Aleksandar Sergejevič Puškin : ''O poeziji klasicističkoj i romantičarskoj'' :

Kritičari se ne slažu u čemu je jasna razlika između klasicističkog i romantičarskog pravca. Sasvim je netačna definicija francuskih pubicista koji obično pripisuju romantizmu sve što im se čini da ima pečat sanjalaštva i germanskog ideologizma, ili što je zasnovano na narodnim predrasudama i predanjima. Pesnička tvorevima može da ima sva ta obeležja, a da pripada klasicizmu. Ne sme se kao osnova pesničke tvorevine umesto oblika uzimati duh u kome je pisana. Rusoova himna se po duhu razlikuje od Pindarove ode, ''Oslobođeni Jerusalim'' od ''Eneide'' – ali svi pripadaju klasicizmu.

Klasicizam – one pesničke tvorevine čije su forme bile poznate antici, ili je antika za njih ostavila obrasce : epopeja, didaktička poema, tragedija, komedija, oda, satira, poslanica, junačka pesma, ekloga, elegija, epigram i basna. Romantičarska poezija – one vrste pesničkih tvorevina koje nisu bile poznate starima, i one u kojima su se nekadašnji oblici izmenili ili su zamenjeni drugima.

Posle antike, zajedno sa krajem zapadne imperije približio se i kraj nauci, pismenosti i umetnosti – neznalaštvo je prekrilo Evropu, a latinska pismenost je jedva spašena. Poezija se probudila u južnoj Francuskoj : u romanskom jeziku zazvučala je rima – taj novi ukras stiha, na prvi pogled malo značajan, izvršio je važan uticaj na književnost novih naroda. Trubaduri su se igrali rimom, smišljajući za nju najteže oblike stihova : virelaj, balada, rondo, sonet i dr. Odatle je proistekla neizbežna usiljenost, izveštačenost nepoznata starima; sitničava duhovitost je zamenila osećanje. Ali pošto se um i mašta ne zadovoljavaju samo harmonijom, već traže i slike i priče – trubaduri su se okrenuli novim izvorima nadahnuća, opevali ljubav i rat, oživeli narodna predanja : le, romansa i fablio. Mutne predstave o drevnoj tragediji i crkvene svetkovine – povod za stvaranje misterije (ali bez neophodnih zakona dramaturgije). Odlučan uticaj na duh evropske poezije : najezda Mavara i krstaški ratovi. Mavri donose mahnitost i nežnost ljubavi, sklonost za čudesno i raskošnu leporečivost Istoka; riteri donose pobožnost i prostodušje, shvatanje junaštva i slobodu života.

Tako je bio krotak početak romantičarske poezije. Italija je prisvojila njenu epopeju, poluafrička Španija je ovladala tragedijom i romanom, Engleska je naspram Dantea, Ariosta i Kalderona, ponosno postavila Spensera, Miltona i Šekspira. U Nemačkoj se pojavila nova satira, jetka, zajedljiva, šaljiva. U Francuskoj je poezija bila još uvek u povoju, ali je proza već napredovala – Montelj, Rable.

U Italiji i Španiji narodna poezija je postojala i pre njenih genija – oni su prošli već prokrčenim putem : bilo je poema i pre Ariosta, i tragedija pre Kalderona.

U Francuskoj je prosvećenost zatekla mladu poeziju, bez ikakvog pravca i snage. Obrazovani umovi iz doba Luja XIV su je sa pravom prezreli kao ništavnu i uputili je drevnim obrascima – Boalo. Ta lažno klasicistička poezija se nije mogla osloboditi nekih urođenih navika – u njoj nalazimo svu romantičarsku izveštačenost, zaodenutu strogim klasicističkim oblicima. Ipak, La Fontenove i Volterove priče nose žig romantičarske poezije.

''O narodnom duhu u književnosti'' :

Običaj da se govori o narodnom duhu u književnosti, ali nema jasnog objašnjenja šta se podrazumeva pod tom sintagmom.

Jedan kritičar smatra da se narodni duh sastoji u izboru predmeta iz istorije svoje domovine.Ali, Šekspiru je teško oduzeti odliku narodnosti, Vega i Kalderon se stalno prenose u razne

krajeve sveta, uzimaju predmete iz italijanskih novela, Ariosto opeva Karla Velikog, francuske viteze i kinesku princezu, Rasin uzima svoje tragedije iz drevne istorije. - a nijednom od njih se ne može osporiti odlika snažne narodnosti.

Neki vide narodni duh u rečima, tj. raduju se što, govoreći ruski, upotrebljavaju ruske reči. Narodni duh kod pisca je odlika koju potpuno mogu oceniti samo njegovi zemljaci – za druge ona

ili ne postoji ili im čak može izgledati kao nedostatak. Klima, oblik vladavine, vera, daju svakom narodu posebnu fizionomiju, koja se više ili manje odražava u ogledalu poezije. Postoje načini mišljenja i osećanja, običaji, verovanja i navike svojstveni samo jednom narodu.

Milorad Pavić – predgovor ''Evgeniju Onjeginu'' (1957.) :

Već kao veoma mlad, Puškin je bio priznat pesnik, autor dobro napisanog speva ''Ruslan i Ljudmila'', sa odličnim izgledima za uspeh u diplomatskoj službi.

Rat od 1812.g. probudio je političku i nacionalnu svest u narodu – Puškin nije ostao po strani od težnji najnaprednijeg dela društva. Smeli stihovi protiv cara, učestvovanje u tajnim organizacijama, i otvoreno druženje sa predstavnicima revolucionarnog pokreta. Još u liceju upoznaje revolucionarno nastrojene oficire Kaverina i Čadajeva. To prijateljstvo će naći odjeka i u ''Onjeginu'' : Onjegin se sastaje sa Kaverinom, a na jednom mestu upoređuje sa Čadajevom. Budući dekabrista, Puškinov licejski drug i pesnik V.Kihelbeker – obrazac za lik Lenskog.

Na zauzimanje pesnika Karamzina i Žukovskog, Puškinovo progonstvo u Sibir zamenjeno je progonstvom na jug, u Moldaviju – tu se javlja ideja za roman u stihovima. U Kišinjevu, 1823.g., od maja do oktobra, piše I glavu ''Evgenija Onjegina'' (štampana 1925.)

Predgovor : ''Prva glava predstavlja celinu. Ona sadrži opis velikosvetskog života mladog petrogradskog čoveka krajem 1819.g. i podseća na ''Bepa'', šaljivo delo sumornog Bajrona.''. Puškin je svestan nedostatka plana i mogućnosti da bude ''osuđivana nepesnička narav glavne ličnosti, koja liči na Kavkaskog sužnja, kao i neke strofe pisane zamornim načinom najnovijih elegija, u kojima je osećanje sete progutalo sva druga osećanja''.

1823.g. – premeštaj u Odesu, grad kome su posvećene najlepše strofe u ''Onjeginovom putovanju''. Te godine je završena II glava (štampana 1827.), a 1824. započeta III glava.

1824.g. – rodno selo Mihajlovsko; pod strogim nadzorom. Privlači ga nacionalni život i narodno stvaralaštvo – ide na sabore, vašare, posmatra ljude i beleži predanja i pesme narodnih pevača. Tada u roman ulazi obiman folklorni materijal, i nastaje galerija likova koji čine pozadinu glavnih ličnosti : sluge, sitne spahije, palanački svet sa svojim majušnim strastima, nedostacima i radostima, i stvara se jedan od najizrazitijih likova – lik Tatjanine dadilje Filipovne.

U Mihajlovskom Puškin dovršava III glavu, počinje IV – koju završava 2 godine kasnije, u januaru 1826., a V glavu završava u novembru iste godine. (IV i V glava štampane zajedno 1828.)

14.decembra 1825.g. – ugušen ustanak dekabrista u Petrogradu. 1827.g. Puškin piše čuvenu poslanicu prognanima u Sibir, a u VI glavi ''Onjegina'' opisuje smrt Lenskog u isto vreme kada je Kihelbeker u Varšavi osuđen na smrt (kasnije kazna zamenjena doživotnim zatvorom u Sibiru).

Novi car Nikola I – 1828.g. dovodi Puškina u Moskvu. Vraćanje u prestonicu inspiriše stihove o Moskvi u VII glavi (zajedno sa ''Onjeginovim albumom'', štampana 1830.). Te nadahnute i oduševljene stihove ubrzo zamenjuje kritičko i realističko slikanje moskovskog visokog društva.

Uskoro, Puškin odlazi na Kavkaz, gde je tada u tursko-ruskom ratu učestvovao njegov brat Lav – tu je odlučio da njegov junak pristupi pokretu dekabrista.

Povratak u Moskvu. Kao svadbeni poklon od oca dobija selo Boldino – gde provodi tri meseca koja se obično nazivaju ''Puškinova boldinska jesen''. Tu je 1830.g. završena VIII glava (''Onjeginovo putovanje''), koju je 1831.g. isključio iz teksta, kao i IX (tj. VIII) i poslednja glava (štampana 1832.).

Prvo potpuno izdanje, uključujući ''Odlomke iz Onjeginovog putovanja'', izlazi 1833.g. u Petrogradu. Neke strofe (označene brojem), iz estetskih razloga ili zbog cenzure, nije puštao u štampu.

Ipak, Puškin nije smatrao da je roman završen. 1833.g. piše tzv. spaljenu glavu, X po redu – u kojoj obrađuje ideju o Onjeginu dekabristi. Delom je uništena zbog cenzure, a delom šifrovana.

U Bolodinu, 1830.g., kada završava rad na romanu, nastaje pesma ''Delo'' :''Željeni trenutak je nastao : završen je moj mnogogodišnji rad.Pa zašto me neshvatljiva tuga kradom uznemirava?Da li to stojim ja kao nepotrebni trudbenik, koji je završio svoje delo,Primio nadnicu i ne privlači ga novi posao?Ili žalim za radom, za ćutljivim saputnikom noći,Za prijateljem zlatne zore, za prijateljem svetih penata? ''

''Evgenije Onjegin'' – pisan više od 8 godina, u različitim podnebljima i uslovima, u doba Puškinove mladosti i umetničke zrelosti, u vreme Aleksandra I i Nikolaja I, u atmosferi dekabrističkog ustanka. Izazvao raznovrsne posledice, nailazio na nejednak prijem kod publike i kritike, izvršio različite ali presudne uticaje na rusku književnost.

Obuhvata vreme 1819-1825. – umetnički presek čitavog ruskog života i društva. Svi društveni slojevi (od plemićkih krugova, do seljaka), tipične sudbine i tipični likovi (od visoko obrazovanog intelektualca, do dadilje), čitava skala slika (od prestoničkih prizora, do pejzaža ruskog sela). Ogledalo vaspitanja, lektire, političkih i kulturnih stremljenja - ne samo tipičnog čoveka tog vremena, već presek različitih intelektualnh sklonosti : od ljudi koji se obrazuju na Geteu, Kantu i engleskim ekonomistima, do ljudi koji duhovne potrebe zadovoljavaju narodnim folklorom, gatanjem i bajkom.

Onjegin i Lenski – 2 tipa obrazovane plemićke omladine sa poč.19.v., čija je tragična sudbina posledica raskoraka između njihovih sposobnosti i želja, i života koji stvarno vode. Kod Onjegina, taj sukob je zasnovan na dubokim protivrečnostima u samoj njegovoj ličnosti. Kod Lenskog, uzrok razočaranja i nesreće je idealizovanje stvarnosti, koja nikada nije bila onakva kakvom ju je zamišljao.

Lik Onjegina sačinjavaju 3 elementa : prvo, autobiografski – Puškin je svom junaku dao svoju sredinu, prijatelje, politička ubeđenja, ali se ogradio, nazvavši Onjegina svojim prijateljem i istakavši razlike između sebe i svog junaka.

Druga komponenta, umetnički mnogo presudnija – one osobine koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom, opštim likom ruskog mladog čoveka tog doba, sa tipičnim problemima i tipičnom sudbinom (opšte društvene pojave izražene kroz pojedinačan slučaj). Tragedija čoveka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i napustio je, ali nikada nije uspeo da uguši u sebi predrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala. On lako odbacuje sjaj visokog društva, ali je nesposoban da zavoli Tatjanu dok je ne sretne u sjaju velikosvetskog života. Samo iz društvenih obzira prihvata besmisleni dvoboj – slomljen nesposobnošću da se izdigne iznad društvenih okova sredine, pada u još dublje razočaranje.

Lik Onjegina je još reljefniji u suprotnosti sa likom Lenskog – obrazovan na Getingenskom univerzitetu, oduševljen Kantom, Geteom i Šilerom. Sa Onjeginom nalazi dodirne tačke više u naprednim slobodarskim idejama, nego u pesništvu – oni kritikuju sve pojave društvenog života. Ali, Lenski je do te mere idealizovao život da nije izdržao prvi sukob sa stvarnošću. Puškin je u njemu dao jedan tačno određeni tip umetnika koji svojim značenjem prerasta okvire svog vremena, a po svojim konkretnim osobinama zauzima mesto u ruskoj književnosti na poč.19.v. : pesnik sentimentalnih, mlakih i mutnih stihova, vaspitan na najkonzervativnijim elementima šilerovske romantike, pesnik odvojen od realnosti, i zato osuđen na umetničku smrt.

Pojavu Tatjane Puškin pažljivo priprema. Želje i shvatanja sa kojima njena majka napušta visoko moskovsko društvo, i želje i shvatanja sa kojima Tatjana kasnije ulazi u njega – osvetljavaju lik i majke i ćerke. Tatjanina lektira uslovljava i pravda njene postupke : Ričardsonovi ljubavni romani, knjige gđe DeStal, Rusoova dela sa idejama o vraćanju prirodi i neizveštačenoj ljubavi. Tu Tatjana nalazi opravdanja za svoja osećanja prema selu i ruskom pejzažu, kao i za pismo koje krši običaje i pravila pristojnosti njenog staleža. Verovatno i knjige koje Lenski čita Olgi deluju presudno na nju. Kad čita Onjeginove knjige, Tatjana (i čitalac) stiče jasniju sliku o njemu. Kroz tu lektiru ona se i sama dalje formira, daleko prerastajući sanovnik. Opisi ruske prirode u dodiru sa Tatjaninim likom gube značenje običnog pejzaža i postaju elementi njenog portreta.

Folklor (još jedno umetničko sredstvo, pored lektire i prirode) : narodni običaji, sujeverice i gatanje ruskih devojaka osvetljavaju Tatjanino nacionalno osećanje (kod Žukovskog oni su korišćeni samo da bi dali rusku boju pozajmljenom sižeu). Dadilja Filipovna, jedan od najlepših i najtipičnijih likova – kao lik ima presudnu ulogu u Tatjaninom vaspitanju, a u kompozicionom smislu predstavlja prelaz između glavnih ličnosti i čitave galerije likova koji žive u pozadini Puškinovih junaka.

U dodiru sa Tatjanom i ostali likovi dobijaju svoju životnu i umetničku potpunost. Tatjana, kao prava ruska devojka, daje duboko nacionalno obeležje romanu, mnogo više nego njen ''poluruski sused'' Lenski ili razočarani Onjegin. Ona je jedino lice koje svoju nesreću prima dostojanstveno, ne gubeći nijednom ravnotežu zasnovanu na zdravoj podlozi ruske zemlje i naroda.

Još jedna ličnost u romanu : sam Puškin – sa jedne strane učesnik u radnji, prijatelj svojih junaka, koji sa njima deli radosti i tugu, voli ih ili mrzi, menja se i stari sa nima; sa druge, on je umetnik koji nezavisno stoji iznad njih i donosi sud o njihovim postupcima i unapred vidi njihovu sudbinu. Puškinovo pričanje o događajima koji čine sadržinu dela je naročita vrsta izlaganja puna lirskih digresija u pesnikov lični život. Jezik koji je tu stvoren, postao je obrazac književnog jezika ruske literature. U tim stihovima ruski jezik se osetio prvi put nesputan, tekući iz strofe u strofu neusiljeno kao u proznom izlaganju.

Forma : četvorostopni jamb bez određene cezure; stih ima 8 ili 9 slogova, zavisno od toga da li se završava muškom ili ženskom rimom; tzv. ''onjeginska strofa'' ima 14 stihova sa rasporedom rima abab ccdd effe gg – stihovi a, c i e su sa ženskim rimama, a ostali sa muškim.

Treća komponenta : Bajron – dubok i presudan uticaj na čitavu generaciju evropskih pesnika. Lik bajronovskog junaka, sumornog i razočaranog lutalice, koji prezire i napušta društvo iz kojeg je nikao, postaje prototip bezbrojnih sličnih likova u prvoj polovini 19.v. Puškin u progonstvu piše niz bajronovskih poema koje prethode ''Evgeniju Onjeginu'', a u predgovoru 1.glave ističe sličnost Onjegina sa bajronovskim karakterom kavkaskog sužnja, i naglašava srodnost prve glave sa Bajronovim spevom ''Bepo''. Puškin kaže da ne piše roman, već roman u stihovima – nešto kao ''Don Žuan'', a na zamerke o ispuštenim strofama odgovara da i ''Don Žuan'' ima dve ispuštene strofe.

Još na početku romana Puškin poredi Onjegina sa Čajldom Haroldom, a Onjeginova omiljena lektira su upravo Bajronova dela. Onjegin nije samo ogrnut u Haroldov plašt, već mu je sličan karakterom i sudbinom : prezasićenost visokim društvom i njegovim zadovoljstvima, bežanje od velikosvetskog života u prirodu, večito nezadovoljstvo, besciljnost, sumornost i dosada, kojija ga na kraju dovode do skitalaštva – Puškin u predgovoru poslednjim glavama romana poredi Onjeginovo putovanje sa hodočašćem Čajlda Harolda.

Još primetniji je uticaj ''Don Žuana''. Bjelinski : ''Formu romana kao što je Onjegin stvorio je Bajron; bar manir pričanja, mešavina proze i poezije u prikazivanju stvarnosti, digresje, pesnikovo obraćanje samom sebi i, naročito, ono suviše osetno prisustvo pesnikove ličnosti u delu koje je stvorio – sve je to Bajronovo''. Onjeginovo vaspitanje, opis sobe i zamka, strofe o raznim pićima, ohladnelost prema lepoticama, dosada, opis pripreme pištolja za dvoboj. Tatjani se Onjegin javlja u snu i pre nego što ga je upoznala – kao Don Žuan Haidi. Tatjana od uzbuđenja ne može da zapečati omot – kao Julija.

Forma : velika poglavlja od preko 100 stihova, slobodna koncepcija i lirska odstupanja, digresije u pesnikov lični život. Završetak 1.glave ''Onjegina'', ispevan je po uzoru na završetak 1. i 11. pevanja ''Don Žuana'' – apostrofa delu koje se šalje na kritičarski sud, predviđanje napada, kleveta i neprilika. 3.glava ''Onjegina'' završena je na način na koji je Bajron završio 5., 8. i 9. poglavlje – pesnik je umoran od pričanja i ostavlja ga za drugi put, a sam ide da se prošeta i odmori. Lirsko odstupanje u 5.glavi ''Onjegina'' urađeno je prema završetku 15.pevanja ''Don Žuana'', gde se Bajron kaje zbog čestih digresija i obećava da će se popraviti. Duge opise ručkova i Bajron i Puškin pravdaju time što ih ima i kod Homera. Puškinovo opraštanje sa mladošću u 6.glavi ima uzor u 1.pevanju ''Don Žuana'', a na kraju romana i Puškin i Bajron se opraštaju od svog čitaoca. U ''Don Žuanu'' postoji čitavo poglavlje o Rusiji, a na tim stranicama je spomenut jedan Puškin.

Svi ti odjeci Bajronove poezije ne potčinjavaju Puškinov tekst do podražavanja - naprotiv, oni su u službi originalnog stvaralačkog procesa. Bjelinski : ''Naravno, usvojiti tuđu formu za svoj predmet nije isto što i pronaći je, ali Puškin je pisao o Rusiji i za Rusiju, i mi vidimo da se njegov originalni i genijalni talenat ispoljio u tome što je on bio veran svojoj prirodi, potpuno suprotnoj Bajronovoj prirodi, i što je, veran svom umetničkom instinktu, bio daleko od iskušenja da, pišući ruski roman, stvori nešto u Bajronovom duhu''.

Prve ocene Puškinovog romana bile su negativne – kritičari su napadali nedoslednost u crtanju karaktera, neopravdane postupke junaka, i posebno narodne elemente koje je Puškin preuzeo iz ruskih skaski i folklora (bogatstvo pesničkog jezika i pesničkih slika iz narodne usmene književnosti).

Ipak, bez Puškina ne bi bilo likova u delima Ljermontova, Gogolja, Dostojevskog.

Miodrag Sibinović – ''Evgenije Onjegin'' A.Puškina :

Gogolj : ''Puškin je izuzetna pojava i, možda, jedinstvena pojava ruskog duha : to je Rus na stepenu razvoja do kojeg će ruski čovek doći, možda, kroz 200 godina. U njemu je ruska priroda, ruska duša, ruski jezik, ruski karakter izražen isto onako jasno, u onoj prečišćenoj lepoti, kako se vidi pejzaž u jakom optičkom sočivu.''

Dostojevski dodaje i ''proročka'' : ''U njegovoj pojavi sadržano je za nas Ruse nešto neosporno proročko. Puškin se javlja na samom početku naše istinske samospoznaje... U toj besmrtnoj i nedostižnoj poemi, Puškin se javio kao veliki narodni pisac kakvog pre njega nije bilo. On je jednim potezom, precizno i vidovito otkrio suštinu našu, odn. našeg višeg društva. Naslikavši lik ruskog lutalice, ... postavivši pored njega tip pozitivne i neosporne lepote ruske žene, Puškin je ... ostvario čitav niz pozitivno lepih ruskih likova, pronašavši ih u ruskom narodu. Najveća lepota tih likova je u njihovoj istinitosti.''

Bjelinski : ''Onjegin se može nazvati enciklopedijom ruskog života, i u najvećoj meri narodnom tvorevinom. I zar je čudno što je ovaj spev tako oduševljeno prihvatila publika, i što je njegov uticaj na savremenu i docniju rusku književnost bio tako ogroman? On je za rusko društvo bio akt saznanja, gotovo prvi, ali zato tako krupan korak napred!''

Turgenjev navodi ocene P.Merimea : ''Vaša poezija traži pre svega istinu, a lepota potom dolazi sama od sebe. Naši pesnici, naprotiv, idu potpuno suprotnim putem : oni se brinu pre svega o efektu, oštroumlju, bljesku, i ako im se još pruži prilika da ne povrede istinitost, prihvatiće i to kao dodatak... Kod Puškina, poezija na čudesan način procvetava, kao sama iz sebe, iz najtrezvenije proze.''

Poezija u užem smislu reči obično ne trpi dodatne informacije u napomenama. Puškin je napisao roman u stihu, ali ga je od prvog izdanja snabdeo objašnjenjima u kojima je polemisao sa kritičarima, objašnjavao značenje pojedinih reči, i tumačio neke od unesenih motiva. Puškin tim objašnjenjima zapravo konkretizuje poetski motiv, pružajući elemente za njegovo asocijativno produbljavanje.

Tolstoj je tvrdio da svaki ruski pisac treba da dobro prouči ''Belkinove pripovetke'' : ''Oblast poezije je neiscrpna kao život. Ali predmeti pesništva su unapred raspoređeni prema izvesnoj hijerarhiji, tako da je mešanje nižeg sa višim, ili uzimanje nižeg za viši, jedan od glavnih kamenova spoticanja. Kod velikih pesnika, kod Puškina, ta harmonična pravilnost rasporeda predmeta dovedena je do savršenstva. Ja znam da se to ne da analizirati, ali se oseća i prihvata. Čitanje darovitih, ali neharmoničnih pisaca izaziva i izgleda kao da podstiče i da proširuje oblast. Ali to je pogrešno, jer čitanje Homera i Puškina oblast sužava i, ako pobuđuje naš rad, onda to čini nepogrešivo...'' (u pismu iz 1873.). Teme i motivi u ovom delu su sastavni deo harmonične i promišljene celine, oni su komponente osmišljenog umetničkog sistema.

Iz ljubavi kao okvirne teme ''Evgenija Onjegina'', grana se niz drugih : mimoilaženje srodnih duša, nezadovoljstvo životom, individualistička otuđenost, skepticizam, naivno idealizovanje života, emocionalni i moralni preporod, odnos književnosti prema životu. Tri značajne tematske celine : tema prestoničkog, seoskog i gradskog provincijskog života.

Junaka svog romana Puškin predstavlja kao čoveka iz redova imovinski srednjeg prestoničnog plemstva. Površno i nesistematsko obrazovanje, koje čoveka ne osposobljava ni za kakav ozbiljan rad, nego ga priprema samo za uspeh u praznom salonsko-balskom životu. U opisu Onjeginovog načina života Puškin pažnju usmerava u dva pravca : na sliku uobičajenog načina života prestoničke plemićke omladine kojoj pripada Onjegin, i na njegove lične pokušaje da živi drugačije.

Napomena o četkicama za nokte – konstatacija da se čovek, bez obzira na svoje lične preokupacije, mora uklapati u neke konvencionalne norme svoje sredine, i istovremeno negativna klasifikacija svih ljudi čiji život protiče kao tadašnji Onjeginov. Sve što je vezano za Onjeginov kabinet ima funkciju da se što efektnije osvetli bezmerno duhovno siromaštvo pomodarskog prestoničkog života. Odevanje i ručak – nema ničeg ruskog.

Pozorište – jedan misaoni tok čini Puškinov, a drugi Onjeginov odnos prema pozorištu. Puškin je pozorištem ushićen, i posebno vezan za rusko pozorište. Onjegin, prosečni predstavnik svoje sredine, pokazuje snobovsko nipodaštavanje domaće pozorišne umetnosti (više ga interesuje izgled novih dama iz loža i pozdravi uvažene gospode). Udvajanje ugla gledanja – umetnički postupak u celom romanu. To je prvi nagoveštaj da će u tekst romana, kao nezavisan od glavnog junaka a umetnički konkretizovan lik, ući i lik samog pisca. Puškin direktno ukazuje na razliku između sebe i svog junaka u 56.strofi 1.glave. Bal – dalje pomeranje ugla gledanja : Onjegin je opisan samo kako je uveče ušao i ujutru izašao sa bala, a bal u celini predstavljen je sa Puškinovog eksplicitno izraženog stanovišta.

Na primeru Onjeginovog vaspitanja i sadržaja života, Puškin daje tipsku sliku života prosečnog predstavnika mladog ruskog plemstva. Međutim, uz takvu opštu karakteristiku, Puškin navodi neke Onjeginove pokušaje da živi drugačije : hlađenje prema zadovoljstvima života, pokušaj bavljenja književnošću i naukom. Onjegin nije neinteligentan, nesnalažljiv, ili nesposoban za procenjivanje i zaključivanje. Upravo Onjeginovo uviđanje besmislenosti života svojih savremenika, Puškinovo naglašavanje da je njegov junak ''duševnom prazninom mučen'', kao i Onjeginov skeptični duh – govore da je reč o intelektualno snažnom junaku koji je prirodom obdaren za racionalno prodiranje u život. Onjegin ipak ne uspeva u književnosti, ne zato što nema talenta, već zato što je to mukotrpan posao, a on nije stekao neophodne radne navike i istrajnost. Isto je i sa naukom : čini se da Onjegin odustaje jer je intelektualno iznad te literature, jer mu te knjige ne donose ništa novo – ali, uz pitanje da li je izbor knjiga bio dobar, jasno je da Onjegin nema neophodno predznanje.

Onjeginovu bolest Puškin naziva samo sličnom engleskom ''splinu'', konkretizuje je upotrebljavajući rusku reč ''handra'' (čamotinja), kojom depoetizuje pomodnu uvoznu pojavu, i raspoloženje koje ona označava spušta u realnu stvarnost ruske svakodnevice. U jednom pismu Puškin, povodom junaka iz poeme ''Kavkaski zarobljenik'' (1822.), kaže da je hteo da naslika ''ravnodušnost prema životu i njegovim slastima ... prevremenu starost duše koja je postala karakteristična za omladinu 19.v.''.

Odnos sa Puškinom-naratorom : kada naglašava razlike između njih, Puškin kaže da on može da piše i o drugima, a ne samo o sebi, kao Bajron : ''Kako je sitan Bajron-tragičar u poređenju sa njim (Šekspirom)! Bajron, koji je stvorio ciglo jedan karakter ... podelio je svojim junacima pojedine crte sopstvenog karaktera; jednom je dao svoju gordost, drugom svoju mržnju, trećem svoju tugu itd, i tako od jednog celovitog karaktera, mračnog i energičnog, stvorio nekoliko ništavnih.'' Pošto je pokazao da je Onjegin kompletna, potpuno samostalna ličnost, Puškin govori u čemu se on kao narator-lik i Onjegin slažu – to daje novu, pomalo neočekivanu karakteristiku : Onjegin nije tako prazan kako je na početku izgledalo. Podudarne sudbine, on se u isto vreme kad i Puškin odmetnuo od društva, umeo je da oseća i uživa u petrogradskoj noći, imao je svoje snove i planove.

Bjelinski : ''Onjegin nije bio ni hladan, ni suv, ni tvrd ... u njegovoj duši je živela poezija i uopšte nije pripadao redu prosečnih ljudi. ... on nije Melmot, nije Čajld Harold, nije demon, nije parodija, nije modni hir, nije genije, nije vweliki čovek, nego prosto čovek ''ko vi, ko ja, ko drugi ljudi''. Pesnik sa pravom naziva otrcanom modom da se svuda pronalaze i svuda traže genijalci i neobični ljudi. ... Onjegin je egoista koji pati ... može se nauzvati iznuđenim egoistom...''

Nikolaj Dobroljubov, članak ''Šta je oblomovština?'' (1859.) : uvrstio je Onjegina u poseban književni tip ruske literature 19.v. : tip tzv. ''suvišnih ljudi'' + Pečorin, Beljtov (Hercenov roman ''Ko je kriv''), Ruđin (Turgenjev), i Oblomov (Gončarov). ''Suvišan čovek'' je tip ljudi koji ne nalaze mogućnosti za primenu svojih natprosečnih potencijalnih sposobnosti zato što im to ne dozvoljavaju objektivni uslovi u društvu na koje gledaju kritički. Oni se prema ljudima odnose nadmeno i potcenjuju ih, egoistično uživaju u igri ženskim srcem, ali ne prihvataju obaveze, i po pravilu izbegavaju bračnu vezu; njihovo obrazovanje je površno; njihov odnos prema radu je nesistematičan; nedostaje im upornost. Zato su, iako mnogo šta u svojoj sredini ne prihvataju i negiraju, nesposobni za delotvornu, konstruktivnu akciju, radi otklanjanja nedostataka i u ime pozitivnih promena u društvu.

Mora se imati na umu da Onjegin, zajedno sa Lenskim, bez obzira na sve lične slabosti, spada u red najprogresivnijih ljudi svoje sredine.

Tatjana Larin. Način života spahija predstavljen je satirično – vidici spahija su ograničeni, njihovi razgovori su primitivni, tupi i bezosećajni. Sredina je konkretizovana likovima kao što su Onjeginov umrli stric – koji je 40 godina proveo u prepirci sa ključarkom, gledanju kroz prozor ili hvatanju muva. Tatjanina majka – od pomodarke koja imitira moskovsku kuzinu, udata za čoveka kojeg su joj izabrali roditelji, pretvorila se u spahinicu koja upravlja i mužem i imanjem. Otac – živeo mirno i bezbrižno. Olga – lepuškasta, jedra i površna, pravi izdanak spahijske provincijske sredine.

U vezi sa opštom karakteristikom spahijske sredine, je šira narodna, seljačka sredina : nekim motivima je predstavljen život seljaka-kmetova, ali Puškin ne insistira na slici njihovog socijalnog života. Mnogo više govori o zdravom narodnom duhu, verovanjima, običajima i shvatanjima seljaka.

Tatjana je proizvod svoje sredine, ali je istovremeno i iznad banalnosti provincijskog spahijskog sveta. Obdarena snagom osećanja; u porodici je bila ''ko tuđinka''; izrazito bliska prirodi.

Stalna zamišljenost, sklonost sanjarenju u osami, ljubav prema strašnim pričama, sujeverje u kom nema mistike, ni traga od upravo u to vreme pomodnih spiritualističkih preokupacija – njeno sujeverje je u granicama pre svega narodnih verovanja koja su našla širokog izraza u ruskom folkloru. Bliskost sa dadiljom. Bjelinski skreće pažnju da kad se zaljubi, Tatjana se poverava dadilji, a ne majci ili sestri.

Puškin je Tatjanu koncipirao kao ličnost koja se formirala u neposrednoj vezi sa izvornom narodnom sredinom. Razvijajući u Tatjani lik žene koja nosi sve najbolje nacionalne osobine, on insistira na njenom odnosu prema tipičnom ruskom pejzažu, demonstrativno predstavljenom bez idealizacije i romantike, kao i na Tatjaninoj čvrstoj vezi sa ''običnom prirodom'', sa svetom zemlje : poredi je sa leptirom, zecom, srnom; buđenje ljubavi u njoj sa prolećem. Najdramatičnija i najdublja osećanja i odluke Tatjana doživljava pred otvorenim zvezdanim nebom, u polju kraj reke, ili u šumi. U petrogradskom životu, otuđenom od prirode, ona se emocionalno vezuje upravo za svoj ''divlji gaj'', gde je sahranjena njena dadilja.

Lenski. Getingenski univerzitet – tada jedan od najliberalnijih univerziteta u Nemačkoj, pa i u Evropi, pohađalo ga nekoliko istaknutih članova dekabrističkog pokreta (u posedu hanoverske dinastije, radio prema engleskim zakonima). Privrženost Kantovoj filozofiji ima direktne političke akcente. Lenski sa Onjeginom govori o ''ugovorima negdanjih plemena, o nauci, dobru i zlu, o predrasudama, grobnim tajnama, životu i smrti'' – aktuelna pitanja o kojima se u to vreme raspravljalo u ruskim intelektualnim krugovima (problemi koje pokreće Ruso : pitanje da li civilizacija - nauka i obrazovanje - podiže ljudski moral, ili vodi u pogrešnom pravcu; da li je čovek zaista po prirodi dobar, kao što tvrde prosvetitelji, a zlo u njemu je samo naslaga koju rađa sujeverje i despotizam).

Ali, navođenjem tema kojima se Lenski bavi u svojoj poeziji (ljubav, tuga, magle, nesrećni rastanci, romantičarske ruže, seta uvelog života koja se oseća pre punoletstva) – Puškin ga predstavlja kao romantičara meditativne elegične poezije. Onjegin dolazi do zaključka da je mladom pesniku ''um u sudu nesiguran'', da je njegova oduševljenost samo privremeno stanje, samo ''mladih dana žar''. Lenski takođe još uvek menja i uverenje – on zapravo još uvek ne poznaje sebe, a ne poznaje ni život. U karakterizaciji ovog lika, ima mnogo motiva koji se mogu protumačiti kao insistiranje da se ovaj junak, kao ličnost, još uvek nije do kraja iskazao.

Lotman : piščevo pripovedanje o piščevom pripovedanju – ''unošenje u tekst romana razmišljanja o romanu bitno menja funkciju piščevog pripovedanja. Dolazi do strukturne igre ne samo između različitih vidova 'tuđe' i piščeve reči, nego i između različitih nivoa pripovedanja : od nivoa na kojem je pričanje toliko sliveno sa predmetom o kojem se govori, da postaje sasvim neutralno, do nivoa na kojem samo pričanje postaje objekat pripovedanja i dobija potpunu autonomnost i osmišljenost''. Citati i reminiscencije aktiviraju u čitaočevoj svesti neke vantekstovne (jezičke, pesničke, opštekulturne) naslage, dovode piščev tekst u spoljašnje kontekste koji su sa njim u skladu, obelodanjuju polemičnost Puškinovih idejno-stilskih rešenja stvarajući situaciju ironije, disonantnosti i kontekstualne nespojivosti. Nisu podjednako razumljivi svim čitaocima, tako da je tekst romana i kod savremenika mogao izazvati neke asocijacije samo u zatvorenim krugovima pesnikovih intimnih prijatelja.

Tinjanov : ''onjeginska strofa'' – složena specifična strofička forma, koja je, poput soneta, nastala objedinjavanjem malih stihovnih celina, i korespondiranjem sličnih grupa. Prva mala strofa sa unakrsnom rimom predstavlja neku stihovnu tezu, druga mala strofa sa obgrljenom rimom predstavlja stihovnu antitezu. Sledi dvostih koji korespondira sa završna dva stiha – kad ne bi bilo prve grupe poslednja bi bila kulminacija cele strofe, ali dvostih koji sa njom korespondira, slabi to njeno stihovno značenje i kulminaciju strofe čini nepotpunom. Logično suprotstavljanje stihovne teze i antiteze daje mogućnost za prebacivanje iz jednog tona u drugi na prostoru jedne strofe. Oslabljena kulminacija na kraju strofe omogućava njenu primenu sa dijametralno suprotnim ciljevima, čas u obliku ''visokog'', čas u obliku ''komičnog'' završetka. Priroda stiha nije dozvoljavala da se na suviše velikom prostoru održi isti emocionalni ton. Oslabljena kulminacija omogućava, prema potrebi, spajanje i više strofa u veće celine koje pojačavaju utisak romanesknog umetničkog iskaza u okviru stiha.

Lotman, imajući u vidu te zaključke, otkriva u ''onjeginskoj strofi'' strukturnu formu ironije. Puškin se preorjentisao na prozu, ali ta proza predstavlja rezultat njegove celokupne književne

evolucije – stilski sasvim osobena. Puškin, u belešci ''O prozi'' (1822.) : ''Preciznost i sažetost su glavne odlike proze. Ona iziskuje misli i misli; bez njih blistavi izrazi ne služe ničemu''. Puškin smišljeno insistira na misaonosti, preciznosti, sažetosti i jednostavnosti književnog proznog izraza – principi nastali u procesu kritičkog distanciranja od, tada već oveštale, kitnjaste sentimentalističke i romantičarske proze – borba za prevazilaženje izveštačenog visokoparog, i traženje prirodnog stila; usaglašavanje sa ukusom i kriterijumima novog vremena, i približavanje savremenom ukusu.

Nesumljiva tendencija prozaizacije u ''Onjeginu'' – zašto ča je onda Puškin napisao u stihu? Može se sa sigurnošću tvrditi da je to delo i po koncepciji i po nameri, imalo zadatak da, pre svega, donese kompletnu, široku sliku ''istorijske epohe''. Tolstoj je takvu sliku kasnije dao u 4 obimne knjige, a Puškin je iskoristio činjenicu da se u stihu zbog povećane zgusnutosti logičkih, asocijativnih i emocionalnih veza, sve situacije, svi odnosi, čak i junaci, ne moraju detaljno predstavljati, pa je ogroman materijal izložio na relativno malom, lako čitljivom prostoru.

Puškin je bio nezadovoljan književnošću svog vremena – pokušavao je da je oslobodi tematskih i stilskih stereotipa klasicističke, sentimentalističke i romantičarske literature 18. i prve 2 decenije 19.v. Sva ta tri pravca su uglavnom bila orjentisana na lirski pesnički iskaz u stihu, a najbolja dela u ruskoj književnosti su takođe bila u stihu. Puškin je morao da se izbori pre svega sa izanđalim, klišeiziranim pojavama u pesničkim lirskim žanrovima. Da bi staru literaturu obnovio njenom transformacijom iznutra, gotovo da je morao početi upravo romanom u stihu.

Četvorostopni jamb – stih visoke klasicističke ode, ali i moderne romantičarske lirske pesme i poeme. Odstupanje od tradicije se vidi u strofičkoj organizaciji. Pre ''Onjegina'', četvorostopni jamb u ruskoj književnosti u većim pesničkim formama, je bio ili astrofičan, ili organizovan u strofičke celine od 10 stihova (kao u klasicističkoj pohvalnoj odi). Drugo odstupanje – opkoračenje. Razdvajanje granice stiha od granica sintagmi - razbija klasičnu deklamacionu intonaciju četvorostopnog jamba.

Lotman, polazeći od činjenice da je u klasicističkoj poeziji 18.v. za svaki žanr bio predviđen i određeni sloj leksike, a da je u romantičarskoj poeziji ta leksička hijerarhizacija transformisana u skalu na relaciji opozicije ''poetično-nepoetično'' – stil Puškinovo romana : ''... nije bilo samo proširenje leksike koja je dozvoljena u poeziji, nego i izjednačavanje različitih i suprotnih stilskih slojeva kao ekvivalentnih, igra zasnovana na tome da se bilo koje reči mogu naći jedna kraj druge i bilo koja antinomija može biti predstavljena kao istovetnost.''

Različite vrste opkoračenja, u spoju sa odgovarajućom leksikom, omogućile su ostvarivanje spontanosti ''slobodnog'' pričanja, tj. svojevrsne razgovorne (kolokvijalne) intonacije. I upravo značajna komponenta umetničke lepote ''Onjegina'' je i u stalnom variranju intonacije iskaza na širokom rasponu skale od šaljivog razgovornog do visoko patetičnog lirskog tona.

Puškin svoj roman karakteriše kao ''skup šarenih glava'' : on skreće pažnju na to da su u roman svesno ugrađene protivrečnosti, da roman nije pisan po čvrstom planu, pa ga je zato moguće nazvati ''slobodnim romanom'', i da je sudbina junaka namerno ostala nedovršena (završna strofa 1.glave, dve posledenje strofe 8.glave).

U romantizmu, stožer priče je uvek jedan junak, koji u suštini predstavlja piščevo ''drugo Ja'' i osmišljava celokupni sadržaj romana – on je glavni akter svih događaja, a ostali likovi su mu po funkciji podređeni. I događaji i ostali likovi su karakterisani samo sa stanovišta tako koncipiranog glavnog junaka. Utvrđena na ovakvom ''monizmu ličnosti'' u romantičarskom epskom pripovedanju, priča se uvek zasniva na zanimljivim sižejnim zapletima i koncentrisanim oštrim konfliktima.

Puškin u skici predgovora za poslednje dve glave : ''Oni koji će u njima tražiti zanimljivost događaja mogu biti sigurni da je ovde radnje jođ manje nego u svim prethodnim.'' – tako je radnja potpuno potisnuta u drugi plan.

Sa stanovišta zapleta, odn. klasične ''kolizije interesa'' junaka, sve bi se moglo svesti na dvoboj sa Lenskim i dva objašnjenja između Tatjane i Onjegina.

Belinski smatra da je Puškin u Onjeginu, Lenskom i Tatjani, prikazao rusko društvo u jednoj od faza njegovog obrazovanja, njegovog razvitka, a da se u pesnikovom liku svuda vidi čovek ''koji se dušom i telom predao osnovnom principu koji čini suštinu klase koju prikazuje; ukratko, svuda vidite ruskog vlastelina''.

Gukovski : novatorska vrednost romana ''nije u onom obilju motiva iz čovekove svakidašnjice kojih je bilo i u staroj, prosvetiteljskoj literaturi, nego u činjenici da oni u roman nisu uneseni u cilju moralnih pridika, nego u svetu objašnjavanja ljudi, kao baza na kojoj se formiraju ljudski karakteri''.

Lotman : Puškin nije nameravao da daje socijalnu karakteristiku društvene sredine, nego mu je cilj bila ''intelektualno-politička ocena junaka'', u duhu koncepcija romantičara dekabrista.

Dekabristi – nosioci aktivističkog toka ruskog romantizma, politički sledbenici francuske buržoaske revolucije, u borbi protiv subjektivno-elegične književnosti sentimentalista i meditativne, društveno neangažovane poezije prvih ruskih romantičara Žukovskog i Baćuškova; nastupali su sa pozicija prosvetiteljskih iluzija o obrazovanju i vaspitanju kao uzročnom faktoru društvenih promena. Dekabristi govore ''o večitoj borbi znanja i neprosvećenosti, slobode i despotizma''.

U vreme kad počinje rad na 1.glavi ''Onjegina'', Puškin u potpunosti deli ove poglede sa dekabristima. Ali, sredinom 20-ih god. dolazi do ozbiljnih evolutivnih promena Puškinovih uverenja i pogleda, usled razočaranja u oslobodilački pokret na evropskom i domaćem tlu. Puškin je pri tom nadrastao i filozofske, i dejne i političke zablude dekabrističkog pokreta.

To znači da je ostale glave pisao već oslobođen od dekabrističke koncepcije istorije. Najbolja potvrda za to je činjenica da u drami ''Boris Godunov'' (1825.), Puškinov car ne uspeva, iako je lično dobar vladar i vuče politički mudre poteze – zato što mu objektivne ekonmomske, istorijske i političke prilike, tj. ''život'', ne idu na ruku.

Protivrečnosti u romanu koje je pisac namerno ostavio neotklonjene – verovatno vrše i neku posebnu funkciju u romanu kao umetničkoj celini.

Lotman o protivrečnosti : ''To je sukob različitih karakteristika likova u različitim glavama i strofama, oštro smenjivanje tona pripovedanja, sukob teksta i komentara koji mu daje sam pisac''. Puškin je u toku rada došao do ''stvaralačke koncepcija'' po kojoj protivrečnost u tekstu predstavlja vrednost po sebi, jer jedino ''tekst koji je iznutra protivrečan'' mogao je biti prihvaćen kao adekvatan stvarnosti. Tako nastaje posebna poetika : ''Njena osnovna crta nije bila težnja da se prevaziđu neke konkretne forme literarnosti (klasicizam, romantizam), nego literarnost kao takva. Ugledanje na bilo kakve kanone i bilo kakvu formu imaginacije shvatano je kao danak književnom ritualu, u principu nespojivom sa životnom istinom. Istinski romantizam, poeziju stvarnosti, Puškin je zamišljao izvan granica bilo kakvih okoštalih književnih formi, u oblasti neposredne životne realnosti''.

Bjelinski o ''otvorenosti'' kao osobenosti kompozicije : ''Mnogi su nalazili... da tu nema nikakve sadržine, pošto se roman ničim ne završava. I zaista, tu nema ni smrti (ni od sušice, ni od handžara), ni svadbe – tog privilegovanog završetka svih romana, pripovedaka i drama, naročito ruskih... Šta je bilo docnije sa Onjeginom? Da li je uskrsnula njegova strast za nečim novim, što bi bilo više u skladu sa dostojanstvom ljudske patnje? Ili je ta strast ubila svu njegovu duševnu snagu, a njegova se neutešna tuga pretvorila u mrtvu, hladnu apatiju? – Ne znamo, a i šta će nam da to znamo, kad znamo da je snaga ove bogate prirode ostala neutrošena, život bez smisla, a roman bez završetka?''.

Susret Onjegina i Tatjane : susret 2 po prirodi jake ličnosti – 2 suprotne koncepcije života (optimističke i rezignantne), 2 tipa ljudske ličnosti (jedne celovite, spontane, požrtvovane, i druge nagrizane skepsom, duhovno raspolućene i egoistične), i 2 sredine (plemićke, spahijske seoske, koja je, u bližem kontaktu sa prirodom i narodom, ljudski neposredna, spontana i relativno zdrava, ali je intelektualno nedovoljno razvijena, pomalo naivna, i plemićke gradske, koja je na višem stupnju civilizacije, ali je odnarođena i dehumanizovana).

Bjelinski o pismu Onjeginu : ''naivan i plemenit zanos'', koji ne potiče iz svesti; Tatjana je time pokazala da ''ima srce, a ne praznu duplju, skrivenu pod steznikom''. U svojoj naivnosti i neiskustvu, Tatjana je nepokolebljivo verovala u istinitost onoga što je pročitala u romanima.

Narodna pesma – o odnosu među pojmovima, stara istina o čarima onoga što se tek naslućuje. Sugeriše i to da se Tatjana, u svojoj čednoj spontanosti i mladalačkoj čistoti, ne samo dopustivši Onjeginu da prisluškuje, nego mu sama poverivši svoja najintimnija osećanja, zapravo ogrešila i o neka iskonska pravila ''ljubavne igre''. To još više povlači ozbiljnost njenog postupka i dubinu njenog osećanja koje ona ne smatra nikakvom igrom.

Onjegin je odbijanje mogućnosti da se oženi Tatjanom samo zaodenuo formom kojom postiže dva značajna efekta : manje povređuje devojački ponos, ali i svoj postupak predstavlja u lepšem svetlu. Za razliku od Tatjane, za njega je objašnjenje sa devojkom koja mu je prva izjavila ljubav, ipak samo ''ljubavna igra'' : vešto se ograđuje od bilo kakvih daljih moralnih obaveza, i istovremeno obezbeđuje da ostane sa oreolom devojčinog ''junaka romana''.

Tatjana je iz romana znala samo za dobre i loše junake (Grandisone i Lovlase) – Onjegin je nešto treće, što ona uopšte nije razumela. Kasnije, prodrevši u svet moderne evropske literature, ona se zaustavlja na pretpostavci da je Onjegin parodična kopija pomodnog, bezosećajnog Bajronovog junaka. Puškin, međutim, takvu izjavu posredno negira. Onjeginova skepsa prema mogućnosti bračne sreće sa Tatjanom, njegov strah od neuspeha tog braka – su iskrena osećanja. Puškinovo pitanje : ''Zar je tajanstven čvor rasplela? / zar prava reč u duši sinu?'' – na to pitanje odgovor daje samo posredno, daljim sižeom romana.

Gukovski : ''Nagoveštaj je jasan. Ljubavi je moglo biti, ali ona nije došla. Ovde je karakterističan i sam stil (gde je bogata ironija, skeptični ton, stil čoveka iz visokog društva uobičajen u iskazima o Onjeginu?). Za trenutak je naslućen drugi Onjegin, pritisnut društvenom sredinom, koji je izgoreo, ali negde pod pepelom još tinja. I ti stihovi – to je ona ushićena lirika na koju se Onjegin smejuljio. A istovremeno ti stihovi govore o dubokim, tajnim Onjeginovim osećanjima, oni kao da su neupravni govor koji prenosi Onjeginov unutrašnji monolog. I eto taj monolog je daleko od izveštačene salonsko-parketne stihije flerta, poetičan je, visoko moralan i elegično uzvišen. To kao da su reči Lenskog ili o Lenskom. Tim rečima je pisac-pesnik govorio o sebi. Otuda i devičanski snovi, i romantična seta, i bledilo, i san sladak i čedan – sve što toliko nije išlo uz Onjegina iz 1.glave i što se u njemu probudilo sa pokrenutim osećanjem... Ali osećanje je umrlo, i u tome je koren Onjeginove tragedije.''

Tatjanin san – u potpunosti zasnovan na ruskom folkloru. Puškin poznatu kompozicionu shemu narodne svadbene pesme, pojedine simbole i likove iz narodnih pesama i bajki, transponuje u celinu koja dobija novo značenje, a u stvari slika Tatjanino psihološko stanje posle sudbonosnog razgovora sa Onjeginom. Pritom, san anticipira i Onjeginov dvoboj sa Lenskim.

Puškin je karakter Lenskog naslikao sa nežnošću koju oseća prema snovima svoje mladosti, prema uspomenama na vreme kada je čovek pun nada, čistote i neiskustva. Lenski je poslednji krik Onjeginove savesti, zato što je on sam Onjegin, što je on ideal njegove mladosti. Pesnik je video da takav čovek u Rusiji nema šta da traži, i ubio ga je rukom Onjegina koji ga je voleo, i, nišaneći, čak nije hteo da ga rani. Puškin se sam uplašio tog tragičnog završetka : žuri da čitaoca uteši slikom banalnog života koji bi očekivao mladog pesnika.

Belinski : Onjegin prihvata izazov na besmislen dvoboj, jer, iako gleda sa visine na sredinu i društvo u kojem živi, on se ipak nije potpuno oslobodio predrasuda tog društva, pa se boji da njegovo odbijanje ne bude proglašeno kukavičlikom.

Drugo mišljenje : Onjeginova ohlađenost prema životu rezultirala je težnjom da se izoluje od života, da ogradi svoj mir. Onjegin je nezadovoljan što se u dvoboj umešao ovejani intrigant i duelant, jer je to isključilo mogućnost da se izazov ne prihvati. Ali, ne zbog toga što je ''predrasuda sužanj'', već zato što bi mu ''smeh glupaka'' i ''huk šapata'' koje bi Zarecki inicirao, poremetili mir.

Očigledno je da Onjegin nije samo rob predrasuda. Motivisao ga je i onaj egoizam, koji u njemu uvek izaziva ljutnju na svakog ko naruši njegov mir. Pritisnut grižom savesti, Onjegin ga ipak gubi, sklanja se iz sela, i kreće na dug put po Rusiji. Sve to vodi ka preporodu njegove ličnosti. Pogibija Lenskog unosi promene i u Tatjanin život : izazvavši odlazak Onjegina i pojačavši njenu želju da ga shvati, ona i Tatjanu podstiče na intelektualni preporod. Taj tragični događaj stvara uslove da junaci prošire svoja iskustva o životu koji pripada svetu izvan njihovih ličnih ideala i dotadašnjih preokupacija. Taj nemilosrdni objektivni svet Onjeginu će se otkriti na širokim prostorima Rusije, a Tatjani u visokom društvu Moskve i Petrograda.

Neočekivani obrt situacije i svojevrsni rasplet čitavog romana – drugo objašnjenje Onjegina i Tatjane. Gukovski : 2 dela jednog istog susreta, zasnovanog na istim momentima - sve je u suštini isto, samo junaci menjaju uloge:

1.- oni su se sreli; ona je na prvi pogled zavolela njega; ona je njemu napisala pismo; nema odgovora, ona pati; oni se sreću nasamo, ona drhti i ćuti, on drži govor poučan i nepravedan, mada i pun poštenja i čak topline.

2.- oni su se sreli; on je na prvi pogled zavoleo nju; on je njoj napisao pismo; nema odgovora, on pati; oni se sreću nasamo, on drhti i ćuti, ona drži govor isti kao nekad njegov.

Puškin time ne samo što naglašava zatvorenost kruga i bezizlaznost života kojim žive njegovi junaci, već daje dublje značenje romana : suština je u razlozima zbog kojih se junaci, dostojni jedno drugog, u životu mimoilaze.

Glava o putovanju po Rusiji je trebalo da motiviše kasnije Onjeginovo okretanje i širim društvenim, političkim problemima, i da njegov preporod obrazloži potpunijim predstavama o životu, i približavanjem realnoj stvarnosti. Menja se i Puškinov ton iskaza o njemu – umesto ranijeg ironičnog, polušaljivog odnosa, javlja se vatrena odbrana, pitanje zašto se sa nenaklonošću izražavaju o njemu, i Puškin ističe njegovu ''vatrenu dušu'', njegov zamašni um koji u mediokritetskoj okolini izaziva zavist.

U obrazloženju iznenadne Onjeginove ljubavi prema Tatjani, Puškin ostaje veran svom postupku umnožavanja stanovišta radi objektizovanja umetničke slike života. On ne isključuje ni jedan mogući motiv – dosada, gordost, mlada ljubav. Opis Onjeginovog života od odlaska sa sela do pojave u gradu i Onjeginovo pismo, ilustruju tragičnu usamljenost junaka romana, Onjeginovo saznanje i bolno osećanje te usamljenosti. Zbog toga, iznenadni plamen ljubavi prema Tatjani može biti i rezultat njegove prirodne potrebe za drugim ljudskim bićem.

Koju Tatjanu Onjegin voli? Puškin i ovde ostvaruje svoj uobičajen princip sinteze. Sve ukazuje na povezivanje nekadašnje i sadašnje Tatjane. U grozničavim snovima zaljubljenog Onjegina dominiraju ''predanja iz prošlosti daleke, tavne'', ''nevezane sanje drevne'', a ne slike o sreći sa sadašnjom Tatjanom. Pored mrvog prijatelja Lenskog, na fonu ''nitkova i klevetnika'', ''bivših drugova'' i ''čete nevernica'', Onjeginu je zaista, kao jedina neokaljana, svetla uspomena mladosti ostala upravo ta Tatjana, neporočna spahijska devojčica koja je sa svog prozora zavirivala u sazvežđa da bi odgonetnula šta joj život nosi; koju su osećanja tako spontano, naivno, a duboko ljudski nekad privukla njemu. I zato on i dalje čuva njeno pismo.

Čovek bez poverenja u ljude, razjedan skepsom, Onjegin tada nije verovao da se i Tatjanina ljubav neće na kraju izroditi u obmanu. U to vreme je i zaista pretila opasnost od perspektive koju je u Onjeginovom braku pominjao Bjelinski : da se, intelektualno neprobuđena, Tatjana sasvim podredi Onjeginu i tako izgubi sopstvenu ličnost. O to vreme su i Onjeginovi nazori isključivali mogućnost da on svoju slobodu kretanja i komuniciranja sa svetom sputava brakom.

U međuvremenu su se oboje promenili. Čini se da je prevaziđeno sve što je nekada predstavljalo prepreku za njihovo istinsko približavanje : on je mocionalno vaskrsao, ona se intelektualno probudila. Bez nekadašnje Tatjane, kneginja Tatjana bi za Onjegina bila samo jedna od mnogih.

Bjelinski : ''Tatjana ne voli otmeno društvo, i smatrala bi za sreću da ga može zauvek napustiti i otići u selo, ali, dok je u tom društvu – njegovo mišljenje će uvek biti za nju svetinja, i strahovanje od njegovog suda uvek će biti njena vrlina''. Pošto još uvek voli Onjegina, a ipak odbija njegovu ljubav, iz poštovanja prema braku, mužu i sebi, Tatjana pokazuje izuzetniu ljudsku snagu i moralnu čvrstinu.

Kada je pisala pismo, njena bitna karakteristika je bila naivnost – Tatjana sada više nije naivna, a njen životni put joj nije ulio poverenje prema ljudima. I zato ona ne veruje da se Onjegin zaista promenio. Ona poštuje i njegov um i njegov ponos, ali smatra da je, kao nekad ranije, poput svih ljudi koje svakodnevno sreće, istovremeno i rob sujete i strasti. Nekadašnja Tatjana je za sreću da bude pored voljenog čoveka bila spremna da primi kaznu i najstrašnijeg, njegovog prezrenja. Svim svojim osećanjem i bićem je bila poptuno predana svojoj ljubavi. Sada je Tatjana podeljena ličnost. I njena duša je već razjedena nekadašnjom ''onjeginskom'' skepsom. Kao da se zaista krug njihovih sudbina zatvara da bi simbolizovao tragičnu bezizlaznost.

Međutim, u okviru toga, Puškin daje još neka značenja. Prvobitno, Tatjana je romantični tip bića koje je blisko prirodi, Onjegin civilizacijom razjedena skeptik. Međutim, njihova osnovna uverenja su se u dodiru sa životom pokazala neodrživim. Logika života, kao jedan viši sistem stvari, nametnula im je niz pogrešnih koraka koji su im uskratili sreću, iako je ona bila blizu. Njihova tragedija se može tretirati i samo kao sticaj nepovoiljnih okolnosti. Jer da su se vremenski podudarile neke faze razvoja u njhoovm životui, moglo je doći i do njihovog zbližavanja. Ali nisu, i to nije karakteristično samo za njih ili njihovo vreme. To tragediji Puškinovog romana daje i jednu višu, opšteljudsku dimenziju.

U početku je u karakterizaciju Onjegina i Tatjane ušla rusoovska koncepcija dobra i zla, odn. prirode i civilizacije. Romantičarskom idejom o bekstvu iz civilizacije i borbi za slobodu čovekove ličnosti, Puškin je u vreme kad piše 1.glvu romana, bio obuzet i u poemi ''Cigani''. Ako se uzme u obzir i fabularni ishod romana, u kojem je Tatjana predstavljena kao stamenija, čvršća i stabilnija ličnost od Onjegina, onda će se zapaziti i odjek herderovskog romantičarskog tretmana ''narodnog duha'' kao najvrednije kategorije u životu svake sredine – to je i objašnjenje uloge folklora (funkcija ''Devojačke pesme'' u 3.glavi, gatanja i sna u 4.glavi, mesto dadilje kao čoveka iz naroda).

Na liniji romantičarske poetike je i tip glavnih junaka – oboje su u svojevrsnom sukobu sa svojom sredinom, a izraz tog sukoba je otuđivanje. Oboje žive u krajnje zaoštrenom, ekstremnom odnosu prema sopstvenoj sredini, u shvatanjima koja im u životnoj stvarnosti ne mogu doneti sreću. Oboje su, i u oduševljenju i u razočaranosti, nosioci tipičnog romantičarskog emocionalnog maksimalizma.

Naglašeni ironični odnos prema pojedinim postupcima, odnosima ili osobinama junaka, kao i prema određenim klišeima umetničkog izražavanja – jedan od činilaca principijelne dvoplanske strukture romantičarske pesničke slike, zasnovane na neprekidnom sučeljavanju dobra i zla, afirmacije i negacije u pesnikovoj subjektivnoj viziji sveta.

Naglašeno prisustvo pesnikove reči, ocena i mišljenja – takođe jedan od elemenata romantičarskog subjektivizma.

Međutim, polazeći iz romantičarskih okvira, Puškin vrši transformaciju ''iznutra'' niza značajnih elemenata romantičarske poetike, i započinje konstituisanje jednog novog umetničkog sistema – koji se obično naziva realističkim. Tipični romantičarski junaci postaju predmet svestrane opservacije, pri kojoj se ironija u romanu razvija u umnožavanje stanvišta koje vodi ka objektivizovanju pesničke slike, i uobličava se u princip objektivne tipizacije. Junac isu shvaćeni ne kao izuzetne ličnosti, već kao tipični izdanci sredine u kojoj žive. A uvek prisutni pesnikov glas se transformiše u svojevrstan samostalni književni lik koji se demonstrativno izdvaja od ''glasova'' junaka romana, i postaje izraz samo jednog između više stanovišta ispoljenih u tekstu.

Bjelinski – ''Evgenije Onjegin'' :

- u Onjeginu se jasno ogleda Puškinova ličnost - iako se Puškin borio protiv toga da ga, kao Bajrona, optužuju da maskira svoj lik iza lika u delu.

- sve slabosti i vrline ovog speva su bitne za rusku književnost!- poetski reprodukovana slika ruskog društva - istorijski spev, iako nema ni jedne istorijske ličnosti.- pre Puškina, ruska književnost je bila samo učenica evropske muze. Sam Puškin je u ''Ruslanu i

Ljudmili'' bio samo učenik. Tako malo ruskog, a mnogo italijanskog.- ruska poezija traži građu isključivo u klasi koja po svom načinu života i običajima pokazuje veću

razvijenost i intelektualnu aktivnost. Prave nacionalne tvorevine nalaze se u delima koja prikazuju život staleža formiranog po reformi Petra Velikog.

- ali, prvi pravi nacionalni ruski spev u stihovima je ''Evgenije Onjegin''.- nije tačno da čist ruski nacionalni duh treba tražiti samo u delima koja prikazuju narodne slojeve

društva. To je pseudoromantičarsko mišljenje. Bjelinski : prava narodnost se ne krije samo iza gunja. Odgonetnuti tajnu narodne psihe za pesnika znači umeti podjednako verno prikazati sve staleže. Veliki nacionalni pesnik podjednako ume da primora i seljaka i gospodina da govore svojim jezikom.

- Puškin je bio duboko nacionalan pesnik, jer je umeo da verno prikaže fizionomiju poevropljenog staleža u Rusiji. On je uzeo život onakav kakav je, ne izdvajajući iz njega samo poetsku tematiku.

- ali, genijalna smelost u odabiru forme – roman u stihovima, u vreme kada u ruskoj književnosti nije bilo nijednog dobrog romana ni u prozi.

- formu ''Onjegina'' stvorio je Bajron : manir priče, mešavina proze i poezije u prikazu stvarnosti, pesnikovo obraćanje samom sebi, prisustvo pesnikove ličnosti u delu.

- ali, sadržina i duh Puškinovog i Bajronovog dela su potpuno različiti. Bajron je pisao za Evropu, a Puškin za Rusiju i Ruse - veran sebi i stvarnosti. Temelj nove ruske književnosti.

- pre Puškina – lažan manir u prikazivanju ruske stvarnosti. Teže je verno prikazivati ono što je naše od onog što je tuđe (francusko, itd.). Pojam narodnost nije isto što i prost narod.

- pisac mora dobro upoznati obe filozofije naroda : 1.- praznična, naučna, knjiška, i 2.- svakodnevna, domaća, obična.

- fabula ''Onjegina'' je vrlo jednostavna. Nema konvencionalnih sastojaka prepuškinovske ruske književnosti : ni patetičnih govora, ni moralisanja, ni svadbe, ni pogreba na kraju (to su kritičari koje Bjelinski pobija tvrdili o Onjeginu).

- Puškin je izbacio iz mode i čudovišta poroka i vitezove vrline, opisujući umesto njih obične ljude. - posle reforme Petra Velikog počinje ubrzano obrazovanje ljudskog društva – ali prvo plemićkog soja.

Ta klasa se više ne zadovoljava samo balovima i lovom, već i književnošću, francuskim jezikom...- sentimentalnost i sanjalaštvo – da, ali i to je bio korak unapred. Obrazovanje se širi u društvu, ali i

dalje ga predvodi plemićka klasa. Povećavanje sredstava za obrazovanje naroda, otvaranje univerziteta... 1812-1815. - jačanje građanske svesti i obrazovanja. 1812.g. – probudila osećaj nacionalne svesti. Začetak javnog mnenja.

- 20-e god. – pojava Puškina – on je za svoju književnost izabrao stalež kojem je i sam pripadao, jer je hteo da opiše stalež gde se skoro isključivo ispoljio napredak ruskog društva.

- dva junaka : Onjegin i Tatjana – 2 pola ruskog društva. - mišljenje da je ''otmen svet'' strašno čudo je malograđansko. Onjegin nije samo velikaš, već i svetski

čovek. To je dobro, jer je tada viši društveni krug bio na vrhuncu razvitka. Mondenstvo mu nije smetalo da se sprijatelji sa Lenskim (koji je bio najsmešniji u očima otmenog sveta).

- uvreženo mišljenje o Onjeginu kao o nemoralnom čoveku (nervira ga potreba da glumi ožalošćenog rođaka kad mu umre ujak, imperativ lepog ophođenja, pravila ponašanja...).

- veliki deo publike ukorio i samog pesnika (a ne samo Onjegina) zbog osujećivanja sentimentalnog morala. Puškin je verno ocrtao rodbinske veze kakve jesu. (ne kao princip, već kao fakat). Da ih je opisao netačno, onakvim kakve treba da budu, proglasili bi ga dobrim piscem.

- ozlojeđeni um – obeležje uzvišenije prirode. Predavanje snovima, osetljivost, bezbrižnost – to rađa poeziju, a ne hladnoća.

- Onjegin se interesuje za 2-3 ozloglašena romana, koji ''prikazuju savremenog čoveka, s njegovom nemoralnom dušom, samoljubivom i neosetljivom, neizmerno odanom sanjarenju, s njegovim ozlojeđenim umom ( - intertekst ) – Onjeginov portret (Čajld Harold) – Onjegin je nadmoćan jer pati što je ovo njegov portret.

- Onjegin nije ni Harold, ni demon, ni parodija, ni fantazija u modi, ni genije, ni veliki čovek, već prosto čovek. Za Puškina, ''oveštala moda'' je da se svuda traže genijalci.

- Onjegin je svestan zbog čega je tako srećna prosečnost – on to ne želi. Kao mladić, dosadilo mu je otmeno društvo. On je egoist koji pati. On je egoista po nuždi – to mu je fatum.

- kad se sa Lenskim vraća od Larinih, čudi se prijateljevom izboru – da je on pesnik, izabrao bi Tatjanu (pritom, on zeva). Lenski ne shvata da mu je Olga samo lepuškasta i priprosta i da ne zaslužuje da se zbog nje ubijaju prijatelji i pišu pesme.

- publika se pitala što se Onjegin nije zaljubio u divnu i plemenitu seljančicu, a jeste onda kada je ona postala dama iz visokih krugova. On nije zavoleo Tatjanu-devojku, već Tatjanu-ženu.

Božidar Kovačević :

Puškin je prvi ruski pisac svetske veličine i važnosti. 1799.g., Moskva – 29.o1.1837.g., u dvoboju. 1811.g. – učenik liceja u Carskom Selu. 1817. – činovnik u ministarstvu inostranih poslova.1820. – objavljuje prvi veći spev : ''Ruslan i Ljudmila''. Pristalicama klasične tradicije nije se dopao njegov novi način pevanja, a njegovi epigrami protiv

cara i njegove vlasti razgnevili su Aleksandra Prvog, koji ga je osudio na progonstvo. Ali, za 4 godine, koliko je proveo po Kavkazu, Krimu, Ukrajini i Besarabiji, Puškin je napisao niz pesama i nekoliko spevova, inspirisan lepotom i životom tih krajeva.

Kada je do vlasti došla jedna njegova parodija u kojoj se ironično govori o religiji, car je naredio njegovo otpuštanje iz službe i proteravanje u jedno od sela njegovog oca – Puškin se pismeno obavezao da se neće baviti nikakvim ''nepristojnim književnim radom''.

U to vreme, u Petrogradu je buknuo ustanak, koji su podigli napredni plemići, tzv. dekabristi – neki od njih Puškinovi školski drugovi, pripadali onoj struji sa čijim predstavnicima je Puškin bio u stalnom dodiru i na jugu, i u svom selu. Pet učesnika zavere je osuđeno na smrt (1826.), ostali su prognani u Sibir. Prilikom pretresa, vlasti su našle iznenađujuće mnoštvo prepisa Puškinovih pesama.

Novi vladar Nikolaj Prvi – pokušava da iskoristi Puškinov dar za svoju apsolutističku vladavinu i poziva ga iz progonstva u prestonicu.

Vrhunac : u jesen 1830.g., u selu Boldino – napisao tri male drame, među kojima čuvenu ''Mocart i Salijeri'', završio ''Onjegina'' i napisao još dva speva, niz lirskih pesama i knjigu priča.

Slede ''Pikova dama'', ''Istorija Pugačovljeve bune'' i roman ''Dubrovski'' u kojima je opisao borbu seljaka protiv spahija i carske tiranije. Ličnost Pugačova ga mnogo privlači i on svoja naučna proučavanja o njegovoj buni koristi i za roman ''Kapetanova kći'', svoje poslednje veliko delo.

Obimom mali, ali veoma lepo komponovan roman – opisuje borbu seljaka i prostog naroda protiv tiranije tadašnjih ruskih careva i protiv feudalnog poretka. Daje široku sliku ruskog života, sa izuzetnom snagom i majstorstvom.

Bjelinski – Puškinov ''Boris Godunov'' :

Nova epoha u Puškinovoj umetničkoj delatnosti počela je ''Poltavom'' (1829.) i ''Borisom Godunovim'' (1831.). Puškin ni u jednom delu nije dostigao takvu umetničku visinu, i nigde nije ispoljio tako velike nedostatke kao u ''Borisu Godunovu'' – tu je razvio svoj genije u svoj njegovoj širini i dubini, i uprkos tome pretrpeo potpun poraz.

To uopšte nije drama, nego možda samo epska poema u razgovornom obliku. Lica su slabo ocrtana, ona samo govore i na izvesnim mestima govore izvrsno, ali ne žive, ne delaju. Čitalac čuje reči, često pune visoke poezije, ali ne vidi ni strast, ni borbu ni akciju. To je jedan od prvih i glavnih nedostataka ove drame; ali on nije krivica pesnika, već potiče od ruske istorije iz koje je on uzeo sadržinu za svoju dramu.

Karamzin – ''Istorija ruske države''. Karamzinov Godunov je sasvim dvojstvena ličnost, kao i Grozni : on je i mudar i ograničen, i zločinac i moralan čovek, i anđeo i demon. On ubija zakonitog nasledika prestola, sina svog prvog dobrotvora i brata svog drugog dobrotvora, mudro upravlja državom, i, dobijajući krunu, kune se da u njegovom carstvu neće biti siromašnih. I on časno ispunjava svoje obećanje – čini za narod sve što je u njegovoj moći. Međutim, narod bi hteo da ga voli, ali ne može da ga zavoli – pripisuje mu ubistvo carevića, i u njemu vidi vinovnika svih nesreća koje su se okomile na Rusiju; optužuje ga za najapsurdnije i najbesmislenije zločine (npr. za ubistvo datskog carevića, nesuđenog verenika njegove kćeri). Godunov sve to vidi i zna.

Puškin je neuporedivo uspelo izrazio žalbe karamzivovskog Godunova na narod : ''ja nemam sreće. Mislio sam da ću svoj narod učiniti zadovoljnim i slavnim, da ću darežljivošću zadobiti njegovu ljubav – ali sam napustio taj prazan san. Lude smo kad nas uznemirava narodni pljesak ili besni povici. Bog je na našu zemlju poslao glad; narod je roptao skapavajući u mukama; ja sam im otvorio žitnice; zlato sam im prosipao; pronašao sam im rada : a oni su me, besneći, proklinjali! Požar im je kuće progutao : ja sam im izgradio nove stanove : a oni su me i za požar optužili! Eto ti suda svetine, pa traži onda njene ljubavi! Mislio sam da u porodici svojoj nađem utehu, da svoju kćer usrećim brakom; a smrt, kao bura, odnese njena verenika... I opet svetina podlo veli da sam ja vinovnik kćerine nesreće – ja, nesrećni otac!... Ma ko da umre, ja sam tajni ubica svakog od njih : ja sam ubrzao Feodorovu smrt, ja sam otrovao svoju sestru caricu, smirenu monahinju ... sve ja!''

Izvor protivrečnosti između karaktera i postupaka Godunova, istoričar, a po njemu i pesnik, objašnjava mučenjima nečiste savesti. Bjelinski : jadna melodrama. Smrt carevića Dimitrija je nejasno delo koje je za potomstvo nerazjašnjeno.

Ogonetnuti istorijski značaj i sudbinu Godunova, znači objasniti zašto njega, koji je izgleda toliko voleo narod, taj narod nije voleo? Karamzin i Puškin vide u toj prividno nezasluženoj mržnji kaznu za njegov zločin. Slabost i neodlučnost mera koje je Godunov preuzeo protiv Samozvanca, oni pripisuju mučenju nečiste savesti.

Bjelinski : čovek koji pri sticanju vrhovne vlasti nema vekovima osvećeno pravo nasledstva, da bi naterao druge da u njemu ne vide uzurpatora nego gospodara, mora da se osloni na pravo lične prednosti nad asvima njima – na pravo genija. Samo tako će gomila pristati da bezuslovno vladavinu čoveku koji je u građanskom pogledu još do juče bio jednak njoj. Boris Godunov nije imao to pravo – on je hteo da igra ulogu genija iako nije bio genije, i zato je tragično propao, povukavši za sobom i pad svoje porodice. Takav čovek je tragična ličnost; takva sudbina opravdano pripada tragediji.

Ali Puškin nije gledao sa te tačke, ne zato što mu je nedostajalo pesničke pronicljivosti, već zato što ga je zaneo Karamzinov autoritet. Ukoliko je više shvatao tajnu ljudskog duha i ruskog života, utoliko se ponekad više varao u tom pogledu. Puškin je bio i suviše Rus, i zato nije uvek tačno sudio o svemu što je rusko. Svojim prvim delima on se pročuo kao ruski Bajron, kao čovek negiranja – ali, ne može se zamisliti priroda više antibajronovska, više konzervativna nego što je bila Puškinova. On je bio čovek tradicije mnogo više nego što se misli. Zato je jedno od svojih najboljih dela napisao pod uticajem istoričara i posvetio ga ''dragocenoj za Rusijane uspomeni Nikolaja Mihajloviča Karamzina sije delo nadahnuto njegovim genijem''.

Puškin je gledao na Godunova Karamzinovim očima, i zato se nije toliko brinuo o istini i poeziji koliko o tome da ne pogreši protiv ''Istorije ruske države''. Zato se njegov pesnički instinkt ne vidi u celini, nego samo u pojedinostima njegove tragedije. Lik Godunova, koji je dobio melodramatični karakter zločinca koga muči savest, lišen je svoje celovitosti i potpunosti. On čitaocu izgleda čas čestit, čas nizak čovek; čas heroj, čas kukavica; čas mudar i dobar car, čas bezumni zločinac; i za sve protivrečnosti nema drugog objašnjenja osim nečiste savesti. Zato Puškinov ''BorisGodunov'' predstavlja nešto neodređeno i ne ostavlja skoro nikakav izrazit, usredsređen utisak, kakav sa pravom od njega očekuje čitalac koga neprestano zadivljuju njegove umetničke lepote čarobnih pojedinosti.

Do Puškina, niko od ruskih čitalaca ili književnika nije imao ma kakvog pojma o jeziku kojim treba da govori u drami Rus iz epohe pre Petra Velikog. Ni pre ni posle ''BorisaGodunova'' nije se na ruskom jeziku pojavila makar i jedna drama čija je sadržina uzeta iz ruske istorije, a u kojoj bi Rusi osećali, mislili i govorili pravo ruski.

Usamljena, nepristupačno veličanstvena po svom strogom umetničkom stilu, plemenita u svojoj klasičnoj jednostavnosti.

Čitava tragedija kao da se sastoji iz pojedinih delova ili scena, od kojih svaka postoji nezavisno od celine. To pokazuje da je Puškinova tragedija dramska hronika, čiji je obrazac dao Šekspir.

1.- Vorotin i Šujski u kremaljskim dvoranama.2.- scena naroda i dijaka Ščelkalova na trgu.3.- u Kremlju : Boris koji je pristao da primi krunu, patrijarh i boljari.x .- Jedan od najvećih bisera : izvrsna mala scena između patrijarha i igumana (napisana u prozi). 6.- navedeni odlomak – Boris se žali na narod, a zatim priča o nečistoj savesti.7.- krčma na litavskoj granici – Otrepjev, samozvanac8.- kuća Šujskog – monolog o žalbi naroda na Borisa.-sledeća – iz dva dela : u prvom je Boris ocrtan kao nežan otac, u drugom ispoljava neobično

uzbuđenje kad čuje od Šujskog za pojavu Samozvanca, ponovo objašnjeno nečistom savešću. - scena u Krakovu, u kući Višnjeveckog, između Samozvanca i jezuite Černjikovskog – loš kraj.- izvrsna scena u zamku Mnišeka.- čuvena scena kod Vodoskoka, dobra ali sa lažnim crtama – Samozvanac je tu suviše plemenit i

iskren, njegove pobude su suviše čiste, u njima se ne vidi budući beščasnik nesrećne kćeri Godunova; njegova nerazumnost, njegovo bezumno priznanje da je Samozvanac, potpuno je u njegovom karakteru – vatrenom, odvažnom, smelom, ali apsolutno nesposobnom za bilo štaveliko; potpuno je u njegovom karakteru pohota životinjske čulnosti, ali teško se može naći ljudsko osećanje ljubavi prema ženi. Marina je hladna, častoljubiva žena; njen karakter je izvanredno održan do kraja scene.

- litavska granica, Krupski i Samozvanac – otužna, puna fraza i praznih deklamacija.- carska duma, Godunov, patrijarh i boljari.- ravnica, blizu Novgoroda-Severskog – interesantna po živosti, po karakteru Maržereta i po

šarenoj mešavini jezika i lica.- scena pod Sevskom – vešto ocrtan karakter Samozvanca.- carske odaje, Godunov i Besmanov - zatim Boris umire, daje savete nasledniku : u svemu što

govori sinu vidi se pametan, sposoban i iskusan car. - uzvišica u Moskvi - uzvici ''vežimo Borisovo štene'' - završetak tragedije – izvrstan : kad je Mosaljski objavio nardou smrt Godunovljeve dece, narod

prestravljen ćuti, iako je sam hteo propast Godunovljevog roda. Mosaljski nastavlja : ''A što ćutite? Vičite : živeo car Dimitrije Ivanovič!'' – narod zanemeo. To je poslednja reč u tragediji.

Predavanje :

Puškin i Ljermontov su pre svega lirski pesnici. (- videti kod ruskih formalista, posebno Tinjanov).Gogolj prihvata Puškina kao svog velikog učitelja. Tolstoj, posle mnogo neuspelih pokušaja,

konačna započeo ''AnuKarenjinu'' tako što je pročitao jednu nedovršenu Puškinovu priču i pronašao ''ton'', kako je govorio.

1825. – ustanak dekabrista, koji na carizam ne ostavlja neki veliki trag, ali ogroman na kulturu; našao neposredan izraz kod Puškina. Sva zbivanja u književnosti nose pečat dekabrizma – do Tolstoja i Dostojevskog (čak i ''Rat i mir'' dodiruje dekabrizam). Sredinom veka jedan broj dekabrista se vraća iz progonstva. Priče o ženama prognanih dekabrista prevaraju se u legende.

Snažan uticaj na Puškina imao je Bajron, sa svojim specifičnim romantizmom (traženje slobode, dosada, egzotični predeli). Bajronovski romantizam Puškin osvetljava kritički kao vrstu egoizma. On shvata da se može artikulisati romantizam druge vrste – više nemačkog tipa, koji više proističe iz filozofskih razmatranja (Lenski).

Mdm de Stal – jedna od retkih koji su igrali ulogu posrednika između Nemaca i Francuza, ali ta njena uloga nije proizvela razlikovanje.

Način na koji pisac uspostavlja svoj status (u delu) nije jedinstven : - pesnik se obraća čitaocu : govori o okolnostima pod kojima je pisao delo, o poznanstvu sa

junakom – to su mesta sa najviše lirskih kvaliteta; takođe – ražmišljanja o mladosti. - u 3.delu pojavljuju se elementi autoreferencijalnosti. Puškin govori da je Ričardson postao dosadan. Skreće pažnju na gotski roman – to je za njega

beočug koji nastavlja istoriju romanaOn uvek unosi etičke kategorije u ova razmatranja. Time podseća na Balzaka, koji u ''predgovoru''

(pred mogućom kritikom da ne obraća pažnju na moralni uticaj svojih romana) kaže : ''zlo je interesantnije''.

Ista kategorija kategorija se može pronaći i u ''EvgenijuOnjeginu''.

++- najvažnija misao u Onjeginovom govoru Tanji : ''Mislio sam da će sloboda zameniti sreću'' – to

je ta nit njegove duše (osnovna) koja ga povezuje sa kasnijim ''nečistim silama''. To je ono na šta je Dostojevski mislio u svom govoru.

1.- romantizam u Rusiji je ''trezven'', racionalistički orjentisan. ''Kućica u Kolomni'' – spev u oktavama sa romantičarskim rimovanjem, i uvedena fabula, u

neočekivanom tonu, iz života malog čoveka moskovskog predgrađa. Bez istorijskog traga kao u ''Bronzanom konjaniku''. Anticipira Dostojevskog.

2.- za razliku od zapadnih romantičara koji putuju, on svoje ličnosti nalazi u Rusiji. .3.- on je začetnik realizma. Antiromatnizam još u ''Ciganima''.

''Mezepa'', ''Poltava'' – razlika u interesovanjima i senzibilitetu u odnosu na Bajrona. ''Poltava'' – tipična realistička slika vremenarusko-švedskih ratova.

''BorisGodunov'' – romantičarski akt vraćanja u prošlost, i realistička obrada. Suprotstavljanje romantičarske forme realističkoj sadržini najkompleksnije je izvedeno u ''EvgenijuOnjeginu''.

PUŠKIN :

- pesnici dekabristi : Bestužev, Riljejev; - romantičari : Žukovski, Baščukov.

Bjelinski : Pisati o Puškinu je isto što i pisati o celokupnoj ruskoj književnosti.Naslednik klasicizma, jedan od najboljih romantičara, tvorac realizma. Pisac lirike, poema,

pripovedaka i romana, putopisa, drama. Lirika – centralno područje njegovog književnog rada.

1.- carskoselska faza – nadovezivanje na klasicizam i noviji predromantizam, sentimentalizam i romantizam.

- ''Prijatelju stihotvorcu'' (1814): zavisnost od Baščukova. Naglašena racionalistička struktura pesničke slike (- klasicizam) –obraćanje pesnika Ariostu (ali, u stvari, pesniku uopšte) - nagovara ga da se lati pisanja i siđe sa karnaskih (?) visina, jer ima i bez njega pesnika tušta i tma. Preti mu zaborav i pesnički udes. Nije pesnik samo onaj ko stvara rime, već se mora biti najbolji. I kad postane dobar pesnik, čak i slavan, život će provesti u materijalnoj bedi. Srećan je onaj koga pesništvo uopšte ne vuče. ''Lepo je biti slavan, spokojan – još bolje''.

- ''Uspomene u Carskom selu'' – 1815.g. – slike požara u Moskvi (1812.g.). Pejzaži sumorne noći (romantizam – Baščukov). Herojska savremenost ruske pobede nad Napoleonom.

- Deržavinova (?) oda + Baščukovljeva istorijska elegija -» Puškin : herojska elegija (prevazilaženje klasicizma + romantičarsko mešanje žanrova)

2.- licejska poezija – bliska lakoj, anakreontskoj poeziji Baščukova : -1816. – dobija elegičnu notu – Žukovski. - plastična skulpturnost pesničke slike.- ''Bahusovo slavlje'' , ''Vesela gozba'' - daju patos epikurejskog odnosa prema životu; motivi radosti

pića(?), veseljaka u društvu.- sintetizovao romantičarsku laku liriku + pseudoklasicističarsku ''visoku'' društvenu tematiku.- ne samo ljubav, već i filozofsko uopštavanje pesničkih slika.- ''Preporod'' – naknadni slojevi boja koje na delo pravog genija stavlja umetnik-varvarin.

3.- izlazak iz Liceja (do progonstva).- prve pesme protiv despotizma i kmetstva u Rusiji : ''Čaadajevu'', ''Selo''. Poziv robovima da ustanu,

da ne veruju u bajke, da se prenu iz ''Sna'', da sruše despote - očekivanje slobode se izjednačava sa nestrpljenjem ljubavnika.

- ''Selo'' – pozdrav selu, utočištu, mestu gde vlada mir i sreća, dokona sloboda; ali i sramno neznanje, ropstvo. Očekuje ''zoru prosvećenosti''.

4.- doba progonstva na jug (- Besarabija).- uključivanje u bajronistički tok evropske romantičarske književnosti.- elegični tonovi : ''Ugasilo se svetlo dana'' -» Bajronov ''Adieu'' - romantičarski motivi : nemirno

more, brod, jedro. Svesno odricanje od zavičaja, prijatelja, da bi se patilo. Poetizacija progonstva i prognanika. Parabola sa Ovidijem.

- interesovanje za oslobodilačke pokrete u tadašnjoj Evropi (Grčka, Italija, Španija) -» Bajron.- ''Crni šal'', ''Grkinji'' - odnos prema oslobodilačkoj borbi grčkog naroda.- ''Karađorđevoj kćeri'', 1820.g. – ne Karađorđe kao istorijska ličnost, već egzemplarni romantičarski

junak, koji oduševljava i užasava, u kontrastu sa njegovom anđeoski dobrom ćerkom. Karađorđe je ubica za slobodu (ubica oca i brata, ali strah i trepet za Turke). Istovremeno, on je očinski nežan.

- motiv deteta-sudije : probni kamen za romantičnog junaka. - nespokojstvo u ljubavi, zebnja zbog gubljenja drage.

- ''Sužanj'', 1822.g. – (motiv 2 orla). ''Napoleon'' – ovde više Napoleon nije ''vaseljenski bič'' (kao u ranijim pesmama), već veliki čovek. Veličina + užas, vrlina + zločin. - titanske, prometejske crte Napoleona – Helderlin.

- ''Demon'', 1822.g. – duh sumnje; kao kod Getea : đavo rugalac, duh koji negira, poriče. - ''Ko vas je, talasi, zaustavio'' – Bajron. Poziv na revoluciju.- ''Razgovor izdavača sa pesnikom'' – pesnik se priklanja prozi života : nadahnuće se ne može prodati,

ali rukopis može. To pristajanje, Puškin napisao u prozi!- detronizacija romantičarskog ideala – pesnika.

- Poema ''Cigani'' – jedna od ''južnih poema'' (uz ''Kavkaskog zrobljenika'' i dr). Duh evropske borbene, bajronističke pesme. Egzotično tlo, besarabijski predeli.

- Aleko – snažna, ruska misao. Anticipacija Evgenija Onjegina. Osuđen na lutanje. Osnovno pravilo života u ciganskoj zajednici je potpuna sloboda, bez posesivnosti. Osveta. Aleko – sloboda za sebe. Zamfira (i otac) – apsolutna sloboda.

- Enigma oko Alekovog porekla – prognan ili svesno napustio gradski, civilizovanji život ( - Bajron : Ahaster ili samoizgnanik). Aleko – odbacuje civilizovane sugrađane jer se ''stide prave ljubavi'' - a sam ne zna da voli bez posesivnosti. Aleko voli ''sumorno i teško'', egoistički. Nije rođen za divlju slobodu. Etički princip i ograničenje slobode jednog lika ljubavnika.

- U ruskom folkloru postoji narodna pesma o slobodnoj, ciganskoj ljubavi. - Dostojevski u njemu vidi večitog putnika, koji nigde ne nalazi sreću.

5.- II progonstvo – u Mihajlovsko (uoči dekabrističkog ustanka)- ''Moru'' (1820-24) – obraća se vodenoj stihiji, u romantičarskom stilu, koju vidi poslednji put. Priča o

njenoj neukrotivosti i snazi. Nema se gde pobeći – ljudska sudbina je svuda ista. Seća se kako je voleo odjeke mora – njegove ''bezdane zvuke''. Brodovi tonu u burama, a more ostaje nepobeđeno. Bonaparta je na moru okončao dane, a on je bio dubok, mračan i neukrotiv kao i samo more. Pesnik pozdravlja more, i za drugu lepotu više neće da zna.

- Puškinov prelazak u Mihajlovsko – stavljen pod policijsku prismotru. - filozofska problematika.- ''Podražavanje Korana'' – ciklus od 9 pesama. Raskošna slikovitost istočnjačke poezije. Teme :

večita čovekova iskušenja. Izabrani. Religiozna simbolika.

6.- povratak iz progonstva- utvrđuje se da Puškin nije učestvovao u dekabrističkom ustanku. - saradnja sa carem Nikolajem I, koji mu postaje lični cenzor – politički kompromis.- ''U Sibir'' – poslanica kojom se obraća dekabristima i moli ih da izdrže ''muke pravednika''. Prizivanje

revolucije sa padanjem lanaca, tamnica.- sve značajnije okretanje istorijskim temama (drame, roman, poeme)- ciklus ''Pesme zapadnih Slovena''- ''Predosećanje'' – atmosfera nemira u očekivanju smrti, ''Lutam li ulicama bučnim'' – umiranje u

kontekstu rađanja i rasta novog.- ''Prorok'' (1826.) – problem odnosa Pesnika prema istoriji i narodu - poziv od boga da rečima ''žeže''

srca ljudi - romantičarska koncepcija izabranika. Gotovo cela pesma je u metaforičkim i simboličkim slikama. Pesnik luta pun duhovne žeđi; usred pustinje ga sreće serafim sa 6 krila i daruje mu vidovitost. On počinje da čuje treptanje anđeoskih krila i sve skrivene svetove, klijanje biljaka. Serafim mu je ''smrvio'' svu podlost i grešnost jezika - ''žalac mudre zmije'' u ustima, u grudi mu zario mač i trgo ustreptalo srce. Glas boga - romantičarski ideal.

- ''Exegi monumentum'' (= podigoh spomenik) – pobedio smrt, podizanjem sebi spomenika – duh pesnika, besmrtan; biće slavan dok je pesnika i dok je njegovog naroda, jer je ''u veku okrutnom...''.

1820.g. – prva završena poema ''Ruslan i Ljudmila''. Oponiranje mistici Žukovskog. Unošenje ruskih folklornih motiva i narodni jezik – izazvalo kritike. Erotika. Bjelinski tvrdio da je ovde ismejan romantizam. Fantastika. Odnos erotske i duhovne ljubavi – romantičarski motiv.

''Južne poeme'' – bajronističke borbene pesme.''Kavkaski zarobljenik'' – starost duše kao stanje duha mlade generacije.

''Poltava'' – neobična ljubav mlade devojke prema starcu. Veza sa ukrajinskom narodnom pesmom. Mazepina borba protiv Petra Velikog. – Bajron ''Mazepa''. Petar Veliki – velikodušni pobednik – gosti i neprijatelje. Kozak Kočubej i ćerka Marija. Sve iste ličnosti.

Svest o transformaciji žanrova romantičarske poeme. Naziva je ''pripovetkom u stihu'', a ''Bronzanog konjanika'' – isto to, samo već u naslovu.

''Bronzani konjanik'' – poplava Petrograda 1824.g. Sučeljavanje podviga Petra Velikog (velike žrtve zarad Petrograda) sa tragedijom malog činovnika Evgenija koji gubi u poplavi voljenu devojku i umire. Petar ostaje nepomičan, uzvišeni bronzani konjanik. On kažnjava Eugenija zbog njegove besmislene pobune.

Drama :''BorisGodunov'' – završena 1825.g. Negativan stav i prema romantizmu i prema klasicističkoj drami. Nova nada u Šekspira. Kritika

shematičnosti likova klasicističke drame. Narušeno klasicističko jedinstvo vremena i mesta. Olabavljeno jedinstvo radnje – drama je skoro hronika. Nema činova, nego 23 slike.

Boris ubio sina Ivana Groznog. Otada u manastiru, ali ga narod zove nazad. Boris : pobožnost + zločinačka strast – protivrečno. Lažni Dimitrije - Saksonac, skorojević.

Ko je glavni lik? Narod ili Boris ili ? - Narod – kolektivno mišljenje. Nema glavnog junaka.

Roman i pripovetka :Puškin o romanu : ''istorijska epoha koja je data u izmišljenoj priči''.Transformacija romantičarske poeme – u stihovanu pripovetku. ''EvgenijeOnjegin'' – roman u

stihovima. Znatno proširena romantičarska poema. 1.- širi zahvat životnog materijala 2.- povećanje broja junaka. 3.- svestrana motivisanost situacija.

Prvo značajno prozno delo – nedovršeni roman ''Arapin Petra Velikog'', 1827.g.Prvo završeno prozno delo – zbornik pripovedaka ''Belkinove priče'' , 1830. Tematski vezane za

sentimentalističku i romantičarsku prozu. Priče ''Pucanj'', ''Mećava''...''Istorija sela Gorjuhina'' - u vezi sa pripovetkama Belkina.''Roslavljev'' – roman o događajima iz 1812.g., fragment.Novela ''Pikova dama'' – veliki uspeh u Evropi.Prvi realistički prozni roman kod Rusa : ''Kapetanova kći'' – neposredna prošlost (18.v.), velika

buna Pugačova.

Lirika :''(Sačuvaj bože da poludim)'' (1831-33) :Pesnik se plaši ludila, ali ne zato što iznad svega poštuje um, već zato što bi, kad bi život provodio

u lutanju tamnim šumama u magli zbrkanog, čudesnog sna, bio stavljen pod ključ, širio bi strah i bio lišen slobode, pa ne bi mogao slušati slavuje, već zveku lanaca i kletvu tamničara.