https://www.facebook.com/morbidfuturefanzine/

Fanzin fokusiran na old skul žanrove, muziku, i dizajn. 2. broj.

Izašao: 25.5.2017.

Kreator/recenzent: Andrej Romić (Nekrst fanzin/Metal Temple)

Glavni osnivač/recenzent: Aleksa Nedeljković

Tehnički urednik: Antonio J. (Ciklonizacija blog)

Gosti u ovom broju: Jovan Ađančić (str.7/8) Siniša Somberlain Tošić (str.9)

Igor Poprocki (str.12)

Srđan Mišović - Bog Otac Reviews (str.16)

Arpad Korenci (ArpKor Design) (str.20) Igor Vlad Cepesh Živić (Pits of Utumno fanzin) (str.22/23)

Vladimir Čokorilo (Blacklist Reviews) (str.24)

Za čitanje prvog broja pratite sledeći link:

http://www.mediafire.com/file/1hzw6cm2paqrxjk/Morbid+Future+Fanzin

e+-+Broj+1+-+elektronsko+izdanje.pdf

Klikom na pojedinačan omot možete otvoriti link za slušanje datog

albuma, a klikom naših slika vezanih za fanzin, idete na našu Facebook

stranicu.

PROMO MATERIJAL ŠALJITE NA SLEDEĆE ADRESE:

Aleksa Nedeljković Jeličićev Venac 10 Sremčica 11253

-------------------- Andrej Romić

Frana Supila 85

Bajmok 24210

Electrocution - Metaphysincarnation (2014) Pisao A.R. Electrocution su ogromno ime na internacionalnoj metal sceni, ili, da budem precizniji, na det metal sceni. Imajući samo 2 albuma iza sebe, zbog varioznih prekida aktivnosti kroz

godine, onaj prvi, Inside The Unreal, je ključni. Izdat 1993. godine, neki fanovi ga i dalje

svom snagom traže na bilo kojem fizičkom formatu. To je taj album koji je oformirao ovakvu poznanost benda, i to je taj koji je zapravo njih naterao da snime još jedan! Posle

1997. godine, bend prestaje da postoji sve do 2012, kada ulaze u studio da naprave nastavak prvom albumu, koji na kraju i nije bio neki ogroman nastavak, makar što se

zvuka tiče, ipak, uzimajući u obzir da pričamo o Italiji, napravili su jedno monstrouzno izdanje, prepuno blast-beat-ova, neverovatnih, vrlo, vrlo agresivnih vokala, a tek rifove da

ne pominjem. Ovaj album, izdat 2 godine posle novog nastavka benda, je možda bio razočarenje za neke fanove, pogotovo za one koji su veliki fanovi debi albuma iz

devedesetih. Ipak, ako istinski volite Electrocution, i verujete u njihovu sviralačku moć, bacite jedno slušanje na ovaj jedanaesto-pesmeni album od više od pola sata. Lično sam poslušao, i jeste da sad zvučim kao da branim tehnikalniju stranu zvuka, ali verujte, ovaj album ne bi postojao da bend nije znao šta će napraviti. Stoje iza njega ponosno, podržavali vi to ili ne...a bilo bi dobro da da! Ako ste fanovi bendova kao Death, Atheist, Hour Of Penance...sve pomešano, Electrocution je za vas!

Krypts – Remnants of Expansion (2016) Pisao A.N. Oktobar 28. 2016. Dark Descent Records nam je na svet doneo ovo sada veoma poznato delo. Uveliko je I svima poznat, ali ko ranije nije upoznat sa bendom, predstavljam vam

NAJJAČE oružje Finskog death metala. Kvalitet ovog albuma, slobodno mogu reći da je

vanzemaljski. Ovaj bend je ona osvežavajuća rosa na grobu old school death metala. Donose najgoru, prljavu i pravu prirodu žanra, a ujedno i vraćeni korenima, prvo što

zamislite kad čujete je da je ovaj bend sin Incantation-a. 'Transifix' je pesma koja po meni, pokazuje pravu srž benda. Ceo album je zamišljen tako da vam ne bude lako da ga

odslušate. Skockan kao slagalica smrti, svugde su rifovi koji se lako hvataju, bas gitara koja dočarava atmosferu ništavila, i na sve to vokal za kojeg su, lično Đavola prizvali da

gostuje. Iako ne traje dugo, u vreme slušanja albuma okrenućete se makar par puta da vidite da li ste još u svojoj sobi, ili ste negde gde, sem smrti ne postoji ništa drugo?

Maveth - Coils Of The Black Earth (2012) Pisao A.R.

Kunem se, da sam imao ovaj ili onaj drugi fanzin pre par godina, ovaj bend bi bio lektira, I naravno jedan od prvih u jednom od ta dva. Iako Maveth kao bend više ne urliče na

Finskoj death metal sceni, oni su iza sebe ostavili legendaran materijal. Vredi pomenuti Of Serpent and Shadow EP, demo Impious Servant, kompilaciju Breath Of An

Abomination, jedini album pune dužine, a to je nijedan drugi već Coils Of The Black Earth, i finalan materijal, split, A Plague Through The Heavens. Ko bi drugi volontirao

da podrži ovakav uništavajući bend, a da to nije Dark Descent Records? Tako su i ovaj album izdali na varirajućim formatima. Ime benda potiče od Jevrejske reči, koja jasno i

glasno znači SMRT. Iako je bend postojao samo 9 godina, njihov zvuk, njihove tematike, sve što su ostavili iza sebe će se pamtiti još dugo, pa tako i od moje strane. Obožavao sam

ovaj bend, neću lagati, i ako mi je nekog žao što su se raspali, to su oni. Njihove Satanističke, smrtonosne , i H.P. Lovecraft-om inspirisane lirikalne tematike su bile

neverovatne, a još neverovatnije u formi muzike. Njihov, veoma uništavajući zvuk,

brutalan, masan, sirov, i još milion reči bih mogao nabrojati kako da im opišem isti. Finski det metal među vrhuncima, a dobro znamo svi da Skandinavija je mama što se ovakvih

bendova tiče, ipak, Maveth je sa svojim tamnim, mračnim dodirom obmotao taj klasičan det metal zvuk, praveći kombinaciju kao niko drugi. Dokaz? 10 pesama. Kakvih?

Nesvakidašnjih. Neke koje bih preporučio za slušanje: Dragon Of The Continuum, Beneath The Sovereignty Of Al-Ghul, Coils Of The Black Earth, Terminus I- The

Burning Offal Of Hinnom. Zvuče brutalno, u pravu sam? Šta čekate onda? Volite Incantation, Cryptborn, Dead Congregation? Samo napred, I uživajte u mračnosti

ovog gigantskog opusa.

Immolation - Atonement(2017) Pisao Jovan Ađančić (Lord Griz)

Uff konačno novi album čuvenog death metal benda Immolation, eto posle nekih 4 godina

čekanja, hajde da vidimo šta se tu krije. Album otvara pesma The Distorting Light, koja

počinje laganim gitarskim uvodomno ne dajte da vas to zavarava, odmah nakon nekoliko sekundi kreće žestoka bubnjarska paljba, sa masnim gitarskim rifovima. Vokal gospodina

Rosa Dolan-a nikad jači, a uzmimo u obzir da je na pragu 50 leta.

Sledeća stvar sa albuma jeste When The Jackals Come, ovde se kroz haotično sviranje može primetiti uticaj benda NILE, ali iskreno, ovo je jedna od najboljih death metal

pesama koje sam čuo. Recimo od sredine pesme kreće brutalan deo, ali sa sporijim tempom(obratiti pažnju na bubnjarski deo).

Fostering The Divide je sledeća numera, ne mogu da verujem kako moćan uvod, a baš

sam mislio da death metal nema šta novo da ponudi, ali iznenađenjima nikad kraja. Kroz celu pesmu ima dosta finih solaža, bubnjevi teraju totalno nepovezan ritam, ali svakako je

premoćno uklopljeno. Za nijansu ova pesma melodičnija je od prethodne dve.

Rise The Heretics je sledeća numera, koja počinje odličnom gitarskom melodijom, sa dobrim melodeath uplivom i ujedno kombinujući klasičan Immolation način sviranja.

Posebno obratiti pažnju od 1:15 do 1:41, izuzetno tehnički odrađen deo. Međutim pesma

se završava klasičnim death metal rifovima i kako bih ja to nazvao vrištanjem gitara, naježio sam se. Thrown To The Fire počinje gitarskim deonicama koje kao da najavljuju

dolazak neke zveri, i svakako tako i ispada samo treba sačekati malo, i eto ga, bombardovanje rifovima ne prestaje. Za razliku od prethodnih pesama ova stvar ima više

pratnji što se tiče duple pedale, nego blast beatova. Blast beatova ne manjka pred kraj pesme i na sredini, ali u suštini muški odrađen posao. Samo ću navesti deo teksta: The

beasts await our sacrifice, hehe, ovo pokazuje da je pesma zaista prava death metal zver.

Destructive Currents pesma koja ima brži početak nego prethodne numere sa albuma, i mislim da je u ovoj pesmi vokal Dolan-a u potpunosti izražen. Moram priznati da su mi se

ovde najviše svidele i solo deonice, vrhunski odrađeno zaista.

Lower je pesma koja počinje u potpunosti laganim gitarskim delovima, međutim taj mir prekida brutalan vokal kojeg prate oštri gitarski rifovi, praćeni haotičnim bubnjarskim

ritmom. Što se tiče usklađenosti, mislim da je u tom smislu ovo jedna od najboljih pesama

Immolation-a.

Atonement je u pravom smislu te reči klasična death metal pesma, u ovom slučaju ne dosadna, kao što to ovaj žanr zna da ponudi. Sigurno se pitate zbog čega? Razlog je taj

zato što se instrumenti lepo smenjuju i nema monotonihdelova (obratiti pažnju na sve delove: bubanj, gitara, vokal-pogotovu pred kraj pesme).

Above All počinje skičećim gitarskim delovima, a njih prati sablasna atmosfera. Takođe

još pohvala za tekst (stari Immolation se vratio), u suštini tekstovi svih pesama su vrh, ali eto na neke sam posebno obratio pažnju. Ljubitelji melodičnih delova, overite deo od 2:07

pa sve do kraja, svideće vam se zaista (i solo deonice i blast beatovi kombinovani sa duplom pedalinom naravno).

The Power of Gods, haha doslovno to znači, Immolation i dalje surovo gazi

neistomišljenike, iskreno ovu pesmu sam odlušao jedno 10 puta najmanje.

SAVRŠENSTVO!! Iako sam ranije pomenuo da ima pesama sa jačim rifovima, boljim ritmom ova stvar će vas definitivno privući zbog atmosfere, ujedno zlokobna atmosfera, a

u isto vreme i predivna.

Epiphany mislim da je gitarski najbolje urađena pesma, samo bih Roberta Vignu i Aleksa Bouksa pitao, šta uradiste ljudI?A tek da ne pričam o delu kad solo deonicu prate

nemilosrdni blast beatovi, e pa deco ovo je death metal u punom sjaju. Zlatna si 2017. godino!!

Opšti utisak: Definitivno, ovom albumu kao ocenu dajem 10/10, za razliku od prethodnog

albuma, ovde nema zezanja. Dosta albuma koji su izašli ove godine su me zaista razočarali, ali lično sam imao osećaj da će Immolation napraviti masakr novim albumom.

Znate šta još? Ovo je album za ljude koji su poslušali svašta u životu, a Immolation im vraća nadu da ipak postoje stvari koje mogu da se osmisle, na haotičan način, sa

zastrašujućom atmosferom. Ne treba preispitivati moć bogova, ovo je što se mene tiče

album godine, iako je godina tek počela.

The Black - The Priest of Satan (1994) Pisao Siniša Somberlain Tošić Pred nama je jedan crni dragulj od albuma. The Priest of Satan je izdat 1994. godine, i

potrebno ga je posmatrati odvojeno od drugog albuma iz 2008. usled promena kadrova i generalnog ''zeitgeista'' koji je postojao devedesetih godina, i koji se nikada više neće

ponoviti. Vreme pravog black metal underground-a, nelimitiranog popularnošću, prodajom albuma i ostalim kerefekama modernog muzičkog sveta. Genijalnost je upravo u low-fi

produkciji, pravim blek gitarama, pojedinim klavijaturnim melodijama i odličnim ledenim vokalima. Upravo je legenda pod imenom Jon Nodtveitd(u to vreme tinejdžer, pod

imenom Rietas), odgovoran za ubistvene gitare, klavijature i vokal. Čovek koji je po kompozicijama bio daleko ispred svog vremena i koji je vodio kultni Dissection daje celoj

toj priči taj jedinstveni efekat horora. Muzički jedna zamerka, ako moram da nađem ijednu, su bubnjevi koji jesu odlično odsvirani, ali su previše u pozadini i ne dolaze do

maksimalnog izražaja. Na albumu ne postoji slaba pesma. Uvod je instrumentalna The Beast of Fire, koja odlično otvara album, i odatle kreće napad na čula do samog kraja.

Izdvojio bih Towards the Golden Dawn, Black Blood, Goat of Mendes (Akercocke album, anyone?) i pri kraju albuma i po meni najlepšu stvar The Black opal Eye. Pesma koja po prvim notama klavijaturi podseća na neki Immortal intro, je zapravo kruna ovog

izdanja. Svi fanovi bleka prosto moraju preslušati ovo. Nesumnjiv kvalitet curi iz svake note, svakog rifa, svake promene ritma, atmosfera je upravo takva kakva i treba da bude.

Završio bih ovu recenziju rečima koje sam nedavno čuo od Zorana Sokolovića(frontmena Infesta): ''Ko je ovo prerastao, nikada i nije bio deo nas''. To je suština!

George Kollias – Invictus (2015) Pisao A.R.

Otkad se rodio, 1977. godine, ovom ‘’čoveku‘’ je trebalo samo 12 godina da bi počeo sa sviranjem bubnjeva, I tako započeo svoju legendarnu karijeru među internacionalnim

tehnikalnim, brutalnim, I klasičnim death metal bendovima. Iako je najviše poznat po svojoj karijeri u legendarnom bendu Nile, od albuma Annihilation of the Wicked (koji mi

je omiljeni) pa do danas, to uopšte ne znači da se on limitirao na samo jedan bend. Ko voli Sickening Horror, najverovatnije zna da je George svirao na njihovom prvom albumu

When Landscapes Bled Backwards. Svira trenutno I u Contrarian-u, Burnt City-u, a pre je bio deo Nightfall-a, I Extremity Obssession-a, kojeg je vodio s bratom Iraklis

Kollias-om još krajem devedesetih, I kako sam skontao to je prva a I poslednja kolaboracija među njima(najverovatnije se onaj uzjebao što je George bog, a on ne). I

eto, pre 2 godine je ovo bio najsvežiji materijal što je lik izdao, I to u skoro 90% se može smatrati solo albumom. On je radio vokale, većinu gitara, bas I naravno…BUBNJEVE! DA!

Bila je ogromna količina gostiju na albumu, neki od njih I njegove kolege Karl Sanders I Dallas Toller-Wade, I još mnogo ljudi, previše za nabrajanje. U svakom slučaju, album

sadrži čak 15 pesama, od kojih su 3 instrumentalne, I stvarno je vredno pohvale. Ako

želite da čujete neverovatnu atmosferu I ful iživljavanje na instrumentima do bola, poslušajte ovaj album. Vokali mu možda ne idu najbolje, ali zna se da nije po istima

poznat!

Drift – Incisions (1995) Pisao A.R.

Prosto nisam imao muda da izdam drugi broj old skul fokusiranog fanzina, a da ne

pomenem ovaj kultni, zaboravljeni, prosto izgubljen bend. Drift su kratko postojali, samo dve godine, I za to vreme izdali samo ovaj, prvi, a I poslednji debi album nazvan

Incisions. Šta je posebno kod ovog benda? Mnogo toga. Oni su bili među pionirima dum-det-a u bivšoj Jugi, i jednostavno album im je neverovatno dobar i sadrži toliko varioznih

stvari da je to prosto i nezamisivo. Bend su oformirali članovi bendova kao što su bili URGH!, Ekstremisti i Acroholia, a muzika je većinom inspirisana starim Pitchshifter-

om, i Cathedra-om, fokusirajući se na spor, žestok, masan, guturalan stil vokala, i naravno vrlo teških, i takođe sporih rifova, mada album krije i neke deliće gde ima

akustičnih gitara, pa čak i frula. Bend je pokušavao da bude prvi pravi dum-det metal-no

orijentisan bend u Beogradu, i iako su snimili jedan drugi album, on nikada nije bio izdat. Bend je uradio 4 svirke uživo, i time završio karijeru, što je ogromna šteta, jer ovo je bio

jedan pravi underground dragulj u vreme kada se skoro niko ne bi setio oformirati nešto ovoliko originalno i unikantno. Skidam kapu pred ovim pola satnim albumom, i iz čistog

srca vam ga predlažem ako volite Paradise Lost, Annathema, i Katatonia(ranije albume pomenutih bendova).

Frozen Forest - Ancient Ritual(2016) Pisao Igor Poprocki

Frozen Forest je black metal bend iz Hrvatske koji me je oduševio na samo prvo slušanje još njihovog prvog demo snimka 2007. godine. Od tada sam željno ali sa

strpljenjem isčekivao album koji je konačno ugledao crnilo noći 2016. godine. Na samo prvo slušanje može se videti da su ljudi iskusni muzičari koji znaju kako I šta žele da

ostvare, od samog zvuka do same atmosfere. Njihov prvi album Ancient Ritual sadrži 9 pesama koje nije moguće lako definisati sem sirovog melodičnog savršenstva, obogaćenog

mračnim melodičnim gitarama, masnim bubnjevima I veoma kvalitetno uklopljenom bas

gitarom koja ima dosta svojih deonica, kao I s vokalom koji je snimljen bez ikakvih dodatnih efekata. Produkcijski, album je odlično odrađen, bez previše fensi kristalno čistog

zvuka, a opet I bez previše prljavštine, dakle zlatna sredina je nađena. Ono što se po najviše izdvaja na albumu su sami rifovi, a takođe I gomila solaža kojih ima u svakoj

pesmi, I one ubadaju u samu srž emocije. Frozen Forest je jedan od onih bendova koji(pogotovo na ovom albumu) u jednoj pesmi imaju gomilu rifova, koji su uklopljeni

redosledom koji balansira emociju I atmosferu na pravi način! Originalnost je definitivno ostvarena iako se dosta može osetiti uticaj benda Watain, po melodičnosti u zvuku. Teško

je izdvojiti jednu omiljenu pesmu na albumu, jer kada se svakoj pesmi da pažljivo slušanje I obraćanje pažnje na detalje, svaka je pesma na ovom albumu hit na svoj način. Nekako

lično izdvajam Endless Cloud kao favoritku jer je prepuna raznih valova sirovine, mračne atmosfere I melanholičnih delova. Jedno remek delo od albuma koji je barem za mene

postavio nov standard Balkanskog black metala, najviše zbog svoje mračne melodičnosti, koje apsolutno niko ne radi na ovakav brutalan način. Mračno, melodično, sirovo,

atmosferično, sve je na jednom mestu. Nadam se da će bend jednog dana zasvirati s još

jednom gitarom da bi se dobio pravi doživljaj jačine kao na albumu.

Eximperituserqethhzebibšiptugakkathšulweliarzaxułum INTERVIEW

Questions-regular/Answers-bold. Click on any picture to visit various links of the band.

Hi guys! I'm a huge fan of your debut full length album, and also a huge fan of your

name.

1.Q: My first question would be, how did you come up with the name, and what's

the meaning behind it? As far as I know its in ancient Belarus.

1.A: Ave Sathanas!! The name is pronounced as "Eximpe-ritu-serqethh-zebib-shiptu-gakkath-shul-weliar-za-xul-um". An author's individual

agglutinative neologism. In it's creation there were used some Latin,

Ancient Egyptian, Akkadian and Sumerian terms of the Chaosatanic tradition. It entirely reveals the unutterable name of the antiuniverse.

When divided into fragments, it creates the magic spell of the formless

Lords of the prior Darkness.

2.Q: Who are the current members of the band? If someone wishes to remain anonymous, use initials or just skip this question.

2.A: We have a full line up. But it is not the time we put our masks off.

3. Q: When was the band formed and what have you guys intended to play? 3.A: Dates neither names don't matter. The only thing that matters is the

result of collective effort.

4.Q: Did you guys liked working with Amputated Vein records? A: We are very satisfied with our partnership. And we appreciate the

professionalism and the support of its owner very much.

5.Q: How would you describe your band's sound?

A: The creation, in which the charring heat of atmospheric riffs beds with

the hurricanes of mist under the chariots of blast-beats. Thanks a lot for answering! –Andrej Romić

Kolor verzija omota.

Sickrites – Irreverent Death Megaliths (2013) Pisao Srđan Mišović (Bog

Otac Reviews) Unikantan death metal u svakom smislu, naročito zbog krajnje jedinstvene I originalne implementacije jezivih klavijatura I mračni death metal, koje stvaraju izuzetno obskurnu I

tešku(koliko I eteričnu) atmosferu. Album je poput mreže protkan svetinjskim I maglovitim ehoima vokala, jakih ženskih vriskova I klavijatura koji poput utvara lebde nad pojedinim

segmentima, nikad ne bivajući monotone I uvijek u nekom maniru. Mračna I izolovana

tremolo tema u dubljoj skali kojom počinje Pillars Of The Fallen Light otvara vrata haosa uz furiozna nakucavanja, demonske vriske gitare, I izuzetno masivan I dubok growl vocal

iz najdubljih kosmičkih katakombi koji mrvi sve pred sobom. Procesion to Belial počinje opčinjavajućim klavijaturskim introm, dok Deathstorms ima dramatičan I apokaliptičan

motiv, a rastapajuće I očaravajuće string nijanse na Pillars Of The Fallen Light su hipnotizirajuće. Dweller Of The Fleshtombs sa svoje strane počinje neubičajenim I

maltene elektro sci-fi motivom, dok upečatljivija I jeziva klavijaturska tema u pozadini sporijeg rifa na Necrogenesis Void donosi osjećaj najboljeg horror filma. The Temple uz

mračne klavijaturske motive ima implementirane zvuke zvona koja jezivo odzvanjaju, a taj motiv završava numeru poslije New World Hosanna. The Rite počinje mantrom koja mi

zvuči apsolutno šamanski, a zvuci drombulja koji je završavaju daju sibirski šmek. Soloi na većini pjesama su šizoidni vrisci izmučenig gitarski squeal-ova, koji se ponekad ubrzaju

slažući Azagthoth-ovske prelaze. Što se riče rifova, sporiji doomy rifovi u čijoj se pozadini poput duhova šunjaju avetinjske klavijature se konstantno smenjuju s brzim tremoloima,

aranžmani konstantno evoluiraju ne dozvoljavajući ni trenutak monotonije. Sammi tremolo

prelazi uglavnom su odsvirani open-string principom uz povremene palm-muted rifovske segmente, poput treši trzaja negđe po sredini Procession to Belial. Moloch Ascending

počinje melodičnim I nekako epskim I melanholičnim black metal tremolom, a Darkness Tremendous takođe ima prelijepu tremolo melodiju. Sve u svemu, čista 10/10

Brutally Deceased - Satanic Corpse (2016) Pisao Arpad Korenci

Nekad baziran na trešu, nekad brutalan, nekad baziran na grajndu, ponead taman kao blek metal, a nekad čak i melodičan, ipak vrlo brutalan i old skulno fantastičan album. Brutally

Deceased, bend nazvan po legendarnom Grave-u, su izdali njihov nov album nazvan Satanic Corpse avgusta 2016. godine, i žao mi je što ne dobijaju dovoljno populariteta

koliko zaslužuju. Ono što oni rade su ukratko old skul i tradicionalne death metal strukture,

odličan kvalitet zvuka i dodir modernih snimaka, IPAK ostavljajući klasičan zvuk ''motornih pila'' u gitarama, dodavajući neke soloe inspirisane Iron Maiden-om. Ako volite

Dismember, Bloodbath, Dawn Of Disease, Desaster, sve to pomešano s brutalnim zvukom, ovo je pravi bend za vas!

Pyriphlegeton – Night of Consecration (2015) Pisao A.N.

Pyriphlegeton je black metal bend koji dolazi iz Norveške. Sada ćete pomisliti ‘ma samo još jedan običan blek!’, ali niste u pravu. Bend se sastoji samo iz jednog člana, Maurice

de Jong-a. Posle malog istraživanja sam uvideo da ovaj čovek ima veliki broj I drugih bendova I učestvovanja, tako da slobodno poslušajte I njegove druge stvari. Što se tiče

Night of Consecration – a, on je prvi full- length album benda. Posle distopijsko instrumentalog uvoda ‘Cursed in Moonlight’, ubrzo susrećete velikog paklenog demona

od prve pesme ‘Black Depths Beyond the Gates’. Vrištanje u vokalu, nenormalno besno udaranje činela I rifovi koji, najbolje mogu biti opisani kao organizovan haos. Sam zvuk je

nekako utučen od same strane zla. ‘An Ancient Speel’ je sporija pesma, medotički akordi

sa progresijom koja sve zaranja dublje i mračnije. ‘The Earth Blackened By Infernal Curse’opravdava malo klasičniji blek metal u albumu, klasični rifovi koji drže onaj

prepoznatljiv zvuk. Muzika koja hrli kroz duše pakla u ujedinjenom zvuku. ‘The Red Robe Order’ je puna očajanja, propasti, nelagodnog osećanja. Imate osećaj kao da vas crnilo

juri sa užarenim očima dok vi bežite. Vokale u samoj pesmi peva sam Šejtan. Kratki, ukleti zvuci klavira u ‘The Silence of the Grave’ vode vas odmah u sledeću pesmu ‘Rising of

the Satanic Majesty’. Kompozitor rizikuje još malo melodije u akordima sa progresijom koja sadrži kluč koje čuva tamu unutar velikih vrata. ‘The Burning Throne’ koristi tu

priliku sa prejakim otvaranjem gitare, što je dovelo do malog troma, koji dominira u rifovima. Spor tempo drži drobljenje rifa koji je glavni na iskustvu slušanja ovog albuma.

‘Night of Consecration’ je poslednja pesma , koja zatvara album. Baš je to njena glavna odlika, jer, samo o njoj bih mogao da napišem još ceo jedan sastav. To čisto zlo, depresija,

imate osećaj kao da se sam pakao otvara, duše izlaze, i polako dolazi kraj , koji pred sobom sve krši i lomi. Sa obzirom da je ovo prvi album, preporučujem vam da budete u

pratnji jer će naići drugi album ‘The Murky black of eternal night’ uskoro!

Atheist – Piece of Time (1989) Pisao Igor Vlad Cepesh Živić (Pits of Utumno fanzin)

Možda će biti dosta onih koji će se pitati zašto danas, u 2017. godini, čak 28 godina nakon

originalnog izdanja ovog albuma u Evropi, pisati o ovom albumu. Hm, priznajem da je to

legitimno pitanje, ali razmišljajući o starim albumima koji su ostavili dubok pečat, a da članovi benda možda toga nisu ni bili svesni, nekako mi je ovaj album uvek dolazio na um.

Bend Atheist je izdanak floridske škole death metala, koji je osnovao daleke 1984. godine

bubnjar Steve Flynn i pevač/gitarista Kelly Sheafer. Ben je u to vreme bio poznat po veoma tehničkom, pa čak i progressivnom stilu death metala kojeg su svirali. U

diskografiji imaju četiri full length albuma i jedan live album. Iako njihov drugi album Unquestionable Presence (1991) predstavlja granični kamen u žanru, ja sam se ipak

odlučio za njihov prvenac Piece of Time (1989), upravo zbog nekoliko istorijskih činjenica koje su za ovaj album vezane. Pre svega, malo je poznato da je prva izdavačka kuća sa

kojom su Atheist potpisali ugovor (Mean Machine Records) bankrotirala, tako da je bend pre izlaska albuma već bio prinudjen da traži drugog izdavača. Eventualno je ugovor

bio potpisan sa UK izdavačem Active Records, koji su i izdali prvenac za evropsko tržište.

Na američko izdanje se čekalo još punih šest meseci, sve dok konačno Metal Blade

Records nije sve utanačio sa Active Records-om i album izdao za američko tržište. 2005. godine je novinar magazina Terrorizer o ovom albumu napisao da je to bendov

„najmanje tehnički dovršen album i njihov tekstualno najnezreliji, ali ipak ostaje izuzetno delo death-thrasha kasnih 80-ih, koje puca neuobičajenom energijom i kreativnošću“

(Hinchcliffe, James (November 2005). "Atheist: Piece of Time/Unquestionable Presence/Elements". Terrorizer (137): 72). Iste godine, album je došao na 402

mesto u knjizi The 500 Greatest Rock & Metal Albums of All Time magazina Rock Hard. Sama činjenica da ovaj album izaziva ovako paradoksalna mišljenja i ocene, bar po

meni, govori o njegovoj vanvremenskoj vrednosti, jer on danas ima nebrojeno više fanova

nego što ih je imao kada je izašao. U lice svima koji ovaj album sigurno nepravedno omalovažavaju ide i činjenica da je ovo možda jedini death metal album koji je doživeo dva

re-izdanja (prvo 2002. godine od strane EMG Entertainment, a drugo 2005 od strane Relapse Records-a).

Ovo je album koji je definitivno bio ispred svog vremena, ako ne i vizionarski, i to toliko da

bi bend skoro pa mogao ovaj album da izda i danas, pa gotovo u istom obliku. Produkciju i

inženjerstvo na ovom albumu je odradio legendarni Scott Burns zajedno sa samim bendom, naše gore slist Borivoj Krgin je bio izvršni producent, Mike Fuller je uradio

master, a poznati cover-art je uradio isto tako legendarni Ed Repka. Album je snimljen u Morrisound Studiju na Floridi, a mester je odrađen u Fuller Studiju.U vreme kada je ovaj

album ugledao svetlost dana, možda scena nije bila spremna za ono što su ovi momvi izvodili svojim instrumentima. Oni su svojim pionirskim tech death metalom sigurno

utabali stazu za mnoge bendove koji danas žare i pale žanrom.

Haotični rifovi umiksani u ludačkim ritmičkim strukturama su bili dobitna formula koja se tek dugo vremena nakon originalnog izlaska albuma pokazala kao dobitna kombinacija.

Relativno laki death metal elementi su kao onako uzgred prisutni, tako da je muzika benda Atheist u vreme kada su iz Floride izlazili bendovi poput Obituary, Death, Morbid

Angel, bila... pa skoro neshvaćena. Ali upravo taj prog-tech feeling koji provejava celim albumom, nošen jazzy ritmom je pravi dragulj koji ovaj album čini i danas rado slušanim.

Nakon kratkog introa određenog uz upotrebu violoninga na gitarama, pravo u čelo udara

funky bas kanonada, a kada se gitara priključi, svima je jasno da se ovde radi o nečem genijalno osmišljenom. Veoma tehnički rifovi stvaraju totalno ludilo tonova. Steve Flynn

briljira na svojim bubnjevima, koji kao da su sastavni deo njegove persone sa osam ruku i deset nogu. Beatovi su dizajnirani do perfekcije. Vokali, iako ne tako jaki kao

instrumentalizacija, su se uklopili savšeno u miks i samo su doprineli sveukupnom doživljaju muzike koju bend izvodi.

Baš ako biste me mučili da izdvojim neku pesmu kao apsolutni hit sa ovog albuma, to bi

svakako bila “Room With a View” koju otvara jednostavan rif koji poziva na headbang (i pored sve kompleksnosti beatova na bubnjevima), sa totalno nemelodičnim vokalnim

sekcijama, solom a-la Reign in Blood, koji sledi sledeća vokalna sekcija, pa solo melodičniji od prethodnog čime je bend pokazao da su mu gitaristi sposobni za neku

kontrolisanu raznovrsnost. Ali stvarni dijamant ove pesme je ponovo ritmičko ludilo, kao npr. na 1:58 kada, na prvo slušanje, svi instrumenti ispadnu iz ritma osim basa, koji

održava svoj stacatto, dok mu se ne pridruže bubnjevi ponovo savršeno sve pogadjajući,

dok gitare kao da sviraju neku potpuno drugu pesmu. Muzička katastrofa? Ne, nego kontrolisana kompleksnost koja je i danas primer pažljivo osmišljene tehnički perfektne

pesme. “No Truth” još uvek važi za jednu od najboljih tech-death metal pesama ikada napisanih.

Neka se svaki Meshuggah fan danas zamisli odakle njegovom omiljenom bendu ideja za

tako ludom muzikom? I to nisu svi genijalni momenti na ovom albumu, koji je prepun veoma tehničkih solaža, umetnutih deonica i još mnogo toga. Zbog muzičkog bogatstva

koje ovaj album predstavlja, jednostavno je teško napisati recenziju koja se neće sastojati iz analize delova ovog albuma, jer je on jedan od onih koji trebaju da se sekciraju i

proučavaju u detalje.

Malevolent Creation - Dead Man’s Path (Pisao Vladimir Čokorilo - Blacklist

Reviews)

Malevolent Creation je jedan od onih bendova čiji zvuk definiše njihovu unikantnost I

originalnost. Posle 30 godina njihove karijere idalje su opstali kao jedan čuveni kult u pravcu Death Metala. Stvar koju mnogi obožavaju, računajući I sebe što se tiče benda je

što njihov zvuk ostaje neprevaziđen, netaknut, neizbežan I nikad precenjen. Smatrani su jednim od najbitnijih figura svog sopstvenog žanra među drugima koji se svrstavaju u taj

pravac, ali oni su poseban slučaj jer nisu išta slični kada bi se uporedili, jer Malevolent Creation je u odnosu na druge bendove ,,idi mi-dođi mi’’. Njihov novi album Dead Man’s

Path ide ka velikim tokom zadovoljstva I može se reći da ovaj bend I ovaj album nikad ne

mogu da razočaraju, sa razlogom što uspevaju da ostave utisak.

Album počinje sa uvodnom pesmom po imenu Dead Man’s path koja polako uvodi slušaoca u album, pripremajući ga da čuje I doživi nešto brutalno, impulsivno, agresivno

što ,,proždire malu decu’’. I pitanje je da li ovo uspeva da postigne to što se očekuje od njega. Ako ste se stvarno zapitali, moram priznati da ćete dobiti I više od toga nego što

možda I očekujete, jer kada krene ovaj album da praši od pesme Soul Razer pa nadalje, samo zamišljam kako se potčinjava neki Death Metal genocid nad današnjim metal

podžanrom koji je prevaziđen, precenjen I neprivlačan za slušanje. Teško je opisati ovo remek delo rečima koliko je dobro I kako budi ta osećanja u srcu slučaoca da se

jednostavno spoji sa time što sluša, jer album pokazuje kako se svira, osmišljava I simbolizuje Death Metal. Grdno bi bili prevareni ukoliko ste pomislili da će ovo biti još

jedna tipična stvar koja samo vuče stari zvuk I atmosferu iz prošlosti što nije originalno,

jer svaka granica je prevaziđena ovim albumom. Nekoliko je godina prošlo otkako me je ovaj žanr uveo u svoju priču I moram da priznam da mi se od modernijih oldskul death

metal albuma koji se objavljuju danas retko koji ovako svideo, ili uopšte svideo, makar bio dobar ili loš album, jer se stare navike prevazilaze I retko kada se vraćaju onome što

konstatno traži nešto što bi on smatrao novim.

Bendovi kao što su Cannibal Corpse, Atheist, Death, Six Feet Under, Cancer,

Entombed, Pestilence, Edge of Sanity I Deicide su odavno izašli iz te priče i nema ništa naročitog što me vraća nazad da ih opet preslušam, dok bendovi kao što su Sinister,

Monstrosity, Cynic, Vader, najverovatnije i Carcass i Malevolent Creation ostaju netaknuti na istoj crti. Ovaj album ostaje veran bendu i vredan je preslušati za svakog

ljubitelja oldskula, jer šta bi album bio drugo nego bolesna, groteskna, snažna I brutalna tvorevina u obliku muzike. Preporučujem ga svakome ko je odavno zavoleo I sebe

pronašao u ovoj putanji I odlučio da ostane tu gde I jeste. Sedite i odvojte oko 44 minuta i sami se uverite da reči ne moraju uvek biti laži.

Sinmara - Ivory Stone/Misþyrming-Hof (2017) Pisao A.R. Sinmara deo je vrlo sirov, tačno ubitačan blek metal koji je maksimalno tuningovan da

podseća na stare dane ovog već svakako prljavog žanra, ipak, tu atmosferu koju Sinmara kreira je prosto neverovatna. Iako su stvari dosta kao malorpe pomenuto sirove, i dalje,

vokali su razumljivi, gitare su oštre bez milosti, bubnjevi su ubitačno precizni, i maksimalno izoštreni, dok celokupna, već dosta karakteristična Islandska blek metal

atmosfera sve to lepo pokriva.

Druga pesma na albumu, ujedno i poslednja, je kreacija benda iz iste zemlje, logično, čim

su na istom splitu, a to je dobro poznat Misþyrming. Sinmara i Misþyrming često imaju zajedničke turneje po zemlji, ili su u nekoj vrsti kolaboracije, iako su sami po sebi vrlo

različiti, ipak ono što ih spaja je ta atmosfera, ta hladnoća, to što neko ko nije čuo Islandski blek, ne može maksimalno da razume. U svakom slučaju, iako posle 6 minuta

posle Sinmarine pesme Ivory Stone smo dobili dosta avant-gardistično sirov blek metal, Misþyrming kreira malo drugačije stvari u muzici, a to je dosta gruvi ritam, energični stil

sviranja, malo oštriji vokali, i donekle miks fokusiran na izoštrenje instrumentaliteta, a ne

samo vokala, iako oba ostaju vrlo dominantna u zvuku.

Pesma Hof od Misþyrminga je prvo što su snimili posle njihovog fenomenalnog debi albuma 2015. godine nazvan Söngvar elds og óreiðu, koji je sam po sebi bio

fenomenalan, i moram priznati da sam ovaj split vrlo isčekivao, a pogotovo očekujem nove albume OBA ova benda za kraj ove godine, ili možda sledeće, ne bih previše da se

ubacujem u stvari, ali znam da stižu, i da kad stignu, to će biti masakr, jer ova dva benda će se i posle par decenija pamtiti kao oni bendovi koji su prosto zabetonirali, ili bolje

rečeno utemeljili zvuk ove nemilorsdno-hladne zemlje koja uspeva da pruža neverovatan blek metal, koji skoro pa niko ne zna da re-kreira. S obzirom da sam ogroman fan ova dva

benda, vrlo rado ih predlažem i za vas, iako bi, ako ste fan žanra, već trebalo da čujete za njih. Ovaj split nazvan samo Ivory Stone/Hof je trenutno dostupan za skidanje za džabe,

a i kao 10" vinil izdat kroz fenomenalan kuću Terratur Possessions. Živela praznina!