekakva vera, plitka doduše, ali −znate već! Nije važno da li imamo bilo kakvu veru, već da imamo pravuveru, veru s kojom možemo živeti kada se sve u životu smrači, kojadaje čvrst oslonac i u velikim iskušenjima, veru s kojom možemo iumreti. Umiranje je veliki test ispravnosti naše vere! Postoji samo jednaprava vera kojom je moguće ispravno živeti i ispravno umreti − to jevera u Gospoda Isusa Hrista, Božijeg Sina.

Sam Isus je rekao: "U kući moga Oca ima mnogo stanova". Ali, do tihBožijih stanova postoje samo jedna vrata: "Ja sam vrata! Ko ulazi krozmene, spašće se!"

Isus je − vrata! Da, znam, ljudi ne žele da to čuju. O Bogu je mogućesatima diskutovati. Neko predstavlja sebi Boga ne jedan, a neko, opet,na drugi način. Ali, Isus nije predmet diskusije. A kažem vam, samovera u Isusa, Božijeg Sina, jeste spasonosna vera, koja izbavlja i skojom je moguće živeti i umreti.

Koliko se ova vera nekim ljudima čini smešnom neka pokaže jedanmali doživljaj. Budite slobodni i nasmejte se, ako to želite. Pre nekolikogodina prolazim ulicama Esena. Kraj puta stoje dva muškarca, posvemu sudeći rudari. Kada sam došao do njih, jedan me pozdravlja:"Dobar dan, pastore!" Pristupim mu: "Zar se poznajemo?" Čovek senasmeja i objašnjava svom prijatelju: "To je pastor Buš! Dobar je onmomak!" "Hvala!", kažem ja, a on nastavlja: "Na žalost, malo jećaknut!" "Šta sam!? Ćaknut?" Ovaj nastavi: "Stvarno, pastor je u redu!Samo, uvek govori o Isusu!" "Čoveče, ta to nije ludost! Za sto godinabićete u večnosti, a tamo sve zavisi od toga da li ste upoznali Isusa. Ponjemu se odlučuje hoćete li u pakao ili u nebo. Recite, poznajete liIsusa?" "Eto, vidiš, već je počeo!" − obraća se čovek svom prijatelju.

I sada ću početi o tome! Postoji jedna rečenica u Bibliji. Nju bih želeo

3

da stavim na početak, a ona glasi: "Ko ima Božijeg Sina, ima život!" Viste na, veronauci nekada učili o Isusu, ali vi ga nemate. "Ko imaBožijeg Sina", čujete li ono "ima", "taj ima? život ovde i u večnosti!" "Konema Božijeg Sina, nema života!" To kaže Božija reč! Sigurno znateizreku: "Ko ima, ima!" Upravo to misli i ova biblijska rečenica. Prostobih želeo da vas nagovorim − vas radi! − da primite Isusa i da mupredate svoj život. Jer, bez njega, jadnog li života!

I sada ću vam reći zašto je taj Isus sve u svemu i zašto je vera u Isusajedino ispravna. Ali, dozvolite da to kažem sasvim lično. Želim, naime,da vam kažem zašto ja moram imati Isusa i zašto u njega verujem!

1. Isus je Božija objava

Kada mi neko kaže: verujem u Boga, ali čemu Isus, onda muodgovaram: Gluposti, Bog je skriveni Bog. Bez Isusa ništa ne bismoznali o Bogu.

Istina, ljudi mogu sebi da naprave nekog boga, recimo "dragog boga",koji nijednog poštenog Nemca, neće ostaviti na cedilu ako na danpopije pet čaša piva. Ali, to nije Bog! Alah, Buda − to su projekcije?naših želja. Ali, Bog? Bez Isusa ništa ne znamo o Bogu. Isus je Božijaobjava. U Isusu je Bog došao k nama.

Da vam to slikovito objasnim. Predstavite sebi jedan gusti zid magle.Iza tog zida magle je skriveni Bog. No, ljudi ne mogu da žive beznjega. Počinju da ga traže. Pokušavaju da prodru u zid magle, a to sunastojanja religija. Sve religije su traganje čoveka za Bogom. A svereligije imaju nešto zajedničko, a to je da su zalutale u magli. Nisupronašle Boga.

Bog je skriveni Bog. To je shvatio jedan čovek, zvao se Isaija, pa jezavapio iz sveg srca: "Gospode, ne možemo doći k tebi. O, kako bi biloda raskineš taj zid magle i da dođeš k nama!" I, zamislite, Bog je čuo

4

taj krik! Razbio je zid magle i došao k nama − u Isusu. Kada su anđelina Betlehemskom polju pevali u horu: "Danas vam se rodio Spasitelj.Slava Bogu na visini!", tada je Bog došao k nama. A Isus sada govori:"Ko vidi mene, vidi Oca".

Bez Isusa ništa ne bismo znali o Bogu. On je jedino mesto gde sasigurnošću mogu da saznam nešto o Bogu. Kako je samo moguće daneko kaže: ja mogu i bez Isusa da izađem na kraj!

Sve ovo moram da kažem veoma kratko. Mnogo toga izostavljam. Amogao bih toliko da vam govorim o Isusu. Sada vam mogu nabrojatisamo najvažnije odgovore na pitanje: čemu Isus?

2. Isus je spasonosna Božija ljubav

Da vam objasnim. Pre izvesnog vremena razgovarao sam s jednimnovinarom, koji me je intervjuisao. Pitao me je: "Zašto vi, zapravo,držite ovakva predavanja?" Odgovorio sam: "Držim ih jer se plašim daće ljudi otići u pakao". Nasmejao se i odgovorio: "Nema pakla".Uzvratio sam mu: "Sačekajte samo. Za sto godina znaćete da li ste biliu pravu vi ili Božija reč. Recite mi, da li ste nekada osećali strah predBogom?" "Ne! Ta, niko ne može da se plaši dragog boga!" Rekoh mu:"Baš ste neupućeni. Ko makar malo zna o Bogu, mora shvatiti da nepostoji ništa strašnije od svetog i pravednog Boga, sudije naših greha.Zar mislite da on ćuti na vaše grehe? Vi govorite o nekom "dragombogu". Biblija tako ne govori. Naprotiv, Biblija kaže: "Strašno je pasti uruke Boga živoga!"

Da li ste osetili strah od Boga? Ako niste, onda uopšte još niste počelida sagledavate čitavu stvarnost svetog Boga i vašeg grešnog života.No, kada budete počeli da se bojite Boga, pitaćete: kako mogu opstatipred Bogom? Mislim da je najveća glupost našeg vremena da se višene plašimo Božijeg gneva. Štaviše, znak je užasne otupelosti kadaneki narod više ne shvata ozbiljno živoga Boga i njegov gnev zbog

5

greha.

Profesor Karl Hajm (Kar1 Heim) pričao je kako je na svom putovanju uKinu stigao u Peking. Vodili su ga na neko brdo. Na samom vrhunalazio se "žrtvenik neba". Objasniše mu daje za vreme "noćiizmirenja" brdo pretrpano stotinama hiljada ljudi, koji nose svojelampione. Tada se penje i car, jer Kinom je tada vladao car, i prinosižrtvu pomirnicu za svoj narod. Profesor Hajm je nastavio: "Ovineznabošci naslućivali su nešto o Božijem gnevu i daje čovekupotrebno izmirenje".

A obrazovani čovek srednje Evrope misli da može govoriti o nekom"dragom bogu", koji bi, navodno, bio srećan ako ljudi poslušno plaćajusvoj crkveni porez! Počnimo radije ponovo da se bojimo Boga! Svi smosagrešili, zar ne? Vi niste!? Naravno da jeste.

Kada ponovo budemo naučili bojati se Boga, pitaćemo: gde jeizbavljenje pred Božijim gnevom? Gde je izbavljenje? I onda ćemoshvatiti: Isus je spasonosna Božija ljubav! "Bog hoće da se svi ljudispasu". Ali, on ne može da bude nepravedan, ne može da ćuti na greh.Zato je i dao svog Sina − za spasenje, za izmirenje.

Pridružite Mi se na putu za Jerusalim. Pred gradom se nalazi brežuljak.Vidimo hiljade ljudi. A nad glavama svih tih ljudi nadvijaju se tri krsta.Čovek na levom je grešnik, poput nas. I onaj na desnom krstu. Ali,pogledajte čoveka u sredini, onog s trnovom krunom, Sina živogaBoga.

O, glavo krunisana, kojoj se rugao svet!O, glavo puna rana, a na njoj trnov splet!

Zašto on tamo visi? Ovaj krst je Božiji žrtvenik. A Isus je Božije jagnje,koje je ponelo grehe sveta, da nas izmiri s Bogom.

6

Vidite, dok god niste našli Isusa, stojite pod Božijim gnevom, pa makarto i ne primećivali, makar to i poricali. Božiji mir ima samo onaj ko jedošao Isusu. "Kazna beše na njemu, mira našeg radi!"

Da vam ispričam još jedan primer. Za vreme prvog svetskog rata biosam artiljerac. Imali smo topove sa zaštitnim štitovima. Jednom smo,bez pešadije, bili u prvim bojnim redovima. I onda je došao napadtenkova. Pešadijski meci tukli su po našim štitovima poput grada. No,bili smo jaki, jer smo iza štitova bili zaštićeni. Tada sam pomislio: kadabih samo ruku pružio izvan štita prorešetali bi me i bio bih izgubljen.Ali, iza štita sam siguran!

I vidite, to mi je postao Isus. Znam, bez Isusa propadam na Božijemsudu. Bez Isusa nemam ni mira, ni sreću, makar činio šta god hoću.Bez Isusa ne mogu da umrem, a da me ne proganja samrtni strah. BezIsusa putujem u večnu propast. Postoji večna propast! Sačekajtesamo! Ali, ako stojim iza Isusovog krsta, zaštićen sam kao iza nekogzaklona. I onda znam: on je moj Izmiritelj, on je moj Izbavitelj, Isus jespasonosna Božija ljubav!

Čujte, Bog hoće da se svi ljudi spasu. Zato je dao svog Sina − zaspasenje, za izmirenje. I za vas! I ne dajte sebi mira sve dok ne primitetaj Božiji mir, dok ne budete spaseni.

Čemu Isus?

3. Jedivo Isus izlazi na kraj s najvećim problemomnašega života

Da li znate koji je najveći problem našeg života? Ah, stariji, naravno,misle na svoju žuč, ili na bubrege, ili na ono što ih upravo sada boli.Strašni problemi! Kod mladih to je devojka ili momak. Svako ima svojproblem. Ali, verujte mi, najveći problem našeg života je naša krivicapred Bogom!

7

Godinama sam radio kao omladinski pastor. I uvek sam bio u potraziza novim slikama, kako bih mladima što bolje objasnio. Da vam opišemjednu od tih slika. Rekao sam: Zamislite da, po prirodi, oko vrata imateneki gvozdeni obruč. I svaki put kada grešite prikuje se za taj obručjedna karika. Imate prljave misli − jedna karika. Bezobrazni ste premasvojoj majci − još jedna karika u lancu. Loše ste govorili o drugimljudima − još jedna karika. Dan bez molitve, kao da Boga nema − jošjedna karika, Nepoštenje, laž − još jedna karika.

Zamislite, koliki je lanac koji vučemo za sobom! Shvatate, to je našakrivica! Tako stvaran je naš greh pred Bogom, makar niko i ne video tajlanac. Ogroman je! I tako ga teglimo za sobom. Često se pitam zaštoljudi, zapravo, nisu istinski veseli i srećni? Ne mogu da budu srećni. Nemogu, jer svuda za sobom vuku lanac krivice. A njega ne može daskine nijedan sveštenik, nijedan pastor, nijedan anđeo. Ni Bog ga nemože ukloniti, jer je pravedan, jer "šta čovek poseje, to će i požnjeti!"

Ali, evo Isusa! On je je jedini koji može da izađe na kraj s najvećimproblemom našega života. On je umro za moju krivicu. Isplatio ju jekada je umro na krstu. Zato može da mi skine lanac krivice. On jejedini koji to može!

Da vam pričam iz sopstvenog iskustva. Prosto vas oslobađa saznanje:imam oproštenje svojih greha! To je najveće oslobođenje moga života,a tek u smrti! Zamislite vi stariji: umreti a imati oproštenje greha! Azamislite, otići u večnost a sa sobom nositi svu svoju krivicu! Užasno!

Poznajem ljude koji su čitavog svog života govorili: "Dobar sam. Upravu sam". A onda umiru i puštaju poslednju ruku i otkrivaju: brodmoga života plovi po mračnoj reci večnosti u susret Bogu. A ništa nemogu poneti: ni kućicu, ni konto u banci, ni štednu knjižicu − samosvoju krivicu. I tako plove pred Boga. Užasno! To je umiranje ljudi! Aako kažete: "Pa, tako umiru svi", onda svi tako umiru. Ali ne mora tako

8

da bude. Isus daje oproštenje greha. Već sada, u ovom životu, to jenajveće oslobođenje koje postoji!

Bio sam mladić, imao sam 18 godina, kada sam saznao šta znači imatioproštenje greha. Lanac je spao. Greh je oprošten. To je reč života zaizmučenu dušu. Da, gresi su oprošteni u Isusovom imenu. Kako bihželeo da i vi to doživite! Dođite Isusu! Danas. On vas čeka. I recite mu:"Gospode, čitav moj život je upropašćen. Pun je krivice. Uvek sam toprećutkivao i o sebi sam govorio samo dobro. Ali, sada sve to stavljampred tebe. Sada hoću da verujem da tvoja krv briše moje grehe". Divnaje to stvar − oproštenje greha!

U 17. veku u Engleskoj je živeo čovek po imenu Banjan (Bunyan).Banjan je radi svoje vere godinama čamio u zatvoru. Toga je bilo usvim vekovima. Pored Božije volje, zatvori su ono najstabilnije uljudskom društvu. I tamo, u zatvoru, taj Banjan je napisao jednupredivnu knjigu, koja je i danas aktuelna. On, naime, opisuje živothrišćanina u slici veoma opasnog, pustolovnog putovanja. A počinjeovako: neki čovek živi u gradu Svet. Odjednom ga obuzima nemir i onotprilike ovako reaguje: "Nešto nije u redu, nemam mira, nesrećansam1 Moram izaći iz ovog grada". Razgovara sa svojom ženom, a onamu objašnjava: "Nervozan si. Treba ti odmor". Ali, ništa ne pomaže,nemir ostaje. I jednoga dana primećuje: "Ništa mi ne pomaže. Moramotići iz ovog grada". I onda beži. Pri polasku primećuje da na leđimanosi neki teret. Hoće da ga skine, ali ne može da ga se reši. Što daljeputuje, teret postaje sve teži. Do tada ga nije ni primećivao. Bio mu jekao prirodni deo života. Ali, kako se udaljavao od grada Svet, teret jepostajao sve veći i teži. Konačno ga je toliko pritiskao da je jedvanapredovao. Na kraju se teškom mukom penjao planinskom stazom.Dal.e ne može s teretom. Iznenada, iza okuke, pred njim se pojavi krst.Skoro bez svesti pada u podnožje krsta, drži ga se i podiže pogledIstog trenutka oseća kako se teret odvaja od njega i s velikom bukomstropoštava u provaliju.

9

To je predivna slika onoga šta čovek doživi kraj krsta Isusa Hrista.

"Ugledah Božije jagnje u duhu,motreći kako za mene proli krv viseći na krstu.Pun stida moram priznati da dva čuda videh tu:Isusovu ljubav veliku i greha krivicu svu".

Oproštenje greha. Isus je za mene platio. Raskovan je lanac greha ukoji sam bio okovan. Oslobođen sam tereta. To poklanja samo Isus −oproštenje greha!

Čemu Isus!? Moram još nešto da vam kažem: zašto verujemo u Isusa.

4. Isus je dobri pastir

Sigurno ste već svi u svom životu doživeli koliko čovek može bitiusamljen i koliko je život prazan, pa iznenada osećate: "Nešto minedostaje, ali ne znam šta". Evo, reći ću vam: nedostaje vam živiSpasitelj!

Upravo sam vam ispričao da je Isus umro na krstu da bi isplatio našdug. Zapamtite ovu rečenicu: "Kazna beše na njemu našega miraradi". I onda su ga položili u grob, u pećinu. Na otvor je navaljenogroman kamen. A da bi bio sasvim siguran, rimski namesnik je grobzapečatio i postavio stražu, rimske legionare. Zamišljam da je međunjima bilo silnih momaka, koji su se već borili u zemljama širom sveta:u Galiji (današnjoj Francuskoj), Germaniji (današnja Nemačka), u Aziji iAfrici. Bili su to momci prekriveni ožiljcima. Eto, baš oni tamo stoje uosvit trećeg dana. U levoj ruci štit, a u desnoj koplje, dok im je na glavišlem. Rimski legionar čeka. Pouzdan je. A iznenada je svetli dan.Biblija kaže: "Anđeo siđe s neba i odvali kamen". Isus izlazi iz groba!To je toliko veličanstveno, da su vojnici pali u nesvest. Nekoliko satikasnije Isus se javlja nekoj jadnoj devojci. Biblija o njoj govori dajeranije bila opsednuta sa sedam demona, a Isus ih je isterao iz nje.

10

Devojka plače. Isus joj prilazi, ali devojka ne pada u nesvest. Naprotiv,raduje se prepoznavši vaskrslog Gospoda Isusa. Kaže: "Učitelju!"Utešena je, jer zna da Isus, dobri pastir, živi! "On je kod mene!"

Vidite, zato želim da imam Isusa. Potreban mi je neko čiju ruku moguda držim. Život me je bacao u jako velike dubine. Radi svoje verečamio sam u nacističkim zatvorima i bilo je časova kada sam mislio:samo još jedan korak i počeće mračno carstvo ludila odakle nemapovratka. A onda je došao Isus i sve je bilo dobro. Ja vam to moguposvedočiti.

Jedne večeri u zatvoru je besneo pravi pakao. Upravo su dovezlitransport ljudi, koji su trebali da nastave put za koncentracioni logor.Ljudi bez ikakve nade, delom kriminalci, delom nedužni ljudi − Jevreji.Sve ih je te subote zahvatio očaj i svi su počeli da urliču. Ne možete tosebi ni zamisliti: puna kuća ćelija punih očaja! Sve grmi od užasnihkrikova. Mislite, zidovi će se srušiti, tavanica će eksplodirati. Stražari sunervozni, pucaju u tavanicu, trče, batinaju. A ja sedim u svojoj ćeliji imislim: tako će biti u paklu. To je nemoguće opisati. U tom trenutkudođe mi na um misao: Isus! On je tu! Zaista vam pričam ono što samlično doživeo. I tada sam tiho, sasvim tiho govorio u svojoj ćeliji: Isus!Isus! Isus! Tokom tri minuta sve se stišalo. Razumete li? Pozvao samga. Niko živ to nije čuo, samo on, ali su demoni morali da beže. Tadasam zapevao, iako je to bilo strogo zabranjeno. Glasno sam pevao:"Isuse, sunce moje, pred kojim beži mrak. Isuse, snago moja, ti si misvagda drag. Kad tebe samo imam, sve drugo mi je prah. Car takobogat nije, kao što sam bogat ja". Slušali su svi zatvorenici. Stražari nireči nisu rekli što sam glasno pevao. "Neka se svet trese i nevremebesni, Isus je kraj mene". Prijatelji moji, znate, tada sam osetio štaznači imati živog Spasitelja.

Moraćemo svi mi, o tome sam već govorio, da prođemo veliku nevolju,nevolju umiranja. Neko mi je jednom prebacio: "Vi sveštenici uveksamo plašite ljude smrću". Odgovarao sam da ja i ne moram da ih

11

plašim, jer se ionako svi plašimo smrti. A znate, tada − u smrti, držatiruku dobrog pastira je predivno. Ljudi mi kažu, a to je tačno, kako sedanašnji čovek manje plaši smrti. Više se plaši života. Život je strašan,strašniji od umiranja! O, moji prijatelji, postoji Spasitelj i u životu!

Da vam ispričam priču koju sam već mnogo puta ponavljao.Neverovatna je, ali istinita. U Esenu upoznao sam čoveka,industrijalca, znate, jednog pravog veseljaka. "Vrlo ste ljubazni,gospodine svešteniče, što decu učite dobru. Uzmite ovih sto maraka zavaš rad". A ja rekoh: "A vi sami?" "Ne, ne, gospodine svešteniče,znate, ja imam svoj sopstveni pogled na svet"... Shvatate, dobarmomak, ali udaljen od Boga kao što je Mesec udaljen od zvezda.Jednog dana obavljao sam venčanje. U crkvi je često veoma sumorno,jer je ogromna i pusta. Dolaze mladenci i, možda, jedno desetak ljudi.Sede pomalo izgubljeno u toj ogromnoj crkvi. A moj industrijalac −kum! Jadničak. Prosto mi ga je bilo žao. Na sebi je imao elegantan fraki cilindar. Nije znao kako treba da se ponaša u crkvi. Moglo se skoroprimetiti kako sebe pita: Moram li sada da kleknem? Da se prekrstim?Šta je, zapravo, ispravno? Pa, malo sam mu pomogao. Prvo sam muskinuo cilindar i stavio ga na stranu. Onda smo pevali. O tome nijeimao pojma, ali je otvarao usta kao da peva. Možete li zamisliti toggospodina koji je kao skrojen za ovaj svet! I onda se dogodilo neštoveoma neobično. Nevesta je bila učiteljica veronauke. Tako je za njenovenčanje na galeriji pevalo tridesetak devojčica. Svojim slatkimglasovima pevale su pesmu: "Ovčica sam Spasa mog, dobrotvoravelikog. Radujem se svom pastiru"... Iznenada vidim kako se neštodešava s tim čovekom. Da li mu je pozlilo? Nekako se skupio, rukamaje pokrio lice i drhti. Govorim sebi: nešto mu se dogodilo. Moraćupozvati hitnu pomoć. Ali, tada sam shvatio da čovek plače, plačeneutešno nad "mojim pastirom, od kog dobra sva izviru", kako su decapevala. "On me ljubi, on me zna, čak i moje ime zna. Štap je njegovkrotak, blag, oslon meni uvek drag. Isus meni pašu sprema"... A tu sedičovek, veliki industrijalac, i plače! I odjednom mi je bilo jasno šta sedogađa. Čovek je shvatio: "Ova deca imaju nešto što ja nemam. Imaju

12

dobrog pastira, a ja sam usamljen, izgubljen čovek".

Vi muškarci i vi žene, u životu ne možete postići više nego što su ovadeca iskazala. Priznajte: "Radujem se što pripadam Isusu Hristu.Radujem se što imam dobrog pastira". Vidite, niko ne može dapostigne više! Postarajte se da i vi to možete reći! Zašto verujem uIsusa? Zato što je on dobri pastir, najbolji prijatelj, živi Spasitelj. ČemuIsus? Da vam kažem još nešto:

5. Isus je knez života

Pre mnogo godina kampovali smo u češkim šumama. Kako su mojidečaci−štićenici otputovali, čekao sam još jedan dan na prevoz.Prenoćio sam u jednom lovačkom dvorcu, koji je nekada pripadaonekom kralju. Sada je u njemu stanovao još samo šumar. Kuća je bilanapola u ruševinama, a nije bilo ni struje. Ali, u ogromnoj dnevnoj sobiu otvorenom kaminu gorela je vatra. Postavili su mi petrolejsku lampu ipoželeli laku noć! Napolju je besnelo nevreme. Kiša je kroz borove lilaoko kuće. Znate, pravo mesto za pustolovnu, razbojničku priču. A kodsebe nisam imao baš ništa za čitanje. Na polici iznad kamina otkriosam neku sveščicu. Čitao sam je pri svetlu petrolejke. Tako neštostravično nikada nisam pročitao. U tom tekstu neki lekar je iskalio savsvoj bes protiv smrti. Čitao sam: "O, ti Smrti, neprijatelju čovečanstva!Nedelju dana sam se borio za jedan ljudski život. Upravo kad pomislihda sam čoveka iščupao, pojavila si se iza kreveta, cerekajući se,ščepala ga i sve je bilo uzalud − ti dolaziš svojom koščatom rukom. Oti, varalico, Smrti, ti neprijatelju!" Stranica za stranicom, sama mržnjaprotiv smrti. I onda je sledilo ono najstrašnije: "Ti Smrti, ti tačko, tiuskličniče!" Nastavio je doslovno: "Prokleta bila. Da si bar uskličnik! Ali,dok te gledam, menjaš se u upitnik. I pitam se da li je smrt kraj ili nijekraj? Šta sledi iza smrti? Smrti, prosti upitniče!"

I, eto, ja vam mogu reći da smrću nije sve završeno! Isus, koji je s timbio upoznat, rekao je: "Put je širok koji vodi u propast, a put je uzan koji

13

vodi u život". Ali OVDE se baca kocka! O, koliko se radujem da imamSpasitelja koji već ovde daje život, koji je sam život i koji vodi u večniživot. Zato ga tako rado i oduševljeno naveštavam.

U prvom svetskom ratu nedeljama sam bio stacioniran kod Verduna(Francuska), gde su besnele najžešće borbe. Između linija leš prekoleša. Do kraja života neću se osloboditi tog mirisa leševa. I uvek kadavidim neki spomenik u čast palim borcima i pročitam: "Pali su zaotadžbinu", osećam miris Verduna, smrad leševa. Kada pomislim da zasto godina niko od nas neće živeti, zapljuskuje me taj zadah smrti. Zarga i vi ne osećate?

A u ovom svetu smrti postoji neko ko je vaskrsnuo iz mrtvih. On govori:"Ja živim, i vi ćete živeti! Verujte u mene! Dođite k meni! Obratite se kmeni! Postanite moja svojina!" Kako je uopšte moguće živeti na ovomsvetu smrti bez tog Spasitelja, koji jeste život i koji vodi u večni život!?

Ovih dana čitao sam neko staro pismo. Preštampao ga je profesor drKarl Hajm. Radi se o pismu vojnika−hrišćanina, koji je poginuo u prvomsvetskom ratu u Rusiji. Otprilike ovako je pisao: "Svuda oko nas jeužasno! Kada zvižde meci i granate, hvata nas panika. A zima! I sneg!Stravično. Ali, ja se ne plašim. Poginem li, biće to divno − jednimskokom sam u slavi. Tada će zanemeti bura i videću svog Gospodalicem u lice. Obuzeće me njegov sjaj. Nemam ništa protiv da poginem!"Ubrzo nakon toga je zaista poginuo. Dok sam čitao pismo, morao samda pomislim kako je neobično da se mlad čovek ne plaši smrti samozato što poznaje Isusa.

Da, Isus je knez života. A on daje svojima sigurnu nadu u večni život.

Bio sam na velikom crkvenom saboru u Lajpcigu (Leipzig). Priređen jeprijem u gradskoj kući i tom prilikom odjekivali su govori, onakvi danikome "ne staneš na žulj". Hajnrih Gisen (Heinrich Gisen), tadašnjisekretar Evangeličke crkve, održao je završnu reč. Nikada neću

14

zaboraviti kako je ustao i rekao: "Gospodo, pitate nas kakvi smo mi toljudi. Da vam na to odgovorim jednom rečenicom. Mi smo ljudi koji semole: 'Dragi Bože, učini me vernim da dođem u nebo'". Zatim je seo.Bilo je prosto jezivo kako su ljudi odjednom bili potreseni.

Za vreme tridesetogodišnjeg rata pesnik Paul Gerhard spevao jepesmu:

"Makar ću sada živeti na ovom svetu tu,Ipak ne mislim ostati u svome šatoru.Putujem svojim putem u susret domovini,Gde će me u večnosti moj Otac utešiti".

Dozvolite mi da vam poželim da i vi svetom prođete ovako.

Čemu Isus? Sve zavisi od toga da li ćete ga upoznati.

15

Za sta zivim?

Za šta živim?

Najvažnije pitanje jeste: za šta živim? Ili, čemu živim na ovom svetu?Ili, šta je smisao moga života?

Jednog dana u Esenu uzbuđeno me je pozvao jedan industrijalac."Gospodine svešteniče, dođite!" Jurnem tamo. Dočekao me je rečima:"Moj sin se ubio". Poznavao sam mladića. Bio je student, imao je svešto mu je srce želelo, bio je zdrav, lep kao slika, kako se to kaže, mladi bogat. Odavno je imao svoj automobil. Nije bio umešan u glupe stvariili događaje. A taj mladi čovek je prostrelio sebi metak kroz usta.Ostavio je oproštajno pismo. Čitao sam: "Ne vidim nikakav smisao da idalje živim. Skratiću sebi život. Moj život je bez smisla!" Potresno!

Vidite, pitanje o smislu života je tako neobično važno. A važno je zbogtoga, jer imamo samo jedan, jedini život. Da li ste nekada razmišljali otome šta to znači da imate samo jedan, jedini život?

U školi baš nisam bio neki matematičar. Učitelj jednostavno nijeshvatao moja rešenja. I kada bih, konačno, završio zadatak, ponekadbi, nikako ne shvatajući moju obdarenost za neobična rešenja, celumoju svesku zamazao crvenim mastilom. Bio je to užasan prizor. Ali, jabih svoju zamazanu svesku odložio i kupio novu, lepu, čistu. Tako sammogao početi ispočetka. Kada bi bar čovek mogao to da uradi sasvojim životom. Verujte mi, milioni ljudi na samrti misle: Ah, bar damogu početi ispočetka! Sve bih drugačije radio i uradio! Školskusvesku možete zameniti novom i da počnete ispočetka, ali to nemožete i sa životom. Imamo samo jedan, jedini život. Strašno je kadaznamo da smo ga zabrljali, da smo pogrešno živeli. Imamo samo jedanživot. Ako smo ga proigrali, proigrali smo ga za svu večnost. Zbog toga

16

je tako smrtno ozbiljno ono što ću vam sada reći.

Jutros je ispred mog hotela prošlo veliko krdo krava. Pošto sam seupravo bavio svojim predavanjem, pomislih: kako su te krave srećne.Uopšte ne moraju da razmišljaju zašto su tu na svetu. Stvar je takojasna: dati mleko i na kraju govedinu. Vidite, životinja ne mora darazmišlja o smislu života. Po tome se čovek razlikuje od njih. Ono štoje užasno jeste to što bezbroj ljudi živi i na kraju umire, a nikada senisu upitali: čemu stvarno živim. Ne razlikuju se od životinje. Vidite,granica je veoma blizu. Čoveka čovekom čini to što se pita: Čemupostojim? Zašto sam čovek? Čemu živim?

1. Površni i nepromišpljeni odgovori

Prijatelji moji, postoji veoma mnogo površnih i nepromišljenih odgovorana pitanje: čemu živim? Pre mnogo godina neko mi je istovremeno daoodgovor na sva ta nepromišljena pitanja. Bilo je to 1936. godine, dakle,usred Hitlerovog carstva. Studenti iz Minstera (Münster) zamolili su meda govorim o temi: Šta je smisao života? Odmah na početku rekli su mida ne žele neko predavanje, već žele o toj temi da diskutuju. "Dobro,rekoh, krenite. Šta je smisao moga života? Čemu živim?"

Kao što sam rekao, diskusija se vodila u nacističkoj Nemačkoj. Odmahje jedan ustao i izjavio: "Ja postojim za svoj narod. To je kao da samlist na drvetu. List ne znači ništa, drvo je sve. Ja postojim za svojnarod!" Na to odgovorih: "Lepo. A čemu postoji drvo, čemu postojinarod?" Pauza. Nije znao. Razumete li, nije odgovorio na prvo pitanje.Jednostavno, stavio ga je na stranu. I onda sam im rekao: "Dragi moji,ne smete da dajete odgovore koji samo odgađaju pitanje. Tako gasamo stavljate u drugi plan!"

Pa, šta je smisao moga života? Čemu živim? − upitao sam ih ponovo.Ustao je drugi i izjavio: "Postojim zato da izvršavam svoju dužnost!""Čoveče, kažem ja, pa u tome je stvar. Pa, šta je moja dužnost? Ja

17

smatram da mi je dužnost da vam govorim Božiju reč. MatildaLudendorf smatra svojom dužnošću da poriče Boga. A šta je todužnost?" Jednom mi je visoki činovnik rekao: "Gospodine svešteniče,u poverenju, celog dana potpisujem dokumenta, ali ako bi i svaizgorela, svet bi se i dalje kretao. Zapravo patim što radim takobesmisleni posao. Šta je dužnost? Hiljade esesovaca je za vremeTrećeg rajha ubilo stotine hiljada ljudi. A kada su ih pred sudomispitivali, tvrdili su da su dobili zapovest i samo su obavljali svojudužnost za predstavnike vlasti i crkve. Zar verujete daje dužnost ljudida ubijaju druge ljude!? Rekao sam studentima: Upravo je u tome stvar− šta je moja dužnost? Ko ume da mi odgovori? Eto, opet smo senasankali.

Mlada gospoda se zamislila. Tada je ustao još jedan i ponosno izjavio:"Potičem iz plemićke porodice. Mogu da sledim svoje pretke sve došesnaest generacija unazad. Čitav niz predaka. Zar nije vredno iživotni smisao, i sadržaj života i životni zadatak da dostojno nastavimporodičnu lozu?" Jedino što sam mogao da odgovorim bilo je:"Čoveče, ako čovek ne zna čemu je živelo šesnaest generacija, ondaje sigurno da im ne vredi dodavati ni sedamnaestu".

Shvatate li? Tako mnogo ima površnih i nepromišljenih odgovora.Često se u našim novinama vide smrtovnice, u kojima možemopročitati stravičnu rečenicu: "Ceo život ti je bio rad. Nikada nisi misliona sebe. Živeo si samo za svoje. To ti je bila najviša dužnost".Poznajete li takvu izreku? Svaki put kada je čitam pukne mi film i ondapomislim daje to smrtovnica za konja! Zar ne? Konj ima da radi! Mislimda čovek ne živi na svetu samo zato da rinta. Ta, to bi bilo jadno."Samo posao mi je život". To je jezivo. Ne, to nije smisao našeg života!

Javio se jedan drugi student: "Vidite, hoću da budem lekar. A kadabudem spasavao ljudske živote, zar to neće biti najlepši životnismisao?" Odvratih: "Lepo, ali ako ne znate čemu čovek živi, ondanema smisla da se spase ljudski život. Onda bolje dajte čoveku iglu, pa

18

da umre". Molim vas da me pravo razumete. Nemojte sada svudapričati kako sam rekao da treba ljudima injekcijom pomoći da umru.Hoću da kažem da to nije poslednji odgovor na naše pitanje o smisluživota.

Potreseno sam shvatio da ti studenti, pa čak i obrazovani svet našihdana životari, ne znajući razlog svoga postojanja na svetu.

Usput da dodam: možda se malo ljutite zbog načina na koji govorim.Naravno, umem ja da pravim i složene rečenice, s mnogo stranih reči,ali tada biste sigurno za pola sata zaspali. Pošto se toga strahovitoplašim, radije govorim onako kako se i na ulici govori. Jasno? Hvala.

Vidite, kada ste jednom sve to sami prošli, govorio sam već o tome,zaključujete kao ovi studenti u Minsteru: "Život uopšte nema nekogdubljeg smisla. Puka je slučajnost što sam se rodio. Iza svega nemanikakvog smisla. I zato bi bilo najbolje da uživamo život kolikomožemo". Možda je najveća napast čoveka kada mu glavom prođemisao: Moj život je besmislen. Nema nikakvog smisla. Da se mojiroditelji nisu uzeli, ne bih bio začet i ne bih se rodio. Puka je slučajnostda postojim. U biti moj život je sasvim besmislen. Onaj ko živi teškimživotom, u tren oka je blizu samoubistva: "Čemu da nastavim život, kadje ionako sve puka slučajnost i besmisao. Bolje, onda, svršiti s tim".Znate li da je broj samoubistava veći od broja žrtava u saobraćaju? Toje potrebna demonstracija našega vremena − više ne vidimo smisao uživotu!

Često sam razgovarao s ljudima koji su mi se požalili: "Život je takobesmislen. Baciću ga − ili zabavom i uživanjima, ili samoubistvom".Onda sam ih upitao: "A kada bi, ipak, imao smisla, a vi ste živeli kao daga nema!? Kako biste izgledali na kraju?"

U Bibliji piše jedna rečenica od koje vas prolazi jeza. Ona glasi:"Čoveku je dato da jednom umre, a zatim dolazi Božiji sud". Vidite,

19

moramo da znamo ovu reč iz Biblije, pa da se ozbiljno upitamo čemuživimo? Ta, ne možemo jednostavno umreti i doći Bogu na sud, apromašili smo smisao života! Je li jasno pitanje? Dobro, onda ćuprodužiti korak dalje.

2. Ko može da mi odgovori?

Ko može, za ime sveta, da mi odgovori na pitanje čemu živim? Crkva?Ne! Sveštenik? Ne! U istom je položaju kao i vi. Profesori? Ne!Filozofi? Ni oni ne mogu da odgovore na pitanje čemu živim? To možesamo jedan. Samo jedan može da nam kaže čemu živimo. Onaj,naime, ko nas je pozvao u život, ko nas je stvorio − Bog!

Dozvolite mi da navedem jedan pomalo nerazuman primer. Jednogdana dolazim u neki stan. Tamo momak rukuje nekim žicama ilampicama. A ja ga pitam: "Čoveče, je l' ti to gradiš neku paklenumašinu? Šta će to biti?" On mi je sve objasnio. No, moram priznati,nisam ga razumeo. Ali, morao sam da mislim: Niko se u to ne razumeosim onoga ko to gradi. Samo on može reći čemu to služi.

Tako je to i s našim životom. Samo onaj ko nas je stvorio ume da kažečemu nas je stvorio. To znači da samo putem objave dobijamoodgovor na pitanje čemu živim? To nam mora reći Bog! Kada ne bihčitao Bibliju, onda bih pomoću tog pitanja došao do Biblije. Ne bihizdržao a da ne znam zašto sam na ovom prokletom svetu. Da li vamje izraz "prokleti svet" pregrub? Pa, to je reč iz Biblije. Da ste samopola godine sa mnom omladinski pastor u velegradu, znali biste na štamislim. Ovaj svet stoji pod velikim prokletstvom. I ne bih izdržao da unjemu živim kada ne bih putem Božije objave dobio odgovor.

Bog nam daje odgovor na pitanje o smislu života u Bibliji. I to je razlogzašto je Biblija tako jako važna. Poznajem ljude koji nadmeno govore:"Ta, mi ne čitamo Bibliju!" Na to odgovaram: "Mogu vam datinapismeno da još nikada niste ozbiljno razmišljali o pitanju čemu

20

živim? No, glupost je veoma raširena bolest, a kada bi bolela, svet bibio ispunjen zapomaganjem. Reći ću vam odgovor Biblije u jednojrečenici: Bog nas je stvorio da budemo njegova deca!

Kao što se otac rado ogleda u svome sinu, tako je Bog stvorio ljude"sebi na sliku". Bog želi da postanemo njegova deca, koja će s njimrazgovarati i s kojom on može da razgovara, koju može da voli, a kojanjega vole. Da li se vi, zapravo, molite? Koliko je gorko za jednog ocakada dete godinama ne razgovara s njim. A čovek koji se ne moli,zapravo ne razgovara sa svojim nebeskim Ocem! Vidite, Bog želi dasmo njegova deca, koja će s njim razgovarati, koju će on voleti i kojaće njega voleti. Za to živimo na svetu! Molim vas, shvatite me pravilno,sada ne govorim o crkvi, o dogmi, o religiji i mnogim drugim stvarima.Sada govorim o živom Bogu. A on vas je stvorio da biste postalinjegovo dete! Da li ste vi njegovo dete?

Da nastavim. Znači, treba da budemo Božija deca, ali po prirodi nismoBožija deca. Na početku Biblije čitamo: "I stvori Bog čoveka sebi nasliku". I onda nas Biblija izveštava o jednoj velikoj katastrofi. Čovek jebio stvoren u potpunoj slobodi − ali se čovek odlučio protiv Boga.Uzima od ploda, a to znači: "Hoću da budem autonoman! Mogu daživim bez Boga!" Shvatate li, Adam nikada nije posumnjao u Božijepostojanje, ali se od njega osamostalio. "Živim svoj život u sopstvenojrežiji".

Uz ovo, jedna priča. Nedavno me na ulici upita jedan čovek: "PastoreBuš, vi neprekidno govorite o Bogu. Ja ga ne vidim! Recite mi kako daga nađem?" Odgovorih mu: Saslušajte me dobro! Zamislite da postojineki vremeplov kojim mogu da se vratim u prošlost ili da idem napred ubudućnost. Jedno veče šetam se ulicama raja. Poznajete događaj opadu u greh, zar ne? Pa, tako, iza jednog žbuna susrećem Adama,prvog čoveka. Pozdravljam ga: Dobro veče, Adame. Dobro veče,pastore Buš, odgovori ovaj. Čudiš li se što me vidiš? − pitam ga ja iobjašnjavam: Okretanjem kulisa u pozorištu sveta greškom sam stigao

21

u rajsku baštu. A on će: A zašto si tako zamišljen? Ja odgovaramAdamu: Znaš, upravo razmišljam o jednom pitanju koje mi je postavioneki čovek. Naime, pitanje glasi: Kako da nađem Boga? Adam,smejući se glasno, reče mi: Pa, to nije nikakav problem kako da nađemBoga! Evo ga! Hajde, budi iskren, pastore Buš, vama je ipak više staloda ga se rešite. Ali, problem je u tome da ga se ne možete rešiti.

Da li je taj Adam u pravu? Bog je tu! Čovek ga može pronaći! Ali, nemožemo ga se rešiti! Kada posmatram duhovne nauke poslednjih 300godina, vidim koliko su se ljudi borili da se reše Boga! Ali, nismo uspelida ga se rešimo. Prijatelji moji, svi vi u biti verujete da Bog postoji, alimu ne pripadate. Vi postupate kao većina ljudi − oni zamrznu pitanje oBogu. Ne poričemo ga, ali mu i ne pripadamo. Nismo Božiji neprijatelji,ali nismo ni njegovi prijatelji. I tako, najveći problem svog životaostavljamo nerešenim.

Jedan švajcarski lekar tvrdio je u jednoj knjizi: ako čovek ne reši velikaživotna pitanja, onda zadobija duhovnu ranu − traumu. Pa nastavlja: Mina Zapadu bolujemo od Boga. Ne poričemo ga, ali mu i ne pripadamo.Zapravo, mi ga ne želimo. Zbog toga bolujemo od Boga. − I ja u toverujem.

Kada svuda oko sebe čujem da se savremeni čovek ne zanima zaBoga, imam samo jedan odgovor: Ali, onda se savremenom čovekuloše piše! Pa, i sam sam savremeni čovek, ali Bog me zanima. Nesmatram se staromodnim. No, ako se savremeni čovek ozbiljno nezanima za svoje izbavljenje, onda je to jako loše! Da vam ispričamjedan primer.

Predstavite sebi šegrta kuvara. Jednog dana izjavljuje šef: "Ovaj seuopšte ne zanima za kulinarstvo". A ja ga pitam: "A za šta se onzanima?" Šef odgovara: "Za ploče i devojke". Ja: "Onda moratepokazati razumevanje za ovog mladića i od sada s njim da govoritesamo još o pločama i devojkama". "Ne, ne!" odgovara šef. "Ako se ovaj

22

mangup ne zanima za kuvanje, onda je promašio svoju profesiju!"

Shvatate? Naš poziv je da postanemo Božija deca. A ako sesavremeni čovek za to ne zanima, onda je promašio svoju profesijukao čovek. Onda uopšte nema smisla da se s njim razgovara o svimmogućim i nemogućim pitanjima, koja ga, možda, zanimaju. Jajednostavno neću prestati da govorim: Tek onda ćete biti čovek kadabudete dete živoga Boga!

3. Božiji odgovor na najvažnije pitanje

Ponavljam, mi po prirodi nismo Božija deca, ali živimo na ovom svetuda bismo to postali. I zbog toga je neophodno da se u našem životunešto desi. Smisao ovog predavanja jeste da vam u tome pomognem.Ja nisam tu da vas zabavljam, već bih želeo nekolicini prisutnih daotključam srce, da pomognem − bar da mi uspe − da vaš život dobijesmisao.

Znači, mi nismo Božija deca, ne volimo Boga, kršimo njegovezapovesti, ne marimo za njega, ne molimo, možda samo kada smopod nekim pritiskom onda povučemo kočnicu za opasnost. Zbog toganajvažnije pitanje glasi: Kako ću postati dete živoga Boga? Sada bihnajradije podelio papir i olovke i rekao: Hajde, napišite šta vi mislitekako se postaje Božije dete? Jedni bi rekli: Moram biti dobar čovek. Adrugi: Eto, da verujem u "dragog boga". Međutim, sve je to premalo.Najvažnije pitanje ostaje: Kako ću postati dete živoga Boga?

Odgovor na ovo najvažnije pitanje mogu saznati samo preko objave.Kako će me Bog prihvatiti kao svoje dete, to može samo on sam da mikaže. To ne može da smisli nijedan pastor. Biblija daje potpuno jasanodgovor. A on glasi: samo preko Isusa! Moji prijatelji, kada razgovorskrećem na Isusa, srce mi jače zakuca, puls mi lupa jače, tada samkod svoje životne teme. Ako neko želi da postane Božije dete, to jemoguće samo preko Isusa!

23

Želim doslovno da prevedem jednu rečenicu iz Biblije. Ona glasi: "Isusje iz Božijeg sveta došao na ovaj svet". Danas nam se neprekidnopripoveda da Biblija ima zastarelu sliku sveta: nebo je gore, zemljadole. Gluposti. Biblija uopšte nema takvu sliku sveta. Ona, naprotiv,kaže o Bogu: "Okružuješ me sa svih strana". To je nešto sasvim drugo.Shvatate li? Čak kada bih pobegao pod zemlju, Bog bi bio tamo. Biblijaima, današnjim savremenim rečnikom bismo rekli, višedimenzionalnusliku sveta. Mi živimo u trodimenzionalnom svetu: dužina, visina, širina.Ali, postoji više dimenzija. A Bog je u onoj drugoj dimenziji. On jesasvim blizu, nadomak ruke. Od ide s vama. On vas je video na vašimbezbožnim putevima. No, mi nismo u stanju da probijemo zid premaonoj drugoj dimenziji. Samo Bog može da ga probije. A Bog je probiozid i u Isusu je došao k nama!

U Novom zavetu, dalje, čitamo za Isusa: "Došao je u svoje vlasništvo"− svet mu pripada, zar ne? − "A njegovi ga nisu primili". To je porukaEvanđelja sve do dana današnjeg Isus dolazi, a čovek zatvara vrata."On je došao u svoje vlasništvo, a njegovi ga nisu primili". Sada bi,zapravo, trebalo da sledi tačka. U stvari, stvar Boga sa ljudima moralabi da bude završena. Ali, na čudnovat način se nastavlja. Evo, ovako:"A koji su ga primili, njima je dao punomoć da se nazivaju Božijomdecom". Eto, tako čovek postaje Božije dete − primanjem Isusa. Da liste već otvorili vrata vašega srca za Isusa? "A koji ga primiše, dade impunomoć da se nazivaju Božijom decom".

Bio sam mladi oficir u prvom svetskom ratu i daleko od Boga. Tadasam to otkrio i primio Isusa u svoj život. To je okrenulo moj životnaopako. Ali, nisam požalio ni za trenutak. Isusa radi prošao samteškim putevima. Isusa radi mnogo sam prepatio. Isusa radi bačensam u zatvor. Ali, da imam još stotinu života, od prvog trenutka, odkada bih mogao da mislim, držao bih se reči: "A koji su ga primili, daoim je punomoć da se nazovu Božijom decom". Moj život ima smislaotkada sam postao Božije dete! Nije važno šta sam, da li sveštenik ili

24

čistač ulice, generalni direktor ili bravar, domaćica ili učiteljica − mojživot ima smisla kada sam Božije dete. Znači, morate da prihvatiteIsusa! Tada ste istovremeno pronašli smisao svoga života. Samo tada!

Veoma je zanimljivo proučavati ljude u Novom zavetu po ovom pitanju.Čujemo, recimo, za neku ženu, čiji je život bio strašno besmislen −Marija Magdalena. Vrlo malo znamo o njoj. Bila je opsednuta sa sedamdemona. Znate, poznajem mnoge ljude u kojima je dvanaest đavola!Mora da je to bio stravičan život, vezan strastima. A ona je patila odtog besmisla. Onda u njen život stupa Isus, Spasitelj, Božiji Sin. On jeisterao đavola. Da, on to ume. On to i čini. Od tog trenutka ženapripada Gospodu Isusu. Njen život više nije besmislen. A ondadoživljava da Isusa pribiju na krst. On umire. Obuzima je užas: "Sadaće se vratiti život besmisla". Trećeg dana ujutru nakon raspeća, onakleči u bašti kraj Isusovog groba i plače. Kada je došla do groba, bio jeprazan. Kamen je odvaljen. Nije našla čak ni Isusovo telo! Zato plače.Kako dobro razumem tu ženu. Kada bih danas izgubio Isusa, survaobih se u bezdan besmislenog bitisanja. Ja je razumem: "NemaGospoda. Moj život je ponovo besmislen". A iznenada čuje iza sebeglas: "Marija!" Ona se munjevito okreće i vidi njega, Isusa, vaskrslog.Prosto je vidim pred sobom. Niz lice joj teku suze sreće i radosti isavladanog očaja: "Učitelju! Moj Gospode!"

Na primeru ove žene postaje mi veoma jasno da ne moramo biti velikifilozofi, pa da dobijemo odgovor na pitanje o smislu života.Najprostijem čoveku je jasno: Moj život je besmislen! Čemu uopšteživim? U trenutku kada je Marija Magdalena primila Isusa, za nju jerešeno pitanje smisla života. Postala je dete živoga Boga. Njen život jepostavljen u svetlost dubokog i velikog smisla!

I zato želim da vas zamolim da primite Isusa! On vas čeka! Kadabudete išli kući, razgovarajte s njim. On vam je veoma blizu. Bilo biveličanstveno kada bi pojedinci prvi put oslovili Isusa: "Gospode Isuse!Moj život je besmislen. Dođi k meni, kao što si došao Mariji

25

Magdaleni!"

Istina, kada primamo Isusa, u našem životu dolazi do velike revolucije.On dozvoljava da učestvujem u njegovoj smrti, pa stari čovek umire. Alismem s njim i da vaskrsnem u jedan potpuno novi život kao Božijedete. On mi daje svoga Duha, pa odjednom mislim da drugačiji način iimam drugačiji ukus. Doživećete to sami. Prvo prihvatite Isusa. Ali,odmah da vam kažem, ako čovek prihvata Isusa, dobija novuegzistenciju. Postati Božije dete ne znači samo promenu razmišljanja,već sasvim novu egzistenciju.

U Vestfaliji je prošlog veka živeo obućar po imenu Ralenbek(Rahlenbeck). Poznavali su ga samo po imenu "pietistički pastor"(bogomoljac), jer je s velikom ozbiljnošću sledio Isusa. Bio je moćan iblagosloveni čovek. Jednoga dana u posetu mu je došao mladisveštenik. Ralenbek mu kaže: "Gospodine svešteniče, vaše teološkestudije još vam ne garantuju da ste Božije dete. Vi morate da primiteIsusa!" Ovaj odgovori: "Da, imam Isusa. U mojoj radnoj sobi, na ziduvisi čak i njegova slika". Na to će stari Ralenbek: "Da, na zidu jeSpasitelj sasvim miran i spokojan. No, ako ga primite u srce i život,onda dolazi do bune!"

Ja vam želim ovu veličanstvenu revoluciju, kada staro umire i kada,kao Božije dete, možete slaviti nebeskog Oca, jer znate zašto ste naovom svetu, jer možete, kao dete Božije, da slavite nebeskog Ocadelima, rečima i mislima.

Shvatate, ovo moje predavanje nije neki religiozni hobi, nije samo idejanekog sveštenika. Od toga zavisi i vaš život i smrt, večni život i večnasmrt.

Gospod Isus govori: "Vidi, stojim na vratima i kucam, ako ko čuje mojglas i otvori vrata, ućiću k njemu". To Gospod Isus govori i nama:"Vidite, stojim na vratima tvoga života. Otvori! Hoću da tvom životu

26

dam smisla!"

Jednom me je posetio stari rudar i rekao mi: "Gospodine svešteniče,moram da razgovaram s vama!" Imao je sedamdeset godina i pričaomi je: "Kada mi je bilo sedamnaest godina, i ja sam bio na ovakvomevangelizacionom sastanku. Primetio sam da Isus kuca i kod mene.Ali, ja sam rekao: 'Čoveče, ako to stvarno ozbiljno mislim, smejaće mise svi moji drugovi. To je nemoguće'. I onda sam pobegao". Nastavioje: "Sada je moj život prošao. Ostario sam. Međutim, sada znam da jemoj život promašen, jer onoga časa nisam otvorio vrata Isusu".

Moji prijatelji, imamo samo jedan, jedini život i zbog toga je od životnevažnosti pitanje čemu živim? Bog je na to pitanje glasno i jasnoodgovorio u Isusu, raspetom i vaskrslom. A sada taj Isus stoji predvašim vratima i kuca. Otvorite mu svoj život i nikada nećete zažaliti!

27

Nemam vremena!

Nemam vremena!

Kada ljudi pozivaju na moja predavanja: "Dođite jednom da čujetepastora Buša!" najčešće im odgovaraju: "Nemam vremena!"

Bilo je to u jednoj banji. Za vreme jela sedeo sam nasuprot jednogstarijeg gospodina. Dobro smo se slagali. Ponekad sam mislio kako tajčovek ume da uživa. Prosto sam se radovao gledajući ga s kakvimuživanjem jede svoju hranu, ili kako se opušteno sunča. No, postepenome je počelo zabrinjavati što su se naši razgovori kretali samo okopovršnih stvari. Mogli biste da pitate zar je to tako strašno? Eto, ja samuveren da je Bog velika stvarnost. I ceo moj život se izmenio kada samsaznao da je Bog učinio tako nešto veličanstveno: "Toliko je zavoleosvet da je dao svoga Sina, da svi koji u njega veruju ne propadnu,nego da imaju život večni". Strašno je to kada neko tako jednostavnoprolazi pokraj takvog Božijeg spasenja. Očito da je to bio slučaj i smojim susedom za stolom. Kako će se osećati kada ga Bog jednogadana pozove pred svoje lice!? Jednoga dana ponudio sam mu jednusvoju knjižicu. "Molim vas, pročitajte to! Radi se o iskustvima s Bogom.Imaćete o nečemu važnom da razmišljate!" Šta se dogodilo? Čovek sesrdačno zahvalio, a zatim rekao: "Sada moram da se oporavim...Možda ću kod kuće naći vremena da tako nešto pročitam!" Tim rečimaje odložio knjižicu. Ražalostio sam se. Ovaj čovek nikada neće imativiše vremena nego što ga ima ovde u banji. Jednostavno nije hteo daima vremena za Boga! Opasno je tako se ophoditi s Bogom. I zato jeneophodno razgovarati i o toj temi!

28

1. Neobično stanje

Pa, zašto, zapravo, nemamo vremena? Želeo bih, prvo, da skrenemvašu pažnju na jednu činjenicu s kojom jednostavno ne mogu daizađem na kraj, a niko to ne ume da objasni.

Vidite, kada bi pre sto godina neki trgovac iz Štutgarta želeo da zaključiposao s trgovcem u Esenu, morao bi kočijama da putuje pet danatamo i pet dana natrag. Znači deset dana putovanja i možda dva danaza zaključivanje posla. Potrošio bi skoro pola meseca. A danas nekoobavi samo jedan telefonski razgovor i uštedeo je sebi dvanaest dana.A ipak, svako će reći da nema vremena! Kako to?

Kada sam nekada kao dete odlazio svom dedi i baki u planine, to je zamene bilo kao put oko sveta. A danas postoji ekspresni voz, kojim čitavtaj put prevalite za pet sati. Zar, onda, ne bi ljudi trebalo da imajumnogo slobodnog vremena? Ranije su ljudi imali 60−časovnu radnunedelju, a radili su čak i duže. Danas se radi 3840 sati. A niko živ nemavremena! Kako to?

Ili, danas je ceo život podešen da nam olakša posao. Moja majka jesvaki dan čitala četiri poglavlja iz Biblije i imala je vremena da se moliza sve svoje drage. A nije bilo ni mašine za pranje veša, niti svih onihdrugih mašina u kuhinji. A othranila je šestoro dece, s tim da niko nijenosio sintetičko rublje, čarape su morale da se krpe. A imala jevremena da svakoga dana pročita četiri poglavlja iz Biblije! Imate li vivremena za to? Ne, sigurno da nemate vremena! Kako to?

Shvatate, sve nam pomaže da uštedimo vreme, a niko živ nemavremena. Umete li da mi to objasnite? Eto, u tome je stvar. Mnogo samo tome razmišljao. Jednostavno to ne razumem. A zapravo, postojisamo jedno objašnjenje. Istina, ljudi ne žele da ga čuju, ali ne znam nizajedno drugo. U pozadini svega stoji neko ko nas tera! Postoji nekokome je stalo da čovek nema vremena, koji poput krotitelja zveri u

29

cirkusu, neprekidno zamahuje bičem da bi ljudi stalno bili u pokretu. IBiblija o tome govori i kaže da je to đavo. I da se upitamo da li postojiđavo? Odgovoriću vam da đavo postoji, postoji "vrhovništvo tame".

Nedavno mi je jedan čovek u razgovoru izjavio: "Gotov sam shrišćanstvom!" Ja mu odgovorih: "Kakva varka! Sotona vas ima usvojoj vlasti". Na to se nadmeno nasmešio i odgovorio: "Đavo? Zarpostoji đavo?"

Biblija pripoveda da đavo vodi Isusa na jedno visoko brdo. Pruža sedivan vidik. Đavo je razmaknuo zavese i Isus u duhu vidi sva carstvaovoga sveta i svu njegovu slavu. A đavo kaže Isusu: "Daću ti sve ovoako padneš ničice i pokloniš mi se. Meni je sve ovo dato i mogu datikome hoću". To je jedno od mesta u Bibliji koje me snažno dira, jerIsus ne protivreči đavolu. On priznaje da đavo ima moć nad ovimsvetom.

A ja vam kažem da je čovek slep i gluv ako ne shvata da postoji silatame. Kako, inače, objašnjavate sve što se događa u ovom svetu? Dapomenem samo neke stvari.

Na primer, mislim na one mnoge ljude koji su robovi strasti. Jedne noćidošao mi je direktor neke fabrike "mrtav" pijan. No, još uvek je biotoliko priseban da kaže: "Pomozite mi. Ne mogu drugačije.Jednostavno moram da pijem. Moj otac je bio pijanica. Nasledio sam tood njega. Moram!" Šta mislite, koliko ima ljudi koji u dubini svoga srcajadikuju − moram! A ko to zapoveda? Pogledajte samo sav jad našegvremena, pa ćete osetiti vrhovništvo tame, kako ga Biblija naziva.

Ili, setite se seksualne labilnosti naših dana. Evo nekog gospodina. Imapredivnu porodicu, ljupku ženu, ali jednoga dana jednostavno postajeplen jedne svoje nameštenice. Potražio sam ga i rekao: "Čoveče,upropašćuješ svoj život. Upropašćuješ svoju porodicu, postaćeš ruglosvojoj deci!" Još uvek ga vidim pred sobom, velikog menadžera

30

industrije: "Gospodine svešteniče, ne mogu da se oslobodim tedevojke. Ne mogu!" Zar ovde ne osećate nešto od moći tame?

Poznati engleski pisac Somerset Mom (Sommerset Maugham) napisaoje podeblju knjigu pod naslovom "O ljudskom robovanju". Kako ljudipostaju robovi? Pitajte podanike nekog totalitarnog režima: "Mislio samda su dva puta dva dvadeset, verovao sam to, jer je vođa tako rekao".Kada osećate silu tame, onda znate da postoji đavo.

Veliki nemački pesnik Gete napisao je svoje veličanstveno delo"Faust". U toj drami postoji jedna devojka, Greta, nevino dete, a zatimzavedeno. Gretin brat bi hteo da odbrani njenu čast. Dolazi do tuče sazavodnikom i brat je ubijen. Da bi zavodnik mogao k njoj, Greta dajemajci sredstvo za spavanje. Majka umire. A kada dođe dete, Greta gaubija, kao što ljudi danas ubijaju decu u majčinoj utrobi. Kakvu samoužasnu krivicu sebi natovaraju! Na kraju vidimo Gretu − ubijeni sumajka, brat i dete. I onda čitam one potresne reči; "Šta me na to prisili,o Bože, a bilo je tako dobro, tako slatko!" Gete nije bio glup. On u"Faustu" priča da je đavo umešao svoje prste u celu priču.

Takve priče sveštenik velikog grada doživljava iz dana u dan. I kadami, onda, neko dođe i kaže da nema đavola, mogu samo da ga pitamiz kojeg to malog mesta dolazi, mada nema mesta u kojem đavo nehara.

Ah, moji dragi prijatelji, da đavo postoji primetio sam i po tome što sučak i pravi hrišćani nekad strašno slepi za svoje sopstvene greške.Pogledajmo jednu pobožnu ženu, koja je krajnje sebična. Muči svojusnahu do besvesti, ali to jednostavno ne primećuje. Pobožna žena! Vipobožni, molite Boga da vas oslobodi sile tame!

Vidite, jednostavno nije moguće objasniti svet, ako ne shvatamo dapostoji đavo, sila tame, sila koja radi veoma planski, koja nas stalnodrži u pokretu. Zato nemamo vremena. Đavo koristi sve, samo da

31

nemamo vremena za razmišljanje, da ne možemo razmišljati o tomeda postoji izbavljenje od te sile tame.

Moram sada da govorim o izbavljenju.

2. Predivna činjenica

Postoji izbavljenje! Divna činjenica. Ah, moji dragi prijatelji, koliko samsrećan što imam tako divnu poruku. Na karnevalima u Nemačkojučestvuju takozvani komedijaši. Ponekad se pitam kako se oni osećajukada se uveče vrate u svoju sobu i skinu svu šminku. "Eto, zarađujemsvoj novac na pravljenju gluposti, i držanju prljavih i dvosmislenihgovora". Čoveku bi se moralo smučiti nad samim sobom. Kako samsrećan što imam tako divnu poruku o velikoj stvarnosti. Postojiizbavljenje od sile tame!

Apostol Pavle je jednom ovako opisao hrišćanski život: "Bog nas jeizbavio od vlasti tame i premestio u carstvo svog ljubljenog Sina ukome imamo izbavljenje, oproštaj greha". Znači, biti hrišćanin ne značiu prvom redu biti kršten, niti plaćati crkveni porez. Biti hrišćanin značidoživeti promenu egzistencije, biti Iščupan iz sile tame i doći u jednonovo postojanje pod novim gospodarom.

Dozvolite da vam, kao primer, ispričam priču koju sam čuo. Jedanmisionar starao se o čoveku odanog piću. Takve veze su užasne.Jednog dana ovaj čovek opet je bio pijan do besvesti. Razbio je savnameštaj, premlatio ženu. Misionar ode tom čoveku posle podne, okopet sati, a ovaj sedi u kuhinji i pije kafu. Sa njim i njegov petogodišnjisin. Misionar ga pozdravlja i pita: "Opet si podlegao?" Čovek škripizubima, odlazi u drugu sobu i vraća se s kanapom u ruci. I onda, bezreči, počinje da vezuje svog malog sina za stolicu. Misionar misli šta liće se sada dogoditi, zar je ovaj još uvek pijan? Ali, čovek i dalje radi −vezuje svog sina sve čvršće, a onda vikne na njega: "Ustani!" Malibrizne u plač i jecajući izgovara: "Ne mogu! Ne mogu!" Tada se čovek

32

tužnog lica okrene misionaru i reče: "Vidite i sami, ne mogu!" Potresno!Međutim, misionar iz džepa izvadi nož i mirno i polako prereže lep,novi konopac za rublje, pa kaže mališanu: "Sada ustani!" "Da, vi steprerezali kanap!", kaže čovek − alkoholičar, a misionar će na toozbiljno: "Čujte, postoji neko ko može da razreže konopce koji nasvezuju − Isus!"

Svet je pun ljudi koji mogu da s pesnikom posvedoče ove reči:

"Sputao me težak terete, gresi tište, krivnja, sram!Ali, tad me Isus taknu i sada posta drukčije sve!On me taknu, da, on me taknu O, kako radujem se sad!Nešto se desi i sada znam On me taknu i oslobodi me!"

To je predivna stvarnost − postoji oslobođenje od Vlasti tame!

Postoji još nešto treća:

3. Suština stvari

Šta je moja prava tema? Isus donosi izbavljenje! Ja opet o Isusu. Kadgod mogu da govorim o Isusu, ja sam kod svoje prave teme.

Sećam se kako sam jednom u Njujorku (New York) bio pozvan u klubCrnaca. Znate da postoji napetost među rasama. U tom crnačkomklubu, u holu je stajala jedna mramorna figura. Videlo se da lik nepredstavlja Crnca, pa sam se čudio kako su Crnci tamo postavilispomenik jednom belcu. Pitao sam poslužitelja: "Prijatelju, ko je ovo?"Scenu koju sam doživeo nikada neću zaboraviti. Čovek se zaustaviopred spomenikom i svečano izjavio: "To je Abraham Linkoln, mojosloboditelj!" I onda sam u duhu video predsednika Linkolna, davnopre nego što se ovaj mladi čovek rodio, kako je u ratu izvojevaoslobodu za Crnce. Ovaj mladić nije učestvovao u ratu. Ali, za svojuslobodu zahvalio je onome što je Abraham Linkoln tamo na bojnom

33

polju izvojevao i za njega. Penjao sam se uz stepenice i još uvek samvideo čoveka kako stoji pred spomenikom i čuo kako tiho mrmlja:"Abraham Linkoln, moj osloboditelj!"

Tako bih želeo da stojim pred Hristovim krstom i da kažem: Isus, mojosloboditelj!

U Bibliji se u jednoj rečenici govori o nekoj čudnoj stvari: "Zakon duhaživota u Hristu Isusu oslobodio nas je od zakona greha". Postojiprirodni zakon. Ako spustim maramicu, ona će, prema zakonu Zemljineteže, pasti na pod Tu se ne da ništa menjati. Ali, ako maramicuuhvatim drugom rukom, ona neće pasti na pod. To znači, ako se uključineka jača sila, prekida se zakon Zemljine teže. Po prirodi potčinjenismo zakonu greha i smrti. Svi mi padamo, survavamo se u večnupropast. Mi to znamo. A sve zavisi od toga da li će se pojaviti neka jačasila koja će nas zadržati od pada. Tek onda više ne padamo. A tu jačusilu dao je Bog u Isusu Hristu − za izbavljenje, za oslobođenje.Razumete? Isus je đavolu uzeo i poslednju moć. A u sili SvetogaDuha, koju nam Isus poklanja, smemo da hodamo u novom,izbavljenom životu.

Čudno! Svet, jednostavno, ne može da se reši tog Isusa. Razumete li?Neko je jednom rekao da je Isus poput nekog stranog tela u ovomsvetu. A to vam je ovako: on je strano telo sa neba. Ko je taj Isus? Dase malo zaustavim, jer, vidite, sudbonosno je da tog Isusa upoznate.Molim vas, nemojte dozvoliti da vas neki časopisi orijentišu o Isusu.Nemojte se dati zaglupljivati od ljudi koji Isusa i ne poznaju. Jedinovam Novi zavet daje pravu informaciju o tome ko je Isus. Luter je to,polazeći od Biblije, iskazao na ovaj način: "Istiniti Bog, rođen od Oca uvečnosti, istiniti čovek, rođen od device Marije". Bog i čovek. U njemuse povezuju nebo i zemlja.

Isus je istiniti čovek! Mogao je da plače kraj Lazarevog groba. Jazamišljam da je mogao i da se smeje kada je rekao učenicima:

34

"Pogledajte ptice nebeske, niti seju, niti žanju, niti sakupljaju u svoježitnice, a vaš nebeski Otac ipak se brine za njih!" Da, prosto ga vidimkako se smeje, moj Spasitelj. Prkosni vrapci! Ni za šta se ne brinu, aipak se nasite, goje se i debljaju! O, kakav divan čovek, taj Isus!

Priča se kako je propovedao i nakon toga nahranio pet hiljada ljudi. Pethiljada ljudi, bez žena i dece! Kada bismo jednom zamolili da iz našihhrišćanskih bogosluženja izađu žene, ko bi ostao? Kakav li skup kodGospoda Isusa! Pet hiljada muškaraca, bez žena i dece! A nije imao nimikrofon. Mora da je imao predivan glas! Da, bio je veličanstveničovek!

Jedna od najveličanstvenijih scena Novog zaveta je ova: rimskinamesnik, Poncije Pilat dao je išibati Isusa. Stavili su mu na glavukrunu od trnja. Niz lice mu teče krv. Leđa su mu izudarana. Lice mu jepopljuvano. Olupina od čoveka! Takav stoji pred Pilatom. Pilat prvogleda njega, onda narod. I onda pokazuje prstom na Isusa i potresenokaže: "Pogledajte, kakav čovek!" Pilat hoće reći: "Video sam do sadamnoge dvonogaše, bili su gladni vuci, opasni tigrovi, lukave lisice, taštipauni, majmuni. Ali, Isus je čovek, kakvi bi svi ljudi trebalo da budu".Nedavno mi je neko rekao: "Isus je bio čovek poput nas". Na to samodvratio: "Isus je bio čovek, ali upravo ne onakav kakvi smo mi, negokakvi bismo trebali da budemo!" Isus je bio čovek kakvi bismo mitrebali da budemo, kakve nas je Bog zamislio. Ako vam neko buderekao daje Isus bio čovek kao mi, onda ga pitajte: "Da li ste vi kaoIsus?"

A Isus je "istiniti Bog, rođen od Boga Oca u večnosti"!

Sada bih satima mogao da vam pričam o tome. Recimo, scenu kada ječamac s učenicima na Genezaretskom jezeru dospeo u buru. Čamacje u tren oka pun vode. Jedro se slomilo. Učenici su bili iskusnimornari, tako da su već bili u burama. Ali, sada ih je uhvatila panika.Oni viču: "Gde je Isus?" Ah, on spava na dnu broda. Oni k njemu i

35

bude ga: "Gospode, propadosmo!" I onda vidim kako Isus stoji napramcu broda. Usred bure. Mi uvek želimo Isusa da zatvorimo upitome crkve. Znate li kako je to u buri? Bura kao da želi da ga zbriše.A on pruža svoju ruku i zapovednički uzvikuje u pobesnelu prirodu:"Umukni i ućuti!" Istoga trenutka smiruju se talasi a oblaci kidaju! Kadasam ispričao ovu priču svojoj deci, rekao je moj sinčić: "I onda je grombio pokvaren!" Da, potvrdio sam, grom je bio pokvaren! Sunce ponovosija. A učenici padaju na kolena: "Kakav je ovo čovek! On nije čovekkao mi!" Na kraju su, ipak, pronašli odgovor − on je utelovljeni Bog!

Oni su to, u suštini, shvatili tek nakon Uskrsa, kada je Isus živ izašao izgroba. Moji prijatelji, ne pričam vam bajke. Ne bih se usudio da stojimpred vama, kada ne bih znao da je to istina, da je u vaskrslom Isusuživi Bog došao k nama!

Ali, najradije ga vidim dok visi na krstu. Tamo je on zaista Bog i čovek.Želeo bih da vam ga naslikam, onako kako je zaista izgledao, trnjemokrunjenog, ali krunom rugla. Snažne ruke prikovane, Klonula muglava, umire!

O, glavo krunisana, kojoj se rugao svet!

Pogledajte tog Isusa! Zastanite pred njim i upitajte se zašto on tu visi?Pitajte se, sve dok ne nađete odgovor. Tamo me izbavlja odvrhovništva i sila tame! Tamo me izbavlja od sile Sotone! Da vam tosamo skiciram: istovremeno možete da se poistovetite s Isusovimkrstom, da ga pogledate i da znate, verujete i shvatate: Ovde ću bitiiskupljen od sile tame, da bih bio slobodno Božije dete. Ne morate višedozvoliti da vas ganja đavo, već u gledanju tog krsta možete doživetizbilju, a to je: "Svršeno je sa silom đavola! Isus je jači. Ovaj raspeti meje iskupio da budem slobodno Božije dete!"

Prestanite s besmislenim naklapanjem našega vremena! Pređite većjednom u pravu stvarnost! Smemo i treba da budemo slobodna Božija

36

deca. Bog je stvorio sve preduslove za to u Isusu, koji je bio razapet ikoji je uskrsnuo iz mrtvih − za nas!

Znam, kada čovek počne da govori o Bogu, nekako mu je neugodno.Šta mislite, zašto? Vidite, svi smo mi u položaju izgubljenog sina, okome nas izveštava Biblija. Taj sin je bio otišao od kuće, od oca. No,daleko od očevog doma postao je veoma nesrećan. Rado bi da se vratikući, ocu, ali plaši se, ne usuđuje se. Zašto? Zato što se toliko togaisprečilo između oca i njega.

Mnogi ljudi ne susreću Boga, jer u dubini svoga srca misle: "Toliko jetoga između Boga i mene, da ne pripadamo jedan drugome". I u pravusu. Naravno, oni se nalaze pod vrhovništvom tame i ne mogu da buduu zajedništvu s Bogom! Ali, šta kažete, ako Isus želi da nas oslobodiod vrhovništva tame i da nas učini Božijom decom, onda onistovremeno želi da ukloni ono što se isprečilo između Boga i nas. A toje učinio tamo na krstu. Sada smemo da kod njega nađemo oproštenjegreha. Stvarno, ovaj raspeti Spasitelj daruje oproštenje greha! Pavle jeto shvatio kada je rekao: "Bog nas je izbavio od vrhovništva tame ipremestio u carstvo svog dragog Sina". Po prirodi nas goni đavo. Ali,Isus, Božiji Sin, izbavlja nas, darujući nam oproštenje krivice.

I, prijatelji moji, zato nam je Bog dao naše vreme, da bismo prihvatiliizbavljenje po Isusu!

4. O nekome ko, takođe, nije imao vremena

Još nisam sasvim gotov. Sada bih želeo da vam pričam o jednomčoveku, koji, takođe, nije imao vremena. Čitamo o njemu u Novomzavetu. Bio je on velik čovek, rimski namesnik. Zvao se Feliks.Predivno ime. Znate, Feliks znači Srećko. Imao je ženu po imenuDruzila. A imao je zatvorenika po imenu Pavle. Jednoga dana, baš jeimao mnogo vremena, rekao je: "Hajde, da čujemo tog Pavla. Ženo,hajde sa mnom!" Ušli su u sudnicu i raskošno se smestili. Levo i desno

37

od njih stoje legionari. I onda dovode zatvorenika i Feliks mu seobraća: "Govori, Pavle! Zašto si u zatvoru?" I Pavle je otpočeo svojmoćni govor. Bar da ja mogu tako da govorim. Atmosfera postaje sveozbiljnija. U sudnici je odjednom živi Bog. Pavle govori o pravdi, koju bisudija morao da zastupa. To je potreslo Feliksa. Seća se sumnjivihslučajeva s mitom. Pavle govori o čistoti. Druzila je skoro pala sastolice. Čoveče, iz kojeg je veka ovaj? − misli ona. A kada je Pavlenastavio i rekao: "Bog to želi!", onda oboma gori tlo pod nogama. ZatimPavle govori o Božijem sudu u kojem čovek može da bude proglašenkrivim. Feliks je tada skočio i rekao: "Trenutak, Pavle. Lepo je sve što titu pričaš. Sigurno je to vrlo važno.

Kada budem imao prikladnog vremena, opet ću te saslušati. Ali, sadaviše nemam vremena!" I onda su ga odveli. Više nikada nije imaovremena!

Plašim se, ako mi ne budemo imali vremena da nam Bog govori opravednosti, čednosti i o svom sudu, da ćemo i mi proći kao Feliks. Zarnam nije jezivo kada osećamo Božiju stvarnost? Tada se radijebacamo na sledeći film ili uključimo televizor. Tako smo bar u sredinikoja nas lično ne uzbuđuje. I sve ostaje po starom!

Zar to nije strašno kada čovek o svom životu mora da kaže: sve jeostalo po starom. I onda je došao Božiji Sin, koji govori: "Gle, sve novotvorim. Opraštam prošlost! Svojim umiranje sam vas iskupio za Božijecarstvo. Dajem vam Svetoga Duha da budete novi ljudi!" A mi kažemo:"Ma nemoj!", i sve ostaje po starom. Ima hrišćana u kojima jehrišćanstvo već odavno mrtvo. Samo što oni to još nisu primetili − asve ostaje po starom. Želim vam ono najslavnije što postoji − da kodvas, ipak, ne ostane sve po starom, nego da vas Isus obnovi!

5. O nekome ko je imao vremena

Da vam, na kraju, kažem još nešto važno: mi smo gonjeni ljudi dokle

38

god smo pod vlašću đavola. Ali, znam nekoga ko ima vremena za vas− Isus, Spasitelj, vaskrsli! Žene se, možda, žale: "Moj muž nikadanema vremena za mene". Muževi se žale: "Moja žena nikada nemavremena za mene". Roditelji se žale: "Deca nikada nemaju vremena zanas". Deca se žale: "Roditelji nikada nemaju vremena za nas". Čujte,Isus ima vremena! Isus ima vremena za nas!

U poslednje vreme došao sam do jednog novog otkrića. Prošle nedeljeimao sam nekih složenih problema, koje ne bih želeo sada daobjašnjavam. No, ponekad čovek stvarno dođe u neku konfliktnusituaciju našega vremena. Bio sam toliko potišten, da mi je moja ženarekla: "Nepodnošljiv si, ali mogu da te razumem". Znate šta?Pocrveneo sam. Otrčao sam u šumu. I u tišini sam razgovarao sasvojim Spasiteljem: "Gospode Isuse, moram da ti objasnim svu svojumizeriju". Rekao sam mu sve. I on je uzeo sebi vremena. Mogao samda mu objasnim sve u detalje. Za tili čas su prošla dva sata. I ondasam otvorio svoj Novi zavet i svaka reč je bio Božiji odgovor za menelično! Kako sam se samo radosno vratio kući! Došao sam do novog,novcijatog otkrića: Isus ima vremena za mene!

U Novom zavetu postoji jedna predivna priča. Kraj puta sedi slepac iprosi. Pred sobom ima veliku drvenu kašiku. Kada neko prođe, pružakašiku i viče: "Milostinju, molim milostinju!" Iznenada prolazi mnoštvoljudi. Slepac misli: Šta je to, neka procesija ili vojska? Konačno pita:"Šta se dešava?" Neko mu dovikuje: "Prolazi Isus!" Slepcu je sinulo,naravno iznutra. Već je čuo za tog Isusa. Da, on veruje da je Isus BožijiSin. Počeo je da viče: "Isuse, Božiji Sine, pomozi mi! Isuse, Božiji Sine,smiluj mi se!" Ljudi su postali nervozni i govore: "Ta, nemoj tako davičeš. Hoćemo da čujemo šta Isus govori!" Ali, slepac viče dalje:"Isuse, Božiji Sine, smiluj mi se!" Ljudi se sada ljute i prete: "Ako sadane umukneš, istući ćemo te!" Masa koja preti je opasna. Ali, slepac sene da zaplašiti: "Isuse, Božiji Sine, smiluj mi se!" Dakle, kada bi meneneko pitao, ja bih slepcu rekao: "Znaš, moraš da shvatiš. Isus je naputu za Golgotu. On hoće da umre za sav svet. Svet propada zbog

39

svoje krivice. Isus želi da reši pitanje krivice uzimajući na sebe krivicusveta. Želi da stvori mir s Bogom. I onda će vaskrsnuti. Pobediće smrt.To je globalna stvar. Nemoj sada ti da se u to mešaš!" Ali, slepac vičeiz petnih žila: "Isuse, Božiji Sine, smiluj mi se!" I onda čitam reči, kojespadaju među najlepše u Novom zavetu: "A Isus se zaustavi". Pa,Gospode Isuse, rekao bih ja, kada ja imam hitnu sednicu, ne želim dame bilo ko zaustavlja! A Isus se zaustavio i zapovedio da doveduslepca. Tako čitamo u Bibliji. Isus, koji rešava probleme sveta, imavremena za jednog slepca − prosjaka! Toliko mu vredi pojedinac.

Toliko mu vredimo i mi. Postoji li na čitavom svetu još neko kome tolikovredite? Zar vi za njega nemate vremena? Đavo mora da vas je mnogozaglupljivao.

Čuo sam jednom jednu super−priču. Neki brod je tonuo. Stjuard juri popalubi i kroz sve hodnike viče: "Svi na palubu! Brod tone!" On prolazi ipokraj kuhinje, a tamo kuvar mirne duše peče svoje pile i kaže: "Moramnajpre da obavim svoju obavezu" i nastavio da i dalje peče pile. A ondaje, zajedno sa svojim piletom, potonuo. Tako mi se čini današnji čovek:"Isus? Zastarelo! Ne zanima me! Nemam vremena!" I, tako, svet idebez Isusa u pakao.

Mislim da bismo ono najvažnije trebalo da uradimo prvo. Kada Bogdaje izbavljenje, onda je najvažnije da to izbavljenje prihvatimo. Kakobih želeo da sada stojite pod Isusovim krstom i da zajedno s pesnikomizgovarate reči:

Ti trpi za me mnogo, na krstu raspet živ!Ti krvlju greh moj plati, a ja sam bio kriv!Sada se kajem gorko, kajem se dušom svom!Smiluj se, Hriste, Spase, smiluj se grehu mom!Ne skreni oka svoga, ne odbij vapaj moj;Na pokajnika grešnog ne izlij ukor svoj!Oprosti mi sad, Bože, u ovaj sveti čas!

40

Mir daruj srcu mome i mojoj duši spas!

41

Paznja! Opasno po zivot!

Pažnja! Opasno po život!

Upravo sam dojurio auto−putem. I pošto treba da vam održimpredavanje, morao sam neprekidno da mislim: Pažnja! Opasno poživot! Shvatate? Danas ljudi uglavnom više ne umiru u krevetu, stari isiti života. Danas ljudi umiru u nekoj nesreći, ili dobiju infarkt. Ranije suljudi doživljavali devedesete, a onda su legli na svoju samrtnu postelju.U ovo vreme to se više ne dešava. Danas eksplodira avion nadokeanom − 80 mrtvih. Dolazi do eksplozije u nekoj fabrici − 60 mrtvih.U rudniku umiru uvek iznova ljudi nasilnom smrću. Svakih onolikogodina dolazi do velikog rata. U prvom ratu poginulo je dva milionaljudi, u drugom pet miliona. Prosto smo okruženi opasnostima.

Dok tako razmišljam, zaključujem da zaista nemamo šanse da umremotako lepo u krevetu. Zamislite, nesrećno stradate danas uveče u deset!To bi se moglo dogoditi, zar ne? Gde ste onda u jedanaest sati? Šta ćebiti s vama? Da li ste o tome već razmišljali?

1. Ozbiljnost situacije

Da vam ispričam jednu zgodnu priču. Istina, nisam je sam doživeo, alisam je čuo od svoga dede. A on je bio odličan pripovedač. Neki mladićdođe svom starom stricu i kaže: "Striče, čestitaj mi! Položio sammaturu!" "Divno!", kaže ovaj i daje mu dvadeset maraka. "Evo tinagrade. Kupi sebi nešto lepo. Ali, kaži mi kakvi su sada tvoji planovi?""Sada ću početi svoje studije. Hoću da budem pravnik". "Lepo, kažestric, a onda?" "Pa, onda ću raditi na sudu kao branilac". "Lepo, kažestric, a onda?" "Pa, onda ću biti sudija u okružnom sudu". "Lepo, kažestric, a onda?" "Pa, striče, onda ću pronaći neku devojku, oženiću se iosnovati porodicu". "Lepo, kaže stric, a onda?" "Sigurno ću postati

42

neka čuvena ličnost na sudu". "Lepo, kaže stric, a onda?" "Pa, striče,mladić je pomalo nervozan, sigurno ću i stariti, pa ću otići u penziju"."Lepo, a onda?" "Onda ću se preseliti u neki lepi kraj. Sazidaću lepukućicu i posaditi jagode". "Lepo, kaže stric, a onda?" Mladić se naljutio."Onda, onda ću umreti!" "Tako, kaže stric, i onda?" Mladić se više nijesmejao. Nasmrt se preplašio. "Onda umirem − i onda. I onda? Striče, otome još nikada nisam razmišljao!" "Kako? Maturirao si, a tako si glupda misliš samo do ispred nosa? Zar ti Bog nije dao razum zato damisliš malo dalje? I onda?" Mladić je brzo odgovorio: "Striče, još nikonije saznao šta je iza smrti!" "Sine, to nije tačno", kaže stric. "Postojineko ko je informisan o tome. To je Isus. A on je rekao: 'Širok je putkoji vodi u propast, a uzan je put koji vodi u večni život'. Nakon smrtidolazi Božiji sud. A čovek može ili da bude izgubljen, ili da se spase".

Moj je zadatak da vas probudim i da vam kažem da nije dovoljno dasebi stvarate životne planove samo do smrti. Čovek mora da se pita −šta onda?

Kao omladinski pastor često sam pokušao svojim mladima darazjasnim da ako želim da popravim svoju obuću, onda ne idemauto−mehaničaru. Auto−mehaničari su divni momci, ali ništa ne znajuo cipelama. Odneću svoje cipele obućaru. Ali, ako mi je auto u kvaru,onda idem auto−mehaničaru. A ako hoću da kupim lepinje, onda neidem mesaru. To su fini ljudi, ali ništa ne znaju o tome kako se pekulepinje. Ako hoću da kupim lepinje, idem pekaru. A sada mi puknevodovodna cev, idem vodoinstalateru. Znači, uvek idem stručnjaku!Ipak, ako želimo znati šta će biti iza smrti, pitamo Marka i Janka ioslanjamo se na svoje sopstvene nejasne misli. Zar ne bismo trebali zanajvažnije pitanje − šta posle smrti − da se obratimo stručnjaku? A koje stručnjak za to pitanje? Postoji samo jedan stručnjak. A to je BožijiSin, koji je došao iz drugog sveta i sam bio u carstvu mrtvih. On jeumro na krstu i ponovo se vratio. On zna te stvari. A on govori:"Moguće je da odeš u propast, ali možeš da dođeš i u nebeskocarstvo!" I ako mi danas i 25 profesora dokazuju: "Sa smrću je sve

43

gotovo", odgovoriću im da poštujem sve njihove akademske titule, alioni nisu stručnjaci na tom području. Jer, vidite, još nisu bili tamo. Ali, japoznajem nekoga ko je bio tamo − Isusa. A on govori nešto drugo.

Ljudi danas žive na sopstveni rizik, kao da se smrću sve završava ilikao da će prirodno doći u nebo, ako je neko kršten, ili ako ga svešteniksahrani. U paklu će jednom da vrvi od ljudi koji su kršteni i koje jesveštenik sahranio! Shvatate li? Nalazite se u akutnoj, ozbiljnoj životnojopasnosti. Za kraće ili duže vreme svi ćemo stajati pred Božijimsudom.

Moram vam otvoreno reći da su ove misli bile povod što večeras stojimpred vama. Kao mladić nikada nisam mislio da ću jednog dana stajatiza propovedaonicom. Bio sam mladi oficir za vreme prvog svetskograta. U našem puku pretrpeli smo mnoge gubitke. Bio sam oficir, kao isvi drugi, ni bolji ni gori. Ali, glasno bih se nasmejao da mije nekorekao: "Jednom ćeš u crkvama propovedati". Da vam ispričam svojesvedočanstvo. Bio sam daleko od Boga. Moj otac me je jednom upitao:"Zar ne veruješ u Boga?" Ja sam mu odgovorio: "Nisam toliko glup daporičem Boga, Za ateizam je potrebna velika doza gluposti, a nju nemogu da postignem. Ali, dodao sam, Bog me još nije sreo. Zbog togame ne zanima". Ubrzo nakon ovog razgovora, jedan drugi mladiporučnik i ja sedeli smo u jarku kraj puta za Verdun − bili smo namaršu za Francusku. Čekali smo na naredbu za juriš. I, znate kako jeto kod vojnika, zbijali smo neslane šale. Ja sam ispričao neki prost vic,a drug se nije nasmejao. "Kočijašu, − tako se zvao, zašto se nesmeješ?" A on se jednostavno skljokao i shvatih da je mrtav! Šrapnelga je pogodio ravno u srce. Stojim tako, sa svojih osamnaest godina,pred telom svog druga, u prvi mah tup, bez osećanja: "Dragi moj, bašsi neuljudan. Otišao si pre nego što sam završio svoj vic". No, istogtrenutka obuze me misao: "A kuda je otišao?" Još uvek vidim sebe utom uličnom jarku, kada me je kao grom i munja pogodila misao: "Onsada stoji pred svetim Bogom!" A sledeća konstatacija bila je: "Dajebilo obrnuto, onda bih ja sada stajao pred Bogom". Ne pred bilo kojim

44

dragim bogom, nego pred Bogom koji nam je objavio svoju volju, koji jedao svoje zapovesti, koje sam ja sve prekršio, kao što ste to učinili vi.

Ima ljudi čiji gresi viču do neba, a koji, ipak, govore: "Živim pravo inikoga se ne bojim!" Ta, nemojte lagati! Tog istog trenutka znao samda sam prekršio sve Božije zapovesti. I ako me sada pogodi metak,stajaću pred Bogom. I bilo mi je jasno da mi ne gine pakao. Togtrenutka dojurili su naši momci na konjima: "Juriš!" I ja sam se popeona konja. Pored mene je ležao moj mrtvi drug. I nakon mnogo godina,prvi put sam sklopio ruke i pomolio se: "Dragi Bože, ne daj da poginempre nego što saznam da neću ići u pakao". Reći ću vam mirne duše,kasnije sam otišao vojnom svešteniku i upitao ga: "Gospodinesvešteniče, šta da radim da ne dođem u pakao?" A on mi je odgovorio:"Gospodine pukovniče, prvo moramo da dobijemo rat! Pobediti!Pobediti!" "Ni vi to ne znate!" − doviknuo sam mu.

Zar to nije potresno da je na hiljade mladih ljudi otišlo u smrt, a niko imnije mogao reći kako da se spasu? A kažemo da smo hrišćanskanacija. Sigurno je da bi me spopao očaj, da mi jednoga dana, ne moguto sada opširno da pričam, u ruke nije došao Novi zavet. Još uvek predsobom vidim onu seljačku francusku kuću iza fronta, u kojoj sam senalazio. Novi zavet! Sigurno u njemu piše kako da se čovek spasi! −pomislih. Listao sam, jer se baš nisam u njemu snalazio. Oko mi jezapelo za jednu rečenicu: "Isus Hrist je došao na svet da spasigrešnike". Znate, kao da me je pogodila munja! Grešnik − to sam ja. Tomi više niko nije morao objašnjavati. Zar nećete i vi, konačno, i predBogom i pred ljudima priznati: "Ja sam grešnik!" Prestanite sa svojimlažnim samoopravdanjima. Tog trenutka nije mi bio potreban nikakavsveštenik. Ja sam grešnik! − to mi je bilo jasno. A hteo sam da sespasem. Znači, hteo sam da se izbavim iz tog položaja. Hteo sam danađem mir s Bogom. "Isus Hrist je došao na svet da spasi grešnike".Ako Isus to može, onda moram naći Isusa. Trajalo je to još nekolikonedelja. Tražio sam da li neko može da mi pokaže Isusa. Niko nijemogao da mi pokaže Isusa. I onda sam uradio nešto što bih preporučio

45

svima vama. Naš puk je ponovo napredovao. A ja sam se zaključao ujednu staru seljačku francusku kuću. Bila je porušena i opustošena. Ali,jedna soba još je bila čitava i u bravi je stajao ključ. Ušao sam u sobu.Zaključao sam za sobom vrata. Pao sam na svoja kolena i rekao:"Gospode Isuse, u Bibliji piše da si došao od Boga da spasiš grešnike.Ja sam grešnik. Ne mogu ti ni ubuduće ništa obećati, jer imam loškarakter. Ali, neću da dospem u pakao ako me pogodi metak. I zbogtoga, Gospode Isuse, predajem ti se od glave do pete. Uradi sa mnomšta god želi!". I vidite, ništa nije puklo, nikakvo neobično osećanje, alikada sam izašao, bio sam pronašao Gospoda, gospodara koga samod tada slušao.

Tada mi je bilo osamnaest godina, ali iz dana u dan sam napredovao. Ishvatio sam da su ljudi u ogromnoj opasnosti. Žive bez oproštenjagreha! Da li vi znate da su vam gresi oprošteni? Kako ćete ostati predBožijim sudom? Živimo bez mira s Bogom. Bez obraćenja. Pomalosmo hrišćanski obojeni, ali iznutra se nalazi jadno, siromašno, nemirno,neobraćeno srce. Čujte, Bog ne želi da dođemo u pakao. Bog to neželi. "Bog želi da se svi ljudi spasu i da dođu do spoznaje istine". I zbogtoga on šalje svoga Sina. Ali, prijatelji moji, mi moramo da dođemoIsusu. Moramo da mu pripadamo. Način na koji se hrišćanstvo utakozvanim hrišćanskim zemljama ophodi s Bogom i s izbavljenjem poHristu, ne može da ima dobar završetak. Prosto me hvata jeza!Nalazimo se u najvećoj životnoj opasnosti, jer idemo u susret Božijemsudu!

U svom omladinskom krugu jednom prilikom imao sam jednog veomazgodnog mladića. Prvo je redovno dolazio na naše časoveproučavanja Biblije. Bilo je to za vreme Hitlera. Odjednom je morao dapohađa omladinske nacističke kurseve i od tada više nije dolazio. Ali,jednoga dana smo se skoro sudarili. "Dobar dan, Gintere!", kažem ja:"Hajl Hitler!", odvrati on. "Gintere, kako si? Već dugo te nisam video?"Uspravio se i odvratio: "Moja lozinka glasi: činim pravo i nikoga se nebojim! A ako u mom životu možda nešto nije u redu i ako postoji neki

46

bog, ja ću za to, kao pošten čovek, odgovarati pred Bogom. Ali mi nijepotreban žrtveni jarac, Isus, koji za mene umire". U duhu vidim izanjega milione muškaraca koji misle na isti način. "Činim pravo i nikogase ne bojim i onda mogu za svoj život da odgovaram pred Bogom!"

Dragi prijatelji, pred Bogom ne bih želeo da se pozivam na svoje pravo,jer znam da sam upravo onda kada se pozivam na svoje pravo unajvećoj životnoj opasnosti. Računajte na to. Svi ćemo mi doći Boguna sud I želeo bih da vas upozorim! Niz leđa mi idu žmarci kadapomislim na to kako ljudi idu ususret Božijem sudu.

Vajar Ernst Barlah načinio je predivne plastike. Ovaj umetnik jenapisao i jedan pozorišni komad − "Plavi Bol". Plavi Bol jezemljoposednik, koji je uvek pomalo plav. Jednog dana, pošto je dobroručao i popio čašicu, usred podnevne vreline odlazi na trg maloggradića. Odjednom se našao pred crkvom. Na vratima četiri isklesanaheruvina duvaju u trube. I dok on tako posmatra heruvine, čini mu se,iznenada, kao da su oživeli i da trubama najavljuju početak Božijegsuda. "Čovečanstvo sada dolazi Bogu na sud!" Barlah doslovno piše:"Izađite, izađite mrtvaci iz svojih grobova! Ne izgovarajte se truljenjem!Izađite!" I plavom Bolu je odjednom jasno da ne može da izbegneBoga. Jednom će stajati pred njim sam u svom jadu.

Svi mi u biti znamo da nećemo stići daleko sa svojim "činim pravo i neplašim se nikoga". Dolazi Božiji sud i sva naša sopstvena pravednostistopiće se tada poput voska na vatri.

O, tačno znam da danas više ne volimo čuti ovakvu poruku. Kadagovorim da će ljudi bez obraćenja Isusu otići u pakao, oni mi uz osmehodgovaraju: "Pakao? To je neki pojam iz srednjeg veka. Ta, to uopštene postoji!" Kada to čujem, uvek se setim jednog događaja, koji moramda vam ispričam.

Bilo je to za vreme rata. Hteo sam da idem u posetu. Na putu me je

47

zatekao vazdušni napad i ja − trk u sledeći bunker. Čekam dok sveprođe. Onda idem dalje i dolazim do naselja u koje sam, zapravo, ikrenuo. Naselje još stoji. Ali, svih dvadesetak kuća je napušteno.

Mislim kako mora da sanjam. Susrećem nekog čuvara i pitam ga zaštosu svi ljudi otišli? Ništa ne odgovara, uzima me za ruku i uvede me ujednu kuću. Kuće su, inače, građene oko jednog travnjaka. Međutim,sada se usred tog travnjaka nalazi velika bomba, velika kao kazanparne lokomotive. "Neeksplodirana bomba!?" − kažem. "Ne, nijeneeksplodirana bomba. To je bomba s vremenskim upaljačem!" −odgovara mi čuvar. Bile su to sasvim rafinirane bombe. Nisueksplodirale prilikom pada, nego pet, možda, čak, i dvadeset časovakasnije. Obično bi se aktivirale kada bi se svi ljudi vratili iz bunkera."Svi su pobegli. Čujete li kako otkucava?" Stvarno, moglo se čutiotkucavanje satnog mehanizma, a bomba je mogla svakog trenutka daeksplodira. "Idemo, ovde ni najmanje nije sigurno!", kaže čuvar.Vraćamo se komad puta, stajemo u zaklon, u slučaju da bombaeksplodira. U tom trenutku vidim jednu smešnu sliku. Naime, čitavojato vrabaca sasvim bezbrižno se spušta na bombu. Jedan je, čak, seona upaljač. Ja dovikujem: "Glupi vrapci, to je opasno!" A činilo mi sekao da mi podrugljivo odgovaraju: "Ha, ha! Mi smo prosvetljeni. Kodanas još veruje u bombe! Sasvim bezopasno!"

Shvatate, baš tako glupo se i ljudi naših dana rugaju. Bog je većstrahovito ozbiljno s nama, s našim narodom razgovarao preko svojeReči. Božiji Sin je došao, otišao na krst i vaskrsnuo iz mrtvih. Zar nemože svako da shvati da Bog postoji i da je on sveti Bog. A kada vamneko dođe i govori vam da ste u životnoj opasnosti i da morate potražitispas svojih duša, onda se ljudi smeju i kažu: "Ha, ha! Ko to danas jošveruje?"

Vidite, Biblija ume da bude i podrugljiva. Ona sav ateizam, poricanjeBoga, spominje samo jednom rečenicom: "Bezumnik reče u svom srcunema Boga". Tako govori Biblija o ateizmu. Čitava stvar više se uopšte

48

ne pojavljuje u njenom vidokrugu.

2. Izbavljenje

Bog je već jednom dozvolio užasan sud nad svetom. Tada se izbaviosamo jedan čovek sa svojom porodicom. Taj čovek se zvao Noje. Bogmu je naložio da izgradi brod pre nego što dođe sud Znate li događajeo potopu? Ako ih ne poznajete, stidite se i ne odajte nikome svojeneznanje. Pre nego što je došlo do suda, Bog je Noji zapovedio: "Uđi ulađu, ti i tvoj dom!" I Noje je ušao i Bog je za njim zaključao vrata.

Vidite, svet ide u susret Božijem sudu. I postoji jedna lađa − milost kojanam se nudi u Isusu. On dolazi iz Božijeg u naš bedni svet. On umireza nas na krstu! Čujte, pa ako i ne razumete mnogo, shvatićete barjedno. Ako je Bog dozvolio da njegov Sin umre jezivom smrću na krstu,onda je to izbavljenje kojim je moguće da se spasi i najveći grešnik. Onvaskrsava iz mrtvih. On nas po Svetome Duhu poziva. Isus je ta lađa. Ikao što je Bog tada rekao Noji: "Uđi u lađu, ti i tvoj dom!", tako on itebe po meni poziva: "Uđi u milost Isusa Hrista!" Učini taj korak u Božijimir! Prekini da svim što te zaustavlja. Reci svome Spasitelju: Evo, idejedan veoma veliki grešnik. Odloži svu krivicu pod krst! Veruj danjegova krv teče i za tebe. Reci mu: Gospode, dajem ti sav svoj život.To znači ući u lađu.

"Pažnja! Opasno po život!" Koliko nas još sasvim neobraćeno inezaštićeno ide u susret Božijem sudu? No, velika milost još uvek namstoji na raspolaganju. A verovati znači učiniti korak od Božijeg suda uIsusovu milost. Ovaj korak nije neka dečija igra. To znači izbavljenje izživotne opasnosti.

Jedan poznati misijski inspektor, misionar−pionir na Novoj Gvineji,ispričao mi je jednom jedan događaj, kojeg se još uvek dobro sećam.Rekao sam mu: "Brate Hofmane, vodim tešku borbu za moj hrišćanskiživot. Nije nikakva dečija igra, čak ni za pastora, kako da pripada Isusu

49

u jednom svetu koji služi đavolu i koji ide u susret paklu". "Da tiispričam jedan događaj", poče on. "Na Novoj Gvineji postojao je običajda su Papuanci prilikom obraćenja prošli pouku pravog upoznavanjaIsusa Hrista. I onda bi se jedne nedelje krstili. Bila bi to uvek velikasvečanost. Obično bi prisustvovali mnogi neznabošci. No, onoodlučujuće se uvek odigralo uveče prethodnog dana. Zapalila bi sevelika vatra. Krštenici bi pristupili noseći u svojim rukama sav pribor zasluženje idolima: vračarske predmete, likove idola, amulete. I onda subacali znakove svog starog života u razbuktali plamen. Jednom samposmatrao neku mladu ženu. I ona je s punom rukom malih idolapristupila vatri. Imala je i amajlije. No, u trenutku kada je htela sve to dabaci u vatru, jednostavno nije mogla. Sigurno je mislila kako su svinjeni preci živeli sa svim tim i kako je s tim povezana sva njenaprošlost. Ta, nemoguće je rastati se od toga!" Ona se vraća. Pri tomejoj pada na pamet da onda ne može da pripada Isusu! Opet idenekoliko koraka napred i opet ne može od toga da se odvoji, i jošjednom se vraća. Onda sam joj prišao i rekao sam joj: Teško ti je. Boljeda još jednom sve dobro promisliš. Ta, možeš se prijaviti za sledećekrštenje". Na to je mlada žena nekoliko trenutaka razmišljala, brzo jeprešla onih nekoliko koraka, bacila stvari u vatru i − onesvestila se!"Zaključak ove priče takođe nikada neću zaboraviti. Misionar je rekao:"Verujem da potresenost ove žene može da shvati samo onaj ko jedoživeo istinsko obraćenje!"

Prijatelji moji, samo je korak do lađe. Izađite iz životne opasnosti i uđiteu lađu spasenja, u Isusove ruke. Ali, to nije dečija igre. To znači raskidsa svom prošlošću, Međutim, ne ide jeftinije!

Jesam li bio dovoljno jasan? Znate, uvek me iznova potresa kada vidimkoliko ljudi, uprkos svim upozorenjima, juri u svoju večnu propast. ABog to ne želi. Bog želi da se svi spasu. Zbog toga je poslao svogaSina. Zbog toga je za vas isplatio dug. Sada treba samo da ga priznatei da u veri prihvatite isplatu duga.

50

Kada sam za vreme Trećeg rajha opet bio pozvan u Gestapo, moraosam da čekam u jednoj prostoriji koja je bila pretrpana policama sdokumentima. Gomila dokumenata i akata. I iz svakog dokumenta jevirio neki jezičak. Na tim jezičcima su bila ispisana imena: Majer, Karl,Šulc, Fridrih. Dok sam tako čekao među svim tim policamadokumenata, morao sam zahvaliti Bogu da ne moram ceo svoj životprovoditi među takvim dokumentima. I iz dosade sam počeo da čitamimena: Majer, Karl, Šulc, Fridrih. Odjednom čitam: Buš, Vilhelm! Ta, tosu akta o meni. U tren oka ovi rafovi s aktima više nisu bili dosadni, tomožete i sami zaključiti. Eto, mog dosijea. Tako rado bih ga izvadio ipregledao, saznao šta su ti mangupi o meni zapisali. Ali, nisam smeoda rizikujem. Ipak sam pred njim stajao i drhtao: moj dosije.

I vidite, tako mi je bilo tamo pod krstom. U mom životu postojala suvremena kada mi ništa nije bilo dosadnije od hrišćanstva. Čak bi misvaka krigla piva bila zanimljivija. Trajalo je to sve do onog časa kadasam istinski ugledao Isusov krst. Tu se radi o mom dosijeu! Tu je mojakrivica i tu se govori o mom izbavljenju. Od tada najzanimljivija stvar zamene je Isusov krst. Pogledajte čoveka s trnovom krunom na glavi. Onje veliki Spasitelj života. To se tiče vas, pa makar to još i ne znate.Stvarno, govorim preglasno? Znam, morao bih da govorim tiše, aliostanite vi nedirnuti kod takve poruke!

3. Iz smrti u život

"Pažnja! Opasno po život!" Da vam prikažem ovu reč i sa jedne drugestrane. Kada je meni tako zujalo u glavi: "Pažnja! Opasno po život!Stop! Čoveče, okreni se! Potraži svog Spasitelja!", pomislih kako se,zapravo, samo živi mogu naći u životnoj opasnosti. Kada se nekiautobus surva niz strminu i niko ne preživi, oni više nisu u životnojopasnosti. Razumete li? Da to iskažem ovako: U opasnosti ste dauopšte nikad niste oživeli, jer prolazite mrtvi kroz život i konačno će vaskao mrtve odbaciti. Kod vas se opasnost po život vidi u tome da uopštene promašujete život. Biblija govori sasvim jasno: "Ko ima Božijeg

51

Sina, ima život! Ko nema Božijeg Sina, nema život!"

Nedavno sam sreo jednu gospođicu iz Berlina, nastavnicu stranogjezika. "Oprostite, rekoh joj. Sveštenik ponekad sme da postavi iponeko neučtivo pitanje, koliko vam je godina?" Obično ne pitatemladu devojku za njene godine, ali kao stari sveštenik to smete sebiponekad dozvoliti. Odgovorila je bez oklevanja: "Osam godina!""Trenutak, molim!" − začudih se. "Osam godina? Ta, vi ste nastavnik tristrana jezika, a kažete da vam je osam godina!?" Ona se nasmejala iobjasnila: "Pre osam godina sam pronašla Isusa. Tek sam se ondarodila u novi život. Pre toga sam bila mrtva!" Ja sam se radovao:"Stvarno ste to dobro rekli!" Ona mi je tada rekla: "Ko ima Božijeg Sina,ima život. Ko nema Božijeg Sina, nema život. Vidite, ranije nisam imalaSpasitelja, nisam imala ni pravi život. Zarađivala sam i dobro sezabavljala, ali to nije bio život". Zar to nije smela tvrdnja? Ko se svesnone predaje Isusu, uopšte nema života. Da, bez Isusa nemamo ni pojmao životu! Život ima samo onaj ko ima Božijeg Sina!

Pre nekoliko godina došao mi je jedan mladić i ja sam ga pitao štaželi? "Ni sam ne znam! Znam samo jedno, ono što ja imam, to niježivot!" Iznenađeno sam se raspitivao: "Kako to? Ta, dobro zarađuješkao bravar i imaš mnogo novca!?" "Ali, to nije život, to nije život!Ponedeljkom sam bravar, utorkom bravar, sredom bravar, četvrtkombravar, petkom bravar, subotom fudbal, a nedeljom bioskop i devojke.Međutim, to nije život!" "Momče, u pravu si. Stvarno si mnogonapredovao, ako si došao do tog zaključka. To stvarno nije život. Rećiću ti šta je život. U mom životu je došlo do velikog preokreta. Pronašaome je Isus. On je za mene umro i vaskrsnuo. On mi je postao Spasitelji Izmiritelj s Bogom. Kada sam to shvatio, predao sam mu svoje srce. I,zamisli, od tog trenutka imam život!" Tada je i taj mladić našao život.Nedavno sam ga sreo u jednom gradu. Pitao sam ga: "No, kako je onosa životom?" Odgovorio je ozarenog lica: "Da, sada je to pravi život.Sada sam živ. Vodim jedan omladinski krug i dovodim druge ljudeIsusu. U Isusu sam pronašao život!"

52

Da li znate da ste u životnoj opasnosti, jer biste mogli da promašiteživot! Možda čujete o hrišćanstvu, ali je opasnost u tome što moždanikada nećete pronaći Hrista, Spasitelja.

Imam prijatelja trgovca. Nedavno ga je pozvao jedan fabrikant u divnuvilu usred velikog parka. Bilo je tu oko hiljadu gostiju. U toj gužvi mojprijatelj susreće domaćina i kaže: "Čoveče, pa vama je divno! Pravi stecar! Takvo imanje! Velika fabrika! Divna žena! Zlatna deca!" Čovekodgovori: "U pravu ste. Stvarno mi je dobro". Odjednom se uozbiljio irekao: "Ali me nemojte pitati kako mi je ovde, unutra, u mom srcu!"

Dok hodam ulicom često mislim, kada bi ljudi bili iskreni, svi bi sezaustavili i vikali: "Ne pitajte me kako mi je ovde unutra, ovde, u momsrcu!" Tu je nemir. Misli ih optužuju, krivica ih muči. Vidite, jedna osobamože da ih izleči. Setite se da Bog vidi našu nevolju! Sami po sebi nemožemo doći Bogu. Ali, Bog je u svojoj velikoj ljubavi došao k nama.To je poruka od koje vam zastaje dah. Nju naveštavam: "Bog je tolikozavoleo svet"... Ja ga ne bih voleo. Ja bih ga razbio gvozdenimpolugama, taj svet pun prljavštine, zlobe i gluposti. A Bog gaje voleo.Čoveku pamet da stane! Bog je toliko voleo svet da je dao svog SinaIsusa da se niko ko prihvata njegovu ljubav ne izgubi, nego da imavečni život. Recite mi, šta Bog još da uradi da biste imali život?

Da završim jednim lepim događajem. Velikom propovednikuprobuđenja Čarlsu Sperdženu (Charles Haddon Spurgeon), nakonjedne njegove propovedi, prišao je mladi čovek i rekao: "Gospodinepropovedniče, u pravu ste. I ja moram pronaći tog čoveka sa Golgote. Ija moram postati Božije dete. Obratiću se jednog dana". "Jednogdana?" − pita Sperdžen. "Pa, da, kasnije". "Kasnije? Zašto ne danas?"Mladić pomalo u nedoumici objašnjava: "Ta, želeo bih da se spasem.Zato ću se jednog dana i obratiti Isusu. Ali, pre toga bih želeo da malouživam u životu". Sperdžen se glasno nasmejao i rekao: "Mladiću,veoma ste skromni. Želite samo nešto od života. U mojoj Bibliji piše −

53

otvorio je Bibliju i čitao: "Isus reče: 'Došao sam da imaju život i da gaimaju u izobilju!'"

Vidite, nakon završetka mojih predavanja, uvek me muči nekoneugodno osećanje, jer mislim da možda to ljudima i nisam dovoljnodobro objasnio. Pa, dozvolite, stoga, da kratko ponovim. Bog jedozvolio da njegov Sin, Isus, na krstu umre za nas izgubljene, prokletegrešnike, da bismo imali život − ovde i sada. Kada se ujutru probudim,prosto mi se peva od radosti što sam postao Božije dete, što imamživot. Čujte, Isus je došao da imamo život ovde, a u večnosti dabudemo sačuvani od Božijeg suda i da imamo večni život!

Čovek tada s pesmom ide svojim životnim putem. Da vam to slikovitoprikažem. Bilo je to jedne novembarske večeri. Pada i kiša i sneg.Duva vetar. Bilo je hladno. Putem idu dva muškarca. Jedan je bezkaputa. Podigao je kragnu na sakou. Svejedno mu je da li će biti skrozmokar. Svejedno mu je, jer nema doma! Upravo tako najveći broj ljudihoda ovim svetom. Nemaju cilja. Kuda vodi vaš put? Beznadežno je neimati cilj! Filozof Niče jednom je rekao: "Gavrani idu svojim putem, jerće skoro zima, ali šta s onim ko nema svoje domovine?" Imate li vivečnu domovinu? Ali, drumom ide i drugi putnik. I on je u istoj buri,istom blatu, u istoj susnežici. Ali on zvižduće dok korača odvažnimkorakom. Zašto? Tamo preko nazire svetla svoga doma! Tamo je kodkuće. Tamo je toplo! Ne mari za put kojim ide. Ovako svetom prolazeoni koji pripadaju Isusu, kome su predali svoj život za sada i za svuvečnost.

Tako. Bog je rekao Noji: "Uđi u lađu!" Pođite i vi u tišinu. Isus je tu.Razgovarajte s njim! Izručite mu svoje srce. Jednom me je nekozapitao: "Da li zakazujete vreme za razgovor?" Odgovorih: "Čemu? Taljudi ne moraju sa mnom razgovarati. Oni treba da razgovarajuneposredno sa Isusom!" Uradite to i vi!

54

Sta da cinimo?

Šta da činimo?

Prijatelji moji, dobijam ogroman broj pisama najrazličitije sadržine.Nedavno me je neko u jednom pismu upitao: "Recite mi, da li to vinaveštavate svoje sopstveno mišljenje, ili učenje vaše crkve?" Mojodgovor glasi: "To je učenje Biblije!" U sebi sam pomislio: varate sedokle god slušate mišljenje pastora Buša. Od toga nemate mnogokoristi. Morate da čujete Isusov glas. Ja u svojoj slabosti mogu samomalo da pomognem da čujete Isusov glas, glas dobrog Pastira našihduša.

Sada ću govoriti o temi "Šta da činimo?" i veoma je važno da dozvoliteda vam sam Gospod Isus govori, da čujete Isusov pastirski glas!

1. Prekinite sa svojom plitkom neverom!

Kao dugogodišnji pastor velegrada, čuo sam toliko prigovora nabiblijsku poruku, susretao se s toliko plitkim neverama, da ću vas, kaoprvo, zamoliti da, pošto se radi o spasenju vaših duša, prekinete sasvojom plitkom neverom!

Za vreme rata, pored svog zvanja omladinskog pastora, jedno vremesam radio kao dušebrižnik u jednoj velikoj bolnici. Tako sam jednomstajao pred vratima bolesničke sobe u jednoj privatnoj klinici i baš samhteo da pokucam, kad hodnikom dojuri mlada medicinska sestra i svazadihana reče mi: "Molim vas, nemojte ući u sobu, gospodinesvešteniče!" "A zašto da ne uđem?" − pitam ja. "Gospodin se veomaenergično izjasnio protiv svake posete nekog sveštenika. Sigurno nećehteti da ga posetite. Izbaciće vas!" Pokazala je na pločicu na vratima.Čitam ime poznatog poslovnog čoveka, koga sam poznavao sa

55

reklama. "Sestro, polako dobijam živce kao žice", objasnim joj.Zakucam na vrata i uđem, pošto je snažni muški glas uzviknuo:"Slobodno!" U krevetu leži starac sede kose. Kažem: "Dobar dan! Jasam pastor Buš!" Na to će on: "O, o vama sam već mnogo čuo. Vismete da me posetite". Ja se radujem: "Baš lepo!" Čovek nastavi:"Ali,molim vas, pustite me na miru sa tim vašim hrišćanstvom!" "Bašnemate sreće, upravo sam o tome hteo s vama da razgovaram!" "Nedolazi u obzir! Isključeno! S tim sam već odavno raskrstio! Znate, kaodečak morao sam da bubam Psalme. Ako ih nisam znao, dobijao sambatine. Kao odrastao, sastavio sam svoj pogled na svet: Darvin, Hekel iNiče. To su stubovi koji me nose!" Razbesneo sam se. I pošto se, nažalost, brzo naljutim, uzviknuo sam: "Saslušajte me, stari gospodine!Ako mi 16−godišnji pubertetlija priča da je, recimo, Ničea učinio svojimprorokom, nasmešio bih se i pomislio: 'Pa, prelazna neka pojava.Sigurno ćeš već otkriti da ni savremeni filozofi ne veruju svojim starimprorocima!' Ali, kada stari čovek, poput vas, na ivici večnosti, pričatakve stvari, onda je to stravično. Vi ste nasmrt bolesni! Hoćete li dastanete pred Boga s takvom besmislicom?" Iznenađeno me pogleda.Ovakav ton, očigledno, bio mu je nov. Tada mi je palo na pamet da ubolnici ne smeš da eksplodiraš. Čovek mora da se kreće nabaršunastim šapama. Iznenada me obuzima veliko sažaljenje nadovim jadnim čovekom. Prebacim se u "prvu brzinu" i, uprkos njegovogprvobitnog odbijanja, pričam o Isusu, dobrom pastiru. On uzdiše i kaže:"Da, bilo je to lepo. Ali, šta da radim s čitavim svojim pogledom nasvet? Zar da odbacim sve u šta sam ceo svoj život verovao?""Naravno!" − uzvikujem veselo. "Dragi gospodine, odbacite sve štoionako nećete moći da koristite u večnosti, i to bolje danas, nego sutra.Ta, od vaše otrcane nevere ne možete pošteno ni da živite, ni blaženoda umrete. I onda se bacite u raširene ruke Božijeg Sina, koji je za vasumro i koji vas je otkupio. Taj Spasitelj želi da bude i vaš Spasitelj!"Ušla je sestra i ostala bez reči kada je videla kako lepo razgovaramo, aonda je mahnula rukom. Razumeo sam: kraj posete! Čvrsto samstegnuo ruku starom gospodinu i tiho napustio sobu. Ne znam da li jesve prihvatio. Umro je iste noći.

56

Vidite, tada sam potreseno shvatio kako čak i obrazovani ljudi puzekroz ovaj svet sa Darvinom, Hekelom i Ničeom, i kako takvomotrcanom neverom orobe svoje večno spasenje. Zato vas molim da,pre svega, odbacite svoje površne razloge kojima obrazlažete svojuneveru! Odbacite ih. Vaša plitka nevera ne vredi ni paru. U Bibliji piše:"Postoji jedan Bog i jedan posrednik između Boga i ljudi, Isus Hrist!"

Jednog dana sedeo sam nasuprot jednom čoveku. Znate, grdosija odčoveka. Žena mu je poginula prilikom bombardovanja. U ratu su mupoginula i dva sina. Jadnik! I onda sam ga posetio. Tek što sam seo,već je počeo napad: "Gospodine svešteniče, poštedite me tog vašeghrišćanstva! Toliko sam toga prepatio, da više ne verujem ni u šta. Ipreviše sam doživeo. Pričajte mi koliko god hoćete, ja više ni u šta neverujem!" Nasmejao sam se i rekao: "To prosto ne mogu da zamislim.Recite mi, gospodine, da li se s vremena na vreme vozite železnicom?""Da". "Nadam se da pre toga idete mašinovođi sa zahtevom: pokažitemi svoju vozačku dozvolu!" "Ne, ne! Pa, u to možete biti sasvim sigurnida železnica od svojih mašinovođa"... "A kako to?" − čudim se inastavljam: "Vi ulazite u voz a da se pre toga niste uverili da li onajčovek tamo napred uopšte ume da vozi − bez garancije!? Molim vaslepo, gospodine, to nazivam verom. Pa, vi mu poveravate svoj život.Od sada nikada više nemojte reći da ni u šta ne verujete. Verujetedržavnoj železnici!" "Da..." Pitam dalje: "Gospodine, farmaceuti uapotekama su tu i tamo zabunom nekim kupcima već dali otrov. Zaštone biste svoj lek prvo dali ispitati?" "Gospodine svešteniče, pa taj lek jeispitan. A apotekari se sigurno razumeju u svoj posao. Sigurno menećete prevariti!" "Zar stvarno? Gutate tablete bez prethodnogispitivanja! Jednostavno verujete. To stvarno nazivam verom. Dragigospodine, nemojte više nikada reći da više ništa ne verujete. Boljerecite: više ništa ne verujem, osim državnoj železnici i apotekaru!"Znate, tako sam nastavio, a toga je bilo sve više i više. I onda sam muposvedočio: "Vidite, jednog dana me je susreo neko koga je poslaoBog. Vaskrsnuo je iz mrtvih. Na dlanovima je imao rane od eksera koji

57

su mi posvedočili da me je ljubio sve do smrti. Na celom svetu ni:sonije toliko učinio za mene kao Isus! Nikome toliko ne možemo verovatikao Isusu! Verujete li da je Isus ikada lagao? Ne. Molim lepo. Takvosvedočanstvo nikome ne bih dao, osim Isusu. A kada sam to shvatio,rekao sam sebi: Poveriću svoj život Isusu!" Čovek je pitao: "Zar je totako jednostavno?" "Da, to je tako jednostavno, gospodine. To je takojednostavno. Vi verujete sve i svašta, izuzev onom jedinom, komezaista možete verovati. Njemu ne želite da verujete. Odbacite otrcanerazloge svoje nevere i dajte svoj život Gospodu Isusu!"

Jednom sam govorio stotinama mladića: "Dajem milion maraka kaopremiju onome ko mi može dokazati da je požalio što je Isusa prihvatiou svoj život!" Naravno, nisam imao milion maraka, ali mogao sam ihmirne duše ponuditi, jer nema čoveka koji bi požalio što je tako uradio.Ali sam, zato, upoznao masu ljudi koji su požalili što to nisu uradili.

Zato odbacite svoju otrcanu neveru! Verujte onome koji je sve za vasučinio. To je stvar između vas i njega. Povucite se u tišinu i recite:"Gospode Isuse, od danas želim da pripadam tebi!"

2. Prekinite sa svojom neverovatnomsamopravednošću!

U Bibliji čitamo: "Istinita je reč i svakog primanja dostojna da je IsusHrist došao na svet da spase grešnike!" Mnogi ljudi se ovde bune ikažu: "Ja nisam grešnik! Nisam nikakav kriminalac!" Njima sadagovorim: Lažete! Zar ćete jednog dana pred Božijim licem reći: Nisamgrešnik? Držao sam sve tvoje zapovesti! Hoćete li moći to da kažete?Molim vas, prestanite sa svojom neverovatnom samopravednošću,koja sebi umišlja da je sve u redu. Ništa nije u redu! Ništa!

Pre mnogo godina razgovarao sam s 20−godišnjim mladićem. Nikadato neću zaboraviti. Sretnem ga jednog dana i kažem: "Dragi Hajnce, nevidim te više na našim časovima proučavanja Biblije!" Na to će on:

58

"Znate, gospodine svešteniče, u međuvremenu sam se predomislio. Vineprekidno govorite o Isusu i kako je umro za grešnike. Ali, meninikakav zastupnik, žrtveni jarac nije potreban. Ako sam nešto pogrešnouradio i ako postoji neki bog, onda ću ja pred njim odgovarati. Ali,stvarno mi je smešno da mi je potreban neki Spasitelj, koji je za meneumro!" Odgovorio sam: "Dobro, dragi moj. Znači, ti ćeš se pred svetimBogom pozvati na svoje pravo. Ti to smeš. Možeš da odbaciš Isusa ida kažeš da se pred Bogom pozivaš na svoje pravo. Ali, dragi moj,molim te da ti bude jasno da u Francuskoj sude ljudima po francuskomzakonu, u Engleskoj po engleskom pravu, a pred Bogom po Božijempravu. Dragi moj, želim da nisi prestupio nijednu Božiju zapovest, inačesi izgubljen. Doviđenja!" "Trenutak! Valjda neće gledati na sitnice?""Ha! A kako ti sebi zamišljaš svetog Boga? Pretpostavimo da sampedeset godina živeo pošteno i dobro i onda sam tri minuta krao. To sesaznaje i ja dolazim pred sud. Znači, ja stojim pred sudijom iobjašnjavam: 'Gospodine sudijo, nemojte biti takav sitničar. Pedesetgodina sam živeo dobro i pošteno, bez prekršaja, a tri minuta krađe, pato se briše. Gospodine sudijo, nemojte biti takav sitničar!' Možeš li tosebi predstaviti? Sudija će odgovoriti: Trenutak molim. Ne govorimsada o pedeset godina dobrog i poštenog života. Govorim o ona triminuta kada si krao. Zakon te optužuje za tu stvar. Ako to većzemaljski sudija radi, onda će to Bog svakako činiti!"

Zar ne mislite da ste pred Bogom optuženi? Zar ne mislite da vam jepotrebno oproštenje greha? Zar ne mislite da ste grešnik? Molim vas,prekinite s vašom neverovatnom samopravednošću i potražiteGospoda, koji je za vas umro na krstu i umesto vas platio vaš dug.Prihvatite ga! Priznajte mu svoj greh! Recite: Gospode, evo, predajemse tebi sa svom svojom nepravednošću. Želim da imam tvoju milost!Operi me svojom krvlju da budem čist!"

3. Učinite odlučujući korak!

Najbolje da vam ispričam jednu ilustraciju, koja će vam objasniti na šta

59

mislim.

Bilo je to na početku nacističkog rajha. Ponovo sam imao posla s onimvisokim lametama. Lametama smo zvali one mlade ljude koji su nosilisrebro i zlato na uniformama, poput pauna. Drhteći od straha, pošaosam čoveku, jer sveštenici u to vreme ništa nisu vredeli. Začudo, tajčovek me nije jednostavno izbacio, nego me je, čak, ljubaznosaslušao. Pošto smo završili, kažem: "Čujte, retko mi se desilo da jeneko sa mnom prijatno postupao kao vi. Hoću da vam se zahvalim. Ipošto ste bili toliko ljubazni, daću vam jedan veliki poklon. Hoću davam prenesem svoju poruku: "Jer je Bog toliko zavoleo svet, da je svogSina dao, da svi koji u njega veruju ne propadnu, nego da imaju večniživot!" Pogledao me je i rekao: "Nemojte mi ništa više reći. Moji roditeljisu verni ljudi. Vašu poruku znam od mladosti. Ali..." Stavio je na stoveliki beli papir, uzeo olovku i precrtao beli papir. "Vidite, gospodinesvešteniče, ja znam sve i kada bih to hteo, znam da bih morao prećigranicu, kako sam to nacrtao na papiru. Morao bih da učinim korakpreko linije. Ja stojim blizu ove granice, na ovoj strani, ali morao bih seusuditi da granicu pređem. A to mi ne dozvoljava moj društvenipoložaj!" Otišao sam veoma žalostan. On je već davno mrtav. Njegovdruštveni položaj ga u večnosti neće spasiti. Ali on je shvatio da akoželi u Božije carstvo, mora da pređe granicu!

Da li ste dovoljno hrabri? Uveravam vas, isplati se! Isus vas čekaraširenih ruku! Učinite odlučujući korak preko granice − u otvoreneIsusove ruke!

4. Prekinite sa svim jasno prepoznatljivim gresima!

Znam za čoveka koji je imao ljubavnicu. Suočio sam ga i rekao: "Viimate ljubavnicu. Unesrećujete svoju ženu. Otići ćete u pakao!"Odgovorio mi je: "Gluposti! Da vam objasnim. Moja me žena nerazume"... I onda mi je pričao priču, iako je tačno znao da živi u grehu.Drugi ljudi žive u svađi i uvek kažu da je onaj drugi počeo. Niko živ

60

nikada nije započeo svađu, zar ne? Uvek su je započeli drugi! Ali, davam kažem da je u Božijim očima svađa isto što i ubistvo. Zato,završite s tim! Ljudi pitaju šta da rade. Evo, reći ću im: prekinite sajasno prepoznatljivim gresima!

Kako bi bilo da u svoj život uplanirate jednu pauzu i da se upitate: Štau mom životu nije u radu? Sa čime bih morao da prekinem? Znate vi tosasvim jasno! Zar mislite da će vam Isus dati svoju milost ako i nadaljesvesno grešite? U Bibliji čitamo: "Obratite se!" Izgubljeni sin je ostaviosvoj život za sobom. Smete da dođete Isusu onakvi kakvi jeste,natovareni i neverni. Ali, onda morate završiti sa stvarima koje će vasodvesti u propast, a za koje sasvim tačno znate da su greh!

U mnogim pismima koja svakodnevno dobijam, uvek iznova se dešavada se ljudi bune i kažu: "Prekruti ste! Ovo i ovo nije greh!" I, onda,često nabrajaju stvari koje ja uopšte nisam rekao. Ali, to mi govori dase naša savet buni protiv vladavine Isusa Hrista u našem životu. Čujte,ne možete doći čvrstom verovanju i da živite živom verom ako nematehrabrosti da svoj život predate Isusu tako što ćete prekinuti s onim sačime morate da prekinete. Prekinite sa svim dobro i jasno poznatimgresima.

5. Razgovarajte s Bogom!

Umete li da se molite? Možda znate neku naučenu molitvu, ali moliti?Znate, neki ljudi imaju takvu predstavu o molitvi, da vam se diže kosana glavi. Nedavno sam bio u jednoj poseti. Domaćica kaže: "Da, i mismo dobri hrišćanin. Klarice, dođi samo!" Majka je pozvala svojučetvorogodišnju kćerkicu i rekla: "Umeš tako lepo da se moliš. Hajde,moli se da te pastor čuje!" Dete je počelo, a ja sam prekinuo: Prestani.Ovo pokazivanje nije molitva. Moliti se znači razgovarati sa živimBogom. Izručiti mu svoje srce. Da li ste se ikada tako molili?

Jedan čovek, po imenu Robinson, engleski biskup, napisao je strašnu

61

knjigu "Bog je drugačiji". U njoj on piše kako savremeni čovek uopšteviše ne ume da se moli. Znate, i ja to verujem. Ali, to ne govori ništaprotiv molitve uopšte, nego protiv savremenog čoveka. Zar ne mislite ivi tako? Taj biskup hoće da preokrene čitavo hrišćanstvo, poštosavremeni čovek više ne ume da se moli. Ja bih mu pre rekao: Hajdeda naučimo savremenog čoveka da se moli!

Reskirajte! Jednostavno, molite se. Jednostavno recite: "Gospode,dozvoli da te nađem!", ili "Gospode, spasi me!", ili "Gospode, dovedime ispravnom verovanju!", ili "Gospode, oprosti mi moje grehe!"Jednostavno, počnite. Ne možemo od samog početka veličanstvenoda molimo. Možda se sveštenici izvrsno mole sa knjigom u ruci iz koječitaju. Ali, nije potrebno da se izvrsno molimo. Važno je da počnemorazgovarati sa živim Bogom. Počnite i naučićete da se molite!

Znate, verovanje je ja−ti odnos između Boga i mene. A kadrazgovaramo, onda treba da govorimo, zar ne? Ja govorim s njim, i ongovori sa mnom. I već sam stigao do svoje druge tačke.

6. Čitajte Bibliju!

Kako razgovara Bog sa ljudima? Govori s njima kroz Bibliju. Zbog togaje neophodno da počnete čitati. Možda mislite: "Danas više niko ne čitaBibliju!" Na žalost, tako je. Istina, mnogi je imaju na svojim policama, alije ne čitaju. Često mi ljudi u nekim domovima s ponosom u glasugovore kako imaju neku Bibliju još iz 1722. godine, od njihovečukunbabe. I onda vam donesu neku staru knjižurinu, koju, sasvimsigurno, niko ne čita. I premda poštujem stare knjige, obično imsavetujem: Kupite sebi mali Novi zavet. Baš su zgodne te maleknjižice, mogu da vam stanu i u džep. I odvojte u toku dana određenovreme kada ćete taj Novi zavet čitati. I, slušajte dobro, Isus kroz njegagovori!

Možda ćete naići na mesta koja ne razumete. Jednostavno, čitajte

62

dalje! Svojim dečacima obično to ovako objasnim: Neki brazilskizemljoradnik pričao mi je: "Kada smo se doselili, svako je dobio komadzemlje. To je, zapravo, bio komad prašume. Posekao sam drveće,iskrčio korenje i kamenje. I jednog dana sam pred plug upregao dvavola i prvi put zaorao brazdu! Međutim, već nakon tri koraka plug sezaglavio. Šta sada? Da li da iz kuće donesem dinamit, pa će stena,zajedno sa volovima i plugom i sa mnom, odleteti u vazduh? Ne,jednostavno sam s volovima i plugom zaobišao stenu i nastavio oranje.Kada sam, na kraju, bio gotov, čitava stvar je izgledala prilično jadno.Ali, sledeće godine već je bilo malo bolje. Iskrčio sam više korenja iodstranio više kamena. A treće godine bilo je još bolje!"

Čitajte tako Bibliju. Najpre, počnite! A kada nešto ne razumete,jednostavno preskočite, ali nastavite da čitate dalje. I iznenada će vamdoći jedna reč, kao što već u prvom poglavlju Novog zaveta čitamo:"Isus će izbaviti svoj narod od greha njihovih!" Reći ćete: "O, to jarazumem. To je za mene!" Na taj način dozvoljavate da vam Boggovori preko Biblije! Uzmite sebi svaki dan vremena za čitanje Biblije.A pri tome se molite: "Gospode, prosvetli me! Pomozi mi da razumem!Prosvetli moje srce, i moj razum, i moju dušu!"

Da dodam još nešto. Nemojte dozvoliti da vam neko drugi ogadi Bibliju!Biblija je veličanstvena knjiga. Mogu vam reći da ne postoji nijednaaktuelnija i uzbudljivija knjiga od Biblije!

Kao mladi vojnik u prvom svetskom ratu bio sam na osmatranju krajVerduna. Bilo je veče, spuštao se mrak. Sedeo sam na ulazu u jednuklisuru. A još pre nego što se potpuno smračilo, vidim kako mi sepribližava nešto preuranjena neprijateljska poljska kuhinja. Nismo nimislili da je moguće proći kroz ovu klisuru. No, ova poljska kuhinja,koja nije sačekala potpuni mrak, otkrila nam je da je tu neki pokretprema neprijateljskim pozicijama. Ako je uspelo poljskoj kuhinji daprođe, doći će i pešadija, pa i municija u neprijateljski logor. Šta smomi uradili? Da li smo mislili da nikako ne treba pucati u klisuru?

63

Naprotiv, svu noć bila je pod paljbom naših pušaka.

Čujte, Biblija je polazište, put do zaliha hrane i municije, Božija rezervaza hrišćane. I, naravno, Sotona je lukav pa će zasuti svojom paljbomovaj Božiji put. Zbog toga je Biblija izložena neprekidnim napadima.Najgluplji mangup će reći: "Uh, glupava knjiga". Najmudriji profesor ćedokazivati kako je Biblija samo ljudsko delo. Svi se slažu u unakrsnojvatri na Bibliju. A ako želite biti Božije dete i da se spasite, nemojte zato brinuti. Nemojte dozvoliti da vam ogade Bibliju. Bibliju su, istina,pisali ljudi, ali oni su bili ispunjeni i prosvetljeni Svetim Duhom. A kadabudete čitali Bibliju, uskoro ćete otkriti da se u njoj nalazi dragi,božanski duh.

Jednom mi se neko požalio da je za njega Božija reč mrtvo slovo napapiru! Rado bi se spasio, ali Reč mu ništa ne govori. A ja sam muodgovorio: Molite Boga za Svetog Duha. Molite, ako treba, i polagodine svakog dana: Gospode, pokloni mi svog Svetog Duha, kako bihrazumeo Reč i da oživim u veri! Verujte mi, Bog će vam odgovoriti.Sasvim sigurno!

Da vam kažem još nešto, poslednje!

7. Slušajte propovedanje Božije reči!

Idite tamo gde možete čuti jasnu Božiju reč. Usuđujem se reći dadanas postoje propovedaonice sa kojih se propoveda razvodnjenoEvanđelje. Tamo ne bih odlazio. Znači, limunade me ne zanimaju. Ali,radujem se jasnom vinu Evanđelja! Sami ćete raspoznati da li vam senavešćuje radosna vest,ili nešto drugo. Svuda postoje sveštenici,propovednici i drugi, koji mogu da vam prenesu Evanđelje. Važno je daslušate propovedanje Božije reči. Držite se onih koji, kao i vi, žele da ječuju. Neki ljudi mi govore da su individualisti. Njima odgovaram: nikadaneće moći opstati u živoj veri ako se ne drže drugih hrišćana, ako neodlaze tamo gde se propoveda Božija reč!

64

Dozvolite mi da vam, na kraju, ispričam događaj o jednoj staroj ženi.Neko mi reče da ne želi slušati priče o starim ljudima. Ipak, ispričaćuje, jer je ta stara žena igrala značajnu ulogu u mom životu. Sreo samredom tri inženjera, kojima je ona pomogla da dođu do verovanja uIsusa. Tada sam osetio kako iz te stare žene zrači velika sila. Potražiosam je. Bila je udovica rudara. Kako se radovala kada sam došao.Pričala mi je kako je ona došla do verovanja. Živela je u predgrađuEsena. Jednog dana čita u novinama kako će u Pavlovoj crkvi bitiuvedena dva nova sveštenika. Dogovorila se sa svojim drugaricama dapogledaju tu veliku stvar. Bio je to dalek put do Pavlove crkve. Kada sustigle, crkva je bila dupke puna. Stale su sasvim pozadi. Mladi pastor,Julius Daman, prvi put je stao za propovedaonicu. Čitao je reči: "Bog jetoliko zavoleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da svi koji unjega veruju ne propadnu, nego da imaju večni život!" I onda je rekao:"Od stotine hiljada reči u Bibliji, nijedna se toliko ne plašim koliko rečiPROPADNE. Može se za večno propasti. Bog diže ruke od vas! To jepakao!" Mlade devojke su stajale u crkvi. Reč ih pogodi kao munja.Izgubljena sam! Nemam mira sa Bogom! Gresi mi nisu oprošteni!Nisam Božije dete! Izgubljena sam! Propala sam! Otišla sam kući,nastavila je starica svoje pripovedanje, kao u nekom snu. Nakon tridana, otac me upita nisam li možda bolesna. Pokušala sam sve daobjasnim svojim roditeljima. Rekli su mi da sam poludela! Da sam serazbolela na živce! Nikome nisam mogla da objasnim svoj smrtni strah− izgubljena sam! Tako sam im želela svako dobro i priželjkivala da ioni dožive stvarnost živoga Boga i spoznaju da su izgubljeni.Nedeljama sam tako lutala bez cilja. I onda sam negde pročitala:Pastor Daman ponovo propoveda. Ponovo sam pešačila do Esena.Molila sam se celim putem. Zapravo, znala sam samo jednu pesmu:"Jedno trebam, samo jedno, i to jedno daj da znam. Sve je drugotrošno, bedno, prah je, dim je, samo san". Tako sam se molila celimputem. A u crkvi je propovedao Daman. Sve je prepuno. I opet stojimsasvim u pozadini. Jedno trebam, samo jedno, i to jedno daj da znam!Za divno čudo, otvaram pesmaricu i nalazim istu pesmu. I onda je

65

pastor stao za propovedaonicu. Čitao je tekst iz Jovanovog Evanđelja.Isus govori: "Ja sam vrata. Ako ko uđe kroz mene, biće spasen.Amen!" Bila sam dva puta u crkvi, nastavila je starica, i čula sam samoove reči. Ali, tog trenutka sve mi je bilo jasno. Isus, vaskrsli, jeste vratau život. Prošla sam kroz ta vrata. Više ništa nisam čula od propovedi.Ali, meni je ovo bilo dovoljno. Ušla sam u život!"

Često pričam ovaj događaj, kad god sretnem ljude koji mi govore:"Molim vas, prođite se crkve. Ne mogu da podnosim vazduh u njoj.Radije idem u zelenu šumu. Tamo pevaju ptičice, tamo šumi drveće"...Onda im govorim kako ta žena nikada ne bi došla živom verovanju, danije išla slušati Božiju reč!

A šta mi da radimo? Da prekinemo sa svojom površnom neverom.Prekinite sa svojom neverovatnom samopravednošću. Učiniteodlučujući korak. Raskinite sa svojim prepoznatljivim gresima, gresimaza koje tačno znate da ih činite. Razgovarajte s Bogom! Čitajte Bibliju!Slušajte propovedanje Božije reči!

Zamolili su me da odgovorim na pitanje: "Šta da činimo?" i dao samvam važne odgovore. No, neobično mi je važno da vam na kraju, snekoliko reči, kažem ono najvažnije.

Nije odlučujuće šta mi radimo, ma koliko važno i to bilo. Odlučuje onošto je Bog za nas uradio u Isusu. To je radosna vest koju treba da vamobjavim. Isus je uradio sve za vas. Došao je k nama, umro je za nasVaskrsnuo je! Sedi Bogu s desne strane. On je dobri pastir koji čini sveza svoje ovce. Pisac 23. Psalma priznaje: "Gospod je moj pastir, ništami ne nedostaje"... I onda nabraja kolika dobra dobri pastir za njegačini. Kako bih želeo da i vi možete reći Gospod je moj pastir!

66

Zasto Bog cuti?

Zašto Bog ćuti?

U svetu se događaju strašne stvari.

Mislim da je to bilo 1937. godine. U Esenu sam prelazio preko ulice. Ususret mi dolazi 16−godišnji dečak. Poznao sam ga sa časova smladima. Bio je totalno zbunjen. Pričao mi je da su ga odvukli u bolnicui sterilizovali, jer mu je majka Jevrejka. A kada je došao kući, roditeljaviše nije bilo. Nikada ih više nije video. Oca su uhapsili. Majka jedospela u Aušvic, koncentracioni logor. Uspeo sam dečaka daprebacim u Holandiju. Takvih događaja je bilo na hiljade i milione.Stvarno, pokreće nas pitanje: A Bog? Gde je Bog? Zar on tu ništa nemože? Zašto ćuti?

U Kelnu je neki umno poremećeni čovek silom upao u jednu osnovnuškolu sa minobacačem. Ubio je dvanaestoro male dece. Ponovopitanje: A Bog? Zašto Bog ćuti?

Ili, ona mlada žena. Ima rak. polako i u groznim mukama umire predsvojom decom. Ko je to doživeo, ne može a da mu se ne javlja pitanje:A Bog? A gde je bio Bog? Zašto Bog ćuti?

Ima mnogo ljudi koji bi mogli da nastave nabrajanje događaja. A nakraju, opet stoji pitanje: A Bog? Gde je bio Bog? Zašto Bog ćuti?

Poznati nemački pesnik Šiler (Schiller) napisao je svoju čuvenu Devetusimfoniju "Oda radosti". U njoj se javlja refren: "Braćo, nad zvezdanimnebom mora da stanuje dobri otac". Današnji čovek je u iskušenju dakaže: "Braćo, nad zvezdanim nebom nije moguće da stanuje dobriotac".

67

Onaj ko postavlja takva pitanja: Gde je Bog? Zašto sve to dopušta?Zašto ćuti na sve te grozote? − doći će, možda, do mesta gde se javljaopasna misao: Možda Boga uopšte nema? Možda je nebo prazno?Možda je ateizam, ipak, ono pravo? Prijatelji, kome god takva misaodođe, neka se zgrozi. Jer, bilo bi užasno daje to istina − da Bog nepostoji. Jer, onda ne bismo bili ljudi, bili bismo zveri, prepušteni samisebi. Bili bismo poput izgubljene dece, koja više ne znaju kako da nađuput kući. Da nema Boga!? − bilo bi jezivo. Kada mi ljudi izjavljuju da suateisti, onda im kažem: Vi i ne znate šta time izgovarate. Nad namanema ništa! Prepušteni smo sebi! Mi sami sa sobom! Za čoveka nemastrašnijeg od drugog čoveka. 'Čovek je čoveku vuk' − rekao je neko.

Ne mogu vam ni izbrojati koliko puta sam, kao sveštenik, čuo ovurečenicu: "Kako može Bogda dopusti tako nešto? Zašto Bog ćuti nasve to?" I pošto su mi toliko puta postavili ovo pitanje, želim sada daodgovorim na njega.

Ali, reći ću vam unapred. nisam Božiji lični sekretar. Nije mi odao svesvoje planove, niti mi ih je diktirao. Razumete li? Samo po sebi, već jepomalo nerazumno postaviti takvo pitanje, kao da mi možemo razumetiBoga! Onoga koga bih ja razumeo, možda bi bio neki dekan, ili nekisuper−intendant. Njega još mogu da shvatim. Ali, to ne bi bio Bog kogabih ja − čovek mogao da shvatim. Bog je jednom u Bibliji rekao: "Mojemisli nisu vaše misli i moji putevi nisu vaši putevi!" To je veoma jasno.

Ali, Biblija mi je dala još nekoliko uvida. Pomoću njih ću, koliko god jeto u mojoj moći, da odgovorim na pitanje: Zašto Bog ćuti?

1. Krivo postavljeno pitanje

Znate, samo pitanje: Zašto Bog ćuti? nije dobro postavljeno.Postavljamo ga kao da sedimo u sudnici. Na sudijskoj stolici sedi nekagospođa Mlinarić ili pastor Buš. A na optuženičkoj klupi sedi Bog! I

68

onda mi govorimo: "Optuženi Bože, kako možeš sve to da dopustiš?Zašto ćutiš?" Hoću da vam jasno kažem da ne postoji takav bog kojidopušta da mi sednemo da sudijsku stolicu, a on da sedi naoptuženičkoj klupi!

Sećam se jedne zanimljive scene. Bio sam mlad pastor. Sa 27 godinaupravo sam došao u Esen. Baš tada je izbio veliki rudarski štrajk. Svisu bili uzbuđeni. Jednoga dana prolazim jednim velikim trgom, a nanekom sanduku stoji čovek i gromoglasno oslovljava grupu ljudi.Govori o gladnoj deci, o crkavici od zarade, o nezaposlenosti.Odjednom me spazi, prepozna me i prodera se: "Ha, ha, evo pope!Pope, dođi samo ovamo!" Znate, obično se odazivam ljubaznompozivu! Tako sam prišao govorniku. Ljudi su se razmaknuli. Oko meneje oko 100 rudara. Bilo mi je pomalo čudno u stomaku. Na univerzitetuvas ne pripremaju na takve situacije. Ali, govornik je krenuo: "Reci,pope, ako postoji bog, a ja to ne znam, ali, možda ga, ipak, ima, moždapostoji, onda ću nakon svoje smrti stati pred njega i reći − tada seproderao: − Zašto si dopustio da se ljudi na ratištu raskomadaju? Zaštosi dozvolio da deca umiru od gladi, a drugi, pak, bacaju hranu, jer jeimaju previše? Zašto si dopustio da ljudi pod užasnim bolovima umiruod raka? Zašto? Zašto? I onda ću mu reći: Ti, bože, nestani! Skloni mise s očiju! Odlazi!" Čovek je vikao, pa sam i ja viknuo: 'Tačno! Dole stakvim bogom, dole s takvim bogom!" U tren oka je nastala grobnatišina. Govornik me je začuđeno pogledao i rekao: "Trenutak molim, tavi ste sveštenik! Vi ne biste smeli tako da vičete: 'Dole s takvimbogom!"' A ja mu odgovorih: "Saslušaj me sada. Bog, pred koga ti želišstati, pred kim možeš tako da razvališ svoja usta, koga hoćeš dapozoveš na odgovornost i koji je tvoj optuženi, takav bog postoji samou tvojoj mašti. Njemu i ja mogu reći: dole s tobom! Takvog boga jestvorilo naše vreme. Njega možemo optužiti, možemo ga odgurnuti ustranu, ili ga možemo vratiti, već prema potrebi. Takav bog ne postoji.Ali, da ti ja nešto kažem: postoji jedan drugi, pravi Bog. Pred njega ćešstati kao optuženi, a nećeš stići ni da otvoriš svoja usta, a on će tebepitati: "Zašto me nisi poštovao? Zašto me nisi pozvao? Zašto si živeo u

69

nečistoti? Zašto si lagao? Zašto si mrzeo? Zašto si se svađao?Zašto?"... Tako će te on pitati. I na hiljadu njegovih pitanja nećeš moćiništa da odgovoriš. Reč će ti zapeti u grlu. Ne postoji bog komemožemo reći: dole s njim! Ali, postoji sveti, živi, stvarni Bog, koji bimogao nama da kaže: "Dole s tobom!"

A to bih želeo da kažem i vama večeras. Ako vi danas čujete ljude kojiprebacuju Bogu: Kako može Bog sve to da dopusti? Zašto Bog ćuti? −onda im kažite da bi to bio neozbiljan, umišljeni bog koga mi možemoda optužimo. Postoji samo jedan sveti Bog, koji nas tuži, vas i mene.Da li ste vi držali Božije zapovesti? Kako vi to sebi zamišljate? Bogsvoje zapovesti! ozbiljno shvata. Optuženi smo mi, a ne Bog!

To je prvo što moram glasno i jasno da kažem. Znači, pogrešnopostavljeno pitanje.

A sada drugo:

2. Božije ćutanje je njegov sud

Zašto Bog ćuti? Vidite, Bog često ćuti. A Božije? ćutanje je užasan sudnad nama.

Uveren sam da postoji pakao. Ali, on sigurno nije takav kakvog gavidimo na mnogim slikama. Nacrtan je đavo kako prži duše, ili takveneke gluposti. Verujte, pakao će biti to kada Bog više nema šta dakaže ljudima. Možete ga zvati, moliti mu se, vapiti k njemu vikati − ali,on vam više ne odgovara! Ruski pisac Dostojevski jednom je rekao:"Pakao je mesto kuda Bog više ne baca svoj pogled", gde smo ga sekonačno rešili, gde smo stvarno napušteni od Boga. Da, Božije ćutanjeje njegov sud. I da znate, pakao počinje već ovde, onda kada Bog ćuti.

Evo jedne ilustracije. Biblija govori o dva grada, Sodomi i Gomori.Veoma kulturni gradovi, profinjena civilizacija. Ne, nisu oni poricali

70

Boga. U gradu je sigurno bilo nekoliko sveštenika, neki jadni tipovi. Ali,nisu ozbiljno shvatili Boga. Možda su ih pozivali na svadbe ili sahrane,ali, inače, nisu za Boga marili. Gazili su nogama sve njegovezapovesti. U Sodomi je živeo jedan pobožan čovek, Lot. S vremena navreme bi rekao: "Nemojte tako s Bogom. Bog se ne da ružiti. Šta čovekposeje, to će i požnjeti!" A ljudi su mu se smejali. Govorili su: "Ah,nemoj da se šališ. Ta, ti nisi pastor. Prestani s takvim besmislicama −šta čovek poseje, to će i požnjeti!"

Ali, u cik zore jednoga dana − Bog je Lota izvukao iz grada − Bog je sneba pustio na gradove sumpor i vatru. Kako to izgleda, doživeli smoza vreme rata. Ali, Bog to ume da radi i bez aviona. Mogu da zamislimkako su ljudi skočili iz kreveta i potražili zaklone u podrumima. Apodrum vreo kao pekarska peć. Ljudi jure napolje, ali ne mogu pobeći.Ugušili su se u podrumu. Tako to pripoveda Biblija. I onda ja sebizamišljam nešto što ne piše u Bibliji. Zamišljam grupu ljudi na okupu:moderna mlada žena − dragi bog je za nju bio neki dobri gospodin; pastariji čovek − poznaje svaku vrstu vina, ni on nije imao ništa protivdragog boga, ali nije za njega mario. Sve sami pošteni, dragi ljudi,poslušni građani, redovne platiše poreza. Svi su oni imali svoje mračnetajne, kao i svaki čovek danas. U podrumu je sve toplije. Oni hoćenapolje, ali ne mogu, jer tamo besni vatrena stihija. Odjednom će onajgospodin: "Ljudi, Lot je bio u pravu. Bog zaista živi!" A mlada gospođakaže: "Sada bi nam pomoglo samo jedno − moliti. Ko ume da se moli?"I onda dižu svoje ruke − tako su se ljudi molili u stara vremena − ruke,koje nikada ranije nisu dizali u molitvi: "Bože, smiluj nam se! Zgrešilismo. Prezirali smo te. Prestani! Molimo te, prestani. Ta, ti si dobri,dragi, milostivi bog. Gospode, smiluj se!" Ali, sve ostaje nemo. Čuje sesamo praskanje i pucketanje vatre. Ruke se spuštaju. Onda se ponovodižu u pesnicama: "Bože, zašto ćutiš?" I dalje sve ostaje nemo. Čujese samo vatrena stihija. Oni sada mogu ili da se mole, ili da psuju −Bog više ne odgovara!

Postoji granica koju pojedinac. ili grad, ili narod može da pređe,

71

granica ravnodušnosti protiv živoga Boga. I od tada Bog više ne čuje ine odgovara. Onda smemo i da molimo i da psujemo − on više neodgovara. Shvatate li da je ono ćutanje nad Sodomom bio stravičanBožiji sud? Bog nije imao više šta da im kaže! A kada gledam našuzemlju, kada vidim potpunu ravnodušnost za Božije zapovesti i Božijuistinu, onda me hvata jeza. Možda ćete vi još doživeti da ćete moliti iliproklinjati, a Bog više neće imati šta da kaže. U Bibliji čitamo da Bogkaže: "Zvao sam vas, a vi niste odgovorili!" Čoveče, zašto ćutiš kada teBog zove?

Znači, Božije ćutanje je Božiji najstrašniji sud!

3. Kada smo predaleko, ne možemo čuti

Kada nam se čini da Bog ćuti, možda smo predaleko od njega.

Nedavno mi je došao jedan mladić s rečima: "Pastore Buš, nervirateme! Neprekidno govorite o Bogu. Slučajno vas sretnem, a vi odmah oBogu. Ja Boga ne čujem. Ja Boga ne vidim. A gde on to govori? Ja gane čujem!?" Odgovorih mu: Mladiću, poznajete li priču o izgubljenomsinu? Da vam je ispričam. Sam Isus ju je ispričao. Bio jedan bogatizemljoposednik. Imao dva sina. Jedan je bio pomalo lakomislen. Kodkuće mu je bilo pretesno. Jednostavno mu se nije dopadalo. Jednogdana izjavljuje svome ocu: "Stari, daj mi moje nasledstvo. Isplati mi gaveć sada. Hoću u svet!" Otac mu sve daje. Sin odlazi u daleki svet.Čitamo da je protraćio svoje imanje živeći raspusno. Možete i samizamisliti. U velikim gradovima možete za tili čas da potrošite ogromnesvote. Baš tada nastaje velika glad i besposlica. Konačno završavakao jadni svinjar. U Izraelu svinjare su smatrali nečistima i to je bilonajgore što se čoveku moglo desiti. No, pošto je vladala glad, bio jesrećan što je mogao biti makar i kod svinja. Tamo više nije mogao dačuje očev glas. Jednostavno, bio je predaleko od njega. Izgubljeni sinje mogao da kaže da više ne čuje očev glas. Pa, naravno da nijemogao da ga čuje. Dozvolite mi da dodam jedan umetak, kojeg ne

72

nalazimo u Bibliji. Mladić sedi kraj valova. Besan. Optužuje svoga oca:"Kako on to može dozvoliti!" Tako mi se i čini današnji svet. Napustio jeBoga. Na svet se sručila nevolja, a on viče: "Kako može Bog da todopusti? Zašto Bog ćuti?" No, Isus je priču o izgubljenom sinu drukčijenastavio. Mladić dolazi k sebi. Razmišlja o tome kako je u očevoj kućidobro, a ovde umire od gladi. Odluči: "Ustaću i otići ću svome ocu, paću mu reći: 'Oče, sagreših nebu i tebi i više nisam dostojan nazvati setvojim sinom'" Stvarno je to uradio. Otac ga već izdaleka vidi i trči mu ususret. Izgubljeni sin govori: "Oče, sagrešio sam!" A otac ga grli.Zapoveda da se donese najbolje odelo, da mu se na prste stavi prsten,a obuća na noge. Odjednom čuje glas svoga oca! Ako vi ne čujeteBožiji glas, onda ste predaleko od njega. Morate se okrenuti. To znate ivi sami! − Tako sam govorio tom mladiću.

Ljudi mogu da budu veoma udaljeni od Boga, da dospeju sve dosvinja, kažem to slikovito. To sam oduvek znao, još dok sam bio navrhuncu svog neverstva, kao pukovnik za vreme prvog svetskog rata.Mislio sam: Čovek bi, zapravo, morao da se okrene! I nisam nikadanikoga sreo ko u biti nije znao da bi trebalo da se okrene. Može nekisamopravednik da kaže da je kod njega sve u redu. A kada govorim snjim, reći će: "Pa, da, zapravo bih morao da se obratim. U mom životuima mnogo krivice. U biti je moje srce otvrdnulo".

Svako od nas zna da bi, zapravo, trebalo da se obrati. A zašto to ondane radimo? Zašto vi to ne radite? Ta, obratite se! Tada ćete čuti Očevglas.

U vezi pitanja "Zašto Bog ćuti?" moram još nešto da vam kažem.

4. Moramo čuti Božiju poslednju reč

Da li još možete slušati? Je li dosadno? Znate, ako je dosadno, ondato nije zbog Evanđelja, nego zbog mene. Sveštenici mogu Evanđeljeda učine dosadnim! Ali, čitajte, onda, Bibliju bez nas. Evanđelje je

73

uzbudljivo, verujte mi!

Reći ću sada nešto što je najvažnije. Ako vam se čini da Bog ćuti, ondasaslušajte poslednju Božiju reč! Čujte, citiraću vam rečenicu iz Biblije.Dugačka je. Morao bih, zapravo, dva puta da vam je ponovim.Zapisana je u poslanici Jevrejima: "Bog je od davnina mnogo puta i namnogo načina govorio našim očevima preko proroka (recimo, Mojsije iJeremija). U ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina". Znateli ko je Božiji Sin? To je Isus.

Isus! Evo me opet kod moje teme. Srce mi brže zakuca kada mogu dagovorim o Isusu. Neko je rekao da je Isus utelovljena Božija reč: "I rečtelo posta i stanova među nama". Vidite, kada mi izgovorimo reč, većje i nestala, poput daha. A Bog je učinio da jedna reč postane telo − uIsusu. Isus je Božija poslednja reč!

Sigurno ste čuli za izraz: "Ovo je moja poslednja reč!" Recimo, hoću daprodam kravu. Koliko vredi jedna krava? Recimo hiljadu maraka. Vikažete: "Ja dajem 300 maraka. Više ni paru!" A ja odvratim: "U stvari,morao bih za nju da dobijem 1.200 maraka". Tada vi nudite 400maraka. Ja kažem 1.100. Toliko vredi. Tako se mi cenkamo. Konačnoizjavljujem: "Dakle, 800 maraka je moja poslednja reč!" Isus je Božijaposlednja reč. Ako njega ne primite, onda Bog nema više šta da vamkaže. Shvatate li? Kada se ljudi žale da Bog ne govori i da ćuti, onda jaodgovaram da Bog nema više šta da kaže, ako ne želite da primitenjegovu poslednju reč. Morate da prihvatite Isusa. Smete da primiteIsusa. Drugačije ne ide!

Susrećem ljude koji mi govore: "I ja verujem u dragog boga. Ali, Isus!"Čujte, Isus je utelovljena poslednja Božija reč nama. Da vam objasnimšta to znači. Moram još malo da vam pričam o Isusu. A ništa mi nijedraže od toga!

Oko Isusa je velika masa ljudi. A on govori. Odjednom je u pozadini

74

neka gužva. Ljudi počinju da govore i da trče. Isus prekida svoj govor.Šta se to dešava? Dogodilo se nešto strašno. Došao neki gubavac.Znate li šta je guba? Čovek živ trune. Užasno! Ljudi su smatrali da jeguba zarazna. Zato su gubavci morali da stanuju u pustinji. Nisu smelimeđu svet. A zamislite sada, gubavac u mnoštvu ljudi. Čuo je za Isusa.Tera ga silna želja da vidi Isusa, pa je morao da dođe. A imao je imesta. Svi su od njega pobegli. Zatim se deru: "Beži! Sklanjaj nam se sočiju!" Dižu kamenje. Prete. Ali, on se ne da ometati. Mogu zamislitikako je imao mnogo mesta − cela ulica sve do Isusa. Pada na kolena:"Moj život je beda. Isuse, ako želiš, možeš da me očistiš. Pomozi mi!"Znate šta, uvek je potrebno da se sretne razorena čovekova slika iSpasitelj, Božiji Sin. Naš jad mora da dođe pred Isusa. Koliko bih želeoda odbacite ono malo "svoje religije" i da svoj jad donesete pred Isusa.I tako, gubavac leži pred Isusom u prašini: "Ako želiš, možeš meočistiti!" I onda se događa nešto što mislim da je neopisivo lepo.Mogao bih zamisliti kako Isus odstupa korak−dva od ove razoreneljudske prilike i da s odstojanja kaže: "Dobro, hoću. Budi čist!" Ali ne.Isus to ne radi. Isus stupa korak napred, stavlja svoje ruke na bolesnuglavu. Ljudi su viknuli od užasa, jer znaju da se gubavac ne smedodirnuti. Ali, Biblija izveštava: "Isus ga se dotače!" Nikakva prljavštinanije Isusu preprljava. Nikakav jad prevelik. Da sam slikar, naslikao bihto ovako: Isusove ruke na razorenom, polu−istrunulom licu gubavca.To je Isus − čudo svih vremena! A da je sada neki čovek ovde, o komeniko ništa ne bi želeo znati, Isus bi na njega položio ruke i rekao: "Ja tevolim. Iskupio sam te. Budi moj!" Ako je ovde neko koga muči što jegubav od prljavštine i greha, Isus na njega polaže svoje ruke i govori:"Budi očišćen!"

U Isusu nam dolazi sva Božija ljubav u naš jad, naš greh, našuprljavštinu, našu bolest. Isus je otelovljena Božija reč. A ljudi još kažu:"Zašto Bog ćuti?" Zar nije Bog jasno i dovoljno silno govorio?

I tog Isusa jednoga dana polažu na krst. Zakucavaju mu klinove krozruke i noge. Onda uspravljaju krst. Oko krsta mnoštvo koje urla. Rimski

75

vojnici guraju ljude natrag. Hajdete, da se pridružimo toj masi.Zaustavimo se pod krstom! Pogledajte ga, čoveka sa Golgote. Glavatrnjem okrunjena, puna bola i ismejana. Zašto on tamo visi. ČujemoIsusov odgovor: "Zato što si kriv pred Bogom! Ili ćeš dug platiti u paklu,ili ja plaćam ovde za tebe. Neko mora da plati. Ja to radim za tebe.Samo, veruj mi!"

Moji prijatelji, kada sam, kao mladić, shvatio da je Isus žrtveno jagnje,koje nosi grehe sveta − i moje, Isus nosi moju krivicu i izmiruje me sBogom, plaća otkupninu, da bi me iskupio za Boga − položio sam tadasvoje srce podno krsta i rekao:

"Srećna sigurnost, Isus je moj!Njemu sam dao sav život svoj!Naslednik neba, srećan sam ja,rođen po Duhu, krvlju opran!"

I onda su Isusa položili u kameni grob. U pećinu. Pred otvor sunagurali veliki kamen. Rimski vojnici su čuvali stražu. I u ranu zorutrećeg dana, odjednom posta svetlo, kao da je eksplodirala atomskabomba. Bilo je toliko i takvo svetlo, da su rimski vojnici, mada su bilijunačine, a ne neke babe, pali u nesvest. Poslednje što su videli bilo jekako Isus slavno izlazi iz grobne pećine!

Ne pričam vam bajke. Govorim vam, jer znam da je taj Isus vaskrsnuoiz mrtvih. Taj Isus, koji je za vas umro − živi! Ovde nemamo nikoga zakoga Isus ne bi umro. A taj Isus živi! I on poziva vas kao Božijaposlednja reč. Odlučujuće pitanje vašeg života jeste da li ćete gaprimiti?

"Zašto Bog ćuti?" Prijatelji moji, ta, Bog ne ćuti. On govori. Njegova rečglasi ISUS! A to znači ljubav, milost, pomilovanje.

U svom životu prošao sam strašne časove − u nacističkim zatvorima i

76

za vreme vazdušnih napada. Sećam se jednog od najstrašnijihtrenutaka. Uzvik užasa mi je zapeo u grlu, kada su me, usred jednogvazdušnog napada, izveli na neko dvorište. Oko mene ležalo jeosamdesetak leševa, koje su dan ranije iskopali iz bunkera. Za vremeprvog svetskog rata video sam nešto slično na ratištu. Ali, ovo ovdebilo je mnogo užasnije. Ovde nisu ležali vojnici. Ovde su ležali starci,žene i deca, dečica čija su tela govorila o gladi rata. I dok samsam−samcat stajao među svim tim leševima, u svom tom užasu, usvom srcu sam vikao: "O, Bože, gde si sada? Zašto ćutiš?" I iznenadase u mojoj duši budila reč Biblije: "Bog je toliko zavoleo svet, da je daosvoga Sina!" Mora da je sam Bog doviknuo ovu reč u sav moj očaj. Iodjednom se predamnom stvorio Golgotski krst, na kojem je Bog daoda iskrvari njegov Sin − za nas!

Ja ne razumem Boga. Ne razumem zašto Bog toliko toga dopušta! Ali,postoji znak, spomenik, svetionik njegove ljubavi. To je Isusov krst. "Onnije poštedeo svoga Sina, nego ga je predao za nas. Kako nam, onda,s njim neće sve darovati!?" Tako govori apostol Pavle. I to je tako. Akopod Isusovim krstom nalazimo mir sa Bogom, onda više nećemo imatinikakvih pitanja.

Dok su moja deca bila mala, nisu shvatala sve što sam ja radio, ali sumi verovala. Verovali su da će tata sve uraditi kako valja. Kada podIsusovim krstom nalazim mir, kada sam Božije dete, onda i ja mogu dase uzdam u svog nebeskog Oca. On sve radi kako valja. Ja višenemam pitanja. Odlučujuće je da li prihvatate poslednju Božiju reč −Isusa?

5. Božije ćutanje može da se pretvori u poziv

Vidite, možete satima da diskutujete da li Bog dopušta jedno ili drugo,ali pitanje tek tada postaje stvarno aktuelno i važno kada pogađa vaslično. Zar ne? U najmračnijim časovima svog ličnog života uvek samnalazio izlaz polazeći od Isusovog krsta.

77

Nedavno mi reče jedna devojka sva u očaju: "Ne mogu da živim dalje!"Ne znam u kakvom ste vi položaju, ali za mrakove vašega života želeobih da vam kažem da nije odlučujuće da pitamo "Zašto?", već "Čemu?"Ovome u prilog, hoću, na kraju, da ispričam jednu priču.

Pre nekoliko decenija postao sam sveštenik u jednoj rudarskoj četvrti.Bilo je strašno. Jednoga dana čuo sam kako je neki radnik nastradao ujami. Pao mu je kamen na kičmu. Sada je bio paraplegičar, bez nadena oporavak. Strašno! Pa, posetio sam ga, ali ta poseta je bila užasna,najstrašnija poseta koju sam doživeo. Soba je bila puna drugara sposla. Rakija na stolu, a on u invalidskim kolicima. Čim sam ušao,nastala je vika: "Ti, crna vrano, napolje. Gde je bio tvoj bog kada mi jekamen pao na krsta? Zašto bog ćuti?" I onda su sledile psovke. Bilo jekao u paklu. Nisam uspeo da izustim nijednu reč. Izašao sam. Međusvojim prijateljima iz te četvrti imao sam nekoliko rudara. Sledećevečeri, u "krugu muškaraca", ispričao sam o svojoj poseti. Nedeljudana kasnije, kada sam hteo da počnem svoje "muško društvo", sbukom su se otvorila vrata i − ulaze invalidska kolica s onimparaplegičarem. Prijatelji među rudarima jednostavno su otišli ponjega. Ne znam da li su ga mnogo pitali. Jednostavno su ga doneli.Sada je, evo, bio tu, ispred mene. I onda sam govorio o reči: "Bog jetoliko zavoleo svet" − ne da bi nama bilo dobro, nego "da daje svogaSina". Govorio sam o Isusu, o poslednjoj Božijoj reči, koga moramoslušati. Zatim sam nastavio: "...da svi koji u Isusa veruju, nepropadnu".. Čovek je slušao. Prvi put je čuo za Isusa. Odjednom mu jesinulo. Da skratim priču. Tri meseca kasnije postao je svojina GospodaIsusa. Ne mogu vam ni reći kako je sve postalo novo. Sredio mu sestan. Tamo gde su ranije odzvanjale psovke, čule su se pesme oIsusu. Stari prijatelji su izostali, no, došli su novi. Boce s rakijom sunestale, ali je zato Biblija bila na stolu. Žena i deca su živnuli. Kratkopred njegovu smrt, ponovo sam ga posetio. Ovog puta poseta je ostalanezaboravna. "Kose, baš je imao zgodno ime − Kose, kako je?" Ododgovori: "Znate, otkako moj život pripada Isusu, otkako imam

78

oproštenje svojih greha, otkako sam Božije dete, od tada je u mojojkući svaki dan kao dan pred Božić". I onda je rekao nešto što nikadaneću zaboraviti: "Buše, uskoro ću umreti. Osećam to. I onda ću proćikroz kapiju. I onda ću stajati pred Bogom. Sada mi je jasno da sasmrću nije sve gotovo. I kada onda u večnosti budem stajao predBožijim prestolom, pašću pred njim na kolena i zahvaliću mu što mi je− slomio kičmu!" "Kose, − šta to pričaš!?" A on odgovori: "Znam ja štagovorim. Vidite, da se to nije dogodilo, da je Bog pustio da i daljebezbožno lutam, išao bih pravo u pakao, u večnu propast. Tako je Bogu svojoj spasonosnoj ljubavi morao tako tvrdo da interveniše i da mislomi kičmu, kako bih pronašao put k njegovom Sinu Isusu. Kroz Isusasam postao radosno Božije dete. I zato hoću da mu zahvalim". I ondaje došla rečenica: "Bolje je paralizovano pripadati Isusu i biti Božijedete, nego s dve zdrave noge skočiti u pakao!" "Kose, moj dragi Kose,vidiš, Bog ti je poslao nešto užasno teško. U početku si se svađao snjim: Gde je Bog? Zašto Bog ćuti? A onda si shvatio čemu je Bog toposlao − hteo je da te privuče Isusu, da bi te Isus privukao k sebi!"

Vidite, nemojmo pitati "Zašto?" već "Čemu?" I da još dodam: Verujemda sve ono teško u našem životu služi tome da nas Bog po Isusu možeprivući sebi. Volim da pevam pesmu:

"Isuse, tvoj sam, vera mi kaže oprošteno mi je sve!Uvek me ljubav sve više goni da sam bliže kod tebe! "

Bilo bi lepo kada biste mogli da mi se pridružite!

79

Nase pravo na ljubav!

Naše pravo na ljubav!

Ovu temu bih mogao nazvati i ovako: "Može li ljubav biti greh?" Radise o pitanju polnosti. Sve nas to veoma zanima. Pa, da se odmahbacimo na temu "Naše pravo na ljubav". O ovome imam da vamkažem mnogo ozbiljnog i važnog.

1. Bezgranična beda

Čudno činjenično stanje našega vremena je da ljudi} još nikada nisubili toliko usamljeni kao danas, iako još nikada nismo bili tolikopovezani kao danas. A ipak, mada smo upresovani poput sardina, ipakjoš nikada nismo bili toliko razdvojeni kao danas.

Jedan šesnaestogodišnjak mi je jednom rekao: "Nemam prijatelja!"Odgovorih: "Ne govori gluposti. Ta, imaš svoga oca!" "Oh, stari! Ondolazi kući posle podne u pet, malo psuje, malo jede, i onda opetodlazi. A mama, ona ima pune ruke posla. Za mene ne može da sebrine". "A tvoji drugovi s posla?" "To su kolege, ništa više. Nemačoveka kome bih mogao da izručim svoje srce!" To mi govorišesnaestogodišnjak! No, ovakve usamljenosti nema samo kod dece.Supruge ponekad žive same samcate pored svojih muževa i obratno.Muž nema pojma šta pokreće njegovu ženu. Ni žena nema pojma štaoseća njen muž. A to se naziva brak. Tako smo sami, usamljeni.

Kada filozofi naših dana govore o usamljenosti današnjeg čoveka,nailaze na otvorene uši. Čovek prosto vapi za izbavljenjem izusamljenosti. I vidite, ova čežnja za izbavljenjem iz usamljenostiudružuje se s najvećom silom našega života, s polnim nagonom. I tupopuštaju brane. Petnaestogodišnja devojka traži prijatelja koji je

80

izbavlja iz usamljenosti. Suprug, koji potpuno usamljeno živi poredsvoje supruge, ima sekretaricu za ljubavnicu, koja će ga možda izbavitiiz njegove usamljenosti. Mladi student, jedan od 11.000 ili 20.000studenata na nekom univerzitetu, u biti je veoma usamljen. Pridružujese studentkinji, koja je isto tako usamljena. Čežnja za izbavljenjem izusamljenosti stupa u savezništvo s najmoćnijim nagonom života, saseksualnim nagonom. Tako, eto, živimo danas u jednomseksualizovanom svetu. Poslovni ljudi su iskoristili činjenicu da čovekna seksualnom području traži izbavljenje iz svoje usamljenosti, filmskiproducenti i pisci romana, na primer. I sada, nemamo skoro nijedanfilm bez bar jedne scene. u krevetu. Nema nijedna knjige bez bar jednepreljube.

Posmatrajmo sav taj metež − flertuje se, ljubaka, a čovek misli da jesve to sama radost. Neka mlada devojka mi reče: "Gospodinesvešteniče, eto, mi imamo drugačije predstave od naših starih. Miimamo novi moral, novu etiku!" Skoro sam u iskušenju da spoštovanjem skidam šešir i odgovorim: "Svaka čast!" No, ako je nekotoliko dugo sveštenik velegrada, onda više ne veruje tim velikimfrazama. Znam iz iskustva da je ovo "kling−klang slavlje" puka fasada.A iza fasade zjapi bezgranična beda: mladići i devojke koji žive umutnim vezama i koji ne izlaze na kraj sami sa sobom. Brakovi koji selicemerno održavaju, ili se, pak, raskidaju. Bezgranična beda. I svi miza to znamo. Ta, ja ne govorim o bilo kakvim ljudima, govorim o nama!

Pre nekoliko godina, u nekom malom gradiću govorio sam o sličnojtemi i to samo za mlade ljude. Kada sam ušao u salu, pomislio sam:"Pa, to je pakao!" mladići, devojke, duvanski dim. Neki mladići su imaliflaše s rakijom. Neke devojke su sedele mladićima u krilu. I tu treba dagovorim, Bože? Započeh jednom rečenicom: "Na područjuseksualnosti vlada očajna nevolja". U isti čas kao da je neko otvoriosve roletne i upalio svetlo. Vidim mladića kako je odgurnuo svojudevojku. Iznenada je zavladala grobna tišina. Morao sam da pomislim:"U prvom trenutku mi se činilo kao da se svi sjajno zabavljaju, ali je,

81

ipak, tačno da na području seksa vlada bezgranična beda!"

2. U čemu je nevolja?

Vidite, nevolja se, zapravo, sastoji u činjenici da više ne znamo šta je,u stvari, dobro, a šta loše. Govorimo da danas imamo druge pogledena tom području. No, činjenica ostaje − greh je stvarnost. Akosagrešim, na moju savest pada teret. To je stvarnost. Tako nastajenevolja i čovek više ne zna šta je dobro, a šta zlo. Pa, da upitamsasvim grubo: Je li seks pre braka okej, ili zlo? Preljuba uproblematičnom braku potreba, ili zlo? Lezbijska ljubav greh, ili nije?Homoseksualnost zlo, ili nije? Šta je, zapravo, zlo, a šta dobro? Tunastaje nevolja. Hiljade romana prikazuju kao da je ovo područje s onestrane zla i dobra i da s tim nema nikakve veze. Uzmite savremenefilmove, slika izbliza − poljubac. Zavesa pada, a zatim senke izazavese. To jednostavno pripada filmu i kao da je s one strane granicedobra i zla. Da li je to pravo? Šta je dobro, a šta zlo? Znam, još kakomi se kao mladiću probudila samosvest, pa me mučilo pitanje: "Šta jedozvoljeno, a šta nije?"

Da bih pravilno odgovorio na ovo pitanje, potrebno je prvo postavitidrugo pitanje: "Ko, zapravo, određuje šta je dobro, a šta zlo? Ko tu,zapravo, ima pravo da govori?" Jednom je kod mene upao mladi par:ona jako našminkana, a on pomalo labilan mladić, s prstima požutelimod duvana. Rekoh im: "Na vama se vidi već na sedam kilometara dase nešto događa!" A malena mi odvrati: "Ta, gospodine svešteniče, utome nema ničeg, baš ničeg". Aja odgovorih: Trenutak samo, ko tu imaprava da kaže da nešto ima ili nema? Crkva? Ne. Tome se ne bih nipotčinio. Kao mladić nikako nisam nad sobom priznavao vlast nekogsveštenika, a sada sam sam sveštenik. Ko ima prava da kaže šta jedobro ili zlo? Tetka Amalija? Ili, moja savest, ili, kako se to lepo kaže,da sledim glas svoga srca. Hm, hm. Ko, zapravo, ima prava da kažešta je dobro, a šta zlo?

82

Vidite, stigli smo do veoma važne tačke. Ako postoji živi Bog, koji jegospodar sveta, onda on ima da kaže šta je dobro, a šta zlo. Ako Boganema, onda radite šta hoćete. Ne vidim zašto bih bio pošten zbog neketetke Amalije. Ovde je prozvan svaki čovek. Ima li Boga, ili ga nema?Poznajem ljude koji žive u svakoj mogućoj prljavštini, a tvrde: "I javerujem u nekog boga". Gluposti! Ako Bog postoji, onda važi njegovavolja na području seksa. Odluka je na vama: vi ga možete skinuti saprestola za svoj život, ali onda ćete tako i umreti. Ne možete reći: "Do45. godine života živimo bez Boga, a iza toga postajemo pobožni ireligiozni i stari". To ne ide tako. "Tražite Gospoda dok se može naći!",kaže Biblija, a ne "kad vam odgovara". Ponavljam, ako Boga nema,onda možete raditi što god vam je volja. Ali, ako Bog živi, onda on imada kaže šta je dobro, a šta zlo. Jasno?

Sada ću vam reći: Bog stvarno živi! Bog stvarno živi! I ako me pitateodakle ja to stoprocentno znam, onda vam odgovaram: Zato što seobjavio u Isusu! To bih želeo da vam utuvim u glavu: otkako je Isusdošao, svaka ravnodušnost protiv Boga ili poricanje Boga ili jeneznanje ili otvoreno neprijateljstvo prema njemu. I, pošto Bog živi, onima da kaže šta je dobro, a šta zlo. Vi možete da ga izbacite iz svogaživota. Možete reći: "Mi imamo druge moralne standarde!"

Garantujem vam da ćete morati odgovarati pred Bogom za svoj život.

U stvari, veliko je olakšanje shvatiti da jedini Bog može reći šta jedobro, a šta zlo. To nam je u svojoj reči − Bibliji sasvim jasno i glasnorekao. Neki čovek me jednom sasvim iznenada upitao: "Pa, zar u Biblijipišu i takve stvari?" Odgovorih mu: "Naravno da pišu i takve stvari! Bogdaje sasvim jasne naloge i upute o dobru i zlu i po pitanju seksa!"

Jeste li me do sada pratili? Znači, moramo pitati: "Šta, zapravo, Bogkaže o tom području?" Da vam kažem, iz Biblije srž stvari.

83

3. Šta kaže Bog?

a) Bog potvrđuje seksualnost

Pesnik Tuholski je napisao jednu pesmu u kojoj izjavljuje: Od strukanagore sam hrišćanin, a od struka nadole sam neznabožac.Besmislica! Biblija kaže: "I stvori Bog čoveka − muško i žensko stvoriih". Tako je Bog stvorio i našu seksualnost. Zato ja ovde otvorenogovorim o njoj. To nije nikakvo tabu područje. Bog me je stvorio kaomuškarca, i vas muškarce takođe. Budimo, onda, muškarci, a ne nekešeprtlje! A Bog je vas stvorio kao žene. Pa, onda budite prave žene!Grčeviti pokušaj žena da budu poput muškaraca, ili obratno, bolesnoje. Shvatite, budite prave žene, odnosno budite pravi muškarci! "Bogstvori čoveka − muško i žensko stvori ih". Nije stvorio još neki treći pol.Bog potvrdno prihvata našu seksualnost. Ništa tu ne moram dapotisnem. Još je u doba stvaranja Bog zamislio da neko budemuškarac, odnosno žena.

Ali, mi smo pala tvorevina. Svet više nije onakav kako je izašao ispodBožije ruke. I zbog toga je upravo područje seksa, ovo nežno područje,naročito izloženo opasnosti. Zato ga je Bog i zaštitio.

b) Bog štiti seks brakom

On potvrdno prihvata seks, a štiti ga putem braka. Brak nije nekidruštveni ugovor, već Božija institucija.

Jedan američki psihijatar, napisavši debelu knjigu o tom području, asam nije bio hrišćanin, rekao je: "Nikada nije napisana veća rečenicapo tom pitanju od one iz Biblije: 'I stvori Bog čoveka − muško i ženskostvori ih"'. Pa, nastavlja: "Ja nisam hrišćanin, ali govorim kao psihijatarda je to ispravno − brak". Razumite me ispravno: brak, vernost, a nesedmi, osmi, deveti ili deseti nazovi brak neke holivudske zvezde.

84

Upravo je ludilo našeg vremena da se takvi brakovi ističu kao ideal, štoobjašnjava čitavu bespomoćnost na tom polju. Bog je stvorio brak kaoinstituciju; brak ljubavi i vernosti!

A sada bih, zapravo, želeo da vam održim jedan mali govor o braku.Vi, drage žene, još uvek niste dovoljno dobre žene ako svojimmuževima kuvate dobra jela i prišivate dugmad. Vi, muževi, nistedovoljno dobri muževi ako svojim ženama dajete novac zadomaćinstvo, a inače se dalje ne brinete za njih. Brak, prema Božijojvolji, jeste izbavljenje od usamljenosti! Da li je vaš brak takvoizbavljenje, vi muževi i vi žene? Možda biste trebali o tome darazgovarate, pa da kažete: "Kuda smo mi to, zapravo, dospeli? Našbrak bi trebao da bude izbavljenje od usamljenosti". U početku je Bogrekao: "Nije dobro da je čovek sam! Hoću da mu stvorim pomoćnicu!"Shvatate li, izbavljenje iz usamljenosti!

Da vam ispričam jednu priču, koja govori više i od cele knjige. Kao malidečak, moja sestra i ja smeli smo da putujemo rođacima u Štutgart nasvadbu. Bila je to prva svadba u kojoj sam učestvovao. Vozili smo sefijakerom do crkve, pa u hotel na veliki ručak. Na kraju jelovnika pisaloje "Ledena bomba". Moja sestra i ja sedeli smo za stolom, a sačežnjom smo očekivali da što pre stigne "ledena bomba". Ali, odužilose, jer je neki stric držao dugi govor. Ti govori su bili strahovitodosadni. I pored toga, jedan mi je govor ostao u sećanju. Neki ujak jeustao. Hteo je da bude duhovit, pa je rekao: "Dragi moji svatovi, ljudipričaju kako na nebu stoje dve stolice za onaj bračni par koji nije nitrenutak zažalio što je stupio u brak". I onda je nastavio: "Ali, stolice sudo dana današnjeg prazne". Tog trenutka se govor prekinuo. Moj otacje doviknuo mojoj majci, koja je sedela s drugog kraja ogromnog stola:"Mama, te stolice čekaju na nas!" Bio sam mali dečak. Nisam nishvatio dublji smisao svega toga. Ali, mojim srcem je prostrujao talasradosti, jer sam osećao toplinu svog roditeljskog doma. Da li je vašbrak takav? Takvog gaje Bog zamislio.

85

Na mom venčanju jedan moj stariji kolega držao je lep govor zastolom. Uzeo je biblijski tekst: "Učiniću mu pomoćnicu da bude okonjega". Rekao je: "Ne gospodaricu koja će nad njim mahati papučom.Ne ropkinju koja će puzati pred njim. Ni pored njega kao neki predmet.Već pomoćnicu da bude OKO njega". Koliko bih samo voleo daotpevam hvalospev braku.

Bio sam duboko dirnut kada je moj otac, prilikom srebrne svadbe,pogledavši svoju ženu rekao: "U ovih dvadeset pet godina svakimdanom postajala si mi draža!" Pomislio sam tada na sve brakove kojisu se u toku dvadeset pet godina sve više hladili. Stravično! Postojemnogi bračni drugovi koji bi trebali da kažu svom partneru: "Čuj,moramo početi iz početka!" A to je moguće!

A sada ono treće. Mnogi mladi ljudi govore: "Ja još uopšte ne mislimna brak. Kako je to sa nama? Da li mi smemo da radimo šta nas jevolja?" Njima kažem:

c) Bog želi čistu omladinu

Znam. To vam zvuči smešno. Ali, verujete li da se Bog ravna premamodi? Nisam to ja izmislio. To kaže Božija reč. Da to potkrepim.

U Bibliji nalazim veličanstvenu misao. Radi se o jednom mladiću, kojise zvao Isak. Otac za njega traži ženu. Taj Isak ide u polje i moli, jer jeuveren da će mu Bog dovesti nevestu. A toj ženi, koju još i ne zna, većsada drži vernost. Vi mladići, koji još uopšte ne mislite na ženidbu,budite uvereni da će vam Bog u pravo vreme dati pravu devojku. A tojdevojci treba već sada da budete verni, iako je još i ne poznajete! To jemisao iz Biblije. Bog želi čistu omladinu!

Jednom mi je neki lekar−psihijatar objasnio: "Uveren sam da devojka ubiti može samo jednom istinski da voli. Samo jednom joj se srce istinski

86

otvara. Ako je neka devojka imala sedam ljubavnika − ovo su njegovereči − onda se upropastila za brak. Udaje se za sedmog, a uvek mislina onog prvog koga je volela". A ja sam mu rekao: "Zanimljivo, vipsihijatri dolazite do istih istina kao Božija reč".

Moram, dakle, sasvim otvoreno da kažem: predbračni seks, lezbijskaljubav, homoseksualnost, preljuba, razvod braka − sve su to gresi zakoje ćete odgovarati pred Božijim licem!

Ovde bih, zapravo, mogao da prestanem. Znam kako je meni, kaomladiću, bilo od velike pomoći kada sam shvatio šta je Božija volja i dajedino on ima prava da to kaže. Ali, bilo bi okrutno kada bih sadaprekinuo a da ne dodam nešto važno.

4. Kako savladati nevolju?

U Bibliji postoji jedan predivan, potresni događaj. Isus, Sin živogaBoga, okružen je mnoštvom ljudi. Odjednom dolazi do velike gužve.Ljudi se razmiču. Mnoštvo naroda, sveštenici i puk dovlače lepu mladuženu. Prosto je vidim pred sobom u pocepanoj haljini. Guraju je doIsusa i kažu: "Gospode Isuse! Ovu mladu ženu zatekli smo s tuđimčovekom u preljubi. Božiji zakon kaže da je preljubnik zaslužio smrt. Ati, Gospode Isuse, uvek si toliko milosrdan, sigurno nećeš reći ništaprotiv Božije volje. Hoćemo od tebe da čujemo da ovu ženu sada trebakamenovati!" Isus, pogledavši mladu ženu, kaže: "Da, Bog to shvataveoma, veoma ozbiljno!" Ljudi likuju. Neki već uzimaju kamenje.Preljubnike su tada kažnjavali kamenovanjem. Ali, Isus nastavlja:"Trenutak, molim. Neka prvi kamen baci onaj među vama ko je bezgreha − u svojim mislima, rečima i delima!" I onda se Isus saginje i pišenešto po pesku. Baš bih voleo znati šta je napisao, ali to ne piše uBibliji. Posle dužeg vremena, uspravio se i − trg je bio prazan! Tu jesamo još žena. U Bibliji čitamo: "Svi su oni otišli na glas svoje savesti".

A sada da upitam sve vas: da li biste vi smeli na ženu da bacite prvi

87

kamen samo zato što mislite da ste na području misli, reči i delapotpuno čisti? Da li biste vi mogli prvi da bacite kamen? Nijedan, zarne? Onda smo svi mi ovde skup grešnika! Da, to i jesmo.

Vidite, ovi ljudi su načinili veliku grešku. "Odlazili su jedan po jedan naglas svoje savesti". Trebali su da rade nešto sasvim drugo. Trebali suda kažu: "Gospode Isuse, moramo stati kraj ove žene. Ti je nisi osudio.Pomozi i nama!" Znam da u seksualnoj nevolji našega vremena u bitiniko ne može da pomogne osim Isusa. A kada to kažem, govorim kaoonaj ko je sam doživeo Isusovu pomoć. Kada ja govorim o Isusu, ondane govorim neke teorije. On je postao život moga života. Tako je svedo ovoga časa. Ta, ni sveštenik nije imun. I on je muškarac. I njemu jepotreban Spasitelj, kao i vama. Doživeo sam Isusa kao veličanstvenogizbavitelja na dva načina.

a) Isus oprašta krivicu

Nijedan sveštenik, nijedan pastor, čak nijedan anđeo ne mogu da vamoproste vaše grehe. Prva prljava misao i svaki pad nepopravljiva sukrivica. I vi sa vašom krivicom odlazite u večnost, na Božiji sud, akoranije ne nađete Isusa, priznate mu svoje grehe i dozvolite da vam ihoprosti. Isus je jedini koji može da nam oprosti našu krivicu.

Stanite u duhu pred Isusov krst i recite: "Isuse, donosim ti sve svojemladalačke grehe. Priznajem ti sve svoje mutne veze. Ništa ne želimda zatajim". Pogledajte, zatim, na krst i recite: "Za mene teče Isusovakrv, to verujem dušom svom. Ona sve grehe oprašta, jer za meneumre on". Čujte: "Krv Isusa Hrista, Božijeg Sina, čisti nas od svakogagreha". Ova Božija reč oslobađa.

Sa sedamnaest godina pozvali su me u armiju. Tamo sam prošao krozmlin prljavštine. Iznenada sam se probudio i, gledajući put prepunprljavštine, upitao se: "Ko će me osloboditi moje prljave mladosti?"

88

Onda sam shvatio da Isus može da likvidira moju prošlost, Isus opraštamoju krivicu. Obratio sam mu se i više nikada ne želim da živim beznjega!

O tome sam jednom prilikom govorio na velikom skupu u Diseldorfu.Kada Isus oprašta našu krivicu, on briše i našu prošlost. Nakonzavršetka svi žure iz sale. Iznenada vidim kako se jedan visoki, otmenigospodin gura u suprotnom pravcu, prema meni. Konačno je uzbuđenostajao preda mnom i pitao: "Da li je istina to što ste govorili, da postojioproštenje krivice?" "Da. Postoji. Hvala Bogu, ja od toga živim!" On mireče: "Ja sam psihijatar. Vidite, dolaze mi mnogi ljudi sa svojimduševnim bolestima. Imaju

komplekse. Ne znaju od čega pate. Uglavnom je to stara krivica kojese više ne mogu tačno ni sećati, ili to neće. Moram dugo s njima daradim, kako bih staru krivicu iz podsvesti izvukao na površinu, u svest.Ali, tu moja moć prestaje. Istina, ja mogu staru krivicu da izvučem nasvetlost dana − laž, svađu, nečistotu. Ali, često sam sav očajanrazmišljao da bar mogu nekako tu krivicu da izbrišem. I zato, pitamvas, pastore Buš, da li stvarno postoji neko ko može da oduzmekrivicu? Da li je to istina, ili nije?" I ja sam još jednom, veoma radosno,potvrdio: "Da, hvala Bogu!" I postalo mi je jasno kakvu nečuvenu iveličanstvenu poruku ima Novi zavet: Isus oprašta krivicu! A sada, onodrugo:

b) Isus razvezuje spone

Kada sam jednom nekoj veoma lepoj mladoj sekretarici rekao:"Gospođice, otići ćete u pakao! Vaš odnos prema vašem šefu je jeziv.Nemojte potpuno da unesrećite čoveka i njegovu porodicu!", ona mi je,sa licem sivim od žalosti, odgovorila: "Jednostavno, ne mogu. Pa, ja gavolim!" Rekao sam: "Ali, taj čovek ima ženu i decu. Vi ste okrutni!" Onaje ponovila: "Ne mogu da se oslobodim!" Osećao sam kako je i za nju

89

ova veza muka, ali nije mogla da je raskine. Bio sam srećan što jojmogu reći: "Vidite, mi stvarno ne možemo da raskinemo okove greha,ali u Bibliji piše: 'Koga Sin Božiji oslobodi, zaista je slobodan'. PozoviteIsusa. On može da raskine i takve mutne veze!" Rado pevam pesmu:

"Isus je došao, padaju lanci!Okovi smrti se kidaju, gle!"

Znate, kao pastor velegrada već sam prisustvovao takvom kidanjuokova smrti.

"Tu je pri ruci osloboditelj divni,Slobodu nam je doneo Božiji Sin!Iz sramote i greha on vodi u slavu,Isus je došao, sad lanci padaju!"

Tu, kod naših seksualnih nevolja i spona jasno se vidi kako je Spasiteljpotreban i mladima i starima. Proverite činjenicu da Isus poklanjaslavno i sasvim realno izbavljenje. Potreban vam je Spasitelj, inače neživite, već životarite!

5. Svet je gladan agape − ljubavi

Ima mnogo devojaka koje govore: "Eto, već smo u četrdesetoj, a još senismo udale! Šta je to s nama?"

Vidite, ja sam stopostotni pacifista, postao sam to i zbog takvihdevojaka i njihovog jada. U drugom svetskom ratu poginulo je petmiliona mladih ljudi. To znači da je pet miliona devojaka ostalo bezispunjenja njihove najveće želje da usreće nekog muškarca, pa petmiliona devojaka moraju same da prolaze svoj životni put. Trebate lijoš neki razlog, pored rata? Hoćete li još veću nevolju za naš narod?Pet miliona mladića, koji bi usrećili ove devojke, leže na ratištu. Takvimdevojkama bih rekao: "Za ime Božije, nemojte grehom sebi otimati ono

90

što vam je uskraćeno! Ne upadajte u tuđe brakove!" A devojke će reći:

"Pa, šta da radimo?" Ja odgovaram: "Ako ste već ovako vođene,prihvatite pozitivno to stanje. Ne mora neko neizostavno biti jadan zatošto nije stupio u brak!

Biblija priča o jednoj neudatoj ženi.

Živela je u gradu Jopi, današnja Jafa, i zvala se Tabita. Umrla je. Baštada je apostol Petar bio negde u blizini. Pozvali su ga. Kada je Petarušao u sobu pokojnice, ostao je bez daha. Možda je mislio: "Ta staradevojka sigurno leži sama u svojoj sobi!" Ali, soba je prepuna. Jednaudovica kaže: "Ovu suknju mi je šila Tabita!" Neki slepac kaže: "Biosam toliko usamljen, ali je svake nedelje posle podne, od tri do četiri,dolazila Tabita i čitala mi je jedan sat. Uvek je to bio najsvetliji časmoga života!" Tu su i mala deca, znate, onako neuredna, slinava.Kažu: "Niko se nije brinuo za nas. I onda je došla Tabita i ona se zanas brinula!" I Petru je jasno: "Ova Tabita je živela mnogo bogatijimživotom nego mnoge udate žene, koje su pored dosadnog mužavremenom postale 'ukiseljene'".

Na našem jeziku imamo samo jednu reč za ljubav. Na grčkom postojenekoliko reči. A Novi zavet je pisan na grčkom jeziku. Ljubav, o kojojsmo govorili u početku, na grčkom se kaže "eros". A postoji druga rečza ljubav − "agape". To je Božija ljubav koju smem da predamdrugima.

Vi, mlade devojke, koje ne stupate u brak, prihvatite pozitivno svojživot. Ispunite ga agape − ljubavlju. Svet je gladan takve ljubavi.

Smem li da ponovim? Bog određuje šta je dobro, a šta zlo. Bog kaže:čista mladost, čist brak vernosti. I ako životni put znači bezbračnost,onda zadovoljno prihvatite i taj životni put!

91

6. Ljubav na koju nemamo prava

Da se još jednom vratim na Isusa. Moja tema je glasila: "Naše pravona ljubav". Postoji ljubav na koju nemamo prava − nju smo dobilibesplatno. A to je ljubav Isusa Hrista. Svi smo grešnici. Potreban namje Spasitelj. Dozvolite da vam to kažem u obliku ličnog svedočanstva.

U Trećem rajhu, jednog dana opet sam sedeo u zatvoru radi svojevere. Sveštenik, koji je posećivao zatvor, rekao mi je: "Vaši izgledi suveoma mračni". Rekao, pa otišao. Ostao sam sam u svojoj ćeliji. Bila jeveoma uzana. Sasvim gore bio je jedan mali prorez, kroz koji jeprodirala svetlost. Bilo je hladno i smrzavao sam se. Znate, čitavaatmosfera bila je jezivo hladna. Mučila me je čežnja za domom, zamojom ženom, decom, za svojim zvanjem, mojim dečacima, ta bio samomladinski pastor. A ja, evo, sedim, bez nade da ikada odavde izađem.Dok se spuštalo veče, obuzeo me je neopisiv očaj. Ne znam da li stenekada u svom životu stvarno bili u dubokom očaju! Ali, upravo u tomtrenutku, mogu to samo da posvedočim, stupio je Isus u moju ćeliju!On živi! On prolazi i kroz zatvorena vrata. Ušao je i stavio pred mojeduhovne oči svoje umiranje i svoj krst. Umro je za mene grešnika. I usvom uhu sam čuo glas: "Ja sam dobri pastir. Dobri pastir daje život zasvoje ovce!" U tom času je iz Isusovih ruku preko mene potekla takvareka božanske ljubavi da je skoro nisam mogao podneti. Bilo je skoropreviše za moje srce. Ali, shvatio sam da postoji jedna ljubav kojunismo zaslužili, na koju nemamo prava, ali koja nam se daruje.

A ova Isusova ljubav stoji i vama na raspolaganju. Zašto dozvoljavateda ova reka teče pokraj vas? On želi da prodre sve do srži vašegasrca!

92

Moze li covek da razgovara s Bogom?

Može li čovek da razgovara s Bogom?

U Nemačkoj kruži jedna zgodna anegdota. Neki akrobati stigli su ujedno selo. Iste večeri žele da pokažu svoje umeće hodanja po užetu.Već su ga i razapeli. Prolazi tuda majka s detetom, koje pita: "Mama, jeli se može hodati po užetu?" Ova odgovara: "Može se hodati, ako seume. Ali, ja to ne umem".

To je prvo što moramo reći u vezi naše teme.

1. Može se, ako se ume

Da, moguće je, ta Bog je tu, ako se ume. Mnogi od vas reći će: "Ali, jane umem!" Naravno da je moguće razgovarati s Bogom. Ako većmožete da razgovarate s gospodinom Majerom, kako ne biste mogli darazgovarate sa živim Bogom? On je tu. Ali, umete li s njim darazgovarate?

Kao dete, naučio sam pesmu: "Sa dalekog neba, gde su anđeli, Bognaš ipak rado..." Pomislio sam u sebi, pa, onda nema nikakve svrhemoliti se, jer ne umem tako glasno da vičem, da bi me Bog sa nebačuo. A prvi astronauti su se rugali: "Poslali smo 'Sputnjik' u svemir. Dapostoji neki bog, morali bismo ga sresti!"

Vidite, mnogi se pitaju gde je taj Bog, tamo daleko na nebu? Gore?Koliko daleko? Koliko kilometara? Stotine, hiljade? Da vam odmahjasno i glasno kažem da u Bibliji ništa ne piše o onom "tamo daleko".Biblija kaže nešto sasvim drugo. Biblija govori o živom Bogu. "Uistinu,on nije daleko ni od jednog od nas!" A na drugom mestu čitamo:"Okružuješ me sa svih strana!" To možemo shvatiti samo ako

93

razumemo da naša čula mogu da shvataju samo trodimenzionalni svet.Ali svet je veći. A Bog je jedna druga dimenzija, a ipak nadomak našeruke. Kada ste grešili, stajao je kraj vas i − ćutao. Ima ljudi kojima je40−50 godina, a 40− 50 godina su pred njegovim očima grešili, a onćuti!

Naravno da je moguće razgovarati s Bogom! Ali, to vam je kao s onimumetnikom na žici, može se, ako se ume! Na žalost, najviše ljudi danasmora da kaže: "Ali, ja ne umem!" Molim vas, budite jednom sasvimpošteni. Ta, vi uopšte ne umete da se molite. Moglo bi se, kada bi seumelo, ali se ne ume!

To je, zapravo, strašna karakteristika našeg vremena. Izgubljena jesposobnost za molitvu, a time i za verovanje. Jedan čuveni autornapisao je roman pod naslovom "Pronevereno nebo". U tom romanustoji jedna rečenica, koja me proganja kad god razgovaram s ljudima.Ona glasi: "Karakteristika našeg vremena je metafizičko zaglupljivanječoveka". Sa "metafizičkim" se označavaju večne stvari, koje su istotako stvarne, ali druge dimenzije. Metafizičko zaglupljivanje se dešavapreko radija, televizije, razgovora, propagande, ideologije, politike,suseda, terora u fabrikama, sve dok čovek ostaje bez sposobnosti daračuna sa činjenicom da Bog postoji i da je moguće s njim razgovarati.Da li je moguće s Bogom razgovarati? Moglo bi se, kada ne bi bilovekovno zaglupljivanje duhovne istorije!

Jedan šesnaestogodišnji dečak ispričao mi je potresni događaj izvremena kada su ga regrutovali za vojsku za vreme rata. Njegov puk jebio iznenađen vazdušnim napadom. Kao prvi, izlazi iz bunkera i nailazina čoveka s rasporenim trbuhom. On hoće da mu pomogne, ali čovekgovori: "Moram da umrem! Više ne treba da mi pomogneš! Treba misamo još neko ko ume da se moli sa mnom. Mladiću, moli se ti!" Amladić odgovara: "U vojsci sam naučio sam da psujem, a ne i da semolim!" Onda je otrčao kapetanu i rekao: "Kapetane, dođite brzo!" Ovajkleče kraj čoveka: "Vojniče, šta želiš?" "Kapetane, moram umreti!

94

Molite se sa mnom!" "Za ime sveta, ne umem da se molim!" I onda jedoveo višeg oficira. Konačno, niko od ovih iskusnih ljudi, koji seponose svojom stručnošću i kako svaku situaciju imaju pod svojomkontrolom, koji umeju i da psuju i da pričaju proste viceve, ne ume dase moli! Nisu umeli da izmole ni jedan jednostavni Očenaš. Mladić mije rekao: "Stajao sam tamo i razmišljao da ću, ako izvučem živu glavuiz ovog prljavog rata, kao prvo, otići negde gde ću naučiti da se molim.Ne bih želeo tako jadno da završim kao onaj čovek!"

Vidite, to je situacija našeg vremena. Bilo da sam kod nekoggeneralnog direktora, ili kod nekog radnika! Prvi je prepametan da semoli, a drugi je pod terorom ateizma. Više ne umemo! A to je strahovitakatastrofa, koju je onaj pisac nazvao metafizičkim zaglupljivanjem.Zbog toga nastaje ta velika bespomoćnost kad god nas pogodi nekiudarac. Sedeo sam u Esenu s ljudima u skloništu. Imali su velika ustadok su govorili o pobedi, fireru, a kada su bombe padale, jadikovali su!A mi hrišćani smo se molili i pevali pesme o Isusu, kako bismo izdržali.Oni više nisu umeli da se mole. Znate, kada čovek više ne ume da semoli, onda je to prava katastrofa!

Nedavno je preda mnom stajao jedan pametan, obrazovan čovek i, uzosmeh, izjavio: "Gospodine svešteniče, ni molitva ništa ne pomaže!" Aja sam se izderao na njega: "Ne pričajte gluposti!" Izgledate kao nekokome su amputirali nogu, pa izjavljujete kako se ne vredi skijati!" On tozapravo ne ume!

Može se diskutovati o skijanju, ali ne s čovekom bez jedne noge, zarne? Ali, mi smo upravo takvi. Ne umemo da se molimo, ali hvalimo sekako moliti se uopšte ne vredi. Vidite, što smo jadniji, to odvaljujemoviše velikih reči. Koliko bih želeo da vas večeras uverim da odetenegde u tišinu i kažete: Bog zna da bi hrišćanin trebalo da zna najlakšeda se moli. Ali ja to ne umem!

Ne samo da se razbesnim zbog zaglupljivanja našeg jadnog naroda,

95

nego me obuzima i velika žalost. Prosto me potresa kada neka crkvasa sigurnošću konstatuje da ljudi umeju da se mole! Da li je i kod vastako? Ljudi na Božić idu u crkvu, pa i oni koji nikada iznutra nisu videlicrkvu. Kada, onda, sveštenik kaže: "Da se molimo!", svi sklapaju ruke,kleknu ili sagnu glavu. Tada bih viknuo: "Ne pretvarajte se! Ni desetprocenata svih vas ne ume da se moli! Svi se vi samo pretvarate!"Jesam li u pravu? Kod venčanja: "Molimo se!" I, onda, stoje sa svojimcilindrima i misle da kada su sagnuli glavu, da je to već molitva. Istotako je i kod sahrane. A posle toga se, onda, pije. Još za vreme prvogsvetskog rata general nam je zapovedio da idemo u crkvu. Dao nam jeinstrukcije: "Tiho idi do svog mesta, zaustavi se, skini šlem, polako brojdo dvanaest i onda sedi!" A ljudi su videli vojnike i mislili kako se ovi,samo pobožno mole! Mislim da kod venčanja ili sahrane, ljudi čak ni nebroje do dvanaest. Zbog toga me obuzme žalost kada pomislim kakose nekada tako prirodno moglo reći: "Da se molimo!" Tada su ljudiumeli da se mole. Nisu se pretvarali.

Veliki istraživač unutrašnjosti Afrike David Livingston, jedan odnajvećih velikana koga je svet ikada poznavao − odvažan, učen imudar, otišao je na sledeći način u večnost, što bi drugi ljudi rekli:umro. Bio je na putu s urođeničkim vodičem. Jednoga jutra nosači suspakovali prtljag i srušili šatore. Stoji samo još Livingstonov šator. Neometaju ga, jer znaju da se svako jutro moli. Tada razgovara sa svojimnebeskim Tuanom, sa svojim Bogom. Ali, ovoga puta on to čini nekakojako dugo. Konačno je vodič kolone zavirio u šator. Livingston kleči nasvojim kolenima. Čekali su, tako, do podneva. Onda su se, konačno,usudili da uđu u šator. Još je uvek klečao na kolenima. Ali, bio jemrtav!

Ovaj veliki i značajan čovek umro je na kolenima u molitvi. Otišao jekući, svome Gospodu. A običan Nemac kaže: "Ne vredi se moliti". Zarse ne stidimo? Umesto u suzama da kažemo: "Više ne umem!" Tajčovek je umeo. Umro je na kolenima. Mi umiremo u bolnicama podinjekcijama. On je razgovarao s Bogom. I u razgovoru s njim otišao je

96

večnom domu.

Kako je s molitvama po kućama? U mom roditeljskom domu bilo jeovako, a bilo nas je osmoro braće i sestara: ujutru bismo se okupili nadoručku. Otpevali bismo jednu pesmu, recimo: "Hvali, dušo, na nebu..."Tada bismo čitali jedan odeljak Pisma. I na kraju se otac molio. To meje pratilo i kada sam postao bezbožnik. I kada sam kao mladi oficirpostao otpadnik, moji su se kod kuće za mene molili. Tada je molitvaroditelja bila poput užeta, koje me je povuklo natrag. Da li vi još imateporodičnu pobožnost? Vi, muškarci, Bog će jednog dana tražiti duševaše dece i žena, ako niste pravilno upravljali svojim domom. Kako kodvas počinje dan? Da li se peva? Da li se čita tekst iz Biblije? Umete lida se molite? Šta se kod vas dešava kada vam vaša mala deca kažu:"Tata, moli se s nama!"

Neki otmeni gospodin me je jednom u Esenu zamolio da ga jednomposetim. Sedeo je sa svojom ženom i izveštavao me: "Znate, dogodilose nešto šaljivo. Moj šesnaestogodišnji sin dolazi iz vašeg omladinskogkruga i pita: 'Zašto se kod nas ne molimo?' Rekao sam mu da su tosamo neke pobožne fraze. Iza toga nema ničega. A sin je dalje pitao:Tata, a šta misliš o Svetom Duhu?' Odgovorih da ja ništa o njemu nemislim. Tada je sin rekao: 'Vidiš, to je nesreća naše porodice. Trebanam otac koji ume da moli za Svetog Duha!"' Tako mi je čovekpripovedao. A ja sam ga upitao: "Da li da operem vašem sinu glavu ida li da ga izgrdim što je bio tako bezobrazan prema vama?" Čovek jeodgovorio: "Ne, ali ako je moj sin u pravu, onda sam ja zaglavio!"Mogao sam samo da mu kažem da je zaglavio i da je sin u pravu. Ačovek reče: "I ja se toga plašim! Ali, šta da radim?"

Vidite, ovaj čovek je iznenada shvatio da je propustio najvažnijizadatak kao otac porodice. Nije dovoljno decu da samo oblačimo ihranimo. Vi, očevi, imate mnogo veću odgovornost. Umete li da semolite?

97

Čini mi se da su ljudi našeg vremena kao mornari, o kojima sam čitaou jednoj legendi. Oni plove preko sedam mora. Izgubljeni su, ali nikadane potonu. I onda, iznenada, vide parobrod. Uspostavljaju radio−vezu,ali nema odgovora. Mi smo poput takvih ukletih brodova. Bog nam sejavlja čas trpljenjem, čas ljubavlju, čas doživljajima i iskustvima, a presvega preko svoje Reči. Ali, mi nismo u stanju da se odazovemo, baškao neki ukleti brod.

Kada sam govorio o ovoj temi, doživeo sam da je kasnije jedno deteupitalo svoju majku: "Zašto taj čika tako grdi za govornicom?" Nadamse da me razumete? Nisam grdio. Ali, srce mi se kida kada pomislimkuda to naš narod srlja − jednostavni, učeni, radnici, ljudi, žene, mladi istari. Jednostavno više ne umeju da zazivaju Boga, koji je tu, porednjih. Mnogi ljudi su "hrišćani", ili su "za crkvu", ali ne umeju da se mole.Kada odlazim u kućne posete, uvek nailazim na ljude koji kažu: "Mismo jako hrišćanski raspoloženi, gospodine svešteniče. Moja mati jepoznavala, čak, vašeg prethodnika. Jeste li ga vi poznavali? Ne? Mojamajka ga je dobro poznavala". Ja odgovaram: "Otići ćete, zajedno smojim prethodnikom, u pakao, ako ne poznajete Isusa!" Presudnopitanje je da li umete da zazovete Isusovo ime? Umete li da se molite?Upitajte sami sebe da li umete da se molite i da li se molite. Iodgovorite sami na svoje pitanje.

Možda ćete reći: "Prestani, pastore Buš! Reci nam radije kako ćemonaučiti da se molimo!" Upravo o tome sada želim da govorim.

2. Kako ću naučiti da se molim?

a) Prvi životni krik

Recite mi, kako dete uči da govori? Da li se sećate kako ste naučili dagovorite? Ne, toga se više ne sećate. Ni ja. Ali, ako želite da naučite dase molite, onda, kao prvo, morate da naučite prvi zvuk života, pravogživota s Bogom. Evo, reći ću vam kako se zove.

98

Gospod Isus je jednom ispričao priču o dva čoveka koja su išla ucrkvu. Jedan je fini gospodin. Igrao je važnu ulogu u društvu. Odmah jepošao napred i počeo: "Dragi Bože, zahvaljujem da sam tako finmomak". Bog je već bio zapušio uši. Taj čovek je mogao da govorikoliko god je hteo, Bog više nije slušao. Eto, i toga ima. Drugi čovek jebio prilično gadan tip. Rekli bismo, pomalo kriminalac, švercer ili takonešto. Biblija ga naziva carinikom. Pri ulasku u crkvu ovoga obuzimastrah od svete atmosfere. Odmah kraj vrata je zastao, mislio je: "Meniovde uopšte nije mesto. Radije bih ušao u neku kafanu, ali ne ovamo".Već je hteo da se okrene, ali se u tom trenutku setio zašto je došao.Ta, strašno ga muči čežnja za Bogom. Svi mi imamo strašnu čežnju zaBogom. Vratiti se kući − Bogu! Tako, taj čovek nije mogao da sejednostavno okrene i ode. Ali, ne može ni da uđe dublje u crkvu. Setiose kako izgleda njegov život. Sklopio je ruke i izgovorio samo jednukratku rečenicu: "Bože, budi; milostiv meni grešnome!" Biblija kaže dasu nebeske^ čete počele da pevaju. Oživeo je jedan čovek!

Dakle, prvi životni krik glasi: Sagrešio sam!

Da vam to slikovito opišem. Prilikom rođenja prvog sina, sa ženomsam bio u porodilištu. Imala je težak porođaj, pa sam mislio na Isusovereči: "Žena je žalosna dok rađa, jer joj je došao čas". Pridržavao samjoj glavu i mislio da to neće moći da podnese. Ali, odjednom sam čuoneki glasić. Dete se rodilo! Novi život! To nije bila neka divna pesma,već plač. No, ja sam plakao nezadrživo. Razumete li? To me je.potreslo! Prvi plač novorođenog života!

I vidite, prvi krik novog života iz Boga je onaJ kada čovek konačnodolazi do Božijeg svetla istine i kaže: "Sagrešio sam, Bože. Budimilostiv meni grešnome!" Sve vaše moljenje ništa ne vredi, ako napočetku ne stoji ovaj prvi krik života. Nisam još čuo za dete koje biotpočelo svoj život nekim drugim govorom. Na početku uvek dolazi prviživotni krik. Tako, ne postoji nikakav drugi put u Božije carstvo!

99

Prvi životni krik! Da li se već čuo u vašem životu? Ne? Onda, za imeBoga, idite na neko tiho mesto. Ne propagiram neku crkvu, prijateljimoji, već isključivo želim da niko od vas ne ode u pakao. Pakaomožete izbeći samo prvim krikom novoga života od Boga: "Sagrešiosam, Bože! Budi milostiv meni grešnome!"

Kada se izgubljeni sin vratio kući, prvo je rekao: "Oče, sagrešio samnebu i tebi!" U trenutku, kada to izgovorite, Isus, Božiji Sin, stoji predvama i izjavljuje: "Dragi moj, draga moja, umro sam za tvoje grehe.Platio sam za tebe!"

b) Samo se Božija deca mole onako kako treba

Nedavno sam sreo poznanika, koji ima troje zlatne dece, jednogdečaka i dve devojčice. Dok su mi dolazili u susret, video sam kako musvi u isti mah govore. S mukom im je svima odgovarao. Prišao sam irekao: "Gospodine, dobar dan! Dobar dan, dečice!" Takav je običaj. Igle, čuda. Deca su u trenutku ućutala. To je uobičajeno da ućute prednepoznatim. Zapravo, deca umeju istinski da razgovaraju samo saocem i majkom. Kada im priđe stranac, zaziru od njega.

Tako i mi, samo kao Božija deca možemo se moliti onako kako treba.A razlog zašto ne umemo da se molimo jeste što nismo postali Božijadeca.

Naravno, mi smo "hrišćani". Kršteni smo, konfirmisani, hrišćani smo naBožić i Uskrs, pozdravljamo sveštenika i učtivi smo prema njemu.Jedan evangelizator je jednom oslovio svoje slušaoce: "Vi ste pokrštenineznabošci, pokršteni zečevi". Pitali su ga šta to znači, a on imodgovori: "Ako uhvatiš zeca i pokrstiš ga, on će odmah skočiti u njivu.Tako i mi. Damo se krstiti i odmah se vraćamo u svet". Dragi moji, takone možemo da se molimo. Samo Božija deca umeju pravo da se mole.

100

I zato, samo istinska Božija deca mogu da budu i istinski srećna.

Vidite, moramo postati Božija deca. To niste po prirodi. Možda stehrišćanski obojeni, ali niste Božije dete. Detetom se postaje samorođenjem. Božije dete se postaje samo novorođenjem. Tada ćeteumeti i da se molite. Štaviše, Božija deca više i ne umeju da žive bezmolitve. Božijoj deci je molitva poput disanja. Moji dečaci se ponekadšale i dovikuju jedan drugome: "Ne zaboravi da dišeš!" A vizaboravljate disanje duše. Za Božiju decu molitva je disanje. Znači,morate postati Božije dete!

Da vam ukratko kažem kako čovek postaje Božije dete. Samo poIsusu. On je rekao: "Ja sam vrata. Ko ulazi po meni, spašće se!" Eto,kroz maglu sveta ide vam u susret Isus, čovek s tragovima eksera narukama.

Niste baš za njega marili. Činilo vam se da su to gluposti u vezi saIsusom. Ali, eto, on vam ide u susret. Možda ćete ga prepoznati: 'Ti,čoveče, iz one druge dimenzije, ti, Sine živoga Boga, ti si mojSpasitelj!"

Znači, prvi korak da postanem Božije dete jeste prepoznati Isusa. Adrugi korak je da se u meni stvori veliko pouzdanje u tog Isusa. Onmože da sredi moj unutrašnji život, moj nemir, moju potajnu krivicu,grehe moje mladosti. Jedan Božiji čovek govori u Starom zavetu: "Tibrineš za moju dušu". Odjednom, znamo da tom Isusu možemoverovati. Toliko mu verujemo, da se usudimo prekinuti sa svojimdosadašnjim životom i da ceo svoj život stavimo njemu u ruke. Tonazivamo obraćenjem. Za mene je taj trenutak bio kada sam saosamnaest godina prekinuo sa svojim bezbožnim životom i predao senjemu u ruke. Niko mi nije pomogao. Tako, ni ja vama ne mogupomoći. Vi to morate sami da uradite. Ali, rizikujte! Recite mu: "Uzmimoj život, Isuse! Predajem ti ga!" Kada to uradite, istog trenutkapostajete dete Božije. Dolaze mi ljudi i govore mi da je moguće da se

101

čovek spasi i na neki drugi način. Pokušajte! Postoje samo jedna vratau Božije kraljevstvo. A ta vrata zovu se Isus. Umro je za nas ivaskrsnuo za nas.

I vidite, molim vas, kada ste postali Božije dete, vi želite Isusa. On vasčeka već dugo. Tada ćete znati i da se molite, prestaće muka vašegživota i moći ćete da mu izručite svoje srce kao dete ocu.

Sada sam već stari sveštenik. Upoznao sam mnoge ljude. A danassam uveren da svaki čovek, ama baš svaki čovek ima svoje mračnetajne. Vuče ih sa sobom. Ali, kada postane Božije dete, tada možeIsusu da izruči svoje srce. Može da mu kaže svoje mračne tajne, kao ito da ne može da izađe na kraj sam sa sobom, da mu kaže šta gavezuje. Može mu reći ono što ne može da poveri nijednom čoveku.

Na kraju jednog omladinskog kampovanja s mojim dečacima, nekolikoih je pričalo detalje iz svog života. Mladić od osamnaest godina pričaoje kako je bio hrišćanin, ali da je malo nedostajalo da sve od sebeodbaci. Jednoga dana, pre nego što je krenuo na biblijski čas, rekao je:"Gospode Isuse, ako danas uveče ne govoriš lično meni, odbaciću sveto. Ne mogu i dalje da živim sa svim onim što mi je nejasno u ovomvelikom gradu i u meni samome!" Zatim je nastavio: "Kada sam sevratio sa biblijsko časa, sve je bilo jasno. Uslišio je moju molitvu i ličnomi je govorio". Bio sam potresen dok je mladić pričao kako je iz očaja inevere zavapio Isusu i dobio odgovor. Da, kada kao Božije detezavapimo Bogu, dobijamo odgovor!

Moja majka je živela u Hilbenu, u Nemačkoj. Za vreme rata jednom mije pisala: "Noćas sam se probudila u tri sata. Mislila sam na svoju decuna ratištu, i na unuke, i na vas tamo gde se bombarduje, i na Jelisavetuu Kanadi od koje nemam nikakve vesti. Spopala me je velika briga, kaoda me je neko želeo udaviti gvozdenom rukom. Nisam izdržala. Molilasam se: 'Gospode Isuse, daj mi jednu reč. Ne mogu dalje od brige!'Onda sam upalila svetlo. Uzela sam svoju Bibliju − blago onome ko na

102

svom noćnom ormariću drži svoju Bibliju − i pronašla reč koja kaže:'Sve svoje brige bacite na njega, jer se on brine za vas!'" Pismo mojemajke završilo se onim slavnim rečima: "Onda sam sve hitro prebacilana svoga Spasitelja." Da, to je ono pravo. "Brzo sam sve bacila nasvoga Spasitelja, ugasila svetlo i radosno zaspala." Kada postanemoBožija deca, onda je ovakav život moguć.

Sećam se kako je moja majka jednog dana rekla: "Sinoć sam bila tolikoumorna, da više nisam mogla ni da se molim. Onda sam jednostavnorekla: 'Laku noć, dragi Isuse!"' Pomislih: Božije dete ovako razgovarasa svojim Gospodom, tako prirodno. A on, stvarno, bdi. Moj Spasitelj jetu u svako doba dana i noći, a ja sam njegova svojina i mogu čvrsto daračunam sa njim.

Jeste li razumeli? Ako ne možemo moliti, onda je to katastrofa brojjedan. Želim vam onaj pravi životni krik: "Zgrešio sam, Bože, budimilostiv meni grešnome!" Želim vam da ne mirujete dok ne pripadneteIsusu, dok ne postanete Božije dete. Onda, dalje ne morate višebrinuti.

103

Kako da zivim bez vere?

Kako da živim bez vere?

1. Bez vere je nemoguće izaći na kraj sa životom

Moram vam odmah na početku reći da ako ne verujemo, jednostavnone možemo da izađemo na kraj sa životom. Ni ja vam tada ništa nemogu savetovati. Nemoguće je pomoći nevernom čoveku. Da vamobjasnim zašto je to tako.

Mi sebi umišljamo da je Bog neka teološka teza, neka misao ili nekaprirodna sila, ili tome slično. Moji prijatelji, Bog je osoba i stvarno živi iispunjava sve u svemu! A ako nemam mira s Bogom, ako nisam u redus Bogom, znači, kada nisam Božije dete, onda sam, zapravo, promašioživot. A to je opasna stvar.

Bio je to veličanstveni trenutak moga života kada sam, za vreme prvogsvetskog rata, kao osamnaestogodišnjak i mladi oficir, shvatio: "Bogpostoji! On je tu!" Bilo mi je kao da sam se kolima zaleteo u zid. Ranijesam i ja govorio: "Verujem u Boga" i slične gluposti. Ali, nisam shvataoda je to stvarnost. Iznenada sam se sudario sa Božijom stvarnošću.

U Bibliji je zapisan potrebni Psalam koji govori da je Bog toliko stvaranda je od njega jednostavno nemoguće pobeći. Čitamo: "Ako se nanebo popnem, tamo si". Američki astronaut Glen rekao je kako je zanjega, dok je sedeo u svojoj kapsuli, najpotresnija bila spoznaja: "Iovde je Bog!" "Ako se na nebo popnem − da li je jurio kroz svemir −tamo si!" Da se ukopam u najdublje okno nekog rudnika, dublje odhiljadu metara, naišao bih na Boga. Psalmista kaže: "Da se spustim dopakla, gle, i onde si!" Kada sam nedavno leteo za Kaliforniju, mojažena mi je u kofer stavila sledeći stih iz ovog Psalma, a pročitao sam

104

ga kada sam u San Francisku otvorio kofer: "Uzmem li krila zorina, pase naselim moru na kraj, i onde bi me ruka tvoja vodila!" Bog je tavelika stvarnost!

I pošto je Bog ta velika stvarnost, nije moguće da nekažnjeno prolazimpokraj njega. Kada živim kao da Boga nema, tako što kršim njegovezapovesti, da ne posvećujem nedelju, da činim preljubu, lažem, nepoštujem roditelje, Bogu ne dajem čast − onda sam promašiostvarnost. I tada neću izaći na kraj sa životom. Ta, pogledajte naš svet!Ljudi, jednostavno, ne izlaze na kraj s problemima. Čak ni oni kojimnogo zarađuju. U njihovoj unutrašnjosti vlada veliki nemir, u ličnomživotu ne ide onako kako treba, a niti u porodici.

A kako da živimo ugodno, kada više ne možemo da verujemo?Jednostavno, nećemo izaći na kraj sa životom. A još manje saumiranjem. Za sto godina više nikoga od nas neće biti. Tada ćemo sviproći to umiranje.

Ako neko kaže da nakon smrti nema ničega, onda smo mrtvi, a virazmislite da li želite da verujete vašem srcu ili Božijoj reči. Kako daizađemo na kraj sa umiranjem, kad odjednom shvatam: od svega štosam sakupio, ništa ne mogu da ponesem! Sagradili smo sebi kućicu, janisam, ali možda neko od vas jeste. Kod mene je to lepa biblioteka. Odsvega što mi je drago i milo, pa ni ljude koji su mi bili dragi, ništa inikoga ne mogu da ponesem. U večnost ćemo poneti samo jedno −svoju krivicu pred Bogom. Zamislite, umirete, i odjednom vam postajejasno: moram sve da ostavim, sa mnom idu samo svi moji prestupi igresi, počev od mladosti, i stajaću pred licem svetog i pravednog Boga!Kako ćemo izaći na kraj sa Božijim sudom bez vere u onoga kojiopravdava bezbožnike? A stajaćemo pred njim.

Gospod Isus, koji je toliko milostiv, rekao je: "Ne bojte se onih kojiubijaju telo". Ja bih se takvih bojao. A on kaže da su to samo "sitneribe". "Bojte se onoga koji može i dušu i telo da upropasti u paklu!" I,

105

kao da mi žmarci idu niz leđa, još jednom je ponovio: "Njih se bojte!"

Prošlo je tome nekoliko godina. Tada je u Norveškoj živeo čuveniprofesor Halesbi. Upoznao sam ga lično. Predivan čovek. Pravi,ozbiljni Norvežanin. Nedelju dana je držao časove pobožnosti prekoradija. Mogu sebi doslovno zamisliti kako stoji pred mikrofonom dokgovori: "Možda ćete večeras mirno ići na spavanje, a sutra ujutru ćetese probuditi u paklu. Hoću da vas upozorim!" Ove reči su u Norveškojizazvale strašnu buru, jer i Norvežani spadaju u rubriku "modernihljudi". Neki novinar najvećeg glasila Osla napisao je uvodnik podnaslovom "Nismo, valjda, u Srednjem veku!" Uopšte nije bitno to što sesavremena institucija, kao što je radio, koristi da se ljudima prodaje rogza sveću. I kada to velike novine lansiraju, onda ih drugi izdavačioponašaju, pa je, tako, kroz čitavu šumu novina hučalo: "Pa, nismo,valjda, u Srednjem veku! Kako neki profesor može da govori o paklu!"Na to je radio zamolio profesora Halesbija da tu stvar ispravi. I profesorHalesbi je ponovo stao pred mikrofon i rekao: "Zamoljen sam darazjasnim i ispravim stvar. Evo, uradiću to! Možda ćete večeras mirnopoći na spavanje, a sutra ujutru ćete se probuditi u paklu. Hoću da vasupozorim!" Sada su zaigrale sve lutke. Intervjuisani su svi biskupi uNorveškoj. "Ima li pakla, ili ga nema?" Čak je i nemački časopis"Špigel" (Spiegel) prihvatio celu raspravu pod velikim naslovom"Paklena rasprava u Norveškoj". Nije prošlo ni godinu dana, kada samzamoljen da održim predavanja pred studentima u Oslu, a uveče jošnekoliko predavanja. Počeo sam s konferencijom za štampu. U hotelusu se okupili predstavnici svih novina. Dogodilo se da se s moje desnestrane nalazio novinar koji je tada otpočeo čitavu buku, a s leve straneprofesor Halesbi, kao zastupnik evangeličke štampe. I, naravno,krenulo je. Novinar navali na mene: "Gospodine svešteniče, svađam ses profesorom Halesbijem. Vi ste savremen čovek. Šta mislite vi? Da lipostoji pakao?" Odgovorih: "Da, naravno da verujem da postoji pakao"."To jednostavno ne razumem, da vi to kažete!", protestovao je. "Radoću vam to objasniti. Verujem da postoji pakao zato što je to sam Isusrekao. A ja bezuslovno verujem Isusovoj reči, jer on je znao više od

106

svih pametnih ljudi zajedno!"

Božija reč kaže: "Bog hoće da se svi ljudi spasu i da dođu dospoznanja istine!" I zato govorimo o verovanju, jer je Bog ljudimapokazao put i način kako možemo blaženo da živimo i blaženo daumremo.

Kako ćemo izaći na kraj sa životom, kada više ne umemo daverujemo? Kako ću ja izaći na kraj, kada više ne umem da verujem?Više uopšte ne izlazimo na kraj sa životom. Jednostavno, to jenemoguće!

Da to potvrdim još na jedan drugi način. Zamislite da imamo lepuzlatnu ribicu. Jednog dana mislite: "Jadna moja mala, neprekidnomoraš biti u toj hladnoj vodi. Evo, ja ću ti spremiti, da ti bude lepo iugodno". Vadite je iz vode, lepo je istrljate mekim peškirom i stavite jeu zlatni kavez. Dajete joj najbolju hranu − ne znam šta zlatne ribicejedu − pa joj tepate: "Draga moja zlatna ribice, takav lep zlatni kavez,takva divna hrana, tako dobar vazduh. Sada ti je super!" Šta će zlatnaribica uraditi? Hoće li zahvalno da maše perajama i da kaže: "Hvala!Hvala!" Ne, ona to neće raditi. Ona će tražiti vazduh i kao luda će sepraćakati. Kada bi mogla da govori, rekla bi: "Neću zlatni kavez, nećutvoju hranu! Hoću u svoj ambijent, hoću u vodu!" Vidite, naš ambijent ježivi Bog, koji je stvorio nebo i zemlju i nas. "Sav život dolazi od tebe!" −kaže jedna pesma. Bog je naš ambijent. I dokle god nemam mir sBogom, mogu svojoj duši dati zlatni kavez! Shvatate? Današnji čovekdaje svojoj duši sve − zabavu, putovanje, najbolja jela, dobra vina... Ali,naša duša se praćaka i kaže: Ja sve to ne želim. Hoću u svoj ambijent,hoću mir s Bogom!. Nemojte biti toliko okrutni sa samim sobom. Našesrce u nama viče, sve dok ne nađemo mir u živome Bogu. Kao što ribaželi u svoj ambijent, tako i naša duša želi Bogu, koji je naš ambijent.

Kako da izađemo na kraj sa životom, kada više ne možemo daverujemo? Mogu da kažem samo jedno. Nećemo izaći na kraj ni u

107

životu, ni u smrti, ni u večnosti. A kada prigovarate: "Zar ne vidiš da jesve u redu s ljudima?" tada odgovaram: "I to mi je neki život!" Uzmite,na primer, Getea. Bio je lep, bogat, ministar, pametan, ukratko, imao jesve. Ipak je na kraju svog života rekao da kada sabere sve časoveistinskog uživanja, zbir ne bi iznosio ni tri dana. Ne, jednostavno, čovekne izlazi na kraj sa životom ako nema veru.

To je ono prvo što sam želeo da kažem. Druga tačka glasi:

2. Odlučuje prava vera

Naravno, odlučuje prava, spasonosna vera! Svaki čovek ima nekuveru. Kada sam kao student proveo nekoliko dana kod svoje majke,došla je jedna gospođa u posetu, ali pošto moja majka nije bila tu,rekao sam joj: "Poštovana gospođo, moja mama nije tu. Moraćete sezadovoljiti sa mnom". "Baš zgodno", reče ona učtivo. I pošto sam jojponudio da sedne, upita me: "A čime se vi bavite?" "Studiramteologiju". Ona uzviknu: "Šta? Teologiju? A ko to danas još veruje? Pa,to je nemoguće!" I onda je obrazovana gospođa citirala Getea. Reklaje: "Ja imam Geteovu veru. Hrišćanstvo, tja, to je stvar prošlosti". Poštomije razgovor bio neugodan, a nisam hteo ni da se posvađam sastarom gospođom, promenio sam temu. Pitao sam: "Gospođo, smem lida vas upitam kako ste?" Ona je brzo reagovala, kucnuvši tri puta osto: "Da zlo ne čuje. Tako nešto se ne pita". A ja je upitah: "Izvinite, ašta to znači − da zlo ne čuje?" "Ako to ne kažem, doći će do nesreće"."Hm! Odbacili ste veru u živog Boga, ali verujete u kucanje o drvo iizreku 'da zlo ne čuje'. Baš lepo. Baš ste napravili lepu trampu!"

Istina, svaki čovek nešto veruje. Pitanje je, samo, da li je to ona pravavera. Naše vreme kaže: "Glavno da nešto verujemo", recimo, verujemu nekog boga, verujem u prirodu, verujem u sudbinu. Verujem uproviđenje. Ne, moji prijatelji, odlučuje to da li imam pravu veru, verukoja daje mir, mir s Bogom i mir u srcu. Moram imati veru koja mespasava od pakla, koju mogu da osećam, jer mi daruje novi život.

108

Druga neka vera ništa ne vredi. Mnogi ljudi su jednom verovali uNemačku, u konačnu pobedu, u Hitlera. A rezultat? Zar vam nije jasnoda postoji i pogrešna vera? Moram imati pravu, spasonosnu veru.

A prava, spasonosna vera, to je, jednom rečju, vera u Isusa, Sinaživoga Boga. Vera u Isusa Hrista. Ne u nekog osnivača religije, njihima na gomile, već u Isusa Hrista, Sina živoga Boga.

Da vam kažem zašto Isus.

U Bibliji čitamo jednu predivnu priču, u kojoj se prikazuje prava vera uIsusa.

Vratimo se u duhu dve hiljade godina unazad, pred kapije gradaJerusalima. Pronađimo brežuljak Golgotu, tj. Lobanju. Ne obraćajtepažnju na ljude koji tu stoje. Ne obraćajte pažnju na rimske vojnike, kojičuvaju stražu i koji bacaju kocku za Isusov plašt. Obratimo pogledprema gore − na krstu u sredini visi Božiji Sin. Prikovan. Lice krvavo odtrnove krune, koju su mu utisnuli na čelo. Evo Boga kako visi. Njemuzdesna visi razbojnik. I on je osuđen na smrt. A sleva drugi razbojnik.Tada poče da pada mrak. Približava se smrt. Iznenada je jedan odrazbojnika počeo da viče: "Čuj, govorio si da si Božiji Sin, ti tamo usredini. Ako je to istina, i ako nisi lažov, siđi s tog krsta i pomozi imeni!" O, da, možemo ga razumeti. U samrtnom času čovek govoriono što, inače, nikada ne bi izgovorio. A onda se javlja i drugirazbojnik. On oslovljava svog sapatnika−razbojnika i kaže: "Zar se jošuvek ne bojiš Boga!?" Vidite, to je početak. Treba shvatiti da je Bogsvet i strašan.

Kada su bombe padale nad našim gradovima, ljudi su ostali bez reči.Možda je to krivica i crkve, koja nije govorila da Bog može da bude istrašan. Bog može da povuče svoju ruku. Čovek bi danas moraoprosto da urla po kancelarijama i biroima, gde ljudi prelaze prekoleševa, samo da bi došli do novca: "A vi se još uvek ne bojite Boga?

109

Kako vi to sebi zamišljate? Jeste li slepi?" Time sve počinje: spoznatiBožiju svetost i shvatiti da je on strašan Bog.

A onaj razbojnik nastavlja: "Mi smo s pravom osuđeni. Zaslužili smoto". To je ono drugo što vodi spasonosnoj veri. On priznaje svojusopstvenu krivicu.

Sreo sam mnoge ljude koji su mi rekli: "Ne mogu da verujem". Upitaosam ih: "Da li ste ikada shvatili da ste krivi pred Bogom?" Odgovorili bi:"Ne, jer ja činim ono što je pravo i zato se nikoga ne bojim". I onda samim odgovorio: "Dokle god sebe tako lažete, nećete doći do svetla".Nedavno mi je neko izjavio: "Činim što je pravo i nikoga se ne bojim".Odgovorio sam mu: "Čestitam. Ja to ne bih mogao da tvrdim. U momživotu ima mnogo toga što nije u redu". "Naravno, kada čovek strogo touzme". "Ali, Bog sve uzima strogo. Nemojte se zavaravati!" Pravom,spasonosnom verovanju dolazite tek onda ako grehom nazovete onošto greh jeste! Kada prljave, seksualne odnose nazivate preljubom,kada brakolomstvo nazovete brakolomstvom, kada laž više ne nazivatelukavost, kada sebičnost više ne opravdavate, već priznajete da stesami sebi svoj bog − to je idolopoklonstvo. Ono drugo što me dovodispasonosnom verovanju jeste kada greh nazivam grehom i stanempred Boga i kažem: "Gospode, zaslužio sam tvoj sud". Užasno je kakonaše vreme pokušava da nas uveri da je sve u najboljem redu. Bog ćenam jednom skinuti masku s našeg lica.

Onaj razbojnik se, zatim, direktno obratio Isusu. Rekao mu je: "Tinikakvo zlo nisi učinio. Zašto visiš na krstu?" I tog trenutka mu postajejasno: Pa, on zbog mene visi na krstu. On nosi moju krivicu i briše je.Tada je uzviknuo: "Gospode, seti me se kada dođeš u svoje carstvo!"To je ono treće. On veruje da ga Isus može izbaviti, jer Isus umire zanjega. A Isus mu odgovara: "Još danas ćeš biti sa mnom u raju!"

Vidite, to je spasonosna vera. Treba da shvatim Božiju svetost, trebada shvatim svoju izgubljenost i da Isusa Hrista, koji visi na krstu i umire

110

zbog mene, prepoznam kao svoju jedinu šansu. Bez ovakve verenećete izaći na kraj sa svojim životom. Ali, s ovakvom sigurno ćetedobro izaći na kraj. Nemam šta drugo da vam kažem.

Ljudi mi predbacuju: "Vi ste apsolutno jednostrani". Odgovaram:Oprostite, postoji samo ovaj jedan put u životu, i u umiranju i u sudu,da ja, grešnik, dođem Isusu, da mu u pokajanju priznam svoje grehe ida verujem. "Ta krv nek' bude izvor sav, vrelo mi radosti, po njoj ću bit'pred Bogom prav i sjat' u večnosti".

Molim vas, nikada nemojte zaboraviti ovu rečenicu: Isus je umro zamene! Kada sutra ujutru ustajete, neka vam u glavi odzvanja: Isus jeumro za mene! Dok ste sutra na poslu, neka vam u umu odzvanja: Isusje umro za mene. Onda ćete mu se, po Božijoj milosti, moliti i reći: "Zamene! To verujem i to prihvatam!" U trenutku kada to shvatite, vipostajete Božije dete. Isus govori: "Ja sam vrata. Ko kroz mene ulazi,spasiće se!"

Da vam kažem još nešto treće. Mnogi ljudi mi kažu: "Pastore Buš,upravo to ne mogu da verujem. Kada ja to tako čujem, onda je to lepo ikrasno, ali ja jednostavno to ne mogu da verujem!" Ljude, koji ovakogovore, delim u četiri grupe.

3. Ljudi koji ne mogu da veruju

... zato što nisu religiozni

U prvu grupu spadaju ljudi koji izjavljuju: "Ne mogu da verujem, jer, eto,nisam religiozan. Vi ste, eto, pastore, religiozni. Ja nisam". Na to imamsamo jedan odgovor: "Ni ja nisam religiozan". Dakle, da se razumemo,ne dajem ni paru za stvari poput zvonjave crkvenih zvona, tamjana itome slično. Veoma sam srećan da sam poslednjih godina u Esenuuvek propovedao u nekim salama gde je svirao neki duvački orkestar.Nije bilo ni orgulja, ni zvona, i ništa mi nije nedostajalo. Nemam ništa

111

protiv toga, ali mi nije potrebno. Tako sam malo religiozan.

Kada je Isus, Božiji Sin bio na zemlji, bilo je vrlo mnogo religioznih ljudi.Na primer, liberalno religioznih ljudi, recimo, Saduceji. To su oni koji bidanas govorili: "Tražim Boga u prirodi". Za vreme nacista su govorili:"U našim zastavama leprša bog". Uvek religiozno. A ti religiozni ljudi surazapeli Božijeg Sina. Nije odgovarao njihovom konceptu. I onda je tubilo sasvim nereligioznih ljudi: švercera, koje Biblija naziva carinicima,zatim prostitutki, zanatlija koji su se istrošili u svom radu, jer su moralida se bore za dnevni opstanak, a neki otmeni čovek, Zahej, gomilao jenovac. Sve sami nereligiozni tipovi. I oni su našli put Isusu. Kako to!?Znate, oni su znali da su krivi pred Bogom, da u njihovom životu neštonije u redu. I pojavi se Spasitelj, koji ih pretvara u Božiju decu. Verovalisu u njega.

Gospod Isus nije došao da bi religiozni ljudi postali još religiozniji.Gospod Isus je došao da izbavi grešnike od smrti i pakla i da ih učiniBožijom decom. Pa, kada mi ljudi govore kako ne mogu da veruju, jernisu religiozni, onda mogu reći samo jedno: "Vi imate najveće šanse dapostanete dete Božije". Znamo sasvim tačno da smo grešnici. Ali, Isusje umro za nas. Da ponovim, Isus nije došao da religiozne ljude učinijoš religioznijim, već da izgubljene grešnike učini decom živoga Boga.

... zato što ne žele da veruju

Drugu grupu čine oni koji kažu da ne mogu da veruju, ali da su sasvimiskreni, morali bi priznati da neće da veruju. Jer, kada bi došliverovanju, morali bi da promene ceo svoj život. A oni to ne žele. Znajuda u njihovom životu nije sve u redu. Kada bi, pak, postali Božija deca,sve bi to izašlo na svetlost dana. Ne, to oni ne žele. A možda bi ih injihove kolege smatrali glupacima, pa tek rodbina, kada bi iznenadapostali pobožni! Ne, onda radije ne. A kada vas sretnu ljudi koji kažuda ne mogu verovati, onda ih pogledajte malo bolje, jer kao da hoće da

112

kažu: "Ja, zapravo, ne želim verovati".

U Bibliji čitamo jedan potresan događaj. Božiji Sin, Gospod Isus, sedina Maslinskoj gori. Pred njim u dolini, u predivnom odsjaju sunca, caklise grad Jerusalim. A s druge strane diže se hramski brežuljak, nakojem je sagrađen predivan hram, o kojem su čak i neznabošci govorilida bi trebalo da se uračuna u sedam svetskih čuda. Eto, sve je to prednjim. A onda, odjednom, njegovi učenici s užasom gledaju kako nizIsusovo lice teku suze. Vrlo su iznenađeni i pitaju za razlog. A Isustužno govori: "Jerusalime, Jerusalime, koliko puta sam hteo da tvojudecu sakupim kao što kvočka sakuplja svoje piliće pod svoja krila, a viniste hteli. Sada ste pod Božijim sudom. Vaš grad će biti opustošen inapušten." Rečenica: "A vi niste hteli" spada u najpotresnije rečeniceBiblije. I Jerusalimljani su govorili: "Mi ne možemo da verujemo", azapravo su trebali reći da ne žele da veruju.

Vidite, ko ne želi da veruje, taj to i ne mora. Smem li da vam to kažem?U crkvi se mnoge stvari rade pod pritiskom. U Božijem carstvu postojisamo potpuna dobrovoljnost. Ko želi da živi bez Boga, sme tako daživi. Bog nam se nudi. Ali, možemo da ga odbijemo. Hoćete li da živitebez Boga? Smete, kako da ne. Hoćete li da živite bez mira s Bogom?Smete. Hoćete li da živite bez molitve? I to smete. Hoćete li da živitebez čitanja Biblije. I to smete. Hoćete li da prekršite Božije zapovesti?Smete. Hoćete li da oskvrnete nedelju, da uživate u preljubi, da seopijate, da lažete, da kradete? Smete i sve to da radite. Onaj ko nećeda ima Spasitelja, koga je Bog poslao da spasi grešnike, sme da gaodbije. Ko želi da juri u pakao, sme to da uradi. Kod Boga ne postojinikakva prisila. Ali, molim vas, neka vam bude jasno da u tom slučajuuzimate na sebe i posledice. Bog vam po Isusu nudi oproštenje greha imir. Vi možete reći da vam to ne treba. Vi smete da živite bez toga. Ali,onda, nemojte se zavaravati da ćete poslednjih pet minuta vašegživota, na samrti, moći da shvatite šta vam je to Bog čitavog vašegživota nudio. Vi smete da odbijete Božiju ponudu mira u Isusu. Ali,onda morate svu večnost da živite bez mira s Bogom. A to je pakao.

113

Pakao je mesto gde smo se, konačno, rešili Boga. Niko vas više nepoziva. Više vas ništa ne zove. Možda ćete hteti da se molite, ali višene možete. Možda ćete hteti da prizovete Isusovo ime, ali vam onoviše ne pada na pamet. Ne morate da prihvatite poruku koju vamdonosim, možete odbiti da se obratite Isusu. Ali, neka vam bude jasnoda time birate pakao. Imate punu slobodu.

"A vi niste hteli" − kaže Isus stanovnicima Jeru" salima. Ali ih nijeprisiljavao. Međutim, ono što su izabrali bilo je užasno.

... jer su toliko toga doživeli

Treću grupu ljudi koji govore da ne mogu da veruju, čine oni ljudi kojiuvek kao izgovor ponavljaju čudnu rečenicu, koju nikada nisam čuo odžena, uvek samo od muškaraca, a glasi: "Gospodine pastore, tolikosam toga doživeo. Više ne mogu da verujem". A ja ih pitam: "A šta steto sve doživeli? Ni moj život nije bio baš dosadan". "Pa... toliko samtoga doživeo da više ne mogu verovati". To je rečenica koja se provlačipo muškom svetu poput neke aveti. U takvom slučaju, rugam se takvimmuškarcima i kažem: "Vi verujete ono što piše u voznom redu, zar ne?Vi verujete informaciji koju vam daje saobraćajac, zar ne?" Da, kažuoni. "Onda više nikada ne kažite da ne verujete, već recite da više ništane verujete, osim onoga što piše u voznom redu i što saobraćajacgovori. I možete tako nastaviti. Shvatate? A onda im kažem: Vidite,Isus je ušao u moj mračni život pun greha i prljavštine. Došao je u noć,u lutanje. A onda sam spoznao da je on Božiji Sin. Poslao ga je Bog. Ionda sam svoj život predao onome koji je toliko za mene učinio −Isusu. I ako stvarno više nikome i ni u šta ne možete verovati, možeteverovati onome ko je svoj život dao za vas, možete verovati svemuonome što on govori. Njemu možete istinski verovati. Vi verujete tolikotoga, a ne verujete onom jedinom kome se u potpunosti možemopoveriti i na koga se još niko nije požalio. Njemu govorite: Ne! To je

114

komično. I onda govorite kako ste mnogo toga doživeli. Još uvek nistedovoljno toga doživeli!

... zato što su se o nešto sablaznili

Četvrta vrsta onih koji ne mogu da veruju je neka neobična sorta. Oviljudi, navodno, ne mogu da veruju, jer su se sablaznili o crkvu, recimoo učenje crkve.

Ispred mene sedi jedna mlada studentkinja, koja mi izjavljuje: "Jastudiram prirodne nauke", a ja kažem: "Divno, gospođice. A u čemu jestvar?" Ona odgovara: "Gospodine svešteniče, slušala sam jedno vašepredavanje. Osećam da vi imate nešto, što bih i ja želela da imam, alija ne mogu da verujem. Znate, jednostavno ne mogu da progutam sveone dogme, niti instituciju crkve. Čini mi se kao da bih morala daprogutam plast suvog sena!" Nasmejao sam se i rekao: "Gospođice,ne morate da gutate plast sena. Jeste li već nekada čuli za Isusa?" Napotvrdan odgovor, objasnio sam joj: "Šta biste rekli kada bih izjavio daje Isus lažov?" "Ne, to ne verujem!" "Znači, verujete da je Isus govorioistinu?" "Da, to verujem". Nastavljam: "Gospođice, da li postoji osobakojoj biste rekli: verujem da još nikada nisi slagao?" Ona odgovara:"Ne, ne postoji!" "Vidite, gospođice, ta vi već verujete. Izgovorili ste daimate poverenje u Isusa. To je neverovatno! Time sve počinje. Ongovori istinu. Biblija kaže: 'A to je večni život, da upoznaju onoga kogasi poslao, Isusa Hrista'. Nemojte se raspravljati oko dogmi i institucijacrkve. Iz magle ovoga sveta dolazi vam neko u susret. I sve jasnijeprepoznajete tragove eksera i krune od trnja. A sve to govori o tome daje na sebe preuzeo krivicu i voleo vas onako kako vas niko nije voleo.U gledanju na Isusa želeo bih da vam se otvore oči, pa da kažete: 'MojSpasitelju, moj Gospode i moj Bože!' Verovati ne znači progutati nekedogme kao suvo seno, zato što je to pastor rekao. Verovati značiupoznati Isusa Hrista!"

115

"Znate, ja ne mogu da verujem, jer popovi, sveštenici"... Pa, onda,počinje paljba. Pričaju mi onda priče o popovima. Jedan je imao neštosa ženama, drugi je pobegao sa crkvenom blagajnom. Svuda sedogađalo nešto sa sveštenicima i zato ne mogu da veruju. I ondapocrvenim kao rak, jer poznajem samoga sebe. Istina, još nisampobegao sa crkvenom blagajnom, ali da mene ljudi poznaju, ni menene bi uzeli ozbiljno. Šta na to da kažem? Međutim, pazite sada. Nigdeu Bibliji ne piše: "Veruj u pastore, pa ćeš se spasiti". U Bibliji, naprotiv,piše: "Veruj u Gospoda Isusa Hrista, pa ćeš se spasiti!" Sveštenik, akoje kako−tako u redu, onda je putokaz Isusu. Naravno, ima i drugih. Nikod putokaza vam ne smeta ako je malo iskrivljen ili ako ga je kišamalo sprala. Važno vam je da vidite pravac. Ni ja ne bih slušao nekogsveštenika, koji mi ne pokazuje na Isusa, raspetog i vaskrslog BožijegSina. No, ja se ne ljutim na putokaz, i ne spotičem se o njega, jer mipokazuje put cilju. A taj cilj glasi: Isus je došao. On je izvor milosti.Hoćete li na dan velikog suda stati pred Boga i reći: "Gospode Isuse,nisam primio tvoje spasenje, nisam prihvatio oproštenje greha, jersveštenici ništa ne valjaju!" Hoćete li tako da stojite jednog dana predBogom? To mi se čini poput onog dečaka koji je izjavio: "Tako i trebamome ocu što se meni ruke smrzavaju. Zašto mi ne kupi rukavice?"

Ne, moji prijatelji, nije istina kada neko kaže da ne može da veruje.

Postoji jedna veličanstvena Isusova rečenica: "Ako neko želi da činiBožiju volju, taj će znati da li je moja nauka od Boga!" Pitanje je da lihoću početi da budem poslušan i u najmanjoj spoznaji moga života i daje izvršim. Tada ću napredovati.

4. Lek protiv nevere

Da vam, na kraju, kažem još nekoliko reči.

* Molite Boga za prosvetljenje

116

On stoji kraj vas. Recite mu jednostavno: "Gospode, dopusti da dođemverovanju. Dopusti da ugledam svetlo!" On to čuje.

* Računajte s Božijom prisutnošću

Isus je tu. Pođite u tišinu i recite mu: "Gospode Isuse, hoću da tipredam svoj život!" Tako sam to i ja uradio kada sam u svoj svojojbezbožnosti dobio strah pred Bogom, pa sam onda čuo za Isusa.

* Čitajte Bibliju

Svaki dan bar petnaestak minuta budite sami s Isusom. Čitajte Bibliju islušajte šta vam Bog kroz nju govori. Čitajte i slušajte. I onda sklopiteruke i recite: "Gospode Isuse, imam toliko toga da ti kažem. Ceo svojživot neću s tim završiti. Ti mi pomozi!"

* Potražite zajedništvo

Potražite zajedništvo s ljudima koji, kao i vi, svom ozbiljnošću žele dabudu hrišćani! Nemojte ostati sami! Ne postoje solo−hrišćani na putuprema nebu! Potražite zajedništvo s hrišćanima koji su na istom putukao i vi!?

117

Kako da zivim svoj zivot, ako me stalno prate krivica i propusti?

Kako da živim svoj život,ako me stalno prate krivica i propusti?

U Virtenbergu (Wurtenberg) često se čuje jedna tipična rečenica: "E,sada više nema šale!" Kod ove naše teme i ja bih rekao: E, sada višenema šale! Sada je ozbiljno!

Kako da živim svoj život ako me stalno prate propusti i krivica? Prvo,moram vam reći da nije tačno da nas krivica i propusti neprekidnoprate. Zbog toga sam i toliko srećan, da vam smem govoriti o jednojvelikoj i divnoj stvari, o jednom poklonu koji usrećuje i obogaćuje ljude.To je nešto što nigde ne možemo kupiti, ni u jednoj državi sveta. Daste milijarder i da ste spremni da utrošite sav novac − to ne biste moglida kupite! To ne možete dobiti ni nekim vezama. Ono što se danas nemože kupiti, obično se može dobiti preko veze. Ali, ovu divnu stvar, okojoj vam danas govorim, ne možete dobiti nikakvim vezama. Nepostoji nikakva mogućnost da sami nabavite tu stvar. Možete je dobitisamo kao poklon, zabadava. A ta divna, velika, čudesna stvar, o kojojželim da govorim, koju ne možete niti kupiti, niti dobiti preko veze, zovese − oproštenje greha.

Znam, mnogi od vas su sada razočarani i misle: "Oproštenje greha?" Iodmah se pitaju:

1. Zar mi je to potrebno?

Uveren sam da će polovina vas reći: "Oproštenje greha? Nemapotrebe". Neki mladić mi je to nedavno ovako objasnio: "Živimo uvremenu u kojem se putem reklama stvara potreba. Naši pradedovi

118

ništa nisu znali za žvakaću gumu, niti za cigarete. Bezgraničnomreklamom na televiziji, radiju i štampi, postepeno više i ne možemo dabudemo, na primer, bez cigareta. Budi se potreba, a onda je prodajasigurna!" Mladić je nastavio: "I crkva to radi. Crkva objašnjava ljudimada im je potrebno oproštenje greha, i onda ga i prodaje. Shvatate?Nama to uopšte nije potrebno, ali vi budite potrebu za oproštenjem, dabiste prodali svoju robu!" Je li to stvarno tako? Recite, idete ulicom ioslovite prolaznika: "Dobar dan, kako se zovete? Majer? GospodineMajer, da li vam je potrebno oproštenje greha?" On odgovara:"Gluposti. Trebam dve hiljade maraka, a ne oproštenje greha!" Da li jeto tačno? Da li se budi potreba, koja, zapravo, i ne postoji, da bismo saBiblijom odgovarali?

Kažem vam, to je strahovita varka. Ništa nam nije više potrebno odoproštenja greha. Ko misli da mu oproštenje greha nije potrebno, taj nepoznaje svetog i strašnog Boga. Toliko se govorilo o Božijoj ljubavi, daviše i ne znamo, a to piše u Bibliji, da je Bog i strašni Bog. Probudiosam se iz života greha kada sam odjednom shvatio da treba da sebojim Boga. A ko govori da mu oproštenje greha nije potrebno, tajnema pojma o živom Bogu, koji može da i telo i dušu uništi u paklu.Jeste, da bude večno izgubljen. To kaže Isus, koji to sigurno zna. Aako čitav svet govori da to ne veruje, onda će, eto, čitav svet bitiizgubljen. Isus zna šta se nalazi iza zavese. A on nas usrdnoupozorava da ne propadnemo. I eto, tu smo sa svojim gresima iusuđujemo se reći: "Meni oproštenje greha nije potrebno. Crkva samobudi potrebu koja uopšte ne postoji!" Gluposti! Ništa nam nijepotrebnije od oproštenja greha.

Da vam ispričam jedan doživljaj. Govorio sam na jednom ogromnomskupu u lepom gradu Cirihu, u kongresnoj dvorani. Mnogi su morali dastoje kraj zidova. Dva čoveka su mi posebno zapala u oči, jer su takoveselo čavrljali. Jasno se videlo da su došli samo iz radoznalosti.Jedan je imao lepu kozju bradicu. Počeo sam svoje predavanje sačvrstom odlukom da govorim tako da i ova dva gospodina slušaju! Oni

119

su, zaista, s interesovanjem slušali. Ali, kada sam prvi put izustio"oproštenje greha", onaj čovek sa kozjom bradicom se podrugljivonasmešio i šapnuo nešto svom susedu. Kao što sam rekao, bila je toogromna dvorana. Ona dvojica bila su vrlo daleko od mene. Nisammogao da čujem šta su govorili, ali sam to shvatio po izrazu lica.Rekao je, recimo: "Oproštenje greha! Tipična sveštenička fraza! Za imesveta!" A pri tome je, sigurno, mislio: "Pa, ja nisam neki kriminalac.Meni oproštenje greha nije potrebno!" I vi tako mislite, zar ne? Ja serazbesnih. Znam da bes pred Bogom nije ispravan. Ali, ipak me jesavladao. Rekoh: Trenutak, molim. Napravićemo sada pola minutapauze. A na postavljeno pitanje svi treba da odgovorite sa da ili ne. Dali za svu večnost hoćete da se odreknete oproštenja greha, jer vamoproštenje greha nije potrebno? Da ili ne?" I onda sam, zajedno s onihhiljadu ljudi, za pola minuta ostao u totalnoj tišini. Odjednom vidim kakočovek sa kozjom bradicom bledi, kako se čak pridržava za zid. Kolikose čovek uplašio! Sigurno je shvatio. Sada govorim da nisam nekirazbojnik, ali u samrtnom času, kada više nema šale, želeću da imamoproštenje greha. Ne bih želeo da budem bez toga u večnosti! Ni vi,zar ne?

U svom životu nebrojeno puta čuo sam rečenicu: "Činim što je pravo inikoga se ne plašim!" Zamislite, tu rečenicu nikada nisam čuo odosobe ispod četrdeset godina. Mladi ljudi sasvim tačno znaju da unjihovom životu ima mnogo krivice. Tek pošto smo bezobzirno uništilisvoju savest, uveravamo sebe da možemo verovati u ovu varku iizjavljujemo: "Činim što je pravo i nikoga se ne plašim!" A ja tadaobično kažem: "Sigurno imaš preko četrdeset godina. To jezakrečavanje krvnih sudova. Govoriš tako, jer ti je savest mrtva".Znate, dok god naša savest nije mrtva, znamo sasvim tačno da namništa nije potrebnije od oproštenja greha.

Pre nekoliko godina u Esenu sam nastupio sa Bilom Halijem (BillHalley), američkim rok pevačem, i njegovom grupom. U ogromnoj hali"Gruga" slušalo ga je na hiljade mladih ljudi. Kod prve pesme još su

120

slušali, kod druge su se već pokrenuli, kod treće su polako, ali sigurnopočeli da demoliraju halu. Šteta je iznosila oko 60.000 maraka. Posletoga, neki mladi policajac mi je rekao: "Sedeo sam napred i morao samda se držim za stolicu, inače bih im se pridružio". Sledećeg dana samprolazio centrom grada. Ugledah tri tipa, koji su, po mom mišljenju,sigurno učestvovali u prethodnoj večeri. Pristupim im i kažem:

"Dobar dan! Kladim se da ste sinoć i vi bili kod Bila Halija?" "Jasno,gospodine pastore!" A ja začuđeno: "O, zar se poznajemo? Baš lepo.Recite mi, molim vas, ja to ne razumem, zašto ste, zapravo, demoliralihalu?" Znate šta su mi odgovorili: "Gospodine Buš, sve je to očaj, čistiočaj!" "Očaj! A zbog čega?" Odgovor je glasio: "E, to ne znamo".

Veliki danski teolog Seren Kergjegor (Sören Kierkegaard) pričao jekako je kao dete veoma često sa svojim ocem odlazio u šetnju.Ponekad bi se otac zaustavio i zamišljeno posmatrao svoga sina.Zatim bi rekao: "Drago moje dete, u tvojoj unutrašnjosti se krije tihiočaj". Kada sam to čitao, pomislio sam da, ako je čovek već četrdesetgodina sveštenik velegrada, onda zna da se to odnosi na svakoga.

A sada da vas upitam da li i vi poznajete taj unutrašnji očaj života?Reći ću vam odakle dolazi. Hajde da krenemo na istraživačkoputovanje u svoje sopstveno srce. Koristiću sliku. Kao sveštenikRurske oblasti, često sam se spuštao u rudnik. To je nešto lepo. Dajuvam radničko odelo, stavljate zaštitni šlem i onda jurite liftom u dubinu,recimo, do osmog sprata ispod zemlje. Može li i dalje? Naravno, alidalje se ne ide, jer je dole "močvara". Za vreme svog boravka u Esenu,doživeo sam da je sajla lifta pukla, pa je lift jurio dalje, sve do močvare.Užasno!

Ova močvara u rudniku postala mi je slika za ljude. Svi oni znaju da unašem životu postoji više nivoa. Recimo, spolja možemo da ostavljamosasvim veseo utisak, ali iznutra izgleda sasvim drukčije. Možete senasmešiti, a da u isto vreme budete nasmrt tužni. Čovek može da se

121

pretvara, kao da od šale savladava sve prepreke u životu, a da mu sena dnu duševnog života, na dnu srca usadio duboki očaj. To govorelekari, to govore filozofi, to govore psiholozi, to govore psihijatri. Otome se govori na filmu i u romanima. Jezivo je kako se ponekad tu itamo dižu očaj i strah. Neki psihijatar mi reče: "Nemate pojma kako jemoja ordinacija puna očajnih mladih ljudi!" No, najveći broj ljudi nepostavlja pitanje odakle taj očaj i strah, samo pokušavaju da ga seotarase, recimo, alkoholom. A ako žele da se suoče sa činjenicama,doživljavaju brodolom.

Čini nam se kao da smo tek u našem vremenu otkrili činjenicu da nadnu čovečijeg srca čuči očaj. Začuđuje da je Biblija to ustanovila jošpre tri hiljade godina. Ona kaže: "Podmuklije od svega je srce, jedvapopravljivo!" Vidite, Biblija navodi i neke razloge: da smo od pada ugreh daleko od Boga, da od tada, zapravo, živimo izvan svog elementa− znate, Bog je naš element, da se u biti plašimo presude živoga Boganad našim životom. No, najdublji uzrok dubokog očaja našega srca jenaša krivica, naša krivica pred Bogom. To je veliki problem našegaživota, sa kojim sami nikada nećemo izaći na kraj. To i osećamo. To ijeste uzrok tog dubokog očaja našega srca.

Da li nam je oproštenje greha potrebno? Naravno da nam je potrebno.Ništa nam nije potrebnije od toga.

A šta je to greh? Greh je odvojenje od Boga. Već smo se rodili kaogrešnici. Dozvolite da iznesem jedan primer.

Jedno englesko dete, koje se rodilo za vreme rata, nije imalo ništaprotiv Nemaca, ali pripadalo je neprijatelju. Tako se i mi po prirodirodimo na strani koja je neprijateljski orijentisana prema Bogu. Tastrana je ovaj svet. Znači, već od rođenja odvojeni smo od Boga.Međutim, sve više se otuđujemo od Boga tako što zidamo zid krivice.Svaki prestup protiv Božijeg zakona je poput kamena kojim zidamo.Tako je greh strašna stvarnost.

122

Da vam ovde ispričam kako sam prvi put shvatio da je greh jezivastvarnost i da nije moguće popraviti ni jedan greh. Imao sam divnogoca, s kojim me je povezivao divan odnos. Jednog dana našao sam seu potkrovlju naše kuće. Radio sam na jednom ispitnom zadatku, kadme neko pozva od dole: "Vilhelme!" Znate, tako se zovem. Promolimglavu kroz prozor i pitam oca koji me zove: "Šta se desilo? Gde gori?"A on kaže: "Moram u grad. Hoćeš li da me pratiš. Udvoje je lepše". A javičem od gore: "Ah, tata, upravo radim na teškom ispitnom zadatku.Baš mi se ne ide". "Onda ću otići sam!" − odgovori mi. Posle četrnaestdana bio je mrtav. Tada je bio običaj da mrtvac do sahrane leži u kući,a mi sinovi čuvali smo posmrtnu stražu kraj otvorenog odra. Noć je.Sve je tiho. Svi spavaju. Samo ja sedim kraj otvorenog mrtvačkogsanduka. Odjednom mi pada na pamet kako me je otac pre četrnaestdana molio da ga pratim u grad. A ja sam rekao da ne mogu. Sada gagledam i kažem: "Ah, oče, molim te, ponovi još jednom. Ako hoćeš daidem i sto kilometara s tobom, pridružiću ti se!" Ali, usta ostaju nema. Itada sam shvatio − ta beznačajna neljubaznost jeziva je stvarnost kojukroz čitavu večnost ne mogu da poništim.

Šta mislite, koliko krivice ima u našem životu. Koliko propusta? Kakoda izađemo na kraj sa životom, kada nas neprekidno prate krivica ipropusti? Stvarno, ne možemo izaći na kraj sa životom bez oproštenjagreha. Često zamišljam kako je to. Polako i na mene dolazi red. Moždase držim još neke drage ruke. Ali, onda i nju moram da pustim. A tadadolazi trenutak kada će životni brod uploviti u veliko ćutanje pred Boga,pred njegovo lice. Verujte mi! Stajaćete jednom pred njim. Sa svomsvojom krivicom, sa svim svojim propustima stojite pred živim i svetimBogom. Biće to užasno kada primetite da ste poneli svu svoju krivicu isve svoje propuste!

Da li nam je potrebno oproštenje greha? Ništa nam nije potrebnije odoproštenja greha, potrebnije nam je od svakodnevnog hleba!

123

2. A gde da ga nađem?

Da li postoji mesto gde se briše prošlost? A ako postoji, gde je ono?

Upravo sam vam ispričao priču sa svojim ocem. Ja više nikada nemogu popraviti svoju krivicu. Shvatate li? U biti ne možemo popravitinijednu našu krivicu. Pred Bogom ostaju posledice. Dug se naplaćuje.Bir je jedan čovek, zvao se Juda. Prodao je Isusa za tridesetsrebrnjaka. I onda mu je iznenada sinulo: "Pogrešio sam!" Vraća seljudima kojima je Gospoda izdao. Vraća im novac i govori: "Učinio samnepravdu. Uzmite novac natrag. Hoću sve da popravim!" A oni sležuramenima i kažu: "Šta se to nas tiče? To je tvoja briga!" Možete da seobratite kome god hoćete. Uvek ćete čuti odgovor: "To je tvoja briga!"

Da li je, uprkos svemu tome, moguće izbrisati i likvidirati krivicu ipropuste? Postoji li oproštenje greha?

Moji prijatelji, evo vam odgovora biblijskih ljudi. U jedan glas, uslavopoju, od početka Starog zaveta, pa do kraja, odzvanja melodijaBiblije: Postoji oproštenje greha!

Gde? Pođite sa mnom pred gradske kapije Jerusalima, na brežuljakGolgotu. Ne obraćajte pažnju na masu ljudi, niti na razbojnike s leve idesne strane krsta, a ni na rimske vojnike, već na čoveka koji visi nakrstu u sredini. Ko je taj čovek u sredini? On nije jedan od nas. Jednomse suočio sa masom ljudi i rekao: "Ko me može optužiti za neki greh?"Nije znao ni za jedan greh. Niko od nas ne bi se usudio da ovako neštopita. Zatim su ga uvukli u sudski proces. Saslušali su ga rimske sudije ijevrejski savet. I ništa na njemu nisu pronašli. On nije jedan od nas!Njemu nije potrebno oproštenje greha. A, ipak, visi na krstu! Ko je tajčovek? Nije izašao iz sveta ljudi. On je iz one druge dimenzije, došaoje k nama iz Božijeg sveta. Govorim o Isusu, Božijem Sinu. A on visi nakrstu! Zašto? Zbog čega? Moji prijatelji, Bog je pravedan. On mora dakazni greh. Tako je bacio greh na svoga Sina i osudio ga na Isusu.

124

"Kazna leži na njemu, našega mira radi!" To je veličanstvena porukaBiblije. Božiji sud počiva na tom Isusu, da bismo mi imali mir! Evo, naovom mestu postoji oproštenje greha!

Gde mogu da se rešim svoje krivice? Gde ću zadobiti mir s Bogom?Pod Isusovim krstom. "Krv Isusa Hrista, Božijeg Sina, očišćava nas odsvakoga greha!^ Kako bih želeo da to shvatite!

Pojavila se jedna zanimljiva knjiga. Napisao ju je Amerikanac VilijemHal (William L. Hull). Bio je sveštenik koji je trinaest puta posetiomilionskog ubicu Adolfa Ajhmana (Eichmann) u toku njegove robije ivodio dugačke razgovore s njim. Čuo je njegove poslednje reči, pratioga do vešala i bio prisutan kada su njegov pepeo rasuli poSredozemnom moru. Objavio je sadržaj svojih razgovora s Ajhmanompod naslovom "Borba za jednu dušu". U početku, on izveštava kakomu je stalo da spasi ovog strašnog grešnika da ne bi dospeo u pakao. Ipotresno je kako je taj čovek, koji je, sedeći za svojim pisaćim stolom,ubio milione ljudi i naneo užasne nevolje čitavom svetu, do poslednjegtrenutka govorio: "Meni ne treba niko ko će umreti za mene! Nije mipotrebno oproštenje greha! I neću nikakvo oproštenje greha!"

Hoćete li da idete tragom jednog Ajhmana i da tako umrete? Ne? Akoto ne želite, onda se obratite svim svojim srcem Isusu, Božijem Sinu,koji jedini na ovom svetu može da nam oprosti grehe, jer je zato umro.da bi ih isplatio.

Dok je sveštenik Hal razgovarao s Ajhmanom, skoro mu se smučilo datom čoveku ponudi oproštenje greha po Isusovoj krvi. Da li bi, čak, i onmogao da dobije oproštenje greha? Da! Da! "Krv Isusa Hrista, BožijegSina, očišćava nas od svakog greha". Ali, moram taj greh priznati, daga kažem Isusu, da pogledam na krst i shvatim:

"Ta krv nek' bude život sav,vrelo mi radosti,

125

po njoj ću biti pred Bogom pravi sjat' u svetlosti!"

Biblija koristi uvek nove slike da nam objasni kako nam to raspeti ivaskrsli Gospod Isus oprašta grehe. Isus nije ostao u smrti, nego jetrećeg dana vaskrsao. Nadam se da znamo da on živi! Biblija, naprimer, koristi i sliku građanina. Neki građanin se obavezuje da mezastupa, pa u slučaju da ja ne mogu da platim, on to mora da učini. Toje uvek tako u životu! Neko mora da plati. A zbog svakog greha unašem životu nastaje obaveza pred Bogom. Biblija govori: "Plata zagreh je smrt!" Bog kao naplatu za naše grehe zahteva našu smrt! Ali,evo Isusa. On za naš greh odlazi u smrt, da bismo mi imali život. Onpred Bogom postaje naš jamac. Sada važi sledeće: ili plaćate za svojgreh u paklu, ili dolazite Isusu i kažete: "Gospode Isuse, prihvatamčinjenicu da si ti za mene platio!" Pesnik Voltersdorf to priznaje u svojojpesmi:

"Znam samo jedno, jamac dođe,krivicu moju i greh moj plati!Račun je plaćen do poslednje pare!"

Biblija koristi i sliku otkupljivanja, Recimo, neki čovek je dospeo u šakerobovlasnika. Ne može sam sebe da iskupi. Tada na tržnicu robovadolazi prijatan gospodin. Vidi roba i srce mu se steže od sažaljenja."Koliko staje rob? Otkupiću ga!" Od tog trenutka rob je slobodan. Odtrenutka kada je isplaćen poslednji novčić. Gospod Isus je za vas naGolgoti isplatio sve do poslednje pare. Verujte to i recite: "Gospode,evo mojih greha. Verujem da si ih uništio". Isus iskupljuje, Isusoslobađa robove greha. Pesnik Hiler (Hiller) peva:

"Tresi su oprošteni,to reč je što život znači!Ime Isus je pravi lek bolnoj duši,koja ga traži!"

126

Biblija donosi mnoge slike. Koristi sliku pomirenja. I najveći poganinzna da mu je potrebno izmirenje. Zbog toga u svim religijama postojimore sveštenika koji prinose žrtve pomirnice. Ali, Bog priznaje samojednu jedinu žrtvu pomirnicu: "Gle, jagnje Božije, koje ponese grehesveta!" Mnogi sveštenici su prineli mnoge žrtve. A Isus je samsveštenik, koji nas izmiruje s Bogom. On sam je i žrtva, koja nasizmiruje s Bogom. Jedino nas on može izmiriti s Bogom. Albert Knap(Knapp) govori u jednoj pesmi:

"Nek' mi pred očima večno stoji,da kao jagnje krvav i tihna krstu visi i još na mene mislikad uzviknu: Sve se svrši!"

Biblija koristi i sliku pranja. Jedan hrišćanin piše drugome: "On nas ljubii svojom krvlju pere od naših greha!" Poznajete priču o izgubljenomsinu, koji je, konačno, stigao do najveće prljavštine, do svinja. Mnogi sutako završili − kod svinja. Čovek ima samo jedan komentar: Šteta! Ali,izgubljeni sin dolazi svesti, i onakav kakav je, trči kući, ocu u naručje.Nije se prvo očistio. Nije sebi kupio novo odelo i nabavio nove cipele.Došao je onakav kakav je bio. Otac gaje očistio i dao mu novo odelo.Mnogi ljudi misle da moraju prvo da postanu dobri, pa tek onda mogupostati hrišćani. Mi smemo da dođemo Isusu onako prljavi kakvi jesmo.Dođite Isusu onakvi kakvi jeste. On će vas oprati. Sve će učiniti novim!"Krv Isusa Hrista, Božijeg Sina, čisti nas od svakog greha!" Takosvedoči apostol Jovan. A to svedočimo i mi!

Svakako, ne mogu da vam nabrojim sve slike iz Biblije. Ali, valjda ćetesami početi da je čitate, pa ćete sve više upoznavati slavnu vestoproštenja greha.

Kako da izađemo na kraj sa životom, kaca nas krivica i propustineprekidno prate? Ja ne mogu da izađem na kraj! Ali, izlazim na krajkada pronađem Isusa i kada po njemu doživim oproštenje greha. Tada

127

će prestati duboki očaj i strah. Izručiti se Isusu, to nije neki strašanposao. Videćete i sami. To vam je kao kada vas izvedu iz podrumastraha u svetli, prolećni sunčani zrak Božije milosti. A to vam od srcaželim!

Znači, da li trebamo oproštenje greha? Da! A gde ću to postići? KodIsusa, raspetog i vaskrslog Spasitelja!

3. Kako dobiti oproštenje?

Nadam se da će neko sada pomisliti: "Pa, to je veličanstveno! Mora daje divno imati oproštenje greha. Ali, kako do toga doći? O tome ne pišunijedne dnevne novine, nikakav savremeni roman nas o tome neobaveštava, nijedan film mi to ne govori! Kako ću ga pronaći?" Kako?

Tu čovek jedan drugome ne može baš mnogo pomoći. Verujem da ćebiti najbolje da još danas odete na neko tiho mesto i prizovete Isusa.On je vaskrsnuo! On živi! U Bibliji se ljudi koji su došli verovanju,opisuju kao oni koji prizivaju ime Gospodnje. Pođite i jednostavno gaprizovite!

Sigurno znate izraz "nazvati". Znači, imate direktnu liniju s Isusom. Ali,kod vas je već odavno ta linija mrtva. Imate direktnu vezu sa Isusom,ali je, možda, još nikada niste koristili! Šteta! Pozovite ga! Ne moratedugo ni da birate, samo recite: "Gospode Isuse!" i on je već na vezi.Već je tu. Vidite, to je molitva.

A šta, onda, da kažete? Sve što vam je na srcu. Recite mu: "GospodeIsuse, imam sumnjive veze sa nekim osobama. Ne mogu da ih serešim. Ali, znam daje to greh. Gospode Isuse, pomozi mi! GospodeIsuse, u mom biznisu nije kako treba. Poreska prijava nije u redu. Ali,ne znam kako da to promenim, jer ću, inače, bankrotirati. GospodeIsuse, pomozi mi! Gospode Isuse, nisam veran svojoj ženi. Ne moguprekinuti vezu sa svojom ljubavnicom. Gospode Isuse, pomozi mi!"

128

Razumete li? Smete da poverite Isusu, preko ove veze, ono što nebiste odali nijednom čoveku! On sluša. Iščistite sve. To je oslobođenje.Recite mu svu svoju krivicu!

Pitajte ga: "Gospode Isuse, pastor Buš mi je rekao da će tvoja krv sveurediti. Da li je to istina?" Recite mu to. Pozovite ga još danas! Počniteda razgovarate s Isusom preko veze koja je odavno mrtva,neiskorišćena. Neka se linija usija. Možete da razgovarate s njim.Dođite ljudima koji prizivaju Isusovo ime!"

Reći ćete: "Ali, ja sam mu rekao sve, a on mi ništa ne govori!" Govorivam u svakom slučaju. Pazite! Reći ću vam liniju na kojoj on razgovaras vama: Novi zavet! Čitajte kasnije i Stari zavet. Ali, nemojte s njimpočinjati, to je u početku preteško. Počnite s Novim zavetom,konkretno s Evanđeljem po Jovanu. Čitajte, zatim, Evanđelje po Luki.Počnite da čitate kao izveštaj nekog događaja u časopisu. I primetićeteda on govori! Tu se Biblija razlikuje od svih drugih knjiga. Preko ovelinije s vama govori živi Gospod!

Neko mi reče: "Ako hoću da čujem Boga, idem u šumu". Ja muodgovaram: "To je besmislica. Kada ja idem u šumu, ja čujem kakodrveće šušti i ptice pevaju, kako potok žubori. To je divno. Ali, šumavam ne kaže da li su vam gresi oprošteni i da li ćete dobiti novo srce ilida li vam je Bog milostiv. To Bog govori samo preko Biblije!"

Uzmite sebi svakog dana četvrt sata za Isusa. Pozovite Gospoda Isusai recite mu: "Gospode Isuse, danas mi predstoje veliki zadaci. Samneću moći da izađem na kraj". Recite mu sve. Otvorite, zatim, Novizavet i pročitajte pola poglavlja. Odjednom, shvatićete, pošto ste moliliIsusa da vam govori, daje pročitana Božija reč za vas. Podvucite to.Najbolje da uz taj stih zapišete i datum.

Jednom sam kao mladić došao u neku kuću. Na klaviru je ležala

129

Biblija. Kada sam je uzeo u ruke, ustanovio sam da je na mnogimmestima podvučena crvenom i zelenom olovkom i sa mnogo datumapored tekstova. Radilo se o velikoj porodici, pa sam pitao: "Čija je ovoBiblija?" "O, to je Biblija naše Emi". Pogledao sam tu Emi i − oženio ses njom. Hteo sam devojku koja je shvatila da Isus preko te linijerazgovara, i ni preko koje druge.

Znate, pozli mi kada se ljudi nad Biblijom svađaju. Kažu: "I Bibliju sunapisali ljudi", i sve takve gluposti.

Za vreme prvog svetskog rata jedno vreme sam bio telefonista. Tadajoš nismo poznavali bežičnu telegrafiju. Imali smo male aparate, nakoje bismo priključili žice. Jednog dana morao sam da se čujem nanekom brdu zbog izviđanja. Zaklon još nije bio izgrađen. Legao sam nazemlju i pokušao da uspostavim vezu s baterijom, Iznenada videh kakomi u susret ide neki lakše ranjeni pešak. Ja mu dovikujem: "Čoveče,lezi! Otkrili su nas! Pucaće!" Bacio se na zemlju, dopuzao do mene irekao: "Metak me je samo okrznuo. Sada ću moći kući... Nego, kakva tije to stara krntija, neka starudija. Kontakti su labavi i tamo je neštoodlomljeno". Pukao mi je film: "Ej, zaveži! Nemam vremena da slušamtvoju kritiku. Moram da pazim na vezu!" Tako vam je to i sa Biblijom.Hoću da čujem Isusov glas. I onda dolaze oni koji mi kažu: "I Bibliju supisali ljudi". A ja im kažem: "Ućutite već jednom! Ja čujem Isusov glas!"

Znači, ne dajte se zaglupljivati. Isus govori preko ove linije. I potražitezajedništvo s ljudima koji žele da idu istim putem. Vidite, kada tu i tamou svojim razgovorima kažem tako nešto, onda mi odvrate: "O, to jesamo za bake i deke. U crkvi ima samo starih ljudi". I zbog toga seradujem da sam duže od trideset godina bio omladinski pastor i dasam upoznao mnoge mlade ljude, koji vam mogu potvrditi ono što samvam govorio, to jest, da postoji oproštenje greha i da je moguće sIsusom razgovarati, kao i to da on odgovara.

Potražite zajedništvo ljudi, koji, kao i vi, imaju iskustvo sa Isusom. Da,

130

moguće je pronaći ljude koji su sa Isusom na putu prema nebu.

Taj Isus sada stoji pred vama i poziva vas: "Hodite k meni svi koji steumorni i opterećeni. Ja ću vam dati odmor. Mogu da vam darujemoproštenje greha!"

131

Kako da izadem na kraj sa zivotom kada mi drugi idu na zivce?

Kako da izađem na kraj sa životomkada mi drugi idu na živce?

Tema baš nije sasvim tačna, jer, drugi nam svakako idu na živce!Sigurno postoji neko ko vam ide na živce, zar ne? Usuđujem se pitatida li ima nekoga kome nikada i niko ne ide na živce? Nema takvog. Danam drugi idu na živce, to nije pitanje, već potvrda. Jesam li u pravu?O da, mi jedan drugome stalno idemo na živce. Ne baš svi. Na primer,moja žena mi ne ide na živce. Ali, ima drugih, koji mi stalno idu naživce. Ima li takvih i među vama? Sigurno da ima. I tako, mučimo jedandrugog. U porodicama, među susedima, u preduzećima, pa čak i međuhrišćanima stalno neko nekome ide na živce. Mnogi bi mogli da kažu:"Bilo bi mi divno da nema ovoga ili onoga". Onaj drugi nije samo trn uoku, već trn u životu. I o tome mora jednom da se govori. Kako daizađem na kraj sa životom, kada mi drugi idu na živce?

Moji prijatelji, celu ovu stvar valja staviti u veći okvir. Recimo, nekokašljuca, a, u stvari, ima rak na plućima. Tada ne pomažu bomboneprotiv kašlja. Mora da dođe do dublje dijagnoze, pa i terapije. Shvatatesliku? To što jedan drugome idemo na živce, samo je znak da jeorganizam čovečanstva bolestan. Ono, ići jedan drugome na živce imadublje razloga nego da je, recimo, sused malo nezgodan. I zbog togamoram čitavu stvar da stavim u jedan veći okvir. Pokazaću vam da jeići jedan drugome na živce simbol za bolest čovečanstva.

1. Svet u kojem živimo

Vidite, ja svoj pogled na svet nalazim u Bibliji. I nalazim da je to jedinomoguće. Svi drugi pogledi na svet postaju netačni nakon dvadeset

132

godina starosti.

Biblija kaže da je svet bio savršen kada ga je Bog stvorio. Tada Adamnije išao na živce Evi, niti obrnuto. Postojao je savršeni sklad. Naročitoživi Bog nije išao na živce ljudima. Shvatate? Činili su jednu celinu.Bog i ljudi i ljudi međusobno. Nije bilo nikakvih pukotina.

I onda nas Biblija izveštava da je na početku istorije ljudskog rodadošlo do jedne prakatastrofe. Biblija je naziva padom u greh. Ljudi suse našli u kušnji. Nije trebalo da jedu plodove s jednog određenogstabla. To im je Bog bio zabranio! Ali, mamilo ih je to da čovek možeda bira − i izabrao je zlo, neposlušnost. Uzima od zabranjenog ploda. Iu istom trenutku pada u greh. Dolazi do raskida veza između Boga iljudi. Bog tera čoveka iz raja i postavlja heruvina pred kapiju. Od tadasmo odvojeni od Boga. Od tada idemo Bogu na živce − i Bog nama.Razgovarajte samo s ljudima o Bogu. Postaju nervozni. "Prestanite većjednom da o tome govorite. Ko zna da li on uopšte postoji!?" IzmeđuBoga i čoveka nastala je jedna ogromna provalija. Nije ni to sve. Istogtrenutka dolazi do raskida odnosa i među ljudima. To se jasno vidi kodAdamove dece. Tada su ljudi počeli da idu jedan drugome na živce.

Dva brata, braća i sestre, često idu jedni drugima na živce. Kain i Aveljsu bili veoma različiti. Možda ne bismo mogli reći ni zašto. Jednogadana je Kain, koji je, inače, bio zemljoradnik, otišao na njivu. Evo iAvelja. Mogu zamisliti kako se Kainu okreće u stomaku! "Neka mi seskloni s očiju. Ne mogu da ga vidim!" A Avelj mu čak i prilazi i govorimu nekoliko reči. I Kain uzima motiku i jednostavno udara Avelja poglavi. Došao je k sebi tek kada je sve bilo gotovo − kad mu je bratmrtav ležao na zemlji. Moji prijatelji, mi smo svi civilizovani i zato se neubijamo motikama. Istina, ako čitate novine, saznaćete i za takvedogađaje. Kada se setim onih velikih suđenja zbog masovnih ubistavau Trećem rajhu, pomislim kako su samo slični Kainu. Ljudska mržnja. Itako se ubijaju na hiljade. Dakle, Kain dolazi k sebi, ali Avelj već ležimrtav pred njim. Malo se trgnuo. Ali, onda je hladnokrvno iskopao

133

plitku raku i ubacio mrtvo telo. Pokriva ga zemljom. Obazire se iustanovljava da nikoga nema, da ga niko nije video. Mi ljudi uvekmislimo da nas niko ne vidi, pa što niko nije video, kao da se nije nidogodilo. Kakve sve mračne stvari ljudi vuku sa sobom. Kain odlazi.Ipak, malo ga prolazi jeza. A onda čuje glas: "Kaine!" "Ko me to sadazove?" "Kaine!" Sada mu već žmarci idu niz leđa. Odjednom, jasno muje ko ga zove. Živi Bog! On je bio prisutan. On je bio nemi posmatrač."Kaine! Gde ti je brat Avelj?" Kain pokušava još i da se brani: "Zar samja čuvar svoga brata?" A Bog kaže: "Kaine, krv tvoga brata Avelja viček meni iz zemlje".

Vidite, ovaj događaj nam jasno kazuje kako je od pada u greh sveslomljeno. Ljudi su se razišli. Idemo jedan drugome na živce. Razišli suse i Bog i ljudi. Bog ide Kainu na živce, baš kao što i nekima od vas idena živce. Ali, nekako ne možemo da se oslobodimo svog bližnjeg, a niBoga ne možemo da se rešimo. Eto, to je svet u kojem živimo.

2. Reči ne pomažu

Ne, reči nikako ne pomažu. Recimo, ne pomaže kada govorimo onekom "dragom bogu". Između nas i Boga postoji zid, provalija. Zavreme rata, dok je gorela moja kuća i pola grada Esena, dojurila jejedna žena i vikala na mene: "Kako može vaš Bog da dopusti takonešto?" Odgovorio sam joj: "Moj Bog to može. Možda je Bog vašneprijatelj". Od pada u greh sve je rastrgnuto. Bog i čovek. Razišli smose s Bogom. I to je najdublji razlog zašto nam i ljudi idu na živce. Akoimate nekog suseda koji vam ide na živce, onda je za to kriv pad ugreh i to što smo se mi ljudi odvojili od Boga. I tu ne vrede nikakve reči.

Nedavno sam bio na švajcarskoj granici. U graničnoj kućici otkrio samzgodan plakat. Pisalo je: "Zajedno je bolje!" Naravno da ovaj plakat,rekoh u sebi, ne pomaže kada mi neko ide na živce. Ili, pročitao samna jednom drugom posteru: "Budite učtivi jedan prema drugome!"Amerikanci svuda lepe nalepnice "Keep Smiling" − nasmešite se! Ali, u

134

suštini to ništa ne popravlja. Jesam li u pravu? Reči ne pomažu.

Još se sećam kako sam odlazio u jednu porodicu u kojoj su sve niti bilepokidane. Svako sa svakim je bio u svađi. Čitava porodica je stanovalau jednom mestu i svi su bili u zavadi. U svom velikom oduševljenju,jedno veče sam ih sve okupio i pokušao da ih izmirim. Govorio sam igovorio. U devet sati uveče svi su jedan drugome pružili ruku u znakizmirenja. Kako sam bio srećan. Govorio sam sebi: "Bićeš ti jednogadana odličan pastor. Eto, već si tako dobro počeo". Radosno sam sevratio kući i zaspao. Ujutru susrećem mladu ženu iz te rodbine. Kažemjoj: "Zar sinoć nije bilo divno!?" "Divno!? Zar ne znate šta se sinoćdogodilo?" Prebledeo sam. Na putu do kuće svi su se opet posvađali.Ali, sada je bilo gore nego ranije. Smejete se? Ja se nisam smejao.Tada sam shvatio kako je pad u greh užasna stvarnost. Shvatio samkako smo se posvađali s Bogom i s ljudima i da tu ne pomaže nikakvonagovaranje.

Često mi ljudi pišu: "Dragi gospodine pastore, imam neke rođake kojižive u svađi. Da li biste ih posetili?" Ja odbijam, jer znam da nepomaže nikakvo nagovaranje. Setite se sada svih onih ljudi koji vamidu na živce. Mogao bih dugo da ih nagovaram i ništa ne bi pomoglo.To je ono užasno. Naravno, smešno je kada to posmatrate sa strane.Evo jedne slike. Nalazim se u jednoj porodici. Ulazisedamnaestogodišnji sin, tanak, u levisicama, dugačke kose. I prostovidim kako se ocu diže kosa na glavi. Otac je veoma uredan činovnik:"Pogledajte ga samo!" Ili, recimo, strogo pobožna majka u odnosu nanašminkanu kćerku. Obe kažu za onu drugu: "Kako mi samo ide naživce!" Zar nije svuda tako? Susreo sam čoveka koji se razvodi. Kažemmu: "Znate, to je greh". "Gospodine svešteniče, prestanite s tim. Mojažena mi ide na živce već samim načinom kako srče svoju supu!"

To vam je smešno. Mislim da je strašno. Reći ćete da su to male stvari.Male stvari? To su znaci da je svet padom u greh pao iz Božije ruke ida živimo u palom svetu, kao ljudi bez Boga.

135

Ono, ići−na−živce može da izgleda veoma strašno. Poznajem u Esenujednu mladu devojku s multiplom sklerozom. Potpuno je paralizovana.Stanuje u jednoj maloj kući. Pored nje stanuje neki grubijan, koji uvečeod pola osam do jedanaest gleda televiziju, a ton pojača "do daske".Ova jadna, bolesna devojka svako veče, kroz tanak zid, mora to dasluša. "Molim vas, utišajte malo!" Grubijan još pojačava. Zamislite,trpeti ovo iz godine u godinu, iz večeri u veče. Mi smo takve zveri, da,zveri! Kako li toj devojci ovaj čovek ide na živce. Naravno, i njemudevojka ide na živce. Tiha borba kroz tanak zid, koja užasno otežavaživot.

Kao mladi sveštenik imao sam 150 konfirmanata, tj. učenika naveronauci. Počeo sam da ih posećujem. Stanovali su kao podstanari ustambenim blokovima. Kod prve posete, porodica se upravo svađala, udrugom stanu, takođe su se svađali, pa i u trećem stanu su se svađali.Na jednom pripremnom času, zamolio sam da ustanu oni u čijoj kućinema svađe. Ustalo ih je troje, ili četvoro. Pitao sam ih: "Kako to dakod vas nema svađe?" "E, pa, živimo sami, a ne kao podstanari!"

Eto, tako stvari stoje. A trebalo bi da izlazimo na kraj sa životom, dabudemo veseli, da uspemo, a ne da nam neko stalno kida živce. Kadanam nešto padne na nogu, ona nas zaboli. Ako nam neko neprekidnoide na živce, onda je to nepodnošljivo.

3. Bog nam želi pomoći

Da je ovo sve što vam imam reći, ne bih ni počeo da govorim. No,imam neverovatno veličanstvenu poruku, poruku od koje vam zastajedah. Usred ove čitave zbrke "ide−mi−na−živce" i međusobne svađe,živi Bog stupa na scenu u svojoj neshvatljivoj milosti. Ceo ovaj jadansvet je pred Božijim očima i − Bog stupa u akciju.

On istupa veličanstveno. To je poruka Biblije od koje zastaje dah. On

136

raskida zid koji se nalazio između njega i nas. Dolazi k nama u svomeSinu Isusu. Ako naše vreme gura u stranu vest o Isusu kao neštonevažno, onda to ne govori protiv evanđelja o Isusu, već je tosvedočanstvo bezumlja našeg vremena, jer je Isus jedina šansa zanas. Šta bi još veće trebalo da se dogodi od toga da Bog ruši zid koji jeizmeđu njega i nas, te daje svoga Sina usred ove razdvojenosti odBoga, u naše "ideš−mi−na−živce", u našu svađu? A sa Božijim Sinom,Gospodom Isusom, menja se cela situacija.

a) Isus poklanja mir s Bogom

Želeo bih da pokažem kako je u Isusu sve objedinjeno. Isus nije bio uraskoraku s Bogom. Isus je Božiji Sin. Nedavno mi je neko rekao: "Isusje bio čovek kao i mi. Možda je bio osnivač religije". Ja sam odgovorio:Verovatno mislite na nekog drugog Isusa, a ne na onog na koga jamislim? Ja govorim o onome koji je rekao da je odozgo, a da smo miodozdo. Da, ja govorim o njemu, o Sinu živoga Boga, koji je čudo, oonom sasvim drugom, koji je Božija intervencija u ovom izgubljenom iprokletom svetu. On je bio u skladu s Bogom. Njemu nijedan čovek nijeišao na živce. Čak mu ni Juda nije išao na živce, Juda, koji ga je izdao.Kada mene neko izdaje, on mi ide na živce. Isus je voleo Judu sve dokraja. Pogledajte istoriju o Isusu jednom sa te strane − čovek komeniko nikada nije išao na živce.

To je ona divna priča u predvečerje njegovog umiranja. Večera sasvojim učenicima. Na Istoku se na jastucima leži oko stola. Meni bi tobilo neudobno. Pre toga izuli bi svoje sandale, pa su prvo praliprašnjave noge. A toga dana je Isus sa učenicima daleko hodaopeške. Sada su bili umorni. Izuli su sandale i bacili se na jastuke. Mogusebi da zamislim kako je Petar pogledao Jovana, kao da mu očimagovori: "Neko bi morao da donese lavor i vodu i da drugome perenoge. Hajde, uradi to ti! Ti si najmlađi. Ti mi ideš na živce. Stalno sehoćeš izvući, Jovane!" Ali Jovan sleže ramenima i misli: "Taj Petar mi

137

ide na živce. Uvek proziva mene kao najmlađeg. Baš bi Jakov jednommogao da donese lavor i vodu i da pere noge!" A Jakov misli: "Zaštobih to uradio ja? Pa, ja pripadam Isusovom užem krugu. Neka to Matejuradi!" U tom trenutku svako svakome ide na živce, jer se svako izvlačiod onoga što bi trebalo da uradi. I onda, Isus ustaje! Učenici se trgnu.Ta, valjda neće... Da, on hoće! Opasuje se peškirom, uzima lavor ivodu i počinje učenicima da pere noge! I Judi! I Petru, i Jovanu, iJakovu, i Mateju. Skoro da sam rekao i meni! To je Isus u kome je oveusklađeno. Bog je u njemu, a on voli druge.

Da vam pokažem Isusa, tako ga gledam najradije, kako visi na krstu.Kako bih želeo da vas nagovorim da stanete sa mnom na onajbrežuljak izvan kapije Jerusalima, tamo gde masa urla, gde stoje rimskivojnici sa svojim kopljima i gde se nad glavama nadvijaju tri krsta. TajIsus, koji je za vas umro, koji je za vas vaskrsnuo, on je Božija ponudamira. Odbacite sve svoje sumnje, a imate ih mnogo, i bacite se tomIsusu u naručje. Bacite sve svoje stare veze i svu krivicu Isusu prednoge. Vi to možete kada gledate na Isusov krst. Dajte mu svoju ruku irecite: "Hoću da pripadam tebi!" Tog istog trenutka učinili ste korakprema miru s Bogom. Pavle piše u poslanici Rimljanima:

"Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom". Isus jeBožija ponuda mira. Prihvatite je. Užasno je da su mnogi ljudi o tomečuli, ali još nikada nisu stigli u taj Božiji mir. To je užasno. Želeo bih dase borim za vaša srca! Želeo bih da se borim za vaše duše, daprihvatite tu Božiju ponudu mira!

Danas sam imao razgovor s nekoliko novinara. U tom razgovoru smorazmišljali šta danas još možemo uzeti ozbiljno. Ja sam rekao: "Davam otvoreno priznam. Pošto sam doživeo dva rata i nacistički režim,više ne znam šta bih shvatio ozbiljno. Obećanja koja mi nude političari iproroci novog svetskog poretka, oni sami ne shvataju ozbiljno,naravno, ni ja. Stvarno ne znam šta bi se između neba i zemlje jošmoglo uzeti ozbiljno, izuzev Božije ponude mira u Isusu. To shvatam

138

ozbiljno. To je ono jedino što treba ozbiljno da se shvati. I isplati se. Akada mladi i stari ljudi govore da više ništa ne mogu uzeti ozbiljno,onda je Evanđelje prava stvar za vas. U Isusu vas je Bog uzeostrahovito ozbiljno. Pa, molim vas, shvatite i vi Božiju ponudu mira uIsusu ozbiljno!"

Vidite, Isus ponovo povezuje Boga s čovekom. Nevolja je u tome daste, možda, "hrišćani" i da plaćate crkveni porez, ali da nemate mir sBogom. Kažem vam: Isus je umro za vas. Uzeo je na sebe svu vašukrivicu, da biste vi sada došli, pali pred njega i rekli: "Gospode, evoizgubljenog grešnika. Sada verujem u tebe. Prihvatam te!" Tada ćeteući u život i u mir sa Bogom.

b) Isus poklanja mir s bližnjima

Znate, tamo gde Isus stupa na scenu, ne dobija se samo mir s Bogom,već i mir s bližnjima. "Ideš−mi−na−živce" tamo prestaje.

Slušajte sada dobro! Među vama sede super−hrišćani. Ali, dokle godvam drugi ljudi idu na živce, to nije u redu. Je l' tako? Kažete: "Trebalibiste da upoznate moju susetku, tu gusku!" A ja odgovaram: Dokle godje ne možete voleti, nešto kod vas nije u redu. Jer, kada Isus ulazi unaš život, prestaju slabi živci i više vam niko ne ide na živce! Vidite,kada Isus stupa u nečiji život, on poklanja mir s Bogom i mir s onimakoji mu idu na živce. I ako vi imate ljude koji vam idu na živce, Isusvam je neophodan. Inače, ništa drugo vam ne pomaže. Uništićeteživce. Isus vam poklanja mir s Bogom i zauzima vaš život, tada možetei s drugima dobro izaći na kraj.

Imam prijatelja, koji mi je veoma drag. Ima lep stan, ali komplikovanoggazdu, kome je stalo samo do novca. Nedavno mu je gazda napisao"bezobrazno pismo", u kojem kaže šta treba da radi, kako da seponaša i − koliko da plati. Moj prijatelj priča: "Pukao mi je film. Seo sam

139

za pisaći sto, da mu odgovorim. Ali, odjednom vidim pred sobom Isusa,koji je za mene umro, koji je umro i za − gazdu! I više nisam mogao danapišem pismo. Tada sam pošao gazdi i rekao mu: "Čujte, zar moramoovako da razgovaramo? Obojica smo razumni ljudi. Hajde, dasednemo i iskreno razgovaramo. Stvarno ste mi dragi. Nije potrebnoda na taj način sa mnom razgovarate!" I vidite, tako se rešio tajproblem i nije došlo do svađe. Dan−danas su dobri prijatelji, onajkomplikovani gazda i Isusov učenik.

Da vam ispričam još jedan lep događaj. Pazite! Poznajem čoveka poimenu Dapazo. On je francuski evangelizator. U koncentracionomlogoru su mu zdrobili jednu ruku. Ispričao mi je događaj koji nikadaneću zaboraviti: "Jednog dana, oko podneva, pozove mb1 upravniklogora. Odveli su me u sobu. Postavljen sto, ali samo za jednu osobu. Ionda dolazi upravnik logora. Ja sam bio očajno gladan. A upravnikseda za sto. Donose mu fantastičan ručak, nekoliko vrsta jela. A ja?moram u stavu mirno sve to da posmatram. On mi pokazuje kako sveto prija, a Ja bukvalno umirem od gladi. Ali, ni to još nije bilo ništa. Nakraju je zatražio kafu. Pored kafe stavlja jedan mali paketić. Kaže:'Ovaj paketić vam je poslala vaša žena iz Pariza. Kolačići!' Znao samda u Parizu gladuju i koliko dugo je moja žena morala da štedi da bi miispekla kolačiće. I onda upravnik počinje da ih jede. Ja ga molim da mida bar jedan, da ga imam kao uspomenu na svoju ženu! Uz smeh,pojeo je i poslednji!"

Vidite, bio je to trenutak u kojem je ono ide−mi−na−živce doseglo svojvrhunac. A Dapazo je nastavio: "Ljubav Božija se izlila u naša srca.Mogao sam da volim ovog čoveka. Mislio sam: 'Jadni čoveče, nemašnikoga ko bi te voleo. Svuda te okružuje mržnja. Kako je meni dobrokao Božijem detetu'. Mogao sam da ga uronim u sažaljenje i milost.Više mi ne ide na živce. Upravnik je tada skočio, osetio je, naime, tuljubav, i izjurio". Dapazo ga je posetio nakon rata. Čovek je prebledeo.Mislio je da se želi osvetiti. Dapazo je rekao: "Da, hoću da se osvetim.Želeo bih kod vas da popijemo šolju kafe. U kolima je torta, pa ćemo

140

zajedno jesti i piti!" Tada je ovaj čovek shvatio, sav potresen, da onajko je pod Isusovom vlašću više ne mora da mrzi, jer je oslobođen onogideš−mi−na−živce, jer je u njegovo srce izlivena Božija ljubav.

Ja sam već star pastor velegrada. Često sam čuo jadikovke, kao štosu: "Tako sam usamljen!" "Niko mi ne poklanja ljubav!" Prosto to višene mogu da slušam. Najradije bih rekao: "A ti? Gde je osoba koja bimogla da ustane i za tebe da kaže: 'Ovaj mi je poklonio ljubav!'" Znate,mislim da je vrlo glupo; oprostite mi na izrazu, ali dolazim iz kraja gdeljudi prilično grubo razgovaraju; kada se ljudi neprekidno žale da nasvetu nema ljubavi, a oni sami su ledenice.

Kada sam to shvatio, rekao sam da i ja želim da se vežbam u ljubavi.Međutim, primetio sam da to uopšte ne mogu. Vidite, naše srce jekrajnje sebično. Istina, postoje ljudi koje možete voleti, jer susimpatični. Ali, šta sa onima koji vam idu na živce?

Sećam se jednog razgovora s nekim komunističkim radnikom. Rekaomi je: "Priključio sam se demonstraciji za kulije u Šangaju" (Kuli: Ljudinajnižeg staleža u Indiji, Kini, Japanu, prim. prev.). Na to muodgovorih: "To je super. A vaš sused?" Onda je iz njega provalilo:"Samo da ga sretnem, udariću ga po tintari!" Razumete? On po onoj:"Ljubi svoga daljnjeg". To uopšte nije teško. Ali, "Ljubi svoga bližnjeg",to je komplikovano.

Mislim, dakle, da će se ovaj svet promeniti samo onda kada budemmogao voleti svoga suseda, svog bližnjeg, i onog komplikovanog, ionog opasnog, i onog koji želi da mi učini zlo. Ja to ne mogu sam odsebe. To je Božiji dar. Moji prijatelji, naravno da to nije jednostavno.Doživeo sam to i sam. Jer, znate, kada Isus ulazi u naš život i pokloninam mir s Bogom, on želi da nam pokloni i mir sa bližnjima, a to ondajako boli, jer, znate, on nam pokazuje da mi, u stvari, onom drugommnogo više idemo na živce, nego on nama, i da nas on mnogo težepodnosi. Otkada poznajem Isusa, on mi pokazuje kako se ogrešujem o

141

drugoga. I onda mi postaje mnogo važnije to daje Spasitelj umro nakrstu i da postoji oproštenje greha.

Shvatate, Isus donosi veliku revoluciju u svet, ali ona mora da seprihvati. I zbog toga bih želeo da vas molim da me ne samo saslušate,nego da i sami ozbiljno mislite o Isusu. Želim da i vi možete reći:"Našao sam Isusa i on je pronašao mene!"

142

Sve se mora promeniti, ali kako?

Sve se mora promeniti, ali kako?

U mojoj mladosti bile su popularne novele pisca Maksa Eita (MaxEyth), koji je danas već zaboravljen. Po profesiji je inženjer, pa jegrađu za svoja dela uzimao iz istorije tehničke ere. Jedna novela sezvala "Tragedija poziva". Pisac opisuje mladog inženjera, koji jednogdana, sticajem čudnih okolnosti, dobija težak zadatak. Treba da izgradimost preko jedne reke, koja je, zapravo, rukavac u more. Složen je tonalog, jer na ovom mestu već deluju zakoni plime i oseke. A u početkutehničkog razvoja još nisu poznata sva tehnička sredstva našegavremena. Dakle, mladi čovek gradi ovaj divovski most. Po završetku sepriređuje veliko otvaranje mosta, uz muziku, zastave i prisustvo mnogihreportera. Prominentne ličnosti su u prvom vozu koji prelazi most.Mladi čovek stoji u središtu interesovanja. Sve novine donose njegovoime. Sada je slavan. U Londonu otvara veliki projektantski biro, ženi sebogatom devojkom, ima sve što mu srce želi. No, u njegovom životupostoji jedna čudna, mračna tajna, koju još samo njegova žena zna.Svake jeseni on jednostavno nestaje. Putuje svome mostu. A kadanoću besni bura i kiša lije, onda on, obučen u kišnu kabanicu, stoji krajsvoga mosta obuzet strahom. Prosto fizički oseća kako bura udara nastubove njegovog mosta. Uvek iznova proračunava da li su stubovizaista dovoljno snažni, da li je stvarno tačno izračunao pritisak vetra nanjih. Po prestanku vetrova, on je ponovo u Londonu. Onda je opet onajveliki čovek, koji u društvenom životu igra značajnu ulogu. Niko nanjemu ne primećuje da ga potajno i neprekidno proganja strah i da seneprekidno pita da li je dobro sagradio most? Da li je dovoljno jak? Ovamučna pitanja čine mračnu tajnu njegovog života. Maks Eit, zatim,potresno priča kako mladi inženjer, jedne strašne olujne noći, ponovopun straha, posmatra svoj most. On vidi kako se mostu približava voz.Protutnji kraj njega. Još gleda svetla zadnjeg vagona. Ali, iznenada

143

svetla nestaju u razbesnelim talasima. I on shvata da je voz u dubinimora. Most se srušio po sredini.

Kada sam ovu priču prvi put čitao svojim dečacima, prožela me jepotajna misao − zar ovo nije životna priča svakoga čoveka? Svi migradimo most svoga života. A s vremena na vreme, u nekoj besanojnoći, ili kada nas nešto uznemiri, u nama se pojavi strah. Jesam li svojživotni most stvarno ispravno izgradio. Da li će odoleti životnimburama? A, zapravo; znamo da nije sve u redu. Naš životni most nijepsd^ puno siguran. To je prvo na šta želim da vam ukažem.

1. Nešto ne valja

Kao sveštenik velegrada, oslovio sam već mnoge ljude pitanjem:Recite mi, da li je vaš život sasvim u redu?" Nikada nisam sreonijednog čoveka od koga, na kraju, nisam, ipak, dobio priznanje:"Sasvim u redu? Ne! Zapravo, morao bih mnogo toga da sredim i da sepromenim". Svakako, ja nisam u stanju da kažem na kojoj tački vašegživotnog mosta nešto nije u redu. Ali, vi to sigurno i sami sasvim tačnoznate. Mnogo toga bi moralo da se promeni.

I s vremena na vreme kažete kako ćete se promeniti. Popraviću se naovom ili onom području. Recite mi, da li ste zaista uvereni da se čovekmože promeniti? Ne, u biti je nemoguće da se čovek promeni. Biblijasasvim brutalno tvrdi: "Može li crnac promeniti kožu svoju, ili leopardkrzno svoje? A vi, možete li činiti dobro, ako ste navikli da zlo činite?"

Svet je pun moralnih poruka i odluka, ali nijedan čovek ne može samda se promeni. To je tvrda beseda. Žalosno stojim među ljudima kojesusrećem i osećam da oni sasvim tačno znaju da njihov životni mostnije sasvim u redu. A onda me pitaju: "A šta da radimo? Ta ne možemoda se promenimo!" Da, tako je. Nečist ne može da ima čisto srce.Lažov ne može sam da se pretvori u istinoljupca. Sebičnjak ne možeiznenada da bude velikodušan. I nepoštenjak ne može da samoga

144

sebe pretvori u poštenjaka. Bar da vas poznajem i da znam na kommestu vaš most nije u redu! Ali, Bog vam to može pokazati.

Potresna je istina koju Biblija pokazuje. Vidite, ja ne razvijam nekesvoje sopstvene ideje. Ja vam naveštam samo ono što Božija rečkaže. Ali, Biblija donosi nečuvenu poruku, od koje vam zastaje dah.Ona kaže da je živi Bog poslao nekoga na svet. On može da namizmeni život. To nije neko manje značajan, to je njegov Sin, GospodIsus!

2. Sve može da se promeni

Moji prijatelji, ne znam da li je crkva kriva što mnogi ljudi misle da jehrišćanstvo dosadna stvar. Ja smatram da je najuzbudljivija vest da jeBog poslao svoga Sina Isusa na ovaj svet kao jedinu šansu za nas. TajIsus izgovara neverovatnu rečenicu: "Gle, sve novo činim!" On, jedinoon može da promeni ljude.

Video sam pijanice koji su se oslobodili pića. Sebične stare žene, kojesu svojom sebičnošću mučile sav svet, odjednom su se promenile izapazile druge ljude. Izbavljeni su muškarci, koji su bili vezani za svojunečistotu. Isus menja. Isus dolazi i, gle, sve novo postaje. To nijenikakva bajka. Mogao bih da vam u vezi s ovim ispričam mnoštvoprimera.

I zbog toga, mi, koji tačno znamo da most našega života nije sasvim uredu, trebamo tog Spasitelja. Potreban nam je Gospod Isus, ne nekohrišćanstvo, već Hrist. Shvatate, ne treba nam neka religija, nekadogma, nikakvo crkvenjaštvo! Trebamo živog Spasitelja. A on je tu.Smemo još danas da ga prizovemo i da mu kažemo svu svoju životnubedu. Evo, to je moja veličanstvena poruka.

Dozvolite mi da vam sve ovo ilustrujem. Pre kratkog vremena proveosam nedelju dana u Minhenu. Lepotama Minhena pripada i ogromni

145

park u centru grada − Engleska bašta. Pošto mi je hotel bio u blizini,svakog dana sam prolazio ovim parkom. Na ulazu, preko rečice,postoji mali mostić. S leve strane drvenog mosta obrušava se vodaprema jednoj brani. I jednog dana spazih tamo, u dnu vodopada, kakose vrti komad drveta. Pošto sam imao vremena, posmatrao sam kakose taj komad drveta neprekidno vrti ukrug. Ponekad je izgledalo kao daće ga zahvatiti struja i da će otploviti. Tada bi ga vir ponovo zgrabio.Sledećeg dana, taj komad drveta još uvek je bio tamo. Izgledalo mi jekao da se želi odvojiti od vira. Ali, vir ga je uvek iznova uvlačio u sebe.Možete li to zamisliti? Živa struja, a komad drveta se neprekidno vrteoukrug.

Takav je život većine ljudi. Vrti se neprekidno u istom, starom krugu:isti gresi, iste nevolje, ista bezbožnost, isti očaj u srcu. Stalno usvakodnevici, uvek u istom krugu. Ali, postoji jedna struja, jedna živastruja, koja izvire kod Božijeg Sina Isusa. Taj Isus je za nas umro nakrstu. Verujte mi, kada je Bog dopustio da njegov Sin umre na takavstravičan način, to ima neki značaj, pa makar mi to i ne razumeli.Posmatrajte ga u duhu: I mene, i mene on tamo izbavlja. Ne možetejednostavno da se ne obazirete na to. Ta, morate se potruditi da torazumete. I onda ga je Bog, trećeg dana, iz groba vaskrsao. Iz togIsusa izvire struja izbavljenja. No, mi smo poput onog komada drveta uEngleskoj bašti. Neprekidno se vrtimo oko sebe ukrug. Onom drvetupotreban je bio samo jedan udarac, pa da ga zahvati struja. Ali, nisamga mogao doseći. Međutim, mi nismo komad drveta. Taj mali korak izneprekinutog starog kruga, onaj mali korak u struju izbavljenja, kojaizvire iz Božijeg Sina, moramo učiniti sami. A na kraju vidimo da je,ipak, sve Bog učinio. Ali, moram vam reći da morate sami učiniti tajkorak u struju izbavljenja. Ljudi sasvim tačno osećaju kako Bog njihovasrca vuče na taj jedan korak iz večitog starog kruga u struju izbavljenja,koja izvire iz Isusa.

146

3. Ovako ili onako

Objasniću vam ovo sa nekoliko događaja iz Biblije. Apostol Pavle jeprebačen u zatvor u Cezareju. Rimski namesnik je tamo imao svojurezidenciju. Novi rimski namesnik bio je Fest. Ovom Festu jednogadana dođe u posetu jevrejski car Agripa i njegova žena Berenika.Oboje kažu: "Feste, čujemo da imaš veoma zanimljivog zatvorenika,Pavla. Baš bismo voleli da ga čujemo!" Jednoga dana su priredilisuđenje zatvoreniku Pavlu. Na okupu su eminentni ljudi iz grada,političari, činovnici. Pojavljuju se Fest, Agripa i Berenika. Sedaju napripremljene prestole. Marširajući, ulaze rimski legionari. Sjaj i raskoš. Ionda, uvode optuženog Pavla. No, nekoliko trenutaka kasnije, čitavascena je izmenjena. Iznenada, Pavle više nije optuženi, jer ga slušacelo društvo koje ga okružuje. Tada je Pavle održao silnuevangelizaciju, govor u kojem svojim slušaocima tumači šta je to sIsusom. Ovoga puta nije mnogo govorio o njihovom grehu, nego im je"nacrtao" Božijeg sina. Zatim je rekao: "Ko je žedan, neka dođe i nekapije. Vi, žedni i gladni života, koji ste opterećeni savešću, vi sa vašomčežnjom za Bogom i vašim strahom od umiranja, čujte: Isus širi svojeruke i govori: 'Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni'". Pavle jeotprilike ovako govorio. Tako je pred njihove oči uzvisio GospodaIsusa, koga je i sam doživeo u direktnom susretu. Kada je završio,namesnik Fest je rekao: "Pavle, stvarno si sjajan govornik. Ali, verujemda je ono što govoriš pomalo ludost. Malo te je zaneo tvojtemperament". Taj Fest ništa nije shvatio. Biblija za neke ljude govorida je njihovo srce obloženo salom, pa sve sa njega klizi. Možda i međuvama ima ljudi s takvim srcem. Tako je to bilo kod gospodina Festa.Ali, car Agripa je stvarno potresen. Izjavio je nešto što me je uzbudilo:"Pavle, ne nedostaje mnogo, pa ćeš i mene nagovoriti da budemhrišćanin, Isusov učenik!" Ne nedostaje mnogo! A onda je otišao, i sveje ostalo po starom. Kao ono drvo u Engleskoj bašti. Sve se vrti ustarom vrtlogu, u staroj svakodnevici, U starom životu − sve do smrti ido pakla. Uvek ista pesma o grehu i samopravednosti. Da li će i kodvas ostati sve po starom? Onda je Isus uzalud umro za vas! Onda je

147

Isus uzalud vaskrsnuo za vas. Onda nemate nikakvo oproštenje,nikakvu slobodu, nikakav mir s Bogom. Nedostaje samo još jedankorak. Ne fali mnogo da postanem hrišćanin. To je potresno! Ima ljudihrišćana, a da ipak nisu Božija deca. Ima ljudi hrišćana koji će, ipak,biti izgubljeni, koji se nazivaju hrišćanima, a ipak ostaju bez mira.

Da vam iznesem sada nešto suprotno. Apostol Pavle je jednoga danadošao u evropski grad Filipe. Bilo je u njemu mnogo zabave, pozorištai sve ono što pripada jednom pristojnom gradu. A pošto u pristojangrad spada i zatvor, i on je postojao. Zatvorom je upravljao nekadašnjirimski oficir, koji je ovo nameštenje dobio, možda, zato što je u ratu bioranjen. I jednoga dana ovom tamničaru dovedu dva zatvorenika. Takvejoš nije imao. Bili su to apostol Pavle i njegov pratilac Sila. Pošto susilno propovedali, u gradu se sve uzbudilo. Gradski oci jednostavno suih dali izbičevati i baciti u zatvor. Pavla i Silu predali su tamničaru.Zapovedili su mu da ih dobro čuva do jutra. A tamničar je rekao: "Da ihdobro čuvam! Razumem!" Negde u podzemlju, imao je jednu ćeliju sčijih zidova curi voda. Odveo ih je tamo, pa im je još i lancima okovaoruke. A kada biste mene pitali kakvu religiju je taj čovek imao, rekaobih vam da je verovao u nekog boga ili neke bogove. Znate, u Rimu supostojale religije, koje ni sami ljudi nisu shvatali ozbiljno. Kao,uostalom, i kod nas. Možete li zamisliti tamničara? Ali, onda mu sedesilo nešto veoma neobično. Nikada to do kraja ne možemo objasniti.Prvo, Pavle je oko ponoći počeo da peva slavopoj Isusu. Mislim da jePavlu do ponoći bilo potrebno da se smiri zbog toga što su takonepravedno s njim postupali, što su ga bičevali i bacili u zatvor. Čovekuto nije lako progutati. I onda se doseti: "Mene je Gospod Isus iskupiosvojom krvlju! Ja sam Božije dete! Imam mir s Bogom! Ja sam unjegovoj ruci!" Počeo je da peva pesme hvale. A Sila mu se pridruži,peva drugi glas ili, možda, bas. Predivno! Ostali zatvorenici slušaju.Ovakvi zvuci još nikada se nisu čuli u zatvoru. Moji prijatelji, kaozatvorenik upoznao sam zatvore državne policije. Tu se čuju samopsovke i krici očaja, kao i urlanje čuvara. Pa, kada sam jednom hteo dazapevam neku pesmu hvale, brzo su mi to zabranili. Izgleda da su do

148

danas već shvatili da bi moglo biti opasno kada čovek peva hvaluBogu! Ali, u vreme naše priče još nisu stigli dotle. Dakle, Pavle i Silapevaju. Naravno, tamničar se čudi. Mislio je: "Čoveče, šta ti ljudipevaju? Pa, to su duhovne pesme! Pa, zar još ima ljudi koji to shvatajuozbiljno? Ovde u zatvoru! Tu, u toj rupi, više nikome nije do pevanja. Aoni pevaju o svom Bogu!" A onda je tamničar pošao na spavanje. Ali,ne zadugo. Nastao je veliki zemljotres. Poslao ga je Bog. Kapijezatvora se otvaraju. Zatvorenici su slobodni. Tamničar je skočio saležaja. Vidi − sve su kapije otvorene i misli da su zatvorenici pobegli.Sigurno će ga degradirati. Uništiti. Uzima mač i hoće da se ubije. Ali,tada Pavle vikne: "Ne uzbuđuj se! Svi smo ovde, na broju! Postoji živiBog, koji priznaje svoje sluge!" "Postoji živi Bog, a ja sam mu serugao", misli tamničar. "Postoji živi Bog, koji poznaje sav moj život, svemoje grehe, celo moje biće. Postoji živi Bog! Izgubljen sam!" Jurnuo jeu Pavlovu ćeliju, pao pred njim na kolena i uzviknuo: "Ljudi, šta dačinim da se spasem!?" Iznenada je osećao da je njegov život poputonog komada drveta u Engleskoj bašti. Neprestano se vrteo ukrug,uvek je sve bilo po starom. Sada mu je važno samo jedno: šta da radida dođe u struju izbavljenja? Mi bismo, možda, sada održali snažnupropoved, veliko moralno predavanje. Možda bismo zahtevali da nastamničar prvo pusti iz te rupe. Međutim, Pavle kaže samo jednurečenicu: "Moraš da imaš Isusa! Veruj u Gospoda Isusa Hrista, ispašćeš se ti i sav tvoj dom!" Tamničar ne zna mnogo. Samo jeizdaleka čuo da taj Isus spasava od Božijeg gneva i suda, pakla istarog života. Tog trenutka je dobio taj udarac iz starog života u −struju Božijeg izbavljenja. Postaje Isusova svojina. Priča se nastavlja.Izveo je Pavla i Silu iz zatvora. Slušao je o Isusu. Dao se još iste noćikrstiti. Izveštaj završava rečima: "Radovao se sa svim svojim domomšto je poverovao u Boga". Dospeo je u životnu struju. Došao je do miras Bogom.

Dakle, kod jednog se čulo kako "ne fali mnogo", a drugi je doživeo onajudarac u struju izbavljenja. Kako će to biti kod vas?

149

4. Shvatite Isusa ozbiljno!

Sve se mora promeniti, ali kako? Pre svega, važno je upoznati Isusa!

Bilo je to odmah posle rata. Pozvao me direktor jedne gimnazije:"Gospodine pastore, imam ovde petnaest mladića. Položili su ratnumaturu. A ona ne važi. Moraju još pola godine da pohađaju nastavu.Sve su to nekadašnji vazduhoplovni poručnici, artiljerijski poručnici isve takvi tipovi. Naravno, ljuti su što moraju ponovo u školu. Hoćete liim držati veronauku?" Pristao sam, ali sam drhtao dok sam odlazio.Eto, preda mnom mladići otvrdnuli u dimu granata i ratišta. Kažem im:"Dobar dan. Ovde treba da držim veronauku". Još nisam bio ni završiorečenicu, a već je jedan ustao i rekao: "Kako Bog može da dozvoli takostravičan rat?" "Gde je taj Bog ljubavi?" − upitao je drugi. "On ćuti dokse milioni Jevreja spaljuju u gasnim komorama!" Tako su nastavili.Pitanja su prosto pljuštala. Konačno sam podigao ruku i rekao:"Trenutak, molim! Vi mi ličite na slepce, koji svojim štapom pipaju pomraku. Uopšte nema smisla na ovakav način govoriti o Bogu. Zar nijeBog sasvim nepoznat i skriven? On se objavio samo na jednom mestu− u Isusu. Pre nego što nastavimo, moramo saznati ko je taj Isus!Gospodo, pre no što diskutujete, morate prvo da saznate za Božijuobjavu. Hajde da se pozabavimo time. I, molim vas, sledeći putdonesite svoje Biblije, koje će vam biti potrebne za dalje proučavanje!"Čitali smo: "U početku stvori Bog nebo i zemlju". Čitali smo o padu u.greh, o Božijem sudu nad otpalim čovečanstvom. Dok su čitali, bili supotreseni. "Shvati i vidi kako je teško i gorko što ostavi Gospoda Bogasvojega, što više nema straha mog u tebi!" To doživljavaju narodi. Todoživljavaju pojedinci. I onda smo čitali o Isusu. Čitali smo u jednomdahu o njegovom umiranju i vaskrsenju. Taj čas ostao mi jenezaboravan. Nastala je velika tišina dok je jedan od mladića čitao, adrugi slušali. Zastao nam je dah pred velikim Božijim delima u Isusu. Unjima je nastala promena. Prazna diskusija im je zapela u grlu. Nazivalisu se hrišćanima, a nisu imali pojma o živome Bogu, koji je u IsusuHristu došao k nama, kao ni o tome šta je sve učinio za naše spasenje.

150

Da nastavim.

Shvatite ozbiljno Isusa i njegov poziv!

Jednom je Isus ispričao usporedbu. Neki kralj je svome sinu prirediosvadbeno slavlje. Poslao je sluge da pozovu goste. "Dođite, sve jespremno!" Zamislite, svi redom su počeli da se izgovaraju. Jedan reče:"Pa, došao bih, ali upravo sam napravio veliki biznis. Moram se prvopobrinuti za njega. Molim te, izvini me!" Često ljudi kažu: "Znate, kodvas sveštenika to je nešto drugo nego kod nas. U poslovnog čoveka tobaš nije tako lako". Drugi se izgovarao: "Zahvaljujem na pozivu. Ali,upravo sam se oženio. Znaš, medeni mesec, ma razumeš?" I, nijedannije došao. Pokušao sam sebi da predstavim te ljude. Kako su nastavilida žive? Zapravo, trebalo je da dođu caru, ali nešto ih je sprečilo.

Znate, tako je to sa većinom vas, zar ne? Trebali biste, u stvari, dabudete Božija deca, ali nešto se isprečilo. Zapravo, molim vas,prihvatite Gospoda Isusa u veri!

Mnogi kažu: "Imam ja neku veru". U šta su sve Nemci u Trećem rajhuverovali? Verovali su u Hitlera, svoju konačnu pobedu, u čudo oružja idrugo. Verovali su u sve i svašta. Nije dovoljno imati nekakvu veru.Moramo imati mir s Bogom. A njega nam daje samo Isus. Da vamsada kažem šta vera znači. Objasniću vam to pomoću nekolikodogađaja.

Kao sasvim mladi pastor, išao sam od kuće do kuće u posete. Bilo je tou jednoj užasnoj gradskoj četvrti. U skoro svakoj kući ljudi bi mi zalupilivrata pred nosom, uz povike da ništa neće kupiti. Ali ja bih uguraonogu u odškrinuta vrata i rekao: "Ništa ne prodajem. Hoću nešto davam poklonim. Ja sam sveštenik". No, popa im nije bio potreban.Jednoga dana dođem do jednog stana. Čim sam otvorio vrata, bio samu kuhinji. U prostoriji neki mladi čovek besno ide gore−dole. Kažem

151

mu: "Dobar dan. Ja sam evangelički pastor". Zaustavio se i proderao:"Šta! Popa? Samo mi je još to falilo! Napolje! Više ni u šta ne verujem.Izgubio sam veru u čovečanstvo!" Mora da je doživeo strašne stvari.Odgovorio sam: "Mladiću, dođite da vas zagrlim. I ja sam izgubio veruu čovečanstvo. Baš smo divan par!" Iznenađeno me upita: "Kako to, pavi ste sveštenik? Kao sveštenik, morate verovati u čovečanstvo!" "Zarstvarno moram? Žao mi je, ali izgubio sam veru u čovečanstvo. I jasam bio u ratu. Kada samo pomislim na proste viceve i svu onuprljavštinu, na to kako niko nikome i ništa ne veruje. Ne, hvala. Vera učovečanstvo raspala se u paramparčad!" Priznao je: "Pa, onda uopštene razumem zašto ste još sveštenik?" Odgovorih: "Znate, dobio samjednu novu veru. Ona se nikada ne raspada". Hteo je da zna kakva jeto vera. Pričao sam mu evanđelje. "To je veliko poverenje u IsusaHrista. To je jedina velika šansa za svet". On se čudi: "Isus! Pa, to jehrišćanstvo. Mislio sam da je s 1im svršeno". "Naprotiv, ono pravopočinje upravo kada se stara vera raspada!"

I vama želim da odbacite svoju pogrešnu veru i da pronađetepouzdanje u Isusa.

Odmah nakon rata nabavio sam stari "opel", jer sam želeo mnogo daputujem. Bio je to pravi muzejski primerak. Kada sam prvi put stigao stim svojim malim P−4, moj prijatelj je uzviknuo: "Za ime sveta, sada ćumorati svako drvo da tapaciram. Pastor vozi kola!" Povređeno samodgovorio: "Valjda ne misliš da ne znam da vozim kola?" "Verujem. Pa,imaš vozačku dozvolu!" Pozvao sam ga: "Hajde, uđi u kola!" Odbio je:"Radije ne bih. Još nisam napisao svoj testament". U tom trenutkudošla je moja supruga. Pozvao sam je da uđe. Ušla je bez oklevanja.Ona živi još i danas. U trenutku kada je napustila čvrsto tlo i ušla ukola, poverila mi je svoj život. Uradite isto to sa Isusom. Bezrezervnomu poverite svoj život.

Nedavno sam pročitao jedan potresni događaj iz drugog svetskog rata.Ruska armija je oko Staljingrada zatvorila obruč. Upravo se spustio

152

poslednji nemački avion koji je održavao vezu sa pozadinom. U avionu− ranjenici. Tada su došli još lakše ranjeni vojnici, polusmrznuti. Svižele u avion. A avion je već pun. Vešaju se gde stignu, za brave navratima, za zadnji trap, za bilo koji deo za koji se moglo uhvatiti saspoljne strane aviona. Tada je avion poleteo. Nakon spuštanja, nije biloni jednog od njih. Oduvao ih je vetar, ruke su im se smrznule. Spasilisu se samo oni koji su bili unutra.

Pomislite da je evanđelje o Božijem Sinu, Isusu, koji je za nas umro ivaskrsnuo, poput spasonosnog aviona. Njime možemo da se izbavimoiz obruča izgubljenosti. U njemu ima dovoljno mesta. Ali, mnogi nisusasvim unutra, vise sa spoljne strane. O Božiću ideš u crkvu. Istina,kršten si, ali, inače, veruješ u sve i svašta. I kada umreš, sveštenikmora da potvrdi da si bio dobar hrišćanin. Shvatate? Visite spolja!Budite uvereni, oduvaće vas. Samo onaj koji je unutra biće spasen! Dali ste unutra?

Pakao će biti pun ljudi koji su znali za Isusa, ali se nisu kod njegaukrcali. Verovati u Isusa znači ukrcati se kod njega. Uradite to! On jejedini kome možete bez razmišljanja da poverite svoj život.

Na kraju, još jednom bih želeo da vam pred vašim duhovnim očimanaslikam Isusov krst. Pođite sa mnom na Golgotu, na brdo izvan gradaJerusalima. Evo Božijeg sina kako visi na krstu. Ispod ovog krsta jejedino mesto na čitavom svetu, na kojem čovek može da nađeoproštenje greha i da postane sasvim druga osoba.

U gradu Libeku (Lübeck) postoji jedna predivna stara crkva, katedrala,U njoj, iznad oltara, visi čuvena slika raspeća, koju je u 15. vekunaslikao Hans Memling. Kada je 1942. godine, nakon jednogbombardovanja, crkva bila sva u plamenu, neki nepoznati vojnik je, sanekoliko prijatelja, pojurio unutra, da po cenu sopstvenog života spasisliku. Ubrzo nakon rata, u Libeku sam držao svoja predavanja. Direktormuzeja umetnosti tada mi je rekao: "Kod mene u podrumu stoji čuveni

153

Memling. Ako hoćete, rado ću vam ga pokazati". Naravno, nisampropustio priliku. Tako smo, direktor, jedan prijatelj i ja, sišli u podrum.Predivna slika: vojnici na konjima, s kopljima u rukama, zatim vojnicikoji se kockaju i šarena masa ljudi, žene koje plaču, fariseji koji serugaju. Iznad svega nadvijaju se tri krsta. Ali, tada otkrivam neštoveoma neobično. Usred gužve, pod Isusovim krstom postoji natravnjaku jedan mali prostor koji je prazan. Kažem: "Čudno. U svoj tojgužvi, neposredno ispod Isusovog krsta jedno mesto prazno! Šta li jeovaj srednjovekovni slikar, Hans Memling, mislio kada je to naslikao.Sigurno je želeo ovom slikom nešto da poruči. Bili su oni, u neku ruku,ekspresionisti. Moj prijatelj je objasnio: "Mislim da je hteo reći: podIsusovim krstom je jedno prazno mesto. Zauzmi ga ti!"

Često mislim na ovu sliku. Ovde, pod krstom, smrt gubi svoj užas. UIsusovim dubokim ranama smem da gledam svoje spasenje. Raširio jeruke za spas svih ljudi. Da, upravo se radujem da je pod krstom Isusa,Božijeg Sina, jedno prazno mesto, baš za mene. I za vas je ovo mestoslobodno. Da li će to vaše mesto ostati prazno za svu večnost?

154

Bez mene!

Bez mene!

Svako vreme stvara svoje posebne krilatice, koje neprekidno slušate usvim mogućim i nemogućim prilikama. Jedna od najpoznatijih krilaticanašega vremena je: "Bez mene!" Ovom rečenicom se razmahujemo,udaramo po drugima, a nekada sami sebe ubijamo. Vidite, "Bezmene!" je po život opasna krilatica. No, ona može da ima i krajnjepozitivno značenje. Hajde da je zajedno istražujemo.

1. Krilaticu "Bez mene!"ne izgovaramo i kada bismo trebali

U Bibliji postoji jedna prastara priča, koja je, ipak, krajnje aktuelna iuklapa se u našu temu.

Sigurno ste svi čuli za Abrahama, tog Božijeg čoveka. Biblija nam većna njenom samom početku govori o njemu: "Abraham poverova Bogu iBog mu to uračuna u pravednost". Abraham je bio čovek, koji je, istina,veoma tačno znao krivicu svoga života, ali koji je pred Božijim očimaživeo tako što je spoznao svoj greh, Bogu gaje priznao i primio Božijeoproštenje u veri. Taj Abraham dolazi jednog dana u sukob sa svojimnećakom Lotom. Biblija izveštava: "Abraham je bio veoma bogatstokom. I Lot imaše ovaca, goveda i šatora". Čitamo dalje: "Svađa jenastala između pastira stoke Abrahamove i pastira stoke Lotove".Pretio je veliki javni konflikt između ova dva rođaka. Očito, raspravameđu pastirima poprima sve opasnije oblike. Oni jure svojimgospodarima, uzrujano izveštavajući o žestokoj svađi, incidentima iraspravama. Situacija se sve više zaoštrava. Pa, prijatelji moji, da stevi bili Abraham, budući mnogo stariji od nećaka Lota, šta biste vi u tojsituaciji uradili? Da sam ja bio ujak toga Lota, ja bih mu rekao: "Kako

155

se to tvoji pastiri ophode sa mojim pastirima! Sklonite mi se s očiju!" Nato bi Lot odgovorio: "Nikada. Hoću svoje pravo. Skloni se ti!" I tako bise svađa nastavila u beskraj. Vidite, bio je to trenutak kada bi najvećasvađa između Abrahama i Lota bila prosto nužnost. Ali, stari, pobožnnAbraham stoji pod Božijim očima. On gleda svog nećaka Lota i misli:"Svađa, rasprava! Bez mene! Bez mene!" Položio je svoju ruku naLotovo rame i rekao: "Dragi moj, neka ne bude svađe između mene itebe, između pastira mojih i tvojih, ta, mi smo braća!" I onda dajepredlog rešenja, pa makar i na sopstvenu štetu. Ali, svađa? Bez mene!

Dozvolite mi da upitam prisutne muškarce i žene. Sigurno ste i vi većdoživeli takve trenutke. Neko je skočio na vas. Da li ste i vi tada mislili:"Svađa! Bez mene!" Da li ste tako reagovali? Ne, sigurno ste se veselouključili u svađu i još do danas se niste izmirili s gospodinom Majerom,ili s gospođom susetkom. Vidite, koliko puta bi rečenica "Bez meneGbila na svom mestu. Gospod Isus govori: "Blago mirotvorcima!" Čitavonaše hrišćanstvo tako malo vredi, jer u odlučujućem trenutku nekažemo: "Bez mene!", jer, u stvari, u odlučujućem trenutku jadnozatajimo, izneverimo.

Da vam ispričam jednu drugu priču, koja mi je veoma draga. Da liznate za onu divnu priču iz Biblije o mladiću Josipu, koga su njegovabraća prodala u Egipat? On kao rob dolazi u tada veliku, slavnu, zemljukulture, Egipat, u kuću bogatog čoveka Potifara. Ovaj Potifar je imaočitavu armiju robova i velike kuće. Josip je u svojim mladim godinamasklopio savez sa živim Bogom. I toga ima. Mladi čovek govori živomBogu: "Hoću da pripadam tebi!" A evo ga sada samog u Egiptu.Posmatra kako drugi robovi kradu i lažu. On tu ne učestvuje. Drugi muse smeju. Ali, njegov gospodar stiče poverenje u njega i poverava muposlove. Vidite, hrišćani su smešni ljudi, ali im se poveravaju stvari, jeroni ne kradu i ne lažu. I tako ovaj mladi čovek, kao odrastao, dobijamesto upravitelja nad svim što njegov gospodar ima. Biblija to takolepo pripoveda. Uvek se smešim dok čitam: "I tako, prepusti sve svojebrizi Josipovoj, te se više nije ni za šta brinuo, osim za jelo što je jeo".

156

Verovatno bi i to najradije prepustio Josipu, ali to je morao da uradisam. Josip je u međuvremenu stasao u zgodnog mladića. Bio jeukusno i bogato odeven. Tada ga otkri mlada žena njegovoggospodara. Ona je paganka. Nema šta da radi. Znate, Potifarova ženaje imala robove za sve, a dokolica je majka svih poroka. Jednog danaoko joj je zapelo za Josipa. I ona počinje da mu se udvara. Josip sepravio kao da ne vidi. Ali, tada dolazi strašna scena, kada je Potifarovažena sama s Josipom u kući. Odjednom stoji pred njim u svoj njenojneukroćenoj strasti. Hvata ga za plašt i moli: "Josipe, lezi sa mnom!"Potresno je kako to Biblija pripoveda i kako Josip, nakon kratkograzmišljanja kaže: "Bez mene! Bez mene! Preljuba! Bez mene!" Vidite,tako govorimo mi. Josip se mnogo lepše izrazio: "Kako bih mogao daučinim tako veliko zlo i da sagrešim protiv Boga!?" To znači "bezmene".

Mislim da među starijima nema takvoga ko se nikada nije našao utakvom presudnom trenutku iskušenja na greh. Izvinite, danas se toviše ne sme nazvati grehom, već iskušenje preljube. Da li ste vi tadarekli: "Bog me vidi! Bez mene!" Kako se osećamo dok gledamo Josipa.Verujem da se mnogi ne bi ni setili da kažu ono "bez mene". Ali, postojiBožiji zakon koji kaže da čovek treba da živi čist u rečima i delima. To"bez mene", retko nam je padalo na pamet. Ali, upravo sam vam rekaoda Bogu pada na pamet. Bog se svakog dana seća naših greha.Strašno je da se u odsudnom času ne setimo uzrečice: "Bez mene!" Ato je tako dobra reč svaki put kada nam dolazi iskušenje da prestupimoBožije zapovesti. Karakteristika je našega vremena da Božije zapovestiviše ne važe.

Prilikom postavljanja novog biskupa, zamoljen sam. da pred svimpastorima Hanovera održim predavanje. Biskup me je molio dagovorim o temi: "Šta nedostaje pastorima naših zajednica?" U tompredavanju sam rekao: "Mogu vam reći samo jedno: svima namanedostaje strah od pakla, jer Bog stvarno ozbiljno misli i stvarnouvažava svoje zapovesti".

157

Dobra je to uzrečica "Bez mene!" Kada nas duh vremena zgrabi, pasmo u situaciji da jednostavno zgazimo Božije zapovesti, onda trebada primenimo: "Bez mene!"

U Bibliji nalazimo još jednu potresnu priču. Na brdu stoji Božiji Sin. Ađavo... Vi ne verujete da postoji đavo? On je tu, možete mi verovati.Dakle, đavo stoji kraj Božijeg Sina, pokazuje mu sva carstva ovogasveta i svu njegovu slavu, pa kaže: "Daću ti sve to, ako samo zatrenutak klekneš preda mnom, samo jedan trenutak". Ali, Božiji sinodgovara: "Bez mene! Neka ti se klanja ceo svet, ali bez meneGGospod Isus je to lepše rekao: "Samo se Gospodu Bogu klanjaj!"

Kada bismo se samo pravovremeno setili ove rečenice "Bez mene!"Baš šteta. Ne kažemo je onda kada bismo to trebali!

2. Uzrečicu "Bez mene!"izgovaramo kada to ne bismo trebali

O, moji prijatelji. Većina ljudi rečenicu "Bez mene!" izgovara upogrešno vreme i na pogrešnom mestu.

Preda mnom stoji mladić, super−momak, kako mi to kažemo. "Čoveče,mogao bi postati velik, samo da se odlučiš svoj život predati Bogu!" Onodgovara: "Neee! Bez mene!"

Mi se ophodimo s Bogom kao... Dozvolite da upotrebim jedan primer.Lekar mi je propisao da svaki dan provedem jedan sat u šetnji. Dakle,šetam se, tako, ulicama Esena, pa pored južne železničke stanice, kadono, nasred puta stari kauč. Ljudi ga više nisu koristili, pa su ga, pomraku noći, izbacili na ulicu. Neka se grad pobrine da nestane! Jošuvek jasno vidim priču o kauču. Možda ga je porodica nasledila odstare bake, koja je umrla, a mladi ljudi imaju savremen stan i moderannameštaj. Čovek kaže: "Šta da radim s ovim starim kaučem?

158

Jednostavno, ne uklapa se u naš životni stil. A ko zna kakva gamad seu njemu krije. Jednostavno ćemo ga izbaciti". I bacaju ga na ulicu. Naisti način današnji čovek postupa sa živim Bogom. Bog ne odgovaranašem životnom stilu. On ne odgovara našem savremenompluralističkom društvu. On se ne uklapa u naše razmišljanje. Šta daradimo s Bogom? Hajde da "stari kauč" stavimo u crkvu. Ona je ionakopreko cele nedelje zaključana.

Moji prijatelji, živi Bog nije neki stari kauč. Jasno? Živi Bog nije nekistari komad nameštaja, koji se prema ćefu, zato što više nije moderan,može jednostavno izbaciti iz našeg života. Imate li pojma ko je živiBog? Možda je i crkva sukrivac da se Boga pretvorilo u neki problem.Moralo bi da nam idu žmarci niz leđa pri samom izgovoru reči BOG.Kako je strašan taj ravnodušan odnos prema Bogu. Bez mene!

Da još malo proširim. Vidite, polako se govorka da naš Zapad bolujeod raka i svih drugih mogućih bolesti ne samo fizički, već daje bolestani duševno. Znate, najstrašnije je biti duševno bolestan. Broj depresivnihljudi stravično raste. Pametni ljudi razmišljaju o tome od čega, zapravo,naš stari kulturni svet boluje. Jedan švajcarski lekar rekao je neštoveoma mudro: "Naše vreme ozbiljno boluje od Boga". Vidite, usrednjem veku ljudi su još računali s Bogom. O tome svedoče velikecrkve. Ali, onda su ljudi pokušali da se Boga reše. Čitav marksizam jegigantski pokušaj da se oslobodimo Boga. Tehnika je postala bog,pokušaj da se rešimo Boga. Naučnici su ranjavali prste pišući idokazujući da nema Boga. Mase urliču: "Religija je opijum za narod!" Inajgluplji klinac pita: "A gde bi to Bog trebalo da bude?", a zatim i daljesisa svoj palac. "Još ga nisam video, znači da ga nema!"Veličanstveno smo pokušali da se Boga rešimo.

Znate li kako je to danas? Ljudi se nisu rešili Boga. Tražim još uvekodvažnog ateistu koji može da mi kaže: "Bog ne živi. Njega više nema.A ako ga ima, onda je toliko glup, da ništa ne znači". Veliki suosnivačmoderne atomske fizike Maks Plank (Max Planck) neposredno pred

159

smrt objavio je jednu sveščicu s naslovom "Religija i prirodne nauke".U njoj piše: "Danas je za naučnika prirodnih nauka samo po sebirazumljivo da živi Stvoritelj stoji na kraju svake spoznaje". Vidite, nismose rešili Boga!

Pre kratkog vremena imao sam predavanje u jednom brdskom gradiću.To veče vidim dvadesetogodišnje mladiće kako dangube pred ulazomu crkvu. "A zašto vi ne ulazite?" − pitam mladiće. "Mmmm!" "Pitam tebe− oslovljavam jednog − da li Bog živi ili ne živi?" "Ne znam". "To jestrašno, čoveče. Ili živi, i onda mu moraš pripadati, ili ne živi, i onda,molim te, istupi iz crkve! Jesi li istupio?" "Ne". Oslovljavam drugog: "Dali Bog živi?" "Da, verujem". "O, reci mi, držiš li njegove zapovesti?""Neee". Pitam tako redom. Nijedan se nije usudio da poriče Božijepostojanje. Međutim, nijedan od njih ne želi da ozbiljno pripada tomBogu. Tako je to svuda.

Prilikom raznih poseta, muškarci mi kažu: "I ja verujem u nekog dragogboga, ali neka drugi idu u crkvu". Razumete? Bog se ne poriče, ali muse i ne pripada!

Pitanje o Božijem postojanju je nerešeno. A nerešena pitanja vodekompleksu, pravoj duševnoj bolesti, koja uništava čoveka. Ipropadamo, jer nemamo odvažnosti da raščistimo stvar s Bogom. Ucrkvi sedi deset žena i po jedan muškarac. A gde su svi muškarci?Garantujem vam da će radije duševno propasti i otići u pakao, jernemaju hrabrosti da pripadaju Bogu, ali istovremeno ne mogu ni da gase reše.

U takvoj situaciji mi hrišćani imamo poruku koja oduzima dah. Naime,daje taj Bog, s kojim se tako surovo ophodimo, porušio zid koji nasrazdvaja od njega i da je u Isusu došao k nama! U ovom svetu postojibožanski Spasitelj. I ne samo da je došao, on umire za nas na krstu.Šta da Bog još uradi za vas, osim što je na krstu za vas umro? A zatimje veličanstveno ustao iz mrtvih, uništio smrt, prokrčivši put u život. A

160

mi? Stojimo i kažemo: "O, to je sasvim lepo. Hajde da i ja to jednomsaslušam. Ali, bez mene!" Čoveku prosto pozli od tolike nedoslednosti.

Dok sam bio mladi pastor, imao sam u svojoj četvrti radnika koji mi jeuvek nešto odbrusio, ili me je ismejavao kada sam hteo da mu govorimo Isusu. Kada sam ga pitao: "A kako ćete jednom umreti?" odgovorioje: "Vi popovi, uvek samo plašite ljude umiranjem. Bez meneG Tako jeprkosio. I, onda, taj čovek umire pre nego što je napunio četrdeset.Jedne noći poziva me njegova žena. Jurim tamo i kažem mu: "Ovo jetrenutak u kojem vas Isus poslednji put zove". Bilo je stravično. Hteo jeda se moli, ali više nije mogao. Govorio sam mu reči Biblije, rečimilosti, ali ih više nije shvatao. Govorio je "Bez mene!" Sada Bog višenije hteo s njim. I umro je u velikom očaju, bez mira s Bogom.

Usrdno vas molim da ozbiljno shvatite ovu poruku, od koje vam dahzastaje: "Bog je toliko zavoleo svet, daje svoga jedinog Sina dao, dasvi koji se u njega uzdaju ne propadnu, nego da imaju život". No, ovajIsus čini još i više. Govori nešto neizrecivo umirujuće: "Stojim navratima tvoga srca i kucam". O, moji prijatelji, ima raznih hrišćana, imahrišćana koji su samo platiše crkvenog poreza, zgodni, ali užasnodosadni. Ima Hrišćana koji samo o Božiću odlaze u crkvu. Imahrišćana koji dozvoljavaju da im žene idu u crkvu, ali oni sami nikadane prelaze crkveni prag. Jeftino hrišćanstvo. Ima hrišćana koji kažu:"Kršten sam". Divno. Ali, zar je to sve? A ima hrišćana koji su čuli rečživoga Gospoda: "Stojim na vratima i kucam. Ako ko čuje moj glas iotvori, ući ću k njemu", ali govore "Bez meneG Strašno! "GospodeIsuse, malo hrišćanstva je zgodna stvarčica, ali da ti mene osvajaš, toje previše. Bez mene!" Eto, tako govorimo ono "bez mene" u sasvimpogrešnom trenutku.

Vi ne biste bili ovde, da vas hrišćanstvo ne privlači. Čujte, tek ćeteonda iskusiti Isusovu slavu, ako obratite pažnju na njegovo kucanje ikada mu otvorite vrata vašeg srca i primite ga u svoj život!

161

3. Neko ko bi s razlogommogao da kaže: "Bez mene!", ali to ne čini

Taj neko je sam Gospod Isus. On bi, stvarno, imao sve razloge dakaže: "Bez mene!" a ipak to ne kaže. Hvala Bogu, što on to ne kaže!

Dozvolite mi da vam ispričam jedan događaj. Danski pesnik Jakobsennapisao je jednu potresnu novelu pod naslovom "Kuga u Bergamu".Bergam je italijanski gradić u brdima u blizini Ravene. Do njega vodisamo brdska staza. Jakobsen piše kako je u ovom gradiću u Srednjemveku izbila kuga. Užasno. Danju i noću zvonilo je mrtvačko zvono.Ljudi su se molili Bogu. Vapili su za pomoć. Ali, kao da ništa nijevredelo. Kuga je harala sve jače. I onda su odjednom na sve postaliravnodušni. Govore: "Bog je mrtav". Iznose burad iz kafana i nastajevelika pijanka. Do besvesti se opijaju, grle se i oplođuju, ne obazirućise na to ko je ko. Počela je orgija očaja, koja traje danima. Sve im jesvejedno. Razuzdani su svi nagoni. Usred plesa, tu i tamo, neko sesruši, crn u licu. Ostave ga da leži, a orgije se nastavljaju. "Jedimo ipijmo, jer sutra smo mrtvi". U jednom trenutku su se trgli, kao da čujuneki korak, pesmu. Žure prema gradskoj kapiji i, gle, povorka pokajnikapenje se brdskom stazom i peva litaniju "Kyrie eleison! Smiluj nam se,Gospode!" Ispred svih, mladi kaluđer na ramenima nosi težak drvenikrst. Ljudi Bergama stoje i smeju se: "Vi, idioti! Ovde je Bog mrtav!Prestanite s vašom glupom litanijom! Hodite, jedimo i pijmo, jer sutrasmo mrtvi'". A ispred svih korača mladi kaluđer sa svojim velikimdrvenim krstom. Vrata crkve su otvorena. Ionako više niko ne prolazikroz njih. Povorka ulazi. Kaluđer je naslonio . krst na zid. Divlja hordarazularenih, smrti predatih ljudi, potekla je kao bujica, urličući i smejućise. Podivljao mesar, opasan krvavom keceljom, penje se na oltar,grabi zlatni pehar od Gospodnje večere i urla: "Ločite! Kod nas je Bogmrtav!" Iznenada se bledi, mladi kaluđer nalazi za propovedaonicom imaše rukom. Sve je utihnulo. A usred tišine odzvanja njegov glas."Ispričaću vam jednu priču. Dok je Božiji Sin visio na krstu, pošto sumu ekserima probili ruke, narod mu se rugao i ismejavao. Pridružio im

162

se, čak, i jedan od one dvojice razbojnika. I onda je Božiji Sin pomislio:'Zar za ove ljude da umrem, kada im moja smrt čak ni srce nepokreće? Za ovo prljavo čovečanstvo da žrtvujem svoj život, a ničimvećim ih ne mogu zadobiti!?' Tada Božiji Sin pomisli: 'Bez mene! Bezmene!' i božanskom snagom iščupa eksere iz drveta, skoči sa krsta,otrgnu vojniku svoj plašt, tako da su se kocke kotrljale niz Golgotu,odenu se plaštem, i odlazeći na nebo ponavljao: 'Bez mene! Bezmene!' A krst je ostao prazan. Od tada više ne postoji ni izbavljenje, nispasenje. Sada postoji još samo smrt i pakao". Tako je propovedaoonaj kaluđer. Nastala je mrtva tišina. Mesar je već odavno skočio saoltara. Stajao je ispod propovedaonice. Pehar mu je ispao iz ruke."Više nema izbavljenja, nema spasenja... " Odjednom, podivljao mesariskorači napred, pruža svoju ruku prema kaluđeru i uzvikuje: Ti vratiSpasitelja na krst! Vrati Spasitelja na krst!"

Moji prijatelji, taj kaluđer nije ispravno pričao. A to je ono potresno.Božiji Sin nije rekao; "Bez mene!", ako to smem tako da kažem. Onsve do sada trpi na krstu, iako ljudi govore: "Rad, zabava i sve drugoovo svetsko, mnogo nam je važnije od našeg spasenja".

Ovaj Spasitelj još uvek, do ovog časa, ide za svakim od nas. On biimao razloga da kaže: "Bez mene radite šta hoćete!" Da sam ja Isus,pored mene bi mogao da propadne ceo svet. Ali Isus, Božiji Sin iSpasitelj ne govori "Bez mene!" On ide za nama. Dokle još da ide zanama? Kada ćete, konačno, shvatiti da vas Isus želi? Kada će vam seotvoriti oči, pa da kažete: "Izbavitelju moj! Iskupitelju moj!"

4. "Bez mene ne možete činiti ništa"

Znate, mi ono "Bez mene" govorimo sa uskličnikom. Isus je jednomrekao "Bez mene", ali bez uskličnika.

A rečenica se nastavlja: "Bez mene ne možete činiti ništa". Pouzdajtese u to. Istina je i to da ono što činite bez njega, u svetlu večnosti je

163

bezvrednost.

Posmatrao sam jednom kako su se neki dečaci tukli. Jedan mališa je,verovatno slučajno, isto dobio svoj deo. Razmišljao sam da li da seumešam. Ali, onda sam doživeo nešto predivno. Mališa se izvukao izgomile. Oči suze, nos curi, sve curi − a on trči. I pošto se udaljio na okopet koraka, još jednom se okreće i viče:

"Čekajte samo, reći ću vas svom velikom bratu!" Osetio sam da je kodnjega sada sve u redu. Imao je velikog brata, kome je mogao da sepožali, da mu kaže sve, i koji će mu pomoći. Mislio sam: E, moj mališa,zar nije divno da imaš velikog brata! Prožimala me je velika radost da uIsusu imam velikog brata, koji je kraj mene. Divno da je ovaj, tolikomoćan, veliki brat, pored svojih, pa čak govori: "Bez mene ne možetečiniti ništa".

Pesnik Havergal je pevao:

"Život, Isuse, uzmi moj,od sad nek' je sasvim tvoj;moje vreme uzmi ti,svaki čas posvećujem tebi".

Koliko bih samo želeo da i vi kažete vašem Spasitelju, koji je i za vastoliko mnogo učinio: "Gospode Isuse, više ništa ne želim učiniti beztebe!"

164

Postoji li sigurnost u religiji?

Postoji li sigurnost u religiji?

Ne, u verskim stvarima ne postoji sigurnost. Religija je večno traganjeza Bogom. Znači, postoji stalni nemir i nesigurnost. Evanđelje, to jenešto sasvim drugo. To je Božije traganje za nama. Zato je boljeupitati: Da li u hrišćanstvu postoji sigurnost?

1. Rizikujemo neizrecivu sigurnost u Boga

U prvom redu, moram reći da smo mi ljudi današnjice čudni tipovi.Kada i najjači čovek oseti makar i najmanju boljku, odmah trči lekaru ižali se: "Gospodine doktore, tu me tako boli. Šta je to?" Hoćemo daznamo sasvim tačno na čemu smo. Ili, drugi primer. Jedna porodicatraži kućnu pomoćnicu. I, eto, javlja se prva. Gazdarica objašnjava:"Pa, dakle," imate svoju sobu s toplom i hladnom vodom, televizor,muzičku kutiju. Jednom nedeljno imate slobodan dan". A devojka: "Toje sve lepo i krasno, ali ja ovo mesto ne prihvatam tek tako. Hoću prvoda znam kolika mi je plata?" Zar nije devojka u pravu? Naravno dajeste. Kada se negde zaposlimo, sigurno je prvo pitanje koliko ćuzaraditi, ili, pak, u koju kategoriju plate spadam? Hoćemo u svakomslučaju da znamo na čemu smo. Po pitanju novca ne trpimo nikakvunesigurnost. Zapravo, na svim područjima hoćemo da znamo na čemusmo. Samo na najvažnijem području, to jest u području živoga Boga,nekako trpimo čudnu neizvesnost.

Pre mnogo godina održavao sam skupove na jednom od gradskihtrgova Augsburga. To je trg na kojem se, inače, održavaju vašari.Organizatori su došli na sjajnu ideju. Pošto je subotom uveče uvek bilolude zabave u noćnim lokalima, odlučili smo da napravimo svoj skup usubotu u ponoć. Nismo to najavili unapred, jer bi, inače, došli svi

165

ljubopitljivi hrišćani, koje, zapravo, i nismo hteli na ovom skupu. Mojiprijatelji su pola sata pre ponoći krenuli kolima i sakupili "noćne ptice",to jest ljude koji su izlazili iz lokala koji se zatvaraju u ponoć: kelnere naputu kući, devojke iz bara. Vozači su neprestano dolazili i odlazili. Kadasam u ponoć stao na podijum, pred sobom sam imao publiku kao retkokada. Bilo je i onih pomalo pripitih, pa sa šeširom na glavi, s upaljenomcigaretom. Pomislih u sebi, samo da se ovo dobro završi. Počeo samda govorim. Kada sam prvi put direktno spomenuo Boga, debeli seproderao prekidajući me usred rečenice: "Toga ni nema!" Svi se smeju.Ja se naginjem prema njemu i pitam: "A da li ste baš sto posto sigurnida Boga nema?" On se češe po glavi, šešir mu pada na čelo, cigaruprebacuje u drugi ugao usta i, konačno, kaže: "Pa, zapravo, o tomeniko baš ne zna nešto sigurno". Nasmejao sam mu se u brk i rekao:"Vidite, ja to znam, i to sasvim sigurno!" On će na to: "Ma nemojte, aodakle biste vi to tako sigurno znali o Bogu?" Objasnio sam mu da smopreko Isusa sasvim sigurno informisani o Bogu. Veliki skup jeodjednom sasvim utihnuo.

Da li vi imate sigurnost u vezi s Bogom? Pitam hrišćane! Da li semožete zakleti da vam je optužnica pocepana, da je dug isplaćen?Nemojte mi samo odgovoriti: "Pa, nadam se!"

Vidite, smešno je kada se po pitanju Boga i neznabošci i hrišćaninalaze u velikoj neizvesnosti i nedoumici. Kada bih prošao gradom ioslovio neke muškarce: "Recite mi, da li verujete da Bog živi?"odgovorili bi: *Ta, valjda postoji neki bog". Ali, ako ih dalje pitam: "A dali vi pripadate tom Bogu?" obično odgovor glasi: "Ne znam". Kakvuneizrecivu izvesnost ovi stabilni muškarci na ovom području reskiraju!

To je nedavno doživeo i jedan od mojih mladih prijatelja, inače,student. U toku semestra zarađivao je kao pomoćni radnik nagradilištu. Jednog dana, kolege na poslu saznali su da je aktivancrkveni radnik. I, naravno, počelo je: "Čoveče, ti si kod pastora Buša?Ne ideš, valjda, još i svake nedelje u crkvu?" "Da, svakako". "Pa, ti nisi

166

normalan!" On odgovara: "Ne, nisam lud. Idem, čak, svake srede naproučavanje Biblije". Tada, poput mitraljeza padaju grdnje: Ti popovisamo zaglupljuju ljude. Hrišćanstvo nije uspelo, mada je imalo dvehiljade godina na raspolaganju. Biblija je najveća besmislica! Ukratko,na našeg mladog prijatelja sručila se bujica izrugivanja. Međutim, on jeimao kožu poput slona, pa kada su oni završili, progovori: "Pa, ako jevaš stav prema hrišćanstvu takav, sigurno da ste već istupili iz crkve?"Svi ćute. Onda jedan od onih okorelih kaže: "Čoveče, šta ti to znači'istupili iz crkve'? Čoveče, i ja verujem u Gospoda Boga. Praviš se kaoda si jedini hrišćanin. I ja verujem u Boga!" A drugi mu se pridružuju:"Zapravo, samo se praviš bolji od nas. Svi smo mi hrišćani. I miverujemo u Boga!" Iznenada se koplje okrenulo. Odjednom su svijednoglasno vikali: "I mi verujemo u Boga! I mi smo hrišćani!" Kada suzavršili, moj prijatelj ih upita: "Dobro, a zašto mi se onda rugate?"Odgovor: "Znaš, ti nas samo zaluđuješ. S tobom čovek ne može ni darazgovara!" Vidite, tvrdi momci sa gradilišta, koji bez muke mogu daiskape flašu−dve piva, prvo se naveliko rugaju hrišćanstvu, a ondakažu da su i oni hrišćani. Šta sada? Zar to nije potresno? Znači, popitanju Boga reskiramo najveću sigurnost. Čas smo neznabošci, čashrišćani. Jesam li u pravu? Bojim se da skoro svi vi ovde živite u takvojneizvesnosti i nesigurnosti!

2. Biblija govori o blistavoj budućnosti

Možda ćete me sada upitati: "Ali, pastore Buš, da li hrišćanstvo stvarnoima neke veze sa sigurnošću? Zar nije u hrišćanstvu upravo štos utome da se ne zna, već se mora verovati?" Nedavno mi neko rečenešto što sam toliko puta čuo: "Znate, ja znam da su dva puta dvačetiri, ali u hrišćanstvu se stvari ne znaju tačno − mora se verovati".Znači, imamo predstavu da se u pogledu hrišćanske istine razum morastaviti u kofer i sve mora da se veruje i da bude u nesigurnosti. To jeuverenje većine ljudi.

Drugi put, opet, izjavljuju mi: "Pastore Buš, ni vi hrišćani niste složni.

167

Postoje Katolici, Evangelici i mnogi drugi. A kod Evangelika imaLuterana, Reformiranih i, takođe, mnogih drugih. Ko je u pravu?"Verujem da je, čak, i hrišćanstvo uvereno kako je hrišćanska veranešto najneizvesnije i najnesigurnije što postoji. Ali, to je ogromnabesmislica.

Vidite, tek iz Novog zaveta možemo naučiti o tome šta je hrišćanstvo.A u njemu je svaki redak ispunjen blistavom sigurnošću. Verujte mi!Smešno je da hrišćanin živi u takvoj neizvesnosti. Ali, tome nijehrišćanstvo krivo. Ne. Čitav Novi zavet je pun blistave sigurnosti.

Velika sigurnosti je da Bog živi! Ne neko Više biće, ne Proviđenje, neSudbina, ne neki Gospod Bog, nego Bog, Otac Isusa Hrista! Kako mito znamo? On se objavio u Isusu Hristu. To sada znamo stoprocentno.Otvorite Bibliju na kojem god mestu želite. Tu se ne priča o nekimreligioznim pitanjima, nego se čita svedočanstvo: Bog živi! I on seobjavio u Isusu. A čovek koji živi bez Boga, živi pogrešno, naopako ikrivo.

Izvesnost je i to da me taj Bog, koji može da uništi narode, koji će suditisvetu, žarko ljubi. Nije to nagađanje, nego čitamo u Rimljanima 8:"Siguran sam da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, nisadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visine, ni dubine, niti kakvo drugostvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu,Gospodu našemu!" Siguran sam! Božija ljubav nam je došla u IsusuHristu. O tome ja ne nagađam, ja to znam! A gde je Božija ljubav? Onnas je ljubio u Isusu. Isusovi učenici pevaju:

"Ja uzvisujem ljubav Božiju,koja se u Hristu objavi"...

Da li vi to poznajete? Da li imate pojma o tome?

Ljudi Biblije su bili sigurni da pripadaju Bogu,| David govori u 49.

168

Psalmu: "A moju će dušu Bog ugrabiti paklu iz pandža i milostivo meprimiti". A ne: "Nadam se da ću se jednom spasiti". "Bog nas je izbaviood vlasti tame i premestio u carstvo svog ljubljenog Sina". Isusoviučenici su doživeli promenu egzistencije po Isusu, i oni to sasvimsigurno znaju. Ili: "Znamo da smo prešli iz smrti u život". Mi znamo! Dali vi to možete reći? Ili: "Ovaj duh svedoči mome duhu da sam Božijisin". Tu piše "da sam"!

Biblija je puna izvesnosti. Odakle u našem narodu ona nerazumnarečenica: "Znam da su dva puta dva četiri, ali u hrišćanstvu se stvari nemogu znati, mora se, eto, verovati". Ja znam da su dva puta dva četiri,ali još mnogo izvesnije znam da Bog živi! Znam da su dva puta dvačetiri, ali još mnogo izvesnije znam da nas Bog u Isusu voli. Ljudi kojisu se obratili živome Bogu kažu: Znamo da su dva puta dva četiri, alijoš mnogo sigurnije znamo da smo postali Božija deca!

Da vas upitam, gde to u današnjem hrišćanstvu nailazimo na takvublistavu izvesnost? Po tome primećujete da smo se prilično udaljili odBiblije i da; joj se moramo vratiti. Molim vas, prestanite već jednom samalo hrišćanstva. Ne isplati se da imate malo hrišćanstva. Stvarno, neisplati se! Ali se isplati sigurnost da Bog živi, da me goruće voli i da musmem pripadati! Sve drugo se ne isplati.

Ista sigurnost zrači iz svih pesama, koje se pevaju po hrišćanskimzajednicama. Evo jedne:

"Srećna sigurnost − Isus je moj!Njemu sam dao sav život svoj!Naslednik neba, srećan sam ja!Rođen od Duha, krvlju opran!"

Hrišćanstvo nije lutanje po gustoj magli. Stvaran hrišćanski stav jesnažna i čvrsta sigurnost. I ova pesma o tome govori:

169

"U Hristu čvrst je temelj moj,Na njega oslanjam život svoj!Sve drugo brzo nestaje,Hrist čvrsta stena ostaje!Ko u njega nadu osloni,Taj na pesku više ne gradi!"

Dozvolite mi da to kažem na još jedan, drugi način. Sigurnost uhrišćanstvu znači objektivno znati da Bog živi i da je njegova objava poIsusu istina, pa makar čitav svet odbio činjenicu da je Isus umro zaizmirenje čoveka sa Bogom i da je vaskrsnuo kako bi izbavio grešnike.Ali, sigurnost u hrišćanstvu je i subjektivno znanje da Bog živi, da se poIsusu objavio, daje umro, vaskrsnuo; jer sam to, za sebe lično, usigurnom verovanju prihvatio.

Deset hiljada profesora da uverava mladog hrišćanina da Isus nijevaskrsnuo, on, ipak, može posvedočiti: "Poštovanih deset hiljadaprofesora, ja znam da moj Iskupitelj živi!" Makar ceo svet protivrečio,vera, ipak, govori: Ja znam u šta verujem. Pa, makar me obasipalimnoštvom naučnih protivdokaza, ja odgovaram: Ja znam bolje. Ceosvet da sumnja, ipak ću reći: Imam sigurnost! Moji prijatelji, hrišćanstvoje toliko izvesno verovanje, zasnovano na Bibliji!

3. Imate li takvu sigurnost?

Sada moram da pitam da li već imate takvu sigurnost? Ili vamnedostaje? Ako odgovorite: "Mislio sam da sam hrišćanin, ali nisam,kod mene je sve to još nejasno", onda nisam uzalud govorio. Sećamse jednog kampovanja s mladim ljudima u Holandiji. Jedne noći, u dvačasa, neko kuca na moja vrata. Kad, ono, čitavo društvo u pidžamama.Pitam ih šta žele, a oni će: "Verovali smo da smo hrišćani. Ali, sadasmo primetili da to još nismo!" Toliko ih je to uznemirilo, da su u dvasata noću hteli da budu sigurni. Velika je stvar kada spoznamo da jenaše hrišćanstvo veoma daleko od onoga što nam se u Bibliji pokazuje

170

kao blistava sigurnost.

Sperdžen, moćni engleski propovednik probuđenja, iskazao je toovako: "Vera je šesto čulo". Vidite, mi imamo pet čula: vid, sluh, dodir,ukus i miris, kojima upoznajemo trodimenzionalni svet. Osoba koja živisamo sa pet čula, pita: "A gde bi Bog mogao da bude? Ne vidim ga. Nevidim ni Isusa. Ja ne verujem ni u šta". Ali, kada nam Bog, po svomeSvetom Duhu, daje prosvetljenje, od njega dobijamo šesto čulo. Ondane samo da možemo videti, čuti, osećati, okusiti i mirisati, već smo ustanju da spoznamo i jedan drugi svet. Biblija govori: "A ovo je večniživot, da poznaju tebe, jedinoga pravoga Boga i Isusa Hrista, koga siposlao!" To ume samo šesto čulo!

Pre kratkog vremena bio sam u Esenu kod jednog uspešnogindustrijalca. Imao je svoju rezidenciju u visokospratnoj poslovnojzgradi, odakle se videlo pola grada. Pošto sam prošao nekolikopredsoblja, konačno sam seo naspram njega. Brzo smo završili onozbog čega sam došao. A onda smo se udubili u razgovor. On kaže:"Baš je zanimljivo da u svojoj kancelariji imam jednog pastora. Recite,molim vas, s vremena na vreme, nakon rata, učestvovao sam nanekim teološkim konferencijama, ali, ima li..." Ja ga prekidoh: "Ta,recite već: išli su mi na živce". On je nastavio: "Imam utisak da jehrišćanstvo, ipak, neka veoma nejasna stvar. Vidite, držali su nampredavanja na teme: "Hrišćanin u privredi", "Hrišćanin i naoružanje","Hrišćanin i razoružanje", "Hrišćanin i novac", "Hrišćanin i njegovacrkva". Ali, nikada mi niko nije rekao šta je, zapravo, hrišćanin. Očito,to ni sami predavači nisu znali". Eto, sedim u ovoj otmenoj kancelariji iu lice mi kažu: "To predavači, očito, ni sami ne znaju". Ja odgovaram:"O, hteo bih da vam kažem glasno i jasno, da tu nema ničegnejasnog". "Ha!" Jedni kažu da je hrišćanin onaj ko nema posla spolicijom, a drugi da je hrišćanin onaj ko je kršten u crkvi, ko jehrišćanski venčan i hrišćanski sahranjen". Ja nastavljam: "Gospodinedirektore, reći ću vam šta je hrišćanin. Molim vas, držite se čvrsto.Hrišćanin je onaj ko iz dna svog srca može reći: 'Verujem da je Isus

171

Hrist istiniti Bog, od Oca u večnosti rođen, a isto tako pravi čovek,rođen od device Marije, da je moj Gospod, koji je mene izgubljenog iosuđenog čoveka izbavio'" Klimnuo je glavom. Razumeo je. Potvrdioje. To smo mi. Ja kažem: "Dobro... '...koji je mene izgubljenog iosuđenog čoveka iskupio i izbavio od svih mojih greha, od smrti i odsile đavola'. Gospodine direktore, iskupio i izbavio iz vlasti đavola!"Ponovo je klimnuo glavom. Znao je nešto i o tome. I onda samnastavio: "...Ne srebrom, ni zlatom, nego svojom svetom, skupocenomkrvlju i svojim nedužnim trpljenjem i umiranjem, da budemo njegovasvojina. Vidite, onaj ko može reći: 'Ja sam Isusova svojina. On me jeiskupio od greha, smrti i pakla svojom krvlju, i ja to sigurno znam', taj jehrišćanin, gospodine direktore!" Za trenutak u kancelariji je vladalatišina, a. onda je pitao: "A kako se to dobija? Kako se to dobija?" Ja muodgovorih: "Upravo sam od vaše sekretarice saznao da idete nagodišnji odmor. Još danas posle podne poslaću vam Novi zavet.Ponesite ga i čitajte svaki dan nekoliko stranica iz Evanđelja poJovanu, i molite se. Tada ćete doći do toga!"

Dakle, hrišćanstvo, koje susrećemo u Novom zavetu, jeste sigurnostda je objektivna istina ispravna i da je ja subjektivno prihvatam verom ida tako budem spasen. Imate li vi tu sigurnost? Ja ne bih mogao daživim, kada ne bih znao da li me je Bog primio. Pitao sam jednogmladića: "Da li ljubiš Isusa? Da li si njegova svojina?" "Pa, nisam bašsiguran. Još uvek se borim". Ja mu kažem: "Čoveče, ja ne bih mogaotako da živim. Ta, moram znati da li me je Bog primio!" Vi nesigurnihrišćani, koji, čak, i ne znate da li je Bog tu ili nije, koji sasvim tačnoznate vaše novčane mogućnosti, ali niste sigurni za Boga, pa vi uopšteniste hrišćani. Prema Novom zavetu, hrišćani su samo oni koji sasigurnošću mogu reći: Verujem da je Isus Hrist postao gospodar mogaživota!

Da vam ispričam jednu zgodu. General Fiban (Viebahn) pričao je kakoje prilikom jednog manevra jahao kroz šumu, zakačio se za drvo ipocepao uniformu. To za jednog generala nije baš zgodno. Uveče je

172

ujahao u selo, u kojem je bio smešten štab. Na jednom zidiću sedela jegrupa vojnika. Zaustavio je konja i viknuo: "Da li je neko od vaskrojač?" Jedan od vojnika skoči i ispred generala stane u stavu mirno,pa kaže: "Da, gospodine generale, ja sam krojač". General Fiban muzapovedi: "Pođite odmah sa mnom u moj kvart u gostionicu 'Kodjagnjeta' i zakrpite mi uniformu!" Vojnik odgovara: "Ja to ne umem"."Kako to ne umete, kada ste krojač?" A ovaj odgovara: "Oprostite,generale, ja se zovem Krojač, ali nisam krojač po zanimanju". GeneralFiban je završio svoju priču jednom lepom rečenicom: "To se može rećiza najveći broj hrišćana. U anketnim listićima navode 'hrišćanin' ili'evangelik', ali, u stvarnosti, morali bi reći: Zovem se hrišćanin, alinisam hrišćanin'".

Kakvo jadno stanje. A koliko je, samo, ovo stanje opasno, jer takavčovek uopšte nije izbavljen.

No, da idemo korak dalje.

4. Kako doći do sigurnosti?

Pitaćete, sigurno, a kako doći do takve sigurnosti? Znate, moglo bi semnogo o tome govoriti, ali molite Boga. Počnite redovno da čitateBibliju, svaki dan četvrt sata. No, želeo bih ovde da vam kažem neštoveoma važno: do sigurnosti verovanja ne dolazi se putem razuma, većputem savesti.

Vidite, kada danas razgovarate sa muškarcima o hrišćanstvu, oni će:"Pa, gospodine pastore, meni baš nije lako verovati. U Bibliji ima tolikoprotivurečnosti". A ja pitam: "Protivurečnosti!?" "Da. Piše tamo, naprimer, da su Adam i Eva imali dva sina, Kaina i Avelja. Kain je ubioAvelja. Zar nije Kain onda ostao sam? I onda je otišao u jednu dalekuzemlju i potražio sebi ženu. Gospodine pastore, ja to ne mogu daverujem". Jeste li već čuli tu priču? Ovakvim pričama Nemci se branepred Bogom. Ja im obično u takvim slučajevima kažem: "To je

173

zanimljivo. Evo vam Biblije. Gde to, zapravo, piše da je Kain otišao uneku stranu zemlju i tamo potražio ženu?" Oni pocrvene, a janastavljam: "Pa, ako odbijate celu Bibliju, kojom je hiljade ljudi došlo doverovanja, znači da želite biti pametniji od njih, pa ste sigurno temeljitoproučili Bibliju. Pokažite mi, gde to piše?" Tada se ispostavlja da, ustvari, nemaju pojma. Tada ja otvaram Bibliju. To, naime, uopšte tamone stoji, već piše: "Kain ode u stranu zemlju i pozna svoju ženu".Poveo je svoju ženu. A ko je ona bila? Pre toga čitamo da je Adamimao mnogo sinova i kćeri. U bibliji izričito piše da je Bog želeo da odjedne porodice potiče sav ljudski rod. Tako su se prvo braća i sestremeđu sobom ženili i udavali. Kasnije je Bog to zabranio. Sve jasno?Dobro. Vidimo da čitava glupa priča samu sebe pobija. Postavlja se,međutim, pitanje da li će se sada taj čovek obratiti? Ni govora. Odmahće naći novo pitanje. Znači, možete čoveku odgovoriti na hiljadu i jednopitanje, a posle toga njegov um ostaje isto toliko zamračen kao i pretoga. Dakle, vera ne dolazi pomoću razuma, već putem savesti.

U Esenu jedan od mojih prethodnika bio je Julius Daman (Dammann),pastor i propovednik probuđenja. Došao mu je jednom mladić sapitanjem o Kainu i Avelju, pa i drugim sličnim pitanjima. Daman je išaopo kratkom postupku. Rekao je: "Mladiću, Isus Hrist nije došao daodgovara na prepredena pitanja, nego da spase grešnike. A ako vijednom budete jadni grešnik, onda mi se vratite". Ljudi s nemirnomsavešću znaju da njihov život nije u redu, da ne mogu sami sa sobomizaći na kraj. Oni mogu naučiti da veruju u Spasitelja. Razumski seshvata kasnije.

Doživeo sam nešto što je lepa ilustracija za ovo o čemu smo malopregovorili. Jednog dana dođem u bolesničku sobu, u kojoj leže šestoricamuškaraca. Radosno su me pozdravili: "O, gospodine pastore, bašlepo što ste došli. Imamo jedno pitanje za vas". Odgovaram: "O, pa, toje zgodno. Kakvo pitanje?" Osećam da su mi spremili zamku. I jedan,uz napetost drugih, upita: "Da li verujete da je Bog svemoguć?" "Da, jau to verujem". "Može li Bog da stvori kamen, koji je toliko težak, da ga

174

on sam više ne može podići?" Znate za taj vic? Preglupo je bilo i dapokušam na to da odgovorim, pa sam uzvratio protiv−pitanjem:"Mladiću, dozvoli da ti prvo ja postavim pitanje. Da li si ikada proveobesane noći zbog ovog pitanja?" "Besane noći?" − upita iznenađeno."Neee!" Ja mu odgovorih: "Vidite, ja moram štedljivo da koristim svojesnage. I zbog toga mogu da odgovaram samo na ona pitanja zbogkojih ljudi ne mogu spavati. Mladiću, a zbog čega vi ne možetespavati?" Odmah je odgovorio: "O, zbog one stvari sa mojomdevojkom. Ona očekuje dete, a još se ne možemo venčati". "Znači,zbog toga imate besane noći. Hajde da, onda, o tome razgovaramo". Aon se čudi: "A kakve to veze ima sa hrišćanstvom?" Ja mu odgovorih:"O, stvar sa kamenom nema nikakve veze sa hrišćanstvom, ali ono sadevojkom i te kako ima veze. Vidite, vi ste pogrešili. Prestupili steBožiju zapovest. Zaveli ste devojku. A sada razmišljate kako biste sesa još većim grehom izvukli iz ove afere. Zaglavili ste se u krivicu igreh. Vama se može pomoći samo ako se obratite živome Bogu, da sepokajete i kažete: Sagrešio sam! Postoji Spasitelj koji vas tada možeizbaviti". Mladić je slušao. Odjednom mu je sinulo da se Isus zanima zanjegovu opterećenu savest. Isus može da mu pomogne. On jeizbavitelj njegovog upropašćenog života.

Vidite, prvo je pokušao putem razuma. Ali, to je obična glupost. No,kada sam se dotakao njegove savesti, odjednom je svanulo. Da li vamje to jasno? Do sigurnosti spasenja ne dolazimo uz pomoć odgovorana sva prepredena pitanja, nego kada pristajemo uz svoju savest ikažemo: Sagrešio sam! Tada jasno vidimo Spasitelja koji visi na krstu.Onda možemo iskusiti da su nam gresi oprošteni i da nas je primio.Znači, put vodi preko savesti, a ne preko razuma.

Ako želimo doći do sigurnosti spasenja, moramo nešto i da reskiramo.U crkvama često postoje vitraži − prozori od obojenog stakla. Ako ih zavreme sunčanog dana pogledate spolja, izgledaju crno, jedva se daprimetiti nešto od boja. No, uđete li u crkvu, odjednom boje zasvetle.Tako je i sa hrišćanskom verom! Dokle god čovek posmatra spolja,

175

ništa ne shvata. Sve je mračno. Morate ući. Morate preuzeti rizik saIsusom. Morate se predati tom Isusu, da mu se poverite. Onda svepostaje jasno. To je korak iz smrti u život, i u tren oka razumete živohrišćanstvo.

Gospod Isus je jednom propovedao. Slušali su ga hiljade. No,iznenada je izgovorio jednu strašnu rečenicu: "Ne možete ući unebesko carstvo onakvi kakvi jeste. Morate se nanovo roditi. Vašapriroda, i ona najbolja, ne valja za Božije kraljevstvo!" Tamo u pozadinistoje neki muškarci. Oni govore: "Hajde, idemo! Ovaj preteruje!" Trimuškarca odlaze. To vide šest žena. One govore: "Muškarci odlaze.Hajdemo i mi". Tako i žene odlaze. To vide i neki mladići. I oni odlaze.Tako se masa sve više razilazi. Mora da je bilo strašno. Zamišljamkako bi meni bilo da u toku moje propovedi slušaoci postepeno ustaju iodlaze. Na kraju svi odlaze. Ne žele da ga slušaju. Odjednom, Isus jeostao samo sa nekoliko svojih podanika. Ostala su samo jošdvanaestorica učenika. Da sam ja bio Gospod Isus, molio bih: "Molimvas, ostanite bar vi. Ne napuštajte me vi, moji verni sledbenici". Ali, kodIsusa je to drukčije. Znate šta je rekao? Rekao je: "Ako hoćete, možetei vi otići". U Božijem carstvu nema prisile. Božije carstvo je jedinocarstvo u kojem nema policije. Božije carstvo je najdobrovoljnijecarstvo na svetu. "Molim, ako želite, možete otići!" Tako je Isus govoriosvojim učenicima. Učenici su o tome razmišljali. Ako odlazi šest hiljadaljudi, sigurno nije lako ostati. Verovatno bi i učenici otišli, naročito kadaje Isus rekao: "Izvolite, ako to želite. Idite!" Širom im je otvorio vrata. "Ivi to smete. Smete da budete izgubljeni. Smete da budete bezbožnici.Smete da jurite u pakao. Kako hoćete". Evo Petra. On razmišlja jedantrenutak: A kuda da idem? Kuda? Život rada i muke, poput konja, iliživot u prljavštini i grehu! I na kraju čeka smrt i pakao. Sve to ništa nevredi. I onda mu pogled pada na Isusa i bude mu jasno: Život je,ustvari, tek onda vredan, ako ga živim sa Isusom. Pa izjavljuje:"Gospode Isuse, kuda da idemo? Kuda? Ti imaš reči večnog života. Imi smo verovali i spoznali (čujete li: sigurnost) da si ti Hrist, Sin živogaBoga. Ostajemo kod tebe!"

176

Dragi prijatelji, eto, tako se dolazi do sigurnosti. Gledamo životneputeve i spoznajemo da je Isus naša jedina šansa. O, koliko bih želeoda i vi dobijete ovakvu blistavu sigurnost: Verovali smo i spoznali da siti Hrist, Sin živoga Boga!

Sasvim na kraju, želeo bih da kažem jednu posebnu reč onima međunama koji su započeli u svojoj veri, koji su Isusu poklonili svoje srce, akoji, ipak, govore: "Nemam sigurnost spasenja. Kako ću doći dosigurnosti spasenja? Još uvek je mnogo greha u mom životu!" Ovimozbiljnim dušama među nama želim reći: mislite li da čovek imasigurnost spasenja tek kada je bezgrešan? Onda ćete morati da čekatena nebo! Meni je do poslednjeg dana moga života potrebna Isusovakrv za oproštenje greha!

Setite se priče o izgubljenom sinu. Došao je kući i rekao: "Sagrešiosam!" A otac ga prima i počinje slavlje radosti. A ja sebi zamišljamkako drugog jutra sinu slučajno pada šolja sa stola. Nije navikao napostavljen sto. Znate, bio je kod svinja. I dok se šolja razbija, on psuje!Da li će ga otac izbaciti? Da li će reći: "Marš svinjama!" Ne! Otac kaže:"Eto, dogodilo se. Sine moj, drugi put pripazi. Pomoćićemo ti da šoljeostaju na stolu, da više ne psuješ i da se navikneš na kućni red!" Nepada mu na pamet da ga vrati svinjama. I vidite, kada se neko predaIsusu, on dolazi do strašnog otkrića da stara priroda još uvek postoji. Iporazi još postoje. No, kada nakon svog obraćenja doživite poraz,nemojte odmah pasti u očaj, nego kleknite i molite ove tri rečenice.Prva: Gospode, hvala ti da još uvek pripadam tebi! Druga: Oprosti misvojom krvlju. I treća: Hvala ti, Gospode, da još uvek pripadam tebi!

Shvatate? Sigurnost spasenja se sastoji u tome što znam da samdošao kući i da se borim u borbi posvećenja kao osoba koja je došlakući, a ne kao osoba koja čas leti napolje, čas unutra. Ako nekopropoveda da moram svakoga dana iznova zadobiti spasenje, onda jeto jeziva propoved. Moja deca ne moraju svakoga dana ući u moju

177

sobu i pitati me: "Tata, da li i danas smemo da budemo tvoja deca?"Oni jesu moja deca. A ako je neko postao Božije dete, onda je Božijedete i bori se za posvećenje kao Božije dete.

A sada vam od sveg srca želim blistavu sigurnost Božije dece!

178

Da li je hriscanstvo privatna stvar?

Da li je hrišćanstvo privatna stvar?

Često čujemo da je religija privatna stvar. Da li je to tačno? Pa dapitamo: Da li je hrišćanstvo privatna stvar? Ili, još bolje: Da li je bitihrišćanin privatna stvar?

Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, želeo bih da postavimprotiv−pitanje. Zamislite novčanicu od pet maraka. Koji je lik na njoj?Broj pet ili orao? I jedno i drugo! Jer, novčanica od pet maraka ima dvestrane. Isto je i s pitanjem da li je biti hrišćanin privatna stvar? I da i ne.

Istinski, pravi hrišćanski život ima dve strane: jednu sasvim privatnu idrugu, sasvim javnu. Tamo gde jedna ili druga strana nedostaje, neštonije u redu.

Da vam sada pokažem obe strane istinskog, Svetim Duhom delovanoghrišćanskog života.

1. Hrišćanski život ima jednu veoma privatnu stranu

Objasniću vam to jednom pričom. Neko mi reče da sam pripovedač.Odgovorih da to nije loše. Strašno se plašim da ljudi u crkvi ne zaspu.Međutim, kada s vremena na vreme pričam priče, oni ne spavaju.Osim toga, celi život sastoji se od priča, a ne od teorija.

U pokrajini Ravensberg, u prošlom veku živeo je moćni propovednikprobuđenja Johan Hajnrih Folkening (Johann Heinrich Volkening). Kroznjegove propovedi cela ova pokrajina doživela je probuđenje. OvogFolkeninga su jedno veče pozvali nekom bogatom seljaku, koji je imaoveliko imanje, a važio je za poštenog i vrednog čoveka. No, iz dna

179

svoga srca mrzeo je propovednika probuđenja. Znate, nije hteo priznatida je grešnik. Rekao je da mu nije potreban nikakav Spasitelj koji je nakrstu platio njegove grehe. Govorio je da čini pravo i da se nikoga neboji. Jednoga dana pozvaše Folkeninga tom seljaku, jer je bio nasamrti. Želeo je pričest. I Folkening je došao. Bio je visok i snažančovek, sjajnih, upadljivo plavih očiju. Pristupio je krevetu tog seljaka,dugo ga je ćuteći gledao, pa kaže: "Hajnrih, plašim se, plašim se,plašim se za vas. Ovakvi kakvi ste nećete u nebo, nego ravno upakao". To reče, okrene se i ode. Bogati seljak je ljut kao ris. Besni. "Ito mi je neki pastor! Zar je to hrišćanska ljubav!?" No, spušta se noć.Teško bolestan seljak je budan. Savest mu ne da mira' Neće u nebo,nego ravno u pakao! Ako je to istina? A onda mu padaju na pametgresi, jedan za drugim. Nije poštovao Boga. A tu i tamo je veomalukavo mnoge prevario. I u sledećim noćima obuzima ga pravi strah.Stvarno je postao veoma nemiran. Odjednom uviđa da u njegovomživotu postoji mnogo krivice i da nikako nije Božije dete. Sada biozbiljno hteo da se obrati. Nakon tri dana ponovo šalje svoju ženuFolkeningu. "Ženo, dovedi mi Folkeninga!" Kasno je uveče, aliFolkening odmah dolazi. Seljak veoma nemirno govori: "Pastore,verujem da se stvarno moram obratiti". Folkening objašnjava: "Da, da.Što smo stariji, to smo pametniji. Pozivate, jer ste u nevolji. Ali,pokajanje iz nevolje, mrtvo je pokajanje. Treba nešto više!" To reče,okrene se i ode. Sada se seljak stvarno razbesneo. Sigurno biste se ivi razljutili na takvog pastora. Zar ne bi bolje pristajalo svešteniku daljubazno razgovara sa seljakom. Ta, izgleda kao da će čovek uskoroumreti. Ali, Folkening je bio čovek koji je stajao pred Bogom i znao ješta govori. Prošla su još tri dana, a seljak zapadne u duboki očaj.Konačno je shvatio da mora umreti. "A gde su u mom životu ljubav,radost, mir, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost, krotkost, čistota?"Ceo svoj život prezirao je Spasitelja, koji je za njega umro. Proterao jeonoga koji je u svojoj ljubavi stajao pred njim. On vidi sebe na rubupakla. Ništa drugo ne oseća osim očaja. Moli: "Ženo, dovedi mipastora!" Ona odvraća: "Ne da mi se. Ni on ti ne pomaže!" "Ženo,dovedi mi ga! Idem u pakao!" Žena odlazi. Folkening sada nalazi

180

čoveka koji je shvatio! "Ne varajte se, Bog se ne da ružiti. Šta čovekposeje, to će i požnjeti". Folkening je seo uz krevet i upitao: "Je l' ide upakao?" "Da, ide u pakao". I Folkening govori: "Hajnrih, hajdemo naGolgotu. Isus je umro i za tebe!" I sada mu toplim i lepim rečima govorida Isus spasava grešnike. Ali, pre toga moramo u sopstvenim očimapostati grešnici. Moramo prestati govoriti: "Činim pravo, i nikoga se nebojim". Moram prvo stajati u istini. Tek nas tada Isus može izbaviti. Aseljaku je odjednom jasno: "Isus je umro za mene na krstu. Platio je zamoj greh. On može da mi pokloni pravednost, koja jedino vredi predBogom!" I prvi put se moli ispravno: "Bože, budi milostiv menigrešnome. Gospode Isuse, izbavi me sa ruba pakla!" Folkening je tihootišao. On napušta čoveka koji priziva Isusa. Folkening je miran, jer uBibliji na tri mesta piše: "Ko prizove ime Isus spašće se!" Kada sesledećeg dana vratio, susreće se s čovekom koji je našao mir sBogom. "Hajnrih, kako je?" A Hajnrih odgovara: "Primio me je − izmilosti". Dogodilo se čudo.

Vidite, tako je ovaj ponosni seljak doživeo svoje nanovorođenje. I sada,pazite dobro! Jedne noći Isusu je došao neki veoma učen čovek irekao: "Gospode Isuse, želeo bih da s tobom malo diskutujem o nekimreligioznim pitanjima". Isus mu je odgovorio: "Nema tu diskusije. Akose čovek nanovo ne rodi, ne može ući u carstvo BožijeG A čovek pita:"Kako? Mogu li ponovo da se pretvorim u malo dete i još jednom dauđem u telo svoje majke da bih se ponovo rodio!?" Isus ostaje prisvom: "Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvoBožije!" To je ona privatna strana hrišćanskog života. Čovek mora ućikroz uska vrata u život, da se nanovo rodi velikim Božijim čudom.

Nisu to prazne teološke stvari koje vam govorim. Radi se o večnomspasenju. Verujte mi! Možda se pored vaše samrtne postelje neće naćineki Folkening. Čujte, za novo rođenje trebate Bogu dati za pravo daste izgubljeni i da je srce zlo. Novom rođenju pripada čežnja zaIsusom, jedinim Spasiteljem sveta. Novom rođenju pripada iskrenopriznanje Spasitelju: "Sagrešio sam nebu i tebi!" Novo rođenje

181

podrazumeva veru. "Njegova krv me očišćava od svakog greha." On jeplatio za mene i poklanja mi pravednost koja pred Bogom vredi. Novorođenje podrazumeva jasno i odlučno predanje Isusu. I, novo rođenjepodrazumeva da vam Sveti Duh kaže: "Prihvaćen si!" Biblija to nazivazapečaćenje. Bez novog rođenja se ne ulazi u Božije carstvo. Ali, onajko je postao Božije dete to sigurno zna. Dragi prijatelji, kada se davim,a neko me izvuče iz vode, kada stanem na kopno i ponovo mirnodišem, znam da sam spasen.

Vidite, to je privatna strana hrišćanskog života. To mora postići svakoza sebe, sasvim sam, kako bi iz smrti prešao u život. Znate, pravo ječudo kada gledam unazad i setim se kako sam postao Isusova svojina.Živeo sam daleko od Boga i u svim gresima. Ali, onda je Isus ušao umoj život. I sada mu pripadam. Posvetio sam svoj život da ljudeupozorim pred propašću i da ih pozovem Isusu. Molim vas, ne dajtesebi mira dok ne prođete kroz iskustvo novog rođenja, a da to samizaista shvatite! Divno je pripadati Isusu. Isuse, ja sam tvoj i ti si moj! Tosasvim sigurno znam!

No, novo rođenje nije kraj, već početak privatne strane hrišćanskogživota. Hrišćanski život na privatnoj strani se nastavlja.

Od samog početka svog obraćenja znao sam: "Sada moramneophodno svaki dan da čujem glas mog prijatelja!" Tako sam počeoda čitam Bibliju. Ljudi danas misle da samo sveštenik čita Bibliju. Ublizini moje kuće u Esenu ima nekoliko parkova. Ujutru odlazim u park ičitam za sebe svoju Bibliju, šetajući gore−dole. Ljudi koji žive u blizini,mogli su me videti. Nedavno mi neko reče: "Ja vas stalno posmatramdok čitate svoj molitvenik". Molitvenike čitaju sveštenici. Nije mogao nida zamisli da čovek čita knjigu koju bi svaki laik čitao. Dakle, Biblijumože svako da čita.

Na kampovanjima s mojim dečacima iz Esena, pre doručka okupljamose na petnaestominutnoj molitvi. Prvo pevamo jutarnju pesmu, zatim

182

čitamo biblijski stih za taj dan. Zatim označim jedan biblijski tekst.Svako seda u neki svoj ugao i čita za sebe. A oni koji su odlučili dažive sa Isusom, čine to i kod kuće, jer ne mogu da žive a da ne čujuglas dobrog Pastira i da s njim ne razgovaraju. Molim vas, oživite tuprivatnu stranu vašeg hrišćanskog života, tako što ćete početi da čitateNovi zavet. Petnaestominutna molitva svako jutro i svako veče.

A kada ponovo zatvarate svoj Novi zavet, sklopite ruke i recite:"Gospode Isuse, moram sada s tobom da razgovaram. Danas imammnoga zaduženja. Pomozi mi da sve završim. Sačuvaj me od mogomiljenog greha. Podari mi ljubav prema drugima. Podari mi SvetogaDuha!" Molite se! Razgovarajte sa Isusom! On je tu. On vas čuje. I topripada privatnoj strani pravog hrišćanskog života − da hrišćaninrazgovara sa svojim Gospodom.

Nedavno sam rekao jednom gospodinu, koji je tek postao vernik, damu je potrebno svakodnevno petnaest minuta tišine sa Isusom. Na toće on: "Ali, gospodine pastore, pa ja nisam sveštenik! On za to imavremena, ali ja! Ta, ja imam toliko posla!" Odgovorio sam mu: "Da limožete da završite sve što ste planirali?" Na to će on: "Nikada nemogu da završim!" Ja mu kažem: "Vidite, to dolazi otuda što nematepetnaest minuta tišine. Kada se naviknete da ujutru razgovarate saIsusom, da redom pročitate nekoliko stihova iz evanđelja, i onda se, naosnovu tih misli molite, doživećete da vam posao ide od ruke kaopesma. Čak, što više poslova imate, to su vam onih petnaest minutapotrebniji, kasnije, možda, i pola sata. Recite svom Spasitelju sve štovas dira i muči. I odjednom sve ide bolje. Govorim iz iskustva. Ponekadprolazim i ovako: Ustajem, i već zvoni telefon. Onda pronalazimnovine. I onda, ponovo zvoni telefon. I onda već dolazi prva poseta.Tada sam čitavog dana nervozan. Ništa ne ide od ruke. Odjednom sesetim: "Ta, još nisam razgovarao sa Isusom, niti je on došao do reči.Znači, to je razlog što mi ništa ne polazi za rukom!

Shvatate, tihi čas sa Isusom spada u sasvim privatnu stranu

183

hrišćanskog života.

I onda, sasvim privatnoj strani hrišćanskog života pripada i to dasvakodnevno razapinjete svoje telo. U svom životu razgovarao sam samnogo ljudi. I, čini mi se, svi su imali nešto na šta se žale. Žene sežale na svoje muževe. Muževi se žale na svoje žene. Roditelji se žalena svoju decu. Deca na roditelje itd. Proverite jednom sledeće: kadasvojim kažiprstom pokažem na neku osobu u smislu 'on je kriv štonisam srećan', istog trenutka pokazujem sa tri prsta na samoga sebe!Verujte mi, kada budete imali petnaest minuta tišine, onda će vam Isuspokazati da sva nesreća leži u vama samima. Vaš brak ne valja, jer neživite pred Božijim očima. Vaš posao ne valja, jer ne živite predBogom. Hrišćanin mora naučiti svaki dan da svoju prirodu razapinje nakrst.

Evo mog ličnog iskustva. Upravo sam proveo osam dana zajedničkogživota sa 50 saradnika našeg esenskog omladinskog rada. Bilo jeneopisivo lepo. Bili smo srećni u međusobnom zajedništvu. Ne moguvam ni reći koliko. Bilo je veoma blagosloveno. A ipak, tu i tamo javljalesu se teškoće. Ali, pre nego što smo poslednjeg dana zajedno slaviliGospodnju večeru (pričest), odjednom je jedan prišao drugome i rekao:"Molim te, oprosti mi". Ja sam morao ići trojici i reći: "Oprosti mi štosam se nedavno izderao na tebe". A neko je odgovorio: "Pa, bili ste upravu". "Ali, ipak, oprosti", molio sam ga. Vidite, teško mi je kada semoram poniziti pred dvadesetogodišnjim mladićem. Ali, nisam imaomira dok to nisam učinio.

Ako ste u tišini pred Isusom, naučićete da svaki dan razapnete svojuprirodu. Tada će sve oko vas postati lepo. To pripada sasvim privatnojstrani vašeg hrišćanskog života. A ako o tome ništa ne znate, onda,molim vas, nemojte se više nazivati hrišćaninom.

Vidite, često idem ulicama i razmišljam o tome kako se svi ljudi kojesusrećem nazivaju hrišćanima. Plaćaju crkveni porez. (U Nemačkoj svi

184

građani plaćaju crkveni porez, prim.prev.). Ako bih nekoga zaustavio ipitao: "Izvinite, da li ste hrišćanin?" sigurno bih čuo odgovor: "Naravno!Valjda nisam neki Hinduista!" Kada bih pitao dalje: "Čujte, molim vas,da li vam se nekada desilo da niste mogli spavati od radosti što stehrišćanin?" čuo bih odgovor: "Jeste li ludi?" Tako je, zar ne?Hrišćanstvo bez radosti zbog hrišćanskog života! Možda se grdi zbogcrkvenog poreza. Ali, od radosti ni traga. Međutim, od trenutka kadadoživite novo rođenje, iskusićete šta znači: "Radujte se u Gospodusvagda, i opet vam kažem: radujte se!"

Moji prijatelji, nedavno sam svojim dečacima pročitao jednuveličanstvenu misao iz Biblije: "A vama, koji se bojite mog imena,granuće sunce pravde − to je Isus − i spasenje pod njenim zrakama".To je divno! A znate li kako se stih nastavlja? "I vi ćete izlazitiposkakujući kao telad na pašu". Predivno iskazano. Retko nailazim nahrišćane koji, radujući se svom spasenju u Isusu, poskakuju "kaotelad". Zbog čega to ne radimo? Da li zbog toga što zapravo i nismopravi hrišćani? Sećam se svoje drage majke. U njenom životu se videlabezgranična radost u Gospodu. A sećam se i mnogih drugih radosnihhrišćana. Nadam se da ću i ja s godinama više upoznati radost uGospodu. No, za to je potrebno ozbiljno shvatiti hrišćanski život i da sene zadovoljimo razvodnjenim hrišćanstvom.

Eto, to je jedna strana hrišćanskog života. Da li je hrišćanstvo privatnastvar? Da, hrišćanstvo je najprivatnija stvar!

Ali, sada dolazi ona druga strana novčanice. U isto vreme, pravi, živihrišćanski život ima drugu stranu, koja je veoma javna i koju svakomože da vidi.

2. Javna strana hrišćanskog života

Javna strana hrišćanskog života, pre svega, sastoji se u tome da sepriključimo zajedništvu hrišćana. Veoma je važno ovo što ću sada reći!

185

Pravi hrišćani priključuju se onima koji, takođe, žele da se spasu.

Svake nedelje se održava bogosluženje. Zašto ne učestvujete?Odgovorićete: "Pa, ja slušam hrišćansku radio−emisiju". Ovde ne bihželeo da govorim o bolesnima. Neka se raduju radio−bogosluženju.Međutim, vaš hrišćanski život je zaista bedan ako vas ništa ne privlačipravom bogosluženju, zajedništvu hrišćana. Bogosluženje je sastavnideo javnog hrišćanskog života.

Negde oko tri stotine godina posle Hrista, znači, veoma davno, napresto velikog Rimskog carstva seo je Dioklecijan. Nekada rob, kasnijeslobodnjak, napredovao je sve dok konačno nije postao car velikogRimskog carstva. Tada je hrišćanstvo već bilo prilično rašireno.Dioklecijan je dobro znao da je njegov prethodnik proganjao hrišćane.Zato je on sebi govorio: "Ja nisam tako bezuman da proganjamnajbolje ljude. Neka veruju u koga žele. Kod mene svako može imatireligiju koju želi". Za jednog cara, to je bio neobičan, ali dobar stav.Carevi obično žele da imaju kontrolu i nad ljudskom savešću. Međutim,car Dioklecijan je imao mlađeg suvladara po imenu Galerije. Trebalo jeda bude njegov naslednik. Ovaj Galerije je jednoga dana rekaoDioklecijanu otprilike ovo: "Čuj, Dioklecijane, ako hrišćani budu uvelikoj većini, doći će do velikih nereda. Znaš, oni neprekidno govore osvom caru Isusu. Moramo preduzeti nešto protiv njih". Dioklecijan jeodgovorio: "Pusti me na miru s tim. Već dve stotine i pedeset godinamoji prethodnici proganjaju hrišćane, pa ih se ipak nisu mogli rešiti. Jaću ih ostaviti na miru!" Bio je on mudar čovek. No, Galerije je uvekiznova počinjao: "Da, ali hrišćani su nešto naročito. Govore da imajuSvetog Duha, a za druge kažu da ga nemaju. Govore da će se onispasiti, a drugi neće. To su oholi ljudi. Moraš preduzeti nešto protivnjih!" No, Dioklecijan je odbio novo progonstvo hrišćana. Galerije je,međutim, bio još uporniji. I, konačno, Dioklecijan je popustio. Rekao je:"Dobro, zabranićemo hrišćanske skupove". Tako je izdat dekret: "Svikoji to žele mogu da budu hrišćani. Ali, hrišćani ne smeju da održavajuskupove. To se zabranjuje pod pretnjom smrtne kazne!" Svako je za

186

sebe smeo da bude hrišćanin, tako reći, kao privatna, lična stvar. Ali,hrišćani se nisu smeli okupljati. Sastali se, onda, starešine hrišćana ivećali o tome šta da rade. Ne bi li bilo bolje popustiti? Svako u svojojkući sme da radi šta mu je volja. Niko mu tu ništa ne može. No,slušajte, veoma je zanimljivo šta su ovi hrišćani iz vremena progonstvazaključili: "Okupljanje na molitvu, pevanje, propoved, slušanje ižrtvovanje jednostavno je sastavni deo hrišćanskog života". Tako su sei dalje okupljali. Galerije je likovao: "Eto, vidiš, Dioklecijane! Oni sudržavni neprijatelji. Oni ne mogu da budu poslušni!" I tada je došlo dojednog od najokrutnijih progonstava hrišćana. Mnogi su popustili i rekli:"Pa, moguće je i kod kuće biti hrišćanin. Ne idemo na bogosluženje uzajednicu!" Izbavili su svoj život, ali hrišćanska zajednica je za njihgovorila da su otpadnici. Ko ne dolazi na hrišćansko okupljanje uzajednicu, taj je otpao od vere.

To treba reći i današnjim hrišćanima. U hrišćanstvu danas ima mnogotakvih otpadnika. Hrišćani onoga vremena bili su u pravu kada su seopirali carskom dekretu. U Bibliji čitamo sasvim jasno: "I ne ostavljajmosvojih zajednica, kao što to neki običavaju". Danas bismo mogli reći"...kao što skoro svi običavaju". Zbog toga, molim sve vas, koji želite dase spasite, priključite se onima koji sa svom ozbiljnošću žele da buduhrišćani.

Postoje mnoge mogućnosti za ovo priključivanje. Postoje crkvenezajednice, domaći krugovi, postoje pokreti, kao i omladinski skupovi.Molim vas iz sveg srca, potražite zajednicu. Jednom mi je jedanFrancuz rekao: "Neko voli ribu, a neko crkvu". Ne, nije tako! To jemnogo ozbiljnije. Jedan će u pakao, a drugi se priključuje hrišćanima.Tako je to. A ako zaista želite biti Isusov sledbenik, pođite svompastoru i upitajte ga gde i kome možete da se priključite, gde možeteviše čuti o Isusu. I idite tamo gde ćete zaista čuti poruku o Isusu Hristu.Neko će reći da se kod njega ništa ne događa. Svuda ima ljudi koji voleGospoda Isusa. Možda ih je malo. Možda su to, čak, čudni ljudi. Ali,vaš hrišćanski život je mrtav ako ne sudelujete u zajedništvu hrišćana.

187

Istinsko okupljanje hrišćana uvek se sastoji od tri dela: pevanja,slušanja i molitve. A četvrti deo čine žrtve. To su radili već i prvihrišćani. Tako se ispoljava novi život s Bogom.

Postoji samo jedno hrišćanstvo, a ono se ispoljava u zajedništvu sostalim hrišćanima. "Znamo da smo prešli iz smrti u život, jer ljubimobraću". Znači, ako me ne privlače drugi hrišćani, onda sam duhovnomrtav!

Uvek ću se sećati predivnog početka svoje pastoralne službe uBilefeldu, gde sam u jednoj gradskoj četvrti služio kao pomoćnipropovednik. Na bogosluženju u crkvenoj sali okupljalo se malo ljudi.Ali, onda je dao Bog da sam jedne subote uveče u komunističkomnarodnom domu razgovarao s drugovima i ateistima. U jedan sat posleponoći izbacio nas je konobar na ulicu. Padala je kiša. Prvi put samimao na okupu oko stotinu muškaraca, fabričkih radnika moje četvrti.Stajali smo pod uličnim fenjerom. Postavljali su mi pitanja, a ja samodgovarao. Već odavno smo prešli na razgovor o Isusu i o tome kakoje došao iz jednog drugog sveta. Već odavno smo razgovarali o tomekako su nesrećni i da nije istina da nemaju greha, da veruju da postojivečnost i Božiji sud. U dva sata sam rekao: "Ljudi, idem kući! Sutra prepodne u pola deset imam bogosluženje. Znam da biste vrlo rado došlida se samo ne plašite jedan drugoga". Pored mene je stajao radnik N.Imao je oko tridesetak godina, pravi Vestfalac. Rekao je: "Ja da sebojim? Ni govora!" A ja odvratih: "Čoveče, ćuti, u ponedeljak bi svepraštalo o tome, kada bi u nedelju došao u crkvu. A toga se plašiš". Onje još jednom rekao: "Ne bojim se! Doći ću sutra pre podne, sapesmaricom pod miškom". U nedelju pre podne, znači, samo nekolikočasova kasnije, ovaj radnik je sa pesmaricom pod miškom, koračaoulicama grada prema crkvi. U toj četvrti svi su se poznavali. Uponedeljak uveče došao je k meni i rekao: "Bili ste u pravu. U fabrici subili strašno uzrujani zato što sam bio u crkvi. Tada sam osetio kakav jeto teror. Galamimo o slobodi, a ipak smo jadne sluge drugih ljudi. Bacio

188

sam im sve u lice, pa i svoju partijsku knjižicu. A sada mi više pričajte oIsusu!" Bila je to prva osoba koja se jasno obratila Isusu.

Shvatate, sve je počelo time da je došao na bogosluženje u onu jadnu,malu zajednicu. I pošto je on izdržao, počeli su i drugi da dolaze. I Bogje darovao mnoge nove živote. Bilo mi je zanimljivo da je za te radnikesve bilo rešeno u trenutku kada su odlučili da dolaze k nama, uzajedništvo hrišćana.

Usrdno vas molim, spasenja vaših duša radi, ja ne reklamiram nekucrkvu, niti sveštenika, nego mi je u prvom redu stalo do vašegspasenja. Zato, priključite se zajedništvu hrišćana!

A ono drugo, što pripada javnoj strani pravog hrišćanskog života, jesteda naše pripadanje Hristu posvedočimo i svojim ustima.

Mi u Nemačkoj, dospeli smo u smešnu situaciju. Mislimo da akoplaćamo crkveni porez, prenosimo na sveštenika širenje evanđelja, apojedinca se to više ne tiče. Ponekad, u sebi, želim da prestane svo tobesmisleno plaćanje crkvenog poreza, da bi hrišćani, Hristovi učenici iučenice jednom shvatili da to nije samo stvar sveštenika, već i naša,da bi se čulo za Isusa tamo gde živimo i radimo, u kancelariji, fabrici,školi. Da li ste već bar jednom priznali: "Istina je, Isus živi!" Psovati jegreh. Sramota je pred bogom kada ovde pričamo prljave viceve. Da liste već jednom posvedočili: "Ja pripadam Isusu!" Ljudi bi zastali. A rećiću vam da dokle god nemamo odvažnosti da priznamo našegSpasitelja, mi uopšte nismo pravi hrišćani.

Isus kaže, slušajte dobro: "Ko mene prizna pred ljudima, priznaću i janjega pred svojim nebeskim Ocem. Ko se mene odriče pred ljudima,odreći ću se i ja njega pred svojim nebeskim Ocem". To će biti strašno,kada na dan velikog suda hrišćani stanu pred Boga i počnu tvrditi:"Gospode Isuse, i ja sam u tebe verovao". A Isus će reći svome Ocu:"Ja ih ne poznajem!" "Ali, Gospode Isuse, zar nisam..." "Ne poznajem

189

te! Tvoj sused nije znao da juri u pakao. Nikada ga nisi upozorio, iakosi ti sam znao put u život. Ćutao si na svim mogućim jezicima sveta,kada je trebalo otvoriti usta i priznati Spasitelja". Možda ćete odvratiti:"Da, ali bio sam tako slab vernik". A onda će Gospod Isus odgovoriti:"Onda si mogao da posvedočiš svoju slabu veru. I slaba vera imajakog Spasitelja. Uostalom, nisi morao da priznaš svoju slabu veru,nego mene. Ja te ne poznajem!" "Ko mene prizna pred ljudima,priznaću i ja njega pred svojim nebeskim Ocem. Ko se mene odričepred ljudima, njega ću se i ja odreći pred svojim nebeskim Ocem". Togovori Isus. A on ne laže! Kada ćemo se ponovo ohrabriti da otvorimosvoja usta?

Da vam ispričam još jednu priču. Pre nekoliko nedelja govorio sam ujednom gradu Rurske oblasti. Predavanja je organizovao mladiauto−mehaničar Gustav, moj prijatelj. Ovaj Gustav je postao radostan ipunomoćan svedok Isusa Hrista, jer je u presudnom trenutku naučioda prizna Hrista. Jednog ponedeljka ujutru došao je u radionicu. Ionda, svako priča šta je preko vikenda radio. Jedan je rekao: "Takosmo se napili piva, da nam je poteklo na uši". A drugi je pričao priče sadevojkama. "A gde si ti bio, Gustave?" Gustav je tada još bio šegrt."Pre podne sam bio na bogosluženju, a posle podne na času mladih".Tada je otpočelo zafrkavanje i ismejavanje i mladi šegrt nije znao štada radi. Ali, dok su ga kalfe i majstori tako maltretirali, spopao ga jestrašan bes. Misli: "Zašto se u hrišćanstvu sme glasno i jasno pričationo sramotno, a Spasitelja retko ko javno priznaje?" I tog trenutka jeodlučio da svoju radionicu osvoji za Isusa. Počeo je od svojihdrugova−šegrta. "Ideš u pakao! Hajde sa mnom na časove mladih.Tamo ćeš čuti za Isusa!" I kad je položio. majstorski ispit, radionica jebila izmenjena. Svi šegrti su pripadali našem omladinskom krugu. Trikalfe su bili saradnici. U radionici se više niko nije usuđivao da pričaneki prost vic. Kada bi ušao neki novajlija i hteo da priča o nekomprostakluku, ljudi bi ga upozorili: "Ćuti, ide Gustav!" Stekao jepoštovanje. Danas ima jedno izvrsno mesto i vodi velikuauto−mehaničarsku radionicu. Bog ga je blagoslovio u svemu.

190

Da vas još jednom upitam, gde su ti hrišćani koji odvažno otvarajusvoja usta i priznaju svoga Spasitelja? U kolikoj meri to činimo, tolikoćemo raditi i na našem duhovnom čoveku.

Da li je hrišćanski život privatna stvar? Ne! Mi dugujemo svetu svojesvedočanstvo o Hristu. Prekinite svoje jadno ćutanje. Inače, Isus će seodreći vas na dan suda!

Kada su za vreme Trećeg rajha, moji sedamnaestogodišnji dečaci bilimobilisani, svakome sam poklonio malu Bibliju. Rekao sam im: "Pazite!Kada dođete u vašu sobu, odmah prvo veče stavite Bibliju na sto,javno je otvorite i čitajte. Biće bučno, ali već drugog dana sve će biti uredu. Ako to ne uradite prvog dana, kasnije to više nećete moći". Mojimomci su to uradili. Prvog dana Biblija je već bila na stolu. "Šta točitaš?" "Bibliju". To je odjeknulo poput bombe, jer, znate, u našemhrišćanstvu svako sme da čita i najgori šund, samo ne Bibliju.Sledećeg jutra Biblija mog prijatelja Paula, koji je, na žalost, poginuo,nije bila u njegovom ormariću. Ogledao se. Jedan se podrugljivoosmehuje, a drugi mu se pridružuju. "Jeste li vi uzeli moju Bibliju?""Mmmm". "Gde je moja Biblija?" "Kod upravnika". Svi znaju da je tookrutan čovek. Uveče, nakon rada, potražio je neki tihi ugao i moli se."Gospode Isuse, tek mi je sedamnaest godina. Molim te, ne ostavi mena cedilu. Pomozi mi da te priznam pred drugima". Odmah zatim odlaziupravniku. Upravnik sedi za pisaćim stolom, a na njemu PaulovaBiblija. "Šta želiš?" "Gospodine upravniče, molim vas vratite mi mojuBibliju. To je moje vlasništvo". Upravnik uzima Bibliju u ruke. "Aha,znači ovo je tvoja Biblija. Zar ne znaš da je to opasna knjiga?" "Da,gospodine upravniče, ja to znam. Biblija je opasna čak i kada jezaključana u ormariću. Čak i onda izaziva nemir". Bum. Upravnik jeustao. Zatim kaže: "Sedi. I ja sam jednom hteo da studiram teologiju"."A onda je gospodin upravnik postao nevernik?" − pita Paul. Seli su idugo razgovarali. I čovek od četrdeset priznaje sedamnaestogodišnjemdečaku: "Ja sam u biti veoma nesrećan. Ali, ne mogu natrag. Morao

191

bih i previše toga da se odreknem". Mladić odgovara: "Jadni upravniče!Ali, Isus je vredan svake žrtve". Upravnik otpušta dečaka rečima:"Srećan si ti čovek!" I Paul potvrđuje: "Jeste, gospodine upravniče!" Iviše mu se niko nije rugao.

Ah, gde su oni hrišćani koji su odvažni da stoje uz Božiju stvar!

Da li je hrišćanski život privatna stvar? Da! Novorođenje i život vereodvijaju se duboko u srcu.

Da li je hrišćanski život privatna stvar? Ne! Hrišćani se udružuju uzajednice, na bogosluženja, u grupe po domovima i u omladinskekrugove, pa i u krugove žena. Hrišćani otvaraju svoja usta i priznajusvog Gospoda. Svet treba da oseti da je Bog po Hristu zapalio srcaljudi!

192

Kada ce biti smak sveta?

Kada će biti smak sveta?

Nedavno sam razgovarao s jednim industrijalcem. Potapšao me je poramenu i rekao: "Gospodine svešteniče, zaista je lepo da podstičetedečake na dobro". Na to sam odgovorio: "Iskreno rečeno, ja sebi bašne obećavam mnogo od svega toga. U Bibliji piše da je ljudsko srce zlood svoje mladosti. I mislim da opomene tu baš ne pomažu mnogo.Želeo bih nešto sasvim drugo. Želeo bih da ti dečaci budu Isusovasvojina za sada i za svu večnost − Božija deca!" On na to odgovori: "O,gospodine svešteniče, kakve su to reči? Dobre, ali zar ne moramo bitirealni i spustiti se na zemlju?" Glasno sam se nasmejao i upitao: "Nakojoj zemlji vi to hoćete ostati, moj dragi gospodine direktore? Zar nisteprimetili da se zemlja, tlo pod vašim nogama već odavno ljulja?"

Mislim da nije potrebno biti direktor, da bi se primetilo kako je tlo podnašim nogama prilično nesigurno. To je ono što plaši ljude današnjice.Svi bi želeli neku sigurnost, ali svako oseća kako je nigde nema. Nekootvara konto u Švajcarskoj, drugi sebi već gradi bunker u Boliviji. Ta,negde mora postojati sigurnost! Znači, u našem vremenu je ponovopostalo veoma aktuelno pitanje: gde će se sve to završiti? Upravo jeznak našeg vremena da se ponovo pitamo: "Kada će smak sveta?"

Pre nekoliko godina poznati švajcarski pisac Direnmant (Dürrenmatt)napisao je pozorišni komad "Fizičar". Komad se završava tako štofizičar postavlja veoma mračnu prognozu: nije moguće isključitimogućnost da će se čovečanstvo jednog dana, ipak, uništiti atomskombombom. Autor završava svoje delo: "I tamo negde će se neprestano ibesmisleno vrteti radioaktivna zemljina kugla". Prosto je vidim predsobom, opustošenu, razorenu Zemlju kako besmisleno kruži svemirom.Vredno je pažnje, kada već savremeni pisac tako brutalno govori o

193

smaku sveta. Ja, doduše, ne verujem da će na kraju tamo negderadioaktivna Zemlja kružiti svemirom. Kada bih to rekao piscuDirenmatu, on bi me upitao: "A zašto to ne verujete? Ta, jasno je svimada će jednog dana do toga doći!" Morao bih da mu objasnim: "Ljudskirod neće nestati pre kraja sveta. Dakle, neće se završiti onako kako vito mislite, pa makar bili blizu istine.

Naravno, neizbežno je pitanje kome, zapravo, verovati kada se radi oprognozama za budućnost?

Postoje dve pogrešne metode u vezi sa budućnošću. Jednommetodom je Jozef Gebels (Joseph Goebbels) savršeno vladao, asastojala se u tome da jednostavno zamislimo nešto o budućnosti. Joščujem kako govori: "U roku pet godina nemački gradovi će biti lepšinego ikada ranije". Dakle, metod se sastoji od projekcije sopstveneslike želja na magli koja prekriva budućnost. Jehovini svedoci su pravimajstori u ovom metodu. Stariji među nama još se sećaju 1925.godine, kada smo svuda videli plakate sa natpisom: "Milioni ljudi, kojisada žive, neće umreti". Ali, tada se umiralo kao nikada ranije u istorijisveta. Jednostavno su sebi zamišljali viziju divne budućnosti.Verovatno sada izmišljaju nešto drugo.

Drugi pogrešni metod jeste kada idemo vračarama. O tome ja ništa neznam. A ne bih ni želeo u vezi toga bilo šta znati. U Bibliji na nekolikomesta čitam: "Ovako govori Gospod, ko se obraća na zazivače duhovai vračare, ja ću se okrenuti protiv takvog čoveka i odstraniću ga iznjegovog naroda". A, pošto polažem neverovatno veliku vrednost dapripadam Božijem narodu i da se spasem, čuvaću se da ne upadnem utakve stvari. I ako ste se, možda, upustili u to, molim vas, radi spasenjavaše duše, pođite u tišinu, prizovite Isusa, priznajte mu ovaj greh imolite za oproštenje.

Ja sam odlučio da verujem Božijoj reči, Bibliji. Prvo, ona nosi pečatautentičnosti. Drugo, ljudi Biblije su rekli: "Ovako govori Gospod!"

194

Znači, postoji pravi put kako saznati o budućnosti. Biblija nam govori obudućnosti.

Kada je drugi svetski rat bio na svom vrhuncu, tajna državna policija mije odredila zabranu govora u drugim mestima. I, mada sam svako večeu nekom podrumu ispod grada, koji se rušio, držao biblijske časove,ipak sam imao mnogo vremena. Iskoristio sam ga da korenitoproučavam Jovanovo Otkrivenje, poslednju knjigu Biblije. Zaključiosam: "Ova knjiga je neverovatno aktuelna". Odlučio sam da predamdrugima nešto od onoga što sam naučio.

Biblija sasvim precizno govori o budućnosti.

1. Isus se vraća

To Biblija govori sasvim jasno. U središtu svih očekivanja hrišćana uvezi budućnosti stoji veliki događaj − da će se prezreni Isus Hrist vratitiu slavi!

Dok je odlazio u nebo, učenici su stajali i gledali za njim kako iščezavau drugu dimenziju. Čitamo: "I oblak ga uze ispred njihovih očiju".Iznenada, među njima stoje dva Božija vesnika i kažu: "Ovaj Isus će sevratiti onako kako ste videli da je otišao na nebo!" Isus će se vratiti. IzBožije dimenzije Gospod Isus će se jednog dana vratiti u slavi u naštrodimenzionalni svet. To je nada hrišćana.

Moram da vam ispričam kako mi je ova, pomalo strana poruka, postalasasvim jasna. Ima tome negde trideset i pet godina, kada sam kaosasvim mladi pastor došao u rudarsku četvrt grada Esena. Imao samdvadeset i sedam godina, a u toj četvrti je živelo 12.000 rudara. Nikoživ nije želeo bilo šta od moje poruke da čuje. Usred gradske četvrtinalazio se jedan veliki trg, okružen stambenim blokovima. U jednomuglu trga ostala je jedna kućica. U njoj sam ubrzo sebi namestioskromnu prostoriju, u kojoj sam počeo da održavam časove

195

proučavanja Biblije. Bilo je lepo kada su ljudi postepeno počeli dadolaze. Nekoliko rudara, komunista−ateista, koji su, eto, hteli da čujušta popa ima da kaže, zatim nekoliko starih bakica, nekoliko dece idva−tri mladića. Ali, neobično, ova mala zajednica u nastajanjuuzbudila je sve duhove ove četvrti. Jednom su nam razbili prozore.Zatvorili smo roletne, koje su, zatim, gađali kamenjem. Onda suneposredno pred ulazom limenim kutijama, piksnama, igrali fudbal,tako da nisam mogao da razumem ni svoj sopstveni govor. Ponekad bipriredili demonstracije. Pevali su kako ih ne plaši nikakvo više biće,nikakav bog, niti vladar, i da mogu sami sebe izbaviti. A mi u sali smopevali: "Bog jeste ljubav, jer on me spasi!" To su bila vremena! Jednogdana bilo je užasno. Kao da su sam đavo i ceo pakao krenuli na nas.Ali, onda se dogodilo nešto veoma neobično. Iznenada je nešto teško,s velikom bukom, bačeno na naša vrata. Mislim u sebi, sada su bacilibombu. Čujem kako ljudi beže. Srce nam je stalo. Napolju je sve tiho.Otvaram vrata i vidim kako u bari od kiše leži veliko gvozdeno raspeće.Sećam ga se. Bili su ga skinuli ispred jednog doma i bacili ga namapred vrata. "Eto vam vašeg Hrista! U blato s njim!" Bilo je to jednemračne, novembarske večeri. Tako je ležala slika krsta u bari. Stojimna tom pustom trgu, okružen bednim stambenim blokovima i rudničkimtornjevima. Iza mene stoji grupica vernika, drhteći od straha. A predsobom, u bari, vidim sliku raspetog Spasitelja. Pomislih kako bi Bogimao hiljadu razloga da ovaj svet prepusti samome sebi. Ali, nije touradio. Poslao je svoga Sina. A ovaj Božiji Sin učinio je neštonečuveno: uzeo je na sebe našu krivicu, pa dopustio da ga pribiju nakrst. I umesto da čovek padne na kolena pred tim Spasiteljem i štujega, on uzima njegovu sliku i baca je u blato. Tako čovek pljuje uispruženu Božiju ruku. Ali, znate, oni su bar mrzeli Isusa. Građaninaših dana više ga ni ne mrze. Svojom ravnodušnošću bacaju krst ublato. U meni se javlja tupi gnev. Mislim, šta li će Bog sada da uradi?Ta, mora da padne vatra s neba! Ali, sa neba nije padala nikakvavatra, Padala je samo kiša. A slika raspetog Spasitelja ležala je u blatu.Iz daljine sam čuo podrugljiv smeh. Ismejavali su me. Ali, onda seodjednom setih da tako neće ostati. Neće se večno izrugivati Božijem

196

Sinu, koji je umro za ovaj svet. Neće tako ostati. Ovde na zemlji, onsvoju slavu često krije. Ali, dolazi jedan dan, i to je sasvim izvesno,kada će ovaj svet, koji ga je prezreo, morati da vidi da je on bio jedinašansa za čoveka i da je car celoga sveta. Vratiće se u slavi! Dok samone kišne noći stajao među svojom malom grupom vernika na onompustom trgu sa slikom krsta u blatu, i dok smo se vraćali u našu malusalu, prvi put sam se istinski obradovao poruci: Isus se vraća. Staosam za propovedaonicu, otvorio Evanđelje po Mateju 24 i čitao: "...Iugledaće Sina čovečijeg, gde dolazi na oblacima nebeskim, sa silom ivelikom slavom!" Od toga trenutka se radujem tom događaju.

Znate, dok posmatram kako se prezire moj Gospod i Spasitelj, kojiizbavlja od smrti, koji oprašta grehe, koji može da usreći i da spasi,radujem se danu kada će sa njega spasti ogrtač prezira i kada će se usvoj svojoj slavi vratiti!

Kada sam prvi put došao u veliku klupsku prostoriju za mlade ljude izEsena, ugledao sam na zidu jednu jedinu sliku. U velikoj sali, u kojoj seokuplja na stotine mladih ljudi, visila je slika Isusa Hrista koji se vraća.Pri dnu slike se vidi grad, iznad njega oblaci, a u oblacima beli konj. Nanjemu sedi kralj, podižući ruku koja je na krstu bila probodenaekserima. Rekao sam svom prethodniku, pastoru Vajglu (Weigle), kakoje to neobična slika za omladinski klub. Na to on odgovori: "Dragi brateBuš, čitave nedelje su ovi mladi ljudi po školama, kancelarijama, ufabrikama ili rudnicima. Kada tamo priznaju Gospoda Isusa, nailazesamo na podsmehe i ruganja. A kada ne žele da učestvuju u gresimakolega, ismejavaju ih ili, čak, napadaju. Često se obeshrabre. Kada,posle svega, sede u ovoj prostoriji, ova slika im govori: "Isus pobeđuje!To je večna istina! Pripašće mu celi svet!"

Lično sam u svom životu iskusio koliko je ova nada slavna. Za vremeTrećeg rajha, u Darmštatu (Darmstadt) su me uhapsili, pošto samodržao veliki skup i na njemu govorio o Isusu. Sedeo sam u kolimapored SS−komesara. Oko nas je stajalo na stotine ljudi. Esesovac za

197

volanom dobio je naređenje: "Krenite!" Motor nije upalio. Sigurno da suto bila dobra kola, ali motor nije upalio. "Čoveče, kreni!", proderao sekomesar. Ja sam sedeo pored njega na zadnjem sedištu kaozatvorenik. A motor neće da upali. Iznenada se u svoj toj zbrci sacrkvenih stepenica nad masom prolama mladi prodorni glas:

"Isus pobeđuje! To je večna istina!Njegova je sva zemlja! Jer, nakon smrti , sve je predato njegovoj ruci.Pošto je na krstu sve svršio,na nebeski presto se vazneo. Isus pobeđuje!"

Mladić je nestao u masi. Konačno je i auto krenuo. A ja govorimkomesaru: "Jadan ste mi vi čovek. Ipak sam na strani pobednika".Nekako se sav skupio i progunđao: "Da, i ja sam nekada pohađaoskupove mladih hrišćana". A ja odgovaram: "Tako, tako. A sadahapsite hrišćane. Jadan ste mi vi čovek". Tako smo se vozili premazatvoru. A ja sam video jasnu sliku Isusovog povratka.

Što su vremena mračnija, to je važnije očekivanje Hristovog povratka.Zapravo, ovaj povratak proslavljenog Isusa na zemlju biće njegov trećidolazak.

Prvi put je došao kada je postao čovek. Tada je kao dete ležao ubetlehemskim jaslama, rođen od device Marije. To slavimo o Božiću,ako još uopšte znamo šta Božić znači! Božiji Sin je postao čovek da binas učinio Božijom decom, da bi nam postao brat.

Drugi Isusov dolazak događa se u duhu, sada, danas. Rekao je: "Evo,stojim na vratima vašega srca i kucam. Ako ko čuje moj glas i otvorivrata, ući ću k njemu". Znate li zašto se evangelizira? Želimo pomoćiGospodu Isusu da sada dođe k vama. U Bibliji piše: "A koji ga primiše,dade im vlast da budu Božiji sinovi". Otvorite svoje srce!

198

A treći put će doći na našu zemlju u slavi. Vidite, sve ide pravimredosledom. Do tada ćemo proći sve političke sisteme:konstitucionalnu monarhiju i apsolutnu monarhiju, predsedničkudemokratiju i narodnu demokratiju, diktaturu i ko zna šta još sve. Ivideli smo da sve to baš mnogo ne vredi. Tada Isus, moj kralj, moradoći da pokaže kako on ume da vlada!

2. Šta prethodi Isusovom povratku

Biblija govori da će istorija sveta trajati izvesno vreme, u vekovima. Ali,onda, skoro neprimetno, počinje razdoblje kojim će se istorija svetapribližiti svome kraju. Za ovo vreme koristiću jedan izraz koji nenalazimo u Bibliji − poslednje vreme.

Biblija govori da dolazi vreme globalne smetenosti i bespomoćnostiljudi. Sam Gospod Isus je naveo četiri karakteristike poslednjegvremena.

Prvo on govori kako poslednje vreme karakteriše politički haos. Isus toiskazuje ovako: "Jedan narod će se dizati na drugi i jedno carstvo nadrugo". Još nikada u istoriji sveta, toliko visoko plaćenih diplomata nijeodržavalo tolike mnoge i tako skupe konferencije kao u naše vreme. Inikada se nije toliko trošilo na atomsko naoružanje. A tim novcemmogli bi se sagraditi veliki gradovi i odstraniti stambeni problemi.Umesto toga, govori se: moramo se naoružati! I najmanja država morada ima svoju atomsku bombu. A, ipak, čežnja za mirom međunarodima još nikada nije bila tolika. Želimo mir. Niko živ ne želi rat, ali ipored toga svako se naoružava. Po tome će se prepoznati političkihaos poslednjeg vremena.

Druga karakteristika koju Isus navodi jeste smetenost na ekonomskomplanu. Isus govori: "Biće gladi i skupa vremena". Zemlja rađa dovoljnoda se nahrane svi ljudi. I još nikada nije bilo toliko akademskiobrazovanih ekonomista kao danas. Još nikada nije postojala tako

199

složena svetska privreda kao danas. Uprkos svemu, prema izveštajimaUjedinjenih nacija, polovina čovečanstva gladuje. Zar ne bi ovakovisoko civilizovano društvo u kojem ima dovoljno dobara, moglo danahrani sve ljude? Ali nam ne uspeva, A privredna smetenost raste!

Treća karakteristika koju Isus daje za poslednje vreme, kada probleminarastu ljudima preko glave, zove se religijski haos. Isus to iskazuje naovaj način: "Govoriće se: gle, ovde je Hrist, tamo je Hrist!"

Pre kratkog vremena reče mi jedan mladić: U šta, zapravo, daverujem? Ima Rimokatolika, Grkokatolika, Reformovanih, Luterana,Unijata, Metodista, Baptista, Vojske spasa, Pentekostalaca, državnecrkve, Jehovini svedoci, Novoapostolci, Islam, Budizam i drugo. U štaod svega toga da verujem?" Nasmejao sam se i rekao: "Mladiću, nebrinite, biće još i gore. Biblija tako kaže!"

Ovo je karakteristika poslednjeg vremena. Pošto se ljudi više neorijentišu po Božijoj reči, đavo ih zbunjuje. A Bog to dozvoljava. "Evo,ovde je Hrist! Eno, tamo je!" Verska zbrka je stravična. Prosto mehvata strah kada vidim kako u velikim gradovima ljudi jure od jedneverske senzacije do druge. Najradije bih im tada doviknuo kako ih nećespasiti nijedna evangelizacija. Ako ne pronađu Spasitelj Isusa, ništa imneće pomoći da nađu večni život.

Postoji još jedna, četvrta karakteristika ovog poslednjeg vremena:rasejani Izrael će se ponovo okupiti u Palestini. Za mene je državaIzrael događaj od kojeg mi zastaje dah. Neki kažu da to još nijenikakav znak. Pre izvesnog vremena, na švajcarskoj granici čekao samcarinski pregled. Ispred mene je stajao automobil sa izraelskomregistracijom. Pomislio sam kako se ispunjavaju biblijska proročanstva.To naveštavaju čak i registarske tablice!

Moj otac mi je pričao da su 1899. godine Jevrejima ponudiliMadagaskar kao novu domovinu. Jevreji su tada govorili: "Ne, imamo

200

samo jedno obećanje: zemlja otaca!" A danas postoji država Izrael.

Znači, poslednje vreme karakteriše sve veća smetenost, uprkoscelokupnom napretku i sve većoj nemogućnosti da svet reši svojeprobleme. Nemoć ljudi je očita. Ne mogu vam reći koliko će toposlednje vreme trajati. Biblija ne navodi nikakve brojke. No,upozorava nas: "Stražite!" Pavle govori za Isusove učenike da nisu odonih koji spavaju.Mi smo trezni i pripadamo danu.

No, kada vreme smetenosti dosegne svoj vrhunac, još pre Isusovogpovratka, doći će vreme Antihrista. Ovaj vremenski period nazvaću −vreme kraja. Ta, zar ne doživljavamo već danas smetenost? A ovasmetenost vapi za nekom jakom ličnošću. A kada smetenost budedosegla svoj vrhunac, doći će snažni, veliki čovek, koji će se proglasitiizbaviteljem sveta. Ali, to nije Hrist, to je njegov protivnik.

Izroniće iz mora nacija − tako govori Biblija − diktator. On će zavladatisvetom. Biblija ga naziva Antihristom. Pod njegovom vladavinom svetće se još jednom ujediniti. Ovaj period istorije karakteriše prkosčoveka, kao poslednji pokušaj da sebe izbavi pomoću političkih iprivrednih programa. Biblija fascinantno opisuje ovu poslednju velikudiktaturu. Govori o tome slikovitim jezikom. Za razumevanje svegaovoga potrebno je izmoliti svetlo Svetoga Duha. Reći ću vam na kojinačin Biblija govori o Antihristu, onom poslednjem tiraninu. VidelacJovan priča: "Stao sam na obali mora. I videh zver kako izlazi iz mora,koja je imala deset rogova i sedam glava... i deset kruna na njenimglavama... i dadoše joj se usta koja govore velike reči i hule". Kako darazumemo ovu veličanstvenu sliku?

More je slika za narode sveta. Onaj ko je bio na moru, zna kako onomože da bude nemirno. Zapravo, nikada nije potpuno mirno. Tako nisvet naroda nikada ne miruje. Uvek huči. Poslednji "izbavitelj" svetajavlja se odozdo, iz sveta naroda. Svi veliki političari poslednjihdecenija prikazivali su se kao izbavitelji. Svi su oni izranjali iz mora

201

naroda: mali Korzikanac Napoleon, mali poručnik svetskog rata, Hitler,obućar Staljin. Svi su oni preteče Antihrista. Oni dolaze odozdo. Inarod je srećno klicao: "Jedan od nas!" Ali, moj Izbavitelj, Isus Hrist, nedolazi iz mora naroda, već iz Božijeg sveta. On je sin živoga Boga!

Antihrist se naziva životinjom. Šta to znači? U Bibliji čitamo: "I stvoriBog čoveka po svom obličju". Što sam više okrenut Bogu, to samljudskiji. Što više čovek okreće Bogu leđa, postaje sve svirepiji. Velikineprijatelj hrišćanstva Niče (Nietzsche), piše da je najplemenitiji čovekplavokosa beštija. Shvatio je da će Antihrist biti čovek koji se upotpunosti odrekao Boga. Okrenuo je Bogu leđa i zato će postati poputživotinje − gori od zveri, bez srca.

On je zver "sa mnogo glava". Šta to znači? To znači da nije glup. Ljudiće govoriti: zna mućnuti glavicom. Ima "lavlja usta". To znači da ćesvet ispuniti propagandom. Već smo, tu i tamo, čuli takva lavlja usta izmikrofona i zvučnika. A mogu da zamislim kako će Antihrist svojombezumnom propagandom preplaviti svet i sve će mu pripasti u tomposlednjem pokušaju čoveka da izbavi svet bez Spasitelja, GospodaIsusa. Nudiće čoveku izbavljenje bez pokajanja i bez obraćenja. I svapitanja će se rešiti. Politička pitanja će se rešiti, jer će Antihrist stvoritisvetsko carstvo. Rešiće se privredni problemi, jer svi dobijaju bonoveza namirnice. Verski problemi će se rešiti, jer će Antihrist reći: "Ja samizbavitelj. Meni se molite. Mene obožavajte".

Jezivo je posmatrati kako naše vreme ide u susret poslednjemvremenu!

I sav svet će se pokoriti Antihristu. Jedino će hrišćani reći: "Nećemo teobožavati". Svako će na čelu morati da nosi znak. A hrišćani će reći:"Ne! Mi imamo jednog Spasitelja, to je Isus!" I onda će doći doprogonstva. U Bibliji čitamo: "Ko ne prima znak... neće smeti ni dakupuje, niti da prodaje". Jedan tumač Biblije, pre 150 godina, ovo jeprokomentarisao rečima: "Meni to nije sasvim jasno. Ali, vreme će nam

202

otvoriti oči". Sada već bolje razumemo. Poznajem totalitarne režime.Znamo šta znači: Takva i takva osoba ne dobija boravak, ne dobijabonove za hleb, niti radnu dozvolu. Neka veruje u šta hoće. Ali jebeskućnik i bez ikakvih prava. Ta, to se već sada događa među nama!

Dok sam to čitao, potreseno sam razmišljao: A ljudi još uvek misle daje Biblija zastarela knjiga. Nije Biblija prevaziđena. Naši pogledi na svetsu prevaziđeni. Biblija nas vodi u budućnost. Antihrist će otrpeti sve,izuzev priznavanja pravog Iskupitelja Isusa Hrista. I zbog toga će jošjednom doći do velikog progonstva hrišćana.

Jednom sam svojoj deci pričao o tim događajima. Moja mala kćerkapočela je da plače. "Dete, zašto plačeš?" Jecajući je pitala: "Znači,svakog dana može da počne". "Da, svakog dana može da počne". "Aako tada ne budem odana Spasitelju, šta onda?" "To bi zaista bilostrašno. Ali, da bi bila sigurna, potrebno je samo jedno: danas mumoraš biti verna!"

Ovo vreme može već sutra da nas zatekne. Onda više nemamo šanseda nađemo Isusa. Više neće biti bogosluženja. Zvona će se pretopiti uspomenike Antihristu. Crkve će se pretvoriti u muzeje sa slikamaAntihrista iz njegove mladosti. Ljudi će u svu večnost vapiti za utehom.Ali, pošto su odbacili jedinog Utešitelja, Isusa, više neće biti nikogadrugog da ih teši. Čitao sam u proroku Jeremiji: "Pošto me odbaciste,govori Gospod. za vas više nema utešitelja". Čovek je tada u svojsvojoj neutešenosti izručen ljudima. Mislim da će se hrišćani proglasitisrećnima, pa makar morali umreti. Imaju Utešitelja u tom stra? vičnomvremenu.

Potresle su me Isusove reči: "Ljudi će izdisati od straha i očekivanjaonoga što dolazi na svet". A Otkrivenje Jovanovo govori da će Antihristispuniti svet trubačima i zastavama. Pomislih, kakve veze imaju ovedve stvari? S jedne strane, govori se o strahu i čekanju, a onda, ipak, ovelikim uspesima. Ali, otkako sam doživeo 1933. godinu, znam da svet,

203

ipak, sa strahom očekuje onoga što dolazi.

No, kada Antihrist bude na vrhuncu svoje moći, kada bude likovao imislio da je izigrao Isusa, Bog će stupiti na scenu. Isus se vraća uslavi! Neće Antihristu reći mnogo. Uništiće ga dahom svojih usta!

Što su vremena mračnija, što su uočljivije ove jezive crte smetenostiljudi i carstva Antihrista, to više će ljudi, koji čitaju Bibliju, dići svojeglave. Oni očekuju Isusov povratak.

3. Događanja posle Isusovog dolaska

Biblija oslikava još nekoliko velikih stvari. Prvo govori da će Isus naovoj zemlji kao kralj vladati hiljadu godina. Verovatno je i to slikovitijezik i znači da će Isus vladati dugo vremena. Meni se to savršenouklapa. Prvo će se razotkriti ljudska smetenost. Zatim, sledi poslednjipokušaj ljudskog prkosa da izbavi svet. Onda će moj Car zavladati. Aon ume da vlada! Dođite jednom u domove gde Isus caruje. Da, već idanas ima kuća u kojima Isus vlada. Već pri ulasku u takve domoveosećate da u njima vlada neka druga atmosfera!

Poznavao sam jedan mladi bračni par. Jednog dana došao mi je čoveki rekao: "Želeo bih da kapituliram pred Bogom. Do sada sam gaporicao, javno sam govorio protiv njega. Sada to više ne mogu. Ali, mojbrak je propao. Hteo sam celom svetu da pokažem kako je moguće ibez Boga živeti u srećnom braku. A sada je sve pošlo naopako. Potuklismo se nad mrtvim telom našeg prvog deteta. I sada znam da je Bogprotiv nas. Predajem se!" Sahrana deteta je bila potresna. S jednestrane dečijeg kovčega čovek sa svojom porodicom. Prekoputa lepamlada žena, zaokupljena u svom strahu. Dve strane − dva sveta, aizmeđu njih mrtvo dete. Trajalo je više od godinu dana, dok i žena nijedošla verovanju u Isusa Hrista. Neću zaboraviti kako mi je u pismu,jednog uskršnjeg jutra, napisala da je Gospod i u njenom srcuvaskrsnuo. I onda su se još jednom venčali. Krenuli su ispočetka. Bili

204

su veoma samostalni i inteligentni ljudi. Sada je sve bilo predivno. Onmi je to ovako objašnjavao: "Vidite, kod nas je ranije sve išlo naopako".Prekinuo sam ga pitanjem: "A zašto sada sve ide onako kako treba?"Ushićeno je odgovorio: "Zato što sada kod nas vlada Isus. Moja ženaviše ne govori da ona vlada, a ni ja ne kažem da ja vladam. Sada i onai ja prvo pitamo šta Isus želi! Tada sve ide kako treba". Shvatio sam daako Isus već ovde tako divno vlada u našim domovima, šta će tek bitikada bude bio car cele zemlje! To hiljadugodišnje carstvo biće neštopredivno.

Posle Isusove vladavine srećno čovečanstvo još jednom će bitistavljeno na ispit, da se vidi da li su ljudska srca istinski izmenjena.Đavo će tada, doslovno, biti odrešen i jasno će se pokazati da sečovečije srce, zapravo, nije promenilo i daje čovečanstvo ostalo onostaro. Biblija samo nagoveštava da će doći do poslednje pobune protivBoga. I, onda dolazi kraj sveta. Sunčev sistem će eksplodirati. Nebo iZemlja će proći. Čitamo: "I videh veliki beli presto i onoga što sedi nanjemu... I videh mrtvace, velike i male, gde stoje pred prestolom, aknjige se otvoriše! I jedna druga knjiga bi otvorena, to je knjiga života. Iko god se ne nađe upisan u knjizi života, bi bačen u ognjeno jezero".

Jednom me je neko pitao: "A gde će stajati taj presto, kada sve budeprošlo?" Na to sam odgovorio: "To nije tvoja briga. Bolje se brini otome da li ćeš i ti stajati pred prestolom". Moguće je propasti. Više bihvoleo da te strašne istine nema u Bibliji. Ali, postoji strašna mogućnostu našem životu. Možemo biti izgubljeni za svu večnost!

Uz ovo, da vam ispričam priču. Na jednom škotskom dvoru okupilo sedruštvo. Razgovor je došao i na hrišćanstvo. Gosti su sedeli okootvorenog kamina u kojem je gorela vatra. Tada jedan stariji, elegantnigospodin, reče domaćici: "Po vašim rečima, zaključujem da stehrišćanka. Da li stvarno verujete u ono šta u Bibliji piše?" "Da!". "I da ćemrtvi vaskrsnuti?" "Da!" "I da će se svima nama suditi?" "Da!" "I da ćeoni koji se ne nađu u knjizi života otići u pakao?" "Da! Ja to verujem!"

205

Čovek je prešao preko sobe. U uglu je visila krletka s papagajem.Izvadi papagaja i kao da će pticu baciti u vatru. Preplašena gospođauhvati ga za ruku: "Šta to radite? Jadna ptica!" Gospodin se na tonasmeja i reče: "Čujte, vama je žao ove jadne ptičice. A vaš, takozvani,Bog ljubavi baciće milione ljudi u pakao! Čudan mi je to Bog ljubavi!"Za trenutak je zavladala tišina, a onda je domaćica rekla: "Varate se.Bog nikoga ne baca u pakao. Mi sami, dobrovoljno, jurimo u njega.Bog želi da se svi ljudi spase!"

Biblija nam prikazuje potrebnu sliku poslednjeg suda. Vidimo Božijisudijski presto. "I videh mrtvace, velike i male, gde stoje predprestolom". Kako se ljudi opiru ovoj poruci suda. "To nije istina!"Jednog mog mladog prijatelja u fabrici je neko upitao: "Da li stvarnoveruješ u poslednji sud?" "Da, verujem!" Drugi se rugao: "Ma, hajde!Koliko ljudi sada živi? A koliko ih je živelo? Zamisli da će se svakompojedincu suditi. Zamisli koliko će to trajati!" Na to će mladić: "U taj časimaćemo mnogo vremena. Ta, nećemo više ništa imati pred sobom!"

Da, Bog će i tada imati vremena za nas, pokazujući nam, poslednji put,da nas uzima ozbiljno i sudiće svakome od nas pojedinačno. Bog namje pokazao da nas shvata ozbiljno, kada je njegov Sin za nas umro. Aako vi svoj život ne uzimate ozbiljno i u grehu ga lakomislenoodbacujete − Bog i to uzima ozbiljno. To će se otkriti na dan poslednjegsuda.

Biblijska vizija završava ovako: "I videh novo nebo i novu Zemlju, nakojoj pravda živi". Biblija, dalje, opisuje taj novi svet rečima kojeprevazilaze naše razumevanje. Jedno se kristalno jasno ističe: Bog jedošao svome cilju. A oni koji su upisani u knjizi života, naseljavaće novisvet i biće ravni Božijem Sinu. Svet bez policije, bez bola, bez greha,bez smrti! Pročitajte to sami, to predivno poglavlje knjige Otkrivenja 21i 22. To su natprirodne slike koje prevazilaze našu predstavu, jer mipoznajemo samo svet greha, patnje i smrti. Ja želim da učestvujem utom novom Božijem svetu! A vi?

206

4. Ili − ili

Želeo bih iznad svega da vam dam završnu sliku. Vidite, što višeproučavamo ovu završnu sliku iz Biblije, to me više potresa činjenicada će na kraju postojati samo dve vrste ljudi: izbavljeni i neizbavljeni. Aako vi kažete: "Na celom svetu jedva da je kome stalo do Isusa", ondasvima odgovaram da postoje i mnogi izgubljeni! Naši očevi su se molili:"Ako će ući mali broj, daj da budem među njima".

Prvo reč−dve o izgubljenima. Moj prijatelj Paul Humburg jednom jeovako pričao: "Sanjao sam da je došao sudnji dan. Čuo sam kako Isustera izgubljene od sebe: 'Idite od mene, prokleti!' Tako to piše u Bibliji. Ivideo sam kako odlaze, pognute glave, preplašeni i očajni. Onda samprimetio kako je jedan upitao drugog 'Jesi li je i ti video?' 'Da, odgovoridrugi. Video sam ruku koja nas je terala. Bila je probodena. Bila je nakrstu probodena za nas, ali smo je prezirali. A sada smo s pravomizgubljeni ljudi"'.

Čujte, umro je i za vas. Svejedno da li u nešto verujete ili stebezbožnici, znajte, Isus je umro i za vas! Dođite tom Gospodu. A akokažete: "Grešnik sam", onda samo mogu odgovoriti da on traži upravogrešnike. Ta, drugih ljudi i nema. A kada neko tvrdi da je dobar, ondalaže da sve pršti. To su najizgubljeniji ljudi i uopšte više ne primećujuda su izgubljeni.

A sada reč−dve o izbavljenima. Vidite, u opisu Biblije o budućem svetu,čitamo da je novi glavni grad Jerusalim sagrađen na dvanaestogromnih dragulja. A na tih dvanaest dragulja napisana su imenadvanaest apostola, svedoka Evanđelja. Jednom sam sebi zamislioovako: na draguljima piše Petar, Jovan, Jakov... A na jednom pišeMatej. Znate li ko je bio taj Matej? Bio je strašan nepoštenjak, švercer ivaralica. Dok je tako jednoga dana obavljao svoje prljave poslove, Isusje prolazio i pozvao ga da ga sledi. Levije je, tako se ranije zvao,ostavio sve i pošao za Isusom. Video je kako je Isus umro za njega.

207

Doživeo je Isusovo vaskrsenje. Doživeo je njegov povratak u nevidljivsvet. Doživeo je da je Isus ispunio svoje obećanje i poslao SvetogDuha.

Kasnije su mu prijatelji predložili: "Ta, ti si toliko toga doživeo saIsusom, zapiši to!" Matej je to i uradio. I tako je nastalo Evanđelje poMateju, koje imamo u Bibliji i po kojem su milioni ljudi našli Isusa.Njegovo novo ime − Matej nalazi se u novom svetu na istaknutommestu. Ime tog prljavog momka koga je Isus izbavio. Toliko je snažnamilost Isusa Hrista! Toliko snažno spasava!

A ta milost želi sada da u vama započne svoje delo. Nemojte joj seopirati! Radi se o vašem spasenju za sada i za svu večnost!

208

Kakva je korist od zivota sa Bogom?

Kakva je korist od života sa Bogom?

Naša tema glasi: Kakva je korist od života sa Bogom? To bismo mogli iovako reći: Isplati li se biti hrišćanin? Da vam, prvo, citiram jedanbiblijski stih. U poslanici Efescima čitamo: "Neka je blagosloven Bog iOtac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je u Hristu blagosloviosvakim duhovnim blagoslovom na nebesima!" Ovaj stih na predivannačin govori o bogatom blagoslovu hrišćana po Hristu. Ali, pre negošto kažem nešto o samoj temi, da najpre raščistimo neke preduslove.

1. Život sa Bogom nije nikakva iluzija

Prvo što želim reći, jeste činjenica da život sa Bogom nije nikakvailuzija. Neka vam je to jasno od samog početka.

Kao pastor u velegradu susretao sam najrazličitije ljude. Nedavnosretnem jednog mladića i govorim mu: "Čoveče, kakav bi tvoj životmogao da bude, samo kada bi ga predao Bogu!" Na to će on: "O,pastore Buš, kako bi bilo da ostanete s obe noge na zemlji. Ta, Boguopšte ne postoji!" Ja se čudim: "Zaista? To je najnovije što sam čuo!"On mi odgovara: "Slušajte dobro! Znate, ljudi su se ranije osećaliveoma bespomoćni pred prirodnim silama. I onda su sebi izmislili nekemoćne sile, koje bi im mogle pomoći. Jedni su tu silu nazvali Alah,drugi bog, treći Jehova, četvrti Buda, peti... ko zna kako još. Ali, umeđuvremenu je utvrđeno da je to sve bila samo pretpostavka i da jenebo prazno". Eto, taj mladić mi je održao lep govor. Pošto je završio,odvratih: "Dragi moj mladiću, ti uopšte ne poznaješ Isusa!" "Isus! Ta, ion je samo jedan od velikih osnivača religija". Ja mu objasnih:"Netačno. Dragi moj, to je strašna štamparska greška. Reći ću ti ko jeIsus. Tek otkako poznajem Isusa, znam da je Bog živ. Bez Isusa ne bih

209

ništa znao o Bogu!" I onda sam mu objasnio ko je Bog.

Ko je Isus? Da vam to objasnim na jednom primeru. Vidite, mnogotoga sam propatio u svom životu. Bio sam često u zatvoru, ne zato štosam ukrao neku srebrnu kašiku, već zbog svoje vere. U Trećem rajhunisu voleli omladinske propovednike i tako su me zatvarali u strašnezatvore. Jednom sam bio u naročito strašnom zatvoru. Čitavagrađevina je bila od betona, a zidovi su bili toliko tanki da se čulo kadabi neko dole kašljao, ili kada bi na trećem spratu neko pao sa kreveta.Sedeo sam u toj maloj, uzanoj rupi. Tada čuh kako u susednu ćelijudovode novog zatvorenika tajne državne policije. Taj čovek mora da jebio sav očajan. Kroz tanki zid sam mogao čuti kako noću na svomležaju plače. Često sam slušao njegove uzdržane jecaje. Strašno je tokada muškarac plače. Preko dana nismo smeli da ležimo na krevetu.Onda sam čuo kako hoda gore−dole, dva i po koraka gore, dva i pokoraka dole, poput životinje u kavezu. Ponekad sam čuo kako stenje. Aja sam u svojoj ćeliji imao Božiji mir. Znate, Isus je došao u moju ćeliju.I kada bih čuo očaj onog čoveka, pomislio bih da moram k njemu,moram da razgovaram s Njim. Na kraju krajeva, zar nisam dušebrižnik!Pozvao sam čuvara i rekao mu: "Čujte, tu pored mene je neki očajnik.Propašće u svom očaju. Ja sam sveštenik. Pustite da razgovaram snjim". Odgovorio je: "Dobro, pitaću za to". Nakon jednog sata se vratio.Molba nije odobrena. Nikada nisam video svog suseda, iako mi je bio,tako reći, nadohvat ruke. Ne znam kako je izgledao, da li je bio mlad ilistar. Osećao sam samo njegov užasan očaj. Možete li to sebipredstaviti? I ponekad sam stajao pred zidom i mislio: samo kada bihmogao da srušim ovaj zid i da odem tom čoveku. Ali, nisam mogao daprobijem zid, koliko god bih po njemu udarao.

A sada, slušajte pažljivo! U takvoj situaciji nalazi se živi Bog. Stvoriteljneba i zemlje. Mi smo zatvorenici u svom vidljivom, trodimenzionalnomsvetu. Bog je sasvim blizu. Biblija govori: "Okružuješ me sa svihstrana". Bog nam je nadohvat ruke. Ali, između njega i nas je zid jednedruge dimenzije. Do Božijeg uha dopire sav jad ovoga sveta. On čuje

210

psovanje ogorčenih, plač usamljenog srca, bol onih koji stoje krajgrobova, uzdisaje onih koji pate zbog nepravde, kao što je do menedopiralo uzdisanje onog očajnika iz susedne ćelije. A zamislite sadovo! Bog je mogao da učini ono što ja nisam. Bog je jednoga danasrušio zid između sebe i nas i došao k nama u naš vidljivi svet u svomeSinu Isusu! Shvatate li? U Isusu, Božijem Sinu, Bog je došao k nama,u svu našu prljavštinu i svu bedu našega života. Otkako sam upoznaoIsusa, znam da je Bog živ! Imam običaj da kažem: otkada je Isusdošao, poricanje Boga je puko neznanje!

A sada moram da govorim o tom Isusu. Najradije bih na svojimpredavanjima pripovedao samo o Isusu, ali večeri bi bile prekratke zaovaj veličanstveni i predivni materijal. Dakle, Isus se rodio uBetlehemu. Rastao je i postao čovek. Spolja se na njemu nije videloništa od njegove božanske slave, a ipak je privlačio ljude. Osećali suda im se u njemu približila Božija ljubav i milost.

Zemlja Kanaan, u kojoj je Isus živeo kao pripadnik svoga narodaIzraela, bila je pod okupacijom rimskih trupa. U gradu Kapernaumugradski komandant bio je rimski kapetan. Znate, Rimljani su verovali umnoge bogove, ali u stvarnosti nisu verovali ni u jednog.

Ovom rimskom kapetanu veoma je omileo jedan od njegovih slugu, kojise na smrt razboleo. Doveo je lekare, ali nijedan mu, nije mogaopomoći. Video je da će mu sluga umreti. A onda se setio: "Toliko samslušao o tom Isusu. Možda bi on mogao da pomogne. Idem k njemu". Itako je ovaj nevernik, neznabožac, krenuo da potraži Isusa. Moli ga:"Gospode Isuse, moj sluga je bolestan. Možeš li da ga ozdraviš?" Isusje odgovorio: "Da, evo idem s tobom". Na to će kapetan: "Nije potrebnoda ideš sa mnom. Kada ja izdam naređenja, ona se odmah izvršavaju.Reci i ti samo reč i ozdraviće moj sluga". Kao da je ovaj neznabožačkikapetan rekao: ti možeš i nemoguće učiniti mogućim. Ti sam si Bog.Isus se okrenuo i rekao: "Ovakvu veru kao kod ovog ateiste, nisamnašao ni u Izraelu". Znači da takvu veru kao kod ovog ateiste nije

211

našao u čitavoj crkvi. Razumete li? Ovaj neznabožački kapetan jeshvatio da je u Isusu Bog došao k nama.

Morate poznavati događaje o Isusu. Molim vas, molim vas usrdno,nabavite sebi Novi zavet. Čitajte za sebe Evanđelje po Jovanu, a zatimdruga evanđelja, pa tako dalje. To su predivni događaji s Isusom. Neznam nijedan ilustrovani časopis koji donosi tako divne događaje kaošto ih donosi Novi zavet.

Međutim, Isus, Božiji Sin, nije došao na svet samo zato da izleči nekogbolesnog slugu, potvrđujući i objavljujući time da postoji Bog. Želeo jeviše. Došao je da bi ljudi našli mir s Bogom.

Vidite, između Boga i čoveka ne samo da se isprečio zid one drugedimenzije. Između Boga i vas, između Boga i mene diže se još jedansasvim drugi zid. To je zid naše krivice. Da li ste nekoga slagali? Da?Onda ste već podigli jedan kamen između Boga i sebe. Da li ste živelibez Boga, jedan dan bez molitve? Da? Još jedan kamen više.Nečistota, preljuba, krađa, obesvećenje nedelje i hiljadu drugih sitnihstvari. Svaki put, svakim kršenjem Božijih zapovesti dodavali smo jošjedan kamen. Tako smo svi zajedno gradili taj zid koji razdvaja ljude odBoga. A Bog je sveti Bog. Shvatate! Kada kažem Bog, onda seneizostavno javlja pitanje moga greha i moje krivice. Ovo pitanje morada se reši. Bog shvata svaki greh smrtno ozbiljno. Poznajem ljude kojikažu: "Bog se sigurno raduje što ja uopšte u njega verujem". Za imesveta, to nije dovoljno. "I đavo veruje u Boga". On sigurno nije ateista.On i te kako dobro zna da Bog živi. Ali, on nema mir s Bogom. Mir sBogom imam tek kada je uklonjen zid moga greha i moje kriviceizmeđu mene i Boga. I Isus je zato došao. On je srušio zid našekrivice. Zbog toga je dopustio da ga pribiju na krst. Znao je da nekomora da podnese sud svetoga Boga za grehe ljudi − i mene. Da tokažem ovako: ili Vilhelm Buš ili Isus. I onda je on, nedužan sin živogaBoga, Isus Hrist, uzeo moju osudu na sebe. I vašu osudu.

212

Sada bih želeo da pred vašim očima naslikam Gospoda Isusa na krstu.To mi je najdraža slika na svetu. Eno ga, visi onaj po kome je Bograzvalio zid i došao u naš svet jada i bede. Eno ga kako visi onaj okome Biblija govori: "Bog je stavio na njega grehe svih nas". Eno gakako visi onaj koji nosi na svojim ramenima sve ono kamenje krivice −kamenje svakog našeg greha. Eno ga gde visi onaj koji je učinio onošto niko od nas ne može. On otklanja kamenje greha. Sami pročitajteto u Bibliji. Na krstu se obistinilo proročanstvo: "Kazna je bila na njemu,našega mira radi".

Da vam to objasnim na drugi način. Imam jednog dragog prijatelj uŠvajcarskoj, s kojim sam pošao na predivno putovanje. Nakonzajedničkog ručka dobili smo račun. I onda smo govorili: "Jedan od nasmora da plati. Onaj ko ima dublji džep". Naravno, smeo sam da kažem:"Hans, ti ćeš platiti, zar ne? Hajde, vadi novčanik!" Shvatate, jedanmora da plati. Za svu našu krivicu pred Bogom, za sve naše grehe iprestupe, jedan mora da plati. Ili verujete da Isus za vas plaća − ilimorate sami platiti. Ali, morate platiti za svaku krivicu. Vidite, zbog togami je Isus toliko važan. Držim ga se tako čvrsto, jer je on umesto meneplatio!

A taj Isus nije ostao mrtav. Ne! I to je ono predivno. Tri dana ponjegovoj smrti neki čovek stoji duboko zamišljen i pita se šta je sada, ustvari, s tim Isusom? Sada je mrtav. Video je kako su ga položili u grobi kako su na otvor navalili veliki kamen. Da li je bio Božiji sin ili nije bioBožiji sin? Čovek se zvao Toma. I usred njegovog razmišljanja čujekako njegovi prijatelji kliču: "Čoveče, on živi! Zašto gledaš tako tužno?On živi!" "Ko živi?" "Isus!" "Nemoguće!" "Moguće! Videli smo njegovprazan grob. Možemo da posvedočimo, da se zakunemo. I, još nešto,sreli smo ga!" "Ima li tako nešto, misli Toma, da čovek vaskrsava izmrtvih? Ako je to istina, onda je on Božiji sin, onda ga je Bog potvrdio!"Ali, Toma je pravi skeptik, pa kaže: "Toliko puta su me izigrali u životu.Više ne verujem dok ne vidim!" Jednom, na putu, govorila mi jekondukterka s kojom sam razgovarao o Isusu: "Ja verujem samo u ono

213

što mogu da vidim". Tako, upravo tako, razmišljao je i Toma. A onda jeizjavio: "Dok ne budem video na njegovim dlanovima tragove eksera idok ne stavim svoje prste u njegove rane, neću verovati!" Drugi učenicisu mogli da govore do mile volje. Toma je ponavljao i ponavljao da neveruje. Osam dana kasnije bio je ponovo sa svojim prijateljima.Odjednom je Isus među njima. "Mir vam!" Onda se okrenuo Tomi irekao: "Toma, dođi, daj svoje prste i opipaj moje ruke i pruži svoju rukui stavi je u moju ranu. I ne budi neveran, nego veran!" Tada ovaj jadni,sumnjičavi Toma pada ničice i uzvikuje: "Gospode Isuse, moj Gospodei moj Bože!"

Sada shvatate kada kažem da život s Bogom nije nikakva iluzija. Bognije nešto neizvesno, kao kada, recimo, kažemo: 'Tamo negde morada postoji neki bog, ali ne znamo tačno. To niko ne zna". Ne, stvarnostživota s Bogom zasniva se na sigurnosti da je Božiji Sin došao i zamene umro i vaskrsnuo iz mrtvih. Zato sada mogu sasvim pouzdanoznati da Bog jeste stvarnost! Morao sam ovo da raščistim, kao prvipreduslov za našu temu "Kakva je korist od života s Bogom". Život sBogom nije iluzija.

2. Kako početi život s Bogom?

Ljudi mi često kažu: "Pastore Buš, vi ste, u stvari, srećan čovek. Imatenešto što ja nemam". Ja odgovaram: "Ne govorite gluposti. I vi tomožete imati. Isus je i za vas ovde". A onda se postavlja pitanje: "Akako ću doći do života s Bogom?" Biblija na ovo pitanje jasno odgovarajednom jedinom rečenicom: "Veruj u Gospoda Isusa Hrista".

Kako bih želeo da vas mogu dovesti verovanju. Ali, prvo da vamobjasnim šta zapravo znači verovati. Neki ljudi imaju sasvim pogrešnupredstavu o verovanju. Neko gleda na svoj sat i kaže: "Tačno je sedami dvadeset. To znam sasvim tačno". Druga osoba, koja nema sat,govori: "Verujem da je sedam i dvadeset". Ljudi sa rečju verovatiuglavnom misle na neko nesigurno znanje, zar ne? Šta znači "verovati"

214

kada Biblija kaže: "Veruj u Gospoda Isusa Hrista!" Da vam to objasnimna jednom doživljaju.

Držao sam jedno predavanje u Oslu, u Norveškoj. Jednog subotnjegjutra morao sam da se vratim avionom, jer sam već sledećeg danatrebao da govorim na velikom zboru u Vupertalu. Sve je krenulonaopako. Avion je imao jedan sat zakašnjenja zbog magle. Onda smouzleteli u pravcu Kopenhagena, gde sam trebao da presedam u drugiavion. Kada smo već bili iznad Kopenhagena, pilot odjednom skreće ileti u pravcu švedske. Preko zvučnika nam objašnjava da jeKopenhagen sav u magli, pa ne možemo sleteti. Letećemo za Malme.Ni za živu glavu nisam želeo u Malme. Šta ću tamo? Hteo sam uDiseldorf. Ta, moram da govorim u Vupertalu. Konačno, slećemo uMalmeu. Ustanovili smo da je čitav aerodrom natrpan ljudima. A avionijoš uvek sleću jedan za drugim. Malme je jedini aerodrom u čitavompodručju bez magle. Svi avioni sada lete ovamo. Bio je to samo maliaerodrom, i u zgradi nije bilo više nijedne slobodne stolice. Sprijateljiosam se s jednim austrijskim trgovcem. Pitali smo se šta ćemo sada?Možda ćemo još i sutra ujutru sedeti ovde. Ta, svakome bi to priselo.Svi grde i pitaju, gunđaju i mršte se, kao što je to uobičajeno u takvimprilikama. Iznenada čujemo preko zvučnika: Sada će poleteti jednačetvoromotorna mašina prema jugu. Ne zna se hoće li sleteti uHamburgu, Diseldorfu ili Frankfurtu. Ali, ko god želi ka jugu, može dauđe. Bila je to prilično nesigurna stvar. Pored nas, viče jedna žena: "Janeću ući. Plašim se". Ja joj kažem da ona to i ne mora. Moj Austrijanackaže da je let kroz maglu nesiguran. Ko zna da li će avion moći dasleti. Dok žena viče, a Austrijanac sumnja, vidim pilota u njegovojplavoj uniformi. Vidim njegovo lice. Veoma je ozbiljno i usredsređeno.Osećamo da zna koliko je to odgovoran posao. Za njega to nijenikakva dečija igra. "Čoveče, njemu možemo da se poverimo! Hajde,uđimo! On nije neki vetropir". Ušli smo u avion. Od tog trenutka našegukrcavanja, odvajanja od čvrstog tla i zatvaranja vrata aviona, bili smoizručeni ovom čoveku. Ali, imali smo poverenje u njega. Poverio sammu svoj život. Sleteli smo u Frankfurtu i do kuće sam putovao još celu

215

noć. Ali, došao sam na cilj. Vidite, to znači verovati. Verovati značinekome se poveriti.

Kako doći do života sa Bogom? Veruj u Gospoda Isusa Hrista. Hteobih da vam kažem da se ukrcate kod Isusa. Sećate se, kada sam seukrcao na avion, činilo mi se da bi Austrijanac jednom nogom radijeostao na aerodromu. Ali, to nije bilo moguće. Mogao je ili ostati, ilipotpuno da se poveri pilotu. Tako je to i sa Isusom. Ne možete jednomnogom da živite bez Isusa, a drugom da ste ukrcani kod njega. Takonešto je nemoguće. Verovati u Gospoda Isusa Hrista, živeti sa Bogom,mogu samo kada potpuno uđem u rizik s n>im. Moram mu reći: "Život,Hriste, uzmi moj, odsad nek' je sasvim tvoj!"

Da vas sada upitam: kome biste se drugom poverili, ako ne BožijemSinu? Niko na ovom svetu nije za vas učinio toliko koliko je učinio Isus.Toliko me je voleo, da je za mene umro. I za vas. Niko nas nije voleotako kao on. I on je vaskrsnuo iz mrtvih. Zar da svoj život ne poverimoonome ko je vaskrsnuo? Ta, bezumnici smo ako to ne učinimo. No,istoga trenutka, kada svoj život predam Isusu, ja sam se ukrcao u živots Bogom. Rado pevam ovaj stih:

"Predajem ti sve, Isusu, sve što znam i što imam!Predajem ti sve, Isuse, telo, dušu, duha, sve!Predajem ti sve, Isuse, čini sa mnom šta želiš!"

Koliko bih želeo da to bude i vaša odluka!

Evo još jednog malog dodatka. Vidite, ako svoj život predate Isusu iako želite da se kod njega ukrcate, ako želite da mu se poverite, ondamu to recite. On je ovde. On je pored vas. On vas čuje. Recite mu:"Gospode Isuse, predajem ti svoj život". Kada sam se, kao bezbožni,propali mladi mangup, obratio i prihvatio Isusa, molio sam se:"Gospode Isuse, predajem ti sada svoj život. Ne mogu da ti obećam daću biti dobar. Ti moraš da mi pokloniš novo srce. Imam loš karakter.

216

Ali, predajem ti sve što imam i što jesam. Uradi nešto sa mnom!" To jebio onaj čas moga života kada sam se s obe noge ukrcao kod Isusa ikada sam mu predao upravljač svoga života, jer me je on iskupiosvojom krvlju.

No, ako želimo napredovati u svom životu s Bogom, a to ponavljamsvaki put, neophodno je da se držimo tri važne stvari: da čitamo Božijureč, da se molimo i da negujemo zajedništvo.

Vidite, ne možete pripadati Isusu i onda da više ništa o njemu nečujete. Moramo imati Bibliju ili Novi zavet i da petnaestak minuta svakidan u tišini čitamo redom. Ono što ne razumem, ostavljam po strani.Ali, što češće čitam Bibliju, to ću više shvatiti. Često mi se srce prostoširi od radosti i od spoznaje da pripadam ovom divnom Spasitelju i daga smem objavljivati. Ne samo da možemo imati život s Bogom,smemo da ga podelimo i s drugima.

Druga stvar je molitva. Isus vas sluša. Ne morate da mu držite lepegovore. Dovoljno je da se molite poput one domaćice: "Gospode Isuse,danas ću imati težak dan. Moj muž je loše raspoložen, deca suneposlušna, imam veliki veš, nedostaje mi novca. Gospode Isuse, evo,stavljam svu tu zbrku pred tebe. Daj da mi srce bude ispunjenoradošću, jer imam život od Boga. I molim te, pomozi mi da sve ovopreživim. Gospode Isuse, hvala ti da mogu potpuno da ti se predam".Shvatate, Isusu mogu sve da kažem i smem da ga molim: "GospodeIsuse, daj da te bolje upoznam i da sve više pripadam tebi".

Kao treće, mom životu sa Bogom pripada zajedništvo. Dakle, priključitese onima koji, takođe, žele da žive sa Isusom. Nedavno mi je nekoizjavio: "Hoću da verujem, ali nikako ne napredujem". Savetovao sammu: "Potrebno je da se priključite drugim hrišćanima". A on: "Ali, oni mise ne dopadaju". "Pa, tu nema pomoći. Ako hoćete da jednom na nebuživite zajedno, morate već sada to da naučite".

217

Kao dečak, poznavao sam direktora jedne banke u Frankfurtu, staroggospodina, koji mi je mnogo pričao o svojim mladim danima. Pozavršetku studija, otac mu je rekao: "Evo ti toliko i toliko novca, Putujkroz glavne gradove Evrope". Zar ne biste i vi hteli da dobijete ovakvuponudu? Stari gospodin mi je dalje pričao: "Znao sam da se u velikimgradovima veoma lako pada u greh i sramotu. A ja sam želeo dapripadam Isusu. Zato sam u svoju torbu upakovao i svoj Novi zavet. Isvaki dan, pre napuštanja hotelske sobe, hteo sam da čujem glasGospoda Isusa i da s njim razgovaram. A gde god sam bio, hteo samda pronađem hrišćane. I svuda sam pronašao Isusove učenike − uLisabonu, Mapridu, Londonu... Najteže je bilo u Parizu. Dugo sam seraspitivao za osobu koja pripada Isusu i čita Bibliju. Kada sam sespustio niz stepenice jedne obućarske radionice i upitao: 'Poznajete liIsusa?' oči obućara su zasvetlile. Rekao sam mu: 'Doći ću svako jutrokod vas da se zajedno molimo. Smem li?'" Toliko mu je bila važna ovatreća stvar. Želeo je da ima zajedništvo sa hrišćanima, jer je stvarnohteo da bude hrišćanin.

Eto, to sam morao da raščistim. Dakle, od kada je Isus došao, život sBogom nije iluzija. Kako doći do života s Bogom? "Veruj u GospodaIsusa Hrista!"

Da pređem na ono glavno pitanje:

3. Kakve koristi imam od života s Bogom?

Dragi prijatelji, kada bih hteo da vam ispričam sve što čovek ima odživota s Bogom i u zajedništvu s Isusom, još bih i o Božiću pričao otome. Toliko koristi imamo od toga.

Neću zaboraviti reči mog oca, kada je u 53, godini bio na samrti. Bilesu to, inače, njegove poslednje reči: "Ti, Vilhelme, reci svim mojimprijateljima i poznanicima koliko me je Isus usrećio i učinio blaženim uživotu i u smrti". Znate, ako je neko na samrti, više ne govori nikakve

218

fraze. A kad neko pred svoju smrt kaže "...koliko me je Isus usrećio uživotu i u smrti", onda vas prođe jeza. Kako će izgledati vaše umiranje?

Kao mladi pastor doživeo sam u Rurskoj oblasti nešto veoma lepo. Najednom velikom skupu, neki veoma učen gospodin dva sata jedokazivao kako Bog uopšte ne postoji. Pokazao je svu svoju učenost.Sala je bila prepuna ljudi. Od dima jedva da ste videli prst pred nosom.Nisu nedostajale ni ovacije: "Ura! Nema Boga! Možemo raditi šta namje volja!" Kada je govornik, posle dva sata, završio, ustao je voditelj irekao: "Vreme je za diskusiju. Ako neko želi da govori, neka se javi".Naravno, niko se nije usudio. Svako je mislio da se ovako učenomčoveku niko ne može suprotstaviti. Sigurno je da se mnogi prisutni nisus njim slagali, ali ko bi se usudio popeti na podijum, kada pred sobomima hiljade ljudi koji govorniku aplauzom odobravaju. Ipak, neko sejavio. Tamo u pozadini, sedi jedna stara bakica, sa crnom kapicom naglavi, kakvih ima mnogo u Rurskoj oblasti. Voditelj je upitao da li želinešto reći. Baka odgovori: "Da". "E, onda morate doći napred". Bakakaže: "Bez brige. Idem". Bila je to hrabra žena. Bilo je to negde oko1925. godine. Dakle, stara baka maršira napred na podijum, staje zagovornicu i počinje: "Gospodine govorniče, vi ste sada dva puna satagovorili o vašem neverovanju. Dopustite mi sada da ja govorim petminuta o svom verovanju. Hoću da vam kažem šta je moj Gospod, mojnebeski Otac za mene učinio. Vidite, bila sam još sasvim mlada, kadaje moj muž nastradao u rudniku. Doneli su mi ga mrtvog u kuću. Ostalasam sama sa troje male dece. Tada socijalno osiguranje još nijefunkcionisalo. Mogla sam da očajavam dok sam stajala kraj leša mogamuža. Vidite, i tada me je moj Bog utešio, kao što me nije mogaoutešiti nijedan čovek. Ono što su mi ljudi govorili ušlo je na jedno uho,a na drugo izašlo. Ali on, živi Bog, utešio me je. I onda sam mu rekla:'Gospode, sada moraš ti mojoj deci da budeš otac'. (Žena je stvarnoumela potresno da priča). Često nisam znala odakle ću sutradan uzetinovac da decu nahranim. Onda sam to opet rekla svom Spasitelju.'Gospode, znaš kako sam jadna. Pomozi mi sada!' Okrenuvši se sadagovorniku, starica je nastavila: "Nikada me nije izneverio. Nikada!

219

Prolazila sam kroz gusti mrak, ali me nikada nije ostavio na cedilu. ABog je uradio još i više. Poslao je svoga Sina, Gospoda Isusa Hrista.On je za mene umro i vaskrsnuo i svojom krvlju me je očistio od svihmojih greha. Da, sada sam stara žena. Uskoro ću umreti. I vidite, daomi je sigurnu nadu u večni život. Kada ovde zatvorim oči, probudiću sena nebu, zato što pripadam Gospodu Isusu. Sve ovo je on uradio zamene. A sada pitam vas, gospodine govorniče šta je vaša neveraučinila za vas?" Govornik je ustao, potapšao staricu po ramenu i rekao:"Ah, tako staroj ženi ne želimo oduzeti njenu veru. Dobra je ona zastare ljude". No, trebali ste videti našu staru baku. Energično jeodmahnula rukom i rekla: "Ne, ne, nemojte se šaliti sa mnom. Upitalasam vas nešto, gospodine govorniče, i odgovorite mi. Rekla sam vamšta je moj Gospod za mene učinio. A šta je vaše neverovanje za vasučinilo?" Velika nedoumica. Baka je bila mudra žena!

A kada se danas napada Evanđelje sa svih strana, nameće mi sepitanje: Šta, zapravo, imate od svog neverovanja? Ne čini mi se baš daljudi zbog njega imaju mir u srcu i da su srećniji. Ne, moji prijatelji!

Kakve koristi od života s Bogom? Evo, reći ću vam to veoma lično. Jauopšte ne bih izdržao da u svom životu po Isusu nemam mir s Bogom.Bilo je časova kada sam mislio da će mi se srce slomiti. Danas sam,recimo, čuo da se ovde u susedstvu dogodila teška nesreća, koja jedve porodice zavila u crno. Ako sam dobro čuo, decu je pregazioautomobil. Kako brzo može da nas snađe neka nesreća. Tada ućutesve velike reči. Svojim umom pipamo po mraku i pitamo zar nemanikoga ko mi može pomoći? Vidite, u takvim životnim situacijamadolazi do izražaja šta imamo od Isusa. Na dan našega venčanja rekaosam svojoj supruzi: "Ženo, želim sebi šest sinova i svi treba da svirajuu trubu". Sve sam ja to tako lepo zamislio − duvački orkestar u kući.Znate, dobili smo šestoro dece, četiri lepe kćerke i dva sina. Višenemam ni jednog sina. Obojicu mi je Bog uzeo na strašan način. Prvojednog, a zatim i drugog. Nikada to neću razumeti. Celi život sam, kaoomladinski pastor, imao posla sa dečacima, a moji rođeni sinovi... Još

220

se sećam kako sam kod prijema vesti o smrti drugog sina trčaogore−dole i osećao kao da mi je neko zabio nož u srce. I onda sudolazili ljudi i govorili reči utehe. Ali, one nisu prodrle u srce. Nisam ihni zapamtio. Nisu delovale. Ta, bio sam omladinski pastor i znao sam:večeras moram u omladinski dom. Treba radosno da govorim Božijureč skupu od 150 mladića. A moje je srce krvarilo. I onda sam sezaključao u svoju sobu. Pao sam na kolena i molio sam se: "GospodeIsuse, ti živiš! Molim te, zauzmi se sada za mene, jadnog pastora". Ionda sam otvorio svoj Novi zavet i čitao: "Isus govori: 'Ostavljam vammir, dajem vam svoj mir'". Znao sam da on drži svoje obećanje, pasam ga zamolio: "Gospode Isuse, ne mogu sada da razumem zašto simi to učinio, ali daj mi taj mir. Ispuni moje srce tim mirom". I, učinio jeupravo to. Zaista! Evo, ja vam to ovde svedočim!

I vi ćete ga trebati, kada vam više nijedan čovek ne bude mogao datiutehu. To je divno! Kada vam više nijedan čovek ne može pomoći,onda je uteha što poznajete Isusa, koji nas je svojom krvlju na krstuotkupio i koji je vaskrsnuo. Divno je kada mu možete reći: "Gospode,podari mi svoj mir". Mir koji on daje jeste poput moćne reke koja seuliva u srce. To važi za najteži čas našega života, kada idemo u susretsmrti. Kako će jednom izgledati vaše umiranje? Tu vam ne možepomoći niko živ. Moraćete jednom da pustite i onu najdražu ruku. Kakoće to biti? Doći ćete pred Božije lice. Hoćete li svojim gresima dastanete pred Boga? Znate, kada držite snažnu Isusovu ruku i kadaznate da vas je on iskupio svojom skupocenom krvlju i da vam jeoproštena svaka krivica, onda možete blaženo umreti.

Šta nam koristi život sa Bogom? Da vam nabrojim:

− mir s Bogom,− radost u srcu,− ljubav prema Bogu i prema bližnjima,− čak i prema neprijateljima, prema onima koji mi idu na živce,− uteha u nesreći,

221

− svakoga dana sunce mi sija,− imam sigurnu nadu u večni život,− imam Svetog Duha,− imam oproštenje greha,− strpljenje... mogao bih da pričam još i još.

Da završim jednim stihom, kojeg mnogo volim:

"Srećna sigurnost − Isus je moj!Njemu sam dao sav život ja svoj!Naslednik Spasa, srećan sam ja!Rođen od Duha, krvlju opran!To je moj život, pesma je to,Hvaliti tebe, o Bože moj!"

Divno je biti svojina Spasitelja. Želim vam to veliko bogatstvo, tu jedinupravu sreću!

Ovo je bilo poslednje predavanje pastora Buša. Održao ga je 19.juna 1966. godine na ostrvu Rigen (Rügen). Na povratku s oveevangelizacije Bog gaje pozvao sebi.

222

Vilhelm Bus

Vilhelm Buš (Wilhelm Bush)

Bio je jedan od najpoznatijih nemačkih evanđelista pre i posle drugogsvetskog rata. Njegov iskren i neposredan način naveštavanja biblijskihistina privlačio je hiljade ljudi na njegove evangelizacije.

Buš je bio uveren da je Evanđelje Isusa Hrista najvažnija inajznačajnija poruka svih vremena. U svojim propovedima i spisimauverljivo i privlačno daje biblijske odgovore na mnoga životna pitanjakako starih, tako i mladih, bogatih ili siromašnih, obrazovanih ilineobrazovanih ljudi.

Vilhelm Buš rodio se 1897. godine u nemačkom graduVupertal−Elberfeldu (Wuppertal−Elberfeld). Svoju mladost proveo je uFrankfurtu na Majni, gde je i završio univerzitetske studije. Teologiju jestudirao u Tibingenu (Tübingen). Spasitelja Isusa Hrista susreće naratištu. Predaje mu svoj život. Ovaj radikalni korak promenio je smernjegovog života, a uticao je na mnoge ljude kojima je punomoćno ioduševljeno do kraja svog života svedočio o stvarnosti postojanjaBoga.

Za vreme Trećeg rajha nacisti su ga zbog njegove vere ibeskompromisnog stava često hapsili i zatvarali. Po završetku drugogsvetskog rata nastavlja svoju službu kao putujući evanđelista,neumorno objavljujući poruku o Isusu Hristu. Nakon jedne takveevangelizacije, 1966. godine, Gospod ga je pozvao k sebi.

223

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Priče 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

224