22.11.2012.

Западни Европљани су дошли у контакт са исламским светом преко Крсташких ратова (1096-1270).

У том периоду хришћани у Шпанији постепено су заузимали територију која им је одузета почетком осмог века.

Европљани су сазнали да су Арабљани имали књиге велике вредности које су биле преведене са грчког оригинала (на пример, Аристотелова дела), као и њихове списе (на пример, Авиценина дела).

Највећи међу преводиоцима био је Герард из Кремоне (1114-1187). Превео је 22 арапска дела, нека од њих изванредно обимна. Велики део живота провео је у Толеду (Шпанија) који су хришћани заузели 1085.

Европска филозофија, која је полазила од Платона, обухватала је расправе о општем и посебном, о односу науке и вере, математика је била аритметика, медицина примитивна, а природних наука готово да није било.

Први европски научници јављају се у 12. веку, познаваоци арапских знања и алхемије у 13. веку.

Основани су универзитети:

у 11. веку у Болоњи

у 12. веку у Паризу и Оксфорду

у 13. веку у Падови, Напуљу, Саламанки, Севиљи, Кембриџу

у 14. веку у Прагу, Бечу, Греноблу.....

Превођењем са арапског на латински, посебно Аристотелових дела, уместо Платонове, основа је постала Аристотелова филозофија за одговоре на питања о постанку света, о узроцима вечности материје и природних појава.

Аристотелову филозофију требало је протумачити из угла хришћанства. Средином 13. века први је то учинио Алберт Велики. Његов ученик, Тома Аквински, прилагодио је теологији. Били су доминиканци.

Алхемија се појавила у Европи захваљујући латинским преводима арапских алхемијских дела.

Последња алхемија у историји светске науке.

Европска алхемија одвијала се у два правца:

• мистична духовна алхемија - угасила се под утицајем развоја науке

• експериментална (ради добијања еликсира и камена мудраца хемијским поступцима) – припремила је пут хемијској науци.

Учени Европљани упознали су и критику арапских филозофа којом је оспоравано постигнуће циља алхемичара.

Авиценини филозофки докази темељили су се на две поставке:

• све што је вештачко, другачије је од природног (направљено злато је имитација правог злата)

• иако су супстанце истог рода, метали се разликују према врстама, а разлике међу врстама постоје од стварања света, непознате су и не могу се мењати.

Енглески фрањевац, Роџер Бекон (Roger Bacon , 1214-1292)

Предавао је на Оксфорду и у Паризу.

Интересовао се за проблеме из природних наука. У својим научним истраживањима следио је принцип експеримента као највиши принцип сваког научног истраживања.

1250. написао je да алхемија учи човека: ”како племените метале, боје и многе друге ствари да учини бољим и обимнијим него што то природа чини. Та наука је важнија од свих које су јој претходиле, јер доноси многе предности. Не само што држави прибавља новац, него такође открива како продужити живот докле год то природа допушта. “

Из Беконовог Opus tertium према: F.Sherwood Taylor, The Alchemists, St. Albans, 1976

Бекон је истакао два циља алхемије:• претварање обичних метала у племените• припремање еликсира – лека против старењаБекон је одбацио Авиценине приговоре и закључио да се поставка о металима као непроменљивим врстама противи Аристотеловом учењу. Метали (као и друге природне супстанце) могу се мењати умећем, које замењује природу, допуњава је и чак надмашује.Еликсир или камен мудраца претвориће несавршено у савршено, обичан метал у злато.“ Лек који прочишћава , који убачен у растоп претвара олово у злато, бакар у сребро, зове се еликсир у свим књигама. “То је оно што металима уклања “поквареност” и претвара их у злато, али уклања и “поквареност” телу, па се живот може продужити.

Развој европских градова, кнежевина и краљевина на основу рударства и трговине у 13. веку , наставио се у 14. веку, али с ратовима.

Стогодишњи рат између Француске и Енглеске (1337-1453) .

У општој несташици новца, владари су га надокнађивали смањивањем садржаја сребра и злата у новцу. Стручни савет су добијали од алхемичара који су умели да направе легуре сличне злату и сребру и да утврде квалитет кованог новца.

Енглески краљ Едвард III (Edward III, 1312-1377) запослио је алхемичаре да направе мање вредан ковани новац.

Папа Иван XXII је 1317. забранио рад алхемичара у италијанским кнежевинама због лажног новца.

Претварање неплеменитих метала у злато називало се “Велико дело” (Opus Magnus).

Сматрало се да се то постиже помоћу “камена мудраца” или “камена мудрости” или “филозофског камена” (Lapis Philosophorum).

Европски алхемичари:

• Немац, Алберт из Болштата, назван Алберт Велики (Albertus Magnus, 1200-1280)

• Шпанац, Рамон Лул (Ramon Lull, 1232-1316)

• Француз, Николас Фламел (Nicolas Flamel, 1330-1417)

• Фламанац, Јохан ван Хелмонт (Johann van Helmont, 1579-1644)

Највећим европским алхемичарем се сматра Алберт Велики. У извештајима о својим алхемијским експериментима описао је арсен тако јасно, да му се покаткад приписивало откриће ове супстанце.

Алберт Велики на фресци (1352, Тревизо, Италија)

• Тумачио је дела Аристотела (из природних наука, логике, етике, метафизике и политике).• Студирао је у Падови, ступио у доминикански ред 1223, завршио студије теологије у Келну, а затим предавао у неколико немачких градова. •На Универзитету у Паризу 1241. (средиште арапске науке на латинском језику у том периоду) упознао је дела Аристотела. Раније (1210) црква је забранила Аристотелова дела због виђења о вечној материји. Двадесет година касније забрана је укинута.•У Паризу је стекао докторат из теологије.•De rebus metallicis et mineralibus (О металима и минералима) – да би дело написао обилазио је саске руднике и посећивао алхемичарске лабораторије. •Сматрао је да је претварање метала могуће. •Метали се одлуикују живом и сумпором. Није знао за минералне киселине, већ само за сирћетну (настаје када топле и ватрене честице напусте вино и преостану хладне од сирћета).

Име најзначајнијег средњевековног алхемичара није познато, јер је писао под именом Гебер (под именом арапског алхемичара).

Лажни Гебер је вероватно био Шпанац који је писао око 1300. године. Први је описао сумпорну киселину и добијање азотне киселине.

Откриће минералних киселина представљало је највеће хемијско достигнуће после производње гвожђа из његове руде, јер су могле да се изведу многе хемијске реакције што Грци и Арабљани нису могли да постигну са сирћетном киселином.

У 16. и 17. веку неки алхемичари одлучили су се за практичну примену свога знања и умења у технологији (стакло, керамика, боје), у рударству (анализа минерала) , у ливницама (звона, топови), у ковницама новца, итд.

Историјска је одлука Парацелсуса (1493-1541) увођење лечења хемикалијама.

Алхемичари верни традицији трагали су за каменом мудраца ради узвишеног духовног циља, а хемијским поступцима су дали симболичко значење постизања духовног савршенства.

Подела алхемије на експерименталну и духовну не односи се на раздвојена историјска раздобља .

Почетком 16. века појавили су се они који су се бавили проблемима различитим од добијања злата:

• Ваночио Бирингучио (Vannoccio Biringuccio , 1480-1539)

У Италији издаје De la pirotechnia (О пиротехници) у десет томова – описује све тада познате поступке у металургији и хемијској индустрији.

• Георг Бауер, познатији по латинизираном имену Агрикола (Georgius Agricola, 1494-1555)

У Немачкој објављује De re metallica (О раду са металима) – дело о рударству, металургији и хемијској технологији (сакупио је сва практична знања која су могла да се добију од рудара његових дана).

Обојица не верују у могућност трансмутације.

Теофрастус Бомбастус фон Хохенхајм (Theophrastus Bombastus von Hohenheim, 1493-1541) сам себе је звао Парацелзус (већи од Целзуса, античког лекара).

Заступао је мишљење да главни задатак хемије није добивање злата , већ припремање лекова.

Веровао је у ефикасност минерала као лекова.

Парацелзус је за себе говорио да је јатрохемичар (грчки ijatros - лекар).

Прихватио је четири елемента од Грка и три принципа од Арабљана (живу, сумпор и со).

Јатрохемија је доминирала до половине 17. века.

Алхемија коју је 1597. издао Андреас Либавиус (Andreas Libau, 1550-1616), представља заправо уџбеник експерименталне хемије. Први је описао добијање хлороводоничне киселине, калај-тетрахлорида, амонијум-сулфата, припремање царске воде (Aqua regia). Наговестио је да би се минералне супстанце могле идентификовати на основу облика кристала који се добијају испаравањем раствора.

Алхемија је у Европи постепено прерасла у научну хемију и може се сматрати да је окончана током 16. века.

У току 17. века алхемија стално губи у значају, а у 18. веку постаје оно што се данас назива хемијом.

Јохан Глаубер (Johann Rudolf Glauber, 1604-1668) открио је начин добијања хлороводоничне киселине дејством сумпорне киселине на натријум-хлорид. При томе је као “остатак” добио натријум-сулфат “Глауберова со”.Глаубер је обратио пажњу на ову супстанцу детаљно је проучавајући и забележио је њено дејство као лаксатива.

“Чудотворна со” - “sal mirabile” сматрао је леком за све, готово еликсиром живота.

Глаубер је радио на практичној производњи овог једињења , као и других једињења која је сматрао да имају лековиту моћ. Тиме је себи обезбедио удобан живот.

ПРЕЛАЗНО ДОБА

Примену математике и прецизног мерења у физици увео је италијански научник Галилео Галилеј (1564-1642) који је проучавао понашање тела при падању.

Енглески научник Исак Њутн (1642-1727) у својој књизи Philosophiae naturalis Principia Mathematica (Математички принципи природне филозофије) из 1687. износи своја три закона кретања и теорију гравитацијe. Уводи примену инфинитезималног рачуна.

Ван Хелмонт (1577-1644) гајио је дрво у земљи измерене масе којој је додавао воду . Мерио је раст дрвета у нади да ће тако открити извор живог ткива које се формира у дрвету.

Ван Хелмонт је први хемичар који је проучавао паре које је производио. Нашао је да су сличне ваздуху по спољном физичком изгледу, али не и у свим својствима. Сагоревањем дрвета настајале су паре које су личиле на ваздух, али се нису сасвим понашале као ваздух. “Haos” гас. “Gas sylvestre” – “шумски гас” или “гас из дрвета”