Zavod za uxbenike – Beograd

НИКОЛА КЕРАВИЦА НЕМАЊА КАЧАВЕНДА НЕВЕНКО ЛАЗОВИЋ АЛЕКСАНДАР ПЕШИЋ АЛЕКСАНДАР САВИЋ ЖЕЉКО ПЕТРОВИЋ

U IME BOGA• КРАТКА ИСТОРИЈА КРСТАШКИХ РАТОВА •

Zavod za uxbenike – Beograd

НИКОЛА КЕРАВИЦА НЕМАЊА КАЧАВЕНДА НЕВЕНКО ЛАЗОВИЋ АЛЕКСАНДАР ПЕШИЋ АЛЕКСАНДАР САВИЋ ЖЕЉКО ПЕТРОВИЋ

U IME BOGA• КРАТКА ИСТОРИЈА КРСТАШКИХ РАТОВА •

Рецензенtипроф. др Радивој Радић, редовни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у БеоградуНебојша Максимовић, професор историје у Филолошкој гимназији у Београду

Уреdник мр Јасмина Милановић

Оdgоворни уреdник Небојша Јовановић

За изdавачапроф. др Радош Љушић, директор и главни уредник

ISBN 978-86-17-15097-4

СА

ДР

ЖА

Ј I ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА ВИЗАНТИЈСКО ЦАРСТВО (Н. Керавица) НАСТАНАК И ШИРЕЊЕ ИСЛАМА (Н. Качавенда) ТУРЦИ (Н. Качавенда) ЗАПАДНА ЕВРОПА (Н. Лазовић, Н. Качавенда)

II ПРВИ КРСТАШКИ РАТ СВЕТИ РАТ (Н. Керавица) ПРЕГОВОРИ И ЗАКЛЕТВЕ (Н. Керавица) ПРВЕ ПОБЕДЕ (Н. Керавица) БИТКА ЗА АНТИОХИЈУ (Н. Керавица) ЈЕРУСАЛИМ (Н. Керавица)

III НОВИ ГОСПОДАРИ СВЕТЕ ЗЕМЉЕ ОСНИВАЊЕ КРСТАШКИХ ДРЖАВА (Н. Лазовић, А. Пешић) ЈЕРУСАЛИМСКА КРАЉЕВИНА (А. Пешић) КРАЉ БАЛДВИН I (Н. Лазовић) КРАЉ БАЛДВИН II (Н. Лазовић) ФУЛК АНЖУЈСКИ (Н. Лазовић)

IV ВИТЕЗОВИ, МОНАСИ, ФАНАТИЦИ ТЕМПЛАРИ (Н. Качавенда) ХОСПИТАЛЦИ – ВИТЕЗОВИ СВЕТОГ ЈОВАНА (Н. Качавенда) АСАСИНИ (Н. Качавенда)

V ДРУГИ КРСТАШКИ РАТ ЏИХАД – РАТ ЗА ПРОТЕРИВАЊЕ КРСТАША (Н. Качавенда) НОВИ КРСТАШИ (Н. Лазовић, А. Пешић, Н. Качавенда) ОПСАДА ДАМАСКА (Н. Лазовић, Н. Качавенда) КРАЉ БАЛДВИН III (Н. Лазовић) КРАЉ АМЕРИЛ I (Н. Лазовић, Н. Качавенда) КРАЉ БАЛДВИН IV (Н. Лазовић) ХАТИН (Н. Качавенда)

VI ТРЕЋИ КРСТАШКИ РАТ РАТ ЗА ПОВРАТАК ЈЕРУСАЛИМА (Н. Лазовић, А. Пешић)

VII ЧЕТВРТИ КРСТАШКИ РАТ КРСТАШИ И ВЕНЕЦИЈА (А. Савић) ЗАДАР (А. Савић) КОНСТАНТИНОПОЉ (А. Савић)

VIII КАСНИЈИ КРСТАШКИ РАТОВИ ДЕЧЈИ КРСТАШКИ РАТ (Ж. Петровић) АЛБИЖАНСКИ КРСТАШКИ РАТ (Ж. Петровић) ПЕТИ КРСТАШКИ РАТ (Н. Лазовић, А. Пешић) ШЕСТИ КРСТАШКИ РАТ (Н. Лазовић, А. Пешић) СЕДМИ КРСТАШКИ РАТ (Н. Лазовић)

IX ПАД ПРЕКОМОРЈА БАЈБАР (Н. Качавенда) ОСМИ КРСТАШКИ РАТ (Н. Лазовић) ОПСАДА АКРЕ (Н. Качавенда)

77

182123

333339424654

636366717681

83838891

939396

100103107111112

119119

129129132133

143143146149152155

161161165167

Crux, decus es mundi, Iessu de sanguine sancta.Rex deus ex cruce donavit caeleste tribunal.Victor tollendo mala regnat, vicit et hostemXristus, nostra cruci grandis, en, hostia fixa.

Absolvendo trahit praedam carnale ligamen.Vinctus enim nos rex summus solvebat, et ipseEx tradendo cruci vitam de morte triumphat.

Rector in orbe tuis sanavit saecla sigillis.Te, mea vita, salus! Tibi tantum cantica condetEt generosa canet vox semper carmina, apertoSi liceat plectro, quia clarus carmine DavidInsistendo probat pretioso sancta coturnoNobis testificare decens esse inde paratum,

Alma crucis vexilla canunt gentilia saecla,Tota tremens tellus effertur et unite nomenTestifat crucis.

... nunc vanus, confossus, iniquus avete!Omnipotens fulget! Sit corde beata fides necRursus ylidrus agat veteri ut pectora retro.Optimus ad regnum nos fidus et ille redemptorReddidit et rigidum signo superavit in istoBelligerum evertens de regni sorte Satanan.Inclyta crux, mundus debet tibi solvere vota.Suscipe sic talem rubicundam, celsa, coronam.

Реликвијар са честицом Часног крста

5

Флак Албин Алкуин (753–804)

Крсте, ти радости света, освећен си крвљу Исуса.Са Крста небеску правду дели, Бог краљ наш.Победник влада, ништећи зло и покоривши ђавола.Моћну жртву на Крсту Спаситељ је поднео за нас.

Он носи трофеје победе, раскинувши окове телесног.Иако прикован, Краљ највећи, нас је ослободио,свој живот на Крсту давши, Он смрт је победио.

Владар васељене спасио је знаком Крста генерације нижњих.Теби, мој животе и спасу! Само Теби увек ћу певати одеи песме племените, уз инструменте многе гласне.Јер Давид, славан због песама својих, уверљив доказ дадеда умесно је Твоју светост узвисити кроз дотеран стих.

Сав свет у славу барјака са Крстом поје.Васељена тутњећи, јединствено узносида свети Крст истинит је.

Глупи људи, до гуше у злу огрезли, почујте!Свемогући у Сили сја! Радосна вера буди у срцима вашим,и нека вас змија не поврати у проклетство давно.Добри и истинити Избавитељ прима нас у краљевство Своједок охоле покорио је уздигавши се на Крсту.Оборио је Сатану ратоборног са престола, што га за се хтеде.Крсте изврсни, васељена сва хвалити те мора.Узвишени Крсте, прихвати од мене овај венац сјајни!

Са лаtинскоg pреpевао Никола Керавица

НАЗИВ ПОГЛАВЉА

6

Европа у 11. веку

IN NOMINE DEI

I

ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ

РАТОВА

ВИЗАНТИЈСКО ЦАРСТВО

Rимска империја, којa се простирала од Британије до Јерменије и од Север-ног мора до Етиопије, запала је током III века у највећу кризу до тада. Стал-ни сукоби на границама, грађански

ратови, епидемије и економска нестабилност довели су царство до границе нестајања. Међу-тим, његова снага и жилавост још увек нису би- ли сасвим потрошени. Иако је Италија изгубила значај који је имала као колевка државе, семе рим-ског духа пустило је корена у некад варварским провинцијама. Управо су цареви тамо рођени донели преокрет и удахнули империји нову жи-вотну енергију. Строго централизована држава у којој је цар био врховни заповедник војске, последњи судија и једини законодавац била је плодно тло за људе жељне велике моћи, који своју власт нису желели да деле са другима. Константин Флавије, касније назван Велики (324–337), био је управо такав човек. Уграбивши прилику, у најбољем смислу латинске пословице „Carpe diem!“ (Иско-ристи дан!), он је низом војних победа власт у царству концентрисао у своје руке. Константин Велики је био први владар Римског царства који је хришћане и њихову религију изједначио са свим осталим религијама у држави. Хришћани

7

8

су га славили као изабраника јединог Бога, три-наестог апостола, као највишег браниоца праве вере. Константин је желео да његова владавина буде запамћена као нови почетак обновљеног Римског царства. Тако замишљеном царству је била потребна, из многих разлога, нова престо-ница. На месту старог грчког града Византиона подигао је царски престони град који је назвао Нови Рим. Град ће, у захвалност оснивачу, бити запамћен по другом имену – Константинов град, Константинопољ. Нова престоница брзо је до-казала сву видовитост свог творца. На идеалном месту, расла је у сјају и богатству којем није било премца током целог средњег века.

Константиново прихватање хришћанства

Саркофаг с приказом борбе Римљана и варвара

После Константинове смрти, формално јединствено, царство је најчешће имало два леги-тимна владара. Један је владао на Западу, други је владао Истоком, из Константинопоља. Рим- ска империја је била у трајном ратном стању. На Истоку, стари непријатељ, персијска држава, пре-тила је новим освајањима, а дуж Рајне и Дунава

упорно су продирала варварска племена. Цар Валенс (364–378) поражен је од Гота у пресудној бици код града Адријанопоља, данашње Једрене. Римска војска је готово уништена, а царство је остало незаштићено. Варвари су харали источним делом царства све док их цар Теодосије I (378–395) није мудром политиком интегрисао у државу. Он

ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА

IN NOMINE DEI

9

је био први римски владар који је водио рат са верским предзнаком. Као владар из Константи-нопоља, напао је неугледног цара на Западу – Еугенија и његовог моћног покровитеља Арбо-гаста. Циљ рата је био наметање хришћанске вере и укидање последњих упоришта паганских ве-ровања. Победник Теодосије I је прогласио хри-шћанство као једину државну религију. Он је био први владар у историји што је повео поход који би се могао назвати крсташки. Пред смрт је од-лучио је да царство подели на два дела, својим синовима Хонорију и Аркадију.

Подељено царство доживело је током V века своје најмрачније тренутке. Низ неспосо-бних владара довео је римску државу до пропа-сти. Коначно је 476. године, под најездом герман-ских племена, пао западни део царства. Једини прави наследници идеје о светској империји вла-дали су на Истоку, у Константинопољу. Управо

се ту појавио владар чија ће дела уздрмати та-дашњи свет, цар Јустинијан I (527–565). Његова намера била је да поврати изгубљене територије и поново уједини Римско царство. Уследиле су године пуне исцрпљујућих ратова, мучних пре-говора, унутрашњих превирања и сукоба, оп-штих и личних трагедија. Славне Јустинијанове војсковође, Велизар и Нарзес, освојиле су готово све територије уз обалу Средоземног мора. Оно је поново, с разлогом, понело охоли римски назив „Mare nostrum“ (Наше море). Непрестане ратове је пратила ужурбана царева активност на рефор-ми државне управе, кодификацији права и поди-зању бројних грађевина. Све то је, међутим, имало своју цену. Балканске провинције су остављене небрањене, што су искористили Словени који су се појавили као пљачкашке хорде, али са јасном намером да се населе на овим просторима. Са друге стране, такозвани Вечни мир, склопљен са персијском државом, коштао је царство плаћања великог данка. Богатство цара и државе било је потпуно исцрпљено, па је Јустинијан I пред крај свог живота гледао како се његов сан о обновљеном Римском царству расипа као песак на ветру.

Током средњег века држава коју данас зовемо Византија носила је име Ромејско цар-ство. Њени становници, који су већином гово-рили грчки језик, називали су се Ромеји. Ови називи су одражавали непрекинуту везу с анти-чким Римским царством и његовим наслеђем. Пораст моћи држава насталих на територији не-кадашњег Западног римског царства и јачање Рима као црквеног центра променили су њихов однос према царству на Истоку. Та промена се најјасније видела у називима за ромејску државу који су се користили у западним документима: „Imperium Graecorum“ (царство Грка) или само „Imperium Constantinopolitanus“ (царство Константинопољско). Назив Византија први пут се јавља 1557. године у делу немачког класичара Јеронима Волфа који се први заинтересовао за Ромејско царство као посебан цивилизацијски феномен. Овај назив ће од XVII века постати општеприхваћен у историјској литератури.

Цар Јустинијан као победник над варварима

Двадесетак година касније цар Маврики-је (582–602) успео је да учврсти ромејску власт у западним деловима царства формиравши царска намесништва, егзархате, у Италији (Равена) и северној Африци (Картагина). Тиме је Јустинија-новим привременим освајањима дао елемент трајности. Сина картагинског егзарха Ираклија (610–641), после краћег грађанског рата, становни-штво престонице царства дочекало је као спа-ситеља. Проблеми са којима се нови цар суочио били су велики. Словени и Авари су контролиса-

ли највећи део Балкана, док је Персија сталним нападима претила да под своју контролу стави богате азијске провинције Византије. Ираклије је због тога спровео озбиљну реформу ромејске војске. По узору на егзархате, у Азији је формирао нове административно-војне области, назване теме. Цар–ратник је правилно проценио да је Пер-сија била опаснији противник, па је против ње повео неколико успешних војних похода. У поје-диним моментима рат се претворио у отворени верски сукоб. Персијанци су, продревши у Сирију и Палестину, освојили и опљачкали Јерусалим. Тада је у њихове руке пао крст на којем је раза- пет Исус Христос. Ираклије је, вршећи одмазду, спаљивао персијске храмове и на крају вратио велику хришћанску светињу у Јерусалим. Ко-начну победу над персијском војском однео је код

древног града Ниниве. Сукоб Рима и Персије за богате азијске територије и контролу над тргова-чким путевима трајао је више од шест векова и био је окончан победом цара из Константино-поља.

Неочекиваном брзином, потом, дошло је до слома Византије. Арапи ношени новом рели-гијом, исламом, кренули су у освајања. Поражена персијска држава и исцрпљено Ромејско царство нису били равноправни противници новој сили. Код Јармука 636. године византијске војсковође су изгубиле одлучујућу битку. Хришћанско цар-ство остало је без многољудних и богатих про-винција Сирије и Палестине. Духовни губитак

Римски владари су носили титуле на латинском језику: Imperator – онај чија је власт неограничена; Caesar – наследник Јулија Цезара (одатле и наша реч цар); Augustus – узвишени, наследник Октавијана Августа, првог римског цара; Flavius – од рода Флавија, односно на-следник Константина Великог, првог цара који је, по предању, прихватио до тада прогањану хришћанску веру. Када је у VII веку грчки језик потпуно потиснуо латински из употребе, цар Ираклије и ромејски владари после њега усво-јили су као главну титулу једноставну грчку реч василевс – краљ, која ће у новим условима добити и ново значење: владар целог хришћан-ског света, васељене. Касније ће овој титули би-ти додата и друга – аутократор, што значи само-држац, онај који самостално влада.

10

Камеја с ликом Августа

Персијски краљ Хозроје II се покорава цару Ираклију

ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА

IN NOMINE DEI

био је најтежи јер је место ускрснућа Исуса Христа, град Јерусалим, пао у руке Арапа. Јеруса-лимски патријарх Софроније, на челу ромејског гарнизона, предао је град 638. године освајачи- ма, после готово двогодишње опсаде. На другој страни, нова најезда Словена на балканске обла-сти довела је Византију у веома тежак положај. Незаустављиви Арапи су 646. године по-корили плодни Египат, а потом и све провинције царства у Африци, добар део данашње Шпани- је, Сицилију... Престони град Константинопољ био је, међутим, њихов главни циљ. Два пута су снажне арапске војске нападале град на Босфо- ру, са копна и са мора. Најтежа и најдужа опсада десила се за време владавине цара Константи- на IV (668–685). Напади су трајали четири го-дине, од раног пролећа до јесени, док су се у зиму Арапи враћали у свој логор на полуострву Кизи-ку. Када је изгледало да граду нема спаса, ромеј-ска ратна флота је испловила, из залива Златни рог, у одлучујући напад. Царски дромони („тр-качи“), борбене галије покретане веслима, били су наоружани новим, тајним оружјем – запаљивом течношћу названом течна, морска ватра. У трену је плануло на десетине бродова арапске флоте и њихов пораз био је неминован. Византија је тако ватром и зидинама своје престонице одредила границу арапског напредовања ка Европи.

„Грчка ватра“ (име које су јој дали кр-сташи) први пут је употребљена за одбрану Константинопоља. Творац овог моћног оружја био је архитекта Калиник, избеглица из Сири- је, који је уточиште потражио у ромејској пре-стоници. Њен тачан хемијски састав, чуван као највећа тајна свог времена, изгубљен је заувек. Претпоставља се да се радило о мешавини наф-те, сумпора, и још понеке, данас непознате суп-станце. Грчка ватра се није могла гасити водом, напротив, пливала је по површини воде и горела. Одређени додаци су је чинили лепљивом, тако да се лако хватала за све материјале, и покушај отирања или уклањања је обично доводио до ширења пожара. Због ових особина коришћена је како у поморском ратовању, тако и на копну, мада ту ређе. Запаљена течност је избацивана помоћу сифона, дуге бакрене цеви која је била повезана са резервоаром преко неке врсте ручне пумпе. Византијски противници су покушавали да се заштите на разне начине. Тако су Вене-цијанци своје бродове штитили покривајући их тканинама натопљеним у сирће, док су Ђено-вљани своје бродове облагали осушеним волуј-ским кожама. Истраживачи су данас успели да делимично реконструишу ово страшно оружје и докажу његову ефикасност.

11

Арапски ратници освајају ромејско утврђење.

12

Арапи су 717. године још једном покушали да освоје византијску престоницу, али без успеха. Готово цео VIII век протекао је у ратовима које су Ромеји водили за територије пале под арапску власт. Ти сукоби су постепено прешли у дуготрајне пограничне чарке у којима ће час једна, час друга страна постизати мање успехе. Царство је успело да преживи навалу и да опстане. Један унутрашњи, верски сукоб такође је обележио овај период. Култ икона, сликâ које су представљале Христа, Богородицу, апостоле и мноштво светаца, био је вековима једно од гла-вних обележја хришћанства. Промене изазване утицајем нових веровања и мешањем култура довеле су до јачања оних који су се залагали за укидање култа икона (иконоборци). Цар Лав III (717–741) био је први владар који је отворено забранио поштовање икона. Велика политичка и економска моћ цркве била је главна мета царева – иконобораца. Борбом против култа икона они су покушавали да потисну и умање утицај цркве у вођењу државне политике. Римски црквени по-главари, папе, нису прихватили иконоборачку политику ромејских царева. То је повећало већ постојећи раздор између два хришћанска центра, Рима и Константинопоља. До расцепа није дошло јер је папски Рим био политички и војно слаб. Ипак, утицај Византије на Западу, посебно у Ита-лији, слабио је како се црквени сукоб проду-бљивао.

Забрана култа икона изазвала је озбиљна превирања и унутар ромејске државе. Царица Ирина (797–802) била је искрени присталица кул-та икона. Укинула је све прописе иконоборачких претходника и дворским превратом уклонила свог сина, цара Константина VI (780–797), са пре-стола. Она је била прва жена која је самостално владала Византијским царством. Њена владавина поклопила се са успоном франачког краља Карла Великог (768–814). Папски Рим је у њему видео новог, моћног и ближег заштитника. Као резултат нове поделе снага, Карло Велики је у Риму, на Божић 800. године, од стране папе Лава III, кру-нисан за цара. Тешка ситуација у византијској др-жави натерала је василевса Михаила I да 812. го-дине призна франачком владару право на царску титулу. Распад франачке државе који је уследио после смрти Карла Великог и истовремени опо-равак Ромејског царства промениће сложене односе Запада и Истока. Византија је улазила у период своје највеће славе и моћи.

Христос Пантократор, Синај VI век

Карло Велики са папама Геласијем I и Гргуром I

ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА

13

Низ способних царева македонске дина-стије (867–1056) повели су Ромејско царство у пуну војну и политичку офанзиву. Зачетник ди-настије, Василије I Македонац (867–886), успе-шно је ратовао ширећи и учвршћујући границе царства. Његови наследници наставили су са

освајањима. Цар Нићифор II Фока (963–969) ослободио је важне градове у Сирији, све до Ан-тиохије, која је после више од три века враћена под ромејску управу. Као у доба античке Римске империје, житељи престонице на Босфору испу-њавали су градске улице да би учествовали у тријумфу победничке царске војске. Васељенска патријаршија, чији се утицај ширио од руских степа, преко балканских земаља па све до јужних делова Италије, с одобравањем је гледала на по-кушаје да се под заштиту царства врати Света земља и град Јерусалим. Цар Јован I Цимискије (969–976) успешно је одбио опасни руски напад код Доростолона, на Дунаву. Потом се окренуо делу свога претходника и наставио освајања на Истоку. У Сирији је освојио Дамаск, а затим је повео поход на Палестину, заузевши Тиберију, Назарет и Цезареју. Дошао је с војском 975. го-дине надомак Јерусалима. Опрезни војсковођа, свестан да би опсадом ризиковао безбедност сво-јих трупа, одустао је од напада. Тиме је одредио границу византијског напредовања кроз Пале-стину према Египту, који је коначно остао у арап-ским рукама. Владавина Василија II (976–1025) означи-ла је врхунац средњовековне ромејске државе. Он је предводио низ победоносних похода како у

Европи, тако и у Азији. Због суровости којом је водио дуготрајан и исцрпљујући рат против бу-гарског владара Самуила, добио је надимак Буга-роубица. Једнако колико је био немилосрдан као противник у рату, толико је био пун разумевања и умерен као победник. Успешно је сачувао мале сељачке поседе као извор здраве економске моћи царства, док је, с друге стране, порезима оптере-тио најбогатије слојеве у држави, велепоседнике и цркву. Државна каса је била пуна, а царска вој-ска је била снажна.

При крају његове владавине Византија се простирала од Далмације на западу до Јерменије на истоку, од Сирмијума (данашња Сремска Ми-тровица) на северу до Триполија на југу. Она је била поуздана спона између европског Запада и исламизованог Истока. Ходочасници са Запада који нису имали довољно новца да плате скупо путовање бродом безбедно су путовали копном под царском заштитом, до свог циља, града Јеру-салима. Управо је безбедност путовања омогућила да се број ходочасника изузетно повећа и довела је до бољег упознавања људи на Западу са Визан-тијским царством. Ходочасници у пролазу ка Светој земљи дивили су се „Царици градова“ и сматрали Константинопољ непролазним и ве-чним у времену. То дивљење се посебно осетило на далеком северу Европе, међу скандинавским народима. Они су, у својим народним предањима,

Цар Василије Македонац као судија

Бугари убијају заробљене Ромеје

IN NOMINE DEI

приказивали ромејску престоницу као мистично место невероватног богатства и моћи. Многи од њих су као плаћеници служили у византијској војсци. По повратку у домовину, опонашали су ромејски начин живота и ковали новац по узору на царски.

Последње деценије македонске династије су протекле у брзим сменама многобројних вла-дара. Централна царска власт је слабила, а мала сеоска газдинства, извор ромејске економске и војне моћи, убрзано су губила вредност и прела-зила су у руке локалних велепоседника. Темат-ско уређење се распадало притиснуто спољним и унутрашњим узроцима. Век који је почео нај-већим победама – донео је убрзо године пораза и великих губитака.

Економска нестабилност и унутрашњи политички сукоби довели су до постепеног сла-бљења и нестајања војне силе којом су успешно командовали цареви–војсковође македонске ди-настије. Њу су заменили одреди плаћеника при-купљани са свих страна: Нормани и Франци са Запада, Бугари са Балкана, Печенези, Узи и Ку-мани из азијских степа. Византија није била спо-собна да војном силом брани своје угрожене гра-нице управо када се озбиљна претња појавила са

Харалд Сигурдсон je рођен 1015. године као један од синова локалног норвешког влада-ра. Као петнаестогодишњак борио се у војсци свога полубрата Олафа Харалдсона, који се на-мерио на краљевски престо. Када је у одлучној бици Олаф погинуо, млади Харалд је побегао у Русију где га је примио кијевски велики кнез Јарослав. Харалд је постао један од заповедника у кнежевој војсци. Несталног духа и увек у по-трази за већим изазовом и вреднијом наградом, спустио се Харалд, са својим саборцима, низ ру-ске велике реке, на југ. Понудио је своје услуге владару митског Миклагoрда (Великог града) – Константинопоља. Постао је један од првих официра славне царске гарде, варанга. Ратовао је против Арапа у Малој Азији и на Сицилији. Тада је добио надимак који ће га пратити до кра-ја живота – Хардрада (немилосрдни). Искусни ратник био је у Јерусалиму, посетио је Свети гроб и оставио тамо вредне дарове. Харалд, богат и славан, одлучио је да се умеша у борбу за норвешки престо. Напустио је царску службу и преко Русије стигао назад у домовину. Неко време делио је власт са рођаком Магнусом, да би после његове смрти 1047. године постао краљ Норвешке, Харалд III Хардрада. Изгледало је као да су се лутања неуморног пустолова окон-чала, али се он потом уплео у борбу за енглески престо. Са војском од десетак хиљада викинга Харалд III се искрцао на северу Енглеске, у на-мери да је покори и потчини својој власти. У бици код Стамфордског моста 1066. године сак-сонски краљ Енглеске Харолд II Годвинсон однео је победу, а Харалд III Хардрада је поги-нуо славно као што је и живео. Његова смрт и пораз викиншке војске за многе је означио крај ере Викинга. Харалд III Хардрада остао је опи-сан у легендама, али и у историјским књигама као „последњи Викинг“.

14

У том смутном времену одиграо се до-гађај чији ће се прави значај осетити доста ка-сније. Верски сукоб Рима и Константино- поља кулминирао је драматичним расцепом. Васељенски патријарх Михаило Керуларије, вешт политичар и образовани духовник, с једне стране, те папа Лав IX и кардинал Хумберт, с друге, довели су сукоб до врхунца. Године 1054. међусобно и обострано је бачена анатема – акт којим се појединац или група трајно одстрању- ју из хришћанске заједнице. Савременицима је ово био само један у низу сличних сукоба и не-споразума. Нико није могао претпоставити да ће се раздор између два црквена центра све више повећавати. Касније су уложени многи напори да се сукоб превазиђе, али све до пропасти Ви-зантије то никоме није пошло за руком. Хри-шћанска црква остала је трајно подељена.

ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА

IN NOMINE DEI

Истока. Било је то племе Tурака-Селџука, који су од друге половине XI века угрожавали витал- не центре царства у Малој Азији. Цар Роман IV Диоген (1068–1071), предводећи неколико похо-да, потиснуо је надируће турске освајаче, али то није било довољно. Унутрашњи политички ра-злози тражили су од њега постизање одлучне по-беде. Зато је у пролеће 1071. године окупио шаро-лику војску и кренуо према угроженој граници царства.

Одлучио је да поврати важно утврђење Манцикерт у Јерменији. Војска коју је предводио састојала се од домаћих трупа, норманских, фра-начких, печенешких плаћеника, бугарских и јер-менских помоћних одреда, укупно око тридесет хиљада ратника. Дошавши до Манцикерта, Ро-меји су тврђаву лако и брзо освојили. Ту је васи-левс сазнао да се у близини налази главна тур- ска војска, са султаном Алп Арсланом на челу. Наредног дана византијска војска је наступила у свој сили према непријатељу. У центру је био

Роман IV са гардом, док је трупе на левом и де-сном крилу поверио поузданим заповедницима. Резервом, која је била постављена иза првих ли-нија, командовао је Андроник Дука, царев по-литички противник. Војска Tурака-Селџука је била постављена у јединствену коњичку линију. Ромеји су напредовали под кишом стрела, док су се турски коњаници уређено повлачили. До по-поднева Ромеји су освојили и опљачкали про-тивнички логор. Видевши да се приближава мрак,

Роман IV је издао наређење за повлачење из битке. Уместо уређеног маневра, повлачење се претво-рило у пометњу. Део војске на десном крилу, ми-слећи да цар напушта бојно поље, почео је да се осипа и бежи. С друге стране, Андроник Дука, који је требало да подржи повлачење, издао је на-ређење за повратак својих трупа у византијски логор. То није промакло Алп Арслану и он је на-редио општи напад. Турски коњаници су се зале-тели у незаштићене бокове и леђа преосталих византијских трупа. Роман IV био је опкољен и

15

Битка код Манцикерта 1071. године

заробљен. Готово су три века прошла откако су једног владара Ромеја последњи пут тако понизили непријатељи. Последице овог пораза биле су велике. Мала Азија, средиште моћи царства, била је изло-жена нападима и небрањена. Са друге стране, готово истовремено, у руке Нормана пала је лука Бари, последње велико упориштe Византије у Италији. Царство је тако доживело потпуни вој-нички слом. Поражен и болестан цар Роман IV је умро наредне 1072. године. Како су Турци-Сел-џуци уговор о примирју потписали са њим, сма-

трали су да његовом смрћу обавезе из уговора престају. У сталним нападима на византијску територију продрли су до Палестине и освојили Јерусалим 1077. године. Период релативне толе-ранције према хришћанским староседеоцима и ходочасницима, коју су испољавали арапски го-сподари града, нагло је престао. Свето место хри-шћанства постало је потпуно недоступно. То је коначно потакло, иначе незаинтересованог, цара Михајла VII (1071–1078) да се обрати папи Гргуру VII за војну помоћ и подршку. Али, осим празних обећања, помоћ није дошла.

16

дао је овако: у центру се налазила тешка коњица, а лево и десно од ње, мало истурена према противнику, лака коњица. Иза коњице је формирана друга линија коју је чинила пешадија, и то тако да су у средини били оклопље-ни ратници, док је лака пешадија била распоређена на крилима. Циљ оваквог распореда је био да се јуришом тешке коњице постигне одлучна победа, при том је лака коњица својим дејством ометала покушај противника да са бокова угрози ромејску војску, а у случају успешног пробоја непријатељских линија прелазила је у гоњење. Уколико је противник успео да савлада или потисне ро-мејску коњицу, она се повлачила иза пешадијске линије. Тада су пешаци преузимали улогу заштитнице у одсту-пању са бојног поља, или су омогућавали потребан предах коњици за покушај новог напада. После битке код Ман-цикерта дошло је до опадања војне моћи Византијског царства. Ромејске војске овог периода биле су релативно мале и број ратника није прелазио, у најбољем случају, неколико хиљада. Једино су за време династије Комнина (1081–1185) цареви и војсковође предводили војске чија је бројност премашивала десет хиљада бораца.

Коњица је била најважнији део ромејске војске. Њено језгро су чинили катафракти (katafraktoi), тешко оклопљени коњаници обучени за блиску борбу, копљем, мачем или топузом. Били су опремљени слично западно-европским тешким коњаницима (latinikoi), које су визан-тијски владари узимали као плаћенике. Поред тешке ко-њице, ромејским заповедницима су на располагању били и лаки коњаници, најчешће пореклом из Азије. Они су јахали брзе коње и били наоружани луком и стрелом. Припадали су разним степским племенима: Печенези- ма, Куманима, Узима и Турцима. Пешадија је била запо-стављена и имала је другоразредну улогу на бојном пољу. Само су се варанге, оклопљена царска гарда, издвајали својим квалитетом. Они су били плаћеници, претежно нордијског порекла, а као главно оружје користили су велике бојне секире. Остатак пешадијских јединица чи-нили су копљаници (kontarioi), лако оклопљени ратници опремљени дугим копљима за борбу против коњице и чаркаши (psiloi), борци без оклопне заштите наоружани сулицама (кратка копља за бацање), луком и стрелом или праћком. Идеалан бојеви поредак ромејске војске изгле-

ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА

IN NOMINE DEI

17

Алексије I Комнин (1081–1118), потомак богате и утицајне аристократске породице, по-кушао је да на сваки начин учврсти власт. Царство је било исцрпљено и угрожено са свих страна. Нормани предвођени Робертом Гвискардом искрцали су се код Драча 1081. године, а ромејске трупе предвођене младим царем биле су ту не-срећно потучене. На Истоку ситуација није из-гледала ништа боље. Царство више није могло да се брани од упада турских трупа, нису постојала средства нити војска која би то учинила. Као и његов претходник, Алексије I обратио се за по-моћ папи Урбану II, са жељом да регрутује пла-ћеничке одреде за потребе ратовања против Ту-рака. Али, византијски василевс није довољно познавао ситуацију у земљама европског Запада и није могао предвидети последице које ће његов позив изазвати. Време и услови, и на Истоку и на Западу, били су сазрели за нешто што свет до тада није видео – највећи верски ратови у исто-рији само што нису започели.

Византијски ратници

Цар Алексије I Комнин