VISOKA ŠKOLA ZA POSLOVNU EKONOMIJU I PREDUZETNIŠTVO

BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

Predmet: GLOBALNA EKONOMIJA I POSLOVNA DIPLOMATIJA

POZITIVNI ASPEKTI GLOBALIZACIJE

Mentor: Student:Prof. dr Todor L. Petković Marko Jakovljević Broj indeksa 200-018-08

Beograd, mart 2009. godina.

Sadržaj

I UVOD 2

1. GENEZA PROCESA GLOBALIZACIJE - TEORIJA 3

2. GENEZA, OBJEKTIVAN PROCES I FORMA GLOBALIZACIJE 5

3. GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE - EKONOMSKI

ASPEKTI 7

II ZAKLJUČAK 14

III LITERATURA 16

1

I UVOD

Ako bismo izabrali jedan pojam koji simbolizuje duh današnjeg vremena to bi bio

pojam „globalizacije“. Rogobatna reč, koja samo deceniju ranije gotovo da nije imala mesto u

akademskim radovima ili medijima, postala je nezaobilazna. „Globalisation“, „mondialisation“,

“globalizacion“, „Globalisierung“ - reč koja je došla gotovo niotkuda danas kruži svuda,

obeležavajući najmoćniju silu koja oblikuje život savremenog sveta. Pre samo pola

milenijuma polovina Kolumbove mape u momentu otkrića Amerike bila je prazna, obeležena

kao „terra incognita“. Društva, tada razdvojena kao oaze pustinjama, danas tvore bezbrojnim

nitima povezan „Svetski sistem“. Globalni poredak još juče delovao je tako daleko i tuđe kao

da se zbiva u nekom drugom svetu, kao da se dešava nekim drugim ljudima. Već danas on

postaje nova sudbina, sila koja pokreće nevidljive konce našeg svakodnevnog života.

Pojam globalan, vodi poreklo od latinske reči globus, što znači lopta, kugla. Globalan

označava okrugao, zaokružen, sveukupan, planetaran, svetski. Odnosi se na čitav svet, na celu

našu planetu. Globalizacija je proces privrednog, socijalnog, kulturnog i političkog delovanja

koje nadmašuje granice nacionalnih država. To je proces koji menja na globalnom nivou

ustaljene političke, ekonomske, socijalne i kulturne odnose. Globalizacija je pojava koja ne

pripada samo modernom dobu. Istraživanja i dokazi o postojanju svetskih religija i trgovačkih

puteva u srednjem veku ohrabrili su stanovišta da je ovo proces koji ima dugu istoriju.

Prvi talas globalizacije vezuje se za 16. vek; drugi talas za ekspanziju industrije i treći

talas za period nakon završetka hladnog rata. Prvi veliki talas globalizacije podudara se sa

rađanjem modernog evropskog društva u 16. veku, periodu kada Evropa gospodari globalnom

arenom, jer doživljava: teritorijalnu ekspanziju, ekonomsko-tehnološku i vojnu superiornost.

Drugi talas nastaje u jeku industrijske revolucije oko 1850.godine i traje do Prvog

svetskog rata. Od 1800 do 1913. međunarodna trgovina porasla je sa 3 na 33 odsto. Proces

slobodne trgovine i kretanja ljudi zaustavljen je iz tri razloga: dolazi do oštrih sukoba između

velikih sila, plime agresivnih nacionalizama čija je kulminacija Prvi svetski rat; stvara se

autoritaran socijalistički sistem u SSSR, koji je potpuna kontrast zapadnom ekonomskom i

političkom sistemu; dolazi do podele jedinstvenog svetskog organizma na neprijateljske

blokove: kapitalizam, socijalizam i blok nesvrstanih. Svet je podeljen gvozdenom zavesom

Kineskim i Berlinskim zidom.

2

Treći talas nastaje sa završetkom Hladnog rata, a proces globalizacije dobija nov

zamah padom Berlinskog zida 1989. godine. Bitna determinanta procesa globalizacije u

savremenom ternutku je tehnološki razvoj koji omogućuje prostorno i vremensko smanjivanje

sveta. Osnovna obeležja savremenog procesa globalizacije su: tehnološko-informatička

revolucija, globalna ekonomija, globalna kultura i transnacionalni politički režimi.

1. GENEZA PROCESA GLOBALIZACIJE - TEORIJA

Horizont globalizacije je varljiv, ostavlja lažan utisak potpune prozračnosti, krajnje

jednostavnosti. Međutim, globalizacija, njeno poimanje i karakter polje su strasnih teorijskih i

ideoloških sporova, sukoba rivalskih koncepcija. Dok jedni u globalizaciji vide otelotvorenje

gvozdene istorijske nužnosti, za druge je ona samo jedan veliki mit, stepen međusobne

povezanosti zemalja ispod je nivoa koji je osvojen pre Prvog svetskog rata. Ako je

globalizacija za jedne objektivan i spontan planetarni proces, za druge ona je isključivo

projekat dominacije Zapada, amerikanizacije sveta. Dok za jednu struju ona označava

integraciju sveta, za druge ona neizbežno izaziva fragmentaciju, sve dublji socijalni jaz

između svetova i sukob civilizacija. Ako dobitnici u globalizaciji nalaze isključivo

civilizacijski napredak i nove blagodeti za čovečanstvo, za gubitnike ona je samo destruktivna

sila. Obilje različitih koncepcija, koje smo ovlaš ilustrovali, sabire se, međutim, u dve krajnje

različite, velike teorijske slike globalizacije: struju hiperglobalista i struju skeptika, koje

ocrtava D. Held u svojoj već čuvenoj klasifikaciji1:

1. Za hiperglobaliste globalizacija je gvozdena istorijska neizbežnost. Svet koji je vladao

pet vekova i izgledao večit: svet nacionalnih ekonomija, suverenih država i

samosvojnih kultura pripada prošlosti.

2. Nezadržive ekonomske sile: transnacionalni finansijski kapital, korporacije i svetski

ekonomski arbitar (MMF) pretvaraju nacionalne ekonomije u svoje lokalne jedinice.

3. Globalizacija označava smrt nacionalne države, ona je potpuno ispraznila njihovu

autonomiju i suverenitet. Nacionalne države su „živi mrtvaci”.

1 D. Held, et. al; D. Held, A. McGrew, 2000). Toj podeli mi bismo dodali i struju kritičke teorije globalizacije (Z. Bauman, 1998, 2000; U. Beck, 2000; M. Castells, 2000; A. Giddens, 2000, D. Held, 1999).

3

4. Informatičko-medijska revolucija i njeni kulturni proizvodi: TV serije, vesti i filmovi

najavljuju kraj nacionalne kulture i identiteta.

5. U krug hiperglobalista mi ćemo uključiti i čuvenu Fukujaminu sliku sveta, njenu

najavu „kraja istorije”.

Veliki istorijski rivali, fašizam i komunizam, nestali su sa scene, tržište i demokratija

postal! su univerzalna socijalna formula koja je osvojila sve prostore sveta. Umesto

višepolarnog stvoren je uniformni, unipolarni svet. Dramatične borbe, ratovi i konflikti

pripadaju prošlosti, došli smo do kraja istorije, do harmoničnog poretka (F. Fukuyama, 1992).

Pogled na svet skeptika iz temelja je različit:2

1. Ekonomska globalizacija je samo mit - svet je danas manje integrisan nego što je bio

uoči I svetskog rata i ere „Zlatnog standarda”. Tok suprotan globalizaciji predstavlja i

regionalizacija, stvaranje tri velika finansijska i trgovačka bloka - evropskog,

pacifičko-azijskog i američkog - koji ne ujedinjuju već dele svet.

2. Početak XXI veka ne samo što ne najavljuje smrt nacionalne države, već predstavlja

eru proliferacije novih nezavisnih država. Nacionalne države ne samo što nisu pasivne

žrtve već su kreatori globalizacije; one uspostavljaju pravila koja oblikuju svetsku

ekonomiju. Upravljanje ekonomskom globalizacijom i nadnacionalnim institucijama,

pokazuje se kao prevashodno zapadni projekat, njegov cilj je održavanje supremacije

Zapada. Odlučujuće obeležje međunarodnog poretka, kao i ranije, nije međuzavisnost,

već zavisnost.

3. Umesto integracije sveta, na delu je njegova fragmentacija - sve dublja nejednakost

moćan je podsticaj fundamentalizmu i agresivnom nacionalizmu, koji svet deli u

različite i sukobljene civilizacijske blokove i etničke enklave3.

Oprečne teorijske slike izražavaju temeljno različit odnos prema novoj realnosti koja

se ubrzano formira, osvetljavaju samo neki od njenih različitih likova koji idealizuju ili pak

demonizuju. Prvo, različit odnos uslovljen je spoznajnim razlozima - previđanjem temeljne

razlike između dve potpuno različite dimenzije globalizacije. Jednu njenu dimenziju čini:

trajni i nezadrživi objektivni proces globalizacije - kompresije vremena i prostora, sve tešnje

međuzavisnosti društava i uspona transnacionalnih sila i institucija. Druga dimenzija je

promenljiva istorijska forma koju međuzavisnost zadobija - ona može da bude demokratska

2 Held D. (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd.str 473 D. Held (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd. str 49

4

ili autoritarna, humanija ili asocijalnija.4 Forma globalizacije je plod interesa i svetonazora

vladajućeg krila globalne elite moći.

Hiperglobalisti vide isključivo objektivnu dimenziju globalizacije, kao zbivanje koje

karakteriše ista ona gvozdena nužnost koja upravlja kretanjem planeta. “Isto onako kao što

svako jutro, kada se budim, znam da se sunce neizbežno rađa, tako i globalizacija predstavlja

nužno događanje koje nije stvar volje niti izbora”. Iz njihove optike potpuno je isključena

druga dimenzija: autoritarna ili demokratska forma koju međuzavisnost zadobija i koja je

upravo stvar ljudskog izbora. Drugo, pod uticajem ideološko-interesnih naboja, hiperglobalisti

vrše dvostruko pojednostavljivanje novonastajuće realnosti, idealizuju jedan i demonizuju

drugi njen pol. Savremene generacije žive u dva paralelna i sve tešnje izukrštavana,

isprepletena i međuzavisna sveta: globalnom i lokalnom. Kao što polovi sever - jug čine

geografske polove, tako „globalno i lokano” predstavljaju socijalne polove savremenog sveta.5

Naš odnos prema rivalskim teorijama nije ni idolopoklonički ni kverulantski. On je

istovremeno i uvažavajući i kritički. Niz uvida mi posmatramo kao dragocene pokazatelje

različitih aspekata neobično protivrečnih likova, građu za kompleksnu teoriju globalizacije.

2. GENEZA, OBJEKTIVAN PROCES I FORMA GLOBALIZACIJE

Globalizacija, koja ima dugu predistoriju, otelotvorenje je osobenog antropološko-

civlizacijskog koda, vid je fascinantne evolucije koja vodi od prvih usamljenih grupa

humanoida preko arhaičnih imperija do modernog svetskog poretka. Ekspanzija velikih

religija i civilizacija, vojna osvajanja i džinovska carstva, arhaičan su oblik povezivanja

svetova, ujedinjavanja čovečanstva. Uprkos svim dubokim odsečnim razlikama između njenih

4 Razlike između «objektivnog» procesa i «forme» («projekta») nisu odsečne, u realnosti se prepliću. Niz objektivnih elemenata, tehnološke inovacije, forme tržišnih odnosa, globalne elite moći prerađuju, fomiraju prema svom subjektivnom projektu, interesima i filozofiji. 5 Za hiperglobaliste - tu revolucionarnu teorijsku "avangardu" neoliberalnog krila globalne elite moći -globalizacija ne samo što je istorijski nužna već je i poželjna, ona donosi bezgraničan prosperitet. Poslednju barijeru na torn putu predstavlja jedino lokalizam, taj isključivo "retrogradni" pol sveta. Zastrašen budućnošću, on očajnički i uzaludno pokušava da održi jedan prohujali svet. Umesto demokratske, organske evolucije, odgovor hiperglobalista je usiljeno, revolucionarno razaranje jednog punog krila planetarnog socijalnog organizma: nacionalne države, suvereniteta i kulture. Slika sveta skeptika - tog ekstremnog kontrasta - potpuno je, pak, slepa za ovu novu, nezadrživu i brzo nastajuću realnost, globalizaciju planetarnog života Izvor: http://www.internet.fon.bg.ac.yu (Preuzeto 10.03.2009.)

5

modernih i pred-modernih oblika (protoglobalizacije), na delu je jedno univerzalno i trajno

stremljenje čovečanstva.

Globalizacija, međutim, ne zadobija oblik neprekinute evolutivne linije. Naprotiv, u

njenoj burnoj i dramatičnoj istoriji smenjuju se razdoblja ekspanzije i kontrakcije, uzleti i

brutalni prekidi - pokrenuta nezadrživim silama industrijske revolucije i kolonijalne

ekspanzije, ona doživljava neviđen polet koji traje od pedesetih godina 19. veka do I svetskog

rata. Dva velika svetska i Hladni rat doneće, međutim, brutalni prekid i oseku. Slom

blokovske podele sveta, trijumf Zapada označiće doba njenog vrtoglavog ubrzanja, em

turboglobalizacije. No, putanja sveta ostaje otvorena i neizvesna - ona se može kretati od

ekološke ili nuklearne kataklizme, preko nove podele sveta na divovske regionalne blokove,

do jedinstvenog demokratskog i orvelijanskog “Svetskog poretka”.

Savremeni proces globalizacije karakteriše sve njene suštastvene dimenzije. Prvo, ona

označava objektivne planetarne procese. Prvo, tehnološko evolucionisanje i njegov plod:

kompresija vremena i prostora, smanjivanje distance i vremena potrebnog za sve razgranatije

komunikacije. Kada mlazni avion putuje brzinom 100 puta većom od starih brodova na jedra,

što znači da su fizičke distance sto puta manje, planeta se “sužava, smanjuje”. Drugo, sve je

tešnja povezanost i međuzavisnost društava, sve je širi krug delatnosti koje postaju

transnacionalne, koijma se ne može upravljati isključivo unutar pojedinačnih država. Osobito

ekonomija, taj krvotok sveta, splet arterija i kapilara, vodi sve gušćoj mreži povezanosti i

međuzavisnosti. Sve je izrazitija nadmoć transnacionalnih ekonomskih sila: mobilnog

finansijskog kapitala i korporacija nad lokalnim ekonomijama i državama. Internet - taj simbol

informatičke revbolucije - na jedan pritisak dugmeta otvara trezore duhovnog bogatstva sveta.

U krag objektivnih tokova ulazi i sve veći uticaj “zbivanja sa distance”, uticaja događaja u

jednom lokalitetu na život individua i zajednica na drugoj strani planete. Najzad, globalizacija

označava rasprostiranje istovetnih formi (industrijalizma a potom postindustrijalizma, tržišne

ekonomije i višepartijskog političkog sistema) na gotovo celokupni socijalni prostor sveta.

Rasprostiranje sličnih formi nastaje kao plod “limitacije” (difuzije), usvajanja superiornijih

formi kroz proces modernizacije, ili pak dominacije, nasilnog nametanja.

Definisanje globalizacije kao objektivnog planetarnog procesa, iako bitno, nije jedino

obeležje globalizacije. Njena druga i presudna dimenzija oličena je u socijalnoj formi koju

globalizacija zadobija. Da li ona označava postupno rasprostiranje ekonomske dobrobiti ili sve

6

dublju socijalnu provaliju između svetova, da li vodi poništavanju nacionalniih kultura i

sukobu civilizacija ili njihovom međusobnom obogaćivanju, da li se kreće ka globalnoj

demokratiji ili autoritarnoj svetskoj državi, harmoniji sa prirodom ili njenom nezadrživom

razaranju - presudno je obeležje globalizacije. Međuzavisnost, sama po sebi, automatski ne

određuje karakter povezanosti, ona može zadobiti demokratske ili autoritarne, asocijalne li

humanije forme.

Forma globalizacije plod je interesa i svetonazora, ideala i iluzija vladajućeg krila

globalne elite mod, kreatora koji oblikuje projekat globalizacije. U drugoj polovini XX stoleća

na svetskoj sceni smenjuju se dva velika rivalska projekta globalizacije. Projekat “Novog

svetskog ekonomskog poretka”, taj plod velikog istorijskog kompromisa zapadne elite,

promotera “države blagostanja” i “Grupe Pokreta nesvrstanih” vladao je svetskom arenom

pune tri decenije. U njegovim središtu nalazi se dvostruki cilj: ubrzan razvoj ekonomija

Trećeg sveta, njihovo pretvaranje u Novoindustrijalizovane zemlje, i istovremeno smanjivanje

jaza između svetova.6

3. GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE - EKONOMSKI

ASPEKTI

Globalizacija ekonomskih tokova možda je danas najviše izražena i upravo ono prvo

na šta se pomisli kada se o samoj globalizaciji govori. Ograničenje nekad suverene uloge

nacionalne države, širenje tržišta preko cele planete bez vidljivog izgleda da im neko stane na

put, gomilanje bogatstava u sve manje zemalja, a i unutar tih zemalja sve je veća disproporcija

između bogatih i siromašnih. Ono što je izgledalo izgledno tokom nekoliko decenija nakon

drugog svetskog rata – istaknuta uloga tzv. socijalne države, briga o slabije pokretnom, manje

zdravom i starijem stanovništvu, besplatno školstvo i zdravstvo – kao da sve više odlazi u

istorijski zaborav. Na delu je sve izraženiji prastari princip jačeg, koji se i ne trudi previše da

svoju ulogu zamaskira tobož humanim ciljevima. Dalekovidi ekonomisti su još pre dvadesetak

godina predvideli stvaranje nove – globalne – ekonomije, koja će biti nešto različito od do tada

6 Projekat je podržan obilatom ekonomskom pomoći jeftinim kreditima Svetske banke. Pad zastupnika "države blagostanja" i meteorski uspon neoliberalnog krila elite moći koncem sedamdesetih (Reganoizma-Tačerizma), njegovo osvajanje komandnih pozicija u nadnacionalnim institucijama uvodi nov projekat globalizacije koji, poput parnog valjka, preoblikuje socijalni reljef sveta. http://www.internet.fon.bg.ac.yu (Preuzeto 10.03.2009.)

7

poznate, i naširoko prihvaćene, internacionalne ekonomije. Takozvane države blagostanja

(„well-fare states”) za većinu svojih tekućih problema mogu zahvaliti strukturnoj promeni

sistema svetske privrede koja je za neke i sinonim za globalizaciju. Te promene, kao što je već

rečeno, uveliko ograničavaju snagu delovanja nacionalnih država, tako da ove, sve da to i žele,

nisu u stanju pružiti svojim građanima ono na šta su ovi već decenijama navikli.

Nadnacionalni kapital nema mnogo milosti prema socijalnoj politici, ravnomernoj brizi za sve

slojeve stanovništva, a posebno za one koji nisu u stanju da stvaraju profit. Sve veća

nezadovoljstva masa koja se tim povodima javljaju, usmerena su na svoje vlade kojima su,

pak, ruke vezane. Ukoliko se u dogledno vreme ne sačini takav međunarodni pravni poredak

kojim će ovlašćenja i slobode država, korporacija i pojedinaca biti jasnije regulisane, sve su

manji izgledi da će građani od svojih vlada moći da dobiju bilo kakvu zaštitu.

Pokušaji adekvatnog odgovora na slom tzv. laissez-faire kapitalizma datiraju još iz

vremena velike ekonomske krize krajem dvadesetih godina prošlog veka. Tada nastaje

“kontrolisani kapitalizam” koji se u kapitalističkim zajednicama javlja u tri različita oblika: u

SAD kao “new deal”, u Japanu kao “zaštitnički” a u zapadnoj Evropi kao “socijalni”

kapitalizam. Bez obzira na izvesne razlike, ono što je zajedničko za sva ta tri oblika

reformisanog kapitalizma jeste briga za šire slojeve stanovništva. Oni i čine osnovu na kojoj

se država blagostanja kasnije razvila. Možemo zaključiti da je, pošto smo svedoci vraćanja na

neke stare, mislilo se davno prevaziđene ekonomske modele, posredi svojevrsna istorijska

regresija. Ako ovo mišljenje ima osnova, onda ni toliko glasni govori neoliberalno usmerenih

intelektualaca i ekonomista o istoriji koja je dostigla svoj poslednji (evolutivni), najbolji

stepen – nemaju osnova. Ali o tome nešto više kasnije.

Prisutni su trendovi “selidbe” kapitala u nerazvijena područja, ali ne kako se to

deklarativno tvrdi – zbog brige za dobrobit tamošnjeg stanovništva – već zbog njihovog

surovog izrabljivanja. Ali istovremeno, takvim načinom redistribucije proizvodnje u

siromašne krajeve trećeg sveta, bez kakvog-takvog posla ostaju i milioni domaćih građana,

čime se krug bede zatvara. Uprkos proklamacijama o “vidljivom napretku” svetske ekonomije.

“Sadašnji tok ekonomske globalizacije, ukazuje da se kapital seli u nerazvijenija područja,

odnosno da beži iz razvijenih područja izazivajući u njima pre svega socijalne probleme.

Zaustavljanje ovog procesa značilo bi prepuštanje nerazvijenih područja njihovoj “sudbini” što

bi, opet, bilo da se ona “zaglave” u nerazvijenosti, bilo da izaberu sopstveni put razvoja koji bi

8

mogao biti i radikalno drugačiji od zapadnog, značilo prestanak sadašnjeg trenda globalizacije,

ili bi ona bila ograničena samo na razvijena područja kao neka vrsta ’mini globalizacije’.”

Jasno je da je to opasnost i za samu globalizaciju, ukoliko se ona shvata kao izvoz zapadnog,

već potvrđenog modela organizacije ljudskog društva. Ako bi se ona zadržala samo u nekim

područjima planete, onda više ne bi mogla sasvim opravdano da se naziva globalizacijom.

Ako bi to bio generator nastanka neke alternativne globalizacije, tada bi rezultati po

neoliberalnu ideologiju bili još utoliko gori. Nema sumnje da je ovo jedan od najvećih

problema za koji gore navedeni zasad ne pružaju adekvatan odgovor.

Osim toga, uprkos proklamativnim naporima za prestankom etnički motivisanih

sukoba smanjivanjem značaja lokalnih identiteta, rastuće siromaštvo između i unutar različitih

društava kao da upravo pospešuje animozitete, sukobe, a u nekoj skorijoj budućnosti možda i

ratove, suprotstavljenih etničkih, religioznih, rasnih ili klasnih grupa. „Neoliberalni tip

globalizacije stvara novu geografiju socijalnog isključivanja (aparthejda). Svetovi bogatstva i

ekstremne bede nisu odeljeni kineskim zidom - usred društva obilja širi se novo siromaštvo.

“Crne rupe globalizacije”, ljudi i teritorije isključeni iz napretka, nalaze se u svakom velikom

gradu “prvog sveta” - u američkim gradskim getoima, francuskim naseljima

Severnoafrikanaca, japanskim Yoseba-četvrtima, azijskim mega-gradovima.

Iako je sadašnja globalna ekonomija strukturisana oko tri glavna centra ekonomske

moći, najbolje se može opisati kao post-hegemonski poredak koji više niti jedan pojedinačni

centar, čak ni SAD ne može kontrolisati preko pravila za globalnu trgovinu ili razmenu.

Zastupnici ovakvog razvoja ekonomskih tokova time žele reći da se kompletna svetska

ekonomija odvija na potpuno slobodnom, ni-od-koga-uslovljenom tržištu i da je lična,

odnosno državna sposobnost jedini kriterijum uspeha odnosno neuspeha na tom polju. Ali bez

obzira na to, uprkos internacionalizaciji i regionalizaciji, uloga i pozicija većine zemalja u

razvoju u svetskoj ekonomiji se menja neverovatno sporo čak i u dugim vremenskim

intervalima od čitavog veka. Današnja globalizacija donosi nezamislivo ujedinjeni svet za

bogate pojedince, za elite, ali i rapidno rastuću podelu unutar društava što se više globalna

međunarodna podela rada rasparčava na delove, na bogate i siromašne države, na gubitnike i

dobitnike globalizacije. Ako bi globalizacija zaista bila uspešna kao što se to želi, onda bi

njeni povoljni efekti imali uticaja na najveći deo svetskog stanovništva, a ne samo na one

grupe koje uglavnom često imaju udela i u njenoj implementaciji. Neoliberali sugerišu da je

9

ekonomska globalizacija jedini efektivni put koji vodi ka globalnom smanjivanju siromaštva,

dok u praksi to, međutim, izgleda sasvim drugačije. Neuspehe određenih zemalja da se

uspešno priključe u društvo tzv. prvog sveta tumače njihovim propuštanjem da se dovoljno

brzo usklade i integrišu u savremenu svetsku ekonomiju. Kada se to prevede sa jezika

eufemizama, izgleda da žele reći kako su ovi naprosto – nesposobni.

Ne samo da se razlike sve više osete između država, nego su one sve vidljivije i unutar

samih zemalja. Raslojavanje sve više uzima maha, sve manji broj bogatih pojedinaca poseduje

sve veći kapital, dok je utoliko veći broj onih ispod granica siromaštva. Nekoliko procenata

najbogatijeg segmenta stanovništva ima u svom vlasništvu više od polovine nacionalnog

bogatstva. Ovo se prvenstveno odnosi na Sjedinjene Američke Države (SAD) mada takvi

trendovi postoje i u drugim kapitalističkim zemljama. Činjenica je, takođe, da ni mnogi

građani “imperijalističkih” zemalja ne osećaju sve blagodeti proklamovanog progresa, ni malo

ne umanjuje opravdani gnev stanovnika svih neprivilegovanih zemalja drugog, trećeg i ostalih

svetova. Možda upravo ovde treba tražiti korene rastućeg terorizma, koji je uistinu

demokratski raspoređen – ugrožava sve podjednako.

Čak i u razvijenim zemljama, sve veća klasna diferencijacija dovodi do bojazni da će

postojeće bogatstvo morati da se deli i da će stranci koji su u dotičnom društvu prisutni

nezasluženo odneti „svoj deo kolača”. Takve strahove itekako upotrebljavaju političari koji

populističkim, izolacionističkim pa i otvoreno neprijateljskim porukama osvajaju političke

poene. Nacionalna, religijska, rasna ili klasna mržnja; kao i ksenofobija imaju dobrim delom

svoje korene u gore navedenom. Ne treba ni spominjati da nakon dolaska do vlasti takvih

snaga, o istinskom ekonomskom progresu ne može biti ni govora. A sve to je logična

konsekvenca filozofije otvorenog, „deregulisanog” tržišta. Ono favorizuje samo svoje favorite

koji se maksimalno uspešno prilagođavaju njegovim nepisanim zakonima, načinu života u

kojem je apsolutna svrha ljudskog života stvaranje i uvećavanje profita. Ono nema za cilj

opšte dobro, već je realizacija davne ideje o ljudskom društvu kao ratu svih protiv svih. Odatle

pa do sveopšte harmonije koju ono deklarativno proklamuje, veoma je dug i teško prohodan

put. Pitanje je koliko je opravdano i proširivanje uticaja tržišne ideologije i na sve ostale –

vanekonomske – segmente društva, a veoma je upitan i demokratski legitimitet međunarodnih

finansijskih institucija (kao što su MMF, Svetska banka, WTO itd.) pošto „iznad” sebe nemaju

nikakve oblike kontrole te shodno tome, za svoje delovanje nikome ne polažu računa.

10

Istorijski posmatrano, najveće širenje i doba svog najvećeg procvata “država

blagostanja” je doživela u Nemačkoj tokom Prvog svetskog rata i tokom nacističke vladavine

tridesetih godina prošlog veka. Zanimljivo je da je upravo za vreme Trećeg Rajha bilo veoma

izraženo pozivanje na socijalnu pravdu i razne vidove socijalne zaštite, koja je išla uporedo sa

izgradnjom impresivne vojne mašinerije. Naravno da je ovo bio jedan od krupnijih

argumenata onih koji kritikuju i savremene well-fare states. Činjenica da se to desilo baš u

Nemačkoj postaje jasnija ako se ima u vidu da su u ovoj zemlji još daleke 1883. godine

napravljeni prvi koraci u stvaranju sistema socijalnog osiguranja na taj način što je

uspostavljena zdravstvena zaštita, povedena briga o nezaposlenima, starijim kategorijama

stanovništva itd. Tada još troškovi namenjeni tim izdacima nisu bili preveliko opterećenje za

proizvodni sektor države. Inicijator uspostavljanja takvog sistema bio je čuveni kancelar

Bizmark. Ta ideologija se tokom dvadesetog veka munjevito proširila širom planete. Čak

toliko da je jasno definisanje pitanja socijalne politike postalo ključno obeležje moderne

države. Međutim, takvom politikom nešto je moralo biti žrtvovano. Ovde je to efikasnost

kapitalističkog načina proizvodnje. Zagovornici neoliberalnog stanovišta optužuju enorman

rast javne potrošnje, oporezivanja i birokratije kao jedan od uzroka inherentne totalitarnosti

države blagostanja. To korisnike usluga javnog socijalnog sistema, naravno, može dovesti u

priliku da ovaj zloupotrebe. Možemo uzeti jedan primer iz Italije. Naime, zakonodavac je

regulisao da radnik koji je otpušten iz preduzeća koje ima više od 15 zaposlenih, može da

podnese tužbu protiv vlastitog poslodavca. I u praksi se dešava da su na mnoge takve tužbe

stigli pozitivni odgovori. Ukoliko se dogodi da je poslodavac prisiljen ponovo istog radnika da

vrati na posao, osim što je u obavezi da mu isplati sva izgubljena primanja, ovaj bi dobio i

dodatnu odštetu zbog samog otkaza kao i novac od socijalnog osiguranja. Šta nam to govori?

Da su poslodavcu zapravo „vezane ruke”, da mu otpuštanje radnika može pričiniti veću

ekonomsku štetu od njegovog zadržavanja na poslu. A to otvara prostor za razne

„ucenjivačke” radnikove delatnosti, poput nezalaganja na radnom mestu, slabije

produktivnosti, otvorenog sabotiranja radnog procesa, itd. Da ne govorimo da radnik ničim ne

bi bio motivisan da postiže bolje radne rezultate, a poslodavac ne bi bio u prilici da vrši

kvalitativnu selekciju između različitih radnika, pod pretnjom moguće tužbe i mnogostruke

štete koja može uslediti. Nadalje, to je direktna destimulacija privrednog rasta, jer će mnoge

kompanije namerno ostajati unutar granica od petnaest radnika, kako ne bi bile suočene s

11

ovom pretnjom. Ovo je samo jedan primer dokle može dovesti preterano vođenje računa o

interesima radnika u odnosu na poslodavca, koji ipak čini važan kotač u razvoju svake

ekonomije; a o ovom pitanju organizovan je ni manje ni više nego – referendum.. U slučaju da

su mu radnici potrebni više nego on njima, a nije u mogućnosti da ih pronađe; poslodavac

nikako ne može biti smatran slabijom stranom ili posmatran kroz tradicionalnu prizmu

famoznog eksploatatora.

Jedan od pozitivnih primera neoliberalistički usmerene ekonomije, dolazi nam iz Čilea,

gde se došlo do ideje o – privatnim penzijama. Nema sumnje da se radi o veoma zanimljivom

predlogu, pa da pogledamo o čemu se radi. “Čileanski model penzionog sistema predstavlja

sveobuhvatnu alternativu društvenom kolektivizmu koji je prvi put uveo nemački kancelar Oto

fon Bizmark krajem 19. veka i koji je predstavljao model za države blagostanja u 20. veku.

Ukidajući vezu između individualnih doprinosa i dobiti - to jest, zalaganja i nagrade - i

istovremeno poveravajući vladama ne samo odgovornost, već i upravu nad ovim kompleksnim

programima, bizmarkovski pay-as-you-go penzioni sistem postao je centralni stub države

blagostanja, u kojoj je mogućnost dobijanja izbora kupovinom glasova tuđim novcem - čak i

novcem drugih generacija - dovela do inflacije socijalnih prava, a time i do gigantskih, slabo

alimentiranih i skrivenih državnih dugovanja. U Čileu je ovaj isti princip na kome se zasniva

privatni penzioni sistem već proširen, iako nesavršeno, i na zdravstvo i na nezaposlenost,

uspostavljanjem individualnog osiguranja (zdravstvo) i računa (nezaposlenost) kojima

upravlja privatni sektor.” Ovaj sistem je već uspostavljen u mnogim zemljama Južne Amerike

(Meksiko, Bolivija, Salvador, Peru, Kolumbija, Argentina, Urugvaj) ali i širom bivših zemalja

socijalističkog bloka (Mađarska, Poljska, Kazahstan) što može biti posebno zanimljivo, a

takođe i indikativno kao presedan.7

Mađarska je prva bivša socijalistička zemlja koja je “probila led” i 1998. godine

dozvolila da se deo radničkih plata uloži u penzione štedne račune. Dotadašnji način ulaganja

u penzione fondove beležio je deficit još tokom devedesetih godina, a tada je doprinos iznosio

30% plate. Da je sistem ostao nepromenjen, Mađarska bi morala da podigne porez na plate čak

na 55%, što bi već za nekoliko decenija (procena: oko 2035. godine) dovelo do toga da bi

svakog penzionera izdržavao samo jedan radnik.Ako se zna da je u jednoj Italiji vlada

isplaćivala invalidske penzije za 30 000 mrtvih ljudi, a pri tom uzevši da je to zemlja s

7 Held D. (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd.str 97

12

najnižim natalitetom na svetu, možemo samo da zamislimo koliki su javni izdaci tokom jedne

budžetske godine. Zabeleženi su čak i primeri da je jedna žena primala (invalidsku) penziju

kao slepa osoba, dok je istovremeno radila kao vozač. U Italiji godišnji izdaci na javne penzije

iznose čak 14.5% bruto društvenog proizvoda. Hose Pinera (Jose Pinera) argumentuje da su

penzioni sistemi danas najugroženiji u zapadnoj Evropi, gde je poslovično jak uticaj

tradicionalne države blagostanja. Osim čisto ekonomskih, navedimo i jedan ne-ekonomski

uzrokovan argument u prilog privatnom penzionom sistemu. Siromašni ljudi, koji obično

ranije počinju da rade od svojih nešto bolje-stojećih generacijskih kolega, imaju (uopšteno

posmatrano) kraći životni vek od ovih potonjih. Pod ovakvim načinom uplaćivanja penzija,

siromašni radnici bi mogli lakše da akumuliraju veće iznose na svojim računima, de facto time

ublažavajući poznati jaz između bogatih i siromašnih, s obzirom da su radnici do sada ulagali

u sistem koji im pruža stopu prinosa manju od dva posto. Eto konačno i jednog istinski

socijalno humanog argumenta u prilog neoliberalnim misliocima. Ukoliko bi se ovakav način,

s jednakom stopom uspešnosti mogao primeniti i u različitim društveno-ekonomskim

modelima raznih zemalja, ne vidimo razloga da to ne bude učinjeno.

I I ZAKLJUČAK

13

Na kraju ovog seminarskog rada možemo zaključiti da pomodni izraz “globalizacija”

(mondijalizam) još uvek nije dobro i jasno definisan. Mnogi ljudi imaju svoje posebno

mišljenje o globalizaciji, raspravljaju o tome, ali bez jasne ideje šta to u stvari znači. Izraz se

koristio da objasni skoro sve aspekte sadašnje kapitalističke ere u svetskoj ekonomiji. Kao

takav, različitim ljudima može da znači vrlo različite stvari. Dakle, ova nejasna, osporavana i

kontroverzna ali moćna metafora se prečesto koristi, zloupotrebljava i vrlo često navodi na

pogrešne zaključke.

Opis globalizacije koji je u relativno širokoj upotrebi kaže da: “Globalizacija se odnosi

na mnošvo veza i međusobnu uslovljenost između država i društava koja sačinjavaju moderan

svetski sistem. Ona opisuje proces u kome događaji, odluke i postupci u jednom delu sveta

mogu dovesti do značajnih posledica po pojedince ili društvene grupe u sasvim udaljenim

delovima planete. Globalizacija ima dve različite dimenzije: raspon (ili rasprostiranje) i

intenzitet (ili produbljivanje). S jedne strane, ona određuje set procesa koji obuhvataju većinu

planete ili koji funkcionišu širom sveta; zbog toga koncept ima prostornu konotaciju. Politika i

druge društvene aktivnosti su postale rasprostranjene širom planete. S druge strane, ona takođe

podrazumeva i intenziviranje na nivoima interakcija, međusobne povezanosti ili

međuzavisnosti između država i društava koji sačinjavaju svetsku zajednicu. Shodno tome,

uporedo sa rasprostiranjem ide i produbljivanje globalnih procesa”

Pobornike demokratske globalizacije možemo nazvati pro-globalistima ili kraće

globalistima. Oni smatraju da prva, tržišno orijentisana, faza globalizacije mora biti

zaokružena stvaranjem globalnih političkih institucija koje će predstavljati volju građana

sveta. Pro-globalisti ne pretpostavljaju unapred bilo kakvu noseću ideologiju tih novig

globalnih institucija, već smatraju da to treba da se dogodi spontano, putem slobodnog izbora i

demokratskog procesa.

Pobornici slobodne trgovine ističu da, na osnovu ekonomske teorije o komparativnim

prednostima, slobodna trgovina doprinosi efikasnijoj raspodeli resursa, te da će sve zemlje

uključene u sistem slobodne trgovine imati koristi. Uopšte, oni tvrde da će slobodna trgovina

dovesti do smanjenja cena, veće zaposlenosti i veće produktivnosti.

Liberali i drugi pobornici lese fer (laissez-faire) kapitalizma tvrde da će viši stepeni

političkih i ekonomskih sloboda, u demokratskom i kapitalističkom maniru, dovesti do višeg

nivoa materijalnog blagostanja. U tom smislu i gledaju na globalizaciju kao korisnu za širenje

14

demokratije i kapitalizma. Kritičari smatraju da anti-globalisti koriste anegdotske činjenice

kako bi dokazali svoja gledišta a da statistika na svetskom nivou govori u korist globalizacije:

Procenat ljudi koji žive u zemljama u razvoju sa primanjima ispod 1 dolara (usklađeno

sa inflacijom i kupovnom moći) se prepolovio u poslednjih dvadeset godina. Neki opet

smatraju da se moraju naći tačniji pokazatelji siromaštva. Prosečan životni vek se u zemljama

u razvoju gotovo udvostručio od kraja Drugog svetskog rata a razlika između razvijenog i

nerazvijenog sveta se smanjuje. Stopa smrtnosti dece se smanjila u svim zemljama u razvoju.

Razlike u dohodku se takođe umanjuju. Demokratija se dramatično širi. Od 1900. godine

kada nije postojala nijedna država da obezbeđuje univerzalna prava glasa (pravo da se glasa

bez obzira na polno, rasno, nacionalno ili materijalno poreklo), do 62,5 % na svetskom nivou

2000. godine.

Širom sveta, procenat populacije koja živi u zemljama u kojima su zalihe hrane ispod

2.200 kalorija na dan, smanjio se sa 56% proseka sredine šezdesetih godina na 10% 1990-tih

godina. Između 1950. i 1999. godine, globalna pismenost narasla je sa 52% na 81% svetske

populacije. Najveći napredak ostvaren je na pismenosti žena. 1970. godine 59% žena bilo je

pismeno u odnosu na mušku populaciju (na 100 muškaraca, pismeno je bilo 59 žena). 2000.

godine ta stopa bila je 80%.

I I I LITERATURA

15

1. Petković T., /2006.): Globalna ekonomija i poslovna diplomatija, VPŠ, Čačak,

2. Baumann Z. (1999): In search of Politics, Polity Press.

3. Beck U. (2000): What is Globalization, Polity Press.

4. Castells M. (2000): End of Millenium, Blackwell.

5. Held D. (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd.

6. Dokumenti - INTERNET

http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em181/tem/tem1.htm (Preuzeto 10.03.2009.)

http://www.efdi.net/scarica.asp?id=102=DOCUMENTS (Preuzeto 10.03.2009.)

http://www.internet.fon.bg.ac.yu (Preuzeto 10.03.2009.)

16