FINANSIJSKE INSTITUCIJE – BANKE

I. UVOD

U savremenim privredama oblast finansija nalazi se u središtu razvojne strategije i politike. Efekti promena i procesa u privredi jedne zemlje najdirektnije se odražavaju i prelamaju u finansijskoj sferi. Brojni finansijski pokazatelji omogućavaju da se sagledaju i ocene, pa i predvide posledice neke poslovne odluke, poteza, aranžmana.

Finansijsko tržište u najširem smislu se definiše kao organizovano sučeljavanje ponude i tražnje novčano - finansijskih sredstava. Na njemu se vrši, manje ili više uspešno, alokacija finansijskih sredstava onih pravnih i fizičkih lica koja u određenom periodu raspolažu viškovima tih sredstava ka onima koji nemaju dovoljno sredstava za finansiranje tekućih i razvojnih programa. Posredničku ulogu u tome imaju poslovne banke. Kao i na svim drugim tržištima gde se susreću ponuda i tražnja, formira se cena, koju na ovom specifičnom tržištu predstavlja kamatna stopa.

Razvijenost, veličina i funkcionisanje finansijskog tržišta neposredno zavise od dostignutog stepena razvoja nacionalne ekonomije, njene finansijske strukture i finansijskih instrumenata. Složenost i intenzitet razvoja finansijskih tržišta dali su, sa svoje strane, dodatne impulse ukupnom ekonomskom napretku u svetu.

Kretanja na finansijskom tržištu imaju višestruk značaj i uticaj na privredu, odnose u njoj i dinamiku razvoja. Stabilnost nacionalne valute je ključni uslov i pretpostavka uspešnog funkcionisanja i razvoja finansijskog tržišta. U uslovima razvoja i šire primene informatičkih tehnologija znatno su porasle mogućnosti bržeg obavljanja finansijskih transakcija, razvijeni su novi metodi i načini komunikacije među akterima na tržištu, do neslućenih granica uvećao se broj informacija koje stoje na raspolaganju svima onima koji donose poslovne odluke.

Najvažnije komponente razvoja finansijskih tržišta prolaze kroz sveobuhvatne i duboke procese transformacije. Menjajući se i same vrše povratni uticaj na ostale segmente i aktere u privrednim procesima. U uslovima širenja globalizacijskih procesa finansijska tržišta su dobila dodatnu ulogu i značaj, kao jedan od bitnih faktora ubrzanja tih procesa.

U središtu tih procesa i zbivanja su banke, kao glavni nosioci svih razvojnih, inovativnih i organizaciono - tehnoloških aktivnosti. Banke su u poziciji ne samo da iniciraju promene i prilagođavanja, već i da ih prate, kontrolišu, analiziraju, predviđaju, usmeravaju.

1. Razvoj i vrste banaka

Geneza i razvoj bankarskih aktivnosti u tesnoj su vezi sa pojavom i razvojem novca. U meri u kojoj se širila upotreba novca, njegov oblik i uloga, rasla je i potreba da se tim poslovima bave specijalizovane ustanove - banke i da se oblast bankarskog poslovanja adekvatno reguliše. To je dalo snažan podsticaj razvoju teorije i prakse bankarstva.

Put do savremene banke nije bio ni lak ni jednostavan. Karakterišu ga usponi i padovi, ubrzanja i zastoji, podrška i osporavanje, ali i stalna nastojanja da se bankarski poslovi modernizuju, učine što efikasnijim. U ekonomskoj literaturi1

razlikuje se više faza u razvoju banaka.Prva, početna faza dovodi se u vezu sa pojavom kovanja novca. Vremenski

je bila najduža i obuhvata period od robovlasništva (od VII do V veka pre nove ere) do kraja XIV veka. Za ovu fazu karakteristično je obavljanje najjednostavnijih bankarskih poslova iz grupe menjačkih, transfernih, kreditnih, založnih i dr. Tako su u Vavilonu postojale posebne privatne kuće pod nazivom tezauri, koje su se bavile skladištenjem prehrambenih i drugih proizvoda. Uskladišteni proizvodi mogli su da se daju na pozajmicu uz obavezu vraćanja do sledeće žetve i uz zelenašku kamatu. Za uskladištenu robu izdavane su i priznanice koje vremenom počinju da se koriste kao sredstvo obračuna i plaćanja.

U antičkoj Grčkoj, takođe, razvijaju se menjački (sarafski) poslovi. Bankare toga doba nazivaju trapezari, što potiče od naziva stolova na kojima su obavljali posao (trapeza-klupa, bank, trpeza). U III veku pre nove ere menjački i kreditni poslovi iz Grčke prenose se u Rim, gde dolazi do njihove brze ekspanzije. Bankare starog Rima zvali su argentariusi, što potiče od latinske reči argentum (novac, srebro). Obavljali su depozitne, menjačke i kreditne poslove i bavili se posredovanjem. Njihove poslovne knjige bile su veoma cenjene i mogle su da se koriste pred sudovima kao javne isprave, a njihov ugled i uticaj bio je veoma jak.

Posle pada Rimskog carstva (476 god.) dolazi do zastoja u razvoju bankarskih aktivnosti. Zastoj u obavljanju kreditnih poslova potrajao je i u početnim fazama feudalizma. Bankarske aktivnosti svedene su uglavnom na menjačke poslove. Tek sa ubrzanjem razvoja trgovine dolazi do oživljavanja kreditnih aktivnosti. U međusobnim novčanim obračunima, koji se uglavnom obavljaju na godišnjim sajmovima, menjači koriste menice i praktikuju neku vrstu kliringa za izmirenje međusobnih obaveza i potraživanja.

Za narednu, drugu fazu u razvoju banaka karakteristična je pojava specijalizovanih novčanih ustanova. Prvom bankom u istoriji bankarstva smatra se Kaza di Sant Đorđo, osnovana 1407. godine u Đenovi. U poslovanju banaka tog doba preovlađuju poslovi platnog prometa i nastojanja da se novčane transakcije učine što jednostavnijim.1) Dr Borko Ž. Krstić: «Bankarstvo», Ekonomski fakultet Niš, 2003 god, IV izdanje, Str.3.

Snažan podsticaj razvoju novca i bankarstva dale su promene koje su početkom XVII veka uveli amsterdamski trgovci i bankari. U to vreme je ispoljen problem kvaliteta kovanog novca, što se ogledalo u mogućnosti njegovog falsifikovanja. To se pokušalo rešiti osnivanjem posebne banke u vlasništvu grada i

uvođenjem sistema pensatornog plaćanja – merenja količine metala pri svakom plaćanju. Sa aspekta razvoja banaka i bankarstva u celini, ovom novinom prvi put u praksi dolazi do ostvarivanja ideje da neka državna institucija reguliše ponudu novca. Ceo postupak sastojao se u sledećem : banka prima novac u depozit, meri i utvrđuje količinu čistog metala u novcu i to vodi na računu deponenta. Na taj način obezbeđuje se da učesnici u novčanim transakcijama koriste novac proverenog kvaliteta, o čemu postoji i zvanična potvrda. Ovako formirane depozite, to jest novac, banke su vremenom počele da pozajmljuju uz odgovarajuću kamatu, što je dalo nov podsticaj njihovom poslovanju.

Na početku XVIII veka razvoj banaka ulazi u novu, treću fazu, koju karakteriše osnivanje bankarskih institucija privatnog i javnog (privilegovanog) karaktera i uvođenje novina u njihovom poslovanju. Najznačajnije među njima i sa velikim uticajem na dalji razvoj bankarstva su Bank of England osnovana 1694. godine i Banque Royale osnovana 1716. godine. Njihova uloga i doprinos razvoju bankarstva nisu bili isti, a razvojni put na ilustrativan način pokazuje kako se u bankarskom poslovanju poverenje i ugled veoma teško stiču, a lako i brzo gube.

Visok rejting u bankarstvu Bank of England je uspela da održi više od tri veka. Zahvaljujući stečenom ugledu među bankarima i poslovnim ljudima uopšte, ali i uz odgovarajuću podršku vlasti, Bank of England je u svom poslovanju prva započela odvajanje novčanih oblika od njihove metalne podloge. Uz odobrenje kralja Vilima III Orkanskog osnivači banke upisali su novac za njegove ratne pohode i stekli privilegiju da daju zajmove u novčanicama čiju isplatu u metalu je garantovao kralj. Među značajne aktivnosti ove banke spada i regulisanje kreiranja novca koje su vršile druge, uglavnom, manje banke. Ona je to činila putem uticaja na visinu zajmova i kretanje rezervi plemenitih metala. U XVIII veku u Engleskoj je važilo pravilo da odobreni zajmovi u banknotama moraju biti pokriveni rezervama plemenitih metala – zlata i srebra. U sklopu redovnog bankarskog poslovanja, kad bi došla u posed tih banknota, Bank of England ih je podnosila bankama - emitentima radi konvertovanja u zlato ili srebro i tako uvećavala svoje rezerve. Pored toga, u slučajevima izrazitije kreditne ekspanzije drugih, komercijalnih banaka, praktikovala je da neke svoje ranije odobrene kredite proglasi dospelim, što je za dužnike značilo dodatnu obavezu vraćanja zajmova, a za njihove banke transfer metalnih rezervi u trezor Bank of England. Smanjenje rezervi zlata i srebra u posedu tih banaka automatski je dovodilo do smanjenja njihovog kreditnog potencijala, odnosno manjeg kreiranja depozita i novca. U savremenom bankarskom poslovanju ta finansijska operacija naziva se ''politika otvorenog tržišta''. Popunu svojih rezervi zlata i srebra komercijalne banke su mogle da obave uzimanjem kredita od Bank of England, uz kamatnu stopu koja se formirala prema postavljenim ciljevima monetarne politike. Ova banka je vremenom stekla monopolski položaj u emitovanju novčanica, najpre u Londonu, a zatim i u celoj Engleskoj.

S druge strane, prilikom osnivanja Banque Royale, dobijanje dozvole za rad bilo je uslovljeno preuzimanjem dugova Krune. Obaveze Krune prema poveriocima isplaćivane su obveznicama banke sa pokrićem u zlatu i srebru. Poslovanje banke

se ubrzo orijentiše na aktivnosti tzv. Indijske kompanije, koju je 1717. godine osnovao idejni tvorac banke John Law. Ta povezanost se ogledala i u činjenici da je kao pokriće za emitovane obveznice, pored zlata i srebra, poslužila i aktiva ove kompanije, koju su sačinjavala velika geografska područja. Prilikom emisije obveznica preteralo se. Ukupna vrednost emitovanih obveznica je znatno premašivala sve rezerve zlata i srebra u celoj Francuskoj, tako da su imaoci obveznica raspolagali papirima koji nisu imali realno pokriće. Pokazalo se, takođe, da se i dodatna garancija, koju je predstavljala imovina kompanije, više bazirala na obećanjima nego na stvarnim rudnim rezervama, što je bilanse banke činilo problematičnim. Tvrdilo se da kompanija raspolaže ogromnim rezervama zlata i srebra i da ima veoma povoljnu perspektivu.

Privučeni tim i takvim tvrdnjama, koje nisu mogle da se provere, osetno je poraslo interesovanje za kupovinu akcija te kompanije. Akcije banke i Indijske kompanije kupovali su i vladini poverioci nakon što bi naplatili dobijene obveznice. Ovako prikupljena novčana sredstva davana su na zajam državi, a zatim su usledile nove emisije obveznica, koje su ulagane u kupovinu akcija kompanije.Tako se formirao svojevrsni krug u kojem su vršene novčane transakcije bez pokrića u plemenitim metalima. Čim se pojavila sumnja u postojanje pokrića usledio je masovan pritisak da se izvrši pretvaranje i naplata u zlatu i srebru, što nije bilo ostvarivo. Po logici bankarskog poslovanja poverenje u banku je počelo ubrzano da opada, da bi potom i definitivno bilo izgubljeno, banka je bankrotirala, a s njom i veliki broj vlasnika obveznica.

U ekonomskoj literaturi smatra se da su početkom XIX veka banke ušle u četvrtu fazu razvoja. Njihov status i oblik se menja, a uloga i značaj povećavaju. Banke se osnivaju kao akcionarska ili komanditna društva i taj oblik uz odgovarajuća poboljšanja, modernizaciju, prilagođavanja, zadržavaju sve do savremenog doba. U toj fazi, za razvoj bankarstva počinju sve više da se interesuju naučni instituti, istraživački centri i sl. Sa naučnog stanovišta tretiraju se i analiziraju glavni aspekti položaja i uloge bankarskog sektora, uočavaju određene zakonitosti u obavljanju bankarskih aktivnosti. Ubrzanje industrijskog razvoja, praćeno sa procesima koncentracije kapitala i ekspanzijom međunarodnih robnih i finansijskih tokova, utiče na jačanje pozicije banaka u ukupnom razvoju privrede i društva.

Među ukratko opisanim fazama razvoja banaka postoje značajne sličnosti i razlike. Za prve dve faze karakteristično je potpuno pokriće emitovanih novčanica rezervama plemenitih metala – zlata i srebra, dok za druge dve faze to nije slučaj. Prve dve faze baziraju na tzv. ''currency theory'', a druge dve teorijsko objašnjenje nalaze u ''banking theory''.

Prema ''currency theory'' bankarsko poslovanje obavlja se novcem za koji je obezbeđeno potpuno (100%) pokriće emitovanih novčanica rezervama u plemenitim metalima. Sa porastom moći i uticaja poslovnih banaka u praksi je dolazilo do odstupanja od tog principa. Umesto materijalnog pokrića težište se stavlja na poverenje u novac i banke, što utire put pojavi novih teorijskih shvatanja i afirmaciji

''banking theory''. Zastupnici ove teorije smatraju da je emisija novčanica kao i svaki drugi posao i da pod određenim uslovima ne predstavlja stvaranje novca.

Razlike u kvalitetu emitovanog novca su ogromne i evidentne. Sa pojavom novčanica bez pokrića u plemenitim metalima naročito je aktuelizovano pitanje poverenja, kao jedan od najvažnijih stubova bankarskog poslovanja. Aktom osnivanja, banka stiče određeni obim zakonskih ovlašćenja, a od njenih daljih poslovnih poteza i ponašanja, uspeha i neuspeha, odnosa prema komitentima, zavisi stepen poverenja i rejting u poslovnom svetu. Svoju tržišnu poziciju najvećim delom kreira sama banka.

U savremenim uslovima, dakle, priroda novca je bitno promenjena. Zamenljivost za zlato ili srebro su definitivno napušteni, novac ima funkciju zakonskog sredstva plaćanja, čija kupovna snaga se formira na bazi odnosa njegove količine u opticaju i vrednosti društvenog proizvoda, ili u dinamičkom smislu iz odnosa porasta novčane mase i ostvarenog društvenog proizvoda u posmatranom periodu. Evoluirao je i problem poverenja. Ne odnosi se više na metalno pokriće emitovanog novca, već se tiče stabilnosti njegove kupovne snage. To je unelo nove dimenzije u poslovanje i ulogu banaka u razvoju privrede, posebno u delu funkcionisanja bankarsko - finansijskog sistema i očuvanja stabilnosti novca.

Banke su ključne institucije finansijskog sistema u svakoj zemlji. Sadržina i način obavljanja bankarskih poslova vremenom su pretrpeli duboke promene. U početku, banke su imale karakter univerzalnih finansijskih institucija. Za svoje komitente one su obavljale sve vrste bankarskih poslova, što je bilo uslovljeno dostignutim stepenom društvenog i ekonomskog razvoja i relativno malim obimom aktivnosti bančinih komitenata.

Sa daljim ekonomskim napretkom, koji je obeležen ubrzanjem razvoja industrije i trgovine, stvaraju se uslovi za jačanje procesa specijalizacije u bankarstvu. Nastaju specijalizovane bankarske ustanove sa težištem rada na pojedine sektore, grane privrede ili vrstu posla. Savremene tendencije u ovoj oblasti su, međutim, u znaku povratka razvoju univerzalnog tipa banke, što se prvenstveno dovodi u vezu sa intenziviranjem globalističkih procesa u svetu.

Etimološki, pojam ''banka'' potiče od latinske reči b a n c o, koja označava klupu (tezgu), odnosno šalter u savremenom smislu reči, postavljenu na ulici, trgu, sajmu ili drugom pogodnom mestu da se na njoj izvrši razmena različitih valuta, ili obave transakcije plaćanja po osnovu trgovinskih aranžmana.

Stručna literatura iz oblasti bankarstva je veoma obimna. U njoj, međutim, nema jedinstvene definicije banke, ni jedinstvenog kriterijuma za razvrstavanje banaka. Tome je u mnogome doprinela složenost, važnost, dinamičnost, pa i specifičan karakter poslova koji se obavljaju u bankama. Kod razvrstavanja, kriterijumi se, uglavnom, kombinuju, a kod definicija razlike se pojavljuju u zavisnosti sa kog stanovišta se tumači suština i smisao bankarskog posla.

Pokušaji definisanja pojma banke nose pečat vremena i uslova u kojima su nastali. U literaturi se pojavljuju brojne definicije banke: a) sa funkcionalnog aspekta, b) uz uvažavanje organizacionih principa, c) kao privredno preduzeće posebne

vrste, d) kao ustanova i preduzeće koje se profesionalno bavi uzimanjem kredita, e) kao proizvođač - fabrikant novca, f) kao institucija javnog karaktera, g) kao društvena finansijska institucija, h) kao multifunkcionalni, multiorganizovani i multiadaptabilni poslovni sistem, i) kao institucija visokih inovativnih sposobnosti i dr.

Polazeći od sadržine rada, pozicije i uloge u privredi, najvažnije odrednice pojma i definicije banke2 , u najkraćem, su : 1) banka je samostalni privredni i tržišni subjekt 2) banka je preduzeće sui generis3) banka se zasniva na prenetim ovlašćenjima i poverenju4) banka ima posredničku ulogu u transferisanju sredstava između finansijski

suficitnih i deficitnih transaktora5) banka obavlja sve depozitne, kreditne i novčane transakcije svojih komitenata,

pri čemu se odvija sekundarna emisija novca6) banka obavlja svoje funkcije profesionalno, organizovano i adaptabilno7) kroz poslovanje banke se efektuiraju prednosti ili nedostaci mikroekonomije

same banke, kao i doprinos banke kvalitetu makroekonomije kao celine

Delatnost banke je veoma složena i raznovrsna. Sastoji se od velikog broja radnji i aktivnosti, postupaka i operacija, brzih reakcija i analitičkih poteza. Stoga samo jedan kriterijum nije dovoljan da bi se banka svrstala u određenu grupu istovrsnih organizacija. Da bi se napravila podela koja u najvećoj meri odražava realnost neophodno je uzeti u obzir više kriterijuma.

U tom smislu, najčešće se uzimaju sledeći kriterijumi3 : 1) ročnost poslova, 2) sektor privrede ili grana iz koje potiču osnivači ili u koje banka pretežno usmerava sredstva 3) teritorija koju pokriva banka.

U praksi se veoma često podela banaka vrši prema vrsti izvora sredstava, njihovom karakteru i načinu upotrebe. Po tom osnovu banke se dele na4 : 1) emisione ili centralne banke, 2) depozitne, 3) investicione, 4) poslovne 5) univerzalne, 6) ostale.

2) Dr Borko Ž. Krstić: «Bankarstvo», Ekonomski fakultet Niš, 2003 god, IV izdanje, str.13 3) Isto str. 454) Isto str. 46

III. POJAM I DEFINICIJA BANAKA

Bankarstvo kao posebna naučna disciplina bavi se istraživanjima uloge, značaja i poslovanja banaka kao finansijskih institucija. Ipak, na bazi onog što se nalazi u obimnoj literaturi iz ove oblasti, ne bi se moglo reći da postoji univerzalna definicija banke. Takođe, formulisanje sveobuhvatne i unificirane definicije banke otežava složenost i raznovrsnost poslova i funkcija banke. U stvari, kako su se menjale funkcije banke, menjale su se i definicije. U zavisnosti od toga na kojim premisama se baziraju pristupi ovoj temi i definicije su se menjale. Polazeći od činjenice da su prve banke obrtale velike količine metalnog novca različite težine

i finoće, banke su u to vreme definisane kao organizacije koje se bave razmenom novca. Sa razvojem trgovine i banke su sticale nove funkcije, pa su ih tretirali kao institucije za obavljanje pklatnog prometa. Sa pojavom kapitalizma i intenziviranjem razvoja industrije i spoljne trgovine banke postaju kreditne institucije. Zajedničko je za mnoge definicije banke je da se radi o instituciji čija je osnovna delatnost uzimanje i davanje kredita i posredovanje u novčanim plaćanjima.Pri definisanju pojma banke pristupa se sa stanovišta njenih funkcija ili modela organizacije. U prvim definicijama banke preovlađuju funkcionalni kriterijumi. Banka se smatra preduzećem čije funkcije su rezultat društvene podele rada. U poređenju sa klasičnim preduzećem, banka obavlja posredničke poslove između onih koji imaju viškove novčanih sredstava i onih koji su deficitarni.I prema postulatima organizacione teorije banka se definiše kao preduzeće, čiji je primarni cilj maksimiranje profita na uloženi kapital. U tu svrhu banka putem organizacionih inovacija postiže ekonomisanje troškovima i bolju alokaciju resursa. U bankarskoj teoriji rasprostranjen je pristup koji banku tretiraju kao privredno preduzeće sui generis, a njeno pojmovno određenje izvodi na bazi razlika i sličnosti u odnosu na «obično» preduzeće i druge finansijske institucije.(*) – Bankarstvo, str.8. Sličnosti se ogledaju u činjenici da je i banka, kao i preduzeće, samostalan privredni i tržišni subjekt, imaju identičan cilj – maksimiranje profita, posluju po istim principima. Specifičnosti položaja i poslovanja banke utiču i na modifikovanu primenu tih principa. Banka ostvaruje profit uz strogi nadzor društva, jer posluje tuđim sredstvima. Za razliku od preduzeća koja profit stiču po osnovu ulaganja, banka zarađuje na razlici u kamatama. Banka se od preduzeća razlikuje i po tome što se bavi posredovanjem u sferi kreditiranja, odnosno primanjem i davanjem novčanih sredstava.«Savremene definicije pojma banke imaju za osnov teoriju javnog karaktera banke»(*) str 10 – Bank. Poslovanje banke ne determinišu samo interesi vlasnika, već i nacionalna privreda ima razloge i motive da u tome učestvuje. U tom kontekstu postoje određena ograničenja poslovanja banaka sa aspekta javnog interesa, koja se ostvaruju kroz nadzornu i kontrolnu funkciju centralne banke. Razvoj tržišnih odnosa, funkcionalne inovacije, organizaciona usavršavanja, procesi tehnološke i informatičke modernizacije učinili su banku društvenom finansijskom institucijom, za čije osnivanje se koriste strožiji uslovi, a poslovanje podleže oštroj kontroli. Za poslovanje savremene banke važe neki opšti principi (*) str. 12. Bank / original Dr Živojin Rakočević Preduzeće i novac u tranziciji, Politička ekonomija i savremeno društvo, Ekonomski fakultete, beograd, 1994, str. 204./1.što su elektronski opremljenije, banke naplaćuju veće provizije, 2. što je brži prenos podataka, to je duža i komplikovanija kontrola boniteta i banke i njenih komitenata; 3. ukoliko su češća knjiženja, povećavaju se i one najmanje bankarske provizije, a ukoliko su ređa knjiženja veći su paušali i, najzad 4. ukoliko imate manje sredstava na računu, elektronska knjiženja će vas više koštati.

« banku bi smo definisali kao specifični privredni i tržišni subjekt, sui generis preduzeće, koje na bazi prenetih ovlašćenja i poverenja posreduje u transferisanju tuđih sredstava, pre svega na kreditnoj osnovi, obavljajući sve depozitne, kreditne i novčane transakcije između finansijski suficitnih i finansijski deficitnih transaktora, vršeći pri tome, sekundarnu emisiju novca uz ispoljavanje visokog stepena profesionalnosti, organizovanosti i adaptabilnosti na promene u društveno-ekonomskom okruženju, što neposredno doprinosi maksimizaciji efekata sopstvene mikroekonomije, i posredno utiče na optimizaciju korišćenja uvek relativno oskudnih finansijskih resursa na nivou makro sistema.».

IV. FUNKCIJE I DELATNOST BANAKA1. Osnovne grupe i vrste bankarskih poslova /MT- str. 57/

Poslovi koje obavljaju banke mogu se podeliti u nekoliko osnovnih grupa i to: pasivni bankarski poslovi, aktivni bankarski poslovi neutralni (komisioni) bankarski poslovi, sopstveni bankarski poslovi i poslovi banaka kao organa državne uprave.Pasivni bankarski poslovi obuhvataju onu grupu poslova u kojima se banke pojavljuju kao dužnici. Preko tih poslova banke prikupljaju novčana sredstva za koja po pravilu plaćaju odgovarajuću kamatu. Ovu grupu poslova sačinjavaju: depozitni poslovi, međubankarski zajmovi, specijalni poslovi, eskontni poslovi, reeskontni poslovi, relombardni poslovi, poslovi emitovanja obveznica i sl.Aktivni bankarski poslovi su oni poslovi u kojima su banke poverioci.. To su svi oni poslovi putem kojih banke u vidu raznovrsnih kredita plasiraju prikupljena i slobodna novčana sredstva naplaćujući na njih odgovarajuću kamatu. U poslovanju banaka prema tome pojavljuju se dve vrste kamata, jedna koju one plaćaju na prikupljena sredstva, dakle pasivna kamatna stopa i druga koju naplaćuju na date kredite tj aktivna kamatna stopa. Između ovih stopa postoji razlika u visini, pasivna je manja , a aktivna veća. Iz te razlike formira se prihod banaka.Neutralni(komisioni) bankarski poslovi. U ovu grupu poslova ubrajaju se oni poslovi u kojima se banke ne pojavljuju ni kao dužnici ni kao poverioci, već u ulozi komisionara. – posrednika. Tu spadaju poslovi platnog prometa, komisioni poslovi, poslovi isplate i naplate, -inkaso poslovi- izdavanje kreditnih pisama otvaranje akreditiva, devizni i valutni poslovi poslovi primanja zaloga. Za obavljanje neutralnih poslova banke naplaćuju određenu naknadu, proviziju. ŠProvizija se obično obračunava u procentima /promilima od vrednosti obavljenog posla. U određenim slučajevima za obavljanje ovih poslova banka naplaćuje i posebne troškove ukoliko je sam posao skopčan sa znatnim efektivnim izdacima – troškovima banke.Sopstveni bankarski poslovi . Upraksi nekih banaka je dapreduzimaju po sopstvenoj inicijativi i za svoj račun određene poslove. To su najčešće učešće, ortakluk, arbitražni poslovi. Tako banke učestvuju u posebnim aranžmanima finansiranja delatnosti preduzeća, sa kamatom ili bez kamate, ali sa učešćem u

zaradi. U tom slučaju banka ulazi u zajednički posao sa preduzećem u realizaciji određenog poslovnog aranžmana.Uobičajena su tri kriterijuma za grupisanje bankarskih poslova i to(*) str 351 Bank 1. bilansni kriterijum, 2. funkcionalni kriterijum, 3. vremenski kriterijum (ročnost). Prema bilansnom kriterijumu bankarski poslovi mogu biti pasivni aktivni i neutralni.Sa stanovišta funkcionalnog kriterijuma bankarski poslovi se dele 1. poslove mobilizacije i koncentracije sredstava 2. kreditne poslove, 3 komisione, 4. vlastite. Vremenska analiza strukture bankarskih poslova deli ih na 1. kratkoročne, 2. srednjoročne i 3. dugoročne.Kombinacijom ovih kriterijuma moguće je formirati grupe poslova koje objedinjuju istovremeno njihovu bilansnu komponentu, vremensku dimenziju i funkcionalnu sadržinu. ( str. 351) U tom smislu poslovi koje obavljaju banke dele se na 1. pasivne poslove – kratkoročne i dugoročne 2. aktivni poslovi - kratkoročni i dugoročni 3. neutralni poslovi - krakoročni i dugoročni 4. vlstiti – kratkoročni i dugoročni poslovi. Pri tom sve ove vrste poslova vezuju se i proizilazre iz poslova posredovanja između suficitnih i deficitnih transaktora. Pasivni bankarski poslovi

Bankarki depozitiPoslovne banke svoj kreditni potencijal formiraju na osnovu depozita. Pod depozitima se podrazumevaju sva sredstva koja su koncentrisana na računima poslovne banke. To su ulozi na štednju građana, sredstva na tekućim računima fondova privrednih organizacija, sredstva dpz i dr. S obzirom na poreklo, depoziti se dele na originalne i derivativne ili izvedene. Pod originalnim depozitima podrazumevaju se oni depoziti : štedni ulozi građana, sredstva na računima preduzeća i sl. U izvedene depozite svrstavaju se sva sredstva koja potiču iz odobrenih kredita banaka ili centralne, emisione banke.Uloga i funkcije banke realizuju se putem bankarskog mehanizma, koji obuhvata i instrumente i tokove unutar banke i na makro planu, a tiču se posredovanja banke u finansijskim transakcijama.Sastavni delovi bankarskog mehanizma su (*) – str. 219 Bank.) 1. banka je preduzeće sui generis; 2. banka posluje novgem kao specifičnom robom: 3. banka je najznačajnija intermedijarna finansijska institucija; 4. banka posluje na bazi dfelegiranih ovlašćenja; 5. banka trguje dugovanjima i potraživanjima 6. u obavljanju svojih aktivnosti banka preuzima rizik 7. banka koristi leveridž efekat; 8. banka vrši sekundarnu emisiju novca i 9. specifičnost principa bankarskog poslovanja. Finansijski suficiti i deficiti su primarni uslov postojanja banaka i glavna odrednica njene posredničke funkcije. Posrednička funkcija banke ima dva aspekta monetarni i nemonetarni. Monetarna ili novčana funkcija sastoji se u emitovanju žiralnog novca i posredovanju u plaćanjima tim novcem, odnosno učešću u sekundarnoj emisiji novca, a nemonetarna ispoljava u posredovanju u transferu finansijskih viškova (štednja). Obe funkcije su tesno povezane i međusobno se dopunjuju. U okviru monetarne funkcije banke pružaju komitentima transakcione i računovodstvene usluge, a u okviru druge vrše ulogu portfolio menadžera.

Tržište kapitala (ŽR)Banke su kvantitativno i kvalitativno najbrojniji i najvažniji učesnici na tržištu kapitala u ulozi posrednika. Na tržištu kapitala banke se mogu pojaviti u više uloga (str 99)

1 u ulozi investitora, plasirajući sopstveni kapital u svoje ime i za svoj račun,2. u ulozi korisnika, uzimajući kapital od investitora u svoje ime i za

svoj račun,3. komisionara, plasirajući kapital investitora u svoje ime a za njegov

račun ili mobilišući kapital za korisnika u svoje ime a za njegov račun

4. čistog posrednika obavljajući sve transakcije na tržištu kapitala u ime i za račun investitora, odnosno korisnika kapitala.

U razvijenim zemljama tržišne privrede banke zauzimaju centralno mesto na tržištu kapiatala.. Njihovo učešće kreće se između 40% i 90%.Na tržištima kapitala u svetu banke se pojavljuju u različitim organizacionim oblicima. U nekim zemljama radi se o bankama koje su posebno osnovane i specijalizovane za te poslove, u drugim su to posebni organizacioni delovi banaka koji su specijalizovani za operacije na tržištu kapitala, a u trećim zemljama su to banke univerzalnog tipa koje obavljaju sve bankarske poslove, pa i one na tržištu kapitala.Prema kriterijumu načina njihovog organizovanja i uloge na tržištu kapitala sve banke kao učesnice dele se na : depozitne ili komercijalne banke, investicione banke, hipotekarne banke i univerzalne banke.Depozitne banke, sa stanovišta uloge na tržištu kapitala karakteriše specifična struktura bilansne pasive koja je većim delom, a u nekim slučajevima i u celini kratkoročnog karaktera. S obzirom da se za kapital vezuje dugoročnost, uloga ove vrste banaka se ispoljava kroz transformaciju novca u kapital, što je njihov prioritetan zadatak. Osnovna uloga depozitnih banaka na tržištu kapitala ogleda se u njihovoj sposobnosti da transformišu novac u kapital.Investicione banke su po obimu kapitala su najsnažniji i najmoćniji učesnici na tržištu kapitala. Pasivu investicionih banaka većim delom čini kapital, sa velikim udelom sopstvenog kapitala.Hipotekarne banke su najtipičniji predstavnik specijalizovanog bankarskog posrednika koji igra važnu ulogu na tržištu kapitala. Povoljna usklađenost ročne strukture izvora i plasmana ove banke svrstava u značajne stabilizirajuće faktore tržišta kapitala. Hipotekarne banke, kao i druge, na tržištu kapitala mogu se pojaviti u ulozi investitora, korisnika, komisionara i čistog posrednika. Hipotekarne banke razlikuju se od ostalih po tome što su njihovi ukupni plasmani pokriveni hipotekom na nekretnine i što je celina ili najveći deo tih plasmana refinansiran emisijom založnica i to u principu na iste uslove i pod istim uslovima. Univerzalne banke su8 najzastupljenije banke u organizovanju bankarskog sektora Ove banke su organizovane na način da koriste sve prednosti depozitnih i investicionih banaka.

Monetarni i fiskalni menadžment/ Funkcionisanje bankarskog sistema. (str 207) Zahvaljujući sposobnosti da stvaraju novac kreiranjem depozita banke su vremenom dobijale sve aktivniju ulogu u privrednim procesima. «bankarski novac u obliku depozita, kao obaveza bankarskog prema nebankarskom sektoru, podrazumeva obavezu banke da po nalogu svojih komitenata reguliše njihove međusobne dušničko-poverilačke odnose. (str 207) konkretnije, po nalogu komitenta – kupca banka smanjuje njegov depozit z korist komitenta – prodavca u visini njihovog potraživanja. U bilansu banke se to manifestuje kao smanjenje depozita komitenta – kupca, uz istovremeno povećanje depozita komitenta – prodavca, pod uslovom da svoje poslovanje obavljaju u okviru iste banke. U tom slučaju ne dolazi do promene ukupnog nivoa aktive i pasive banke.U slučaju da su kupac i prodavac komitenti različitih banaka, to će uticati na promene u ukupnoj aktivi i pasivi njihovih banaka.Novčano tržište se definiše kao ukupnost novčanih transakcija proisteklih iz odnosa ponude i tražnje kratkoročnih slobodnih finansijskih sredstava. Posredstvom novčanog tržišta banke realizuju svoje funkcije obavljanja platnog prometa i pospešivanja proizvodnje, prometa i usluga. Obavljajući ove funkcije banke su u poziciji fa posredtvom novčanog tržišta vrše: 1. ročnu i sektorsku transformaciju sredstava; 2. da ostvaruje dodatne prihode i 3. da koriste informacije sa novčanog tržišta. (Života Ristić: Tržište novca, Beograd, 1990, str. 70-72.) Transformacija kratkoročnih izvora u plasmane sa dužim rokom u odnosu na rok mobilisanja slobodnih sredstava vrši se odobravanjem kredita sa dužim rokovima dospeća u odnosu na rokove na koje je primila depozite.Tržište kapitala je specijalizovano finansijsko tržište koje omogućuje transakcije dugoročnim novčanim sredstvima (kapitalom) i dugoročnim hartijama od vrednosti.

VRSTE BANAKA.

Kao što Ne postoji jedinstvena definicija banke. Nema ni jedinstvenog kriterijuma za podelu banaka, već se koristi više njih koji se kombinuju. Najčešći kriterijumi su (*) – str 45 Bank.) su: 1. ročnost bankarskih poslova (komercijalne banke – kratkoročni poslovi, investicione banke – dugoročni poslovi), 2. privredna oblast ili grana iz koje potiču preduzeća osnivači banke (industrijske banke, poljoprivredne banke, trgovačke banke, spoljnotrgovinske banke) 3. veličina teritorije koju pokriva neka banka (lokalna, regionalna, naciobnalna banka.Najstarije banke bile su univerzalnog tipa, jer su za svoje komitente obavljale sve vrste bankarskih poslova. To je odgovaralo tadašnjem niskom stepenu ekonomskog razvoja i malom obimu aktivnosti komitenata banke. Sa ubrzanjem razvoja i pod uticajem procesa koncentracije i centralizacije u proizvodnji i prometu dolazi i do spaecijalizacije u bankarskom poslovanju i pojave drugih vrsta banaka.Aktuele razvojne procese u svetu obeležene globalizacijom proizvodnje, prometa i finansija doprinose jačanju procesa ponovne univerzalizacije banaka.

Pri klasifikaciji banaka kao najvažniji kriterijum uzima se vrsta izvora i priroda sredstava, kao i način njihovog plasmana i upotrebe. U tom kontekstu banke se dele na (*) str 46 Bank. 1. emisione ili centralne banke, 2 depozitne, 3. investicione 4. poslovne. 5. univerzalne i 6. ostale banke. DEPOZITNE BANKE. U poslovanju depozitnih banaka preovlađuju kratkoročni izvori sredstava i plasmani na kratak rok. Depozitne ili komercijalne banke pretežno finansiraju robni promet i zalihe u privredi kao i kupovinu trajnih i potrošnih dobara od strane stanovništva. Ove banke imaju razgranatu mrežu filijala, ekspozitura, šaltera kojim pokrivaju teritoriju. Za poslovanje komercijalnih banaka karakteristično je da se vrši ročna transformacija kratkoročnih depozita pasive (likvidnijih) u dugoročne aktive (manje likvidne), što se može odraziti na njihovu likvidnost.Posebnu karakteristiku komercijalnih banaka ogleda se u njenoj dvostrukoj ulozi (*) – str. 61. Bank.) 1. kao institucija monetarnog sistema i 2. kao nemonetarna finansijska institucija. Kao monetarna institucija komercijalna banka drži transakcione depozite preduzeća i građana, koji su osnova obavljanja platnog prometa. Novčana sredstva na tim računima su deo kreditnog potencijala za odobravanje kratkoročnih kredita građanima i učesnicima u platnom prometu. Centralna banka sprovodi mere kontrole tokova ovih sredstava.Komercijalne banke svojom aktivnosšću bave se i prikupljanjem nemonetarnih depozita (štedni i oročeni depoziti), koji su osnova za odobravanje srednjoročnih zajmova privredi i potrošačkih kredita stanovništvu U savremenom bankarstvu jačaju tendencije smanjivanja razlika između pojedinih vrsta banaka, koje utiču i na menjanje funkcija komercijalnih banaka. Dolazi do pomeranja plasmana i u oblast investicija, razume se pod profitabilnim uslovima.INVESTICIONE BANKE. Za razliku od komercijalnih banaka, investicione banke mobilišu novčana sredstva na srednji i na dugi rok. Svoj finansijski potencijal ove banke formiraju na bazi emitovanja dugoročnih hartija od vrednosti. Ta sredstva plasiraju se u poljoprivredu, industriju, za stambenu izgradnju, u infrastrukturu sa dužim rokom vraćanja.Najstariji organizacioni oblik investicionih banaka su hipotekarne banke, čiji plasmani su obezbeđeni hipotekama na nekretnine. U slučaju da dužnik ne vrati kredit o roku banka je u poziciji da prodajom imovine uzete u hipoteku naplati svoje potraživanja.Osnovne funkcije investicione banke ispoljavaju se kroz njenu posredničko-distributivnu funkciju, stručno-savetodavnu i kroz preuzimanje rizika emisija.Distribuciju emitovanih hartija od vrednosti investiciona banka vrši na posredan i neposredan način.(str. 65) U prvom slučaju investiciona banka obavlja veletrgovinsku funkciju tako što emitovane hartije od vrednosti ustustupa dilerima, koji vrše njihovu prodaju. U drugom slučaju investiciona banka obavlja plasman hartija od vrednosti preko svoje mreže filijala.Investicione banke su kadrovski i tehnički osposobljene za pružanje saveta i pomoći u postupku pripreme i emitovanja hartija od vrednosti. To podrazumeva izradu studija za ocenu poslovnih performansi preduzeća - emitenta, izbor vrste i načina emisije hartija od vrednosti, animiranje tržišta i sl.

Dajući emitentu garancije ukupne cene emisije investiciona banka vrši preuzimanje rizika emisije.. U suštini, investiciona banka otkupljuje od preduzeća – emitenta celokupnu emisiju hartija od vrednosti po unapred dogovorenoj ceni, koja je po pravilu, niža od one po kojoj se vrši njihova konačna prodaja. Preuzimanje emisije vrši se na više načina i u različitom obimu, kao što su: (str. 65 Bank.) 1. banka otkupljuje čitavu emisiju i preuzima rizik, 2. banka preuzima emisiju uz obavezu da otkupi samo onaj njen deo koji ne bude prodat. Ovo se dešava u slučajevima dodatnih emisija akcija namenjenih postojećim akcionarima. 3. banka preuzima samo emisiju hartija od vrednosti, u ulozi agenta, bez preuzimanja rizika. Prihod banke formira se na bazi razlike u ceni emitovanih hartija od vrednosti.POSLOVNE BANKE. Pod ovim nazivom osnivane su bankarske institucije u bankarskim sistemima gde nije bio razvijen oblik komercijalne nbanke u čistom obliku.. Vremenom, ove banke su se svojom deletnošću, organizacijom rada i funkcijama približavale komercijalnim bankama i postepeno istiskivane iz strukture bankarskog sektora. Finansijski potencijal poslovnih banaka formirao se pretežno iz sopstvenih finansijskih izvora. U poslovnoj aktivnosti ovih banaka primat se daje sopstvenim poslovima u osnivanju i proširenju svojih preduzeća i povećanje učešća u drugim preduzećima. U početku je čak ovim bankama bilo zakonom da se bave prikupljanjem depozita po viđenju zbog višeg stepena neizvesnosti i rizika. U razvoju ovih banaka jačale su tendencije približavanja pa i prerastanja u komercijalni tip banke. Poslovne banke organizovane su kao akcionarska društva u čijoj delatnosti su zastupljeni kratkoročni i dugoročni poslovi. UNIVERZALNE BANKE U istorijskom smislu univerzalne banke su prvi organizacioni oblik banaka. Ono što ove banke izdvaja u poseban tip bankarskih institucija je, pre svega, visok stepen disperzije aktivnih i pasivnih bankarskih poslova. U početku, ove banke su osnivane s ciljem da komitentima mogu ponuditi sve vrste bankarskih usluga. Strukturu bilansa ovih banaka karakteriše dominirajući udeo depozita na strani izvora i kratkoročni krediti u plasmanima. Da bi obezbedili i dugoročne izvore kreditiranja univerzalne banke pribegavaju kreiranju sopstvenih hartija od vrednosti. (obveznica). S obzirom na organizacionu strukturu, tehničke uslove i kadrovski potencijal ove banke su u poziciji da komitentima ponude veoma široku lepezu bankarskih usluga, koje ponekad mogu biti i nefinansijske.U bankarskoj teoriji prisutna su sporenja u vezi sa mestom, ulogom i funkcijama univerzalne banke, posebno iz ugla komparacije njenih vrednosti sa specijalizovanim tipom banaka. Te dileme u teoriji bankarstva ispoljavaju se u ravni niza dilema vezanih za uticaj banke na povećanje rizika finansijske nestabilnosti, doprinosa ekonomskom razvoju, da li univerzalne banke potiskuju druge finansijske institucije, da li stvaraju nezdravu koncentraciju moći. Ograničavaju izbor komitenata, mogu li dati nepristrasan investicioni savet (*) str. 68 Bank) Objektivna analiza tih aspekata položaja i tendencija razvoja univerzalnih banaka sugerišu da u savremenim tržišnim uslovima ima mesta za aktivnost bankarskih institucija različitog tipa i oblika organizovanja, a tržište će

valorizovati doprinos svake od njih. Postojanje univerzalnih banaka ne znači da nema mesta i za specijalizovane banke.OSTALE VRSTE BANAKA. Radi se o dosta heterogenoj grupi bankarskih institucija, koje imaju specifične oblasti delovanja ali ne obavljanu i specifične poslove. Prema kriterijumu privredne oblasti ili grane mogu biti industrijske, poljoprivredne, zanatske , trgovinske, izvozno-uvozne i sl. Prema teritoriji na kojoj se odigrava njena aktivnost mogu biti lokalne (komunalne) federalne, regionalne, nacionalne. Sa stanovišta tipa vlasništva banke se dele na privatne državne, mešovite. Svaka od ovih vrsta banaka mogla bi se svrstati u jednu od osnovnih grupa.

Dželetović

Banke su aktivne učesnice na finansijskom tržištu. “Banka je institucija koja prikuplja slobodna novčana sredstva (depozite), odobrava kredite i obezbeđuje transakcioni novac (plaćanje)” – str. 41.Iz ovakve strukture poslova proizilazi da banke obavljaju posredničku funkciju i u tom poslu preuzima kompletan rizik.Kao depozitne finansijske institucije banke se bave prikupljanjem novčanih depozita u različitom obliku Iito: po viđenju, po osnovu tekućih i žiro računa, oročenih sredstava, štednih uloga i dr.Prikupljanjem novčanih sredstava banka se bavi s ciljem da ih plasira u obliku kredita za različite namene i sa različitim rokom vraćanja. Poslovi koje banka obavlja u vezi sa plasiranjem sredstava svrstavaju se u tri osnovne grupe (str. 42) - individualno bankarstvo

- institucionalno bankarstvo i - globalno bankarstvo.

Individualno bankarstvo obuhvata poslove sa stanovništvom, hipotekarne poslove, poslove sa kreditnim karticama, kreditiranje kupovine potrošnih dobara i druge usluge stanovništvu.Institucionalno bankarstvo se odnosi na poslove nefinansijskih organizacija, finansijskih organizacija i državnih agencija.Globalno bankarstvo podrazumeva veliki broj aktivnih i pasivnih bankarskih poslova, kao što su: poslovno finansiranje, investiranje u hartije od vrednosti, poslovi na tržištu kapitala, poslovi na deviznom tržištu, poslovi na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti i sl.Ne obavljaju sve banke iste poslove. Neke daju prednost određenoj grupi poslova, druge su specijalizovane samo za bankarske usluge određenog tipa, treće opet favorizuju neku izabranu vrstu poslova itd. Podelu banaka moguće je vršiti primenom različitih kriterijuma. Sa stanovišta kreiranja i trgovine finansijskim instrumentima banke se dele na: univerzalne, komercijalne i investicione. Univerzalne banke su tradicionalni oblik organizovanja banaka. Iz samog naziva proizilazi da ove banke nude širok spektar usluga stanovništvu i privredi. Delokrug rada univerzalnih banaka obuhvata: transakcije sa hartijama od vrednosti u tuđe ime i za tuđ račun, prodaja osiguranja, kupovina akcija,

garancije pri emisiji hartija od vrednosti, poslovi hipotekarnog bankarstva, portfolio menadžment i upravljanje investicionim fondovima (str. 42) Širok dijapazon aktivnosti daje univerzalnim bankama mogućnost povezivanja, integrisanja i stvaranja krupnijih finansijskih aglomeracija tipa “mega banke”.Komercijalne ili depozitne banke smatraju se jednim od najrasprostranjenijih oblika organizovanja banaka u svetu. Primarna poslovna orijentacija ovih banaka usmerena je na prikupljanje slobodnih novčanih sredstava iz depozita privrede, neprivrede i stanovništva. Ovako prikupljena sredstva se zatim plasiraju privrednim subjektima za određene komercijalne aranžmane. Bilanse ovih banaka na strani pasive karakteriše preovlađujuća zastupljenost kratkoročnih izvora.Poslovanje komercijalnih banaka usmereno je i na pružanje usluga klijentima koji obavljaju međunarodne trgovinske i finansijske transakcije. U toj oblasti ove banke odobravaju kredite, daju garancije, bave se kupoprodajom stranih valuta za svoje klijente, obavljaju spoljna plaćanja i sl.Radi se o grupi poslova sa povećanim rizikom. Komercijalne banke su i aktivni učesnici na finansijskim tržištima bilo da emitovanjem svojih obaveza uvećavaju svoj potencijal, ili kupovinom hartija od vrednosti koje donose adekvatan prihod. U savremenom bankarstvu karakteristična je tendencija širenja aktivnosti komercijalnih banaka i na neke netradicionalne poslove.Investicione banke koncentrišu svoju aktivnost na finansiranje razvojnih projekata i programa. Radi se o specijalizovanim finansijskim institucijama u čijem kreditnom potencijalu preovlađuju dugoročni izvori sredstava. Najvažniji poslovi koje obavljaju investicione banke su: (str.44)

- organizovanje emisija hartija od vrednosti,- otkup i distribucija hartija od vrednosti, - trgovina hartijama od vrednosti,- restrukturiranje preduzeća, - promena vlasničke strukture preduzeća, - konsalting i dr.

U praksi te funkcionalne razlike nisu tako oštro izražene već se često dešava da se delatnosti ovako razvrstanih banaka međusobno prepliću, prožimaju, ukrštaju. Tako i investicione banke se bave i klasičnim poslovima komercijalnog bankarstva, kao što je prikupljanje novčanih depozita, odobravanje kredita i sl I obrnuto, komercijalne banke šire svoju aktivnost na oblasti koje su uslovno “rezervisane” za komercijalne banke, naročito u domenu poslovanja sa hartijama od vrednosti..

V. TENDENCIJE RAZVOJA BANAKA.

Pasivni bankarski poslovi. Sastoje se u mobilizaciji i koncentraciji slobodnih finansijskih sredstava. U bilansu banke ovi poslovi se evidentiraju se u pasivi banke, predstavljaju njen dug, jer se radi o tuđem novcu. Na ovaj način banka vrši prikupljanje slobodnih finansijskih sredstava od velikog broja suficitarnih

transaktora, formira svoj kreditni potencijal i stavlja ga na raspolaganje komitentima koji imaju potrebu za dodatnim finansijskim sredstvima. Mobilizacija i koncentracija slobodnih finansijskih sredstava smatra se dovoljnim uslovom za normalno bankarsko poslovanje (*) – str 352 Bank). Banka ne prikuplja slobodna novčana sredstva da bi ih zadržala kod sebe, već s ciljem da ih plasira komitentima za različite namene i rokove korišćenja. Drugim rečima, banke ovim putem stvaraju obavezu prema suficitarnim transaktorima, koja preko kredita transformišu u potraživanja od onih kojima se ta sredstva stavljaju na raspolaganje.Pasivni bankarski poslovi za banku imaju poseban značaj, jer se radi o delu njene aktivnosti koji je primarni uslov za osnivanje i funkcionisanje banke. U poslovnoj politici banke ovom segmentu poslovanja poklanja se posebna pažnja, jer se radi o značajnoj odrednici imidža banke i njenog rejtinga. Pasivni bankarski poslovi dele se na kratkoročne i dugoročne. Kratkoročne bankarske poslove sačinjavaju (*) –str353 Bank) 1. depozitni poslovi, 2. emisija novca, reesontni poslovi. 4. relombardni poslovi. 5 izdavanje blagajničkih zapisa, obveznica i drugih krakoročnih hartija od vrednosti, kretkoročni krediti od drugih banaka.Najčešći oblik pasivnih depozitnih poslova su : transakcioni depoziti, odnosno depoziti po viđenju privrednih subjekata,, neoročeni i oročeni štedni ulozi građana, oročena i namenska sredstva privrede i dr.Sekundarnom emisijom novaca preko kreditne multipikacije vrši se povezivanje i kombinovanje pasivnog sa aktivnim bankarskim poslomReeskontni i relombardni bankarski poslovi tiču se i proizilaze iz odnosa banke sa centralnom bankom. Reeskontni poslovi sastoje se u eskontovanju menica poslovne banke kod centralne banke. U pitanju su menice koje je banka primila od svojih komitenata po osnovu odobrenih kredita. Ova poslovna operacija naziva se reeskontovanje (ponovno eskontovanje), jer je banka predhodno obavila njihov eskont. Prema tome, eskont menica vrši se između poslovne banke i njenih komitenata, a reeskont u odnosu banke i centralne banke. Na bazi menice banka odobrava kredit komitentu, a po osnovu te iste menice sredstav od cenralne banke u vidu reeskontnog kredita. Za banku eskontovanje predstavlja aktivan posao, a reeskontni kredit je pasivan bankarski posao.I relombard je pasivan bankarski posao između banke i centralne banke. Osnovicu posla čine odobreni lombardni kredit, ža čije pokriće banka uzima vrednosne papire i efekte. Lombardni kredit je aktivan bankarski posao, pri čemu banka je u poziciji da, po osnovu uzetih sredstava obezbeđenja, od centralne banke dobije relombardni kredit, koji za banku predstavlja pasivan posao.Povećanje kreditnog potencijala banka vrši i putem emitovanja krakoročnih hartija od vrednosti kao što su: blagajnički zapisi, obveznice, depozitni certifikati i sl., a za očuvanje ili poboljšanje likvidnosti uzima kratkoročne kredite od drugih banaka. U oba slučaja radi se o pasivnim bankarskim poslovima.U pasivne bankarske poslove spadaju: (*) str. 368 Bank.) 1. emisija dugoročnih hartija od vrednosti (akcije i dugoročne obveznice( 2. prikuplajnje oročenih i ograničenih depozita, 3. prikupljanje fondova i dugoročnih sredstava preduzeća i javnih institucija, 4. inostrani dugoročni krediti, 5. emisija založnica.

Emisijom akcija banka obezbeđuje dodatni dugoročni kapital, kojim se uvećava kreditni potencijal i sigurnost u poslovanju. Emisija akcija sprovodi se po utvrđenoj proceduri i u krajnjem rezultira povećanjem broja akcionara ili porastom (promenom) učešća postojećih akcionara.Finansijske resurse banka obezbeđuje i putem emitovanja dugoročnih hartija od vrednosti, pre svega obveznica. Reč je o veoma stabilnim izvorima sredstava, koje banka otplaaćuje po unapred utvrđenom amortizacionom planu. Kod emisije založnica, kao pokriće koriste se hipotekarni krediti ili određene nepokretnosti.

Aktivni bankarski poslovi.

U strukturi poslovanja banke, pored pasivnih poslova zastupljeni su i aktivni bankarski poslovi, koji, takođe, mogu biti kratkoročni i dugoročni. U obavljanju ovih poslova banka banka ima ulogu poverioca.Kratkoročni bankarski poslovi realizuju se u formi više vrsta kredita (*) str. 369, Bank.9 kao što su: 1. eskontni kredit, 2. lombardni kredit, 3. akceptni kredit,. 4. rambursni kreitit, 5. kontokorentni kredit, 6. avalnbi kredit, 7. vinkulacioni kredit, faktoring i 9. kratkoročne hartije od vrednosti.Eskontni kredit smatra se najstarijim oblikom aktivnog bankarskog posla. U najkraćem, sastoji se u otkupu menica komitenata pre roka dospeća. Banka, po pravilu, odobrava ovu vrstu kredita u iznosu manjem od iznosa na koji glasi menica. To umanjenje je u visini kamate za period od dana eskontovanja do roka dospeća menice. Kamata za koju se umanjuje eskontni kredit naziva se eskont ili diskont. Po osnovu eskontovanih menica banka u skladu sa svojom poslovnom politikom može da se pojavi kod centralne sa zahtevom za rereskont.Kao aktivan bankarski posao, lombardni kredit banka odobrava na bazi pokrića u vrednosnim papirima, zlatu ili robi. U odnosu na eskontni kredit, lombardni kredit se razlikuje u sledećem (*) str. 369 Bank) 1. kod eskonta za dug jamči dužnik celokupnom svojom imovinom, a u slučaju lombardnog kredita zaloga služi za pokriće obaveze, 2. kod lombarda može da se zahteva dopuna pokrića ukoliko tržišna vrednost uzete zaloge opadne za preko 10%, 3. lombardni kredit se odobrava u visini 75% vrednosti zaloge 4. za dužnika je lombardni kredit povoljan jer do potrebnih finansijskih sredstava dolazi bez prodaje zaloge.Kao i u slučaju eskontnog kredita banka može po osnovu odobrenog lombardnog kredita da traži relombardni kredit od centralne banke ili neke drug veće i finansijski jače banke.Akceptni kredit se odobrava i realizuje putem menica. Komitent na banku trasira menicu do određenog iznosa i sa određenim rokom dospeća. Akceptom (prihvatanjem) menica svojih komitenata banke postaju glavni menični dužnika. Kredit se ne realizuje odmah, već u trenutku kada njen imalac zatraži isplatu meničnog iznosa.Kao posebna vrsta akceptnog kredita rambursni kredit se, uglavnom, praktikuje u spoljnotrovinskim poslovima, pri čemu banka od komitenta (izvoznika) uzima rambursno ovlašćenje da iz deviznog priliva po konkretnim izvoznim poslovima naplati svoja potraživanja po osnovu odobrenog kredita.

Kontokorentne kredite banka odobrava komitentu koji svoje finansijsko poslovanje obavlja preko banke i ima otvoren tekući račun. Banka odobrava komitentu kredit na tekući račun i omogućava mu da ga koristi za finansiranje tekućeg poslovanja. Na taj način banka obezbeđuje nedostajuća sredstva na tekućem računu, što se u žargonu tretira kao «pokrivanje dozvoljenog minusa».Avalni kredit se vezuje za meničrio jemstvo banke. Phvatanjem menice u aval banka preuzima obavezu da, ukoliko dužnik ne isplati novčanu obavezu meničnom poveriocu, to učini banka.Vinkulacioni kredit korist se u veletrgovini kod otkupa robe na terenu. Dužnik predhodno prenosi na banku tovarni list, koji omogućava banci da delimično ili potpuno raspolaže robom. Trgovina na veliko ne čeka da od krajnjeg kupca naplati robu, već uzima kredit od banke, koja tek kad krajnji kupac isplati vrednost robe, stavlja mu na raspolaganje tovarni list radi preuzimanje robe. Faktoring poslovi predstavljaju, takođe, oblik kratkoročnog plasmana bančinih sredstava u kojem banka ili specijalizovana faktoring kompanija otkupljuje kratkoročna potraživanja izvoznika od nekog trećeg lica. U tom poslu banka ili faktoring kompanija preuzima i rizik naplate potraživanja, izvoznik se kratkoročno kreditira u visini do 90% vrednosti izvoza, s tim da mu se preostali iznos stavlja na raspolaganje kada kupac primi robu, ali uz odbitak kamate i provizije..Otkupom kratkoročnih vrednosnih papira, najčešće državnih obveznica, banka deo svog kreditnog potencijala plasira u kamatonosne i sigurne finansijske instrumente.Dugoročni aktivni bankarski poslovi obuhvataju dugoročne kredite koje banke odobravaju svojim komitentima i investicije u dugoročne hartije od vrednosti, kao što su. (*) 371. Bank) 1. hipotekarni kredit, 2. građevinski kredit, 3 investicioni kredit, 4 konzorcijalni kredit, 5. stambeni kredit, 6. forfeting, 7 potrošački kredit, 8. portfolio investicije.