Jan-Filip Zendker

Igre zmaja

Prevela sa nemačkogIrena Lea Janković

Naslov originala

Jan-Philipp SendkerDrachenspiele

Copyright © 2009 by Karl Blessing Verlag, München,in der Verlagsgruppe Random House GmbH

Translation copyright © 2016 za srpsko izdanje, LAGUNA

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomažete razvoj projektaodgovornog korišćenja šumskih resursa širom sveta.

© 1996 Forest Stewardship Council A.C.NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782

Za Anu,Florentinu i Jonatana

PrOLOg

Obrela sam se u paklu. Ne svojom zaslugom. Bez svoje krivice. Mora da sam zalutala, drugog objašnjenja nema. U lavirin-tu života slučajno se nađeš na nekom mestu jer si nesvesno krenuo pogrešnim putem. Ne obraćajući pažnju. Na raskršću odeš nalevo umesto nadesno. Ili obratno. Nisam videla oznaku, ništa što bi moglo da me upozori. Jednostavno sam išla bez zastajanja. Kao i uvek u svom životu. Dalje. Sve dalje.

Mnogi ljudi pre mene išli su ovim putem. Morala sam da im vidim tragove na ovoj dugoj, utabanoj stazi ka paklu. Mogla sam da čujem njihove povike. Mogla sam da osetim zadah. Mogla sam. Šta uopšte vidimo, čujemo i mirišemo? Samo ono što želimo.

Ovde nisam sama. Pakao je gusto naseljeno mesto. To nije za utehu.

Život ističe iz mene. Sa svakim izdisajem sve ga je manje. Kao drevna zidina koja se obrušava. Kamen po kamen. Sva-koga dana nedostaje komad više.

Jan-Filip Zendker8

Moje telo je postalo pakao. Ovde je tamno, tako mračno da me ne doseže ni zrak svetlosti. I hladno je. I vlažno. Smr-zavam se noću, a i danju.

Spoljni svet je iščezao iz mojih očiju. Prvo su iščezle boje, kuća, polja, selo. Život u crno-belom. Sve izgleda kao u starim filmovima koje smo rado gledali. Potom su se razlivali obri-si, oko mene se sve rastakalo: svet posmatran kroz vodeni zid. Ubrzo je nastupila tama.

Ne osećam ukus.Ne osećam miris.Ništa nije ostalo od reda i lepote koji su me nekad okru-

živali. Osim tebe i muzike. To me održava u životu. To što te razaznajem po sećanju i tako te vidim čitavog dana. Tvoj lik mi je zauvek urezan u dušu. Tvoje nežne ruke s dugim, tan-kim prstima. Tvoje nasmejane oči. Tvoje usne. Vidim te dubo-ko pognutog nad činijom pirinča. Bez tebe ne bih više ni časa podnela ove muke.

Pred oči mi iz tame izranjaju i partiture. Vidim ih sasvim jasno. Pet tankih, mrkih linija na belom listu hartije. Na njima crne tačkice sa crtama. Nalik punoglavcima u jezeru. Alegro. Moderato. Adađo. Čujem svaku notu, visoku i nisku, sporu i brzu. Čujem zvuk malih udaraljki sa strane. Čujem nežno pre-laženje preko žica violine. Fuge. Etide. Sonate. Čujem orkestar. Gudače, duvače, bubnjare. Čujem čitave opere. Mimi, Alfre-do, Figaro, Kraljica noći moji su verni pratioci. Tek posle Kul-turne revolucije sam smela da ih otkrijem i zato ne mogu da ih se nasitim. To je alavost gladnih. Oprosti mi. Muzika mi je u glavi. Ona ublažava bolove. Odagnava mračne misli kao što vetar u jesen pred sobom goni oblake. Izgubila sam goto-vo sve, ali muziku niko ne može da mi oduzme.

MOŽEŠ LI DA ME ČUJEŠ, DRAGA?

Igre zmaja 9

Svakako. Ne mogu da se pokrenem, ne mogu da ti dohva-tim ruku iako želim, ne mogu da okrenem glavu ka tebi, ne mogu da ti se zahvalim, ali mogu da te čujem. Svaki korak. Svaki uzdah. Svaki ton. Svako udisanje vazduha. Kada lup-kaš posuđem. Meteš pod. Povlačiš stolice. Kada u toaletu pra-zniš sud s mojim izmetom. Kada ležiš kraj mene i pružaš mi nešto od svoje toplote. Tada se manje smrzavam. To su trenu-ci u kojima je vredan i život poput ovoga.

ČUJEŠ LI ME? GDE LI SI SAMO?Ništa mi ne bi bilo draže do da mogu da ti odgovorim. Ne

ide. Zarobljena sam u ovom beskorisnom telu. Rado bih u ovoj tamnici pesnicama udarala po zidovima iz sve snage, vrišta-la bih iz sveg glasa. Ovde dole niko me ne čuje. Voooooolim... teeeeee... Nema tome mnogo od kada sam još jednom poku-šala da oblikujem usne, da pomaknem jezik ka nepcima, da ga stavim iza zuba, da odatle istisnem vazduh. Još samo dve reči. Samo dve. Više ne možeš da ih razumeš. Prineo si uho sasvim blizu mojih usana i zamolio me da ponovim ono što sam rekla. Šššššš... ššššššš... šššššš. Više od toga mi nije uspe-lo, koliko god pokušavala. Postala sam jedno šššššš. Na samo nekoliko sati. Tada me je nemost konačno zarobila. Ostalo mi je krkljanje, roptanje i groktanje. Kakvo mučenje za mene koja toliko volim ljudski glas.

Sada mi jezik beskorisno leži u ustima kao stara, ubuđa-la knedla. Usne su neme. Ali osećam tvoj topao dah na svom obrazu kada me svečeri pažljivo poljubiš. Neizmenjeni dah moga starog, dobrog muža. Dah našeg proživljenog života.

Najgore su noći, mada sam već dugo obavijena tamom. Spoljna tišina je ono što teško podnosim. Odjednom se ne čuju zvuci ni u kući ni u selu. U daljini čujem poneki kamion. Kat-kad zalaje neki pas. Mačke su već odavno mrtve. U satima

Jan-Filip Zendker10

posle ponoći tvoje udisanje vazduha je jedino što me povezu-je s ostatkom sveta.

Hteli su da te ubede da sam prazna ljuštura. Stara, izbo-rana lutka bez duše. Dopuštaju da ih zaslepljuje spoljni izgled stvari. Kao gotovo uvek. Kao i mnoge. Nose uniforme, bele kecelje, znam to iako ih ne vidim. Prepoznajem ih po glasu. Po glasu uniformisanih, svejedno koje boje, zvuče uvek isto. Oni znaju. Sigurni su. Svi testovi to pokazuju. Beznadežno. Nema-ju pojma o čemu pričaju. Ne čujem potres u njihovom glasu. Beznadežno. Nijedan čovek koji ovu reč smireno izgovara ne zna šta govori. Bez nade. Toga ima jedino u carstvu mrtvih, a ono je za nas zabravljeno. Šta smo sve morali da slušamo od muškaraca i žena u uniformama. Ne verujem im ni reči. Kada zažmure, jedino vide crnu rupu. Nemaju muziku u glavi.

Niko ne treba da me sažaljeva. Ne želim suze nad svojom posteljom. Ne želim da se žalim. Ne, sve dok si kraj mene. Kada bolje razmislim, obrela sam se u predvorju pakla. Pakao živih je predviđen za usamljene ljude. Ne ubrajam se među njih.

I

Ti si čovek gladan ljubavi.Prvi put je čuo ovu rečenicu od neke žene. Nije znao da

li je to optužba ili kompliment. Nismo li to svi?, odgovorio je bez dugog premišljanja.

Nasmejala se. Neki više, neki manje.A ja? Više ili manje?Više. Mnogo više.Zagrlio ju je. Njeno nežno telo za koje se katkad bojao da

će ga zgnječiti. Telo koje je u dugim besanim noćima, kada mu dođe u misli, moglo da ga uzbudi kao nijedno drugo u životu. Duboko je uzdahnuo i zažmurio.

Više. Mnogo više.Gladan ljubavi. Bilo je ljudi u njegovom životu koji bi

ga povredili ovim rečima. U vremenima u kojima im je to i uspevalo. Takvu tvrdnju je smatrao napadom i odbijao je upravo kao besmisleno ponižavanje.

Danas više ne. Mada reči glad i ljubav u njegovoj glavi nisu htele da se povežu. Za njega ljubav, makar ova s Hristinom

Jan-Filip Zendker12

u naručju, zvuči kao bogatstvo, sreća, ispunjenost. Nasuprot tome, glad je nedaća. Glad mora da se utoli, u prekoj potrebi i po svaku cenu. Glad poznaje samo sebe, ljubav samo dru-goga. Gladni ljudi su slabi, zaljubljeni jaki. Ako glad i ljubav išta povezuje onda je to neumerenost koja se krije u obema.

Upitao ju je šta je time mislila. Treba li to da shvati kao optužbu ili kao dodvoravanje.

Ni jedno ni drugo, odgovorila je. Samo kao zaključak.Ostala je pri tome. Za početak.Možda je u pravu, pomislio je. Možda su prethodne tri

godine ostavile dublje tragove no što ih je svestan. Tri godi-ne u kojima mu ništa nije bilo draže do samoća. Tri godine u kojima je dan u kome nije progovorio ni reči s nekom osobom bio dobar dan. Vreme u kome se njegov svet skupio na veliči-nu jedne kuće i malog ostrva u Južnom kineskom moru, slabo naseljenog i bez saobraćaja. Možda je čovek koji je morao tako da se povuče, koji živi u sećanjima i prošlosti, koji više ništa i nikoga ne voli na ovom svetu do jednog pokojnika, možda je takav čovek u većoj nevolji no što Pol želi da shvati.

Ljubavna glad. Glad za ljubavlju. To je potreba, ali sazvu-čje ovih reči nije mu se dopalo, mada nije znao da kaže zbog čega. Svi imamo takvu potrebu, hteo je glasno da odvrati i pojmio je Hristinin odgovor. Neki više, neki manje.

A ja?Više. Mnogo više.Ništa nije rekao i poljubio ju je u čelo. Svojim dugim prsti-

ma klizio je niz njen potiljak i nežnim, ritmičnim pokretima masirao joj glavu. Zažmurila je, a on ju je pomilovao po licu i ustima. Osećao je kako joj prijaju njegove ruke i kako joj se disanje ubrzava. Ne mnogo, ali za njega dovoljno da mu pokaže da neće ostati na tome. Poljubio joj je vrat i šapnuo da želi da je voli. Ovde, na terasi. Sada.

Igre zmaja 13

Čuo je cvrčanje cvrčaka i cvrkut ptica, a iz daljine glasove komšija. Pomislio je da bi bilo bolje da se popnu u spavaću sobu kako bi sprečili da ih neko iznenadi, ali ga je ućutkala strast s kojom ga je ljubila i čvrsto držala, čime mu je poka-zala koliko žudi za njim sada i ovde.

Primakla je baštensku stolicu, nežno ali odlučno ga spu-stila na nju i sela na njega.

Nosila je suknju i nije gubila vreme. Odredila je ritam i volela ga snažnije i strastvenije no što je navikao od nje. Na kraju je ispustila kratak krik, glasan, ali ne zvonak i olakša-vajući kao obično, nego dubok i hrapav, gotovo očajnički. Kao da je ovo poslednji put.

Dugo je ostala u njegovom zagrljaju, ćutke i osluškujući kako joj se disanje postepeno smiruje.

Pre no što je ustala obgrlila mu je glavu i pogledala ga u oči. Pojmi li koliko ga ona voli? Šta joj znači? Iznenađeno je klimnuo i morao da joj obeća da to nikada neće zaboraviti.

Opet je klimnuo, suviše iscrpljen da bi postavljao pitanja.Kada ju je kasnije pratio na trajekt, bila je uznemiruju-

će ćutljiva. Bilo je toplo, vlažno, tropsko veče. Silazili su niz brdo do Jung Šue Vana, i dok je u žbunju oko njih cvrčalo, zujalo i brujalo, želeo je da zna o čemu ona razmišlja.

Ni o čemu određenom, tvrdila je.Da li je sve u redu?Prešla je preko njegovog pitanja.Poslednje metre su morali da pretrče. Hristina nije smela

da propusti trajekt jer je sinu i majci obećala da će najkasni-je za večeru biti kod kuće.

Mrzeo je žurbu. Sledeći trajekt polazi za četrdeset minu-ta. Pol je smatrao neizdrživim da ga red vožnje prisiljava na žurbu. Često mu se dešavalo da kasneći ide odmerenim korakom ka pristaništu dok ga ostali putnici, podstaknuti

Jan-Filip Zendker14

zvonjavom koja najavljuje sporo zatvaranje kapije, zadiha-no pretiču, a na kraju on jedini propušta brod. Umesto da psuje, sedao je mirno na klupicu u senci bora, kraj male javne čitaonice, i gledao u vodu. Ili je čučao na nasipu i posma-trao penu talasa pod sobom. Još kao dete voleo je da prati kapljice koje prskaju, fasciniralo ga je da gleda kako se gube u vodi, kako na sekundu dobijaju oblik i kako se vrte kroz vazduh, da bi potom opet zauvek nestale u okeanskim dalji-nama. Ljudi su kao te kapljice, pomišljao je u ono vreme, izrone i opet nestaju u beskonačnosti iz koje su došli. Pre-staju da egzistiraju, a ipak ostaju deo celine. Ovakva razmi-šljanja su za desetogodišnjaka katkad bila utešna. Njegovom ocu se sviđala ta slika, mada je smatrao da ljudi završava-ju kao kapljice koje padnu na vruću plotnu: s kratkim cvr-čanjem nestaju u ništavilu. Poređenje koje je Pol smatrao ponajmanje utešnim.

Rado je posmatrao talase koji se igraju ribarskim čam-cima i koji pljuskaju po kamenju ispod njega. Slušao je gla-sove mora. Katkada se dešavalo da na ovaj način sanjareći propusti i sledeći trajekt.

Ipak, ti nemaš sina koji te čeka, rekla mu je Hristina kada joj je jednom ispričao o tome.

Ne, nema ga. Njegov sin je mrtav.Ona se odmah izvinila. Samo je želela da kaže da on nema

porodičnih i poslovnih obaveza, nema šefa ni poslovnog partnera kome je do tačnosti, nikoga ko ga čeka, osim nje. A ona mu na zakašnjenju ne zamera.

I za ovo je u pravu. Mada njeno razumevanje, što se tiče netačnosti, nije ni potrebno. Kada se dogovore za sastanak, on ni u kom slučaju ne želi da propusti trajekt i na prista-ništu je dvadeset minuta ranije no što je neophodno. Ne

Igre zmaja 15

smeta mu dobrovoljno čekanje. Za njega je to vreme samo po sebi poklon.

Hristina se žurno oprostila s njime uz letimičan poljubac. Gledao ju je kako žuri preko mosta za ukrcavanje nijednom se ne osvrnuvši ka njemu, a nekoliko sekundi kasnije nestala je u trupu broda. Ostao je da stoji na doku. Mahao je u tami i gledao za trajektom sve dok ovaj nije nestao iza špica ostrva.

Bila je to tamna noć, more pred njim mrko, a u daljini su treperela svetla Čeng Čaua i Lantaua. Džunka s nedeljnim izletnicima prokrstarila je nedaleko od obale Lame i Pol je mogao da čuje jednoličan rad dizel-motora, opuštenu dečju graju i opominjuće reči odrasle osobe. Sa lučkog šetališta u Jung Šue Vanu dopirali su do njega glasovi i smeh. Polako je hodao duž mola, uživajući u toplom i vlažnom vazduhu blagom poput svile. Seo je u Grin Kotidž, naspram vode, i poručio sveže ceđeni sok od jabuke, šargarepe i đumbira. Niko osim njega nije išao sâm. Nedostajala mu je Hristina. Već sada, mada je njen trajekt upravo tek prispeo u hong-konšku luku.

Pre četiri nedelje sedeli su na ovome mestu zagledani u ribarske brodove koji se dime, u crvene lampione koji se ogledaju u vodi, i prvi put je razmišljao o tome da se ona doseli kod njega. Njen sin može da koristi trajekt do škole, a ona neki kasniji za odlazak u kancelariju. U kući ima dovolj-no mesta. Makar prostorno. Hoće li podneti da vidi drugo dete u Džastinovoj sobi? Ideja je za njega bila koliko stra-vična toliko i primamljiva. Pokušaj da zasnuje porodicu sa pedeset tri godine, nakon što mu je prethodna propala. Ne bi trebalo da poželi još jednu.

Od tada ga ta pomisao nije napuštala. Danas je hteo da o tome popriča s Hristinom, ali je ona izbegla njegova pita-nja i čitavog dana bila ćutljiva i povučena u sebe. Glad za

Jan-Filip Zendker16

ljubavlju. Kako je došla do toga? Zašto baš danas? Da li joj je dao ikakvog povoda? Pokušao je da se seti kako su zvuča-le reči iz njenih usta. Rekla je to nežno. Barem je tako pove-rovao. Sada sumnja u to.

Zvala je svake nedelje uveče, pre odlaska u postelju, da javi da je dobro stigla kući, da mu kaže kako je uživala u satima s njime, da joj već sada nedostaje, a on je govorio da je i njemu isto tako. Njihov ritual u nedelju veče. Za druge parove to možda nije ništa drugo do jednostavna navika u zajedničkom životu, nalik zajedničkom doručku ili večeri, opraštanju, ponovnom viđenju, željama za laku noć sa uvek istim uveravanjem, volim te. Za Pola Libovica ovo je znači-lo mnogo više.

Bile su to sitnice kojima sada poklanja pažnju.Počeo je da opaža lepotu koju te male stvari kriju u sebi.

Prvi put u životu.Smrt njegovog sina bila mu je životna učiteljica. Jeziva,

nemilosrdna učiteljica. Ona koja ne oprašta nijednu grešku i ne trpi protivljenje. Kao njen đak, Pol je naučio najvažniju lekciju: više ne smatrati da se išta podrazumeva.

Ranije je verovao da se podrazumeva da od odojčeta postaje dete, od deteta mlada osoba, od mlade osobe odrasla.

Verovao je da modrice na malom telu ne ukazuju ni na šta drugo do na pad ili slučajni udarac.

Verovao je da se kod obolele dece snaga opet vraća.Krhkost sreće.Samovolja nesreće.Ništa se ne podrazumeva. Ko to jednom shvati, ne, ko tu

banalnu rečenicu, za koju se često ne razmišlja šta stoji iza nje, ko to jednom iskusi kao egzistencijalnu istinu i nikada je više ne zaboravi, taj zauvek postaje neko ko ne poznaje grani-ce, pomislio je Pol. Postaje osoba bez domovine. Takav može

Igre zmaja 17

da kuje planove, podiže decu, kupuje kuće, donosi odluke za budućnost, ali je istovremeno ipak svestan da živi u ilu-ziji; da budućnost jeste obećavajuća, ali da na nju ne sme da se osloni, da sigurnost nije večna, nego da egzistira samo u kratkim, beskonačno vrednim trenucima.

Ne visi li sva sreća ovog sveta o jednoj pohabanoj zate-gnutoj niti? Tako tankoj da je većina ljudi i ne primećuje.

Žao mi je što moram da vam saopštim. Lekar je ovim reči-ma presekao Polovu nit. Zauvek i zanavek, kako se izrazio Polov sin. Nema povratka. Pol je ostao u ovom uverenju. Sve dok nije sreo Hristinu.

Kao da je poverenje za glupe. Kao da imamo izbora. To su njene prve rečenice koje su mu ostale u sećanju. U početku ih nije shvatao ozbiljno. Potajno se donekle čudio naivnosti ove odrasle žene. Do tada je bio ubeđen da je podozrivost veoma korisna, da nas ona štiti i da je u izvesnoj meri pre-poručljiva, da nas čuva od svih velikih razočaranja. Pomislio je da njih dvoje dolaze iz sasvim drugačijih svetova – Hristi-na Vu, sanjar, i Pol Libovic, realista.

Kako bi mogao da ima poverenja čovek kome je oduzeto najvažnije na svetu? Preko noći. Bez krivice i razloga. Koji mora da gleda kako crvena krvna zrnca neće da prestanu da se umnožavaju, kako njihov broj raste i raste dok na čitavom svetu nema leka koji bi mogao da ih spreči u tome. Na šta bi takav čovek trebalo da se osloni? Na šta, Hristina?

Na pitanje mu nije odgovorila rečima. Držala ga se i kada ju je gurao od sebe. Verovala mu je više no sebi. Poverenje može da bude zarazno, opominjala ga je. I imala je pravo.

Bilo je nešto pre ponoći. U Jung Šue Vanu glasovi večeri su već odavno utihnuli, svetla većine restorana su pogašena i

Jan-Filip Zendker18

Lama se predala miru. Pol je povukao u stranu velika vrata ka bašti i izašao. Kako je glasna noć u tropima. Cvrčci su neu-morno cvrčali, iz obližnje bare dopiralo je uporno kreketanje žaba, pred Polom je snažno zašuštalo grmlje – verovatno je pacovska zmija u lovu. Bambus se blago povijao pod pove-tarcem. Koliko često je osluškivao to jednolično pucketanje i krckanje i tako se uspavljivao.

Hristina je u ovo vreme obično već zvala. Da mu poželi laku noć. Više puta je proverio da li mu je telefon uključen i zvuk podešen na glasno, da li je baterija dovoljno napunje-na. Nije mogao da se seti nedelje u kojoj se nije javila. Da li ju je sin toliko zaokupio? Ili njena majka? Možda je samo na trenutak legla na krevet i zaspala od iscrpljenosti? Žudeo je za njenim glasom i više puta premišljao treba li da je pozo-ve. Ali to ne bi bilo isto. Potreban mu je njen gest.

Glad za ljubavlju. Možda je ona u pravu.Odlučio je da joj pošalje SMS.

Draga moja, najdraža moja,

Zašto se ne javljaš?

Ne, ne želi da joj zamera.Draga moja, najdraža moja,

Gde se skrivaš? Veoma se radujem tvome pozivu.

Ne o skrivanju.Draga moja, najdraža moja,

Već spavaš. Hvala ti za ovaj dan. Hvala ti na svemu.

Volim te. Sve više i više.

Oklevao je. Pokoravam se, potrebna si mi i uz to mi nedo-staješ. Obrisao je ovaj tekst. Ne želi da zvuči bedno.

Pročitao je prethodni tekst još nekoliko puta. Nije vešt u pisanju kratkih poruka i ne želi da rizikuje nesporazum.

Igre zmaja 19

Naposletku joj je poslao poruku, isključio telefon i odmah se osetio bolje. Ujutru će mu ona odgovoriti s nekoliko nežnih reči i napetost će proći.

Bila je to noć bez snova. Spavao je dobro, duže no obično, i kada se probudio, prvo je pomislio na Hristinu. Kakav je to bio poklon kada se budio kraj nje dok ona još spava. Osećao toplotu njenog tela i čuo njeno ravnomerno disanje.

Koliko malo je katkad potrebno da se pronađe sreća u njenom skrovištu. Koliko često se mimoilazio s njom.

Zagrabio je kraj kreveta i uključio mobilni. Nije bilo poru-ke. Pol je odjednom osetio isti nemir koji ga je preplavio i prethodne noći. Prerano je, rekao je sebi. U ovo vreme ona se tušira i sprema za dug dan u kancelariji. Obično mu piše iz MTR* voza na putu za Van Čaj.

Ustao je, vezao u čvor mrežu protiv komaraca, sišao u kuhinju i pristavio vodu za čaj. Vazduh se tokom noći malo ohladio, termometar na spoljnoj strani prozora pokazuje 25 stepeni i 88% vlažnosti vazduha, a nije bilo ni osam sati. Pol je morao da požuri, uskoro će sunce obasjati krovnu terasu i ubrzo posle toga biće tako snažno da će morati da potra-ži zaklon. Tai či može da vežba samo dok sunce ne obasja terasu. Vežbe su uvek trajale tačno sat vremena. Pomagale su mu posle loših noći da makar preko dana i barem na neko vreme nađe vedru smirenost.

Danas nije tako. Pokreti su mu neprecizni i začuđujuće kruti, bedra ukočena, a ramena zategnuta. Čak je i „jedinstveni

* Mass Transit Railway (MTR) – oznaka sistema metroa u kineskoj specijalnoj administrativnoj regiji Hongkongu. (Prim. prev.)

Jan-Filip Zendker20

bič“ i „ždral širi krila“ počinjao više puta iz početka, ali mu nije uspevalo da harmonično izvede pokrete.

Tokom dana su razgovarali samo kratko. U Hristininoj kancelariji je još grozničavije no obično, sinoć je njen sin imao visoku temperaturu i bila mu je potrebna majka.

Pol je svakako imao razumevanja za to, nije morala da mu se pravda, ni da se izvinjava.

U utorak ujutru stigao mu je SMS u kome mu je saop-štila da sledeće nedelje neće moći da dođe na Lamu. Zvao ju je tri puta. Sva tri razgovora bila su neuobičajeno kratka. Jednom joj nije odgovaralo jer je mušterija neplanski ostala na aerodromu u Džakarti, jednom zato što su otkazani leto-vi Kataj Pacifika, ili je na drugoj liniji imala dečju lekarku. Obećano naknadno javljanje je izostalo.

Njeno ćutanje. Pol je pokušao da ga ignoriše. Očistio je kuću još detaljnije no inače. Obrisao je prašinu sa knjiga. Prebrisao je regale i pod. Voskom je opet ispolirao drevni kineski svadbeni sanduk sve dok se nije zacaklio. Ispraznio je frižider i svaku pregradu oprao sapunskim rastvorom. Imu-nološki sistem mu je oslabljen. Pazite na izuzetnu čistoću. U čitavoj kući. I mala infekcija može da bude opasna.

Ima rečenica, pomislio je, koje nas prate celog života. Džastin je mrtav gotovo četiri godine. Uprkos tome, Pol ni do danas ne može da podnese ni nagoveštaj prljavštine u kući.

Prošetao je do vrha ostrva, do Pak Koka. Mobilni tele-fon je ostavio kod kuće. Nije hteo da iščekuje njen poziv pri svakom koraku.

Razmišljao je o prethodna dva dana i pokušavao da sredi misli. Šta ga to toliko uzrujava? To što Hristina dvadeset osam sati nije našla vremena da s njim razmeni nekoliko rečenica? Neuobičajeno, ali ona je poslovno veoma zauzeta žena. To što joj glas nije zvučao nežno kao inače? Ko je on?

Igre zmaja 21

Sveže zaljubljeni tinejdžer? Ipak zna pod kakvim je ona pri-tiskom. To što ne može da dođe kod njega u nedelju? Nije prvi put da je u tome nešto sprečava. Majka je od ćerke zah-tevala neke stvari koje su njemu, doduše, strane, ali je morao da ih prihvati. To što se SMS ne završava „s ljubavlju, uvek i zauvek“? Ništa od toga nije odgovaralo njegovom unutra-šnjem nemiru, ali je uprkos tome on bio prisutan.

Što je duže razmišljao, to je više shvatao da nije Hristina ta zbog koje oseća nesigurnost. To je on sam. Zašto ga toli-ko izbacuje iz koloseka svaka sitnica? Zašto u njemu tako brzo narastaju sumnja i strah?

Hristina ga je nedavno upitala da li je on na Lami u egzi-lu. Te reči su ga začuđujuće dirnule. Egzil. Exilium, na latin-skom, ako se dobro seća. Boravak u tuđini. Progon. Ne, hteo je spontano da odgovori. Niko me nije progonio. Nije on ni izbeglica ni prognan. Ne boravi u tuđini jer to mogu samo ljudi koji imaju domovinu. Pol je nema. Roditelji su mu umrli. Ništa ga ne vezuje za zemlju rođenja. Iz Nemačke se ne seća ničega do mnoštva brodova u Hamburškoj luci i začuđujuće glasne i duboke sirene parobroda koji treba da ih odveze za Ameriku. Njegovo rano detinjstvo u Minhe-nu žrtva je vremena, ostalo je samo sećanje na babu i dedu. Američki je državljanin. To dokazuje njegov plavi pasoš. Putna isprava, ništa više. Posle smrti majke zauvek je napu-stio tu zemlju, sa devetnaest godina. Nigde na svetu nema rođaka koje lično poznaje.

Kada bi ga ranije tu i tamo neko upitao gde mu je domo-vina, njegov odgovor je uvek bio: posvuda na Zemlji. Veći-na je to smatrala šalom.

Već preko trideset godina živi u Hongkongu, ali ne u egzi-lu. Ako igde na svetu postoji mesto za koje oseća da mu je

Jan-Filip Zendker22

poznato, to je ovaj grad. Zahvalan mu je. Primio ga je i nije ga prisiljavao da mu pripada. To mu odgovara.

Ne misli na to, odvratila ga je Hristina, kada joj je jednom izneo misli koje mu prolaze kroz glavu. Pomenuvši egzil pre je mislila na njegovo povlačenje posle Džastinove smrti. Da li se time dobrovoljno našao u egzilu?

Pol sebi nikada nije postavio to pitanje, dugovao joj je taj odgovor.

Neka vrsta samoprogona? Prognanik koji je pobegao iz života jer ne može da izdrži bol i tugu za sinom? Možda. Ako je tako, onda je zahvaljujući Hristini našao put povrat-ka. Njeno anđeosko strpljenje prvih meseci. Njena snaga da izdrži njegovo ćudljivo raspoloženje. Njena sposobnost da ne zahteva više no što on može da pruži.

Vratila mu je poverenje u život jednostavnom istinom drevne kineske izreke: sam čovek još nije čovek.

Da li je čudno što je katkad reagovao preosetljivo? Sigur-no nije prvi egzilant kome predstavlja problem povratak u svet napušten preko noći. Mnogo toga je u igri. Kratak dah sreće. Kao da je za strah potreban razlog.

Njegov mobilni telefon je pokazao propušteni poziv. Hri-stina. Pozvao ju je. Zauzeto. Pokušao je opet, bezuspešno. Na ekranu će videti da je on zvao. Javiće se čim bude imala vre-mena. Obletao je oko telefona kao ranije Džastin oko čoko-ladne table od koje treba da drži prste podalje. Uzeo je knji-gu i posle nekoliko minuta je odložio. Pokušao je da se umiri muzikom. Brams nije funkcionisao, kao ni Betoven. Pučini je njegovu žudnju učinio još većom. Nešto posle 23h pozvao je Hristinu. Želeo je da zvuči spontano. Smireno, vedro, opu-šteno, sve samo ne kao da je gladan ljubavi.

„Nešto se desilo?“, bilo je njeno prvo pitanje.„Ne. Zašto?“

Igre zmaja 23

„Tako zvučiš“, rekla je.„Kako zvučim?“„Potišteno.“Mrzi telefoniranje. Ono sve čini još gorim. Mrzi da s tom

stvarčicom na uhu govori o ozbiljnim stvarima, da postavlja pitanja i da potom ne čuje ništa drugo do šuštanje za koje ne zna kada će prestati. Mrzi sâmo čekanje na odgovore koji su mu važni. Mora sagovornika da vidi naspram sebe, da pro-veri da li se ono što je rečeno odslikava na njegovom licu, da li se odslikava u pokretima ili mimici i da li je sve to u sagla-snosti s onim što govore oči. Koliko je telefonom jednostav-nije da se kaže neistina. Može da dođe do pogrešnog tona, malog, nebitnog nesporazuma koji ga uznemiri, do trenutka sumnje, i da sve to ubrzo preraste u svađu. Za njega je tele-fon pojačivač raspoloženja. Sigurne čini sigurnijima, a pla-šljive plašljivijima. Ovog trenutka pripada plašljivima. Kako da protumači njen oštar ton, a da je pri tome ne gleda u oči? Nije imao pojma šta da upita ili da kaže. „Prosto želim da ti čujem glas“, odgovorio je tiho.

„Probudio si me.“„Žao mi je.“Ćutala je.„Je l’ se nešto dešava s tobom?“„Šta bi trebalo?“Najradije bi prekinuo razgovor. Njene rečenice i glas bili

su suprotno od onoga što mu treba. Ako ne pripazi, razgo-vor se neće dobro završiti. Osetljivost željnog čoveka. Nije njena greška.

„Od nedelje nismo razmenili ni reči. Jutros sam dobio SMS u kome si prosto...“

„Pole, nemaš pojma šta mi se dešavalo prethodnih dana. Džoš je bolestan i zove me pet puta dnevno. Moja majka ima

Jan-Filip Zendker24

bolove u grudima i ne želi sama u bolnicu na ispitivanje. U kancelariji je pakao. Maj je i u prvom polugodištu sam goto-vo dvadeset procenata u minusu. Znaš li šta znači ako to ne nadoknadim?“

„Hristina, znam, ali ne razumem...“„Imaš previše vremena, to je problem“, opet ga je preki-

nula. „Kada bih čitavog dana čistila svoju kuću, kuvala i išla u šetnju, dolazile bi mi glupe misli.“

Šta da odgovori na ovo?„Izvini“, rekla je posle duže pauze.„Ne moraš da se izvinjavaš.“„Nisam želela da te povredim.“Pol se osećao prazno, iscrpljeno, kao da su se međusob-

no svađali dva sata. „Misliš, nema ništa više od ovog što si mi rekla?“

„Više od ovog?“ Glas joj je postao oštriji. „Nisi me čuo? I ovo je prilično mnogo, ako me pitaš.“

„Svakako. Za tebe je sve to suviše, ali nisam mislio na to.“„Na šta onda?“„Brinem.“„Za mene?“„Da. Za nas.“Duboko je uzdahnula. „Pole, prekasno je. Ne mogu da se

ispavam do jutra. Budilnik mi je namešten na pola sedam. Možemo li drugi put da pričamo o tome?“

Sada je čuo koliko je umorna. „Da, sigurno. Ali kada?“„Ubrzo. Baš ubrzo.“„Volim te. Lepo spavaj.“„I ja tebe. Laku noć.“„I tebi. Zauvek i...“Prekinula je vezu.I ja tebe. Više od toga nije želeo da čuje. Kao dete.

Igre zmaja 25

Pol je pomislio na Džastina. Volim te. Do Sunca i natrag. Svake večeri mu je to govorio nakon što mu ugasi svetlo. I ja tebe, došapnuo bi mu umoran dečji glas u tami.

Hristina je za sve u pravu. Ujutru će se odvesti u Hong-kong, pozvaće je na ručak i izviniće joj se.

Kao da je poverenje nešto za glupe. Kao da imamo izbora.Rado bi zaspao s ovim umirujućim mislima. Nešto ga

je držalo budnim. Osećanje koje se nije usuđivao da preto-či u reči.

II

Kratko je oklevala. U kancelariji se dešava mnogo toga. Baš lošeg. Sutra će biti bolji dan. Kada je čula da je on već na trajektu, pristala je. Pol je iz luke otišao u šoping centar u IFC*-u i kupio malo pakovanje njenih omiljenih pralina i tamnocrvenu ružu duge drške.

Našli su se u kafeu Svetski mir, u ulici Taj Vong Ist, u Van Čaju, u kafeu koji se nalazi u prizemlju budističkog centra, ni pet minuta udaljenom od Hristinine kancelarije. Ušli su u visoku prostoriju s prozorima do poda koja za hongkon-ške prilike nudi razmetljivo mnogo prostora između stolova. Na tabli su kredom bili ispisani nazivi tri vegetarijanska jela, iz zvučnika sa tavanice dopirao je prigušeni džez, u mno-gim regalima stajale su figure Bude različitih veličina, a svaki sto bio je ukrašen malim cvetnim aranžmanom i upaljenom

* IFC, International Finance Center – Internacionalni finansijski cen-tar. (Prim. prev.)

Igre zmaja 27

čajnom svećicom. Bila je to suprotnost naspram bučnih, pre-punih kineskih restorana u kojima Hristina obično ruča.

Pol je primetio njenu nervozu.„Ne dopada ti se ovde?“„Naprotiv, naprotiv.“Njen glas mu je odao da ne govori istinu.„Da odemo negde drugde?“„Ne, ne.“Poručili su supu od cvekle s tofuom i dve musake od pla-

vog patlidžana, vodu, čaj i za Pola svež sok.„Kuvar živi na Lami“, rekao je Pol kako bi je naveo na

druge misli. „Ispričao mi je da konobarice, spremačice i kuvarske pomoćnice ovde rade besplatno.“

„Onda mora da imaju bogate muževe“, suvo je odvrati-la Hristina.

Sedeli su ćutke jedno naspram drugoga i Pol je opet ose-tio da mu raste unutrašnji nemir. S njom nešto nije u redu. Preko telefona je to uspela da prikrije, ali ne i sada kada sedi naspram njega. Vidi to u njenim očima. Kako izbegava nje-gov pogled, kako zuri u astal ili mimo njega posmatra zido-ve. Vidi to na njenom licu, usne su joj skupljene, a borice oko usta preduboke. Ne izgleda ovako kada joj ide dobro.

Stideo se da joj postavi pitanje. Strahovao je da će odgo-voriti kako je sve u redu. Ne želi da ga ona laže.

„Hristina?“ Nadao se da je način na koji joj se obratio dovoljan da zvuči kao pitanje.

Gledala ga je ne odgovarajući.Ćutanje mu je iz sekunde u sekundu bilo sve neprijatni-

je. „Šta je...“„Nije ništa“, prekinula ga je i povukla se u sebe. „Ili ipak

mnogo toga.“

Jan-Filip Zendker28

Udahnula je vazduh i lice zaronila u šake. „Ne znam kako da ti objasnim.“

Odjednom je zasuzila.Da li je za ovo pravi trenutak? Pol je osetio da mora da

se pridrži za nešto. Osećao je kao da mu je neko namak-nuo olovni prsluk, toliko mu je bilo teško. Da li se zaljubila u drugoga? Da li joj se muž vratio? Ili je bez njegovog zna-nja bila kod lekara i čula poznatu, jezivu, neutešnu rečenicu: „Žao mi je što moram da vam saopštim...“ Nije bio u stanju da jasno razmišlja.

„Treba mi vremena“, rekla je posle beskrajne pauze. „Potrebno mi je da se malo udaljimo.“

Ovako zvuči početak kraja, pomislio je Pol.„Šta se desilo u međuvremenu?“„Ništa.“„Ništa?“ Podigao je glas. Gosti za ostalim stolovima okre-

nuli su se ka njima. „Pre četiri nedelje sedeli smo na mojoj terasi i premišljali o tome hoćemo li da živimo zajedno, a sada ti je odjednom potrebna udaljenost. Zašto...“, hteo je da ustane, da se uputi na trajekt, na Lamu. Prosto da ode.

„Ne idi, molim te“, rekla je tiho i uzela ga za ruku.Pol je oklevao. Pokušao je da se smiri i zažmurio je.

Osećao je kako mu srce ubrzano kuca.„Pole, volim te.“ Njen glas. Veoma dalek. Očajnički. „Nije

ono što misliš.“„Šta ja to mislim?“„Da sam se zaljubila u drugog muškarca.“Otvorio je oči. „Otkud znaš?“„Jer je to kod muškaraca prva pomisao.“Ćutao je trenutak. „U neku ženu?“„Ne.“„Zašto onda kažeš da želiš odstojanje? Suvišan sam ti?“

Igre zmaja 29

Odmahnula je glavom.„Da li je moja glad za ljubavlju prevelika?“„Ne.“ Osmeh joj je preleteo preko lica.„Zašto ti je onda potrebna veća distanca?“„Zbog tebe.“„Zbog mene?“ Gledao ju je ne shvatajući je.„Prosto strahujem, ne bih mogla...“ Nije nastavila.„Da me povrediš?“, dovršio je njenu rečenicu.„Ne.“„Da me napustiš?“„Ne. Da te ubijem.“„Šta si rekla?“ Poverovao je da pogrešno čuje. Ponovi-

la je reč.Pol se gotovo izbezumio. Šali li se ona to, hoće li da ga

naljuti, ili je muče psihički problemi koje mu je do sada taji-la? Čuje li ona glasove koji joj daju naređenja? Ili to ne misli doslovno nego strahuje da on neće preživeti rastanak ako njihov zajednički život ne uspe.

„Kako to misliš?“„Tako kako sam rekla: strahujem da ću te ubiti.“„Otkuda ti to?“„Opasnost postoji. Znam to. Nije li to dovoljno?“„Ne. Odakle to znaš?“„Neko mi je rekao.“„Ko?“„Jedan astrolog“, šapnula je.„Jedan, šta?“„Moraš li da vičeš? Bila sam kod jednog vidovnjaka, kine-

skog zvezdočaca, čoveka koji može da vidi budućnost. Nazo-vi ga kako hoćeš.“

Pol nije mogao da potisne smeh. Strah od prethodnih dana, njegova nesigurnost, sve to samo zbog toga što je

Jan-Filip Zendker30

Hristina bila kod astrologa. Već gotovo četrdeset godina živi u Aziji, od toga više od trideset godina u Hongkongu, i zna koliko su ovde ljudi sujeverni, ni Hristina nije izuze-tak. Na sebi je uvek nosila nešto crveno, donje rublje, čara-pe, maramu, u prekoj potrebi prosto tanku tračicu na skoč-nom zglobu. U tašni je uvek imala tirkiznu ribicu od žada. U njenoj maloj kancelariji, na komodi, nalazi se oltar pred kojim svakog jutra pali mirisne štapiće i stavlja pomorandžu ili bananu kao žrtveni dar. U februaru, na početku kineske Nove godine, dala je Polu svoj novi broj telefona tvrdeći da su joj to srećni brojevi za tu godinu, i Pol je i tada u izvesnoj meri pretpostavljao da je konsultovala nekog astrologa, ali dalje nije pitao. Nikada ne bi došao na ideju da će ona potra-žiti savet kada se radi o ljubavi prema njemu.

„Nećeš sada da mi kažeš da me manje voliš jer ti dono-sim nesreću, ili?“

„Ne volim te manje. Ne radi se o meni, Pole. Radi se o tebi.“„Kako to da razumem? Donosiš mi nesreću?“Klimnula je ćutke.„Izvini, Hristina, ovo je smešno. Koliko dugo se pozna-

jemo?“„Godinu, tri meseca, dvanaest dana i“, pogledala je na sat,

„dvadeset dva sata.“Konobar je doneo čaj, vodu i supu. Ignorisali su ga.Pol joj je poljubio ruku. „Sve to vreme osećao sam se tako

dobro kao što nisam dugo, dugo pre toga. Prošli meseci pri-padaju najlepšima u mom životu.“

„Ne radi se o prošlosti. Radi se o budućnosti.“„I u njoj ćeš dobiti napad ludila i ubićeš me?“ Nije želeo

da zvuči toliko podrugljivo.„Ako me ne shvataš ozbiljno, ne moramo više da priča-

mo o tome.“

Igre zmaja 31

„Shvatam te ozbiljno.“„Ne shvataš.“„Naprotiv. Samo ne shvatam ozbiljno onoga ko tvrdi da

može da predvidi budućnost.“„Ali ja verujem u to.“Pol je duboko uzdahnuo. Poželeo joj je prijatan ručak i

pojeo nekoliko kašika supe razmišljajući treba li da preki-ne ovaj razgovor. Nije imao ni najmanje volje da diskutu-je o sujeverju i horoskopima. Ali je Hristini očito to važno.

„Šta je tačno rekao?“, oglasio se na kraju. „Otkuda mu to da bi mogla da me ubiješ?“

„Želiš li stvarno da znaš?“„Inače ne bih pitao.“Odložila je kašiku u stranu. „Ovo je godina svinje. Izra-

čunao je da ću doživeti veliko iznenađenje. Ovo je za mene teška godina. Poslovno, ali pre svega privatno. Rekao je da će majka bolovati i da ću imati problema sa sinom.“ Napra-vila je pauzu i uputila mu pogled pun iščekivanja.

„I?“, upitao je Pol.„I? Zašto i? Sve odgovara!“Hteo je da odvrati da neko ne mora da bude vidovnjak

kako bi četrdesetogodišnjoj ženi objasnio da će njena majka, koja je najmanje u srednjim šezdesetim, ako ne i starija, imati zdravstvenih problema. A ako ta žena ima i dete, što je Hri-stina astrologu prethodno verovatno rekla, sve to se najve-rovatnije odnosi na sinovljev pubertet ili izvesno razdoblje pred pubertet. Uzrast u kome se svi roditelji svađaju sa svo-jom decom.

„Šta je rekao za Džošovog oca?“„Da je mrtav.“Konobar je doneo za sto musaku od plavog patlidžana i

odneo dopola pune tanjire supe.

Jan-Filip Zendker32

Pol bi joj najradije odgovorio da i ta astrologova izjava odgovara očekivanom kratkom životnom veku muškaraca te generacije, tako da ni to nije ni najmanje vredno predvi-đanje, ali je ipak odlučio da radije klima glavom i ćuti.

Hristina je to shvatila kao podstrek da nastavi da priča. „Rekao je da u moj život ulazi muškarac. Taj čovek je od veli-ke važnosti za mene i prilazi mi sve bliže.“ Opet je napra-vila pauzu i gledala ga. Glas joj se preobratio u šapat. Pol je morao da se duboko pogne nad stolom kako bi razumeo njene poslednje reči.

„To za njega nije dobro. Ovu godinu neće preživeti.“Pol je odmahnuo glavom. „To ipak ne znači da ćeš me

ubiti.“„Nisam mislila da ću ja da te usmrtim. Moja okolina je

ta koja će te ubiti.“„Koliko dugo to važi?“„U godini svinje, do sledeće kineske Nove godine.“Pol se vratio u naslon. Dugo je posmatrao Hristinu. Naj-

radije bi se grohotom nasmejao. Ili bi joj obgrlio glavu i nežno je poljubio u čelo u nadi da se napetost bliži kraju. Ali način na koji ga je posmatrala, pogled koji mu je upući-vala tamnosmeđim očima, nije pružao mesta sumnji: misli to ozbiljno.

„Nisam bila u onoj straćari kod hrama Vong Tai Sina i dopustila da mi gledaju u dlan za sto hongkonških dolara“, rekla je kao da se nada da će ga ubediti. „Bila sam kod Vong Kah Vaja. On je jedan od najviđenijih astrologa u Hongkon-gu. Ima bogatih Evropljana i Amerikanaca koji svake godi-ne dolaze u ovaj grad samo da bi se konsultovali s njime, i za to daju čitavo bogatstvo. Bio je čak u Londonu da savetu-je nekoga iz kraljevske kuće. Mogla sam sebi to da priuštim samo zato što ga poznajem već dugo pa sam dobila posebnu

Igre zmaja 33

cenu. Imam na traci čitavo njegovo predskazanje. Kada god poželim mogu da je preslušam i proverim da li je u pravu.“

„A ako nije? Dobijaš svoj novac natrag?“Nije bio pravi trenutak za šalu. Posmatrala ga je s meša-

vinom ljutnje i razočaranja.„Znaš li priču o Edipu?“, upitao je.„Ne“, odgovorila je kratko. Očito je očekivala sledeću šalu.„Grčka legenda. Vidovnjak je kralju prorekao da će ga

ubiti sin i da će potom postati ljubavnik svoje majke. Kako bi umakao ovakvoj sudbini, kralj je novorođenog sina osta-vio da umre, ali je ovoga spasao pastir. Edipa je podigao kraljevski par bez dece koji je on napustio kada mu je pro-ročište predskazalo da će ubiti svog oca i oženiti se svojom majkom. Tokom bekstva upada u svađu s jednim starcem i ubija ga – to je bio njegov otac, kralj Tebe. Pošto je Edip oslobodio grad jedne sfinge, dobio je kraljicu za ženu – to je bila njegova majka. Da kralj nije poslušao vidovnjaka ne bi se desilo ništa od toga. Proročanstvo se obistinilo jer ga je kralj shvatio ozbiljno i pokušao da ga izbegne. Predlažem da ignorišemo predskazanje tvoga astrologa.“

„Ne razumeš kako razmišljam“, rekla je odmahujući gla-vom. „Tvoja priča mi samo potvrđuje da za svakoga od nas postoji sudbina kojoj veoma teško možemo da umaknemo. Ne veruješ u to?“

„Ne.“„U šta veruješ?“Gledao je Hristinu u oči. Želeo je da joj spontano nešto

odvrati, nešto komično, kao poslednji pokušaj da ona razu-me da preozbiljno shvata situaciju, ali mu ništa nije palo na um. Što je duže ćutao, to mu je pitanje sve intenzivnije prolazilo kroz glavu. Šta treba da odgovori on, Pol Libovic, sin nemačke katolikinje i američkog Jevrejina, odrastao u

Jan-Filip Zendker34

Minhenu i Njujorku, samac, koji ne pripada nijednoj religi-ji, u pedeset trećoj godina svog života, šta da odgovori posle brojnih veza različitog intenziteta i trajanja, posle propalog braka i smrti sina? U šta veruje?

Pol je ćutao.Hristina je očekivala odgovor.Džastin ga je jednom upitao veruje li u Boga.Ne, rekao je Pol, verujem u gospođicu Ramfijus*. Preko

lica njegovog sina preleteo je osmeh. Priča o gospođici Ram-fijus bila je dugo vremena Džastinova omiljena knjiga. Mala devojčica mora da obeća svome dedi da će nešto da uradi „kako bi se svet pretvorio u bolje mesto“. Kao starica setila se svog obećanja, uzela je svoju ušteđevinu, kupila seme za cveće i rasula ga. Dogodine su iz njega iznikle prve biljke, delila je seme dalje i ubrzo je čitava okolina blistala u pre-divnoj cvetnoj raskoši.

Misliš, veruješ u ljude koji drže svoje obećanje?Da, odgovorio je Pol svome sinu. I u ljude koji čine nešto

da se svet pretvori u bolje mesto. Džastin je razumeo na šta on misli. Pol je sada strahovao da ga Hristina neće shvati-ti ozbiljno.

„Ne znam šta bi želela da čuješ“, odgovorio je pomirljivo.„Ne razumem te. Šta je tako teško u ovom pitanju?“„Ništa. Ali o pitanju smisla života češće se razmišlja u

tinejdžerskom dobu, zar ne?“„Zašto? Ne škodi ako ga čovek sebi katkad opet postavi.“„Dakle“, Pol je duboko uzdahnuo, „verujem u muziku. U

dobru hranu. U lepo veče s tobom...“

* Miss Rumphius – junakinja slikovnice američke književnice i ilu-stratorke Barbare Kuni (Barbara Cooney, 1917–2000). (Prim. prev.)

Igre zmaja 35

„Ne želim da znam šta ti pričinjava zadovoljstvo“, preki-nula ga je.

„Nije li to isto?“„Ne.“ Zakolutala je očima i pogledala u sat.Nije želeo da je naljuti.Što je više pokušavao da izbegne njeno pitanje, to ju je

više iritirao. U šta on veruje? Ne u Boga, ili kako god da ga ljudi nazivaju. Ne veruje u usud ili predodređenost. Ako i u šta veruje onda je to u slučajnost. U ćudljivost prirode. U njenu nepravdu. Žao mi je što moram da vam saopštim.

Ako bi bio iskren, Pol na Hristinino pitanje nema odgovor.„O tome moram na miru da razmislim“, rekao je posle

duge pauze. „Smem li da pokušam da ti kasnije odgovorim na to pitanje?“

„Kada god.“„A ti? U šta veruješ? Osim u zvezde.“„Znaš to. U feng šui. U jin i jang. Život vidim kao ogro-

man potencijal s mnogo sila. One moraju da se uravnoteže ili on ne funkcioniše. Verujem u sudbinu. Ubeđena sam da se nismo sreli slučajno. Tako je predodređeno.“

Opet je pogledala na sat.„Sada mogu da ti ispričam priču o prijateljicama kojima

je astrolog predvideo zapanjujuće stvari koje su se obistini-le. Nažalost, nemam vremena da ostatak popodneva disku-tujem s tobom o kineskim astrolozima. Ako želiš i sam da se uveriš, pozovi majstora Vonga.“ Uzela je olovku iz tašne i na salveti ispisala telefonski broj.

„Njegov broj znaš napamet?“, rekao je Pol u nadi da će Hristina prečuti naznaku sumnjičavosti u njegovom glasu.

„Konsultujem se s njime godinama. Pitaj ga šta god hoćeš. On ništa ne zna o tebi. Možda može da te uveri.“

Htela je da krene, ali ju je Pol zadržao.