Aleksandar Sergejevič PuškinEVGENIJE ONJEGINProžet taštinom imao je pored toga ionu naročitu oholost koja čini da se sapodjednakom ravnodušnošću priznajudobri kao i rđavi postupci, što jeposledica izvesnog osećanja nadmoćnosti,možda samo zamišljene.Iz privatnog pismaJa svet ne želim da zabavim;Rad sam da se dojmim tvojih željaDostojniji bih dar da stavimHteo u ruke prijatelja,Dostojniji te duše krasne,Pune dubine i čistoteI poezije žive, jasne,I prirodnosti i lepote;No šta ću - bar ko zvuke strasnePrimi šarene glave ove:Smešne i tužne male scene,Prostodušne i uzvišene,Nemarne igre, žive snove,Plodove ćaska, rada vrednog,Iz mladosti i zrelih dana,Otkrića hladnog uma jednogI dnevnik srca punog rana.PRVA GLAVADa doživi hita, da oseti žuri.K. VjazemskiI"Moj časni stric je uzor praviOtkad je sasvim zanemogoI misli sad u staroj glavi:Svi treba da ga štuju mnogo.Nek drugom to za primer služi,Al', bože, kako to dotužiKraj bolesnika stalno biti,Ni dan ni noć ne odlaziti;Kakvo je to pritvorstvo ružnoDavati lek sa setnim licem,Ćaskati s polumrtvim stricemI popravljati jastuk tužno, -Misleći pri tom, al' za sebe:Kad će već doći vrag po tebe!"IISa mislima su tim dalekoNosila kola moga junaka,Po volji Zevsa što je stekoNasleđa svojih svih rođaka.O, prijatelji mog Ruslana!S junakom mojega romanaBez predgovora, odmah sada,Upoznaću vas ko što spada:Moj Onjegin svoj život počeKraj Neve; kraj te reke isteGde možda i vi rođeni ste,Il' blistali ste, čitaoče.Onuda nekad šetah i ja,Al' meni sever slabo prija.IIISlužeći za čast i za ime,Njegov se otac u dug spleo;Tri bala davo svake zimeI straćio imetak ceo.

Junaka mog je sreća htela:Madame je prvo nad njim bdela,Monsieur je zatim sa njim bio,A dečak beše živ, no mio.Monsieur l' Abbe', ko Francuz pravi,Siroto dete da ne muči,U šali poče da ga uči;Moralom ne hte da ga gnjavi;Nestašluke bi pretnjom stišo,I s njim u park, u šetnju, išo.IVKad Evgeniju mladost stiže,To doba slatke sete naše,Od učenja on ruke diže,A starog monsieur oteraše.Moj Onjegin je na slobodi!Već ošišan po novoj modi,Odeven kao dandy šeta,Pojavio se usred sveta.U francuskom je on pun znanja:Govori, piše podjednako;Mazurku igra vrlo lakoI sasvim prirodno se klanja;Šta ćete više? Svet se slaže:Drag je i umom raspolaže.VSvi učili smo više, manje;Ponešto zna od svega svako,Te učenost i vaspitanjeIspoljiti je kod nas lako.Junak je moj, po sudu mnogih(Sudija odlučnih i strogih),Pun znanja bio, al' po modi.Nasledio je dar da vodiNeusiljene razgovoreO ovoj ili onoj stvari,Da ćuti kao stručnjak stariLičnosti važne kad prozbore,I žarom hitrih epigramaDa budi osmehe kod dama.VISad latinski u modi nije,Na znanje ću vam ipak dati;Znao je dosta EvgenijeDa može epigraf da shvati,Da Juvenala uz reč splete,Da na kraj pisma vale mete,I pamtio je ko đak vredanIz Eneide distih jedan.Nikad mu nije došla voljaKroz hronološki prah da rijePo stolećima istorije,Al' anegdota svaka boljaOd Romula do naših danaU svest mu osta urezana.VIIOn nije imo strast za zvukeDa celog veka rime kuje,I nije znao kraj sve mukeTrohej i jamb da razlikuje.Mesto Homera, Teokrita,Poručio je Adam Smita.I ekonomist posto potom,A sudio je vešto o tom

Šta zemlju spasava od bede,I zašto može i bez zlata,Zemaljska blaga kad su data,Bogatstvo da joj obezbede.Al' otac sve to nije znao,I svu je zemlju za dug dao.VIIISve šta je znao EvgenijeNe mogu reći kraj sve volje;Al' ono što je ko genijeOd svih veština znao bolje,Ono u čemu mu je mladostNašla i brigu, a i radost,I ono na šta trošio jeLenjosti pune dane svoje, -Beše veština nežne strasti,Koju je Nazon opevao,Zbog čega je ko patnik paoI blistav, buran vek pun častiZavršio van ItalijeU gluhoj stepi Moldavije.IX. . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . .XZnao je nevešt da se tvori,Da ljubomoran, mračan biva,Da razuveri, nagovori,Da tuguje, da nadu skriva,Da bude ohol i poslušan,Pun pažnje, ili ravnodušan.Kako je bio rečit sjajno,A kako ćutljiv osećajnoI nehajan u pismu strasnom;Znao je dušu da uneseU ono čime obuzme se,I mogla je u oku jasnomStidljivost, drskost, nežnost čista,I suza poslušna da blista.XII nov je znao da se pravi,Naivnost šalom da očara,I laskanjima da zabavi,I očajanjem strah da stvara;Da razumom i strašću rušiUstezanja u mladoj duši,Da čeka slabost, ako treba,Da nehotičnu nežnost vreba,Da ljubav prati, da je budi,Da prvi odziv srca pozna,Da osećanja tuđa dozna,Sastanak tajni da iznudi,Pa posle mirno i udvojeNjoj lekcije da daje svoje.XIIKako je rano mlad i smeoZanosio kokete strasne,A uništenje kad bi hteoZa suparnike svoje časne,Kako je spremo reči jetke,Klevete, zamke ili spletke!No supruzi su (ma šta krili)S njim prijatelji uvek bili:

Ugađo mu je muž naduvenĐak Foblasov i prepredenjak,Sumnjičav starac, sed poštenjak,I rogonja i gord i čuven,Sav zadovoljan svačim redom:Sam sobom, ženom i obedom.XIII. XIV. . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . .XVU krevetu je još i drema,A već mu nose poštu novu.Pa šta je? Poziv. On se sprema:Tri kuće ga večeras zovu;Na bal, na dečije poselo...Pa gde će biti veče celo?I koga će pre svih obići?Svejedno, on će svuda stići.A dotle u svom bolivaruI prepodnevnoj toaletiIzveze se u grad i letiPo prostranome bulevaruSve dok na satu ne odzvoniNa ručak poziv monotoni.XVIAl' pada mrak. U sanke seda."Hej, s puta! S puta! " - već se začu.Zasrebrilo se inje ledaNa dabrovome ogrtaču.K Talon-u hita (što pre samo!)S Kaverinom se našo tamo;Na mlazu vina čep odletaU tavan pravo, ko kometa;Pred njim je roast-beef krvav, vreo,Mladosti raskoš - gljiva zrela,To najbolje od galskih jela,Strazburški pirog svež i beo,Sir limburški čuvena glasa,I lopta zlatnog ananasa.XVIIA žeđ i dalje traži čašeDa zaliju kotlete nove.Al' časovnik junake našeNa novi balet, evo, zove.Zakonodavac binskih ljudiI nepostojan i pun ćudiPoklonik čarobnih aktrisa,Počasni građani kulisa, -Naš junak polete teatru,Gde svako tu slobodu imaDa entrechat sa pljeskom prima,A da izviždi KleopatruI da Moini "bravo" kličeDa bi se čulo kako viče.XVIIIČarobni kute, divno mesto!Slobode drug, satirik smeoFonvizin tu je imo presto,Knjažnjina tu je uspeh sreo,A delio je danak suzaI danak burnih aplauzaNaš Ozerov sa Semjonovom.Katenjin tu je slavom novomOživeo Kornejev bljesak,

Šahovski tu je oštroumniRoj komedija dao šumni,A Didlo žnjeo slave pljesak.Tu je, u senci sjajnih sala,I moja mladost proticala.XIXDa čujete moj glas pun tuge,O, boginje, vas nema više!Da l' ste još iste, il' vas drugeSmenivši ne nadoknadiše?Da l' ću još čuti pesme vaše,I Terpsihore da l' ću našeGledati igre uzvišene?Il' više neće sresti menePoznato lice kada uđem,I s razočaranim lornjetomPred nepoznatim, stranim svetom,Ko hladni gost na piru tuđem,Počeću nem i sam da zevamI da o prošlom dobu snevam?XXVri pozorište. Loža bljesak.Na parter i fotelje pljuštiSa galerije žustar pljesakI zavesa u letu šušti.U vazdušastom sjaju svome,Gudalu verna čarobnome,Sva prozračna, u nimfa jatu,Istomina se sja u zlatu.Jedna joj noga u krug plovi,A vrh se druge poda tako...Najednom skok! I prhnu lakoKo vetar s usta Eolovi'.Sada se pogne, sad izvijeI hitrom nogom nogu bije.XXISvi tapšu. Evgenije stiže.On gazi goste duž fotelja;Iskosa dvojni dogled dižeU lože novih dama strelja.Sve galerije njim preleti;I licima i toaletiPronađe odmah silne mane,Pa muški svet na obe stranePozdravi, i u pravcu sceneS dosadom najzad diže pogled,Al' zevajući skide dogledI reče: "Treba sve da smene;Podnosio sam balet dosta,Al, dosadan i Didlo posta".XXIIJoš zmaj, sirene, vrag i amorUzbunjuju taj prizor slavni,Još snom lakeji blaže zamorNa bundama uz ulaz glavni,Još gledaoci trupću, šmrču,Ućutkuju se, kašlju, hrču,Još pljeskanje unutra trešti,Još pozorište sjajno blješti,Još zebu konji, nogom kuju,Pod amovima sneg ih praši,Još pored vatre kočijašiDlan o dlan biju, gazde psuju,A Onjegin već kući juri,

Da se obuče što pre žuri.XXIIIO, da l' ću dati crtež verniOdaje gde je čudak učen,Pitomac mode besprimerniObučen, svučen, pa obučen?Sve što nam otmen London nudiZa zabavu i modne ćudi,I što po morskim pučinamaZa mast i drvo šalje k nama,Sve što Pariza ukus žedniNa svoju korist proizvodiZa zabavu, za svet po modi,Za raskoš i sjaj nepregledni, -Sve to sad krasi sobu sretnogFilozofa nepunoletnog.XXIVĆilibar žuti turskih lula,Porcelan, bronza sto zaprema,I prava radost nežnih čula -Brušeni kristal pun parfema;Češljići, sjajne testerice,Krive i prave makazice,Sto vrsta četki: nežne, grube,Za nokte, kosu i za zube.Da dodam nešto stihu našem:Ruso je zgranut bio timeŠto nokte čisti Grim pred njime,Pred rečitim komedijašem .Tu zaštitnik slobode, ljudi,Nije u pravu što se čudi.XXVJer čovek može trezven bitiIako sjajne nokte ima;Zbog čega dobu prkositi?Običaj - to je despot svima.Onjegin beše u odećiOd Čadajeva pedant veći,I to što kicoš zovu svuda,Jer bojao se oštrog suda.On dnevno pred ogledalimaProvede barem dva-tri sata,I kad se najzad javi s vrata,Kao Venera izgled ima,Kad boginja u maske krenePa se u muško preodene.XXVINjegovom sjajnom toaletomOčarao bih vaše oko,I mogo bih pred stručnim svetomDa opišem je na široko.Moj posô je i to zacelo,Al' to bi bilo vrlo smelo,Jer pantalone, frak i bluzaTe reči nema ruska muza,A vidim, kriv pred vama svima,(O čemu i sam sudim strogo),Da mi je roman šaren mnogo:Toliko stranih reči ima,Iako sam u vreme staroVeliki rečnik naš otvaro.XXVIIAl' sada nije reč o tome;Bolje na bal da pohitamo.

U ekipažu najmljenomeNaš junak već je pošo tamo.S karuca, što u nizu dugomStoje u redu jedna s drugom,Fenjeri dvojni sjajem zračnimPred palatama blešte mračnimI na sneg liju duge svoje.Svetiljki puna, sjajna, čista,Raskošna zgrada jedna blista;Po prozorima senke stojeI klize ko niz tamnih skicaProfili muških, ženskih lica.XXVIIIAl' evo već i mog junaka;Ko strela brzo ispeo sePreko širokih basamaka;Razmrsio je pramen kose,I ušo... Već je puna sala,A muzika je malaksala;Mazurka sada sve zanima,Teskobe, vreve svuda ima;Gardisti zvekću mamuzama,Proleću ljupkih dama nogeI njinim tragom oči mnogeProleću pune sjajnog plama;Zaglušili su zvuci glasniZavidljiv, ženski šapat strasni.XXIXU dane žudnji, radovanja,Bio sam lud za balovima.Za pisma, ljubav i priznanja,Da l' igde lepšeg mesta ima?Supruzi vrli, ja pred vamaStojim sa svojim uslugama;Da vam na nešto pažnju skrenem:Ja hoću da vas opomenem!Budite majke i vi strože,Pazite ćerke netremice,Držite lornjet svoj uz lice,Jer inače, - sakloni, bože!Ovako pero zato pišeŠto davno već ne grešim više.XXXNa zabave sam ja do sadaŽivota mnogo protraćio.Da moral zbog njih ne opada,Ljubitelj njihov još bih bio.Ja volim bujnu, plahu mladost,Teskobu, raskoš, sjaj i radost,I naših gospa toalete,I nožice... Al' s mukom ćeteU Rusiji pronaći mestoS tri para vitkih ženskih nogu.Ah, dugo već ja dve ne moguDa smetnem s uma. I sad čestoVeć hladne misli zbog njih blude;U snu mi one srce bude.XXXIU kakvom kraju, gde i kadaZaboravićeš na te dane?Nožice drage! Gde ste sada?Gde gazite cvetiće rane?Na istoku ste rasle nežnom,I u mom kraju tmurnom, snežnom

Svoj trag vi niste ostavile,Zavolele ste draži svileI raskošnu mekotu saga.Zbog vaših čari, zar sam davnoZaboravljao ime slavno,Progonstva bol, i mesta draga?Iščeze sreća mladih letaKo s livada trag vaših peta.XXXIIDijane grudi, lice Flore,Drugovi, to su divne stvari!Al' mene noga TerpsihorePrivlači više no te čari,Proriče ona mome okuNagradu sjajnu i visokuI večito u srcu mojemSlobodne želje budi rojem.Volim je, ti to znaš, Elvina,Pod stolom kad je stolnjak skriva,U proleće na vlacu njiva,U zimsko doba kraj kamina,Na blistavom parketu salaI na granitu morskog žala.XXXIIIJoš uvek pamtim more burnoKad zavideh kraj hladne steneValima što su tekli žurnoPred noge da se bace njene,I žudah da sa njima moguDotaći usnom dragu nogu.Ne, nikada u strasne daneMladosti moje razbuktaneNe žudah tako kao tadaArmida mladih usne rujne,Obraza njinih ruže bujneI žudnje puna prsa mlada!Ne imadahu nikad strastiNad mojom dušom takve vlasti.XXXIVAl' pamtim ja i drugo vreme;Kad uspomena dođu zvuci,Ja opet držim srećno streme...I nožicu sa njim u ruci;Opet je mašta uzavrela,I krv se opet širi vrelaPo srcu što se davno hladi,I opet ljubav, opet jadi!Al' dosta slavih gorde dušeBrbljivim glasom lire čedne;Ljubavi one nisu vredneNi pesme koju nadahnuše;Tih čarobnica reči mnogeObmanjuju - ko njine noge.XXXVA Onjegin? - Naš junak čudniNa počinak se žuri kasni,A Petrograd je mnogoljudniProbudio dobošar glasni.Trgovac usta, nosač prođe,Na pijacu kocijaš pođe;Ohčanka nekud s vrčem krete,A sneg joj škripi ispod pete.Jutarnji žamor već se širiI dižu se nad krovovima

Stubovi novog, plavog dima.Iz radnje pekar, Nemac, viri,I često, ko i svakog dana,Otvara prozor svog dućana.XXXVIAl' zamorna je balska vreva,Te jutro u noć preokrete,I sad u slatkoj senci snevaBogatstva i veselja dete.Kasno se digo novog jutra,I život pred njim sve do sutraJednoličan i šaren puče;I sutra isto što i juče.Pa da l' je srećan EvgenijeU svetu svojih mladih leta,Pun uspeha kod lepog sveta,Kraj slasti koje život krije?Je l' srećan usred hučnog slavlja,Mlad, neoprezan i pun zdravlja?XXXVIINe: žar iz srca ode rano.Dosadio mu svetski šum,A ženama ne beše danoDa dugo mame njegov um.Neverstva mu je bilo dosta,A dosadno drugarstvo posta,Jer nije bio takvog kovaDa pije šampanj zbog drugovaI onda kad mu to ne prija,Niti da bude dobre voljeKada ga muče glavobolje.I najzad (mada kavgadžija)Napustio je kavge svoje,Kuršume, sablju i dvoboje.XXXVIIII bolest, čije su porekloMorali naći već lekari,Splin, kako bi se negde reklo, -Naša čamotinja u stvari,Ovladala je njim pomalo.Zacelo njemu nije staloSamoubistvo da pokuša,Al' sada mu je hladna duša;Ko Child-Harold je nedosežanIšo u salon iz salona;Ni spletke sveta, draž bostona,Ni uzdasi, ni pogled nežan,Baš ništa pažnju da mu skrene,Ni da ga trone, da ga prene.XXXIX. HL. HLI. . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . .XLIIVas, ćudljivice višeg sveta,Napustio je prvo on;I zbilja, danas kod vas cvetaDosadan, prazan, visok ton;Iako možda neka damaTumači Seja i Bentama,Njin razgovor je - mada čednaNesnosna besmislica jedna.A uz to su toliko nežne,Svečane, umne, tačne, vredne,Oprezne tako, tako čedne,

I muškom svetu nedosežne,Da može i sam izgled njinU čoveku da stvori splin.XLIIII vi, lepotice, u svetu,Vi, koje kasno noću nosePo petrogradskom polusvetuKaruce brze - odreko seMoj Onjegin i vaše vlasti;Taj otpadnik od burnih strastiZatvorio se sad u kući,I počeo je zevajućiDa piše, al' mu baš po ćudiNe beše ovaj rad pun muke;Nije mu išlo to od ruke,Te nije dopo u red ljudiNa koje neću da se jadamJer i sam u tu vrstu spadam.XLIVI besposlici opet odanI duševnom prazninom mučen,Cilj izabro je blagorodanDa prisvoji um tuđ i učen;Gomilu knjiga, eno, spremaI čita, čita - svrhe nema;Ta dosadu, ta laži krije,Tu savesti, tu smisla nije;Na svakoj lanci i verige;Iz mode su izišle ove,A kao stare su i nove;Ko žene ostavi i knjige,I policu gde prašne stojeZavesom crnom pokrio je.XLVKo on, i ja tad zbacih bremeZakona svetskih i taštineI s njim se združih u to vremeJer zavoleh mu osobine;Maštanju sklonost nehotičnu,Nastranost retku, ničem sličnu,I um zajedljiv, brz i hladan.Ja ogorčen, on setom svladan.Obojica smo u to dobaPoznali igru strasti jasno;U oba srca žar je zgasno,Obojicu je srela zlobaFortune slepe i zlog svetaNa samom jutru naših leta.XLVIKo živi, misli, taj u dušiNe može da ne prezre ljude,Ko oseća, tog večno gušiBol koji prošli dani bude;Za njega ništa lepo nije,Jer sećanja ga grizu zmijeI kajanja ga uvek more.Al' sve to krasi razgovore;Zbunjivo me je u početkuGovor i duh junaka moga,Al' svikoh ja i pored togaNa njegov um, na reč mu jetku,Na šale pune žuči kobne,Na epigrame mračne, zlobne.XLVII

Ah, kako smo se često leti,Pod nebom jasnim i prozračnim,Kad noć na tihu Nevu sletiI kad u talasima mračnimNe ogleda svoj lik Dijana, -Sećali strasnih, davnih dana,I ljubavi proteklih tajnoI bezbrižno i osećajnoUpijali bez reči, sretni,Dah blagotvorne dobre noći.Ko sužnja tužnog i bez moćiŠto nosi san u čestar svetni,Prenosile su tad i meneU moju mladost uspomene.XLVIIIOslonivši na granit rame,Moj Onjegin je mračna likaSanjao sa mnom usred tameKao što pesnik sebe slika .I sve je tiho bilo tamo;Straža se u noć zvala samoI s Miljonske je kolska zvekaStizala do nas izdaleka.Šireći skladno vesla svojaNa reci čun se njiho nekiI očaravo nas dalekiRog, ili smela pesma koja...Al' slađi je za šetnje kasneZvuk Tasove oktave strasne.XLIXJadranski vali, Brenta, drage,Videću jednom ja i vas,I nadahnuća pun i snageVaš čarobni ću čuti glas!Drag je on deci Apolona;Po gordoj liri AlbionaMeni je znan i srodan mi je.O, noći zlatne Italije!Uživaću i ja u vamaSa mlađanom Venecijankom,Čas brbljivom, čas nemom znankomU čudnim, crnim gondolama.Usta će moja s njom da stekuPetrarkin govor i reč meku.LDa l' će mi doći čas slobode?Vreme je, vreme, ja joj kličem;Čekam i bludim pored vode;Jedrima lađa mašem, vičem.Pod rizom bura, s ovih gora,Po raspuću širokog mora.Kada ću poći na put žurniI ostaviti život tmurniU ovom kraju neprivlačnom?Pa tad pod nebom zemlje rodneU afričko žestoko podneZa Rusijom da čeznem mračnom,Ljubav i patnje gde sam znaoI gde sam srce pokopao.LIDa sa mnom vidi zemlje straneOnjegin htede da se krene,Al' udes je za duge daneOdvojio od njega mene.

U grob i njegov otac odeI pred njime niče ko iz vodePoverilaca lanac dugi;U svakog um i račun drugi.U proces da ga ne upletu,A zadovoljan tim što ima,Nasleđe on je dao njimaNe videći u tome štetu,Il' predvidevši izdalekaDa smrt i starog strica čeka.LIIBaš tad je primio, u stvari,I poziv da u selo ide;Pre smrti stric je hteo stariBar još jedanput da se vide.Na ovu vest, u selo pravce,Poštanskim spregom strmoglavceNa sastanak naš junak krete;Usput je zevo i pun setePripremao se radi paraNa uzdahe i izgled skroman(I tim ja počeh ovaj roman),Al' našao je strica stara,Na stolu, hladnog i bez daha,Ko gotov danak zemnog praha.LIIISav svet mu beše na usluzi,Jer pokojniku sa svih stranaDođoše druzi i nedruzi,Ti stalni gosti svih sahrana.Do groba su ga otpratili,Popovi, gosti; jeli, pili,A zatim su se svi razišliKo da su nekud poslom išli.Naš junak žitelj sela posta:Taj rasipnik i vetrogonjaPostade vlasnik zemlje, konja,Lugova, voda - i tu osta.I njemu beše vrlo miloŠto menja život čime bilo.LIVDva dana su mu bile noveSamotne dolje toga kraja,Potoka priče, šumor zove,I sumračna svežina gaja,Al' trećeg, polje i lug maliNisu ga više zabavljali;Zatim ga od njih dremež svladaI on već jasno vide tada:Iako dvorci bulevara,Balovi, karte ne postoje,Da i u selu dosadno je;Stražari i tu čama staraI progoni ga svakog trenaKo senka ili verna žena.LVJa život volim tih, pun miraI seosko spokojstvo divlje;Zvonkija tu je moja lira,a stvaralačke misli življe.Tu far niente zakon vlada.U dokonosti, punoj sklada,Kraj samotnih jezera bludim,I svakoga se jutra budim

Zbog zadovoljstva i slobode.Tu mnogo spavam, malo čitam,I retko kad za slavom hitam.Zar nisam tu, uz razonode,Uz nerad, mir i šetnje raneNajsrećnije ja našo dane?LVILjubavi, selo, cveće, polje,Lenjosti! Ja sam vama odan!Hoću da istaknem što boljeDa Onjeginu nisam srodan,Da ne bi čitalac poneki,Ili izdavač kakav prekiKlevete ili laži koje,Sravnjivo ovde crte moje,I tvrdio u krugu višemSvoj portret da sam ovde dao,Ko gordi Bajron što je znao,Kao da ne mogu da pišemO nekom drugom po potrebi,Već jedino o samom sebi.LVIISvi pesnici su uvek biliMaštanja strasnih prijatelji.I meni su se snovi sniliI duša je po čudnoj željiSačuvala njin oblik tajni,Muza im dala život trajni,I opevo sam ja u stihuDevojku gorsku, divlju, tihu,I robinjice sa Salgira.Al' prijatelji moga radaPitanje od vas čujem sada:"Za kojom žudi tvoja lira?Kojoj u roju gordih ženaPripada setna pesma njena?LVIIIČije se oči tebi sjajeI nadahnuća bude prava?Ko nagradu tvom stihu daje,I koju stih tvoj obožava? "Nijednu, dragi prijatelji!Neutešan u strasnoj željiIskusih ljubav. Srećan kojiSa njome rime zna da spoji,Jer dvostrukom je njega snagomPesnički zanos stigo sveti,Utehu on je našo setiI Petrarkinim išo tragomI slavu steko stihom golim,A ja sam glup i nem kad volim.LIXProšla je ljubav, došla Muza,Razvedrio se mračni duh,Oslobođen od starih uzaČarobne zvuke traži sluh.Pišem i srce već ne tuži,A pero sada ređe kruži;Kraj započete strofe strogeNe šara ženske glave, noge...Pepeo hladni gde da plane?Još tugujem, al' suza nemaI trag se bure skoro spremaIz duše moje da nestane,

A tada ću na novu temuPočetu pesmu il' poemu.LXRazmišljah već o formi plana,Junaku kako da dam ime,I prvu glavu svog romanaZavršio sam srećno time.Sve to sam pregledao strogo;Znam, protivrečnog ima mnogo,Al' neću na to da se vratim;Cenzuri dug ću svoj da platim,Pa ću na gozbe novinarskeDa pošaljem svoj plod i muku.Sad putuj, delo mojih ruku,Ka obalama Neve carske!Zasluži slavu za moj trud;Nepravdu, grdnje i loš sud.DRUGA GLAVAO rus!...Hor.O Rus!IDivno je mesto bilo seloGde Onjegin je samovao;Idiličan bi duh zaceloBlagoslov tamo nebu slao;Po strani, gord i štićen bregomOd vetrova sa hladnim snegom,Nad rečicom se zamak dizo;Pred njim se lanac polja nizoI zlatne njive boja pune,Belasala se gdegde sela,Na paši pasla stada bela,A divljega su vrta kruneŠirile senke svoga hlada,Stanište nimfa i drijada.IISlavni je zamak sazdan bioKo pravi zamak što se zida;Starinski ukus on je krio,Sav otmen, tih i skladnog vida.U sobama visokim tama,Gostinska sva u tkaninama,A peći od šarene glineI carske slike, ukras čine.Sve to je sada trošno jako,Al' prijatelju mom nimaloDo toga nije bilo stalo,Jer zevao je podjednakoU odajama novim, modnimKo i u ovim staromodnim.IIINastanio se baš u sobiGde godinama stric je huko,Ključarku psovo i u zlobiKroz prozor gledo, muhe tuko.Tu mastila ni kapi nema;Na prostom podu divan drema;Sto, dva ormana i papiri...Moj Onjegin ormane širi;U jednom su računi stari,U drugom četa boca ima,Krčazi s voćnim sokovimaI prestareli kalendari;

čiča pun posla i pun brigeU druge nije gledo knjige.IVNa posedima zemlje svoje,Nekako vreme da provede,Naš Onjegin naumio jeDa najpre novi red zavede.Pustinjski mudrac taj sve menja;Starinski jaram kulučenjaLakim je dankom smenjen bioI rob je sreću pozdravio.Al' škrti sused zlo je teškoVeć video u svemu tomeI gunđao u kutu svomeA lukavo se drugi smeško;I svi se sad u jednom slažu:Opasan čudak on je - kažu.VS početka svi su išli k njemu,Al’ pošto su mu stalno slugePrivodile na zadnjem tremuŽdrepca za poljske šetnje dugeČim samo čuju ili videDa neki gost u goste ide -Svi uvređeni do dna dušePoznanstvo sa njim prekinuše."Neotesan je, grub je s nama,Farmazon to je, učtiv nije,On čisto vino samo pije,Ne ljubi ruke naših dama,Sve da i ne, ne kaže da-s."Raširio se takav glas.VIStigo je baš te iste zimeNov spahija u svoje selo,I susedi su i nad njimeIzrekli sličan sud zacelo.Njemu je ime bilo Lenski;Lepotan i duh getingenskiU svetu svojih mladih leta,Poklonik Kantov i poetaIz Germanije on je tmurneDoneo znanja znake nove:Slobodoljubiv duh i snove,Nastrane misli, želje burneI reci večno u zanosu,A do ramena crnu kosu.VIIOd razvrata i zlobe ljudiOn nije stigo još da sveneI zgrevali su mlade grudiSrdačnost druga, nežnost žene.Naivno mu je srce bilo,Ljuljuškalo ga nade kriloI novog sveta sjaj i šumOpijali su mladi um.Sumnje je on u lepe lažiIli u slatke snove krio,I život je za njega bioJoš zagonetka puna draži;Nad njom je glavu lupo radoI čudima se samim nado.VIIIA verovo je da postoji

Na svetu srodna duša nekaŠto čezne da se s njime spoji,I što na njega stalno čeka.I da će uvek biti jačiDrugovi nego opadači,I da će lance čak da primeDa njemu spasu čast i ime.Da žive i u naše vremeLjubimci sudbe, što se trudeDa usreće na svetu ljude,I da će to božansko plemeI nas najednom obasjatiI da će svetu sreću dati.IXSamilost, prkos gorde glave,Ljubav za opšte dobro ljudi,I slatke muke prve slaveZagrevahu mu krv i grudi.U svet se on sa lirom krete;Pod nebom gde je pevo Gete,Pesničkim ognjem punim snovaUsplamtela je duša ova.Veštinu muza, skladnih sanja,Izneverio nikad nije;I njegov stih i danas krijeVečito lepa osećanja,Svežinu mašte snažne, plodneI čar prostote neophodne.XPevo je ljubav, njoj pokoran,I pesma mu je bila čistaKo dečji sanak blagotvoranI kao mesec što se blistaU pustinjama tihog neba:Bog uzdaha i sluga Feba.Opevao je tugu, magle,Rastanke nesrećne i nagle,Romantičarske ruže, liru,I zemlje tuđe i daleke,Gde je prolivo suza reke,I opevo u tihom miruSvog uvelog života setuPre no što uze dvadesetu.XIU selu, gde je EvgenijeJedini da ga shvati mogo,Gozbama selskim nikad nijePoklanjo Lenski pažnje mnogo.Od suseda je bežo bučnihJer se iz njinih priča hučnihO vinu, žetvi i o psima,O kosidbi i rođacima,Baš nisu sjala osećanjaNi pesnička žestina tajna,Ni razum, ni bistrina sjajna,Pa ni veština školskog znanja,A njine žene nisu mileČak ni toliko umne bile.XIIBogat i zgodan, on je tadaKo mladoženja priman svuda;Taj običaj u selu vlada;Svako je spremo kćer da udaZa suseda svog poluruskog,

Čim uđe, govor kruga uskogNavrće priču na osamu,Na momačkog života čamu,Pa zovu gosta samovaruI čaj mu Dunja sipa tada;Njoj šapću: "Dunja, pazi sada!"A zatim nose i gitaruI pisne ona (bože blagi!):" O, dođi mi u dvore, dragi! "XIIIAl' eto, Lenski nije hteoDa robovanje primi slatko,I s Onjeginom kad se speo,Načiniše poznanstvo kratko.I zbližiše se; val i kamen,Stihovi, proza, led i plamenNisu baš tako mnogo strani;Dosadni behu prvi daniJer nisu bili istih ćudi,Al' zatim su se snašli bolje,Jahali svaki dan u poljeI postali baš bliski ljudi.Tako se (to i mene peče)Iz dosade drugarstvo steče.XIVAl' kad se bez pritvorstva sudi,Ni tom drugarstvu verni nismo;Nule su za nas drugi ljudiA jedinice samo mi smo.Naš uzor su Napoleoni;Dvonogih bića milioniOruđa prosta sad su za nas;Čuvstva su divlja, smešna danas.Snošljiv je bio Evgenije;Mada je ljude dobro znaoPa ih uopšte prezirao,Bez izuzetka ni to nije;Neke je zbilja uvažavoI cenio je čuvstvo pravo.XVS osmehom on je slušo Lenskog;Nadahnut pogled, govor buranPesnika mladog getingenskogI um u sudu nesiguran -Mom Evgeniju sve je ovoIzgledalo još sasvim novo,I trudio se on da sprečiHladnoću svojih oštrih reči,Jer što da tuđoj sreći smeta?Doći će vreme; neka živiI nek' se pesnik malo diviSvem savršenstvu ovog sveta!Oprostimo mu varke oveI mladih dana žar i snove.XVINa prepirke i mudrovanjaSve ih je moglo da pobudi;Nauke, dobro, zlo i znanja,I ugovore drevnih ljudi,Sudbinu, život, grobne tajneI predrasude mnoge trajne, -Po redu tu je sve i svaštaPodvrgla sudu njina mašta.Zanesen žarom poezije,

Pesnik je čito u to vremeSa tmurnog severa poemeI pažljivi je Evgenije,Iako ništa ne razume,Sve slušao što bolje ume.XVIIZanimale su njih i strastiI sećo ih se Evgenije(Spasen od njine burne vlasti)Sa uzdahom što setu krije.Srećan je ko je za njih znaoPa ih se najzad otresao,Srećniji ko ih ne poznajeI ko se vrlo retko kaje;Ko rastancima ljubav leči,Ko mržnju spletkom utoljavaI s drugom i sa ženom zevaBez ljubomore i zlih reči...Srećan, ko karti svoja pravaNa nasleđe ne poverava.XVIIIKad život naš u dane kasnePod zastavu spokojstva skrene,I kada strast u nama zgasneI postanu nam smešne njeneSamovolje i bujne težnje,Zakasnele kad prođu čežnje -Smireni, mada ne bez truda,Slušamo tada s pažnjom svudaI tuđih strasti jezik bučan,Te nam to opet srce budi;Tako invalid stari, hudi,Brkonja mladih govor zvučanIz kuta svoga s pažnjom pratiI čulji uši sve da shvati.XIXAl' zato naša plaha mladostDa čuva tajnu nije sklona;Ljubav i mržnju, bol i radostRazglasi uvek rado ona;Ko ljubavni invalid stariSlušo je junak moj, u stvari,Ispovest svoga druga novogI tajne srca pesnikovog.Naivnu savest, punu željaLenski je hito da otkrije,I saznao je EvgenijeLjubavnu priču prijatelja,Pripovest koju krase snoviŠto za nas davno nisu novi.XXA voleo je... ljubav ovuI ne sretamo danas više;Jedino dušu pesnikovuNa takvu ljubav osudiše:Sve isti snovi, mašte iste,Vecito stare želje čisteI uvek isti stari jadi;Ni dalek put što srce hladi,Ni rastanaka dugo vreme,Ni sati koje muza traži,Ni tuđe zemlje pune draži,Ni gozbi huk, ni znanja seme,Baš ništa nije ni u čemu

Izmenilo tu strast u njemu.XXIJoš kao dete Olgi odan,Sa srcem što je još bez rana,On beše svedok blagorodanZabava njenih prvih dana;On je u krilu šumske seneDelio radost igre njene,A očevi se bliski stekliI deci venca dva obrekli.U tihom kutu divljeg svetaOna je puna čari, želja,Cvetala pored roditelja,Ko što đurđevak tajno cvetaSkriven u gustoj travi selaOd leptirova i od pčela.XXIIZanose prve mlade krviNjemu je ona darovala;I frula mu je uzdah prviSanjareći o Olgi dala.Sad zbogom, igre zlatne, puste!On voli sada šume guste,Samoću, setu i tišinu,Zvezde, i noć i mesečinu,I mesec, neba luču sjajnu,Čijoj smo i mi nekad moćiDavali danak budnih noćiI radost jada - suzu tajnu,A sad je nama on za mrakaZamena slabih svetiljaka.XXIIIUvek je skromna, uvek vrednaI vesela ko jutro bila;Ko pesnikov je život čedna,Ko poljubac je bila mila.Kose joj behu boje lana,Oči ko plavo nebo dana,Pokreti gipki, a struk loman...Al’ uzmite ma koji romanI naći ćete sazdan vernoI Olgin portret. On je mioI drag je meni nekad bio, -Pa dodijao neizmerno.Dozvol'te da vas malo boljeZabavim sestrom naše Olje.XXIVTatjana joj se sestra zvala;Prvi put ime to - Tatjana,Ćudljiva muza sad je dalaLičnosti nekoj iz romana;Pa šta? - Zar nije skladno, zvučno?Al' znam ja, s njim je nerazlučnoSećanje na dah ropskih soba,Na sluškinje i drevno doba.Naš svet imena ružna daje,Ukusa kod nas malo ima(Pogotovo u stihovima),A prosveta nam ne pristaje,I mi smo od nje - ma šta rekli -Izveštačenost samo stekli.XXVOna se, dakle, Tanja zvala,Čar i svežinu sestre njene

Priroda Tanji nije dalaDa tim na sebe pogled skrene;Ćutljiva, divlja seti rada,Bojažljiva ko srna mlada,Sred porodičnog toplog krilaKo tuđinka je ona bila.Da mazi se ne beše sklonaKraj oca i kraj majke svoje;Sa decom ko i sama što jeDa skače nije htela ona;Često, u prozor zagledana,Sanjarila je celog dana.XXVISanjarenje - njen znanac stari -Od mladosti je njene raneKrasilo maštom punom čariDokone, duge selske dane.Prsti joj iglu nisu znali;Da ukrašava đerđev maliSvilenom šarom - nije onaNikada bila mnogo sklona.Tanji je draže bilo tadaDa se sa dobrom lutkom malomSprema u igri i sa šalomZa zakon što u svetu vladaI da joj daje opomeneOd svoje mame naučene.XXVIIAl' sad, u ovim godinama,Za lutke više nije znala;O vestima i modi damaSa njima nije raspravljala.Nestašluci joj behu strani;Strašnih su priča drevni daniU tami zimske noći sneneObuzimali misli njene.A kad bi dadilja dovelaNa livadu iz okolineDecu da Olgi društvo čine,Tanja da igra nije htelaI klonila se smeha zvučnogI zabavljanja njinog bučnog.XXVIIIOna je rado na balkonuČekala kad će zora plava,Kada na belom nebosklonuSazvežđa kolo iščezava,I svetlost se vidikom širiI vesnik jutra, vetar piriI prikrada se dan polako.Zimi, kad noći krilo lakoNad zemnim krajem duže vlada,I duže spava u tišiniNa magličastoj mesečiniLenjivi istok - čak i tada,Po navici u iste čase,Pri sveći Tanja dizala se.XXIXRoman je bio radost njenaI naknada za sve, a onaU varke beše zaljubljena,U Rusoa i Ričardsona.Njen otac beše čovek mali,U prošlom veku zaostali,

On knjige nije nikad čitoI da l' su štetne nije pito;Smatro je da su igra pravaI njega nije bilo brigaKakva kod ćerke tajna knjigaPod jastukom do jutra spava.A mati? - bila je i onaBez pameti od Ričardsona.XXXDa, volela je Ričardsona,Al' ne što mu je dela znala,I što je više GrandisonaNo Lovlasa simpatisala,Već zato što je njena strinaMoskovska kneginja AlinaNjoj napunila glavu time.Mladoženja __________je još te zimeNjen suprug bio: da uzdišeZa drugim tad je ona stalaŠto joj se svido, to je znala,Umom i srcem mnogo više;Taj Grandison je bio krasanKicoš i kockar prvoklasan.XXXIKo on i ona s puno skladaPo modi beše odevena,Al' drugom su je dali tadaBez pristanka i znanja njena.I da utiša jade njeneRazložni muž se brže kreneU svoje selo, gde je žena,Sam bog zna kime okružena,Plakala dugo, noću bdila,Da se razvede najpre htela,A zatim kuću preuzela,I zadovoljna najzad bila;Navika uvek s neba slećeKo zamena kad nema sreće.XXXIITa navika je utišalaJad kojem leka nije bilo,A sasvim ju je, bogu hvala,Otkriće jedno utešilo;Uz odmor, trud i brigu trajnu,Dokučila je važnu tajnu:Kako da mužem sasvim vlada;I sve nabolje pođe tada.Sa voljom poslu svom je prišlaI rashodima upravljala,Za kaznu je u vojsku slala,Na kupanje je petkom išla,Služavku tukla kad dotuža -Ne pitajući za to muža.XXXIIINekad je ona krvlju znalaDa krasi strane spomenara,Praskoviju Polinom zvalaI pevala kad razgovara,Nosila steznik sasvim uskoI rusko N ko N francuskoUmela kroz nos da proplete.Al' sve se brzo preokrete;I zaboravu sad je dalaAlbume, korset i Polinu;

A nekadašnju je SelinuAkuljkom opet prosto zvala,I najzad vatom postavilaHalat i čepac svoj od tila.XXXIVNjen suprug ju je obožavo,U ćudi joj se nije pleo.Verovo joj je, mirno spavo,U halatu je pio, jeo,I život mu je mirno teko;Ponekad bi se kod njih stekoKrug običnih, no prisnih lica,Suseda dobrih porodica;Da sebe žale, druge kude,I zabave se koječime,Pa prođe veče duge zime,A dotle već i čaj im nude;Već večeri, već snu je vreme,Pa se i gosti kući spreme.XXXVŽivot se njihov, tih i častan,Držo predanja i starina:Kod njih je uvek tiganj mastanO mrsu bio prepun blina;I postili su bez omaške;Voleli kola i ljuljaškeI gatanje i pesme hora.Na Trojicu, kad bdenja sporaS dosadom sluša puk nedužan,Oni su lili tad iz okaTri suze na struk bosioka;Ko vazduh kvas im beše nužan,I kod njih su pri jelu, vinu,Služili goste prema činu.XXXVII starili su tako oni.Tad muža pozva tama grobaPod novi venac da se skloni.U podnevno je umro doba,Baš kad su ga na obed zvali;Susedi su ga oplakali,Deca i žena puna tugeIskrenije no mnoge druge.On beše prost i dobar "barin"I tamo gde prah njegov snivaNadgrobna ploča stoji siva:Smireni grešnik Dmitar Larin,Gospodnji rab i brigadirPod ovom pločom nađe mir.XXXVIIMeđu penate kad je svojeStigao Lenski izdaleka,Grob susedov posetio jeI stekla ga je tuga neka.Tom pepelu je uzdah dao."Roor Yorick! - on je šaputao -Ko dete sam mu često putaSkidao orden sa kaputaI igro mu se na rukama!Olgu je meni hteo dati;Pito se: da l' će dočekati?...I Lenski tu, u senci hrama,Napisa s tugom i sa žaromNadgrobnu pesmu znancu starom.

XXXVIIITu je pred jednim grobom tužnimI prahu svoga oca jadnogOdao poštu bolom dužnim.Na brazdama života hladnogSudbine volja tako menjaKo kratke žetve pokolenja;I svako od njih klasa, vene,A nova idu da ga smene.Tako i naše mlado plemeBuja i ključa kao buraI dedove ka grobu gura,Al' doći će i naše vreme,I unuka će naših četaOdgurati i nas sa sveta.XXXIXA dotle nek vas, braćo slavna,Opija laki život malo;Za mene on je stvar ništavnaI nije mi do njega stalo.Od varki ja sam skrio zene,Al' dira još ponekad meneZaboravljenih nada snaga.Jer teško mi je da bez tragaOstavim svet i život ceo;Al' ne pišem ja hvale žudan;Svoj tužni udes i vek čudanDa proslavim bih možda hteo,Pa da na mene, ko drug predan,Podseti ljude bar zvuk jedan.XLMožda će voljom čudne srećeNečije srce on da troneI možda na dno Lete nećeZvuk strofa mojih da potone!Jednom će možda, mudra lica,Buduća neka neznalicaReći pred mojom slavnom slikom:To beše pesnik nad pesnikom!Zahvalnost primi s moje ruke,Ti, pokloniče muze setne,Čiji će pažljiv um da sretneI sačuva moj stih i zvuke,Čija će ruka ili govorObnoviti moj stari lovor.TREĆA GLAVAElle était fille, elle était amoureuse.MalfilâtreI"Kuda ćeš, Lenski? Vi, poeti! " -"Izvini, već je vreme moje". -"Ne držim te ja, ali gde tiProvodiš svako veče svoje?"-"Kod Larinih." - "E, to me čudi;Zar nije glupo, sam prosudi,Da tamo traćiš veče svako? " -"Nimalo". - "Baš ne shvatam kako;Već vidim kako to izgleda...Sve srdačna i prosta lica,Obična ruska porodica;Dom gostoljubiv i pun reda,Slatko pri večnom razgovoruO kiši, lanu i o toru..." –II

"Pa ne vidim ja zla u tome." -"Dosada zlo za tebe nije?" -"Tuđ sam ja višem svetu tvomeI domaći krug draži mi jeGde mogu..." - "Opet sad ekloga!Pobogu, dragi, dosta toga!Pa? Ideš? Žao mi je mnogo.Ah, zbilja, Lenski, da l' bih mogoDa vidim onu koju hvališ,Filidu tu tvog uma, pera,Stihova, suza et cetera?Upoznaj me s njom." - "Ti se šališ?'"Ne." - "O, pa hajde, sada svrati!Sa pažnjom će nas dočekati.IIIHajdemo."Lete droške njine.Pojaviše se. RasipajuUsluge ljubazne starineŠto često jako skupo staju.Čin ugošćenja, evo, kruži,U zdelama se slatko služi,I za njih se kraj stola načeVoštani krčag borovnjače.. . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . .IVAl' evo, oni kući lete,Nose ih kasom kola laka,Pa hajde bar da oslušneteRazgovor naša dva junaka:"No, šta je? Zevaš, Evgenije?" -"Navika, Lenski". - "Ko da ti jeDosadnije no pre?" - "Nimalo."I tako već je veče palo.Andrjuška, brže, eto mraka!Već mi je glupih mesta dosta.Ta Larina je malo prosta,Al' ipak vrlo mila baka.Borovnjače se one bojim;Otežaće mi sokom svojim.VKaži mi, koja je Tatjana? " -"Pa ona, što je neveselaUšla i setna ko SvetlanaKraj prozora bez reči sela". -"I ti si srce mladoj dao?" -"Što?" - "Ja bih drugu izabraoKada bih ko ti pesnik bio.Lik Olgin je zacelo mio,Al' podseća na mrtvu sliku;Rumena je i puna onaBaš ko Vandajkova Madona,Il' glupi mesec na vidiku".Vladimir nešto suho rečeI ćutao je selo veče.VIDolazak ovaj mog junakaKod Larinih je (što bih krio?)Stvorio mnogo utisaka,

A susede je zabavio.Nagađanja su tekla kradom;Svuda se o tom priča s nadomI ne bez greške svako sudi;Ženika Tanji našli ljudi,A neki ni to nisu kriliDa će i svadba skoro njena,Ali je, kažu, odložena,Jer prsten nisu nabavili.O svadbi Lenskog već se davnoGovorilo u društvu javno.VIIS dosadom te je besposliceSlušala Tanja, al' je kradomMislila o tom nehoticeSa nejasnom i slatkom nadom,Ta misao do srca prođe:Zaljubila se - vreme dođe.Proleće tako budi vreloU toploj zemlji zrno zrelo.Davno je njena mašta budnaKroz nežnu tugu neprestanuTražila svoju kobnu hranu;I ljubavna je patnja čudnaStezala mlade grudi stoga,A duša čekala... ma koga,VIIII dočekala; oku svanu;Rekla je: to je on! i sada,Avaj, u noći i na danu,I kad je retki san savlada, -Sve sada ovom srcu dragomO njemu priča čudnom snagom,I dosadne su joj i mučneNežnosti pune reci zvučneI brižne oči sluškinjine;Utonula u tugu ona,Ne sluša goste svog salonaI zaludice kune njineDolaske bučne, iznenadne,Sedeljke duge i dosadne.IXSa kakvom pažnjom sad TatjanaNad ljubavnim romanom bdijeI kako živo očaranaZavodljiv otrov njegov pije!Maštanja snagom, snagom snova,Oživljena stvorenja ova:Malek-Adel uz De Linara,I Verter, patnik taj pun čara,Volmar kraj svoje ljubavnice,I Grandison, taj uzor ljudi(Što sad u nama dremež budi) -Svi oni sad su isto liceZa sanjalicu nežnu bili:U Onjegina su se slili.XU mašti kao heroinaPisaca dragih živog uma,Kao Klarisa, il' Delfina,Tatjana u dubine šumaS opasnom knjigom sama slazi...Tu traži ona i nalaziSvoj tajni žar i snove svoje,

U punom srcu što se poje.Prisvaja sada lako, žedno,Tud bol i sreću duša njena,I ona šapće zanesenaJunaku dragom pismo jedno.Ali naš junak (što bih krio?)Grandison zbilja nije bio.XINekad je svaki pisac živoJunaka svog u prvoj glaviSvečanim stilom opisivoKo savršenstva uzor pravi.Snabdevo je to biće čedno,Gonjeno uvek nepravedno,Iskrenom dušom, umom tačnimI licem blagim i privlačnim.Pun samo čistih osećaja,Junak je njegov mlad i smeoDa žrtvuje se uvek hteo,I najzad negde oko kraja,Porok je uvek kažnjen bio,A lep se venac dobru vio.XIIA sad nas magla obavija;Nas od morala dremež hvata;I u romanu porok prija;I tu mu danas šire vrata!Britanske muze laži noveDevojčicama kvare snoveI idoli su sada njeniIl' Vampir onaj zamišljeni,Il' Melmot, skitac onaj hudi,Il' Večni Žid, il' Gusar žučni,Il' Sbogar mraćni, nedokučni,A Bajron svojom srećnom ćudiOblači krajnji egoizamU namrgođen romantizam.XIIIAl', prijatelji, čemu sve to?Prezrevši pretnje boga Feba,Prestaću i ja možda, eto,Da budem pesnik, voljom nebaU mene novi vrag će ući,U prozu ću se ja povućiI tad će zalazak moj skromanDa ispuni starinski roman.Al' neće tajni strah ubiceDa opiše to delo slavno;Prepričaću vam jednostavnoPredanja ruske porodiceLJubavne snove pune čariI običaje dana stari'.XIVPrepričaću vam priče znaneOca il’ strica mog sa sela,Sastanke mladih zakazaneKraj starih lipa, pored vrela,Bol ljubomore što sve menja,Rastanke, suze pomirenja,Pa ću ih opet zavaditiI venac ću im najzad sviti...Ja pamtim reči nežne, strasne,LJubavi bolne reči znane,Što su u one prošle dane

Kraj nogu ljubavnice krasneS jezika živo tekle moga.Al' odvikoh se ja od toga.XVTatjana, voljena Tatjana!Nad tobom mi je suza pala;Sudbinu tužnu svojih danaTiranu modnom ti si dala.Propašćeš, draga, al' pre togaU slepoj nadi srca svogaTi želiš sreću kobne strasti,Upoznaješ života slasti,Čarobni otrov želja piješ,I svuda srećnih sastajanjaTi utočišta vidiš, Tanja,Sa njime gde ćeš da se skriješ;u svemu vidi tvoja dušaTog kobnog duha što te kuša.XVILJubavna patnja Tanju goniI pošla je u vrt da tuži;Najednom zemlji oci kloniMalaksala da put produži;Nadimaju se prsa njenaI sva je vatrom oblivena;Zamro joj dah i stao um,U oku sjaj, u uhu šum...Nastupa noć i mesec bdije;Nadgleda neba daljni svod,U granama slavuja rodIzvija zvučne melodije;U tami Tanja još ne spavaI svoju dadu oslovljava:XVII"Ne spava mi se noćas, nano!Otvori prozor..." - "Hoću, rado,Al' šta je to sa tobom, rano? " -"Dosada... hajde, pričaj, dado!" -"O čemu, Tanja? Pre sam znalaZbitija bezbroj, mnogo šalaI gatki o zlim duhovimaI devojkama... sad o njimaVeć ništa ne znam... sve se, Tanja,Zaboravilo što se znalo;Na zlo se mnogo štošta dalo;Izdaje razum..." - "Pričaj, njanja,U vaša minula vremenaJesi li bila zaljubljena? " –XVIII"Otkuda! Nisam ja ni znalaZa ljubav u tim godinama,Jer bi me u grob oteralaSvekrva moja ili mama." -"I udala si se? A kako?" -"Gospod je, kćeri, hteo tako;Meni je trinaest bilo, Tanja,Još mladi bio je moj Vanja;Dve nedelje je jedna snagaU našu kucu navraćalaI blagoslov je svojta dala;Gorko sam plakala od straha,Uz plač su kosu mi raspleli,Uz pesmu crkvi me poveliXIX

I u tuđ rod uveli, rano...Ti ne slušaš?" - "Ah, dado, nije..Tuguje moje srce, nano,Rođena moja, sad da mi jeDa isplačem sve suze svoje!..." -"Ti nisi zdrava, dete moje!Pomiluj, Bože, i sahrani!Šta hoćeš, čedo, kaži nani...Sva goriš... evo vode svete..." -"Ja nisam bolesna ni snena;Znaš, dado... ja sam... zaljubljena!""O, Gospod bio s tobom, dete! " -I dadilja je s nemim žaromKrstila Tanju rukom starom.XX"Ja volim", - dadi došaptavaPitomica sirota njena;"Ti, mila moja, nisi zdrava!" -"Pusti me, ja sam zaljubljena".Mesec je sjao nov nad gajemI ozaravo tužnim sjajemTanjine kose raspletene,Čari lepote setne njeneI staricu što s brižnim žaromPred njom u noći sedi bledojSa maramom na glavi sedoj,U kaftanu dugačkom, starom...I sve je snilo u tišiniNa nadahnutoj mesečini.XXIPosmatrajući mesečinu,Daleko Tanja srcem bludi,Al' misao u glavi sinu:"Sad idi, dado, dobra budi,Primakni stočić bliže sveći...I daj mi pero... sad ću leći."I evo najzad Tanje same.Tišina. Mesec sja iz tame,A nalakćena Tanja piše;Na umu joj je Evgenije,Poruka njena ljubav krijeI čednom strašću ona diše.Al' gotovo je pismo njeno...Tatjana, kom je namenjeno?XXIILepotice sam znao mnogeHladne ko čiste zime snežne;Neganjive, svečane, strogeI samom umu nedosežne.Zadivljen taštom ćudi njinomI njinom prirodnom vrlinom,Da pobegnem od njih sam hitoI s njihovog sam cela čitoNatpis što s pakla plaši ljude:Sad ostavite nade vaše!Za njih je slast da druge plaše,A nevolja da ljubav bude!Al' možda __________i vi viđali steNa Nevi takve gospe iste.XXIIIU krugu ropskih poklonikaViđah i druge gospe krasne,Ravnodušna i tašta likaZa uzdahe i hvale strasne.

I šta zaključih svojom glavom?One su ljubav takvim stavomOdbijale s početka jako,Al' opet bi je stekle lakoBar sažaljenjem punim mere;Bar utisak bi čovek stekoDa njine reči zvuče meko,I trčao je s puno vereLJubavnik mlad i slep i potomZa oholom i zlom lepotom.XXIVPa zar je Tanja više krivaBezazlena i čedna što je,Što ne laže, što budna snivaI veruje u snove svoje?Što bez veštine i bez znanjaVoli po težnji osećanja?Što ne sumnja još duša njenaI što je tako obdarenaIstrajnom voljom, umom jasnim,Živošću mašte i još pri tomUpornom ćudi plemenitomI srcem nežnim ali strasnim?Zar neće biti oproštenaLakomislena ljubav njena.XXVPribrano sudi um kokete,Tatjana ne zna šala šta je,I ljubavi ko milo deteDo kraja svoje srce daje;Ne misli strasna duša njena:Odložimo dok skoči sena,Zapletimo u mrežu dublje,Budimo nadom samoljublje,A kad u našoj bude vlasti,Umorimo ga sumnjom sporomI prenimo ga ljubomorom,Jer inače će, lišen slasti,Lukavi sužanj rad slobodeDa zbaci okov i da ode.XXVIDa spasem čast svom zavičaju,Teškoće mnoge mi predstoje;Zacelo moraću na krajuPrevesti pismo Tanje moje:Bez naših knjiga i žurnalaOna je ruski slabo znalaI jezikom se lepim svojimSlužila s mukom, ja se bojim,A pisala je na francuskom.Ponavljam opet i pred vama:Dosad se nije ljubav damaIzlivala kod nas na ruskom;Još gordi jezik naš tolikoPoštanskoj prozi nije sviko!XXVIISvi sada naše dame goneDa čitaju na ruskom. S mukomZamišljam kako sede onesa Dobronamernim pod rukom.Pesnici, i vi reći ćete:Zar izbranice vaše svete,Te, kojima ste uvek slaliSve pesme što ste sastavljali,

Kojima srca davali ste, -Zar nisu ruski slabo znale?Zar nisu ljupko izvrtaleNJegove reči zvonke, čiste,I služile se, ja se bojim,Jezikom tuđim kao svojim?XXVIIINe dao bog da me na baluPresretne student dugokosi,Mlad bogoslov u žutom šaluIl' naučnik što čepac nosi!Kad ženska usta se ne smeše,Kad u gramatici ne greše, -Ja ne volim naš ruski govor!Možda će (na zlo po moj lovor)Lepotice potomstva statiDa slušaju žurnala glas,Gramatici da uče nas,I stihove će sastavljati!Šta moja muza tad da čini?Verna će ostati starini.XXIXBrbljanje bučno, nepravilnoI izgovor pun loših ćudi,I danas čine još da silnoKo pre ustrepte moje grudi;Da pokajem se nemam snage;Bice mi galske reči drageKo mladosti mi grešne priča,Ko stihovi Bogdanoviča.Al' dosta. Sad u dug mi spadaTanjinog pisma da se latim.Ja dadoh reč... i? da je vratim?Odustao bih rado sada;Parnija nežnog stih ne godiNi našem vremenu ni modi.XXXPevaču tuge i Veselja,Kada bi sa mnom sada bio,Neskromnom molbom prijateljaja bih te, mili, namučio:Da mi u strofe zvučne, jasne,Tuđinske reci Tanje strasnePrevede moćna muza tvoja!O, gde si? dođi: prava svojaSa pozdravom ja tebi dajem...Al' odviknut od naših hvalaKroz tmurni krš dalekih žalaPod finskim nebom, tuđim krajem,On luta i u njemu dušaMoj nemir ne zna i ne sluša.XXXIPreda mnom leži pismo njeno;Ko svetinja mi ono osta;Čitam ga s tugom pritajenomI nikada mi nije dosta.Ko uli njoj tu nežnu snagu,Bezazlenost i ljupkost dragu?Otkud joj zanos taj pun sanja,Bezumni govor osećanja,Iskrenost kobna i prijatna?Ja ne znam. Ali, evo jednogPrevoda slabog, nedoslednog;Kopije blede živog platna,

Il' zvučnog mesta iz FrajšicaKada ga svira učenica.Tatjanino pismoOnjeginuPišem vam - šta bih znala bolje?I šta vam više mogu reći?Sad zavisi od vaše voljePrezrenje vaše da l' ću steći.Al' ako vas moj udes hudiBar malo trone i uzbudi,Vi me se nećete odreći.Da ćutim ja sam prvo htela,I za sramotu mojih jadaNe biste znali vi ni sada,Bar da se nadam da sam smelaDa ćete opet k nama doćiI da ću ma i retko moćiU selu da vas vidim našem,Da se veselim glasu vašem,Da vam što kažem, pa da zatimO istom mislim i da patimDane i noći duge samaDok ne dođete opet k nama.Al' osobenjak vi ste, znamo,I teška vam je selska čama,A mi... mi ničim ne blistamo,No iskreno smo radi vama.Što dođoste u naše selo?U stepi, gde moj život traje,Ja ne bih srela vas zaceloI ne bih znala patnja šta je.Smirivši burne osećaje,Možda bih jednom (ko će znati?)Po srcu našla druga vernaI bila bih mu žena smerna,A svojoj deci dobra mati.Drugi!... Al' ne, ja nikom ne bi'Na svetu dala srce svoje!Oduvek tako pisano je...Nebo je mene dalo tebi;Moj život sav je jemstvo bioDa ću te sresti izmeđ' ljudi;Znam, Bog je tebe uputio,Moj zaštitnik do groba budi...U snove si mi dolazio,I neviđen si bio mio,Tvoj pogled me je svud proganjo,U duši davno glas odzvanjo...Ne, nije mi se san to snio,Jer čim si ušo, ja sam znala,Sva premrla i usplamsala,I rekla: on je ovo bio!Ja tebe često slušah sama;Govorio si sa mnom jednomKad prosjaku pomagah bednomI kada blažih molitvamaBuru i jad u srcu čednom.Zar nisi ti i onog trena,O, priviđenje moje drago,Promako kroz noć kao sena,Nad uzglavlje se moje sagoI šapnuo mi reči nadeLJubavi pune i iskrene?Ko si ti? čuvar duše mlade

Il' kobni duh što kuša mene?Utišaj sumnje što me guše.Možda su sve to sanje moje,Zablude jedne mlade duše,A sasvim drugo suđeno je...Nek bude tako! što da krijem?Milosti tvojoj dajem sebe,Pred tobom suze bola lijemI molim zaštitu od tebe...Zamisli: ja sam ovde samaI nikog nema da me shvati;Sustajem i moj um se slama,A nemo moje srce pati.Čekam te: nade glas u meniBar pogledom oživi jednim,Ili iz teškog sna me preniPrekorom gorkim i pravednim!Završih! Da pročitam, strepim.Od stida više nemam daha...Al' vaša čast mi jemči lepimI predajem se njoj bez straha...XXXIIUzdah po uzdah Tanju guši;Treperi list pod rukom njenom,NJenog se pisma omot sušiNa jeziku neokvašenom.Priklonila je glavu lako,A ogrtač se meki smakoSa Tatjaninih divnih leđa...Al' mesečina sve je bleđa;Pomalo već dolina rudiI ko kroz maglu iskrsava;zasrebrili se vir i trava,Pastirov rog težaka budi;Vec sviće, svi se dižu vredno;Mojoj __________Tatjani je svejedno.XXXIIINe vidi ona jutro sjajno,Pognute glave još sanjariI ne spušta na pismo tajnoIzrezbareni pečat stari.Al' tiho vrata već otvaraDadilja njena seda, stara,I s čajem k njoj u sobu pođe:"Ustani, kćeri, vreme dođe!Pa, čedo moje, ti si spremna!O, rana ptico moja mala!Kako sam sinoć strahovala!Neka je Bogu hvala zemna,Noćašnje tuge nestalo je,Ko makov cvet je lice tvoje". –XXXIV"Nešto mi, nano, sad učini..." -"Dabome, mila, vrlo rado". -"Ne sumnjaj ništa... i ne brini.Ah... nemoj mi odreći, dado!""Ta neću, čedo, ni za Boga! " -"Unuka kradom pošlji svoga,Nek ovo pismo preda, kaži,O... susedu... al' ti mu tražiNi reči da ne progovarao meni i o pismu mome". -"Da, mila moja, ali kome?Iščilela mi pamet stara;

Suseda, čedo, mnogo ima,Gde bih i broja znala njima! " –XXXV"Uh, nedosetljiva si, nano!" -"Pa već sam stara, moja mila;Izdaje mene razum, rano,A okretna sam nekad bilaI gospodara ja sam svoga..." -"Zar mi je, dado, sad do togaO pamćenju da slušam tvojem?Vidiš, o pismu reč je mojemZa Onjegina". - "Dobro, čedo,Ne ljuti se na mene tako:Znaš, nerazumna ja sam jako,Al' što je tvoje lice bledo?" -"Onako, dado, ne zbog toga.Unuka što pre pošlji svoga! "XXXVINo prođe dan bez odgovoraI nasta drugi - pisma nema.Veđ spremna čim se javi zoraTatjana čeka sa svog trema.Al' evo Lenski stiže k njima;" A kakva posla drug vaš ima?Domaćičin je pozdrav bio; -Pa on je nas zaboravio".Na to je Tanja ustreptala,A starici naš Lenski reče:"Doći će danas, al' doveče;Sad ga je pošta zadržala".I Tatjana je oči skrilaKo da je prekor osetila.XXXVIISmrkavalo se i u kućiČulo se vrenje samovara;Kineski čajnik zgrevajući,Kolutala se vrela para.Iz Olginih se vrednih rukuU dimljivom a tamnom lukuTek skuvan čaj u šolje slivo,A sluga skorup posluživo.Kraj prozora je Tanja bilaI disala u okna svoja;Sanjarila je, mila moja,I divnim prstom beležilaNa zamagljeno staklo toNJoj draga slova E i O.XXXVIIIAl' duša joj je tugovala,A pune suza bile oči.Kad, topot!... Krv je u njoj stala;Onjegin stiže!... ona skočiI pobeže na trem, a s trema,Od senke lakša, bleda, nema,u dvorište, pa u vrt pravce,I hita, hita strmoglavce,Da obazre se ne sme kući;Most i šumarak je obišla,na jezersku aleju sišla,I tu, na potok hitajući,Jorgovan svoj je pokrhalaI zadihana najzad pala.XXXIXNa klupu...

"Tu je Evgenije!O, Bože, šta je pomislio! "Sa bolom njeno srce bije,Roj nada se u njemu skrio.Još drhte prsa, uši bruje,Da l’ ide? - sluša, al' ne čuje,Jer sluškinje su neke maleMalinu s bliskih leja braleI pevala po zapovesti.(Ta zapovest je data s nadomDa malinu ovako kradomLukava usta neće jesti,Jer pesmom biće zauzeta:Dovitljiv izum selskog sveta!)Devojačka pesmaDevojke, lepotice,Dušice i sestrice,Poigrajte, devojke,Pa nam se razgalite!Zapevajte pesmicu,Pesmu našu najdražu,Momčića namamiteKolu našem veselom.Kada momka smamimo,Izdaleko spazimo,Bežimo, lepotice,Zaspimo ga višnjama,Višnjama i malinomI rumenom ribizlom,Neka ne prisluškujePesme naše najdraže,Neka više ne gledaDevojačkog igranja.XLOsluškujući nehoticeKako se zvonka pesma širi,Tatjana krije svoje liceI čeka srce da se smiri,A obraze da vatra prođe;Al' ne sme kući još da pođe;Trepere grudi, strah je mori,A lice joj sve jače gori...Tako u ruci tužno treptiI lupa krilom leptir slabiKad ga nestaško kakav zgrabi;Tako i zec u polju ceptiKad naglo spazi izdalekaDa ga u grmu lovac čeka.XLISa uzdahom se nazad diglaI otišla sa klupe svoje,Al' do aleje kad je stigla,Onjegin pred njom izniko je!Blistavog oka, mili moji,Ko strašna senka pred njom stoji,I kao vatrom dotaknutaTatjana zasta nasred puta.Al' šta je posle toga biloDa ispričam sad snage nemam;Na odmor se i šetnju spremam;Pričanje me je umorilo;Kada se smirim i prohodam,I nastavak ću već da dodam.ČETVRTA GLAVA

La morale est dans la nature des shoses.NeckerI. II. III. IV. V. VI.VIIŠto čovek manje voli ženu,Tim lakše on se svidi njoj,I pre zaplete dušu njenuU sablazni i laži roj.Razvrat je hladan i naduvenNekada bio jako čuvenZbog ljubavne veštine svoje:Bez ljubavi uživao je.Al' zabava pristoji ovaMajmunskom soju ljudi slavnihIz dedovskih vremena davnih.Sad bledi slava LovlasovaSa slavom žutih potpeticaI vlasulja sa gordih lica.VIIIJer ko na svetu sada mariDa uvek glumi jedno isto,Da uverava u te stvariSa kojima su svi načisto,Da iste priče sluša svudaI ruši bezbroj predrasuda,Al' predrasuda tavih kojeČak ni kod dece ne postoje!Kome sad neće da dosadeZakletve, molbe svakog dana,"Pisamca" na desetak strana,Prstenje, lažni strah i nade,Obmane, suze, pretnje, spletke,Muževi, matere i tetke?IXTako je junak moj mislio.Zabluda burnih predan vlasti,U mladosti je i on bioŽrtva žestokih, divljih strasti.Al' razmažen životom sjajnimI navikama svojim trajnim,Očaran jednim ne za dugo,Razočaran u nešto drugo,Mučen i željom i uspehom, -Morô je večno on da gušiRoptanja glas u svojoj dušiI zevanje da davi smehom.Tako je prošo leta mnogaStraćivši cvet života svoga.XU lepe žene što zanoseViše se nije zaljubljivo;Iznevere - odmarao se,Odbiju - njemu nije krivo.Napušto ih je sve bez tugeI tražio bez želje druge.Mržnju i ljubav njinu nijeNi pamtio moj Evgenije.I gost se tako kreće kasniNa vist - i kada igra prođe,On ravnodušno natrag pođeDa kod kuće na miru zasni,A sutra ni sam ne zna rećiGde će ga nova noc zateći.XI

Ali je pismo od TatjaneUspelo živo da ga trone.Nevinih snova reč ga zaneI vihorom mu misli poneI setio se lika setnog,Bledila njenog neprimetnog,I u san sladak, čist i čedanUtonuo svom dušom predan.U njemu možda vaskrsnušeNegdašnja vatra, strast i rane,Al' nije hteo da obmaneIskrenost ove čedne duše.Hajdemo u vrt pored selaGde sa sa njime Tanja srela.XIITrenutak-dva su nemi bili.Al' Onjegin je pred nju stao:"Pisali ste mi; što bi krili?I ja sam, evo, pročitaoIspovest čiste duše jedne,LJubavi vaše reci čedne;Ta iskrenost je meni draga,Oživela je njena snagaRoj davno mrtvih osećaja;Al' da vas hvalim za to neću;Odužiću se za tu srećuIskreno, prosto i bez sjaja:Sa iskrenim priznanjem svojimSad ja pred vašim sudom stojim.XIII"Kada bih mirnim, kućnim krugomOgraničiti život smeo,Da budem ocem i suprugomPrijatni udes kad bi hteo,Kad bi me krilu sreće sličneMamile slike porodične,Srce u meni tad, zacelo,Nevestu drugu ne bi htelo.Bez lažnog sjaja ću vam reci:Našavši svoj ideal stari,Poželeo bih vas u stvariZa druga mojoj hudoj sreći,A svemu lepom u zalogu,I bio srećan... ako mogu...XIV" Al' nisam stvoren ja za srecu,I duša moja njoj je strana;Vrlina vaših nikad nećuDostojan biti ja, Tatjana.Verujte (savest jemstvo daje),Da brak će muka da nas staje.Mada ste dragi sada meni,Navika ljubav iskoreni;Počeće plač i vaše suze...Al' mene neće to da trone;Razgneviće me samo one.Zar takvo cveće, takve uzeBogovi braka da nam spremeMožda na dugo, dugo vreme?XV" Šta goru sliku da nam pružiOd kuće, gde sirota ženaZa nedostojnim mužem tužiDanju i noću usamljena,

Gde muž, iako zna joj senu,Sudbinu kune svoju, njenu,I vazda ćuti sav sumoran,LJutit i hladno ljubomoran?A ja sam takav. Zar ste o tomSanjali u dnu duše čisteDok ono pismo pisali steSa takvim umom i prostotom?Zar takav udes celog vekaPo volji sudbe da vas čeka?XVI"Povratka nema godinamaI dušu neću obnoviti...Ja gajim ljubav prema vamaKo brat, il' veću, može biti.Pa čujte me bez svakog gneva:Vaša će duša još da snevaI snom da smeni stare snove;Listove drvo stiče noveS prolećem novim, s novim dobom.Takva je, valjda, volja neba:Zavolećete još, al’ treba...Da vladate od sada sobom;Svako vas neće razumetiA neiskusnost često šteti".XVIII tako je on propovedo.Od suza slepa, nema, hladna,Krijući svoje lice bledo,Slušala ga je Tanja jadna.On joj je ruku dao tada;Pognute glave, puna jada,U nesvesnom se nekom stanjuOslonila Tatjana na nju.Pošli su oko povrtnjakaI skupa stigli. Da ih kori,Niko ni reč ne progovori;Jer seoska sloboda svakaIma po neka prava svojaKao i gorda Moskva moja.XVIIIPriznajmo sad na sudu hladnom:Postupio je vrlo miloNaš poznanik sa Tanjom jadnom.Ne, prvi put sad nije biloDa plemenitu dušu odaIako zloba ljudskog rodaNJega da štedi nije znala:Dušmani, druzi, (bogu hvala,To jedno isto biti može)Častili su ga svakojako.Neprijatelja ima svako,Al' od drugova, spasi bože!Ah, drugovi i njina prava!Ne pamtim ja njih zabadava.XIXPa šta? Pa ništa. Već sam dreman:O, puste, crne misli moje!Da dodam ipak još sam spremanDa nema takve spletke, što jeO vama neki lažov stvara,A rulja krepi i razgara,Da nema takve besmisliceNi epigrama sa ulice,

Koje vaš drug u kutu sobe,U krugu gde je društvo časno,Ne bi ponavljo stoput glasno,Slučajno i bez svake zlobe;A odan vam je pored togaI ona vas voli... ko svoj svoga!XXHm! Čitaoče plemeniti,Rodbina vaša kako živi?Al' možda će vam pravo bitiDa doznate od mene i viŠta rođaci u stvari znače?Pa evo, kad se govor zače:NJih moramo da poštujemo,Da volimo, koliko smemo,Da viđamo na dane svete,Il' ako to u stanju nismo,Da šaljemo za Božić pismo, -A da se oni nas ne seteZa celo ono vreme drugo...Nek nam ih bog poživi dugo!XXIOd prijateljstva i rodbineBolja je ljubav nežnih žena;I usred bura zle sudbineBiće vam ona privržena.Zacelo... Ali vihor mode,Pa javnog mnenja brze vode,Ćud prirode, pa brige braka,A žena je ko pero laka...Uz to principe svog suprugaSve ispravne i vrle ženeTreba da štuju i da cene,Te tako začas vaša drugaNa stranputicu ode pravo!Sa ljubavlju se šali đavo.XXIIKog voleti? Kom verovati?Ko neće da nas izneveri?Dela i reči ko će znatiDa stalno na naš aršin meri?O nama laži ko ne seje?Taj što nas brižno pazi, gde je?Ko porok naš da trpi hteće?Ko dodijati nikad neće?O, uzaludni tragaoče,Ne trošite naprazno snagu -Volite sebe, ličnost dragu,Moj poštovani čitaoče!Dostojan predmet to je zbilja;Prijatnijega nema cilja.XXIIIKad susret prođe, šta je bilo?Pogodićete i vi lako;LJubavna tuga srce miloI dušu sete žudnu jakoKo nekada još uvek mori;Još jače sad u Tanji goriLJubav uzalud probuđena.Sanak se kloni odra njenaI svet života, zdravlje, radost,Spokojstvo staro, osmeh mazni,- Sve propade ko zvuci prazniI ljupke Tanje tamni mladost:

Tako na nebu bura sivaTek rođen dan u tamu skriva.XXIVTatjana tuguje i čami,Samuje, gasi se i vene;Sad ništa više nju ne mami,Ne doima se duše njene.A susedi kad k njima svrateŠapću i važno glavom klate:Vreme je, vreme da se uda!...Al' dosta! Sada s malo trudaLJubavi srećne slikom drugomDa razgalim i vas pristoji.I nehotice, mili moji,Moje se srce puni tugom;Oprostite mi, ja vas molim,Ja tako svoju Tanju volim.XXVSve silnije u svakom trenuMamljen lepotom Olge mlade,Svom dušom najzad pod vlast njenuU slatko ropstvo Lenski pade.Stalno je s njom; u sobi njenojSede pri sveći nepaljenoj,A čim se novo jutro rodi,U vrt, u šetnju on je vodi.I onda? Tu, pun strasti slepeI nežnim stidom svojim smeten,On sme ponekad nem i spleten,A hrabren smehom Olge lepe,Da nežno ljubi skute njeneI dirne kose raspletene.XXVIOn često čita pokraj OljePoučne strane kog romana,Gde prirodu zna pisac boljeOd samoga Šatobrijana.Al' dve-tri strane laži raznih,Buncanja pustih, priča praznihOpasnih jako po duh ženski,Preskače silno rumen Lenski.Sami u nekoj tihoj seniOni sad često pokraj šahaZaneti igrom i bez dahaZa stolom ćute podnimljeni.I Lenski moj dok tako sedePešakom svoj top, eno, jede.XXVIIKad kući ode, treba reći,I tu se trudi on zbog Olje;Albuma njenog list letećiDoteruje što može bolje:Čas crta polja, grobni kamen,Kipridin hram i baklje plamen,Il' pticu što na liri stoji -Sve perom i u nežnoj boji,A čas na listak kraj drugova,Pod potpisima, sasvim s kraja,On stavlja stih pun osećaja,Spomenik nemi živih snova,trenutne misli trajni tragzauvek isti, svež i drag.XXVIIII vi ste videli, zacelo,

Albume naših gospođicaIspunjavane vrlo smeloS početka, s kraja, duž ivica.U znak drugarstva, po predanju,Bez ritma i u svakom stanjuStihovi u njih uneti suNažao našem pravopisu.Na prvoj strani sretaš slovo:Qu' écrirez-vous sur ses tablettes;I potpis: t. à. v. Anette;A na poslednjoj čitaš ovo:Ko te od mene voli višeTaj ispod mene neka piše.XXIXTu ćete naci cvet, bukete,Dva srca pored zublje kobne,I zakletve pročitaćeteO ljubavi do daske grobne.Kadet je neki tu po đačkiPodmetnuo stih zlikovački;U takav album, na to mesto,I ja da pišem rad sam često,Uveren da će tamo moćiMoj usrdni i zvučan ogledDa zasluži pun pažnje pogled,I da svi zatim neće poćiS osmehom jetkim tu da tražeDa l' moje pero vešto laže.XXXAl' vi, po svetu rasejane,Iz knjižnice đavolske knjige,Albumi skupi i bez mane,Vi, stihotvorca modnog brige,Vi, koje krasi s puno skladaIl' Baratinskog muza mlada,Il' Tolstojeve boje sveže, -Nek božiji vas grom sažeže!Kada mi pruži sjajna damaIn-quarto svoj pun tvrda veza,Obuzima me bes i jezaI navire stih epigramaIz moje duše mesto hvale,A ti im piši madrigale!XXXIZa mladu Olgu madrigaleU album Lenski naš ne piše;Ne sja oštrinom prazne hvale;LJubavlju pero Lenskog diše;Što god o Olgi čuje, spazi,U stihovima on izrazi;Istine pune strofe tekuI elegija čine reku.Ti, nadahnuti Jazikove,U zanosima srca svoga,Opevaš tako ko zna koga,I elegije divne oveIspričaće ti verno jednomPriču o tvom životu bednom. –XXXIIAl' tiše! Čuješ! KritičariTraže od moje lirske braćeDa elegija venac stariBace i vreme da ne traće:"Ta dosta ste nad svojim listom

Kukali sve o jednom istom;O prošlom, bilom, s bolom, s tugom;Pevajte sad o nečem drugom! " -"Tako je! Masku i kinžalePokazaćete nam zacelo,I tražićete od nas smeloIdeja novih kapitale!Zar ne?" - Nipošto! Drugo dajte:"Gospodo, ode sastavljajte,XXXIIIPo redu stare dobre modeKao u davno doba vredno!..." -"Zar jedino i uvek ode?Najzad, zar nije baš svejedno;Seti se, šta satirik veli!Zar tuđih misli pesnik sveliDosadu kod nas manje stvaraNo tuga naših liričara?" -" Al’ ništavne su elegije,Pa je i njihov cilj neplodan,A ode - visok, blagorodan..." -Da li je tako ili nijeReko bih, ali ćutat pre ću;Da zavadim dva veka neću.XXXIVPoklonik slave i slobode,Burnoga duha, željan dela,Naš Lenski bi i piso ode,Al' Olga ode nije htela.O, da l' postoji pesnik što jeČitao dragoj pesme svoje?Nagrada viša, mili moji,Na svetu, kažu, ne postoji.Zbilja, da srećna ljubavnikaŠto čita sanje pune slastiPredmetu stiha svog i strasti -Dragani milo-setnog lika!Srećan, iako misli njeneDrugim su možda zabavljene!XXXVSvog maštanja proizvod raniI zvučnih misli lanac dugiJa čitam samo svojoj nani,Mladosti moje vernoj drugi;Il' suseda dokopam svogaI posle ručka dosadnogaU mračnom kutu ja ga gnjavimI tragedijom nekom davim.Ili (al' ovo nije šala)Nad jezerom se šetam našimI jata divljih plovki plašimSričući rime pored žala:Čim čuju pesme kako zvoneS obala brzo beže one.XXXVI. XXXVIIA Onjegin? - Pa da! Dabome.Strpljenja molim; eto zgode;Ispričaću vam sad o tomeNa šta mu celo vreme ode.Ko pustinjak je dane nizo;U sedam leti on se dizoI hito skoro bez odelaNa reku ispod svoga selaKo pesnik Bepa i Đulnare

Preplivo ove "Dardanele",Ispio šolju kafe vrele,I listao žurnale stare,A zatim se odevo...XXXVIII. XXXIXČitanje, šetnje, san duboki,Potoka žubor, šuma hlad,I devojaka crnookihPoljubac nežan, svež i mlad,Poslušan uzdi konjic čio,Primamljiv obed uvek mio,Sa bocom dobrog belog vina,Pa mir, samoća i tišina,I njegovog života eto!Ne štedeći s uživanjimaBez osećaja on se njimaPredavao u divno letoZaboravivši gradska licaI čamu balskih zaludica.XLAl' severno je leto samoKarikatura južne zime;Sine i ode! svi to znamo,A gordimo se ipak njime.Već je i sunce ređe sjalo,Nebo na jesen odisaloI dan je kraći, kraći bivo...S tužnim se šumom proređivoTajanstven svod što šume nose.Polja je krila magla rana,Karavan kreštavih gusanaNa jug je hito. Bližilo seVreme kad čama svet osvoji;Već novembar na pragu stoji.XLIU magli sviću zore hladne,U polju zamro rada zvuk;Kraj vučice se svoje gladneIskrada na put mrki vuk;Nanjušio ga konj, pa frkćeI straha pun, u življi trk ćePutnik da nagna ždrepca vranog.Pastir uz rumen jutra ranogIz tora krave sad ne goniI ne skuplja ih zvukom rogaU podne oko svojeg loga;Glas devojke u izbi zvoniI vreteno - drug zimskih noći,Pred njome zvrji u samoći.XLIII evo puca mraz već dužeI ledom srebri polja mnoga(Čitalac čeka na slik ruže;Pa hajde, što pre sročimo ga!)Ko modni parket sjajna, cista,U ruhu leda reka blista,A čitav narod dece svežeLed klizaljkama zvucno reže.Crvenih nogu tromi gusakNaumivši da vodom ploviOprezno stupa na led novi -I pada. Kao zvezdan pljusakSleće na polje i na bregVeseo, blistav prvi sneg.

XLIIIŠta bismo mogli u to vreme?U šetnju? Sada puste pašeI sumorne poljane nemeDosadnom muče oči naše.Jahati šumom il' ravnicom?- Zaparaće konj potkovicomNeveran, klizav led pod sobomI sigurno će pasti s tobom.Pod krovom samuj. Vreme teče;Eno ti Scott-a; čitaj, spavaj,Il' nećeš? - rashod proveravaj !Pij, srdi se, pa prođe veče,A sutra će te isto srestiI slavno zimu ćeš provesti.XLIVKo Čajld Harold - i EvgenijeLenstvuje već od ranog jutra;U kadi s ledom on se mijeI selog dana je unutra;Računicom'zanesen lakomI naoružan tupim takomOn sam sa sobom i bez paraS dve kugle igra bilijara.Seosko veče sve je bliže;Zaboravljen bilijar drema,A kraj kamina sto se sprema;Onjegin čeka, Lenski stiže;Sa trojkom vranih konja juri,Na večeru se k njemu žuri.XLVUdove Kliko il' MoetaBožansko vino već je, eno,U hladnoj boci za poetaNa sto u času izneseno.Blistavo ko sa Ipokrene,Mene je ono igrom pene(Što nalikuje mnogo čemu)Očaralo, i ja sam njemu,Davao, braco, zadnju paru.Da l' pamtite još vreme staro?Čarobni mlaz je njegov stvaroU zanosu i bujnom žaruToliko šala, vedrih snova,Gluposti, svađa i stihova!XLVIAl' izdaje me sok taj šumniI stomak moj od njega stradaI evo, bordo treznoumniViše od vina volim sada.Ja aju nisam vičanJer ljubavnici on je sličanBezbrižnoj, lakoj, sjajnoj, čiloj,Svojeglavoj i pusto miloj.Al' ti si, bordo, sličan drugu,Koji je svud i uvek radDa pomogne kad dođe jad,U bedi da razagna tuguI dokonost da s nama deli.Nek živi bordo, drug naš vreli!XLVIIUtrnuo je vatre plamen;Pepeo hvata zlato žara;Vije se blede pare pramen,

S kamina jedva veje jara;Iz lula dim u dimnjak plovi.Na stolu blista pehar novi,Penuša se od starog vina.Lagano pada noćna tmina...(Ja volim kad se digne hukaDrugarskih laži pored čašeU vreme kojem naziv daše"Doba između psa i vuka", -A zašto, ko će da pogodi!)Razgovor ovaj sad se vodi:XLVIII" A susetke šta rade naše?Tatjana? Olga? Kaži pravo?" -" De, nali mi još pola čaše...Dosta je, dragi... Sve su zdravo;Za tebe su mi pozdrav dale.Ah, mili, što se prolepšaleU Olge grudi, a ramena!A kakva je tek duša njena!...Svratimo k njima! Da l' se slažeš?Zadužićeš ih. Sam prosudi;Dvaput si bio kod tih ljudi,Pa sada ni nos da pokažeš!Uh... baš sam smeten; vidi samo!Od nedelje si pozvan tamo! " –XLIX"Ja?" - "Da, Tatjana srede oveImendan slavi. NJena matiPoručuje ti da te zoveI ozbiljno taj poziv shvati!" -" Ali biće tamo sveta, buke,I svakoga od svake ruke..." -"Ma nikog, veruj, to bar znamo!I ko bi bio? svoji samo!Učini drugu, kad te zovu!Hoćeš li?" - "Primam." - Baš si mio!'Pri tom je Lenski iskapioSusetkin poklon, čašu novu,I setio se opet Olje;LJubav je takva, dobre volje.LSrećan je bio on zbog togaŠto blizu beše željen časI nove tajne bračnog logaI ljubavnoga venca klasNa njega sada čekali su.Ni snevale se njemu nisuNedaće bračne s bračnom tugom,I zevanja u nizu dugom.Dok protivnike braka, žena,Odbija život supružnikaKo mrski lanac istih slika,Il' roman stila Lafontena, -Dotle je Lenski - što bih krio?Za takav život stvoren bio.LIOn beše voljen... bar je takoOn mislio i srećan bio.Po sto je puta srećan svakoKo veru nije izgubio,U kome želje razum guše,Ko uživa u sreći dušeKo pijan putnik u krevetu,

Ili ko leptir na svom cvetu.Al' jadan onaj ko u glaviSve predvidi i prozre lako,Ko mrzi reč i delo svakoKo smisao im vidi pravi,Čiji je duh i srce jadnoZaledilo iskustvo hladno.PETA GLAVANe znaj za strašne snove teO, Svetlano moja!ŽukovskiITe godine je iznad selaTrajala dugo jesen stara,Zemlja je žudno snega htela,A pao je tek januaraNoću, i rano novog danaU prozoru je svom TatjanaSpazila plot i grane sveleI krovove od snega bele,U zimskom srebru stabla snena,Na staklu šare svakojake,Na dvorištu, pred kućom, svrakeI sagom zime zastrvenaMalena brda pored sela.Beli se, blista, zemlja cela.IIZima... i seljak već sveččanoObnavlja vožnjom sanke stare;Na novom snegu konjče vranoZapliće nogom puno pare.Rijući brazde rahlog snegaOdvažno leti trojka s brega;U gunju i s crvenim pasomSa boka vozar tera kasom.Uamivši ko konja sebe,Pokućar deran, eno, vučeU saonama svoje kuče;Nestašku davno prstić zebe:I boli ga i smešno mu je,A mati ga kroz prozor psuje...IIIAl' možda prizor slike mojeDa vas privuče ne bi mogo.Priroda prava, prosta, to je,Tu otmenosti nema mnogo.Nadahnut strasnim lirskim bogomDrugi je pesnik sjajnim slogomOpiso prve snežne daneI svu lepotu zime rane.I vas on pleni, mi to znamo,Kad slika stihom strofe sjajneU saonama šetnje tajne,Al' ovde mi ne natpevamoNi njegove, ni tvoje rime,Pevaču mladi, finske zime!IVI ne znajući još zbog cega,Svom ruskom dušom je TatjanaVolela ciču ruskog snegaS hladnom lepotom zimskih dana,Volela sunce sve u injuI kasnih zora svetlost sinju,Jutarnji rujni sneg i sanke,

I noćne magle krstovdanke.Tih večeri do poznih sataKuća je puna slavlja bila,A ženska sluščad dolazilaDa gospodama svojim gata,Proričući im, ko i lane,Rat i ženike kapetane.VI verovala je i TanjaU gatanja i zbilju snova,U mesečeva predskazanjaI u predanja starog kova.Proganjali su znaci TanjuI svaka stvar je tajno za njuPo nagoveštaj neki krilaI predosećaj mučan bila.NJen mačor, što na peći sanja,Šapom je svoju njušku mio:A to je znak za Tanju bioDa idu gosti. Kad bi TanjaSpazila kadgod mesec noviGde s leve strane nebom plovi,VIPobledela bi, uzdrhtala.Kada bi zvezda s gornjeg svetaNiz tamno nebo nekud palaI rasula se tokom leta,Požurila bi Tanja tadaDa kaže dok još zvezda padaNJenome srcu šta je milo.Al’ kada bi se negde zbiloDa sretne popa il' monaha,Il’ da u polju izdalekaNJen put pretrči hitri zeka, -Sve smetena od silnog strahaU crne bi se slutnje dalaI nesreću predosećala.VIIPa? Mnogo čudnih, tajnih čariU strašnome je našla ona.Priroda čini takve stvariProtivurečnom uvek sklona.Već mesojeđe! Kakva radost!Lakomislena gata mladost,Ta kojoj ničeg žao nije;Pred njome vidik životni jeJoš nedogledan, čist i zlatan.Kroz naočare starost gataStojeći ispred grobnih vrata;Gubitak njen je nepovratan;Svejedno: sve ih nada staraBrbljanjem svojim dečjim vara.VIIITatjana sad sa tajnim žaromU vodu topljen vosak stavlja,A on joj svojom čudnom šaromNekakve čudne stvari javlja.Iz čanka gde njen vosak ploviPomaljaju se prstenovi;I k njoj se prsten otisnuo,A napev se starinski čuo:"Seljaci tu su prebogati,Lopatom zgrću srebro drago,A kome pesma, onom blago! "

No tužni pripev pesmu pratiI sluti smrt i zlo da hodi;Devojci više mačka godi.IXVedro je nebo. Mrazno veče.Hor zvezda kao sjajna svitaNečujno, složno nebom teče.U dvorište Tatjana hitaDa ogrnuta šalom gata;Ogledalom da mesec hvata,Ali u mračnom staklu tamoŽalosna luna drhti samo...Čuj... škripi sneg... to ide neko;Na prstima mu hita Tanja;NJen glasić zvoni i odzvanja,Ko svirala treperi meko:" Kažite ime " Gleda onI odgovora: Agaton.XDa vrača još se htelo Tanji:Po savetima dade svojeNaredila je da u banjiPripreme kradom sto za dvoje.Al' strah ju je najednom biloA ja se setih šta se zbiloSa Svetlanom, te ove noćiNa vračanje s njom neću poći.Tatjana svilen pojas snimaI svlači se, u krevet mnije;Nad njome LJeljo lebdi, bdije,A tu, pod njenim jastucima,Ogledalo u perju sniva.Tišina... Tanja otpočiva.XISnio se čudan san Tatjani.Sanja da noću sama hodiPo nekoj ledenoj poljani...Unaokolo magla brodi;U smetovima pred njom huči,Sav se kovitla i klobučiPenušav potok crn i sed;Ne okiva ga zime led.A most je drhtav, nesiguran;Dve leske ledom ulepljenePreče se iznad vode, pene.Pred vrtlogom što huči buranI ne znajući šta da čini,Tatjana zasta u divljini.XIII ko na rastanak pun tugeNa potok se Tatjana tuži,A nema ko sa strane drugeNad vrtlog ruku da joj pruži.Al' tad se jedan smet najednomPokrete i u smetu lednomNakostrešeni medved niče.Tatjana ah!- on mumla, ričeI kandže pune snežnog prahaTatjani pruža. Srca hladnaOslonila se Tanja jadnaI koracima punim strahaBujicu prešla te putanjomProdužila - i? medved za njom.XIII

Da obazre se ne sme više,Ne može sada njena nogaDa pobegne i trag da zbrišeIspred lakeja čupavoga.On pristiže i dahće gladno...Pred njom je šuma... Borje hladnoU mrgodnoj lepoti snuje;Pramenjem snega granje mu jeOpterećeno, a u kruniJasika, breza, pala listaSjaj svetiljaka noći blista.Niotkud puta; strmen, žbuni,Sve u dubokom snegu spava,Sve krije magla i mećava.XIVU šumu Tanja; medved za njom.Puna je snega šuma suha;I čas joj grana nad putanjomZapne za vrt, a čas iz uhaIščupa zlatnu alku njenu,A čas u snegu zaglavljenuPapuču gubi s noge nežneIl' nema kad sa zemlje snežneDa digne pali šal iz ruku;Medveda iza sebe vidiI drhtavom se rukom stidiDa digne skute što se vuku;Trči, a on po njenom tragu:I već Tatjana gubi snagu.XVU sneg je pala; medved staje,Diže Tatjanu i s njom beži.Ne oseća ga, pokorna je,Bez pokreta, bez daha leži.Putanjom šumskom on odmiče;Najednom izba pred njim niče;Okolo pustoš; sa svih stranaDivljim je snegom zavejana,Samo je okno jarko sjalo,A u njoj vika, huk se ori;" Moj kum tu živi - medved zboriOgrej se sad kod njega malo! "I on je nosi do doksataI spušta na prag ispred vrata.XVIOsvestila se Tanja našaBez medveda na tremu sama;U izbi lelek i zvek čašaKao na većim sahranama.U svemu tome smisla nema;Kroz rupu Tanja viri s tremaI vidi - sede kraj ognjištaZa stolom sama čudovišta.Na jednom rog i pseće čvalje,Kostur je s njim na jednoj noziI čuma s bradom ko na kozi;Na drugom petlov kljun i tralje,Ni ždral ni mačak kraj njih prede,A repat kepec s njime jede.XVIIJoš gore je u drugom jatu:Rak paukove jaši sapi,Na guščijem se vrti vratuLobanja u crvenoj kapi,

Mlin priseda u plesu čilom,Razmahuje i pucka krilom.Pevanje, lavež, smeh i ropot,Razgovor ljudski, konjski topot!Al' šta je bilo kad TatjanaTu vide onog, što je mioI strašan njoj toliko bio -Junaka mog i mog romana?Onjegin s njima za sto sedaI kradom on u vrata gleda.XVIIIOn mahne, i svi tapšu tada;Pije - svi piju i svi huknu;Nasmeje se - sve kikot svlada;Namrgodi se - svi umuknu.Domaćin tu je, jasno to je;Sve manje strašno postalo jeI sad sa žudnom pažnjom TanjaOtvara vrata čudnog zdanja.Al' vetar žiške svetiljakaPoče da gasi naokolo;Potamnelo je vrzin-kolo,Onjegin okom sja iz mraka;Od stola svog se besno dižeI vratima je on sve bliže.XIXStrašno je Tanji. Da umakneTrudi se, al’ se jedva miče;Ne može s mesta da korakneI zalud muči se da viče.Tad Evgenije vrata lupiI priviđenja strašnoj grupiPokazala se Tanja jasno:Siktavi kikot grunu glasno.Sve oči, surle, krivi zubi,Repici s ćubom, brci, kapci,Palacala u krvi, papci,Rogovi tupi, prsti grubi,Svi upravljeni na nju stoje,I sve to viče: moje! moje!XXOnjegin – moje! - rece, grozno,Vrzino kolo pršte smesta;S njim sama Tanja osta poznoU mraznoj tami onog mesta.On blago vuče Tanju jadnu,Na klupu on je spušta hladnuI tu u kutu punom tameObara glavu njoj na rame.Najednom Olga tu doluta.S njom Lenski uđe, svetlost blesnu;Onjegin ruku diže besnuI divlje očima koluta;Nezvane goste grdi one,A Tanja jedva živa klone.XXIPrepirka jača... za nož sežeOnjegin i već Lenski pada;Jedan se strašan krik razleže;Zbile se senke; drhti zgrada...I Tanja naša toga časaProbudila se od užasa...U sobi vidno; ona gleda;U prozoru kroz šare leda

Već igra zrak rumene zore.Škripnuše vrata i ko lastaUleće Olga vragolasta,Rumenija od Aurore,I već Tatjani, evo, traži:"Ko ti se u snu javljo, kaži!"XXIIAl' ona puna neke brigeNe vidi sestru; preokrećeZa listom list debele knjigeI da prozbori ni reč neće.Priznajmo, nema knjiga ovaNi pesničkih šarenih snova,Ni mudrih istina ni slika;Ipak, ni Vergil od klasika,Ni Scott ni Bajron ni SenekaNi žurnal mode najnovijeZanimo tako nikog nije.To beše Martin il' Zadeka,Snotumač prvi, gatar slavni,Haldejski vrač i mudrac glavni.XXIIIImo je to duboko deloJedan prodavac putujući,I došavši u njino seloU njihovoj ga prodo kućiSa primerkom Malvine stareTatjani za tri i po pare,Uzevši za to basne pridePo vašarima što se vide,Gramatiku, dve PetrijadeI treći deo Marmontela.Zadeka posta kraj svih delaLJubimac Tanjin. Zatim stadeUteha da joj biva pravaI nerazdvojno s njom da spava.XXIVZbog svoga sna je brižna Tanja.Ne shvata značaj njegov onaI sad bi htela strašnih sanjaSmisao dubok da dokona.U sadržaju Tanja redomAzbučnim traži redosledom:Bor, bura, vrana, jež i jela,Mecava, medved, mrak, poselaI druge reči... Neće mociDa smiri njene strepnje knjiga,Al' puno zla i mnogo brigaNJoj sluti san od prošle noći.Zato je time što je snilaUznemirena dugo bila.XXVAl' sad će jutro da se rodiI rujnom rukom zora raznaSa suncem na svet, evo, vodiRadosni praznik imendana.Kod Larinih od samog jutraSve vri i spolja i unutra.Karuce, sanke, droške prosteSusede voze, voze goste.U tremu gužva; puna soba;Dočekuju se nova lica,Cmakanje, kikot gospođica,Na pragu žamor i teskoba:

Struganje peta, lavež, tiska,Cik dojilja i dečja vriska.XXVIPustjakov krupni, gladan vazda,Stiže sa ženom punog lika;Za njime Gvozdin, uzor gazda,Gospodar ubogih mužika;Skotinini sa kosom sedomI s decom svakog rasta redomOd tridesete pa na niže.Petuškov, sreski kicoš, stiže,I s njim bratanac moj Bujanov,Sav maljav i u svom kačketu(Kakav je poznat celom svetu),Savetnik bivši tu je Fljanov,Taj teški spletkaš, podmitljivko,Alavko, lopov i šaljivko.XXVIISa porodicom Harlikova"Musje Trike" pun duha, daraSkoro je stigo iz TambovaS vlasuljom preko naočara.Ko pravi Francuz, on u džepuKuplet za Tanju nosi lepuNa napev koji znaju svi:Réveillez vous, belle endormie.Na strani nekog almanahaKuplet je našo taj kraj slikeDosetljivi poeta Trike;Na svet ga izneo iz prahaI smelo mesto belle NinaUpiso: belle Tatiana.XXVIIIIz obližnjeg je stigo gradaIdol odmaklih gospođica,Matera sreskih prva nada,Komandir četni, rujna lica.On uđe... Novost! (kakva samo!)Kapelu vojnu šalje amoNaš pukovnik, a sam je prati!O kakva radost: bal će dati!Poskakuju unapred cure,Al’ ručak nose i po staromZa sto se kreće par za parom;Da s Tanjom sednu gospe žure;Muškarci spram njih stoje s reda.Krsti se, mrmlja skup i seda.XXIXUmuknuli su razgovori;Sva usta žvaću. Prašte flaše,Jedika, suđa zvek se oriI zvone iznad stola čaše.Al’ gosti brzo opet stajuDa redom dižu opštu graju;Ne sluša niko; tu se vice,Prepire, smeje, pišti, kliče...Vrata se šire! Lenski uđe.S njim Onjegin. " Ah, sveti oče! " -Domacica će. Gosti skočeI zbijaju se. Svoje suđePomeraju i, evo, slećuDva druga i za sto ih meću.XXXPosadiše se spram Tatjane;

Ko srna kad je hajka goni,Bleda no mesec kada svane,Ka zemlji ona oči kloni.Plamsaju u njoj strasti burnoI ovde joj je teško, tmurno,Ne čuje šta joj kažu oni,Spremna je suze već da roniI bila je u tome trenuGotova da se obeznani.Al' razum, volja u TatjaniPobediše tu slabost njenu.Dve reči im kroz zube šaljeI ostaje za stolom dalje.XXXINastupe ženske EvgenijeDa trpi nije mogo više;Nesvesti, suze mnogo čijePodnosio je i suviše;Na pir kad stiže, više-manje,Već beše ljut. Al' tužne TanjeKad uzbuđenje ono vide,S dosadom sa nje pogled skide,Nadu se i još tu, u kući,Reši da Lenskom za sve platiI ravnom merom da mu vrati;Zatim, unapred likujući,On poče goste ovog piraU mislima da karikira.XXXIINo nije samo on tu mogoDa vidi Tanjin nemir strasni,Al' oči, misli, tad je mnogoMamio neki pirog masni(Nesrećom, soljen preko mere).Ali da mast pečenja spereUz blanmanže i uz telećeCimljanika se na sto mećeI četa vitkih čaša, kojeImaju skladnost stasa tvoga,Boginjo čistog stiha moga,Zizi, kristalu duše moje,Pehare gde sam ljubav pioI često, često pijan bio.XXXIIIRasta se boca s čepom vlažnim;Uz prasak vino kipi slavnoI diže se sa licem važnimTrike kupletom mučen.davno.Tišina... skup bez reči sedi.Tatjana premire i bledi...Trike se na nju s listom smešiI peva kuplet svoj i greši.Sa sviju strana pljesak pada,Klicanja stižu. Sada TanjaPred njime mora da se klanjaI pesnik skroman, velik mada,NJoj nazdravlja pred celim svetomI daje svitak sa kupletom.XXXIVZa pozdravom se pozdrav niže;Zahvaljuje se Tanja svima;Kad Evgenije pred nju stiže,Bledoća što je obuzimaI nemir što je tako mori

Samilost i u njemu stvori.Poklonio se Tanji malo,Al' nežnošću je čudnom sjaloNJegovo oko a i lice;Da l' što je stvarno ganut bio,Ili se samo našalio,Da l' namerno il' nehotice,Tek, pogled mu je nežno sjaoI Tanji srce vaskrsao.XXXVStolice grme odgurnuteI gomila u salu kreće;Iz košnice na svetne puteTako i pčela roj izlece.Za susedom se sused muvaI zadovoljan ručkom duva;Devojke nešto šapću same,Uz kamin sele njine mame,I stolovi su spremni davno.Igrače strasne, stare, nove,Starački lamber, boston zove,I vist - još uvek ime slavno,Sve rođaci što isto rade,Sve porod čame i dosade.XXXVIVeć osmi krug su sastaviliJunaci vista i po osamPromenili su mesta bili.Čaj nose! Uvek voleo samDa poznam čas po ručku, čaju.U selu vreme uvek znajuJer tamo je naš stomak vredanČasovnik dobar i uredan.U zagradi da dodam strogo:U mom romanu reči imaO gozbama, o čepovimaI raznom jelu odveć mnogo,Kao kod tebe, o, Homere,Idole obe ljudske ere!XXXVII. XXXVIII. XXXIXAl' nose čaj i samo što suDevojke da ga piju stale,Flauta, fagot zvuke prosuZa vratima široke sale.I obradovan ovim šumomPetuškov ostavlja čaj s rumomI kao sreski Paris vrliPo našu Olgu, eno, hrli;Po Tanju Lenski. Junak pira,Moj tambovski poeta zoveStariju od dve Harlikove;Pustjakovu Bujanov bira;U salu sve se ovo zbijaI bal u punom sjaju sija.XLJoš u početku mog romana(Vi pogledajte prvi deo)Da slikam bojama AlbanaBal petrogradski ja sam hteo.Al' tad se snagom prazne mašteU uspomene zaneh tašteI setih nogu znanih dama...Nožice, dosta ja za vamaLutah po svetu nogom smelom;

Izdaje mladost dane moje,Mudrije stvari sad pristoje:Da popravim stihom, delom,I da iz glave koju pišemOdstupanja i greške brišem.XLIJednolik, buran i bezumanKo život mlad što vri sa žarom,Valcera vihor kruži šumanI promiče već par za parom.Al' osvete trenutak stiže;Sa osmehom se tajnim dižeOnjegin Olgi. Pun hitrineObleće sa njom goste njine;Na stolicu je zatim spušta,O ovom, onom, reč povedeI ponova je tad odvede;U nov se valcer s njom upušta.Zgranutost opšta. Lenski čuje,Sopstvenom vidu ne veruje.XIIIMazurka grunu. Nekad, davno,Kad mazurka zagrmi tašto,Cela se sala tresla slavno,Pod petama je patom prašto,Zvektala okna ispod rama.A sad se i mi poput damaNiz uglačani pod klizamo;Po palankama još je samoMazurka i sad zadržalaNegdašnje draži, isto lice:Poskoke, brke, potpeticeDa izmeni tu nije znalaModa, naš tiran ili mana,Ta opšta bolest naših dana.XLIII. XLIVPred mog junaka u tom trenuPetuškov i Bujanov vodeTanju i mlađu sestru njenu.I Onjegin sa Olgom ode.Nehatno, lako, on je vodiTaštini njenoj da ugodiLaska joj nekim madrigalom,Ruku joj steže leteć salomI već na taštom licu OljeGordosti rumen jače granu;Moj Lenski vide sve i planu;Pun ljubomore i zle volje,Kraj mazurke on čeka oveI u kotiljon Olgu zove.XLVAl' ona neće... Zar ne može?Tu igru već je obećalaOnjeginu... O, bože, bože,Šta čuje? Zar je mogla, znala?Iz pelena već u kokete!Lakomisleno jedno dete!Već zna lukavstvo duša njena,Neveri već je naučena!Da udar primi snage nema;Proklinjući đavoluk ženski,Svojega konja traži LenskiI jezdi kući. Pištolj sprema,Olovo, kugle sad ga teše

I sudbinu će da mu reše.ŠESTA GLAVALa, sotto i giomi nubilosi e brevi,Nasce una gente a sui l'morir non dole.Petr.IKada se Lenski povukao,Onjegin mučen čamom novomKraj Olge se u misli dao,Osvetom sasvim smiren ovom,Olga je zevala zbog toga,Tražila okom Lenskog svogaI kotiljon je beskonačanMučio ko san dug i mračan.Al' evo kraja. Večeraju.Od soba slugu sve do tremaZa zvanice se noćaj sprema;Svakome treba sna na kraju,I Onjegin pun čudne seteNa počinak sam kući krete.IIMir je zavlado kod Larine;Pustjakov hrče u salonuKraj svoje teške polovine.Na stolicama u san tonuPetuškov, Gvozdin i BujanovI nešto nezdrav stari Fljanov.U staroj kapi, potkošulji,Naš Trike se na podu žulji.U sobi Olge i TatjaneDevojke snom su obuzete.Kraj prozora svog puna sete,Pod zrakom blistave DijaneJoš bdi Tatjana sama, bledaI mračna, pusta polja gleda.IIIDolazak njegov iznenadanI pogled blag u onom trenu,Postupak s Olgom neprikladan,Prožima do dna dušu njenu.Ne može ona i ne umeNikako njega da razume;LJubomora joj grudi reže,Ko hladna ruka srce steže,Ko bezdan srna i bez tragaPo njome huči i odzvanja"Propašću ovde", - šapce Tanja:" Al' propast je od njega draga.Ne ropćem: što glas podizati?On meni sreću neće dati".IVAl' napred, napred, pričo moja!Sad nova ličnost čeka na nas.Od sela Lenskog, Krasnogoja,Na pet-šest vrsta živi danasI zdravo traje dane, noćiU filozofskoj toj samoćiZarecki, nekad svađalica,Vođ kockara i mračnih lica,Kafanski tribun pust i prodan.A sada dobar, prost i cenjenOtac (iako neoženjen),Spahija miran, sadrug odanI častan čovek (bože zdravlja!)

Tako se život naš ispravlja!VNekad je laskav svet u njemuBrkao hrabrost s ćudi jetkom;I zbilja on je na svom tremuS pet hvati keca seko metkom.A istako se i u boju;Zanesen zbiljski u svom strojuSa konja on se, pijan, smeloU blato svalio debeloI tako posto plen Francuza.Dragocen jemac njine vlasti!Taj novi Regul i bog častiRado bi opet dopo uzaDa usred Veri restoranaTri boce suši svakog dana.VIAl, on je znao nov da bude,Da magarči glupake slavno,I da od mudrih pravi ludeIl’ kradomice ili javno.Mada ni njemu baš sve nijeSvaki put prošlo bez lekcije,I mada je KO prostak praviPonekad moro da zaglavi,Ipak je znao i da ćaska,Da odgovara bistro, tupo,Da, ako treba, ćuti glupo,Da sa računom laže, laska,Da zavadi dva druga stara,Na dvoboj da ih nagovara,VIIIl' da ih miri hučno, slavno,Utroje da bi doručkovo,Pa da ih bruka posle javnoVeselom laži što je skovoSed alia tempora! I smelost,(Ko ljubav kada dođe zrelost),Sa mladošću nas prvom prođe.I moj Zarecki se takođeU senci višnje, akacijeOd starih bura sada hladi;Ko mudrac živi, kupus sadiKo plemeniti Horacije,Azbuci uči mališaneI gaji plovke i gusane.VIIIOn glup nimalo bio nije;Ne ceneći mu dušu hladnu;Zavoleo je EvgenijeSud trezven njegov i reč skladnu.Sa zadovoljstvom on se, eto,Sa njime viđao i sreto,I iznenađen nije bioKad ga je i sad opazio,A ovaj, kad se pozdraviše,Sa razgovora naglo skreteI drugu pismo od poeteDade ne rekav ništa više.Naš junak je uz prozor staoI za se ga je pročitao.IXTo beše otmeno i skladno,No kratko pismo - kartel bolje;

Lenski je učtivo i hladnoPozivo druga na pištolje.Onjegin odmah reče stogaDonosiocu pisma togaBez mnogo reči, pun hladnoće,Da može kad god oni hoće.Bez primedbe gost kući pođe;Da ostane još nije mogo,Jer imao je posla mnogo.Al' Evgenije kad sve prođeI sam sa svojom dušom osta,Nezadovoljan sobom posta.XNa sopstvenome sudu strogomKrivicu svoju je priznavoI osuđivo se u mnogom:Pre svega nije imo pravoŠto se sa strašću nežnom, čednom,Poigrao dan pre najednom.A drugo: nek se pesnik mlati;To sasvim može da se shvatiKod njega: Ali EvgenijeMladiću odan dušom celomDa pokaže je moro delomDa predrasuda sužanj nije,Ni neki deran prek i smeo,Već častan čovek i muž zreo.XIDa ispolji je čuvstva mogo,Ne ko zver da se nakostreši,I moro srce mlado mnogoDa razoruža i uteši." Al' sad se, eto, u te stvariDuelista umešo stari;I sada već za sve je kasnoJer on je spletkaš, to je jasno;Zacelo, samo je prezrenjeLakrdijašu takvom plata,Al' smeh glupaka, huk šapata..."I, eto, to je javno mnenje!Opruga časti i naš bog!I svet se vrti oko tog!HIINestrpljiv i pun mržnje svojeOdgovor doma pesnik čeka.I, evo, sused doneo jeOdgovor važan iz daleka.Mog pesnika to smiri mnogo;Jer protivnik je zlurad mogoDa stvori šalu od te svađe,Izgovor neki da pronađe,I skloni grudi od pištolja.Al' sad su sumnje rasterane;Da stignu treba pre no svaneDo pustog mlina usred polja,Da nišane i skrešo štedroU slepo oko ili bedro.XIIIRešen koketu da postidi,Naš Lenski prvo nije hteoPre dvoboja da Olgu vidi;U sat je gledao dan ceo,Odmahnuo na kraju rukomI pošo k njoj sa svojom mukom.

On htede da je zgrane ovim,Dolaskom da je zbuni novim,Al' umesto da je iznenadi -U susret Lenskom punom seteKo pre sa trema ona sleteLakomislenoj slična nadi;Bezazlena, ko uvek čila,Baš ista kakva je i bila.XIV"Što odoste pre svih onako?" -Takav je Olgin pozdrav bio,A to je Lenskog smelo jakoI on je nemo pogled skrio.Pred ovim čistim okom smestaLJubomore i tuge nesta;Zauvek nekud iščeznušeKraj vetrenjaste ove duše.O, još je voljen i još voli,Sad slatko tronut vidi on.I kajući se već je sklonDa oproštaj od Olge moli,Al' nema reči, trepti savI srećan je i skoro zdrav.XV. XVI. XVIII opet pored Olge drageU setne snove Lenski letiI, evo, više nema snageNa prošlo veče da je seti." Spašću je - šapće on u sebi -Da razvratnik taj gnusni ne biLaskanjem punim podle žudiOkužio te mlade grudi.Ne dam da toči stručak cvetaCrv prezreni i zatrovaniPa dvojutarnji cvetak raniDa svene pre no što procveta."A sve to znači, ja se bojim:Na dvoboj ću sa drugom svojim.XVIIIDa je on znao kakva ranaTatjani mojoj srce peče,Il' da je znala bar Tatjana,O, da je znala ono večeDa će njih dvojica pre zoreNad mrakom groba da se bore,Možda bi njena ljubav, tuga,Sjedinila dva bivša druga.Al' ljubav ovu ni slučajnoNaslutio još niko nije;Jer ćutao je Evgenije,A tugovala Tanja tajno;Dada je mogla da dokona,Al' nedosetljiva je ona.XIXLenski je bio celo večeČas nem, čas vedar, čas pun suza,Al' takvu ćud zauvek stečeSvaki ljubimac strasnih muza.Čas je uz klavir mesto biroI akorde sve iste sviro,A čas je Olgi pogled slao:"Zar nisam srećan?" - šaputao.Al' kući mora on još malo;Steže ga srce čudnom snagom;

Na oproštaju s Olgom dragom...Ko da se ono razdiralo...A ona brižno gleda njega:"Šta vam je?" - "Ništa." - Nestade ga.XXKad kući stiže, on pištoljePregleda pa u sanduk vrati.Zatim se svučen i pun voljeSvog Šilera pri sveći lati.Al' misao ga jedna goniI san se bolnog srca kloni;Tajanstvenu i punu čaraPred očima on Olgu stvara.Da knjigu sklopi Lenski hitaI grabi pero; stih za stihomPun zanosa u nizu tihomTeče i zvoni. On ih čitaNaglas u punom noćnom miru,Ko pjani Deljvig na svom piru.XXITi stihovi su sačuvaniI dosad su kod mene bili:"Proleća moga zlatni daniKuda ste, kuda othrlili?Šta novo jutro meni sprema!Pogled ga traži, al’ ga nema;U gustoj tami još se krije...Al’ sudbe zakon večiti je,I bilo da me strela mine,Il' da probode moje grudi, -Svejedno: svakom sudba sudiDa redom bdije il' počine,I blagosloven nek je sanI tegobnih pregnuća dan!XXIIIZablistaće se zora sutra,Raširiće se danak sjajni,A ja ću možda istog jutraSići u tamu grobnih tajni,I uspomenu na poetaProgutaće duboka Leta,A mene svet zaboraviće.Al' da li ćeš ti, divno biće,Sa suzom doći ranoj urniDa tuguješ i misliš tamo:Voleo me je, meni samoPosvetio je život burni!...O voljena, o ti, daleka,O dođi, dođi, muž te čeka!..."XXIIITako je piso mutno, mlako,(I romantizmom to se zvalo,Romantike u tom iakoZa mene nema baš nimalo).I, najzad, već pred zoru plavuOborio je Lenski glavu;Nad modnom reči idealiNa oči su mu snovi pali.Al’ tek što su ga sanje oveOmamile, - već sused lupa,U njegov tih kabinet stupaI Lenskog budi on i zove:"Vreme je, hajde, sedam bijeI već nas čeka Evgenije".

XXIVAl' varao se; još je snevoNaš Evgenije tvrdi san;Već bledi noć i već je, evo,Petao sreo novi dan,A Onjegin još čvrsto spava;Već sunce zemlju obasjava,I mećava se mala vije,A nije još moj EvgenijeMahnuo ležaj svojih sanja;Nad njime još je san oklevo...Probudio se najzad, evo,I zavese lagano sklanja;Gleda i vidi da je vremeVeć davno na put da se spreme.XXVOn žurno zvoni. Pravo s tremaSluga Guillot pred njega staje;Papuče, halat on mu sprema,Al' mesto tog mu rublje daje:Naš junak se odela lati,A sluzi reče da ga pratiNaredivši pre toga njemuZa dvoboj da ponese spremu.U sanke seda i kroz poljaLeti u mlin pod prahom leda.Stigoše. Sluzi zapovedaDa spremi par Lepaž-pištolja,A konje da u polje goniI kraj dva hrasta da ih skloni.XXVILenski je već na njega čekoOslonjen o zid rečne brane,Dok je Zarecki nedalekoTražio mlinskom točku mane.I Evgenije, evo, hita,A zgranuti Zarecki pita:„Gde vam je svedok? Barem jedan!“Metodičnosti uvek predan,U dvobojima pedant stari,On nije hteo bez veštineDa tek onako čovek gine,Vec propisno, po redu stvari,I po predanju, a bez šale(Što je, zacelo, vredno hvale).XXVII"Moj svedok? - reče Evgenije: -Monsieur Guillot je tu, pred nama;Moj drug je on i odan mi je.Pa nema mesta primedbama:Iako lice nepoznato,Ispravan čovek on je zato".Gnev je Zarecki jedva stišo:A Onjegin je Lenskom prišo:"Da počnemo?" - "Da, već je kasnoObojica su za mlin zašli,I dok su se no strani našli,Zarecki naš i lice časnoDa dogovore svrše svoje, -Krijući pogled oni stoje.XXVIIINeprijatelji! Zar je davnoPuteve njine krv razvela?Zar nisu sve doskora javno

Delili odmor, misli, delaI trpezu i čase nada?Ko protivnici krvni, sadaLagano oni jedan drugomBaš kao u snu strašnom, dugom,Spremaju smrt i grobno polje...Zašto se ne nasmeju sada,Pre no što jedan od njih strada,I raziđu se drage volje?Al' divlje se sve mržnje našeOd lažnog stida danas plaše.XXIXZablistaše pištolji zlobno.Već zvoni malj po nabijaču.Kroz čelik zrno klizi kobnoI prvi put se oroz začu.Mlaz sitnog praha, siv i tanak,Potprašuje pištolja čanak.Usađen čvrsto kremen brušenJoš zapet stoji. Nem i smušen,Za visok panj se Guillot skrio,A dva su plašta pala skrajaI trideset dva koračajaZarecki već je odmerio;On drugove na mesta pratiI svak se svog pištolja lati.XXX"Sad napred". -Još ne nišaneći,Odvažna, ali mirna lika,Sigurnim hodom i ćuteći,Četiri smrtna stepenika,Četiri stope oni kroče...Tad Evgenije prvi poče,Nastupajući stalno bliže,U hodu pištolj svoj da diže.Pet stopa još polako broje;Sada i Lenski oko levoSklapa i cilja - ali, evo,Onjegin u tom pucao je...Sudnji čas i pesnik jadniIspušta nemo pištolj hladni,XXXINa svoje grudi stavlja rukeI pada. Pogled maglom skrivenSmrt izražava a ne muke.Tako sa mesta svog odrivenNiz obronak sa strmog bregaLagano pada grumen snega...Obuzet naglo jezom hladnomOnjegin hita Lenskom jadnom,Gleda ga, zove... al' ne vredi:Pesnika nema. Već se stišo.Pre vremena u grob je sišo,Naišla bura, svetak blediSveo u zore prvom žaru,Zgasnuo oganj na oltaru...XXXIINauznak mirno je počiv'o,Probilo grudi tvrdo tane,Na čelu setan mir je sniv'oI pušila se krv iz rane.Doskora na dnu srca togaJoš nadahnuća behu mnoga,

Mržnja i ljubav tu se krila,Život je ključ'o, krv se vrila!Sad k'o u domu opustelomU njemu sve je miru sklono;Umuklo je zanavek ono;Nabeljen prozor kredom belom;Domaćice mu nema s vatrom,A gde je, bog zna... trag se zatro.XXXIIISlatko je strelom epigramaRazjariti dužnika svog,Slatko je ako je on pred vamaPripremivši bodljikav rog,U zrcalu te drske pesmeSam sebe da prepozna ne sme,Il' shvati ko je stih taj skov'oI urlikne: pa ja sam ovo!Prijatnije je još, zacelo,S razdaljine propisanePripremati mu smrt i rane,I ciljati u bledo čelo,Al' precima ga otpravitiPrijatno teško da će biti.XXXIVŠta ako drug od ruke vašePadne ubijen vašim metkom,Jer vas je negde pokraj čašeUvredio il' reči jetkom,Il' pogledom, il' odgovorom,Il' nekom glupošću još gorom, -Il' što vas je na svoje žaoIz dosade na boj zvao?Šta ćete tada osećati,Kad on na zemlji i pun prahaLagano hladni lišen daha,A smrt mu bledo lice prati,I kad je nem i sasvim gluhZa vaše reči njegov sluh?XXXVPun bola što mu srce pije,Stežući pištolj što ga peče,U Lenskog gleda Evgenije,„Šta ćeš, ubijen“ – sused reče.Ubijen!... Strašnom reči zgromljen,Junak se moj sav drhtav, slomljen,Udaljuje i zove sluge.Zarecki na saone dugeTovari s pažnjom mrtvo telo.On strašni teret vozi kući...Od mrtvog konji zazirućiKopaju nogom polje belo,Frkću i penom đem svoj kvase...K'o strela trojka zagnala se.XXXVIMog pesnika je vama žao:Tek stasao i još u cvetu,Pun srećnih nada on je paoNe ispunivši ih na svetu.Gde su sad one žarke čežnjeI plemenite one težnjeNJegovih mladih osećanjaI smelih ili nežnih sanja?LJubavne žudnje gde su sada?Gde su prenuća, gde je znanje,

Gde od sramote zaziranje,Gde drage mašte pune sklada,I poezija i lepota,Odjeci nezemnog života?XXXVIIMožda je i on bio stvorenZa slavu il' za dobro sveta;Zamukle lire glas razorenMožda bi teko bezbroj leta;Za pesnika su možda novogNa lestvicama sveta ovogVisoka mesta bila spremnaI njegova je senka zemnaPonela tajnu u mrak noćiI životvorni njen je glasPropao možda za sve nas,I do nje u grob neće doćiVekova, himna puna sjajaNi blagoslovi naraštaja.XXXVIII. XXXIXA možda je mog poetaObičan udes jednom čeko;Prohujala bi mlada leta,Ohladnelo bi srce meko;Promenio bi narav mnogo,Mahnuo muze, ženu smogo,U selu svome srećan, rogatNosio halat sit i bogatI poznao života zbilju...S kostoboljom bi starost sreo,Mršao, debljo, pio, jeoI najzad bi u izobiljuSkončao svoje dane stareUz decu, babe i lekare.XLMa kako bilo, čitaoče,Al' pesnik ljubavlju opijen,Sanjalo što tek život poče,Od ruke druga je ubijen.Levo od onih selskih kućaGde je pitomac nadahnućaŽiveo, - dva se bora splela.Pod njima lope hladna vrelaPotoka bližnjeg. Lišen snage,Mlad orač katkad tu zastane,A žetelice, kada svane,Tu gnjuraju u vir krčage.Uz potok, tu, u senci hladaSpomenik skroman stoji sada.XLIPod njim (na polja puna seteJesenja kiša kad se sleva)Opance svoje čoban plete,O ribarima s Volge peva,A varošanka mlada nekaŠto tu, u selu, leto čeka,Kad strmoglavce jaše samaPo poljima i livadama,Zaustavlja pred njim ajgiraPritegnuvši dizgine vičnoI čita natpis letimičnoDignuvši veo svog šešira,I suza što će da se stočiZastire maglom nežne oči.

XLIIUkorak jaše doljom ravnomU svoje misli zadubljena;Sudbinom Lenskog tužnom, davnom,Dugo se bavi duša njena.I misli šta je s Olgom bilo?Da l’ joj se srce napatilo,Il' brzo prođe vreme jada?I gde je njena sestra sada?A gde begunac taj od sveta,Pomodnih žena dušman modni,Taj čudak tmurni, nikom srodni,Ubica mladoga poeta?O svemu što ste radi znati,Na vreme ću vam račun dati.XLIIIAl' sada ne. Iako mnogoJunaka volim svog, i madaDa mu se vratim već bih mogo,Do njega meni nije sada.Godine već su prozi sklone,Godine laku rimu goneI s uzdahom da priznam žurim:Za njom sve teže, teže jurim;A pero nema više voljeDo šara ko pre album-knjige;Drukčije sada, crnje brige,Hladnije misle, teže boljeU svetskoj vrevi i u miruBune mi dušu, bune liru.XLIVDruge mi želje život dade,Nove sam jade upoznao;Za prve želje nemam nade,A starih me je jada žao.Ah, snovi! gde je vaša radost?Gde njena večna rima - mladost?Zar zaista je najzad ceoNJen lepi venac sasvim sveo?Zar zbilja, već, bez prazne hvale,Bez lažne pesničke slobode,Proleće mojih dana ode(Što tvrdih dosad radi šale)?Zar povratka mu više nije?Zar trideseta skoro mi je?XLVMoram da priznam, makar, nemo,I moje podne, eto, nasta!Pa da se lepo rastanemo,Mladosti moja vetrenjasta!Hvala ti za sve tvoje slasti,Za jad, za drage muke strasti,Za huk, za gozbe, bure stare,Hvala ti za sve tvoje dare!Iz tvoje sam se ruke štedre,Budan i kad sam snove snivo,Do volje svega nauživo...Dosta je! Sad ću duše vedreNogom na novi put da stanem,Da od života prošlog danem.XLVIOsvrnimo se. Zbogom mesta,Gde su mi dani tihih slastiTekli u senci gluhih cesta

Lenosti puni, snova, strasti,A ti mi, mlado nadahnuće,Raspaljuj maštu ubuduće;Kad drema srce, ti ga preniI često, često svraćaj k meni!Ne daj da dušu tvog poetaOkuži, stvrdne ili slediI pretvori u kamen blediMrtvilo ovog kobnog sveta,Tog vira, gde uprkos željiSvi kupamo se, prijatelji!SEDMA GLAVAMoskvo, Rusije kćeri draga,Gde ravna tebi još postoji?DmitrijevKo rodnu Moskvu da ne voli?BaratinskiU Moskvu put! sta znači videtsveta kras!A gde je lepše? - Tu gde nema nas.GribojedovIProlećnim zrakom gonjen vrelim,Napuštajući vis i breg,U potocima mutnobelimNa livade se slio sneg.Priroda cela vedro sretaKroz sanjiv osmeh jutro leta;Sve plavljim sjajem nebo blista;U paperju zelenog listaJoš prozračne se šume puše;Iz voštanoga svoga saćaNa livade se pčela vraća;Doline se šarene, suše,Kopore stada i u noćiIzvija slavuj u samoći.IIBolno je tvoje dolaženje,LJubavi doba, premaleće!Kakvo se tužno uzbudenjeKroz krv i dušu moju kreće!Kako me slatko, bolno grejeProleće što na mene vejeI dahom lice moje diraS oltara divljeg poljskog mira.Ili su meni slasti strane?Pa sve što buja, sve što živi,Što se veseli, blista, divi,Dosadu stvara, bol i raneU mojoj duši mrtvoj davno.I sve je za nju pusto, tavno.IIIIl' možda kada dah prolećaS jeseni palo lišće vrati,Nas gorkoga gubitka sećaŠuštanje novo što ga prati,Jer poredimo u dnu dušeSa šumama što vaskrsnušeGodine naše brza hodaKojima nema preporoda.Možda nas tada u svom sjajuKroz pesničke daleke snoveProleće neko staro zove,I tad o nekom drugom kraju,

O drugoj noći punoj čariTreperi srce i sanjari.IVVreme je! sada, u proleće,Bac, lenštine i trezvenjake,Epikurejce, decu sreće,Bac, Levšinove škole dakeI seoske Prijame sjajne,I vas, o gospe osećajne,U selo zove Vesna mlada;To doba šetnji, cveća, rada,Doba toplote puno plama,Sablažnjivih i čudnih noći.U selo sada treba poćiI u širokim poštankama,U kočijama punim stvariMahnuti gradski zaklon stari.VMoj čitaoče dobre volje,Karucom što ste iznajmiliMahnite i vi varoš boljeGde veseli ste zimi bili;Hajdemo da sa tihog humaSlušamo kako šapće šumaNad divljom rekom što se vijeKraj sela gde je EvgenijeKo pustinjak u dane bileSumorno teko zime svojeKo sused mlade Tanje moje,Te sanjalice naše mile...Gde sad ga nema, gde je bio,Gde tužni trag je ostavio.VIKraj gora tu što leže krugomHajdemo tamo, gde pun dražiVijuga potok bujnim lugomI kroz šumarak reku traži;Da peva tu kroz drač i cvećeLJubavnik Vesne - slavuj slećeI izvora se šapat čuje;Spomenik jedan trošni tu jeU senci jela ostarelih.NJegova ploča kaže siva."Vladimir Lenski tu počiva,Što rano pade smrću smelih,Tog i tog leta združen s grobom.Pesniče mladi, mir sa tobom! "VIINa opuštenoj grani boraŠto iznad urne šumi tiho,Nekad je rani vetar s goraTajanstven venac jedan njiho.Nekad, u dane davno bile,Dve sestre tu su dolazileDa zagrljene suze roneU noći iznad humke one.Al' spomenik je sada blediZaboravljen, a put do mestaZatrven... S grane venca nesta,Pod njime samo čoban sedi,Ko nekad peva pesmu seteI ubogo opance plete.VIII. IX. XSiroti Lenski! Suze jada

Dragana nije dugo lila;Nevesta nikad nije mladaSvom bolu dugo verna bila.Drugi je njenu pažnju steko,I puno jada srce mekoLJubavnom laskom drugi stišo,Ulan je Olgi vešto prišo,Ulan je ljubav duše njene;I pred oltarom, mili moji,Stidljivo ona s njime stojiPod vencem, glave oboreneI krije oči pune plamaSa osmehom na usnicama.XISiroti Lenski! Na dnu groba,Tu, gde se gluha večnost širi,Da li je moglo u to dobaIzdajstvo da ga uznemiri?Il' srećan i bez osećaja,Moj pesnik lišen zemnog krajaNe pati sada ni zbog ćegaI svet je tuđi nem za njega?Da, zaborav i dugo vremeZa grobom svima nama sudi;Glasovi dragih, mrskih ljudiI ljubavnica tad zaneme,I jedino potomstvo stigneDa procesom imanje digne.XIIUskoro zvonkih reči OljeKod Larinih je zamro zvuk;Rob sudbine i tuđe volje,Ulan je moro s njom u puk.Suzama gorkim oblivena,Na rastanku je mati njenaDovoljno snage s mukom smogla;Da plače Tanja nije mogla;Al' ipak je i njoj na krajuBledoća smrtna lice skrila.A kad se na trem čeljad zbilaI kada je na oproštajuGomila oko kola stalaTatjana ih je ispraćala.XIIIDugo je, ko kroz maglu sanja,Gledala tad za njima s praga;I sama, sama sad je Tanja;Golubica se njena draga,Godina mnogih druga malaDalekoj sudbi odazvala;Drugarica je mlada njenaZanavek od nje rastavljena!U pusti vrt je Tanja zašla,Bez silja luta i bol krije,Al' utehe joj nigde nijeI oduška još nije našlaZa prigušene suze svojeI srce kida se na dvoje.XIVSad u samoći teškoj goriJoš jače strast u srcu njenomI glasnije joj ono zboriO Evgeniju udaljenom.Neće ga sresti... a i čemu?

Da mrzi dužna je u njemuUbicu brata svog pre svega...Pesnik je pao... al' se njegaNe seca niko već, i drugomNevesta, evo, sad mu pođe,A sećanje na njega prođeKo dim po plavom nebu. S tugomDva srca možda još i sadŽale... al' čemu bol i jad?XVBilo je veče. Mrak se hvato.Strujale vode. Zuk se čuo.Rasturalo se kola jatoI preko reke je buknuoRibarski oganj. U doliniNa srebrnastnoj mesecini,Utonula u bezbroj sanjaDugo je sama išla Tanja.Najednom, nad poljanom nekomSpahijski zamak vidi s brega,Selo i šumu ispod njegaI bujni vrt nad sjajnom rekom.Gleda - i njeno srce maloJače je, brže, zakucalo.XVII Tatjana se sad koleba:"On ovde nije. Ne znaju me.Da pođem, ili natrag treba?Al' bar da vidim dvor i šume ".I, evo, ona skreće s puta,Zbunjeni pogled stazom lutaBez daha je sa brega sišlaI dvorištu je pustom prišla...Kerovi na nju kidisaše,Ote se strašan krik TatjaniI domaći se mališaniSjatiše oko gošće naše;Goneći pse uz grdnu grajuPod zaštitu je uzimaju.XVIIDa l' sme da vidi dvor spahijski?Upita Tanja. Sluščad nažeTrkom Anisi u stan bliskiDa ključeve od trema traže.I evo, najzad, i Anise;Pred njima uzlaz otvori se,I Tanja stupa na prag dvoraGde beše junak moj doskora.Zaboravljen bilijar spava;Na rastrtom divanu, vide,Počiva korbač. Tanja ide,A starica joj objašnjava:"Ovde je kamin; tu je gazdaVoleo sam da sedi vazda.XVIIISa njime tu je obedovoPokojni Lenski, sused jadni.Izvol'te za mnom - sad je ovoGospodinov kabinet radni;Tu se odmaro, kafu kušoOd upravnika vesti slušoI čito knjigu kad ustane.Sa mnom je tu u prošle dane,U nedeljne svečane čase,

Nadevši svoje naočari,Magarca igro gazda stari,Neka mu Gospod dušu spaseI podari u grobu pokoj,U zemlji, mačici dubokoj!"XIXI očaranim pogledimaUnaokolo Tanja bludi;Sve ovde za nju draži imaI sve joj setnu dušu budiRadošću nekom polubolnom;I sto sa mračnom lampom stolnom,I krevet širok i zastrven,I knjiga breg i stalak drven,U prozorima pejzaž mračan,Unutra bledi mrak salonaI tamni portret lord-Bajrona,I mali kip od gvožđa glačanU kapi, s celom tmurno snenimI s ručicama prekrštenim.XXU sobi, gde sve modom diše,Ko začarana stoji Tanja.Kasno je. Hladan vetar briše,U dolji mrak; šumarak sanjaNad zamagljenom, hladnom rekom.Mesec za gorom spava nekom.I lutalica naša mladaKod kuće treba da je sada.Krijući svoje uzbudenje,Sa uzdahom i ne bez sete,Obratnim putem Tanja krete,Al’ najpre uze dopuštenjeDa opet svrati i bez brigeDa tu, u zamku, čita knjige.XXISa ključarkom se Tanja rastaNa pragu. I u osvit plavi,Čim jutro drugog dana nasta,Na pustome se tremu javi.Tu je, u tihom kabinetu,Zaboravivši sve na svetu,Ostala najzad Tanja samoI plakala je dugo tamo...A zatim knjige dokopala;Da čita najpre nije htela,Al' začudi je izbor dela;Na čitanje se zatim dalaI novi svet je tu najednomPuko pred njenom dušom žednom.XXIIMi znamo da je EvgenijeNamrzo knjige i sve drugo,Al’ ipak neka dela nijeU nemilosti držo dugo,Ko Đaura i Don ŽuanaI s njima dva il’ tri romanaU kojima se vek ogledo,I čovek - našeg doba čedo -Ocrtan bio dosta vernoSa nemoralnim svojim duhom,Sa dušom sebičnom i suhom,Što maštu voli neizmerno,I s ogorčenim umom čudnim

Što vri pregnućem uzaludnim.XXIIIStranice mnoge tu su krileZnakove noktom urezane,I odmah su zaustavileTatjanin pogled takve strane.S trepetom prate oči njeneZbok kakve misli, napomene,Začuđen beše Evgenije;S čime se slago, s čime nije;Tu svake nove strane liceNJegovog pera potez krije;Tu svoju dušu EvgenijeIspoljava i nehoticeKroz kratke reči i kroz slike,Kroz krstove i upitnike.XXIVI Tanja je pomalo stala,Svakoga dana i sve više,Da shvata onog, bogu hvala,Za kime mora da uzdišePo volji moćne sudbe svoje.Taj tmurni, kobni čudak - ko je?Nebeski stvor il’ ada trag?Taj anđeo, taj nadmen vrag,Šta je on? Eho drugih ljudi?Je l' Moskov s praznom dušom taštomPod Haroldovim crnim plaštom,Il’ prazni tumač tuđih ćudi?Da l' rečnik modnih reči nije?Je l' parodija Evgenije?XXVZar je tajanstven čvor rasplela?Zar prava reč u duši sinu?Protiče vreme... s uma smelaDa kod kuće se davno brinuA susedi se tamo sreliI razgovor o njoj poveli:"Šta ćeš? Tatjana nije dete -Starica mrmlja puna sete -Olja je mlada. Da je srećeDa udomim i Tanju sada.Al' šta ću sa njom? nije rada;Svakome odmah isto: neće,I sve jednako ćuti, tuži,Ili po šumi sama kruži".XXVI"Je l' zaljubljena?" - "A u koga?Bujanov ju je zaprosio:Neće". - "Petuškov?" - "Ne, ni toga.Naš gost je husar Pihtin bio.Kako se mnogo staro za nju,I kako je obleto Tanju!Pomislih, bar on ima nade;Taman! i opet sve propade". -"A što? pa šta je vama stalo?U Moskvu, na trg svih nevesta!Tamo je mnogo praznih mesta! " -" Ah, bože, prihoda je malo..." -"Za jednu zimu već će stići,Il’ ćete zajam od nas dići".XXVIIPogodan savet, mudar jako,Starici već se mnogo svide.

Sve sračuna pa reši takoDa na zimu u Moskvu ide.Tatjana čuje novost ovu;Pred strogi svet na sud je zovu!Zar seoske prostote svojeDa ispolji sve ružne boje!Zar starom spremom što obučeI nezgrapnim rečenicama,Kicoša gradskih, gradskih dama,Podrugljiv pogled da privuče?O straha! ne, zar nije boljeDa ne napušta lug i polje?XXVIIIBudna sa prvim zrakom ranimOna u polja ide staraI očima ih očaranimGleda i s njima razgovara:"Zbogom, doline mira pune,I vi, planina znanih krune,I vi, šumarci, znanci stari,Zbogom, božanske, drage čari,Prirodo vedra, nasmejana!Svet spokojan i prisan dajemZa taštinu pod lažnim sjajem!Zbogom, slobodo mladih dana!Kuda i zašto put me trudiI šta mi novi udes nudi? "XXIXSve duže traju šetnje njene;Čas potok, čas brdašce cvetnoNa sebe njenu pažnju skrene,Zaustavlja je neosetno.Kao sa starim drugovimaSa poljima i lugovimaDa popriča Tatjana žuri.Al' kratkog leta vreme juri,Jesen u zlatnoj dođe togi.Priroda trepti bleda, snena,Ko žrtva sjajno urešena.I, evo, goneć oblak mnogiFijuknu sever, lišće skide,I čarobnica zima ide.XXXRazmetala je sneg i steglaPramenjem belim grane bora,I ko talasav ćilim leglaPo poljima i oko gora;Sa skamenjenom rekom žalaProstirkom mekom poravnala,I rad je svet i mi sa njimeVragolijama teta-zime.Tatjana naša samo nije;Ne ide zimi u susreće,Da udiše žar mraza neće,Niti da prvim snegom mijeRamena svoja, lice, grudi;Tatjanu plaši put za studi.XXXIDan puta davno svi su znali;I poslednji rok prođe slavno;Presvukli su i ojačaliZaboravljene sanke davno.Zaprege proste - troja kolaPotreba kućnih voze pola:

Stolice, šerpe, škrinje, pegle,Perine i sa slatkim tegle,S živinom koš i stvari druge...Lonci, lavori et setera,Svakakvo blago tu se tera.Već digoše galamu slugeI oproštajne suze rone;Na dvorište i kljusad gone,XXXIIU spahijske ih sanke prežu;U kuhinji se obed vari,Tovare kola već i vežu,Psuju se žene i vozari.Na čupavo je kljuse lomnoBradati gonič seo skromno;A čeljad se kraj vrata jatiI gospodare svoje prati.Sedoše. Slavni voz laganoPromiče i za vrata skreće..." Sad zbogom, tihi kuti sreće,I pusti dome, mesto znano!Da l’ će vas opet sresti oči?..."I Tanja potok suza toči.XXXIIIKad prosveta i među namaRaširi međe malo više,Sa vremenom (na tablicamaFilozofskih računa pišeKroz petsto leta) - stari, uski,Izmeniće se puti ruski,I Rusiju će, smemo reći,Sjedinjujuće trase seći,A mostovi će smelim hodomDa preko reka kroče lukom;Razmaknućemo brda rukomI proričemo svod pod vodom,A svet će moći tad da ištePo stanicama konačište.XXXIVSada su kod nas loši puti;Zanemareni trunu mosti,A gamad ne da ni trenutiNa stanici kad legnu gosti.Noćišta nema: izba hladna;Na zidu lista štura, gladna:To jelovnik naprazno čamiI zalud vaš apetit mami,A kiklopi iz stepe travneKraj tinjavoga ognja klečeI čekićima ruskim lečeProizvode Evrope slavne,U blagosilju trase njeneI bedu zemlje nasleđene.XXXVZato su zimi vožnje zgodneI zimska šetnja lepa, slatka;Ko stih bez misli pesme modneI zimska je putanja glatka.Vozare bar imamo orne,A trojke su nam neumorneI da nam pogled razveseleKo plot trepere vrste bele.Kola i svoga kočijašaPovela je na put Larina

Strepeć od skupih vozarina,I dosadom se Tanja našaNasladila u snežnom prahu,Jer sedam dana putovahu.XXXVIAl' već su blizu i pred njimaSa Moskve, iz daljine plave,Ko vatra zlatnim krstovimaGore daleke drevne glave.Kako uživah u toj sliciKada su crkve i zvonici,Dvorci i bašte zasađeneIskrsli naglo ispred mene!Kako sam često s puta mučna,Gde lutalačka sudba zove,Moskvo, o tebi snevo snove!Moskva! koliko reč ta zvučnaZa rusko srce mnogo skriva,Kako se u njoj sve odziva!XXXVIIOkružen gajem i dubravom,Petrovski zamak mrk i smeonNedavnom još se gordi slavom;Tu je uzalud Napoleon,Još uveren u sreću svoju,Čeko na kleklu Moskvu mojuSa ključevima starog Kremlja..Ne, moja Moskva, moja zemlja,Pred njime nisu pogle glave;Umesto dočeka i daraOgnjem je srela Moskva staraJunaka mrskog punog slave.Odavde on je nem i tmuranPosmatrao njen plamen buran.XXXVIIIZbogom, svedoče pale slave,Petrovski zamče! Hajde, idi!Već se na rampi bele glaveI trošarina već se vidi;Po Tverskom trgu preko putaOdskaču sanke pored klupa,Promiču straže i portiri,Dućani, dvorci, manastiri,Fenjeri, sanke, bašte rodne,Trgovci, kuće i seljaci,Tornjevi, vrti i kozaci,Pa apoteke, kuće modne,Kipovi lavlji pored vrata,Na krstovima čavki jata.XXXIX. HLVeć seo čas i više trajeTa mučna šetnja i po mrakuUz vrata najzad trojka stajeKod Haritona u sokaku.Kod tetke to su stigle sadaOd sušice što davno strada.Sa čarapom pod jednom rukomU trošnom ruhu svom i s mukomPred njima širi vrata znanaPoznati Kalmik, star i beo.Unutra ih je uzvik sreoKneginje stare sa divana;I starice se grle s plačemRaspitujuci se o svačem.

XLI"Ah, kneginjo!"- 'Rachette! " - "Alina!'"Davno je bilo!" - "Vreme leti..."" Jeste l' na dugo? Ah, kuzina!Pa ko bi mogo predvideti!Pobogu, scena iz romana..." -" A ovo mi je kći Tatjana". -"Ah, Tanja! bože! hodi amo!Kao da sanjam, vidi samo!Da l' pamtiš, mila, Grandisona? " -"Ko? Grandison?... a, Grandison!Da, pamtim, pamtim, gde je on?" -"Tu. Živi sad kod Simeona;Bio je baš na Badnje vece;Oženio je sina - reče.XLIIA taj... no sve će na red stići;Da pokažete našu TanjuU svojtu ćete sutra ići...Ja više nisam to u stanju;Na žalost, jedva nose noge.Al’ umorne ste s vožnje mnoge;Da počinemo, hajde, drage,Izdaju grudi... nemam snage...Ta teška mi je sad i radost,A ne tek samo bol i jad...Nizašta više nisam sad...Pod starost život sav je gadost.I tu je sasvim malaksalaSa suzama u kašalj pala.XLIIIBolesne tetke nežnost ovaRastužila je Tanju moju,Ali joj smeta kuća nova,Jer je na sobu svikla svoju,I ne može pod svilom ovomNa krevetu da spava novom,A praporaca zveket bučni,Jutarnjeg posla vesnik zvučniIz postelje je diže rano.Kraj prozora Tatjana seda;Već bledi noć i ona gleda;Al' pred njom nije polje znano,Već tuđa staja i kuhinjaI tuda bašta puna inja.XLIVSvakoga dana sad TatjanuVode u svojtu na obedeI setu njenu rasejanuNose pred babe i pred dede.Rodbinu stiglu izdalekaSrdačan doček svuda čeka;I hleb i so; veselje slavno."Porasla Tanja! Zar sam davnoNJoj na krštenju ime dala?A ja za uši često vukla!Ja hranila i malo tukla!A ja na ruke uzimala! "I sve se uglas babe sete:"Godine naše tako lete!"XLVAl' promene se tu ne vide;Sve je po starom i u miru

Tante Jelena još uvek ideU onom tilovom šeširu;Lukerja Lvovna još se maže,A LJubov Petrovna još laže;Ko pre je Ivan Pjotrič glupav,A Sejmon Pjotrič škrt i čupav,A Nikolavna TolstogubaFinmušu još je ljubavnica,Još ima onog isto špicaI istog muža - člana kluba,Što krotko pored žene svojeJede i pije sve za dvoje.XLVITatjanu grle njine kćeri,A moskovskoga mladog svetaSkup gracija je najpre meriNemo od glave pa do peta:Nalaze da je nova znankaIzveštačena, palančanka,I nešto bleda, a i tužna,A inače nimalo ružna;Prirodi zatim sve podležu,Druže se, Tanju k sebi vode,I češljaju je naspram mode;LJube je, nežno ruke stežuI pričaju joj osećajneLJubavne tajne, ženske tajne,XLVIIPobede tuđe, a i svoje,Lukavstva, snove, nada čase,I nevine se priče rojeA ogovaranja ih krase.Zatim ko platu za brbljanjeLJubavne priče i od TanjeZahtevaju da čuju one;Al' Tanja ko u san da toneDa ih razume ne zna, neće,Bez učešća im reči slušaI tajnu što joj krije duša,Bogatstvo drago suza, sreće,Bez reci čuva i ne želiNi sa kim ovde da je deli.XLVIIIDa čuje Tanja želju imaI razgovor visokih lica,Al' u salonu sve zanimaNekakva prazna besmislica;Gomila to je siva, stara,Dosadna i kad ogovara;Kroz njine reči, suhe, prazne,Kroz spletke i kroz vesti razneNe sine miso dane celeSem slučajno il’ nasumice,Ne razvedri se um i liceNit' šale srce razvesele.U svetu tom kroz laž i tupostNi smešnu nećeš sresti glupost.XLIXSkup arhivske gospode mladeProcenjuje Tatjanu zlobno;Gordosti puni i dosadeGovore o njoj međusobno;Šaljivčina je neka jadnaPronašo da je divna, skladna,

I već kraj vrata on uzdišeI elegiju Tanji piše.I Vjazemski je Tanju sreoKod dosadne i stare strineI uspeo pred njom da sine,A starac neki sed i sveoPrimetivši kraj njega TanjuRaspituje se, eno, za nju.LAl' tamo gde se MelpomeneIzvija plač visokim glasom,Gde pozlaćene rize njenePred ravnodušnom lete masom,Gde Talijina hladna dušaPljeskanje čuje i ne sluša,Gde Terpsihori još se samoMladići dive (mi to znamo,Jer tako beše i sa namaU vreme vaše, a i moje) -Tu nisu na nju oči svojeObratili lornjeti dama,Ni stručnjaci visokog tonaS partera ili sa balkona.LIPa i u klub se Tanja kreće;Vrućina, gužva sve je jača,Muzika grmi, blešte sveće,Promiče par po par igrača;Grupice ljudi se šarene,Ženska je sprema ko od pene,Udavače lepotom sjaje -Sve poražava osećaje.Pomodar hita na to mestoDa pokaže svoj prsluk skladan,Drskost i lornjet gord i hladan,A bivši husar svraća čestoDa ispred dama i gospodeZablista, osvoji i ode.LIINebo je puno zvezda sjajnih,A Moskva puna lepotica,Ali od svojih druga bajnihBlistavijeg je luna lica.Tako i ona koju ne smeDa uzbuni zvuk moje pesme,Ko uzvišena luna čistaSred mladih žena sama blista.Kako božanski gordo kročiPo zemlji izmeđ' drugih ljudi,Kako su nežne njene grudiI sete pune divne oči!...Al' dosta, dosta, ne bi l' stao?Bezumlju svom si danak dao!LIIISmejanje, tiska i pokloni;Mazurka, valcer sve u letu;A kraj dve tetke u koloni,Zaboravljena u tom svetuTatjana gleda i ne vidi;Mrskoga sveta tog se stidi;Ovde se guše njene grudi,Za svojim selom ona žudi,Žudi u polje svom drveću,U zabačeni kutak tajni

Gde potočić vijuga sjajni,Romanima i svome cvećuI lipovoj aleji tojGde negda on se javljo njoj.LIVDaleko njena miso brodi:Zaboravljen je svet i bal,A dotle oka s nje ne svodiNekakav važan general.Podmignule se tetke neštoGurnule Tanju laktom veštoI šapnule joj obe, evo:"Tatjana, brzo gledaj levo!" -"Šta je to? gde?" - "Za božje ime,Svejedno šta je, gledaj samo!Vidiš u onoj grupi tamo...Okrenuo se... sad su s njimeI oficiri neki trupni...""Ko? je l' general onaj krupni?"LVSad pobednički, ali s tugomOprostimo se mi od TanjeI krenimo se stazom drugomJer moram već da dam na znanjeKo je sad predmet mojih želja:Opevam mladog prijatelja,NJegovu ćud i sreću hudu!O, epska Muzo! mojem trudu!Blagoslov podaj! Već je vreme!Snabdej me štapom pouzdanim,Ne daj da skrenem i zastranim.Dosta je. S leđa dole breme!Klasici počast odah časno:Pristup je tu, iako kasno.OSMA GLAVAFare thee well, and if for everStill for ever, fare thee well.ByronIKad sam u vrtu mog LicejaCvetao i bez briga skito,Kada sam čito Apuleja,Dok Cicerona nisam čito,U doljama se tada čudnimSa labudovim krikom žudnimKraj vode što u miru blistaJavila meni Muza čista.Ozarila se soba mala;I tu je Muza mojih sanjaPočela prva pirovanja;Veselja dečja opevala,Prošlosti naše dane slavneI mekog srca snove davne.IIS osmehom svet je Muzu sreo,Polet nam dade uspeh novi,A Deržavin me star i sveoSlazeći u grob blagoslovi.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .IIIKo zakon koji večno trajePriznavah tada samo željeSa svetom delih osećajePovedoh Muzu na veselje,Na hučne gozbe, raspre glasne,Pred oštre pretnje straže kasne.I ona je na gozbe k njimaSa svojim išla darovima;Ko bahantkinja neka malaPevala društvu pokraj čašaI nekadašnja mladež našaZa njom je plaho pristajala,A ja sam gord na svoju druguU prijateljskom bio krugu.IVAl' njihovih se mahnuh uzaI odoh u svet... ona za mnom.Kako je često nežna MuzaBlažila nekom pričom mamnomSamoću mojih gluhih staza;Kako je često sa KavkazaJezdila sa mnom ko LenoraNa mesečini kršnih goraI vodila me do TavrideDa slušam s njom u noćnoj magliS obale morski ropot nagli,Taj stalni šapat Nereide,Hor talasa, tu himnu moraOcu zemalja i prostora.VI prestonice naše sretneZaboravivši gozbe sjajneSred Moldavije puste, setne,Pohađala je čerge tajneSkitaca stepskih; tu se krilaI kraj njih je zaboravilaReč bogova i mesta znanihZbog jezika još divljih, stranih,Zbog pesama njoj bliskih stepa...Al' promeni se sve u tomeI Muza tad u vrtu momeKo gospođica nice lepa,U oku s nekom setnom brigomI s francuskom malenom knjigom.VII prvi put sam sad u stvariSa Muzom u visokom krugu;Gledam na njene stepske čariUz ljubomoran strah i tugu;Kraj dama, kraj aristokrata,Kicoša vojnih, diplomata,Promiče ona i tu seda;Redove guste njine gledaI raduje se vrevi šumnoj,Vrenju odela, reči, zvanjaI svetu što se redom klanjaDomaćici još mladoj, umnojI muškaraca crnom ramuŠto okružava svaku damu.

VIII sviđaju se njoj ti gosti;NJin skladni zbor, odela mrka,Hladnoća mirne oholostiI godina i zvanja zbrka.Al' ko to stoji nepokrtanU probranome skupu setan?Svima je tuđ i usred vrenjaKo lanac mrskih priviđenjaPred njime roj se lica vije.Šta, splin il' gordost patnje to jeNa licu tom? I ovde što je?I ko je on? Zar Evgenije?Zar on?... Da, tačno, on je ono.- Je l' davno njega udes dono?VIIIJe l’ smiren sad il' isti osta?I da li se još čudak pravi?Kažite šta on sada posta,Kakav će sada da se javi?I šta će biti? - Lik Melmota?Il' kosmopolit, patriota,Čajld Harold, kveker s lažnom laskom,Il’ prsiće se drugom maskom?Ili će biti jednostavnoKo vi, ko ja, ko drugi ljudi?Moj savet mu je: nek se trudiDa mahne modu prošlu davno.Dosta je laži, ludorije...- Da l' vam je poznat? - Da, i nije.IX- S nenaklonošću što se takoIzražavate vi o njemu?Da l' zato što mi uvek lakoDajemo i svoj sud o svemu,Što neopreznost strasnih glavaIl' vređa, ili ismejavaNištavnih ljudi ponos besni?Što razum često i pritesni,Što odveć često nehoticeDržimo da su reči delaI što je glupost zla i smela,A važnost svetu - važne trice,Te prosečni i prosti ljudiJedino gode našoj ćudi?XSrećan, ko beše mlad na vreme,I ko kad treba posta zreo,Života hladnog ko je bremeS vremenom steko i poneo,Ko čudne snove nije sanjo,Od sveta ko se nije sklanjo,Ko s dvadeset beše kicoš cenjen,I s trideset već zgodno ženjen,S pedeset ko je skino s vrataDužnosti privatne i druge,I ko je slavu, čin i slugePo redu steko pored plata,O kome mnenje beše dovek:N. N. je zbilja krasan čovek!XIMisao nikom nije milaDa zalud mladost imali smo,Da nas je ona prevarila,

Da mi njoj verni bili nismo,I da su naše lepe želje,Nevini snovi i veseljeMorali redom istrunutiKo lišće što u jesen žuti.Teško je onom ko pred sobomJedino ima niz obeda,Ko život kao obred gleda,I ko za svetom i za dobomPristaje, a ne deli s njimaMisli i strasti koje ima.XIIPostavši predmet priča šumnih,(I vi ćete, zacelo, reći)Mrsko je to, kod ljudi umnihGlas pritvornog čudaka steci,Il' glas šašavka kakvog jadnog,Satane odvratnog i hladnog,Il' Demona mog zlog u svemu!Onjegin (da se vratim njemu),Ubivši druga na dvoboju,Bez cilja, posla, na zlom glasu,Do dvadeset i šeste rasu,Neradom mučen, mladost svoju;Bez posla, žene da ga prati,Ne znade ničeg da se lati.XIIISavladalo ga nespokojstvoI žeđ da menja mesta mnoga(Veoma mučno jedno svojstvo,Krst dobrovoljni retko koga).On ostavi dolinu nemuI mirno selo gde se njemuJavljala skoro svakog danaKrvava sena dobro znana,I putovanje poče dugoBez cilja, istih osećanja;Al' njemu su i putovanjaDosadila ko i sve drugo,Te vrati se i odmah zađeKo Čacki pravo na bal s lađe.XIVAl’ sva se sala uzburkalaI šaptanja su skup obišla;Kraj nekog važnog generalaDomaćici je dama prišla;Neužurbana, skromna, skladna,Ni brbljiva, ni mnogo hladna,Bez pogleda što lete svima,Bez ciljanja da uspeh ima,Sva prirodna i vedrog lika,Bez podržavanih manira,Sva jedostavna, puna mira,Ona je bila verna slikaDu comme il faut... (Oprosti slogu,Prevesti, Šiškove, ne mogu...)XVDame su htele do nje bliže,Starice slale osmeh mali,A klanjali se ljudi nižeI poglede joj ugrabljali,Devojke kraj nje išle tiše,A od svih drugih ljudi višeRamena i svoj nos je digo

General što je sa njom stigo.U njoj i njenim pokretimaLepote ne bi našli mnogo,Al' u njoj niko ne bi mogoNacći ni ono, za šta imaLondonska moda rečcu strogu:Vulgar. (Izvini, al’ ne mogu...XVIMeni se dopada reč ova,Al' ne znam da prevedem šta je;Kod nas, međutim, još je novaI retko joj se počast daje,A išla bi u epigramu...)Al' vraćam se na našu damu.U bezbrižnoj lepoti mila,Za istim stolom tu je bilaSa Voronskom, sa Ninom sjajnom,S tom Kleopatrom Neve čiste,I vi zacelo rekli biste,Da Nina svom lepotom bajnom,Iako slepi sve i pleniNJu nije mogla da zaseni.XVII"Zar ona - misli Evgenije: -Za ona tu? - Da, zbilja... znači...Iz stepskog sela? Valjda nije!..."I sada lornjet on privlačiI obraća ga pored sveća,Na onu, čiji lik ga sećaZaboravljenih crta, draži..."Čuj, kneže, da l' znaš, hajde, kaži,Ko to sa crvenom beretomKraj poslanika španskog seda?"Knez Onjegina nemo gleda."Uh! Dugo nisi već sa svetom.Upoznaću te ovog trena". -"Pa ko je ona?" - "Moja žena". –XVIII"Ženjen si! novost s prvim danom!Da l' dugo?" - "Već dve zime ima". -"A kojom?" - "Larinom". - "Tatjanom!"Ti znaš nju?" - "Ja sam sused njima"."O, pa hajdemo onda, hodi! "I ide knez i ženi vodiSvog srodnika i druga svoga;Kneginja gleda gosta toga...Ma šta se njoj u duši krilo,Ma kako beše toga trenaIznenađena, začuđena,Promene na njoj nije bilo;NJen ton i dalje osta biran,Ko pre njen pozdrav beše miran.XIXBar da se trgla kad ga srete,Da posta bleda il' rumena...Na njoj se ništa ne pokrete;Ni obrva, ni usna njena;Mada je gledo najbudnije,Ni traga stare Tanje nijeMogao naći. Barem htedeRazgovor sa njom da povedeI - ne uspe! Upitala gaKad, i iz kog je došo kraja?Ide l' iz njenog zavičaja?

Zatim je pogled oka blagaPrenela na svog muža s gosta,Izišla... i on ko kip osta.XXJe l’ ovo ista ta Tatjana,Kojoj je on u pustom gajuJoš u početku mog romana,U divljem i dalekom kraju,Pažljivo, da je ne uvredi,Moralne držo propovedi?On i sad čuva pismo njenoGde srce leži izliveno,Gde iskrenost, sloboda vlada.Je l' ona to, il' san je bio?...Ta, koju on je ostavioSudbini skromnoj njenoj tada,Zar se sa njime sada srelaRavnodušna i tako smela?XXINa počinak on kući kreteI ostavi taj raut bučan.Snevo je san pun čudne sete,Čas pun vedrine, a čas mučan.Al' evo, i probudio se;Od kneza N. mu pismo nose;Večeras zovu... bože, bože!Ići će k njoj ! i što pre možeOdgovor učtiv on mu daje.U kakvom čudnom snu on bludi?Šta je to s njim i šta se budiU hladnoj, lenoj duši? Šta je?Dosada? Gordost? ili snovaMladosti briga - ljubav nova?XXIITrenutke broji, u sat gleda,Nikako dan da stigne kraju...Al' deset je... u kola seda,Pred njenim tremom ona staju.On kneginji sav drhtav hita;Tatjana sama nešto čita;Dva-tri trenutka nem od srećeOn sedi sa njom. Reči nećeNa usta mom junaku bednom.Sav smeten on je, jedva čuje,Uzvraća s mukom. Glava mu jeZaokupljena mišlju jednom;Uporno gleda on i bledi;Slobodno, mirno ona sedi.XXIIIMuž prekida taj čudan prijemI neprijatnost tete-a-tete-a;On oživljava s EvgenijemĐavolstva, šale prošlih leta;Oni se smeju. Stižu gostiI solju spletki i pakostiOživljava se bučno veče;Ćaskanje lako, evo, teče,A besmislice smeh već dižu.Al' prenemaganja tu nema,I pričanja bez plitkih tema,Bez večnih istina se nižuI ne plaše sluh našeg uhaSmelošću svojom punom duha.XXIV

Al' tu je cela prestonica,Obrasci tu su naši modni,Svud viđena i slavna lica,Glupaci svuda neophodni,Starije dame još bez muža,Naoko zle i pune ruža,I nekoliko gospođicaBez osmeha, svečanih lica,I poslanik što priča s žaromO državničkim poslovima,I sedi starac što se s njimaSmeje i šali još po starom:Otmeno, mudro, ali vešto.Danas je smešno tako nešto.XXVVečito željan epigrama,Tu je gospodin ljut na svakog;Na muški ton, na plitkost dama,Na preslađenost čaja mladog,Na priče o romanu bledom,Na monograme, na sve redom;Na novine, na rat, migrenu,Na zimu, sneg i svoju ženu.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .XXVIČuven zbog niske duše svojeI Prolasov je tu sa njima,Što tupi sjajno pero tvoje,St.-Rriest, u mnogim albumima.Iz vrata drugi despot balaGleda ko slika iz žurnala;Ukrućen ko heruvim drven,Nem, utegnut i nešto crven.A prevejan ko neki hudi,Namernik drski s gordom glavom,Poslovnim, važnim svojim stavomPodsmešljiv osmeh ovde budiI zgledanje je nemo njemuPrigovor opšti i u svemu.XXVIIAl' Onjegin je dušomcTatjanom bio zanet slavnom,Ne zaljubljenom i nesmelomDevojkom jadnom, jednostavnom,Već kneginjom visokom, hladnom,Beskrajno gordom, ali skladnomBoginjom naše carske Neve.O, ljudi, svi ste poput Eve,Praroditeljke drevne naše;Ne privlači vas dozvoljeno;Zmija i čudno drvo njenoVečito mame srce vaše!Zabranjen plod vam ono spremaI raja bez tog za vas nema.XVIIIPromenila se mnogo Tanja!U ulozi se snašla ovojI navike svog teškog zvanjaStekla u toj sredini novoj.

Devojku tihu ko da tražiU ovoj hladnoj, punoj dražiZakonodavki sjajnih sala?A nekad mu je srce dalaI nekad je u mraku noćiDok Morfej do nje ne dobludiČeznula za njim puna žudi,I dizala na mesec očiŽeleći da ko žena vernaS njim prođe put života smerna.XXIXSvim uzrastima ljubav vlada,Al' srcu mladom i još čednomKorisno strasni nemir padaKo rane bure polju žednom;Ono se kišom strasti krepi,Sazreva kroz taj zanos lepiI moćni život daje plod,Raskošni svet i slatki rod.Al' kada starost na nas padneNa zaokretu naših dana,Trag mrtve strasti pun je rana...Tako u jesen bure hladneSkrivaju blatom do i lugI naže tužnih šuma krug.XXXBez sumnje naš je EvgenijeKo dete zaljubljen u Tanju.LJubavnim snom zanesen bdije;Sanjari stalno, noću, danju;Glas razuma ne slušajućiOn svakog dana njenoj kućiOdlazi, luta oko tremaI prati je ko senka nema,Sav srećan kad joj zaogrneRamena sjajna mekim plaštom,Kada je takne rukom taštom,Il' razmakne liverje crnePred njome, ili ako stigneIspušten rubac da joj digne.XXXIA ona - ne primećuje ga;Ne zapaža bledoću setnu,Kod kuće mirno prima njega,Reč-dve mu kaže kad se sretnu,Pozdravom ga se katkad seti,A neki put ga ne primeti:Ne liči ona na koketu;Ne trpe to u višem svetu.Da bledi junak naš je stao -Ne vidi ona il' ne mari;Onjegin vene i u stvariU sušicu je skoro pao.I svi ga šalju u tom stanjuLekaru, a on, gde? - u banju.XXXIIA on ne ide; pradedimaSvoj dolazak da javi hoće,No Tanja sve to mirno prima(NJen pol je takav; pun hladnoće!).Al' uporne je i on ćudi;I još se nada, još se trudi;Smeliji no zdrav, s teškom mukomOn bolestan i slabom rukom

Kneginji jedno pismo piše.Mada je smatro (s puno prava)Da pošta ništa ne rešava, -Al’ eto, nije mogo višeDa trpi jade srca svoga.Evo vam pisma njegovoga.PismoOnjegina TatjaniZnam, razjašnjenje tužne tajneDuboko će vas uvrediti.Kakav će prezir plemenitiIzreći vaše oči sjajne!Šta hoću? s kakvom željom kobnomOtvoriću vam srce svoje?Kakvom će sad veselju zlobnomPovoda dati pismo moje!Kada ja u vašem srcu čednomNežnosti iskru spazih jednom,Da verujem joj nisam smeo;Navici nisam dao maha,Slobodu praznu nisam hteoDa izgubim pun čudnog straha.Još jedno nas je rastavilo...Nesrećni Lenski tad je pao...Od svega što je srcu miloSrce sam tada otrgao;Nevezan ničim, ja sam zatimMislio da sloboda možeDa nadoknadi sreću. Bože!Kako pogreših, kako patim!Ne, da vas viđam, da vas pratim,Da svaki osmeh, pogled hvatamNa vašem licu i da patim,Vaš glas da slušam i da shvatamSvom dušom svojom vaše čariI savršenstva od svih veća,Da premirem kraj vas u stvari,I da se gasim... to je sreća!A ja sam lišen svega toga;Zbog vas ja lutam svetom grubim;Svaki je čas života mogaDragocen, a ja zalud gubimVeć i onako teške daneSudbinom gorkom odbrojane.Moj vek će skoro da se skrati;Al' da bih bio živ, u svesti,Ja svakog jutra moram znatiDa ću vas tokom dana sresti...Bojim se da će da se plašeOd moje molbe oči vašeKo od lukavstva koje kujem...I gnevni prekor ja već čujem.Da znate kako strašno boliLJubavnom žedi biti moren,Umom u srcu koje voliGušiti nemir strašću stvoren!Ja žudim da kraj vaših noguSa suzama i bolom slijemSvu ljubav, molbe, sve što krijem,I sve što još izreći mogu!A mesto tog, hladnoćom lažnomI reč i pogled ja oružam,Govorim s vama o nevažnomI veseo vam osmeh pružam!...

Da protivim se sebi, strasti,Više u moći nije mojoj;Reših: u vašoj ja sam vlastiI predajem se sudbi svojoj.XXXIIIOdgovor čeka. Al' ga nemaNa drugo pismo ni na treće...Na neko se poselo sprema...Čim uđe... ona!... O, da sreće!Al' stroga je i puna briga,Ni reči s njime, ne vidi ga...Kako je sada duša njenaJovanskim mrazom okružena,Kako se trude usne njeneDa prekor ili gnev zadrže!Onjegin oštar pogled vrže:Al' gde su suze pritajne?Gde sažaljenje? Ne, njih nema;Na tome licu gnev se sprema,XXXIVIl' ono krije strepnju tajnuDa muž il' svet ne dozna zaoKroz šalu ili reč slucajnuSve Evgenije što je znao.Ne, nade nema. Ide kućiBezumlje svoje proklinjući,Al' ono ga sve jače sletaI odriče se on od sveta.Tad mu u tihom kabinetuDodoše na um dani oniKada je stala da ga goniČamotinja u hučnom svetu,Kad ga je stegla puna zlobeI nagnala u mračne sobe.XXXVDa čita opet, redom uze:Gibona, Herdera, Rusoa,De Stal i ostale Francuze,Šamfora, Biša i Tisoa;Čito je skepse punog BelaI čito knjige Fontenela,Od naših malo, al' od svega,Ne libeći se ni od čega:I almanahe i žurnale,Gde pouke nam štedro nude,Gde sada mene tako kude,A gde sam nekad madrigaleČitao meni upućene;Pa gospodo. E sempre bene.XXXVII? Čitale su oči žudne,No misli su daleko bile,A jadi, želje, mašte čudneDuboko se u dušu zbile.Kraj pravih vrsta, mimoidom,Duhovnim on je čito vidomI druge vrste, i u njimaZaborav mogo tek da ima.A to su bila il' predanjaIz prošlosti daleke, tavne,Il' nevezane sanje davne,Il' priče, pretnje, predskazanja,Il’ gatke pune žive laži,Il' nežna pisma puna draži.

XXXVIII njegov um i osećanjaTonu u zanos taj sve brže,A misli pred njim pune sanjaSvoj šareni faraon drže.Čas vidi tu, na snegu tankom,Kao na logu shrvan sankomPociva mladić nem, izvijen,I čuje reci: pa? ubijen...Čas nitkova i klevetnikaZaboravljena vidi lica...Tu su i čete nevernica,Tu je drugova bivših slika,I selo, kuća... i gle, tamo,Uz prozor ona... ona samo!...XXXVIIISviko je na taj zanos takoDa tek što s uma nije sišo,Il' pesnik posto. Bilo kako,Skupo bi račun taj izišo!Pa ipak tad umalo nijePrimio i moj EvgenijeOd mene snagom magnetizmaMoc pesničkoga mehanizma.I licio je na poetaKad pored svog kamina sedi,Dok pred njim titra odsev bledi,A on uz pesmu VenedettaU oganj baca baš ko pesnikIl' papuču, il' dnevni vesnik.XXXIXZima je već odumiralaPod toplim dahom, ali nijeNi s uma sišo, bogu hvala,Ni pesnik posto Evgenije.Prolećno sad ga budi doba;Dvostruka okna svojih sobaI udobne salone svojeGde kao mrmot zimovo je,On ostavlja: u sanke seda,Niz Nevu leti posut injem:Na izbrazdanom ledu sinjemSunce se igra i ogleda;Ulice kopne već pod snegom.Pa kuda svojim brzim spregom.XLNaš junak tako rano juri?Pogodili ste već; dabome!Moj neizlečiv čudak žuriTatjani svojoj, sudu svome!Ko senka hita on sa trema;U predvorju ni duše nema;U sali, nikog. S njenog pragaOtvara vrata... ali šta gaPogađa tako, ko bi reko?Kneginju on pred sobom gleda;Nedoterana sedi, bleda,Sa tugom čita pismo neko,Na hladnu ruku obraz kloniI tiho potok suza roni.XLIKo ne bi bio sad u stanjuDa odgonetne tugu njenu,I da prepozna jadnu Tanju

U kneginji, u ovom trenu?Pun sažaljenja i pun jadaNJoj Onjegin pred noge pada,A ona drhti, setna, bleda,I Onjegina nemo gledaBez čudenja, bez svakog gneva...Sve shvata: izraz koji moli,Prekorni pogled prepun boli...Devojka skromna koja snevaS negdašnjim srcem, živih čulaU njoj je opet vaskrsnula.XLIINe podiže ga ona, ćuti,Očiju s njega još ne skida,Premrlu ruku nežne putiOd žudnih usta ne otkida.O čemu Tanja misli sada?Tišina dugo, dugo vladaI tiho najzad ona veli:"Sad ustanite, ma šta hteli,Ja hoću da se razumemo.Da l' pamtite još vrt kraj selaGde sam se nekad s vama srelaI slušala pred vama nemoSve pridike i opomene?Danas je, evo, red na mene.XLIIIMlada i možda lepša ja samBila u bednom selu našem,I volela vas; i šta? šta samNašla u hladnom srcu vašem?Odgovor beše strogost sama.Ne, novi nisu bili vamaDevojke čedne ljubav, jadi...I sada - bože! - krv se hladiKada se u snu setim tamnomPogleda onog, hladnog glasa...Al’ ne krivim vas: toga časaPostupili ste časno sa mnom,I spasili me od mnogih zala;Svom dušom vam na tome hvala...XLIVU pustinji, daleko, sama,Van taština i dvorske sviteNimalo se ne sviđah vama...Pa što me sada progonite?Što sada vašu pažnju skrećem?Da l' zato što se sada krećemU višem društvu, što ga primam,Što ugled i bogatstvo imam?Da l' što nas dvor sad pazi takoJer ranjavan je muž u boju,I što bi sad sramotu mojuPrimetili u društvu lakoI mogla bi u toj srediniSablažnjiv ugled da vam čini?XLVJa plačem... Ako Tanju jadnuVi niste još zaboravili,Uz gnev i vašu jetkost hladnuMeni bi dani draži bili- U mojoj kad bi bilo vlasti -Od ove vaše sramne strastiI pisma onog što ste slali.

Nekad ste barem poštovaliU meni mladost punu snovaI štedeli ste srce vrelo.A šta je sada vas doveloPred moje noge? raskoš ova!Zar s vašim srcem, s vašom častiDa robujete sitnoj strasti?XLVISva raskoš ta je, Onjegine,Pozlata mog života mučnog;Jer čemu sve te svetkovineI uspesi kod sveta hučnog?Dala bih rado odmah sadaSve, sve te krpe maskarada,Sav ovaj blesak, dim i sjajZa svoje knjige, divlji gaj.Za boravište naše bedno,Za mesta gde sam kraj mog selaVas, Onjegine, nekad srela,I za to groblje neuglednoGde stoji krst i senka granaNad grobom gde je moja nana.XLVIIA moguća je sreća bila...No udes moj je rešen sada.A možda i ja, što bih krila,Nepažljivo postupih tada.Zaklinjala me mati jadna,A spremna beše duša hladnaNa svaku novu volju neba.Udala sam se. Sada trebaDa odete, jer ja vas molim.U srcu vašem pored strastiPonosa ima, ima časti;Zašto da krijem? još vas volim,Al’ drugom ja sam poverenaI ostaću mu verna žena".XLVIIIIzišla je, i EvgenijeKo zgromljen još na mestu stoji.Kakvih se misli vihor vije,I šta se u tom srcu roji?Al' mamuza se zveket čuo,Tatjanin muž je iskrsnuoI mog ćemo junaka sada,U ovom crnom času jada,Da ostavimo, možda s tugom,Zanavek... Dosta leta, zime,Lutasmo istim putem s njime!Kliknimo sada jedan drugomKo pozdrav naše "ura!" slavno.Vreme je (zar ne?) već odavno!XLIXMoj čitaoče, ma ko bio,Da oprostim se s tobom želimKo prijatelj i sadrug mio...Pa zbogom. Ma šta putem smelimTražio ti kroz strofe moje;Da l' uspomene burne svoje,Da l' odmor što od truda leči,Da l’ žive slike, jetke reči,Il' pravopisne moje greške, -Daj, bože, da bar jednu mrvuZa maštanja, za radost prvu,

Za novinarske spletke teškeNađeš nad mojim pognut slogom!Raziđimo se ovim. Zbogom!LZbogom i ti, moj saputniče,I ti, moj verni ideale,I vi, sve draži moje pričeŽive i trajne, mada male!Pesničku sreću kraj vas nađoh:Mir kad u buru sveta zađoh,I prijateljsku reč takode...O, mnogo dana otad prođeKad su Onjegin i TatjanaDošli u moje budne snove,I kad sam ja pun strepnje noveDaljinu slobodnog romanaU magičnom kristalu sjajnomJoš naziro skrivenu tajnom.LIOni što behu tad kraj meneSada su davno već daleko,A drugih nema da ih smene,Kako je nekad Sadi reko.Bez njih se roman bliži kraju,A ona što je u svom sjajuTanjinog lika uzor bila...I nju je sudba ugrabila!Srećan je ko svoj pehar skromanNe pije do dna neprestano,Ko pir života mahne rano,Ko ne dočita njegov romanI ostavi ga iznenadaKo ja junaka mojeg sada.K r a j__