SADRŽAJ:

1. UVOD................................................................................................................2

2. GLOBALIZACIJA – TEORIJSKI DIJALOG..................................................3

3. GENEZA, PROCES I FORMA GLOBALIZACIJE.........................................6

4. ADAPTACIJA I DEMOKRATIZACIJA.........................................................8

5. OPŠTI SPORAZUM O CARINAM I TRGOVINI - GATT...........................10

5.1 Principi GATT-a........................................................................................10

5.2 Klauzula najvećeg povlašćenja..................................................................11

5.3 Odredbe GATT-a.......................................................................................11

6. ORGANIZACIJA ZA EKONOMSKU SARADNJU I RAZVOJ – OECD . .13

6.1 OECD savetuje vladama da i u krizi sprovode reforme................................14

7. ZAKLJUČAK..................................................................................................15

LITERATURA:...................................................................................................16

1. UVODAko bismo izabrali jedan pojam koji simbolizuje duh današnjeg vremena to bi

bio pojam „globalizacije“. Rogobatna reč, koja samo deceniju ranije gotovo da nije

imala mesto u akademskim radovima ili medijima, postala je nezaobilazna.

„Globalisation“, „mondialisation“, „globalizacion“, „Globalisierung“ - reč koja je došla

gotovo niotkuda danas kruži svuda, obeležavajući najmoćniju silu koja oblikuje život

savremenog sveta. Pre samo pola milenijuma polovina Kolumbove mape u momentu

otkrića Amerike bila je prazna, obeležena kao „terra incognita“. Društva, tada

razdvojena kao oaze pustinjama, danas tvore bezbrojnim nitima povezan »Svetski

sistem«. Globalni poredak još juče delovao je tako daleko i tuđe kao da se zbiva u

nekom drugom svetu, kao da se dešava nekim drugim ljudima. Već danas on postaje

nova sudbina, sila koja pokreće nevidljive konce našeg svakodnevnog života.

Ekonomska istorija je nedvosmisleno pokazala da međunarodna trgovina (i

međunarodni ekonomski odnosi uopšte) doprinose ekonomskom rastu nacionalnih

ekonomija. Kada se razvijaju međunarodni ekonomski tokovi raste i svetska privreda.

Kada nastupi vreme ekonomskih kriza, međunarodni odnosi se ograničavaju, što

dodatno „pojačave“ već postojeće probleme.

GATT je osnovan 1947. godine, posle drugog svetskog rata, kada je predviđeno

da bi budući konflikti mogli delimično da budu izbegnuti kada bi zemlje bile

integrisanije i uspešnije na osnovu trgovinskih veza. Prvobitni GATT je bio ograničen

na olakšavanje prometa robom eliminisanjem tzv. “trgovniskih barijera” (npr. kvote i

carine) i artikulaciju osnovnih načela slobodne trgovine (t.j. nedisckriminacija, fiskalna

i regulativna nezavisnost država)”

GATT je u aprilu 1994. godine prerastao u Svetsku trgovinsku organizaciju

(WTO) i od tada je pomenuti sporazum poznat kao Sporazum o primeni clana VII

GATT-a iz 1994.

Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj je međunarodna ekonomska

organizacija čiji su osnovni ciljevi obezbeđenje brzog tempa ekonomskog rasta i

visokog nivoa zaposlenosti u zemljama članicama i stimulisanje i koordinisanje pomoći

članica OECD prema zemljama u razvoju

OECD se bavi analiziranjem stanja u zemljama (ne) članicama, nudeći svoje

veliko znanje i iskustvo novim tržišnim ekonomijama u zemljama u tranziciji, a

posebno se angažuje u dijalogu sa dinamičnim ekonomijama u Aziji i Latinskoj

Americi.

2

2. GLOBALIZACIJA – TEORIJSKI DIJALOG

No, horizont globalizacije je varljiv, ostavlja lažan utisak potpune prozračnosti,

krajnje jednostavnosti. Međutim, globalizacija, njeno poimanje i karakter polje su

strasnih teorijskih i ideoloških sporova, sukoba rivalskih koncepcija.

Dok jedni u globalizaciji vide otelotvorenje gvozdene istorijske nužnosti, za

druge je ona samo jedan veliki mit, stepen međusobne povezanosti zemalja ispod je

nivoa koji je osvojen pre Prvog svetskog rata. Ako je globalizacija za jedne objektivan i

spontan planetarni proces, za druge ona je isključivo projekat dominacije Zapada,

amerikanizacije sveta. Dok za jednu struju ona označava integraciju sveta, za druge ona

neizbežno izaziva fragmentaciju, sve dublji socijalni jaz između svetova i sukob

civilizacija. Ako dobitnici u globalizaciji nalaze isključivo civilizacijski napredak i nove

blagodeti za čovečanstvo, za gubitnike ona je samo destruktivna sila.

Obilje različitih koncepcija, koje smo ovlaš ilustrovali, sabire se, međutim, u dve

krajnje različite, velike teorijske slike globalizacije: struju hiperglobalista i struju

skeptika, koje ocrtava D. Held u svojoj već čuvenoj klasifikaciji (D. Held, et. al; D.

Held, A. McGrew, 2000). Toj podeli mi bismo dodali i struju kritičke teorije

globalizacije (Z. Bauman, 1998, 2000; U. Beck, 2000; M. Castells, 2000; A. Giddens,

2000, D. Held, 1999).

Za HIPERGLOBALISTE globalizacija je gvozdena istorijska neizbežnost.

Svet koji je vladao pet vekova i izgledao večit: svet nacionalnih ekonomija, suverenih

država i samosvojnih kultura pripada prošlosti.

Nezadržive ekonomske sile: transnacionalni finansijski kapital,

korporacije i svetski ekonomski arbitar (MMF) pretvaraju nacionalne ekonomije u svoje

lokalne jedinice.

Globalizacija označava smrt nacionalne države, ona je potpuno ispraznila

njihovu autonomiju i suverenitet. Nacionalne države su »živi mrtvaci«.

Informatičko-medijska revolucija i njeni kulturni proizvodi: TV serije,

vesti i filmovi najavljuju kraj nacionalne kulture i identiteta.

U krug hiperglobalista mi ćemo uključiti i čuvenu Fukujaminu sliku

sveta, njenu najavu „kraja istorije“. Veliki istorijski rivali, fašizam i komunizam, nestali

su sa scene, tržište i demokratija postali su univerzalna socijalna formula koja je

osvojila sve prostore sveta. Umesto višepolarnog stvoren je uniformni, unipolarni svet.

3

Dramatične borbe, ratovi i konflikti pripadaju prošlosti, došli smo do kraja istorije, do

harmoničnog poretka.

Pogled na svet SKEPTIKA iz temelja je različit.

Ekonomska globalizacija je samo mit - svet je danas manje integrisan

nego što je bio uoči I svetskog rata i ere »Zlatnog standarda«. Tok suprotan globalizaciji

predstavlja i regionalizacija, stvaranje tri velika finansijska i trgovačka bloka -

evropskog, pacifičko-azijskog i američkog - koji ne ujedinjuju već dele svet.

Početak XXI veka ne samo što ne najavljuje smrt nacionalne države, već

predstavlja eru proliferacije novih nezavisnih država. Nacionalne države ne samo što

nisu pasivne žrtve već su kreatori globalizacije; one uspostavljaju pravila koja oblikuju

svetsku ekonomiju. Upravljanje ekonomskom globalizacijom i nadnacionalnim

institucijama, pokazuje se kao prevashodno zapadni projekat, njegov cilj je održavanje

supremacije Zapada. Odlučujuće obeležje međunarodnog poretka, kao i ranije, nije

međuzavisnost, već zavisnost.

Umesto integracije sveta, na delu je njegova fragmentacija - sve dublja

nejednakost moćan je podsticaj fundamentalizmu i agresivnom nacionalizmu, koji svet

deli u različite i sukobljene civilizacijske blokove i etničke enklave (D. Held).

Oprečne teorijske slike izražavaju temeljno različit odnos prema novoj realnosti

koja se ubrzano formira, osvetljavaju samo neki od njenih različitih likova koji

idealizuju ili pak demonizuju. Prvo, različit odnos uslovljen je spoznajnim razlozima -

previđanjem temeljne razlike između dve potpuno različite dimenzije globalizacije.

Jednu njenu dimenziju čini: trajni i nezadrživi objektivni proces globalizacije -

kompresije vremena i prostora, sve tešnje međuzavisnosti društava i uspona

transnacionalnih sila i institucija. Druga dimenzija je promenljiva istorijska forma koju

međuzavisnost zadobija - ona može da bude demokratska ili autoritarna, humanija ili

asocijalnija1. Forma globalizacije je plod interesa i svetonazora vladajućeg krila

globalne elite moći. Hiperglobalisti vide isključivo objektivnu dimenziju globalizacije,

kao zbivanje koje karakteriše ista ona gvozdena nužnost koja upravlja kretanjem

planeta. „Isto onako kao što svako jutro, kada se budim, znam da se sunce neizbežno

rađa, tako i globalizacija predstavlja nužno događanje koje nije stvar volje niti izbora“.

1 Razlike između “objektivnog” procesa i “forme” (“projekta”) nisu određne, u realnosti se prepliću. Niz objektivnih elemenata, tehnološke inovacije, forme tržišnih odnosa, globalne elite moći prerađuju, fomiraju prema svom subjektivnom projektu, interesima i filozofiji. I obrnuto, forma, projekat globalizacije tokom vremena se “objektivizira”, dobija vid objektivnog procesa,”prirodnog” i jedino mogućeg toka čiji drukčiji, alternativni oblik je gotovo nemoguće i zamisliti. No, uprkos tome, nužno je razlikovanje objektivnog procesa i povećavanja međuzavisnosti i forme koju ona zadobija

4

Iz njihove optike potpuno je isključena druga dimenzija: autoritarna ili demokratska

forma koju međuzavisnost zadobija i koja je upravo stvar ljudskog izbora. Drugo, pod

uticajem ideološko-interesnih naboja, hiperglobalisti vrše dvostruko pojednostavljivanje

novonastajuće realnosti, idealizuju jedan i demonizuju drugi njen pol. Savremene

generacije žive u dva paralelna i sve tešnje izukrštavana, isprepletena i međuzavisna

sveta: globalnom i lokalnom. Kao što polovi sever - jug čine geografske polove, tako

„globalno i lokano“ predstavljaju socijalne polove savremenog sveta. Za hiperglobaliste

- tu revolucionarnu teorijsku „avangardu“ neoliberalnog krila globalne elite moći -

globalizacija ne samo što je istorijski nužna već je i poželjna, ona donosi bezgraničan

prosperitet.

Poslednju barijeru na tom putu predstavlja jedino lokalizam, taj isključivo

„retrogradni“ pol sveta. Zastrašen budućnošću, on očajnički i uzaludno pokušava da

održi jedan prohujali svet. Umesto demokratske, organske evolucije, odgovor

hiperglobalista je usiljeno revolucionarno razaranje jednog punog krila planetarnog

socijalnog organizma: nacionalne države, suvereniteta i kulture.

Slika sveta skeptika - tog ekstremnog kontrasta - potpuno je, pak, slepa za ovu

novu, nezadrživu i brzo nastajuću realnost, globalizaciju planetarnog života. Za skeptike

kao da se ništa novo ne dešava pod nebeskom kapom. Pogledi

TRANSFORMACIONISTA ublažavaju ekstremne poglede, dok KRITIČKA

TEORIJA ocrtava istovremeno različite likove, svetle i tamne strane globalizacije.

Naš odnos prema rivalskim teorijama nije ni idolopoklonički ni kverulantski. On

je istovremeno i uvažavajući i kritički. Niz uvida mi posmatramo kao dragocene

pokazatelje različitih aspekata neobično protivrečnih likova, građu za KOMPLEKSNU

TEORIJU GLOBALIZACIJE.

5

3. GENEZA, PROCES I FORMA GLOBALIZACIJE

Globalizacija, koja ima dugu predistoriju, otelotvorenje je osobenog

antropološko-civlizacijskog koda, vid je fascinantne evolucije koja vodi od prvih

usamljenih grupa humanoida preko arhaičnih imperija do modernog svetskog poretka.

Ekspanzija velikih religija i civilizacija, vojna osvajanja i džinovska carstva, arhaičan su

oblik povezivanja svetova, ujedinjavanja čovečanstva. Uprkos svim dubokim odsečnim

razlikama između njenih modernih i pred-modernih oblika (protoglobalizacije), na delu

je jedno univerzalno i trajno stremljenje čovečanstva.

Globalizacija, međutim, ne zadobija oblik neprekinute evolutivne linije.

Naprotiv, u njenoj burnoj i dramatičnoj istoriji smenjuju se razdoblja ekspanzije i

kontrakcije, uzleti i brutalni prekidi - pokrenuta nezadrživim silama industrijske

revolucije i kolonijalne ekspanzije, ona doživljava neviđen polet koji traje od pedesetih

godina 19. veka do I svetskog rata. Dva velika svetska i Hladni rat doneće, međutim,

brutalni prekid i oseku. Slom blokovske podele sveta, trijumf Zapada označiće doba

njenog vrtoglavog ubrzanja, eru turboglobalizacije. No, putanja sveta ostaje otvorena i

neizvesna - ona se može kretati od ekološke ili nuklearne kataklizme, preko nove podele

sveta na divovske regionalne blokove, do jedinstvenog demokratskog i orvelijanskog

„Svetskog poretka“.

Savremeni proces globalizacije karakteriše sve njene suštastvene dimenzije.

Prvo, ona označava objektivne planetarne procese: tehnološko evolucionisanje i

njegov plod: kompresija vremena i prostora, smanjivanje distance i vremena potrebnog

za sve razgranatije komunikacije. Kada mlazni avion putuje brzinom 100 puta većom od

starih brodova na jedra, što znači da su fizičke distance sto puta manje, planeta se

"sužava, smanjuje".

Drugo, sve je tešnja povezanost i međuzavisnsot društava, sve je širi krug

delatnosti koje postaju transnacionalne, koijma se ne može upravljati isključivo unutar

pojedinačnih država. Osobito ekonomija, taj krvotok sveta, splet arterija i kapilara, vodi

sve gušćoj mreži povezanosti i međuzavisnosti. Sve je izrazitija nadmoć

transnacionalnih ekonomskih sila: mobilnog finansijskog kapitala i korporacija nad

lokalnim ekonomijama i državama. Internet - taj simbol informatičke revolucije - na

jedan pritisak dugmeta otvara trezore duhovnog bogatstva sveta. U krug objektivnih

tokova ulazi i sve veći uticaj „zbivanja sa distance“, uticaja događaja u jednom

lokalitetu na život individua i zajednica na drugoj strani planete. Najzad, globalizacija

6

označava rasprostiranje istovetnih formi (industrijalizma a potom postindustrijalizma,

tržišne ekonomije i višepartijskog političkog sistema) na gotovo celokupni socijalni

prostor sveta. Rasprostiranje sličnih formi nastaje kao plod „limitacije“ (difuzije),

usvajanja superiornijih formi kroz proces modernizacije, ili pak dominacije, nasilnog

nametanja.

Definisanje globalizacije kao objektivnog planetarnog procesa, iako bitno, nije

jedino obeležje globalizacije. Njena druga i presudna dimenzija oličena je u socijalnoj

formi koju globalizacija zadobija. Da li ona označava postupno rasprostiranje

ekonomske dobrobiti ili sve dublju socijalnu provaliju između svetova, da li vodi

poništavanju nacionalniih kultura i sukobu civilizacija ili njihovom međusobnom

obogaćivanju, da li se kreće ka globalnoj demokratiji ili autoritarnoj svetskoj državi,

harmoniji sa prirodom ili njenom nezadrživom razaranju - presudno je obeležje

globalizacije. Međuzavisnost, sama po sebi, automatski ne određuje karakter

povezanosti, ona može zadobiti demokratske ili autoritarne, asocijalne ili humanije

forme.

Forma globalizacije plod je interesa i svetonazora, ideala i iluzija vladajućeg

krila globalne elite moći, kreatora koji oblikuje projekat globalizacije. U drugoj polovini

XX stoleća na svetskoj sceni smenjuju se dva velika rivalska projekta globalizacije.

Projekat „Novog svetskog ekonomskog poretka“, taj plod velikog istorijskog

kompromisa zapadne elite, promotera „države blagostanja“ i „Grupe 77“ Pokreta

nesvrstanih vladao je svetskom arenom pune tri decenije. U njegovim središtu nalazi se

dvostruki cilj: ubrzan razvoj ekonomija Trećeg sveta, njihovo pretvaranje u

Novoindustrijalizovane zemlje, i istovremeno smanjivanje jaza između svetova.

Projekat je podržan obilatom ekonomskom pomoći jeftinim kreditima Svetske banke.

Pad zastupnika "države blagostanja" i meteorski uspon neoliberalnog krila elite

moći koncem sedamdesetih (Reganoizma-Tačerizma), njegovo osvajanje komandnih

pozicija u nadnacionalnim institucijama uvodi nov projekat globalizacije koji, poput

parnog valjka, preoblikuje socijalni reljef sveta.

7

4. ADAPTACIJA I DEMOKRATIZACIJA

Suštinsko obeležje globalizacije je dvostrukost, uporedni progres i regres, svetla

i tamna strana - to trajno obeležje modernog društva. „To je bilo najbolje od svih

vremena, to je bilo najgore od svih vremena. To je bilo doba razuma, to je bilo doba

gluposti. To je bila epoha vere, to je bila epoha neverice. To je bila era Svetla. To je bila

era Mraka. To je bilo proleće nade, to je bila zima očaja, sve je bilo pred nama, ništa

nije bilo ispred nas“2. No, dvostrukost ne mora da bude trajna - niz je znakova koji

upozoravaju da se tas pomera u pravcu asocijalnijeg, autoritarnijeg lika globalizacije, da

se društvo u kome živimo pretvara u „svetsko društvo rizika“.

Rizik je trajno svojstvo ljudskog bivstovanja, ali nikada nije zadobio takve

razmere, koje autoritarna forma globalizacije samo uvećava „Četiri jahača apokalipse“ -

opasnost od ekološke kataklizme, katastrofe proizvedene nuklarnim, biološkim i

hemijskim oružjem, maligni rast siromaštva i sukob civilizacija, globalni terorizam -

jezde planetom.

Odgovor na autoritarni lik globalizacije i njene rizike nije izolacija -

antiglobalizacijski fundamentalzam popločava put u geto-društvo. Samo krajnji

ekstremisti, lišeni osećanja za nove realnosti, nastupajuće doba mogu da zamisle kao

svet samodovoljnih nacionalnih ekonomija, da u novoj supertehnologiji vide samo novo

zlo. Samo fundamentalisti veruju da nacionalnu kulturu treba potpuno konzervirati, da

je jedini put napretka - radikalan raskid sa globalnim poretkom koji se rađa.

Adaptacija lokalnih društava novom redu stvari postaje nalog vremena od koga

se ne može pobeći. U svetu prekrivenom planetarnom mrežom međuzavisnosti, život u

izolaciji postaje neizvodiva „robinzonijada“. No, adaptacija nije imperativ samo stoga

što „sila boga ne moli“, ona predstavlja i nasušnu potrebu vlastitog društva, način

preuzimanja superiornijih civilizacijskih tekovina, moderne tehnologije, efikasnijeg

tržišnog privređivanja, demokratskih formi političkog života i ljudskih prava,

proširivanja lokalnih kulturnih horizonata. Lokalna društva živi su mozaik beskrajno

različitih socijalnih prilika. No, veliki prostor na glob-lokalnoj mapi zauzimaju

ekonomski zaostala i koruptivna, politički autoritarna društva. Modernizacija i

demokratizacija, uz asistenciju svetske zajednice, njihova je vlastita dramatična potreba.

Ali, uspeh prilagođavanja u presudnom stepenu zavisi i od prirode uticaja koji globalni

2 Č. Dikens, Priča o dva grada

8

poredak emituje. Asocijalna i represivna globalizacija više produžava agoniju lokalnih

društava nego što je leči.

Neophodnost demokratizacije globalnog poretka - transnacionalnih i

nadnacionalnih institucija, formi vladavine - druga je strana istog izazova: stvaranja

pristojnog "svetskog društva". Tu je grupa i socijalnih pokreta, kulturnih, naučnih i

političkih elita, koje tamne strane i rizici autoritarne forme globalizacije pokreću u

potragu za korekcijama i alternativama, "za jednom drugačijom formom

mondijalizacije" koja zahvata sve sfere života (Le Monde Diplomatique, 2001). U

ekonomsko-socijalnoj sferi, umesto globalizacije siromaštva zahteva se ublažavanje

siromaštva, umanjivanje ambisa između društava, otpisivanje dugova siromašnim

zemljama, oporezivanje spekulativnog finansijskog kapitala i uvođenje bazičnog,

minimalnog dohotka za sve građane sveta. Na političkoj areni nastaju projekti

kosmopolitske demokratije – od lokalne participacije građana, preko učešća u

odlučivanju na regionalnom nivou ("zajednički", "podeljeni suverenitet"), do reforme

OUN i donošenja demokratskog svetskog zakonodavstva. Snažna je težnja za

preokretima od unipolarnog sveta ka multipolarnoj svetskoj zajednici. Na mesto

poništavanja nacionalne kulture i sukoba civlizacija stupaju projekti pluralizma kultura,

uzajamnog obogaćivanja i ukrštanja civilizacija.

Rasprava o alternativama dovodi nas do srca zapleta, do velike mistifikacije o

stvarnoj prirodi borbe oko globalizacije. Velika šizma koja će obeležiti epohu nastajanja

"svetskog društva" (globalnog poretka) ne svodi se prvenstveno na borbu za ili protiv

globalizacije. Takav aranžman imao bi isto toliko izgleda na uspeh kolko i osnivanje

"partije za ili protiv izlaska sunca", zbivanja koje je nezadrživo i od ljudske volje

nezavisno. Stvarni sukob se vodi oko socijalne prirode, istorijske forme globalizacije:

da li ona vodi postupnom rasprostiranju ekonomske blagodeti ili globalizaciji

siromaštva, ratu civilizacija ili njihovom međusobnom obogaćivanju, globalnoj

demokratiji ili autoritarnoj svetskoj državi, ekološkoj ravnoteži ili nezadrživom

razaranju prirodne sredine. Humaniji ili nehumaniji, demokratski ili autoritaran lik

globalizacije - to je stvarni ulog. Njegovi raspleti će odlučiti na koji način će milijarde

građana sveta živeti.

9

5. OPŠTI SPORAZUM O CARINAM I TRGOVINI - GATT

U godinama nakon II svetskog rata, nakon više decenija smenjivanja ratova i

ekonomskih kriza, postalo je jasno da je potrebno stvoriti institucije međunarodnog

ekonomskog poretka koje će podsticati međunarodne ekonomske tokove, a time i

ekonomski rast i razvoj. U skladu sa tim, javila se potreba za liberalizacijom trgovinskih

sistema (uklanjanje uvoznih ograničenja, koja su u to vreme bila na znatno visokom

nivou). Na međunarodnoj konferenciji o trgovini i zaposlenosti, održanoj u Havani

(Kuba) 1948. godine, započeli su pregovori o trgovinskoj liberalizaciji (potpisan je opšti

sporazum o carinama i trgovini - GATT) i potpisana je povelja o osnivanju

Međunarodne trgovinske organizacije ITO („Havanska povelja“). Međutim, povelja nije

ratifikovana u kongresu SAD i parlamentima još nekih država, zbog čega Međunarodna

trgovinska organizacija nije ni osnovana. GATT je ostao jedini sporazum koji je

regulisao međunarodnu trgovinsku politiku sve do 1994. godine kada je postignut

dogovr o osnivanju Svetske trgovinske organizacije.

5.1 Principi GATT-aRad GATT-a zasnivao se na nekoliko principa:

Princip nediskrinminacije, odnosno jednakog tretmana svih zemalja

članica. Princip se zasniva na klauzuli najvećeh povlašćenja - KNP. Princip

nediskriminacije postoji i u vidu jednakog tretmana domaće i inostrane robe na

unutrašnjem tržištu3.

Princip zabrane kvantitativnih trgovinskih ograničenja (kvota, dozvola,

zabgrana i slično), tj. svođenje zaštite domaće privrede isključivo na carine, kao

ekonomski najopravdaniji instrument protekcionizma4.

Princip snižavanja carina i carinske konsolidacije. Konsolidacija je obaveza

zemalja da poštuju postignute sporazume u oblasti carinske liberalizacije.

Princip reciprociteta se ogledau u obavezi da sve zemlje, bez izuzetka

učestvuju u liberalizaciji. Ovaj princip je delimično naupušten 1964. godine, kada je

prestao da važi za međusobnu trgovinu razvijenih i nerazvijenih zemalja. Cilj ove

3 Takozvan „princip domaćeg tretmana inostrane robe“.4 Treba ovde istaći da su postojali izuzeci od primene ovog važnog principa. Naime kvantitavina

ograničenja su ostala dozvoljena:a. u slučaju trajnih i visokih deficita trgovinskog bilansa;b. u oblast ribarski, poljprivrednih i tekstilnih proizvoda.

10

promene u politici GATT-a je bio da se pomogne nerazvijenim zemljama tako što će im

se omogućiti liberalizovan pristup tržištima razvijenih zemalja, bez obaveze da i one

same snize svoje trgovinska ograničenja.

5.2 Klauzula najvećeg povlašćenjaKlauzula najvećg povlašćenja se četo drugačije naziva klauzula najpovlašćenije

nacije. KNP je odredba međunarodnih trgovinskih ugovora prema kojoj se ugovorne

strane (zemlje) obavezuju da će jedna drugoj omogućiti sva prava i povlastice (koje s

tiču liberalizacije uvoznih ograničenja) koje odobre nekoj trećoj zemlji.

Praktično, ako zemlja odobori liberalizovan pristup svom tržištu jednoj zemlji,

ona to isto mora odobriti i svim ostalim zemljama sa kojima ima potpisanu KNP. Zato

je KNP garancija (nediskrimisanog) tretmana svih zemalja sa kojima je ona potpisana.

KNP čini osnovu funkcionisanja GATT-a.

Imajući u vidu da zemlje skoro po pravilu imaju dovstruka trgovinska

ograničenja – niže za zemlje sa kojima imaju potpisanu KNP i više za zemlje sa kojima

nemaju potpisanu KNP – jasan je značaj koji članstvo u GATT-u (a danas u STO) imaju

za povećanje izvoza zemlje5.

Klauzula može biti bezuslovna (kada se sve povlastice prenose automatski) i

uslovna (kada se povlastice prenose tek nakon učinjenog kontraustupka od strane druge

zemlje).

Prema pravilima GATT-a, postoje izuzeci od delovanja KNP, tj. postoje

određene vrste povlastica koje se njome ne prenose. To su:

povlastice proistekle iz sporazuma o međunarodnim ekonomskim

integracijama (zonama slobodne trgovine);

povlastice proistekle iz sporazuma o preferencijalnoj trgovini između dve ili

više zemalja;

povlastice iz ugovora o pograničnom prometu.

5.3 Odredbe GATT-aSve odredbe GATT-a se mogu svrstati u dve grupe:

Prvu grupu čine koncesione liste (liste povlastica datih za trgovinu navedeni

vrstama proizvoda) i klauzula najvećeg povlašćenja;

5 Negativna strana bi naravno bila obaveza liberalizacije pristupa sopstvenom tržištu za sve ostale zemlje članice, što može ugroziti domaću proizvodnju.

11

Druga grupa odredbi su odredbe o trgovinskoj politici. Ova grupa odredbi

regulišu upotrebu necarinskih trgovinskih ograničenja:

a) Zabrana upotrebe kvantitativnih ograničenja (sem u navedenim

izuzecima);

b) Zabrana direktnih izvoznih subvencija za poljprivredne proizvode.

Zemlje koje su ugrožene ovom praksom svojih trgovinskih partnera imaju pravo

uvođenja «kompenzatornih carina», kojima se štiti domaća privreda;

c) Zabrana cenovnog dampinga. Zemlje koje dokažu damping svojih

trgovinskih partnera imaju pravo uvođenja «antidampinških carina» ...

Treći deo čine proceduralne obrade. Njima se reguliše način funkcionisanja

GATT-a (postupak učlanjenja, vođenje progovora i slično). Posebnu važnost u ovoj

grupi imaju odredbe kojima se regulišu uslovi formiranja međunarodnih ekonomskih

integracija.

Četvrti doe čine odredbe o povlašćenom statusu razvijenih zemalja. Ove

odredbe su dodate naknadno, 1964. godine i praktično znače odstupanje od principa

reciprocieteta u lliberalizaciji između razvijenih i nerazvijenih temalja u korist ovig

drugih.

12

6. ORGANIZACIJA ZA EKONOMSKU SARADNJU I RAZVOJ – OECD 6

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD - енг. Organisation for

Economic Co-operation and Development) je međunarodna međuvladina ekonomska

organizacija osnovana 14. decembra 1960. godine. Nastala je iz Organizacije za

evropsku ekonomsku saradnju – OEEC (Organisation for European Economic Co-

operation).

OECD okuplja 30 zemalja članica i sarađuje sa 70 drugih zemalja sveta i

velikim brojem vladinih i nevladinih organizacija. Prepoznatljiva je po svojim studijama

i statističkim pregledima koji pokrivaju širok spektar ekonomskih i socijalnih tema, od

makroekonomskih do onih iz oblasti trgovine, obrazovanja, razvoja, nauke i inovacija.

Osnovni ciljevi OECD-a su:

postići što veći rast i zaposlenost;

povećati ćivotni standard u zemljama članicama, uz očuvanje finansijske

ravnoteže;

doprinisiti razvoju svetske privrede;

pomagati zdrav ekonomski napredak u članicama i nečlanicama u procesu

njihvog privrednog razvoja;

doprinositi širenju svetske trgovine na multilaterarnoj osnovi bez

diskriminacije i u skladu sa međunarodnim obavezama.

U poslednje vreme OECD se sve više bavi i analiziranjem stanja u zemljama-

nečlanicama nudeći svoje veliko znanje i iskustvo novim tržišnim ekonomijama u

zemljama u tranziciji.

Najviši organ OECD je Savet, sastavljen od predstavnika svih zemalja članica.

Pojedine članice imaju svoje stalne delegacije koje su osnovane kao diplomatske misije,

sa ambasadorom na čelu. Ambasador predstavlja svoju zemlju na zasedanjima Saveta.

Savet zaseda i, po principu konzenzusa, donosi odluke koje su pravno obavezujuće za

članice, ili donosi preporuke koje su odraz ambivalentnosti političke volje i neobavezne

su. Sedište organizacije je u Parizu.

6 Princip zabrane kvantitativnih trgovinskih ograničenja.

13

6.1 OECD savetuje vladama da i u krizi sprovode reformeTekuća kriza vladama pruža priliku da kombinuju spasilačke mere i važne

strukturne reforme potrebne za dugoročan rast i otpornost ekonomija, ocenila je

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).

U izveštaju "Put rasta" ukazuje se na ključne reforme za povećanje životnog

standarda u zemljama OECD. "Slom na finansijskim tržištima nije doveo u pitanje

korisne efekte preporučenih reformi", istakao je vodeći ekonomista OECD Klaus Šmit-

Hebel.

Analitičari OECD upozorili su u izveštaju da političari, kada su pod pritiskom da

brzo deluju, kao u vreme krize, rizikuju sa politikama koje su u krajnjoj liniji loše za

privredni rast.

14

7. ZAKLJUČAK

Globalizacija nosi sa sobom potpuno novu kvalitativnu dimenziju. Ono što je

novo, u ovoj svojevrsnoj integraciji sveta (globalizaciji), jeste naglo ubrzanje ovog

procesa uslovljeno izuzetnim tehnološkim napretkom i nezapamćenom ekonomskom

međuzavisnošću država i ljudi. Upravo je dinamika promena i pojačana integracija sveta

dovela do mnogih zloupotreba globalizacije, nerazumevanja i pogrešnih upotreba i

tumačenja kako samog termina, tako i kompletnog procesa. Ovo posebno treba istaći,

jer način i smer napretka globalizacije govori da je proces u pojedinim segmentima

savremenog društva divergirao i otrgao se od plemenitih ciljeva planetarnog napretka i

smanjenja ljudskih patnji i bede.

Primer drugog principa GATT-a 7 upućuje na zaključak da je „politika GATT-a“

odgovarala pre svega razvijenim zemljama. Liberalizacija određene oblasti trgovine

odgovara onim zemlama koje u toj proizvodnji imaju komparativnih prednosti. Imajući

u vidu da su oblasti poljprivredne i tekstilne proizvodnje ostale van domašaja GATT-a

dugo vremena i da su upravo to oblasti u kojima komparativne prednosti imaju

najrazvijenije zemlje sveta, može se reći da se GATT sa pravom jedno vreme smatrao

„klubom bogatih nacija“.

Radi održavanja koraka sa novim razvojnim pravcima u svetskoj privredi,

OECD kreira izveštaje o posebnim temama. Naprimer, noviji izveštaj je posvećen

elektronskoj trgovini, s obzirom da ona postaje sve značajnije sredstvo sprovođenja

komercijalnih transakcija i olakšavanja međunarodne trgovine. U istraživanju niza

pitanja o elektronskoj trgovini, kao što su porezi, zaštita privatnosti, zaštita potrošača i

društveni i ekonomski uticaj elektronske trgovine, OECD predvodi u međunarodnim

diskusijama. Naravno, osim što je inovativna, OECD i njene zemlje članice su

zainteresovane za rast elektronske trgovine i njen uticaj na poreze, pitanja carine i opšte

pravne nadležnosti u međunarodnoj trgovini.

OECD upozorava da je tridesetih godina prošlog veka uklanjanaje uvoznih

barijera pomoglo da se pad u vreme Velike ekonomske krize transformiše, kao i da je

odgovor na krizu iz sedamdesetih da se ranijim penzionisanjem smanji nezaposlenost -

naneo štetu evropskom rastu.

7 Princip zabrane kvantitativnih trgovinskih ograničenja.

15

LITERATURA:

Giddens (1999): A Run Away World, Polity Press.

Ledger (2000): Globalisation, Global Business Policy Council.

M. Guillen (1999): Is Globalisation Civilizing, Destructive or Feeble? A

Critique of Six

Key Debates In the Social Science Literture, The Wharton School Univestity

of Pennsylvania.

D. Held (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd;

www.ekfak.kg.ac.yu;

www.bos.rs;

www.mfa.gov.yu ;

www.emportal.rs ;

www.merr.sr.gov.yu ;

www.globalizacija.com.

16