EVGENIJE ONJEGIN

Aleksandar Sergejevič Puškin

(1799 – 1837)

Jovan D. Malešević

avgust 2015.

SADRŽAJ

1. PRVA GLAVA...............................................................................................................3

2. DRUGA GLAVA...........................................................................................................5

3. TREĆA GLAVA............................................................................................................6

4. ČETVRTA GLAVA.......................................................................................................7

5. PETA GLAVA...............................................................................................................8

6. ŠESTA GLAVA.............................................................................................................9

7. SEDMA GLAVA..........................................................................................................10

8. OSMA GLAVA............................................................................................................11

9. DEVETA GLAVA.......................................................................................................14

10. DESETA GLAVA....................................................................................................15

KRITIKA.............................................................................................................................17

2

1. PRVA GLAVA

PROLOG

Ja svet ne želim da zabavim;Rad da se dojmim tvojih željaDostojniji bih dar da stavim

Hteo u ruke prijatelja,Pune dubine i čistoteI poezije žive, jasne,

I prirodnosti i lepote;No šta ću – bar kô zvuke strasne

Primi šarene glave ove:Smešne i tužne male scene,

Prostodušne i uzvišene,Nemarne igre, žive snove,

Plodove časka, rada vrednog,Iz mladosti i zrelih dana,

Otkrića hladnog uma jednogI dnevnik srca punog rana.

Stari stric postepeno napušta svijet. Poslednje dane naš junak vodi brigu o njemu. Kakvo je to pritvorstvo ružno davati lek sa setnim licem, ćaskati sa polumrtvim stricem i popravljati jastuk tužno, - misleći pri tom, al’ za sebe: Kad će već doći vrag po tebe! Junak ove poeme, Evgenije Onjegin rođen je kraj Neve. Otac Evgenija Onjegina je pretjeranim zaduživanjem prokockao sav svoj imetak. Ipak, sreća je pogledala Evgenija, jer ga je odgojio Monsiuer l’ Abbe, Francuz koji ga učio osnovnim i najbitnijm stvarima u životu. Kada je Evegnije odrastao, prvu stvar što je uradio bilo je otjerivanje Monsiuera. Odeven kao dandy (kicoš) šeta, pojavio se usred sveta. Ipak, Evgenije je izuzetno baratao francuskim jezikom upravo zahvaljujući monsieuru. Nasledio je dar da vodi neusiljene razgovore o ovoj ili onoj stvari, da ćuti kao stručnjak stari ličnosti važne kad prozbore, i žarom hitrih epigrama da bude osmeh kod dama. Kroz obrazovanje naš junak slabo je naučio latinski. Uspio je naučiti poneki epigram i prisjetiti se legendi o osnivanju Rima. Ironiju Evgenijevog obrazovanja bila je njegova nepretjerana zainteresovanost za književnost. Proučavao je poznatog ekonomistu Adama Smita i na osnovu njega zavolio i završio i stekao ekonomsko obrazovanje. Ipak, bez obzira što je sin bio uspješan ekonomista, otac je uspio prokockati imovinu koju je stek’o. Najveći talenat koji je bog podario našem junaku bila je romantika i zavodništvo, zbog čega je kô ratnik pao i blistav, buran vek pun časti završio van Italije u gluhoj stepi Moldavije. Znao je nevešt da se tvori, da ljubomoran, mračan biva, da razuveri, nagovori, da tuguje, na nadu skriva, da bude ohol i poslušan, pun pažnje, ili ravnodušan. (...) Znao je dušu da unese u ono čime obuzme se, i mogla je u oku jasnom stidljivost, drskost, nežnost čista, i suza poslušna da blista. Sve dok nije vrijeme za ručak Evgenije je šetao gradom. Jednog dana dobi tri poziva, ali mi saznajemo samo za dva - bal i dječije poselo. U trenutku kada je dan na izmaku i kad je pao mrak, naš junak uputi se u restoran Talon, kako bi nešto mogao večerati. Evgenije bi mogao provesti mnogo više vremena u restoranu, za večerom, ali ipak zovu ga nove obaveze i posjet teatru. Vri pozorište. Loža bljesak. Na parter i fotelje pljušti sa galerije žustar pljesak i zavesa u letu šušti. (...) S dosadom najzad diže pogled, al’ zevajući skide dogled i reče: „Treba sve da smene; podnosio sam balet dosta, al’ dosadan i Didlo posta“.

3

Ohladnost osjećanja dostojna Čajldu Haroldu. Balet g. Didloa pun je bujne mašte i nesvakidašnje ljepote. Jedan od naših romantičara nalazio je u njemu mnogo više poezije nego u svoj francuskoj književnosti. Još prije nego što je završila predstava u teatru, Evgenije se uputi kući kako bi se presvukao i uputio se na sljedeću destinaciju. Nova destinacija bila je balet, za koji je Onjegin istog dana i dobio pozivnicu. Već je puna sala, a muzika je malaksala. Na balu Onjegin se sjeća stare ljubavi. I sad često već hladne misli zbog njih blude; u snu mi one srce bude. (...) Još uvek pamtim more burno kad zavideh kraj hladne stene valima što su tekli žurno pred noge da se bace njene, i žuđah da sa njima mogu dotaći usnom dragu nogu. Ne, nikada u strasne dane mladosti moje razbuktane ne žuđah tako kao tada armida mladih usne rujne, obraza njinih ruže bujne i žudnje puna prsa mlada! Ne imađahu nikad strasti nad mojom dušom takve vlasti. Prošlo je mnogo vremena od dolaska na bal, tako da se Onjegin upućuje kući na počinak. Pa da l’ je srećan Evgenije u cvetu svojih mladih leta, pun uspeha kod lepog sveta, kraj slasti koje život krije? Je l’ srećan usred hučnog slavlja, mlad, neoprezan i pun zdravlja? U sledećim stihovima očito je da je Evgenije izgubio želju za takvim životom i da traži nove avanture koje oslikavaju njego mudriju i zreliju dušu. Onjegin polako pada u depresiju i kao jedino rješenje vidi samoubistvo. Zatvara se u svoju kuću i čita veliki broj djela koji ipak ne poboljšavaju njegovo stanje. Ko žene ostavi i knjige, i policu gde prašne stoje zavesom crnom pokrio je. Onjegin izgubi oca, i svi povjerioca se naplatiše od njega čime njemu ne osta ništa od silnog bogatstva. Ne videći u tome štetu, il’ predvidevši izdaleka da smrt i starog strica čeka. Ako nije vidio štetu u smrti oca, onda je zasigurno smatrao da će od bolesnog strica naslijediti imetak koji će mu omogući novi život na visokoj nozi. Na stričevu želju on se uputi u selo kako bi po posljednji put vidio strica i time ispunio posljednju želju već gotovo mrtvom čoveku. Al’ našao je strica stara, na stolu, hladnog i bez daha kô gotov danak zemnog praha. Poslije stričeve smrti on zaista steče sav imetak i ostade živjeti na selu. I njemu beše vrlo milo što menja život čime bilo. Ipak, nije bilo potrebno dugo vremena kako bi Onjegin shvatio da je i život na selu za njegovu ličnost strašno dosadan.

4

2. DRUGA GLAVA

Divno je mesto bilo selo gde Onjegin je samovao; idiličan bi duh zacelo blagoslov tamo nebu slao; po strani, gord i štićen bregom od vetrova sa hladnim snegom nad rečicom se zamak dizô; pred njim se lanac polja nizô i zlatne njive boja pune, belasala se gdegde sela, na paši pasla stada bela, a divljega su vrta krune širile senke svoga hlada, stanište nimfa i drijada. Čim je preuzeo vlast nad imetkom svoga strica, Onjegin se odluči za promjene i da svoj novi životni prostor uredi prema svojoj volji. U početku svi susjedi dolazili su Onjeginu, ali kad su primjetili da je on neprijateljski nastrojen prema njima, poznanstvo sa njim prekinuše. Iste jeseni u selo je došao novi spahija, zaljubljenik u Kanta, imena Lenski. U selu, gde je Evgenije jedini da ga shvati mogô, gozbama selskim nikad nije poklanjô Lenski pažnje mnogo. Od suseda je bežô bučnih jer se iz njinih priča žučnih o vinu, žetvi i o psima, o kosidbi i rođacima, baš nisu sjala osećanja ni pesnička žestina tajna, ni razum, ni bistrina sjajna, pa ni veština školskog znanja, a njine žene nisu mile čak ni toliko umne bile. Lenski je postao simbol neženja u selu kog je svaki seljanin htio oženiti za svoju kći. Al’ eto, Lenski nije hteo da robovanje primi slatko, i s Onjeginom kad se sreo načiniše poznanstvo kratko. Nije bilo potrebno dugo vremena da se između njih rodi iskreno prijateljstvo. Lenski stekavši povjerenja u prijatelja, upozna ga sa svojom ljubavnom prošlošću. Prva ljubav života za Lenskog bila je Olga. Zanose prve mlade krvi njemu je ona darovala (...) Sad zbogom, igre zlatne, puste! On voli sada šume guste, samoću, setu i tišinu, zvezde, i noć i mesečinu, i mesec, neba luču sjajnu, čijoj smo i mi nekad moći davali danak budnih noći i radost jada – suzu tajnu, a sad je nama on za mraka zamena slabih svetiljaka. Ono što je Onjegina posebno zainteresovalo bila je Olgina sestra – Tatjana. Bojažljiva kô srna mlada, sred porodičnog toplog krila kô tuđinka je ona bila. Da mazi se ne beše sklona kraj oca i kraj majke svoje. Tatjana je bila specifična, i potpuna suprotnost Olgi. Ono što je odlikovalo Tatjanu bila je njezina ogromna želja za čitanjem romana, koju nisu dijelili niti njen otac niti njena majka. Ta želja za čitanjem bila je podstaknuta od strane njene strine, moskovske knjegine Aline. Al’ drugom su je dali tada bez pristanka i znanja njena. I da utiša jade njene razložni muž se brže krene u svoje selo, gde je žena, sam bog zna kime okružena, plakala dugo, noću bdila, da se razvede najpre htela, a zatim kuću preuzela, i zadovoljna najzad bila; navika uvek s neba sleće kô zamena kad nema sreće. Njen život se poboljšao i Tatjana postade srećnija od trenutka kada je naučila kako da upravlja svojim mužem. Njen suprug ju je obožavô; u ćudi joj se nije pleo. Verovô joj je, mirno spavô, u halatu je pio, jeo, i život mu je mirno tekô. Ipak, vrijeme je oduzelo život Tatjaninom mužu i ona je ostala udovica sa djecom. Susedi su ga oplakali, deca i žena puna tuge iskrenije no mnoge druge. On beše prost i dobar „barin“. Došavši u selo, Lenski je prvo posjetio grob bivšem znancu, Dmitru Larinu, i napisao je pjesmu koju je posvetio svom starom prijatelju i bivšem mužu Tatjaninom.

5

3. TREĆA GLAVA

Lenski svaku veče posjećuje Larine (Olgu i Tatjanu) gdje provodi cijelu noć. To pomalo čudi Evgenija. Onjegin iskoristi priliku pa zamoli Lenskog da ga upozna sa Tatjanom, što njemu bi posebno drago. Dolazak ovaj mog junaka kod Larinih je (što bih krio?) stvorio mnogo utisaka. Pojavili su se priče da su Tatjani našli novog prosca, a da je ženidba Lenskog blizu. Tatjana se zaljubila u Onjegina i sada je romane čitala u ljubavnom zanosu, zamišljajući glavnog lika, iz bilo kog romana, kao njenog Onjegina. Tatjana, voljena Tatjana! Nad tobom mi je suza pala; sudbinu tužnu svojih dana tiranu modnom ti si dala. Propašćeš, draga, al’ pre toga u slepoj nadi srca svoga ti želiš sreću kobne strasti, upoznaješ života slasti, čarobni otrov želja piješ, i svuda srećnih sastajanja ti utočišta vidiš, Tanja, sa njime gde ćeš da se skriješ; u svemu vidi tvoja duša tog kobnog duha što te kuša. Tatjana je bila tužna. Sjećala se u razgovoru sa nanom (dadiljom) da se udala sa trinaest godina. Gorko sam plakala od straha, uz plač su kosu mi raspleli, uz pesmu crkvi me poveli. Ispovijedi se nani i reče da je zaljubljena. Tišina. Mesec sja iz tame, a nalakćena Tanja piše; na umu joj je Evgenije, poruka njena ljubav krije i čednom strašću diše (...) Pa zar je Tanja više kriva bezazlena i čedna što je, što ne laže, što budna sniva i veruje u snove svoje? Što bez veštine i bez znanja voli po težnji osećanja? Što ne sumnja još duša njena i što je tako obdarena istrajnom voljom, umom jasnim, živošću mašte i još pri tom upornom ćudi plemenitom i srcem nežnim ali strasnim? Zar neće biti oproštena lakomislena ljubav njena? Tatjana se odluči poslati pismo Onjeginu na francuskom jer slabo barata ruskim jezikom, nadajući se da to kod Onjegina neće stvoriti neku odbojnost. Što dođoste u naše selo? U stepi, gde moj život traje, ja ne bih srela vas zacelo i ne bih znala patnja šta je. Smiriviši burne osećaje, možda bih jednom (ko će znati?) po srcu našla druga verna i bila bih mu žena smerna, a svojoj deci dobra mati. Tatjana je znala da od trena kada je ugledala Evgenija njeno srce je pripadalo njemu. Nije bilo nikakve mogućnosti da ona sebe i svoju ljubav posveti ma kom drugom muškarcu. Milosti tvojoj dajem sebe, pred tobom suze bola lijem i molim zaštitu od tebe...Tatjana zamoli dadilju da pismo preda njenom ljubljenom, ali da zamoli istog da ne otkriva ljubavno pismo nikome drugom. Poslije dva dana od kad je dadilja predala pismo nije bilo odgovora. Ipak, Lenski posjeti Larine i reče dadilji da će večeras iste posjetiti i Onjegin. Kako je Evgenije došao, Tatjanu obuze nevjerovatna nervoza oko načina na koji je Evgenije reagovao na njeno pismo.

6

4. ČETVRTA GLAVA

Što čovek manje voli ženu, tim lakše on se svidi njoj, i pre zaplete dušu njenu u sablazni i lažni roj. U vrtu gdje su se sastali Onjegin i Tatjana on joj reče da kada bi birao ljubav i svoju ženu zasigurno bi izabrao Tatjanu, ali on istoj ljubavi ne teži i ne želi da se ženi, smatrajući da bi poslije izvjesnog vremena rastužio Tatjanu i time joj stvorio samo veće brige. „Što goru sliku da nam pruži od kuće, gde sirota žena za nedostojnim mužem tuži danju i noću usamljena, gde muž. Iako zna joj cenu, sudbinu kune svoju, njenu, i vazda ćuti sav sumoran, ljutit i hladno ljubomoran? On joj reče da razumije njezinu ljubav prema sebi, ali da i ona mora biti svjesna da će ta ljubav brzo iščeznuti i kao listanje drva u proljeće, i Tatjana će se zaljubiti u novog muškarca. Ljubavna tuga srce milo i dušu sete žudnu jako kô nekada još uvek mori; još jače sad u Tanji gori ljubav uzalud probuđena. Sa druge strane, Lenski je srećan u ljubavi sa Olgom koja svakog dana biva sve veća. Oni zajedno provode svako veče, a čim se probude zajedno šetaju vrtom. Čak i kući kad ode, Lenskom je probuđena inspiracija, čime se lako hvata bilo kog posla. Kako je ljeto nastalo, Onjegin ga je koristio za svoj hedonizam. Sa bocom dobrog belog vina, pa mir, samoća i tišina, i njegovog života eto! Ne štedeći s uživanjima bez osećaja on se njima predavao u divno leto zaboravivši gradska lica i čamu balskih zaludica. Kako se bližila zima tako se i mrak i depresija uvlačila u Evgenija. Evgenije je otputovao u grad, a Lenski je ostao. Vrativši se, Lenski obavijesti Evgenij da je Tatjani imendan i da je on pozvan. Što se Lenskog tiče on beše voljen... bar je tako on mislio i srećan bio. Po sto je puta srećan svako ko veru nije izgubio, u kome želje razum guše, ko uživa u sreći duše kô pijan putnik u krevetu, ili kô leptir na svom cvetu. Al’ jadan onaj, ko u glavi sve predvidi i prozre lako ko mrzi reč i delo svako jer smisao im vidi pravi, čiji je duh i srce jadno zaledilo iskustvo hladno.

7

5. PETA GLAVA

Te godine je iznad sela trajala dugo jesen stara. Zemlja je žudno snega htela, a pao je tek januara noću, i rano novog dana u prozoru je svom Tatjana spazila plot i grane svele i krovove od snega bele. Tatjana je iz nepoznatog razloga obožavala zimu i snijeg, gdje joj se budilo veliko interesovanje kao i velika želja za životom. A ženska sluščad dolazila da gospođama svojim gata, proričući im kô i lane rat i ženike kapetane. U ova predskazanja Tatjana je zaista vjerovala. Sudbina je predodredila Tatjani novog muža, koji se zvao Agaton. Snio se čudan san Tatjani. Sanja da noću sama hodi po nekoj ledenoj poljani... Unaokolo magla brodi; U smetovima pred njom huči, sav se kovitla i klobuči penušav potok crn i sed; a okiva ga zime led. A most je drhatv, nesiguran; dve leske ledom ulepljene preče se iznad vode, pene. Pred vrtlogom što huči buran i ne znajući šta da čini, Tatjana zasta u divljini. Kao opasnost pojavi se medvjed od kog Tatjana mora da se skrije, a jedino mjesto za skrivanje bila je šuma koja se nalazi pred njom. U sneg je pala; medved staje, diže Tatjanu i s njom beži. Ne oseća ga, pokorna je, bez pokreta, bez daha leži. Putanjom šumskom on odmiče; najednom izba pred njim niče; okolo pustoš; sa svih strana divljim je snegom zavejana, samo je okno jarko sjalo, a u njoj vika, huk se ori; „Moj kum tu živi – medved zbori – ogrej se sad kod njega malo!“ Tatjana se strašno začudi kad kraj rođaka sjede njen ljubljeni Onjegin. Strašno je Tanji. Da umakne trudi se, al’ se jedva miče; ne može s mesta da korakne i zalud muči da se viče. On Tatjanu spušta na klupu i svoju glavu položi na nju. Ubrzo se pojaviše Lenski i Olga. Prepirka jača... za nož seže Onjegin i već Lenski pada; jedan se strašan krik razleže; zbile se senke; drhti zgrada... I Tanja naša toga časa prbudial se od užasa... San je izuzetno uznemirio Tatjanu koja je dugo pokušala zaključiti šta bi san trebao predstavljati, ali do tog konačnog rješenja nikako nije mogla doći. Pokušavala je proučavajući razne knjige, ali rezultata nije bilo. U kući Larinih okupljaju se veliki broj zvanica, a kao posljednji dođoše i Lenski zajedno sa Onjeginom. Posadiše se spram Tatjnae; kô srna kad je hajka goni, bleđa no mesec kada svane, ka zemlji ona oči kloni. Plamsaju u njoj strasti burno i ovde joj je teško, tmurno, ne čuje šta joj kažu oni, spremna je suze već da roni i bila je u tome trenu gotova da se obeznani. Al’ razum, volja u Tatjani pobediše tu slabost njenu. Dve reči im kroz zube šalje i ostaje za stolom dalje. Gosti se zahvališe Tatjani na pozivu, a među njima bio je Onjegin čiji je nehotično topao pogled u Tatjani opet probudio velika osjećanja. Bal je počeo. Onjegin je svoju pratnju za valcer, više puta našao u Olgi, što je jako razdražilo Lenskog. U njemu se probudi velika doza ljubomore. Proklinjući đavoluk ženski svojega konja traži Lenski i jezdi kući. Pištolj sprema, olovo, kugle sad ga teše i sudbinu će da mu reše.

8

6. ŠESTA GLAVA

Kada se Lenski povukao, Onjegin mučen čamom novom kraj Olge se u misli dao osvetom sasvim smiren ovom. Olga je zevala zbog toga, tražila okom Lenskog svoga i kotiljon je beskonačan mučio kô san dug i mračan. Bal je završio kod Larinih. Svi su utonuli u san. Tatjana je razmišljala o plesu Olge i Onjegina i bila silno ljubomorna jer on njoj nikad takvu ljubav neće pružiti. Pomalo odaljen od sela Lenskog, živi novi lik „Evgenija Onjegina“, Zarecki, nekad svađalica vođ kockara i mračnih lica kafanski tribun pust i prodan. A sada dobar, prost i cenjen otac (iako neoženjen), spahija miran, sadrug odan i častan čovek.. Evgenija je sa Zareckim postao dobar prijatelj, a isto tako izuzetno je cijenio Zareckog. Sa zadovoljstvom on se, eto, sa njime viđao i sretô, i iznenađen nije bio kad ga je i sad opazio, a ovaj, kad se pozdraviše, sa razgovora naglo skrete i drugu pismo od poete dade ne rekav ništa više. Naš junak je uz prozor stao i za se ga je pročitao. U pismu je Lenski pozivao Onjegina na dvoboj pištoljima, na šta Onjegin odmah pristade i obavijesti o tome Zareckog. Na sopstvenom sudu strogom krivicu svoju je priznavô i osuđivô se u mnogom: pre svega nije imô pravo što se sa strašću nežnom, čednom, poigrao dan pre najednom. U rano jutro, pred obližnjim mlinom bio je zakazan duel između Lenskog i Onjegina. Posjetivši Olgu prije duela, on shvati da ga ljubljena i dalje najviše voli, čime nestade sva ljubomora koja se unijela u srce njegovo. Spašću je – šapće on u sebi- da razvratnik taj gnusni ne bi laskanjem punim podle žudi okužio te mlade grudi. Ne dam da teče stručak cveta crv prezreni i zatrovani da dvojutarnji cvetak rani da svene pre no što procveta. Nije postojao način da se dvoboj između dva bivša prijatelja odgodi ili spriječi. Da je on znao kakva rana Tatjani mojoj srce peče, il’ da je znala bar Tatjana, o, da je znala ono veče da će njih dvojica pre zore nad mrakom groba da se bore, možda bi njena ljubav, tuga, sjedinila dva bivša druga. Noć pred duel Lenski piše pjesmu iz duše Olgi. Tek pred zoru Lenski je našao mira i uspio zaspati. Ipak, na vrata mu brzo dođe prijatelj koji ga opomenu da će dvoboj brzo početi. Vreme je, hajde, sedam bije i već nas čeka Evgenije. Evgenije je spavao u to vrijeme, i samo ga je sunce uspjelo razbuditi i opomenuti da je vrijeme da se spremi i hita na dvoboj, kako ga ne bi propustio. Došavši, formalni uslovi bijaše ispunjeni i sve je bilo spremno za dvoboj. Neprijatelji! Zar je davno puteve njine krv razvela? Zar nisu sve doskora javno delili odmor, misli, dela i trpezu i čase dana? Kô protivnici krvni sada agano oni jedan drugom baš kao u snu strašnom, dugom, spremaju smrt i grobno polje... zašto se ne nasmeju sada, pre no što jedan do njih strada, i raziđu se drage volje? Al’ divlje se sve mržnje naše od lažnog stida danas plaše. Zapucaše jedan na drugog i Onjegin bi uspješniji koji rani Lenskog. Obuzet naglo jezom hladnom Onjegin hita Lenskom jadnom, gleda ga, zove...al’ ne vredi: pesnika nema. Već se stišô. Naišla bura, cvetak bledi sveo u zore prvom žaru, zgasnuo oganj na oltaru...

9

7. SEDMA GLAVA

Poslije smrti kao jedino sjećanje na Lenskog ostao je njegov grob. Vladimi Lenski tu počiva, što rano pade smrću smelih, tog i tog leta združen s grobom. Pesniče mladi, mir sa tobom! Vrlo brzo njegov grob postade zaboravljen, jer Olgu zaintersova drugi muškarac, koji joj je sad privlačio pažnju. Pažnja se razvila još više, i dovela do sklapanja braka između Olge i njenog novog ljubimca Ulana. Siroti Lenski! Na dnu groba, tu, gde se gluha večnost širi, da li je moglo u to doba izdajstvo da ga uznemiri? Sreća u domu Larinih nije dugo trajala, jer Ulan je morao da se mobiliše za vojsku. U pusti vrt je Tanja zašla, bez cilja luta i bol krije, al’ utehe joj nigde nije i oduška još nije našla za prigušene suze svoje i srce kida se na dvoje. Prije svega njena tuga je zasnovana na činjenici da je i Onjegin daleko, ali i o tome da je on ubica osobe sa kojom je Olga trebala provesti život. Tatjana se nalazi u zaista teško situaciji. Tatjana odluči da posjeti dom Onjegina, koji se odselio. Bivša služavka Onjeginova upozna Tatjanu sa svim životnim stvarima koje je Onjegin koristio, a i da dopuštenje Tatjani da dolazi s vremena na vrijeme kako bi čitala knjiga, čiji je izbor iznenadio Tatjanu. I Tanja je pomalo stala svakoga dana i sve više da shvata onog, bogu hvala, za kime mora da uzdiše po volji moćne sudbe svoje. U domu Larinih poslije Olgine udaje, planirana je i Tatjanina udaja, ali oni su vrlo dobro znali da Tatjana neće tek tako poći za bilo kog muškarca. Starica se odluči da otputuje u Moskvu kako bi pronašla pravog kavaljera za svoju Tatjanu. Tatjana se sa staricom zaputi u Moskvu. Sad zbogom, tihi kuti sreće, i pusti dome, mesto znano! Da l’ će vas opet sresti oči?... I Tanja potok suze toči. Majka i Tatjana konačno dođoše u Moskvu, gdje ipak ništa nije bilo po Tatjaninoj želji. Ali joj smeta kuća nova jer je na sobu svikla svoju, i ne može pod svilom ovom na krevetu da spava novom, a praporaca zveket bučni, jutarnjeg posla vesnik zvučni iz postelje je diže rano. Tatjana svaki dan ide po svojtama i obredima kako bi se pozdravila sa porodicom i rodbinom koju je davno vidjela, ali i kako bi je momci primjetili i na taj način omogućio potencijalni brak Tatjane i njenog novog dragog. Tatjana da ih razume ne zna, neće, bez učešća im reči sluša i tajnu što joj krije duša, bogatstvo drago suza, sreće, bez reči čuva i ne želi ni sa kim ovde da je deli. Tatjani život u glavnom gradu Rusije smeta. Sve joj je ubrzano i nelagodno. Tatjana gleda i ne vidi; mrskoga sveta tog se stidi; ovde se guše njene grudi, za svojim selom ona žudi, žudi u polje svom drveću, u zabačeni kutak tajni gde potočić vijuga sjajni, romanima i svome cveću i lipovoj aleji toj gde negda on se javljô njoj. Na oduševljenje njene porodice, Tatjani rekoše da je na nju oko bacio jedan general.

10

8. OSMA GLAVA

Onjegin ubivši druga na dvoboju, bez cilja, posla, na zlom glasu, do dvadeset i šeste rasu, neradom mučen, mladost svoju; bez posla, žene da ga prati, ne znade ničeg da se lati. Napusti selo u kome više nije imao mir i krenu na putovanja koja neće dugo trajati. I putovanja mu dosadiše, te vrati se i odmah zađe kô Čacki pravo na bal s lađe. Onjegin na datom balu ugleda Tatjanu i začudi se „koliko je svijet mali“. Od kneza koga je upitao da li je to Tatjana, sazna da je isti taj knez oženje Tatjanom Larinom. Kneginja gleda gosta toga... ma šta se njoj u duši krilo, ma kako beše toga trena iznenađena, začuđena, promene na njoj nije bilo; njen ton i dalje osta biran, kô pre njen pozdrav beše miran. Onjegin nije vjerovao da je Tatjana poslije toliko vremena, od one osobe koja je pokazala sve svoje emocije u pismu postala tako ravnodušna osoba. Sljedećeg dana uputi se Tatjani, kako bi porazgovarao sa njom. Ipak, mogućnost ovog razgovora sprečava Tatjanin muž, poslije koga stižu i ostali gosti i time se čini nemogućim da Tatjana i Onjegin popričaju. Al’ Onjegin je dušom celom Tatjanom bio zanet slavnom, na zaljubljenom i nesmelom devojkom jadnom, jednostavnom, već kneginjom visokom, hladnom, beskrajno gordom, ali skladnom boginjo naše carske Neve. Evgenije je shvatio da se Tatjana potpuno promijenila u novoj ulozi, na koju se sada potpuno navikla. Bez sumnje naš je Evgenije kô dete zaljubljen u Tanju. Ljubavnim snom zanesen bdije; sanjari stalno, noću, danju; glas razuma ne slušajući on svakog dana njenoj kući odlazi, luta oko trema i prati je kô senka nema, sav srećan kad joj zaogrne ramena sjajna mekim plaštom, kada je takne rukom taštom, il’ razmakne livreje crne pred njome, ili ako stigne ispušten rubac da joj digne. Tatjana Onjegina više i ne primjećuje. To Evgenije dovodi do ludila od kog oboli i završi u banji. Evgenije ipak odluči da ne ide u banju, svjestan svoje bolesti piše Tatjani pismo, kako bi mu u srcu bilo lakše, jer je potpuno svjestan da ništa u svom odnosu sa Tatjanom neće promijeniti. Na Onjeginovo pismo Tatjana nije odgovorila; čak nije odgovorila ni na sljedeća dva i Onjegin shvati da su pisma izazvala gnjev kod Tatjane. Vidjevši da ne može ništa promijeniti Onjegin se opet povuče u svoju kuću gdje krenu čitati mnoštvo knjiga. I? Čitale su oči žudne, no misli su daleko bile, a jadi, želje, mašte čudne duboko se u dušu zbile. Kraj pravih vrsta, mimoidom, duhovnim on je čitô vidom i druge vrste, i u njima iz prošlosti daleke, tavne, il’ nevezane sanje davne, il’ priče, pretnje, predskazanja, il’ gatke pune žive laže, il’ nežna pisma puna draži. Onjegin ne odustaje. Prolazi jesen i zima. Konačno nastupa proljeće, gdje Onjegin u svitanje jurnu svojoj Tatjani. U predvorju ni duše nema; u sali, nikog. S njenog praga otvara vrata... ali šta ga pogađa tako, ko bi rekô? Kneginju on pred sobom gleda; nedoterana sedi, bleda, sa tugom čita pismo neko, na hladnu ruku obraz kloni i tiho potok suza roni (...) Pun sažaljenja i pun jada njoj Onjegin pred noge pada, a ona drhti, setna, bleda, i Onjegina nemo gleda bez čuđenja, bez svakog gneva... sve shvata: izraz koji moli, prekorni pogled prepun boli... devojka skromna koja sneva s negdašnjim srcem, živih čula u njoj je opet vaskrsnula. Tatjana prizna Onjeginu da je i dalje voli, ali da je njihov potencijalni zajednički život prestao da postoji onog časa kada ju je u vrtu Onjegin odbio. Ona voli Onjegina, ali neće da prevari svoga muža, kome želi biti vjerna žena.

„Sad ustanite, ma šta hteli,Ja hoću da se razumemo.

Da l’ pamtite još vrt kraj selaGde sam se nekad s vama srela

11

I slušala pred vama nemoSve pridike i opemene?

Danas je, evo, red na mene.

Mlađa i možda lepša ja samBila u bednom selu našem,I volela vas; i šta? šta sam

Našla u hladnom srcu vašem?Odgovor beše strogost sama.

Ne, novi nisu bili vamaDevojke čedne ljubav, jadi....I sada – bože! – krv se hladiKada se u snu setim tamnom

Pogleda onog, hladnog glasa....Al’ ne krivim vas: toga časaPostupili ste časno sa mnom,I spasli me od mnogih zala:

Svom dušom vam na tome hvala...

U pustinji, daleko, sama, Van taština i dvorske svite

Nimalo se ne sviđah vama...Pa što me sada progonite?

Što sada vašu pažnju skrećem?Da l’ zato što se sada krećem

U višem društvu, što ga primam,Što ugled i bogatstvo imam?

Da l’ što nas dvor sad pazi takoJer ranjavan je muž u boju,I što bi sad sramotu mojuPrimetili u društvu lakoI mogla bi u toj sredini

Sablažnjiv ugled da vam čini?

Ja plačem... Ako Tanju jadnuVi niste još zaboravili,

Uz gnev i vašu jetkost hladnuMeni bi dani draži bili

- U mojoj kad bi bilo vlasti – Od ove vaše sramne strastiI pisma onog što ste slali.Nekad ste barem poštovali

U meni mladost punu snovaI štedeli ste srce vrelo

A šta je sada vas doveloPred moje noge? raskoš ova!

Zar s vašim srcem, s vašom časti

12

Da robujete sitnoj strasti?

Sva raskoš ta je, Onjegine,Pozlata mog života mučnog;Jer čemu sve te svetkovineI uspesi kod sveta hučnog?Dala bih rado odmah sadaSve, sve te krpe maskarada,Sav ovaj blesak, dim i sjajZa svoje knjige, divlji gaj.Za boravište naše bendo,

Za mesta gde sam kraj mog selaVas, Onjegine, nekad srela,I za to groblje neugledno

Gde stoji krst i senka granaNad grobom gde je moja nana.

A moguća je sreća bila...No udes moj je rešen sada.A možda i ja, što bih krila,Nepažljivo postupih tada.Zaklinjala me mati jadna,

A sprema beše duša hladnaNa svaku novu volju neba.Udala sam se. Sada treba

Da odete, jer ja vas molim.U srcu vašem pored strasti

Ponosa ima, ima časti;Zašto da krijem? još vas volim,

Al’ drugom ja sam poverenaI ostaću mu verna žena.“

13

9. DEVETA GLAVA

Poslednja glava Evgenija Onjegina bila je izdata posebno sa sledećim predgovorom:„Izostavljene strofe izazivale su više puta zamerke i podsmeh (koji su, uostalom, bili

vrlo opravdani i oštroumni). Pisac iskreno priznaje da je iz svog romana ispustio čitavu glavu, u kojoj je opisano Onjeginovo putovanje po Rusiji. On je mogao da označi tu izostavljenu glavu tačkama ili brojem: ali da ne bi čitaoce dovodio u iskušenje, radije se odlučio da stavi umesto devetog broja, broj osam iznad poslednje glave Evgenija Onjegina i da žrtvuje jednu od završnih strofa:

Vreme je pero mir da nađe;Devetoj pesmi već je kraj;Deveti talas moje lađeDonosi sad u zavičaj – Devet Kamena, vama hvala, itd.

P. A. Katenin (kome sjajan pesnički talenat ne smeta da bude istančan kritičar) napomenuo nam je da to izostavljanje, za čitaoca možda pogodno, ipak šteti planu dela u celini; jer na taj način prelaz od Tatjane, seoske gospođice, na Tatjanu, uglednu damu, postaje suviše neočekivan i neobrazložen. – Kroz tu primedbu pokazao se iskusan umetnik. Pisac je i sam osećao koliko je to opravdano, ali je odlučio da izostavi pomenutu glavu iz razloga koji su važni za njega, a ne za javnost. Neki odlomci bili su štampani...

14

10. DESETA GLAVA

O Puškinovoj nameri da nastavi sa pisanjem Evgenija Onjegina doznajemo z pisama i sećanja mnogih Puškinovih savremenika i prijatelja (M. V. Juzefoviča, P. A. Vjazemskog, A. I. Turgenjeva); prema sećanju jednoga od njih, junak Puškinovog romana Onjegn trebalo je u desetom poglavlju da pristupi revolucionarnom pokretu dekabrista, koji je u Rusiji izbio sredinom dvadesetih godina prošlog veka i kojem su na čelu uglavnom stajali plemići i oficiri. Istom pokretu simpatisao je i Puškin. Ta, deseta glava, koju je Puškin zamislio i delom napisao kao hroniku burnih događaja od početka napoleonskih ratova do dekabrističkog ustanka u Rusiji 1825, sačuvala se i došla do nas samo u odlomcima i u obliku nedorađenih skica, jer pesnik je morao celo poglavlje da uništi strepeći od policijskih pretresa. 19. oktobra 1830. spalio je rukopis desete glave svog romana, ali ga je pre toga šifrovao. Taj šifrovani tekst sačuvao se do danas i rekonstruisan i dešifrovan objavljuje se uz Puškinov roman kao svedočanstvo o putu kojim je trebalo radnja ovog dela dalje da se razvija, i, što je još zanimljivije, kao hronika događaja u Rusiji kojima je Puškin bio savremenik i svedok. Ipak celina se na osnovu sačuvanih i dešifrovanih odlomaka može samo nazreti, pa je čitanje desete glave Evgenija Onjegina moguće samo uz pomoć komentara, koji ovde prilažemo.

I-II. – Reč je o događajima koji su prethodili 1812. godini; o bitci kod Austerlica (1805) i tilzitskom miru (1807).

III. – Barklaj de Toli (1761 – 1818), ruski vojskovođa iz vremena napoleonskih ratova. „Ruski bog“ – izraz zvanične publicistike i poezije iz vremena ratova u 1812. godini. Po predanju reči „Veliki je ruski bog“ izgovorio je Mamaj posle pobede nad Tatarima na Kulikovom polju.

IV. – Reč je o događajima posle Napoleonovog poraza u Rusiji.V. – U ovoj strofi ni četvrti stih nije sačuvan.VI. – Puškin misli na odu kneza I. M. Dolgorukova. U daljem izlaganju pesnik

upotrebnom reči „valjda“ podvlači da bližu budućnost Rusije smatra neizvesnom i nesigurnom.

VII. – Pod reči „licemer“ smatra se da je Puškin mislio na ministra narodne prosvete pod Aleksandrom I, kneza Golicina, koji je bio poznat sa svog misticizma. U sledećim stihovima reč je o amnestiji dekabrista.

VIII. – Strofa se odnosi na poslednje godine Napoleonovog života (provede, kao što je poznato, na ostrvu Sv. Jelena).

IX. – Reč je o revolucionarnim pokretima sa početka dvadesetih godina prošlog veka (španska i napuljska revolucija, grčki ustanak). Bezruki knez – Aleksandar Ipsilanti, koji je izgubio ruku u bitci pod Drezdenom 1813. godine.

X. – Puškin u ovoj strofi govori o reakcionarnoj ulozi Aleksandra I, ruskog cara, na kongresu u Lajpcigu 1821, na kojem je rešeno da se uguši napuljska revolucija, i naročito na veronskom kongresu 1922, gde su razrađene opšte mere koje su bile preduzete protiv revolucionarnih pokreta u Evropi, i gde je doneto rešenje o gušenju revolucije u Španiji pomoću francuske vojske. Strofa je pogrešno šifrovana, ne rimuje se do kraja, i poslednja dva stiha nemaju jasan smisao.

XI. – Reč je o ubistvu ruskog cara Pavla I.XII. – Ova i sledeće strofe govore o pokretu dekabrista. „Iskra drugog ognja“ –

početak revolucionarnog pokreta u Rusiji dvadesetihgodina prošlog veka. Najpre su se budući revolucionari sastajali u legalnim udruđenjima, a kada je pokret stavljen van zakona, onda se njihova delatnost nastavila ilegalno.

15

XIV. – Ličnosti koje se spominju u ovoj strofi jesu Nikita Muravjov i Ilja Dolgorukov. Muravjov je bio jedan od najistaknutijih aktivista petrogradskih organizacija tajnog dekabrističkog udruženja. Dolgorukov je uzimao učešća u pokretu samo dok je ovaj bio legalan. Puškin je i sam odlazio na sastanke kod Muravjova i Dolgorukova i tamo čitao svoje stihove (uporedi sledeću strofu).

XV. – Ovde su nabrojani učesnici sastanka kod Muravjova i Dolgorukova. Mihail Lunin spadao je među najistaknutije članove jedne od petrogradskih legalnih organizacija. Jakušin je, prema policijskim izveštajima onog vremena, predlagao da preuzme na sebe zadatak da ubije cara. Nikolaj Ivanovič Turgenjev – poznati pobornik oslobođenja seljaštva u Rusiji.

XVI. – Ova strofa govori o pokretu takozvanog Južnog društva dekabrista, koji je organizovan na jugu Rusije. U Tulčinu je bio jedan od najistaknutijih vođa pokreta pukovnik Pestelj. U istom pokretu uzimali su vidnog učešća i drugi oficiri i generali; Vitgenštajn, komandant druge armije, u čijem rejonu u okolini Kamenke i Tulčina je organizovan pokret; „hladnokrvni general“ je verovatno Sergej Volkonski, a Muravjoj je Sergej Ivanovič Muravjojv-Apostol, potpukovnik Černikovskog puka, koji je podigao ustanak posle zatvaranja Pestelja. On je jedan od petorice kasnije pogubljenih dekabrista.

16

KRITIKA

Teško je obuhvatiti sve one elemente koje Evgenija Onjegina čini najboljim delom najvećeg ruskog pesnika. Pisan više od osam godina, pod različitim podnebljima i uslovima, u doba mladosti i umetničke zrelosti Puškinove, pod raznovrsnim književnim i drugim uticajima, u političkim prilikama arakčejevskog režima pod Aleksandrom I i u vreme Nikole I, stvaran pre i posle 1825. godine, u atmosferi pripremanja dekabrističkog ustanka i pod utiskom revolucionarnog neuspeha od 14. decembra, - Evgenije Onjegin se menjao i evoluirao sa svojim tvorcem. Tako stvoren, izazvao je isto toliko raznovrsnih posledica, nailazio na nejednak prijem kod čitalaca i rktiike i izvršio različite ali prsudne uticaje u jednoj od najbogatijih književnosti sveta.

Životni put ovog dela umnogome je životni put Aleksandra Sergejeviča Puškina.

*

Obuhvatajući vreme između 1819. i 1825. godine, Puškin je u Evgeniju Onjeginu dao umetnički presek ruskog društva u jednom od najzanimljivijih momenata njegovog razvoja. Kao u nekoj enciklopediji tu je zahvaćen čitav ruski život dvadesetih godina prošlog veka; svi društveni slojevi, od najviših plemićkih krugova do seljačkog staleža; tipične sudbine i tipični likovi ruskog društva onog vremena, od visoko obrazovanog intelektualca do kreposne dadilje. Vremenski tu je obuhvaćena mladost i prezrevanje jedne generacije, a prostorno čitava skala slika, od prestoničkih prizora do izvanrednih pejzaža ruskog sela i šarenog goblena Onjeginovog putovanja kroz Rusiju do Kavkaza i Krima. Ali roman nije svedočanstvo samo o materijalom svetu svog vremena. Evgenije Onjegin je ogledalo vaspitanja, lektire, političkih i kulturnih stremljenja, tipičnih za čoveka onog doba. I to ne čoveka samo jednog društvenog položaja; u romanu je dat presek različitih intelektualnih sklonosti; od ljudi čije je obrazovanje išlo preko klasičnog pesništva, preko Getea, Kanta i engleskih ekonomista XVIII veka, do ljudi koji zadovoljavaju duhovne potrebe kroz folklor, gatanja i bajke. U tom rasponu, na takvoj društvenoj pozadini i u sukobu sa njenim protivrečnostima izgrađeni su likovi Puškinovog romana.

Središte dela čini sudbina napredne plemićke inteligencije, sredina iz koje su izišli kontrarevolucionarni dekabristi i koja je u Puškinovo vreme zaista predstavljala najnapredniji deo društva. U Evgeniju Onjeginu i Lenskom predstavljena su dva tipa obrazovane plemićke mladeži u početku XIX veka, čija je tragična sudbina posledica raskoraka između njihovih sposobnosti i želja i života koji stvarno vode. Kod Onjegina je taj sukob zasnovan na duvokim protivrečnostima u samoj njegovoj ličnosti, dok je kod Lenskog uzrok razočarenja i nesreće idealizovanje stvarnosti, koja nikada nije bila onakva kakvom ju je pesnik zamišljao.

Lik Onjegina, kako ga mi vidimo, sačinjavaju tri elementa. Prvo, autobiografski elemenat koji je u taj lik uneo pesnik. Taj deo Onjeginovog lika pokušali smo da osvetlimo u prvom odeljku ovog teksta. Puškin je, kao što smo videli, dao svom junaku svoju sredinu, svoje drugove, svoje probleme, a donekle svoju sudbinu, pa čak i svoja politička ubeđenja. Ali, pesnik je taj autobiografski elemenat jasno ograničio nazavši Onjegina svojim prijateljem i istakavši razlike između sebe i svog junaka.

Druga komponenta Onjeginovog lika, ona o kojoj će ovde biti govora, umetnički je mnogo presudnija. Reč je o onim osobinama koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom, opštim likom ruskog mladog čoveka iz dvadesetih godina XIX veka, sa tipičnim problemima i

17

tipičnom sudbinom. Radi se o opštim i zajedničkim društvenim pojavama izraženim kroz pojedinačan slučaj. To je tragedija čoveka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i života koji ona vodi, napustio sve to, ali nikada nije uspeo da uguši u sebi predsrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala. Izgubivši veru u društvo u kojem je nikao, baš zbog toga on nije bio u stanju da nađe izgubljen izvog snage, da pusti koren na drugoj stani. Iako je otišao u selo, Onjegin nikada nije shvatio kakvo je ogromno vrelo snage običan narod koji je živeo pred njegovim očima. On nikada nije bio sposoban da za sebe nađe onu ravnotežu koj uej Tatjana sačuvala dokraja, poevši je iz svoje zabačene postojbine, iz dadiljinih bajki i jednostavnog prirdnog života bliskog žviotu naroda. Naprotiv. Odlično obrazovan i pametan čovek, Onjegin lako odbacuje lažni sjaj visokog društva. Ali kada mu neiskusna palanačka gospođica, odgajena u porodici seoskih spahija, ponudi svoju ljubav i život, on je odbija, nesposoban da se oslboodi drutšvenih konvencija i da umesto nejnog društvenog položaja u njoj sagleda ženu koju će jednoga dana zavoleti. Iskren prijatelj Lenskog, čovek sposoban da oseća i pati, svestan toga da će zaista i patiti zbog gubitka druga, Onjegin samo iz društvenih obzira prihvata besmisleni dvoboj, ubija prijatelja i slomljen svojom nesposobnošću da se digne iznad društvenih okova sredine, pada u još dublje razočarenje, u preranu duhovnu mlitavost i odaje se skitačkom životu. Nesposoban da nađe sebe i neki životni cilj, on još jednom pretrpljuje poraz pred društvenim konvencijama. Ovoga puta one odnose pobedu nad najplemenitijim delom njegovog karaktera. Tek što je Tatjanu sreo na visokom položaju prestoničke hijerarhije, u sjaju i taštini velikosvetskog života, koji je i sam toliko prezirao, Onjegin je uspeo da u njoj otkrije onu vrednsot koj uu palanačkoj gospođici nije bio u stanju da vidi. Tek tada se strasno i iskreno zaljubljuje u nju. Bolje od svih kritičara tu protivrečnost u Onjeginovom karakteru istakao je sam Puškin kroz Tatjanine reči u poslednjim strofama romana. Ali i danije bilo Tatjaninog prekora i odbijanja, za Onjegina bi i ovaj susret sa njom značio poraz. Duboko nesrećan, razočaran i bolestan, Onjegin shvata bolje nego ikad svu besperspektivnost, licemerje i zločinačku ulogu klase iz koje je nikao i koja vlada Rusijom. On se okreće protiv nje, pristupa revolucionarnom pokretu dekabrista, ali i tu nailazi na ljude iz iste sredine, koji i pored visoke revolucionarne svesti padaju u istu grešku kao i on sam, vrteći se u začaranom krugu svojih klasnih pogleda. Daleko od snage narodnih masa, jedinog pravog izvora svake revolucije, dekabristički pokret unapred biva osuđen na neuspeh, noseći u smrt, progonstvo ili besperspektivnost bezbroj onjeginovskih egzistenicja.

Tako izgrađeni lik glavnog junaka Piškin je učinio još reljefnijim suprostavljajući mu lik pesnika Lenskog. Obrazovan u inostranstvu, na Getingenskom univerzitetu, oduševljen filozofijom Kanta, pesništvom Getea i naročito Šilera, Lenski iz Nemačke donosi neobuzdane slobodarske ideje, koje odgovaraju njegovoj nagloj i strasnoj prirodi. Njegove reči su uvek pod izvesnim naponom, i u Puškinovom rukopisu, gde je ova osobina Lenskog mnogo više podvučena nego u štampanom tekstu, pesnik dobija na momente karakter političkog agitatora, „vikača i buntovnika“. Na tom polju, a ne kao pesnik, Lenski je našao dodirne tačke sa Onjeginom, koji engleskog ekonomistu Adama Smita čita radije nego Homera. Dva prijatelja podvrgavaju sudu sve pojave društvenog života, njih sve zanima: plodovi nauke, koja u to vreme dobija sve veću primenu u seoskoj ekonomiji, istorijat drevnih političkih konvencija, sudbine careva i slična pitanja kojim su se mnogo bavili napredni duhovi vremena. Ali sve to oduševljavanje kod Lenskog je knjiške prirode. U selu, gde je odrastao, i u Getingenu, gde se zanosio pesništvom i filozofijom, Lenski nije imao prilike a upozna velikosvetski život kao Onjegin, ili da stekne šire praktično iskustvo. On je pored sveg svojeg znanja ostao „mili neznalica“, koji je idealizovao život do te mere da prvi sukob sa stvarnošću nije izdržao. Posle Onjeginovog kapricioznog postupka sa verenicom Lenskog, pesnik strahovito razočaran osuđuje najpre samo Olgu, ali nemajući snage da tako potpuno uništi svoje idealne predstave o životu koji ga očekuje sa njom, on ubrzo za nju nalazi orpavdanje, a svu krivicu baca na Onjegina. Umesto da se pre dvoboja dobro odmori, kako to čini njegov iskusniji protivnik,

18

Lenski čitavu noć čita Šilera i piše stihove. Tako izlazi na dvoboj fizičk i iduhovno potpuno nepripremljen i gine, do kraja nesposoban da sagleda život onakav kakav jeste. Ali ovo idelizovanje života nije presudno samo po život Lenskog; ono daje obeležje i njegovom pensištvu. Puškin je u liku pesnika Lenskog dao jedan tačno određen tip umetnika, koji svojim značenjem prerasta okvire svog vremena, a po svojim konkretnim osobinama zauzima istorijski tačno određeno mesto u ruskoj književnosti na početku XIX veka. To je pesnik sentimentalnih, mlakih i mutnih stihova, vaspitan na najkonzervativnijim elementima šilerovske romantike, pesnik odvojen od realnosti, pa zato osuđen na umetničku smrt. Podvrgnuvši tako pesništvo strogoj kritici kroz lik Lenskog u Evgeniju Onjeginu, Puškin se nije zadržao na fizičkoj smrti svog junaka. On život poginulog pesnika genijalno razvija i dalje, pokazujući kakva bi ga sudbina i umetničko opadanje čekali da nije našao preranu smrt u dvoboju.

Za razliku od Onjegina i Lenskog, koji su u pričanje uvedenih odmah, Puškin je brižljivo pripremio pojavu Tatjane u romanu. U trenutku kada je prvi put sretamo, mi posredno već mnogo znamo o njoj; čitav orgestar umetničkih sredstava pesnik je pokrenuo u tu svrhu. U ličnostima Tatjaninih roditelja Puškin je naslikao generaciju koja je prehodila Tatjaninom vremenu, dajući na taj način razvojnu reljefnost Tatjaninom liku. Želje i shvatanja sa kojima Larina napušta visoko moskovsko društvo i želje i shvatanja sa kojima Tatjana dvadesetak godina kasnije ulazi u to isto društvo izvanredno osvetljavaju i lik majke i lik ćerke. Tako je i sa ocem i sestrom Tatjaninom. Knjige koje je Lenski mora da čita Olgi na Tatjanu su duboko i presudno delovale, a da to roditelji nisu ni primetili. Tatjanina lektira uslovljaval i pravda njene postupke, a izbor knjiga koje ona uzima da čita izvanredno osvetljava njenu prirodu. To su Ričardsonovi ljubavni romani, čuveni još iz mladosti Tatjanine majke, knjige Gospođe de Stal, ali i Rusoova dela sa svojim opasnim i primamljivim idejama o vraćanju prirodi i neizveštačenoj ljubavi. Tu je Tatjana našla opravdanja za svoja osećanja prema selu i ruskom pejzažu, tu je našla opravdanje za pismo koje je napisala Onjeginu, kršeći na taj način običaje i pravila pristojnosti koji su vladali u njenom staležu. Kod Puškina je uopšte lektira njegovi junaka izvanredno umetničko sredstvo. Briljantan primer je Tatjanina poseta Onjeginovom zamku. Čitajući knjige koje je on odabrao i čitao, Tatjana (a sa njom i čitalac!) dobija jasniju sliku o Onjeginu. Kroz tu lektiru ona se i sama dalje formira daleko prerastajući ukusom sanovnika Martina Zadeke koji je nekada bio najmilija lektira skromne seoske devojke. Ali taj knjiški uticaj ni izdaleka ne daje potpunu sliku Tatjane. Izvanredni opisi ruske prirode, kojih je roman pun, u dodiru sa Tatjaninim likom gube značenje običnog pejzaža i postaju elementi njenog portreta, to jest, kao jedno od umetničkih sredstava, učestvuju u izgradnji Tatjaninog lika. Kao još moćnije umetničko sredstvo ovde je Puškinu poslužio ruski folklor. Narodni običaji i naročito sujeverice i gatanja ruskih devojaka, korišćeni kod Žukovskog da bi dali rusku boju pozajmljenom sižeu, dobili su u Evgeniju Onjeginu visoku umetničku funkciju osvetljavanja Tatjaninog nacionalnog osećanja. Jedan od najlepših i najtipičnijih likova u romanu, dadilja Filipovna, izvanredno je poslužila pesniku da istakne u potpunosti Tatjaninu povezanost sa narodom, njegovim običajima, predanjima i životom. Filipovna je i kao ličnost odigrala presudnu ulogu u Tatjaninom vaspitanju, dok u kompozicionom planu romana njen lik čini prelaz između glavnih ličnosti dela i one galerije Fljanova, Harlikova, Zareckih i drugih, koje kao žive osećamo celo vreme iza leđa Puškinovih junaka. Baš zato što tako jasno shvatamo ko su i kakvi su ti sitni likovi u pozadini, u stanju smo da proveravamo često svoj sud o Onjeginu, Tatjani i Lenskom, prema tome dali oni te i baš takve ličnosti vole, odbijaju od sebe, mrze ili su prema njima ravnodušni.

Mnogobrojna umetnička sredstva kojima je Puškin izvajao Tatjanin lik toliko ispunjavaju tkivo romana da u njima ranije već ocrtane ličnosti Onjegina i Lenskog dobijaju nova, celovitija značenja i tek u dodiru sa Tatjanom i njenom sudbinom stiču svoju životnu i

19

umetničku potpunost. Svom dušom prava ruska devojka, Tatjna mnogo više nego njen „poluruski sused“ Lenski ili razočarani Onjegin daje duboko nacionalno obeležje Puškinovom romanu. Ta odlika u stvari i čini onu snažnu lepotu i klasičnu jednostavnost njenog lika. Ona je jedino lice u Puškinovom romanu koje svoju nesreću prima dostojanstveno, ne gubeći ni u jednom trenutku ravnotežu zasnovanu na zdravoj podlozi ruske zemlje i naroda. Tatjanin lik prvi je u nizu divnih karaktera ruske žene koje je dala ruska književnost. Svi ti likovi duguju svoj nastanak Puškinovoj junakinji.

Ali proed Onjegina, Tatjane i Lenskog, treba govoriti još o jednoj važnoj ličnosti u romanu. To je njegov tvorac. Puškin je zaista jedna od najprivlačnijih ličnosti u Evgeniju Onjeginu. On je sa jedne strane učesnik u radnji romana, prijatelj svojih junaa, koji, kao i oni, preživljaval čas tugu, čas radost ili razočaranje, voli ih ili mrzi, menja se i stari sa njima. Sa druge strane, on je nezavisan umetnik, koji stoji, poput suđaja u Šekspirovim dramam, iznad svojih junaka, donosi sud o njihovim postupcima i unapred vidi njihovu sudbinu. U toj ulozi pesnikova ličnost se postavlja između svojih likova i čitaoca i čini sponu između sadržine i forme romana. Puškin u Evgeniju Onjeginu priča o događajima i sudbinama koje čine sadržinu dela. Ali njegovo pričanje je naročita vrsta izlaganja, puna lirskih digresija u pesnikov lični život, što formi romana daje naročitu draž i pečat pesnikove ličnosti. Tu su čas srdačna ćaskanja sa čitaocem ili stihovane igre reči a čas praštanje sa junacima romana ili divni opisi prirode obasjani pesnikovim raspoloženjem i meditacijama. Sve je to dato izvrsnim umetničkim jezikom, koji je, čim je stvoren, postao obrazac književnog jezika jedne od najvećih literatura. Što je još važnije, sve je to izneto u stihovima u kojima se ruski jezik prvi put u svom razvitku osetio potpuno nesputan, tekući iz strofe u strofu Evgenija Onjegina neusiljeno kao u proznom izlaganju. Sve oblasti ruskog govora dobile su tu podjednako pravo na pesničko oblikovanje. A ipak, forma Puškinovog romana postavljala je umetniku izuzetno teške uslove. Evgenije Onjegin pisan je četvorostopnim jambom bez određene cenzure. Taj stih u Onjeginu ima čas devet a čas osam slogova, prema tome da li se završava ženskom ili muškom rimom. Muške i ženske rime javljaju se naizmenično po naročitoj shemi, koja je sračunata da razbije monotoniju, a prilagođena je okviru takozvane onjeginske strofe. Takvu strofu stvorio je Puškin naročito za svoj roman. Onjegin je pisan strofama od 14 stihova sa naročitim rasporedom rima, čija je shema: ababccddeffegg. Ženske ruime su u stihovima, obeleženim sa a, c i e, a mupke u svim ostalim. U takvu formu Puškin je uneo pensički materijal koji po slobodi oblikovanja i kompozicije predstavlja nov tip romana u ruskoj književnosti, rađen po ugledu na neka dela zapadnog pesništva. Na tom području Puškinov roman se dodiruje sa kretanjima u velikoj porodici evropskih književnosti i prima njihovo obeležje. Radi se o uticaju koji je na koncepciju Evgenija Onjegina izvršila Puškinova omiljena lektira – delo velikog romantičarskog pesnika Džordža Gordona Bajrona.

*

Visoke osobine Puškinovom romanu nisu odmah priznate. Sa razvojem ruske umetničke kritike evoluiralo je i menjalo se mišljenje i sud o Evgeniju Onjeginu. Prve ocene bile su negativne. Sam Puškin o tome ovako piše: „Naši kritičari dugo su me ostavljali na miru. Po navici još su me uvek smatrali vrlo mladim čovekom. Koliko se sećam, prvi nepovoljni članci pojavili su se kada je izašlo četvrto i peto pevanje Evgenija Onjegina“. Ti prvi kritičari napadali su gotovo sve u Puškinovom romanu. Videli su nedoslednost u crtanju karaktera, postupci junaka bili su za njih potpuno neopravdani. Oni naročito nisu bili dorasli da shvate kakvo je bogatstvo pesničkog jezika i pesničkih slika Puškin pocrpeo iz narodne

20

usmene književnosti. Najoštriji napadi bili su upereni baš protiv tih, narodnih elemenata, , koji su u Puškinovoo delo ušli iz ruskih skaski, iz narodnog folklora. „Čitajte narodne priče, mladi pisci – odgovarao je Puškin na takvu kritiku – slušajte govor naroda, on će vas naučiti mnogim stvarima koje nećete naći po našim časopisima“. „Šesta glava – beleži Puškin – nije naišla na razumevanje“. Sedma glava, i jedna od najboljih glava Evgenija Onjegina, dočekana je veoma oštrom kritikom. Ona je okarakterisana kao „potpuni neuspeh“ njenog pisca. Kritičar nije našao nijedno osećanje, nijednu misao, nijednu sliku dostojnu pažnje u toj glavi. Ali sudbina i uspeh Evgenija Onjegina nisu nimalo zavisili od takve kritike. Puškinov roman naišao je na razumevanje i izazvao snažan odjek tao gde je to bilo najpresudnije. Životna stvarnost je odgovorila svim kritičarima. Pripremljeni pojavom Puškinovog dela, ubrzo u rusku književnost stupiše Gogolj i Ljermontov. Razvijajući jednu od ideja Puškinovog romana, nadograđajući svoje likove na onom elementu koji je u Puškinovom delu zastupljen kroz razne Petuškove, Bujanove, Zarecke, Harlikove i druge, Gogolj je bio u stanju da zahvati u rusku stvarnost onako duboko i istinito i da stvori svoje Sobakoviče, Korobočke, Pljuškine i Nozdrjove. Bez Onjegina Gogolj ne bi bio spreman i na takv podvig kao što bez Onjegina ni Ljermontov ne bi bio dovoljno pripremljen da stvori Junaka našeg doba. Izišavši iz Puškinove škole, Ljermontova je u Junaku našeg doba započeo onaj razvojnu put koji je lik Onjegina imao da prođe u ruskoj književnosti. Čitava galerija tipova, takozvani suvišni ljudi, stvorena ja na osnovu Onjeginova lika. Takav je Pečorin Ljermontova, Ruđin Turgenjeva, takav je i Hercenov Beljtov. Svi ti likovi duguju za svoj postanak Puškinovom junaku. Na isti način iz Puškinovog dela izišli su Bedni ljudi Dostojevskog. Puškinovo stvaralaštvo udarilo je temelje velikoj ruskoj književnosti. Ta književnost podigla je na visok stepen rusku književnu kritiku. Sa pojavom dostojnog kritičara i Puškinovo delo dobilo je ocenu koja mu pripada. Visarion Grigorjević Belinski utvrdio je ono veliko mišljenje o delima Aleksandra Puškina i Evgeniju Onjeginu posebno, koje se u nauci o Puškinu i danas prihvata i dograđuje.

*

Delo Aleksandra Puškina postavilo je osnove ruskog realizma. Puškin romantičar razlikovao se od zapadnoevropskih romantičara. Ali njegov romantizam, takav kakav je bio, specifičan i umnogome tipičan za romantizam ostalih slovenskih literatura, geografski i jezički uslovljen, nije bio manje izrazit od romantizma na zapadu. Razlikovao se od tog romantizma, ali ga baš kao takvog, drugačijeg i ne u svemu podudarnog sa romantičarskim shvatanjima na zapadu treba ceniti i prihvatiti kao komponentu koja je dala svoje obeležje i doprinos razvitku romantizma u Evropi.

21