FENOMEN KRIZE IDENTITETA U SRPSKOM ROMANU 19. I 20. VEKAOvaj rad je zasnovan na dijahronijskoj analizi fenomena krize identiteta kao nedovoljnoprouenog tematsko-problemskog obeleja srpskog romana 19. i 20. veka. Rezultati istraivanjaupuuju na zakljuak da prisustvo navedenog fenomena neminovno dovodi do (auto)destruktivngkonflikta individue sa patrijarhalnim kolektivom, iji sistem vrednosti predstavljaishodite frustracije za itav niz mukih i enskih likova, u romanima koji su obeleili srpskuknjievnost tokom dva prethodna veka.Kljune rei: Istorija knjievnosti, srpski roman 19. i 20. veka, anrovska obeleja, krizaidentiteta, patrijarhalni etos, (auto)destruktivni konflikt, enski likovi, rtvaThis paper is based on a diachronic analysis of the phenomenon of identity crisisanimportant but insufficiently studied characteristic of the 19th- and 20th-century Serbian novel.The research results indicate that the identity crisis inevitably leads individuals into a (self)destructive conflict with the patriarchal collective, whose value system is the source of frustrationfor a number of male and female characters in the novels that marked Serbian literatureduring the past two centuries.Keywords: literature, Serbian 19th- and 20th-century novel, genre characteristics, identitycrisis, patriarchal ethos, (self)destructive conflict, female characters, victimProblemska osnova rada je utemeljena na sveobuhvatnoj dijahronijskoj analizirelevantnih romanesknih ostvarenja iz srpske knjievnosti 19. i 20. veka. Preciznije,navedeni istraivaki poduhvat bio je iniciran preliminarnom pretpostavkom da jesnana potreba za preispitivanjem sopstvenog identiteta bez obzira na knjievnoistorijskiperiod ili stilsku formaciju u okviru koje je odreeni roman nastao naje-e uslovljena dubokim nezadovoljstvom glavnih junaka statusom u kolektivu kojempripadaju rodjenjem. Uprkos tome to se kriza linog identiteta moe sasvim opravdanoidentifikovati kao fenomen koji pripada sferi privatnog, rezultati naeg istraivanjaukazuju da ona neminovno dovodi do (auto)destruktivnog konflikta sa navodnomonolitnom zajednicom, iji sistem vrednosti predstavlja ishodite frustracije zaitav niz mukih i enskih likova u romanima koji su obeleili srpsku knjievnost 19.i 20. veka. Mnogobrojna recepcijska svedoanstva, poput spiskova pretplatnika naroman Ljubomir u Jelisijumu (1814),1 veoma jasno ukazuju da je upravo MilovanVidakovi (17801841) bio jedan od najzastupljenijih autora u privatnoj bibliotecipripadnika srpske graanske klase, naroito tokom prve polovine 19. veka. Uprkos1 Mada je Milovan Vidakovi 1817. godine objavio drugu, a 1823. treu knjigu Ljubomira u Jelisijumu,u ovom radu je analizirana samo prva knjiga iz 1814. godine, tampana u Budimu. Pored toga to predstavljazaokruenu celinu, u kojoj su sudbine junaka dovedene do loginog epiloga, prva knjiga Ljubomira uJelisijumu zasluuje da bude izdvojena od kasnijih nastavaka zbog svoje umetnike vrednosti i knjievnoistorijskogznaaja. (R. E.)Slavistina revija (http://www.srl.si) je ponujena pod licencoCreative Commons, priznanje avtorstva 4.0 international.374 Slavistina revija, letnik 59/2011, t. 4, oktoberdecembertome to naslov romana upuuje na pretpostavku da odreene epizode iz ivotopisaglavnog junaka, viteza i filozofa Ljubomira Sokolovia, predstavljaju dominantnutematsku ravan, trebalo bi biti veoma oprezan u identifikovanju razloga zbog kojih jeovo delo mnogo puta pretampavano sve do poetka 20. veka. Preciznije, pregledkljunih scena u kojima se pojavljuje Ljubomir, ukazuje nam da je pokuaj transformisanjastarog srpskog ratnika u blagoglagoljivog grkog mudraca, pruio izuzetnoskroman doprinos siejnoj dinaminosti dela. Osim toga, gotovo nijedan od kljunihsiejnih segmenata u kojima je evidentna dominacija mukih protagonista, ne opravdavapretpostavku o izuzetnom recepcijskom potencijalu romana. Zbog svega prethodnonavedenog, smatramo da bi novo itanje Ljubomira u Jelisijumu moglo bitiutemeljeno upravo na analizi uzroka i posledica krize identiteta enskih likova, ijeintimne ispovesti opstaju u senci scenski raskonih nastupa mukih aktera.2 Kao reprezentativnupotvrdu pretpostavke o prisustvu kontinuiranog konflikta pojedinihVidakovievog junakinja sa kolektivom, trebalo bi izdvojiti lik Ljubomirove misterioznesnahe, Kosare. Inicijalnu taku pripovesti o njenom viegodinjem stradanjupredstavlja opis sukoba sa ocem, izazvanog dubokim uverenjem neumoljivog despotada erkin samostalni izbor supruga moe ugroziti ne samo njegov lini autoritet,nego i ugled cele porodice. Uprkos potovanju koje e joj mnogo godina kasnije bitiukazano, nakon to otkrije svoje pravo ime i poreklo, nije mogue zanemariti injenicuda ona preuzima (ceremonijalnu) ulogu dostojanstvene udovice i ponosne roditeljkenove generacije Sokolovia tek u epilogu dela. Zbog toga moramo naglasiti danajuzbudljiviji deo njenog ivotopisa poinje preoblaenjem u mukarca, odnosno pomnogo emu simbolinim postupkom odbacivanja mnogobrojnih ogranienja, kojajoj je kao bespomonoj eni nametnuo kolektiv. Transformisanje enskih likova uanonimne mladie, posebno u scenama kada bi njihova ednost mogla biti ugroenamranim namerama mukaraca, predstavlja postupak kojem je Milovan Vidakoviesto pribegavao u svojim romanima. Meutim, bez obzira na podudarnost situacijakoje preuzimaju funkciju alibija za mnogobrojna preruavanja, smatramo da je srpskiromansijer u ovom sluaju napravio znaajan iskorak u odnosu na uobiajeno kostimiranjeenskih aktera. Posebno je indikativna injenica da se lik Kosare veomanerado odrie svog novog identiteta, ak i kada postane oigledno da je uhode njenogoca ne mogu vie pronai. Za razliku od enskih likova poput Bosiljke, koje s olakanjemodbacuju muku odeu im poveruju da im ivot vie nije u opasnosti (vidakovi1982: 189-194), preobraaj u mukarca ne predstavlja za Kosaru neprijatnost. Otome svedoi i detaljan opis njene viegodinje vojnike karijere u slubi cara Duana,koja je podjednako uspena kao i Ljubomirova. Zbog toga moemo konstatovati2 Ishodite dosadanje marginalizacije pojedinih junakinja Vidakovievog romana, pa ak i potpunognerazumevanja njihove prave prirode, trebalo bi potraiti ve u uvenom knjievnokritikom tekstu VukaKaradia, danas poznatom pod nazivom Druga recenzija srbska (1817). S obzirom na injenicu da jeVukova, po mnogo emu veoma diskutabilna, analiza Ljubomira u Jelisijumu, nastala prevashodno iz namereda se diskredituje ne samo navedeno delo, nego i Milovan Vidakovi kao autor, potpuno je shvatljivozbog ega su i enski likovi u romanu bili predmet otre kritike. Pokuaj navodno objektivnog vrednovanjanjihove uloge i znaaja u romanu, sveo se na pogrdno oznaavanje odreenih junakinja kao stidljivih kurvica(sic!). Meutim, dananji italac e, ba kao i Vidakovievi savremenici, veoma teko moi da shvatikoji su to postupci (navodno potpuno razuzdanih) junakinja, naveli ednog i duboko smernog recenzentada pocrveni. (R. E.)Raievi-Erakovi, Fenomen krize indentiteta u srpskom romanu 375kako je usvajanje novog identiteta izvedeno mnogo uspenije i psiholoki uverljivijeod slinih pokuaja u ostalim Vidakovievim poetieskim izmiljenijima, ija je (estobrzopleta) realizacija bila zasnovana na tome da se stidljive i plaevne devojke,pretvore u podjednako stidljive i plaevne mladie. Status enskih likova u Vidakovievomnajpoznatijem romanu, predstavlja problemski aspekt kojem do sada nijepoklanjana velika istraivaka panja u srpskoj knjievnoj istoriografiji. Ipak, mnogobrojnidokazi o uticaju odreenih junakinja na siejnu dinaminost celokupnogdela, potvruju na reprezentativan nain da je stvaralaki senzibilitet slavenoserbskogsoinitelja bio mnogo moderniji, nego to su njegovi rani kritiari bili spremnida priznaju. Posmatrano iz ire istraivake perspektive, Vidakovieva lucidna kritikadrutvenih konvencija koje umanjuju ili potpuno odbacuju pravo individue daslobodno odluuje uz poseban osvrt na ene kao lanove zajednice koji ve svojimroenjem zauzimaju nie mesto na socijalnoj lestvici omoguava nam da Ljubomirau Jelisijumu identifikujemo kao relevantnu anticipaciju drutvenog romana, iji jerazvoj u srpskoj knjievnosti do sada uvek bio vezivan za stvaralatvo Jakova Ignjatovia(18221889). S obzirom na primarno polje naeg istraivanja, vano je naglasitida autora romana Veiti mladoenja, veoma teko moemo oznaiti kao analitikiuzdranog hroniara duhovnog i materijalnog propadanja jedne zajednice, posebnozbog injenice to su upravo lina i duboko subjektivna iskustva predstavljala ishoditenjegove stvaralake imaginacije. Roman Veiti mladoenja moe biti oznaenkao delo zrelog autora, prvi put je objavljen u bekoj Srpskoj zori 1878. godine.3Mada nije mogue osporiti konstataciju da ivotopis amike Kiria predstavlja siejnuosnovu navedenog ostvarenja, smatramo da je u dosadanjim tumaenjima Veitogmladoenje bila posveena nedovoljna panja sudbinama enskih protagonista,meu kojima se sentandrejski galantom i fikal elegantno kretao od detinjstva dosmrti. Preciznije, uvereni smo da su mnogobrojni pojavni oblici implicitnog konfliktaizmeu (pragmatinih) zahteva patrijarhalnog kolektiviteta i linih tenji individue,mogu biti percipirani kao uzrok nastanka malih intimnih hronika tragine osujeenostijunakinja najpoznatijeg romana Jae Ignjatovia. Odnos izmeu amike ilepe Polaekove keri, od trenutka upoznavanja pa sve do poslednjeg susreta dvedecenije kasnije, predstavlja svojevsnu paradigmu nesposobnosti glavnog junaka daprevazie imaginarne mnogo ee nego realne prepreke koje se pojavljuju tokomnjegove dugogodinje potrage za savrenom suprugom. Na prvi pogled, prisustvoevidentne konfesionalne barijere, odnosno Lujzina rimokatolika veroispovest, zaistaprua adekvatan psiholoki alibi amikinoj (infantilnoj, a ne hamletovskoj!) neodlunosti.Meutim, navedenu dilemu je, umesto besciljnom odugovlaenju sklonogkavaljera, relativno lako razreila upravo junakinja. Bez obzira to je porodicajasno stavila do znanja da je njen potencijalni brak sa pravoslavcem neprihvatljiv,Lujza je bila potpuno spremna da prihvati sve posledice sopstvene otmice i nedozvoljenogbraka sa amikom. Prema tome, odgovornost za neuspeh Lujzinog poku-aja da se izbori za status koji nee biti podreen interesima zajednice, snosi isklju-3 Potpuno u skladu sa tada uobiajenim nainom izdavanja, posebno duih proznih ostvarenja, najpopularnijedelo Jakova Ignjatovia postalo je dostupno itaocima posredstvom knjievnog asopisa. RomanVeiti mladoenja je prvi put objavljen kao zasebna knjiga tek u XIX kolu SKZ-a 1910. godine (priredioJovan Skerli). (R. E.) 376 Slavistina revija, letnik 59/2011, t. 4, oktoberdecemberivo glavni muki akter romana. Nema nikakve sumnje da je gubitak svih iluzija oamikinoj mukosti, odnosno neprijatna spoznaja da je romansa sa veitim sentandrejskimmladoenjom degradirana na nivo tragikomine zablude, naveo Lujzu darezignirano prihvati suprunika po izboru porodice. Trenutak u kojem amikina starijasestra Katica postaje svesna da joj nikada nee biti priznato pravo na samostalnodonoenje odluke o braku, predstavlja tek proloku scenu njene intimne hronike, a ne(operetski melodramatian) epilog kao u Lujzinom i amikinom sluaju.4 Komunikacijazlosrene erke sa ocem nosiocem javnog ivota i uvarom patrijarhalnogsistema vrednosti nije optereena svaama (koje tokom vremena gube svaku trunkuracionalnog), fizikim obraunima i sudskim procesima, to su glavne odlike Sofrinog(krajnje disfunkcionalnog) odnosa sa starijom decom. Ipak, normalna svakodnevicau domu Kirievih, koja bi trebalo da navede na pretpostavku kako je junakinjaodustala od namere da napravi iskorak u odnosu na dotadanji lini status, posledicaje veto odravane iluzije. Mada je nastavila da ivi u porodinoj kui, Katica sepotpuno svesno izolovala od ostalih lanova zajednice, dozvoljavajui da nikada izgovorenaoptuba na raun glave porodice opstane kao nepremostiva psiholoka barijera sve do njene smrti. Posmatrano iz mnogo ire knjievnoistorijske perspektive,dokazi o kompleksnom unutranjem ivotu individue (uz poseban osvrt na implicitnudominaciju traginog oseanja ivota) mogu biti protumaeni i kao snana linijadodira sa sudbinama enskih likova koje je, nekoliko decenija kasnije, stvorioBorisav Stankovi (18751927). Da budemo precizni, svaki pokuaj objektivne revalorizacijestatusa enskih likova u Veitom mladoenji neminovno upuuje na sagledavanjetragova antagonizma izmeu pragmatinih zahteva (bilo kakvim promenamaizrazito nesklone) zajednice i intimnih elja junakinja. Prema naem miljenju,autodestruktivna priroda reenja kojem pribegavaju junakinje poput Katice, predstavljapodjednako relevantno svedoanstvo o dezintegraciji konzervativnog patrijarhalnogetosa, poput Petrovog neuspelog pokuaja patricida ili amikine blaene indiferentnostiprema biolokom opstanku porodine loze. Bez obzira na evidentnudominaciju humoristikog diskursa u fabulativnosiejnoj konstrukciji romana HadiDia (1908), navedeno delo srpskog knjievnika Dragutina Ilia (18581926)predstavlja vaan problemski segment u dijahronijskoj analizi fenomena krize identitetakao nedovoljno prouenog obeleja srpskog romana 19. i 20. veka. Duhovito idvosmisleno poigravanje sa patrijarhalnom obavezom apsolutne brane poslunostiene prema muu, neprikosnovenom gospodaru njene sudbine, predstavlja svojevrsnutematsku paradigmu ovog romana, formalno zasnovanog na nostalginoj rekonstrukcijiivotne svakodnevice u levantinskom Beogradu iz etrdesetih godina 19.veka (erakovi 2004: 5578). Na primer, nedovoljno paljivi italac veoma lako moe4 Epidemija tifusa tokom koje je prosac iznenada preminuo, predstavljala je za Sofrin merkantilni duhjedva neto vie elegantnog raskida tetnog ugovora usled dejstva vie sile. Mada na prvi pogled delujekako je iznenadnom smru Katiinog nesudjenog supruga, mladog sentandrejskog lekara (nesumnjivoepizodnog aktera), izbegnut jo jedan (melo)dramatian sukob unutar najueg porodinog kruga, detaljnaanaliza siejne strukture navodi na suprotan zakljuak. Naime, potpuno suprotno Lujzinoj novoj percepcijiivotnih prioriteta nakon spoznaje o amikinoj feminiziranoj prirodi, Katica do kraja ivota odbija da sepomiri sa gubitkom voljene osobe. Odravanje uspomene na mrtvog dragog je realizovano kroz posetegroblju, koje postaju deo svakodnevne rutine u usamljenikom ivotu lepe i za potencijalne prosce zauveknepristupane Katice. (R. E.)Raievi-Erakovi, Fenomen krize indentiteta u srpskom romanu 377biti doveden u zabludu da e glavni junak, beogradski trgovac Dia, nakon saznanjao eninom neverstvu zgromiti suprugu Anastasiju u nastupu pravednog besa.Meutim, nakon direktnog konflikta postaje jasno da je prevareni mu inferioran inedorastao neukroenoj grkoj goropadnici, koja se u njegovoj uobrazilji pretvorila uzastraujuu emanaciju enskog arhetipa hetere-vetice. Detaljan opis nekada nezamislivog,bekstva (razvlaenog) mukarca sa porodinog ognjita, u sutini predstavljatematski inovativnu kritiku superlativno-stereotipnih predstava o patrijarhalnojzajednici, karakteristinih za srpski realizam. Scena sukoba suprunika je do te merenaglasila negativnu stranu realistikih apologija patrijarhalnog ideala da je jedan (navodno)sablanjeni knjievni kritiar savremenik Dragutina Ilia Hadi Diuocenio kao pornografsku rabotu i slabo maskirano sramotsko pisanije (ivanovi1909: 7681). Pretrpljena ponienja izazivaju radikalan psiholoki preokret kodDie. Njegov nekadanji san promeni nacionalnog identiteta zasnovan na opsesijida e jednoga dana postati pravi Grk pretvara se u nonu moru. ovek koji nijemogao svojim srpskim precima da oprosti greku to je roen kao pripadnik varvarskogplemena, nakon eninog brakolomstva odlazi u drugu krajnost postajeopinjen idejom o proterivanju svih Grka iz Beograda.5 Kako bismo u potpunostishvatili koliko je bio dramatian gubitak iluzija o zajednici koju je glavni junak idealizovaood ranog detinjstva, moramo naglasiti da je sve do raskola izmeu srpskoguenika i njegovih mentora, Dia predstavljan kao svojevrsni kulturni trofej cincarskihpigmaliona. Rezultati procesa viegodinje etnike i socijalne mimikrije bilisu toliko oigledni, da su upravo kroz Diino ponaanje i govor parodirane nacionalneosobenosti plemenitih beogradskih Jelina: kapa dinjara, ilibarske brojanice, pogrbljenost,sitan hod i tvrdiluk (osobina koju je, prema sugestivnom iskazu pripovedaa,glavni junak najradije prihvatio od svojih uglednih grkih prijatelja).6 Osimtoga, zlosrena namera da se po svaku cenu oeni Grkinjom, bila je prvenstvenoproizvod njegove konvertitske opsesije da mu makar deca budu pravi Grci.7 Uprkostome to je u komentarima sveprisutnog realistikog pripovedaa lik lepe i promiskuitetneAnastazije identifikovan kao vinovnik Diinog javnog ponienja, problemskaosnova naeg istraivanja nam omoguava da skrenemo panju na nimalo zanemarljivuticaj kolektiva, ija neprimerena intervencija dovodi do potpunog uruava-5 Koliko je patio od tuge za svojom enom, toliko je omrzao na sav grko-cincarski rod, i kad bi mubilo u vlasti, zacelo bi se sva grka arija za dvadeset i etiri sahata iselila u Jeladu. (ili 1981: 106) 6 Svaki ovek, svaki pisac, svaka drutvena grupacija i svaki narod razvijaju svoju predstavu o drugomnarodu [...] koja ponajee moe biti samo prividna, neadekvatna stvarnim prilikama. (konstantinovi1984: 1415)7 Epizoda u kojoj je opisan njegov odnos prema rodjenom stricu, jedinom ivom srodniku, verovatnopredstavlja jedan od najboljih dokaza o razmerama Diine svojevrsne metaetnike metamorfoze. Stidei sesrpskog porekla i mogunosti da ga poslednji ivi srodnik moe osramotiti pred krivonogim pigmalionimapoput kir Dume i kir Lambra, Dia je preutao ak i tako vaan dogaaj kao to je enidba. Dobrodunistarac je i pored takve uvrede nepozvan doao da estita mladencima. Meutim, Diin hladan prijem i neskrivenoneprijateljstvo snaje naveli su ga da potpuno odustane od zamisli da se preseli u Beograd i provedeposlednje dane ivota pod okriljem porodice koja mu je od srca elela da se to pre oslobodi zemaljskihstega. Prema tome, Dia ne samo da nije olakao poslednje dane svom stricu, nego je, usled pretrpljenihponienja, verovatno ubrzao njegovu smrt. Crnohumorni aspekt dostie svojevrstan klimaks u trenutkukada Dia sazna za veliko nasledstvo, od tog dana su sve uspomene na pokojnog varvarskog roaka bileispunjene silno nadolom setom i ljubavlju. (R. E.)378 Slavistina revija, letnik 59/2011, t. 4, oktoberdecembernja porodinog mikrokosmosa. Teatralni obraun unutar ljubavnog trougla (mu-ena-ljubavnik)je od privatnog sukoba okonanog bez nanoenja (ozbiljnijih) telesnihpovreda ili krenja zakona prerastao u opskurni sukob cincarske i srpske zajednice.Usled (podjednako) neodmerenih reakcija dva zavadjena kolektiva, neverstvo supru-nika je postalo ishodite ozbiljnog socijalnog i politikog sukoba, ime je dostignutgotovo groteskni stepen preuveliavanja, u sutini banalnog, problema vanbranogizleta. Napori racionalnijim reenjima sklonih pojedinaca da pomire direktne uesnikekonflikta, nisu imali nikakvog izgleda za uspeh jer je dugo potiskivani animozitetizmeu dve zajednice koje dele isti urbani prostor, stare cincarske i nove srpske,konano izbio na povrinu u punom intenzitetu. Zbog toga Srbi, potpuno neopravdano,pretvaraju Diu u rtvu lukave cincarske asimilacije, dok je on za svoje biveprijatelje Cincare postao simbol srpskog varvarstva. Zahvaljui injenici da je krajem20. veka otpoeo proces revalorizacije i reafirmacije stvaralakog opusa DragutinaIlia (erakovi 2004: 5-28), koji je u fusnotama srpske knjievne istoriografije dotada bio prisutan iskljuivo kao stariji brat pesnika Vojislava Ilia (18601894), danasje mogue ukazati i na prisutsvo potencijalno znaajne sinhronijske ravni u okviruanalize fenomena krize identiteta u srpskoj romanesknoj prozi. Naime, gotovo u istomknjievnoistorijskom trenutku kada je objavljen analizirani roman DragutinaIlia, u srpsku knjievnost je na velika vrata ulo slavno delo Borisava StankoviaNeista krv (1910). Sama injenica da je glavni junak ovog romana ena, govori otome da je srpsku knjievnost s poetka 20. veka obeleio talas individualizma. StvaralatvoBorisava Stankovia poiva, naizgled, na jednom paradoksu: romanopisac ipripoveda koji je, sa nostalgijom, sivu i banalnu graansku sadanjost suprotstavljaobogatstvu orijentalnih boja uzavrelom uzbuenju erotskog naboja noenogenjom za punoom ivota to proviruje ispod strogih zakona patrijarhalne zajednicestarog turskog Vranja otkrio je u svom romanu i pripovetkama i tamnu stranuprolosti. Iza vapaja Staro, staro mi dajte! Ono to mirie na suh bosiljak i to sadatako slatko pada. Pada i greje, greje srce... (stankovi 1970b: 6), italac u delu ovoghroniara neispunjenih ljubavi otkriva jedan strog moralni poredak, to na tiranskinain odbacuje i ponitava svaku linu elju ukoliko se ona kosi sa kolektivnim normamakoje zajednici obezbeuju opstanak. U takvoj patrijarhalnoj zajednici, pravistradalnici su ene koje a to se naroito vidi u njegovim pripovetkama i nemajuvlastiti identitet, identitet koji dobijaju roenjem. Biti ena, a postati neko, u patrijarhalnojzajednici mogue je samo preko uloge koja se vezuje za mukarce kao suprugei majke (to vidimo u pripovetkama Pokojnikova ena, Tetka Zlata). Uromanu Neista krv, u liku Sofke, Bora Stankovi je opisao enu koja je sasvim razliitaod svih drugih likova ena iz njegovog pripovedakog opusa. Iako se u naslovuromana to sugerie da se pisac opredelio za naturalistiki tip eksperimentalnogromana Emila Zole istie dobro poznati motiv dekadencije, opadanja starih porodica,tanjenjem i kvarenjem genetskog materijala Sofka, kao hadi Mitinaerka-jedinica i poslednji izdanak uvene vranjanske orbadijske porodice, sve jesamo ne slabani izdanak loze koja se gasi. Naprotiv, ona je u sebi sakupila sve togeneracije ena pre i posle nje nee moi dostii: neuporedivu lepotu, ali i uroenumudrost koja se u zapadnoj kulturi retko vezivala za ene. (Poznata je i uvena podela koju e feministkinje u 20. veku pokuati da ospore na ene koje su telo i Raievi-Erakovi, Fenomen krize indentiteta u srpskom romanu 379mukarce koji su duh). Znajui od poetka da nikada, nikada nee biti toga, neese roditi taj koji bi bio ravan i dostojan nje (stankovi 1970a: 61), u trenutku u kojemshvata da je stari poredak u kojem je ivela nepovratno izgubljen, te da se pred njenomporodicom i oboavanim ocem otvara provalija ponienja koje donosi siroma-tvo, Sofka svesno pristaje na linu rtvu. Meutim, do obnove kolektiva ne dolazi.Na itaocu je da odgovori na pitanje da li se razlog te i takve tragine Sofkine sudbine,i bespredmetnog rtvovanja, moe traiti u iroj i optoj transformaciji zajednicekoja jo uvek uva drevni obrazac rtvovanja kao osnovno naelo karakteristino zadrutva koja primat daju kolektivitetu. Sofka kao lik napustila je onu ulogu koju jeovo drutvo rezervisalo za ene (o kojima itamo i u Borinim pripovetkama), u njenomidentitetu dolo je do transformacije enskog principa u muki, koji u glavnomliku dominira. I kao takva, drugaija, njena propast oznaie i propast celog jednogporetka. Izmiui tradicionalnim kalupima namenjenim eni, Sofka, zapravo, obele-ena grekom neiste krvi, identiteta po roenju, biva u svim svojim postupcima uromanu prikazana ne samo kao nosilac demonskog principa izuzetne uklete lepote,ve upravo svojom enjom ka neem viem, lepem i boljem, kao stvaralac i kaoumetnik (vukovi 2005). Ma koliko tumaeno i kao tugovanka za prolou zavremenom u kojem unutranje i spoljanje prepreke dovode emocije i nagone pojedincado kulminacije, do kljuanja (to je tipian zahtev savremene impresionistikeliterature koja najvie ceni intenzivan ulni doivljaj sveta) delo Bore Stankovia uisto vreme predstavlja i glas pobune protiv svega to uskrauje pojedincu da se ostvariu svim aspektima svoje linosti. Ne sluajno, erotika i ulnost upravo ovde ulazena velika vrata u srpsku knjievnost (paralelno sa ulnom poezijom srpskih modernista),dajui jo jedan dokaz da je epoha srpske moderne (19011914) bila dubokoindividualistika u svom larpurlartizmu i esteticizmu. U tom svetlu treba posmatratii problem transformacije identiteta ene o kojem smo ovde govorili. Drugi talas modernizmakoji se u srpskoj knjievnosti javlja nakon Velikog rata, doneo je, kao i unajveem broju zapadnih nacionalnih kultura, veliki rez u shvatanju uloge i mestaknjievnosti u drutvu. Seanje na nepodnoljive mlade mrtvace, kako rtve Prvogsvetskog rata naziva jedna uvena francuska spisateljka, utire put jednoj druga-ijoj umetnosti. Knjievnost se, i to je najvanija promena u odnosu na predratnovreme, pretvorila u orue kojim se menja svet. Svet koji je bio na ivici ponora i kojiudi za obnovom. Ruiti treba da bi se ponovo gradilo, rtvovati, ubiti staro da bi serodilo neto novo. I ponovo smo kod principa rtve koja je, za razliku od erosa,obeleila sva razdoblja i zajednice kroz koje progovara kolektivan duh. Pitanje jesamo kako to initi: u meuratnom periodu jedni veruju da to treba ini samo umetnou,duhom, jer jedina promena koja oveanstvu moe doneti budunost jestepromena iznutra. Za tu i takvu promenu, predstavnici srpske avangarde spremni suda se rtvuju. Oni drugi, koji veruju u avangardnu ulogu internacionalnog proletarijatai zalau se za promenu koja e se izvesti materijalnim sredstvima socijalnomrevolucijom, predstavljae, u istorijskom smislu, pobedniku stranu, ali i liniju kontinuitetakojom e se srpska knjievnost kretati i nakon Drugog svetskog rata. AkoMiloa Crnjanskog (18931977) uzmemo kao predstavnika one prve, avangardisti-ke struje u uem smislu, onda e biti i mnogo jasnije zato se u najboljem romanusrpske knjievnosti meuratnog perioda ovaj autor okrenuo pitanjima odnosa indivi-380 Slavistina revija, letnik 59/2011, t. 4, oktoberdecemberdue i kolektiviteta, i jo specifinije, pitanju smisla individualne rtve. U knjizi Seobe(1929) okrenuo se ovaj autor istorijskoj tematici 18. veku, austrijskim Srbima, kojiprihvaeni u tuoj dravi za gostoprimstvo uzvraaju tako to za nju i njenu caricuprolivaju krv na evropskim ratitima. Roman je zapravo organizovan na tolstojevskomprincipu principu rata i mira a podjednako su osvetljeni i vojni pohodSlavonsko-podunavskog puka na Rajnu, protiv Francuza, i privatna porodina dramazaeta u trouglu braa Vuk i Arandjel Isakovi i Vukova ena Dafina, koja nakonVukovog odlaska u rat postaje ljubavnica njegovog brata Arandjela. Ne sluajno, mu-ki junaci mnogih Crnjanskovih dela nose vojniku uniformu (raievi 2010). Uop-te, podela na vojnu i civilnu sferu, i u ovom romanu, samo je pogled izotren iz dualistikiobeleene perspektive koja ceo svet deli na dve suprotstavljene sfere: sferuenskog i sferu mukog principa. Muki princip, olien u vojniku-ratniku, voen jeljubavlju prema kolektivu i spreman je, ve samim svojim pozivom, da za taj kolektivrtvuje i vlastiti ivot. enski princip, nosilac erosa, nesposoban je za tu vrstu ljubavii ima ogranien vidokrug ono to ga zanima je privatni, uglavnom sebini, egoistikiinteres, ljubav prema mukarcu i oekivanje da ta ljubav bude uzvraena. Iakopisac snanih nacionalnih oseanja, Milo Crnjanski u ovom delu nije dao neto tobi liilo na nacionalnu epopeju. Predstavivi sve svoje junake u trenutku preloma,kljune promene koja zahvata sva verovanja i uporita na kojima je poivala njihovaegzistencija, autor je, po nekim kritiarima, ponudio delo koje po mnogo emu podseana evropski nihilistiki roman i filozofiju apsurda. (miloevi 1996) Ovakvizakljuci proistiu upravo iz one motivacijske linije u Seobama u kojoj glavni junakVuk Isakovi doivljava razoaranje u vojni poziv, a posredno i u smisao individualnogrtvovanja. U trenutku kada sebe i svoje ljude iz Slavonsko-podunavskog pukastavlja u ulogu plaenike vojske, koja za austrijske dravne velikae i vojskovodje nepredstavlja nita vie osim topovskog mesa, Vuk Isakovi izneverava osnovne pretpostavkena kojoj se rtva za kolektiv zasniva. Tim inom pribliio se lik asketskogvojnika martira profesiji koju oliava njegov brat trgovac. I in vojevanja pretvarase otuda u in svojevrsne trgovine materijalistikih zakona zasnovanih napregovorima i razmeni. Ostavi bez pukovnikog ina (to se u romanu deliminomotivie i time to je odbio da se pokatolii), Vuk Isakovi se suoava sa ogromnomprazninom. Krv njegovih sunarodnika koja je pala na tuu zemlju, shvatio je, pala jeuzalud. Njegov narod jo uvek je bedan i turoban, a tu bedu i nesreu samo je poja-ala barokna rasko i bezbrinost centralne Evrope. Ovaj roman zaista bi se mogaosmatrati nihilistikim da se i u njemu, kao i u prethodnom kratkom romanu autobiografskeinspiracije (Dnevnik o arnojeviu, 1919) ne pojavljuje uteiteljska vizija oskrivenom smislu nevidljivih veza, koja je, kao kljuna doktrina prisutna u svimCrnjanskovim delima, ime dobila po pesmi Sumatra sumatraizam. U tom svetluposmatramo, kriza identiteta kroz koju prolazi glavni junak Vuk Isakovi duboko jeobeleena prelomnom takom u kojoj pod sumnju dolazi jedno dominantno vienjesveta: smisao rtve za kolektiv nije osporen ali je duboko uzdrman individualisti-kim suoavanjem sa pitanjima smisla ovekove egzistencije i mogunostima dostizanjasree u ivotu koji nam je dat. Sumnja u smisao rtve kao principa na kojem po-iva jedan epski svet, jeste sumnja moderne individue koja iz zanosa altruizma ibrige za drugoga prelazi u fazu eskapizma ili ekstremne anarhistike pobune. Da nije Raievi-Erakovi, Fenomen krize indentiteta u srpskom romanu 381tih oduevljenja i razoaranja, rastrzanosti izmeu kolektivistikih i individualisti-kih stremljenja, delo Miloa Crnjanskog ne bi doseglo duhovne uvide i umetnikevisine koje ga ine jednim od najveih srpskih pisaca. U tom smislu njegova teorija ovezama, i to vezama meu ljudima, to nadilaze i preivljavaju sve podele vezane zarase, nacije i religije, govori o svakom malom oveku, veitom stradalniku na udaruistorije i politike kao o sutinski traginom pojedincu. Pod neposrednim uticajemistorije i politike razvijala se i srpska knjievnost posle Drugog svetskog rata. Snanoideoloki obojena marksistikom teorijom odraza i zahtevom za angaovanou,obeleena 50-ih godina borbama izmeu tzv. realista i modernista, srpska knjievnost(pa i srpski roman) uglavnom je doprinosila velianju herojske partizanske borbena ijim je temeljima stvorena nova, na marksistikoj ideji o socijalnoj pravdi zasnovana,drava. Posle prvog talasa koji u umetnikom smislu nije dao velike domete,pedesete godine donele su znaajne romane Mihajla Lalia (Svadba, 1950), Dobriceosia (Daleko je sunce, 1951) Branka opia (Prolom, 1951) i Oskara Davia(Pesma, 1952) znaajne po tome to zahvaljujui psiholokom nijansiranju junaka iuvoenju nekih etikih pitanja prekidaju sa tradicijom mitologizacije herojstva partizanskihboraca i pretvaraju ih iz heroja u ljudska bia sa svim strahovima i moralnimdilemama. Pa ipak, pravi pomak u srpskom posleratnom romanu donela su dela kojapre svega tematizuju razliite oblike krize identiteta. Kao jedan od najupeatljivijihprimera mogu posluiti romani Slobodana Selenia (19331994), pisca koji pripadageneraciji koja nije neposredno uestvovala u Drugom svetskom ratu. Poto je najedan novi i drugaiji, groteskno-tragian nain predstavio postratovsko doba u romanuMemoari Pere Bogalja (1968), u kojem se zasluni ratnici i komunisti pretvarajuu dekadentne nemoralne vlastodrce voene erosom i sebinim, linim interesima.Poto se uhvatio u kotac sa najbolnijim pitanjima nacionalne prolosti (Pismoglava,1982, Oevi i oci, 1985), Seleni je u romanu Timor mortis (1989) moda najsnanijeopisao ratno vreme kao vreme neovetva kada se polarizacija na delatai rtvu relativizuje u jednoj strogoj, i politiki i ideoloki neumoljivoj individualisti-koj etikoj poziciji. Njegov poslednji roman Ubistvo s predumiljajem (1993), dogaajeiz ratova 90-ih opisuje prelomljene kroz ljubavnu priu o dvoje mladih kojipotiu iz dva potpuno razliita kulturna miljea (kao ponovljenu verziju onoga to seve dogodilo dve generacije unazad). O pitanjima identiteta i kriznih taaka u kojimase on lomi, Seleni govori na nain koji probijanje njegovih granica i promene (akosu motivisane pribliavanjem drugom biu, drugom identitetu) uvek i bespogovornoglorifikuje. Na osnovu svega prethodno navedenog, moemo konstatovati kako jetragove krize identiteta (linog, nacionalnog i kulturnog) mogue (raz)otkriti zahvaljujuisubverzivnom karakteru pripovedakog postupka, navodno iniciranog eljomromansijera da bude hroniar istorijskog i kulturnog razvoja jednog drutva. Nadamose da e ovakav iskoen pogled na istoriju modernog srpskog romana, bitipodsticajan i za potencijaln uporedn izuavanj fenomena krize identiteta u junoslovenskimknjievnostima. 382 Slavistina revija, letnik 59/2011, t. 4, oktoberdecemberliteraturaRadoslav erakovi, 2004: Roman Dragutina Ilia. Panevo: Mali Nemo.Jakov ignjatovi, 1910: Veiti mladoenja. Beograd: Srpska knjievna zadruga.--, 1987: Odabrana dela Jakova Ignjatovia V (Vasa Repekt; Veiti mladoenja).Novi Sad-Pritina: Matica srpska-Jedinstvo.Dragutin ili, 1908: Hadi Dia. Beograd: Srpska knjievna zadruga.--, 1981: Hadi Dia. Beograd: Nolit.Zoran konstantinovi, 1984: Uvod u uporedno prouavanje knjievnosti. Beograd:Srpska knjievna zadruga.Nikola miloevi, 1996: Knjievnost i metafizika: Zidanica na pesku II. Beograd:Filip Vinji.Gorana raievi, 2010: Krotitelji Sudbine: O Crnjanskom i Andriu. Beograd: Altera.Borisav stankovi, 1970a: Neista krv. Kotana. Novi Sad-Beograd: Matica srpskaSrpska knjievna zadruga.--, 1970b: Pripovetke. Novi Sad-Beograd: Matica srpska-Srpska knjievna zadruga.Milovan vidakovi, 1811: Blagovonij krin celomudrenija ljubve libo stradatelnajapovest Velimira i Bosiljki. Budim: Carsko-kraljevska univerzitetska tamparija.

--, 1814: Ljubomir u Jelisijumu. Budim: Carsko-kraljevska univerzitetska tamparija.

--, 1982: Velimir i Bosiljka. Beograd: Nolit.Radovan vukovi, 2005: Moderni roman 20. veka. Istono Sarajevo: Zavod za ud-benike i nastavna sredstva.Jovan ivanovi, 1909: Lepa knjievnost u 17. kolu SKZ. Letopis Matice srpskeVIII/253. 7681.summaryThe core problem of the study is based on a diachronic analysis of the relevant19th- and 20th-century novels. Specifically, this research approach was adopted on thepremise that a strong need to examine ones own identityregardless of the literaryperiod in which a particular novel was writtenis most often the result of a deepseateddiscontent of the characters with their status in the collective to which theybelong by birth. Despite the fact that the crisis of personal identity might arguably beconsidered a phenomenon that belongs to the private sphere, the results of the studyshow that it inevitably leads to (auto)destructive conflict with the allegedly mono-Raievi-Erakovi, Fenomen krize indentiteta u srpskom romanu