КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА

Славу слави српски кнез ЛазареУ Крушевцу мјесту скровитоме.Сву господу за софру сједао,Сву господу и господичиће:С десне стране старог Југ-Богдана,И до њега девет Југовића;А с лијеве Вука Бранковића,И осталу сву господу редомЧУ заставу војводу Милоша,И до њега дв'је српске војводе:Једно ми је Косанчић Иване,А друго је Топлица Милане.

Цар узима златан пехар вина,Па говори свој господи српској:"Коме ћ' ову чашу наздравити?Ако ћу је напит' по старјешству,Напићу је Вуку Бранковићу;Ако ћу је напит' по милости,Напићу је мојим девет шура,Девет шура, девет Југовића;Ако ћу је напит' по љепоти,Напићу је Косанчић-Ивану;Ако ћу је напит' по висини,Напићу је Топлици Милану;Ако ћу је напит' по јунаштву,Напићу је војводи Милошу.- Та ником је другом напит' нећу,Већ у здравље Милош-Обилића!Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!Прва вјеро, потоња невјеро!Сјутра ћеш ме издат' на Косову,И одбјећи турском цар-Мурату!Здрав ми буди, и здравицу попој,Вино попиј а на част ти пехар!"

Скочи Милош на ноге лагане,Пак се клања до земљице црне:"Хвала тебе, славни кнез-Лазаре,Хвала тебе на твојој здравици,На здравици и на дару твоме:Ал' не хвала на таквој бесједи!Јер, тако ме вјера не убила!Ја невјера никад био нисам,

Нит' сам био нити ћу кад бити,Него сјутра мислим у КосовуЗа хришћанску вјеру погинути;Невјера ти сједи уз кољено,Испод скута пије хладно вино!

"- А проклети Вуче Бранковићу!Сјутра јесте лијеп Видов данак,Виђећемо у пољу КосовуКо је вјера, ко ли је невјера!А тако ми Бога великога,Ја ћу отић' сјутра у КосовоИ заклаћу турског цар-Мурата,И стаћу му ногом под гр'оце;Ако ли ми Бог и срећа даде,Те се здраво у Крушевац вратим,Ухватићу Вука Бранковића,Везаћу га уз то бојно копље,Као жена куђељ' уз преслицу,Носићу га у поље Косово!"

Мусић Стефан 

Вино пије Мусићу СтеванеУ Мајдану чисто сребрноме

У свом красном двору господскоме;Вино служи Ваистина слуга.

Кад се ладна поднапише вина,Ал' беседи Мусићу Стеване:"Ваистино, моје чедо драго!"Ја ћу лећи санак боравити,

"Ти вечерај, па се напиј вина,"Па пошетај пред господског двора,"Па погледај чистом ведром небу;

"Јели јасан месец на заоду,"Јел' даница на истоку звезда;

"Јели нама путовати време"На Косово лепо поље равно

"На рочиште честитоме кнезу;"Јер знадеш ли, моје чедо драго,"Кадоно смо на заклетви били"Како нас је заклињао кнеже,"Заклињао, проклињао љуто:

""Ко је Србин и Српскога рода,""И од Српске крви и колена,

""А не дош'о на бој на Косово,""Не имао од срца порода!

""Ни мушкога ни девојачкога;""Од руке му ништа не родило!""Рујно вино ни шеница бела;

""Рђом кап'о, док му је колена!""Леже Стева у меке душеке,Повечера Ваистина слуга,Повечера и напи се вина,

Па ишета пред господског двораИ погледа чистом ведром небу,

Јесте јасан месец на заоду,Јест даница на истоку звезда;Јесте њима путовати времеНа Косово лепо поље равно

На рочиште честитоме кнезу;Па се шеће коњма у ахаре,Па изведе два коња витеза,

Оседла и оправи лепо,Једног себи, другог господару;Па се шеће у господске дворе,И изнесе крстат свилен барјак,Па коме је дванаест крстова,

Сви дванаест од чистога злата,И икона светога Јована,

Крсно име Мусића Стевана,Прислони га уз господског двора,

Па се шеће горе на чардаке,Да пробуди господара свога.Кад је био чардаку на врати,Коб га коби Стеванова љуба,

Загрли га, па га и пољуби:"Богом брате, Ваистино слуго!

"Вишњим Богом и светим Јованом!"До сад си ми верна слуга био,"Од јако си Богом побратиме,"Немој будит господара мога;

"Јер сам јадна зао санак вид'ла,"Гди полети јато голубова,

"И пред њима два сокола сива,"Испред нашег двора господскога,

"Одлетише на Косово равно"И падоше међ' Муратов табор,"Гди падоше, већ се не дигоше;"То је, браћо, ваше зламеније,

"Бојати се да не изгинете."

Ал' беседи Ваистина слуга:"Драга секо, Стеванова љубо!"Не ћу, секо, невере чинити"Господару и моме и твоме;

"Јер ти ниси на заклетви била,"Како нас је заклињао кнеже,"Заклињао, проклињао љуто:

""Ко је Србин и Српскога рода,""И од Српске крви и колена,""А не дош'о на бој на Косово,""Од руке му ништа не родило!""Рујно вино, ни шеница бела;""Не имао пољског берићета!""Ни у дому од срца порода!

""Рђом кап'о док му је колена!"""Па ја не смем невере чинити"Господару и моме и твоме."Већ ушета у чардаке горње,Па пробуди господара свога:"Устаните, драги господару!"Јесте нама путовати време."Уста Стева на ноге јуначке,

И умива своје лице бело,И облачи господско одело,Па припаса сабљу оковану,

Па узима кондир вина рујна,Те напија красну славу БожјуСретна пута и крста часнога

У свом двору за столом својијем,Војводи је то и пре и после

Па ишета пред господске дворе,Уседоше два коња витеза,Разавише крстате барјаке,Ударише бубњи и свирале,Дигоше се Богом путовати.

Бела и је зора забелилаНа Косову красном пољу равном,

Сусрете и Косовка девојка,У руку јој два кондира златна,Оба златна, ал' обадва празна,Под пазуом клобук свиле беле,За клобуком бела кита перја,

У дну перје сребром заливено,А по среди златом преплетено,

И по врту бисером кићено;Ал' беседи Мусићу Стеване:

"Божја помоћ, моја секо драга!"Гди си, душо, на ограшју била?"Откуда ти клобук свиле беле?

"Дај ми, секо клобук свиле беле,"Да га познам, кога је војводе;"А тако ми срећна пута мога"Невере ти учинити не ћу!"Ал' беседи Косовка девојка:

"Здраво да си, кнежева војводо!"Нисам нигди на ограшју била,

"Рано ме је пробудила мајка,"Ми ранимо те воду грабимо;"Кад ја дођо на воду Ситницу,"Ал' Ситница мутна и поводна,

"Носи, брате, коње и јунаке,"Турске капе и бијеле чалме,

"Красне Српске бијеле клобуке"Овај клобук близу краја беше,

"Ја загази у воду Ситницу,"И увати клобук свиле беле,

"Брата имам од мене млађега,"Носим клобук брату рођеноме,"Ја сам млада мило ми је перје."Клобук даде кнежевој војводи,Чим га виде Мусићу Стеване,Чим га виде, тим га и познаде,

Просу сузе низ господско лице,Удари се по колену руком,

Чисти скерлет на колену пуче,Златна копча на десном рукаву:

"Тешко мени и до Бога мога!"На мени је останула клетва"Од мојега честитога кнеза."

Клобук даде Косовки девојки,Па се маши у џепове руком,Те јој даде три дуката жута:

"Нај ти, секо, Косовка девојко!"А ја идем на бој на Косово"У пресвето име Исусово,

"Ако Бог да, те се натраг вратим,"Лепшим ћу те даривати даром;

"Ако л', секо, ја погибо амо,"Помени ме по пешкешу моме."

Ударише коње мамузама,Па Ситницу воду пребродише,

Ударише у цареви табор.

Како дође Мусићу Стеване,Три је паше био и убио,

Кад започе бити четвртога,Ту погибе Мусићу СтеванеИ са њиме Ваистина слуга

И војске му дванаест иљада;И ту нам је и кнез погинуо.

Ту су Србљи изгубили царствоЧеститога цара земаљскога.

KOSOVKA DEVOJKA

Uranila Kosovka devojka,Uranila rano u nedelju,U nedelju prije jarka suca,Zasukala bijele rukave,Zasukala do belih lakata,Na plecima nosi hleba bela,U rukama dva kondira zlatna,U jednome hladjane vodice,U drugome rumenoga vina,Ona ide na Kosovo ravno,Pa se sece po razboju mlada,Po razboju cestitoga kneza,Te prevrce po krvi junake,Kog junaka u zivotu nadje,Umiva ga hladjanom vodicom,Pricescuje vinom crvenijem,I zalaze hlebom bijelijem,Namera je namerila bila,Na junaka Orlovica Pavla,Na knezeva mlada barjaktara,I njega je nasla u zivotu,Desna mu je ruka odsecena,I lijeva noga do kolena,Vita su mu rebra izlomljena,Vide mu se dzigerice bele,Izmice ga iz te mnoge krvce,Umiva ga hladjanom vodicom,Pricescuje vinom crvenijem,I zalaze hlebom bijelijem.

Kad junaku srce zaigralo,Progovara Orlovicu Pavle:"Sestro draga Kosovko devojko,

Koja ti je golema nevolja,Te prevrces po krvi junake?Koga trazis po razboju mlada:Ili brata, ili bratuceda,Al' po grehu stara roditelja?"

Progovara Kosovka devojka:"Dragi brato, delijo neznana,Ja od roda nikog ne trazim,Niti brata, niti bratuceda,Ni po grehu stara roditelja,Moz li znati, delijo neznana,Kad knez Laza pricesciva vojskuKod prekrasne Samodreze crkve-Tri nedelje trideset kaludjera?Sva se srpska pricestila vojska,Najposlije tri vojvode bojne:Jedno jeste Milosu vojvoda,A drugo je Kosancic Ivane,A trece je Toplica Milane,Ja se onde desih na vratima,Kad se seta vojvoda Milosu,Krasan junak na ovome svetu,Sablja mu se po kaldrmi vuce,Svilen kalpak, okovano perje,Na junaku kolasta azdija,oko vrata svilena marama,Obazre se i pogleda na me,S sebe skide kolastu azdiju,S sebe skide, pa je meni dade:-"Na devojko, kolastu azdiju,Po cemu ces mene spomenuti,Po azdiji i po imenu mome:Evo t'idem poginuti, duso,U taboru cestitoga kneza,Moli boga,draga duso moja,Da ti s' zdravo iz tabora vratim,A i tebe dobra sreca nadje,Uzacu te za Milana moga,Za Milana Bogom pobratima,Koj' je mene Bogom pobratio,Visnjim Bogom i svetim Jovanom,Ja cu tebi kum vencani biti."

Za njim ide Kosancic Ivane,Krasan junak na ovome svetu,

Sablja mu se po kaldrmi vuce,Svilen kalpak, okovano perje,Na junaku kolasta azdija,Oko vrata svilena marama,Na ruci mu burma pozlacena,Obazre se i pogleda na me,S ruke skide burmu pozlacenu,S ruke skide pa je meni dade:-"Na devojko, burmu pozlacenu,Po cemu ces mene spomenuti,A po burmi po imenu mome:Evo t' idem poginuti, duso,U taboru cestitoga kneza,moli Boga, moja duso draga,Da ti s' zdravo iz tabora vratim,A i tebe dobra sreca nadje,Uzecu te za Milana moga,Za Milana Bogom pobratima,Koj' je mene Bogom pobrtio,Visnjim Bogom i svetim Jovanom:Ja cu tebi rucni dever biti."

Za njim ide Toplica Milane,Krasan junak na ovome svetu,Sablja mu se po kaldrmi vuce,Svilen kalpak, okovano perje,Na junaku kolasta azdija,Oko vrata svilena marama,Na ruci mu koprena od zlata,S ruke skide pa je meni dade:-"Na devojko,koprenu od zlata,Po cemu sec mene spomenuti,Po kopreni po imenu mome:Evo t' idem poginuti, duso,U taboru cestitoga kneza,Moli Boga moja duso draga,Da ti s' zdravo iz tabora vratim,Tebe, duso, dobra sreca nadje,Uzacu te za vernu ljubovcu,"

I odose tri vojvode bojne:Njih ja danas na razboju trazim"

Al' besedi Orlovicu Pavle:"Sestro draga,Kosovko devojko,Vidis, duso, ona koplja bojna,

Ponajvisa a i ponajgusca:Onde j' pala krvca od junaka,Ta dobrome konju do stremena,Do stremena i do uzendjije,A junaku od svilena pasa,-Onde su ti sva tri poginula!Vec ti idi dvoru bijelome,Na krvavi skuta i rukava."

Kad devojka saslusala reci,Proli suze niz bijelo lice,Ona ode svom bijelom dvoru,Kukajuci iz bijela grla:"Jao jadna, hude sam ti srece!Da se, jadna, za zelen bor ' hvatam,I on bi se zelen osusio!

Зидање Скадра

 

 

Град градила три брата рођена,До три брата три Мрљавчевића:Једно бјеше Вукашине краље,Друго бјеше Угљеша војвода,Треће бјеше Мрљавчевић Гојко,Град градили Скадар на Бојани,Град градили три године дана,Три године са триста мајстора,Не могоше темељ подигнути,А камо ли саградити града:Што мајстори за дан га саграде,То све вила за ноћ обаљује.Кад настала година четврта,Тада виче са планине вила:"Не мучи се, Вукашине краље,"Не мучи се и не харчи блага;"Не мо'ш, краље, темељ подигнути,"А камо ли саградити града,"Док не нађеш два слична имена,"Док не нађеш Стоју и Стојана,"А обоје брата и сестрицу,

"Да зазиђеш кули у темеља,"Тако ће се темељ обдржати,"И тако ћеш саградити града."Кад то зачу Вукашине краље,Он дозива слугу Десимира:"Десимире, моје чедо драго!"До сад си ми био вјерна слуга,"А од саде моје чедо драго,"Ватај, сине, коње у интове,"И понеси шест товара блага,"Иди, сине, преко б'јела св'јета,"Те ти тражи два слична имена,"Тражи, сине, Стоју и Стојана,"А обоје брата и сестрицу;"Ја ли отми, ја л' за благо купи,"Доведи их Скадру на Бојану,"Да зиђемо кули у темеља,"Не би л' нам се темељ обдржао,"И не би ли саградили града."Кад то зачу слуга Десимире,Он увати коње у интове,И понесе шест товара блага,Оде слуга преко б'јела св'јета,Оде тражит' два слична имена;Тражи слуга Стоју и Стојана,Тражи слуга три године дана,Ал' не нађе два слична имена,Ал' не нађе Стоје и Стојана,Па се врну Скадру на Бојану,Даде краљу коње и интове,И даде му шест товара блага:"Ето, краље, коњи и интови,"И ето ти шест товара блага,"Ја не нађох два слична имена,"Ја не нађох Стоје и Стојана."Кад то зачу Вукашине краљу,Он подвикну Рада неимара,Раде викну три стотин' мајстора,Гради краље Скадар на Бојани,Краље гради, вила обаљује,Не да вила темељ подигнути,А камо ли саградити града;Па дозивље из планине вила:"Море, чу ли? Вукашине краљу!"Не мучи се и не харчи блага,"Не мо'ш, краље, темељ подигнути,

"А камо ли саградити града;"Но ето сте три брата рођена,"У свакога има вјерна љуба,"Чија сјутра на Бојану дође"И донесе мајсторима ручак,"Зиђите је кули у темеља,"Тако ће се темељ обдржати,"Тако ћете саградити града."Кад то зачу Вукашине краљу,Он дозива два брата рођена:"Чујете ли, моја браћо драга!"Ето вила са планине виче,"Није вајде, што харчимо благо,"Не да вила темељ подигнути,"А камо ли саградити града;"Још говори са планине вила:"Ев' ми јесмо три брата рођена,"У свакога има вјерна љуба,"Чија сјутра на Бојану дође"И донесе мајсторима ручак,"Да ј' у темељ кули узидамо,"Тако ће се темељ обдржати,"Тако ћемо саградити града."Но јел', браћо, Божја вјера тврда,"Да ни један љуби не докаже,"Већ на срећу да им оставимо,"Која сјутра на Бојану дође?"И ту Божју вјеру зададоше,Да ни један љуби не докаже.У том их је ноћца застанула,Отидоше у бијеле дворе,Вечераше господску вечеру,Оде сваки с љубом у ложницу.Ал' да видиш чуда великога!Краљ Вукашин вјеру погазио,Те он први својој љуби каза:"Да се чуваш, моја вјерна љубо!"Немој сјутра на Бојану доћи"Ни донијет' ручак мајсторима,"Јер ћеш своју изгубити главу,"Зидаће те кули у темеља."И Угљеша вјеру погазио,И он каза својој вјерној љуби:"Не превар' се, вјерна моја љубо!"Немој сјутра на Бојану доћи"Ни донијет' мајсторима ручак,

"Јера хоћеш млада погинути,"Зидаће те кули у темеља."Млади Гојко вјеру не погази,И он својој љуби не доказа.Кад у јутру јутро освануло,Поранише три Мрљавчвевића,Отидоше на град на Бојану.Земан дође да се носи ручак,А редак је госпођи краљици,Она оде својој јетрвици,Јетрвици, љуби Угљешиној:"Чу ли мене, моја јетрвице!"Нешто ме је забољела глава,"Тебе здравље! пребољет" не могу;"Но понеси мајсторима ручак."Говорила љуба Угљешина:"О јетрво, госпођо краљице!"Нешто мене забољела рука,"Тебе здравље! пребољет' не могу,"Већ ти збори млађој јетрвици."Она оде млађој јетрвици:"Јетрвице, млада Гојковице!"Нешто ме је забољела глава,"Тебе здравље! пребољет' не могу;"Но понеси мајсторима ручак."Ал" говори Гојковица млада:"Чу ли, нано, госпођо краљице!"Ја сам рада тебе послушати,"Но ми лудо чедо некупато,"А бијело платно неиспрато."Вели њојзи госпођа краљица:"Иди", каже, "моја јетрвице,"Те однеси мајсторима ручак,"Ја ћу твоје изапрати платно,"А јетрва чедо окупати."Нема шта ће Гојковица млада,Већ понесе мајсторима ручак.Кад је била на воду Бојану,Угледа је Мрљавчевић Гојко,Јунаку се срце ражалило,Жао му је љубе вијернице,Жао му је чеда у кол'јевци,Ђе остаде од мјесеца дана,Па од лица сузе просипаше;Угледа га танана невјеста,Кротко ходи, док до њега приђе,

Кротко ходи, тихо бесјеђаше:"Што је тебе, добри господару!"Те ти рониш сузе од образа?"Ал' говори Мрљавчевић Гојко:"Зло је, моја вијернице љубо!"Имао сам од злата јабуку,"Па ми данас паде у Бојану,"Те је жалим, прегорет' не могу.'Не сјећа се танана невјеста,Но бесједи своме господару:"Моли Бога ти за твоје здравље,"А салићеш и бољу јабуку."Тад' јунаку грђе жао било,Па на страну одвратио главу,Не шће више ни гледати љубу;А дођоше два Мрљавчевића,Два ђевера Гојковице младе,Узеше је за бијеле руке,Поведоше у град да уграде,Подвикнуше Рада неимара,Раде викну до триста мајстора;Ал' се смије танана невјеста,Она мисли, да је шале ради.Турише је у град уграђиват',Оборише до триста мајстора,Оборише дрвље и камење,Узидаше дори до кољена,Још се смије танана невјеста,Још се нада, да је шале ради.Оборише до триста мајстора,Оборише дрвље и камење,Узидаше дори до појаса,Тад' отежа дрвље и камење,Онда виђе, шта је јадну нађе,Љуто писну, како љута гуја,Па замоли два мила ђевера:"Не дајте ме, ако Бога знате!"Узидати младу и зелену."То се моли, ал' јој не помаже;Јер ђевери у њу и не гледе.Тад се прође срама и зазора,Паке моли свога господара:"Не дај мене, добри господару!"Да ме младу у град узидају,"Но ти прати мојој старој мајци,"Моја мајка има доста блага,

"Нек ти купи роба ил' робињу,"Те зидајте кули у темеља."То се моли, но јој не помаже.А кад виђе танана невјеста,Да јој више моба не помаже,Тад' се моли Раду неимару:"Богом брате, Раде неимаре!"Остави ми прозор на дојкама,"Истури ми моје б'јеле дојке,"Каде дође мој нејаки Јово,"Каде дође, да подоји дојке."То је Раде за братство примко,Остави јој прозор на дојкама,Па јој дојке у поље истури,Каде дође нејаки Јоване,Каде дође, да подоји дојке.Опет кужна Рада дозивала:"Богом брате, Раде неимаре!"Остави ми прозор на очима,"Да ја гледам ка бијелу двору,"Кад ће мене Јова доносити"И ка двору опет односити."И то Раде за братство примио,Остави јој прозор на очима,Те да гледа ка бијелу двору,Када ће јој Јова доноситиИ ка двору опет односити.И тако је у град уградише,Па доносе чедо у кол'јевци,Те га доји за неђељу дана,По неђељи изгубила гласа;Ал' ђетету онђе иде рана,Дојише га за годину дана.Како таде, тако и остаде,Да и данас онђе иде ранаЗарад' чуда, и зарад' лијека,Која жена не има млијека.

ŽENIDBA KRALJA VUKAŠINA

Knjigu piše Žura Vukašine,U bijelu Skadru na Bojani,Te je šalje na Hercegovinu

Bijelome gradu Pirlitoru,Pirlitoru prema Durmitoru,Vidosavi ljubi Momčilovoj;

Tajno piše, a tajno joj šalje,U knjizi joj ovako besjedi:

"Vidosava, Momčilova ljubo!"Šta ćeš u tom ledu i snijegu?

"Kad pogledaš s grada iznad sebe,"Ništa nemaš lijepo viđeti,"Već bijelo brdo Durmitora"Okićeno ledom i snijegom

"Usred ljeta, kao usred zime;"Kad pogledaš strmo ispod grada,

"Mutna teče Tara valovita,"Ona valja drvlje i kamenje,

"Na njoj nema broda ni ćuprije,"A oko lje borje i mramorje;

"Već ti otruj vojvodu Momčila,"Il' ga otruj, ili mi ga izdaj,

"Hodi k meni u primorje ravno"Bijelome Skadru na Bojanu,"Uzeću te za vjernu ljubovcu,"Pa ćeš biti gospođa kraljica,

"Presti svilu na zlatno vreteno,"Svilu presti, na svili sjediti,

"A nositi Divu i kadivu"I još ono sve žeženo zlato;

"A kakav je Skadar na Bojani!"Kad pogledaš brdu iznad grada,"Sve porasle smokve i masline

"I još oni grozni vinogradi;"Kad pogledaš strmo ispod grada,

"Al' uzrasla šenica bjelica,"A oko nje zelena livada,

"Kroz nju teče zelena Bojana,"Po njoj pliva riba svakojaka,

"Kad gođ hoćeš, da je taze jedeš."Dođe knjiga ljubi Momčilovoj,Knjigu gleda ljuba Momčilova,Onu gleda, drugu sitnu piše:"Gospodine, kralju Vukašine!

"Nije lasno izdati Momčila,"Ni izdati, nita otrovati:

"U Momčila sestra Jevrosima,

"Gotovi mu to gospodsko jelo,"Prije njega jelo ogleduje;

"U Momčila devet mile braće"I dvanaest prvo-bratučeda,"Oni njemu rujno vino služe,"Prije njega svaku čašu piju;"Momčil' ima konja Jabučila,

"Jabučila konja krilatoga;"Kud gođ hoće, prelećeti može;

"U Momčila sablja sa očima,"Ne boji se nikoga do Boga.

"Već me ču li, kralju Vukašine!"Ti podigni mlogu silnu vojsku,

"Izvedi je na Jezera ravna,"Pak zasjedni u gori zelenoj;"U Momčila čudan nauk ima,"Svako jutro u svetu neđelju"Rano rani u lov na Jezera

"S' sobom vodi devet mile braće"I dvanaest prvo:bratučeda"I četr'est od grada levera;"Kada bude u oči neđelje,"Ja ću spalit' krila Jabučilu,

"Britku ću mu sablju zatopiti,"Zatopiti onom slanom krvlju,"Da se ne da izvadit' iz kora;

"Tako ćeš ti pogubit' Momčila."Kada kralju taka knjiga dođe,

Te on viđe, što mu knjiga kaže,To je njemu vrlo milo bilo,

Pa on diže mlogu silnu vojsku,Ode s vojskom na Hercegovinu,

Izvede je na Jezera ravna,Pak zasjede u gori zelenoj.

Kad je bilo u oči neđelje,Momčil' ode u svoju ložnicu,Pa on leže u meke dušeke,

Malo prođe, i ljuba mu dođe;Ali ne će u meke dušeke,

Već mu roni suze više glave;A nju pita vojvoda Momčilo:

"Vidosava, moja vjerna ljubo!"Kaka ti je golema nevolja,

"Te mi roniš suze više glave?"Al' govori mlada Vidosava:

"Gospodaru, Momčilo vojvoda"Meni nije nikake nevolje,

"Već sam čula jedno čudno čudo,"Čula jesam, al' nisam viđela,

"Da ti imaš konja Jabučila,"Jabučila, konja krilatoga,

"Ja ne viđeh tvome konju krila,"Te ne mogu mlada vjerovati;

"Već se bojim, hoćeš poginuti."Mudar bješe vojvoda Momčilo,Mudar bješe, al' se prevario,

Svojoj ljubi tako besjedio:"Vidosava, vjerna moja ljubo!

"Za to ću te lasno utješiti,"Ti ćeš lasno viđet' čilu krila:"Kada prvi zapjevaju p'jevci,

"Ti otidi u nove ahare,"Tad' će čile popuštiti krila,

"Tad' mu možeš krila sagledati."Pak on leže sanak boraviti.

Momčil' spava, ljuba mu ne spava,Veće sluša mlada u dušeku,Kad će prvi p'jevci zapjevati;A kad prvi p'jevci zapjevaše,Skoči mlada iz meka dušeka,

Zapalila fenjer i svijeću,Pa uzima loja i katrana,

Ode pravo u nove ahare;Al' istina, što Momčilo kaže,

Jabučilo krila popuštio,Popuštio krila do kopita;

Tade ona krila namazala,Namaza ih lojem i katranom,

Pa svijećom krila zapalila,Te sapali krila Jabučilu,

Što ne mogla vatrom sagoreti,To pod kolan pritegnula tvrdo;

Onda mlada ode u riznicu,Dovatila sablju Momčilovu,Te je slanom zatopila krvlju,Pak se vrnu u meke dušeke.

Kad u jutru zora zab'jelila,Poranio vojvoda Momčilo,Pa govori ljubi Vidosavi:

"Vidosava, moja vjerna ljubo!"Ja sam noćas čudan san usnio,"Đe se povi jedan pramen magle

"Od proklete zemlje Vasojeve,"Pak se savi oko Durmitora,

"Ja udarih kroz taj pramen magle"Sa mojijeh devet mile braće"I s dvanaest prvo-bratučeda

"I četr'est od grada levera,"U magli se, ljubo, rastadosmo,

"Rastadosmo, pak se ne sastasmo;"Neka Bog zna, dobra biti ne će."

Veli njemu ljuba Vidosava:"Ne boj mi se, mili gospodaru!"Dobar junak dobar san usnio;"San je laža, a Bog je istina."Opremi se vojvoda Momčilo,

Pa on siđe niz bijelu kulu,Dočeka ga devet mile braćeI dvanaest prvo-bratučedaI četr'est od grada levera,A ljuba mu izvede čilaša,

Dobrijeh se konja dovatiše,Otidoše u lov na Jezera.

Kad su bili nadomak Jezera,Opteče ih ona silna vojska.Kad Momčilo opazio vojsku,On poteže sablju od bedrice,

Al' se pusta ne da izvaditi,Kao da je za kore prirasla.

Onda reče vojvoda Momčilo:"Čujete li, moja braćo draga!"Izdade me kuja Vidosava,

"No dajte mi sablju ponajbolju."

Hitro su ga braća poslušala,Dadoše mu sablju ponajbolju,Pa je Momčil' braći besjedio:"Čujete li, moja braćo draga!"Vi udrite vojsci po krajima,

"Ja ć' udarit' vojsci po srijedi."Mili Bože čuda velikoga!

Da je kome pogledati bilo,Kako s'ječe vojvoda Momčilo,Kako krči druma niz planinu;

Više tlači konjic Jabučilo,Neg' što Momčil' britkom sabljom s'ječe;

Al' ga loša sreća susretnula:Kad iziđe prema Pirlitoru,

Susrete ga devet vranih konja,A na njima brata ni jednoga!

To kad viđe vojvoda Momčilo,U junaku srce prepuknulo

Od žalosti za braćom rođenom,Bijele mu malaksaše ruke,Te ne može više da siječe,Već udara konja Jabučila,

Udara ga čizmom i mamuzom,Da poleti gradu Pirlitoru,

Al' mu konjic polećet' ne može;Kune njega vojvoda Momčilo:

"Jabučilo, izjeli te vuci!"Iz šale smo odavde lećeli,

"Bez nevolje, tek od obijesti,"A danas mi polećeti ne ćeš!

Al' mu konjic njiskom odgovara:"Gospodaru, vojvoda Momčilo!"Nit' me kuni, niti me nagoni,

"Danas tebi polećet' ne mogu;"Bog ubio tvoju Vidosavu!"Ona mi je sapalila krila;

"Što ne mogla vatrom sagoreti,"To pod kolan pritegnula tvrdo;"Veće bježi, kuda tebi drago."Kad to začu vojvoda Momčilo,

Proli suze niz junačko lice,

Pa odskoči od konja čilaša,Triput skoči, do grada doskoči,

Ali gradu vrata zatvorena,Zatvorena i zamandaljena!

Kad se Momčil' viđe na nevolji,On dozivlje sestru Jevrosimu:"Jevrosima, moja mila sejo!

"Pušti meni jednu krpu platna,"Ne bih li ti u grad utekao."

Seja bratu kroz plač odgovara:A moj brate, vojvoda Momčilo!"Kako ću ti puštit' krpu platna,"Kad je meni snaha Vidosava,"Moja snaha, tvoja nevjernica,

"Savezala kose za direke?"Al' je sestra srca žalostiva,Žao joj je brata rođenoga,Ona ciknu, kako ljuta guja,

Manu glavom i ostalom snagom,Iz glave je kose iščupala,Ostavila kose na direku,

Pa dovati jednu krpu platna,Preturi je gradu niz bedene.Momčil' vati onu krpu platna,

Pa se penje gradu uz bedene,Gotov' bješe u grad uskočiti:Al' doleće ljuba nevjernica,Oštru sablju nosi u rukama,

Pres'ječe mu platno više ruku,Momčil' pade gradu niz bedene,

Kraljeve ga dočekaše slugeNa mačeve i na koplja bojna,Na nadžake i na buzdovane;A dopade kralju Vukašine,

Udari ga onim bojnim kopljem,Udari ga posred srca živa,Al' govori vojvoda Momčilo:"Amanet ti, Vukašine kralju:"Ti ne uzmi moju Vidosavu,"Vidosavu, moju nevjernicu,"Jer ć' i tvoju izgubiti glavu,

"Danas mene u tebe izdala,"A sjutra će tebe u drugoga;"Već ti uzmi moju milu seju,"Seju moju milu, Jevrosimu,"Ona će ti svagda vjerna biti,"Rodiće ti, k'o i ja, junaka."To govori vojvoda Momčilo,

To govori, a s dušom se bori,To izusti, laku dušu pusti.

Kad pogibe Momčilo vojvoda,A gradu se otvoriše vrata,Pak iziđe kuja Vidosava,

Te dočeka kralja Vukašina,Odvede ga na bijelu kulu,

Posadi ga u stolove zlatne,Ugosti ga vinom i rakijom

I gospodskom svakom đakonijom,Pa otide u riznicu mlada,

Iznese mu ruho Momčilovo,Momčilovo ruho i oružje;

Al' da vidiš čuda velikoga:Što Momčilu bilo do koljena,Vukašinu po zemlji se vuče;

Što Momčilu taman kalpak bio,Vukašinu na ramena pada;

Što Momčilu taman čizma bila.Tu Vukašin obje noge meće;

Što Momčilu zlatan prsten bio,Tu Vukašin tri prsta zavlači;

Što Momčilu taman sablja bila,Vukašinu s' aršin zemljom vuče;Što Momčilu taman džeba bila,

Kralj se pod njom ni dignut' ne može.Tad' govori kralje Vukašine:"Avaj meni, do Boga miloga!"Nuto kurve mlade Vidosave!"Kad izdade ovakog junaka,"Koga danas u svijetu nema,

"To li mene sjutra izdat' ne će!"Pa poviknu svoje vjerne sluge,

Uvatiše kuju Vidosavu,

Svezaše je konjma za repove,Odbiše ih ispod Pirlitora,Te je konji živu rastrgoše.

Kralj pohara dvore Momčilove,Pa on uze sestru Momčilovu,Po imenu dilber-Jevrosimu,

Odvede je Skadru na Bojanu,I vjenča je sebi za ljubovcu,Šnjom lijepi porod izrodio,Porodio Marka i Andriju,A Marko se turi na ujaka,

Na ujaka vojvodu Momčila.

Урош и Мрњавчевићи

 

 

Састала се четири табораНа убаву на пољу КосовуКод бијеле Самодреже цркве:Једно табор Вукашина краља,Друго табор деспота Угљеше,Треће табор војеводе Гојка,А четврто царевић:Уроша;Цареви се отимљу о царство,Међу се се хоће да поморе,Злаћенима да пободу ножи,А не знаду, на коме је царство.Краљ Вукашин вели: "На мене је;"Деспот Угљеш: "Није, нег' на мене;"Војвод' Гојко: "Није, нег' на мене;"Ћути нејак царевић Урошу,Ћути д'јете, ништа не бесједи,Јер не смије од три братијенца,Братијенца, три Мрњавчевића.Пише књигу Вукашине краљу,Пише књигу, и шиље чаушаДо Призрена града бијелогаДо онога протопоп-Недељка,Нека дође на Косово равно,Да он каже, на коме је царство;Он је св'јетла цара причестио,

Причестио и исповједио,У њега су књиге староставне.Пише књигу деспоте Угљеша,Пише књигу, и шиље чаушаДо Призрена града бијелога,До онога протопоп-Недељка;Трећу пише војевода Гојко,И он шиље огњена чауша;А четврту царевић Урошу,Пише књигу, и шиље чауша.Сва четири ситне књиге пишуИ пошиљу огњене чаушеСве потајно један од другога.Састаше се четири чаушаУ Призрену граду бијеломеКод дворова протопоп-Недељка,Али прота дома не бијаше,Но у цркви бјеше на јутрењи,На јутрењи и на летурђији.Кол'ко с' силни огњени чауши,Колико су силни од силнијех,Те не кћеше коње одјахати,Но у цркву коње нагонише,Потегоше плетене канџије,Ударају протопоп:Недељка:"Брже хајде, протопоп:Недељко,"Брже хајде на Косово равно,"Да ти кажеш, на коме је царство;"Ти си св'јетлог цара причестио,"Причестио и исповједио,"У тебе су књиге староставне;"Ја л' ћеш сада изгубити главу."Сузе рони протопоп Недељко,Сузе рони, па њима говори:"Одбијте се, силни од силнијех,"Док у цркви закон савршимо,"Знати ће се, на коме је царство."Тако су се они узмакнули.А кад закон Божји савршише,Изљегоше пред бијелу цркву,Тад' говори протопоп Недељко:"Ђецо моја, четири чауша!"Ја сам св'јетла цара причестио,"Причестио и исповједио,"Ал' га нисам питао за царство,"Већ за грије, што је сагр'јешио;

"Но идите у Прилипа града"До дворова Краљевића Марка,"А до Марка, до мојега ђака,"Код мене је књигу научио,"Код цара је Марко писар био,"У њега су књиге староставне,"И он знаде, на коме је царство;"Ви зовите на Косово Марка,"Хоће Марко право казивати,"Јер се Марко не боји никога,"Разма једног Бога истинога."Отидоше четири чауша,Отидоше ка Прилипу граду,Б'јелу двору Краљевића Марка.Кад су били пред бијеле дворе,Ударише звекиром на врата,То зачула Јевросима мајка,Па дозива свога сина Марка:"Сине Марко, моје чедо драго!"Тко удара звекиром на врата?"Баш ка' да су бабови чауши."Уста Маркс, те отвори врата,Чауши се поклонише Марку:"Божја т' помоћ, господару Марко!"А Марко их омилова руком:"Добро дошли, моја ђецо драга!"Јесу л' здраво Србљи витезови,"И честити цареви и краљи?"Чауши се смјерно поклонише:"Господару, Краљевићу Марко!"Све је здраво, али није мирно:"Господа се тешко завадила"На Косову пољу широкоме"Код бијеле Самодреже цркве,"И они се отимљу о царство,"Међу се се хоће да поморе,"Злаћенима да пободу ножи,"А не знаду, на коме је царство;"Тебе зову на Косово равно,"Да им кажеш на коме је царство."Оде Марко у господске дворе,Пак дозива Јевросиму мајку:"Јевросима, моја мила мајко!"Господа се јесу завадила"На Косову пољу широкоме"Код бијеле Самодреже цркве,

"И они се отимљу о царство,"Међу се се хоће да поморе,"Злаћенима да пободу ножи,"А не знаду, на коме је царство;"Мене зову на поље Косово,"Да им кажем, на коме је царство."Кол'ко Марко тежио на правду,Тол'ко моли Јевросима мајка:"Марко сине једини у мајке!"Не била ти моја рана клета,"Немој, сине, говорити криво"Ни по бабу, ни по стричевима,"Већ по правди Бога истинога;"Немој, сине, изгубити душе;"Боље ти је изгубити главу,"Него своју огр'јешити душу."Узе Марко књиге староставне,Па опреми себе и Шарина,Шарину се на рамена бациОтидоше у Косово равно.Кад су били краљеву шатору,Рече таде Вукашине краље:"Благо мене до Бога милога!"Ето мене мога сина Марка,"Он ће казат, на мене је царство,"Од оца ће останути сину."Марко слуша, ништа не говори,На шатора не окреће главу.Кад га виђе Угљеша војвода,Тад' Угљеша ријеч говорио:"Благо мене! ето ми синовца,"Он ће казат', на мене је царство;"Кажи, Марко, на мене је царство,"Оба ћемо братски царовати."Шути Марко, ништа не бесједи,На шатора не окреће главу.Кад га виђе војевода Гојко,Таде Гојко ријеч говорио:"Благо мене! ето ми синовца,"Он ће казат', на мене је царство;"Кад је Марко још нејачак био,"Ја сам Марка врло миловао,"У свилена њедра увијао,"Кано красну од злата јабуку;"Куд сам гође на коњу ходио,"Све сам Марка са собом водио;

"Кажи, Марко, на мене је царство,"Ти ћеш, Марко, први царовати,"А ја ћу ти бити до кољена."Шути Марко, ништа не говори,На шатора не окреће главу,Право оде бијелу шатору,Ка шатору нејака Уроша,Догна Шарца цару до шатора,Онђе Марко Шарца одсједнуо.Кад га виђе нејаки Урошу,Лако скочи са свил'на душека,Лако скочи, паке проговори:"Благо мене! ето мога кума,"Ето кума, Краљевића Марка,"Он ће казат' на коме је царство."Руке шире, у грла се грле,У бијело цјеливају лице,За јуначко питају се здравље,Па сједоше на свил'на душека.Тако мало време постајало,Данак прође, тавна ноћца дође;Кад у јутру јутро освануло,И пред црквом звона ударише,Сва господа дошла на јутрење,У цркви су службу савршили,Изљегоше из бијеле цркве,У столове пред цркву сједнули,Шећер ију, а ракију пију,Марко узе књиге староставне,Књиге гледа, а говори Марко:"А мој бабо, Вукашине краљу!"Мало л' ти је твоје краљевине?"Мало л' ти је? Остала ти пуста!"Већ с' о туђе отимате царство."А ти стриче, деспоте Угљеша!"Мало л' ти је деспотства твојега?"Мало л' ти је? Остало ти пусто!"Већ с" о туђе отимате царство."А ти стриче, војевода Гојко!"Мало л' ти је војводства твојега?"Мало л' ти је? Остало ти пусто!"Већ с' о туђе отимате царство."Видите ли, Бог вас не видио!"Књига каже, на Урошу царство,"Од оца је остануло сину,"Ђетету је од кољена царство.

"Њему царство царе наручио"На самрти, кад је починуо."Кад то зачу Вукашине краљу,Скочи краљу од земље на ноге,Па потрже злаћена ханџара,Да убоде свога сина Марка,Бјежи Марко испред родитеља,Јер се њему, брате, не пристојиСа својим се бити родитељем,Бјежи Марко око б'јеле цркве,Око б'јеле цркве Самодреже,Бјежи Марко, а ћера га краљу,Док су трипут коло саставилиОко б'јеле Самодреже цркве,Готово га бјеше сустигао,Ал' из цркве нешто проговара:"Бјеж' у цркву, Краљевићу Марко!"Видиш, ђе ћеш данас погинути,"Погинути од свог родитеља,"А за правду Бога истинога."Црквена се отворише врата,Марко бјежи у бијелу цркву,За њиме се врата затворила.Краљ допаде на црквена врата,По диреку удари ханџаром,Из дирека крвца покапала,Тад' се краље био покајао,Те је ријеч био говорио:"Леле мене до Бога једнога!"Ђе погубих свога сина Марка."Ал' из цркве нешто проговара:"А чујеш ли? Вукашине краље!"Ти нијеси посјекао Марка,"Већ пос'јече Божјега анђела."На Марка је врло жао краљу,Те га љуто куне и проклиње:"Сине Марко, да те Бог убије!"Ти немао гроба ни порода!"И да би ти душа не испала,"Док Турскога цара не дворио!"Краљ га куне, цар га благосиља:"Куме Марко, Бог ти помогао!"Твоје лице св'јетло на дивану!"Твоја сабља сјекла на мејдану!"Нада те се не нашло јунака!"Име ти се свуда спомињало,

"Док је сунца и док је мјесеца!"Што су рекли, тако му се стекло.

Marko Kraljević i Ljutica Bogdan

Poranile tri Srpske vojvodeOd Kosova uz kršno primorje:Jedno bješe od Prilipa Marko,Drugo bješe Relja od Pazara,Treće bješe Miloš od Pocerja;Udariše pokraj vinograda,Vinograda Ljutice Bogdana.Igra konja Relja od Pazara,Nagoni ga preko vinograda,Pa on lomi grozna vinograda;Veli njemu od Prilipa Marko:"Prođ' se, Relja, grozna vinograda;"Da ti znadeš, čij su vinogradi,"Daleko bi konja obgonio:"Vinograd je Ljutice Bogdana."Ja sam jednom ovuda prošao"I lomio grozna vinograda,"Pripazi me Ljutica Bogdane"Na kobili tankoj bedeviji;"Ja ne smjedoh ščekati Bogdana,"Već pobjegoh uz kršno primorje;"Poćera me Ljutica Bogdane"Na njegovoj tankoj bedeviji:"Da mi ne bi Šarca od mejdana,"Doista me uvatiti šćaše;"Već mi Šarac stade odmicati,"A kobila poče ostajati;Kad to viđe Ljutica Bogdane,"On poteže tešku topuzinu,"Pušća za mnom uz kršno primorje,"Dovati me po svilenu pasu,"Pobratime, sapom od topuza,"Šćera mene za uši Šarinu,"Jedva mu se u sedlo povratih"I utekoh uz kršno primorje."Ima od tad' sedam godinica,"Već ovuda nijesam prošao."Istom oni u besjedi bjehu,Dok se pramen zapođede tameVinogradu uz ravno primorje;Pogledaše tri Srpske vojvode,

Al' eto ti Ljutice BogdanaI sa njime dvanaest vojvoda!Kad to viđe Kraljeviću Marko,On besjedi Relji i Milošu:"Čujete li, do dva pobratima!"Eto nama Ljutice Bogdana,"Sva tri ćemo izgubiti glave,"Već hodite, da mi pobjegnemo."Al' govori Miloš od Pocerja:"Pobratime, Kraljeviću Marko!"Danas misle i govore ljudi,"Da tri bolja ne ima junaka"Od nas ove tri Srpske vojvode;"Bolje nam je sva tri poginuti,"Neg' sramotno danas pobjegnuti."Kad to začu Kraljeviću Marko,On im onda drugu progovara:"Čujete li, do dva pobratima!"A vi hod'te, da ih dijelimo:"Il' volite na sama Bogdana,"Il' njegovih dvanaest vojvoda?"Veli njemu i Miloš i Relja:"Mi volimo na sama Bogdana."To je Marko jedva dočekao.U to doba i Bogdan dopade.Trže Marko tešku topuzinu,Pak poćera dvanaest vojvoda;Dok s' okrenu nekolika puta,Svih dvanaest od konja rastaviI bijele saveza im ruke,Poćera ih oko vinograda;Al' eto ti Ljutice Bogdana,Đe on goni Relju i Miloša,Obojici savezao ruke.Kad to viđe Kraljeviću Marko,Prepade se, kako nikad nije,Pak sta gledat', kud će pobjegnuti,Ali njemu odmah na um pade,Đe su s' jedan drugom zavjerili:Đe se jedan u nevolji nađe,Da mu drugi u pomoći bude;Pak poteže dizgene Šarinu,Samur:kalpak na čelo namače,Te sastavi samur i obrve,A poteže sablju okovanu,Na Bogdana pogleda popreko.

Stade Bogdan ukraj vinograda,Kad sagleda crne oči Marku,I kakav je na očima Marko,Pod Bogdanom noge obumreše.Gleda Marko Ljuticu Bogdana,Bogdan gleda Kraljevića Marka,A ne smije jedan na drugoga;Dockan reče Ljutica Bogdane:"Hodi, Marko, da se pomirimo:"Pusti mene dvanaest vojvoda,"Da ti pustim Relju i Miloša."To je Marko jedva dočekao,Pusti njemu dvanaest vojvoda,Bogdan pusti Relju i Miloša.Skide Marko mješinu sa Šarca,Pak sjedoše piti rujno vino,Mezete ga groznim vinogradom;A kada se vina nakitiše,Ustadoše tri vojvode Srpske,Dobrijeh se konja dovatiše;Reče Marko Ljutici Bogdanu:"S Bogom ostaj, Ljutica Bogdane!"Da s' u zdravlju opet sastanemo"I crvena vina napijemo!"Veli njemu Ljutica Bogdane:"S Bogom poš'o, Kraljeviću Marko!"Već te moje oči ne viđele!"Kako si me danas prepanuo,"Nikada te poželjeti ne ću."Ode Marko uz kršno primorje,Osta Bogdan ukraj vinograda.

Marko Kraljevic i Musa Kesedzija

Вино пије Муса Арбанасау Стамболу у крчми бијелој.Кад се Муса накитио вина,онда поче пијан бесједити:,,Ево има девет годиницакако дворим цара у Стамболу,ни издворих коња ни оружја,ни доламе нове ни половне;ал' тако ми моје вјере тврде,одврћ ћу се у равно приморје,затворићу скеле око мораи друмове около приморја,

начинићу кулу у приморју,око куле гвоздене ченгеле,вјешаћу му хоџе и хаџије".Што гођ Туре пјано говорило,то тријезно бјеше учинило:одврже се у приморје равно,позатвара скеле око мораи друмове около приморја,куд пролази царевина благо,на годину по триста товара,све је Муса себе уставио;у приморју кулу начинио,око куле гвоздене ченгеле,вјеша цару хоџе и хаџије.Када цару тужбе додијаше,посла на њег' Ћуприлић-везираи са њиме три хиљаде војске.Кад дођоше у равно приморјесве поломи Муса по приморјуи ухвати Ћуприлић-везира,савеза му руке наопако,а свеза му ноге испод коња,па га посла цару у Стамбола.Стаде царе мејданџије тражит,обећава небројено благотко погуби Мусу Кесеџију.Како који тамо одлазаше,већ Стамболу он не долазаше.То се царе љуто забринуо;ал' му вели хоџа Ћуприлићу:,,Господине, царе од Стамбола,да је сада Краљевићу Марко,згубио би Мусу Кесеџију".Погледа га царе попријеко,па он проли сузе од очију:,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!Јер помињеш Краљевића Марка?И кости су њему иструнуле;има пуно три године данакако сам га врго у тавницу,нијесам је више отворио".Вели њему хоџа Ћуприлићу:„На милости, царе господине!Шта би дао ономе јунакукоји би ти жива казо Марка?"Вели њему царе господине:

„Дао бих му на Босни везирствобез промјене за девет годинада не тражим паре ни динара".Скочи хоџа на ноге лагане,те отвори на тавници врата,и изведе Краљевића Марка,изведе га пред цара честитог:коса му је до земљице црне,полу стере, полом се покрива;нокти су му орати би мого;убила га мемла од камена,поцрнио као камен сињи.Вели царе Краљевићу Марку:,,Јеси л' ђегод у животу, Марко?"„Јесам, царе, али у рђаву".Сједе царе казивати Маркушта је њему Муса починио;па он пита Краљевића Марка:„Можеш ли се, Марко, поуздатида отидеш у приморје равно,да погубиш Мусу Кесеџију?Даћу блага колико ти драго".Вели њему Краљевићу Марко:„Аја, богме, царе господине!Убила ме мемла од камена,ја не могу ни очима гледат,камол' с Мусом мејдан дијелити!Намјести ме ђегод у механу,примакни ми вина и ракије,и дебела меса овнујскога,и бешкота хљеба бијелога;да посједим неколико дана,казаћу ти кад сам за мејдана".Цар добави три бербера млада:један мије, други Марка брије,а трећи му нокте сарезује;намјести га у нову механу;примаче му вина и ракије,и дебела меса овнујскога,и бешкота хљеба бијелога.Сједе Марко три месеца дана,док је живот мало повратио.Пита царе Краљевића Марка:„Можеш ли се веће поуздати?Досади ми љута сиротињасве тужећи на Мусу проклетог".

Вели Марко цару честитоме:,,Донеси ми суве дреновинеса тавана од девет година,да огледам може ли што бити".Донеше му суву дреновину,стеже Марко у десницу руку,прште дрво надвоје, натроје;ал' из њега вода не удари:„Богме, царе, јоште није време".Тако стаде јоште мјесец дана,док се Марко мало поначини.Када виђе да је за мејдана,онда иште суву дреновину.Донесоше дреновину Марку:кад је стеже у десницу руку,прште пуста надвоје, натроје,и дв'је капље воде искочише.Тада Марко цару проговара:„Прилика је, царе, од мејдана".Па он оде Новаку ковачу:,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,какву ниси прије саковао!"Даде њему тридесет дуката,па он оде у нову механу,пије вино три-четири дана,пак пошета опет до Новака:,,Јеси л', Ново, сабљу саковао?"Изнесе му сабљу саковану.Вели њему Краљевићу Марко:,,Је ли добра, Новаче ковачу?"Новак Марку тихо говорио:„Ето сабље, а ето наковња,ти огледај сабљу каква ти је".Ману сабљом по наковњу Марко,наковња је пола пресјекао,па он пита Новака ковача:„Ој, бога ти, Новаче ковачу,јеси л' икад бољу саковао?"Вели њему Новаче ковачу:„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,јесам једну бољу саковао,бољу сабљу, а бољем јунаку:кад с' одврже Муса у приморје,што сам њему сабљу саковао,кад удари њоме по наковњу,ни трупина здрава на остаде".

Ражљути се Краљевићу Марко,па говори Новаку ковачу:„Пружи руку, Новаче ковачу!Пружи руку, да ти сабљу платим"Превари се, уједе га гуја,превари се, пружи десну руку,ману сабљом Краљевићу Марко,одс'јече му руку до рамена:,,Ето сада, Новаче ковачу,да не кујеш ни боље ни горе;а нај теби стотину дуката,те се храни за живота твога".Даде њему стотину дуката,пак посједе Шарца од мејдана,оде право у приморје равно,све се скита, а за Мусу пита.Једно јутро бјеше пораниоуз клисуру тврда Качаника,ал' ето ти Мусе Кесеџије,на вранчићу ноге прекрстио,топузину баца у облаке,дочекује у бијеле руке.Кад се један другом прикучише,рече Марко Муси Кесеџији:„Дели-Муса, уклон' ми се с пута,Ал' говори Муса Арбанаса:,,Прођи, Марко, не замећи кавге,ил' одјаши да пијемо вино;а ја ти се уклонити нећу,ако т' и јест родила краљицана чардаку на меку душеку,у чисту те свилу завијала,а злаћаном жицом повијала,отхранила медом и шећером;а мене је љута Арнауткакод оваца на плочи студеној,у црну ме струку завијала,а купином лозом повијала,отхранила скробом овсенијем;и још ме је често заклињалада се ником не уклањам с пута".Кад то зачу од Прилипа Марко,он тад пушћа своје бојно копљесвоме Шарцу између ушију,дели Муси у прси јуначке.На топуз га Муса дочекао,

преко себе копље претурио,пак потеже своје бојно копљеда удари Краљевића Марка.На топуз га Марко дочекао,пребио га на три половине.Потегоше сабље оковане,један другом јуриш учинише:ману сабљом Краљевићу Марко,дели Муса буздован подбаци,преби му је у три половине,пак потеже своју сабљу нагло,да удари Марка Краљевића,ал' подбаци топузину Марко,и изби му сабљу из балчака.Потегоше перне буздоване,стадоше се њима ударати;буздован'ма пера обломише,бацише их у зелену траву,од добријех коња одскочише,шчепаше се у кости јуначкеи погнаше по зеленој трави.Намјери се јунак на јунака,дели-Муса на Краљевић Марка;нити може да обори Марка,нит' се даде Муса оборити.Носише се љетни дан до подне:Мусу б'јела пјена попанула,Краљевића б'јела и крвава.Проговара Муса Кесеџија:„Мани, Марко, јали да оманем!Омахује Краљевићу Марко,ал' не може ништа да учини.Тад оману Муса Кесеџија,уд'ри Марка у зелену траву,пак му сједе на прси јуначке.Ал' процвиље Краљевићу Марко:„Ђе си данас, посестримо вило?Ђе си данас? Ниђе те не било!Еда си се криво заклињала,ђе год мене до невоље буде,да ћеш мене бити у невољи?"Јави му се из облака вила:„Зашто брате, Краљевићу Марко!Јесам ли ти, болан, говорилада не чиниш у неђељу кавге?Срамота је двома на једнога;

ђе су тебе гује из потаје?"Гледну Муса брду и облаку,откуд оно вила проговара;маче Марко ноже из потаје,те распори Мусу Кесеџијуод учкура до бијела грла.Мртав Муса притиснуо Марка,и једва се ископао Марко.А кад стаде Марко преметати,ал' у Муси три срца јуначка,троја ребра једна по другијем;једно му се срце уморило,а друго се јако разиграло,на трећему љута гуја спава.Када се је гуја пробудила,мртав Муса по ледини скаче,још је Марку гуја говорила:„Моли бога, Краљевићу Марко,ђе се нисам пробудила биладок је Муса у животу био,од тебе би триста јада било".Кад то виђе Краљевићу Марко,проли сузе низ бијело лице:,,Јаох мене до бога милога,ђе погубих од себе бољега!"Па он Муси одсијече главу,и баци је Шарцу у зобницу,однесе је бијелу Стамболу.Кад је баци пред цара честитог,цар је од стра' на ноге скочио;вели њему Краљевићу Марко:„Не бој ми се, царе господине!Како би га жива дочекао,кад од мртве главе поиграваш?"Цар му даде три товара блага.Оде Марко бијелу Прилипу,оста Муса уврх Качаника.

СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА

Поранио Краљевићу Маркоу неђељу прије јарког сунца,Покрај мора Урвином планином.Када Марко био уз Урвину,Поче њему Шарац посртати,Посртати и сузе ронити.

То је Марку врло мучно било,Па је Марко Шарцу говорио:"Давор', Шаро, давор', добро моје!Ево има сто и шесет љетаКако сам се с тобом састануо,Још ми нигда посрнуо ниси;А данас ми поче посртати,Посртати и сузе ронити:Нека Бог зна, добро бити неће!Хоће једном бити према глави,Јали мојој, јали према твојој!"

То је Марко у ријечи био,Кличе вила с Урвине планине,Те дозива Краљевића Марка:"Побратиме, Краљевићу Марко,Знадеш, брате, што ти коњ посрће?- Жали Шарац тебе господара,Јер ћете се брзо растанути."

Али Марко вили проговара:"Б'јела вило, грло те бољело!Како бих се са Шарцем растао,Кад сам прош'о земљу и градове,И обиш'о исток до запада,Та од Шарца бољег коња нема,Нит' нада мном бољега јунака!Не мислим се са Шарцем растатиДок је моје на рамену главе."

Ал' му б'јела одговара вила:"Побратиме, Краљевићу Марко,Тебе нитко Шарца отет' неће,Нит' ти можеш умријети, Марко,Од јунака, ни од оштре сабље,Од топуза, ни од бојна копља:- Ти с' не бојиш на земљи јунака;Већ ћеш, болан, умријети, Марко,Ја од Бога, од старог крвника!Ако л' ми се вјеровати нећеш,Када будеш вису на планину,Погледаћес з десна на лијево,Опазићеш двије танке јеле,Сву су гору врхом надвисиле,Зеленијем листом зачиниле,Међу њима бунар вода има:

Онђе хоћеш Шарца окренути,С коња сјаши, за јелу га свежи,Наднеси се над бунар над воду,Ту ћеш своје огледати лице,Па ћеш виђет' кад ћеш умријети."

То је Марко послушао виле:Кад је био вису на планину,Погледао с десна на лијево,Опазио двије танке јеле,Сву су гору врхом надвисиле,Зеленијем листом зачиниле:Онђе Марко окренуо Шарца,С њега сја'о, за јелу га свез'о;Наднесе се над бунар над воду,Над водом је лице огледао;А кад Марко лице огледао,Виђе Марко кад ће умријети;Сузе проли, па је говорио:"Лажив св'јете, мој лијепи цв'јете!Л'јеп ти беше, ја за мало года,Та за мало, три стотин' година!Земан дође да св'јетом пром'јеним."

Па повади Краљевићу Марко,Па повади сабљу од појаса,И он дође до коња Шарина,Сабљом Шарцу осијече главу,Да му Шарац Турком не допадне,Да Турцима не чини измета,Да не носи воде ни ђугума.А кад Марко посијече Шарца,Шарца коња свога укопао,Боље Шарца нег' брата Андрију;Бритку сабљу преби на четверо,Да му сабља Турком не допадне,Да се турци њоме не поносеШто је њима остало од Марка,Да хришћанлук Марка не прокуне.А кад Марко бритку преби сабљу,Бојно копље сломи на седмеро,Па га баци у јелове гране;Узе Марко перна буздована,Узе њега у десницу руку,Па га баци с Урвине планинеА у сиње у дебело море,

Па топузу Марко бесједио:"Кад мој топуз из мора изиш'о,Онда 'ваки ђетић постануо!"

Када Марко сактиса оружје,Онда трже дивит од појаса,А из џепа књиге без јазије;Књигу пише Краљевићу Марко:"Ко гођ дође Урвином планиномМеђу јеле студену бунару,Те затече онђе дели-Марка,Нек знаде да је мртав Марко!Код Марка су три ћемера блага,Каква блага, све жута дуката!Један ћу ми ћемер халалитиШто ће моје т'јело укопати;Други ћемер нек се цркве красе;Трећи ћемер кљасту и слијепу:Нек слијепи по свијету ходе,Нек пјевају и спомињу Марка!"

Када Марко књигу накитио,Књигу врже на јелову грану,Откуда је с пута на погледу;Златан дивит у бунар бацио;Скиде Марко зелену доламу,Прострије је под јелом по трави,Прекрсти се, сједе на доламу,Самур-калпак на очи намаче,Доље леже, горе не устаде.Мртав Марко крај бунара биоОд дан' до дан' неђељицу дана:Ко гођ проће друмом широкијем,Те опази Краљевића Марка,Сватко мисли ту спава Марко,Око њега далеко облази,Јер се боји да га не пробуди.

Ђе је срећа, ту је и несрећа,Ђе несреће, ти у среће има:А сва добра сређа изнијелаИгумана Светогорца Васа,Од бијеле цркве Вилиндара,Са својијем ђаком Исаијом.Кад игуман опазио Марка,На ђакона, десном руком маше:

"Лакше, синко, да га не пробудиш!Јер је Марко иза сна зловољан,Па нас може оба погубити."

Гледећ' кале како Марко спава,Више Марка књигу опазио,Према себе књигу проучио:Књига каже да је мртав Марко!Онда кале коња одсједнуо,Па прихвати за делију Марка,Ал' се Марко давно преставио.Проли сузе проигуман Васо,Јер је њему врло жао Марка;Отпаса му три ћемера блага,Отпасује себи припасује.

Мисли мисли проигуман ВасоЂе би мртва сахранио Марка;Мисли мисли, све на једно смисли:Мртва Марка на свог коња врже,Па га снесе мору на јалију,С мртвим Марком сједе на галију,Одвезе га право Светој Гори,Изнесе га под Вилиндар цркву,Унесе га у Вилиндар цркву,Чати Марку што самртну треба;На земљи му т'јело опојао,Насред б'јеле цркве Вилиндара;Онђе старац укопао Марка,Биљеге му никакве не врже,- Да се Марку за гроб не разнаде,Да се њему душмани не свете.

Marko pije uz ramazan vino

Car Sulejman jasak učinio:Da s' ne pije uz ramazan vino,Da s' ne nose zelene dolame,Da s' ne pašu sablje okovane,Da s' ne igra kolom uz kadune;Marko igra kolom uz kadune,Marko paše sablju okovanu,Marko nosi zelenu dolamu,Marko pije uz ramazan vino,Još nagoni odže i adžije,

Da i oni s njime piju vinoIdu Turci caru na parnicu:"Car Sulejman, i otac i majko!"Nijesi li jasak učinio,"Da s' ne pije uz ramazan vino,"Da s' ne nose zelene dolame,"Da s' ne pašu sablje okovane,"Da s' ne igra kolom uz kadune;"Marko igra kolom uz kadune,"Marko paše sablju okovanu,"Marko nosi zelenu dolamu,"Marko pije uz ramazan vino;"Pa mu prosto, da sam pije vino,"Već nagoni odže i adžije,"Da i oni s njime piju vino."Kad je care razumeo reči,On pošilje dva svoja čauša:"Otidite, dva čauša mlada,"Pak kažite Kraljeviću Marku"Da ga care na divan zaziva."Otidoše dva čauša mlada.Kad dođoše Kraljeviću Marku,Ali Marko pod šatorom pije,Pred njim kupa od dvanaest oka;Besede mu dva čauša mlada:"Da čuješ li, Kraljeviću Marko!"Tebe care na divan zaziva,"Da ti ideš caru na divana. "Rasrdi se Kraljeviću Marko,Pak dovati onu kupu s vinom,Pa udara careva čauša,Pršte kupa a pršte i glava,I proli se i krvca i vino.Ode Marko caru na divana,Sede caru do desna kolena,Samur-kalpak na oči namiče,A buzdovan uza se privlači,Britku sablju na krilo namiče;Besedi mu care Sulejmane:"Moj posinko, Kraljeviću Marko!"Ta ja jesam jasak učinio,"Da s' ne pije uz ramazan vino,"Da s' ne nose zelene dolame,"Da s' ne pašu sablje okovane,"Da s' ne igra kolom uz kadune;"Dobri ljudi o zlu govoriše,

"Na jednoga Marka potvoriše,"Da ti igraš kolom uz kadune,"Da ti pašeš sablju okovanu,"Da ti nosiš zelenu dolamu,"Da ti piješ uz ramazan vino,"Još nagoniš odže i adžije,"Da i oni s tobom piju vino."Za što kalpak na oči namičeš?"Što l' buzdovan uza se privlačiš?"Što li sablju na krilo namičeš?"Al' besedi Kraljeviću Marko:"Poočime, sultan Sulemane!"Ako pijem uz ramazan vino,"Ako pijem, vera mi donosi;"Ak' nagonim odže i adžije,"Ne može mi ta obraz podneti,"Da ja pijem, oni da gledaju,"Nek ne idu meni u meanu;"Ako l' nosim zelenu dolamu,"Mlad sam junak i dolikuje mi;"Ako l' pašem sablju okovanu,"Ja sam sablju za blago kupio;"Ako igram kolom uz kadune,"Ja se, care, nisam oženio,"I ti s', care, bio neoženjen;"Ako kalpak na oči namičem,"Čelo gori s' carem se govori,"Što buzdovan uza se privlačim,"I što sablju na krilo namičem,"Ja se bojim, da ne bude kavge,"Ako bi se zametnula kavga,"Teško onom, tko j' najbliže Marka!"Gledi care na četiri strane,Ne ima li tko bliže do Marka:Al' kod Marka nigdi nikog nema,Već najbliže care Sulejmane;Car s' odmiče, Marko se primiče,Dok dotera cara do duvara;Car se maša rukom u džepove,On izvadi stotinu dukata,Pa i daje Kraljeviću Marku:"Idi, Marko te se napij vina."